Златко Пангарић

ЗНАКОВИ И СТИЛСКЕ ФИГУРЕ

2

3

Златко Пангарић

ЗНАКОВИ И СТИЛСКЕ ФИГУРЕ1

1 Прва глава „Знак“, под насловом „Знакови и стилске фигуре“, објављена je први пут у

„Књижевне новине“, 15. јун – 15. август, 2003., стр. 16.

4

5

ПРЕДГОВОР

Др Милош Ковачевић, редовни професор

за Савремени српски језик, Општу лингвистику и Стилистику

Књига Златка Пангарића ЗНАКОВИ И СТИЛСКЕ ФИГУРЕ структурисана је у

пет поглавља, прије којих долази Увод. Та поглавља су: 1. Знак, 2. Математичка

разрада знака и пример из фонетике, 3. Значење и говор, или модел говорне

продукције, 4. Структура лингвистичког знака и 5. Морфолошка и синтаксичка

једначина.

У Уводу ће аутор образложити тезу да је неопходно „да се питања која произлазе

из једног темељног сагледавања језика (и познавања језика) повежу са било којом

чињеницом тзв. објективног знања, научног знања, закона природе“. Због тога

Златко Пангарић, сматрајући да логичко мишљење повезује све науке, најпре и

„представља“ три закона логичког истинитог мишљења: 1) закон идентитета, 2)

закон различитости, и 3) закон спецификације, указујући на њихову делотворност и

критеријалност у различитим наукама (логици, математици, науци о природи и

науци о човеку) и закључујући да је језик „својеврсни мета-ступањ људског знања

или знања уопште“.

Тако издвојене критеријуме логичког мишљења Златко Пангарић у даљим

поглављима примењује и разрађује на нека од општих и специфичних питања

језика. Најпре, у првом поглављу, на структуру знака, разрешавајући је и

објашњавајући као уређени пар, који се отеловљује као веза ознаке и означеног.

Суштину „уређености знака“ Златко Пангарић показује кроз анализу

хомонимичких и синонимичких знакова, што и јесте прелаз са чисто лингвистичког

на стилистички план, тј. прелаз са комуникативних знакова на стилске фигуре као

специфичне поетске знакове.

У другом поглављу књиге помоћу математичког модела „продукта скупова и

функције од две варијабле“ аутор жели показати могућност формализације

структуре језичког знака, при чему анализом преводи „примитивни појам „скуп

речи„ у технички појам „скуп уређених парова„ “.

У трећем поглављу приказује се модел говорне продукције расветљавањем начина

производње звукова, који се код човека остварују као гласови. У четвртом се

поглављу модел производње гласова проширује и примењује на анализу речи као

6

лингвистичког знака, док у последњем поглављу своју анализу знака Златко

Пангарић потпуно формализује дајући је у виду две једначине: у виду морфолошке

и у виду синтаксичке једначине.

Теорија знака у његовој комуникативној и/или поетској функцији тако је потпуно

саображена формализованој логичкој или математичкој теорији уређених скупова.

И управо то и јесте највећа вредност ове књиге, коју, и поред тога што се ослања на

врло штур избор из иначе врло богате литературе о структури и комуникативној и

поетској функцији знакова, треба објавити као успео покушај формализације, а

тиме и веће егзактности, теорије знакова у њиховој комуникативној и поетској

функцији.

Београд, 25. 09. 2003. год.

7

УВОД

Бавећи се језиком непрестано навиру питања о његовом односу према мишљењу те

о њиховом односу према стварности. Неопходно је да се питања која произлазе из

једног темељнијег сагледавања језика (и познавања језика) повежу са било којом

чињеницом тзв. објективног знања, научног знања, закона природе. Питање је

постоји ли уопште предмет „језик“?

На прелазу од Фонетике ка Фонологији сусрећемо „значење“ – и ту је наједном све

могуће, ту почиње историјска и географска димензија језика.

Оно што повезује све науке јесте логичко мишљење. Стога следи кратак преглед

предмета логике, математике, наука о природи и наука о човеку, у односу на три

закона логичког истинитог мишљења. То је закон идентитета, закон различитости и

закон спецификације (аксиом спецификације). Само у огледалу тог

чистог/избрушеног мишљења можемо назрети обрисе језика.

1) Закон идентитета

Све ствари и појаве доживљавамо као једне, релативно стабилне и препознатљиве,

целовите и једнаке себи. Све је једно или из једних састављено (Аристотел).

а) логика

А = А

б) математика

5 = 5

ц) науке о природи

е- = е-

kg = kg

д) науке о човеку

човек = човек

друштво = друштво

2) Закон различитости

Поред идентитета или „целосног аспекта“ свих предмета и појава знамо и за

њихову специфичну разлику; нпр. за разлику два човека или две оловке. Нпр. чак и

за пса нису све мачке једнаке јер разликује домаћу од осталих мачака, итд.

а) логика

А не-А

8

б) математика

5 3

А B

ц) науке о природи

N S

д) науке о човеку

Јанко Марко

капитализам социјализам

3) Закон спецификације

У закону, или аксиому, спецификације настоји се да садржај или значење

неједнакости буде изражено/спецификовано, али тако да идентитет и разлика буду

сачувани. Дакле, не каже се само да су Марко и Јанко различити него се тражи

њихова разлика као својство.

а) логика

А \ не-А

(А је А или не-А, треће је искључено)

поливалентне логике

(могуће, вероватно)

б) математика

А = { x U: P(x) } ; А U

(Ако је x елемент скупа U и ако има својство P тада

се образује поскуп А чији су елементи сви елементи

из скупа U са својством P .)

ц) науке о природи

W = Ј / s

д) науке о човеку

отац

врач

либерални капитализам

Први закон (1) говори о изграђености „предмета“ споменутих наука, говори о

довољно добрим „јединицама“ за науку. У логици: искази, судови, закључци. У

математици: скупови, бројеви, функције. У физици: атоми, молекули, напони,

капацитети. У социологији: друштво, држава, нација, грађанин.

Други закон (2) јесте наставак рада на „предмету“: поскуп, различите епохе,

различита друштва, различити правни системи.

Коначно, трећи закон (3) представља даљу разраду „разлика“ све до супротности и

противречности. Тиме мишљење доспева до својих „граница“ (парадокс). У

природи, у стварности, нема противречности. Стварност је увек „стварна“, не може

да „дуби на глави“ (да се послужимо некада чувеном Маркс-Хегеловом фигуром).

9

I Поређењем ових области знања могуће је поставити једну мета-релацију

идентитета – и то даје први мета-ступањ знања: ступањ Знака. „А стоји на разне

начине уместо B“, и то важи за знакове, сигнале, индиције, за речи и реченице.

II Други мета-ступањ јесте синтеза „разлика“ наведених исказа. Смисао такве

неједнакости изражава теорија знакова својим појмом Синонима. Синонимност

није тривијална, није само случајност. Различита знања о истом предмету = знања

из математике тичу се и физике и хемије, а сво то знање тиче се рецимо и биологије

и медицине, а у једној болници, релевантна су и знања из психологије и етике.

III Парадигма трећег мета-ступња јесте синтагма и реченица. Када кажемо да је 5

3 и Марко Јанко тада у следећем „нивоу“ знања са простог разликовања, где и

није потребан језик, треба прећи на комбинаторику и спецификацију. Можемо

спојити те две несамерљиве ствари (људе и бројеве), можемо рећи: „Два Јанка“,

или „Два Марка против три Јанка“, итд.

Коначно, долазимо до оцене да је језик својеврсни мета-ступањ људског знања.

Када се анализира то „знање“ закључујемо да му језик и није потребан, да га

поседује и један мрав савршено јасно. То знање вероватно пребива делом у облику

моторних-акционих шема, делом у облику представа и репрезентација или као

њихово искуство, делом у облику слепих, неприметних утицаја/ограничења самих

природних сила. Када биљка нпр. произведе семенку која је опремљена „крилцем“

потпуно аеродинамичког облика, тада она поседује знање, које смо сврстали под

називом „физика“, у сасвим другачијем виду него ми људи. Оно што је битно јесте

да је то једно те исто знање јер омогућава исту праксу и даје исте резултате.

Из свега реченог произлази зашто наш језик може да се организује око закона

логике („Универзална граматика”), може сасвим прецизно да изражава знање, али

исто тако и нелогичности, фантазије. Као једна мета-форма или мета-ступањ

људског знања он је слободан од садржаја, тј. отворен је за све садржаје. У језику

се „знање“ комбинује без бојазни да ће изумрети као једна биљка која би произвела

фантастично тежак полен нпр., или лишће под земљом.

10

11

PRVI DEO

ЗНАК

12

1) На питање шта значи реч „сто“ одмах смо спремни одговорити. Знамо шта се од

нас тражи па и када нам је реч непозната2.

2) Сосир је у свом Течају објаснио ту „здруженост“ звука и значења, или „додир

два лелујава царства мисли и звука“3. Покушаћемо овде до краја формализовати

однос звука и значења, или ознаке и означеног, образоваћемо две осе/скупа: 1) скуп

ознака (z)4 и 2) скуп значења (i)

5.

3) Као увод у поступак формализације послужићемо се примером из математике.

Узмимо скуп природних бројева N. Образоваћемо сада Декартов производ тог

скупа: N N. Добићемо на тај начин нови скуп уређених парова. Они су уређени

зато што први члан пара припада првом скупу, док други члан пара припада другом

скупу.

N N = {(1, 1), (1, 2), (2, 1), (2, 2)}

Тако нпр. уређеном пару (5, 3) придружујемо број 2 у операцијi одузимања (5-3=2).

Истом пару придружујемо број 8 у операцији сабирања (5+3=8), итд. То је једна

страна. И друга је занимљива за ово извођење. Бројеве можемо приказати као

разлику, збир, производ, итд. друга два броја (нпр. 8= 5+2 или 2=5-3). Прво смо од

уређеног пара бројева преко операције дошли до броја, а затим смо се од броја

преко операције вратили до уређеног пара бројева. То је кључно за аналогију са

знаковима.

4) Дефинисаћемо знак као уређен пар Декартовог производа звукова и значења.

Нека су а, b, итд., звукови (тј. све оно што служи као ознака), и нека су А, B, итд.,

значења (тј. све оно што је означено звуковима/ознакама). Образујемо сада

декартов производ та два скупа. Сваком елементу скупа ознака (z) придружујемо

2 Роман Јакобсон „Шест предавања о звуку и значењу“, КЗНС, Нови Сад 1986., стр. 59.

3 Фердинанд де Сосир „Општа лингвистика“, Нолит, Београд 1989.

4 Мало сво латинице „z“ је одабрано као прво слово речи „звук“ јер су ознаке у почетку звукови, тек

касније, индивидуално и историјски, настаје писмо. 5 Нећемо, наравно, ово схватити у просторном смислу. Ради се о једнакој приведености или

могућности избора и комбиновања. За скуп значења изабрано је латинично слово „i“ као почетно

слово речи „идеја“. Звук и значење почињу истим словима па их је овде потребно разликовати.

N

N

2

1

1 2

(1, 1) (2, 1)

(1, 2) (2, 2)

13

сваки елемент скупа значења, или идеја (i). Добићемо на тај начин нови скуп

уређених парова облика (ознака, означено), или у овом означавању (звук, идеја).

z i

z i = {(а, А), (а, B), (b, А), (b, B)}

Пошто знамо да се свакој ознаци не може придружити свако значење, то из овог

скупа морамо издвојити уређене парове који одговарају нашем искуству6. Дакле, из

скупа z i издвојићемо његов поскуп α чији ће елементи бити лингвистички

знакови:

α z i

Када дете од шест-седам година пита зашто смо лопту назвали лоптом а не неком

другом речју, тада оно управо отвара овај проблем комбинаторике Декартовог

производа и поскуп α.

Дефинисање знака као уређеног пара, и пратећи конструктивизам који се

демонстрира у одељку 4, као да претпоставља једну сегментацију стварности пре

појаве самих знакова. Међутим, ради се само о могућности, о једном виртуелном

постојању. Врло лако ћемо у наставку излагања нпр. значење речи „сто“ означити

словом „А“. Та могућност није постојала док је нисмо заиста и извели, али нисмо

учинили ни немогућу операцију – јер смо је управо извели. Читаве низове тих

могућности свакодневно реализујемо јер су могући – јер та могућност јесте сама

суштина знака. Конструктивизам који прати те операције није дакле нешто што је

унапред дато (страно), то само тако изгледа због извођења. Само смо један могући

уређени пар из скупа z i пребацили у поскуп α.

4.1) Ставимо ли уместо ознаке „а“ реч „сто“ њој ће одговарати значење одређеног

броја. Означимо то значење са „А“. Због ове парадоксалне могућности да нешто

што је у глави привремено представимо на папиру као ознаку – иако то што је у

6 Ово је врло важна и деликатна тачка излагања. Издвајање уређених парова у односу на искуство

јесте 1) банална операција ако се послужимо речником, 2) то је недостижна операција ако пођемо од

језичког стваралаштва, развоја или историје језика.

а b z

А

B

i

(а, B)

(а, А)

(b, B)

(b, А)

14

глави већ има своју ознаку – сматрамо да дефиниција знака као уређеног пара и

поскупа α Декартовог производа z i, има своје оправдање.

Реч „сто“ јесте знак јер смо звуку придружили значење или имамо уређен пар (сто,

А), или (сто, број).

Међутим, реч „сто“ има и значење одређеног предмета у нашим становима.

Означимо то значење са „B“. Имамо стога и пар (сто, B), или (сто, предмет).

Оваква два знака зовемо хомонимима.

Поскуп ρ1 скупа z i (односно потскупа α) обухвата само оне уређене парове који

имају једнаку ознаку а различито значење.

ρ1 = {(сто, А), (сто, B)}

ρ1 z i

4.2) Увешћемо сада у разматрање реч „столови“. Та реч 1) представља звуковни

помак/разлику (сто-л-ови) и 2) представља значењски помак.

Та два помака/разлике поново су заједно уређени пар (столови, B+), и стога нови

знак.

Значењски помак од B до B+ јесте специфичан. Та два значења назваћемо

синонимима. Лингвистика после разматрање синонимије закључује како правих

синонима заправо нема, док хомонимију проглашава једном случајношћу. Пример

из тачке 4.2 је кључан јер он стоји између два екстрема, или две чисто теоријске

ситуације. Као што је бесмислено различита значења означавати истим ознакама,

тако је бесмислено и иста значења означавати различитим ознакама.

сто z

A

B

i

(сто, A)

(сто, B)

оса хомонимије

сто столови z

B

B+

i

(сто, B)

(столови, B+)

15

Сваки је знак одређен или дословно направљен звуком и значењем других

знакова.

Тек дефинисањем целог проблема у коме су хомоними и синоними крајње

(екстремне) могућности, могуће је дефинисати позитивно читаву „скалу“

међусобних односа ознака и значења, тј. дефинисати појам лингвистичког знака.

Због свега реченог тврдимо да у примеру значења речи „сто“, „столови“,

„предмет“, итд., није дошло до померања на оси значења (i), или да је тај помак

специфичан. Иначе, говори се о лексичкој парадигми, семантичком пољу7 и сл.

„Праве синониме“, као и лингвистика, нећемо наћи (само стари и нови термин или

две речи из различитих језика). У изложеној концепцији знака синонимност јесте

теоријски идеал, тј. има своје одређено место и оправдање.

Да резимирамо: у случају синонима поново се ради о потскупу скупа уређених

парова z i (односно потскупа α). Синонимне потскупове означићемо са ρ2.

ρ2 = {(сто, А), (број, А+), (а, А)}

ρ2‟ = {(сто, B), (предмет, B+), (а, B)}

ρ2, ρ2‟ z i

7 Види књигу Милоша Ковачевића „Узрочно семантичко поље“, Светлост, Сарајево 1988.

i

B, B+

(сто, B)

(столови, B+) оса синонимије

сто столови z

16

Прикажимо сада структуру лингвистичког знака:

z i

4.3) Имамо две укрштене могућности сваког лингвистичког знака. Хомонимија:

исти звук а различита значења. Синонимија: различити звук а иста значења. То је

принцип и треба то схватити као две укрштене могућности сваког лингвистичког

знака. Сваки знак је одређен, или направљен, звуком и значењем других знакова.

Ми смо, дакле, овде Сосиров стари налаз само до краја формализовали8.

5) Ове две укрштене могућности лингвистичког знака морамо сада довести у везу

са укрштеним могућностима/осама којима се језик реализује у говорној пракси као

синтагма и реченица. Реч је о укрштеним синтагматским и парадигматским осама9.

7 Свака реч садржи нешто од звука и значења других речи, тј. њу управо карактерише специфична

разлика од других речи.

9 Фердинанд де Сосир, Исто.

z

i парадигма

синтагма

а b z

А, А+

B, B+

i

(а, А)

(а, B)

(b, А+)

(b, B+)

ρ1

ρ2

ρ2‟

17

Као што видимо, парадигматска оса је паралелна оси идеје (i), и паралелна

хомонимној оси. Синтагматска оса је паралелна оси звука (z), и паралелна

синонимној оси.

Узмимо поново реч „сто“ за пример. Она означава број и одређени предмет у

нашим становима. Те две речи, односно значења/појма, можемо довести у везу

помоћу синтагме или синтагматске везе. Можемо рећи „сто столова“. Иначе,

синтагма је по дефиницији прецизирање једног појма (управна и одређујућа реч).

Парадигматска оса или оса образаца (модела) паралелна је хомонимној оси. Шта то

значи и која се чињеница крије у том налазу? Тзв. фигуре дикције остварене су

управо помоћу разних образаца (парадигматски)10

. Дакле, ради се о избору гласова

или речи који се затим понављају дуж стиха или песме. Ти једнаки гласови, речи, у

речима или синтагмама, тј. исти гласови и исте поновљене речи у вези са

различитим значењима (оно исто у различитом) – представљају у ствари

дефиницију хомонимије.

Пример Лазине алитерације:

„Снове Снивам СНујем Снове,

СНујем СНове биСерове.“11

5.1) Пошто правила комбиновања речи у српском језику дозвољавају обртање реда

речи, можемо имати синтагму „столова сто“. Изговоривши синтагму, одмах

опажамо њену звуковну неуобичајеност, па та перцепирана фоничка разлика као

први члан уређеног пара, и значење синтагме као други члан уређеног пара,

формирају један алтернативни уређени пар или знак.

Тај знак су реторичари и истраживачи стила означили још једном речју: инверзија

(заправо цела класа таквих стилских фигура назива се фигурама конструкције). Тај

знак се доживљава/схвата тек када се изговори или напише обрнути редослед речи.

Много је бољи пример метафора12

за оно што желимо показати, јер она не задире у

супстанцију, тј. у звук или графику. Метафора „зуб времена“ остварена је

синтагмом, а она поред тога што је прецизирање једног појма, јесте и једно говорно

остварење, јесте једна интонацијска целина. Речи се налазе једна поред друге а не

на разним странама књиге.

10

Петар Милосављевић „Теорија књижевности“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд

1997. 11

Лаза Костић „Снове снивам“. 12 Било да је метафора копулативна конструкција („Срца су наша топле баште“, Драгомир

Брајковић, „Пролеће у Техерану“) или генитивне синтагме („Кичма муње“, Васко Попа, „На

почетку“) (сви примери узети из књиге Милоша Ковачевића „Стилистика и граматика стилских

фигура“, Кантакузин, Крагујевац 2000.) она је увек остварена у једној интонираној (блиској) целини,

тј. синтагми или реченици/стиху.

18

Дакле, те две речи (или било које друге речи или више њих) морамо изговорити као

синтагму да би дошло до преноса значења, да би се у нашој свести произвела та

нова слика. Том новом значењу може само та синтагматска интонација, само та

артикулациона целина, бити звуковни пар. Пошто имамо уређен пар (звук,

значење) имамо и знак. Ту нову слику (или тај нови знак) можемо

доживети/схватити само ако значење „зуб“ и „време“ евоцирамо у свести

једновремено/блиско.

Сваки исказ, стих, реченица, јесу неке целине, јесу звуковно или артикулационо

јединство/целине. Те целине јесу оно што ће „лелујаво царство мисли“ (Сосир)

омеђити на исти начин као и реч.

5.2) У песништву имамо експлоатацију чињенице да се свака реч, тј. сваки знак,

налази у пресеку синонимне и хомонимне осе, односно, синтагматске и

парадигматске (асоцијативне) осе.

Свака реч евоцира низ речи са којима може да се замени (синонимија) или са

којима може да гради синтагме, тј. значењске спецификације. Исто тако њен

звуковни склоп евоцира низ речи које имају исти такав или сличан склоп без

обзира што имају другачија значења (хомонимија) (у фигурама дикције намерно

гомиламо исте гласове или исте речи).

Узмимо као пример метафору „камене сузе“ (Васко Попа „Два белутка“) да бисмо

показали/демонстрирали комплетно извођење.

камен суза камене сузе

просторно-временска

организација синтагме

(близина изговарања/писања)

z

B

B+

А

А+

семантичка

целина

(камен, А)

(суза, B)

(камене, А+)

(сузе, B+)

i

19

Услед близине изговаеања (интонацијска целина синтагме, стиха, реченице) долази

и до „приближавања“ значења, долази до стварања једног „заједничког значења“,

тј. ствара се нова песничка слика.

За пример фигуре дикције (асонанца) послужићемо се Шантићевим стиховима:

„И јеца звоно

боно

по кршУ дршће звУк,

са Уздахом тУге

дУге

Убоги моли пУк.“

Исти глас „у“ који се садржи у готово свим речима на један неодређен начин

имплицира и повезаност значења употребљених речи (А, B, C, итд.). Значење

кључне речи „тУге“ као да се прелива и на остале речи. Имамо ефекат звуковног и

претпостављеног значењског сажимања, имамо уређен пар, и коначно, знак

(његову поетску варијанту).

i

.

.

A

B

C

.

. . . у . . . z

Размотримо сада пример елипсе као фигуре конструкције. Нека то буде народна

пословица „Младост-лудост“. Имамо 1) артикулациону целину синтагме

(полусложенице) и 2) фигуру дикције јер су на корене обе речи додани исти

наставци „-ост“. То је још један ефекат који имплицира значењско сажимање. 3)

Значења се доводе у везу и преко нашег искуства, тј. ово је пословица. Дакле,

имамо сажимања по два принципа: синонимном и хомонимном, тј. формира се

њихов пресек у тачци а. Формира се уређен пар (звук, значење), формира се знак

(звучно-значењска целина).

20

хомонимија

i

B (лудост, B)

Значењска a синонимија

целина

(младост, A)

A

младост лудост z

артикулациона целина

У песми Лазе Костића налазимо пример асидентона као стилске фигуре:

„У Делили се тако кренула,

на позивну главара заповест,

испод срца животни страсти мах:

срамота, понос, гроза, љубав, страх.“

Оно заједничко значење „сложени унутрашњи гест јунакиње“13

као и у претходним

примерима формира свој алтернативни фонички пар (у тачци „а“), а он је остварен

римовањем речи „мах“ и „страх“. Али то је споредна фигура. Оно што Петар

Милосављевић назива „сложени унутрашњи гест јунакиње“ (означено као ново

значење „Ф“) јесте једнакост по принципу блискости, тј. једнакост на нивоу

денотата/означеног – па је ово пример метонимије.

13

Петар Милорадовић, Исто.

21

i

D

C

F а B

A

гроза љубав страх мах z

22

23

ДРУГИ ДЕО

МАТЕМАТИЧКА РАЗРАДА ЗНАКА

И ПРИМЕР ИЗ ФОНЕТИКЕ

24

6) Покушаћемо сада комплетирати појам знака као уређеног пара. Аналогија се

односи на Картезијев продукт скупова и функцију од две варијабле из Теорије

скупова14

.

Претпоставимо прво скуп речи S. Сваку реч из тог скупа у стању смо прво да

чујемо и изговоримо – и то је чулно/моторичка компонента знака коју називамо

ознаком. Ту компоненту нашег знања о знацима означимо са f. Пошто знамо и

значење речи, то друго наше знање означимо са g.

Формално, имамо пресликавање f: Sz, или пресликавање скупа речи у скуп

ознака, и пресликавање g: Si, или пресликавање скупа речи у скуп значења/идеја.

Нпр. за реч „кућа” из скупа S имамо:

f (кућа) кућа/звук

g (кућа) кућа/идеја

Свакој речи из скупа S придружујемо јединствен елемент из скупа z и јединствен

елемент из скупа i.

Пошто смо знак дефинисали као уређен пар (ознака, означено), односно (звук,

идеја), то следи да елементи као што су „кућа/звук“ и „кућа/идеја“ постоје у ствари

као јединствен уређен пар међу осталим паровима производа z i.

((кућа/звук), (кућа/идеја)) z i

Имамо, дакле, и пресликавање:

кућа ((кућа/звук), (кућа/идеја))

тј. пресликавање са S у z i. Означимо то пресликавање или то наше знање са h.

Одавде је иначе кренуло излагање у Првом делу.

6.2) Означимо сада са zs скуп свих пресликавања са S у z (скуп речи у скуп ознака),

и са is скуп свих пресликавања са S у i (скуп речи у скуп идеја), и коначно, са (z i)

s

скуп свих пресликавања са S у z i (скуп речи у скуп уређених парова). То све

можемо приказати графички. Тачке треба схватити као скупове, док стрелице

означавају смер пресликавања.

14

Математичке ознаке скупова и операција писаћемо доследно латиницом.

25

S

f h g

p1 p2

z i

z i

Битно је запазити следеће: можемо сада посматрати пресликавања као елементе, тј.

пар пресликавања (f, g) zs i

s.

Дошли смо до пресликавања h: S z i, тј. до елемента h (z i)s. Тиме је

дефинисано пресликавање (f, g) h.

Са p1 i p2 означили смо две пројекције које омогућавају да се скупови z и i

реконструишу из скупа уређених парова производа z i. За разлику од знања f

пројекција p1 је унутрашња перцепција или оно што је Сосир назвао „акустичном

сликом“. Знање g је несумњиво „унутрашње“ и односи се уопште на оно знање о

томе шта се од нас тражи када нас питају за значење. Са друге стране, пројекција p2

јесте конкретно знање везано за одређену реч, јесте онај психо-физиолошки

аутоматизам којим проналазимо одговарајуће значење.

6.3) Две човекове способности слух/моторика f и схватање g јесу дакле увек уређен

пар. Звукови и значења се спарују – али овде се каже да су и човекове две

способности: перцепција/моторика и схватање уређен пар.

Пошли смо од примитивног појма15

„скуп речи“ и дошли смо до техничког појма

„скуп уређених парова“. Дефинисали смо технички појам психо-физиолошким и

сазнајним моћима човека које сада можемо препустити одговарајућим наукама да

их истражују. За семиологију је појам знака као уређеног пара довољно апстрактан,

тј. довољно је прочишћен од емпиријских или менталистичких чињеница. Помоћу

аналогије са Теоријом скупова успели смо да апстрахујемо из појма знака све оно

што је иначе предмет других наука (па и филозофије).

7) Сваки уџбеник из лингвистике у свом делу из Фонетике даје таблицу гласова где

су они разврстани према месту и начину артикулације. Ако урадимо Декартов

производ свих релевантних „места“ усне шупљине, грла и плућа, и свих начина

стварања „препрека“ ваздушној струји, добићемо један скуп уређених парова

облика (место, начин).

15

У логичком смислу, што значи да нпр. елементи скупа, у овом случају су то „речи“, нису

доследно и на једнаки начин дефинисани.

26

Из прегледа те табеле видимо да само одређеним паровима из тог скупа свих

могућих парова можемо придружити одговарајући глас. Дакле, у том скупу свих

могућих парова (место начин) образује се поскуп који одговара нпр. гласовима

српског језика.

То је уједно други извор идеје да се уопште знак дефинише као уређен пар.

Сугласници и сонанти

(место, начин творбе, битни акустички утисак)

Артикулација

место

начин

Уснени

Зубни

Алвео

-

ларни

Предњонепчани Задњо-

непчан

и

дво-

уснен

и

усн.-

зубн

и

тврди меки

експлозивн

и

звучни б д г

безвуч. п т к

африкате звучни џ ђ

безвуч. ц ч ћ

фрикативни звучни в з ж

безвуч. ф с ш х

назали звучни м н њ

латерални звучни л љ

безвуч.

вибранти звучни р

безвуч.

полувокал звучни ј

безвуч.

Тако, конкретно, сваки сугласник и сонант српског језика можемо дефинисати

уређеном тројком, тј. местом, начином и треперењем, односно, нетреперењем

гласних жица. Ако имамо укупно 7 различитих места артикулације и 7 начина

артикулације и 2 начина ангажовања гласних жица, тада имамо укупно 7×7×2=98

уређених тројки, или 98 могућих артикулација/гласова. Од овога броја у српском

језику реализовано је само 25 +5 самогласника.

27

Гласу „в“ нпр. одговара тројка: (уснено-зубни, фрикативни, звучни), док ће гласу

„з“ одговарати уређена тројка: (зубни, фрикативни, звучни), итд.

Овде смо демонстрирали и поступак апстраховања који важи и за знакове. Дакле,

од фонетике прешли смо на математички модел Декартовог производа три скупа

елемената: место артикулације начин артикулације звучно/безвучно.

Објашњење разлога и начина издвајања 25 уређених тројки из скупа 98 могућих

тројки поново не спада у модел. Модел је математички и унутар њега не постоје

појмови који би помогли у објашњавању фаворизовања одређених избора гласова.

Тиме могу да се баве физика/биологија, физиологија, неуронауке, историја, итд.

28

29

ТРЕЋИ ДЕО

ЗНАЧЕЊЕ И ГОВОР

ИЛИ МОДЕЛ ГОВОРНЕ ПРОДУКЦИЈЕ

30

8) За даље излагање битне су две ствари. Производња гласова, речи, реченица,

одвија се у времену, или у једном редоследу. Кад се каже „производња“ мисли се

на рад говорног апарата човека. Са друге стране, план значења био би нешто што

стоји , што је само приведено једнакој могућности избора и комбиновања. То

становиште је наравно неодрживо, али ми још увек не располажемо начином да

репрезентујемо мисаони ток независно од језика. Услед те незгоде и значењска

проблематика је разрађивана само као још једна комбинаторика16

.

Потребно је стога конструисати модел који би 1) разрешио однос моторике

говорног апарата и значења (наравно у форми скице). Само значење је још увек

превелик залогај, и стога ћемо уместо њега у везу са моториком говорног апарата

доводити перцепције и представе, као поново неки претпостављени почетни

стадијум мисаоног развоја човечанства или јединке (сензомоторна

интелигенција17

). 2) показаћемо уједно разлику људске и животињске семиолошке

способности 18

.

8.1) Размотрићемо прво шта значи то када се животиње гласају и производе

крикове.

У понашање животиња спада и специфично (за врсту) звуковно понашање. Оно

што је основно у свим досадашњим налазима јесте тврдња да животиња не може

произвести било који звук (из свог репертоара) у било којој ситуацији. Код

животиња се увек ради о експресијама, о стањима организма – и у том смислу је

произведени звук израз (реакција) тог стања. Крик за опасност се производи само у

опасној ситуацији.

8.2) На почетку човековог животног и говорног развоја производња звукова

такође је везана за функционисање организма, и стога, су и ти звукови експресије.

Тегобе које осећа дете или задовољство изражавају се специфичним

гласовима/понашањем.

Животиња не може да седи, да тако кажемо, и да производи цео свој репертоар

гласова из забаве. Сваки глас је везан за одређену ситуацију и стање организма

(постоји одређена шема или граф нервне екситације). Човек у свим ситуацијама

користи цео свој репертоар гласова (брбљање), и чује из околине (као говор

околине) све гласове. Оно што ће овде репрезентовати одређену ситуацију, и

одређено стање организма, јесте одређена комбинација гласова (реч и касније

16

Види преглед проблематике у књизи Osvald Dikro i Cvetan Todorov „Enciklopedijski rečnik nauka o

jeziku“, tom 2, Prosveta, Beograd 1987., 169-184.

17

Види Žan Pijaže „Psihologija deteta“. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića i Dobra vest, Novi Sad

1990. 18

Види интересантни преглед ове проблематике у књизи Ivan D. Ivić „Čovek kao animal simbolicym“,

Nolit, Beograd 1987.

31

реченица). Дете одмах по усвајању одређених гласова прелази на производњу речи

(иако уместо мама каже ма а уместо ципеле само пе).

Треба сада приказати те две координације (заправо се ради о нервном ожичењу)

моторике; животињске и човекове.

Говорни органи зрикавца19

јесу крила, заправо први пар крила (покриље).

Унутрашњи обод је гудало док је тестера, постављена на спољној страни покриља,

жица која трепери (око 5000 Hz). Грудни мишићи управљају покретима отварања и

затварања крила, тј. производе звук.

Обележимо са д1 мишиће који затварају крила, а да д2 обележимо мишиће који

отварају крила. Обе групе мишића могу да стоје неактивно, у ознаци п1, или да се

крећу, у ознаци п2.

Сада можемо приказати производњу звукова као смењивање (координација)

одређених делова моторике, тј. као смењивање одређених покрета одређених

делова моторике.

д1 д2

(прва група мишића) (друга група мишића)

п1 п1

п2 п2

Прикажимо сада све комбинације (координације):

1) д1 п1 д2 п1

2) д1 п1 д2 п2

3) д1 п2 д2 п1

4) д1 п2 д2 п2

19 Жан Пјер Шанже „Неуронски човек“, Нолит, Београд 1986, стр. 126: „Зрикавчева песма

једноставан је пример довођења у везу одређеног понашања са 'унутрашњом' (интерном)

активношћу једне прецизно утврђене мреже неурона...Постоји савршен однос између произвођења

нервних импулса који се распростиру моторним неуронима, контракције мишића за затварање

крила и емитовања звука као резултата трљања гудала по тестери.“

32

Ако п1 означимо са 1, а п2 са 0 имамо приказано то исто на језику рачунара:

д1 д2

1 1

1 0

0 1

0 0

Овде је дат преглед свих координација две групе мишића. Ако нервни систем жели

произвести описани звук он мора то урадити на специфичан начин.

Крила стоје прво непокретно. Ако се вратимо на преглед свих комбинација видимо

да је почетно стање означено са д1п1 д2п1.Узмимо ситуацију или тренутак када

зрикавац склапа крила. Прва група мишића је у акцији д1п1 док је друга група

опуштена д2п1. Заједно имамо д1п2 д2п1, а то је прва комбинација. Коначно, прва

група мишића се опушта д1п1 а друга ступа у акцију. Заједно: д1п1 д2п2, и као што

видимо из прегледа, ради се о другој комбинацији. Дакле, зрикавчеву песму

можемо представити као смењивање друге и треће комбинације/координације.

8.3) Код човека се говорни апарат састоји из апарата за дисање и варење, али оно

што је битно јесте да ови органи имају посебну нервну контролу као говорни

апарат, независну од контроле која се реализује када се ти органи користе

самостално или у другим координацијама.

Узмимо, ради једноставности излагања, да говорни апарат код човека има три дела.

Плућа, рецимо, означимо са д1, са д11 означимо производњу гласова а са д12

означимо режим дисања. Са д2 означимо језик, са д21 његов нормалан-средњи

положај, а са д22 његов горњи положај. Трећи део, усне, означимо са д3 и оне нека

стоје у нормалном положају д31 или у положају карактеристичном за глас „у“.

Означимо тај положај са д32.

Сваког посматраног тренутка сва три дела моторике налазиће се у одређеном

положају или режиму. Располажући овим моделом можемо описати укупно 2 2

2 = 8, или 23 = 8 могућих координација три дела говорног апарата.

33

плућа

д1

језик

д2

усне

д3

производња

гласова

д11

нормалан

положај

д21

нормалан

положај

д31

дисање

д12

горњи

положај

д22

положај „у“

д32

Скуп свих осам моторних уређења означићемо са М, док са малим словом м

означавамо сваку поједину варијанту.

м1 д11 д21 д31

м2 д11 д21 д32

м3 д11 д22 д31

м4 д11 д22 д32

м5 д12 д21 д31

м6 д12 д21 д32

м7 д12 д22 д31

м8 д12 д22 д32

Или у бинарном облику:

д1 д2 д3

1 1 1

1 1 0

1 0 1

1 0 0

0 1 1

0 1 0

0 0 1

0 0 0

34

8.4) Скицирајмо сада чулно-нервни апарат који ће ексцитирати/покретати мишиће

говорног апарата.

Нека имамо три чула (број је изабран због једноставности модела): чуло слуха ч1

које може перцепирати звук ч11 или никакав звук (тишина) ч12. Друго чуло додира

ч2, перцепира додир ч21 или никакав контакт ч22. Треће чуло кинестезије ч3 може

перцепирати покретање говорног апарата ч31 или његово мировање ч32.

Сада правимо преглед свих перцепција у смислу једновремених перцепција сва три

чула (скенирање које даје тренутно стање у сва три чула).

Ту перцепцију називамо „чулни збир“. Тако добијамо скуп перцепција I.

i1 ч11 ч21 ч31

i2 ч11 ч21 ч32

i3 ч11 ч22 ч31

i4 ч11 ч22 ч32

i5 ч12 ч21 ч31

i6 ч12 ч21 ч32

i7 ч12 ч22 ч31

i8 ч12 ч22 ч32

Узећемо сада да су ови чулни збирови најпримитивнији вид идеје (значења које

смо у претходним главамо означавали са малим латиничним словом „i“). Сваки

чулни збир има неоспорну информациону вредност (3 бита), а исто тако и

сазнајноаналитичку јер репрезентује структуру одређене ситуације.

Имамо дакле 8 идеја/значења (i1-i8) и 8 моторних уређења (м1-м8)., тј. имамо скуп

М и скуп I, па можемо образовати њихов производ М I. Добијамо на тај начин 8

8 = 64 уређена пара облика (моторно уређење, идеја).

35

I

i8 (м1 , i8 ) (м8 , i8 )

.

.

.

(м1 , i1 ) (м8 , i1 )

i1

м1 . . . . . . . . . . м8 М

Тако нпр. уређен пар (м1, i1) јесте у ствари уређен пар (уређена шесторка):

((д11, д21, д31), (ч11, ч21, ч31)).

Наштимујмо сада наш аутомат, тј. gоворни апарат. Узећемо да идеја i1 када делује

на делове говорног апарата производи кретање, тј. реализује се као моторно

уређење које смо означили м1, а оно производи глас „а“.

Идеја i6 реализује треће моторно уређење, тј. уређени пар (м3, i6) производи глас

„д“.

Коначно, идеја i8 производи моторни учинак м4, и производи глас „с“.

Покренимо сада наш моделаутомат. Он се иначе састоји из низа делова, али ми

овде посматрамо само говорни апарат.

Нека у аутомату имамо почетну перцепцију i8 (нема звука у околини, нема

додираконтакта и нема покретања говорног апарата).

Под деловањем ове перцепције сва три дела говорног апарата „наместиће“ се у, или

ће извести, покрете које смо означили као четврта варијанта.

36

i8 д1 д2 д3

д11 д22 д32 производи глас „с“

Пошто се глас „с“ произвео, чуло слуха перцепираће звук па имамо ч11, чуло

додира остаје непромењено ч22, док је кинестетичко чуло регистровало покретање

говорног апарата и даје перцепцију ч31. Имамо стога чулни збир:

ч11 ч22 ч31 а то је i3.

Наравно, неки технички аутомат имао би у зависности од фреквенције скенирања и

због неједнаког одвијања одређених покрета и почетка њихове перцепције, низ

прелазних перцепција, али би одређени број одговарао и нашој перцепцији i3.

Следеће: идеја i3 не производи никакав моторни учинак па је следећа перцепција

поново i8, и имамо петљу у функционисању модела.

Оно што ће аутомат извести из петље јесте нпр. перцепција неког контакта ч21 па

добијамо у том случају идеју i6 или (ч12 ч21 ч32), итд.

Преглед целокупног функционисања модела у дефинисаним околностима:

i8 производи глас „с“

i3 не производи глас

било који глас из околине

i4 не производи глас

37

Ово је шема при ч22, тј. у ситуацији када нема додира. Ако постоји контакт ч21

прелази се на следећу шему:

било који глас из околине

i6 производи глас „д“

i1 производи глас „а“

Разликовање гласова „с“ и друга два „а“ и „д“ остварено је уз помоћ чула додира,

тј. перцепцијом додира.

Даља диференцијација гласова није могућа осим да се уведу додатне чулне

дистинкције и њихово везивање за моторику. Дакле, било који чути глас из околине

при ч22, тј. при постојању контакта водиће изговору гласа „д“, а он ће водити

производњи гласа „а“. При ч21, тј. када не постоји осећај додира произвешће се

глас „с“.

Ми смо овде драстично упростили модел јер смо свели глас на једно моторно

уређење, али модел објашњава гласовну експресију, тј. производњу гласова услед

одређених перцепција/емоција. Највероватније је, међутим, функционисање такво

да се глас производи из једног хаотичног намештања говорног апарата где су

једнако важни покрети који су претходили и покрети који ће следити.

То би био ниво експресивне говорне продукције и то је његов домет. Суштина је у

томе да дете неће никада моћи прећи са нивоа гукања и брбљања на ниво речи и

уопште говора. Дете мора сада да чује и подражава речи из свог говорног

окружења (социјалног окружења). То је неоспорна чињеница сваког посматрања и

бављења децом20

.

20

Нема потребе наводити заиста бројну литературу из области учења и развоја.

38

39

ЧЕТВРТИ ДЕО

СТРУКТУРА ЛИНГВИСТИЧКОГ ЗНАКА

40

9) Могуће је сада применити дефинисане појмове и модел у анализи конкретне

речи, тј. лингвистичког знака. Поново се враћамо на почетак говорног развоја да

бисмо скицирали ситуацију у којој функционисање знака постаје прозирно.

9.1) Уместо скуповаоса ознака и значења узећемо скуп слушних перцепција које

ћемо означити као „чуто“ и скуп свега што је запамћено у ситуацијама када се

производе гласови, односно, речи. Тај скуп назваћемо „запамћено“. У претходној

глави имали смо њихов пандам у скуповимаосама моторно уређење – чулни збир.

Као пример нека нам послужи реч „лист“.

(запамћено) i

(листчуто, листзапамћено)

лист

p2

p1

g

(чуто) z

h лист

f

S

Када чујемо реч „лист“ она ће бити препозната као већ чута, и то је уједно прва

права идеја – идеја препознавања или једнакости (осећај препознавања и та

ситуација граде уређен пар или знак). Перцепције и представе које се евоцирају

бивају покренуте чутом речју и у том смислу цео овај ток функционише као знак.

41

9.2) Чујемо ли у сличној ситуацији реч „листам“ формираће се следећа структура:

i

(запамћено)

? (лист, ?) (листам, ?)

p2

p1

(лист, „лист“) (листам, „лист“)

„лист“

лист листам (čuto) z

На чуту реч листам евоцира се звук лист и значење „лист“21

, тј. евоцира се уређен

пар (лист, „лист“). Ту се ради о препознавању речи лист у речи листам (то је уједно

даља спецификација ситуације препознавања).

Прва пројекција у звучању речи листам препознаје звучање лист. Друга пројекција

на свом путу проналази само идеју/значење „лист“, док „листам“ не проналази у

оном запамћеном.

Перцепирана звуковна разлика -ам по закону уређеног пара захтева свој значењски

пар „-ам“. Формира се дакле ситуација у којој недостаје значење, и она као таква,

заједно са свим перцепцијама, емоцијама и представама, бива запамћена

(функционише у том смислу као знак и може као такав да сам уђе у овај

интерпретациони токмеханизам.

21

Значење речи смо ставили у наводнике да би се разликовало од ознаке исте речи.

42

Оно што је битно овде јесте да овај механизам може бити покренут како оним

чутим тако и оним запамћеним, тј. може бити покренут и мисаоним током (чији за

сада неодређени обим ми сматрамо значењем).

Резултат овог функционисања увек је неки уређени пар, тј. постоји „нешто“ што

функционише као ознака и постоји „нешто“ што функционише као значење.

У описаном функционисању други члан уређеног пара (значење) непрестано се

реализује као ознака неког другог значења, тј. реализује се као друга реч, синтагма

или реченица. Речи објашњавамо другим речима, али знамо да је то уже или шире

значење, како смо објашњење дали из овог или оног контекста, итд. (Речник).

Тај изворно интерпретациони механизам постаје у следећој фази развоја општи

комбинаторички механизам. Дакле, на место другог члана уређеног пара може доћи

поново нека реч услед токова асоцијација, синестезије или услед намерног

провоцирања околине. Тако остварени „додир“ две речи евоцира два значења, и

свест их испитује једновремено, у једном чину.

У претходном делу смо осу звука раставили у комбинаторику рада одређених

делова говорног апарата на одређени начин. Сада видимо да и осу значења морамо

схватити као нешто активно, и што је битно, као нешто што није унапред

залепљено на ствари. Због тога развојни пут можемо преокренути и рећи да

говорни развој не почиње са изговарањем и учењем гласова и речи, него почиње у

мисаоној сфери. Дете располаже значењем речи „мама“ много пре него што је у

стању да је изговори. Уједно оно може да изговори слог „ма“, итд. Оно што

недостаје јесте уређеност, јесте наш дефинисани уређени пар. Дете мора кроз

известан напор (који је неоспорна чињеница посматрања и сваког бављења са

децом) да „повеже“ своје представе, емоције, своје знање о објекту „мама“ са

својом говорном продукцијом, а у одређеној ситуацији обраћања, захтевања,

дозивања и сл.

Због природе прве дететове говорне продукције, тј. због могућности да у свакој

ситуацији произведе свој репертоар гласова (ипак постоји становита дистрибуција

гласова у односу на карактеристичне ситуације, узраст и карактеристичне емоције)

дете ће вољно евоцирати и провоцирати своје знање, представе, емоције, тј. вршиће

намерно провоцирање своје моторике и моторике говорног апарата све док не

произведе реч „мама“. То вољно покретање или управљање моториком јесте

резултат развоја и потиче из укупне практично-моторне активности хватања,

кретања, гутања, итд. Дакле, дете располаже знањем о томе како да управља својим

плућима, језиком, удовима, итд. Када ово моделовање почне да се акумулира

имамо физиолошко-психолошки еквивалент структуре знака као уређеног пара

производа z × i. Ово је кључни период. Ако је дете довде доспело релативно

самостално, даљи развој условљен је напорима социјалне околине. Дететова

говорна продукција постаће копија (боља или лошија) чуте спољне/социјалне

продукције.

43

ПЕТИ ДЕО

МОРФОЛОШКА И СИНТАКСИЧКА

ЈЕДНАЧИНА

44

10) Прве праве идеје, како смо то показали у претходном делу, јесу

идентитетједнакост и разлика или препознавање и разликовање (диференција,

дистанца), ако се изразимо другачијим терминима. Током говорног развоја, и као

говорни развој, раздваја се план звука или ознаке и план значења или означеног.

Са разлике „листлистам“ прелазимо на разлику „листлист-а-м“, са лексичког

значења прелазимо на лексичко-граматичко.

Звучна компонента уређеног пара овде ће бити диференцирана на корен и афикс.

Значењска компонента уређеног пара диференцираће се у низ граматичких

категорија (и поново у низ група у зависности од врсте речи). Ово је сада

морфолошки знак или знак са одређеном морфологијом. Коначно, тај лингвистички

знак, који се у доброј мери подудара са оним што иначе зовемо „реч“, одговара

уређеној тројци Декартовог производа скупа корена и афикса и скупа врста речи и

припадајућих граматичких категорија.

ИДЕЈА/ЗНАЧЕЊЕ

(врста речи и грам.кат) АФИКС

(ЗВУК)

глагол

1.л. јд.през. (лист-/-ам,

гл.1.л.јд.през.)

именица (лист-/-, им.ном.јд.мр.)

ном. јд. мр.

. -ам

(лист, -ам)

.

КОРЕН ×АФИКС

.

- (лист, -)

. лист . . . КОРЕН (ЗВУК)

45

Уређен пар тог производа гласи:

(корен афикс, врста речи и припадајуће граматичке категорије)

То је заправо уређена тројка јер претходно имамо производ скупа корена и скупа

афикса.

10.1) Морфолошки уређени пар можемо утемељити из следећег аналошког односа.

Као што се корен речи односи према афиксу (префикс, суфикс, инфикс и наставак

за облик) тако се реч односи према својој врсти и граматичким категоријама које

јој припадају с обзиром на врсту.

Како се то корен односи према афиксу погледајмо у следећем примеру:

префикси корен суфикси наставак за облик реч

- дан - - = дан

- дан- -и -ти = данити

пре- дан- -и -ти = преданити

об- дан- -ишт -е = обданиште

Ова шема одговара и другим коренима као што су град, род, итд., итд.

пре-град-и-ти

пре-рад-и-ти итд.

Вишеструко улажење речи у творбене механизме + прилагођавање изговора,

довело је највероватније до стварања несамосталних творбених морфема чије нам

значење више није јасно или најјасније.

Дакле:

реч : врста речи и грам. кат. = корен : афикс

Из овог израза можемо добити чему је једнака реч у смислу нашег производа

звукова и значења:

46

корен

реч = врста речи и грам. кат

афикс

Ова једначина је много тога сажела, па стога треба поћи редом. Претпоставимо

прво да постоје само коренске речи.

Пошто нисмо у могућности да реконструишемо развој сваке појединачне речи

покушаћемо низом међусобних производа данашњих чинилаца речи показати да

комбинаторика као људско знање и вештина лежи у темељу морфолошког нивоа

језика.

Нека је А скуп слободних морфема:

А = пев-, црн-, град-, итд.

И нека је B скуп суфикса:

B = -а, -ац, -е, итд.

Образоваћемо сада производ та два скупа А × B:

-а -ац -е B

А

пев- пев-а пев-ац пев-е

црн- црн-а црн-ац црн-е

град- град-а град-ац град-е

А B = {(пев-/-а, ), (пев-/-ац), (пев-/-е)), (црн-/-а), (црн-/-ац), (црн-/-е), (град-/-а),

(град-/-ац), (град-/-е)}.

47

Добили смо овим производом седам стандардних речи. Овај скуп уређених парова

означимо са C.

Уводимо сада скуп наставака за облик, скуп D:

D = , -а, -ти, итд.

Урадићемо поново производ скупова C и D, тј. C × D или (А × B) ×D. Добићемо

следећи скуп уређених тројки:

пев-а- пев-а-а пев-а-ти

пев-ац-ф пев-ац-а пев-ац-ти

пев-е-ф пев-е-а пев-е-ти

црн-а-ф црн-а-а црн-а-ти

црн-ац-ф црн-ац-а црн-ац-ти

црн-е-ф црн-е-а црн-е-ти

град-а-ф град-а-а град-а-ти

град-ац-ф град-ац-а град-ац-ти

град-е-ф град-е-а град-е-ти

Коначно, можемо овај скуп уређених тројки помножити са скупом префикса.

Добили бисмо речи као што је: пре-пев-а-ти, итд.

Треба нагласити да свака звуковна „кришка“ у овако добијеним речима има свој

значењски еквивалент или пар.

Добићемо и све типове морфолошких процеса: композиције, деривације и

флексије. Поступак почиње композицијом, тј. комбиновањем слободних морфема

(А × А), затим у комбинацију улазе везане морфеме – деривације (А × B), и на крају

долазе везане морфеме граматичког облика – флексије (А × B) × D. Од лексичког

значења прешли смо на лексичко-граматичко.

Прешли смо ка класним значењима и стога смо прешли заиста у сферу идеја или

појмова.

48

10.2) Rеч22

ћемо дефинисати (уопште као и сваки знак али овде првенствено

посматрамо лингвистичке знакове) оваквом пропорцијом:

реч : врста речи и припадајуће граматичке категорије = корен : афикс

Морфологија сваке речи настала је из комуникације, из употребе речи у

реченицама, дакле, реч се односи према својој врсти (именица, глагол, придев…) и

припадајућим категоријама (падеж, род, број, вид, начин...) као што се корен речи

односи према афиксу (префикс, суфинкт, наставак за облик), тј. оним својим

„додацима“ који су настали услед комуникације, услед употребе речи у

реченицама. Из овог односа можемо дефинисати реч као уређену тројку

Декартовог производа три скупа: скупа свих корена, скупа свих афикса и скупа

свих врста речи са припадајућим граматичким категоријама.

корен

реч = врста речи и грам. кат

афикс

Нпр.:

реч(црнац) = (црн-/-ац, им. ном. јед. м. р.)

10.3) Ако на једну осу нанесемо све корене, на другу осу све афиксе а на трећу осу

све врсте речи (именице, глаголе, придеве...) и припадајуће граматичке категорије

(род, број, падеж...), можемо комбинаторичку структуру речи (оно што споља

гледајући зовемо морфологија речи) представити просторно:

афикс

-у (књиг-, -у)

(-у, им. у акуз. јед.) А књиг-

корен

именица у акуз. јед. (књиг-, им. у акуз. јед.)

врста речи и грам. кат.

22

Oвде мислимo на реч стандардног српског језика. Друго, разматра се структура стандардног

језика а не историјска генеза. Циљ је доћи до математичке структуре.

49

У тачци А имамо уређену тројку (књиг-, -у, именица у акуз. јед.), односно збир три

уређена пара:

((књиг-, -у), (књиг-, им. у акуз. јед), (у-, им. у акуз. јед.)).

11) Реченица означава радње, збицања, стања; надаље, може бити обавештајна,

упитна, заповедна, односно говорне чинове делимо на асертиве (тврђења,

извештаји), директиве (упуства, наредбе), комисиве (обећања, претње), експресиве

(извињења, захваљивање) и декларативе (промена стања) – или једном речју

реченица означава или изражава ситуације. Коначно, језиком/говором се утиче или

обликује стварност. Ситуација је колико језичка толико и ванјезичка јер укључује и

све што примамо чулима, што осећамо,тј. све што се дешава у нашој психи док

слушамо говорника или пак покушавамо да искажемо, тј. саопштимо неком

говорнику. Ситуацаја је дакле и ванјезичка јер многе ситуације можемо препознати

и на фотографијама, такође можемо сасвим добро пратити неме филмове. Да је

ситуација стриктно језичке природе то не би било могуће. У том смислу можемо

поставити пропорцију као и у случају речи, јер врсте речи и припадајуће категорије

јесу својеврсне „језичке ситуације“, ситуације у којима се употребљавају поједине

речи у реченици, односно комуникацији.

реченица : ситуација = реч : врста речи и припадајуће граматичке категорије

Из овог односа дефинишемо реченицу као низ уређених тројки, тј. као низ речи

које својим значењем и морфологијом (додатним значењима класног типа)

исцрпљују неку ситуацију, било да слушамо реченицу па покушавамо да схватимо

ситуацију коју нам саопштава говорник, било да ми желимо неку ситуацију

саопштити/описати слушаоцу.

ситуација

реченица = реч, ... -------------------------------------

врста речи и грам. кат., …

Ако посматрамо нпр. реч „играју“ ради се о глаголу у 3-ем лицу множине презента

или преведено као ситуација: радња (игра) неких људи који не учествују у

разговору, више њих у садашњем времену. Глагол, или у реченичкој функцији

предикат, јесте оно што зовемо „језгро ситуације“ па то „језгро“ можемо допунити

„носиоцем ситуације (именица, субјекат), итд. Због тога у горњој формулацији

имамо зарез и три тачке јер најмање две речи улазе у „опис“ ситуације, тј. субјекат

и предитак, носилац ситуације и језгро ситуације (Марко чита, Марко чита књигу,

Марко чита лепу књигу, Марко пажљиво чита књигу, итд., то су све примери који

исцрпљују једну исту ситуацију).

50

Резиме: Ми смо свесни ове комбинаторичке структуре речи, односно језика, па

лако можемо ковати нове речи са значењем или без њега. Из скупа већ

остварених/реализованих речи ми бирамо елементе/речи и градимо реченице да би

саопштили своје жеље, намере, своје доживљаје или своја размишљања. Језик

настаје постепено од простијих облика и иде ка сложенијим, и што је најбитније,

настаје у социјалном окружењу.

Узмимо као пример реченицу „Марко чита књигу“. Прва чута реч „Марко“ се сада

троструко анализира:

МАРКО

1 (Марк-/-о, актер (субјекат))

2 (Марк-/-о, им.ном.јд.мр.)

3 (актер, им.ном.јд.мр.)

Треба одмах приметити да последњи уређени пар јесте „закључак“ (стоји у форми

закључка који је изведен из горњих премиса), и већ је потпуно у сфери идеја, он не

садржи више ништа од звука, никакав чулни садржај. „Актер“ је ознака свих

могућих и немогућих актера било које ситуације. „Именица“ је ознака свих

именица, итд. Овде језик прелази у логику.

1 (а – б)

2 (а – ц)

3 (б – ц)

Сви елементи трећег уређеног пара су класни, или класе, а класе формирамо

аксиомом спецификације: свако својство о елементима скупа А одређује или

издваја поскуп А' скупа А. Ту говор постаје мисао и мисао говор.

Друга реч:

ЧИТА

1 (чит-/-а, акција (предикат))

2 (чит-/-а, гл. 3л.јд.през.актив)

3 (акција, гл.3л.јд.през.актив)

51

Трећа реч:

КЊИГУ

1 (књиг-/-у, објекат)

2 (књиг-/-у, им.акуз.јд.жр.)

3 (објекат, им.акуз.јд.жр.)

Тиме завршава ова морфолошко-синтаксичко-семантичка анализа. У нашој свести

оживљава једна ситуација и ако је сада желимо поново изразити речима (обрнут

процес од претходног), добили бисмо реченицу: Један актер (Марко) мушког рода

врши радњу/акцију (читати) са (над) једним предметом али не учествује у

разговору. Ради се сада о интерпретацији другог лица коме је реченица упућена, и

она као интерпретација, а захваљујући могућности потпуног прелаза на план идеје

(трећи члан сваког корака анализе), не мора бити гласовна, тј. нема потребе да у

себи изговарамо: „Један актер мушког рода...“ да би чуту реченицу/ситуацију

разумели.

52

53

ЛИТЕРАТУРА

1. Роман Јакобсон „Шест предавања о звуку и значењу“, КЗНС, Нови Сад

1986.

2. Фердинанд де Сосир „Општа лингвистика“, Нолит, Београд 1989.

3. Милош Ковачевић „Узрочно семантичко поље“, Светлост, Сарајево 1988.

4. Милош Ковачевић „Стилистика и граматика стилских фигура“, Кантакузин,

Крагујевац 2000.

5. Петар Милосављевић „Теорија књижевности“, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд 1997.

6. Osvald Dikro i Cvetan Todorov „Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku“, tom 2,

Prosveta, Beograd 1987.

7. Žan Pijaže „Psihologija deteta“, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića i

Dobra vest, Novi Sad 1990.

8. Ivan D. Ivić „Čovek kao animal simbolicym“, Nolit, Beograd 1987.

9. Жан Пјер Шанже „Неуронски човек“, Нолит, Београд 1986.

10. Frederic Jameson „U tamnici jezika“, Stvarnost, Zagreb.

11. Pol Barber i Dejvid Leg „Percepcija i informacija“, Nolit, Beograd1979.

12. Bazil Bernstajn „Jezik i društvene klase“, BIGZ, Beograd 1979.

13. Noam Čomski „Sintaksičke strukture“, Dnevnik, Novi Sad 1984.

14. Hari Mekgark „Razvoj i promena“, Nolit, Beograd 1978.

15. Grupa autora „Razvoj govora kod deteta“, Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, Beograd 1985.

16. Džohana Tarner „Saznajni razvoj“, Nolit, Beograd 1979.

17. Žan Pijaže „Poreklo saznanja“, Nolit, Beograd 1983.

18. Žan Pijaže i Noam Čomski „Teorije jezika / Teorije učenja“, Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci l990.

19. Svetozar Kurepa „Uvod u matematiku“ Tehnička knjiga, Zagreb 1970.

20. Михаило Стевановић „Студије и расправе о језику“, Универзитетска реч,

Београд 1988.

54

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Рођен 4. априла 1962. год. у Бачком Моноштору.

Објављене књиге: Увод у психоисторију, Народна књига, Београд 2001., Нова

романтика, Народна књига, Београд 2003., Моја физика, Арт-Пројект, Зрењанин

2007., Зашто човек пада, Градска библиотека Карло Бјелицки, Сомбор 2015.

Објављује песме, приче и есеје у часописима Поља, Књижевне новине, Градина,

Сент, Књижевни магазин, Руковет, Свеске, Кораци, Улазница, Књижевни лист,

Златна греда.

55

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР 5

UVOD 7

ПРВИ ДЕО 11

ЗНАК

ДРУГИ ДЕО 23

МАТЕМАТИЧКА РАЗРАДА ЗНАКА И ПРИМЕР ИЗ ФОНЕТИКЕ

ТРЕЋИ ДЕО 29

ЗНАЧЕЊЕ И ГОВОР ИЛИ МОДЕЛ ГОВОРНЕ ПРОДУКЦИЈЕ

ЧЕТВРТИ ДЕО 39

СТРУКТУРА ЛИНГВИСТИЧКОГ ЗНАКА

ПЕТИ ДЕО 43

МОРФОЛОШКА И СИНТАКСИЧКА ЈЕДНАЧИНА

ЛИТЕРАТУРА 53

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ 54

САДРЖАЈ 55

56

.