Жaлбa oптужeнoг прoтив првoстeпeнe прeсудe из свих зaкoнских рaзлoгa Члaн 367. ЗКП

OСНOВНИ СУД ЗРEЊAНИН

ЗA

AПEЛAЦИНИ СУД У НOВOM СAДУ

Прoтив прeсудe Oснoвнoг судa у Зрeњaнину бр. 3 К 97/11 oд 17 9. 2012. гoдинe – у својству оптуженог – блaгoврeмeнo изjaвљуjeм:

ЖAЛБУ

Пресудом Oснoвнoг судa у Зрeњaнину бр. 3 К 97/11 oд 17 9. 2012. гoдинe oглaшeн сам кривим збoг кривичног дeлa лaкa тeлeснa пoврeдa из члaнa 122 ст. 1 Кривичног законика РС, кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138 ст. 1 у вези са чл. 61 Кривичног законика РС и због продуженог кривичног дела увреда из чл. 170 ст. 1 у вези са чл. 61 ст. 1 и 2 Кривичног законика РС, зашта ми је изречена кумулативна новчана казна у износу од 30.000 динара. Уз све то обавезан сам да платим тужиоцу трошкове поступка, а суду паушал и трошкове медицинског вештака, све заједно у износу од 66.960 динара. Предлажем Aпeлaциoнoм суду дa ме као оптуженог oбaвeсти и позове на седницу

већа, тe дa нaкoн oдржaнe jaвнe сeдницe пoбиjaну првoстeпeну прeсуду прeинaчи и у

целости ме oслoбoди oптужбe: јер се овде ради о класичној политички мотивисаној оптужници, коју су на крајње неинтелигентан и провидан начин покушали да монтирају Драган Станишић (председник месне заједнице у Лукићеву и портпарол Демократске странке у Зрењанину) и Сретенко Марић (директор ОШ "Б. Ћопић" у Лукићеву). Разлог за такав прогон лежи у чињеници да сам покушао да дознам зашто се не гради сала за

физичко васпитање, чији су радови требали да почну почетком 2008. године. Посао на градњи сале већ је био додељен предузећу ГИК "Банат", новац је био обезбеђен из фонда за развој, у школи су посечени дрвореди (читав мали парк), само зато да би се ту наводно градила сала, а онда се у следеће безмало три године ништа по том питању није предузимало. Таква моја "побуна" с негодовањем је дочекана од стране ондашње власти, која је тражила од директора Марића да ме, како зна и уме, ућутка. А директан повод који је директора Марића нагнао да пожури са мојим протеривањем из школе био је захтев да ми се доставе одређени подаци о пословању школе, који сам поднео 08. новембра 2010. године, дакле, само дан пре него што ће тужилац Марић отићи у Ургентни центар и тамо ме лажно пријавити да сам га ударио песницом у грудни кош.

Извод из електронске поруке коју сам послао на

адресу школе у Лукићеву 16 септембра 2010.

Једна од последњих порука коју сам електронском поштом упутио Драгану Станишићу,

председнику Месне заједнице у Лукићеву. Као што се из датог мејла може видети ту му желим

срећу у Зеленом Пољу, јер је у то време нешто тамо промовисао (чини ми се изградњу апотеке).

Интересантно је да је председник месне заједнице у Зеленом Пољу ортопед Миодраг Дамјанов, који

ће касније издати лажни лекарски налаз Сретенку Марићу.

Лево је заглавље захтева који сам

директору школе проследио 08.

новембра 2010. На тај мој захтев

никада нисам добио одговор, али

зато је директор Марић већ

следећег дана 09. новембра 2010.

одлучио да ме лажно пријави,

користећи службени положај и

"пријатеље полицајце" из села

Лукићева.

А) Погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање

Пошто је Суд у првостепеној пресуди, кршећи основно право окривљеног на

правично суђење, одлучио да игнорише и одбаци све оне исказе које су сведоци раније дали у Прекршајном суду, а из којих се јасно види да су сведоци више пута драстично мењали изјаве и лажно сведочили, трудићу се да се што мање враћам на те чињенице, иако их, природно, не могу у потпуности искључити. Oснoвни суд у Зрeњaнину уопште се није потрудио да утврди одлучне чињенице у овом предмету:

1) Одлучне чињенице

1.1) Место наводног догађаја Суд је у потпуности занемарио чињеницу (то уопште није поменуо) да тужилац

Сретенко Марић не зна тачну локацију на којој се наводни инцидент догодио 09. 11. 2012. године. Наиме, у документу (закључак о покретању дисциплинског поступка; видети у прилогу), којим је тужилац против мене у ОШ "Б. Ћопић" у Лукићеву покренуо дисциплински поступак и својеручно га потписао, тужилац тврди да се тај "инцидент" десио у холу школе (тачно у 13

45). Он тамо не помиње вербални сукоб,

нити каже да сам га вређао, псовао или му претио. У приватној тужби коју је против мене поднео 08. фебруара 2011. године

(видети у прилогу) тужилац тврди да се исти догађај десио код степеништа. А на моје директно питање у Основном суду 15. септембра 2011. године,

тужилац је одговорио да се тај "инцидент одиграо на самом степеништу".

Наиме, у српском језику предлог "код", у просторном смислу, има значење

"близу, покрај, поред, у близини" (Речник српског језика). Дакле, ако се нешто десило код степеништа, тада се то могло догодити свуда около и у близини степеништа, али се никако није могло догодити на самом степеништу (како у свом исказу тврди тужилац). Синтагма "код степеништа" обавезно подразумева да не постоји директан

ни индиректан контакт објекта са степеништем, док "на степеништу" има супротно значење, то јесте, директан контакт објеката са степеништем је обавезан.

Природно би било да ме је Основни суд у Зрењанину одмах ослободио

оптужбе, јер сам тужилац јасно и недвосмислено побија свој тужбени захтев: наводни инцидент није се догодио код степеништа (како стоји у тужби приватног тужиоца), већ се, ето, "догодио" (по јасном исказу тужиоца) на самом степеништу! Ако се нешто догодило "на степеништу", а не "код степеништа", тада је, претпостављам, Суд био дужан да ме одмах ослободи било какве кривице, јер кривица није, нити на основу поменуте оптужнице и поменутог исказа тужиоца може бити доказана.

Иако поменуту несагласност није потребно објашњавати ономе коме је српски језик матерњи, указаћу на њу још једном за сваки случај, а због лошег искуства у Основном суду у Зрењанину. Наиме, Суд у Зрењанину у пресуди уопште не помиње хол школе (осим на једном месту у препричавању онога о чему је било речи у току главне расправе), нити поменути закључак којим ме је тужилац удаљио с посла 22. новембра 2010. године узима у обзир.

За Основни суд у Зрењанину тај докуменат нема доказну вредност, иако се по том документу води дисциплински поступак за исти догађај за који ми се суди у Основном суду. Да би апсурд овде био доведен до краја, пет дана након пресуде у којој је судија Влачо унапред констатовала да сам "без посла" (унапред је знала за отказ који ће уследити?), из ОШ "Б. Ћопић" у Лукићеву добио сам решење о престанку радног односа (видети у прилогу), сада зато што сам ударио директора на вратима школе (стр. 2, ст. 1. поменутог документа).

Из решења о престанку радног односа

Дакле, на ком месту у школи сам наводно ударио директора Марића? код степеништа? на степеништу? у холу школе? на вратима школе? Човеку није потребно никакво правно знање да схвати о каквој се ту правној,

моралној и логичкој бесмислици ради. Судија Основног суда Мирјана Зорић Влачо у образложењу пресуде чак каже, цитирам: "само место где се критични догађај десио - степениште или пак улаз у школу, нарочито ако се има у виду да je степениште близу

улаза, није од значаја за постојање кривичних дела која се окривљеном стављају на терет". Сумњам да би овако нешто могло да напише дете у првом разреду основне школе. Ваљда је основни услов, да би се уопште могла започети било каква даља расправа о неком догађају, да се утврди место на коме се такав наводни догађај одиграо!

По логици Основног суда у Зрењанину, в идимо, сасвим је свеједно да ли је неко сео код вреле пећи, на врелу пећ, или у врелу пећ. Па побогу, све је то веома близу једно другог, много ближе него степениште изван зграде и хол школе.

1.2) Време самог догађаја које се у приватној тужби наводи (ок о 13

45) јасно указује на неистинитост исказа тужиоца Марића и његовог сведока Даринке Панић. Наиме,

пошто Даринка Панић прецизира да се све догађало пред крај прве смене (а у школи у Лукићеву прва смена, преподневна, завршава се тачно у 13

30), тада је јасно да се исти догађај није могао догодити петнаест минута након завршетка прве смене.

Извод из исказа Даринке Панић (Основни суд 15. септембар 2011)

Крај прве смене и почетак друге смене (1330) сасвим је јасан временски

оријентир за сваког мештанина села, а да не говоримо о радницима школе. Ту је немогуће да се погреши за један секунд, а не за пуних петнаест минута. Дакле, видимо да је суд и по том основу био дужан да ме ослободи оптужбе, јер и сам тужилац и његов сведок недвосмислено побијају навод оптужнице. Ако је суд прихватио сведочење Андрее Нађ у оном делу да се седница завршила у 13

30, морао је да разуме да се исти догађај није могао десити око 13

45, јер је то сувише велики временски распон од завршетка седнице наставничког већа да би се о томе уопште могло говорити као о релевантној чињеници. Наиме, ако је тужилац Марић након седнице наставничког већа "кренуо да изађе из школске зграде", а седница се завршила у пола два, тада ни у ком случају није могао навести да се нешто десило петнаест минута касније.

Да напоменем још да је у свом исказу у Прекршајном суду, 15. марта 2011, Марић тврдио да је након седнице наставничког већа ишао у тоалет и да тај тоалет више није помињао ни у Основном суду, ни у расправи у школи.

Из исказа Сретенка Марића у Прекршајном суду 15. марта 2011.

Али за Основни суд у Зрењанину, изгледа, све је релативно, јер окривљени мора у сваком случају бити осуђен.

Основни суд уопште није узео у обзир чињеницу да је наставница Митра

Умићевић рекла на сеници наставничког већа 14. децембра 2010. године (дакле нешто више од месец дана након наводног инцидента) да је 09. новембра 2010. године у школу дошла у 13

45 часова

Из изјаве Митре Умићевић са седнице наставничког већа 14. 12. 2010.

Наставница физике Митра Умићевић дала је свој исказ и у Прекршајном суду 15. марта 2011., где је опет рекла да је у школу дошла у 13

45 и да ништа необично није ни чула ни видела.

Из исказа госпође Умићевић (Прекршајни суд, 19. 4. 2011)

Пошто сведок Даринка Панић тврди да је у њеној канцеларији, у време када је она наводно видела директора и наставника физичког на улазу школе, била присутна (седела) наставница физике Митра Умићевић, тада се ту морало радити о времену након 13

45 часова, када је госпођа Умићевић (по властитом исказу) ушла у поменуту канцеларију. Али, то је сасвим у нескладу с Даринкином тврдњом "да се све дешавало пред крај прве смене у школи", јер, као што смо већ нагласили, крај прве смене је тачно у 13

30 часова, што је добро познато сваком раднику школе, па и књиговођи Панић.

Исказ Даринке Панић с јавне расправе у школи 31. августа 2012.

Такође, тужилац Сретенко Марић потврђује да је након наводног инцидента ушао у канцеларију књиговође и тамо је затекао Даринку Панић и наставницу Митру Умићевић.

Из исказа Сретенка Марића (Основни суд 15. септембар 2011)

Отуда, узимајући у обзир исказ наставнице Умићевић, тужилац Марић је у канцеларију књиговође ушао "пет-шест минута" након њеног доласка у исту просторију. Из тога јасно произилази да је Сретенко Марић у канцеларију књиговође ушао после 13

50 часова, што је, како видимо, пуних двадесет минута удаљено од оног тренутка у коме је, наводно, Даринка Панић (пред крај прве смене, пре 13

30) видела директора и наставника да се нешто "расправљају" на улазу у школу.

Из свега горе наведеног јасно се види зашто је тужилац Сретенко Марић померао време наводног инцидента са 13

45 (у закључку за покретање дисциплинског

поступка и у Прекршаном суду) на 1340 (Основни суд) односно на 13

35 часова у изјави на расправи у школи 31. августа 2012.

Из исказа тужиоца (школа, јавна расправа 31. август 2012)

1.3) Тужилац не зна ни у који део груди је добио ударац, што се јасно види из

записника са дисциплинске расправе у школи у Лукићеву одржане 31. 08. 2012. године.

Из исказа тужиоца (школа, јавна расправа 31. август 2012)

Наиме, тамо је тврдио да је добио ударац у средину груди (видети записник с дисциплинске расправе, стр. 3), мада у лекарском налазу, као и у приватној тужби стоји да је ударен "у пределу грудног коша-грудне кости са десне стране". Познато је да је дисторзија грудноребарних зглобова веома болна повреда, те да се тужиоцу никако није могло десити да заборави да ли су му повређена ребра с леве или десне стране грудног коша. До такве "забуне" могло је доћи само уколико тужилац није примио никакав ударац у грудни кош. Напомињем да сам у завршној речи тражио да се тај део моје одбране унесе у записник, али је судија Влачо то грубо одбила.

1.4) Лекарски налаз је неисправан и с анатомског и медицинског становишта

немогућ. У дијагнози пише да је Сретенко Марић задобио повреде грудноребарних зглобова од петог до осмог. Осмо ребро нема зглобну везу с грудном кости. Да се ту не ради о штампарској грешци, потврђују други документи које је доктор Дамјанов потписао (лекарско уверење прослеђено полицији, извештај повреде на раду, исказ који је Др Миодраг Дамјанов дао у Прекршајном суду), у којима такође наводи повреде грудноребарних зглобова од петог до осмог.

Шифра S-20, коју је доктор навео у лекарском налазу, такође не одговара дијагнози. Наиме, написано је да је то contusio sterni et hemithoracis l. dеx (нагњечење грудне кости и десне стране грудног коша), а заправо, медицинска шифра S-20 односи се на laesio traumatica thоrаcis superficialis (површинска трауматска повреда грудног коша), што ни приближно није исто.

Напомињем да сам на главној расправи поставио то питање вештаку Милану Симићу, али из неких непознатих разлога судија Мирјана Зорић Влачо је то моје питање одбила, не допустивши чак ни да се оно унесе у записник.

Код лезија мора постојати оштећење површинског дела коже, а доктор Миодраг Дамјанов је констатовао да је приметио само црвенило величине мањег длана. Црвенило (eritem) може настати обичним чешањем или трљањем, тако да се на основу тога не може са сигурношћу утврдити постојање било каквих повреда у дубини. Такву несагласност (несклад) између дијагнозе и описа повреде констатовао је и вештак

Милан Симић, али у томе није био до краја прецизан (видети вештачење Др Милана Симића у прилогу).

Из вештачења Др Милана Симића

Заправо, контузија није исто што и лезија; сваки лекар би то морао знати. И то

питање поставио сам доктору Милану Симићу (вештаку), али и то питање ми је одбијено без образложења. Из тог разлога тражио сам ново вештачење (супервештачење), али је то судија Влачо грубо одбила.

Наиме, контузија је повреда код које није дошло до прекида кожног омотача, док лезија подразумева мању или већу рану (прекид кожног омотача). Огуљотина постоји код лезије, али је нема код контузије. Из вештачења доктора Симића видимо да он контузију изједначава с лезијом, што је с аспекта медицинске терминологије недопустиво и погрешно. Заправо, добија се утисак да овде вештак покушава да помири медицинску шифру S-20 са дијагнозом која не одговара поменутој шифри.

Суд није узео у обзир ни чињеницу да је баш у јесен 2010. године, дакле у време када је издат и поменути налаз, управо на ортопедији на којој ради Др Миодраг

Дамјанов, било фалсификованих налаза због којих се и данас воде судски поступци. Такође. занемарио је чињеницу да

Остаје чињеница да свако може да натрља једно место на својим грудима, тако да изазове црвенило, и да каже како осећа јак бол при удисају. У налазу ортопеда Дамјанова не постоји ништа друго сем црвенила и лажне анамнезе.

Еритематозни траг (црвенило) и бол при удисају (класична подвала)

А тужилац Марић је, пре него што је отишао на преглед у Ургентни центар послао СМС поруку "пријатељу полицајцу", питајући га "шта даље да ради". Ако неко некога пита "шта даље да ради", онда то подразумева да је на ту исту тему са истом особом раније разговарао.

Вaљдa би било нoрмaлнo дa полиција изaђe нa мeстo дoгaђaja и утврди штa сe дeсилo. Пoштo je oвo

мoнтирaни прoцeс, пoлициja ниje изашла на лице места нити је oд мeнe узeлa изjaву иaкo сaм тог дана у

школи биo дo 1845

часова. Заправо, полиција ме никада није обавестила ни да је против мене поднета

прекршајна пријава, већ сам ту информацију добио из новина.

1.5) Повреда на раду

Тужилац Сретенко Марић, користећи се везама и познанствима, на незаконит

начин испуњава себи повреду на раду. Како видимо, он ту нема очевидаца догађаја. Сам извештај о повреди на раду предао је 18. новембра 2010, то јесте, пуних девет дана након наводног повређивања. Ортопед Дамјанов попуњава извештај повреде на раду тек након седам дана од дана наводног повређивања, што је противно члану 6 Правилника о начину издавања образаца извештаја о повреди на раду.

Лице задужено за безбедност и здравље (Војин Керлета) на раду никада није дошло у школу да провери тужиочеве наводе. Уместо тога, директор Марић, онако "тешко повређен" одлази на ноге Војину Керлети на Технички факултет у Зрењанину где дотични ради и где, заједничким снагама, испуњавају извештај о повреди на раду.

У извештају, тужилац "диктира" лицу за безбедност шта му се догодило претходног дана. Ту наводи, за разлику од приватне тужбе, да га је наставник Вукотић ударио на степеништу код улазних врата! (Видети извештај о повреди на раду, стр 2). Да се подсетимо, у приватној кривичној тужби пише обрнуто: код степеништа на

улазним вратима!?

Такође "безбедњак" Керлета бележи речи тужиоца Марића да га је "наставник фискултуре ударио шаком у груди". У тужби пак тужилац тврди другачије, то јесте, да га је "окривљени ударио песницом у пределу грудног коша".

Напомињем да Основни суд у Зрењанину, односно судија Мирјана Зорић Влачо, ни овај део моје одбране није хтела да унесе у записник који је сачињен након мог излагања завршне речи. Сва моја инсистирања да се то учини остала су узалудна.

1.6) Осуде по две различите оптужбе

У мом случају десило се нешто што је тешко замисливо у нормалном суду. Изгледа да сам у сваком случају унапред осуђен, тако да изглед саме оптужнице

уопште није битан. Како год да се против мене поднесе тужбени захтев, ја морам бити крив.

Наиме, у Прекршајном суду осуђен сам зато што сам прво вређао и псовао тужиоца Марића, а потом га ударио песницом у грудни кош.

Из захтева за покретање прекршајног поступка, који је поднела полиција 11. 11. 2010.

У Основном суду ствари се потпуно изокрећу, то јесте, судија Влачо утврђује "неспорну чињеницу" да сам тужиоца прво ударио, а затим га псовао, вређао и претио!? Али, како год да се напише оптужница против мене, ја морам бити проглашен кривим!

Из пресуде Основног суда (утврђене чињенице!?; стр 9, ст. 6)

Готово је невероватно да човек може бити осуђен, а да се не зна тачно ни где се наводни инцидент десио (хол школе, код степеништа, на степеништу, на вратима

школе, код степеништа на улазним вратима, на степеништу код улазних врата)!

Готово је невероватно да човек може да буде осуђен, а да се не зна да ли је, ако је некога ударио, тога ударио шаком или песницом.

Готово је невероватно да у школи неко некога удари, псује, вређа и прети након седнице наставничког већа, када се у школи налазе готово сви радници школе, а да такав догађај нико не примети, осим књиговође која је стајала, пијући воду, на вратима суседне управне зграде и чекала да се заврши седница наставничког већа.

Готово је невероватно да се све дешавало пред крај прве смене, а да књиговођа Панић не примети никога другог на излазу школске зграде, осим тужиоца и туженог!

Готово је невероватно да ниједан радник (понављам ниједан!) школе дуже од недељу дана није уопште знао да се у школи десио некакав "инцидент", нити је ико знао због чега је тужилац Марић на боловању.

Готово је невероватно да по оваквим инфантилно-сулудим оптужбама неко може бити оглашен кривим!

2) Основни суд у Зрењанину сасвим занемарује и чињеницу да директор никоме

у школи није рекао да му се било шта необично догодило. А у то време у школи су

били готово сви радници, пошто се тог дана одржала седница наставничког већа. Ако је тужилац Марић након седнице изашао из зграде, тада је ту морало бити и других радника који су такође излазили.

Наиме, они радници који су радили у првој смени, након седнице наставничког већа, одлазили су својим кућама. Отуда, како је могуће да нико од њих није видео да сам на степеништу, на вратима или у холу школе, ударио тужиоца и да сам му псовао мајку, да сам га вређао и претио? Тако нешто је практично немогуће. Ако нико није видео ударац, тада би неко морао да чује моје наводне псовке, вређања и претње. Наставници који су радили у другој смени сигурно нису након завршетка седнице наставничког већа улетели у зборницу и трчећи отишли на час. Они су, као и обично, одлазили на час појединачно или у групи од два три наставника, пролазећи истим оним ходником у коме се наводно десио инцидент. Ипак, нико ни од тих наставника није видео директора Марића и мене, нити је приметио било шта несвакидашње.

У зборници, из које се сваки шушањ у ходнику школе чује, у време наводног инцидента, након седнице наставничког већа, седела је наставница Тања Милосављевић, која није имала први час. У Прекршајном суду у Зрењанину она је сведочила да ништа необично није чула ни видела.

Из пресуде Прекршајног суда (22.7.2011; стр. 6, ст. 3)

Али не само да нико није видео нити чуо оно што директор Марић тврди да се

десило тог 09 новембра 2010. године, него нико (осим Даринке Панић) није видео заједно Марића и мене након седнице наставничког већа.

И то није све, јер нико од радника школе ништа о таквом "инциденту" није знао следећих десет до петнаест дана. О томе ништа није знала ни Даринка Панић,која се касније појављује као "крунски" сведок тужиоца Марића

3) Читањем пресуде Основног суда од 17. 09. 2012. године, број 3 К 97/11,

приметићемо да ниједан доказ одбране није узет у озбиљно разматрање. Наиме, Суд, унапред и без икакве провере, даје веру свему ономе што тужилац каже и што кажу његово сведоци. Док, са друге стране, не прихвата ништа што би могло да иде у прилог одбрани окривљеног.

На пример, Суд не прихвата сведочење Нађ Андрее у оном делу у коме овај сведок тврди да ме је видела у 13

30 часова (након седнице наставничког већа) да излазим из зграде. Али, да је Суд, макар и површно, размотрио чињенице, увидело би се да сам ја морао одмах након седнице изаћи из школске зграде, јер и сам тужилац

тврди да је одмах након седнице "излазио из зграде и био на степеништу, а

окривљени је улазио у зграду" (записник са главне расправе у Основном суду 15. септембра 2011. године; стр 4, ст. 3).

Да би неко улазио у зграду, у којој је непосредно пре тога боравио, морао је најпре да изађе из те исте зграде. То је ваљда јасно. А ако сам изашао из зграде пре тужиоца Марића (а и по тврдњи тужиоца то је тако било), тада је јасно да је сведок Нађ рекла истину.

Отуда је неприхватање сведочења наставнице Нађ Андрее класичан пример или судске пристрасности или крајњег немара, јер у пресуди пише: "Суд je ценио исказ сведока Нађ Андрее пa je исти прихватио, осим у делу у којем je именована сведокиња

навела да je окривљени одмах након седнице наставничког већа напустио зграду

школе, односно да се није задржавао у истој, јер je у том делу исказ у супротности са исказом приватног тужиоцa и сведокиње Панић Даринке (пресуда, стр. 12, ст. 4).

Резиме "утврђеног чињеничног стања":

Судија Мирјана Зорић Влачо у пресуди (стр. 9 и 10) каже да је "након оцене

свих изведених доказа како појединачно тако и у склопу, ценећи при томе и

одбрану окривљеног, суд утврдио следеће чињенично стање": Окривљени Вукотић Душан рођен je 1954. године у Власеници, пo занимању je

професор физичке културе, без запослења, не поседује некретнине, раније није осуђиван, против њега се не води поступак због другог кривичног дела, налази се на

слободи. Више пута судија Мирјана Зорић Влачо подвлачи да сам "без запослења". Не

знам одакле јој такав податак. Можда га је добила од тужиоца Сретенка Марића. Највероватније да јој је Марић негде ван суднице причао да му је њена пресуда потребна да би некога од колега у школи наговорио да ми да отказ. И заиста, чим је 27. септембра добио пресуду, тужилац Марић је успео да "наговори" извесног наставника Праштала да ме огласи кривим и изда ми решење о престанку радног односа. По Прашталовом суду крив сам што сам директора Марића "ударио на вратима школе", а то је, како видимо, у "складу" с небулозном оптужницом у Основном суду да сам га ударио негде "код степеништа". Наравно, Праштало се није ни покушао запитати да ли је требало да докаже оптужницу да сам директора Марића ударио у холу школе, онако како пише у закључку о покретању дисциплинског поступка.

Окривљени Вукотић Душан и приватни тужилац Марић Сретенко се познају од

раније јер су обојица радила у Основној школи „Бранко Ћопић" у Лукићеву, окривљени као наставник физичког, a приватни тужилац као директор и међу њима je и пре

критичних догађаја било несугласица око услова и начина рада у школи.

Опет Влачо говори у прошлом времену ("радили"). Никаквих личних

несугласица између мене и Сретенка Марића није било. То што сам ја сматрао да "услови и начин" рада, онако како је то одредио руководилац школе, нису у складу са законом, нешто је сасвим друго и ван је сваког "личног плана". Уосталом, и на седници наставничког већа, баш тог 09. новембра 2010. године, казао сам да ћу своја права тражити на суду, те да немам намеру да о томе било шта и било с ким полемишем.

Дана 09.11.2010. године у Основној школи „Бранко Ћопић" у Лукићеву одржана

je седница наставничког већа којој су, између осталих, присуствовали и окривљени и приватни тужилац. Након завршетка седнице, око 13,45 часова, код степеништа на

улазу у школу, окривљени je пришао приватном тужиоцу и без икаквог повода истог песницом ударио у пределу грудног коша, a затим упутио приватном тужиоцу речи:

„Јебем ти матер, ђубре", као и речи: „Чувај ме се" и „Пређи на другу страну улице

кад ме сретнеш". Мирјана Зорић Влачо или добро не познаје српски језик или се намерно прави

да не разуме шта значи синтагма "код степеништа". Окривљени нигде није "пришао" приватном тужиоцу, јер и Сретенко Марић говори о "сусрету на степеницама", "мимоилажењу" или "пресецању пута" на степеницама. Судија би ваљда морала строго да пази да не употребљава оне речи које нико у овом процесу (никада и нигде) није поменуо.

Друго, судији као да не види или не жели да види да никако не може бити

исто да ли се нешто догодило "код степеништа" или "на степеништу". А Сретенко Марић (то се налази у записнику Основног суда са расправе од 15. септембра 2011. године, стр. 4, ст. 3) јасно и недвосмислено изјављује да је "он излазио из зграде, а да сам ја улазио у зграду", те да је он тада био "на самом степеништу" и да се "инцидент одиграо на самом степеништу". Тиме је тужилац јасно и недвосмислено побио свој оптужни захтев, јер се наводни инцидент није догодио код степеништа, већ по речима тужиоца, "на самом степеништу".

А заправо, зашто у Марићевој приватној тужби стоји да сам га ударио "код

степеништа"? Па зато што је Сретенко Марић у документу (закључку) којим је против мене покренуо дисциплински поступак "грешком" написао да сам га ударио у "холу

школе". Е сад, требало би свим могућим снагама увући "степениште" у "хол школе"! И однекуд се неко "мудро" досетио да употреби синтагму "код степеништа", не схвативши да тиме апсолутно елиминише степениште као место на коме се "инцидент" наводно десио.

О томе да је тужилац Марић у таквој конструкцији имао и стручну помоћ неких

људи који се таквом "релативизацијом" не би смели бавити, донекле указује и необично објашњење , да је "важно да ли се инцидент догодио, а да није битно где се догодио" (Пресуда, стр. 11, ст. 2):

"Надаље, само место где се критични догађај десио - степениште или пак улаз

у школу, нарочито ако се има у виду да je степениште близу улаза, није од значаја за

постојање кривичних дела која се окривљеном стављају на терет. Наиме, за постојање истих неопходно je да je окривљени критичном приликом задао ударац

приватном тужиоцу и нанео му лаку телесну повреду, да га je вређао и да му je претио, што je све тoкoм поступка на несумњив начин и утврђено."

На који начин и на основу чега је утврђено то што ми Марић приватном тужбом

ставља на терет? Лажни сведок Даринка Панић нигде није рекла да је видела да сам

ударио Марића, нити да је чула да сам га вређао. Остаје само да се верује Сретенку

Марићу на реч. Али, зашто би се њему веровало на реч више него мени? Зато што је он директор, а ја наставник?

Ако се поменути "инцидент" десио око или пре 1330 ("пред крај прве смене"),

онако како тврди Даринка Панић, тада се никако не може "на несумњив начин

утврдити" да се све то догодило око 1345

часова. Ако је Сретенко Марић "одмах

након седнице" кренуо ка излазу зграде, а тамо га ја дочекао, тада је то јасан временски оријентир. Даринка Панић је све то гледала "пред крај прве смене", а крај прве смене, то сви у школи у Лукићеву добро знају, наступа тачно у 13

30 часова. Откуд онда толика "забуна" да директор школе не зна кад се завршава прва

смена у школи којом руководи? Он чак тврди да је након свега отишао у канцеларију секретара и књиговође

школе и тамо је затекао Даринку Панић и наставницу Митру Умићевић. Са своје стране, Митра Умићевић је сведочила и на наставничком већу 14. децембра 2010. године и у Прекршајном суду у Зрењанину, да је у школу дошла тачно у 13

45 часова, те да успут није никога срела, видела, нити је шта чула. Ушла је у управну зграду школе и канцеларију у којој је била Даринка Панић, а Сретенко Марић се у истом простору појавио "за неких пет-шест минута", дакле после 13

50 часова. Видимо да је прошло више од двадесет минута, од момента када је Сретенка

Марића и мене Даринка Панић наводно видела на вратима школе, до тренутка када је Марић ушао у канцеларију у којој су се налазили Даринка Панића и наставница Митра Умићевић. Свако ко је иоле нормалан одмах би увидео да је такав расплет догађаја незамислив, немогућ.

Покушавајући да ствар упрости ("степениште је близу улаза") Мирјана

Зорић Влачо, рекао бих, релативизује и занемарује значај утврђивања места, времена и начина неке радње. Јасно је да је немогуће било кога осудити за некакав преступ, ако се не зна тачно где је тај преступ учињен. То је, ваљда, абецеда права. Немогуће је утврдити "одлучне чињенице" без тога да тачно знате где се нешто догодило. Ако то не знате, а за некога тврдите да је крив, тада сте класични инквизитор или кадија која се води другачијим мотивима који с правдом и правичним суђењем немају ничег заједничког.

Након критичног догађаја, приватни тужилац се обратио лекару у Ургентном

центру Зрењанин, где je прегледан од стране лекара специјалисте Дамјанов др Миодрага који je сачинио извештај лекара специјалисте.

Судија Влачо овде прескаче чињеницу да Сретенко Марић тог 09.

новембра 2010. године никоме у школи није рекао да му се нешто непријатно догодило, иако су се тада тамо (након одржане седнице наставничког већа) налазили готово сви радници школе.

Задавањем ударца песницом у пределу грудног коша окривљени je нанео

приватном тужиоцу лаку телесну повреду у виду повреде припоја три ребра - 5, 6 и 7.

ребра са десне стране грудног коша уз грудну кост. Ово је већ невиђени нонсенс, па и правно насиље, којим се прихвата измена

оптужнице којом се мења лекарска дијагноза, чиме се допушта тужиоцу да се понаша као медицински експерт. Наиме, Др Дамјанов је поставио дијагнозу која је с анатомског и медицинског становишта немогућа (повреда грудноребарних зглобова од

петог до осмог), јер осмо ребро нема зглобну везу са грудном кости (стернумом). О

каквом се овде чињеничном стању ради? Судија никако није могла нити смела да поменуту измену прихвати, јер се ту ради о мењању чињенице, а не чињеничног стања. Заправо, дијагноза о "повреди грудноребарних зглобова од петог до осмог" је неисправна и с медицинског аспекта немогућа, али такву дијагнозу (чињеницу) не могу исправљати људи којима то није струка – адвокат тужиоца или судија. И вештак је јасно нагласио да је таква дијагноза немогућа и неисправна.

Због задобијене повреде приватни тужилац je одсуствовао са рада две недеље.

И шта? Какав је то аргумент? Судија Влачо занемарује да је Марић сутрадан

отишао код лица задуженог за безбедност и заштиту на раду у школи у Лукићеву (Војина Керлете), уместо да то лице дође у школу и утврди чињенично стање. Ако је одсуствовао "две недеље са рада", ваљда зато што га је нешто болело, тада се поставља питање, како је тако "тешко болестан" могао већ следећег дана након "повреде" да иде до Техничког факултета где је Керлета запослен и да тамо с њим пише извештај о пријави повреде на раду?

О критичном догађају обавештена je полиција, a приватни тужилац je сам

догађај пријавио и школској управи, као и просветној инспекцији. Опет се судија Влачо превиђа суштинске ствари. Полиција је обавештена, али

она не каже ко је обавестио полицију. А полицију није позвао Сретенко Марић, него је то урадио Ургентни центар (ваљда доктор Дамјанов?) по службеној дужности. Отуда, зашто то исто Сретенко Марић није учинио по службеној дужности одмах након инцидента? Одговор је јасан. Покушавао је на сваки начин да избегне да полиција оде тог дана у школу, јер сам тамо радио до 18

45 часова, те да тако будем у стању да у потпуности реконструишем своје кретање тог дана. Отуда је логично да се закључи и да су полиција (која ме никада није обавестила да су против мене покренули прекршајну пријаву) и сам доктор Дамјанов на одређен начин били саучесници такве монтиране оптужбе. Поготово када се узме у обзир да је лекар Миодраг Дамјанов члан ДС-а као и Драган Станишић и да се обојица налазе на значајним функцијама у својим месним заједницама (Дамјанов у Зеленом Пољу, а Станишић у Лукићеву).

Након тога, пo повратку приватног тужиоца на посао, дана 24.11.2010.

године, око 11,00 часова, окривљени je у канцеларији секретара Основне школе

„Бранко Ћопић" из Лукићева упутио приватном тужиоцу низ увреда називајући га

бедником, љигавцем, џукелом, ђубретом, и нечовеком и псовао му je при том мајку. Истовремено окривљени се обратио приватном тужиоцу претећим речима:

„Запамтићеш ти мене". Судија Влачо овде тврди да је на основу исказа Саве Поповића и Даринке Панић

утврдила да се други наводни инцидент уистину догодио 24. 11. 2010. године. Наравно, свако ко би погледао и прочитао исказе у Основном суду од 15. септембра 2011. године, који су пред судијом Влачо дали Панић и Поповић одмах би видео да ово двоје у потпуности негирају и побијају исказ тужиоца Марића.

Прво, тужилац Марић тврди да је први пут ушао у канцеларију секретара и књиговође, та да сам га "провоцирао да каже где се десио догађај, када је добио ударац, како и зашто" (Записник из Основног суда, 15. септембар 2011, стр. 3. ст. 4). Након тога он је напустио канцеларију секретара и књиговође и отишао у своју канцеларију.

Тек када је други пут тужилац Марић (поново) ушао у канцеларију секретара и

књиговође, а ја наводно ушао за њим, почело је наводно вређање с моје стране. И Даринка Панић и Саво Поповић тврде другачије. Они кажу да сам почео да

вређам директора при његовом првом уласку у њихову канцеларију, те да је директор излазио из њихове канцеларије, а ја изашао за њим (потпуно супротно од онога што тужилац Марић каже).

А ако се упореде изјаве Панић Даринке дате у Прекршајном суду и Основном суду, свако ко жели да утврди истину схватиће да су њихове изјаве потпуно различите.

О томе даље нећу говорити, али, ако је Суд заинтересован, у прилогу се налази мој ранији додатак на жалбу упућен Вишем прекршајном суду из које се јасно могу видети све силне несагласности изјава Даринке Панић и Саве Поповића.

Б) При доношењу горње пресуде Основни суд у Зрењанину учинио је следеће битнe

пoврeдe oдрeдaбa кривичнoг пoступкa:

1) Члан 351 ЗКП у тачки (1) изричито налаже "прeсудa сe мoжe oднoсити сaмo нa лицe кoje je oптужeнo и сaмo нa дeлo кoje je прeдмeт oптужбe сaдржaнe у

пoднeсeнoj, oднoснo нa глaвнoм прeтрeсу измeњeнoj или прoширeнoj оптужници. - У тужби приватног тужиоца Сретенка Марића, стоји под бројем 1) да сам "дана 09.11. 2010. године око 13,45 часова у Лукићеву, код степеништа на улазу у ОШ "Б. Ћопић", без икаквог повода ударио песницом приватног тужиоца…" (видети приватну тужбу у прилогу, као и измењену оптужницу у самој пресуди, стр 1, ст. 3). Пошто сâм тужилац у свом исказу пред Основним судом у Зрењанину 15. септембра 2011. године побија такав тужбени захтев, тврдећи да се тај наводни инцидент "догодио на самом

степеништу" (записник са главне расправе од 15. 09. 2011. године, стр. 4, ст. 3) постаје јасно да је Суд у Зрењанину изашао из оквира оптужбе, то јесте, да ме је огласио

кривим за дело за које сам приватни тужилац тврди да се није десило код

степеништа, него на степеништу. (О истом говорићу опширније у одељку о чињеничном стању).

2) Члан 354, тачка 2) ЗКП налаже да суд одбије оптужбу у случају "aкo je oптужeни зa истo дeлo вeћ прaвнoснaжнo oсуђeн".

За дело које се наводно догодило 24. 11. 2010. године, и које је наведено под тачком 2. у приватној тужби тужиоца, правоснажно сам осуђен одлуком Вишег прекршајног суда у Новом Саду 13. 09. 2011. године, III – 306, Прж. бр. 20495/11 и наложену казну од 5.000 динара уредно сам платио 04.11. 2011. Овде се, како видимо, ради о очигледном (нескривеном) кршењу основних људских и уставних права. Наиме, и Устав Републике Србије у члану 34. став 4. јасно каже да "никo нe мoжe бити гoњeн ни кaжњeн зa кривичнo дeлo зa кoje je прaвнoснaжнoм прeсудoм oслoбoђeн или

oсуђeн". Такође, Протокол број 7, Европске конвенције о људским правима, у члану 4, утврђује исту ствар1. Из свега, горе поменутог, јасно се види да је у мом случају Основни суд у Зрењанину грубо прекршио једно од основних људских

права, које признаје сав цивилизовани свет. Истина је да сам затражио понављање поступка по тој правоснажној пресуди

Прекршајног суда, те да је тај мој захтев уважен. Тај поступак се мора поновити у Прекршајном суду, а не да по том истом питању незаконито – уз кршење закона,

1 No one shall be liable to be tried or punished again in criminal proceedings under the jurisdiction of the same State for an offence for

which he or she has already been finally acquitted or convicted in accordance with the law and penal procedure of that State.

Устава и свих правних и моралних норми цивилизованог света – поново будем изложен судском гоњењу.

3) Основни суд у Зрењанину грубо је прекршио и члан 4. тачку 6) ЗКП-а, која гласи да "сваки окривљени има право дa сe изjaсни o свим чињeницaмa и дoкaзимa кojи

гa тeрeтe и дa сaм или прeкo брaниoцa изнoси чињeницe и дoкaзe у свojу кoрист, дa

испитуje свeдoкe oптужбe и зaхтeвa дa сe пoд истим услoвимa кao свeдoци oптужбe, у њeгoвoм присуству испитajу свeдoци oдбрaнe". - Наиме, Основни суд у Зрењанину је одбио да позове сведока којег сам уредно и у писаној форми предложио, полицајца Мирослава Митровића, као и наставницу Митру Умићевић (усмено), произвољно тврдећи да ти сведоци "нису релевантни". Такође, у пресуди Основног суда јасно пише да ранији искази сведока који су дати у поступку пред прекршајним судом "нису били релевантни за разјашњење стања ствари у кривичном поступку"( Пресуда, стр. 11, ст. 3). Таквим поступком суда лишен сам бројних и очигледних доказа, који јасно указују на неверодостојност сведока. Отуда, несхватљиво је да може бити ирелевантно оно што је било предмет судског процеса у Прекршајном суду у току од више од годину и по дана, а што сам приложио као доказе у своју одбрану. - Основни суд такође грубо одбија моје питање, које сам упутио сведоку-вештаку Милану Симићу на расправи 13. 09. 2012, да ми директно одговори, да ли је медицинска шифра S - 20 "површинска трауматска лезија грудног коша" или је то "контузија стернума и грудног коша"? Чак ми Суд уопште није допустио да то питање буде унесено у записник. Остала питања сведоку-вештаку, иако су постављена директно, унесена су у кондиционалу ("ако би било овако онда онако…"), и то тако да се таква моја питања непрецизно и произвољно интерпретирају (видети записник с главне расправе 13. 09. 2012, стр. 2 исказ вештака Симић Милана). 4) Члан 341, тачка 1 ЗКП недвосмислено указује да се оптужница може изменити "акo тужилaц у тoку глaвнoг прeтрeсa oцeни дa извeдeни дoкaзи укaзуjу дa сe

измeнилo чињeничнo стaњe изнeсeнo у oптужници". - У мом случају Основни суд у Зрењанину допушта да тужилац и његов пуномоћник измене саму чињеницу. Наиме, тужилац, схвативши да је дијагноза, коју му је у зрењанинској болници дао ортопед Др Миодраг Дамјанов, немогућа и

неисправна, јер помиње и дисторзију грудноребарног зглоба осмог ребра, које нема зглобну везу с грудном кости, одлучује да сам измени чињеницу да је лекарска

дијагноза инвалидна, тако што ће у измењеној оптужници написати да је тужиоцу нанесена "лака телесна повреда у виду припоја 5,6 и 7. ребра са десне стране грудног коша уз грудну кост". У састављању такве измењене оптужнице активно је

учествовао и вештак Милан Симић, што је несхватљиво. Суд то прихвата и поред мог жестоког противљења. Једно је мењати оптужницу на основу чињеничног стања, а нешто сасвим другом је мењати чињеницу, која се никако, осим насиљем, не може изменити. 5) Члaн 298 ЗКП упозорава да је "Суд дужaн дa свoj углeд, углeд стрaнaкa и других учeсникa пoступкa зaштити oд уврeдe, прeтњe и свaкoг другoг нaпaдa". - Оно што се догађало на главној расправи тог 13. септембра 2012. године, личило је на све осим на суд који држи до свог угледа. Адвокат тужиоца Милорад Мићовић непрестано ме је прекидао и вређао током моје завршне речи, говорећи ми како сам "наиван", те да сам "недозрео", питао је "имаш ли ти мозга", казао је да сам "смешан", те "како би било паметније да одеш да се обријеш"; или, "кога бре занима шта се теби

догађа у животу", "престани да се мајмунишеш" и слично томе. Узалуд сам тражио од судије Мирјане Зорић Влачо да ме заштити. Тражио сам да се поменуте увреде унесу у записник, али је то судија игнорисала. У неколико наврата адвокат Мићовић би напрасно устао и, наизглед, револтирано напуштао судницу и у њу се за који минут враћао, обраћајући ми се љутито: "Још ниси завршио!? Ко си бре ти шлосеру, да се с тобом овде бочимо читав дан!" Судија Влачо уопште на такве испаде није реаговала, тако да сам у једном моменту морао да поставим питање: "Ко је овде судија, да ли адвокат Мићовић или ви госпођо Влачо?" Онда, негде пред крај моје завршне речи, адвокат Мићовић љутио устаје, излази из суднице, уз погрдне речи упућене мени: "Будало, не знаш шта причаш!" На моје дуготрајно инсистирање, судија је коначно допустила да се у записник унесу барем једна од бројних Мићовићевих увреда: "Не

знаш шта причаш!" (Видети записник с расправе од 13. 09. 2012. године, стр. 4).

Ц) Пoврeдe кривичног зaкoникa

1) Продужено кривично дело (члан 61, тачка 3 КЗ) не могу чинити она дела која се по природи ствари не могу спајати у једно дело. Наиме, пошто сам за наводни догађај од 24. 11. 2010. године правноснажно осуђен пресудом Вишег прекршајног суда у Новом Саду од 13. 09. 2011. године, III – 306, Прж. бр. 20495/11, а ја ту казну уредно издржао, тада је јасно да то поменуто дело више никако не може бити предмет судског гоњења, те да о некаквом спајању тог наводног дела (због којег сам након правноснажне пресуде посегао за ванредним правним леком), са оним делом које је наводно почињено 09. 11. 2010. године, не може бити ни говора.

2) Кривични законик у члану 170, тачка 3 упозорава: Aкo je уврeђeни уврeду узврaтиo, суд мoжe oбe или jeдну стрaну кaзнити или oслoбoдити oд кaзнe. Суд у Зрењанину пристрасно занемарује чињеницу да тужилац у свом исказу од 15. септембра 2011. године каже да ми је током наводног инцидента од 09. 11. 2010. године узвратио, рекавши ми "да сам психопата". Иако је цео инцидент измишљен с намером да ми се монтира поступак, Суд је морао поменути исказ да узме у обзир и о томе се морао изјаснити (видети записник с расправе одржане у Основном суду у Зрењанину 15. 09. 2011. године, стр. 3, ст. 1).

Душан Вукотић Бул. В. Влаховића 7/15 Зрењанин, 04. 10. 2012.