vrijeme inkubacije n. bertolini.PDF

The following ad supports maintaining our C.E.E.O.L. service

Vremeinkubacije

Thetimeofincubation

byNikolaBertolino

Source:SarajevoNotebook(SarajevskeSveske),issue:04/2003,pages:87115,onwww.ceeol.com.

Nikola Bertolino

VREME INKUBACIJE

Vreme inkubacije

Do stravinog pandemonijuma mrnje u poslednjoj dece-niji XX veka, u onom delu Evrope koji danas obino nazivajuzapadnim Balkanom, nije moglo doi bez prethodnog stica-ja odreenih okolnosti u mnogim segmentima drutvenogivota zemlje osuene da se raspadne, dakle bez izvesnog peri-oda inkubacije, kroz koju je dotad nedovoljno uoenabolest nekih balkanskih nacija dospela u svoju akutnu fazu.Simptomi te bolesti mogli su se dovoljno rano uoiti i uoblasti kulture, gde su, tavie, bili i najizrazitiji.

Neka mi bude doputeno da zaponem iznosei jednosvoje seanje. Kad sam u kontaktu sa rodbinom iz drugogkraja tada jo zajednike drave, ve sredinom osamdesetihgodina, izrekao slutnju da e se zemlja uskoro raspasti u krva-vom bratoubilakom ratu, bio sam iznenaen estokom reak-cijom kojom se odbijala i sama takva pomisao, a jo vieoptubom da sve to kuvamo mi, ljudi iz kulture. Tada mi sejo uvek inila neverovatnom pretpostavka da bi ljudi iz kul-ture, knjievnici, filosofi, umetnici, ak i kad bi to hteli, imalimo da doprinesu izbijanju rata. Mada sam nasluivao ta ese dogoditi, nisam bio u stanju da uoim vezu izmeu kole-ktivnog podsvesnog, to jest, stanja duha u irokim pukimslojevima svake od naih nacija, i dovoljno jasnih poruka kojesu tom obinom puku stizale iz sfera kulture, a prvenstveno izpojedinih knjievnih dela. Uz jednu vanu napomenu: nepo-sredni uticaj knjievnih dela na svekoliko puanstvo svakakoje zanemarljiv u odnosu na onaj zloudni i destruktivni koji jekrajem osamdesetih i tokom devedesetih ostvarivan putemmedija, naroito televizije; ali valja imati na umu da je onosutinsko u porukama upuivanim narodu preko medija kon-cipirano upravo u kabinetima intelektualne elite, dakle i podperom knjievnika. Na taj nain, uticaj nacionalistike ide-ologije narodnih bardova postajao je znatno vei nego tobi se to moglo pretpostaviti na osnovu same itanosti nji-hovih dela. Presudno je, zapravo, bilo to to se politika elita

87

03 U kontekstu 5/8/05 12:07 PM Page 87

pokazala izrazito zainteresovanom za odreeni nain prikazi-vanja meunacionalnih odnosa, iz ega je prirodno proisticalai zainteresovanost medija, koji su potom stvarali javno mnenjepogodno za pojavu visokih tiraa dela o kojima je re.

Uvidom u neka knjievna dela koja su sedamdesetih iosamdesetih godina bila tampana u mnogobrojnim izdanji-ma i velikim tiraima moe se zakljuiti da je u njima ovdanjiovek-masa nalazio odgovore na pitanja koja su ga pod uti-cajem politike i medija poela muiti, a ticala su se meuna-cionalnih odnosa, dakle neega to je od presudne vanosti poivot ogromnog broja ljudi. A to znai da su ta dela bila svo-jevrstan odjek kolektivnih preokupacija. U situacijama,meutim, kad je masa zaokupljena tako znaajnim pitanji-ma, odgovori mogu u sebi nositi ogromnu, najee razornuistorijsku energiju, koja se u ovom sluaju, naalost, i te kakopokazala na delu.

Pokuau ovde da iskljuivo iz ovog ugla razmotrim dvaknjievna dela nastala u godinama kad su se meunacionalnasporenja ve ispoljavala kao najozbiljniji vid sve oiglednijekrize jugoslovenskog drutva, a to su roman-tetralogija Vremesmrti Dobrice osia (iz sedamdesetih godina) i Knjiga oMilutinu Danka Popovia (iz sredine osamdesetih). Oba ta ro-mana tampana su u velikom broju izdanja i u visokim tirai-ma, to znai da je njihov snaan uticaj na formiranje javnogmnjenja bio izvan svake sumnje. Uz roman Vreme smrti, ovdee predmet nae panje biti i druga knjiga Pievih zapisa ukojoj su okupljeni osievi dnevniki i drugi tekstovi i belekeiz perioda 1969-1980, dakle upravo iz godina u kojima je na-stajalo Vreme smrti.

Inkubacija budue ratne poasti nesumnjivo se moeuoiti i pratiti i u drugim sredinama bive zajednike drave.Ovde, meutim, razmatram samo dela iz srpske knjievnosti,iz prostog razloga to su mi zbivanja u njoj bolje poznata negoona u drugim nacionalnim literaturama tadanje Jugoslavije.To, naravno, ne znai da se slinoj analizi ne bi mogao pod-vrgnuti i znatan broj dela nastalih u istom periodu u knjiev-nostima drugih naroda izmeu Triglava i evelije.

*Stanovite sa kojega e dva pomenuta dela biti u ovom

tekstu razmatrana nije aksioloko; vrednovanje njihovihumetnikih efekata ovde je od sporednog znaaja. U tom

88


Access via CEEOL NL Germany

pogledu, kad je re o Knjizi o Milutinu (a donekle i o poznijimdelima Dobrice osia), korisno je konsultovati esej Mirkaorevia Knjievnost populistikog talasa1, u kojemu je teorijskiubedljivo objanjeno zato populistika knjievnost, to jest,svako delo koje je prihvaeno kao neka vrsta programa ilisume nacionalnih interesa2, ne moe pretendovati na nekuveu umetniku vrednost. Delo koje je sistemom motiva iznaenja blie prepoznatljivoj slici predmetno-materijalnogsveta, pa se lake moe koristiti za ciljeve koji literaturi nisuimanentni, delo ija je potreba da se iskae ne individualna,ve opta, najee narodna, nacionalna istina o ljudima i i-votu, kao takvo se udaljava iz polja literarnosti3. Ali samimtim, dodao bih, ono izmie knjievnim aksiolokim analizamai namee potrebu da bude razmatrano upravo u svetlosti tihoptih istina koje iskazuje. tavie, kod ovakvih dela, umestodva vremenska sloja koji se u knjievnim analizama uglavnomanaliziraju i uporeuju, a to su vreme fabule (vreme prikazanihdogaaja, u ovom sluaju vreme formulisanja i poetka ostva-rivanja srpskog nacionalnog cilja koji se pokazuje kao sporan),i pievog vremena (vremena nastajanja dela, a to je, u ovomsluaju, vreme kad je u krugovima nacionalistike inteligencijepoelo preovladavati uverenje da je taj cilj bio pogrean itetan po srpski narod, i kad je ona pred naciju postavila nov,bitno drukiji cilj), valja uzimati u obzir i jedno tree, budue,ne tako daleko vreme, na koje se istine iskazane u delimapopulistike knjievnosti projektuju, i u kojemu se posledicetih iskaza ukazuju kao najbitniji, esto sudbonosni uinakdela. To naknadno vreme je sada ve za nama, i u njemu jepokuaj ostvarenja novog cilja razotkrio promaenost te novevarijante srpske nacionalistike ideologije i njenu pogubnostpo srpski narod i sve njegove susede. Posle devedesetih godinaVreme smrti i Knjiga o Milutinu vie se ne mogu itati na istinain kao pre. Ali ne sme se ni za trenutak zaboravljati kako suta dela itana sedamdesetih i osamdesetih, i kakvu su ulogusamim tim igrala u podgrevanju opakih strasti koje e buknu-ti krajem osamdesetih godina, i u ijem e plamenu, poetkomdevedesetih, nestati jugoslovenska zajednica.

Svojom vanknjievnom motivacijom (istorijskom, ideo-lokom, politikom) ova dela opravdavaju vanknjievni isko-rak u analizama kojima se podvrgavaju.

Pri svemu ovome ipak treba imati u vidu da osievroman Vreme smrti, koji je objavljivan tokom sedamdesetih

89

1 Objavljen u zbornikuSrpska strana rata koji jepriredio Neboja Popov (II izdanje, FREEB92,Beograd, 2002, str. 431-455).

2 Isto, str. 438.

3 Isto, str. 434 i 439.


godina (1972-1979), zahvaljujui svojoj sloenijoj strukturi nepripada knjievnosti populistikog talasa u uem smislu rei,iako joj je dao glavni podsticaj i usmerenje.

Drugi teorijski momenat s kojim pri analizi del popu-listike knjievnosti valja izii naisto jeste onaj koji se tieautorove namere, a s tim u vezi, i onoga to se uobiajenozove likom autora, ili pak mogunosti identifikacije autorasa pojedinim likovima u njegovom delu. Svestan da mu ovateorijska aporija, u smutnom vremenu u kome ivi, pruaizvrsnu odstupnicu pred optubama da je nacionalist (to jeon uvek kategoriki poricao), a svakako i eljan da svojeknjievno delo izdigne iznad skuenih horizonata konkretnihdrutvenih i materijalnih datosti, osi u Vremenu smrti dobropazi da miljenja koja se tiu nacije, istorije, politike, i to estoveoma razliita i suprotstavljena, dakle data u polemikomkontrapunktu, ne saoptava drukije do posredstvom svojihlikova. Moda jedina mesta u romanu gde se osea neto izra-zitije prisustvo autorovog ja jesu ona u zanimljivom dnev-niku neznanog bolesnika (u treoj knjizi).

Kad je re o Vremenu smrti, sam autor je kategoriki odbiomogunost da mu se pripiu miljenja nekih njegovih likova.Optubu o nacionalizmu, koja mu je marta 1979. upuena sasimpozijuma odranog u CK SK Srbije, osi je ovako komen-tarisao: Centralnom komitetu Saveza komunista ne moe seprebaciti neuvaavanje strunog miljenja; on se pokriokompetencijom. Miljenje ivojina Miia i prote Boidara oujedinjenju jugoslovenskih naroda i stvaranju Jugoslavije, ovistrunjaci profesor i pesnik, proglasili su pievim miljen-jem i nacionalizmom.4

A da li su miljenja ivojina Miia i prote Boidara, ilimiljenja to ih izrie bilo koji drugi lik u romanu, zaista i au-torova? Pravi odgovor na to pitanje jeste da odgovora u stva-ri nema. Ako se ostaje u granicama samog romana, to jest, akose ne trai oslonac u onome to je pisac rekao u drugim pri-likama i u drugim kontekstima (to nije postupak koji sasvimpouzdano vodi legitimnim zakljucima, jer se linost iden-tifikuje i s obzirom na trenutak i okolnosti u kojima govori ideluje), ni po emu se ne moe znati ta pisac misli o bilo kompitanju: on stvara jedan svet u kojemu su mogua najrazlii-tija miljenja, kao i najrazliitiji odgovori na jedno isto pita-nje. Zato je besmisleno pitati se ta pisac misli, kao to je, uistraivanju istorijskog uinka knjievnog dela, besmisleno

90

4 Pievi zapisi (1969-1980),Filip Vinji,

Beograd, 2001, str. 332.Osobe iju je kompetenciju

Dobrica osi izvrgnuopodsmehu bile su profesor

Dragoslav Jankovi i pesnik Boidar ujica.


traiti bilo kakve odgovore na relaciji izmeu pisca i njegovihknjievnih likova. Ali zato ima smisla traiti ih na relacijiizmeu pievih knjievnih likova i itaoca. Jer knjievni lik,ono to on ini, kazuje i misli, jeste, ma koliko toizgledalo paradoksalno, ono to je za itaoca stvarno, i toposeduje mo da sugerie i utie. itaoci podvlae u knjigamamesta koja na njih ostavljaju izvestan utisak, ne birajui pritom ono to izgleda iskazano kao pievo miljenje, ve,znatno ee, izdvajajui rei koje pisac pripisuje nekom svomliku, bio on potpuno fiktivan ili vezan za neku istorijsku li-nost. Tim podvlaenjem izraava se odreena reakcija uzbu-enost, oduevljenje, slaganje, protivljenje: lik potie itaocana razmiljanje, na donoenje nekih zakljuaka, a u izvesnimsluajevima i na neko odreeno delovanje. Pisac je toga i tekako svestan. Likovi iz njegovog dela, uostalom, stvarni su i zanjega, i to do te mere da se i on sam, ako ustreba, moe sakri-ti iza njih, kao to i italac ima na raspolaganju mogunost dase povodi za knjievnim likom koji mu imponuje, koji muotkriva neto novo, ili na videlo iznosi neka njegova sopstve-na mutna saznanja, nedoreene misli, skrivene tenje... Iakozavisna i od itaoevih sklonosti i opredeljenja, kao i od nje-gove prijemivosti, to jest, od stepena njegove spremnostida prihvata sugestije, ta mogunost uvek ostaje i te kako real-na i ostvarljiva, i nije dobro gubiti tu okolnost iz vida. Uz to,itaoeva autonomija je velika: on, na primer, ima pravo daprocenjuje koja su od miljenja iznetih u knjievnom deluvalidna u autorovim oima, uzimajui pri tom u obzir oso-bine, karakter, kredibilitet likova kojima ih pisac pripisuje. Izsvega ovoga uzetog zajedno nastaje lik autora jer, kao tozapaa Mirko orevi, taj lik autora i u delu i oko dela,gradi autor sam, ali i vreme, uz recepciju italaca5. U tompogledu, u Vremenu smrti ima nekoliko likova koji se sa svojimdilemama, sa onim to kazuju i misle, mogu sa vie osnovanego ostali oceniti uz neophodnu rezervu, razume se kaoreprezentativni za autorova promiljanja, ak i onda kadmeusobno polemiu, jer kroz njihovo sporenje osi pruauvid u sopstvene dileme i kolebanja. Takva su, u Vremenusmrti, dva izmiljena lika: prvenstveno Vukain Kati, a uneto manjoj meri i Mihajlo Radi; takve su, zatim, tri istorij-ske linosti, date u svojevrsnom kontrapunktu, kao da senadopunjuju ak i kad protivree jedna drugoj: predsednikvlade Nikola Pai, vojvoda Radomir Putnik i vojvoda ivojin

91

5 Mirko orevi, Isto, str. 436.


Mii (s tim to bi se ovaj poslednji mogao smatrati najbliimnekoj vrsti osieve varijante Tolstojevog Kutuzova).

Pitanje autorovih namera bie, dakle, od sporednogznaaja u ovoj analizi. A ukoliko se ipak ukae potreba daneku od njih ustanovimo, u tome e nam pomoi sam osi,onim to je kao neosporno vlastita miljenja izneo u knjiziPievi zapisi (1969-1980), a to je beleio upravo u vreme dokje pisao Vreme smrti.

Pokuajmo, dakle, u svetlosti dosad reenog, analiziratiVreme smrti uporeujui tri vremena na koja nas to delo upu-uje: fiktivno istorijsko vreme koje je u njemu prikazano;pievo vreme (vreme nastajanja romana, koje je u ovom tek-stu, s obzirom na istorijske okolnosti s kojima je to nastajanjepovezano, nazvano vremenom inkubacije); i naknadnovreme u koje dananji italac moe i ima pravo da projektujeproblematiku romana.

Vreme smrti pripada uoj knjievnoj vrsti istorijskogromana, na slian nain kao recimo Rat i mir Lava Tolstoja.Poreenje sa Tolstojevim monumentalnim romanom-epope-jom nije ovde nimalo sluajno, budui da ga sm osi suge-rie na mnogim mestima u ovom svom delu. U Pievim zapisi-ma, uostalom, saoptio je, u vreme kad je radio na etvrtojknjizi Vremena smrti: Od mene se oekuje da napiem srpskiRat i mir, ali je odmah potom oprezno i skromno dodao da jetaj zahtev anahron i megalomanski6. Poreenje s Tolsto-jevim delom namee se i samom tematskom slinou dvajuromana, u kojima je kao istorijski okvir isprianih zbivanjaprikazana najezda stranog osvajaa na jedan slavenski narod,ali uz jednu bitnu razliku: kod osvajaa je u osievom deluuoljiva prisutnost i te kako znaajna naeg, bratskog (tojest, slavenskog) elementa, to u roman unosi posebnu psiho-loku tenziju i ini prikazani sukob dramatinijim. Tako jedanod junaka romana, Ivan Kati, sin politiara Vukaina Katia,saoptava da nije poao u rat da ratuje protiv brae; on nemoe da puca u Slovene7. Istorijska problematika u Tolstoje-vom romanu nije niim relativizovana; on je trajno aktuelan,ne samo zbog svoje neprolazne umetnike vrednosti, ve i potome to osnovno vanliterarno pitanje koje se u njemu po-stavlja, a to je pitanje o smislu ratovanja proisteklom izneophodnosti pruanja otpora zavojevau, ne moe da izgubiaktuelnost. Najezda stranih armija na Rusiju u toku i poslePrvog svetskog rata, ili hitlerovska agresija iz 1941, nisu

92

6 Cf. Pievi zapisi (1969-1980), Filip Vinji,Beograd, 2001 (Pri daljim

navoenjima PZ), str. 211.

7 Vreme smrti, Drugi deo,Prosveta, Beograd, 1972, 2,

str. 181. Navodi iz prve idruge knjige ove tetralogije

dati su prema izdanjuProsvete iz 1972, navodi iztree knjige prema izdanju

Otokara Kerovanija,Rijeka, 1981, a oni iz

etvrte prema izdanjuSlova ljubve i Prosvete iz

1979. Dalje e citati izosievog romana biti

obeleavani samo brojemkoji oznaava knjigu i

onim koji oznaavastranu.


nametale potrebu da delo kakvo je Rat i mir bude, u ovompogledu, vieno i ocenjivano iz nekog novog ugla, ve su sa-mo potvrivale tu njegovu veitu aktuelnost. Prisustvo brat-skog elementa u Vremenu smrti, meutim, uslovljava vre-mensko relativizovanje poruka ovog romana, inei neophod-nim da se autorovo vienje dramatine sudbine srpskog naro-da u Prvom svetskom ratu, kao i prirode tadanjih sukoba naBalkanu, preispita u svetlosti poznijih jugoslovenskih sukoba,a naroito (s obzirom na trenutak pojave romana) tragedije dokoje je dolo u poslednjoj deceniji XX veka. Samim tim name-e se i preispitivanje osievih knjievnih dijagnoza o brat-skim ratovanjima8 Srbije iz 1914-1915, koje se izriu na stra-nicama njegovog romana i koje se u njemu ak pokuavajunametnuti kao istine, istorijski dokazane i neosporne.

Pogledajmo najpre kakav se odnos sugerie itaocu Vreme-na smrti prema samom fenomenu rata.

Dok rat i mir u Tolstojevom delu bivaju suprotnosti nesamo kao realni fenomeni nego i kao moralni pojmovi (mir,naime, odnosi pobedu nad ratom kao to sila ruskog naroda,nalik sili same prirode, odnosi pobedu nad zloudnom voljomkoja tei da se snagom oruja nametne drugima), roman Vre-me smrti sugerie neku vrstu inverzije u aksiolokom uspostav-ljanju odnosa meu pojmovima rat i mir, i to u korist rata,budui da je rat, po Vukainu Katiu koji se ponekad doimakao osiev alter ego, nae jedino vreme u kome mi radimoza istoriju. Kad patnjom i pogibijom steknemo neto potova-nja. To to u miru nema ni narod ni pojedinac.9 Re je otipino osievskom stanovitu: Srbi pobeuju u ratu, a gube umiru, saoptie to kasnije, drukijim reima, srpski Tolstoj.Rat, bez obzira na patnje i uase koji ga prate, prikazuje se idoivljava u Vremenu smrti kao epopeja, kao vreme u kojemunarod ostvaruje najvii smisao svog postojanja i pokazujesvoju veliinu. Jedan od osnovnih smisaonih zadataka uVremenu smrti, kae sam osi koji mi je bio u samommotivu stvaranja tog romana, moe da glasi: razumno, kritikiizneti na svetlost i uiniti optom sveu nau ljudsku inacionalnu veliinu; nau sposobnost za veliki in; nau moda se borimo za najvie ideale; nau strast za slobodom; nauudnju za pravdom i dostojanstvom; nau mo da potujemo,razumemo i volimo drugo i drukije od naeg; nae nezlopa-menje i plahost naih mrnji itd. To je najvii duhovnizadatak generacije kojoj pripadam.10 Ivan Kati, zaokupljen

93

8 Izraz je uzet iz jedne replike doktora MihajlaRadia vojvodi ivojinuMiiu (3, 465).

9 1, 78-79.

10 PZ, str. 251. Kasnijeemo videti u ta se kodosia pretvara mo dapotujemo, razumemo ivolimo drugo i drukije od naeg.


sutinskim istinama, kazuje svoje vienje rata u sledeimreima: Ljudi koji ne ratuju, nikad ne mogu saznati te sutin-ske istine o oveku i ivotu. Bez rata, ljudi e se degenerisati, iraspasti u laima i prividima. Ako oveanstvo ne ratuje, nazemlji e se proizvoditi samo hrana i pokustvo. Nestae veli-ke mudrosti i velike umetnosti.11 Velianje rata, svih srpskihbitaka i ustanaka od 1389, a posebno onih od 1804. do 1945,predstavlja takorei opte mesto u srpskoj knjievnosti.Prisetimo se da je za Miloa Crnjanskog, boljeg i znaajnijegpisca nego to je Dobrica osi, rat izgledao kao jedna svet-la, vena zvezda u noi nad nama12. A ne bi trebalo gubiti izvida da su ovakve poruke srpske intelektualne elite imale odje-ka i bivale potvrene u pesmama koje su se prilikom doga-anja naroda, na mitinzima u Srbiji i Crnoj Gori, pevale kra-jem osamdesetih i poetkom devedesetih godina.13

Opredeljenje za rat je opredeljenje za stradanje, te samimtim i za carstvo nebesko, za proienje i posveenje krozpatnju i pogibiju. Srpska intelektualna elita decenijama jestvarala mit o paenikom srpskom narodu ijim stradanjimanema ravnih u istoriji. To se u delima srpskih knjievnika estoispoljava kao beskrajno kukanje i jadikovanje. ini se da jeovoga donekle svestan i autor Vremena smrti, jer jednom svomliku pripisuje odbojnost prema ovoj nacionalnoj osobini: nje-govom vojvodi Putniku mrsko je da slua srpsku kuknjavu nasvetske nepravde i kad mali grde velikog. Sve te galame ipobune protiv velikog poretka i venih zakona sveta, smatraizrazom nie inteligencije i kad se u tome pretera ljudskombudalatinom.14 Pronicljiva misao, ali moe li se ona, pitamose, pripisati i autoru? Bilo kako bilo, ako se na roman Vremesmrti pogleda iz perspektive devedesetih godina, valja estitatiosiu to je makar i ovako indirektno naslutio i predskazaonovu, do tada neuvenu srpsku kuknjavu na svetske neprav-de u kojoj e, meutim, i sam i te kako uestvovati.

Nesrean je taj duh. To oseanje traginog konstatujeVukain Kati. Pitajui se kako drukije misliti i oseati srps-ki?15, on pokuava da objasni tu fatalnu predodreenost srp-skog naroda za traginu sudbinu, a samim tim, i taj traginidoivljaj ivota i sveta, izmeu ostaloga, i njegovim geograf-skim poloajem: Izmeu Azije i Evrope, na granici vera, car-stava, ginuli smo nealno i glupo, vie za druge nego za sebe...i ne stekosmo nijednog vernog prijatelja. Taj nesreni iprokleti srpski narod.16

94

11 2, 335.

12 Milo Crnjanski,Oklevetani rat, Vreme,

Beograd, 16. III 1934.

13 Te pesme su nam jouvek u sasvim sveem

seanju: Ko to kae, ko tolae, Srbija je mala; / Nije

mala, nije mala, triput rato-vala, / I opet e, i opet e,

ako bude sree...

14 4, 306.

15 1, 48.

16 1, 75.


Konstatacija o usamljenosti srpskog naroda koji nemanijednog vernog prijatelja ima iri znaaj, ne samo zato tose u romanu esto ponavlja, ve i zato to ta usamljenost dobi-ja izrazito metaforian smisao. Bez prijatelja, okruen ne-prijateljima, srpski narod je kontinent za sebe, Srbija je po-sebna planeta. A u toj izolovanosti, u toj fatalnoj samoi, na-rod, kako ga vidi osi, jeste neto u emu individualnostteko moe da opstane, kao da ga ne sainjavaju ljudi uzetikao pojedinci, ve nekakva mistina materija, produhovljenazemlja, iva vasionska supstanca... Knjievnom liku slikarkeNadede Petrovi pripisane su u Vremenu smrti sledee rei:Narod je neto svekoliko i veno. Kao zemlja na kojoj smo.Kao vasiona oko nas. ivi beskraj.17 Prema osiu, nestaja-nje naroda oznaava sutinski prelom kolektivne ljudskeegzistencije. ovek se liava jedne svoje sutastvene sadrine:kolektivne pripadnosti i etosa. [...] Jer, s nestajanjem narodalegitimno nastupa epoha egoistinog, agresivnog, ugroenog,manipulisanog oveka.18 (Podv. N. B.) Dakle tano onakvogoveka moramo dodati kakvog je, u zemljama zapadnogBalkana, upravo dogaanje naroda krajem osamdesetih ipoetkom devedesetih godina izvuklo na scenu iz dubokogistorijskog mraka!

I dok je sopstveni narod jedina poznata vasiona, jediniprisni svet, u druge narode nema nikakvog uvida; oni suograeni zidom, daleki i neshvatljivi. Novembra 1975. osiu Zapisima saoptava da je boravio nekoliko dana u Beu,dodajui: da omiriem Franjinu prestonicu i potraim nekuinjenicu za etvrtu knjigu Vremena smrti. Jer: Ozbiljnost,istorijska zrelost, moralno i duhovno zdravlje jednog naroda,ispoljavaju se u poznavanju svojih neprijatelja.19 Putovao je,dakle, u Be, onaj iz 1975, da upozna neprijatelja, onog iz1914-1918, a i da nae neku injenicu za etvrtu knjigusvog romana. italac moe koliko hoe da trai po toj etvrtojknjizi, tu injenicu nee nai. Neprijatelj je ostao neupoznat.

Srpski narod, dakle, nalazei se na razmei Istoka i Za-pada, prikljeten meu imperijama, strada i ratuje u svojimvekovnim nastojanjima da ouva slobodu. Svest o ovakvomnjegovom poloaju istovremeno je i odsustvo svesti o tome dai drugi narodi imaju svoj Istok i svoj Zapad, neprijateljske im-perije na svojim granicama, mrane epohe robovanja, tragi-nu istoriju punu ratovanja i najteih iskuenja. Kad vojvodaMii kae, nesumnjivo izraavajui autorovu misao: Stradamo

95

17 3, 319.

18 PZ, str. 122-123.

19 PZ, str. 220.


mi otkako postojimo. Jer smo odluni da postojimo kao Srbi ikao ljudi20 tu se ve nazire tendencija da se srpski narodprikae kao izuzetan, jer se u tim reima podrazumeva i pret-postavka da drugi narodi nisu tako odluni da stradaju uodbrani svog nacionalnog i ljudskog identiteta.

Bezbroj puta ponovljenu konstataciju o nesrei i strada-nju srpskog naroda autor romana pripisuje i jednom Rusu,lekaru Sergejevu, koji kae u razgovoru sa majorom Stanko-viem: A ni slutio nisam da ste vi Srbi toliko nesrean narod.Vi, prosto, raspolaete svim osobinama koje su neophodne zastradanje. Meutim, ovaj Rus, govorei o svom narodu,dodaje znaajne rei: Ali mi nismo tako oholi u stradanju kaovi.21 Ovo mesto u romanu zasluuje panju jer tu vidimouobiajeni postupak kojim osi nastoji da kamuflira svojeautorsko ja. Uz svaku delikatniju konstataciju ide neko ali,uz tvrenje o stradanju naroda ide i ono o njegovoj oholostiu stradanju, uz pro ide po pravilu i contra. itaocu se skorouvek, uglavnom u polemikim dijalozima, pruaju na uvidsuprotstavljena miljenja, te mu je na taj nain prividnoomogueno da se opredeli. Meutim, kad je re o sudbinskimnacionalnim dilemama, ili o bitnim konstatacijama kao to jeova o narodu-stradaocu, italac teko moe da bude u nedou-mici oko toga koje od iznetih miljenja pretee kao istorijskizasnovano i u moralnom pogledu jedino prihvatljivo. Aosnovni utisak koji na svakog itaoca mora da ostavi roman-reka Vreme smrti, sa svojih skoro dve hiljade stranica, jesteonaj o nesravnjivom, nevienom stradanju, kojim je srpskinarod, kao nijedan drugi, stekao izvesna prava. Ta se prava, kaoto emo videti, ne svode samo na to da mu se ukazuje poto-vanje i priznaje dostojanstvo. Sudei po zanimljivom doku-mentarnom dodatku romanu, pregledu pisanja strane tampei drugih reagovanja na velike srpske pobede iz 1914, licemernije Zapad tedro davao takva priznanja; meutim, ostajao jekrt u svemu ostalom, a najvie u konkretnim dokazima za-hvalnosti, odbijajui da prizna da je srpski narod ratovanjemi stradanjem izvojevao pravo na ono najvanije: da njegovonacionalno pitanje bude reeno shodno iskljuivo njegovomvlastitom htenju ili, tanije reeno, shodno projektima nje-gove nacionalistike elite.

Priom o narodu koji je jedinstven po stradanju, po nera-zumevanju kojim je okruen i po tome to nije stekao nije-dnog vernog i istinskog prijatelja22, otvara se druga, moda

96

20 2, 206.

21 3, 158.

22 Cf. 1, 75.


centralna tema romana: ona o izuzetnom, dobrom narodu,okruenom mrnjom manje vrednih i zlih naroda. Re je otemi veoma omiljenoj u krugovima srpske nacionalistikeintelektualne elite (naroito onima oko Srpske akademijenauka i umetnosti a valja imati na umu da je Dobrica osijedan od najistaknutijih lanova SANU, i kao takav, po svemusudei, i inspirator uvenog Memoranduma). Neka od istaknu-tih imena srpske nauke bavila su se ovom temom na krajnjeiznenaujui nain; sledee rei, na primer, uzete su iz jednog,slobodno moemo rei, neverovatnog teksta, iji je autorakademik Radovan Samardi (jedan od lanova komisije zaizradu Memoranduma):

Srbi su izazvali podozrenje kao narod ratniki, naklonjen bunamai nasilnim promenama toka istorije, uz to i sposoban da posluje istie, prevazilazei bogatstvom i nadmonim izgledom druge [...]Odbijalo je to od Srba ne samo njihove prve susede, posebno onekoji su bili osueni na pasivno iekivanje drukije sudbine, ve ipripadnike brojano velikih naroda koji su esto netrpeljivi premaprednostima malih. Upravo usled potrebe tih velikih da sve drugesvode na istu ravan i komotno ih izjednauju kako im ne bi iza-zvali suvine napore u posmatranju i rasuivanju Srbi su osuenina podnoenje stalnih oteenja. (U tome strance svesrdno po-mau neposredni srpski susedi koji od zle pakosti nameu svetulou sliku o Srbima kako bi ih srozali bar do svog nivoa, ako ne inie.)23

Autor Vremena smrti ipak je znatno inteligentniji, i dalekoje od toga da bude ovako otvoren. Shvatanja koja su slinaupravo navedenome, mada ne u tako ogoljenoj i brutalnojformi, on ne iznosi kao vlastita, ve ih pripisuje onim svojimlikovima s kojima se italac lako identifikuje. Jedan od takvih,major Stankovi, na primer, sledeim se reima obraa IvanuKatiu: ovek se rodi dobar ili zao. Nita tu kole i vaspitanjene pomau, uveriete se. Koji su to uitelji, molim vas, vaspi-tali srpske seljake da ovako uporno ratuju za slobodu i pravdu,protiv jedne velike evropske carevine? Mi smo narod slobodei pravde.24 U ovim reenicama uspostavljena je relacija meupojmovima ovek i narod: kao to ovek moe da budedobar ili zao, tako se i narodi meusobno mogu razlikovatipo tome to je jedan od njih narod slobode i pravde, dokdrugi to oigledno nisu. A kakvi su onda ti ostali narodi? Nastranicama romana Vreme smrti, u onome to tvrde neki likoviod nesumnjivog autoriteta i moralnog integriteta, ali i na

97

23 Radovan Samardi, O istorijskoj sudbini Srba,Godinjak ZadubineMiloa Crnjanskog Serbia ikomentari 1990/1991, str.177. Ovaj tekst valjaproitati u celosti, jer njegov italac, ukoliko nijeu stanju ekstremne intoksikacije srpskimnacionalizmom, hteo nehteo dolazi do zakljukada bi njegovo prevoenjena druge jezike i plasiranjeu inostranstvu bilo najbolja mogua antisrpska propaganda!Neto slino moe se rei io tekstu akademika PavlaIvia Greke u logici i logikau grekama, objavljenom uistom broju godinjakaSerbia i komentari (str. 185-199), gde se,izmeu ostalog, nazivaopasnom zabludomverovanje da su srodninarodi, zato to su braapo poreklu i jeziku,najbolji prijatelji (str. 191). Veoma je simptomatino vremenskopodudaranje oveakademske objave neprijateljstava satrenutkom izbijanja bratoubilakog rata.

24 2, 144-145.


svim onim mestima u kojima pisac opisuje ratna i druga zbi-vanja, i iza kojih nesumnjivo stoji njegovo autorsko ja, nekiod tih naroda se pokazuju kao narodi neslobode i nepravde,reju, kao zli narodi. Takvi su pogotovo, u odnosu saSrbima, u veoj ili manjoj meri, skoro svi narodi u njihovomneposrednom susedstvu. Patoloka mrnja koju ti narodiispoljavaju prema svemu to je srpsko, njihova, takorei,uroena zloa, prikazuje se u romanu kao istorijska injenicakoju, otkrivajui njihovu genocidnu prirodu, dokazuju zloinipoinjeni nad srpskim ivljem tokom dveju kampanjaPoorekove Balkanske armije na teritoriji Srbije u 1914.

Jula 1972, u belekama koje e biti objavljene u okviruPievih zapisa, Dobrica osi nabraja mane koje kod poje-dinih jugoslovenskih naroda postoje kao latentne, ali ih jeposebno podstaknuo titoizam.25 Kao bard svoje nacije i njenotac i uitelj, on ne moe da oprosti Srbima to to su pri-hvatili i oboavali poronog i laljivog vladaoca, brionskogmonarha, pa i njima udara packu, okrivljujui ih za lopov-luk, nerad, primitivnost, amoralnost, neodgovornost, razu-larenost, primitivno srbovanje, agresivnost, asocijalnost i sl.U ovom moralizatorskom zakeranju, meutim, ne treba vide-ti izneveravanje osievog smisaonog zadatka da iznosi nasvetlo ljudsku i nacionalnu veliinu Srba, ve samo njegovuuobiajenu taktiku da uz pro kae i contra, s tim to je itaocusasvim jasno koja od dveju suprotnih ocena ovde izrazitopretee. Uz to, navoenje nekih grehova vlastite nacije ovdeslui i kao izgovor da se estoko oine po drugima. Zanimljivoje, naime, kakve mane on nalazi kod drugih jugoslovenskihnaroda. Kod Slovenaca, to su: njihov tribalistiki egoizam,provincijalnost, malograantina, netrpeljivost prema svemujunome. Kod Crnogoraca bolesno sebeljublje, nerad, re-trogradni istoricizam, grandomanija, primitivna plementinai ono to je jedinstveno u svetu dvostruki nacionalni iden-titet. Kod Makedonaca rajinska dvolinost, falsifikovaniidentitet, dvostruka dua, sirotinjski egoizam, inferioristikapretencioznost, okalijski mentalitet. A kod Hrvata retro-gradno nacionalno bie, ustaoidna, katolika, antidemo-kratska, primordijalna svest.26

Zaista neobino kvalifikovanje bratskih naroda od stranenekoga ko sebe proglaava Jugoslovenom!

Bila bi velika nesrea ako bismo mi Srbi postojee oprav-dano nacionalno nezadovoljstvo iskazali u zahtevu za ruenje

98

25 PZ, str. 81.

26 Isto. Pada u oi daosieva nacionalna

idiosinkrazija esto dobijaoblik verske netrpeljivosti.

Za njega epitet katolikoprirodno ide uz epitete retrogradno, ustaoidno,

antidemokratsko, primordijalno.


Jugoslavije27, pie osi januara 1969, i valja mu verovati, jerje tada jo uvek mislio (a nee dugo tako misliti) da je tadanjajugoslovenska dravna zajednica jedina u kojoj svi Srbi moguda ive na okupu, ali ga je to uverenje zacelo kotalo velikihduevnih muka, jer je morao guiti u sebi opravdano nacio-nalno nezadovoljstvo i primoravati sebe na zajednitvo saretrogradnim, ustaoidnim itd. Hrvatima, ili sa Slovencimakoji sprovode ekonomsku pljaku Srbije28...

Recimo uzgred: i pojedinci, izuzev onih iz kruga istomi-ljenika, loe prolaze kod osia: Ivo Andri je u njegovomvienju veliki podanik vlasti29, ali ak i takav, on je nesum-njiva moralna veliina u poreenju s Krleom, Crnjanskim,Vidmarom i ostalim velikim starcima, a osobito s Krleom30;to se tie Krlee, za iskrenost, on nema mudrosti, ni hrabro-sti; on je suvie tat da bi pristao na ravnopravan dijalog31.Bolje miljenje osi nema ni o naim elitnim (navodnicisu njegovi) piscima srednje generacije, Kiu i Kovau.32

Tvrdnja o tradicionalnom hrvatskom i slovenakomantisrpstvu33, koje je najpotpuniji izraz pomenutih mana tihnacija, za osia je aksiom. Austrougarska uniforma Hrvata iSlovenaca u vojsci crno-ute monarhije predstavlja, u Vremenusmrti, bitnu odrednicu ovih naroda i neosporan dokaz pato-lokog antisrpstva, za koje e nekoliko godina posle pojaveovog romana, u vreme dogaanja naroda, biti naen i unajiru upotrebu uveden nov termin: srboderstvo.

Zanimljivo je zato je osi skratio vremenski okvir roma-na, izostavivi iz svog prikaza sudbine srpskog naroda uPrvom svetskom ratu njen poetni deo, koji, budui takoeobeleen zloinima agresora i srpskim rtvama, pripada vre-menu smrti, a zavrava se Cerskom bitkom, prvim trijumfomsrpskog oruja nad austrougarskim agresorom. U trenutku kadpoinje radnja romana, taj veliki dogaaj ve pripada prolo-sti. Srpska vojska, iscrpljena, bez hrane, obue i municije, ne-prestano se povlai, i na rubu je potpunog poraza. Granate toih kao pomo alju Francuzi neispravne su, neprilagoene ce-vima srpskih topova. (U dijalozima osievih junaka padajutim povodom teke rei: sabotaa! izdaja od strane Saveznika!Meutim, ostaje neobjanjeno i potpuno neshvatljivo zato biFrancuzi namerno inili pakost svom savezniku i ili na rukusvom zakletom neprijatelju. itaocu se u stvari sugerie da jesveopta antisrpska zavera ve tada bila u punom jeku...)Katastrofa je ipak izbegnuta, zahvaljujui genijalnoj strategiji

99

27 PZ, str. 11.

28 Ekonomska pljakaSrbije koju sprovodiSlovenija danas je oigledna, belei osi 16. jula 1977; re je opljakanju kakvog danasnema ni u kolonijalnomprostoru (PZ, str. 275).Ova e tema krajemosamdesetih godina bitijedna od glavnih meuonima koje e lansiratizvanina politika tadanjesrpske vlasti, pa e samimtim dobiti istaknuto mestou zloglasnoj Politikinojrubrici Odjeci i reagovanja.Slovenci su tretirani u istimah i kao separatisti i kaopljakai Srbije, kao dajedno ide s drugim, kao daje prirodna eljapljakaa da se odvoji odsvoje rtve! Iz dananjeperspektive, meutim,izgleda sasvim jasno kakosu stvari zaista stajale saslovenakim ekonomskimhegemonizmom uJugoslaviji.

29 PZ, 184.

30 PZ, 185.

31 PZ, 221.

32 Mesto gde osi govori oKiu i Kovau tano glasi:A nai elitni pisci srednjegeneracije, koje je prolegodine titoizam preuzeo zasvoje pisce Ki i Kova, oslobodi stvaranja govoreprizemnije od Dositeja.Kakav napredak srpskeknjievne misli! (PZ, str. 327.) To je belekaiz avgusta 1978; ostaje


generala ivojina Miia, zasnovanoj na poznavanju osobinavlastitog naroda i mogunosti srpskog vojnika: neoekivanimpovlaenjem on je svojoj vojsci omoguio neophodni odmori oporavak, te je ona krenula u protivnapad, da bi potomostvarila takorei natoveanski podvig. Usledila je velian-stvena pobeda u bitkama na Suvoboru i Kolubari.

Izostavljanjem Cerske bitke umanjena je mogunost daitalac postavi pitanje koje bi se inae nametalo (a i ovako seteko moe zaobii): kako je bilo mogue da austrougarskaarmija, uprkos svojoj ogromnoj premoi u ljudstvu i naorua-nju, bude u toku svega nekoliko meseci dvaput teko porae-na i odbaena preko Drine i Save? U itavoj prvoj knjizi Vre-mena smrti, naime, ta se armija u svom nadiranju pokazujekao veoma mona i kompaktna sila. Slovenski element nesamo da u njoj nije nikakva slabost, ve se, naprotiv, ukazujekao neka vrsta udarne pesnice: on je taj koji napada s najve-om mrnjom i odlunou. Zbirno ime svih pripadnika tearmije glasi vabe. Uoljivo je stalno insistiranje na tome da sesvi koji se bore u njenim redovima nazivaju vabama: kakoAustrijanci i Maari, tako i Slovenci, Hrvati, esi, pa ak i SrbiPreani, kao i oni iz Bosne i Hrvatske. Dok god traje pobe-donosni pohod osvajaa, nema ni govora o dezertiranjuSlovena iz njegovih redova, o predajama, o pojavi prebeglica;to e se dogaati, u poetku u veoma skromnoj meri, tek ondakad se situacija Poorekove armije pogora, da bi do masov-nog rasula dolo, po prirodi stvari, u vreme potpunog sloma.

Sudei po osievoj interpretaciji istorije, u srpskom naro-du, u srpskoj vojsci, a posebno u njenom komandnom kadru,poetkom rata 1914. preovladavala su oekivanja da e u Austro-Ugarskoj izbiti pobuna slavenskog stanovnitva. Tako jedanovek iz naroda, Paja opanar, pita narednika Bogdana Drago-via: ...ta se ovo zbi s naom slovenskom braom to ginu zaFranju Josifa? Gde su ti silni Jugosloveni iz Zagreba i Ljubljane?Zar je samo jedan Gavrilo Princip?34. Sluajui, na padinamaBainca, brda u rodnom kraju ivojina Miia, uvrede koje srp-skim vojnicima u zatiju bitke dovikuju Hrvati (Ej, gedovi! toste zanijekali, jebo vas va ika Pera? Noas emo vam poupatibrke! itd.), Ivan Kati ne moe da veruje uima i sea se kakosu u kasarni po svu no govorili o ujedinjenju svih Srba, Hrvatai Slovenaca, o pobuni Slovena u Austro-Ugarskoj35, a slinapitanja su muila, po osiu, i samog generala ivojina Miia(Eh, naa braa Hrvati. orava im strana. ta su se zalepili na

100

nejasno ta se to desiloprole godine (1977) na

osnovu ega bi se moglodoi do iznenaujueg

zakljuka da je titoizampreuzeo Kia i Kovaa zasvoje pisce. Pre e biti daje ovo reakcija na pojavu

Kiove polemike knjigeas anatomije (1978), gde

je ponovo objavljen uveniKiov tekst o nacionalizmu

(sa veoma upeatljivimportretom nacionaliste),

iz intervjua datog 1973.asopisu Ideje.

U intervjuu je bilo rei opiscima srednje

generacije. Intervju jeostao upamen, a osi se,

izgleda, u portretu prepoznao!

33 Cf. PZ, str. 220.

34 1, 327.

35 2, 160.


toj padini kao da im je Bainac u Zagorju), kojemu je torazoaranje bilo dovoljno da ubudue razmilja o Hrvatimasamo kao o bekim domobranima.36 Slaveni iz Austro-Ugar-ske nisu se ugledali na primer Gavrila Principa i digli se naustanak, a nisu ispunili oekivanja ni masovnim dezertira-njem iz redova tuinske armije. To se moe objasniti obinimljudskim strahom od prekog suda i surovih represalija (ne tre-ba zaboraviti da su za odmetnitvo ili dezertiranje vojnik mo-gle plaati i njihove porodice); ali, sudei po osiu, verova-tniji razlog je odanost njihovom caru Franji Josifu. Meu-tim, u Vremenu smrti skoro je iskljuena mogunost da se nasrpskoj strani uvide istinske prednosti koje je vienacionalnisastav neprijateljske vojske donosio Srbiji. tavie, ide se udrugu krajnost, pa se slavenski element te vojske prikazuje kaogori od onog autentino vapskog. Koordinate nacional-nih odnosa u romanu Vreme smrti tako su postavljene da bimeu njima i sam dobri vojak vejk koji, guran u invalid-skim kolicima, kree u rat u austrougarskoj vojnikoj uni-formi, maui takom i kliui Na Beograd!, mogao biti bu-kvalno shvaen, kao zakleti neprijatelj srpstva. A to to jeogromna veina Slavena u vapskim uniformama u stvari bilasve sam vejk do vejka, i to je to nesumnjivo bio i te kakoznaajan uzrok austrougarskih poraza na bojitima u Srbiji1914, injenica je koja se uporno zaobilazi, ili gura u drugiplan, kako u romanu Vreme smrti, tako i u svim drugim inter-pretacijama ovog trenutka srpske istorije to ih pruajunacionalistiki orijentisani srpski knjievnici i istoriari.

Da bi objasnio slabost Poorekove armije, odsustvo bor-benog duha i morala u njoj, osiev ivojin Mii naziva tuvojsku plaenikom37, to je istorijska neistina koja, meutim,i te kako podsea na danas aktuelna kvalifikovanja nepo-udnih antinacionalnih i nepatriotskih elemenata kaostranih plaenika. Sloveni u uniformi austrougarske armije nisubili nikakvi plaenici, ve u ogromnoj veini sluajeva samoregrutovani nevoljnici.

Istinitost istorijskih podataka o zloinima koje je agre-sorska austrougarska armija poinila u Srbiji 1914. ne moe sedovoditi u pitanje, kao to se ne moe osporavati ni to da suu tim zloinima uestvovala i slavenska braa iz krajeva sone strane Drine i Save. Ali re je o neemu to je u stvari biloneizbeno. U ratnim uslovima, olo u svakom narodu lakodolazi do izraaja, pogotovo ako je tako neto u interesu stranog

101

36 2, 102. I posle austrougarskih poraza uSuvoborskoj i Kolubarskojbici, osiev ivojin Mii idalje na isti nain vidiulogu Hrvata u neprijateljskoj vojsci: Recimi, Vukaine, znate li vi uSkuptini i Vladi, zna liopozicija koliko jehrvatskih pukova i divizijau austrougarskoj armijikoji ratuju protiv Srbije?Gotovo polovinuPoorekove vojke ine naabraa. [...] A zato se ondaonako ustro bore zaFranju Josifa, zato se nepredaju? (3, 462).

37 Cf. 2, 134.


osvajaa koji, eljan da ostvari svoje imperijalne ciljeve, znakako da primeni naelo podeli pa vladaj. A kad olo utakvim okolnostima stupi na scenu, tada, u krilu nacijekojoj on pripada, jaaju i najretrogradnije politike snagekoje ga okupljaju, stimuliu i usmeravaju. U naoj istorijimogli smo da pratimo taj zloudni proces tokom rata 1941-1945, a pogotovo u traginoj deceniji s kraja minulog veka.Meutim, graditi na tome koncepciju meunacionalnihodnosa u budunosti, pa ak dovoditi u pitanje, na osnovutakvih udovinih ekscesa, i samu mogunost zajednikogivljenja, krajnje je neodgovorno i duboko nemoralno. Toznai pruati upravo olou mogunost da igra znaajnu isto-rijsku ulogu.

Autor Vremena smrti daleko je od ovakvog objanjenjainjenice da su nad stanovnitvom Srbije 1914. poinjenimonstruozni zloini. Svoje jedino objanjenje on nalazi upatolokoj mrnji prema srpskom narodu, koju, sudei posveukupnoj viziji dogaaja koju prua, u najveoj meri prip-isuje nesrpskom slavenskom stanovnitvu austrougarskemonarhije, a naroito Hrvatima. Razlozi za tu mrnju su ponjemu, s jedne strane, teritorijalne pretenzije Hrvata (koji nabojitu pevaju: Od Triglava do Vardara / Hrvatska e bit dra-va...38), a s druge strane, njihova odanost bekoj kruni, skojom ih vezuje isti rimokatoliki odijum prema srpstvu39 (jojedna njihova pesma glasi: Oj hrvatski hrabri sine, / Smjelonaprijed preko Drine / Osveena krv jo nije / Ferdinanda i Sofije.40)To je ono to omoguuje Oskaru Pooreku da protiv Srbijenastupa, kao to s gorinom konstatuje osiev ivojin Mii,i sa hrvatskim domobranima. Braom s kojom treba da seujedinimo. Preko rova i bajoneta.41

Tako dolazimo do rei ujedinjenje, jedne od kljunih uromanu Vreme smrti.

Ta re u ovom istorijskom romanu ima toliki znaaj sa-mim tim to oznaava glavni politiki i ratni cilj srpske draveu ratu 1914-1918: ujedinjenje sa svim Srbima na Balkanu, alii sa dva nesrpska slavenska naroda, Hrvatima i Slovencima, ujednu veliku dravu. (Makedonci, Crnogorci i muslimani Bo-njaci ne spominju se u ovom kontekstu, jer se smatra da su tosve Srbi.) Ali re ujedinjenje ne oznaava u osievom delu sa-mo veliki cilj, ve i veliku zabludu i kobnu greku srpske nacio-nalne politike. Na stranicama romana Vreme smrti vode se, natemu ujediniti se ili ne, duge i estoke polemike. Narator prividno

102

38 2, 162.

39 Ako se ne zna ceo tajhabzburki, katoliki,

antivizantijski, antislovenski i antisrpski

kompleks podunavskemonarhije, ne mogu serazumeti ni hrvatstvo i

Zagreb, Ljubljana islovenina. Tako govori

Dobrica osi u vlastitoime: v. PZ, str. 220.

40 2, 163.

41 2, 164.

42 3, 420. U Evropi imamoprimere uspenog ujedinjenja verski

nehomogenih drava inaroda ija je istorija

ak optereena verskim ratovima.


ostaje po strani, preputajui svojim verzijama istorijskih likovakakvi su ivojin Mii, Nikola Pai, Radomir Putnik, ili pakfiktivnim likovima kakvi su Vukain Kati, Mihajlo Radi idrugi, da u beskrajnim raspravama pokuaju reiti to krucijal-no pitanje. Kad se prota Boidar Jevevi (koji je u romanuinae prikazan kao veoma human i plemenit lik) s krajnjomodbojnou izjanjava protiv ujedinjenja, iz toga bi se moglozakljuiti da se osnovna prepreka svakoj junoslovenskojzajednici svodi na izmu katolianstvo/pravoslavlje, to jest, nanetrpeljivost prema inovercima: Tri vere, jataganima i ognjemzavaene i krvlju razdeljene da se sad, ete tako, sloe u jednudravu! ljutito se obraa prota doktoru Mihajlu Radiu koji,shodno koncepciji pro i contra, zastupa suprotno gledite. Kojavaka, koja guja uprica taj otrov, tu smrtonosnu bolest usrpske glave, pitam se glasno, doktore, kad god ostanem sam.Kakvo ujedinjenje s katolicima, i s im ujedinjenje?42 ProtaBoidar ne priznaje da Srbi imaju bilo ta zajedniko saHrvatima i Slovencima, jer se u toj tobonjoj brai, kako onkae, uilila katolika mrnja protiv nas, a ovome dodaje iveoma znaajnu reenicu kojom srpski nacionalni cilj biva ustvari redefinisan da bi, kao sasvim aktuelan, bio istaknut u pr-vi plan koju deceniju kasnije: S nama je isti samo srpski narodpreko Drine i Save, i dokle su oni, dotle nam je i granica.43

Isti stav protiv ujedinjenja pripisan je, meutim, i vojvo-di ivojinu Miiu, koji je istorijski lik, pa bi bilo zanimljivovideti ta bi o verodostojnosti njegove osievske varijanterekli istoriari razume se, oni iole objektivni i verodostojni,a ne oni koji se u nacionalistikoj obnevidelosti bave rekon-strukcijama mitova. Zanimljivo je ko su Miievi sagovorniciu raspravama oko pitanja ujedinjenja. To su najistaknutijipredstavnici drave i vojske, a u tom trenutku i zvanini zas-tupnici ideje o ujedinjenju, pragmatini Nikola Pai i racio-nalni Radomir Putnik. To je, zatim, intelektualac VukainKati, predstavnik onih drutvenih grupa od ijih idea-listikih zastranjenja ili demagoke retorike zazire ruralni (iliratarski, kako ga kvalifikuje vojvoda Putnik44) duh ivojinaMiia: A ja se bojim ujedinjenja za koje se bore politiari inovinari, pesnici i profesori.45 (Nota bene: Krajem XX veka,upravo politiari i novinari, pesnici i profesori, bie glavniakteri razjedinjenja.)

Vukain Kati46 se poziva na primer Italijana ujedinjenihpod Kavurom, kao i Nemaca ujedinjenih pod Bizmarkom,

103

43 3, 421. Miljenje proteBoidara o granicamamoda nije bilo i miljenjeautora Vremena smrti, alie to, kasnije, biti miljenjeakademika Dobrice osia,koji u pismu Kongresu srpskih intelektualaca,odranom u Sarajevu 28. i29. marta 1992, predlaerazgranienje Srba,Muslimana i Hrvata dabismo uklonili razloge dase mrzimo i ubijamo. Kaoda se upravo povlaenjemgranica ne stvaraju razloziza mrnju i ubijanje! V. o tome: OliveraMilosavljevi, Zloupotrebaautoriteta nauke, u: Srpskastrana rata (I deo), priredioNeboja Popov, SamizdatFREEB92, Drugo izdanje,2002, str. 367.

44 Cf. 4, 150.

45 3, 465.

46 U poetku se VukainKati pokazuje nesklonimujedinjenju: Ko sme daveruje razmilja on da e nas rat ujediniti.Jedino u smrti (1, 78), i:Ujedinjenje sa onima kojiratuju da do tog ujedinjenja ne doe?Ujedinjenje sa onima kojiih ubijaju, koje ubijaju,zar je to nacionalni i isto-rijski cilj kome danas trebaapsolutno sve rtvovati?(1, 172). Meutim, kasnije,u treoj kjizi, u dijalogu saivojinom Miiem,Katiev stav je promenjen,izmeu ostalog i zato tomu je Frano Supilo [...] upolitici mnogo blii odNikole Paia. (3, 463).


naglaavajui da se neke provincije kod tih naroda nisumeusobno ni razumele, i ak su im se i jezici mnogo vierazlikovali nego na i slovenaki ... A mi isti jezik govorimo,ivojine! Isti!47 Odgovor kojim osiev ivojin Mii uzvraana taj argument prilino je iznenaujui: Jedan jezik govo-rimo? Ne mogu vie da sluam te profesorske budalatine!Jedan jezik govore samo ravnopravni ljudi i ravnopravni nar-odi. Slobodan narod i porobljen narod, i kad se razumeju, negovore istim jezikom. Porobljen narod svaki pojam na svojnain tumai. A Hrvati su, na nesreu, porobljen narod.48

Valja uzgred uoiti da je u tim reima ponovo, mada ovaj putna neto drukiji nain, izraeno razoaranje to se Hrvati iSlovenci po izbijanju rata sa Srbijom nisu masovno pobuniliprotiv svojih austrougarskih gospodara, i to izborivi se samiza svoju slobodu nisu tako stekli pravo, kao ravnopravni, naujedinjenje sa Srbijom.

Ali sad treba obratiti panju na ono bitno: u svomobjanjavanju nemogunosti ujedinjenja osiev ivojinMii ide naalost i dalje, tvrdei: poraeni i pobednici u ratune mogu se ujediniti.49

Hrvati, dakle, nisu samo porobljen, ve i poraen narod,samim tim to su ratovali50 protiv pobednika, a pod Habs-burgovcima, i za Habsburgovce.

ta rei na ovo? Da se nekim sluajem kao istorijska istina ispostavilo ono

to sugerie osi: da je ovako mislio srpski vojskovoaivojin Mii (koji je krajem rata bio i naelnik taba Vrhovnekomande!), a to bi samo po sebi znailo da je takav nainrazmiljanja bio prisutan u vrhu srpske vojske i drave, bio bito dovoljan razlog, ne Srbima, ve njihovoj slavenskoj brai,Hrvatima i Slovencima, da se usprotive i samoj pomisli o ujed-injenju. Zajednica dvaju naroda u kojoj se jedan smatra oslo-bodiocem, a drugi porobljenim i poraenim, teko moeizbei da se pretvori u zajednicu dravotvornog naroda sanedravotvornim, s tim to je ovom poslednjem sueno dauskoro bude smatran i antidravnim, pa ak i da se sampone tako oseati.

Sa ovim se u vezu moe dovesti razmiljanje osievogvojvode Putnika: Tua vojska ne donosi slobodu. Tua voj-ska-osloboditeljica donosi zavisnost, ponienje, dug koji se neotplauje. Ako narod slobodu mora da primi od velikog naro-da, ili veeg od sebe, od sebi ravnog to nikad nee. Tako je sazdan

104

47 3, 463.

48 Isto.

49 3, 464.

50 Ovi navodnici su ovde,razume se, samo uslovno;

osiev ivojin Mii ihnipoto ne bi stavio.


ovek. Za slobodu i uinjeno dobro, zahvalnost moda ponekadi moe da osea prema velikom; prema malom i sebi slinom,samo uvredom i mrnjom uzvraa. ... A nee li to biti sanaom porobljenom braom u sutranjoj zajednikoj dra-vi?51 U osnovi ovakvog vienja nalazi se pretpostavka da jesrpska vojska u Hrvatskoj i Sloveniji 1918. bila tua, dakleokupatorska; pretpostavka koja e u Knjizi o Milutinu DankaPopovia biti dignuta do ranga nesumnjive istine.

osi, meutim, u romanu Vreme smrti na sve ovo ne gle-da samo iz perspektive 1914. ili 1918. godine, ve i iz per-spektive sedamdesetih godina, kad srpska nacionalistika elita(saglasna u tome sa hrvatskim nacionalistima), poinje otvo-reno da proglaava ujedinjenje velikom i kobnom grekom uostvarivanju nacionalnih ciljeva. Bilo je za nju krajnje vremeda zapone tu opasnu igru, jer se jugoslovensko zajednitvopretvaralo u zabrinjavajuu injenicu, postajui, kao nikaddotad u istoriji, neto stvarno i vidljivo. Bezbrojne veze i pri-jateljstva, stotine hiljada meovitih brakova, i najzad, svi onipojedinci koji su se izjanjavali kao Jugosloveni (poetkomosamdesetih bilo ih je 1,200.000, dakle vie nego pripadnikanekih drugih naroda u tadanjoj SFRJ!), dovodei u nedoumi-cu sve one to nisu nalazili odgovor na pitanje u koju nacio-nalnu rubriku da svrstaju taj novi udnovati i neprirodninarod sve je to, dakle, pretilo da izbrie, ili da uini neva-nim, ili ak da dovede u sumnju, seanje na to da smo se uje-dinili preko rova i bajoneta, u ta bi svoje itaoce hteo dauveri, pruajui im u mnogo emu izvitopereno vienje isto-rijskih zbivanja, autor romana Vreme smrti. A to seanjemoralo je po svaku cenu da bude sauvano, bez obzira ak i nainjenicu da Srbi i Hrvati, kao nacionalni kolektiviteti, nikadu istoriji nisu ratovali jedni protiv drugih, ve su se jedninaspram drugih nalazili kao neprijatelji, i to retko, samo usastavima tuinskih vojski.

Ono to o ujedinjenju Dobrica osi u romanu Vreme smrtisugerie, hteo on to ili ne, posredstvom likova s kojima italacsa iole razvijenim nacionalnim oseanjem teko moe izbei dase poistoveti usmereno je, u stvari, ka razjedinjenju. I to onomkrvavom, do kojega e doi poetkom devedesetih godina.

Velika je teta, ne samo za nesrene jugoslovenske narodenego i za knjievnost, to je taj roman odigrao tu ulogu, i toje ideolog nacionalizma u Dobrici osiu odneo prevagu nadknjievnikom. Strpljivi italac Vremena smrti, naime, otkriva u

105

51 4, 179.


pojedinim delovima ovog romana kvalitete koji ga uveravajuda je to delo moglo da postane izuzetno vredno knjievno ost-varenje.

Na nekim stranicama koje se mogu svrstati meu najbo-lje u romanu, a naroito u onim fragmentima iji bi zajednikinaslov uslovno mogao da glasi Dnevnik neznanog bolesnika,autor je nastojao da ukae itaocu u kako izopaenom drut-venom sistemu ivi, i povodom toga nita mu se ne bi mogloprigovoriti da u tom nastojanju nije zastranio, pokuavajuida ubedi itaoca, naroito srpskog, a pod uticajem nacional-istike iskljuivosti i kratkovidosti, da je i sama drava u kojojivi pogrena zato to je vienacionalna, te da je za ozdravl-jenje drutva prvenstveno potrebno pristupiti korekciji bivihi postavljanju novih nacionalnih ciljeva. Zbog autorove pre-terane opsednutosti politikom, roman se najveim svojim de-lom pretvara u traktat o nacionalnim politikim pitanjima.Istina, ovu problematiku pisac uglavnom izlae u dijalokojformi, ali to ini na utrb svojih likova, koji u tim raspravamaesto bivaju patetini i papirnati, pa i situacije u kojima senalaze samim tim postaju izvetaene. Tako se, na primer,politika beskrajno bistri u bolnici, meu tekim bolesnici-ma, ranjenicima i samrtnicima, ili pred odlazak na ratite, uoekivanju bitke, kad ljudi najradije ute udubljeni u sebe.52

Pa ipak, uprkos svemu tome, moglo bi se rei da je Dobricaosi propustio priliku da ostvari neto to bi zaista moglo da liina srpski Rat i mir, obogaen, u odnosu na Tolstojevo delo, nekimelementima savremenijeg senzibiliteta i modernijeg knjievnogpostupka. Ima dosta stranica koje itaoca uveravaju da je autorutako neto zaista bilo na dohvatu. Epidemiju pegavca u Srbiji1915. osi je pretvorio u upeatljivu, rekli bismo kamijevskualegoriju, kojom je u stvari progovorio naroito u ve pomenu-tom dnevniku neznanog bolesnika o Bolesti53 srpskog ijugoslovenskog drutva zaraenog titoizmom. U okviru dnevni-ka nalazi se i dobro zamiljena alegorija o poronom i laljivomvladaocu, koja ima svevremensko, ali i sasvim prepoznatljivoaktuelno znaenje, i koja moda predstavlja najuspeliji knjievniizraz osieve opsednutosti brionskim monarhom54. Ovome semoe dodati i to da su dogaaji iz 1914-1918 bitke, pokretivojske i naroda, atmosfera u zaraenoj zemlji mestiminoprikazani na nain u kojemu ima epske snage i irine.

Ali sve ovo, na alost, biva kompromitovano autorovomreenou da neto to je moglo biti ostvareno kao impresivna

106

52 Cf. PZ, str. 274:Nezadovoljan sam

napisanim. Bojim se da jemnogo istorije, politike...

Umesna bojazan, i opravdana samokritika!

koja je, naalost, ostalabez rezultata.

53 Rei Bolest, Bolnica,Bolesnici on u ovom

dnevniku pie s velikimpoetnim slovom, da bi

naglasio njihovosimbolino znaenje.

54 Opsednutosti koja uPievim zapisima

mestimino dobija i karakter fasciniranosti.


istorijska epopeja pretvori u roman s politikom tezom, i tokrajnje diskutabilnom. A ta teza je, po svemu sudei, karak-teristina za situaciju iz sedamdesetih godina XX veka, prenego za onu iz 1914-1915. Bolest srpske nacije, iji su sim-boli, u romanu Vreme smrti, va i pegavac, za Dobricu osiaje ipak prvenstveno njena usmerenost ka ostvarenju po-grenog nacionalnog cilja. Srbija 1914-1918. tone u buduuzajedniku dravu koja je zbog loe postavljenih meuna-cionalnih odnosa u samoj svojoj osnovi pogrena; a 1970, utrenutku pisanja ovog romana, srpska drava je u toj naopakopostavljenoj Jugoslaviji, po miljenju njegovog autora, vepotonula: vreme smrti protee se na sve decenije postojanjazajednike drave. Jugoslavija, dakle, nije srpskom narodu nibila potrebna, a u drugoj polovini XX veka ona mu je direkt-no tetna i ugroava mu budunost. U Memorandumu Srpskeakademije nauka i umetnosti (u ijem je sastavljanju Dobricaosi nesumnjivo igrao znaajnu ulogu) itamo: Srpskinarod nije mogao postii ravnopravnost u Jugoslaviji za ije jestvaranje podneo najvee rtve... [...] jedino on nije reionacionalno pitanje, niti je dobio dravu kao ostale nacije.Takvom je zakljuku i roman Vreme smrti vodio svoje srpskeitaoce. A ve smo videli kako su taj roman mogli itati, i nje-gove poruke tumaiti, drugi, nesrpski stanovnici biveJugoslavije.

italac romana Vreme smrti, onaj iz sedamdesetih i osam-desetih godina prolog veka bio on Srbin, Hrvat, Slovenac ilipripadnik bilo kog drugog naroda bive drave ukoliko je biou stanju da poveruje u ono to mu se u ovom romanu suge-rie, mogao je iz proitanog izvesti samo jedan zakljuak: dajugoslovensku dravnu zajednicu treba to pre rasturiti. Vremesmrti je na taj nain najavljivalo i pripremalo vreme novog ijo uasnijeg umiranja i unitavanja. Ondanja politika oli-garhija, slutei da joj njeni nagomilani grehovi sve vie ugro-avaju vladajuu poziciju, osetila se prinuenom da u odbranisvojih interesa pribegne rezervnoj varijanti svoje borbe zaopstanak, a ta se varijanta sastojala u raspirivanju nacional-istikih strasti kojima je, kao dimnom zavesom, trebalo prikri-ti teke drutvene bolesti. Ubrzo potom kucnuo je i kobnitrenutak kad je ta vienacionalna oligarhija, u nameri da svakinjen deo ostvari sopstvenu apsolutnu vlast makar samo u jed-nom uem prostoru, slono odluila da raskomada zajednikudravu. Dobrica osi je toj oligarhiji najpre pripadao, zatim

107


se u odnosu na nju nalazio u paradoksalnoj poziciji veomapovlaenog disidenta od kojega je gvozdena ruka reimastalno bila daleko, i koji je bez naroitih problema objavljivaosvoja dela, s tim to su povremene zabrane pre bile reklamnognego represivnog karaktera. Razlog te povlaenosti, tog udob-nog poloaja koji mu je, kako tvrdi, teko padao55, bio je nebudimo naivni u tome to je osi bio i te kako koristan uostvarivanju pomenute rezervne varijante. U isto vreme kadi osi, i politika je oligarhija zamenjivala svoju komuni-stiku ideologiju nacionalistikom. Hteo on to ili ne, dok godje bio upotrebljiv kao simbol, kao otac nacije, on je s tomoligarhijom bio na istom koloseku, pa su se u jednom tre-nutku ak i ponovo nali zajedno, i to u samom vrhu vlasti.Ali na tom njihovom zajednikom putu, ispravljanje srpskeistorijske zablude, to jest, nastojanje da se ostvari nekakavnov nacionalni cilj, pretvorilo se u tragediju veine narodabive drave, i u katastrofu samog srpskog naroda.

*

Ono to smo ve naslutili da je roman Vreme smrti daoglavni podsticaj i usmerenje takozvanoj knjievnosti pop-ulistikog talasa lako emo ustanoviti nalazei u Knjizi o Milu-tinu Danka Popovia neke glavne motive osievog dela i sko-ro istovetan nain posmatranja (i iskrivljavanja) dogaaja uPrvom svetskom ratu. Slinosti padaju u oi ve ovlanim uvi-dom u Popovievo delo: prepoznajemo razoaranje zbog dra-nja nae brae s one strane Drine i Save (nepodizanja ustan-ka); ozlojeenost zbog njihovog uea u zloinima osvajaa;sugestiju da su nae vabe gore od onih pravih; podozrenjeprema proklamovanim nacionalnim ciljevima (i posebno,ubeenost u to da je ujedinjenje sa slavenskom braomkobno po srpski narod); uverenje da su nacionalni idealizam iromantizam preskupo plaeni srpskom krvlju; dovoenje upitanje pojma osloboenje kad je re o ulozi srpske vojske ukrajevima s one strane Save i Drine; itd. Na neke od ovih podu-darnosti vratiemo se kasnije, kad budemo uporeivali nain istepen itaoeve identifikacije ostvaren kod Knjige o Milutinu saonim koji se postie pri itanju Vremena smrti.

U Srbiji, poev od sredine osamdesetih godina, Knjiga oMilutinu dugo je bila najitanije knjievno delo. U ve stvorenojatmosferi rasplamsalih meunacionalnih sporenja izazivala je

108

55 Ja suvie malo patim,malo stradam. Suvie

dobro, bezbedno, komforno ivim, da bihbio ozbiljan i znaajan

pisac ovog doba. PZ, str.14. itaoca sklonog danasedne ovoj alopojci

valja uputiti na sva onamesta u osievim

ispovestima u kojima sevidi kako je on uvek

proputao svaku pravu priliku da pati i strada

koja mu se ukazivala.


ivo interesovanje veoma irokog kruga italaca. U danimakad nije bila potrebna naroita pronicljivost da se predskaeskoro izbijanje krvavog bratoubilakog rata, ovo delo DankaPopovia nazivano je antiratnom prozom; tako ga je u svojojrecenziji, odtampanoj na koricama knjige, okvalifikovaorecenzent, poznati knjievni kritiar Zoran Gluevi.

Da vidimo, dakle, kako stoje stvari s tim antiratnimkarakterom Knjige o Milutinu.

U Popovievom romanu narator je ovek iz naroda, seljakMilutin; dospevi pod komunistikom vlau u zatvor kaokulak koji odbija da preda ito, on pripoveda, iz te zatvorskeperspektive, svoju ivotnu priu koja obuhvata vreme od 1914.do, zakljuno, prvih godina postojanja druge Jugoslavije.Roman se uglavnom odvija u dijalokoj formi, u mnogobroj-nim razgovorima koje Milutin vodi sa svojim metanima, se-ljacima, kao i sa vojnicima i oficirima, saborcima i sapatnicimaiz bitaka 1914-1918. i iz albanske kalvarije srpske vojske. VeinaMilutinovih sagovornika ini zajedno s njim kolektivnog juna-ka koji je nosilac narodne mudrosti. Razgovori koje Milutinvodi s njima uglavnom predstavljaju neku vrstu unutarnjegmonologa tog jedinstvenog narodskog, seljakog duha.

Drugim reima, narator u Knjizi o Milutinu je sam narod;on je taj koji se itaocu obraa na svom ivopisnom jeziku pri-lagoenom tehnici skaza. Kaem prilagoenom, jer tehnikaskaza (upotrebe lokalnog govora nekog ueg podruja) nije uKnjizi o Milutinu dosledno sprovedena kao u nekim drugimdelima sline vrste, koja su zbog nje teko itljiva: re je samoo blagim deformacijama knjievnog jezika, najee na mor-folokom planu, a to se tie leksike, nalazimo zaista malo reikoje bi bile nerazumljive irem krugu italaca. Moglo bi se akrei da upravo ovakav jezik najbolje odgovara obinomitaocu iz bilo koje sredine, kako seoske tako i gradske. Na-mera autora nikako nije bila da otea itljivost svog teksta. Banaprotiv, eleo je da i upotrebljenim jezikom olaka i stimulieidentifikaciju prosenog itaoca sa likovima romana, prven-stveno sa Milutinom. I zaista, ta se identifikacija sasvim lakoostvaruje. Sve ono to kazuje kolektivni junak Knjige o Milu-tinu poseduje tako izrazitu sugestivnost da se namee kao ne-to to se teko moe osporavati. Vidljiva je tenja da Miluti-nove rei, kao i rei veine njegovih sagovornika, budu pri-mane kao izraz narodne mudrosti, dalekosenog i bogatogistorijskog i ivotnog iskustva.

109


Sudei, dakle, po onome to saoptava taj kolektivni ju-nak, osnovna poruka romana ve se na prvi pogled ukazujekao antiratna, s obzirom na to da je Popoviev Milutin veomadosledan u odbacivanju svake srpske politike koja tei ostvari-vanju nacionalnih ciljeva putem rata: ne razumem srpskaposla i srpsku raunicu56, kae on; bee li na svetu jo kojegnaroda da je satro decu zbog drave i neki krajeva i, ako beetakoga naroda, ta bi s njim, usrei li se?57

Tako se odmah susreemo sa osnovnim paradoksom roma-na: svega nekoliko godina pre nego to e izbiti strani rat kojije satro decu zbog drave i neki krajeva, vrhunski autoritet,narod, na stranicama Popovieve knjige izriito se suprotstavl-ja, kroz rei seljaka Milutina, takvoj jednoj ludosti. Ali s drugestrane, roman, kao to emo jo videti, iznosi na videlo, krozono to saoptava taj isti autoritet, istine koje u jo uvekzajednikoj dravi seju teko meunacionalno nepoverenje, pai mrnju, ime na najneposredniji nain doprinosi izbijanjurata koji e biti pokrenut upravo zbog drave i neki krajeva.

ak i Mirko orevi nalazi u Knjizi o Milutinu jednunotu antiratnoga naboja koja je vredna svake panje i stojiu brazdi dobre tradicije klasine srpske proze58, i to ilustrujejednom Milutinovom istinom koja je iskazana reimaMoe biti da smo se o Turke ogreili. Ali ta Milutinova isti-na nalazi se u kontekstu koji iskljuuje i samu pomisao nanekakav antiratni naboj. Turci su tu samo radi poreenja, priz-vani u seanje prizorom stravinog zloina: Mi smo [...] pro-tiv Turaka grdno ratovali al, ruku na srce, vakog jada i sramaod nji ne videsmo [...] Pa se mislim: da l se u ovaj zloinumeae oni to govore naim jezikom, boiju ti majku?!59

Danko Popovi nije prvi koji saoptava istinu da su naabraa gora od tuinskog ugnjetaa; to je pre njega ve uinioDobrica osi, koji u Vremenu smrti insinuira da su naevabe u austrougarskim uniformama gore od onih pravih; alion je to inio posredno, preko svojih likova kojima italac nemora da veruje, dok Danko Popovi to kazuje bez uvijanja,pripisujui to optuujue tvrenje liku koji se identifikuje sanarodom, i s kojim se, kao takvim, mora identifikovati i ita-lac. Stie se utisak da je Popovi preuzeo iz Vremena smrti su-gestivnu igricu sa imenom vaba:

Zaustavismo se na jednom ermu. Tu je i jedna baba.Deli vojnicima jabuke.

110

56 Danko Popovi, Knjiga oMilutinu, osmo izdanje,

NIRO Knjievne novine,Beograd, 1986, str. 23.

(Pri daljim navoenjimabie naznaivana

samo strana.)

57 Str. 24.

58 Mirko orevi,Isto, str. 446.

59 Str. 11.


Je li, baba, pita Vasilije jesu li opasne vabe?Nisu sve vabe opasne, sinko, rei e ona baba opasan

je vaba koji govori naki.60

Ne treba se, dakle, ogreiti o vabe!Ovo nije jedini detalj koji pokazuje da je Knjiga o Milutinu

takorei izala iz osievog Vremena smrti, pokuavajui daovaj put jezgrovito i narodski saopti sutinu poruka koje jenjen idejni uzor saoptavao donekle uvijeno, jer se pridravaopravila posrednog literarnog kazivanja. tavie, u Vremenusmrti nalazimo lik u kojemu je lako prepoznati model Popo-vievog Milutina. Re je o osievoj verziji jedne istorijskelinosti: njegov ivojin Mii razmilja i govori na nainupadljivo slian, u poneemu skoro istovetan onome kojim jePopoviev junak zadobio ogromnu popularnost. To nijesluajno: ivojin Mii je isto toliko seljak koliko i vojnik; toje ruralni lik (ratarski, kako ga naziva vojvoda Putnik),vezan za svoje rodno selo, za zaviaj, i upravo toj vezanostiduguje svoj bitni i najjai podsticaj za udesnu pobedu uSuvoborskoj bici, kao to mitski Antej duguje dodiru sazemljom svoju snagu i nepobedivost. ivojin Mii se spori,kao i Milutin, sa onima koji su odgovorni za formulisanje iostvarivanje naopakih nacionalnih ciljeva, a to su, u njegov-om sluaju, jedan predsednik vlade (Pai), jedan naelniktaba Vrhovne komande (Putnik), i jedan predstavnik poli-tike i intelektualne elite (Vukain Kati). osi se nije dokraja izjasnio ko je u pravu u tim sporenjima. Ostavio je topitanje donekle otvorenim jer on je, ipak, Jugosloven, inije nacionalist! Osim toga, sredinom sedamdesetih modaje bilo prerano davati sasvim neuvijene odgovore na ovakvapitanja. Ali osamdesetih godina populistiki talas ve je kre-nuo punom snagom, i Danku Popoviu nije bilo teko da napostavljeno pitanje prui odgovor, i ustanovi ko je od uesni-ka u raspravama to se vode na stranicama Vremena smrti upravu kao autentini zastupnik nacionalnih interesa i zago-vornik srpskog ispravnog cilja. A koga je od osievih juna-ka izabrao da s njim identifikuje svog Milutina lako emoustanoviti ako uporedimo ta o pojedinim nacionalnim pita-njima kau ili misle ivojin Mii iz Vremena smrti i glavnijunak Popovievog romana:

111

60 Str. 10.


Problem nae brae:

ivojin Mii: Sada Oskar Poorek sa hrvatskim domo-branima. Braom s kojom treba da se ujedinimo. Preko rova ibajoneta. (2, 164)

Milutin: ...uje, naa braa, a moja braa izginula zbogneke nae brae. (7)

Odnos jugoslovenske brae prema osloboenju i ujedinjenju:

ivojin Mii: A na osnovu ega ste vi politiari ubeenida Hrvati ele ujedinjenje s nama? ... Malo je takvih Hrvata,na alost, vrlo malo, za ujedinjenje posle ovolikog klanja. (3,462-463)

Milutin: ekam da nas sa te strane de su nai manastiribraa doekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao dai oslobaamo? Da je njima do osloboenja, oslobodili bi seoni i sami. (14)

Biti i ostajati svoj na svome:

ivojin Mii: Mi smo seljaka vojska. Takva vojska jebranilaka vojska. Ona ne ratuje za pobedu i slavu, nego zasvoju kuu i decu. Njivu i tor. Za svoje ime i svoj grob. (2,332) Treba biti svoj. Treba ostati Srbija nasred Balkana i tra-jati svojom pameu na svojoj njivi. (4, 460)

Milutin: A Mladen opet meni: Ne vidi, Milutine, prekoplanine. Oe rei: ne vidi ti dalje od koare, tora i obora, nevidi dalje od praga i ognjita. A ne pomilja da je to manjeopasno nego kad se zablene preko planine i gleda nebesa, ane vidi svoga praga i ljemena i ne vidi da ti odak ne dimii da su ti se u vatritu zmije zalegle. (20)

Ujedinjenje kao naopak cilj:

ivojin Mii: A ja se bojim ujedinjenja za koje se borepolitiari i novinari, pesnici i filozofi. (3, 465) Svi ti poli-tiari, i na vlasti i bez vlasti, veruju da su veliki ako progla-avaju velike ciljeve. Naopake ciljeve. (3, 468) Vama kojihoete dravu do Trsta i Celovca, vama koji se borite za VelikuSrbiju i Jugoslaviju, vama je ivotna nuda da traite velikezatitnike i saveznike za svoje ciljeve! [...] To je vae politiko

112


maloumlje! Neemo biti ni vei ni jai ujedinjenjem sa naimsadanjim ratnim protivnicima, koje nikad nismo upoznalikao brau. Ali zato ih dobro poznajemo kao ratne neprijate-lje. (4, 461)

Milutin: ...ali oficiri ni da uju: nije sad vakat da se Srbinsa rodbinom cmae, nego da se ide preko Save i Dunava, dazauzimamo zemlje u kojima ive Juni Sloveni. Sad se ost-varuju ratni ciljevi Srbije. Da bog sauva. Ne daju ti odmora.Dre nas ko ake. Ue nas o Junim Slovenima. Teraju nas dapevamo o bratstvu i jednorodnosti. Ne sme rei: neka tepesmice pevaju Juni Sloveni, dosta je od nas, mi smo svojeoduili. (42) Kapetanu Tobolcu, dabome, nije pravo. Ljutkase na one devojke. One, veli, ne znaju ta je vojska, nikad svo-je vojske ovde nisu ni imali, one misle da smo mi ajduci.Upiulje, veli, misle da su ispred nas, da su civilizovanaEvropa. A ta civilizovana vojska u kojoj su njini sluili vealaje po Srbiji i po Sremu srpsku decu i ene. (43) I oni meunama koji su se dugo kinurili da bi liili na pobednike splasnue, ue da nas ovde, u krajevima koje smo oslobodili,nazivaju srbijanskim gedama, gegulama, geacima, pa i cigan-ima. (44) isto mi smeno, mi proirismo i uveasmo dra-vu, a sve nae, od ega asne i zadovoljstvo imadosmo sma-njilo se. (51)

Spisak ovakvih veoma slinih ili skoro istovetnih milje-nja osievog ivojina Miia i Popovievog Milutina mogaobi da bude i znatno dui. Ali ono to je bitnije od ovih tek-stuelnih podudarnosti jeste duhovna srodnost dvaju likova:kao da je osiev vojvoda, u Popovievoj knjizi, skinuvi uni-formu i vrativi se na selo, u punoj meri ispoljio svoj izvorniseljaki identitet koji mu daje pravo da one iste istine koje jezastupao kao vojskovoa, dakle kao osoba iz vrhova drutva,izgovara kao ovek iz naroda, to e rei, da ih pretvara u na-rodne istine. osiev ivojin Mii je dvostruko tragian lik: ikao uesnik u traginoj sudbini svog naroda, i kao pojedinackoji je svestan istine, ali kojemu je uskraena mogunost da tuistinu uini opteprihvaenom. Popoviev Milutin je tragiansamo kao uesnik u sudbini svog naroda, ali ne i po istini kojunosi u sebi, jer je to sad ve postala narodna istina, prihvaenaod velike veine. Re je, meutim, o istini koja moe da po-stane opta i narodna samo na talasu nekog masovnog ilipopulistikog pokreta. Osnovnu crtu nacionalno-politike

113


filosofije jednog i drugog junaka predstavlja tenja da se u vre-menu tekih iskuenja ouva supstancija naroda i da se usukobu sa nadmonim neprijateljem ne podnose nepotrebnertve. Taj motiv u Vremenu smrti nalazimo do kraja razvijen uetvrtoj knjizi, u drami na Kosovu, gde vojvoda Mii odlu-uje da se suprotstavi naredbi Vrhovne komande o upuiva-nju vojske u jadransko primorje preko Albanije, po cenu dabude proglaen kapitulantom i izdajnikom. Po njemu, po-stavljeni nacionalni cilj ostvarenje Velike Srbije i VelikeJugoslavije nije bio vredan ogromnih rtava koje je trebalopodneti (U Albaniji umre od gladi, zime i bolesti i pogibe odalbanskih zaseda preko sto etrdeset hiljada srpskih vojnika iizbeglica.61). Da l bi za nas Srbe bilo bolje pita se i Milu-tin da smo se nekako odavde vratili kuama, da ne satremosve to nam je ostalo.62 Postavljajui ovakva pitanja u oblikujedne trezvene raunice (Koju smo mi vajdu imali od doja-konji ratovanja?63), Milutin je takoe u dilemi povodompreokreta 27. marta 1941: je li to neto ime bi se Srbi moraliponositi, ili je to, naprotiv, in nacionalnog mazohizma?Sudei po svemu, blii je ovom drugom zakljuku. O knezuPavlu i njegovoj ulozi u sudbonosnim zbivanjima 1941. onpostavlja isto pitanje koje bi se moglo odnositi na osievogivojina Miia i njegovo dranje na Kosovu 1915: je li bioizdajnik, ili je, u stvari, video vie, bolje i dalje?64

Manje-vie celokupnu vojvodinu nacionalnu ideologiju ipolitiku filosofiju Milutin je digao do ranga jednog kom-pendijuma narodne mudrosti koji se u godinama Miloevie-vog populistikog pokreta, posredstvom medija, pretvorio uskup uputstava za neposrednu politiku akciju. Dodue, naro-dna pronicljivost, izraena u razmiljanjima Milutina (koji sesasvim razumno protivi tome da Srbija vodi bilo kakve ratoveosim odbrambenih), na reima se ispoljava kao suprotstavl-janje svakom ratu, u duhu naela gledaj svoja posla i nepetljaj se u tue; ali istorijski uinak poruka iz Knjige oMilutinu ipak je bio sasvim suprotan ovim dobrim namerama.Razlog za to je jednostavan: svaki nacionalni autizam (a re jeo autizmu, kako u Knjizi o Milutinu, tako i u Vremenu smrti)previa da su svoje i tue u balkanskim prostorima krajnjeisprepleteni, pa se najee opiru, i to na surov i tragian na-in, pokuajima razdvajanja i ustanovljavanja razlika. Meu-tim, analizom dvaju romana, od kojih je jedan na izvoru tako-zvanog populistikog talasa, dok se drugi nalazi na njegovom

114

61 4, 597.

62 Str. 20.

63 Str. 7.

64 Str. 74.


vrhuncu, ve smo mogli naslutiti kako glasi osnovni naciona-listiki postulat: to su ispreplitanja izrazitija, to su bliskosti isrodnosti vee, to vei mora biti jaz meu bliskima i srodni-ma. Jer brat je bratu najgori neprijatelj.

U duhu te narodne mudrosti koja je na manje ili vieneuvijen nain obznanjena u populistikoj knjievnosti iz se-damdesetih i osamdesetih godina, bie uskoro pokrenuti rato-vi koji e se proglaavati odbrambenim, ali koji to nee biti.

Vreme inkubacije je prolo, nacionalna bolest je do-spela u akutnu fazu. Izlivi se sa stranica knjievnih dela, apotom i iz govor na politikim mitinzima, talas se pretvoriou reku krvi.

115


vrijeme inkubacije n. bertolini.PDF

Documents

Transcript of vrijeme inkubacije n. bertolini.PDF