Za i Protiv Vuka, Mesa Selimovic

5/10/2018 Za i Protiv Vuka, Mesa Selimovic - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/za-i-protiv-vuka-mesa-selimovic 1/71

Meša Selimović

Za i protiv Vuka

studija, 1967.

Internet izdanje

Izvršni producent i pokrovitelj:Tehnologije, izdavaštvo i agencijaJanus

Beograd, 24. april 2002.

Producent: Zoran Stefanović

Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja

Digitalizacija tekstualnog i likovnog

materijala: Nenad Petrović

Korektura: Nenad Petrović

Štampano izdanje

Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-gzavoda

Glavni i odgovorni urednik Dimitrije Tas

Uređuju: Radoslav Bratić, Ljubiša JeremLjiljana Lapčević, Miroslav Maksimović,Petrov Nogo, Jovan Radulović, Tiodor R Dimitrije Tasić

Lektor: Olivera Marković

Likovno-grafička oprema: Vukosava Šib

Korektura: BIGZ-a

Izdavač: RO Beogradski izdavačko-grafizavod, Beograd, Bulevar vojvode Mišića

Generalni direktor: Dobrosav Petrović

Za izdavača: Antun Martić

Štampa

RO Beogradski izdavačko-grafički zavod

Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Tiraž: 10 000 primeraka Beograd, 1987.

JU ISBN 86-13-00147-5

KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI (CIP)

http://www.janus.co.yu/

http://www.janus.co.yu/



808.61/.62(091)

SELIMOVIĆ, MešaZa i protiv Vuka : studija / Meša Selimović. - Beograd : BIGZ, 1987 (Beograd : BIGZ). - 1320 cm. (Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda. Beletristika)

Beleška o piscu : str. 135-136. JU ISBN 86-13-00147-5

Selimović, Meša

PK:a. Karadžić, Vuk Stefanović (1787-1864) - Borba za narodni jezik i pravopis

Obrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije, Beograd

I

Od prvih dana Vukove borbe za reformu jezika i pravopisa pa sve do našeg vremena, naučnickulturni radnici i političari uporno se opredeljuju i izjašnjavaju za Vuka i njegova, shvatanja

pravopisu, ili ustaju protiv njih. To konfrontiranje, koje ne prestaje više od sto godina, označstalno živi interes za pitanja jezika i kulture, a istovremeno otkriva veoma različita, često i sa

suprotna stanovišta koja imaju opštekulturne ali i klasnodruštvene izvore, danas manje uočljimanje važne nego ranije. Razlozi prihvatanja ili odbijanja vukovskog, narodskog, u osnovi se

jezika različiti su u raznim vremenskim razdobljima: u prvim decenijama XIX veka to je deostvaranje nacije i slobodne srpske države; u vreme Nedićevo, a pogotovu Skerlićevo, počecievropeizacije i intenzivnije urbanizacije Srbije pokrenuli su proces građanske emancipacije isferi; u naše vreme, akumulirana duhovna i kulturna iskustva kao i neophodnost dostizanja e

pa i svetskog nivoa, zahtevaju bogatiji, razuđeniji, elastičniji jezik, sposoban da izražava složsveukupnost života i sveta a ne samo njegovu živopisnost, nijanse i prelaze a ne samo opšte cunutrašnji vid stvari a ne samo njihovu vanjsku sliku, višu i suptilniju organizaciju misli i apsa ne samo njihov elementarni Tako je spor oko jezika oživljavao uvek u prekretnim vremenise nešto bitno menjalo u našem društvenom životu.

Jedna sumarna rekapitulacija ovih borbi, prenja, suprotstavljanja, često surovih, gotovo uvek nije naodmet ni danas, kad pitanje jezika našeg vremena postaje veoma aktuelno.

II

Kad govorimo o našem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mit pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk. Učinili su to, međutim, drugi pr sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogihobzira što je njihov uspeh bio delimičan ili nikakav), preuzevši ideju koja je postojala, i davši



neslućen zamah i društveno-politički značaj, pretvorio je u određujuću misao i realnu snagu ezavisnosti od intenziteta kojim je rasla snaga i istorijska uloga naroda. Kad ovo kažemo, nimumanjujemo istinski revolucionarni značaj Vukova dela, nego ga svodimo u realne okvire,oslobađajući ga elemenata čuda. To delo je toliko veliko, da Vuku ostaje neokrnjeno naše div

kad njegovim prethodnicima priznamo njihov udeo.

Po onome što danas znamo, pre Dositeja, Solarića, Stojkovića i drugih, narodnim srpskim jezvanredno lepim i čistim, počeo je da piše još Gavril Stefanović Venclović, u prvim decenijamveka, sto godina pre Vuka. "Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjišk skriveno", piše Venclović,[1] objašnjavajući to veoma zanimljivim mobilizatorskim razlogom:nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?" (Taj izuzetno daroviti pesnik, koji je delidobro sa svojom seljačkom pastvom doseljenom iz stare domovine u južnu Ugarsku, smelo i

je izražavao svoja demokratska shvatanja: "Tko te hrani? Ne orač li i kopač? Da ih nije, kakogospodičiću, živio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". To je prvi, sasvim rani glas o seljašdruštvenoj i političkoj snazi, koji će u Vukovom političkom manifestu Viša klasa naroda naš

zazvučati preteće.) Venclović je izvršio i pravopisnu reformu, pisao je "uprošćenim pravopis je "od šest znakova, koliko će kasnije Vuk uneti u svoju novu azbuku, upotrebljavao već tri:(samo je zamenjivao ć i đ), a lj i nj , je pisao bez tankog jer, zamenivši ga apostrofom (l', n').anticipacija Vukove reforme, kao očevidan znak makar i početaka jačih kretanja narodnih ma

potisnuta je polovinom XVIII veka ruskoslavenskim jezikom i starom fonetskom ortografijose jače naglasila veza sa pravoslavnom Rusijom, kao ustuk pokušajima unijaćenja i denacion

Početkom XIX veka Sava Mrkalj (da pomenemo samo još njega), čovek darovit koliko i nesr čini prvi značajniji i potpuniji pokušaj u smislu demokratizacije jezika i pravopisa.

O Savi Mrkalju ne znamo mnogo. Nešto podataka dao je o njemu Đorđe Rajković u Javoru

1Ljubo Stojanović (Život i rad Vuka St. Karadžića), Mladen Leskovac (Prilozi i građa, 1950) iZnamo da je studirao na peštanskom univerzitetu i da se družio sa Lukom Milovanovim, prijsaradnikom Vukovim, sa Dimitrijem Davidovićem, Frušićem i Vukom. (Vuk se tada lečio u1810. štampao je svoju čuvenu knjižicu pod naslovom koji odmah otkriva njegov stav: Salo

jera libo Azbukoprotres u Budimu Gradu, 1810, u kojoj se zalaže za fonetski pravopis i za pri piši kao što govoriš", a protiv starog korenskog pravopisa i nepotrebnih pismena, tankog i de(ь, ъ), čime se grdno zamerio crkvenim vlastima, čak i više nego zahtevom da prostonarodni j

postane književni. Kao crkveni blagodejanac ubrzo je povučen u manastir, i tada počinje njeg put. Možemo samo da pretpostavimo kakav je, u manastiru Gomirju, bio život monaha Julijaoptuženog za pobunu i neprijateljstvo prema crkvi. Mitropolit je tada bio svemoćni Stevan

Stratimirović, kulpinski plemić i dvorski savetnik, uporni poštovalac slavenosrpskog jezika ietimološkog pravopisa, i on je Salo debeloga jera primio kao otvorenu diverziju, pa je od pešcenzure zahtevao da se "više nipošto ne smeju štampati spisi slični Mrkaljevom". Šta se sve dsa osetljivim Mrkaljem u samoći manastirskih ćelija, možemo da zaključimo iz Mrkaljeve prikapitulacije i njegove potonje tragedije. Kao što o sličnim slučajevima piše Nikanor Grujić u

Avtobiografiji, o čemu Skerlić kaže: "Čovek dobija vrtoglavicu kada čita istorije tih vizantijsspletaka i gleda to vrzino kolo od zavada, sumnjičenja, tužbi, denuncijacija, neumoljivih gonjdok žrtva oči ne sklopi. I kako su tada pojmljive reči Vukova preteče, Save Mrkalja, u kaluđe

brata Julijana, kojega je ,bratija' gonila i kinjila, mučila glađu dok nije poludio, one njegove r nije hteo da ide ni kod prosvećenoga Mušickoga: ,Ne dam se ni jednom popu živ u ruke'". (Piknjige, V.) Bio je prezren i bojkotovan: arhimandrit manastira Gomirja i docniji patrijarh Raj

da niko od bratije ni služitelja "ni edinoga slovese" sa Mrkaljem nije hteo da progovori, i zato



čudo što je "imao fiktivnu ideju da ga od svuda goni potajni neprijatelj, neki zao duh" (M. Le

Živeći u manastiru, koji je bio "pozorištem razboja, nasilja i bijenija", počeo je da pada u meli teška depresivna stanja. 1817. g., pod pritiskom ili već sasvim bez snage, napisao je Palinod

kojom se odrekao svoje knjige i svojih ideja, odrekavši se tako slave i prava na vedro sećanjegodine. U jednoj pesmi iz 1825. g. Mrkalj kaže, otkrivajući ponešto od svoje velike muke:

Zlo je mučno sadašnje podneti,Zlo nas bivše peče u pameti,Dnevne tuge rađaju sne hudne,A sni noćni rastuže nas budne.

Otpušten iz manastira, potucajući se kao privatni učitelj, osetio je svu gorčinu usamljenosti isiromaštva. Tražeći utehu, ili želeći da umilostivi crkvene oce, piše 1821. jutarnju pobožnu m

pa još 1828. sonet i slovo Lukijanu Mušickom, ali je tada već bio na kraju snage. 1825. pore

umom, iako je i docnije imao svetlih trenutaka. Umro je u bečkoj ludnici.

Kopitar, koji je ranije sigurno mnogo očekivao od Mrkalja, i koji ga je veoma cenio a posle žneprestano je podsticao Vuka da se raspita za njega i njegovu sudbinu. O Mrkalju je pisao: "Sgrammatische Vemunft habe ich in Israel nicht gefunden". A isto tako, da "u Mrkaljevoj knjiviše lingvističke filozofije nego u drugoj debeloj gramatici".

Šta sadrži ovo "delce" od osamnaest stranica, kako ga sam autor naziva u svojoj posveti MihaKoiću, "Kupcu i Graždaninu Peštanskom, Nauka ljubitelju, Počitatelju i Blagodetelju knjižniverovatno svome meceni? Knjiga je malo poznata: često je pominjana, ali nije istaknut njen z

pionirska uloga Mrkaljeva.

[3]

U Predgovoru Mrkalj kaže da je Dositej izostavljao debelo jer (ъ), i da je pisao narodnim jezizapočinjući novu eru. Dosta pažnje posvetili su jeziku i Stojković, Tekelija, Solarić, Došenovdrugi. Pa ipak, malo ih je koji se usuđuju da u pisanju odstupe od stare ortografije. Svako pišmu je bezopasnije. Najlakše je ostati pri starom načinu, samo, da li je i najbolje?

Najvažniji cilj i načelo jezika jeste njegova najveća moguća razumljivost. Ko ovo načelo nezaboravlja, on se drži narodnog jezika. Onaj ko za srpski narod govori i piše latinski, ili, što jisto, takozvanim slavjanskim jezikom, on očevidno gazi prvo i najvažnije načelo jezika; on sne saopštava kako treba, jer ga malo ljudi razume.

Reči su znaci naših predstava i misli, a pismena su znaci delova reči; reči se odnose na sluh ana vid. Prirodno je, dakle, da je u jeziku potrebno samo onoliko pismena koliko ima glasova.

je manje, nećemo znati zapisati svaku reč; ako ih je više, nepotrebna su, a mogu biti i štetna.će jednom prostom glasu dva ili tri znaka?"

Analizirajući azbuku i diferencirajući slova prema prirodi glasova (što je, čini mi se, prvi prisfonetici kod nas uopšte), i navodeći niz primera (klasično obrazovan, znalac mnogih jezika,veoma dobro upućen u nauku o jeziku), autor kaže da "imamo toliko zagonetnih slova", da viznamo ni čitati slavjanske odnosno crkvene knjige. Složenih pismena, kao što je nemačko scimamo na žalost više nego i kod jednog "inojezičnog naroda". Gotovo sva naša pismena mog

omekšati ili primiti meki glas, a šta je to drugo nego, pored naše azbuke, povećan broj novih pismena? "Ovo svojstvo našega jezika učinilo je da je sveti Ćirilo pao na debelo jer (ъ). Vide



naime, da su pismena, koja je za nas već bio izmislio, podložna tako velikoj promeni, da bi predupredio svako zamešateljstvo, dodao je jedan znak (pomenuto ъ), koji bi nas opominjaogde on stoji, ne može biti nikakva omekšavanja. Sveca mi, izlišna predostrožnost. Bolje bi svučinio da nas je, umesto mnogih drugih, nepotrebnih slova, naučio svima koja tako nastaju. T

bi bilo potrebno da razbija glavu ni sa tanko jer" (za koji kaže da je "peti točak u kolima").

Sasvim je neobična ova sloboda s kojom ovaj mladi crkveni pitomac govori ne samo o "crkv pismenima već i o svetom Ćirilu, prigovarajući i njemu, a još više - naravno -savremenicima,komplikovane ortografije i nepotrebnih slova, što stvara samo nesporazume. Ali, "ko nam br izmenimo?" - kaže slobodoumni Mrkalj, ne znajući ili ne hajući u to vreme za one koji su i jo

branili ma kakvu izmenu.

Želeći da pojednostavi azbuku, Mrkalj predlaže da se ostave slova: a, b, v, g, d, e, ž , z, i, i (kam, n, o, p, r, s, t, u, f, x ("za x seljani Serblji ne znadu: no malo uljudniji gotovo svagda ga izg

ja ga zato upotrebljavam"), c, č, š, ć (ćerva) već postoji, a d ь , l ь i nь "trebalo bi nam pismena.

kakvim nibud oblikom izrezati, pak tankom jeru onda kazati put za debelim". Azbuka treba dslova i sva da budu "jedinozvučna", i tada će biti savršena.

I eto, uglavnom, ceo sistem naše azbuke i fonetskog pravopisa je tu, u osamnaest stranica togznačajnog, prilično zaboravljenog dela. Trebalo je da se uzme jota (koju je Mrkalj naznačio),Mušicki oživi staro Venclovićevo đ, da Vuk spoji l i ь (lj), n i ь (nj) i doda dž (za strane reči),

posao je završen: jednostavna azbuka, za narod, može da zameni staru, crkveno-patricijsku.Mrkalj nije stvarni tvorac naše pojednostavljene azbuke i fonetskog pravopisa? (Mrkalj to objkao manifest: "Od danas naš pravopis podvrgava se pod načelo: Piši kako što govoriš".)

Na kraju, Mrkalj je obećao "toliko nuždnu jezika Srbskog sočiniti Pismenicu, o čem u Jeziko budućoj knjižici mojoj, svojemjestno imade biti slovo". Na žalost, pismenicu, gramatiku, nijeda napiše.

Tako je Vuk nasledio manje-više dovršen sistem ortografije, koji je odmah prihvatio. I umestMrkalja, izolovanog i onemogućenog, napisao prvu pismenicu srpskog jezika.

Ništa ne oduzimamo od zasluga Vukovih pominjući Mrkalja, koji je postavio temelj VukovuVuk nastavlja i dograđuje, ogromno šireći svoju zamisao, ali je od Mrkalja prihvatio osnovne

principe, koji su odgovarali njegovim shvatanjima i duhu vremena: demokratski princip razu jezika, zahtev da pisci usvoje narodni jezik i fonetski pravopis, po načelu da svaki glas ima s

Napokon, nije mala zasluga Mrkaljeva što je beskompromisno udario na svetinju, starinski et pravopis, pominjući predrasude, nerazumnost i strah kao osnovne prepreke da se taj anahroniodbaci.

Političko-društvena osnova Mrkaljeva stava u osnovi je ista kao i Vukova. Obojica su nosiocidemokratskih, narodskih, antikonzervativnih shvatanja, naša vlastita rezonanca romantičarsk evropskog narodnjaštva i neposredan izraz oslobodilačkih pokreta kod nas, a naročito srpskoustanka. Ali između Mrkalja i Vuka postoje i velike razlike: Mrkalj je renegat crkve, braniockonzervativnih shvatanja, Vuk je njen prirodni neprijatelj; Mrkalj je poreklom iz graničarskei sredine, Vuk iz ustaničke seljačke Srbije; Mrkalj je preuzeo, prihvatio misao o suverenitetuVuk je tu misao nosio u sebi, disao njome; Mrkalj je intelektualac-naučnik, Vuk naučnik-org

borac; Mrkalj je labilan i prepreke ga zaustavljaju, Vuk je kavgadžija i teškoće ga podstiču nnapore. Mrkalja su stare društvene snage skršile, Vuk je nastavio da deluje, slobodan fizički i



duhovno.

IIISlučaj, koji stvara velike ljude, doveo je Vuka na jedno od najvidnijih mesta naše istorije. Kazbog bolesne noge i štule, nije postao četovođa ni poginuo u borbi s Turcima, kad se zbog pogodina nije mogao upisati u gimnaziju u Karlovcima, došao je 1813. godine u carstvujušči gr

jednu od glavnih evropskih metropola. Slučaj ga je čuvao za važnije zadatke. Sve ono posle pBeč nije slučajno.

Njegov dolazak u Beč do sada nije potpuno ni zadovoljavajuće objašnjen. Zašto baš u Beč, u jedan od najznačajnijih tadašnjih evropskih centara? Samo zato da nauči nemački jezik? Ima

nečeg čudnog, avanturističkog, nepatrijarhalno smelog, osvajačkog. I šta je trebalo da radi uvlastitom priznanju, nameravao je da živi od književnog rada! Ta samouverenost zaprepašćujimponuje. Jer, poći u svet s takvom namerom, tek elementarno pismen, bez ikakvih poznansttuđem velikom gradu, znači imati ogromno samopouzdanje, koje je možda proizašlo i iz ustaiskustva da volja i htenje mogu mnogo, čak i kad to izgleda iluzorno, sve dok se ne pokuša. Tustanički duh, iskustvo i samosvest postali su suština Vukove prirode, osnova njegova mišljeodnosa prema ljudima, kao i odredište njegova krajnjeg cilja.

Možda je još 1810. u Pešti, kuda je išao zbog lečenja, družeći se s Mrkaljem i ostalim mladisa visokih škola, video da mnogo bolje od njih zna narodni jezik, koji oni preporučuju knjižekao književni. Možda ga je i neko od njih, uverivši se u njegovu izuzetnu bistrinu i u čistotu

izvornog jezika, nagovorio da napiše nešto o srpskom ustanku, o kome im je sigurno pričao, je i Vuk sam došao na tu misao, želeći da s tim događajem, toliko važnim za srpski narod, upEvropu.

Kopitar, duhovni stvaralac Vukov i njegov mentor, kao redaktor slovenske rubrike u Wiener allgemeine Zeitung-u pozvao je Vuka "k recenziranju slovenskih knjiga", čim je pročitao nječlanak o ustanku. Na osnovu čega je usledio taj neočekivani poziv i to poverenje, kao u priči?nema nikakva iskustva u tom poslu, i jedva da išta zna osim srpskog jezika. E pa, upravo zboVuk je bio čovek kakvog je Kopitar čekao, kad se Mrkalj izgubio.

Taj čudesno razboriti Kopitar, koji je, iz svojih razloga, preokrenuo istoriju srpske kulture, mdati sigurnosti i samome Vuku, koji je uvideo koliko je jezik, prostonarodni jezik, značajan unaučniku, i to baš onaj jezik kojim on govori, kojim govore seljaci u njegovu Tršiću. Ako je ikompleks niže vrednosti, a docnije znamo da nije, Kopitar ga je oslobodio na prvom koraku.

Februara 1814. Vuk šalje recenziju o jeziku u Novine serbske (Novine serbske iz carstvujuščVienne, s dozvoleniem Ego Kes. Kr. Veličestva) koje su izlazile već šest meseci. Recenzija nobjavljena. (Štampana je prvi put u knjizi Kritike i polemike Vuka St. Karadžića, izd. Matice

Novi Sad, i S. k. zadruge, Beograd, 1960.)

Recenzija je zanimljiva iz mnogih razloga. Polazeći od Azbukoprotresa Mrkaljeva, Vuk se za

narodni jezik postane književni ("oni koji pišu moraju paziti na jezik prostoga naroda"), ali jeostalom nesiguran. Ni sam nije izbegao uticaju stila i jezika tadašnjih pisaca (i, posredno, neslavjanskog jezika: red reči, mnoge parenteze, zatim starinski pa i nepravilni oblici: Serblji,



uglađavaju i sl.). Neobična je i koncilijantnost Vukova, nevukovska bidermajerska finoća.

Serbske novine su, kaže Vuk, "ot velike polze srpskom kao i pročim narodima, a ako se komuSerbalja ove novine ne dopadaju, to su sledujući uzroci:

1. Što se Serblji nijesu svojim novinama privikli!

2. Štil je svakih novina obično suv i opor, a osobito sad u vreme vojne, kad se gotovo cele nodatuma i iz imena sopstvenih [ličnih] sastoje.

3. Što gospoda učrednici serpskih novina gdikoje nove reči upotrebljavaju".

Što se tiče srpskoga jezika, "u tome g. serpskih novina učrednici zaslužuju čest". No budući d"nijedna stvar od čoveka soveršena izići ne može", recenzent je primetio neke pogreške, "oso

pravopisu".

"Serblji budući da jošt nikakve gramatike svoga jezika nemaju, zato oni koji pišu moraju pazigovor prostoga naroda, i ne odstupajući ot onoga treba svoj jezik da uglađavaju i da popravlj

Slaže se s upotrebom novih reči, jer novine čitaju ljudi koji razumeju "uglađeniji jezik". Zanidistinkcija koju čini između uloge knjiga i novina, i o "uglađavanju" jezika: "A tomu je najbou novinama, jerbo mnoge druge knjige moraju spisatelji serpski tako prosto pisati da ih svaki,najprostiji seljak koji čitati zna, razumeti može. A u novinama to nije nužno; jerbo svaki kojinovine, on razumeva malo i uglađeniji jezik".

Ali kad ukazuje na greške, Vuk-poletarac nema još ni hrabrosti ni znanja da se sasvim odvoji jezika i stila kritikovanih tekstova. Vuk je protiv tuđih reči: juriš, kapija, spijon, bajoneta, koregimenta rosijskih boraca itd. I šta predlaže umesto toga? Umesto juriš predlaže rusku reč prnapadenije, umesto regimenta rosijskih boraca opet ruski naziv: jegerski polk ! Dalje, umesto-vrata, spijon -uvoda (još ne upotrebljava h), bajoneta -bodilo, kompanija -družina (hajdučkiA rečenicu: "Vojska je obsadna prajzska što pred tverdinicom Erfurtom stojaše k Rajni otišla,nje ćeju na obsadu tverdinice Saksonci dojti", ispravlja ovako ("To bi Serbin kazao"): "Vojsk

prajzska što pred tverdinicom Erfurtom stojaše (ili što je stajala) k Rajni otišla, a na mesto ćeobsadu tverdinjice Saksonci doći". (Mesto ćedu može i će: "Bolje je tako nego ćeju "!)

Izgleda neverovatno da je to Vukova ispravka! Upoređenjima uzetih iz seljačkog života upoz

potrebu da se čuva čistota jezika (slovenske reči treba posrbljavati "da ne stoje kao junad izmovaca"), ali ostavlja blagostojanje (umesto "blagostojanje narodne" treba "blagostojanje naro

Za tekst iz novina "Vestnik južno-tirolski soderžava pozivanje kralemestnika talijanskog, kojgraždanom veroneskim izdao", kaže: "Ovo je dosta dobro, ali ja mislim da bi lepše bilo kao š

prosti Serbljin kazao: U vestniku stoji pozivanije kralemestnika talijanskoga, koje je on gražd(ili građanima) veroneskim izdao"! Ni Vukova redakcija nije u to vreme daleko od slavjansk "O mirni umislenija njini" -"Može za nevolju i tako podnijeti", ali je lepše i običnije: "o mirniumislenijama njihovim". (Očevidno je da se Vuk našao u čudu s rečima kojih u narodnom jeznema, a jedva da se usuđuje da išta prigovori tuđem rečeničnom sklopu ovih novinskih izveštda njegov zahtev za prihvatanje narodnog jezika ostaje u početku samo apstraktan princip.) -"

pritjažeteli i polnomoćnici svobodno putovati mogu"; ovde samo svobodno nije dobro, ostalo-Nije: "po berdam", nego "po berdima". -Umesto lepe reči dveri ("to je reč slavenska") Vuk t



običnu, siromašnu reč vrata, negirajući nijanse i razlike: "Što je god turska kapija, to su slavedveri, a što su slavenske dveri, to su serpska vrata". (Docnije, naročito u prevodu Novog zav

potpuno je odustao od ovog uskog puritanizma.)

Sve je to nesigurnost, sitno popravljanje, delimično oslanjanje na empiriju ("Serblji kažu"),nedoslednost (zamera za bolestnici a prihvata vestnik , jer te reči u narodu nema), ali je karaktda mu je za sve glavni sudija i svedok narod , ili Serblji, ili čak ljudi ("kao što govore ljudi"),Vuka isto (kao i za Venclovića).

Govoreći "sverhu pismena serpskih" Vuk se poziva na Savu Mrkalja i njegovo delo Salo deb jera, ponavljajući Mrkaljev zahtev da se debelo jer i jeri izbace: "Buduće da su već mnogi očirešenje debelom jeru (ъ) i dokazali su da je ono peti točak u kolima, a kad je debelo jer peti t

je i jeri (ы) deveti u plugu; ono je u serpskomu jeziku toliko nužno i potrebno koliko i ъ. Zatosmesta [Mrkalj kaže: od danas...] mogu g. učrednici ta dva pismena slobodno izbaciti, a i nek zasad jošt služi po starom kao i dosad; ъ neka služi da umekšava pismena d, t, l, n, kao i dosa

onda čitateljima neće biti nužno nijednu reč pogađati, nego će svaki moći čitati kao da je samTo tako neka bude za vreme dok neće li otkud i kakva gramatika serpska izići. Istina je da binajlakše bilo obrnuti po Salu debeloga jera (koje će najposle biti ako Serblji budu radi svoj ječistiti, uglađavati i u soveršenstvo dovoditi), ali to od g. učrednika ne može se zahtevati da onnovinama počnu (jerbo su oni prinuždeni mnogima ugađati)".

Ovim dužnim citatom želeo sam da pokažem kako Vuk govori s poštovanjem o Mrkalju, zassva svoja mišljenja na njegovom delu i na njegovim idejama. Mrkalj mu je glavno ishodište iautoritet. Čak i za budućnost ("koje će najposle biti") predviđa pobedu upravo Mrkaljeve kon

jeziku i pravopisu, i, prihvatajući je u potpunosti, namerava i sam da je sledi (tada je već pisa

Pismenicu), iako je znao za sudbinu Mrkaljevu i za moćne protivnike kojih su se g. učrednicikojima su prinuždeni ugađati.

Uskoro, zaista uskoro, Vuk se osamostaljuje, izrasta, njegovo skromno početno znanje postajneočekivano široko a njegova hrabrost izazovna. Te iste 1814. godine on piše recenziju naUsamljenog junošu, otpočinjući svoj rušilački i graditeljski pohod. Ali u svome ogromnom dod samih početaka do pobedonosnog završetka, isticao dva osnovna principa svoje reforme, f

pravopis i narodni jezik. A njih je preuzeo od Mrkalja.

IVVuk se prihvatio zadatka, koji je Mrkalj formulisao kao neophodnost vremena, i pretvarajućiKopitarevim uticajem - nesvesno znanje jezika u svesno, stvorio novu epohu u razvitku srpsk nacionalne kulture, uvodeći je u savremeno doba i u savremeni svet.

"Gramatički genije", kako je rekao Kopitar, dalekovid, inteligentan, sistematičan, uporan dotvrdoglavosti, dinamičan i borben, Vuk nije gradio kabinetske teorije, nego se klao i gušao zanarodnu i narodsku misao, pretvarajući je u delo. Namećući narodni jezik kao književni, mor dezavuiše i ruši slavjanski jezik crkve i patricijata u južnoj Ugarskoj, kao smetnju razvijanju

nacionalne kulture, kao smetnju formiranju nacije.Osnovna društvena pozicija Vukova bila je seljačko-demokratska. I to je razumljivo, i zbog



zbog vremena u kome su seljačke mase, naročito u Srbiji, bile nosilac oslobodilačkih težnji, ookupatora u prvom redu, ali i od svake eksploatacije. Razumljivo je takođe što je narod, uspedelotvoran u svojoj pobuni (mada docnije izneveren), osvojio pravo na priznanje svega što jeizraz, svojstvo i duhovno stvaralaštvo (jezik, moralne i etičke osobine, usmena književnost).

je važan jezik kao sredstvo komunikacije u sazrelim uslovima za stvaranje nacije, jedinstvenei šireg tržišta. Tako se na društvenom, političkom i ekonomskom frontu konfrontiraju suprotnizmeđu dotadanjih vlastodržaca i onih koji žele da preuzmu vlast. Kako je to stvarno izvlašćiklasna i politička borba u najoštrijem vidu, sukobi su veoma teški i sva su sredstva dobra kadse onemogući klasni neprijatelj.

Svoju klasnu poziciju Vuk je otvoreno i britko formulisao 1836. godine u članku "Viša klasanašega" (objavljen u Kovčežiću 1847 g. i ponovo u knjizi Vuk Stefanović Karadžić - Kritike i

polemike, izd. Matice srpske Novi Sad i SKZ Beograd, 1960).

"Jezgra ovoga naroda gotovo su sve sami seljaci i težaci", kaže Vuk, misleći na sve jugoslove

krajeve. U Dubrovniku su, za vremena republike, vlastela upravljala zemljom i narodom, pa s"pravima i gospodstvom vrlo razlikovali od svega njima područnoga naroda", ali su se i pučadie Bürger") razlikovali od seljaka i težaka. "I današnji Hrvati (u varmeđi zagrepskoj, varaždikriževačkoj) imaju svoju gospodu, koja se od naroda prostoga, a i od varošana koji nijesu plevrlo razlikuje." "Ali u onijeh koji su grčkoga zakona, i koji se upravo Srbi zovu, jezgra je sai težak." "U Crnoj Gori niti ima grada ni varoši, i zato se ne može ni misliti da ima kakijeh dr ljudi osim seljaka i težaka." U Bosni i Hercegovini slično je kao u Crnoj Gori. "Ono malo var građana sjede među Turcima, drukčije se od naroda nose i žive, i snjima se ne miješaju ni u k narodnijem poslovima: zato se među narod gotovo i ne broje." U Srbiji je "do našega vremenslično kao u Bosni i Hercegovini. Sad se varoši počinju naseljavati i "varošani kao narod umali su seljaci u zemlji najpretežniji i najvažniji, "jedno zato što su oni najviše današnju slobod

pridobili", a drugo, što ih je najviše i što najviše plaćaju, "i u svakom događaju najviše učinitiI samo u austrijskom carstvu, a naročito u Mađarskoj, "Srbi imaju višu klasu ili svoju gospodse razlikuje ne samo od seljaka i od težaka nego i između sebe". Najveća gospoda su vladike,spahije i plemići, "koji su po zakonima madžarskima od ostaloga naroda daleko, štono se u nkao nebo od zemlje". Među građanima "purgeri" se razlikuju ne samo od seljaka i težaka negostalih varošana. Između plemića i purgera su doktori, advokati, sveštenici, učitelji i notaroši.

Viša klasa trebalo bi da je od naroda učenija, mudrija, uljudnija, skladnija i rodoljubivija, "ali je više klase to sve naopako". Istina, mnoga gospoda su učila neke nauke koje prosti ne zna, atoga je njihovom razumu i srcu bilo više štete nego koristi. U svemu ostalom oni su se pored

Mađara otuđili od svoga naroda i njegovih običaja; "pored tuđijeh jezika na kojima nauke slukojima poslove službene rade i u društvima se razgovaraju, zaboravili su srpski i misliti, i njinarodni jezik , kojega silu i sladost i bogatstvo oni već i ne poznaju, čini im se prost i siromaš su ga iskvarili i jednako ga kvare. Što su pak oni koji velikijeh škola i nauka nijesu učili, s gozajedno pali u ovakve grijehe protiv naroda svojega, uzrok će biti što su se poveli ka gospodi,svoj kao davši gospodi pod zakup, više gledaju ko šta radi i govori nego šta i kako radi i govo

Našim oficirima na granici lakše se može oprostiti "što su za narod svoj slabo marili, jer su o sluge, koje su danas ovde a sjutra bogzna gdje, a uz to još opažali su da im kašto smeta napresu Srbi; zato su gdjekoji vičući na svoju područnu braću gledali da se udvore Nijemcima, te jradi bivalo da su ljudi naši u mjestu svome voljeli oficira makar od kog drugog naroda negoIstičući razlike u privilegijama, moći i bogatstvu, Vuk kaže da su "u svemu najdalje od narod

su bogatiji a najbliže, majstori i manji trgovci". Čudno je, međutim, da čak i oni od gospodevoleli narod i želeli mu dobro, nisu znali "kako će, nego su radili protiv svoje želje i namjere



se umotvorinama našega naroda cela učena Evropa divi i čudi, "i njih radi narod naš slavi i humotvorine naših učenih ljudi su takve da im se svako mora smejati "i žaliti narod što premanema učenijeh ljudi. Pa još pored svega ovoga viša klasa misli i govori da je ona prema evronarodima upravo kao što treba, a narod prosti da je zaostao i da ne valja i da ga je ona bogzna

mudrošću nadvisila! Tako npr. Lukijan Mušicki u Glasu narodolюbca godine 1819. kaže:

Svjetь hvali vыљљu klassu našeg' roda,Al' na prostu baca sramъ.

Na ovo sam mu ja još onda pisao: Ovo je po našoj misli upravo naopako rečeno... Prosta klasnašega (tj. ona klasa koja u današnje vrijeme narod sastavlja) ne ustupa ni jednome od 5 ili 6obližnjijeh naroda ni u razumu ni u poštenju, niti i u kakvoj drugoj dobrodjetelji; a vыšša klasonakova je kao što se othranjuje i u kakvom stanju živi. Ako prostoj ne čini sramote, časti sučini nigdje".

Ovaj odlučni obračun s klasnim protivnikom osvetljava Vukove osnovne pozicije, njegovosuprotstavljanje svemu što je ta viša klasa činila i stvarala, jer je tuđe po duhu, njegovo nepo

prema prečanima iz carevine, njegove neshvaćene reakcije (odbojnost prema Dositeju npr., šsigurno odbojnost prema graždanskoj kulturi a ne lična netrpeljivost, zavist ni uskogrudost).

Da li ipak Vuk nije bio suviše pristrasan u oceni i osudi više klase, da nije preterao u oštrini?da nije. Tačnost i istinitost njegova suda potvrđuju mnogi spisi i dokumenti. Pomenućemo sa

Avtobiografiju Nikanora Grujića, episkopa pakračkog, pisanu u dubokoj starosti Grujićevoj, 1g. (objavljenu u Bogoslovskom glasniku 1904/5, a u posebnoj knjizi 1907, u Sr. Karlovcima);Opisanije života Save Tekelije, izd. "Prosveta", Beograd, 1966. Oba ova pisca pripadaju višoj

njihovo svedočenje možemo primiti s punom verom."Vatreni Srb-Milutin", piše arhimandrit Ilarion Zeremski u predgovoru Grujićeve Avtobiogra"protosinđel Nikanor Grujić-Srbenda Gruja", koji piše besede, latinske soterione, mađarske ouglednim ljudima (komorniku kraljevskom Ignaciju Tomašiču, Ignaciju baronu Segešiju priliinštalacije za velikog župana baranjskog), žalosne pesme (na smrt mitropolita Stevana pl.Stratimirovića) i dr., daje izvandredno ilustrativne podatke o jednom delu više klase, o višemsveštenstvu i izvitoperenostima u njemu, o intrigama, beskrupuloznosti, korupciji u vrhovimaostaje tajna (kao što je primetio i Skerlić) kako i zašto je ovu autobiografiju štampao Bogoslo

glasnik, mada su neka mesta izostavljena, kako nas obaveštava Zeremski. Evo kakav je, po Gsastav crkvenog kongresa u Karlovcima 1837. godine (da navedem samo neke podatke): seda

episkopa (Stanković, administrator mitropolijski, Manojlović temišvarski, Hranislav pakračkivršački, Rac aradski, Živković budimski), osam arhimandrita, a od "graždanskog reda" Černo(grof Petar, veliki župan temišvarski i kraljevski poverenik) i dr., od militaraca general Majn(Feldmarschall-Lieutenant), oberštar (pukovnik) Čuić i dr.

To je stvarno viša klasa, izdvojena, povlašćena, sa feudalnim titulama i privilegijama. Patrija priča Grujić, primao sidoksije i konvencije, a dobijao je i veliko vlastelinsko dobro Dalj na užKoliko je Dalj bio unosan, tvrdi i sam Grujić, koji je jedno vreme, do izbora mitropolita Stanupravljao vlastelinstvom, navodeći da je za godinu i deset meseci sakupio 107000 forinti čist

prihoda. Iz patrijaršijskih fondova davao je novac na kredit uz 6% kamata, pa je interes podigzelenaških 7%. I episkopi, uz ogromnu platu, primaju dodatak za administraciju. Prihodi su i

neverovatno visoki. Episkop Platon "kupi za 40.000 kuću Servickovu i pokloni je gimnazijinovosadskoj, da bi se popularisao i tako povećao svoje šanse pred izbor patrijarha". Bilo je i



prihoda: običaj je bio "da se daju po preporuka podmićeni osoba arhimandritski krstovi prostiigumanima". A o kupovini zvanja: "Kad se vratim iz Karlovca s pogreba Stankovića (Stankomitropolit od 1837- 1842, M. S.) u Kuveždin, Iguman moj dozove me u svoju ćeliju, pa mi renasamo: Sinko, moram da ti ispovijedim tajnu moju: ja sam dao pred Popovićem ovoj i ovoj

hiljade forinti srebra, a ona mi je obećala da će izraditi za te tri hiljade kod Stankovića (mitroM. S.) da me proizvede za Arhimandrita kuveždinskog. Stanković je umrьo, nije pravo da pr moje tri hiljade, nego idi odmah k Popoviću, on je sad u Neradinu i išti da mi se odmah vratenovci. Ja nađem Popovića u Neradinu i kažem mu zašto me je poslao ćaća k njemu; a on mi ozar ćaća ne zna da je on poklonio te tri hiljade i da nema o njima ni kvite ni obligacije, pa kak mogao iskati natrag. Kažite mu neka metne krst na nji, kad ga nije mogao metnuti na prsa, karade i drugi igumani koji su prošli tako isto, kao i ćaća, pa se onda poče smijati". I igumani s

prolazili (jer su manastiri bili velika feudalna dobra), pa su se otimali za unosnije položaje i bimanja. "Kad mi je pokazao Ivačković prihode i izvore prihoda krušedolskih, ja mu kažem:dakle patrijarh kaznio, kad me je premestio iz boljeg manastira u gori", piše Srbenda Gruja ot

Sve te privilegije, u krilu jedne feudalne države, "pod krunom ugarskom", plaćane su, s jednestrahom prema višima od sebe, a s druge strane podaničkom odanošću prema carskoj kući, šttom svetu bilo sasvim obično, uz patetične izjave o srpskom rodoljublju. Na Blagovesti 1846,Grujić, naredi mitropolit Rajačić svim episkopima da se održi "svečano blagodarenije za caraFerdinanda koga je Bog umilostivio da pogleda milostivim okom i na našu crkvu, a meni piš

privatno da napravim za tu blagoveštensku svetkovinu jednu Eklogu, koja će se predstavljatiBlagovesti u Karlovcima". Grujić opisuje mnoge takve manifestacije istinske pokornosti, a mnjima jednu upravo grotesknu. 1852. g. Temišvarci pozovu patrijarha da u njihovu mestu pozcara Franju Josipa, koji je te godine putovao po Vojvodini. "Polazeći u Temišvar povede opetsobom i tu je pozdravio cara nemački, kad je car pohodio našu srpsku crkvu." Prilikom carev

Novom Sadu, Varadinu, Karlovcima, Titelu i Zemunu, patrijarh i episkopi izbezumljeno trče pozdravili u svim tim mestima: "Kad je stigao car na parobrodu u Novi Sad, tu ga je dočekao patrijarh s nama na obali dunavskoj, i kada ga je pozdravio novosadski načelnik Jaršić, onda jna Platonove kočije (episkopa Platona Atanackovića, M. S.) i odvezao se u Novi Sad. Patrijar arhimandrita Stojkovića u svoj batar, i odveze se za carem, kad je najpre nama zapovedio da inatrag u Varadin i da onde čekamo cara. Dok smo mi čekali u Varadinu, dotle su pozdravljaliSadu patrijarha sa: živeo! onako isto oduševljeno kao i cara. Posle po sata vrati se patrijarh b

Njegova Veličanstva u Varadin i naredi da idemo brže u Karlovce, gde će da primi car podan poklonstvo od nas". Patrijarh opet žuri u Zemun, "da dočeka i onde svog velikodušnog cara". predlogu Nikanora Grujića, na slavoluku u Karlovcima, s ulazne strane pisalo je: "Ljubav te čsa izlazne: "Ljubav te prati". Međutim, patrijarh je stigao da svrati i na salaš Isidora Nikolića,

kupio patrijarh od Isidora za svog sinovca majora Šandora Rajačića".

Zaista, Vuk je imao pravo govoreći da se viša klasa odvojila od naroda (srpski patrijarh kupuza svog sinovca Šandora, majora u austrijskoj vojsci!) i brinula se samo da održi postojeće stsačuva svoje feudalne privilegije, ne čineći mnogo časti narodu.

I ideje tih ljudi su maglovite, bez korena u životu. Delegaciji koja je išla na slovenski kongres patrijarh naređuje da preporuči "od njegove strane Šafariku, Palackom, Hanki i drugim matadslovenskim neka nastoje od svoje strane, da se izbore ovom prilikom i proglase staroslavensk

jezik opšte slavenske književnosti". A Grujić je pozdravio kongres rekavši da Vojvodina srps"da u ovom Zlatnom Pragu korači preko slavenskog praga u zlatnu budućnost slavensku". Zai

čudna zbrka: pod krunom ugarskom, s podaničkom poklonstvom caru-dobročinitelju crkve, sfeudalnim privilegijama sa staroslavenskim jezikom kao opšteslovenskim -u zlatnu budućnos



slovensku! I svako ko drukčije misli, ko predstavlja "duh srpskog ustanka", njihov je neprijatSrb Milutin, Srbenda Gruja, grdi Vuka (mada kaže da mu je bio "lični prijatelj") da je "oruđerukama onih duhova, koji rade i na političkom i na crkvenom i na književnom polju oko toga,konsolidira ni u narodnom životu našem ono, što njihovim težnjama ne ide u račun".

Drugu živu ilustraciju tog sveta, samo mirskog, plemićkog, daje Opisanije života Save TekeliSrednji plemić-u Ugarskoj, potomak graničarskog vojnog plemstva, posednik pustara i drugiimao je ovu titulu: "Visokoblagorodni Gospodin Savva od Tjukjuli, gospodin Vizeša i Kever zlatne nadpetice kavaljer, carsko-kraljevskog i apostolskog Veličanstva sovjetnik, mnogih slamađarskih komiteta prisedatelj i svih prava doktor" (Opisanije života, predgovor Aleksandar Forišković). Veoma učen, poznavalac grčke i rimske klasike, poliglota, koji je govorio grčki,francuski, nemački, ruski, mađarski, vlaški, čak i turski, čovek koji je igrao vidnu ulogu u drui političkom životu u Ugarskoj, daje u svom opisaniju života ne samo izuzetno plastičan svoj

portret tipičnog džentrija, zemljoposednika, već i sliku sredine kojoj je pripadao, društvenogkoji je bio vezan svakom žilicom svoga bića. Njegova zanimljiva knjiga, koja ga otkriva više

bi on to želio u svojoj bolesnoj sujeti, indiskretno otkriva i celo jedno društvo, njegovu klasn psihologiju, moral i preokupacije. Tekelija pedantno nabraja ceo niz sudskih rasprava oko imkuća i novca, sa svim i svakim, sa susedima, s rođenim bratom, sa sinovcima, i sve ih on grdimu oni neprijatelji, jer hoće da ga unište, zbog novca, uvek zbog novca. I nijednog trenutka n

biti neugodno da o tome govori, jer je za njega i za njegov svet gubitak ili dobitak suština živu Rusiju putuje, nekoliko puta, radi nasledstva od svojih stričeva koji su se kao generali i puk ruske vojske obogatili u toj dalekoj zemlji. Dugo je tražio ženu prema sebi, dostojnu svoga dr

položaja, i u kasnim godinama se oženio gospođicom plemenitom Bezek, da bi mu rodila sinnaslednika, a ona mu je darovala gonoreju, koju je teško izlečio, a žena mu nikad. U sedamdetrećoj godini priznaje da se zaljubio u jednu devetnaestogodišnju institutkinju. Ali mu to ništsmeta da o sebi ima veoma visoko mišljenje i, bez zazora, priča kako je pisao Napoleonu da g

postavi za kralja Ilirskog kraljevstva! A Tekelija je jedan od najprosvećenijih ljudi svoga dobčuveni dobrotvor koji je deo svoga imetka ostavio za školovanje mladih Srba u svom zavoduTekelijanum u Pešti.

U svom famoznom pismu Napoleonu Tekelija opširno izlaže mnoga svoja shvatanja, karakteza celu višu klasu (zbog čega je Vuk zauzeo frontalno neprijateljski stav prema njoj i osudio j

protunarodnu i reakcionarnu). O srpskom ustanku (pismo je pisano 1804, 13. juna) kaže da je"samo hajdučija i beskrajno prolivanje krvi" (prevod pisma, pisanog francuski, od PlamenkeVlahović). Srpski narod "nema ljudi koji bi njim upravljali, koji bi mogli da mu daju samu idnacionalnog postojanja, još manje da ga urede". Ovaj prezir prema vođama ustanka prenosi i

srpski narod: "Neukost naroda je velika u celoj naciji... svi istočnjaci su neuki i bez književnoStoga je teško da se takvim ljudima daju ideje o opštem dobru, ljubavi prema zajednici, energsvemu što čini postojanost jedne države"! Ljudi iz naroda su i oholi, zavidljivi, osvetoljubivi.osete silu protiv sebe i njihov prvi pokušaj opozicije ne usledi odmah, oni gube prisebnost i ptako plašljivi da se mogu pomusti skoro kao životinje. Ali ako im se popuste uzde oni postajunepodnošljivi kao svi oni kojima ne upravlja razum." Neukost je takođe veliko zlo među njim"izraslo iz korupcije a podržano siromaštvom i osvetoljubljem. Za malo novca sposobni su dadesetak ljudi, a naročito vođe". Svejedno im je da li će danas biti odani Turcima, sutra Austrij"To su posledice neprosvećenosti i neznanja", podmićivanja, iskvarenosti. Bez pomoći Napol"sav današnji ustanak Srba neće imati nikakvu trajnost, svi će pokušaji biti uzaludni". I naravsvoje usluge da se nova država učvrsti, na korist Napoleonovu ("trudiću se da pomognem izv

tog plana"), jer bi bez rukovodstva takvih kao što je on, nezreli, nesposobni, korumpirani srpsdoveo u pitanje sve što je postigao.



Nasuprot takvom gospodskom stavu, Vuk, videli smo, kaže da prosta klasa naroda našega, nstvari, "ne ustupa ni jednome od 5 ili 6 sebi obližnjih naroda ni u razumu ni u poštenju niti udrugoj dobrodjetelji". A viša klasa je sebična, otuđena, bez rodoljublja. Najveća gospoda suzatim spahije i plemići, "koji su po zakonima madžarskima od ostaloga naroda daleko...kao n

zemlje".

S višom klasom, protiv koje se podigao, Vuk se ni u čemu ne slaže. To su dva sveta, dva opreshvatanja, dve istorijske epohe. I nimalo se ne štede u međusobnoj borbi. U pesmi Pismo jed učenom Serbljinu, 1821. g., Sava Tekelija piše pamflet protiv Lukijana Mušickog, zbog njego

prijateljskog držanja prema Vuku i zbog narodnog jezika kojim je pisana prva verzija Glasa šišatovačke. Ali njegov prekor Mušickom je ipak obazriv, dok je prezir prema Vuku i govedanarodnom jeziku neskriven:

Glup Srbljinu budi, govedarskigovori, onda si Vukov Srbljin.

Ako si lepše što perom napisa, Neg što je baka izrekla krezuba,Srbski to nije. Pusto jezikaPiše pravilo, baka gdi sudi.Otkad ona vaš postade profesor?Zato li mladost proveste u školi?Đak bakin vi! pod starost da ste,

Ne treba tu pera, batina jeDosta ovčareva. Ali mi kažiteTko čita knjige? Ovčar ili učen?Onom mrljali kao govoriČitati on ne zna. Učen praviloLjubi, Slepačke gusle Orfeju zar Lira da budu?...Ostavite vi to šumadinskom VukuPo srpskim mračnim šumama divije nek Uči kurjačiće...Pustite vi Vuka s štencem urlikatiUrlikanje psa ne čuju nebesa.

Ova grubost i neverovatna oštrina (nije oštrinu izmislio Vuk!) govori o stvarnom neprijateljst

ničim nije moglo da se premosti.

Ali, nije bio nerazuman, ni slab, ni malodušan taj svet protiv koga se Vuk digao. Bili su to obljudi, najobrazovaniji tada medu Srbima, društveno i ekonomski jaki, uvereni u svoju misijuvere i Nationalität-a, spremni da odlučno brane svoj svet. Istina, vreme je bilo protiv njih, druvetrovi su sve snažnije duvali Evropom, ali je njihova moć bila toliko znatna da su još mogliuzdignute zastave svojih preživelih shvatanja. Vuk je doprineo da se ubrza njihov istorijski pneugodnijeg i opasnijeg protivnika od Vuka teško da su mogli imati.

Vuk, ustanik koji prima udarce i nemilosrdno ih zadaje, koji bez žaljenja ostavlja mrtve za so jedna koncentrisana i sistematizovana stihija, ideolog i apologet pobedonosnog srpskog seljaš

najbrojnijeg i najdinamičnijeg dela naroda u to vreme, upustio se u borbu protiv jednog na izkremeno čvrstog sveta, protiv uglednih pojedinaca, protiv svih tadašnjih književnika, protiv



institucija, protiv mitropolita, protiv vladara, protiv celog jednog društvenog sistema. Neverokombinacija ustaničkog golaća, seljačkog tribuna, vidovitog političara i pedantnog naučnika,"tumarnuo" u istorijsku gužvu, u mutnu maticu i, nakon četvrt veka neprekidne i svestrane ak

prkosno oglasio pobedu: "Hvala Bogu! evo nas već na obali"! (Možda je strašnim nasiljem n

Mrkaljem crkva učinila pogrešan korak, sa svoga stanovišta, jer je ostavila upražnjeno mestoda je Kopitarev izbor mogao da padne na Mrkalja, ko zna kako bi on izdržao sve teškoće i da pokleknuo kad je sve dolazilo u pitanje.)

Živeći u Beču, da bi "Srbiji i svemu narodu svome na veću polzu biti mogao", da bi za svojedelovanje omogućio širi prostor i veći zamah, Vuk se oslobodio uskih rodnih vidika, neposrezavisnosti od samovolje vlastodržaca, obzira prema svakome ko je u protivničkoj "partiji", roma čemu što njegov um i njegova osnovna orijentacija nisu odobravali.

"Koga se bojite, kad vam um kaže da onako treba?", pita ovaj slobodni čovek plašljivog šišatarhimandrita Mušickog, savetujući mu da svoj bogomdani um ne čini robom, zabadava, bez i

potrebe. Treba se rešiti duhovnog ropstva, robovanja "ne tijelom nego duhom", kaluđerskogdogmatskog mišljenja. Slobodan čovek može samo slobodno misliti.

Vuk je upao u najsavremeniju evropsku duhovnu struju, koja je savršeno odgovarala njegovonarodskoj suštini, i koja je stvorila povoljnu klimu za njegovu delatnost. Ali su pred njim stajvelike prepreke, među kojima dve najveće: što je njegov zavičaj, Srbija, zbog vekova turskeokupacije, sasvim nepogodna da bude teren gde bi se moglo vojevati za kulturnu revoluciju,daleko kulturnija Vojvodina bila tvrdi bedem konzervatizma. Vuk je znao da je tu njegovo pr

bojište, u Vojvodini, gde treba pobediti neprijatelje i zadobiti prijatelje (a to su siromašni učit"majstori i manji trgovci"), i da će uspeh njegova rata zavisiti od uspeha koji tu postigne. I za

Vojvodina je njegovo ograšje. Trebalo je preodoleti staru, zatvorenu, od naroda odvojenu, ljučuvanu, pravoslavnu, slavjanstvujušću kulturu, čudno sačinjenu od ruskih, mađarskih, nemačlatinskih i narodnih uticaja, s alirama gospodske otmenosti (u kojoj se poštuju "pravila delikamirisom starine i svetosti. Preodoleti čime? Jezikom i duhom ovozemaljske, seljačke kulture,vekovima u ničim neokrnjenom celcu narodnog organizma. Cilj je mogao izgledati suviše smnerealan za svakoga, osim za Vuka. Čak misli da je sve trebalo ranije učiniti i tada bi naš nar davno bio svoj".

Sukob versko-feudalnog konzervatizma i nacionalno-oslobodilačkog dinamizma izbacio je n površinu bitne razlike u shvatanju, mada su nazivi pojmova, oko kojih se vodio spor, često bi(narod, sloboda, patriotizam, jezik). Narod je za Vukove protivnike bio apstraktan pojam a ra

njegovu polzu prazna parola, ili je prostota, gomila govedara, svinjara i težaka, gruba i neproza Vuka je narod moćno stvaralačko mnoštvo koje o svojoj polzi treba da se brine samo. Jeziknjiževnika i višeg građanskog sloja, sposoban je za izražavanje određenih apstraktnih pojmosvečano ukočen, s mirisom na požutele knjige, na tamjan, na ćelijsku zatvorenost, na stilizov

bidermajersku delikatesu. (Stratimirović piše 1805: "Ješče drugojačije govori prosto serbskisvjaščenikov, oficijerov, učenih, tergovcev, hudožnikov, rukodelcev i vseh s kultivirani ljudsmešanih Serbov, a drugojačije klasa prostih zemljodelcev, ili kozarov ili govedarov, ovčaro

podlejših ljudej koji niti reči imaju dosta, niti ih pravo izgovaraju, niti kadgod knjige čitaju.") jezik, jezik seljaka i ovčara, živ i svež, miriše na njivu, na planinski vetar, na krv, znoj, prkos,široke prostore života sa svim što je u njemu dobro i zlo, lepo i ružno. To je apokrifni, izrazitsvetovni jezik, osveštan mukom i gorkim iskustvima, sav ovozemaljski, čak i kad izražava na

fantastiku svoje detinje kosmogonije, neumitan kad pamti, podsmešljiv kad se spori, ciničan poštuje, gibak, životan, ubedljiv uvek. Prirodan kao disanje, on je iskustvo, a empirija priznaj



viđeno i doživljeno, samo konkretnost. Ne gradi se, on postaje; ne misli se, on se doživljava;on se upija; nema pravila, ima svojstvo; ne vodi ga razum, već jezičko osećanje. Ako se gradi

postaje, ako se misli a ne doživljava, ako ima dogmatska pravila a izgubio je svojstvo autentineponovljivosti, ako ga vodi razum a ne podsvesni osećaj -nešto se zlokobno s jezikom desilo

ne živi, on umire. Kao instrument nacionalne kulture, takav jezik je onemogućen, sputan, nehživotnim sokovima, odvojen i zatvoren, on postaje neživotna veštačka tvorevina a ne puna spod koje svako polazi kao od osnove služeći se njime i razvijajući ga prema svojim vlastitimmogućnostima, ali uvek u živoj i masovnoj komunikaciji. Onemoćali jezik, koji se nužno okokao i zatvoreno društvo koje se njime služi, nesposoban je da izražava život, njegovo kretanjrazvitak, i pretvara se u anemičnu visokoparnost. Jer jezik, izraz koliko i podstrek, nužno stagzaustavljenom životu, ali i on može pomoći da se život zaustavi.

VVuk rano izgovara reč rat , u svojoj "srditoj i zubatoj" recenziji na Glas narodoljubca LukijanMušickog iz 1819, odgovarajući na stihove u kojima Mušickog prigovara Vuku zbog silovitonemilosrdnog tona, što bi moglo naneti štetu knjižestvu, jer gde se dvojica bore, treći se raduj

Vuk kaže na to: "Rat u knjižestvu nikad nije štetan, nego je od velike potrebe i polze, a osobitovakvom početku kao što se sad knjižestvo naše nalazi". Tako, po logici ovih reči, i Vukovauopšte, rat u knjižestvu nikad nije štetan jer raščišćava stvari, a pogotovu nije štetan u vreme

počinje od samog početka: početka narodnog.

Odričući svu dotadanju literaturu srpsku zbog nenarodnog jezika, odričući čak i Dositeja i njeslavu rodonačelnika srpske književnosti, što je bilo gotovo bogohulno, Vuk neprestano insistitvrdnji da početak srpske književnosti pada u njegovo vreme, jer narodna književnost može psamo sa narodnim jezikom, prostonarodnim jezikom, kako je govorio, jasno označavajući op

prema jeziku više klase[5].

Vuk ne priznaje ništa od ranije, negira sve do temelja, ne pristaje na evoluciju, na poboljšava popravljanje jezika, na kompromise. Vuk neće nagodbu, on hoće rat, hoće pobedu.

Neprijatelji su mu mnogobrojni. Izdvojićemo ovom prilikom samo trojicu: Lukijana MušickoMilovana Vidakovića i Jovana Hadžića (odnosno Miloša Svetića, kako se u književnosti naziizdvajamo ih slučajno: oni su ugledni ljudi svoga vremena, cenjeni književnici, obrazovani i

branioci svojih shvatanja, karakteristični i po tome što su njihova mišljenja veoma slična, nar odnosu na prostonarodni jezik. U njihovim polemikama s Vukom sadržani su svi glavni prigoVuku, sve ono što su i drugi mislili i pisali. (Odmah bih hteo da kažem, da njihova shvatanja,ako ih uzmemo kao opšte teoretske stavove, stanovišta jedne razvijene ili relativno razvijeneknjiževnosti, nisu netačna, bar ne u svojoj suštini; ali su bila neprihvatljiva tada, u početku stknjiževnog jezika i literature.) Zanimljivo je i to da Vukova pobeda nije sve raspre i sva pitanskinula dnevnog reda. Docnije, naš razvitak, posle Vuka, sve do drugog svetskog rata, vaskrsneprestano aktualizirao prigovore i koncepcije veoma bliske Mušickovim, Vidakovićevim iHadžićevim (ta pojava nije ni zabeležena a kamoli objašnjena u našoj istoriji književnosti); iz

stavovi i argumenti ponavljani su ponekad doslovce (kod Skerlića, npr.).Po anemičnom školskom znanju kojim smo opterećeni, po navici da mislimo načinom legend



zna samo za junake i izdajnike, po pamfletu Branka Radičevića koji smo učili napamet, mi oVukovim protivnicima nosimo pomalo prezrivo sećanje kao o gomili mračnih sova, trutova,glupaka, koje Vuk rasteruje, lako, kao u igri. U stvari, bile su to drame, koje bi vredelo i druk zabeležiti a ne samo ovako, usput i površno.

Kakva je muka i pokora bio Vuk za neodlučnog, tuđinskim obrazovanjem, hijerarhijskomsubordinacijom i kaluđerskim načinom mišljenja opterećenog Lukijana Mušickog, to je sigur najbolje znao ovaj kulturni i smerni profesor karlovački, protosinđel mitropolijski, arhimandr šišatovački i potonji vladika gornjokarlovački. Veoma cenjen u svoje vreme ("Srpski HoracijKopitar, Šafarik: "Knez srpskih pesnika", Njegoš: "Genije Roda", Daničić: "Otac novije srpsknjiževnosti"), Mušicki je naš najpoznatiji pseudoklasični pesnik, kome je Horacije bio "glav(Skerlić).

Mušicki je u početku pristalica, i pomagač Vukov, prijatelj čak, pisao mu je ode, davao mu utmanastiru, dovodio narodne pevače da mu kazuju pesme, predlagao mu slova za novu azbuk

govorio: "Živi jezik naroda srbskog jeste sokrovišče misli njegovih, stoljetijama utvrđena i osŠto se u njemu sadrži, svetinja je svakom pravom Srbljinu". Ali on sam je pisao starim pravocrkvenoslovenskim jezikom, pokazujući od samog početka veze s Vukom neobično i zanimljdvojstvo svoje ličnosti, nejavnu liberalnost i javnu tradicionalnost. Taj čudni čovek koji je bicrkveni dostojanstvenik a u manastiru držao Vukovu sliku skrivenu pod portretom mitropolitŠakabente ("Vaše je portre kod mene u biblioteci, tj. pod drugim portretom. Sačuvaj Bože da

je ovde", piše on Vuku), u neprestanom strahu od mitropolita Stratimirovića (koji mu je porunimalo delikatno: "Teraj Vuka iz Šišatovca, jer ću inače oterati i tebe i njega"), Mušicki je uizmeđu energičnog mitropolita i sugestivnog Vuka, ali i između literaturom apsorbovane željtolerantan prema savremenim idejama i svoje stvarne konzervativnosti. Kolebljiv, nesiguran,on se u početku povija pod uticajem jake ličnosti, Vukove, ali nepomiren ni sa sobom ni sa VPo svemu, po psihološkom dvojstvu, po labilnoj poziciji između dva snažna čoveka, po suprosamome sebi, između dva shvatanja koja se nikako nisu mogla pomiriti, slučaj ovog čoveka,mnogo cime izdvajao iz kruga kojem je pripadao, neobično je zanimljiv. Bio je veoma obrazširoke kulture, redak znalac klasične grčke i rimske književnosti, u kontaktu s idejama savresveta, poliglota koji je znao grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, talijanski i ruski jezimožda još više začuđuje njegova lektira. ("Iz sačuvanog spiska njegove biblioteke vidi se jas

je veliko bilo njegovo književno i filozofsko obrazovanje. Tu su ne samo svi glavni pisci grčlatinske starine, no i moderni, od Nemaca: Herder, Hegel, Kant, Mendelson, Klopštok, Gete,Šiler, Birger; od Francuza: Bosije, Molijer, Boalo, Lafonten, Volter, Helvecijus, Didro, KondEngleza: Šekspir, Goldsmit, Poup; od Talijana: Dante, Ariosto, Taso, Bokačo, Goldoni; od R

Ljermontov, Deržavin. Mušicki je izvesno bio najobrazovaniji pisac svoga vremena." J. Skerl Istorija novije srpske književnosti.) Pod uticajem savremene evropske literature, naročito neMušicki je pre Vuka pozivao na sakupljanje narodnih pesama, sam je beležio narodne reči i bsklon izvesnim manjim izmenama u jeziku i pravopisu. Smatrajući da ima razumevanja za idsu vladale u evropskom romantizmu, nametnuo je sebi neprirodan zadatak da bude mentor idkoju nije verovao i koju intimno nije primao. Ne ocenivši dobro Vuka, ne predvidevši njegovrazmah ni radikalizam njegovih zahteva, Mušicki se odjednom našao u čudu: ovo što Vuk činželeo! Mislio je da bude prosvećeni crkveni velikodostojnik koji ima toliko širine da može pr čak i narodni jezik i narodne pesme: zašto ne? neka žive, za narod, uporedo sa višim, kulturnirazvijenijim jezikom i otmenijom književnošću. Ko je mogao i pomisliti, a Mušicki najmanjeVuk, taj Baš-Čelik naše kulture, tražiti nešto drugo, i nešto više, mnogo više! Vuk je raskidao

po jedan obruč, postajući bezobzirni rušitelj svetinja, osvajač koji ne moli već zahteva da nje prosta pučka misao zameni svaku drugu. Sve se izmenilo gotovo u času, sve je drukčije nego



Mušicki zamišljao: on više nije zaštitnik ni učitelj, može da bude samo saradnik i pomagač.slučajni saputnik, njegova misao nije raskolnička, uplašen je tim Vukovim idenjem do kraja.opomene kojima želi da zaustavi Vuka, liče na zaprepašćenje: "Ja vidim da ste vi naumili popnaša pismena". "A najposle, da ne prećeramo, treba da tiše postupimo s našom reformom."

"Podozriteljna je svaka reforma, najpače popovom i kaluđerom." "K tomu vi slutite s njima n jeres. A ja tako mi aljine i leba ne smem se u to upuštati." "Na što nam opet novi rat? Rat, ak biva krvoprolitan, tvori razdore, sjedinjene provincije deli na časti...treba u svemu sledstvije ismotriti." "Ja ne bi nipošto mogao pregoreti я, jat, ю." "Za Boga!...Mlogo je reforme u jedanp

pomislite kako su proљli svi Reformatores! Teško si ga vašim štakama!"

Vuka neće ni za trenutak omesti taj pokušaj zaustavljanja i to zastrašeno ukazivanje na opasn(Bogzna šta je sve Mušicki znao od onoga što se dešavalo neprijateljima crkve, i kakve su gaobuzimale!) Vuk ide svojim putem. Ali mu je stalo da uglednog pisca privoli na saradnju, vanjegova podrška i njegovo slavno ime. Upozorava ga da je dužnost književnika da piše za pot"Mi smo Platoni i Aristoteli narodu našem, mi treba sve cipore... da prezremo i da pišemo za

blagorodno potomstvo koje će biti čisto od sadašnjih budalaština naše blagoobražene prostote

Pa ga bodri, podstičući ga protiv karlovačkog kruga, pokušavajući - uzalud - da mu nametnenačin mišljenja (da nametne hajdučku agresivnost plašljivom, opreznom, anemičnom Lukijannaviknutom na mir manastirske biblioteke i na pokornost!): "Tu sad nema milosti, niti pomažmolenje i laskanje, nego valja zube pokazati, da se oni vas uplaše". Ili: "Vi ste mi kazali da bkonzekvent, i oćemo vala...Ne bojte se ništa. Naša je pobjeda".

Pa udara na njegovu sujetu: "Zašto ne biste vi u srpskim odama uzeli moju ortografiju sasvijese bojite, kad vam um kaže da onako treba? Nemojte misliti da vam ja nudim kao Turčin vjer

marim. Sto ih više sad pristane sa mnom, to ćemo prije postaviti temelj srpskoj literaturi; a štmanje pristaje, to je meni veća slava što nijesu svi ljudi kadri misliti kao ja".

A Mušicki zaista nije bio kadar misliti kao Vuk. U tome je sve. Nije teško zamisliti koliko jeMušickom postalo tegobno drugovanje s ovim temperamentnim megdandžijom, koji je uneonjegov tihi manastir i u njegovo plašljivo srce. A Vukov radikalni stav okrenuo se protiv svegnjegovo. Zar je on, "srpski Horacije", mogao misliti da je veća čast polagati temelje dubiozne

prostonarodne književnosti nego biti laureat književnosti koja uživa ugled i priznanje? Zatim,mogao biti benevolentni mecena, prosvećeni zaštitnik tuđe mu ideje sa visokog crkvenog mes

je priželjkivao, ali nije mogao negirati sebe i ono što je bio u suštini. U stvari, Mušicki je iskr uvereno mislio da u srpskom i svakom drugom narodu postoji prosti, primitivni puk i uzdign

u koju je i sebe ubrajao. (I svet na tu prostotu baca sram, a Vuk na to: "To ja ne odobravam!"đačetu!) Živeći u svetu koji je verovao u svoju dugotrajnost ako ne i večnost, potpuno uklopljinstituciju crkve, strogo hijerarhijski organizovane, sa mentalitetom i predrasudama svoje klaMušicki je svoj apstraktni patriotizam bez muke spajao s najlojalnijim podaničkim osećanjim

bezbroj oda punih divljenja, i ekstatičnog oduševljenja caru, carskim generalima, ministru dvkao crkveni dostojanstvenik veličao je u mnogim pesmama mitropolita Stratimirovića, nazivanajvećim sinom srpskog naroda i laskajući mu bez ikakva stida i mere. (Ko ne shvati mentalitsistem odnosa i prilike, ko ne uzme u obzir činjenicu vojnički stroge crkvene subordinacije, r samozatajivanja svoje ličnosti, potpune zavisnosti od mišljenja i dobre volje nadređenih, tešk shvatiti jednu - za obične pojmove -gotovo detinjastu pesmu Lukijanovu u kojoj on, kao mitr

protosinđel, skrušeno lamentira zbog toga što su zavidljiva sabraća sakrila od njega da je mitr

otišao u posetu jednom manastiru, ne setivši se da i njega povede u sviti!)



Uza svu svoju obrazovanost i relativnu prosvećenost, uza svu želju da ide u korak s vremenoMušicki je bio stvarno konzervativan, aristokratski nastrojen, ogrezao u patricijski, nedemokrnačin mišljenja, i njegovo nasilje nad sobom nije moglo dugo trajati.

Srpski narod je orao i kopao, piše Mušicki, mnogo se trudio, junačestvovao, ali malo mislio,nasušnim potrebama ("kromje o pervama nuždama"), zato je njegov jezik siromašan rečima zumozritelne misli, za apstraktne pojmove. To je, uostalom, tačno. Mušicki predlaže da se tomnedostatku doskoči time što bi se stvarale nove reči, obraćajući se za pomoć "bogatom i

blagovolatelnom sojuzniku i spomoćniku - slavenskom jeziku". Smatrao je da jezik stvarajuknjiževnici, kao što je u svim literaturama.

Da, odgovarao mu je Vuk, istina je da su npr. Viland, Gete, Šiler i drugi slavni nemački pesnimnogo pomogli nemačkom jeziku, ali ne treba zaboraviti ni to "da su poete znale i svoju narogramatiku kakogod i poeziju; a u nas su svi spisatelji poete i vitije [oratori], gramatike ne znanijedan". I traži da narodni jezik bude književni i da književnici uče jezik od naroda i u narod

pesmama.

To je za Mušickog sasvim neprihvatljivo. Šta je onda književnik? večiti podražavalac, dužnik skromni učenik prostote? Ne, to je nemoguće, to bi značilo vratiti se u primitivizam, prezretikoja se generacijama stvarala, napustiti velike i večne uzore svetske literature, grčke i rimske

pre svega.

Nije bilo lako Vuku s Lukijanom, ni Lukijanu s Vukom.

O njihovom dubokom neslaganju, o Vukovom nastojanju da urazumi svog nesigurnog prijate

strahu Mušickog od Vuka i njegove oštre reči, ostavio nam je sam Vuk lepo svedočanstvo u s"zubatoj i srditoj" recenziji na Lukijanov Glas narodoljubca ("pesma liričesko-didaktičeska, posvećena Serpskom rodu, L. M. 1819."). Naljutivši se zbog misli izrečenih u toj pesmi posvSerpskom rodu, Vuk pošalje Mušickom pismo i svoju recenziju, zapretivši da će je objaviti ane izmeni: "Ako li je [recenziju] nijeste radi vidjeti naštampanu a vi: a) valja da načinite drugnjoj "otpjevate natrag to na što se viče u recenziji, i tu odu da pošaljete Davidoviću da je štamnovinama, i b) da se unapredak ni u kakvoj vašoj odi ne nađe toga na što se viče u recenziji".više, ni u jednoj budućoj pesmi! To je ultimatum, otvorena pretnja. I još mu poručuje: "Sad iili volite mir ili rat? Vama u ovakvim stvarima ne treba ništa oprostiti: jedno, vas radi i vaše čživota vaših oda; a drugo, radi napretka knjižestva našega: da nam ne sablažnjavate našihgoluždravaca". Mušicki je izabrao mir a ne rat, izvršio je bitne ispravke u pesmi, "otpjevao n

zna s kakvom mukom i otporom u sebi, i mada je nije poslao Davidoviću, Vuk nije objavio r Recenzija je štampana posthumno, 1897 (u Brankovu kolu).

Odajući priznanje odama i drugim pesmama Lukijana Mušickog, Vuk u recenziji kaže da se"daleko...odlikuju od sviju naših dodandanašnjih stihova, kako poetičeskim duhom, koji svudrodoljubljem: tako i novom (Horacijevom) mjerom, koju su đekoji učeni ljudi odricali slavennarječjima kao nemoguću". Ostavljajući da to presude pozvaniji, Vuk naglašava da želi kazatnekoliko "primječanija o stvari i o jeziku". U prvoj polovini pesme Mušicki govori o slavenssrpskom jeziku i o tome kako treba pisati. "Ovo su najvažnije stvari za današnje knjižestvo nu nas mlogi ljudi pišu knjige, ali kako ih treba pisati, slabo je ko o tome do danas pisao."Prigovarajući Mušickom što se ogrešio o pravilnost srpskoga jezika, Vuk obelodanjuje i svoj

kartezijansku strogost kad je reč o jeziku, ne dopuštajući čak ni pesničke slobode, pa zamerašto je mesto u pisao vь. "Ovdje može reći g. M.: ,Ali sa u bio bi jedan slog više, a meni više n



trebalo.' Šta mi marimo za njegove slogove i stihove! To je njegova briga; zato traži besmrtnslavu..." A "pisati stihove grdeći jezik i čineći mu nepravdu nije velika majstorija". Vuk otvoiskreno kaže: briga mene za njegove stihove! On jedino ne dopušta da se čini nepravda jezikurazloga zamera što je "na mlogo mjesta izostavio pomagatelni glagol jesam: kovčeg dragi na

oči umu svud pomoć; često l' to? Ali gde ti sredstvo: Gde svirepa grud. Ta život kratak; Svojeverni mi itd. A to Srblji niti govore, niti može podnijeti u njihovom govoru". Vuk traži potpu

jasnost, gramatičku kompletnost svih rečeničnih delova, racionalnu dovršenost, vrlo blisku pr kolokvijalnom jeziku.[6]

Ali osnovne zamerke tek dolaze. Pošto je naveo Lukijanove stihove koji se odnose na jezik i borbu:

Na što nama tщetnый ratь?Znaй! gdje s' bore dva tu-й radost trećem,Rat medь braćomъ ruљj domъ -

Vuk odgovara:

"Rat u knjižestvu nikad nije tщeten nego je od velike potrebe i polze...U ovakvom ratu de se bore ne samo da se treći mora naučiti čemu, nego se sva tri mogu (i moraju) naučiti: pa zašto borili da se nauče? Kako li će ovdje rat među braćom rušiti dom, kad se sad tek bore kako trezidati".

I napokon, glavni predmet spora: ko stvara jezik i njegova pravila, poeta i vitija (orator) ili gr Mušicki kaže, zamerajući gramatičarima, zamerajući Vuku, što se nameću za učitelje i jezičk

zakonodavce:Grammaticы! pokor'te večnom blaguRoda lestnu vašu ćudъ!Poeta, vitiя mogu vamъ zakonъDavat', al' vы nьima ne!

Vuk replicira vrlo razložno, formulišući tačno zadatak gramatičara.

"Ovo kako god što nije istinito, tako može biti na štetu današnjem knjižestvu našemu. Gramakako god istorik svoga vremena, ili štatistik, koji opisuje stvari onako kakve jesu: njegova je

najveća dužnost i zasluga što više može da pozna jezik i da ga vjerno opiše kakav je (ne dajunikome). Kako može dakle sad gramatik pokoriti svoju ćud blagu roda? Kako li je to blago roiziskuje da gramatici ne opisuju jezika kakav je, nego da lažu? - Poeta i vitija moraju znati je

pjevaju i vitijstvuju. Ako dakle znadu jezik sami od sebe, ne treba im ni gramatika; ako li ne jezika, valja da ga uče; a za učena je sramota i danguba da zađe po narodu da uči jezik od ljumora da traži gramatiku da iz nje uči kakav je jezik. Kako mogu dakle sad poeta i vitija davatgramatiku, ili upravo reči jeziku."

Mušicki je, sigurno nerado, prignuo glavu i ispravio ona mesta na koja se "viče u recenziji".gramatičarima, poetama i oratorima u novoj verziji glase:

Gramatika da meru čuvaLjubi bogatstvo Slovar.



Poeti, vitiji nek nam ne lomeKrila; nek nam ne koče let!

Okljaštreno, razvodnjeno, onemoćalo. Umesto pobune -nagodba. U tom času kapitulacije i

nedobrovoljnog odustajanja od svoje najiskrenije misli, Mušicki je sigurno mislio da je to sotglavom a ne "bodri i krilati" Vuk, kako je jednom ranije napisao.

Od 1820- 1821. Mušicki je u svojim "natpisima" branio Vuka, ali se i ograđivao u ponečemu,veran crkvenoslavenskom jeziku i staroj ortografiji. To dvoličje nije moglo biti od velike poVuku, moglo je i da odmogne, jer prijateljeva zamerka je teža nego neprijateljeva. Bilo je sa

pitanje vremena kad će Vuk da raščisti neraščišćene odnose. "Što se tiče dvoličenja vašega",Mušickom, "pomislite na potomstvo. Niti ćete do vijeka živiti vi ni ča Steva [mitropolit StevaStratimirović]... a zašto da potomstvo vas za primjer uzima- da kaluđer mora kaluđerski misliučite da uzmu uma štit, i da budu svoji, a sami niste svoji! Prijateljstvo naše nemojte u tom nivas smeta, nego ako mislite da je pravije, slobodno okrenite protiv nas."

Šta je Mušicki mogao da učini? Bez ikakve potrebe vezao se za Vuka, a sve što je naučio, sv pisao, sve što je najdublje osećao, bilo je protiv Vuka. Pomagao je da se sakupljaju narodne p je Horacijeva poetika bila njegov vrhovni i jedini pesnički zakon; govorio je da je "živi jezik srpskog...otpečatak duha i karaktera njegova", a bio duboko uveren da taj narodni jezik nije pni dovoljan za književnost. Razlikujući, uostalom s pravom, "vnešnje" i "vnutrenje" bogatstvsmatrao je da se vnešnje, spoljašnje bogatstvo jezika sastoji u rečima koje označavaju vanjskivnutrenje, unutrašnje bogatstvo je u rečima za apstraktne pojmove, za umozritelne misli. Sironarodnog jezika u rečima za umozritelne misli osnovna je prepreka da pesnik izrazi složenijeumozritelne i filozofske ideje. Kako da se taj nedostatak reši? Odakle da se uzmu reči za vnut

pojmove? Iz slavjanskog jezika, koji je bogat tim rečima, kao i stvaranjem novih reči u duhu jezika, što je posao i zadatak književnika.

Eto, to je suština spora između Vuka i Mušickog, suština i ostalih otpora, to je kapitalni problnašeg jezika uopšte. Naš jezik je stvarno siromašan rečima za umozritelne misli, i bilo bi dobtaj nedostatak mogao nekako rešiti. Samo, da li se tada mogao rešiti? Da li je Vuk mogao prisustupke a da ne ugrozi čistotu i integritet svoje reforme? Zar ne bi odmah priznao ono što sunjegovi protivnici govorili, da je jezik seljaka, orača i kopača zaista jednostran i siromašan, ina rizik da infiltracijom tuđih graždanskih, ruskih i hibridnih reči dovede u pitanje narodsku snovog književnog jezika.

Potpuno isključujući pisce iz tog posla građenja novih reči i stvaranja jezika, osim u velikoj nsa savršenim poznavanjem duha narodnog jezika (a za to je potrebno da pisci uče jezik od nasu ga pod tuđim uticajem zaboravili i iskvarili), Vuk insistira na svojoj ideji, da književni jezi"govor onih Srbalja koji žive u selima, daleko od gradova". On uporno zahteva, imao je duborazloga za to, seljački narodni jezik, "daleko od gradova", od vojvođanskih gradova prvenstvdublje na jugu, u centralnim oblastima našim, preporučujući za uzor neiskvareni narodni jezičist od tuđih uticaja, nepomućen bezbrojnim j nanosima što su se taložili u književnom jeziku

prosveščenog graždanstva i crkve, u krajevima na periferiji našeg narodnog korpusa, gde je u prostorno i po mnogobrojnim vezama bliskih tuđih kultura, bio znatan. (U tim neslaganjima o jezika Mušicki je bio naročito nezadovoljan zbog toga što je Vuk forsirao južni govor. Vuk jeda se najgore govori u Sremu, Bačkoj i Banatu. "Srpski se govori najčistije i najpravilnije u

Hercegovini i u Bosni. Istina da onamo po varošima i gradovima ima mnogo turskijeh riječi,ostalome ona braća naša zakona Turskog govore ljepše srpski od seljaka i Grčkoga i Rimsko



zakona." Mušicki se ljuti: "Volete Srijemcima prkositi, i sa tim i literaturi škoditi". I moli ga"ercegovački dialekt", jer se na to ljute čitatelji, "Sremci, Bačvani i Banaćani". "I meni je većiskreno kažem, postalo mrsko.")

Rascep i odvajanje bili su neizbežni, jer ni Vuk ni Mušicki nisu hteli, niti su mogli, da odustasvojih shvatanja. Lukijanova iluzija o sebi nije mogla dugo da se održi, i on se našao na onojgde mu je i bilo mesto. Vuk je digao ruke od njega već 1823 g. "Mušicki je kaluđer", piše onKopitaru, karakterišući slavnog pesnika tom, za Vuka, najgorom oznakom koja znači robovaduhom, dogmatsko mišljenje, nepoštovanje razloga svoga uma, ali i društvenu i klasnu pripa"Od njega će, čini mi se, i slavenski imati polze koliko i srpski. Srećan mu put!"

A 1842. ostavio je o njemu sud za istoriju, kao i sve što je rekao, objašnjavajući kako Mušick poznavao "ni našijeh narodnijeh pjesama, a kamo li vrijednosti njihove", a ipak se interesova"Sam od sebe on jamačno nije na to došao, nego ili čitajući Herdera, ili po napominjanju kak drugoga inostranca." Podsticaj je, dakle, literarni, izvana, po uzoru na nemački romantizam,

zanimao za narodno stvaralaštvo. Da je to površno interesovanje, bez unutrašnje potrebe, irazumevanja (a to znači, po Vuku, da su njegova interesovanja knjiška, primljena sa strane, čonome što je najdublje naše, da Mušicki -prema tome -nije imao nikakve veze s narodom), Vizričito tvrdi da nijednu narodnu pesmu nije mogao do kraja saslušati: "Po svoj prilici bio je tuzrok što se iz mladosti navikao na slavenski jezik i na misli i stihove drugijeh naroda, pa munaše sve činilo prosto i nisko, kao što je i meni samom mnogo puta govorio da ću pišući ovaknarodnijem jezikom ostati do vijeka samo prostonarodni spisatelj. Kad bi Mušicki i poslije posvu pravu vrijednost našijeh narodnih pjesama, onda bi on njihovijem duhom i jezikom pjevanarodu, a ne bi rimskijem razmjerom, za koji još ostaje pitanje da li se u nas može pjesmomonako mješovitim jezikom, koji upravo uzevši nije nikakav jezik". To nerazumevanje narodn

pesama i neprihvatanje narodnog jezika za Vuka je isto što i odrođenost, duhovno renegatstv bio i razlog što od Mušickog, ni od većine tadašnjih književnika, nije očekivao nikakva dobratako oštro sveo račune s Mušickim, jednim od retkih prijatelja, u vreme kad je bio prilično usZbog jezika, ortografije i duha književnosti.

Za Vuka je u narodnim pesmama najvažnija čistota i sladost našeg jezika. Zadatak književni bi da bude, kaže on, da iz - narodnih pesama nauče narodni jezik i da "pjevaju njihovijem duobjašnjavajući mnogo u čemu je taj duh, ne ulazeći u ocenu estetske vrednosti narodne pesmzadržavajući se na perifernim pitanjima i opštim tvrdnjama (narodne pesme su "jedino i vječnukrašenije literature"), gotovo sva Vukova pažnja okrenuta je jeziku.

I prva srpska književna recenzija, na Vidakovićeva Ljubomira u Jelisiumu, 1817. g., obračun protivnicima narodnog jezika. Istorija sukoba počinje 1815, kad je u Novinama srbskim objarecenziju na Usamljenog junošu ("koju sam ja po čistom govorenju prostoga naroda napisao"kaže u pismu Kopitaru), obazrivo pišući o romanu: "Sadržanije ove knjige jest romantičesko;

povijestnonravoučitelni roman...sadržava u sebi dosta istini podobnu pripovijetku. On je povidogađajima i shodno otuda proizvedenim nravoučitelnim naukam obilan, koje su svakom nesrcu blagoprijatne...Sve ovo znao je g. sačinitelj slatkim štilom tako sastaviti da ga svako radosobito koji u istoričeskom prizreniju i narodnostima ljubopistvu svome hranu traži". Priznajtako značaj moralno-istorijskog štiva, Vuk primećuje da u ovoj "inače voopšće izrednoj knjižmnogo nedostataka u pogledu "vnutrenje cijene [vrednosti] njegove, blagovkusnog kroja i sojk jednom ili dvoma glavnim namjerenijama, silnih i čistih figura, plodonosnog voobraženja

(imaginacije]; karaktera lica dejstvujućeg" itd. (Ova upotreba prilično komplikovane stručneterminologije o materiji za koju Vuk nikad nije pokazivao naročito razumevanje - o strukturi,



kompoziciji dela, karakteru likova itd. - u tako rano vreme, vreme Vukova učenja, svedoči daVuka u svemu stajao Kopitar.) Zato upućuje slavnog romansijera "na čitanje dobrih romana u

jezicima, na razmišljanje o potrebi, koncu i blagovkusnom vidu romana jednog voopšče", alizadržava na jeziku u romanu. Istina, po mnogo čemu se vidi, kaže Vuk, da je pisac rođen u S

je imao uslova da mu jezik bude čist, ali je "odonuda u djetinjstvu izišao i tuđe jezike učeći inauke slušajući svoj pozaboravio". Pisac se mora starati koliko za stvar o kojoj piše, "toliko (smije reći više) za čistotu i za svojstvo jezika na kome piše". A uzor mora da mu bude čisti inepokvareni govor naroda srpskog. "Koji spisatelj srpski griješi protiv govora svog naroda, ogriješi protiv pravila svoga jezika." Ostavljajući po strani stvar, Vuk navodi Vidakovićeva ognarodni jezik (i mirisom ispolnenij vozduh; kosa dolga; dolžnost; ove zelene cvetmi preispreš livade; cvetmi posutim livadami; po verhovi lisnatih dreves zefira kolebanije; za nekoliko časmilion milionov životnih; i bistrih preko kamenija potočićah šum? meni se im Pavlimir i dr.) i

postaje oštar: "Ovo je pravi gad u srpskom jeziku, i ovo bi sramota bilo čuti i od Grka koji uča kamoli u srpskim knjigama čitati". A ovakve greške mogu se naći ne samo kod Vidakovićasvugde "u Madžarskoj po varošima".

Besan na ovu recenziju, uvređen u sujeti slavnog pisca, Vidaković je odgovorio u Novinama1815. g., i ponovo 1817. u predgovoru Ljubomira u Jelisiumu, ne štedeći Vuka: "On isti, po

jeziku razmotreniju, da je za ono vreme spavao, bolje bi učinio neželi što je ono pisao". Neka"vodi" po svome vkusu, a svoje pravilo neka Vuk zadrži za sebe. "I istinu vam, mojim čitateljispovedam da se ja nisam dovoljno onomu spisatelju načuditi mogao kako se on smeo usuditido krovava živca našu azbuku potkresavati i onolika naša krasnjejša pismena, okolo 16, bezne možemo biti, izostaviti! Kako je se derznuo, velim, u ovu ljubeznu naroda našeg zenicu di

Govoreći s visoka o Vuku, i optužujući ga za teži greh nego što je kritika njegova romana, Vise obraća svojim vernim čitaocima. Zato i Vuk, u svojoj uništavajućoj recenziji, 1817. g., potdrukčijoj po tonu od one ranije, želi da razobliči Vidakovića upravo u očima njegovih čitateljinsistirajući više na jeziku već na stvari i moralu, gde je Vidaković mislio da je neprikosnoveneranjiv.

Aludirajući na Dositeja, Vuk u toj recenziji kaže da ima oko četrdeset godina kako smo počel pisati, i za to vreme ne samo da nismo napredovali "nego smo toliko udarili natrag da bi nam jošt 40 godina da dođemo na ono mjesto gdje smo prije bili". Naši pisci pišu kako im na um p"Kako koji zareže pero da piše, on već odmah počne misliti kako će jezik popravljati, a ne kaučiti; zato je gotovo svakog našeg spisatelja prva knjiga bolja od druge, druga od treće itd."toliko se uvrežilo da ga neće nestati sve dok ne počnemo jedan drugog pred svetom "neprijat

recenzirati i kritizirati". Istina, tako će se ponekad osramotiti pisac, ponekad recenzent, ponekobojica, ali narod i literatura uvek će dobiti ("a koji se trude za narod, zašto bi se žalili i osrakašto njegove polze radi?", kaže Vuk ironično). Tako će i naši spisatelji početi jednom mislitisumnjati o onome što pišu, "znajući da će za svaku riječ odgovarati pred svijetom". Na taj na

Nemci, Francuzi, Talijani i Englezi usavršili svoju literaturu, i samo u Nemačkoj ima deset n"koje samo knjige recenziraju". A poznato je da se rđavi pisci boje recenzenata, i tuže se na nsvojim predgovorima. (To je direktna aluzija na Vidakovića, koji se u predgovorima svojih k na Vuka; prema tome, Vidaković se, kao rđav i slab pisac, boji recenzenata.) A dobri pisci nse ne boje recenzenata nego ih i izazivaju da ih recenziraju kako god hoće, "pa ako koji što p

bolje dokaže, oni prime s radosti; ako li počne ludovati, a oni mu se siti nasmiju, pa mir".

Koje naše pisce recenzirati? -pita Vuk, zapinjući luk da izbaci strelicu: "Mi velimo one koji n pišu, i koji čine (zaista ili po mneniju njihovom) kao neku epohu u literaturi; i zato smo 1815.



počeli od g. Vidakovića". U svakoj knjizi gleda se na dve stvari, na stvar o kojoj se piše i na jkojim se piše. U pogledu predstavljanja stvari ne može se od svakoga očekivati ("osobito sadnas") da bude klasični spisatelj, ali jezik može i mora znati svaki pisac. "Zato smo u prvoj recsrpskoj govorili samo o jeziku." Ali g. Vidaković ne dopušta da se progovori o stvari, nego s

predstavlja kao srpski Viland ili Gete. "Zato moramo sad početi od stvari; ali je opet mi nećekritizirati, nego ćemo nakratko pripoviđeti što se nalazi u ovoj moralnoj povesti, pa neka čitatsude (samo ćemo ih mi gdješto opomenuti)." U fusnoti Vuk primećuje da će to biti vrlo teškonjoj ima sedamdeset i sedam predmeta", i zato će se on zadržati samo na onome što je najvaž

Iznoseći soderžanije po glavama, (po častima), Vuk uglavnom ukazuje na nelogičnosti, nepogeografije, nemotivisanost radnje, proizvoljnosti svake vrste, insistirajući na pedantnom nabr faktografskih grešaka, načinom koji nije nimalo vešt (u beskraj se nižu rečenice: kako je ovo,ono), ali pogodnim za diskvalifikaciju. Polazeći od zahteva istorijske, geografske i druge tačn

prigovara Vidakoviću što svoga junaka šalje za jednu noć da dođe iz Hercegovine na Moravu propraćajući sve primere podrugljivim i veoma grubim primedbama, npr.: "to samo onaj mož

koji niti misli šta govori, niti zna o čemu govori"; što je Ljubomir rekao da je prodao neku ze5000 dukata ("da li ovdje Ljubomir ne laže štogod: u početku četrnaestog stoljetija mogao jekupiti pola Hercegovine, ako se prodavala, za pet hiljada dukata, a on nije ni selo prodao, negda je to uzeo samo za neku zemlju "); što je Ljubomir "klekao pred ikonostasom", moleći se b("Valjada je bio šokac: zašto mi ne klečimo kad se molimo bogu"); što junaci romana piju uj("To je bilo oko polovine četrnaestog stoljetija, a kava je prvi put donešena u Evropu 1652. g-tako poslije 300 godina"); ismejava i ličnost francuskog filozofa, koji je znao srpski "no pok ("Nije mogao pokvarenije znati nego dekoji naš spisatelj"). Parmenion je "pri svoj njegovoj n

budala..." ("Nije čudo što je budala: zašto kažu da ima i više profesora i učitelja takvih budalgruba aluzija na Vidakovića, koji je bio učitelj i profesor). Melisa kaže Svetozaru da nije htelsobu zato što je mladić bio sam. ("To je nalik na ono što pripovijedaju kako je vozio kum kukolima, pa kad su nastupili u šumu, onda kuma rekne: "Ustavide kume kola da osiječem prut.ti prut, kumo? -Da se branim od tebe da me ne...") Kći Nikole Bučina pobegne s voljenim mlvenčaju se u nekom selu. ("I to je bila poštena djevojka, pravoga srpskoga karaktera!"). Ljub

priča "hercegovačke lude običaje" u svatovima: "Ovdje moramo kazati", veli Vuk, narogušennepoštovanja svetinje narodnih običaja "da je Ljubomir pravi magarac i bezobrazna budala. Zmalo što bunca i luduje u drugim stvarima, koje pokazuju njegovu magareću pamet, nego seobičaje narodne i u svetinju.[7] Ovakove bljuvotine da dođu slučajno u ruke Dobrovskome u PŠiškovu i Rumjancovu u Petersburg... oni bi mislili da su to zaista srpski običaji...A ako se uili u Srijemu i popnu kašto na kuću, šta je Ljubomiru za to? Bi li bio bolji kad se to ne bi dogŠta li mu smeta što Srblji po običaju slave svoga sveca, krsno ime, i vesele se uz mesojede i i

Vid'la žaba gdje se konji kuju, pa i ona digla nogu. Tako i nas Ljubomir, valjda je čuo gdje DReljković (i još gdjekoji) viču na običaje narodne, a nije znao rasuditi da su oni u tome svi luKao i u Rječniku, Vuk ovde govori o svojim patrijarhalnim shvatanjima, suprotnim odracionalističkih, izričito tvrdeći da su svakom narodu najsvetije tri stvari: zakon, jezik i običajtome su narodi bliski i po tome se među sobom razlikuju. Kad narod izgubi te svetinje, on guime, jer gubi svoja autentična svojstva. I evo Vukovog "veruju", koje pokazuje koliko je Vuk neverovatno komplikovana ličnost, napredna kad ruši stari društveni red i zahteva poznavanjnaroda da se afirmiše kao stvaralačka snaga u društvu i politici, konzervativna kad prihvata iverovanja i predrasude patrijarhalnog seljaštva (što je izazvalo Skerlića da se onako oštro oduVukovim idejama): "I šta bismo dobili s tim ako bi narod prestao slaviti sveca, o Božiću ložit

badnjake, prostirati slamu, mirbožiti se, brati ivanjsko cveće, držati zavetine i nositi krste i lit

"Kad bi to, velimo, sve prestao narod činiti, šta bi počeo mjesto toga? Volovi mogu biti bez ostvari, ali ljudi ne mogu; to znaju, i znali su svagda, svi pravi filozofi, ali ne znaju ovakovi lu



reformatori." Roman Milovana Vidakovića, građanskog pisca, pod znatnim uticajem prosvetiideja, bio je za Vuka zgodna prilika da iskali svoj gnev protiv ideja evropskog racionalizma k znače opasnost za samosvojnost narodnog bića.

Recenzija kipti od ironičnih primedaba (u zagradama), ponekad opravdanih, često nepravedni

-Ala razumije čovjek fiziku!

-Šteta što i danas ne pjevaju slavuji uz berbu nego samo u proljeće!

-Pametno momče i učtivo!

-To je nešto nalik na stidljivu kurvicu.

-To je ono što pripovijedaju: sve veliš al nećeš.

-Morao je biti nekakav vjetrenjak i budala.

-To je učtivost!

-To je moral!

-Sve su to stari običaji srpski, nego ne znamo u kakvom su pljesnivom njemačkom romanu s

-Zašto nam nije g. sočinitelj istolkovao šta znači to?

-Po kome to obrascu i pravilu babe Smiljane?

-Poznaje čovjek mjesta o kojima piše! U Hercegovini su poznate kolesnice kao u Beču samar

-G. sočinitelj i njegov Svetozar misle da je već to najveće i savršeno prosveščenije kad čovjevjeruje da ima duhova!

-Nešto se ovom našem g. sočinitelju sve vrti po glavi klečanje kao da je sav svoj vijek proveodjecom u školi; ili kao da je mlogo čitao stare njemačke romane itd.

Odustajući od namere da traži "ono što mora biti u pravom romanu, jer će g. sočinitelj reći, k odgovoru na prvu recenziju, da je on najviše pazio na moral, a u roman da se upuštao samo k

je dopuštao blagoobrazni karakter naroda našega", Vuk kaže da će gledati samo ono što pisac predgovoru obećava, tj. stare običaje srpske i blagoobrazni karakter naroda našega. I prepuščitaocima da sami sude da li je ono moral "što su Melisi govorili roditelji da se uda za Parmeće on umrijeti i ona se poslije može s novcima lasno udati za mlada muža"; je li moral što Peludešava da se njena sinovica sastane sa Svetozarem? Je li moral "što Ljubomir kaže za djecuse razlikovati od ljudi prostoga roda"? Jesu li stari srpski običaji da momak ide s roditeljimadevojku, da devojke hodaju s momcima ispod ruke i razgovaraju o ljubavi, da momci kleče pdevojkama i devojke pred momcima, da žene drže dojkinje; da li su se Srbi u vreme Dušanov

pozdravljali: "Imam li čest ovde pozdraviti g. N.? Na službi, ja sam. Drago mi je, na službi v

blagorodijam" itd. ("Ili može biti da je sva srpska narodnost -Nationalität -i svi stari običaji k iznese hladno pečenje s belim lukom, mlad sir, suvo meso, pogača, čutura ili tikva ili kondir



čutura paline; kad povrve čaše od ruke do ruke i kad se počnu kuckati; kad produže vrijeme pvina i s nogu za srećna puta ispiju po nekolike itd.") Pored kritike prikazivanja narodnog živoidiličnom štimungu i sa operetskim rekvizitima, uočljivo je da se Vuk zgraža nad građanskimmoralom i običajima, koje je Vidaković preneo u daleku prošlost, i tobože postavlja pitanja,

to odbacio.

Pitanja pljušte kao grad, kao udarci, ironična, podrugljiva, potcenjivačka, s intonacijom kojaostavlja mogućnosti za sumnju i kolebanje a najmanje za milost, seljački visprena, ili i knjišk ovom lucidnom laičkom tekstu sasvim neočekivano naiđemo na Aristotelovu misao, što kodzvuči sasvim strano, da u pravom romanu "predstavlja se čovek kao što jest, i kao što bi treba

bude", setićemo se Belićeve reči, da je teško ustanoviti gde prestaje Vuk a gde počinje KopitVidaković je do krvava živca potkresan, i sve njegovo je dovedeno u pitanje. Ne naročitodostojanstvenim načinom m suviše fer, ali veoma efikasno: ovo nemilosrdno podsmevanje deubitačno. Odgovarajući na zajedljivo pitanje Vidakovićevo, "koji su to romani po vkusu receVuk pominje zaista dobre romane (koliko puta se moramo setiti Kopitara!) -Geteova Vertera,

Lesažova Žil Blaza, Goldsmitova Vekfildskog sveštenika, Fildingova Tom Džonsa, Sternovadr., ali tim ozbiljnim nabrajanjem priprema poraznu rečenicu, preporučujući Vidakoviću da,tih velikih dela, "uzme najgori njemački roman koji već ni sluškinje ne čitaju, pa će vidjeti da

pametnije pisan nego njegov Ljubomir".

Tako izgleda Vukovo "samo gdješto opomenuti"! U stvari, to upoređivanje namenjeno je sujčitalaca za koje nije baš velika čast da čitaju romane gore i od najgorih nemačkih, što ih ni slne čitaju. Ali je i udarac Vidakoviću i njemu sličnima koji najviše pišu i "koji čine (zaista ilimnjeniju njihovom) kao neku epohu u literaturi". Jer, Vidaković, koji misli da čini kao neku e(nije teško osetiti ironiju ovog narodskog kao), "na mnogo mjesta ne zna šta govori nego bun

baba u bolesti i pravi magarcima svoje čitatelje, ili sebe samoga". Iz svega toga, kaže Vuk, mzaključiti (ne: možemo, već: moramo, po snazi činjenica) "da g. V. ne zna ni istorije, ni geoglogike, ni poezije, ni retorike, niti zna šta je moral, ni stid, ni učtivost, niti poznaje karakteranašega, ni ništa".

Ova recenzija, jedna od najbezobzirnijih u našoj književnosti uopšte, malo govori o književnikvalitetima romana, i ta dimenzija, Vuku prilično strana i izvan njegova interesovanja, apsolu nekoliko opštih rečenica. Vuk kritikuje moral, nepoznavanje narodnog života, tuđe literarneneumerenost piščeve fantazije, ogrešenje o faktografsku tačnost, napokon jezik, u kojem imaslavjanskih reči i oblika. Osporivši mu ma kakvu vrednost, deklasirajući ga potpuno, recenzijnanela mnogo štete Vidakovićevom renomeu, što se vidi i iz njegovog odgovora, u septembr

Novinama srpskim, gde se osvrće na Vukovu "porugu", ali moli svoje čitaoce, "ljubitelje čtense na to ne osvrću, jer će on Vuku lako odgovoriti. "Ono se jasno vidi da je on iz same pakostmene delo moje pred svetom sgnusiti i čitatelem jego omraziti, sledovatelno da bi sotim i mojruke mi izbio, no uzdam se u Boga da niti će on što u pervom niti u vtorom uspeti: svetilnik bsvećom, nek on i pod krevet mete, on će opet svetliti." Zaista, za nesrećnog Vidakovića moglireći njegovom rečenicom "da je za ono vreme spavao, bolje bi učinio neželi što je ono pisao".nespretna odbrana dala je novi materijal Vuku da ga ismeje, i kao što znamo, ništa -pa ni njeguzdanje u boga -nije ga spaslo od onog čega se bojao: ljubitelji čtenija su ga listom napuštali,srpski romansijer pisao je očajničke pozive na pretplatu koja nije stizala. (On sam ostavio jesvedočanstvo o tome, pišući da mu se na oglas "veoma malo prenumerantov pokaza".)

Na Vidakovićev odgovor Vuk je odmah napisao "Mali odvraćak na mali odgovor g. Vidakovštampao ga u sledećem broju Srpskih novina. (Karakteristična je dinamika i brzina Vukova



reagovanja: nekad nije odgovarao dugo, godinama; nekad je odvraćao odmah, ne gubeći ni č ponavljajući udarce u kratkom razmaku. Bila je to neponovljiva veština u pronalaženju pravotrenutka i najefikasnijeg načina, koja je uvek donosila uspeh: Vuk ne zna za promašaj.) Ton o

je nemilosrdan. Uočivši slabe tačke protivnikove, Vuk proširuje jaz između njega i njegovih

kojima laska hvaleći njihov ukus i razum, i ismejavajući pisca priteranog uza zid svojim vlastslabostima i strahom da mu se ne bi pero iz ruke izbilo. Na Vidakovićevu molbu čitaocima dgledaju na recenziju, Vuk kaže: "To se može kazati samo djeci, i ljudma koje držimo za buda

pametne ljude, po zakonima razuma i blagonravija, treba ostaviti njihovom razumu: pa će oninaći i poznati što valja, što li ne valja". A onda se dohvata nespretne Vidakovićeve metafore,se njome kao batinom, udara neštedimice, ironizirajući ga što "gradi sebe svjetilnikom (ispodi poludnevnim suncem". Pametan čovek bi se stideo, veli Vuk, kad bi ovo i neko drugi rekaoa kamoli da on sam za sebe to kaže. Na obećanje Vidakovićevo da će uskoro i lako odgovoritVuk kaže da bi pametnije učinio da je najpre odgovorio, pa posle štampao poziv na pretplatudelo. Ovako, može neko pomisliti da će mu "sav odgovor biti onako lud i lažljiv kao Svetozargodine" (aluzija na jednu Vidakovićevu grešku u romanu). Što Vidaković tvrdi da je svetilnik

i pod krevetom svetliti, -"Našto svjetilnik pod krevetom? Neće li se zapaliti krevet pa izgoreti Neka g. V. u svojoj kući metne svjetilnik pod krevet, ali neka najprije načini kuću daleko odljudi". Vidakovićevo tumačenje teksta iz knjige arhimandrita Kengelca "da svi koji knjige neslavenski, nego srpski kako sirječ što nam i babe govore, pišu po pravilam babe Smiljane" (štmislim, sasvim tačno), Vuk je dočekao na nož. Nazivajući Vidakovića G. Svjetilnik, G. Svjetiispod kreveta, kaže mu da je to laž i da Kengelac nije tako mislio. Ako G. Svjetilnik ne veruje

pita g. Kengelca, pa ako "g. Kengelac reče da je on tako mislio, onda će on vidjeti kako ćemo braniti srpski jezik i od g. Kengelca, kao i od njega". U stvari, baba Smiljana je "velika gospodrži školu slaveno-serbskago jezika. Njezina se škola tim slavi što se u nju odrasli i učeni lju

primaju, i što je baba Smiljana tako dobra i milostiva gospođa da kod nje nema druge ni trećenego su svi eminensi [odlični]". "Laže na očigledce", "koji će đavo čitati trideset lista...ludovneprilične laži", "kako se barem ne stidi drugih ljudi", "ako razumije g. Svjetilnik šta to značiVuk govori o Vidakoviću, uništavajući ga do kraja.

Odakle ova oštrina, ova hladna egzekucija? Jer Vuk sigurno ne bi ovako postupio morala i st ma koliko se u tome razilazio s Vidakovićem. Razlog je u dubokoj razlici shvatanja o društvunarodu, što je naročito došlo do izražaja u shvatanju o jeziku. Vidaković je o jeziku mislio istsvi protivnici Vukovi. Kuvarički jezik, govorio je, ne može biti književni; prosti svet, bez ikaznanja, ne može služiti za uzor učenim ljudima. On se, kao i Mušicki, oduševljavao Dositejeodbijajući sve jezičke izmene koje bi išle dalje do Dositeja. ("Tko ne čita rado blaženog Dosinašeg? i malo i veliko, i staro i mlado, ohotno i s uslaždenijem dela njegova čita i polzuje se:

svak razume što mu se u knjigi njegovoj kaže."). To je, u stvari, jezik kojim je počeo pisati ZOrfelin (u Slavenoserbskom magazinu, 1768) kad je "po-serbski upravljao", mešajući ruski iruskocrkveni, "tako da je Zaharija Orfelin tvorac slaveno-serbskog jezika koji docnije MilovaVidaković, polazeći s druge tačke gledišta, hoće da ga popularizuje" (Al. Belić: Vukova borb

srpski književni jezik..., "Prosveta", Beograd, 1948). Belić navodi i tekst memoara Teodora JaMirijevskog upućenog caru Josifu 6. decembra 1781. g. o crkvenom, građanskom i prostonar

jeziku: "Najzanimljivije je i najvažnije njegovo mišljenje o građanskom jeziku (Von der Ovil tako da ću ga izneti u potpunom prevodu: 'Slovenski građanski jezik (Civilsprahe) -to je vrstadijalekta koji upotrebljava u pismu i govoru inteligentniji...deo nacionalista, kulturniji... i

prosvećeniji...ljudi koji znaju gramatiku. Taj jezik upotrebljavaju naše mitropolitske i episkokancelarije, njihovi konzistorijski sudovi i uopšte sva prosvećenija duhovna i svetovna lica u

opštenju. On je čistiji negoli prostonarodni govor, ali je takođe jednostavniji i razumljiviji necrkveni jezik'..." (A. Belić, isto delo.)



Prema primerima koje Janković navodi, to izgleda ovako:

Crkveni jezik: O ježe ouslыщati Bogou glasъ molenia naљego i pomilovati nы;

Građanski: Da bi Bog glas moleniю naљego uslišal i nas pomiloval;

Prostonarodni: Da bi Bog glas našega moleniю čuo i nas pomilovao.

U tom građanskom slavenoserbskom jeziku je "crkveni jezik samo unekoliko posrbljen". "Toverovatno, jezik koji se počeo širiti u građanskim redovima i o kojem mitropolit Stratimirovitakvim oduševljenjem govori Dositeju Obradoviću u svom pismu od 1805. godine." Mitropolda srpski književnik treba da piše onim jezikom koji se približava slovenskom, jezikom prosljudi. "Iz ovoga se sad već sasvim jasno vidi", kaže Belić, "da je građanski jezik ono što se poXIX veka nazivalo slavenoserbskim jezikom. Ova ideja, da mešoviti jezik, i to nejednako me

jezik, građanskih vojvođanskih staleža zaslužuje da postane književnim jezikom, našim, ističuverenja, koje je bilo krajem XVIII veka duboko usađeno, da je ruskocrkveni jezik naš stari,slovenski jezik...S druge strane, kako su od 80-tih godina XVIII veka austriske vlasti tražile d

prostonarodni ili ilirski jezik, koji se upotrebljavao u književnosti katoličkog dela naših narod postane našim književnim jezikom, jasno je bilo za naše duhovne vlasti da se u tome...krila pnamera da se osnaži uticaj katoličanstva na naše sugrađane ili da se stvori mogućnost za taj u

je i to smatrano kao prepad na našu crkvu." Zato su Janković i docnije Stratimirović uporno nda se narodnom jeziku dade značaj žargona, kojim se treba služiti kad se obraćamo prostomknjiževni jezik može da bude samo slavenoserbski, "koji se približavao osobinama slovenskonašeg starog najčistijeg jezika". Tako je ruskocrkveni, kao jezik obrazovanih klasa, zamenjen

građanskim slavenoserbskim jezikom, čiji će najznačajniji predstavnik -"pod neposrednim uti

sa punom pomoću St. Stratimirovića" - biti Milovan Vidaković. Njegovo mišljenje o jeziku pse slaže s tom idejom zvaničnih predstavnika vojvođanskih vlasti. On kaže: "Nigdi mi predelnećemo najti, gde bi narod tako čisto, i tako pravilno, i po gramatiki govorio, da bi njegov diaknjiževni jezik uzeti mogli. Serbin u oni strana mnoge reči ružno, kako gođ i mi, izgovara, koKnjigopisac treba da ispravi". Tako ćemo stvoriti "pravi serbski jezik i priznati treba, da se n

jezik serbski veoma malo ot slavenskog razlikovao". (Citirano u savremenoj transkripciji).

Tako je slavenoserbski jezik trebalo da postane i odbrana od narodnog jezika, "koji je bio tak most za katoličku propagandu".

Dositejeve misli o jeziku potpuno su se, na reči, u teoriji, razlikovale od Stratimirovićevih. D

za prostonarodni jezik, jezik seljaka, kojih je najviše, a taj jezik razumeju i svi ostali. Pisati mdrugim jezikom nekorisno je. Budućnost koja se javlja, zahteva da se narodu da više znanja, prosvećenosti, da bi mogao zauzeti dostojno mesto među drugim narodima. Zato je neophodupotreba opštenarodnog. jezika. Ali, za razliku od tih teoretskih osnova, jezik kojim se Dositveoma je blizak građanskom, slavenoserbskom, zbog čega su i Stratimirović i Vidaković i ostslavenoserbi o Dositeju govorili s velikim uvaženjem, jer je taj jezik, bez obzira na dobre naDositejeve i njegova opredeljivanja za opštenarodni jezik, praktično mogao da bude brana na

jeziku. To je osnovni razlog što je taktički bilo neminovno srušiti Milovana Vidakovića, glav predstavnika te struje, da bi se srušilo ako ne glavno uporište, koje je za Vuka bilo ipak nedosono glavni eksponent Stratimirovićev. (Ovde, i uvek, možemo videti koliko su politički razlou pitanjima jezika.)

Vukova kritika je imala velikog odjeka. Mada je u njoj narušena tradicionalna pristojnost urb



XVIII veka (P. Pavlović), koji su svi pisci poštovali, ona je izvršila veliki uticaj. "Ovde", pišeFrušić Vuku, "čitatelji slogove tvoje pamte i snjima Vidakovića osuždavaju po pravdi." Muši"Napadoste na siromaha Ljubomirova vođu! Ala su čudni ercegovački udarci! Strašno je pastErcegovca!"I drugi pišu slično. Naravno, kritika je uticala i na čitaoce. Sve ih je manje, Vida

sam priznaje da su Vuk i Davidović "s onom kritikom sila meni škodili, pohulivši i obeskusinarodu našemu dela moja; ja za toliko godina knjige raspačati nisam mogao". O tom sporu re Novinama serbskim 1818: "Recenzija na g. Vidakovića Ljubomira prva i druga čast satrla jedosadašnji tzv. slavenoserpski pisanja način, i po svoj prilici trijumfirala nad njim; on ima jošrevnosni no slabo logičeski branitelja".

(Ova nepotpisana beleška verovatno je Davidovićeva.)

Mitropolit Stratimirović se veoma naljutio na tu kritiku i na te "blevotine" i rekao: "A, Boga tnaši novinari luduju!" (po svedočenju samog Vidakovića). Ali Vidaković je likvidiran kao pi

prilično teško potucajući se po raznim mestima kao privatni učitelj, a kritika je sve nemilosrd

prema njemu (Šafarik, 1833, kaže za njega da je mnogopisac, a za njegove romane da su jaloosiroteli pisac ostao uporan u svojim shvatanjima. "Ja se volim i pisanja ostaviti nego da piše

prosto i seoski." I: "Nemojte slavenski prezirati jezik", 1833.

U toj raspri između Vuka i Vidakovića arbitrirao je"patrijarh i otac slavistike, uvaženi češki nDobrovski, i to je, u naučnom pogledu, možda najvažniji momenat u svemu. Na Vidakovićevda presudi (u sukobu s Vukom to je bio njegov jedini mudar i spretan potez), Dobrovski, post

pitanje da li u književnosti treba da bude Dorfsprache ili eine edlere Sprache, kaže: "Meni sedopada da se Srbi spuste do seljačkog jezika. Mora biti i otmenijeg jezika za uzvišenije predValjalo bi, idući srednjim putem, stvoriti stilus medius ("srednji slog"), koji bi se približavao

crkvenom i delimice i razgovornom jeziku". (Citirano prema Beliću i u njegovu prevodu.)Arbitriranje je ispalo u korist Vidakovića i slavenoserbskog jezika. Dobrovski je nesumnjivii njegovo mišljenje se nije moglo lako odbaciti. Pavle Popović, u svojoj studiji o Vidakoviću,

je to mišljenje Dobrovskoga veoma uznemirilo Vuka i Kopitara, i oni mu pišu nekoliko pisamoleći ga da izmeni svoj sud, ali Dobrovski odbija. Tada Vuk (verovatno zajedno s Kopitarenapiše obazriv i taktičan odgovor, da ne bi povredio slavnog naučnika, u kojem duhovito pri

je mišljenje Dobrovskoga "pola protiv nas, a sve protiv njega", Vidakovića. Da Dobrovski, v posedi barem jednu godinu u Rudniku, i on bi sam rekao da treba pisati onako "kao što govor po selima". "Mi ne znamo da li bi se moglo kazati ikakvim srednjim slogom što ljepše i blagonego srpskim seljačkim jezikom. Mi mislimo samo da su misli proste, a da jezik ne može biti

(Prema Vuku, narodni jezik uvek savršeno izražava misao i svest jednog vremena; on se uve prilagođava promenama u mišljenju, prati ih, postaje, u procesu spontanog kolektivnog stvar svih naroda "kad se počelo ljepše misliti, onda su i jezici ljepši postali"; kad narod oseti potrerečima koje izražavaju apstrakcije, višu organizaciju misli i sl., on će ih i stvoriti itd.)

Vuka praktičara, velikog reformatora, koji je našao jednostavan i efikasan izlaz iz obamrlostisu bili jezik i književnost, nije naročito interesovala principijelna, teoretska strana tog pitanja,

praktična kulturno-društvena: umesto tankog sloja crkvene hijerarhije i prosvećenog građanst je stvorio i branio ekskluzivni veštački jezik, on se zalagao za široku, demokratsku osnovu, zcelog naroda, seljačkog njegovog dela prvenstveno, i za njegov živi jezik. Mišljenje Dobrovs

principu nesumnjivo tačno. Potvrdio je to i A. Belić ("Ja mislim da je Dobrovski u izvesnom

pravilno mislio. On je znao da nema književnoga jezika koji bi se potpuno poklapao sa narod jezikom. On je uvek nešto arhaičniji, baš zato što je na pismu utvrđen, što se ono što je jedno



zabeleženo tradicionalno prenosi na nova pokolenja." On je i bogatiji, jer "otmenije, uzvišenijdovode do diferenciranja književnog jezika i stila od razgovornog). Ali to važi za razvijenije jliterature, sa određenim kontinuitetom razvitka. Za Vukovo vreme, da bi se osigurala autentičnarodna osnova, makar i sa sužavanjem mogućnosti izražavanja, ostalo je jedino da se uzme

jezik naših središnjih oblasti, veoma bogat u domenu svoga interesovanja, pažljivo brušen i iu dugom životu narodnih umotvorina, istinski lepih i sugestivnih. Sve drugo moglo bi da bud pogubno za budućnost jezika i kulture. Književnici ne misle jednako o jeziku, veli Vuk, "jednda treba pisati upravo slavenski, a narodni jezik ostaviti sasvijem, kao pokvaren, svinjarski igovedarski jezik...a drugi, kojijeh ima najviše, kažu da ne treba upravo ni slavenski ni srpski,narodni jezik treba popravljati, i pisati mješovito, da se približava k slavenskom i da se gradi

jezik (zašto oni misle da su književni jezici ostalijeh naroda načinjeni, a ne mogu da razumijusvi narodi počeli pisati onijem jezikom, kao što govore orači i kopači, svinjari i govedari, pa

počelo ljepše misliti, onda-su i jezici ljepši postali)". Ne može, dakle, biti ni govora o popravlnarodnog jezika, pogotovu prema slavenskom, jer je veza između starog slavenskog i slaveno

prekinuta, i svako popravljanje, kao i mešanje, bilo bi samo dalje kvarenje. Zato ne može biti

ni o srednjem slogu. Jedini čist jezik je narodni, prostonarodni, seljački, neiskvaren knjigamauticajima, izgrađivan i bogaćen vekovima, nikad ukinut ili osporen. Istorijski, prema postojećstanju, i praktično, prema nasušnoj potrebi početka, Vukovo mišljenje je tačno i delotvorno:započinjalo od sužene baze, ono je pružalo mogućnost osvežavanja i bogaćenja jezika u sklozavisnosti od opšteg narodnog razvoja.

Treći značajni protivnik Vukov je Jovan Hadžić (odnosno Miloš Svetić, kako se nazvao uknjiževnosti). Koliko su Vukovi udarci bili teški a njegove presude besprizivne, vidi se moždnajbolje po crnoj slavi koja prati Hadžića i danas, stoleće i nekoliko decenija nakon sukoba skoji je počeo 1837, iako je Hadžić, kao predsednik Matice srpske, delovao protiv Vuka i ranijsugerišući i podstičući mnoge napade na Vuka i njegovu reformu, naročito pravopisnu. Te gonapisao je Sitnice jezikoslovne u kojima je "načelno i pristojno" (kako kaže Miraš Kićović u sstudiji o Hadžiću) kritikovao Vukovu ortografiju. Vuk je odgovorio 1839. Bio je to, po Vukoobičaju, strašan obračun, "žestok i nemilosrdan". Evo kraja Vukova odgovora, posle kritike

jezika:

"Kod ovakvijeh pogrješaka g. bi Svetić u drugijeh naroda bio između najgorijeh spisatelja (k nema u naroda koji literaturu imaju), no u nas je, nesrećom, opet između prvijeh, jer ih ima igorijeh od njega; i tako se po pravdi za njega može reći: on, kao današnji srpski spisatelj, znaali prema onome što misli i o čemu bi rad druge uvjeriti da zna, on ne zna ništa; i kad ne bi dr znao bolje od srpskoga jezika i od etimologije, on bi u učenome svijetu bio pravi fušer i šarla

Ta nepoštedna reč bila je ubojni metak i sahrana jedne veličine, posmrtni govor "najučenijemnajviđenijem i najuticajnijem članu" Matice srpske.

Vukovo mišljenje o Hadžiću, ostavljeno za potomstvo, potvrđeno je i učvršćeno satiričnom pBranka Radičevića Put. Poznato je kako se Branko krvavo narugao Matici, matičarima, odadnajgore Jovanu Hadžiću. "Ja stvorenje spazi bućoglavo", kaže Branko za Hadžića; u naručje sdve-tri muze, koje se uzalud otimaju i zovu u pomoć, ali "detić jogunaste ćudi", nosi ih, jadneosvrćući se na njihovo zapomaganje, i već je u jami:

Ta sred one tmine ponajveće,

Tmine, brate, svoje carevine.



Parodirajući Hadžićevu pesmu Moja muza, Radičević kaže kako Hadžić stade bumbarati: Blasa mnom muze radePo vazdan su oko mene mlade,Znoj mi taru, po čelu miluju,

Svojom pesmom trudna uspavljuju,Sa mnom paje a na mojim grudim,Pa se bude kad se i ja budim.[8]

Onda dohvati sa zemlje jerove, grli ih i ljubi i ovako im govori:

O jerovi, moji sokolovi,Deco moja, moja velja snago,Sjajno moje vi kamenje drago,Kuda otac sa vama poiti,Beži nojca, a danak zasviti[9]

i urlajući maše jerovima.

Vuk sekirom obara čemeriku, ruši stenje, "krči divna puta", sve prepreke rasturi, osim jedne (U steni je grdna rupetina, a u rupi jedna grdna sova (Hadžić), i ta sova udari na Vuka,

A on ti je pijučinom fuknu,Ona pade, vetru dušu dade,Ako dušu kakovu imade.Ode sova, brate najstarija,

Najstarija i najglavatija... Nesreća je Hadžićeva (a zaista je nesreća biti tako ružno obeležen za istoriju) što je naišao namegdandžiju Vuka i na njegovog mladog pristalicu pesnika, koji je strelicama najžešće satireknjiževnosti obasuo protivnika svog velikog učitelja. A kad crni spomen o nekom čoveku u puđe, dugo traje, i niko više ne pita za pravu istinu.

I po Brankovoj pesmi i po Vukovim "utucima" Hadžić je pojam gluposti i nazadnjaštva.

Aleksandar Belić (Rat za srpski književni jezik...) piše o tom sukobu ovako:

"Hadžić piše o jeziku i Hadžić svojim pisanjem pokazuje kako valja pisati. Hadžić je bio dile pitanjima o jeziku; on nije znao ni osnovnih elemenata, ni osnovnih principa čak ni tadašnje jeziku, a hoće da daje svoje etimologije i svoja tumačenja. A Vuk u Beču, u okolini Kopitarosvemu je izvanredno obavešten. Po njegovom se pisanju vidi kako odmerava i sladi svaki udanije njemu glavno da Hadžić ne zna nauke o jeziku; to bi za Vuka bila suviše mala odmazdamu je Hadžić skrivio. Njemu je glavno bilo da Hadžić srpski jezik ne zna, a hoće da ga poštujučitelja i zakonodavca i u tome. E tu je za Vuka bilo od značaja ne samo da Hadžića učininemogućnim nego da ga predstavi kao nevaljalca koji svojim neznanjem i krivom naukom vasvet".

Belić je siguran poznavalac Vukova dela, ali mi se čini da ovde nema pravo. Briga Vuka što j

diletant u pitanjima o jeziku, ni što srpski jezik ne zna (a Hadžić je pisao prilično čistim srpsk jezikom), ni što vara pošteni svet. Objašnjavalo se da je Vuk napao Hadžića po nalogu kneza



jer je Hadžić zakonima koje je napisao za mladu kneževinu pokušavao da ograniči vlast i sakneževu (Sl. Jovanović, Miraš Kićović i dr.), kao i činjenicom što je tada svemoćni mitropoliStratimirović već bio mrtav, i Vukov napad na Maticu, poslednje uporište konzervatizma, i n

predsednika, dve godine posle izazova, mogao je imati većeg izgleda na uspeh. Ni jedno ni d

može biti ni puna istina ni osnovni motiv, jer je Vuk vodio svoju bitku a ne kneževu, ponekanasuprot njemu, a dvorjane i štićenike Stratimirovićeve (Mušickog, Vidakovića i dr.) napadamitropolitova života. On je tražio kavgu s Maticom i ranije, i samo je čekao zgodan povod. AHadžić-Svetić, posle dugog kolebanja; izjasnio za etimološki pravopis a protiv Vukovog foneVuk je krenuo u napad. Kao i u slučaju Lukijana Mušickog, kao i u slučaju Milovana Vidako

Naučnim argumentima? Ne! Naučni argumenti ne šokiraju, ne izazivaju potres. Već žestinomsurovim nipodaštavanjem. Retko je koji naš polemičar tako poznavao psihološki efekat teškokao Vuk. Udarac po Vidakoviću je nemilosrdan, ali nije efektivan. Poznajemo istu tešku rukutehniku, gotovo da su i reči iste, kao i u obračunu s Vidakovićem. To je izrađen sistem, hladnizračunati način kojemu je cilj potpuna diskvalifikacija. Vuk nije sladio svaki udarac, već poračunajući na efekat, jer je to presudno u javnom borilištu: znao je da će nepoštednost i nepoš

ostaviti utisak, budući da se tiču jednog od najmoćnijih i najuglednijih ljudi toga vremena, koisturio za vođu protivničke stranke. (Karakteristično je da su obični ljudi u pismima Vuku odšto se usudio da sve to kaže "onom visokoučenom gospodičiću". Ali i oni koji nisu odobravalton, ostali su pod snažnim utiskom.) Vukova bezobzirna, uništavajuća reč, koja izaziva strah i

pokopava žrtvu, imala je značajna udela u relativno brzoj pobedi njegovih ideja.

Sve što je došlo posle onog prvog udarca, nije više važno; mogao je Hadžić da vrati udarac, dodgovori Vuku da je on fušer i šarlatan, mogao je i Vuk posle, u II Utuku, sasvim mirno rećiništa rđavo nije mislio kad ga je nazvao fušerom i šarlatanom (ali je do te zakašnjele koncilijostavio da prođe dosta vremena, kako bi zaljuljana reč mogla dugo da odzvanja), ništa poslevažno (tako misli i Belić), i cela ta desetogodišnja polemika nema većeg značaja. Hadžić je stlikvidiran prvim odgovorom Vukovim, i ma koliko to čudno izgledalo, tog potentata ubile suomalovažavajuće reči. I još su mu kob.

Bilo bi smešno potezati danas pitanje mere pa čak i pravednosti u tim raspravama. Negirajućiobarajući sve što mu je stajalo na putu, nazadne institucije, suprotna shvatanja i protivnike svreforme, Vuk je birao najubojnija sredstva borbe koja će osigurati uspeh njegovu delu što je popštenarodno u najpotpunijem smislu reči, pokazujući izvanredan smisao za taktiku, izbor vr načina obračuna, nimalo akademskog ni kabinetskog. Ali, pored te retke polemičarske veštini drugim svojim osobinama bio iznad svojih uglednih i učenih protivnika, pa i saradnika. Čak znatno iznad Kopitara, koji ga je stvorio i koji je tvorac reforme jezika i pravopisa koliko i V

Danas je lako i jednostavno odbaciti razloge Stratimirovićeve i kruga oko njega. Ali za vremsituaciju o kojoj je reč, njihovi razlozi imaju i svoj koren i svoje opravdanje. Mada je važan r se sveštenstvo opiralo Vukovoj reformi bila "bojazan za svoju klasnu prevlast, jer su oni jedi

predstavnici crkve, imali privilegirani položaj u državi" (Lj. Stojanović, Život i rad Vuka St. Karadžića), mora se uzeti u obzir, mora se i razumeti, njihov opravdani strah od unijaćenja. prelaska u južnu Ugarsku Srbi su nacionalno i verski ugroženi, neprestano im je pretiloodnarođavanje, sprovođeno zabranom bogosluženja, zabranom jezika i pisma, nasilnim iucenjivačkim prevođenjem na katoličku veru, zbog čega je dolazilo do ponovnih seoba u Rus

je uporno čuvanje slavenosrpskog, slavjanskog jezika i stare crkvene ortografije, kao i priličnveza sa pravoslavnom Rusijom, bilo bitan deo nacionalne politike, koja je već smatrana

tradicionalnom, a u koju se čudno uplela vera u zaštitnicu Rusiju i u slovenstvo, podanička v prema austrougarskom vladaru, čvrsto feudalno ustrojstvo crkve, veštački stvoreni jezik i star



pravopis koji je dobio gotovo kultni značaj. Sve je to branjeno tvrdokorno, pred stalnomaustrougarskom velikodržavnom ekspanzijom. Tako je pitanje jezika i pravopisa dobilo izuzeznačaj i politički smisao, i najuže je povezivano sa sudbinom srpskog Nationalität-a, pa je sv

pokušaj rušenja ili menjanja osveštane tradicije smatran antinacionalnom i antipravoslavnom

To je osnovni razlog što je borba oko jezika bila tako žestoka, jer i jezik može da ima značajnu konzervisanju ili revolucionisanju jednog društvenog organizma. Zato je Vuk bespoštednozato je i po Vuku bespoštedno udarano. (Napadan je kao "hromi antihrist", "agent rimske pro

plaćenik koji pomaže da se Srbi pounijate, izdajnik koji hoće da ih odvoji od zaštitnice Rusijoruđe Kopitarovo, jer ga je Kopitar obmanuo i prevario.)

Razloga za takvo strahovanje moglo je da bude. Kopitar, poverljivi državni cenzor slovenski balkanskih knjiga u Wieaner allgememe Zeitimg-u i činovnik u dvorskoj biblioteci, "slovenskMefistofel", "Hofslavist", veliki austrofil i revnostan katolik, želeo je da putem ujednačenog jlatinice osigura osnovu za realizovanje ideje o austrijskom slovenstvu umesto slovenstva rus

je ta činjenica, tačna uostalom, bila poznata Vukovim protivnicima, vidi se iz mnogih napisa,

Hadžićevih utuka.) Ceneći zaista veliku pomoć koju je Kopitar pružio Vuku, Belić kaže: "Saiskrena ljubav prema nauci i kulturi slovenskoj, samo je krajnja odanost istini i napretku mogda Kopitar tako potpuno nezainteresovano u isto vreme unese celog sebe, sav svoj talenat, svveliko znanje i svoj autoritet pred naučnom Evropom svoga vremena u Vukovu reformu". Alilepe reči, koja zvuči kao pohvala ljudskoj plemenitosti, sigurno je tačnija tvrdnja Ljube Stojada je Kopitarova namera bila da uvođenjem narodnog jezika i zamenom crkvenoslovenskog islavjanskog odvoji Srbe od Rusa, i tako stvori uslove za ostvarenje svoje austro-slovenske poistom cilju dvorska kancelarija je, još od vremena Marije Terezije, forsirala uvođenje proston

jezika.)

Vuk je, međutim, obilato iskoristivši Kopitarovu pomoć, bez koje bi malo šta postigao i za št bio iskreno zahvalan, znatno nadrastao uskost i konzervativnost i jedne i druge strane. Njega jednostavno ne tiče ono što oni misle, on sprovodi nacionalnu kulturnu revoluciju, gledajućinaprednije nego Kopitar, i dalje nego slavenosrbi: on svoje delo stvara za slobodni život svognaroda, a ne za život pod austrougarskom dominacijom. To je onaj respektabilni vukovski smširoka i dalekosežna istorijska sagledanja, što i čini njegovu izuzetnost. (Njegova misao je uvokrenuta prema budućnosti. U pismu Jovanu Gavriloviću, 1853, povodom odluke o lokaciji pu Beogradu, na veoma nezgodnom mestu, u "ćorbudžaku", zbog Turaka, Vuk kaže: "Pri biramjesta za biogradski teater ja mislim da je valjalo pomisliti i na ono vrijeme kad neće biti Tur Biogradu".)

Eto, iz tog razloga, braneći istorijsku suštinu svoga dela, Vuk je bio nemilosrdan, kao vreme.s Hadžićem, koji se s Vukom u ponečemu slagao, u ponečemu razilazio, Vuk je odbijao sve n jezik, shvatanje literature i, naravno, etimološki pravopis. Ništa nije izdvajao, ništa nije ostavlispravno, kao upotrebljivo: zatirao je njegovo duhovno seme.

A da li je zaista Hadžić bio fušer i šarlatan?

Hadžić je sva svoja dela pisao srpskim jezikom, ali je -kao Mušicki, kao Vidaković, kao mno-smatrao da je prostonarodni jezik siromašan, nedovoljan za književnost. -Njegovo shvatanjeliterature zasniva se na prihvatanju Herderovog humaniteta, naše narodne poezije i grčko-rimklasike. Hadžić želi da peva čovečnost, ali ne u tuđem duhu, nego "slično umu i srcu braće i s

glasom ili razmerom deseteračkim, ne smećući s uma odraze klasične drevnosti". Sama narod poezija je suviše uzak i suviše jednostran uzor; od nje se može polaziti, ali je, kao osnovu, tre



razviti i oplemeniti, uzdići do višeg nivoa, ugledajući se na velika i nezaobilazna dela svetskeliterature.

Najkobniji za Hadžića su njegovi članci o pravopisu. Hadžićeva odbrana stare azbuke i koren

pravopisa nije dobra: on je branio mrtvu stvar, i nije mogao ni najmanje ugroziti Vukov jednazbučki i pravopisni sistem, sugestivno ubedljiv u svojoj savršenoj ekonomičnosti. Ali princistavovi Hadžićevi u polemikama o pravopisu, koje je izricao i ranije, a razradio u spisu Ključ

srpskog, 1852. g., nisu ni neozbiljni ni diletantski, kako se govorilo. (Daničić, ne zaustavljajuteoretskoj strani pitanja o duhu jezika, odbacio je Hadžićeva izlaganja rezolutnom primedboHadžić ne pravi razliku između jezika pravopisa, što nije sasvim tačno). Taj Hadžićev članak danas u literaturi uopšte citiran, pominjan je i odbacivan uz uopštene negativne ocene, a kakočini da je zanimljiv, izneću iz njega osnovne misli.

Hadžić kaže da razgovori o jeziku i pravopisu treba da budu naučno zasnovani, da sve predlo potkrepiti naučnim argumentima (čime aludira na empiričko iskustvo Vukovo, koje je osnov

njegovih stavova i zaključaka). "Dok nam nije poznata priroda jezika uopšte...donde se ne m pravopisu razumno i osnovano misliti." Izlažući teorije o postanku jezika, Hadžić kaže da su jnalazili u jeziku neki "božanstveni stroj" i pripisivali njegov izvor i postanak samome bogu;govorili da je ljudski jezik isto što i "izdavanje" glasova životinja, a glasovi životinja da su ist

jezik ljudi, sredstvo sporazumevanja. Tako su mislili Kondijak i Ruso. Međutim, Herder (u dizvoru jezika) dokazuje da se izvor jezika ima tražiti u samom čoveku, prema tome da čovek čovek može i mora pronaći jezik. (Vidimo da "nijedna životinja nije pronašla jezik, da bog ni

pronašao jezik, i samo čovek, kao čovek, mogao je i morao pronaći jezik.")

Konsekvence prihvatanja takve pozitivističko-antropološke teze su važne. Jer, ako je jezik pr

čoveka kao čoveka, tj. umne i osećajne snage i prirode njegove, ogledalo i vidljiv znak jednounutrašnjeg ustrojstva, savršenstva i života, onda je to svesna ljudska tvorevina, stvorena ikontrolisana razumom, kao rezultat celokupnog bića i razvitka čovekova. Ako je, međutim, jstihijna tvorevina, u osnovi isti kao glasovi životinja i zvuci prirode, onda je nepotčinjen razuga razum nije ni stvorio, nego kruta potreba i stihijna nevolja. Onda ga i registrujemo pasivno

primamo uhom, poštujući njegovu prirodnu autentičnost. Razlika je, prema tome, i u pravopitreba pisati ono što se čuje ili ono što se zna.

Proizvod čoveka kao čoveka (čime se misli na sveukupnost čovekovu i naročito na aktivnu ulučešće razuma u njegovu stvaranju), jezik ima svoje ustrojstvo i svoju zakonitost kojom živi.ustrojstvo mora biti isto kao i ustrojstvo razuma, tako i mora biti i jedna mera kroja i savršens

razumu oživeo je i živi jezik, u jeziku živi razum. Kod Grka je logos, reč , isto što i razum, i sisto što i razuman. Zato, ako hoćemo da imamo pojam o jeziku, moramo ispitati prirodu i snarazuma, jer je jezik pravi oblik i otpečatak razuma. Jezik, kao proizvod, pretpostavlja snagu kstvara, a koja se dugo prilagođavala trudeći se da nade simbole za misli. Čovek razlikuje stvastvari, svojstvo od svojstva, i može da ih izdvaja i raspoznaje jedne među drugima. Zatim, čodeo ovoga sveta i, kao takav, on s celim svetom, a naročito s predmetima koji ga okružavaju,neposrednoj je vezi. Čovek deluje na materiju (tvar ), a materija na čoveka, i to uzajamno dejssvoje spoljašnje manifestacije i unutrašnje odjeke. Ne deluje samo materija na čoveka, već i č"svoje unutrašnje dejstvo izliva" na materiju i od nje "dejstvo prima". Tu leži prvi začetak jezoznačavanje misli i predmeta, prvi postanak reči. Reči su naposredni znaci misli, a posredno

predmeta. Ova distinkcija je veoma značajna, jer to znači da reči nisu samo nazivi predmeta,

označavaju celokupnost čovekovu, njegov odnos prema imenovanoj stvari, da imaju, dakle, ssaznajnu i emocionalno-psihološku stranu, da neposredno označavaju misao ljudsku u svoj nj



složenosti, a tek posredno odražavaju predmet. To pretpostavlja angažovanje čovekove mislia ne samo angažovanje čula, ili ma kog izdvojenog, nekompleksnog načina primanja. Reči sesaopštavaju ili govorom ili pismom, a oba ova načina služe za saopštavanje misli, za komuniOba načina su podložna misli i razumu, a među sobom su naporedna (coordinata). Govor se

neposredno odnosi na sluh i ovome se prilagođava; pismo se neposredno odnosi na oko, i mo prilagođavati. Razum i misli upravljaju i određuju oboje. Da je pisanje neposredno potčinjenmišljenju, a tek posredno govoru, i neposredno oku a ne sluhu, i da je pisanje prema govoru ua ne podređeno, vidi se i otuda što gluhonemi, koji nemaju sluha i ne čuju govor, samim razuočima tačno nauče pismom izražavati svoje misli i razumevati jedan drugoga; a to ne bi bilokad bi pismo bilo neposredno podložno govoru i sluhu.

Svaki jezik, postepeno i sa vremenom, razvija se sve više; razvijajući se, jezik se, naravno, idakle, nikako ne ostaje u jednom stanju. Ova evolucija nije mehanička ni ravnomerna. Veći ilrazvitak ukazuje na duže ili kraće vreme razvijanja, mada neke okolnosti mogu razvitak jezik ubrzati, kao: prirodna živost i brzina uma, intenzitet i snaga imaginacije, kontakt s razvijenim

narodima i njihovim jezicima. I u svakom pojedinačnom jeziku nalazimo narečja manje ili virazvijena, mada je jezik jednog naroda istovremeno nastao; i tu možemo reći da su različite omogle ubrzati ili usporiti razvitak jednog jezika.

Razvitak jezika razlikuje se od kulture jezika. Jezik se razvija prirodnim putem, spontano, uprazvijanjem svih oblasti života. Kultivisanje jezika biva pismenim putem, svesno. Razvitak je

počinje sa nastankom jezika, a kultura jezika sa pismenošću. Razvijanjem jezik se preinačavakultivisanjem jezik se utvrđuje i oplemenjuje. Uočavajući stepen razvitka, kultivisanjem trebnastojati da se sačuva snaga i ustrojstvo jezika u celini, da se održi njegova vitalnost, da se raokrepe njegove oslabele žile, da se ne izgube njegovi hraniteljski sokovi.

Jezik je živ organizam, reka koja neprestano teče, i neprestano se bistri i muti. Ako se samo srazvija, ostaće neoblagorođen; ali ako se odvoji od naroda, usahnuće njegovi tvorački tokovi.

je, prema smislu svega ovoga što Hadžić kaže, da se u stvaranju književnog jezika spoje neisnarodni izvor i stvaralački napor književnika.

Tako je Hadžić -istina, u svojim najsrećnijim trenucima -pisao o jeziku, nimalo naivno ni gluon ronio na dno vode koja je stajala, a Vuk je snažno plivao živom maticom istorije. Kretanja

potrebe vremena davali su za pravo Vuku, a Hadžić je uzaludno pokušavao da akademskimdistinkcijama ukaže na zaista važne probleme jezika.

Svetića je pregazila stihija i čudo što se zove Vuk, i posle ga potopila mržnja vukovaca. Jedaga naziva magarcem uvatim, za Kopitarova naslednika Miklošića on je "savršen idiot", za Br Radičevića "jedna grdna sova", za Daničića čovek "bez dara i pameti", "nepošteno i pakosnoslab razum", za Ljubu Stojanovića "neznanje, uobraženost". Vukova teška reč dugo je živela,da izgubi snagu i danas. Kob Hadžićeva je u tome što je ostao pobeđen u jednom prelomnomvremenu, suviše značajnom za sudbinu naroda, da bi se takvo suprotstavljanje moglo oprostitzaboraviti. Ali su i Vuk, i Daničić, a možda i celokupna naša nauka o jeziku, uključujući i saostali dužni odgovor na neka izuzetno važna pitanja koja je postavio Hadžić. Na misao njego

primer, da reči nisu samo nazivi predmeta, da ne postoje samo njihova osnovna značenja, većodnosi među njima, da izražavaju misao čovekovu u svoj njenoj složenosti. (Govoreći o tomeVuk sakupio veliko leksičko bogatstvo, A. Belić kaže da je bilo "potrebno da se iznesu ne sa

osnovna značenja nego i svi prelivi među njima", što nije učinjeno. A kod Daničića, koji se iszabavio obrazovanjem reči, uočljiv je "nedostatak ispitivanja o različitim odnosima njihovim,



značenjima i po drugim crtama".)

Ne, Vukovi protivnici nisu bili neznalice ni diletanti, ni idioti, već učeni i sposobni ljudi. Onesu ih vreme, nacionalnooslobodilački pokret naroda, anahroničnost njihova jezika i literature,

dinamična snaga Vukova. Vuk im je skratio vek i postao rodonačelnik novije srpske književn pisane na narodnom jeziku i u narodnom duhu.

VI

Ali Vukova pobeda nije skinula sa dnevnog reda pitanja o koja se Vuk sporio sa svojim protiPobune protiv Vuka, obično u vremenima kad se nešto bitnije menjalo u našim orijentacijamnastajale su ili zbog doslovnog uzimanja slova Vukova, ili zbog dogmatičnosti upornih vuko

Desilo se, ni dvadeset godina posle Vukove smrti, da je temperamentni i nesmiljeni Nedić lik poslednjeg vukovca, M. D. Milićevića, slično kao što je Vuk učinio sa Vidakovićem i HadžićToga, po Daničiću, tvorca srpske novelistike, Nedić je nazvao nikakvim pripovedačem, koji j

preteranoj revnosti da piše narodski, bio banalan, vulgaran, nemoguć, sve što on piše to je"namešteno, usiljeno, lažno...dosadno i neprirodno ačenje". Milićević ide za Vukom, kaže Nene sme se zaboraviti da su se vremena od onda promenila, i da mnogo štošta što je onda mogldanas više ne može. Mada kaže za Vuka da je "retka uma i sposobnosti", Nedić, zapadnjak-a

prezire "narodski pravac", povezujući ga s Vukom.

Ne zadržavajući se na tendenciji oživljavanja ideje o književnosti gotovo identične s Hadžiće

što je na primer "idejal" pevanja Jovana Ilića: narodno pesništvo, jelinska književnost i savresvetski klasici), niti na oživljavanju, sa znatno više talenta i uspeha, poezije "mirnog čuvstva""objektivne lirike" Vojislava Ilića, čak i sa leksikom tog dovukovskog knjižestva, pomenimomišljenja koja su direktno oponirala Vuku. Skerlićeva, pre svega.

U studiji Omladina i njena književnost, i u drugim delima, Skerlić napada vukovski dogmatizizričito odbacuje Vuka i njegov pravac. On u našoj kulturnoj prošlosti vidi dve suprotstavljendva opredeljenja, dva načina mišljenja, Vuka i Dositeja, i odlučno se izjašnjava za Dositeja (Mušicki, kao Vidaković). Skerlić kaže:, "Posle pada romantizma, od 1870. godine, kada su s

počele širiti racionalističke ideje, srpski duhovi su se stali vraćati Dositeju Obradoviću. I danduhovi dele se na dva dela: na one kojima je rodonačelnik Dositej Obradović sa njegovim šir racionalističkim i zapadnjačkim idejama, i na one kojima je rodonačelnik Vuk Karadžić sa svromantičarskim i tradicionalističkim idejama... I odista, danas posle više od jednog veka, Obr izgleda bliži, moderniji, življi od Vuka Karadžića, sadašnjost i stvarnost daju mu za pravo".

Skerlić smatra da romantizam Vuka i "Vukove omladine" znači reakciju na Dositejev racionaIzjednačivši tako Vuka sa romantizmom i romantičarima, Skerlić vidi razlike i suprotnosti u t

je Dositej za zdrav razum, a romantičari su se prepuštali "maštanjima i sanjarijama"; Dositej t"što je saobrazno zdravom razumu i korisno društvenoj celini", romantičari propovedaju neoindividualizam; za Dositeja su narodni običaji dokaz zaostalosti i varvarstva, za Vuka i vuko"najviši izraz narodne duše", "pouzdan dokaz narodne superiornosti". Dositej zagovara nauku

opštečovečansku prosvetu kao izvor napretka i opstanka, Vuku i romantičarima je dovoljna n poezija, oni "traže u njoj izvor i utoku mudrosti, svu etiku i estetiku...alfu i omegu svega znanumetnosti". Dositej je prosvećeni zapadnjak i traži da se koriste tuđa velika iskustva u kulturi;



romantičari preziru "truli zapad" i veruju u "srpsku kulturu", koju "nikada nisu ni definisali usastoji". "Između Dositeja i romantičara naših, postoji razlika koja je između razumna čovekavedro gleda preda se u budućnost i zbunjenih ljudi i maglovitih glava koje gledaju nazad u pr Zato po plodnosti i dugotrajnosti uticaja i po koristi koju je doneo narodu, Dositej je za novu

prosvetu ono što je bio sv. Sava za staru. "On je bio duhovni preporoditelj srpskoga naroda, tnove srpske književnosti."

A u Skerlićevim polemičkim spisima o jeziku otkrićemo sličnost sa mišljenjima Mušickog,Vidakovića i Hadžića, čak i u frazeologiji. Zanimljivo je kako u novom vremenu, u ovim prilza nove potrebe vaskrsava stara misao i postaje nova vrednost.

"Danas se ne priznaje više jedan apsolutan gramatički krivični zakonik", kaže Skerlić u člank Filološki dogmatičari i književni jezik, "mi ne verujemo više u filološke dogme niti priznajemdogmatičnu ortografiju. Mi držimo da je jezik živ organizam, da je u večnom postojanju, u

besprekidnoj evoluciji...Kod nas Srba, smešno je misliti da će jezik Vuka Karadžića i Đure D

jezik jednog trenutka i kojim su se mogle skupljati narodne priče i pisati filološki traktati, ostvečna vremena svetinja u koju profane ruke ne smeju dirati. Današnji književni naraštaj, kojiočajno jeretičan, gotovo daje za pravo Vukovim protivnicima koji su pisali da književni jezik ne filozofi no književnici koji njime pišu. Za šezdeset godina kultura i književnost u srpskomznatno su se krenule napred, duhovni vidici su se proširili, duše su postale složenije i za noveza nova osećanja stvara se novi, razvijeniji, viši književni jezik".

Zatim (O našem jeziku): "... Mi mislimo da jezik stvaraju oni koji njime pišu, književnici, kojnove pojmove, ideje, prelive i suptilnost misli i osećanja, i imaju da nađu i nalaze nove izraze

Žestoko udarajući po Pavlu Markoviću-Adamovu, koji se klanja pred narodom, divom duševSkerlić grmi na rusovljevsku i romantičarsku divinizaciju prostoga naroda, na ono "ograničenklanjanje mužičkom kožuhu": "Div duševni, ogrezao u bedi i neznanju, daleko je od toga davođa, masa narodna ima da ide za misaonom elitom čovečanstva".

Nije teško videti da Skerlićeva shvatanja baziraju na tačnim opservacijama, ali i na uprošćenisuprotstavljanjima i krivim silogizmima. "Tribun nacionalne ekspanzije", racionalan i racionduh koji je od književnosti tražio da bude saobrazna zdravom razumu i korisna društvenoj cel

protivnik maštanja, sanjarija, individualizma, prosvećeni zapadnjak koji je zahtevao da se korvelika iskustva evropske kulture, naročito francuske, poistovetivši Vuka sa romantizmom, aromantizam sa tradicionalizmom, Skerlić je sve to odbacio u ime vedrog gledanja "preda se u

budućnost". Izmenilo se vreme, narod više ne mora elementarno da se dokazuje, seljaštvo jeda bude predstavnik nacionalnog duha; to je sad buržoazija i njena "misaona elita". Njen doprazvitku jezika nije beznačajan, mada izmene nisu suštinske.

Nasuprot Skerliću, Milan Bogdanović -da pomenem samo najkarakterističnije slučajeve - zaVukovom "pokretu" upravo ono što Skerlić nalazi da mu nedostaje: racionalne i racionalistič

pobude (i zato on nema "neposredne unutrašnje veze s Jakšićevom pojavom"; Skerlić, međutida se verbalizam, individualizam i mržnja na "truli zapad" kod romantičara javljaju pod nepouticajem Vukovim). Bogdanović je naročito ogorčen na onaj "ukočeni racionalni red reči kojinas ostao iza Vuka, i koji se još više učvrstio i okamenio francuskim uticajem". Zato, "ostaje

pitanje, da li Vukova reforma, pored sve neizračunljive blagotvornosti, nije možda u izvesno

zaustavila i na drugu stranu obrnula našu književnu misao odbacivši onako apsolutno jezik i sslavjanskih' pisaca. Bilo je, čini se, u njihovom izrazu više uslova za dubinu i za tajanstveno,



za emotivno, nego što ih je mogao imati racionalni jezik Vukov". (Drugi, opet, smatraju da jefrancuski uticaj, koji je stvorio srpsku Modernu, delovao da se konačno prekine sa starim, vu

putem u formiranju književnog jezika.) Polazeći tako sa sasvim različitih pozicija, jedan zaracionalnost, drugi protiv nje, Skerlić i Bogdanović nalaze da je glavni krivac Vuk, samo Ske

da je Vukov greh što je dezavuisao Dositejev racionalizam, a Bogdanović - što ga je obnovio.

Stanislav Vinaver, uvereni bergsonovac, u stalnoj težnji za maksimalnim izrazom, neprijateljakademizma" i svakog dogmatizma koji stvara mrtva pravila bez vrednosti za poetsko stvarastrasni tražilac skrivenih mogućnosti pesničkog jezika, takođe pokušava da prodre u tajnu odizmeđu narodnog i književnog jezika u našem vremenu. Njegove nadahnute improvizacije ob

pronicljivim zapažanjima, ali i jednostranim rešenjima. Težeći za apsolutnim poetskim jeziko"nadjezikom", koji otkriva ne samo direktna značenja već i ono čega u jeziku nema, on traži jizražava pojedinca "u odnosu na sama sebe", a ne narod, pleme i pojedinca u odnosu na plemkarakteristika starijeg, Vukovog jezika, jezika narodne poezije. Taj deseterački način izražavmišljenja, koji se dugo održao u našoj poeziji i prozi, a vidljiv je čak i kod onih koji su mislili

se oslobodili, u stvari je stari prkos, stari otpor, ali neizdržljiv, lomljiv, spreman na klonuća.deseteračkom Vukovu jeziku sačuvalo se "glomazno nasleđe iskonskih, svima odjecima snabnastavaka, završetaka, nepogubljenih slogova i preduga, komplikovana ljuljanja i izljuljavanji sporednih akcenata kroz nabubrelo, razvodnjeno tkivo jedne iste reči". Nasuprot toj kobitradicionalnog jezika, koji pešači reč po reč, ta nekad apsolutna reč ne živi više sama, već u gvojsci; i ne postoji više muzika samostalne i zasebne reči, već muzika rečenice. "Svaka reč zanešto smera, znači: ali je konačni izraz u njihovom ritmu, u načinu na koji su udružene, u onorečima nema." Napor da se izađe iz "grubog jezika predmetnog i sebarski nedoumevajućeg" (

je govorio još stari Mušicki), treba da dovede do jednog jedinog izlaza i rešenja: "rečenicom"početi misliti, najzad, višom jednom psihičkom jedinicom", ritmom se boriti protiv statičnos

Nezadovoljan Bojićevom hladnoćom bez mašte, i ledeno pravilnim rimovanjem, prema Vukorečniku, Vinaver se ispoveda: "Ja sam govorio da treba tražiti tehniku srpskoga stiha moždatekstovima. U takvim momentima bio mi je mrzak Vuk Karadžić i njegova reforma". Zato št(videli smo da to kaže i Milan Bogdanović) toliko racionalizovao jezik da je postao neupotrestih, i suviše tvrd da bi izražavao treperenje, "leprš". Stari tekstovi vukli su ga u "zlatnu tamusmo tada osetili da je potrebno uhvatiti vezu sa Vizantijom. Ja sam držao da je Vizantija potr

bismo obnovili tradiciju jezika koju je pretrgao Vuk". Umesto vukovske simetrije, monotoneracionalne pravilnosti i monohromije, Vinaver zamišlja Vizantiju kao "jednu mogućnost prepmukloga i zvučnoga, tamnoga i bleštećeg". Narodni deseterac, jasan i precizan, bio je dalekoVizantije; aleksandrinac, "nasleđe beogradske škole", francuske provenijencije, bio je pogod

adekvatan izraz Vizantije, kod nas. Tražeći načina da razbije deseteračko-trohejsku tvrdoću,na misao, poznatu i citiranu kod Jovana Hadžića, da se iskoriste mogućnosti koje leže u antič poluantičkom ritmu, i u njihovoj sintezi sa desetercem, "tako da deseterac više izrazi našu jez primitivnu koncentrisanost, a neki drugi antički ritam i jednu rasplinutiju ali sigurniju i većm pobedničku kulturnu širinu". Izlazi iz okvira ovog pregleda razmatranje o traženju rešenja kojnaš pesnički jezik rešio svoje kobi (mada bi sasvim lepo ležao, kao mnogo štošta drugo iz te

još nenapisanoj istoriji našeg književnog jezika i stila), ali da ne ostavimo nedovršeno: Vinav prevazilazi sva ta lutanja saznanjem da su on i njegova generacija bili neverni tajanstvenoj mreči: "nadajući se da smo podražavali nečem boljem i savremenijem: stranom obrascu. U stvanašavši svoje osnovno, kako bismo ga mogli podesiti ma kome i ma čemu". Stil i izraz za svo"groznicu moderne misli" moderni čovek stvara u "otačastvenoj stihiji jezika". Ova Vinavero

je jednostavna i aksiomatična na prvi pogled, ali su eto moguća, ponekad i potrebna, duga lut bi se do nje došlo. Značajna je i Vinaverova misao o kontinuitetu. Nostalgična težnja za dugi



trajanjem, za prastarim izvorom koji se ne gubi, za životom koji je postojao pre nas a mi ganastavljamo, kod nekih pesnika izražena u restauriranju naše srednjovekovne slave i sjaja (koDučića, na primer), u Vinavera je plemenitija i suptilnija: tiče se jezika i duha, koji, saznati,snagu i zrelost dalekom potomstvu. Da je Vuk pretrgao tok toga trajanja, njegov greh bi bio

neoprostiv. Ali kontinuitet jezika je prekinut davno pre Vuka, i jezička tradicija se nije moglaobnoviti. Sačuvana je jedino jezička tradicija u narodnim pesmama: književni jezik trebalo jeod samoga početka i samo na toj osnovi. Mada je Vinavera pre svega interesovala intonacija,ritam rečenice i jezika, on je rekao veoma interesantnu misao o jeziku u našem vremenu, u oskao što je i Vukova, da pesnik treba da ide za narodom, da sluša njegov govor i njegovu govomelodiju, samo to nije više, kao kod Vuka, jezik i govor sela, već jezik i govor grada, čija je skarakteristika brzina, muzika rečenične celine i apstrakcija. Taj zahtev za urbanizovanjem na

jezika, izrečen prilično davno, obnavlja se danas kao sugestija o suštinskoj jezičkoj izmeni, asuština.

Mogli bismo navesti još prilično pisaca koji, sve do današnjeg dana, i do ove, 1966. godine,

protivureče Vuku, proglašavajući ga krivim za mnoge naše nevolje i muke s jezikom. A kad jznači da postoji nešto u tom jeziku što nam ne da mira, što nas ostavlja nezadovoljnim stotin

posle Vuka, iako se od tog vremena mnogo štošta izmenilo i u jeziku i u literaturi.

Prostonarodni jezik, jezik sela, "daleko od gradova", nije dovoljan današnjoj književnosti. Ali bio dovoljan ni savremenicima Vukovim. Ne samo Njegošu koji je, u težnji da mišlju obuhvazemlju, tražio sva jezička sredstva što mu ih je pružao sav jezik do njega, već ni Branku. Nijedovoljan čak ni samome Vuku.

Od 1814. do 1847. znatno su se izmenila Vukova shvatanja. Vuk je pametno i širokogrudo re

svoju reformu, da tako kažem; neprestano je proširivao svoju zamisao, upotpunjavao je, usav bogatio. Prvi, radikalni zahtevi su pre svega rušilački: trebalo je ukloniti iz književnosti slavj jezik, koji nije imao mogućnosti razvitka, jer nije potekao iz otačastvene jezičke stihije. Bio ju sebi, jer građen, i nikakvih tvoračkih prinova nije mogao očekivati. Vuk je to učinio veomadokazavši da se u književnosti išlo krivom stazom: tuđom; da je taj službeni književni jezik

proizvoljna, načinjena mešavina raznorodnih elemenata, bez organske veze s narodnim jezik veze sa životom, zato i nesposoban da govori o narodu i životu; književnici su izgubili jezičk osećanje i tragično su išli u bezizlaz.

Šta je mogao da pruži u zamenu? Ništa od svega što je postojalo u dotadašnjoj književnosti, č blaženog Dositeja, jer je on narodni jezik hvalio, ali ga nije poznavao. Pa ni pisce koji su pre

pisali narodnim jezikom, Živkovića, Nikanora Grujića, Maletića, jer je njihov umetnički domsasvim skroman. Mogao je da ukaže samo na narodnu poeziju, stvarno lepu u svojoj patrijarhzavršenoj, ali ubedljivoj autentičnosti. I na izvorno čist jezik te poezije.

Svojim rečnicima, prvim i drugim izdanjem, Vuk je stvorio opštu osnovu narodnog jezika, konigde govorio, ali je sav postojao u narodu, i odabran je po principu "općenite pravilnosti". Tdakle, sinteza narodnog jezika sa širokih prostora novoštokavskog govora, u koji su, bez obzi

proklamovana načela njegove seljačke osnove i suštine, uključene u izvesne red gradskog jez

Ali već u prevodu Novog zavjeta Vuk je odstupio i od tog sintetizovanog narodnog jezika, u bilo sakupljeno ono što je najbolje i najčistije u narodnom govoru. Novi zadatak i novi zahte

i nova jezička, i stilska rešenja. Vukov jezik u tom prevodu nije čisti jezik sela, "daleko od gr



Međutim, opšta osnova je narodna, obrazovanje novih reči je narodno, duh je narodni. Siguraosećaj omogućio je asimilovanje elemenata kojih u narodnom jeziku nije bilo, a da se ne ošte"općenita pravilnost" njegova.

Učinivši to (kad više nije postojala mogućnost restauriranja slavjanskog jezika, kad je ideja onarodnom jeziku pobedila, kad se kod pisaca prilično stabilizovala jezička sigurnost), Vuk jeda ne postoji dogmatski normiran "Vukov jezik", već da postoji mogućnost da se na širokoj onarodnog jezika stvara srednji stil, jedino moguć u književnosti, koji se ne identifikuje sa nar

jezikom, ali mu ne protivureči. Srednji stil je jedina mogućnost da se ostvari individualizovanknjiževni jezik, jezik svakog književnika i svakog posebnog književnog dela. (Možda zato nij

bolji, individualno obeležen književnik nije pisao čistim jezikom narodne poezije.)

Ni Jakšić, ni Laza Kostić, ni Vojislav Ilić, ni ostali, docnije, nisu napuštali "Vukov pravac", "školu" (kako tvrde istoričari književnosti), već su razvijali i stvaralački bogatili suštinu Vuko

Napuštali su Vuka i iskrivljavali njegov pravi smisao upravo "vukovci", fanatični sledbenici (

su ga čak "svetim" Vukom), koji su jednu živu i životnu ideju pretvorili u dogmu. Umesto da plodonosna duhovna orijentacija, pretvorila se u mrtvi kanon, u smetnju životu, kao što je bilono protiv čega se Vuk borio. Vukovci poštuju Vukovo slovo a ne duh (kako kaže Belić), i toslovo koje je najstrože, najisključivije, iz prve, rušilačke faze. Za njih je jedini uzor u književnarodna poezija; prostota jezika i prostota pisanja je vrhovni ideal; Vukov rečnik je ne samo

jezika već i udžbenik života; jezik se nemilice "čisti", saseca, osiromašuje; revni učenici ispračak i učitelja, odbacujući sve stare reči koje je Vuk oživeo u prevodu Novog zaveta, čime sugrdnu štetu našem jeziku i njegovom razvitku. Stvorivši uski, puritanski štur, folklorni akadeoni su jezik konzervisali, odvojili ga od života, silom ga održavali u seljačko-patrijarhalnom snerazvijenosti, boreći se protiv svih težnji da se jezik prilagodi savremenom životu i mišljenjFilološkom kritikom, koja je književna dela sudila samo po jeziku, zapostavljajući estetsku st

bacanjem anateme na svaku knjigu koja nije pisana čistim narodnim jezikom, isključivošću s primitivnog narodnjaštva, oni su obnovili antivukovski kaluđerski način mišljenja, koje stvar razvijanju uvek pretpostavlja doslovnost i tvrdo pravilo. Borba protiv njih dobijala je često k

borbe protiv Vuka i "vukizma", a proboji koji su činjeni smatrani su pobedom savremenosti nVukovim anahronim tradicionalizmom. Bez razloga i bez ikakva opravdanja.

Vuk nije kanonizirao nikakav pravac u književnosti, nije normirao jezik zatvorivši ga u nenar sheme. Nesporazumi su nastali čim se počelo govoriti o Vukovu pravcu, o Vukovu jeziku, oracionalisti ili romantičaru, o sledbenicima ili otpadnicima. Takvo etiketiranje, takvo nasilnosvrstavanje u tabore, "partije" vremenom određena i omeđena postrojavanja (kakva su činili i

poštovaoci i protivnici Vukovi) neverno predstavlja Vuka. Vuk je nepogrešno osetio svoje vr odredio se prema njemu i druge aktivirao na izvršavanju nacionalne kulturne revolucije. Celosvojim radom on je skrenuo pažnju književnicima i književnosti na narod i na njegov život, iotrgnuo od zastarelih tema, grčke i rimske mitologije, akademskog verbalizma odadžija, privvremenu u kojem su živeli i otvorio im oči za stvarnost koja ih je okružavala. Ukazao je, zati

jednostavnu istinu, i izborio se za nju, da se ta živa stvarnost može i mora izraziti živim jezik će se, tvrd, negibljiv i oskudan u početku, razvijati i kultivisati onako kako se, u skladu sa živ

bude razvijala i kultivisala misao. To je suština Vukova dela ("ako ne od reči do reči, a ono buzevši u skupu jedno s drugim", kako kaže neiscrpni Vuk), i njegov značaj je zaista istorijski.

Mnogi prigovori Vuku, a ishodišta su im različita, često su neopravdani. Čak ni glavno neural

mesto našeg jezika, njegova neumoljiva konkrecija, mada je od Vuka do danas izazivala otposuprotstavljanja, ne može se smatrati kao Vukova krivica. To je osobina samog jezika.



VII

Slavjanski jezik je veštački, uglađen, jer završen, ukočen jer izdvojen, kanoniziran jer služi mvišoj klasi; narodni je živ, bujan, mnogostruk, jer je sredstvo sporazumevanja širokog kruga ljJedan je svečano patetičan, drugi slobodno pust. Jedan voli apstraktne i veoma uopštene reči,mnogo šta krije iz stvarnog života, i radije formuliše iluzije, često vanvremenske, o društvu čiizraz; drugi je veoma konkretan, sasvim ovozemaljski, o svemu govori otvoreno, nema razloginteresa da išta krije, i radije formuliše stvarnost nego njenu senku.

I zaista, to je njegova suština, i još davno je zapaženo da narodni jezik nema mnogo reči za a pojmove, za umozritelne misli.

Jedna od prvih ozbiljnih kritika na Vukov jezik, povodom prevoda Novog zaveta, izišla je izJovana Stejića, 1849. godine (Jezikoslovne primetbe na predgovor G. Vuka Stef. Karadžića k Novog zaveta, Glasnik Društva srbske slovesnosti, u Beogradu).

Stejić izražava radost što smo dočekali prevod Svetog pisma na srpskom jeziku, i to "od samVuka S. Karadžića", i prepušta drugima da ocene vernost prevoda, a on želi da kaže šta mislinarodnom i književnom jeziku".

Izlažući Vukovo objašnjenje da je uneo 49 slovenskih reči, "koje se u našem narodnom jezik govore, ali se lasno mogu razumjeti i s narodnijem pomiješati", te 47 reči "slavenskijeh"(nelicemjeran, neblagodaran, prijatan, sujetan itd.) i 84 reči koje nije čuo u narodu, nego ih j

načinio, a "najviše ovijeh riječi kazao bi ovako i najprostiji Srbin, samo kad bi mu zatrebalo...kaže da drukčije nije ni moglo biti, jer se Novi zavet mogao samo ovako prevesti. "Mi smo sznali da u našem narodnom jeziku ne'ma sviju oni reči, koje treba i mora da ima, da bi njim smogli kazati, što smo našim jezikom naumili i preduzeli kazati; pa zato smo svagda iz nužde,Vuk sad, takove potrebne, u narodnom našem jeziku nenalazeće se reči uzimali i pravili, i prismo mislili i držali, da činimo samo što je dobro i što treba." Vuk je suviše strogo sudio o tak

piscima, držeći se svoga principa, piši kao što govoriš, ali je, eto, i sam iskusio da je to lakšenego učiniti. "Kad mi nebi imali i drugo i više što napisati nego samo što obično govorimo, okojekako moglo od nas iskati da to pravilo ne prestupimo." Ali ovako, kad znamo da narodninije dovoljan za potrebe književnosti, moramo, kao i do sada, malo drukčije pisati nego što snarodu govori, otprilike ovako kao što je Vuk pisao svoj prevod Novog zaveta.

Oživljavajući tako pitanje srednjeg sloga, kojim se i Vuk morao poslužiti čim je naišao na slomateriju, Stejić podseća Vuka kako je bio strog i nepravedan prema književnicima kad su činšto i on sad. (A Vuk je govorio da ondašnji književnici, koji su zaboravili narodni jezik, učenaroda.) Istina, jezik Joakima Vujića, Milovana Vidakovića i nekih drugih nedoučenih i nedoljudi, zaista zaslužuje najstroži ukor. Ali nisu svi književnici takvi, niti su svi književnici iskvnarodni jezik. Samo, ne treba ni to zaboraviti da je neiskvareni narodni jezik veoma siromašaVukova prevoda Novog zaveta nije naš narodni jezik . A da se još Vuk odvaži da prevede "mtežu nauku", na primer filozofiju, ili bar samo logiku i metafiziku i slično, bio bi prisiljen da smnoge reči kojih u narodu nema. I šta je to "narodni jezik"? Svaki narod je "složen" od više "

Glavni redovi su: seljaci ili prosti ljudi, zatim varošanii napokon izobraženi i učeni ljudi. Seljosnovna i najveća "masa naroda", i "govori onoliko od svog jezika, koliko mu za njegov živoza predmete, dakle, koje on ne poznaje, i za ideje s kojima se njegov duh ne zanima, nema u



jeziku ni imena ni reči. Život drugoga reda, varošana, već je viši i ima više i tanji potreba, paovoga reda i jezik, premda onaj isti, kojim i seljačka prostota govori, ali naravno za sebe boguglađeniji. Najposle, treći red, onaj naučnosti i umnosti, zna i govori svoj jezik onako i onolise i koliko on u njemu prema potrebama umnoga života izobrazio. Mi dakle, koji sav narod lj

dostojno uvažavamo kako masu tako i silu umnosti jednoga naroda, ne ćemo samo onaj jezik njegova, prosta mložina govori narodnim jezikom nazivati, nego ćemo, kao što je pravo i nar kazivati i držati da je ,narodni jezik obšti jezik svega naroda, dakle jezik, koji svi njegovi ljud

jer je samo u svemu narodu sve njegovo blago i sva njegova snaga". Šta je to književni jezik?narodni jezik, živi jezik koji sav narod svojim naziva i kojim govori. Ali literarnost ovoga je

je jednaka kod svih naroda, niti se ona u jednom narodu odjednom razvila, "ni na jednom stezakovala". "Ona jednako stoji i korača s narodom celim, a naročito s njegovim državnim i gr stanjem", s njegovom nacionalnošću, s njegovim ponosom, s njegovim knjižestvom, ili, što jnjegovim duševnim razvitkom". A narodni jezik je književni onda kad se njime može lepo i l

pisati, kad je toliko osnažen da može biti sredstvo saopštavanja i za najneobrazovanije i zanajobrazovanije, "ili, ukratko, kad je on ujedanput jezik i svega dorasloga naroda i svestrane

učenosti, pa dakle -kad se njim može pisati kao što se govori i govoriti kao što se piše". (Za r Stratimirovića, Mušickog, Vidakovića i drugih, Stejić ne odbacuje narodni jezik; on pledira z

jezik, u kojem bi bio i prostonarodni i misaoniji jezik; i onda bi bio i narodni, svenarodni zapne samo seljački, prostonarodni.) Srpski narodni jezik je na onom stepenu na kojem je i sam

Najveći deo našeg naroda, seljaštvo, čak i u Austriji, gde se mogao najviše razviti, još je prilidaleko od seljaka bilo kojeg razvijenog evropskog naroda; a ovde, po otomanskim oblastima,seljaštvo je, gde više gde manje, "u prvom razvitku svoga života i stanja". Prema tome je i nj

jezik, mada pravilan po sebi, "prost i ograničen", bez izraza za suptilnija osećanja i za više miVarošani, izmešani s tuđim svetom, slabo govore, kao i plemići, državnici i zvaničnici, koji bznaju tuđi jezik nego svoj. Samo učeni ljudi, spisatelji i književnici, koji su takođe deo narod

pomoći da naš narodni jezik postane književni. Još to nije učinjeno, jer smo na samom počet je svakako zora našega knjižestva, ali je jošt daleko sjajno njegovo podne." Pozivajući se na ifrancuskog i nemačkog jezika, Stejić insistira na stanovištu, koje su zastupali svi protivnici Vda književnici i spisatelji, "umložavajući blago svoga jezika", pribavljaju mu pravilnost , sjajnuglađenost . I taj posao, dug, naporan i odgovoran, ima svoju postupnost. Jezik ne stvara jedaveć mnogi, i kroz generacije. Treba pisati narodnim jezikom, svakako, ali se mora još veomaraditi da se obogati naš neobično skromni jezički fond, ostajući na onom putu koji je već daorezultate, preuzimanjem reči iz "staro- (ili crkveno-) slovenskog", i stvaranjem novih reči i izšto čini i Vuk, daleko više nego što kaže i priznaje. (Vuk navodi da je uzeo samo 49 slavensk Stejić je našao znatno više samo u predgovoru, u jevanđelju po Mateju i u poslanici apostolaRimljanima.) Vuk je preveo Novi zavet na "pravi srpski jezik". "Ima istina u ovome njegovo

prevodu i slavenski(h) i novonačinjeni(h) reči podosta, kao što mu i slog (stil) jezika nije bez poleta i bez neki(h) u prostom narodu još neobični(h) izraza; ali sa svim tim opet je ovaj jezik srbski, ako i nije posve čisto govorni jezik."[10]

Polazeći od te konstatacije, Stejić je dao veoma značajnu sugestiju, da u književni jezik trebareči poznate u govoru ili upotrebljene u knjigama, a Vuk ih je zaobišao u svome Rječniku, i trda ih ne zaboravi u drugom izdanju.

To su najvećim delom reči koje izražavaju apstraktne pojmove, zatim nazivi iz gradskog živoadministracije i sl. Navešću ih uglavnom sve, jer zaista izgleda čudno da ih nije bilo u Vukov

jeziku, niti ih je Vuk uneo u svoj rečnik (jer ih nije čuo u narodu). Evo tih reči, čiji nedostata

Vukovu jeziku čini njegovu osnovnu karakteristiku:



sposobnost

strogost

sobstvenostgordost

dražest

živost

čestnost

blagost

opasnost

jarost

podlost

neustrašimost

nevinost

povinost

skromnost

uspešnost

krutost

oblost

okruglostkratkost

plitkost

radinost

nejakost

jakost

ravnost

raznost

izobraženostobrazovanost

stalnost

samostalnost

prevratnost

nedoraslost

priznatelnost

uljudnost

ugodnost

ljutost

udobnost

gladkost

rapavost

mekost

budućnost

postepenost

smotrenosttočnost

netočnost

ispravnost

neispravnost

sličnost



krepost

odvažnost

čovečnost

umnost

zakonitost

ustavnost

državnost

društvenost

narodnost

sklonost

naklonost

blagonaklonost

pristojnost

blagopristojnost

dobrovoljnost

blagovoljnost

zlovoljnost

zavisimost

nezavisimost

bitnost

suštnost

odkupnost

pristupnost

osnovnost

nesličnost

izmišljenost

istinitost

razvratnost

raskošnost

razuzdanost

zanimatelnost

nadutost

(h)olost

lažljivost

bojažljivost

pozorljivost

podrugljivost

podmitljivost

rastočljivost

pohotljivost

svojstvenost

podozriteljnost

izvesnost

neizvesnost

pravednost

nepravednost

pristrasnost

nezakonost



sadašnjost

prošlost

okolnost

nadležnost

bezzazornost

bezzakonost

bezkonačnost

bezmernost

bezopasnost

bezplotnost

bezgrešnost

bezpoleznost

bezbednost

bezosnovnost

bezsmislenost

bezporočnost

bezčislenost

bezčuvstvenost

bogopodobnost

tužitelj

slušatelj

upravitelj

popečitelj

osmotritelj

važnost

ništetnost

razvratitelj

prositelj

molitelj

uvreditelj

spasitelj

stvoritelj

meritelj

pokazatelj

donositelj

izvestitelj

računovoditelj

ispitatelj

izsleditelj

izvršitelj

gubitelj

narušitelj

praviteljstvo

upraviteljstvo

popečiteljstvo

nadzirateljstvo

predsedateljstvo

zasedateljstvo



nadziratelj

predsedatelj

zasedatelj

ravnatelj

iskupitelj

delovoditelj

perovoditelj

skupitelj

obitatelj

žitelj

staratelj

laskatelj

bezbožstvo

bezverstvo

neverstvo

ustrojstvo

svojstvo

rodstvo

blagoustrojstvo

samoubijstvo

laskateljstvo

obstojateljstvo

sledstvo

veličestvo

starateljstvo

načalstvo

čovečestvo

božestvo

suštestvo

jedinstvo

spokojstvo

nespokojstvo

maloljetstvo

punoljetstvo

jednoženstvo

mnogoženstvo

padež

razkaz

navod

uvod

izvod

opis

razpis

popis

prepiska

primetba

čest

počest



visočestvo

obštestvo

rukovodstvo

proizvodstvo

verolomstvo

odsustvo

prisustvo

blagorodstvo

dokazateljstvo

svemogućstvo

ratarstvo

rudarstvo

postrojstvo

vojinstvo

vest

čin

pojav

dokaz

objav

krug

poziv

priziv

utok

natisk

oglas

vkus

sluh

duh

vozduh

uspeh

osnov

savez

obzor

zadatak

odskok

naskok

odboj

izliv

uliv

odbor

izraz

celj

molba

prosba

tražba

žalba

stavak

slog



potisk

podlog

izlog

predlog

zavitak

popravka

uslov

povod

spev

plovitva

posledica

raznoglasica

izvoz

uvoz

unos

iznos

vid

nagon

pobeda

biće

prestupak

otačbina

brak

ukaz

sastav

ustav

nepogoda

oblast

obmana

obrazac

obsada

posada

opit

ispit

posmotra

osoba

prevaga

prosveta

odrod

ohota

paguba

paljba

spomenik

pregovor

prelom

predmet

dometak

odlomak



propis

zaključak

kazan

(kazna)

kleveta

metež

prevrat

nabavka

pribavka

površina

zrenik

porok

činovnik

zvaničnik

načalnik

predstavnik

vestnik

oglasnik

posredstvenik

odbornik

uvoznik

izvoznik

metežnik

oblastnik

pisalo

pol

ostavka

rastež

bilje

blesak

čast (deo)

učast (udeo)

strog

sposoban

točan

ispravan

čestan

opasan

razdražen

sobstven

svojstven

podal

bezopasan

bezkonačan

bezgrešan

bezčislen

bezčustven

bezuman



posadnik

obsadnik

odvažnik

odrodnik

učastnik

umnik

prijemnik

punomoćnik

punovlastnik

bezdelnik

vlastnik

državnik

umivalnik

naseljenik

istočnik

izobražen

obrazovan

stalan

samostalan

blagoustrojen

skroman

blagovoljan

naklonjen

blagonaklonjen

besmislen

bezporočan

povin

nevin

poročan

ljubavan

ljubezan

savestan

bezsavestan

okružen

spokojan

pristupan

izvanredan

črezvičajni

podoban

uspešan

sledstven

ustrojen

pozorljiv

trudoljubiv

čovekoljubiv

slavoljubiv

čestoljubiv

bogoljubiv



bogopodoban

izvestan

neizvestan

važan

malovažan

ništetan

priznatelan

blagodaran

udoban

uman

bezuman

nesmotren

razvratan

razkošan

buran

kaznjen

pobuđen

uzbuđen

služben

zvaničan

dužnostan

podozritelan

počastan

praviteljstven

strastoljubiv

pristrasan

neustrašim

zavisim

nezavisim

nevredim

neosporim

nepokolebim

uslovno

bezuslovno

burno

prenosno

odnositelno

ispravno

točno

srdačno

postepeno

zakonno

odsudno

pobuditi

uzbuditi

izvestiti

kazniti

izslediti



božestven

otečestven

upotrebitelan

zanimatelan

premenljiv

ustrojiti

ustanoviti

opunomoćiti

oblagoroditi

obožavati

predstaviti

predložiti

pokolebati

narušiti

vospitati

proizvoditi

prisustvovati

odsustvovati

izjaviti

izjasniti

zlosloviti

preduprediti

opredeliti

sačiniti

istražiti

ispitati

zanimati

odobriti

obnarodovati

dejstvovati

rukovoditi

zapostaviti

pobuđenje

uzbuđenje

odobrenje

predstavljanje

predloženje

izsleđenje

izjavljenje

izjašnjenje

kolebanje

vospitavanje

opredeljenje

sačinjavanje

izobraženje

uobraženje

uvaženje

rešavanje



izobraziti

prosvetiti

nadležati

uvažiti

rešiti

zaključiti

delati

razsuditi

razsmotriti

nastavljati

umstvovati

častvovati

žertvovati

nadziravati

rukovođenje

ustrojavanje

razsmatranje

rešenje

zaključenje

delanje

odnošenje

sporazumljenje

poverenje

nastavljanje

umstvovanje

ispravljanje

čestvovanje

žertvovanje

obnarodovanje

dejstvovanje

ustanovljenje

nadziravanje,

...i još neke reči.

Neke od ovih reči su nespretno načinjene, neke su preuzete iz drugih jezika (uglavnom iz rusneke još ni do danas nismo verificirali kao ispravne, iako nam nedostaju, ali većina njih stvor duhu našeg jezika, i docnije su primljene u književni jezik.

Čini mi se da je ovaj Stejićev spisak reči kojih nema u Vukovom Rječniku izuzetno interesantkarakterističan. I ne samo za Vuka, za njegov Rječnik i za njegovo vreme, već mnogo dalje,šire, za ceo XIX vek, za pravac i opredeljenje koji su obeležili veoma dugi period trajanja i ranaše literature.

Kako je moguće da je Vuk izostavio takve reči i u tolikom broju, i to u vreme kad su one već postojale, u literaturi ili u govornom jeziku određenih slojeva, kad je neke od njih i sam Vuk



upotrebljavao u svojim delima? Objašnjenje je jednostavno: te reči Vuk nije čuo u narodu.

Već prvi pogled na ovaj spisak (ilustrativan i koristan zato što taksativno nabraja reči koje u Rječniku nedostaju, a čini to njegov savremenik) pokazaće nam da on predstavlja fond reči ur

civilizacije, gradskih zanimanja i institucija, apstraktnih pojmova i sl. Vukov Rječnik je rečni sela ("daleko od gradova"), i mada je veoma značajan, mada je postao sredstvo i osnova nacikulture, on je samo ono što je i mogao biti: enciklopedija seoskog i seljačkog pojavnog sveta,inventarisana svest našeg patrijarhalnog seljaštva u prelomnom vremenu oslobodilačkih pokr da otkriva dugim vremenom akumulisano iskustvo, ali i jasno obeležen društveno-politički stduhu demokratske, pučke, seljačke, što u tom istorijskom času znači i narodne samosvesti. (Vukovom Rječniku, "tamo ćeš vaskoliki srpski duh, tamo ćeš Srbina vaskolikoga kao u ogledvidjeti".)

Rječnik nam govori da je ovaj svet podeljen na siromašne i bogate i da su za zlo i nepravdu k bogataši, a žrtve su seljaci. ( Kamata -"veliki, nepravedni interes"; obhodnja u Srijemu -"kad

seljaci redom idu na kakav gospodski posao"; pogospoditi se -"pogospodio se pa neće da radiSirotinja se bori protiv nepravde ("Neimanje nemir od svijeta"). Gospodski svet je pokvaren,morala, bez duše: novac ga kvari ("novac dušogubac", "dukat-gubodušnica"). Sirotinjsko isk teško ("Živa željo kukuruzna projo"; "kad je mlijeka, nije kaše; kad je kaše, nije mlijeka"; "tr krpež po svijeta drže"), ali je to osirotelo seljaštvo ljudski najvrednije: njegov moral, način žiobičaji, verovanje, sve je to izvan spora, i Vuk uvek govori s poštovanjem jedino o patrijarhalseljačkim institucijama.

Leksičko obilje Rječnika odražava izvanredno bogatu narodnu empiriju, naročito o onome štili se želi. [ Najesti se - Rječnik upućuje na: napitati se, nabanjati se, nabiti se, nabokati se, nab

nadekati se, nažderati se, nazobati se, nakresati se, nakusati se, nalupati se, naslagati se, natuć biti, voštiti, devetati, derati, lijemati, linjati, mazati, makljati, mlaviti, mlatiti; udariti: bubnutigarnuti, genuti, depiti, depnuti, dernuti, dupiti, lupiti, lupnuti, vreznuti, odadrijeti, odajačiti, oćornuti; jadan: bijedan, bolan, derni, žalostan, zajadnji, zlosrećan, zlosretnji, jadinji, jadovan,kukav, kukavni, kužan, nesrećan, ojađeli, tužan. A treba videti sve mogućnosti uz ruka: pristkome ruci, ima lijepu ruku (lijepo piše), od svake ruke, ne ide mu od ruke, nije mi na ruku, dispod ruke, itd.] Ali, to bogatstvo je od ovoga sveta. Čak i kad mislimo da je nemoguće ostatiživotu empirije i konkretnog životnog podatka, Vuk i njegov Rječnik nas čvrsto drže na zemljnekih Vukovih objašnjenja uz reči:

bog: "U Srba se ni jedan posao ne počinje bez pomozi bože",

Božić: "O Božiću se objesti i pobljuvati nije nikakve sramote ("ako sam se opila, Božić mi je

bojati se: "Ne boji se svaka šuša Boga, nego batine",

brat: "A. Ko ti je oko izvadio. B. brat. A. Zato je tako duboko",

voljeti: "Volim mastan kapati nego gladan plakati"

gatati: "Gatala baba da nije mraza, a osvanuo snijeg do g...",

gost: "Gost mrzi na gosta, a domaćin obadva",



daća (davanje, sreća): "Da je sreća i od Boga daća, ne bi žene ni nosile gaća",

duša: "Dva bez duše, treći bez glave",

žaliti: "Žali me živa, a nemoj mrtva",

zadušnice: "Najeo se kao siroče na zadušnice",

zvijezda: "Udario ga po zvijezdi, tj. po čelu",

zgaditi: "Ne zgadi ti psu strvinu",

jeza, jezik: "Jeza parala, guza plaćala (kad koga biju za rđave riječi)",

kar (karanje, grdnja): "Od kara glava ne boli",

komad: "Dan i komad",

loš: "Da je meni i pološa vina",

molitva: "Kod Srba kad se ko razboli, slabo traže ljekara, nego popa ili kaluđera da im čati mmalu i veliku...Mala je molitva do skora bila za marjaš, a velika za groš, a sad valja da su i on

poskupljele",

nebojša: "Nebojše najprije psi ujedu",

obraz: "Obraza nema više nego dva prsta (a g...e ima dva aršina)",

okretan: "Okretan kao donji žrvanj (koji stoji)",

pokopanje: "Dajte što za pokopanje Boga (govore kaluđeri pred Uskrs kad prose)",

pravo: "Pravo reci pa gledaj te uteci",

pristati: Siromah čovjek nije pristao nigdje",

rascvjetati se: "Rascvjetao mu se tur",

ujediniti: "Ne ujedini, Bože, Vlaha! (kažu da se tako mole Turci Bogu svaki dan)",

časno: "Ko hoće časno, ne može lasno",

zanos: ("Kad se čovjek zanese, npr. u bolesti"),

domaja: "Poteglo marvinče na svoju domaju",

domovina: -Haus und Hof (!)

zavičaj: "Mesto gdje se ko rodio i navikao; I kljuse i goveče teži na svoj zavičaj", zaključak: "



pletiće igle ono na vrhu",

jednostavan: "aus einem Stuck",

volja: "Drugome na volju",

osobina: "Gdjekoja žena ima kravu ili ovcu, što joj je poklonio otac ili drugi ko", omladina:"podmladak u kući, djeca",

odlika: "novci što plaća rodbina ubijenoga",

obzir: osvrtanje,

naslada, nasladiti: "Nasladio sam ruku na njemu (tj. izbio ga po svojoj želji)", nedostižan: "npnedostižno, tj. jedno visoko a drugo nisko naraslo, ili jedno zrelo drugo nedozrelo",

sprezanje: "Spregnu se po dva i po tri...vola", itd.

" Sjajan je to jezik, živ vrcav, nabrekao od životnih sokova, veoma određen, neugodno preciz(kao čelik , kaže Belić), pun iskustva, bodar i gorak, podsmešljiv i podrugljiv, ubodljiv, oslonjkolektivnu empiriju i veliko mnoštvo, i zato celovit, gromadan, kolektivno uopšten, mnogoglrezonantan. Jezik koji ne sumnja, sve određuje, siguran, racionalan, borben, ironičan i prkosnnarogušen prema svemu što je izvan njegova kruga, aktivistički osposobljen za samoodbranusamopoštovanje, ali i za poklič, za mržnju, za rušenje. Jezik seljaka i težaka, dugo ponižavani

pritiskivanih, koji su postali stvaraoci istorije. I sve je taj čudesni jezik mogao, zaista sve, osi

izražava apstraktne pojmove i apstraktno mišljenje.

[11]

Ponekad nam se čak čini da se Vuk u svom Rječniku podsmeva apstraktnosti ranije književnonjenoj metafizičnosti, njenoj visokoparnoj patetici. Vuk depatetizira stvari, dezavuiše i otklannjihovu transcendentnost, ne priznaje slutnje, ni senke, ni privid. Vuk kao da kaže svojim Rjeovo je stvarni, grubi, mukotrpni a opet vedri svet naroda, seljaka koji su uvek realni i konkretkad maštaju, naučeni da trpe, da se podsmevaju i da istrajavaju. Čemu bi poslužile nijanse, fimetafizičke distinkcije, tanana razmišljanja o svetu izvan ovog našeg, a u vremenu koje traži"I religija, i sve duhovne manifestacije, a najviše jezik i muzika jezika, imali su da posluže saostvarenju organizma sposobna na maksimum žilava otpora. Gde su bogumilski zanosi i udugde raskolničke prepirke i teološke suptilnosti? Sve je iz korena iščupano, da bi se došlo ne d

izrazitog ili sabornog ili nemirnog, ili tajanstvenog, - već do: otpornog." (S. Vinaver: Jezičkemogućnosti, 1952.)

Teško da kod nas postoji delo koje je, kao Vukov Rječnik, toliko odgovaralo potrebama istoritrenutka, i koje je toliko uticalo ne samo na jezik i kulturu već na celokupni narodni razvitak.

postao nacionalna institucija.

Zar je onda čudo što se dugo, veoma dugo, u jeziku naše književnosti zadržao vukovski selja patrijarhalni duh. "Uvodeći narodni jezik u književnost kao instrument građanskoj klasi da seizrazi, on je postavio i osnov za njenu književnost", kaže Milan Bogdanović za Vuka, ali je očinjenice zanimljivije da je toj književnosti Vuk ostavio duh svoga Rječnika, svoju buntovnu

orijentaciju iz vremena ustanka, konkretnost mišljenja, vezanost za vidljivi svet, odsustvo želsmisla za elevaciju, za snove i za tajanstvo. Dao joj je antejsku snagu, ali je nije puštao da su



visoko leti. Možda zato u XIX veku postoji niz dobrih pisaca, ali samo jedan Njegoš.

VIIIUz ovu vukovsku, narodnu i narodsku orijentaciju u jeziku, postojala je i druga, drukčija, koj

predstavljali Gavril Stefanović Venclović, Sima Milutinović Sarajlija i Petar Petrović Njegoš. bi verovatno trebalo uzeti u obzir neke narodne pesme, kosovski ciklus, pre svega, i neke bal

Već pri prvom susretu s Venclovićem, osetićemo drugačiju duhovnu napregnutost, drugačijuusmerenost, drugačiji jezik i pesnički intenzitet u odnosu na ono što nam nude mnogi docniji

Ovako peva čudesni Venclović:

Dovle doplovivši,vetrila svoja spustivši,u tvrdom pristaništu ćutanjada pristanemo.

Da sam se, neobavešten i neupućen, našao pred ovim stihovima, upitao bih se, začuđen: čiji sod naših velikih savremenih pesnika? Na koje me unutarnje bogatstvo podsećaju? Kad je to n

pesnički jezik dospeo do takve suptilnosti, kad je to naš duhovni razvoj omogućio takvo dožiobilje, da se na našem jeziku mogla izraziti ova mudro stišana, metafizicirana, unutra okrenutiznutra osvetljena poezija?

Izgleda gotovo neverovatno da su ti stihovi, i mnogi drugi od tog pesnika, izuzetne lepote, kasamom vrhu nekog blistavog poetskog veka, nastali pre više od dva stoleća, iz pera pesnika k istoriji književnosti ostao zabeležen kao opskurni prepisivač crkvenih knjiga i pesnik skromnimogućnosti, koji se služio i narodnim jezikom. A skudoumni i grešni jeromonah Gavril, jedanajsuptilnijih pesnika koje smo ikad imali, uplovio je u tvrdu luku ćutanja pre otprilike 220 gotada su njegovi rukopisi mirovali u arhivima Moskve, Praga i Beograda, nepročitani sve dodana. Nedavno su (zaslugom jednog mladog naučnika i jednog vrednog izdavačkog preduzećnanovo oživljeni, dignuti sa dna mutne vode zaborava, i stare muke pesnikove opet su vaskrs

Evo sam to vidimda neki drugi zavičaj zločestu mome telu vojujesuproć moga umlja... (Crni bivo u srcu)

Ali knjiga[12] koja nam je milostivo vratila jednog pesnika, učinivši otkriće kojem još ne sagle pravi značaj, istovremeno nas je obogatila i zbunila. Obogatila, poklonivši nam neočekivanodragoceno nasleđe; zbunila, unevši nered u ono što smo mislili da koliko-toliko znamo. Zar jmoguće, i kako je moguće, da je naš pesnički jezik postojao u tom obliku i s takvim izražajnimogućnostima još pre dva puna veka? I šta se to desilo, koja kataklizma je učinila da ga nestse, u tom obilju što je dva veka ležalo kao skriveno blago, pojavi tek u naše vreme. Zar to nij

čudo i koren koje je tražio Vinaver, i drugi s njim?Sad, kad su nam priređivači učinili ovaj poklon, prebravši desetak hiljada stranica rukopisne



zaostavštine pohranjene u Srpskoj akademiji nauka, sve nam izgleda mogućno, kao čak i prir Kako je drugačije i moglo da bude? Karika je pronađena, kontinuitet uspostavljen.

Venclovića su stvorili: duga tradicija slaveno-srpske škole i njen interes za duhovne teme,

tradicionalna poezija nevezanog sloga, žive veze sa savremenom svetskom poezijom, i odličn poznavanje narodnog jezika, što je Vencloviću, kao propovedniku i "opštem duhovniku" u juUgarskoj, među iseljenicima iz stare domovine, bilo i moguće i neophodno. Iz ovog nasleđa,veza, iz ove osnove, uz izuzetan poetski dar, moguće je bilo stvoriti ovakav pesnički jezik, sanarodnom opštom bazom i individualnom poetskom nadgradnjom. Bez narodnog jezika sve bu nekom vakuumu, izvan narodnog puta, mrtvo i tuđe, kao što se desilo i posle Venclovića. B

plodotvornih kontakata i uticaja svetske duhovne misli, ostalo bi nam samo naše vlastito siroBez interesa za duhovni život, ma koje provenijence, ostao bi samo interes konkretni realitetsveta, sa malom ili nikakvom mogućnošću transcendencije. Kod Venclovića se sve to slučiloidealnom spoju, i na vatri njegovog retkog pesničkog talenta -bez čega bi ostalo samo potencišansa -prekalilo se u izvanredno pesničko delo i u izrazit pesnički jezik, posebne vrste. Uz sp

"da se gotovo sve potčini poetskom izrazu, da se izuzetno različiti predmeti pretvore u poezijsvaka stvar koje se pesnik dotakne transformira u podesan predmet pesničkog dela" (Miloradkod Venclovića impresionira "sloboda poetskog kretanja kroz svet" i njegova sposobnost da sizražava apstrakciju. Ali uvek kao preneseno značenje, kao "dvostruki pejsaž" (fizički i duhometaforu i alegoriju, nikad ne gubeći tle ispod nogu. Ne znamo tačno šta je Venclović sam stšta preveo, ali ostaje činjenica da su početkom XVIII veka na našem jeziku napisane pesme k fasciniraju i danas.

Ovako peva o smrti:

Da se paštimo, dokle nam nije sunce zašlo,Dokle nam nije smrkloI životna vrata nisu se zatvorila.Jerno noću ništa se ne može poslovati,Razilazi se trgovina, zatvaraju se šatre.Posle toga, dobro znateDa se nejma od koga što kupti

Ni ima zašto... (Noć)

Luk misli ovde je pokrenuo reči iz njihovog osnovnog značenja, i one, sa drugim smislom,transponirane, oslobođene prvobitne težine, lebde iznad zbivanja kao njegova suština. A sve j

izgled jednostavno: dosledno je zadržana paralela noći i smrti, dana i života. A noću, u smrti,životni vašar, zatvaraju se ovozemaljske šatre, i nastaje drugo, neznano trajanje, u kojem se vmože kupiti ni zlo ni dobro. Apstraktnost ovde čak nije izražena posebnim rečima koje bi sanosile takav smisao, ni smelim neobičnijim spojevima, kakvih inače ima: ona je u nameri, u

prenošenju značenja. Karakterističan je i postupak dosledne eliminacije, kojim se skraćuje pumisli: jedan elemenat u paraleli se ispušta, reducira, podrazumeva, a to je valjda i jedini put dapstrakcije.

Iz sasvim druge sfere je divna Molitva protiv krvavih voda, a i tu se jezik uzdigao, kao duga,od zemlje, iako miriše na nju:

Beda na vodi, beda od haramija,



beda od svoga roda, beda od jezika, beda u gradu, beda u pustinji,

beda od lukave braćei medu laživim društvom(I prebeda ovo pišućiu oprljenoj knjigina zloj hartiji, jakož i vidi se,s neupravnim mastilom!)Od svega zla i bede,ti nas oslobodi.

Ovih krvavih vremenasvagdar punih vojske i boja

i svakoga nemira,i ne teku tako vode potočne,kakono što krvave reke teku.

Moli, presveta devo,

sina svoga,kojino je rad nas svoju krvizlio na krstu,da bi radi istočenja njegove krvi,

ostala u nas ta krv vojištanskai međusobna,što se na zemlji prolivaod zlih ljudi.Ti, blagoslovena u ženah...isuši te krvave potokeda bi u toj rekisuhima prošli nogami.Budi nam nebesnom dugom,znamenjem.da ne bude više na nas potop!

Naravno, ta vizija istorijske reke, tog strasnog potopa što se sručuje na narod, daje rečima u p patetičan prizvuk, ali i jednu dimenziju sudbinskog dešavanja, dugog trajanja, misaonu potenkakvu neće poznavati naš XIX vek. Čak stotinu godina posle, naši pesnici neće imati taj zammisaonu i jezičku sveobuhvatnost.

I uvek je u Venclovićevu jeziku neko unutarnje, dubinsko prostiranje, težnja i sposobnost preu eleviranu sferu, u neki opštiji, širi i viši smisao: Taj jezik je oslobođen od svoje elementarni svoga prvog izvora. Citiraću i neka mesta iz njegove proze, bez naročitog izbora:

"Rod na rod ustaje, sudi se i pri. Dom na dom, braća na braću... Tako li i sva veseljena pod n

sav rod jednosviđen čovečiji. Čovek čoveku je tuđin i nepoznan...



Zalud u mraku nesećanja oči glede.

Kletvi se svedodžba traži, niti ima ta kletva u kojoj lažljiva priseva nema.

Životarenju zagonetka nikoja odgonetka ne valja.

Svirajka mu se zdruzga, ali majstorija sviranja u njemu osta.

U zlobi i osedesmo!

Dugorepa je nesreća.

Bolje je malo sjanje nego velika pomrčina.

Šapat ne prolazi uzalud.

Bogatstvo na siromaštvu jaše.

Mučno je i tužno duvarovom bezdušnim govoriti.

U korenu su i grane s voćem rodnim.

Nevera nikome ne veruje.

Konac delo krasi i gubi ga.

Misao je u tuzi gorka i nezaustavna".

A ovako govori Devojka u drami Udvorenje arhanđela Gavrila devojci Mariji:

"Ja bih savijen svitak, neka se božije slovo napiše u meni! Ja runo - kiša da izaspe se na me.kupina - nek je zažeže gornji oganj! Evo svećnjak - na njemu da svetli goruća sveća. Ručka jse saspe i sruči se mana. Ja postelja -može leći mladoženja. Carska sam stolica - neka sedne cCrkva sam - de uleze arhijerej".

Ili razmišljanje o životu i smrti:

"Doista je svašto, što je god mesnato, kao i trava. I svako čovečje nošenje je kao jedan isto ctravi: trava se pognu, cvet uvenu i otpade...Dođe smrt, sve mu dobro pojagmi, uze ga za robaodvede strmogledeća, čemerna i nevoljna, nesvesna i preplašena; što god dobra imade sve m

prođe to kao u snu i provrvi kao dim ni u što...Kano đaci kad neku komediju čine pred ljudimsmeh i za šalu oblačeći se u razliko lepo ruho... a ovamo -ništokape, svi ih znadu tko su oni...suton, sve se raziđe svojim putem: stovrazi sakriju se, skinu sa sebe ono tuđe odelo, ostanu z

propalice i opalice ko i bili. Tako i o tome... smrt sustiže, pazar se raskide, bogat blago pogubsiromah siromaštvo pometnu... Suton mu sustiže, go se svuče, za sramotu osta, s pazara ovog

prazan ode..."

Unutarnje bogatstvo Venclovićeva jezika, patina dugog trajanja koje u sebi nosi, fina kultivisfraze, ritma, kompozicije, elastičnost i prilagođenost višem, izvedenom obliku mišljenja, mak



izražajnost uz krajnju ekonomičnost, sve je to bilo dostignuto veoma rano, na samom izlaskuveka, moglo je da bude sigurna baza za razvitak našeg jezika, književnosti i kulture. Na žalostom času kad se stvorila velika šansa, desio se preokret ravan udesu, koji je našu kulturu unazveoma dugo vreme i okrenuo je potpuno drugim putovima. Venclovićevo delo nije štampano,

jedna istorijska akvizicija, već ostvareni visoki domet na iskustvu vekova, ostao je mrtvo bla je samo veličanstvena iskopina, setno svedočanstvo jedne velike mogućnosti koju su vreme ionemogućile.

Neposredno posle Venclovićeva nestanka, polovinom veka, iz političkih i nacionalnih razlogsve više ruski uticaj, u naše krajeve dolaze ruski učitelji i naši ljudi školuju se u Rusiji, prenoštampaju ruske knjige, i sve više prevladava čudni, statični, narodni nerazumljivi, tobože sves

jezik, kao izraz političke orijentacije, vezivanja srpskog naroda za veliku pravoslavnu Rusiju,ogromni korpus apstraktnog slovenstva. Ali ta iluzija, taj tragikomični politički karusel praznuzdanja i žarkih dodvoravanja, da bi se sačuvale privilegije i prava u Ugarskoj, rezultirao je uu jeziku, u književnosti, ozbiljnom stagnacijom, a u odnosu na Venclovića, i velikim nazado

Nikakve šanse nije imao taj slovenski esperanto, i narodni ustanak je morao da stavi na dnevnjegovu likvidaciju.

Tako je sve moralo da počne iz početka, od večne osnove, narodne, od narodnih pesama i pripovedaka, od težačkog govora.

Teško je odgovoriti na uzaludno pitanje: šta bi se desilo da je Venclovićevo delo štampano, d postalo šire poznato i da je bilo u mogućnosti da izvrši jači uticaj na razvitak srpskog jezika.tom slučaju prevladao posle njega slavjanski jezik? I da li bi se Vuk poslužio Venclovićevimu borbi protiv slavjanskog? Da li bi ga uzeo u obzir, ma u kojoj meri, jer je na tom zaista naro

jeziku Venclović ostavio solidne obrasce iz mnogih duhovnih oblasti, krećući se s lakoćom u područjima "metafizike, filozofije i apstrakcije, kojima Vukov jezik jedva da je bio dorastao"Pavić koncilijantno, a mogao je sasvim mirno reći: kojima Vukov jezik nikako nije bio dorastVuk išao svojim putom, odbacivši Venclovića, kao i Dositeja, kao i sve ostale, iako je Venclodrugo nego svi oni. Možda bi Vuku Venclovićev tanani, neseljački, kontekstualni jezik, kojiizražavaju metafizička, rafinirana, ponekad i bizarna duhovna stanja, izgledao tuđ i nekoristau vreme velikih istorijskih preobražaja i podviga. Sve što bi se o tome moglo reći, bilo bi

pretpostavka.

Ali nije pretpostavka, već činjenica da je jezik dvojice Vukovih savremenika, veoma razvijenu suštini sličan Venclovićevom, Sime Milutinovića Sarajlije i Petra Petrovića Njegoša, ostao

izdvojen, usamljen, izvan opštih tokova naše književnosti i kulture, i bez uticaja koji zaslužuj jezik je mnogo bliži Venclovićevu nego Vukovu. To je jezik misli, traženja smisla izvan obič poznatog, kopanje po večnim tajnama života i smrti, tajnama bića ljudskog, njegova mesta, ssvrhe.

Zar ne podsećaju na Venclovića pre nego i na jednog našeg pesnika Milutinovićevi stihovi:

Šta je slava i junaštvo,Sta je obraz i poštenje,Sta li pomen i pofalaŠta l' po smrti prazno ime?

Vlast i slava malo traju,Raj nam šta je? đe li vječnost?



Sve iščeznu s našim tijelom:Smrt i raka -opšte mjesto.Trud' se, knjižni, kolik' hoćeš,Puni glavu (a praznoćom!):

Ljudska znanja sva su neznan.Kosti u prah, prah u ništa,Duša para, para -vjetar,-Gle na čem je nadežda namSveg života osnovana. (Razvrat)

Kod Venclovića je to izraženo slično (mada lepše, rafiniranije):

Bilo li, ili ništa ne bilo, priviđeno pak nestalo ga,razvijalo se vetrom i otišlo

kao ispred trčućih kola prah i dim u maglu.

A ima i čudnijih sličnosti. Ovako Venclović o snu:

San je svakom prava vremenita smrt,Svakodnevni životu konac.

Milutinović:

Sanak tvrdi ko boravak smrtni.A još je Andra Gavrilović ukazao na ponavljanje istog poređenja (o Turcima koji su navaliliskakavci) kod Konstantina Filozofa i kod Njegoša. To bi moglo da svedoči o jednoj liniji utickakvom-takvom hvatanju kontinuiteta, čega kod drugih naših pesnika XIX veka nema. (Ali ohipotetično tvrđenje, suviše labavo zbog moguće slučajnosti u ponavljanju motiva, trebalo biverodostojnije ispitati.) Važnije je, međutim, da su duh i suština slični.

I druge teme Milutinovićeve, patriotske, slobodarske, kazane su jezikom koji teži uopštavanjunutarnjem intenzitetu:

O varvarstvo, bog te ukinuo, Nestalo ti traga u svijetu! Ti svirjepost i črezmerje rađaš,Ti namećeš jaram na čovjekaŠto ne gmiže nego dupke hoda.

Ili:

Junad su tek nebesno jato.

Ili:

Zemni raju, živote nam kratki,



Smrti grozne nepoznati času,Svjetino li mamci okićena,Čudno biti poklonikom vašim!Dobra vaša na noseve skaču, itd.

Primera ima mnogo. (Upotrebu rečce l i, koju je kritika kod M. Nastasijevića primila kao velikvalitet, nalazimo često kod Venclovića i Milutinovića.)

A Njegoš? Još ni do danas nije zadovoljavajuće ispitana posebnost Njegoševa jezika, i ovaj v pesnik se u tom pogledu ne izdvaja između ostalih. Često se čak vezuje za duh i suštinu našeknjiževnosti, a ne uočava se drugi, drugačiji put kojim ide njegova poetska misao.

Milan Bogdanović, na primer (Realizam Gorskog vijenca, Naša književnost, 1947), kao što inaslov kaže, ističe u Njegoševu delu kao osnovno, suštinsko, ono što je sraslo za tle. NjegošGorskom vijencu je "pesnik stvarnosti, života u njoj, čoveka i njegove zemaljske sudbine". O

sukobljava sa "stvarnim, opipljivim problemima, za koje nema kosmičkih rešenja". "Do tančikonkretna uočljivost svakog ljudskog lika." "Iguman Stefan predstavlja jedan određeni naš ntip...kakvih kod nas stvarno ima." On "u suštini znači negaciju svakog maglovitog uznemirentzv. višim i nerešljivim problemima". Pesnička ekspresija je "sva konkretizirana, čak i kad seispunjuje mitološkim reminiscencijama, sva od stvarne slike i upečatljive izražajnosti, onaodiše...dahom realnoga narodnoga jezika i govora".

Aleksandar Belić (1847. godina u našoj kulturi, Naša književnost, 1947) kaže da je 1847. god Njegoš dao "najveće delo naše književnosti na narodnom jeziku". Njegošev jezik je isto što iBrankov jezik: "Naš književni jezik dobio je tako vrlo darovito osvetljenje u dramskom spev

Vladičinu, u duboko nacionalnim pesmama a tako isto lakim, često nestašnim lirskim pesmaBrankovim i u živopisnoj prozi Vukovoj. Sa tri strane pokazano je kako se mogu na narodnodati velika književna dela, i to u samom početku naše književnosti na narodnom jeziku". Belida je Njegoš "pravi predstavnik jezika katunske nahije", i kao da se jedino u tome razlikuje oOn čak kaže izričito: "Njegoš uobličava svakidašnji jezik". To čudnovato nerazlikovanje,izjednačavanje Njegoševog i Vukovog jezika proizlazi, čini mi se, iz romantičarskog odnosa,danas nije sasvim iščezao, prema tim našim nacionalnim počecima. To Belić izražava priličnnesrećno: "I naš lepi jezik izvio se iz grudi naših književnika...I to je bio isti jezik, koji su našvekovima obrađivali u svojim tradicionalnim delima." I svi su isti: "Mesto jednog Vuka dobil

posle 1847. godine četiri Vuka od kojih je svako svojim primerom pokazivao da se samo ona je Vuk tražio mogu dati velika dela" (Njegoš, Branko, Daničić i Vuk). Ponavljajući Daničiće

1847. ("Onaj danas u Slavena ljepše piše koji prostije piše. Za tu je narodnu književnost, za t pisanje od potrebe prost narodni jezik"), Belić kaže: "To je ona prostota u književnosti za kojtoliko žudeli toliki..." I Daničić i Belić verovatno misle na jednostavnost, mada kažu prostota

jedan i drugi decidirano tvrde da je u Vukovu Rječniku oličena stvarna suština i duh srpskog

Očevidna je, kako mi se čini, nacionalno-davorijska teza o jedinstvu i identičnosti jezika svih pisaca XIX veka, a apologija konkretnog, svakidašnjeg, opipljivog, stvarnog jezika kod Njegsvakog pravog književnika, implicira odbijanje svakog drugog i drugačijeg jezika, svakog dr drugačijeg pristupa književnom delu. Najpovršniji uvid u Njegošev jezik, međutim, pokazaćeu osnovi narodni jezik, ali bitno drukčiji od Vukovog. To je druga težnja, drugi misaoni procdrukčija leksika, drugi i drukčiji stil. Karakteristično je da prva Njegoševa reč u Gorskom vije

posveta, ne postoji u Vukovu Rječniku. Ni druge, posle nje: prah (u prenesenom značenju), vi gorditi se, ni mnoge druge [žrtva, užas, svakolik, bič tiranah, strava zemna, varvarske lance, s



(čelične) grudi, tragičeski konac, itd.].

Ali nije vidljiva bitna razlika samo u Posveti. Deseterac Gorskog vijenca je sasvim drukčiji nnarodni, najčešće bez cenzure, bez kidanja i pada, krepak, celovit (Praunuka Turkova s Kora

opuste zemlju svakoliku; Francuskoga da ne bi brijega). Njegošev stih se ne zamara, nema kldinamičan je, misao prekoračuje opasno mesto, vuče je napred želja da se izvikne, odmaheksplozivno, svoja i osobena, daleko od svakog opšteg mesta, opšte reči, opšteg ritma.

Ni jezik, najčešće i na najuspelijim mestima, nije vukovski:

Zviezda e crne sudbe nadъ nьomъ…

Vražъ pleme pozoba narode...

Malenъ svietь za adova žvala.

Ili ovaj filozofski lament dubokog smisla, svemirskog opsega:

A я љta ću? Ali sa kime ću?Malo rukah, malena i snaga,Edna slamka među vihorove.Sirak tužnый bez nigđe nikoga,moe pleme snom mrtviem spava-Suza moя nema roditelя-

Nada mnom je nebo zatvoreno,

Ne prima mi plača ni molitve-U ad mi se svietъ pretvorio,A svi lюdi pakleni duhovi.Crnый dane, a crna sudbino. Itd.

Vladika i Iguman Stefan su "u carstvo duhovah". Taj napon misli, taj napor da reči prošire svraspone, da: obuhvate nebo i zemlju i čoveka razapetog među njima, to je poetska snaga Njegali i jedno poetsko htenje, pesnički put. Kod Njegoša ćemo se susresti sa obogaćenim, izmenjstilizovanim, na viši misaoni nivo dignutim narodnim jezikom, osposobljenim za meditaciju,sadržajan simbol, za univerzalni smisao. Od svega je možda najvrednije da je osnova Njegoš

jezika i misli u stvarnom životu.

A eto, desilo se da su i Milutinović i Njegoš priznati za velike pesnike (čak i oprezni Vatroslau Književniku, 1866, naziva Milutinovića genijalnim), Njegoša je prihvatio i narod, ali njihovnjihov pravac, njihov jezik, nisu prihvaćeni u našoj književnosti. Zašto? Verovatno zato što jvukovski jezik uhvatio maha kad se Njegoš javio sa svojim Gorskim vijencem. (Posle Vukovse "po neophodnosti dalje razvijala književnost na narodnom jeziku, jer je ovaj početak bio tasnažan i tako dinamičan da je izazvao prirodno i stalno produženje", kaže A. Belić.) U stvari,

pobeda i sve veća afirmacija naroda, donela je punu afirmaciju Vukovog, narodskog shvatanj jeziku, stvorila od njega aksiom, i Vukov Riječnik je stvarna osnova literature i kulture XIX

Slučaj Sime Milutinovića je jednostavniji i razumljiviji. Osim komplikovane pesničke faktur

stvarane iz spoja narodne i klasične književnosti, osim smelih i neobičnih neologizama, složemetafora, nekonvencionalnih slika, Milutinović je, u svom poetskom maksimalizmu, postajao



razumljiv pa čak i nerazumljiv, što je (u vreme kad je prostota pisanja proglašena za vrhovni iumanjivalo njegove i onako male šanse da u srpski jezik unese neke drugačije osobine, drugaunutrašnju strukturu nego što je vukovska.

Nazivamo je vukovskom, jer je zaista to. Vuku pripada sva zasluga što je koncipirao i u celinformulisao demokratsku misao o jeziku, književnosti i kulturi, što je sproveo njenu istorijskuinauguraciju, postavši ono što je najviše moguće -izraz težnji svoga vremena i čelovođa narotome ne zaboravljamo da su jezik i misao u toj revoluciji izgubili jedan deo svojih mogućnostizvesnom smislu potisnuta misaona strana i zapostavljeno bogatstvo duhovne mnogostranostini na putu velikog Njegoša nije bilo sledbenika, makar u pogledu jezika i opšteg htenja. Aliza to kriv, mada je njegova reforma osnovni razlog takvog stanja. Pre svega, Vuk je razrešavi političke protivurečnosti u duhu kretanja svoga doba, demokratizujući jezik i kulturu, a zatiostvario ogromno delo kulturnog preobražaja, koje je značilo regeneraciju celokupnog životaaktiviranje novih snaga, korisnih u veku velikih podviga. Uza sav ogromni značaj koji ima Vreforma, bilo bi prirodno da ona bude široka osnova a ne kanon, da se prilagođava vremenu i

razvitka duha i opšte kulture, a ne da njena startna suština postane smetnja. (Jer tek na samoveka Dučić, po Matoševom izrazu, prvi unosi nijansu u srpski jezik, i to prema francuskom jePola veka je trebalo da prođe da bi se naša književnost osmelila na bitnije jezičke inovacije.)nije kriv Vuk. (Srpska buržoazija, koja preuzima vlast u novoj državi, preuzima mnoge ideje

patrijarhalnog seljaštva, ali zbog njegovoga broja, ili zbog čudne potrebe da se počeci svake ikonzerviraju i kanonizuju.)

A suština Vukove reforme davala je mogućnost blagotvornih izmena, prilagođavanja, poboljšDemokratska i životna orijentacija Vukova osigurala je dug život i aktuelnost mnogim njegomislima koje se tiču najznačajnijih problema kulture. I to ne samo "u skupu jedno s drugim","od reči do reči", kako sam Vuk kaže. Pomenućemo neke.

Govoriti i pisati narodnim, maternjim jezikom znači pre svega misliti na način koji je neponoosobenostima i uslovnostima različitim kod svakog naroda i u svakom jeziku ("zašto svi naro

počinju s jedne strane misliti o stvarima; i otud je postala ona razlika između jezika što se zosvojstvo jezika"). Tek tako, upijanjem svojstva jezika a ne učenjem pravila, stvara se onaj jed

jezički osećaj koji pomaže da živi, nedogmatizovani jezik, čije mogućnosti treba neprestano postane sredstvo izraza za žive, nedogmatizovane misli, jer: lepše misli -lepši jezik.

Kontakti među narodima su neprestani (naša zemlja "nije sama na svetu ili ograđena od ostalsveta"), zato -koristimo se tuđim iskustvima i bogatimo jezik tuđim rečima (u izvornom oblik

stvorenim u duhu našeg jezika). Ali se jezik može bogatiti i unutrašnjim razvitkom, sam iz semože "izobraziti i ulepšati bez tuđih jezika", otkrivanjem tajni i mogućnosti koje u sebi krije.

Potpuno čisti prostonarodni jezik ne može biti književni. Dužnost je književnika da "na osnonarodnog jezika stvore književni". Tako će, i bogateći se i menjajući, jezik sačuvati onu neopunutrašnju vezu i vitalnost.

Pravo i dužnost književnika (ako "ikaku vlast u jeziku imaju, ja mislim da tu imaju") jeste da jeziku odlučuju za ono što im je potrebnije, što je bolje, "što je pravilnije". Ali ne gledajući "ugoditi vkusu prostote (koja ni sama ne zna šta hoće ni šta joj treba), nego treba da piše onak nalazi po svome umu da je pravo i potrebno"; neka piše za one koji znaju šta je prava vrednos

makar takovijeh danas ne bilo u narodu našem ni po jedan na sto hiljada: doći će vrijeme kad



više".

Mera kojoj se teži treba da bude najviša, cilj uvek treba da bude savršeno, "a ono će i onako bsavršeno koliko je moguće", koliki je domet svakog pisca. Ko će mu pomoći? Niko i ništa, ni

čovek, ni pravilo, ni uzor: pisac mora da upozna život i da otkriva tajne jezika; u svemu ostalupućen je samo na sebe, i "mora i za najmanje sitnice da se dogovori sa sobom".

To je živi Vuk, čelovođa (reč je njegova) svega što smo danas i što smo mogli biti do danas.smo se od Vukova jezika, i on nam više nije ni uzor ni mera, niti može da bude: sto godina jeod njegove smrti (1864), a sto pedeset od prvog izdanja njegovog Rječnika (1818). Posle Vudoduše, učinjeno sve što bi dužini toga perioda odgovaralo. (Propušteno je da se smelije ukljsavremeni jezik sve što je vitalno u literaturi pre Vuka, svi oni pogubljeni i zatureni valeur-i,mogli postati nova mogućnost u sklopu današnjeg jezika; kao što nismo, u drugom smislu, unaročito dugu ni bogatu kulturnu tradiciju uveli protivnike Vukove, čija shvatanja ne nose višnazadnosti; nismo potpuno savladali upornu konkretnost kao ni anahroničnu folklornost jezik

ponekad ih još i utvrđujemo kolokvijalnim regionalizmom; nismo stvorili ni potpuni rečnik savremenog književnog jezika; nismo sasvim sigurni ni šta treba da bude suština tog našeg d

jezika.) Pa ipak, to dugo vreme nije prošlo uzalud. Odstranjivanjem predrasuda o zabranjenizonama i tabu izvorima, u jezik se uključuje sve što živi kao mogući izraz; ogromno je povećleksički fond; u nizu slučajeva, koji na žalost nisu suviše česti, ostvaruje se dugo željena mogiskazivanja umozritelnih misli i savremene osećajnosti.

Sa sigurnim jezičkim osećanjem pronalazimo nove izražajne mogućnosti u staroj domorodnostihiji, od koje se više ne odvajamo, zahvaljujući Vuku.

Napomene1. Crni bivo u srcu, izbor i predgovor Mil. Pavić, izd. "Prosveta", Beograd, 1966.

2. Isto delo.

3. Salo debelog jera sačuvano je u jednom jedinom primerku, koji se čuva u biblioteci nekadSrpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu, jer je knjiga uništena, kao opasna. 1947.Matica srpska je izdala Salo... kao fotokopijsko izdanje.

4. Navodeći stihove:

Glup Srbljin budi, govedarskiGovori, onda si ti Vukov Srbljin,Ako si lepša što perom napisaSrbski to nije —

Skerlić kaže da su Tekelijini. I produžava: "A jedan drugi stari pisac uzvikivao je:

Slepačke gusle Orfeju zar lira da budu?

A to je Tekelijin stih iz iste pesme.



5. Najoštrije i najnepovoljnije mišljenje o Dositeju izrekao je u recenziji "Primječanije na preg. Pavla Solarića k Mezimcu Dositeja Obradovića" (prvi put u celini objavljena u Kovčežiću 11960, u knjizi Vuk St. Karadžić - Kritike i polemike, Matica srpska i SKZ, odakle prenosimonavode i citate). To je prilično oštar pamflet, koji bi izgledao čudan i neobjašnjiv, kad se ne b

sagledao u kontekstu Vukova stava u celini, u odbijanju svega što se dešavalo u književnostiustanka. Vuk ne prihvata Dositejev slavjanski jezik, zatim njegov kosmopolitizam, religioznuindiferentnost i naročito negativan stav prema narodnim običajima, što je za Vuka deo narodduhovnog bogatstva, jedna njegova dragocena osobenost, znak po kome se izdvaja medu drunarodima. ( Zakon, jezik i običaji su najsvetliji svakom narodu, kaže Vuk.)

"Za prve tri godine", piše Vuk o Dositejevu boravku u Srbiji, "nije imao nikakvog drugog posšto je učio ono jedno dijete (Aleksu, sina Crnoga Đorđija), pa i to nije sve učio, nego je išlo ia on ga je samo poučavao i s njim življeo. Ako nije imao nikakve plate, nije mu ni trebala", jgospodsku hranu i napitak, konak, svu poslugu, a "davalo mu se opet kašto po desetine dukatmu je više trebalo plata (njemu kao staru kaluđeru)? Zar je on bio došao u Srbiju da teče novc

njegovim muzama u Srbiji (među koje g. Solarić računa i njegovu platu), toliko nam je pozna je pisao nekoliko poučenija, koja su se čatila u crkvi biogradskoj, 1808. godine na novo ljetoruskome caru i Rodofinikinu (koji su naštampani u Mlecima), i može se reći da su najgori odnjegovih stihova..." Nije Srbija kriva, kao što kaže Solarić, da Dositej nije više napisao, jer jeizvan Srbije napisao malo, niti je "vrlo hitio s pisanjem". A i u Vlaškoj nije ništa znamenitijenego što je dobio jedan sveštenički zlatan krst; i sto je došao u Biograd prije Petra i Milenka [Dobrnjca i Milenka Stojkovića] i protolkovao Crnome Đorđiju njihove intrige i pomagao ih piz Srbije (i tim načinom pomogao da Srbija prije propadne), i potom postao ,popečitelj duhovnarodnago prosveščenija' i dobio pet stotina dukata plate na godinu. I tu je već bila riba uhvaćključevi se našli (niti je trebalo više mreže na trpezu metati, ni pogureno ići...) Sad dakle i misa g. Solarićem: kamo sreće da ne bješe ni on prešao u Srbiju! Zašto on Srbiji ako nije učinioštete, polze nije nikakve; a sebi je učinio i štetu i sramotu. Zašto je on na ovoj strani po svom‚veщjedstvu‘ i ’sladkorječiю‘ propovijedao i kazivao kako bi trebalo činiti, pa je pokazao dasasvim različito: znati o kakvom poslu lijepo govoriti, i znati ga dobro i pametno raditi!" — "

je Dositije vikao na laskanje i na laskatelje, toliko je to rado imao." — Što se tiče jezika, Dosi"pisao po pravilam babi Smiljani", kao i ostali. Nije Dositej prvi počeo izostavljati ni neka slšto veli Solarić, nego su "Srblji pisali bez jerova i bez я i ю na dvadeset godina prije Dositejeknjiga". "Vrlo nam je drago što g. Solarić ne pominje uzrok zašto je Dositej u početku Mezim

potvrdio svoje misli da treba srpski pisati knjige: zašto onomlani pisaše neko u njemačkim no(Österr. Beob. 1818. №260) da se Dositije pokajao od svoga govedarskog jezika!" — "Љto s

jezika u ovom predgovoru, on je obična bezpravilna smjesa srpskog i nisko-slavenskoga kao

Mezimcu. "

6. Zanimljivo je kako Vuk govori o crtežima na stećcima, u Rječniku, smatrajući da su ružninerealističkog tretmana, zbog stilizovane deformacije.

7. Koliko Vidaković nije poštovao narodne svetinje, vidi se i po tome kako je naslikao lik Kr Marka (u Ljubomiru u Jelisiumu), dajući grotesknu sliku. -Glava mu je zamašna, prostak je, amu nije bolji, "neće da se uči", za nauk nije sposoban, ne zna ništa, sem turski, a i to je naučisultana, pijanica: "on pije, gospodine, pije kao guja", "prost i tup", nezgrapno se ponaša, govokoješta, smešan je prema drugim uglađenim mladićima "od mode".

Govoreći o tome u svojoj studiji Milovan Vidaković (Beograd, 1934), Pavle Popović kaže ind"Gospode Bože! Kakve su ovo budalaštine!" -"Ja ću i da razumem još da se u Vidakovićevo



ranije o Marku nije uvek mislilo kako mi danas mislimo. Reljković ga, to znamo, zamišlja rđčoveka "koji nije zaslužio slave". Rajić ga karakteriše kao "silnago nahalnika i nepodlago pijkrome pročih bestudiji".

Solarić... kaže s podsmehom: "Marko Kraljević bi se po svoj prilici junački nasmejao bio, čujSerbi... o nekakvom prosveštenju peku (staraju)." Čak Milutinović, i to docnije, govori pogrdMarku, u Diki Crnogorskoj, npr. on kaže (III, 8):

Marko pio i pamet ispio,Ja mnim pjan je on i poginuo...

... Što i Vidaković nije pošao za Vukom? ("Iz Vukovih zbiraka izići će docnije ona simpatičnMarkova kako je mi svi danas shvatamo.")... Suviše, neka i nije pošao za Vukom, -za obično

pameću da je pošao, pa ne bi naslikao ovakvog Marka. Tako komično i neskladno nije ga slik jedan od onih koji ga ne vole, ni Rajić, ni Solarić, ni Milutinović...Mi smo dosad videli da Vi

govori koješta, ali je ovde -izvinite za izraz... počeo i da bleji. I što se i doticao istorije kad jenejasno predstavlja."

Vuk nije govorio o ovome, jer se o Marku priča u trećem delu romana (a Vuk je pisao samo odva dela), i eto, kao da P. Popović naknadno govori i u njegovo ime, ogorčen najviše zbognepoštovanja narodnih svetinja, i otuda sud o Vidakoviću da je pisac "detinje pameti".

8. U Odgovoru na Sitnice jezikoslovne Vuk navodi celu Hadžićevu pesmu, da bi čitaoci "mogkako to g. Svetić govori":

Moja muzaVerna muza naslonila nežne glave krotak lik,

Na prsi mi pala mila, boravila sladak san.Tiho, tiho, neka spava; umoru je pokoj slast...Kad se muza probudila, u bašču je šetala,Rosom je se jutra mila, ruže cvetak uzbrala,Da njom s čela znoj mi utre... itd.

(Pesmu navodim u savremenoj transkripciji.)

Ispod pesme je Vukov komentar: "Može biti da na sujetu g. Svetića niko nije mogao načinitisatire od ove koju je on sa svojom muzom sebi načinio. Kad čovjek dobro misleći ove njegovmuzine riječi pročita (npr. kako muza govori da je: ,Caru Francu venac plela, dižuć' Srbma čžar; svog jezika tanke žile srbskoj braći javila', itd. -M. S.) mora kazati da je muza kratkoumn

bezobraznija od svoga ljubimca; i tako g. Svetić u svemu ovome ništa istinitije nije kazao negovo njegova muza".

Možda je ovo Vukovo ismejavanje -Vuk čak pominje i reč satira -podstaklo Branka da parodistu pesmu u Putu.

9. To je parodija Hadžićeve pesme Palinodija jerovih vragova iz 1825. g. u kojoj Hadžić pev

Padaju carstva presilna, i prestoli gordi se ruše;



Slava im pada i čest; postaju para i dim...Ti si pak večno ti. Prostrano carstvo je tvoje:Kamčatke ledeni breg, Dunav je vlade ti kraj...Milosti krilo i vlasti, o veliki debeli jeru,

I na nas prostri se, nas grej; primi, o primi nas.

10. Stejić je prvi zapazio da je Vuk u prevodu Novog zaveta odstupio zapravo od svoje ideje prostonarodnom jeziku, primivši u priličnoj meri srednji put, srednji slog, srednji stil .

Ni do danas nije izvršena potpuna jezička i stilska analiza Vukovog prevoda Novog zaveta.izvanredno značajan za razvitak našeg jezika i za pravac kojim jezik mora da ide u svomeneophodnom bogaćenju. Jezik toga prevoda nije "racionalizova-. ni" jezik narodne poezije, nnjen tvrdi, mehanički ritam. I muzika svake posebne reči. Posebna aroma starine, postignutaupotrebom arhaičnih reči, poetsko svečani ton koji odgovara materiji, bogata melodija razrađ

rečenice, vitalan spoj narodnog jezika, svežih neologizama, posrbljenih i neposrbljenih slavjareči, to je respektabilni srednji slog, prilagođen sadržaju koji izražava, vremenu u kojem je nstvaraocu koji ga je realizovao.

Evo glavnih osobina prevoda kojima je Vuk odstupio od jezika narodne poezije:

-arhaična intonacija, česta upotreba aorista i imperfekta (što je knjiška osobina): '"A oni u tajostaviše lađu i oca svojega i za njim otidoše. I prohođaše po svoj Galileji Isus...";

-česta upotreba participa prezenta i perfekta, umesto zavisnih rečenica: "... učeći po zbornici

njihovijem, i propovijedajući jevanđelje, i iscjeljujući svaku bolest..."; "I sabravši sve glasovesvešteničke i književnike narodne, pitaše ih..."; "I ušavši u kuću, vidješe dijete s Marijom matnjegovom, i padoše i pokloniše mu se...";

- česta upotreba inverzije: "po zbornicima njihovijem", "jer se približi carstvo nebesko", "dazapne za kamen nogom svojom";

-nenarodske fraze, kao i sklop rečenice i celokupan stilski aranžman: "I reče: ustani, i uzmi dimater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su izumrli koji su tražili dušu djetinju"; "Blagosiromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko"; "Blago krotkima, jer će naslijediti zeml"Blago milostivima, jer će biti pomilovani"; "Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Bo

nazvati"; "Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čim će se osoliti"; "A ako te oko tvoje desno sabiskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh nego li sve tijelo da bačeno u pakao";

-paralelizam vanjske pojave i njenog unutrašnjeg refleksa: "Jer gdje je vaše blago, ondje će bivaše.";

-silogistička konstrukcija: "Svijeća je tijelu oko. Ako dakle bude oko tvoje zdravo, sve će tijesvijetlo biti." ( sa dakle!);

-kontrast: "I otac tvoj koji vidi tajno, platiće ti javno.";



-retoričko pitanje: "A ko od vas brinući se može primaknuti rastu svojemu lakat jedan?";

-kontaminacija, eliminisanje pojedinih delova rečenice: "A kad travu po polju, koja danas jesse u peć baca. Bog tako odijeva, a kamo vas, malovjerni"; "Evo mati moja i braća moja." (A

Vuk prebacivao Mušickom zbog takvih skraćivanja, i još u stihu!);

-gnomičnost: "Ne brinite se dakle za sjutra, jer sjutra brinuće se za se. Dosta je svakom danusvoga.";

-stalna upotreba veznika i u početku rečenice, čime se postiže povezanost trajanja, neprekidndelovanja, ali i svečano-patetični ton:

"I sav grad bijaše se sabrao k vratimaI iscjeli mnoge bolesnike...I za njima potrčaše Simon i koji bijahu s njima.I našavši ga rekoše mu: traže te svi.I reče im...I propovijeda po zbornicima njihovijem...I dođe k njemu gubavac..." itd.;

-filozofske, metafizičke, religiozne apstrakcije: "A ovo je volja oca koji me posla da od onogdade ništa ne izgubim, nego da ga vaskrsnem u posljednji dan."; "Duh je ono što oživljava; tj

pomaže ništa. Riječi koje vam ja rekoh duh su i život su."; "Ja sam vidjelo svijetu: ko ide zaneće hoditi po tami, nego će imati vidjelo života."; "Zato me ljubi, jer ja dušu svoju polažem,opet uzmem."; "Duha istine, kojeg svijet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje; a vi g

poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti", itd.Produženi oblici reči, u svečanoj intonaciji (folklorno blagdanskoj!), mnoge parenteze -što rekompoziciju čini složenom -neuobičajene sintagme ("i pomišljahu u srcima svojima"), upotrei novoskovanih reči (pokajanje, ženik, zbornica, gnjev, vijeće), upotreba reči dakle, koja obelmisaonu konkluziju ("Dakle je gospodar sin čovečij i od subote."), znatna leksička, stilska imelodijska razlika prema narodnom jeziku, sve to ovaj prevod odvaja između svega što je VuOvaj prevod nije savršen, nedostižan i sl. kako se govorilo, i lako je uočiti da se naš kruti jeziVuku ne da (... Duh je ono što....... koji me posla da od onoga što mi dođe ništa ne izgubim...;ih se dakle... ; I videći Isus pomisli njihove riječi...; Ali kakav ću kazati da je ovaj rod? On jedjeca koja sjede po ulicama...; Zaista vam kažem da ćete vi koji idete za mnom, u drugom ro

kad sjede sin čovječij na prijestolu slave svoje, sješćete i vi na dvanaest prijestola...; Ja ga znsam od njega i on me posla... ; Svaki, braćo, u čemu je ko pozvan u onome neka ostane predGospodom...; A za meso što je klato idolima znamo... itd.). Ali, i pored toga, on je veoma dovažnije: to je otkrivanje jedne mogućnosti, stilske i jezičke, koja posle Vuka nije dovoljno isk

11. U ozbiljnom i iscrpnom Pogovoru, studiji o Vukovu Rječniku iz 1818. g. (izd. "Prosveta",Beograd, 1966) Pavle Ivić, između ostalog, govori o toj osobini Vukova jezika. On odlično zto, da Vukov jezik nema mnogih reči izvan seoskog ambijenta i pobeda tog jezika stavila je "dnevni red zadatak popunjavanja rečničkog fonda da bi on mogao zadovoljiti rastuće potrebemodernog književnog jezika". Ali Ivić navodi i niz "apstraktnih izraza i suptilnijih odredbi i

pojedine kulturne tekovine i pravne ili poslovne postupke". "Prelistavajući rečnik naići ćemo

mnogobrojne izraze kao bezumlje, bijediti, boraviti, vladati, vlasnik, vlast, vršiti se, dolikovatdomisliti se, dopasti se... dopustiti, žalost, željan, zaborav, zaboravan, zavesti, zavist, zavičaj,



zajednica, zamisliti se, zapustiti se, zbor", zatim -između ostalih -izdašan, ispravan, javni, ljunastup, način, nepovoljan, postupiti, pravilo, proreći, razmisliti se, saznati, svijest, svjedočanssjednica, složen, slutnja, tvar, tuga, ugovor, uredba, urediti i druge. I zaista, reči kao bezumljezaborav, izdašan i još neke odstupaju od vukovske konkrecije, ali druge su, po Vukovu tumač

Rječniku, veoma konkretne i savremena današnja značenja dobile su docnije. Tako je: boravit(leben, ago), vlast -moć (Die Macht, potestas), zavesti -voditi iza nečega (hinter etwas fuhren-"mjesto de se ko rodio i navikao", zajednica -zajedničko dobro (Das Gemeingut, bonum cozbor -govor, zborenje -"zbor zborila gospoda Rišćanska", isprava -pravo na nešto ("donijo ispCarigrada da ponovi... namastir"), ljubav -svi navedeni primeri govore o dobroti, o milosti: uljubav, dela ljubavi ti (kao što je ljubavnik reč kojom se oslovljava nepoznati), nastup -napad

postupiti -ići (gehen) ili zaobići (umgehen) ili mirovati, stajati (still stehen): postupila vodeni pravilo -crkveno (samo to! -"Ne zna pravilo") svijest -"nije u svijesti, izgubio svijest", svjedo-vide svjedodžba, sjednica -sedenje (das Sitzen: "prođi se sjednice; nema od sjednice ništa"),-tuga me je; tugo i nevoljo ("sagt die unwillige aber iininer liebende Muttar zum Kinde das ihKuinmer und Noth macht"), ugovor -dogovor (die Verabredung: o onome šta isprošena neves

da donese), uredba ("uredio kao Nasta taške", urediti dan, kudelju).

12. Gavril Stefanović Venclović: Crni bivo u srcu; predgovor i izbor Milorad Pavić, izd. "ProBeograd, 1966.

Beleška o piscuŽivot i stvaralaštvo Meše (Mehmeda) Selimovića (1910-1982), kao kod malo kojeg srpskogobeleženi su naglim obrtima i menama životnog i književnog uspeha. Po sredini njegova živo

vođenog isprva mirno u rodnoj Tuzli (gde je najpre đak, pa srednjoškolski profesor), -stoji svučešće u revoluciji; isto tako, njegovo glasovito delo, Derviš i smrt (1966), svakako i jedan onajboljih jugoslovenskih romana, nastalo je u piščevoj poodmakloj dobi i nakon višegodišnjenedovoljno primećenog književnog rada.

Najpre na visokim državnim položajima u Beogradu odmah posle rata, zatim univerzitetski ni urednik časopisa i izdavačkog preduzeća u Sarajevu, ali uz četvorogodišnju nemilost i strad

pedesetih godina, Selimović je zaokružio svoju stvaralačku pustolovinu u Beogradu, kao nosinajviših državnih priznanja i član dveju Akademija nauka, srpske i bosanskohercegovačke. Ostrani njegovih iskustava, burnih ali i teskobnih, ubedljivo svedoči njegov pozni roman Ostrvi, naročito, njegova Sjećanja (1976). Sabrana dela. objavljena su mu prvi put u Sarajevu 1970

sedam knjiga, a odmah posle smrti u beogradskom BIGZ-u u deset tomova, uključujući nedoroman iz savremenog života Krug.

Posle Selimovićeve pripovedačke, romansijerske, i esejističke knjige (zbirke Prva četa, 1950, zemlja, 1961, romani Tišine, 1961, izmenjeno 1965, i Magla i mjesečina, 1965, Eseji i ogledi, Za i protiv Vuka, 1967) u znaku su umetnički i estetički neusklađenih napora da se savlada istkulturna problematika savremenosti, i da se osvoje umeća nove, psihološki produbljene evropknjiževnosti. Ali, to je svakako bio i put ličnog usavršavanja, traženja svoje tematike i svog

pripovedačkog jezika "na širokom prostoru romana", gde bi se, kako kaže pisac, "svaka pojanaročito psihološka, mogla sagledati sa nekoliko strana".

Derviš i smrt doneo je Selimoviću mnogobrojne najviše jugoslovenske nagrade (između ostal Njegoševu, Goranovu, NIN-ovu). Kao i roman Tvrđava (1970), taj svojevrsni produžetak i bl



Derviša, preveden je na mnoge jezike širom sveta. Podsticaj za pisanje ovog romana potekaoverovatno, iz piščeve lične drame iz vremena revolucije, naime, tragične pogibije starijeg bra

je izazvala mučan i trajan sukob "ličnog osećanja i političkog uverenja". Tematika Derviša otiz najživljih moralnih dilema naše epohe, ali odslikanih u daleka vremena turske vladavine n

Balkanu. Protagonista i narator romana, derviš Ahmed Nurudin, zapada u vrtlog političkih su bratovljevog hapšenja i pogubljenja, i, gubeći svoju pomalo dogmatski okoštalu duhovnu stanizu dramatičnih događaja, postepeno spoznaje osnovne čovekove dileme, oblikovane u ovo

pretežno oko "sukoba dogme i života".

Klasičan sklad Selimovićevog pripovedanja, prateći u nečemu Andrićev nenadmašan uzor, o je izuzetnim filozofskim i lirskim senčenjima, u kojima duhovna drama šejha Nurudina zvučisloženom akordu: prisutni su i andrićevski motivi bosanske kasabe i njenih šarolikih prizora inaravi, ali i osobita orijentalna poezija i duhovnost. Povrh svega, tragedija Selimovićevog der suočenog sa zamkama postojanja i sa neminovnošću propasti ljudskih vrednosti, uzdignuta jeuniverzalne slike ljudske sudbine u žrvnju nečovečne. istorije i totalitarne ideologije. Selimo

tako odista dao jednu od najuzbudljivijih knjiga naše epohe, pri tom, knjigu "za sva vremena"

U traženju svoga pripovedačkog jezika, u tom čišćenju alata, verovatno pisana uporedo sa Dstudija Za i protiv Vuka je nezaobilazno delo koje nas, sasvim apartno, uvodi u romansijerskuradionicu našeg velikog pisca...Nauka se počela približavati svom normalnom i najzdravijemotvorenoj raspravi o svemu. Središnje delo u toj novijoj diskusiji je poštena i hrabra knjiga MSelimovića Za i protiv Vuka." (Pavle Ivić)

Za i Protiv Vuka, Mesa Selimovic

Documents

Transcript of Za i Protiv Vuka, Mesa Selimovic