Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica   

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

  

Arhimandrit JUSTIN PopovićŽITIJA SVETIH

  

8. JULI  STRADANjE SVETOG VELIKOMUČENIKAPROKOPIJA Sveti  grad  Jerusalim  odnegova  svetog  velikomučenika  Prokopija,  kome

roditelji njegovi nadenuše ime ne Prokopije nego Neanije, a ime Prokopije on dobiod samog Gospoda Hrista na krštenju, kao što će se kasnije videti iz ove povesti.Isto  tako  se  i  Jerusalim  u  to  vreme  nazivao  od  neznabožnih  idolopoklonika  neJerusalim  nego  Elija.  Jer  po  razorenju  Jerusalima  Titom[1],  sinomVespazijanovim[2],  po  isteku  mnogo  godina,  rimski  car  Adrijan[3],  kome  prirođenju  bi  dato  ime Elije,  poželevši  da  na mestu  razorenog  Jerusalima podignegrad,  nazva  ga  po  svome  imenu  Elije,  i  zapovedi  da  niko  taj  grad  ne  nazivaJerusalimom  već  Elijom.  Neprijatelj  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  Adrijan  sestaraše  ne  samo  da  istrebi  sa  zemlje  presveto  ime  Njegovo,  nego  željaše  da  izljudskog sećanja izbriše i samo mesto gde Hristos postrada. Zbog toga on i nazvaJerusalim Elija.

U  tom  gradu  življaše  neki  slavan  čovek,  senatorskog  roda,  po  imenuHristofor.  On  beše  hrišćanin,  a  njegova  supruga  Teodosija  ‑  neznaboškinja.  Odnjih se i rodi Neanije, po čijem rođenju Hristofor ubrzo otide ka Gospodu. Ostavšiudovica,  Teodosija  vaspitavaše  dete  u  neznabožačkoj  veri  i  nauči  ga  da  služiidolima, pošto i sama beše usrdna služiteljka demona. Dečko bejaše veoma bistar,i  kad  ga mati  dade  neznabožačkim  učiteljima  na  školovanje,  on  brzo  izuči  svesvetovne nauke.

Kada Neanije  izraste u mladića i već postajaše zreo čovek, mati zažele daga da caru u vojnu službu. U to vreme bezbožni car rimski Dioklecijan[4] dođe uAntiohiju Sirijsku  što  je na  reci Oronti. Doznavši  za  to, Teodosija ode  sa  svojimsinom u Antiohiju i dade ga u službu caru. Car, videvši da je mladić lep, kršan iveoma pametan, silno ga zavole i naredi da bude u carskim palatama blizu njega,zajedno sa drugima, njemu sličnima. Zatim ga car u skorom vremenu proizvedeza vojvodu, i posla ga sa vojskom u egipatski grad Aleksandriju[5], naredivši muda  tamo goni, muči  i ubija hrišćane,  a da  im  imovinu oduzima u korist države.

Neanije  reče  tad  caru:  Slušao  sam  za  te  ljude,  gospodaru,  da  oni  počitujunekakvog  sina  Božjeg,  zvanog Hristos,  i  da  su  tvrde  naravi,  nepokorni,  drski,  ičvrsti u svojoj veri  i postojani;  i da više vole umreti nego ostaviti  svoga Hrista  iprineti žrtve bogovima našim. Zbog toga smatram da neće biti lako privoleti ih nanaše zakone.

Dioklecijan,  razjarivši  se,  stade  huliti  Hrista  Spasitelja,  govoreći:  Bognjihov, kako sami oni  tvrde, nije  imao žene. Kako  je onda mogao roditi Sina? AHristos  u  koga  oni  veruju,  taj  je  rođen  od  žene,  i  on  bi  od  jevrejskog  narodaosuđen na smrt, bijen, trnovim vencem ovenčan, ismejan, na krst razapet, octom ižučju napojen,  i umre u gorkim mukama. Ako  je  bio Bog,  zašto onda ne  izbavisebe iz  jevrejskih ruku? I kada sebi ne pomože u nevolji, može li onda drugomepomoći?

Takve,  i  još  gore  hule  izgovori  sin  pogibli.  Jer,  kao  što  kaže  božanstveniPavle, reč krstova je ludost onima koji ginu, a nama koji se spasavamo ‑ sila Božija(1 Kor.  1,  18). Neanije,  ubeđen  carevim  rečima,  krenu  sa  dva  odreda  vojske  nazapoveđeni mu  put.  Ali  pošto  od  silne  sunčane  vreline  i  žege  iznemogavahu  ivojnici  i  njihovi  konji,  to  oni  putovahu  noću  a  danju  se  odmarahu.  I  kada  oniprođoše mimo sirijski grad Apameju[6], u devet sati noću bi zemljotres, i sevanjemunja, i strašna grmljavina, te svi od straha behu kao mrtvi. A vojvoda ču glas sneba  koji  njemu  govoraše:  Neanije,  kuda  ideš,  i  na  koga  ustaješ?  ‑  U  velikomstrahu Neanije odgovori: Poslan  sam od  cara u Aleksandriju da ubijem sve kojiveruju u Raspetoga? ‑ I opet mu reče glas s neba: O, Neanije, i ti li na mene ideš? ‑Neanije upita: Ko si ti, Gospode? Ne mogu da te poznam.

Tek što Neanije to reče, u vazduhu se pokaza presvetli krst, kao od kristala,i od krsta se ču glas: Ja sam Isus, raspeti Sin Božji! ‑ Dršćući Neanije reče: Car miispriča, da onaj Bog koga hrišćani počituju, nije  imao žene,  i kako si  ti onda SinBožji?  Ako  si  pak  stvarno  Sin  Božji,  kako  te  onda  Jevreji  uzmogoše  ismejati,  iraspeti,  i  umrtviti?  ‑  I  odgovori  mu  glas  od  krsta:  Ja  to  radi  roda  ljudskogdobrovoljno pretrpeh, da izbavim grešnike od vlasti đavola, i potražim izgubljene,i oživim mrtve. I kada ja ne bih bio Sin Božji, kako bih onda posle smrti ja bio živ igovorio s tobom?

Posle ovih reči krst uziđe na nebo, i odmah se ču glas s neba: Ovim znakomkoji si video, pobeđuj neprijatelje svoje, i mir moj biće s tobom!

Tako  Neanije,  kao  nekada  Savle  (D.A.  9,  1‑20),  kroz  javljenje  njemuGospoda na putu, od gonitelja postade izabrani sasud Gospoda Isusa Hrista. I odtog čudesnog viđenja, i od slatkog razgovora Gospodnjeg s njim, srce se njegovoispuni neizrecivom radošću i veseljem duhovnim.

Posle  toga  viđenja  Neanije  sa  svojim  vojnicima  dođe  u  Skitopolj[7],  ipozvavši  k  sebi  zlatara  naredi  mu  da  načini  krst  onakav  kakav  on  vide  noću.Zlatar odbijaše, govoreći: Ja to ne mogu da uradim, jer je krst znak galilejaca, kojise nazivaju hrišćanima. I ako car dozna za to, on će me strašnom smrću pogubiti. ‑Neanije zahtevaše da on tajno izradi krst, zaklinjući mu se da o tome neće kazatini caru, niti ikome drugome. Tada zlatar primi od vojvode dovoljno zlata i srebrana izradu krsta, i tajno izradi krst onakav i onoliki kako mu to vojvoda opisa. Čimkrst  bi  izraćen,  na  njemu  se  iznenada  pojaviše  tri  lika,  nevidljivom  rukomnacrtana,  sa  jevrejskim  natpisom:  na  gornjem  delu  ‑  Emanuil[8],  a  na  dvemastranama ‑ Mihail i Gavril[9]. Ugledavši to, zlatar se začudi i beše u nedoumici koto uradi, pošto u toj sobi ne beše nikoga sem njega. I on reši da te likove otare; uzeoruđe,  ali  ne  mogade  to  učiniti,  jer  mu  se  ruka  ukoči  kao  da  je  uzeta.  A  kadvojvoda vide krst, on upita majstora: Čiji su ovi likovi, i zbog čega su izobraženi? ‑

Zlatar sa zakletvom tvrđaše: Kada završih posao, ova se tri lika pojaviše sami odsebe, i ne znam čiji su. Htedoh da ih otarem, ali ne mogoh, jer mi se ruka ukoči.

Tada Neaniji bi  jasno da  se u krstu nalazi neka božanska  sila; pokloni  sekrstu,  celiva  ga  i,  obavivši  ga  skerletom,  nošaše  ga  kod  sebe,  čuvajući  ga  sastrahopoštovanjem. I on se sada oružaše ne protiv hrišćana već protiv varvara,  ipobeđivaše ih silom Hristovom, pokoravajući njihove zemlje. Čak i protiv samognevidljivog  neprijatelja,  đavola,  on  iziđe  u  rat,  i  pobedi  ga  svojim  junačkimstradanjem za Hrista.

A  njegovo  stradanje  otpoče  ovako.  Kada  on  bejaše  u  svome  graduJerusalimu,  koji  se  u  to  vreme  zvao  Elija,  građani  ga  moliše  da  odmazdiagarjanima[10]  za  zla  koja  im  činjahu.  Jer  agarjani,  napadajući  njihov  kraj  itrčkarajući  oko  grada,  odvođahu  one  koji  su  se  slučajno  nalazili  izvan  grada,  anaročito  hvatahu  ženskinje  i  uzimahu  ih  sebi  za  žene.  To  isto  oni  činjahu  i  pookolnim selima. Hrabri vojnik Hristov, naoružan silom svetoga krsta, smelo izađesa svojom vojskom i pojuri za agarjanima, moleći se u srcu svom ovako: Pomozimi, nado moja, Hriste Bože! ‑ I dođe mu glas s neba: Nadaj se, Neanite, jer sam ja,Gospod Bog tvoj, s tobom!

Čuvši ovaj glas, vojvoda postade još smeliji i strahovito potuče agarjane, isve zarobljenike oslobodi. U toj bitci pogibe šest hiljada agarjana, a od Neanijevihvojnika niko ne bi ranjen, niti ubijen. I posla Neanije ispred sebe glasnika k svojojmajci, izveštavajući je o pobedi nad neprijateljima, čemu se ona veoma obradova. Ikada  on  sa  trijumfom  i  plenom  pobednički  ulažaše  u  grad,  majka  ga  radosnosrete. I kad on uđe u svoj dom, mati mu reče: Milo čedo moje, kada ti ode u boj, jauzeh u ruke kadionicu i tamjan, pa uđoh k bogovima i molih se njima za tebe da tioni pomognu.  I  eto  sada  ti  se njihovom pomoću pokaza pobedilac!  Stoga uđi  knjima  i  odaj  im  blagodarnost,  da  bi  ti  oni  i  u  buduće  pomagali.  ‑  Neanije  jojodgovori: Dobro si uradila, majko, moleći  se za mene, ali meni  je pomogao mojBog. ‑ Mati mu onda reče: Čedo, ne govori o jednom bogu, da se ostali bogovi nerazgneve na tebe i ne odvrate od tebe. ‑ Neanije joj na to reče: Majko, ne obmanjujsebe  idolskim  mnogobožjem.  Jer  kako  su  mi  mogli  pomoći  oni,  kada  su  samibezdahni? A ako su mi oni pomogli, hajde da ih upitamo, neka nam to kažu, i mićemo se tada uveriti u njihovu moć.

Rekavši to, on uđe u majčinu spavaću sobu gde se nalažahu zlatni i srebrniidoli,  i  obraćajući  se njima  reče: Vama govorim,  tobožnji  bogovi,  recite nam: komeni pomože u bitci? ‑ A idoli mučahu, jer kako bi mogli odgovoriti kad su nemi?Tada Neanije  reče majci: Eto, mati, vidiš kakvi  su  tvoji bogovi. Kada oni nisu ustanju da jednu reč progovore, kako onda mogu pomagati nekome? ‑ Mati mu nato  reče: Oni  ne  odgovaraju  tebi  zato  što  ih  ti  sa podsmehom pitaš.  ‑ Onda  ih  tisama upitaj, odvrati Neanije; oni su dužni da odgovore tebi, pošto im vrlo usrdnoslužiš.

Tada  ona,  pristupivši  im  sa  velikim  strahopoštovanjem  i  preklonivšikolena,  reče:  O,  svemoćni  bogovi!  Veliki  Zevse[11]  i  ti,  carice  Hera[12],  igospodaru  mora  Posejdone,  i  suncoliki  Apolone[13],  i  ti  zaštitnice  gradaPalado[14], i ostali bogovi! Molim vas, recite nam, ne pomogoste li vi u bitci sluzivašem, sinu mom? ‑ No odgovora od njih ne bi.

Tada  blaženi Neanije,  držeći  krst  u  ruci,  ispuni  se  božanske  revnosti,  paskinuvši  svoju  gornju  haljinu  i  odgurnuvši  mater  od  idola,  stade  ih  razbijati,udarajući ih o zemlju i gazeći ih nogama. I pošto ih polomi u parčad, on to zlato isrebro  razdade  siromasima.  A mati  njegova,  videći  to,  strahovito  se  razgnevi  irazjari,  i  zaboravivši  prirodnu  ljubav  prema  sinu,  hitno  otputova  u Antiohiju  k

caru Dioklecijanu, i sa suzama se žaljaše caru na sina što joj bogove porazbija i štonjoj  samoj ne ukaza dužno poštovanje odgurnuvši  je od bogova. A car  je  tešašenadom da će, bilo laskama bilo pretnjama, obratiti njenog sina k pređašnjoj veri ubogove. Pritom car  reče: Ne bude  li pak hteo da se obrati, onda će zbog zločinasvojih zlom smrću umreti, a ti izaberi sebi za sina koga hoćeš iz moje svite.

I odmah napisa car igemonu ‑ poglavaru Palestine Justu, koji beše rodom izItalije, čoveku svirepom, naređujući mu da u prisustvu uglednih ljudi iz okolnihgradova  savetuje  na  sve moguće  načine,  i milom  i  silom,  vojvodi Neaniju,  sinuTeodosijinom, koji je prišao hrišćanskoj veri, da se ponovo obrati k bogovima; a nebude li to učinio, onda ga staviti na ljute muke. U tom pismu nalažahu se i hule naHrista.

Igemon  Just, dobivši  carevu naredbu,  sazva ugledne  ljude  iz palestinskihgradova,  pa  sam  ode  u  Eliju  k  vojvodi Neaniju,  pozdravi  se  s  njim  i  dade mucarevo  pismo.  A  vojvoda  kada  pročita  pismo  i  u  njemu  napisane  hule  protivGospoda našeg, ne otrpe nego iscepa pismo na sitne komadiće, pa ih razbaca povazduhu, govoreći igemonu: Ja sam hrišćanin, a ti čini što ti je naređeno. ‑ Igemonmu tada reče: I cara se bojim, i tebe kao prijatelja stidim se i žalim te, te ne znamšta da radim. Nego poslušaj mene i ove čestite ljude, pa u našem prisustvu prinesibogovima  žrtvu.  A  ako  to  ne  uradiš,  onda  ćeš  me  i  protiv  volje  primorati  daizvršim naređenje.

Na to Neanije reče igemonu: ʺTi zgodno spomenu žrtvu, evo, ja sebe samogprinosim na žrtvu Hristu, Bogu momeʺ.

Rekavši  to,  on  otpasa  sa  sebe  vojvodski  pojas  i  baci  ga  igemonu  u  lice,odričući  se  carske  službe,  da  bi  bio  vojnik  Cara  Nebesnoga.  Pritom  on  izobličiidolopokloničko bezbožje.

Igemon i  ljudi što behu došli s njim razgneviše se, pa dohvatiše Neanija  iodvedoše  u  Kesariju  Palestinsku[15],  koja  se  nazivala  Filipova,  a  i  SevastijaPaneada,  u  kojoj  nekada  bi  postavljena  statua  Hristova,  izrađena  po  željikrvotočive žene, koja se isceli dodirnuvši haljinu Gospodnju (Mt. 9, 20‑22). Tamoigemon, sevši na otvorenom za sav narod sudištu,  izvede Neanija na saslušanje.Ugledavši Neanija građani, idolopokloničkim bezbožjem pomračeni, kao pijani iliđavoimani  povikaše  ka  igemonu,  govoreći:  To  je  neprijatelj  i  istrebitelj  bogovanaših i ismevač naređenja carskih.

Igemon pak, inače vrlo svirep i bezdušan čovek, silno se razjari od narodnevike,  i  naredi  odmah  da  Neanija  obese  nagog  na  mučilištu  i  da  mu  železnimnoktima stružu  telo.  I odpadaše meso  sa Neanijevog  tela  i viđahu se gole kosti.Neki  od  građana  videći  takvo  stradanje mučenikovo,  žaljahu  ga  zbog mladostinjegove i plakahu za njim. A mučenik, videvši ih gde plaču, reče im: Ne plačite zamnom već nad pogibijom duša vaših,  jer  treba oplakivati onoga kome predstojibeskonačno  mučenje  u  paklu.  ‑  Zatim,  uzdigavši  oči  k  nebu,  on  se  moljašegovoreći:  Bože!  ukrepi  mene,  slugu  Tvoga,  na  posramljenje  vragu  a  naproslavljenje presvetog imena Tvog!

Kada mučitelji  sluge  iznemogoše, mučenik bi po  igemonovom naređenjuskinut  sa  mučilišta  i  vrgnut  u  tamnicu.  A  tamnički  stražar  Terencije,  pamtećidobročinstvo Neanijevo,  sažali  se na njega  te prostre pod njim sena  i ponjavu;  imučenik  ležaše  jedva  živ  u  tamnici. U ponoći  bi  zemljotres  u  gradu,  jer  Bog  saanđelima Svojim dođe da poseti slugu Svoga,  i zasija velika svetlost u tamnici,  ivrata se tamnička otvoriše, i svima tamošnjim sužnjima okovi spadoše, i javiše sedva  anđela  u  obliku  prekrasnih mladića  i  rekoše mučeniku:  Pogledaj  na  nas,  i

vidi.  ‑ Mučenik, pogledavši prema njima, upita: Ko ste vi?  ‑ Oni odgovoriše: Mismo  anđeli,  poslani  k  tebi  od  Gospoda.  ‑  Mučenik  im  reče:  Ako  ste  anđeliGospodnji, onda se pred mojim očima poklonite Gospodu i ogradite sebe krsnimznakom, da bih vam poverovao.  ‑ Anđeli  to odmah uradiše,  i  rekoše: Sad dakleveruj  da  nas Gospod posla  k  tebi.  ‑  I mučenik  reče:  Znam da  k  trojici Mladića,bačenima u peć vavilonsku, bi poslan od Gospoda anđeo da im rashladi oganj. Ašta  takvo učinih  ja,  ili u kakav sam to oganj bačen, da bih se udostojio anđelskeposete?

Kada mučenik sa smirenošću govoraše ovo,  iznenada se  javi sam GospodIsus Hristos u slavi neiskazanoj, i dodirnuvši mučenika isceli ga od rana i podižepotpuno  zdrava.  I  krstivši  ga  Gospod  vodom,  reče  mu:  ʺViše  se  nećeš  zvatiNeanije  već  Prokopije[16].  Budi  hrabar  i  jačaj,  jer  jačajući  učinićeš  velika  dela  iprivešćeš  k Ocu mome  izvrsno  stadoʺ.  ‑  A  Prokopije,  obradovan  i  prestravljen,pade na zemlju, pokloni se Gospodu, moleći se da ga On ukrepi u stradanjima, dase  ne  bi  uplašio  ljutih  muka.  Gospod mu  reče:  ʺNe  boj  se,  ja  sam  s  Tobom!ʺ  ‑Rekavši to, Gospod uziđe na nebesa.

Od vremena ovog javljenja Gospodnjeg srce svetog Prokopija beše prepunoneiskazane sladosti nebeske i radosti duhovne. I telom on beše toliko zdrav, da neimađaše ni traga od pretrpljenih rana: jer se pouzda u Gospoda, i On mu pomože,i procveta telo njegovo (sr. Ps. 27, 7).

Sutradan igemon posla  jednog od vojnika u tamnicu da se izvesti, da li  jemučenik  živ,  jer  je  držao  da  je  on  već  umro  od  jučerašnjih  ljutih  mučenja.Tamnički stražar Terencije ispriča vojniku da celu noć spavao nije, jer se u ponoć utamnici događalo nešto  čudesno  i  strašno, naime: desio  se zemljotres,  zasijala  jeneobična svetlost, otvorila su se vrata, spali su okovi sa sužanja, a sa Neanijem surazgovarali  neki  presvetli  ljudi. Vojnik,  navirivši  u  tamnicu,  viknu  k mučeniku:Jesi  li živ, Neanije?  ‑ Svetitelj odgovori: Živ sam  i zdrav blagodaću Boga mog.  ‑Vojnik reče: Ne mogu da te vidim. ‑ Svetitelj odgovori: Svaki koji beži od svetlostiBožje i služi demonima, slep je i u tami hodi, i ne zna kuda ide.

Vojnik ode i izvesti igemona o onome što ču. Igemon tada sede na sudištu,i opet izvede Hristova mučenika na sud. I pogledavši na njega, svi videše da je licenjegovo svetlo  i  svo  telo njegozo zdravo  i belo, kao da nikada nikakve rane nijepodnelo. Mnogi od prisutnih na sudu zadivljeni povikaše: Bože Neanijev, pomozinam! ‑ A igemon, ustavši sa svog sudijskog mesta i rukom davši narodu znak daućuti,  viknu  gromkim  glasom:  Braćo!  zašto  se  divite  videći  Neanija  zdrava?Bogovi se smilovaše na njega i isceliše slugu svoga.

Na  to  svetitelj  reče  igemonu:  Dobro  kažeš  da  sam  isceljen  milosrđemBožjim. No ako smatraš da je to čudesno isceljenje izvršeno silom bogova tvojih,onda hajdemo u njihov hram da doznamo koji me bog isceli. ‑ Držeći da mučenikhoće da se pokloni bogovima,  igemon se veoma obradova  i naredi da se put odsudišta do idolišta ukrasi i da se po njemu prostru najlepše prostirke. A birov sanajvišeg  mesta  objavljivaše,  vičući:  Neanije,  sin  visokorodne  žene  Teodosije,pokajavši se vratio se bogovima i ide da im prinese žrtvu.

Slušajući  to,  neznabošci  se  radovahu,  a potajni  hrišćani  silno  tugovahu.  Isleže  se mnoštvo naroda  sa ženama  i decom.  Igemon sa  svetim Prokopijem  i  sasvima  znatnim  ljudima  svečano  iđaše  ka  idolopokloničkom  hramu.  Ušavšiunutra, svetitelj se tajno pomoli Hristu Bogu, načini rukom u vazduhu krsni znakprema idolima i reče: Vama govorim, nečisti  idoli, uplašite se imena Boga mog isile svetoga krsta, te padnite sa svojih mesta i, razbivši se, razlijte se kao voda!

I odmah padoše svi idoli, i načinivši svojim padom strašnu huku izdrobišese  u  komade.  A  što  je  najčudnije,  sav  materijal  od  koga  oni  behu  napravljenipretvori se, po Božjem naređenju, u vodu, i idolište se napuni vode, i poteče rekana vrata idolišta hučeći.

Ovo čudo veoma zadivi  sve,  i mnogi povikaše govoreći: Bože hrišćanski,pomozi  nam!  ‑  A  igemon,  izbezumljen  ovim  događajem,  od  zaprepašćenja  neznađaše šta da radi. No zatim, jedva došavši sebi, naredi da mučenika odvedu utamnicu, a sam sav utučen otide kući svojoj.

Kasno  uveče  dođoše  k  tamnici  u  kojoj  beše  sveti  mučenik  dva  odredavojske  sa dvojicom  svojih  starešina  ‑  tribuna, Nikostratom  i Antiohom,  i molišesvetoga da ih uvrsti među vojnike Nebeskoga Cara, Hrista Boga. Sveti Prokopijemoli  tamničkog  stražara  Terencija  da  mu  dopusti  da  na  neko  vreme  iziđe  iztamnice. Stražar mu dopusti, znajući tačno da neće pobeći onaj koji želi da stradaza Hrista. Izišavši, svetitelj odvede vojnike k episkopu toga grada Leontiju, koji seiz straha skrivao negde. Našavši ga, Prokopije ga zamoli da krsti vojnike, a sam seponovo vrati u tamnicu. Episkop te noći izvrši oglašenje nad vojnicima, krsti ih, ipričesti  Božanskim  Tajnama  Tela  i  Krvi Hristove.  Kada  posle  toga  oni  odoše  ktamnici, sveti mučenik ih pouči svetoj veri i ispovedanju imena Hristova, i utvrdiih da budu neustrašivi i junački u stradanju.

Kada nastade dan  i  igemon po običaju svom dođe na  javno sudište, prednjega stupiše ovi vojnici gromoglasno slaveći Hrista, i izjavljujući da su hrišćani, ipokazujući da su gotovi ići za Hrista na muke i smrt. Igemon, videći tolike vojnikegde smelo idu u smrt za Hrista, začudi se i zaprepasti se, i dugo im savetovaše danapuste Hrista i ponovo se vrate bogovima. Ali kada vide da su nesavitljivi, on imizreče  smrtnu  presudu:  da  budu  posečeni  mačem.  I  izvedoše  ih  van  grada  nagubilište,  gde  se  ogroman  broj  dželata  sleže  radi  izvršenja  smrtne  kazne  nadnjima. Beše tamo izveden i sveti Prokopije, u okovima, da bi se uplašio videći smrttolikih vojnika. A on, gledajući na njihov podvig, radovaše se duhom i moljaše seza  njih  Hristu  Bogu,  da  ih  do  kraja  krepi,  i  da  duše  njihove  primi  u  nebeskocarstvo. Dželati  pak  sa  drugim  neznabožnim  vojnicima  okružiše  ta  dva  odredapoverovavših u Hrista i posekoše ih, pritom ubiše zajedno s njima i oba tribuna,Nikostrata i Antioha.

Tako  novi  vojnici  cara  Hrista,  položivši  duše  svoje  za  Njega,  pređoše  utrijumfu sa zemlje na nebo. A čuveni dobrotvor, po imenu Evlalije, došavši noćusa  mnoštvom  vernih,  pokupi  tela  mučenika  i  pogrebe  ih;  sveti  pak  Prokopijeležaše u okovima.

Kada  mučenik  Hristov  boravljaše  u  tamnici,  k  njemu  dođoše  dvanaestvisokorodnih žena i rekoše mu kroz prozorče: ʺI mi smo sluškinje Hristove!ʺ ‑ Tobi dostavljeno igemonu, i on odmah naredi da te žene posade u tamnicu. Radosnoulazeći u tamnicu one govorahu: ʺPrimi nas, Gospode, u nebeski dvorac Tvoj!ʺ  Iušavši  unutra  one  se  pokloniše  svetom  Prokopiju.  Svetitelj  ih  stade  učiti  svetojveri, božanstvenoj ljubavi prema Hristu, i toploj molitvi k Bogu.

Posle nekog vremena igemon, sevši na sudištu pred narodom, naredi da teugledne žene dovedu iz tamnice pred njega na sud. Na ovo suđenje dođe i matiProkopijeva  Teodosija,  da  vidi  podvig  ovih  žena,  jer  beše  čula  za  njih. Kada  ihdovedoše na sud, igemon ih upita: Pristajete li da prinesete žrtve bogovima, pa dase udostojite časti od nas, ili hoćete, ostajući uporne, da same sebe ljuto pogubite?‑ Svete žene odgovoriše: Čast koju nam ti obećavaš, neka pogubi tebe sama, a mismo sluškinje raspetoga Hrista koji nas je izveo iz pogibije. On je naša čast i slava!

Razgnevi  se  igemon  pa  naredi  da  svaku  rastegnu  po  zemlji  i  štapovimanemilosrdno biju. Zatim ih nage obesiše na mučilištu i rebra im ognjem žegoše, aone se moljahu Hristu Bogu prizivajući Ga u pomoć. Potom naredi igemon da imotseku grudi, rekavši: Da li će vam pomoći Raspeti, u koga se uzdate? ‑ A one muodgovoriše: On nam je već pomogao, kao što vidiš, mučitelju čovekomršče: jer mižene  pobeđujemo  tebe  vlastodršca,  ne  mareći  za  muke  na  koje  nas  stavljaš.  ‑Razjarivši  se  još  više,  mučitelj  naredi  da  im  potpuno  usijano  gvožđe  stavljajuispod  slabina.  I  pitaše  ih:  Osećate  li  kako  peče  oganj,  ili  ne?  ‑  Svete  ženeodgovarahu:  Ti  ćeš  upoznati  bol  od  ognjenog  žeženja,  kada  budeš  bačen  uneugasivi oganj pakla. A s nama ovde stoji pomažući nam Gospod naš, koga ti nevidiš, kao što slepi ne vide sunce.

Dok  svete  žene  stradahu  tako,  mati  svetog  Prokopija  Teodosija  stajašemeđu narodom i gorko plakaše posmatrajući  junačko trpljenje ovih žena. Zatim,kad u njenom srcu zasija svetlost poznanja istine, ona se ispuni revnosti, i stupivšipred igemona klicaše govoreći: ʺI  ja sam sluškinja raspetoga Hrista Boga!ʺ ‑ Ovoprosvetlenje  dogodi  se  s  njom  molitvama  njenog  sina,  svetog  velikomučenikaProkopija, koji se stalno moljaše za njeno obraćenje k Bogu.

Igemon i sva njegova svita i sav narod, videći i slušajući kako visokorodnažena  Teodosija,  Neanijeva  mati,  smelo  ispoveda  Hrista,  silno  se  začudiše  tojiznenadnoj  promeni  kod  nje,  zbog  koje  ona  prezre  čast  visokorodstva  svog,bogatstvo  i  slavu,  i  neustrašivo  ide  na  muke.  I  upita  je  igemon:  GospođoTeodosija! Ko te prevari da ostaviš otačke bogove i da takve stvari govoriš? ‑ Onaodgovori:  Ja  niti  sam  prevarena,  niti  sam  u  zabludi.  Ranije  sam  stvarno  bila  uzabludi,  varana od demona,  kada  sam  se, umesto  istinitoga Boga koji  je  stvorionebo  i  zemlju,  klanjala  odvratnim  idolima,  delu  ruku  ljudskih.  ‑  Igemon,ukazujući  prstom  na  mučene  žene,  reče  Teodosiji:  Kako  vidim,  ove  teobmanjivačice  prevariše.  ‑  Ona  na  to  odgovori:  One me  ne  prevariše,  nego mesvojim stradanjem naučiše da poznam istinu. Jer kako bi one mogle biti hrabre utolikim mukama,  kada Onaj  koji  ih  krepi  ne  bi  bio  istiniti  Bog? Nisu dakle  oneobmanjivačice, nego si ti sam obmanjivač, zavodiš ljude u tamu i zabludu i uvlačiših  u  pogibao.  ‑  Igemon  joj  onda  reče:  Predomisli  se,  Teodosijo!  i  izmoli  sebioproštaj od bogova. A i mi ćemo se pomoliti njima za tebe, da ti oproste ovaj grehtvoj.  ‑  Ona  odgovori:  Od  raspetog  Hrista  Boga  ja  molim  oproštaj  za  pređašnjemoje neznanje i za zla dela koja počinih.

Razgnevivši  se,  igemon  naredi  da  je  posade  u  tamnicu  zajedno  sa  onimmučenim svetim ženama. Kada Teodosija uđe u tamnicu, ugleda je sin njen svetiProkopije  i  veoma  se  obradova,  jer  već Duhom beše doznao  za njeno  obraćenjeHristu,  i reče  joj veseo: Gospođo mati moja! zašto si došla ovamo, i zbog čega siostavila bogove svoje? ‑ Ona mu reče: Čedo moje slatko! ja sada poznah istinu. Jerposmatrajući  stradanja  svetih  žena  ja  razmišljah  u  sebi:  kako  mogu  slabe  ženepodnositi tako strašne muke ako ih ne ukrepljuje taj Hristos, za koga one stradaju?A kada Hristos ne bi  bio  svemogući Bog, kako bi  onda mogao ukrepljavati  onekoji  stradaju  za  Njega?  Dok  tako  razmišljah  u  sebi,  srce  mi  obuze  umilenje,  inekakva  luča  zasija  u  mome  umu,  i  ja  poznadoh  ništavnost  nazovi  bogova  ipoverovah  da  je  jedini  istiniti  Bog  onaj  koga  ti,  i  svete  žene,  i  ostali  mučenici,ispovedate. ‑ Tada joj reče sveti Prokopije: Blažena si gospođo mati moja, što si seudostojila takvog prosvetlenja od Boga i što si dospela u tamnicu zbog toga.

I boravljaše blažena Teodosija u tamnici služeći svetim ženama. Ona čistimplatnom otiraše rane njihove i stavljaše im lekove na rane, pošto je znala lekarskunauku. A sveti Prokopije pouči  svoju mater  svetoj veri.  I  te noći on  je odvede k

episkopu Leontiju, koji je krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, pa se opet vrati snjom u tamnicu radujući se i slaveći Boga za njeno prosvećenje.

Potom svete žene  sa Teodosijom biše  izvedene  iz  tamnice  i privedene naneznabožno  sudište.  Igemon  reče  Teodosiji:  Znaj,  visokorodna  ženo,  da  te  jaštedim  i  neću  da  te  izložim  ruglu  i  mukama.  Stoga  se  predomisli  i  prizovimilosrdne  bogove,  da  bi  se  od  njih  udostojila  oproštaja,  a  od  nas  velike  časti.  ‑Sveta  odgovori:  Bezumniče  i  glupače,  zar  se  ne  stidiš  salivene  kipove  nazivatibogovima?  Ako  je  velika  vrlina  kada  se  čovek  po  meri  sila  svojih  trudi  da  sedobrim  delima  upodobi  Bogu,  onda  na  svaki  način  i  vi  treba  da  se  upodobitevašim bogovima ‑ idolima, tojest da budete slepi, gluvi, nemi, nepokretnih ruku,nepomičnih nogu, kao što su i bogovi vaši.

Na ove njene reči igemon se razgnevi i naredi da je jako udaraju po ustima,pa  da  je  pruženu  po  zemlji  nepoštedno  biju motkom,  i  onda  da  joj  telo  stružuželeznim noktima. A ostale  svete  žene,  gledajući  njeno  stradanje; moljahu  se  zanju  Bogu  da  je  ukrepi,  i  pojahu  neke  stihove  iz  psalama  kojima  ih  beše  naučiosveti Prokopije: Hodite, zapevajmo Gospodu, pokliknimo Bogu Spasitelju našem,jer On nam je utočište i sila, pomoćnik u nevoljama koje nas snađoše (Ps. 94, 1; 45,2).

Čuvši to, igemon naredi da olovnim prućem polome vilice svetim ženama.Zatim naredi da te mučenice zajedno sa svetom Teodosijom vežu jednim železnimlancem,  pa  tako  odvedu  izvan  grada  i  tamo  poseku  mačem.  I  iđahu  žene  sveseljem i radošću na smrt kao na svadbu, i položiše glave svoje za Hrista Boga, iudostojiše se nebeskog čertoga.

Posle  pogubljenja  svetih  žena  sveti  Prokopije  bi  opet  izveden  na  sud.  Iupita  igemon  mučenika  besno  ričući  kao  lav:  Jesi  li  zadovoljan,  bezbožniče,pogibijom tolikih duša? ‑ Svetitelj odgovori: Ja ih nisam pogubio, već od pogibijeizbavio i od smrti u život priveo.

I  naredi  igemon  da  ga  železnom  rukavicom  biju  po  ustima  i  da  muželeznim noktima oderu lice. I lijaše se krv mučenikova i zemlju natapaše. Potomolovnim prućem tukoše svetog mučenika po vratu. No on stajaše u tim mukamakao stub nepomičan.

Posle  toga  igemon  naredi  da  mučenika  bace  u  tamnicu,  a  sam  veomaogorčen ode kući svojoj, jer se stiđaše i besnijaše što ne mogade savladati stradalcaHristova. Od muke on  toga dana nikome ne progovori ni  reči;  i dobi groznicu  ilegavši u postelju on te noći umre, predavši dušu svoju u ruke demonima, kojimaje on tako usrdno služio.

Propoved pak o Hristu širaše se sve više i više, i svakodnevno se mnoštvoljudi i žena prisajedinjavahu Hristovoj veri, blagodareći učenju i čudesima svetogProkopija.  Jer  kada  se  sveti  Prokopije  nalažaše  u  tamnici,  k  njemu  mnogidonošahu  svoje  bolesnike,  i  on  ih  blagodaću  Hristovom  isceljivaše,  i  duhovenečiste izgonjaše iz ljudi, i tako neznabošce privođaše u poznanje Hrista Boga.

Posle  pagubne  smrti  igemona  Justa  u  Palestinu  doputova  od  caraDioklecijana  drugi  igemon,  po  imenu  Flavijan,  takođe  rodom  iz  Italije,  ali  ponaravi  još  svirepiji od  Justa. Stigavši u Kesariju palestinsku  i  saznavši za  svetogmučenika  Prokopija,  on  ga  bez  odlaganja  izvede  preda  se  na  sud  i  stade  gaispitivati  odnosno  imena,  roda  i  vere.  Huleći  na  Hrista  Boga  našeg,  taj  bednikgovoraše mučeniku: Čudim se da  se vi hrišćani,  tvrdeći da  je Bog vaš  rođen odžene  i  raspet  od  ljudi,  klanjate  Njemu.  Nije  li  to  bezumlje?  ‑  Mučenik  Hristovodgovori: Ako hoćeš, igemone, da me strpljivo saslušaš, ja ću ti pokazati da vaše

knjige  svedoče  o  našem Bogu. Najpre  velim  da  je  jedan  istiniti  Bog,  po  prirodineizmenljiv, bestrastan, predvečan i večan, a nisu bogovi oni kojih je mnogo, kojisu  podložni  stradanjima  i  promenama,  javili  se  u  vremenu  i  već  završili  svojepostojanje.  Ne  znaš  li  za  vašeg  Ermija,  prozvanog  Trismegist[17],  to  jest  triputveliki, takođe i za Sokrata[18], koji tvrde da postoji jedan Bog a ne mnogi bogovi?Čuj najpre šta piše Ermij lekaru Asklipijadu[19]: ʺGospodar i Sazdatelj svega, kogami nazivamo Bog, stvori ovaj vidljivi i veštastveni svet. I pošto Mu se ovaj prvi ijedini Njime stvoreni svet pokaza prekrasan i prepun svakovrsnih blaga, oduševise  njime  i  veoma  ga  zavole  kao  Svoj  porodʺ.  Eto,  igemone,  vidiš  da  vaš  Ermijizjavljuje  da  postoji  samo  jedan  Bog  a  ne mnogi  bogovi!  I  kada  bi  bilo mnogobogova, onda ne bi postojala jedna predvečna božanska priroda, nego bi postojalemnoge prirode koje se povremeno javljaju. Jer vi govorite za jedne bogove da supostojali ranije, a za druge da su se javili kasnije; u vas je jedan bog neba, drugi ‑bog mora; ta uopšte sve vidljive stvari imaju svoje bogove. Ne bi li zbog toga i vašSokrat osuđen od Atinjana da ispije smrtni otrov što je odbacivao mnoge bogove?A  ti  vaši  besmrtni  bogovi,  i  pre  svega Zevs,  vrhovni  bog,  oceubica  i muž  svojerođene sestre, nije li živeo na Kritu? Ne pokazuju li tamo i do danas njegov grob?A vaš Posejdon nije li bio vođ razbojnika, pljačkaš i ubica? I zar se grob njegov nenalazi  u  Kalabriji[20]?  I  kako  vi  svoje  bogove  nazivate  besmrtnima,  kada  onipomreše kao obični ljudi, kada njihove grobove pokazuju, i kada njihova zla delagrčki i rimski pisci dobro znaju? Takvi su dakle vaši bogovi, koje ne samo hrišćaninego  i  njihovi  vlastiti  poklonici  izobličavaju  i  hule. A  što  ti  o Hristu  Spasitelju,Bogu našem, reče da je rođen od žene i raspet, čuj kakva se tajanstvena otkrivenjao Njemu nalaze u vašim knjigama. Vaša proročica, zvana Sibila[21] (ona sama čijeje knjige rimski car Tarkvinije kupio za skupe pare), u svojoj drugoj knjizi jasno jenapisala o ovaplođenju Hristovom ovo: ʺKada Djeva bude rodila Slovo Božije i upo vedroga dana javi se sa istoka zvezda, vesnica velikoga čuda smrtnim ljudima,tada đe k njima dođi Sin velikoga Boga, obučen u telo, sličan  ljudima na zemlji.Njemu đe mudraci doneti dare: zlato, smirnu  i  tamjan;  i  to đe Mu biti prijatnoʺ.Takođe  i  o krstu Hristovom  ta  ista  Sibila govori:  ʺO, blaženo drvo, na kome đeBog  biti  protegnut!  Ti  si  dostojno  ne  zemlje  nego  nebaʺ.  Pored  toga  govori  i  odrugom  dolasku:  ʺS  neba  đe  dođi  veliki  Car,  Gospodar  svih  vekova,  i  sudićesvima  ljudima  i  celome  svetu.  Njega  će  i  verni  i  neverni  ugledati  kao  istinitogBoga  gde  sedi  na  visokom  prestolu  i  daje  svakome  po  delimaʺ.  Ako  pak  jošuzaželiš  da  čuješ  predskazanja  pitijskoga  Apolona[22],  livijskog  Amonija[23],Dodone[24] i Pergama[25], onda pročitaj pažljivo knjige njihove i poznađeš Hrista,Boga  višnjega,  o  kome  su  oni  predskazali  i  koji  je  imao  doći  na  spasenje  iobnovljenje  roda  ljudskog.  Kada  vođ  Argonauta[26]  Jazon  upita  delfiskogApolona  o  najstarijem  u  Atini  idolištu:  ʺReci  nam,  proroče,  suncoliki  Apolone,kome  će  pripadati  ovaj  hram  u  poslednja  vremena?ʺ  Apolon  odgovori:  ʺViispunjavate  svoje  obrede,  pomoću  kojih  izražavate  poštovanje  bogovima,  a  jaispovedam Jedinoga Boga koji caruje na nebesima, kojega će se Večno Slovo začetiu  čistoj  Djevi.  I  kao  strela,  puštena  iz  ognjenog  luka,  Ono  će  proći  po  svojvaseljeni,  obuhvatajući  sve  i  privodeći  ih  kao  dar  k  Ocu.  Njegovoj  materipripadaće  ovaj  hram,  a  ime  joj  je  Marijaʺ.  ‑  I  opet,  kada  Vatos  upita  tog  istogApolona o bogu, odgovori: ʺMeni će samo jedan naneti muke, i to nebeski Čovek,koji će, budući Bogom, postradati, mada Božanstvo neće stradati. Po Božanstvu ipo  čovečanstvu On  će  imati  od Oca  besmrće  i  život  i  sile,  a  po Materi  će  imatismrt,  krst  i  grob.  Iz  njegovih  očiju  teći  će  tople  suze,  i  On  će  pet  hiljada  ljudinasititi sa pet hlebova. O Njemu će svaki reći: Hristos je Bog moj, raspeti, umrli, iz

groba vaskrsli, i na nebesa uzneseniʺ.Kada  sveti  Prokopije  navođaše  svedočanstva  o  Hristu  Bogu  iz  jelinskih

knjiga, igemon seđaše kao gluva aspida, ne želeći ni da sluša ni da shvati istinu. Isa podsmehom on reče svetitelju: Izvrstan si pripovedač božanskih stvari, kao daimaš nebeske ključeve  i pečate!  Ipak, pre no što  te počnem mučiti,  savetujem  ti,prestani  sa  praznim  pričanjem,  i,  odrekavši  se  bezumnog  hrišćanstva,  izvolijelinstvovati, mnogoboštvovati s nama, kao što car naređuje. Ako pak to nećeš daučiniš, ja ću te zbog tvog upornog protivljenja staviti na ljute muke, i ti ćeš onda ine hoteći izvršiti ono što ti se naređuje.

Sveti mučenik  odgovori: Ako  ti  ne  želiš  da  poznaš  istinitoga  Boga,  kogamožeš videti duhovnim očima, onda ubijaj i žrtvuj tela ljudska, reži nas i seckaj nakomade  za  bogove  tvoje,  a  ja  ću  prineti  Bogu  mome  žrtvu  hvale.  Ti  nazivašbezumnima nas koji znamo  jelinog  istinitog Boga živog. Nisi  li  ti, naprotiv,  sambezuman, kada mrtvima prinosiš žrtve i klanjaš se neosetljivom kamenju? Ako jekamen, kome se ti klanjaš kao Bogu, dobra stvar, zašto ga onda sečeš i razdeljuješna  mnogo  delova,  pa  izabravši  jedan  deo  koji  se  isteše  u  obliku  čoveka,  ti  ganazivaš  bogom  i  prinosiš  mu  žrtve?  Ostale  pak  delove  tog  istog  kamena  tiupotrebljuješ  za  neke  niže  radove,  ili  njima  zasipaš  blatnjavo  mesto  i  nogamagaziš. To isto radiš i sa drvetom: odsečeš jedan deo od njega, istešeš idola, i klanjašmu se, a ostale delove upotrebiš na neke niže svrhe,  ili  ih u oganj mećeš. Ako jekamen ili drvo ‑ bog, onda svaki kamen ili drvo treba poštovati kao boga. A ako nidrvo  ni  kamen  nije  Bog,  zašto  onda  od  trulog  drveta  i  od  neosetljivog  kamenaišteš  zdravlje  i  spasenje?  Ako  pak  gvožđe  nazoveš  bogom,  no  i  gvožđe  jepodložno sili ognja,  jer kada  je usijano ono gubi svoju prirodnu tvrdoću, postajemeko, i čekićima se udara. Treba li Boga udarati čekićima? Da li ćeš oganj nazvatibogom? Ali on  je silan dotle dokle  ima šta da sagoreva; ne domećeš  li mu drva,onda i njegova sila iznemogava, a voda ga potpuno ugasi. I kako mogu biti bogovitakve stvari koje jedna drugu uništavaju?

Ne podnoseći reči svetog mučenika, igemon naredi jednome od prisutnih,nekome Arhelaju, da mučenika udari mačem po vratu. Svetitelj odmah preklonivrat  svoj  pod  mač,  gotov  da  umre  za  Gospoda  svog.  Arhelaj  obema  rukamavisoko podiže mač, i kada htede svom snagom da udari po vratu, ruke mu i celotelo iznenada klonuše i on, pavši na zemlju, izdahnu.

Videći to, igemon se prepade i naredi te mučenika u okovima odvedoše utamnicu. U šesti dan posle toga igemon ponovo izvede mučenika na sud i naredite  mučenika  nemilosrdno  biše  volovskim  žilama,  ukucavaše  mu  u  telo  usijaneklince,  žegoše  mu  rane  i  trljaše  ih  octom  sa  solju.  Potom  bi  donesen  metalnižrtvenik, sa mnogo žara na njemu, onda metnuše tamjan na desni dlan svetitelju inadneše  dlan  nad  žeravicu, misleći  da  će  on  od  bola  okrenuti  ruku  i  tamjan  ćepasti u oganj. U  tom slučaju oni su  imali nameru reći da  je on prineo bogovimažrtvu bacivši kad u oganj. I tako držahu mučenikovu ruku nad žeravicom oko dvasata. A on, svim umom svojim pogružen u Bogu, ne obraćaše pažnju na ruku kojamu  je  gorela,  te  žrtvenik  sa  ugljem  stajaše  uzalud.  Gledaoci  se  divljahu  tome  islavljahu Hrista,  a  igemon  i  njegov  gospodar,  đavo,  osećahu  se  postićeni.  Svetimučenik pak, uzdižući oči k nebu, govoraše: ʺTi me držiš za desnu ruku i po voljiSvojoj vodiš me (Ps. 72, 23). Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se krepošću; desnaruka Tvoja, Gospode, sakruši neprijatelja; desnica Gospodnja pokaza silu; desnicaGospodnja uzvisi me!ʺ

Posle toga mučitelj naredi da mučenika vezanih ruku obese na mučilištu, ada mu  o  noge  privežu  dva  teška  kamena. U  takvom položaju mučenik  visijaše

 

dugo vreme; od  težine kamenja njemu zglobovi  izlažahu  iz  svojih mesta. Zatimmučitelj naredi da mučeniku odreše kamenje i spuste ga s mučilišta, pa da ga baceu  užarenu  peć  kada  je  najusijanija.  Sveti  mučenik,  ulazeći  u  peć,  ogradi  sebekrsnim znakom i satvori molitvu k Bogu; i tog časa suknu plamen iz peći i sagoresve  nahodivše  se  blizu  neznabošce,  a  svetitelj  ostade  nepovređen,  jer  se  njemuoganj pretvori u hladovinu.

Ovo preslavno čudo zadivi i zaprepasti sve, i prestravljeni igemon pobežeu sudnicu. Tada neki od građana stadoše vikati k igemonu, govoreći: Pogubi štopre ovoga čarobnjaka, jer ako ga ubrzo ne pogubiš, on će ceo grad zavesti svojimčinima!

Igemon  onda  izreče  konačnu  smrtnu  presudu:  da  se  mučeniku  mačemodseče glava. Izveden na gubilište, sveti mučenik izmoli sebi vreme za molitvu. Iokrenuvši  se  istoku, on podiže k nebu  i oči  i  ruke  i pomoli  se Bogu za grad, zaljude, za one što su u opasnostima, za bolesnike, za siročad i udovice, da bi ih svečuvao  promisao  Božji.  A  naročito  se  moljaše  Bogu  o  tome,  da  neznabožačkobezbožje bude što pre zamenjeno hrišćanskom pobožnošću,  i da Hristova Crkvaporaste  i  umnoži  se  i  sija  pravoverjem  do  skončanija  vjeka.  I  kada  on  završimolitvu,  ču  se  s  neba  glas  koji  obećavaše  ispunjenje  njegovih  molbi,  a  samogmučenika pozivaše k nasleđu carstva nebeskog. Tada  sveti mučenik Prokopije  sradošću prekloni pod mač česnu glavu svoju i bi posečen mačem, položivši dušusvoju  za Gospoda  svog u osmi dan meseca  jula.[27] A neki  od hrišćana dođošenoću, uzeše česno telo njegovo, pomazaše ga mirisima  i obaviše čistim platnom,pa  česno  pogreboše  na  naročitom  mestu,  slaveći  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha,Jednoga  u  Trojici  Boga,  kome  priliči  svaka  čast  i  slava,  sada  i  uvek  i  kroza  svevekove. Amin.

  ŽITIJE SVETOG PRAVEDNOGPROKOPIJA, Hrista radi jurodivog Blaženi  Prokopije  beše  poreklom  Varjag  a  zanimanjem  trgovac,  bogat.

Došavši  sa  mnogo  robe  u  Novgorod,  on  vide  svu  krasotu  Pravoslavlja,  iupoznavši pravoslavnu veru veoma je zavole. Želeći da je potpuno izuči i usvoji,on stade tražiti takvog bogonadahnutog muža koji bi ga naučio i prosvetio. I čuvšiza prepodobnog oca Varlama, koji nedaleko na Hutini beše podigao manastir, daje  čovek  iskusan  i  pun  duhovne  mudrosti,  on  ode  k  njemu.  Pošto  se  odprepodobnog Varlama on dovoljno nauči pravoverju hrišćanskom, on primi svetokrštenje. Zatim razdavši siromasima sve svoje imanje, od koga jedan deo poklonimanastiru  prepodobnog  Varlama,  on  dobrovoljno  načini  sebe  siromahom  radiljubavi  Hristove.  On  prezre  ne  samo  svet  sa  požudama  njegovim  nego  i  sebesama, jer se predade jurodivom životu, i pravljaše se lud i sumanut pred ljudima,a ustvari sav mu razum beše pogružen u Bogu.

Neki  od njegovih poznavalaca,  videći  takvo  življenje njegovo,  stadoše gaveličati govoreći: Ovaj čovek je velik prel Bogom, jer sa velikim imanjem dođe iztuđine  ovamo,  iz  zloverja  pređe  u  pravoverje,  i  sve  svoje  imanje  razdadenevoljnima, a sam zavolevši siromaštvo pravi se lud Hrista radi.

Čuvši mnogo  puta  ovakve  reči,  blaženi  Prokopije  se  veoma  snuždi,  i  nepodnoseći pohvale od ljudi, on krenu ka istočnim krajevima, svuda jurodstvujući,mahnitujući silno vređan i zlostavljan od nerazumnih, i tako stiže u grad Ustjug.

 

Tu i ostade da živi. Danju je hodao po gradu praveći se sulud, ismevan i bijen odmnogih, naročito od nerazumne dece; a noću je odlazio k crkvama, i sa suzama semolio  Gospodu  za  grad  i  ljude,  i  za  svoje  zlostavljače,  govoreći:  ʺGospode,  neupiši  im  to  u  greh!ʺ  A  kada  je  osećao  potrebu  da  se  odmori  od  truda,  on  seizvaljivao na đubrišta  i  smetlišta. U  jednoj  vetoj poderanoj  odeći polunag,  on  jezimi stradao od mraza i snega, a leti je patio od vreline i sunčane žege. Hranu jeprimao vrlo malu od bogobojažljivih  ljudi,  i  to ne  svaki dan;  od bogataša pak  inepravednika nikada nije hteo ništa primiti, često je mnogo dana bivao bez hrane.Provodeći  takav  život,  on  postade  dobrovoljni  mučenik:  morio  je  sebe  glađu  ižeđu,  nagotovao  i  skitao,  primao  uvrede,  rane  i  ruganja;  i  prolazio  gradskimulicama oskudan, tužan, zlostavljan, on ‑ koga ne beše dostojan sav svet (sr. Jevr.11,  37‑38). Prtena odeća koju nošaše beše  spuštena  s  jednog  ramena,  te mu  leđaobnažena  behu  gotova  na  udarce,  da  se  i  na  njemu  ispuni  Pismo:  Leđa  svojapodmetah na udarce, i obraze svoje na šamaranje; lica svoga ne zaklonih od ruga iod zapljuvanja (Is. 50, 8).

Radi takvog života njegovog, u njega se useli blagodat Božija, i dade mu sedar prozorljivosti da providi i predskazuje buduće događaje, kao što će se videti izdaljeg  izlaganja. Zatim on  stade  živeti  pri  sabornoj  crkvi  Presvete Bogorodice upaperti,  svagda se moleći  sa  suzama  i  sa mnogim kolenopreklonjenjima, prosećiono što je korisno po grad. I molitva njegova beše primana pred Bogom, i mogašemnogo,  jer  beše  u  stanju  da  pravedni  gnev  Božji  odvrati  od  ljudi,  o  čemu  evodokaza.

Jednom Bog htede za premnoge grehe ljudske satrti grad Ustjug munjama istrašnom  tučom,  kao  što  je  nekada  satro Amoreje  koji  su  vojevali  protivu  IsusaNavina, bacivši na njih kamenje veliko s neba (Is. Nav. 10, 11). Jer i u hrišćanstvusvi grešnici koji se ne kaju i valjaju se u prljavim bezakonjima svojim kao u blatu ‑protivnici  su  Isusu  Hristu,  Sinu  Božjem  i  podstiču  Ga  na  gnev  i  na  odmazdu.Tako,  Pravedni  Odmazditelj  pripremaše  kaznu  i  uništenje  gradu  Ustjugu  kojirazgnevi Gospoda svojim bezakonjima. To sveti Prokopije proročki preduznade, iučini  gradu  Ustjugu  ono  što  nekada  učini  Nineviji  prorok  Jona,  propovednikpokajanja. Jedne nedelje u crkvi stade sveti Prokopije svetovati ljude na pokajanje,govoreći: Pokajte se, braćo, za grehe svoje i umilostivite Boga postom i molitvama.Ako li se ne pokajete, svi ćete uskoro  izginuti od ognjenog grada,  jer gnev Božjinailazi. ‑ A ljudi ne obratiše pažnju na njegove reči, i govorahu među sobom: Ovajje čovek sulud i nikada ništa pametno ne govori.

Po završetku božanstvene liturgije bejaše sveti Prokopije u paperti, plačućii ridajući neutešno. I tako provođaše on i dane i noći neutešno plačući i ridajući.Ljudi  koji  dolažahu  k  crkvi,  videći  ga  kako  neprestano  plače,  pitahu  ga:  Zašto,suludi, plačeš, i kakva to tuga mori tvoje srce? ‑ I odgovaraše im blaženi: Stražite imolite se, braćo, da ne padnete u napast. ‑ Oni pak ne pridavahu nikakvu važnostnjegovim rečima.

Trećega dana blaženi Prokopije izađe iz paperte i hođaše po celome gradu,sa mnogim  suzama  i  silnim  jaukom objavljujući  svima  ljudima da  se približavakazna  od  Boga,  i  govoraše:  O,  ljudi!  pokajte  se!  plačite  zbog  grehova  svojih  imolite se, da Gospod Bog odvrati pravedni gnev Svoj i da ne uništi ovaj grad zbogumnoženih bezakonja, kao nekada Sodom i Gomor. ‑ A ljudi, okamenjena srca, neslušahu  njegovu  propoved,  nego mu  se  još  rugahu  kao  sumahnutome.  I  bejašesveti Prokopije jedini usrdni molitvenik k Bogu za sve, pokazujući sobom primerpokajanja  i  umilostivljujući  Boga  svojim  danonoćnim  neprekidnim  suznimmolitvama.

U drugu nedelju u podne naiđe na grad taman oblak, i usred dana smrče sekao noć. A ljudi, videći ovu neobičnu tamu usred dana, čuđahu se tome i pitahuse  među  sobom:  Šta  će  ovo  biti?  ‑  Zatim  sa  sve  četiri  strane  naiđoše  ogromnioblaci:  nastade  užasno  sevanje  munja  i  strahovita  grmljavina,  tako  da  jedandrugoga  ne  mogahu  čuti  šta  govore;  od  strašnog  treskanja  gromova  zemlja  seprolamaše i kolebaše. Tada ljudi osetiše da  je to pogibija njihova koja  je gnevomBožjim naišla na grad, i u strašnom času tom opomenuše se propovedi blaženogProkopija  i  njegovog  proročanstva,  pa  potrčaše  svi  u  svete  crkve,  naročito  usabornu crkvu Presvete Bogorodice, i moljahu se sa suzama. Dotrča u crkvu i svetiProkopije, i pavši pred ikonu Prečiste Majke Božije moljaše je lijući silne suze dabude usrdna zastupnica pred Sinom svojim i Bogom za ljude koji sagrešiše i gnevBožji na se navukoše. A moleći se on, kao drevni prorok Mojsije, vapijaše k Bogu:Oprosti,  Gospode,  ljudima  ovim  grehe  njihove;  ako  nećeš,  izbriši  me  iz  knjigeSvoje u koju si me upisao (2 Mojs. 32, 32).

Pošto  se  sveti  Prokopije  i  sav  narod  dugo  sa  ridanjem moliše  usrdno  kBogu i k Prečistoj Bogorodici, pokaza se predivno čudo od ikone Presvete MajkeBožije: miro  iziđe  iz  nje,  i  tecijaše  kao  iz  izvora,  i  napuniše  tim mirom  crkvenesasude. I u to vreme promeni se vazduh i strašni oblaci sa munjama i gromovimaudaljiše  se  od  grada  za  dvadeset  potrkališta  nad  pusta mesta,  i  tamo  odaždiševrelo  kamenje  te  sažegoše  i  uništiše mnoge  šume,  a  od  ljudi  i  stoke  nikoga  neubiše, zastupništvom Presvete Bogorodice i molitvama svetog Prokopija. Od mirapak što isteče od ikone Presvete Bogorodice, ljudi se pomazivahu blagoslova radi,i bolesnici se isceljivahu i zdravlje dobijahu. I bi velika radost gradu što se izbaviod  očigledne  propasti  i  što  dobi  na  dar  celebno  miro  od  blagodati  PresveteBogorodice.

Sveti ugodnik Božji Prokopije i nadalje se po običaju svom pravljaše sulud,mudro  skrivajući  vrlinu  svoju  pred  ljudima.  A  kakvo  beše  njegovo  trpljenje  uzlopaćenjima,  i kakva milost Božija beše sa njim,  jasno se vidi  iz sledećeg.  Jednegodine zima beše izuzetno ljuta, mraz nepodnošljiv, vetar užasan. A pade tada isneg preveliki, te mnoge kuće zatrpa, i mnogi ljudi i stoka ne samo na putevimanego i u gradu i po selima premrzoše, i ptice padahu mrtve na zemlju, i ništi behuu  velikoj  oskudici  i  muci,  i  mnogi  od  njih  izmrzoše.  Ta  strahovita  ciča  zimaproduži se mnogo dana. U to vreme i sveti Prokopije onako nag silno nastrada odvelike zime. Jedne noći on iziđe iz crkvene paperte i ode prekoputa crkve k malimkućicama  u  kojima  življahu  ništi,  želeći  da  se  bar malo  zagreje  kod  njih.  Ništi,osetivši da on dolazi,  jedni čvrsto zatvarahu vrata pred njim, a drugi  iziđoše nanjega štapovima,  i bijahu ga,  i odgonjahu od sebe, vičući:  ʺOdlazi odavde,  ludo,odlazi!ʺ I on, otišavši od njih, uđe u neku praznu prostoriju, nađe u jednom uglupse gde  leže,  i  leže pored njih da  se malo zagreje. No psi, ustavši, pobegoše odnjega. A sluga Božji, videći da ga se gade ne samo ljudi nego i psi, govoraše u sebi:Neka je blagosloveno ime Gospodnje od sada i doveka. ‑ I vrati se opet u crkvenipritvor, i sede sagnuvši se; i tresući se celim telom on mišljaše da će izdahnuti,  imoljaše se da mu Bog dušu primi. Onda iznenada oseti u sebi toplotu i otvorivšioči,  ugleda  pred  sobom  angela  Božjeg,  koji  mu  se  javio  onako  kao  nekada  uCarigradu  svetom Andreju  Jurodivom[28]  kada  se  ovaj  zlopatio  od  ljute  zime.Angeo  imađaše  u  ruci  rajsku  granu,  rascvetanu  raznim  cvetovima;  dodirnuvšinjome lice blaženog Prokopija, oživi ga, i zagreja mu telo miomirom onih cvetova,kao nekada Andrejevo.

I  tako  sveti  Prokopije  u  zlopaćenju  svom,  nadgledan  i  zakriljen milošćuBožjom, provede  tu  ljutu zimu nepovređen. A  sve  to  što  se dogodilo  s njim, on

kasnije  ispriča  jednom  bliskom  prijatelju  svom,  kliriku  crkvenom,  po  imenuSimeonu,  punom  bogougodnih  vrlina,  potonjem  roditelju  svetog  StefanaPermskog[29]. No pošto spomenusmo oca svetoga Stefana, ne treba da prećutimoni  proročanstvo  svetog  Prokopija  o  njegovoj materi,  koje  po  dolasku  svetoga  ugrad Ustjug bi na sledeći način: U vreme večernjeg bogosluženja u sabornoj crkvitamo dođe sa svojim roditeljima trogodišnja devojčica Marija; ugledavši je, blaženiProkopije  joj  se  pokloni  do  zemlje,  zatim  gromko  reče  da  svi  čuju:  ʺEvo  dolazimati  velikog  Stefana  episkopa,  učitelja  Permskog.ʺ  Čuvši  to,  mnogi  pametničuđahu  se  u  sebi,  govoreći:  Može  li  u  Permiji  biti  episkopa?  ‑  Jer  u  to  vremePermski  kraj  još  ne  beše  prosvećen  svetom  verom,  i  ne  beše  tamo  nijednoghrišćanina  već  sve  sam  idolopoklonik,  sve  do  dana  svetoga  Stefana,  sina  ovedevojčice Marije koja kad odraste bi udata za gorespomenutog Simeona. Tako seispuni proročanstvo svetog Prokopija.

Ovaj pravednik često odlažaše na obalu reke Suhone, blizu koje se nalažašegrad  Ustjug,  i  tamo  seđaše  na  kamenu.  I  posmatrajući  one  što  plovljahu  učamcima, samilosno se moljaše Bogu za njih, da im da tihu plovidbu. To mesto narečnoj obali i kamen veoma mu behu mili, i mnogo puta je molio ljude koji bi setamo zadesili, da mu posle smrti pogrebu  telo na  tom mestu  i kamen polože nagrobu.

Poživevši  mnogo  godina  i  providevši  svoju  smrt,  blaženi  Prokopije  odenoću  k  obitelji  svetog  Arhistratiga  Mihaila  i  nedaleko  od  nje  prestavi  se  kaGospodu,  a  da  niko  o  tome  nije  znao.  Prestavi  se  sveti  Prokopije  1303  godineosmoga  jula,  na  dan  istoimenog  ugodnika  Božjeg  svetog  velikomučenikaProkopija. Te noći pade veliki sneg, oko dva peda, i pokri svu zemlju i svu letinu, ibi stud i mraz i oluja, ali ništa ne naškodi plodovima zemnim, jer sunčana toplotaubrzo istopi sneg i vazduh postade vrlo blag.

Te noći na jutarnjem bogosluženju u sabornoj crkvi jereji i klirici, ne videvšiProkopija  u  crkvi,  čuđahu  se,  jer  blaženi  nikada  ne  propuštaše  nijednobogosluženje dnevno i noćno. Oni ga onda potražiše oko crkve, ali ga ne nađoše. Ipošto blaženoga ne beše ni na liturgiji, oni ga stadoše tražiti svuda; tražiše ga tridana  i  ne  nađoše.  Tek  u  četvrti  dan,  nedaleko  od  manastira  svetog  ArhangelaMihaila  oni  nađoše  na  kraju  mosta  mrtvo  telo  njegovo  pokriveno  snegom,  salicem  k  nebu  okrenutim,  rukama  na  grudima  prekrštenim  i  očima  zatvorenim.Oni ga onda uzeše i česno na glavama svojim odneše u sabornu crkvu, pri kojoj onu paperti prožive mnoge godine. I pošto ga propisno opojaše, oni ga pogreboše nanjegovom omiljenom mestu kraj reke Suhone i kamen mu na grobu položiše, kaošto  je  za  života  izražavao  želju.  Potom  mnoga  čudesa  stadoše  se  događati  nagrobu blaženoga Prokopija, i nad česnim moštima njegovim bi podignuta crkva. Izbog mnogih isceljenja od najraznovrsnijih bolesti bi ustanovljeno da se praznujedan njegovog prestavljenja. I nešto malo od čudesnog žitija njegovog i neobičnihpodviga njegovih ovde se zapisa, u čestan spomen ugodnika Božjeg Prokopija, nakorist čitalaca i slušalaca, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhomslavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

  ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEGTEOFILA MIROTOČIVOG Prepodobni  otac  naš  Teofil  rodio  se  u  mestašcu  Ziki,  u  Makedoniji,  od

pobožnih  i  vrlinskih  roditelja,  koji  mu  i  dadoše  istinsko  hrišćansko  vaspitanje.Kada poodraste, roditelji ga dadoše u školu, a potom se posveti višim naukama.Prirodno obdaren, on za kratko vreme završi svoje svetovno obrazovanje. Ali priuspesima u svetovnoj filosofiji on je naročito radio na obrazovanju svoga srca popravilima  stroge  hrišćanske  naravstvenosti.  Njegovo  omiljeno  zanimanje  beše,opštiti  sa  starcima  i  vrlinskim  ljudima. Usto,  on veći  deo vremena provođaše učitanju  Božanstvenog  Pisma,  po  zapovesti  premudrog  Siraha  koji  kaže:  Nekarazmišljanje tvoje bude s razumnima i sva povest tvoja u znaku Višnjega (9, 20).Usled  toga  pobožni mladić,  napredujući  u  raznim  podvizima  vrlina,  bejaše,  poreči svetog Davida: kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi na vreme(Ps. 1, 3).

Čitanje Svetoga Pisma i žitija svetih i pobožnih ljudi stvaralo je u mladomTeofilu  raspoloženje  da  ih  podražava:  tako,  on  podražavaše  Avraama  ugostoprimstvu,  prekrasnog  Josifa  u  celomudrenosti,  Jova  u  trpljenju  i  junaštvu,Mojsija  i  Davida  u  krotosti,  i  ostale  pravednike  u  raznim  podvizima.  Ovakvonjegovo življenje skrenu na njega opštu pažnju, te on kao obrazac vrlinskog životabi  uzdignut  na  stepen  sveštenstva.  Od  toga  vremena  on  stade  obilaziti  raznamesta,  poučavajući  hrišćane  rečju  i  primerom  svoga  života.  Docnije  pak,  radiduševnog  uzrastanja,  i  on  se  priljubi  uz  episkopa  randiniskog Akakija  i  ostadekod  njega.  Ovaj  episkop  beše  posvećen  u  episkopski  čin  od  carigradskogpatrijarha Nifonta[30], sa kojim beše prisan prijatelj. U to vreme svjatjejši patrijarhNifont  beše  dobio  neka  pisma  iz  Egipta,  u  kojima  su  ga  izveštavali  o  velikim  ipreslavnim  čudesima  koja  Bog  javi  preko  tadašnjeg  svetog  patrijarhaaleksandrijskog  Joakima  na  postiđenje  i  posramljenje  bogoubilačkog  rodajevrejskog, a na pohvalu i utvrđenje pravoslavne vere i svih nas hrišćana. Evo tihčudesa:

U  celom  Egiptu  besnela  je  strašna  kuga.  Jedan  od  jevrejskih  lekara,ozloglašeni  neprijatelj  hrišćana,  proturi  svuda  vest među  Turke:  da  su  hrišćaniuzrok nesreći koja ih je snašla, jer hrišćani, objašnjavao je on, puštaju u vodu krst,što je i izazvalo ovu smrtonosnu bolest. Ova kleveta na hrišćane, šireći se svuda,dopre  najzad  i  do  egipatskog  sultana.  Iako  musliman,  sultan  je  veoma  voleo  ipoštovao  svetog  patrijarha,  koliko  zbog  njegove  vrline  toliko  i  zbog  njegovemudrosti i blagorazumnosti, te stoga ne pokloni nimalo pažnje dostavi neprijateljakrsta Hristova protiv hrišćana. Prokleti  Jevrejin, videći da  takvom klevetom nijepostigao  cilj,  izmisli  novu  zamku  protiv  hrišćana.  Veliki  vezir  bejaše  praviJevrejin.  I baš ovog  ljubimca carevog  izabra  Jevrejin  ‑  lekar za oruđe svoje zlobeprotiv  hrišćana.  Vezir  uspe  da  ubedi  sultana  te  ovaj,  bez  obzira  na  svojeuvažavanje patrijarha, pozva patrijarha u Divan radi objašnjenja odnosno kleveteiznesene protiv hrišćana. Patrijarh dođe na sud. Sultan najpre dugo razgovarašesa njim o veri; i najzad, videći da je patrijarh silnim ubeđenjem i jasnim dokazimaopravdao  hrišćansku  veru  i  ponizio  islam,  sultan  mu  naredi  da  goru  u  bliziniKaira premesti sa njenog mesta na drugo, da bi dokazao tačnost evanđelskih rečio  tome.  Svjatjejši  patrijarh  se  ne  pokoleba  u  duhu  vere.  Izmolivši  od  sultananekoliko  dana  za  molitvu,  on  sa  hrišćanima  postom,  bdenjem  i  molitvamaumilostivljavaše Gospoda i molijaše da ih ne posrami pred nevernima i da se nepohuli sveto ime Njegovo. U određeno vreme, pred ogromnim mnoštvom naroda,patrijarh u  ime Hristovo reče gori da se krene sa svoga mesta  i pređe na drugo:gora  se  iz  temelja  uzdrma  i  ostavi  svoje  mesto;  i  najzad  bi  zaustavljena  istimimenom Hristovim.  Ta  se  gora  i  do  danas  po  turski  naziva  durdago,  što  znači:stanigora. Ovo čudo porazi inoverce. Ne znajući čime da pokolebaju silu Hristove

vere,  neprijatelji  njeni  prigotoviše  smrtonosni  otrov  i  ubediše  cara  da  naredipatrijarhu da ga popije, pošto Hristos kaže u Evanđelju: ako i smrtno što popiju,neće im nauditi (Mk. 16, 18). Sultan naredi da se patrijarhu da otrov. Pun vere usilu  krsta  Hristova,  patrijarh  prekrsti  smrtonosnu  čašu  i  ispi  otrov.  Uzaludneprijatelji  očekivahu  da  će  on  odmah  umreti,  no  patrijarh  ostade  potpunonepovređen.  Posle  toga  patrijarh  isplaknu  čašu  vodom  i  zamoli  da  je  ispijeJevrejin. Jevrejin ne mogaše odbiti, jer sam sultan zahtevaše to od njega. I on popivodu, i tog časa pade mrtav. Zaprepašćen ovakvim čudesima, sultan naredi da seveziru odseče glava, a na ostale  Jevreje naloži globu: da o  svom trošku napravevodovod od Nila do u Kairo. Patrijarhu pak ukaza velike počasti.[31]

Kada o ovim čudesnim događajima doznade preko pisama patrijarh Nifontu  Carigradu,  on  odmah  posla  u  Aleksandriju  episkopa  randiniskog  Akakija  saprepodobnim  Teofilom  i  drugima,  da  se  oni  lično  podrobno  i  tačno  obaveste  otome. Pri tome sveti Nifont pisa aleksandrijskom patrijarhu Joakimu, blagodarećiGospodu što je uslišio molitvu njegovu i učinio preko njega takva čudesa na slavui veličinu roda hrišćanskoga, i moleći patrijarha da blagonaklono primi poslanikekoje  mu  šalje.  Izaslanstvo  otputova  u  Aleksandriju,  i  bi  sa  velikom  radošću  iblagonaklonošću  primljeno  od  svjatjejšeg  patrijarha,  koji  ih  dugo  vreme  zadržakod  sebe.  Svojom  vrlinom  i  obrazovanjem  prepodobni  Teofil  skrenu  na  sebenaročitu pažnju patrijarhovu.  Sa  episkopom Akakijem  i  ostalima on otputova uSinajsku Goru, a otuda preko pustinje u sveti grad Jerusalim. Tamo se poklonišeživonosnom grobu Gospoda našeg Isusa Hrista i ostalim svetim mestima. Posetišeoni goru Tavor i Damask. U Damasku oni sretoše patrijarha antiohijskog, koji imdade pisma za patrijarha carigradskog. Iz Damaska se oni vratiše u Jerusalim, gdese  episkop  Akakije  razbole  i  preminu.  Posle  smrti  Akakija  oni  se  sa  putnimblagoslovom  patrijarha  jerusalimskog  i  sa  pismima  za  patrijarha  carigradskogvratiše u Carigrad i predstadoše tadašnjem svjatjejšem parijarhu Pahomiju, poštosveti patrijarh Nifont, koji  ih posla u Aleksandriju, beše ostavio presto za vremenjihovog putovanja. Patrijarh Pahomije primi ih česno i blagoslovi njihove putnetrudove.  Upoznavši  pak  u  svetom  Teofilu  muža  vrlinska  i  učena,  patrijarh  gazadrža  kod  sebe  i  postavi  za  pismovoditelja  patrijaršije  i  egzarha Velike Crkve.Teofil je dosta dugo vršio ove dužnosti i bio poštovan od sviju za svoje vrline. Alivideći i osećajući da pri svemu tome oskudeva u glavnoj hrani za dušu, on ostaviovu dužnost i povuče se u Svetu Goru, u manastir Vatoped.

Da  ne  bi  bez  staračkog  rukovodstva  u  monaškom  životu,  umovanjemsvoga srca, pao u zabludu i prelest, prepodobni Teofil poveri sebe umirovljenomepiskopu koji je u to vreme živeo u Vatopedskoj obitelji, i potpuno potčini njemusvoju volju,  izvršujući  svakovrsna poslušanja  i  svakodnevno prinoseći beskrvnužrtvu  Gospodu  Bogu.  A  kada  starac  ‑  episkop  otide  ka  Gospodu,  prepodobniTeofil  se  udalji  u  Iverski  manastir,  sa  ciljem  da  i  tamo  nađe  obrasce  zapodražavanje.  Tako  se  on  učio  od  jednoga  savršenom  poslušanju,  od  drugogasmirenju,  od  trećega  ljubavi  prema  Bogu  i  bližnjemu,  krotosti  i  dugotrpljenju.Usled toga Teofil postade izabrani sasud Svetoga Duha i obrazac monaških vrlina.A kao krasnopisac, on dobi nalog od obitelji da njegovo kelijsko zanimanje bude:prepisivati  knjige  koje  su  od  starosti  dotrajale.  Od  tih  prepisanih  njime  knjigamnoge se i do danas čuvaju u biblioteci Iverskog manastira.

No kao što  se, po  reči Gospodnjoj, grad ne može  sakriti kad na gori  stoji(Mt. 5, 14), tako i prepodobni Teofil postade svojim vrlinskim životom slavan nesamo u  Svetoj Gori  nego  i  u  okolnim mestima. U  to  vreme  Solun  izgubi  svogaarhipastira  i uporno se staraše da ubedi  svetog Teofila da se primi arhijerejskog

čina.  Ali  smirenoumni  Teofil  nije  hteo  ni  da  čuje  za  to.  Međutim  u  to  vremedoputova u Solun carigradski patrijarh Teolipt: Solunjani se obratiše njemu da imda  atonskog  otšelnika  za  arhipastira.  Svjatjejši  patrijarh,  uviđajući  opravdanostnjihove  molbe,  svojeručno  napisa  pismo  prepodobnom  Teofilu,  sa  kojim  jeodavno bio prijatelj, moleći ga da dođe u Solun radi viđenja, ne pominjući ni reči omolbi Solunjana.

Prepodobni oseti radi čega ga sveti patrijarh zove u Solun, pa da bi izbegaotako  visoko  zvanje,  i  počasti  vezane  sa  njim,  on  odmah  primi  veliku  shimu;  asvetom patrijarhu odgovori da ga je teška bolest primorala da primi veliku shimui da se odrekne od svešteničkog služenja, i da zbog bolesti nikako ne može doći uSolun.  Izvinjavajući  se  svetom patrijarhu  što  se  ne može  videti  s  njim  ovde,  onmoljaše od njega oproštaj  i molitve,  i dodade da će se, po blagodati Gospodnjoj,videti s njim u carstvu nebeskom. ‑ Ovakav odgovor, s jedne strane ožalosti svstogpatrijarha,  a  s  druge  obradova,  što  Teofil  tako  uspeva  u  istinskom  smirenju  imonaškim podvizima.

Blizu  obitelji  Iverske  tada  se  usamljeno  podvizavaše  iguman  po  imenuDionisije. Voleći molitveno tihovanje, i prepodobni Teofil, sa dozvolom igumana ibratije, podiže malu kolibu u blizini  igumana Dionisija  i deljaše sa njim trudovestrogog  usamljeništva,  nazidavajući  se  primerom  uzvišenog  života  njegovog  imudrim  besedama  njegovim. Njihova međusobna  ljubav  beše  tako  velika  da  jeizgledalo  da  u  njima  živi  jedna  duša.  U  to  vreme  beše  se  pročuo  svojimpodvižničkim životom neki Kirilo koji življaše na Kareji. Da bi  i od njega dobioduševnu  korist  i  podražavao  njegov  život,  sveti  Teofil  ostavi  svoje  molitvenotihovanje i pređe na Kareju kod Kirila. Dok se prepodobni nahođaše kod njega, knjemu  često  dolažaše  radi  služenja  prot  Svete  Gore,  starac  Serafim,  duhovnikKirila. Prot obrati pažnju na Teofila, zavole ga zbog svetog života, i od tada pa svedo smrti Teofil i prot ostadoše iskreni prijatelji među sobom.

No božanstveni Teofil ostade nedugo na Kareji. Silna želja za molitvenimtihovanjem odvuče ga u predeo Pantokratora, u keliju svetog Vasilija koja je imalasve uslove za duboku usamljenost  i nenarušivu  tišinu molitvenog  tihovanja. Nokelija  je  zahtevala  popravke,  a  sveti  Teofil  nije  imao  ni  pare,  te  niti  je  mogaopoložiti  manastiru  potrebnu  zakupninu  niti  opraviti  keliju.  U  toj  nuždi  njemupomože  prot,  starap  Serafim. Na  taj  način  sveti  Teofil  povuče  se  u  pustinju  namolitveno  tihovanje,  imajući  za  sapodvižnika  nekog  brata  Isaka.  Ovo  udaljenjesvetog  Teofila  od  sviju  silno  podejstvova  na  prota.  Ustrojivši  okolo  protatskesaborne  crkve  galeriju,  podignuvši  zvonaru  i  ikonopisavši  unutrašnjost  sabornecrkve, prot izmoli sebi od staraca Svete Gore oslobođenje od dužnosti prota, pa sepovuče u pustinjski pokoj, gde se sa svetim Teofilom stalno upražnjavaše u čitanjuSvetog Pisma  i  svetih otaca,  izvlačeći otuda bitnu  i besmrtnu hranu za besmrtniduh.

Isključivim  podvigom  prepodobnoga  Teofila  bejaše,  od  svetih  otacatakozvano  umno  delanje  ili  čuvanje  uma  neprestanom  srdačnom  molitvomIsusovom  koja  glasi:  ʺGospode  Isuse  Hriste,  Sine  Božji,  pomiluj  me.ʺ  Po  rečisvetoga Kalista, postoje dve vrste monaškog delanja: jedno ‑ za ukroćenje strasti, isastoji se u postu, bdenju, kolenopreklonjenjima i ostalim podvizima spoljašnjim;a drugo ‑ za očišćenje uma i srca od nečistih misli, što se obavlja strogom pažnjom,sa neprestanom srdačnom molitvom Gospodu Isusu koja se vrši tajno, i sa bolnimčuvstvom  i  paćeničkim  vapajem  duše,  kako  uče  božanstveni  oci.  Ovim  umnimdelanjem i sveštenom molitvom, plačem i suzama koji se rađaju od ove molitve,prepodobni  Teofil  očisti  srce  svoje  od  strasti  i  nečistih  pomisli  i,  satrvši  najzad

demone,  postade  čisto  izabrano  žilište  Svetoga Duha.  I  pošto,  po  rečima  svetogDionisija Areopagita, božanska ljubav ne vidi i ne zna ništa sem svog predmeta,prepodobni Teofil, plamteći  ljubavlju prema Bogu, ni o čem drugom ne mišljašeosim o Gospodu Isusu: Gospod Isus beše disanje njegovo; Gospod Isus beše životnjegov; Gospod Isus beše svagda u srcu njegovom. Teofil, slično svetom apostoluPavlu,  ne  življaše  više,  nego  Hristos  življaše  u  njemu.  Stoga  se  i  on,  kao  svetiPavle, udostoji božanskih darova Svetoga Duha: predviđao je budućnost, znao jetajne  srca  i  pomisli  ljudske,  dostigavši  u  čoveka  savršena,  u  meru  rasta  visineHristove (Ef. 4, 13).

Naposletku,  ostarevši,  sveti  Teofil  preduznade  svoju  smrt  i  stade  sepripremati  za  odlazak u večnost.  Između ostaloga  on napisa  ispovedanje  vere  iduhovno  zaveštanje,  a  pred  smrt  zažele  da  se  nad  njim  izvrši  sveta  tajnajeleosvećenja.  To  bi  u  petak.  Oprostivši  se  sa  svima,  on  se  u  subotu  pričesti  uhramu  Prečistim  Tajnama  Hristovim,  blagodareći  Bogu  za  sve.  Najzad  dozvaučenika svog Isaka, da mu kaže svoju poslednju želju. Smiren u toku celog životasvog,  sveti  Teofil  nije  hteo  da mu  se  ukazuju  ljudske  počasti  ni  posle  smrti;  onzapovedi Isaku: da ne objavljuje njegovu smrt kada bude predao Bogu duh svoj;da ne zove jereje da ga pogrebu, nego da mu on sam veže konopac za noge, pa muodvuče telo i baci gde bilo.

Pošto na taj način saopšti svoju poslednju želju svome učeniku, prepodobniTeofil  se  ispruži  na  odru,  i  rekavši:  ʺGospode  Isuse Hriste,  primi  duh moj!ʺ  onotpočinu snom prepodobničke smrti u nedelju u zoru, osmoga jula 1548 godine.

Poslušni učenik njegov Isak tačno ispuni svetiteljevu zapovest: vezavši mukonopac za noge, on odvuče telo njegovo u šumu. Po celoj Svetoj Gori raznese seglas  o  smrti  prepodobnoga;  sleže  se  vrlo  mnogo  monaha,  naročitoprepodobnikovih poznanika  i prijatelja;  svi  su želeli da vide  i poklone  se grobunjegovom,  i  da  na  njemu  prime  blagoslov  pokojnikov.  Da  dolazioce  ne  bi  lišiotoga,  učenik  im  pokaza  jedno  raskopano  mesto  gde  je,  tobož,  prepodobnipogreben.  No  monasi  Iverskog  manastira  i  Pantokratora,  po  nekom  tajnompredosećanju,  posumnjaše  da  je  to  mesto  pogrebenja  svetiteljeva,  pa  tražeći  pošumi pronađoše svete mošti prepodobnog Teofila, uzeše ih i čuvahu ih kod sebe upotpunoj tajnosti od drugih.

Po isteku četrdeset dana učenik Isak ode u dubodolinu da vidi mošti, i nasvoje  zaprepašćenje  ne  nađe  ih.  Posle  dugog  traganja  on  najzad  doznade  da  semošti  nalaze  u  manastiru  Pantokratora.  Ode  tamo  i  stade  moliti  starce  da  mudadu smrtne ostatke oca njegova, ali pantokratorci ne htedoše za to ni da čuju. Itako prođe dosta vremena. No na Isakovu sreću tada poseti Svetu Goru episkopJerisosa Makarije. Isak se obrati njemu sa žalbom na obitelj Pantokratora i moljašeda se on zainteresuje tom stvari. Episkop Makarije odmah uze žalbu u postupak:sazvavši  atonske  igumane  dođe  u  Pantokrator,  odvoji  za  ovu  obitelj  ruku  odmoštiju svetog Teofila, a sve ostale delove dade učeniku. Tada svečano prenesošesvete mošti  iz  Pantokratora  u  kelejnu  crkvu  svetog  Vasilija,  gde  je  prepodobnimolitveno tihovao. I od toga vremena svete mošti prepodobnoga stadoše točiti izsebe čudotvorno miro za svedočanstvo o bogugodnom životu njegovom.

Takav beše život prepodobnoga oca našeg Teofila Mirotočivog; tako se onpodvizavao,  i  tako  bio  proslavljen  od  Boga  na  zemlji  i  na  nebu,  za  života  i  posmrti.  Da  podražavamo  i  mi  prepodobnoga  u  siromaštvu,  krotosti,  smirenosti,čistoti,  molitvenom  tihovanju  i  ljubavi  prema  Bogu  i  bližnjemu,  da  bismo  i  minasledili  sa  njim  carstvo  nebesko  u Hristu  Isusu Gospodu  našem,  kome  slava  imoć sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.

  SPOMEN SVETE MUČENICETEODOSIJE Majka svetog Prokopija; postradala mačem posečena.[32]  SPOMEN SVETIH MUČENICADVANAEST ŽENA Iz  velikaških  porodica  (zato  se  zovu  sinklitike);  postradale  za  Gospoda

mačem posečene.[33]  PRAZNIK ČUDOTVORNE IKONEPRESVETE BOŽIJE MATERE ʺKAZANSKEʺ U  godini  1579,  za  carovanja  Jovana  Vasiljeviča  Groznog,  koji  pomoću

Božjom pokori grad Kazan, prestonicu carstva Tatarskog, u  tom gradu devojčiciMatroni javi se u snu Presveta Bogorodica i kaza joj da se na mestu gde je njihovakuća  nalazi  sakrivena  u  zemlji  Njena  ikona,  i  naredi  joj  da  o  tome  obavestiduhovne  i  građanske  vlasti  u  gradu.  Ovo  se  viđenje  ponovilo  nekoliko  puta.Matrona  ispriča  o  tome  svojoj  majci,  ali  ona  ne  obrati  pažnju  na  reči  svojemaloletne kćeri. Najzad devojčica vide  ikonu u ognjenim zracima,  i pri  tome čustrašan glas: ʺAko ti ne saopštiš reči moje, ja ću se javiti na drugom mestu; ali ćešti  poginuti!ʺ  Ovoga  puta  majka  usliši  molbu  svoje  kćeri,  uplašene  poslednjimviđenjem,  i  zajedno  s  njom uputi  se  k  arhiepiskopu  i  vojvodama. Ali  im ovi  nehteše  verovati.  Tada,  vrativši  se  kući,  majka  stade  sama  kopati  zemlju  naukazanom mestu.  Njoj  se  pridružiše  i  drugi,  ali  ništa  ne mogoše  naći.  Najzad,kada stade kopati sama devojčica Matrona, ikona Prečiste Bogorodice bi nađena iizvađena iz zemlje. Ikona bi veoma svečano i sa velikom češću odnesena u crkvu, iproslavi se čudotvorenjem, i bi od tada svuda poznata kao ʺKazanskaʺ čudotvornaikona Presvete Bogorodice.

  SPOMEN SVETIH MUČENIKAAVDE i SAVE Postradali za Gospoda mačem posečeni.[34]  SPOMEN SVETIH MUČENIKANIKOSTRATA i ANTIOHA,tribuna 

Za svoju veru u Gospoda mačem posečeni.[35]  SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKAANASTASIJA Rodom  iz  sela  Svetog Vlasija  kod  Janjine  (u Epiru);  jeromonah pri  jednoj

crkvi  u  okolini  Carigrada.  Videći  i  čuvši  za  stradanje  sv.  Konstantina  Rusa,sveštenika, svaki dan se molio Bogu da ga udostoji mučeništva. I jednoga dana onstade javno govoriti Turcima o istinitosti hrišćanske vere, o ovaploćenju GospodaHrista,  i  o  ostalim  istinama  domostroja  spasenja,  i  izobličavati  zablude  islama.Zbog  toga  ga  Turci  staviše  na  muke,  pa  mu  najzad  glavu  odsekoše  predJenidžamijom u Carigradu,  1743 godine  8  jula. A naredne noći nebeska  svetlostsijaše nad svetim telom ubijenog prepodobnomučenika.

  SPOMEN PREPODOBNOG BLAŽENOGPROKOPIJA USTJANSKOG,Hrista radi suludog Podvizavao  se  u  sedamnaestom  veku  u  Vologodskoj  guberniji,  i  tako

ugodio Gospodu da svete mošti njegove počivaju netljene i  toče divan miomir uVjerjužskoj Vavedenjskoj crkvi, Veljskoga okruga.

  SPOMEN SVETOG MUČENIKAPROKOPIJA Postrada za Gospoda Hrista u Kesariji Palestinskoj.[36]  

  NAPOMENE:

1.  Imperator Tit carovao od 79 do 81 godine.2.  Vespazijan vladao od 70 do 79 godine.3.  Adrijan carovao od 117 do 138 godine.4.  Dioklecijan vladao od 284 do 305 godine.5.  Aleksandrija ‑ znameniti u starini grad, osnovan carem Aleksandrom Makedonskim (336 do 323godine pre Hrista) u Egiptu, na obali Sredozemnog Mora; slavio se u dohrišćansko doba kaocentar nauke i trgovine; od početka četvrtoga veka postao jedan od najvažnijih Centarahrišćanskog života i sedište patrijarha.

6.  Grad Apameja nalazio se u jugozapadnom kraju Sirije, na reci Oronti.7.  Grad Skitopolj nalazio se u Maloj Aziji.8.  Emanuil, jevrejska reč, znači: s nama Bog. Sveti prorok Isaija naziva Emanuilom Gospoda IsusaHrista (Is. 7, 14 = Mt. 1, 22‑23).

9.  Mihail i Gavril ‑ arhangeli.10.  Agarjani ‑ muslimani, Arabljani, koji se tako nazivaju po imenu Agare, inoče Avraamove, majke

Izmailove, od koga i vodi poreklo pleme Arabljana.11.  Zevs ‑ vrhovni bog stare grčke vere, smatran rodonačelnikom ostalih bogova i ljudi.

12.  Hera ‑ najstarija kći Kronosa i Reje, jedna od glavnih ličnosti u staroj grčkoj mitologiji; smatranaza suprugu Zevsa i caricu bogova.

13.  Apolon, grčka reč znači: pogubitelj. Apolon kod starih Grka i Rimljana bio bog sunca, svetlosti iprosvete; izobražava se obično sa lukom, tobolcem i strelama kao neprijatelj i pobeditelj tamnihsila.

14.  Palada ili Atina ‑ smatrana boginjom pokroviteljkom braka i porodične sreće.15.  Ova Kesarija nalazila se kod izvora Jordana; nju treba razlikovati od druge Kesarije, takođe

palestinske, no koja je ležala na obali Sredozemnog Mora.16.  Prokopije ‑ grčko ime, znači: onaj koji napreduje, uspeva.17.  Ermij Trismegist ‑ polumitska ličnost starogrčke istorije.18.  Sokrat ‑ znameniti grčki filosof; živeo u petom veku pre Hrista.19.  Asklipijad ‑ čuveni starogrčki lekar.20.  Kalabrija ‑ divlji brdoviti kraj u jugozapadnom delu Italije.21.  U staroj Grčkoj Sibilama su se nazivale putujuće predskazivačice, koje su svakome koji je hteo

gatale o budućnosti i predskazivale sudbinu. Delatnost Sibila naročito je cvetala u VIII i VII vekupre Hrista. Grčki istoričari spominju razne Sibile: erifrsku, frigijsku, helespontsku, i druge.Najviše izveštaja ima o kumskoj Sibili, savremenici Tarkvinija Gordog, koji je živeo na šest vekovapre Hrista. U Žitiju je reč o ovoj Sibili. Po starogrčkom predanju, tri od devet Sibilinih knjigakupio je car Tarkvinije, i smestio ih kao sveštene knjige u Kapitolskom hramu.

22.  Reč je ovde o Apolonovom proricalištu u Delfima, gradu u podnožju Parnasa. Prema grčkojmitologiji, Apolon je sam izabrao Delfe za svetilište, prethodno ubivši tamošnjeg zmaja Pitona.Proricanja su ovde vršile takozvane pitije.

23.  Livija ‑ drevni naziv Afrike; sastojala se iz dva glavna dela: Marmarike i Kirenaike; u Marmariki,u oazi Sivah, nalazilo se proricalište u čast tivskog božanstva Amona.

24.  Dodona ‑ najstarije svetilište Zevsa, sa proricalištem i sveštenim dubom; nalazilo se u Tesaliji,okolo grada Skotuza.

25.  Grad Pergam ‑ u maloazijskoj oblasti Miziji; tamo se nalazio kolosalan žrtvenik, podignut caremEvmenom II (196 do 157 god. pre Hrista) i posvećen Zevsu u spomen pobede careve nad Galima.

26.  Po kazivanju grčke mitologije, Argonauti su bili moreplovci, koji su na lađi Argo krenuli na prvomorsko putovanje po tuđim zemljama.

27.  Sveti velikomučenik Prokopije postradao 303 godine.28.  Spomen svetog Andreja Jurodivog praznuje se 2 oktobra.29.  Spomen njegov praznuje se 26 aprila.30.  Patrijarh Carigradski Nifont II patrijarhovao od 1486‑98.31.  O ovom događaju govori i ruski putnik Trifon Korobjejnjikov, koji je bio na Istoku u 1583 godini.

Vidi njegovu knjigu: Putešestvije, str. 44‑48, Spb. 1841 god.32.  Videti o njoj pod današnjim danom: Stradanje svetog velikomučenika Prokopija.33.  I o njima videti tamo.34.  Izgleda da su i ovi sveti mučenici postradali sa Sv. vmč. Prokopijem.35.  O njima videti pod današnjim datumom: Stradanje sv. velikomučenika Prokopija.36.  Verovatno je ovaj sv. mučenik isti sa istoimenim mučenikom koji se slavi 22. novembra.

  

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

  

  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica