AUTOBIOGRAFIJA

Roen sam u Beogradu, u inovnikoj porodici, avgusta 1924. godine. "Jedinac u majke!" Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zato nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve rea, pa mi se, na kraju, inilo da je ba dobro to sam jedinac, jer sam uivao u narcistikim prednostima jedinca. Naravno, ve sam za vreme gimnazijskog kolovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, priline nedostatke i "pukotine" karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj linosti (kako je Jung nazvao "palog brata" u nama, odnosno inferiorni deo linosti) - samo delimino korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljanjim uslovima - treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporuivao veini mojih pacijenata, poznanicima i mlaim prijateljima da imaju vie dece, poto je porodina dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja e, moda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.

Oca sam zapamtio kao vrednog i potenog oveka koji je savesno obavljao svoje dunosti; bio je taan, strog i precizan u svemu to je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, oseajna, malo nervozna ena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo drutvenim muem, pa je, zbog toga, prenosila viak svojih neostvarenih elja na mene, to nije bilo uvek dobro. Otac i majka, jednom rei, zbog razliitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teko primao i podnosio. Nisam, istina, nikada beao od kue, mada sam esto to poeleo, osim to sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vrnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojine kule, divno se provodei u raznovrsnim igrama, zaboravljajui na vreme. Pri povratku kui, doekivalo me je brino lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje "haklberijevske" izlete da kazni i batinama. Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kona arapa i Sport klub kliker i jo poneka avanturistika pria iz biblioteke "Zlatna knjiga".

Kao dete, do poetka puberteta i adolescencije, bio sam ivahan, nemiran i neposluan deak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane oseajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca koga sam i potovao, i voleo, ali se i bojao. Valjda zbog toga nisam voleo da budem dugo u kui, a kako sam bio drutven i razgovoran, voleli su me drugovi iz susedstva i razreda, pa sam sa njima provodio dosta slobodnog vremena na ulici. Rano sam zavoleo bioskope i sport. Dananji bioskop " Balkan" za tri i po dinara pruao je dupli program sjajnih filmova, mahom avanturistikih i kaubojskih (Tom Miks, or O'Brajan, Ken Majnard). Ovakvim filmovima nekad bih se tako zaneo, da sam nastavljam da ih gledam i posle tri sata provedena u bioskopu. Poto sam zbog oboavanih filmova ponekad beao iz kole ili sa veernjih asova sokolske gimnastike, ekala me je propisna "porcija" grdnje, pa i batina, kada

Vladeta Jeroti (26. 10. 1937)

bih se vratio kui.

Voleo sam i sport - fudbal i laku atletiku. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Jo bolje sam trao na sto metara, skakao u dalj i troskok. Kako sam bio viljast, lako pokretan i gibak, ovi sportovi ili su mi od ruke, moda sam mogao da postignem i vie da se neko onda bavio mnome. Dodue, postojao je jedan moj stariji drug, Milan Ceki, ponavlja i gimnaziji, ali dobar sportista, koji je uobraavao da e od mene nainiti sportsku, lakoatletiarsku zvezdu. Moji roditelji njega naroito nisu trpeli, jer su se plaili da e me odvui od kole i uputiti nekim drugim pravcem. A kola se morala u graanskim porodicama Beograda, po cenu ivota, zavriti. Ponavljanje ili izbacivanje iz kole smatralo se sramotom prvog reda za roditelje. Beograd je bio pre Drugog svetskog rata relativno mali grad, skoro da su svi znali. Porodini ljudi, kada su se sastajali, imali su samo dve teme: dnevnu politiku i "kako su deca? kako ue? kako su poloili razred?"

Buntovan, kakav sam bio kao deko, nisam voleo kolu, sigurno i zato to su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj koli bio sam, ini mi se, odlian ak, ali ve u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, estog razreda gimnazije, jedva sam se provlaio kao, - "dobar ak". A uio sam u, zbilja, elitnim kolama. Prva dva razreda osnovne kole, u koli Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove kole u Zadarskoj ulici, na Varo-kapiji; i danas najvie volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosanievog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varo-kapije, u koli kralja Aleksandra, u Deanskoj ulici. Kada je dolo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu muku gimnaziju, koja se nalazila na mestu dananje zgrade "Politike". Sruena je, naalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u kolama imao sam odline nastavnike. U prvoj osnovnoj koli Ruicu Tot, u drugoj Ljubicu Balji, dok su mi u gimnaziji predavali nastavnici koji su predavali i kralju Petru II. Srpski jezik i knjievnost predavali su mi Milo Savkovi, Miodrag Lalevi i Boidar Kovaevi; matematiku, kasnije akademik, Tatomir Aneli; latinski Sergije Lavrov i Albin Vilhar; veronauku Ljubomir Raji, potonji vladika rako-prizrenski Vladimir. Najradije sam sluao veronauku i istoriju i obino sam imao najbolju ocenu iz ovih predmeta. Ljubav prema istoriji, a onda teologiji, koju sam jedno vreme, pri kraju gimnazije, eleo da studiram, ostala je do danas. Nikad mi nije dosadno da itam ta se deavalo u Srbiji za vreme Lazarevia i Brankovia, za vreme Prvog ili Drugog srpskog ustanka, ali i kako je proticala revolucija pod Kromvelom u Engleskoj ili sa Robespjerom i Dantonom u Francuskoj.

Adolescentno doba znailo je za mene potpun preokret - u miljenju oseanju, ponaanju. Od ekstravertnog, ivog i nemirnog deaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka - do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, to je znailo "ukor nastavnikog saveta"; zajedno sa naim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andriem, bio sam najnemirniji uenik u razredu - u toku veoma burnog i sloeno proivljenog adolescentnog doba, iz mene se iaurio, na prilino iznenaenje i roditelja i rodbine, introvertan "mislilac" (blago ironino pomiljam na Rodenovog "Mislioca"),

koji se, ve na velikoj maturi u gimnaziji, odluivao samo izmeu dva fakulteta: teolokog i "isto" filosofskog. Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog "ozbiljnog" zaljubljivanja u jednu udatu enu, oftalmologa, koja me je divno leila i izleila, odluio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, "navijao"). A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana leenja umro (od tuberkuloze plua), vrsto sam reio da se upiem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da u razreiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoi svim drugim shizofrenim nesrenicima, kada nita nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija.

Naravno da sam u adolescentnom dobu, pa i malo kasnije, pisao stihove, prie; zapoeo sam i sa pisanjem dva romana, a itavo vreme mladosti, sve do 14, pa, bogami, i do 40. godine, pisao sam dnevnik. Nalazio sam u njemu veliku utehu i radost; uobliavao sam svoja skrivena i tamna oseanja prevodei ih u slova dnevnika, tesao sam reenice i ne slutei da u jednom poeti da se bavim ozbiljnije knjievnou i knjievnom kritikom. Neke od pesama koje sam napisao posle Drugog svetskog rata, objavio sam u tadanjem knjievnom asopisu "Svedoanstva" i doiveo otru, a za ono vreme i opasnu kritiku, ni od koga manje, nego od Oskara Davia. On je, tom prilikom, napao jo nekoliko pesnika koji su se pojavili u istom asopisu kao - "dekadentne pesnike". Ne mislim da je Daviova kritika bila razlog to sam pisao sve manje pesama, ve je razlog bio u mojoj veoj naklonosti prema proznom kazivanju sebe.

Bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine moja porodica i ja doiveli smo u naem stanu u Kondinoj ulici. Bilo je to relativno rano ujutru, na dan Uskrsa; otac i majka su ve bili ustali, ja sam jo leao u krevetu. Grmelo je i treslo na sve strane. Otac nas je pourivao da siemo u podrum, u kome su se ve nalazili drugi stanari iz nae dvospratne zgrade. Nisam se uplaio, ne zato to sam bio hrabar, ve to nisam bio dovoljno svestan opasnosti od bombardovanja, koje nikada do tada nisam bio doiveo. Panike u podrumu nije bilo, iako sam oseao da se svi boje i da zato ute. Od mladih, jedino je jo bio kuepaziteljev sin ivko, moj vrnjak koga sam mnogo voleo - svi ostali u naoj zgradi bili su sredoveni i stariji ljudi. Ne znam tano koliko je trajalo bombardovanje Beograda, valjda oko jedan sat. Naa kua je ostala poteena, mada su neke zgrade sasvim blizu nae, izmeu ostalih zgrada Radio Beograda u Hilandarskoj ulici, bile

pogoene bombama.

Poto se bombardovanje Beograda nastavljalo i iduih dana, uz sve slabiji otpor nae protivavionske odbrane, otac nas je poveo, sa neto stvari, na Vodovac, u kuu njegovog brata od tetke, poznatog predratnog glumca, reditelja i prevodioca francuskih komada za pozorite, Vladete Dragutinovia, po kome sam ja i dobio ime. Posle dva-tri dana u kui moga strica, zbog nesigurnosti i poara u Beogradu, svi smo krenuli peice prema Kumodrau i tamo se smestili u jednu veu seosku kuu. Te veeri, posle izlaska iz Beograda, kada sam sa jedne uzviice pogledao na moj rodni grad - prvi put sam se uasnuo. Izgledalo mi je, bukvalno, da gori ceo Beograd.

Sa episkopom Pavlom, i ocem Davidom pred manastirom Sv.

Petra Korikog 1997. god.

Moj otac, savesni i tani raunoispita Glavne kontrole, inae rezervni kapetan, smatrao je da mu je dunost da brani svoju zemlju i da mu je zbog toga jedini cilj da nae svoju komandu. Smatrao je da sam i ja, iako tek sedamnaestogodinjak, sposoban da poem zajedno sa njim u rat, stoga me i poveo sa sobom, ostavljajui majku u Kumodrau, sa drugim enama izbeglim iz Beograda. Setivi se da njegova vojna komanda treba da bude negde oko Kraljeva, poli smo prema jugu, u beaniju koja je bila, u pravom smislu, haotina za sve. Kretali smo se lagano, to peice, to kamionima koje smo sretali i koji bi nas donekle vozili, a onda ostavljali same na drumu. Nekoliko puta sklanjali smo se u jarkove pored puta kada bi se nemake "tuke" nisko obruavale i mitraljezom iz aviona kosile sve koji su se putem kretali. Posle nekoliko dana iscrpljujueg "mara", stigli smo, zaudo, u oevu komandu, koju smo pronali u selu Ribnici blizu Kraljeva. Obukli su nas u vojnika odela i poslali negde izmeu aka i Uica, na imaginarni "front" koji je trebalo braniti od Nemaca. U meuvremenu, vesti koje su stizale sa nepostojeeg fronta bivale su, iz dana u dan, sve gore. Svi su znali da Nemci nezadrivo napreduju, da im naa rasuta i neorganizovana vojska ne moe da prui nikakav otpor. A i naoj maloj grupi, koja je dobila vojniku uniformu, nije bilo predato nikakvo oruje. Nije bilo jasno, ako naiemo na nemaku vojsku, ta treba initi.

Moj otac, prenosei se u mislima u slian poloaj i doivljaj u toku Prvog svetskog rata, kada se pred jaom neprijateljskom silom kao mlad vojnik, slian meni u ovome dobu, povlaio sa ostalom srpskom vojskom kroz Albaniju, uobrazio je da e se i u ovom drugom ratu sve tako isto ponoviti, hrabrei mene i ostale koji su se sa nama povlaili da izdrimo i stignemo do Crne Gore, odakle e, moda, biti naina da se, ili izvuemo sasvim iz zemlje, ili organizovano dalje povlaimo - kuda, nije ni njemu bilo jasno.

Na kraju ove tragine avanture, kao posledice ruenja potpisanog pakta sa Nemcima marta 1941. godine, proli smo, bar otac i ja, vie nego dobro. Zavretak rata, naime, zatekao nas je u jednom selu iznad Uica, a da nismo ispalili ni zrno baruta (nije ga nigde ni bilo), niti ugledali ijednog nemakog vojnika. Skinuli smo u tome selu srpsku uniformu, isto onako lako i bezbolno kako smo je i obukli, ostavljajui je seljacima da je sakriju. I to je bio na spas, jer one koji su neoprezno i naivno silazili sa okolnih brda u Uice u uniformi, Nemci su bez premiljanja i bez obzira na godine vojnika zarobljavali, odmah trpali u furgone i odailjali put severa - u nemako zarobljenitvo. Kako smo se otac i ja pojavili u Uicu, ve od Nemaca zauzetom, kao "civili", niko na nas nije obraao panju i mi smo uspeli da se, posle dan-dva provedena na ulicama i po budacima Uica, krijui se, ipak, od Nemaca, uvuemo u neki pretrpan putniki voz, koji je polazio put Beograda. Stigli smo sreno u Beograd, nali smo se sa majkom opet zajedno, u naem stanu, u Kondinoj ulici, koji je, Boijom sreom, bio poteen i od razaranja i od vatre. Nemaka okupacija je poela!

Da li je okupacija izmenila moj ivot? Ne naroito. kole su brzo poele da rade, pa sam upisao osmi razred gimnazije, koji mi je jo bio preostao da zavrim. Uio sam dobro i vredno, moda nikad tako rado kao te, najgore okupacione, 1942. godine. Pisao sam najbolje pismene zadatke iz

Sa ocem Tadejem u manastiru Vraevnica 1997.

srpskog jezika i knjievnosti - moja profesorka srpskog, Stojanka Travanj bila je oduevljena mojim stavovima; popravio sam se, zaudo, ak i iz matematike, koja mi nikad nije ila od ruke, pa sam iz nje, na velikoj maturi, imao etvorku. Odlino je prola i velika matura, pa sam se i sa neto tuge rastao od gimnazije i gimnazijskih drugova. Sa dvojicom-trojicom nastavio sam da se viam u toku itave okupacije, obino u stanu jednog od njih.

Danima i noima vodio sam sa nekolicinom prijatelja strasne razgovore o pitanjima filosofske i religiozne prirode. I danas me je pomalo sramota da smo, u jednom vremenu opte svetske pometnje, kada je u naoj zemlji ve uveliko besneo graanski rat, a Nemci nemilosrdno kanjavali svaki prestup u Beogradu i unutranjosti zemlje, nas nekolicina osamnaestogodinjaka itali, kao u bunilu, dela Dostojevskog, Sjenkjevia, Vajningera, openhauera i Platona i o njima, bez trunke popijenog alkohola ili cigareta, raspredali do duboko u no.

Da li moete zamisliti i uiveti se u taj na "nebeski izolacionalizam", koji je trajao gotovo sve vreme Drugog svetskog rata, ak i onda kada smo morali da stupimo u radnu akciju "Nacionalne slube za obnovu Srbije", koja me je odvela, najpre, u upriju, zatim u Veliku Planu i potom vratila u Beograd, na ienje kua posle novih i gorih bombardovanja Beograda u toku 1944. godine, ovoga puta od engleskih i amerikih, "saveznikih" bombardera?

Bilo bi ipak netano, pa i apsurdno rei da mene i nekoliko mojih dragih prijatelja politika i zbivanja u zemlji nisu doticali. Pratili smo, povremeno, naravno kriom, ta Radio London javlja o ratnoj situaciji, znali smo za traginu podelu srpskog narod na partizane i etnike Pri svemu tome Beograd kao da je bio zatien (sve do amerikog bombardovanja, opet na Uskrs, 1944. godine) i od gladi i od neposrednih ratnih dogaaja. Moram da kaem da je ovakvoj mojoj relativnoj apolitinosti doprineo dosta i moj oprezni otac. On se ni pre Drugog svetskog rata nije aktivno bavio politikom. Ako je i preao Albaniju, uestvovao kao borac u oslobaanju Srbije, bio ranjen od Bugara, dobio ak i neki orden u tome ratu, bio je i ostao podozriv prema politici. Cenjen na poslu koji je dobro obavljao, lino se zanimao jo samo za muziku i pozorite, a stizao je da proita i poneki svetski ili jugoslovenski roman koji bi ga zanimao. Seam se da je otac - mislim da je to bilo 1939. ili 1940. godine - dosta ogoren priao majci i meni kako na njega, na mestu na kome radi, vre pritisak da glasa za jednu partiju. Tada je bio vrsto odluio da ne glasa uopte. Verovatno da je negde, podsvesno, delovao na mene ovakav oev stav, kako prema politici, tako i prema partijama, pa otud i ja nisam imao nikada nikakve naklonosti, ni prema jednoj, ni prema drugoj, u toku celog mog dosadanjeg ivota.

to se tie naeg odnosa prema "kvislinkoj" vladi Milana Nedia za vreme nemake okupacije - i moja ua i ira rodbina, a i ja kao najmlai meu njima, imali smo uzdran, vie blagonaklon nego negativan stav. to je vie vreme prolazilo od kraja Drugog svetskog rata do danas, sve je vie u meni rastao lik Milana Nedia, nesumnjivog rodoljuba, pravoslavnog vernika, hrabrog ratnika u Prvom svetskom ratu, nikakvog germanofila, ali svakako antikomuniste, oveka unapred svesnog da je rtvovan. Danas se dosta dobro zna kakvu je sudbinu Adolf Hitler bio namenio Srbiji i Srbima u sluaju da se nije naao jedan Milan Nedi. Miljenja su u Francuskoj

Rimska dvorana, Beograd, posle promocije

i dalje podeljena o ulozi francuskog Nedia, marala Petena, za vreme rata. Lino znam da me je "Nacionalna sluba za obnovu Srbije", nepolitika organizacija koja je okupljala mlade ljude radi fizikog rada, osnovana na inicijativu Milana Nedia, spasla, kako odlaska na prinudan rad u Nemaku, tako i odlaska u "umu" (etnicima ili partizanima). Da li je potrebno da dodam da niko od moje brojne ue rodbine (otac je bio trinaesti, a majka sedma u njihovim porodicama) nije bio u partizanskim, niti u etnikim odredima za vreme rata? U ovoj injenici jedino vidim Boiju zatitu koja nas je sve u porodici sauvala od traginog rascepa koji je, jedino Srbiju u toku Drugog svetskog rata, doveo do krvave i osvetoljubive podele meu braom. Ovo je uinila politika, pa sam jo jednom, do groba, zahvalan mome ocu to se nikad nije "inficirao" politikom. Moj otac Momilo do kraja svog ivota ostao je patriota, ne i nacionalista, nikad ovinista. Imao je prijatelje i potovaoce u celoj bivoj Jugoslaviji.

Ponavljam da me je i danas pomalo stid da kaem da su mi okupacijske godine bile najlepe godine u mojoj mladosti. U relativno zatienom i sigurnom Beogradu, u relativnoj materijalnoj sigurnosti roditelja (za vreme rata zaposlila mi se majka, prvi put), provodio sam najvei deo vremena stravinog svetskog i graanskog rata, itajui, kao bezuman, zanimljive knjige, vodei none "slonovske" razgovore sa divnim ljudima, sluajui muziku, poseujui redovno nedeljne pravoslavne liturgije, jednom ili dva puta nesreno se zaljubljujui. Neete poverovati koliko sam sjajnih knjiga proitao, a neke od njih u sebe zauvek upio, upravo u godinama, od 1941. do 1945. godine. Nekoliko odlinih biblioteka bilo mi je nadohvat ruke, a ja sam, kao gladna ala, sve gutao - itavu rusku klasinu knjievnost, zatim srpsku i, delimino, jugoslovensku; od Francuza oboavao sam Igoa, Lotija, Rostana, Mopasana, a iz filosofske literature Platona i openhauera, zatim, naroito, Niea. Stizala je do naeg prijateljskog kruoka i zabranjena sovjetska literatura: Nikolaj Ostrovski, Ilja Erenburg, Mihael Gold, Fjodor Glatkov, Boris Piljnjak, naravno i Maksim Gorki i divni Leonid Leonov.

ivot kulture za vreme rata, bar u Beogradu i iz perspektive romantinog osamnaestogodinjaka, bio je bogat i raznovrstan. Osim dobrih predstava sa prvoklasnim predratnim glumcima u drami, operi i baletu Narodnog pozorita, odravana su kvalitetna predavanja iz oblasti nauke, filosofije, knjievnosti, na Kolarevom univerzitetu. Imao sam sree da sluam, i mnogo ta do danas zapamtim, od predavaa kao to su bili Borivoje Milojevi (biologija), Ivan aja (fiziologija), Ksenija Atanasijevi i Branislav Petronijevi (filosofija) i drugih naih vienih akademika i profesora univerziteta. Bilo je, naravno, i drugih, takoe poznatih srpskih naunika i filosofa koji iz patriotskih razloga (ukoliko nisu bili leviari, pa su se u Beogradu krili) nisu hteli da se pojavljuju na javnim mestima kao predavai. Svakako da su to bili hrabri ljudi, vredni divljenja (Milo uri, na primer), pa ipak nisam zamerio onima koji su drali javna predavanja za vreme okupacije, a ni sada ih ne kritikujem. Svi su oni bili estiti ljudi, vrsni strunjaci, sa neznatnim izuzecima, nimalo germanofilski raspoloeni, koji su se, pri tome, mudro uvali da u svojim predavanjima ne dodiruju politiku. U veini sluajeva, tema predavanja je bila takva da i nije bilo teko izbei osetljiva politika pitanja.

Ispred manstira Vavedenje u Beogradu, zima 1998.

Za vreme nemake okupacije, osim moda 1941. i 1942. godine, malo je bilo obrazovanih Srba u Beogradu, bar u okolini sa kojom su optili moji roditelji i rodbina, koji su bili u sumnji kakav e biti ishod rata. Posle poraza Nemaca kod Staljingrada, retko se postavljalo pitanje stvarnog pobednika rata. Milan Nedi i njegova vlada inili su sve to je bilo u njihovoj moi da se sprei graanski rat u Srbiji, mada su potajno podravali pokret Drae Mihajlovia, a prema komunistima ostali do kraja nepomirljivi, optuujui ih za prevremeni ustanak u zemlji i tano pretpostavljajui kakvi su stvarni bili ciljevi Komunistike partije Jugoslavije. Najei antikomunistiki ideolog u politici Dimitrije Ljoti, a u pravoslavnoj crkvi vladika Nikolaj Velimirovi, upozoravali su bez prekida srpski narod (jo pre Drugog svetskog rata) ta ga eka ako se prikloni komunistikoj ideologiji, navodei dosta istinitih primera iz stvarnog ivota u Sovjetskoj Rusiji. Milan Nedi i njegov ministar prosvete Velibor Joni - iji mi je govor na Kolarevom univerzitetu, upuen maturantima beogradskih gimnazija 1942. godine, ostao u dobrom seanju - takoe su pokuavali da rashlade mnoge usijane, mlade srpske glave, zanete, koje utopijskim, koje demagokim, idejama komunista. Moda je neke koristi od takvih upozorenja mladima bilo; nezadrivo napredovanje sovjetskih trupa, meutim, koje su oslobaale Rusiju i ve stajale pred evropskim granicama, rasplamsavalo je nadanje mladih ljudi u Srbiji da e sa osloboenjem Jugoslavije, najzad poeti da se ostvaruje san mladih, politizovanih ljudi o "bogatstvu, jednakosti i slobodi". Godine 1944. i drugovi iz mog drutva, sa kojima sam provodio bezbrine asove na treoj galeriji Narodnog pozorita, sluajui i po deseti put iste, omiljene opere, sa kojima sam razgovarao o svim "prokletim pitanjima" iz ruskih romana - poeli su da se kolebaju. Simpatije, ne toliko za komuniste i Sovjete, ve za "brau Ruse i Slovene", rasle su, tako da su, neto pre osloboenja Beograda, dvojica prijatelja iz moga drutva otili u oblinji partizanski odred. Bolno je za mene bilo nae definitivno razilaenje (i posle zavrenog rata); nekoliko propovedi koje sam u toku 1943. godine sluao u Sabornoj crkvi u Beogradu, od ve onda uvenog pravoslavnog govornika, doktora Justina Popovia, kao i oni delovi iz romana Sjenkijevia i, naroito, Dostojevskog, koji su se odnosili na pravoslavlje, ve su me onda, te daleke 1943. godine, definitivno uvrstili u pravoslavnom doivljavanju sveta, koje se nije moglo nikada i nikako sloiti sa marksistikim uenjem. Ne mogu drukije ni danas da verujem nego da sam se nalazio u Bojoj zatiti i milosti. O svojim doivljajima iz te, za mene presudne, 1943. godine, pisao sam opirnije u monografiji Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima.

Posle nekoliko dana provedenih u podrumu nae i susedne, vee zgrade, najzad je stiglo ono dugo oekivano i eljeno osloboenje. Ne mogu rei da nije bilo radosti kod Beograana prilikom ulaska sovjetskih i partizanskih trupa. Veina Beograana, pa i ja, urili smo da pozdravimo sovjetske vojnike. Imao sam sa njima sreu, jer prvi vojnici, koje sam na tenkovima ugledao kod Glavne beogradske pote, bili su kao iz starih ruskih romana: plavi , lepi, nasmejani i vrlo mladi. Partizanska vojska izgledala je dosta jadno, razliito odevena, esto sa nekim delom odee ubijenog Nemca na sebi; izbegavali smo, na lep nain, direktan susret sa njima. Bilo je meu nama mladima u Beogradu i straha da e nas odmah prisilno mobilisati i povesti sa sobom. Rat je jo uvek trajao i, kao to je dobro poznato, Beograani i jesu bivali mobilisani i, bez vojne obuke, u svojim odelima, poterani na zloglasni "Sremski front", na kome su mnogi brzo ginuli, ne ispalivi estito plotun iz oruja, koje nisu znali ni kako se u ruci dri. Na "Sremskom frontu" poginulo je nekoliko mojih gimnazijskih drugova, koji su predstavljali elitu Druge i Devete muke gimnazije u Beogradu. Svakog dana i sam sam oekivao poziv u vojsku. Nezamisliva

Boija zatita opet me je spasla najgoreg!

Poto sam uoi samog osloboenja Beograda poeo da radim kao bolniar - volonter na hirurkom odeljenju Opte dravne bolnice u Beogradu (na predlog moga pametnog oca koji kao da je bio vidovit), verovatno zbog nedostatka sanitetskog osoblja (makar i neobuenog, kakav sam i sam bio), graanski sam mobilisan, s tim da ostanem na hirurkom odeljenju kao bolniar dok ne zavrim sanitetski kurs infektivnih bolesti i onda, prema predvienom planu vojnog saniteta partizanske vojske, budem poslat u Bosnu, na suzbijanje tifusa, koji se tamo uveliko irio meu vojskom i civilnim licima. Kurs sam, zbilja, zavrio, ali opet udom Boijim, nisam nikad poslat u Bosnu, mada sam oekivao sa zebnjom svakog dana poziv, tih tekih zimskih meseci 1944. i 1945. godine. Za to vreme predano sam radio na hirurkom odeljenju, koje, iako civilno, primalo je bezbroj ranjenika koje Vojna bolnica u Beogradu vie nije mogla da prima. Od bolniara, brzo sam napredovao do lekarskog pomonika, pa su moji vrli efovi, sve sami asovi jugoslovenske hirurgije - Iva Jovanovi, Stojan Novakovi, Milo Misirli, Radivoje Spiridonovi - dozvoljavali, katkad, da im asistiram pri operacijama. Moja odluka da studiram medicinu bila je doneta jo 1943. godine; dodue, ve sam se onda odluio da specijaliziram neuropsihijatriju, ali to pred mojim efovima nisam govorio, jer su se oni trudili da mi omile hirurgiju, za koju nisam oseao ba nikakvu naklonost. U kasnu jesen 1945. godine upisao sam se na Medicinski fakultet i zapoeo tako nov period ivota.

Ne znam zato bi trebalo da ponavljam sve ono to se ve odavno zna - kako je partizanska vlast odmah posle rata i prvih nekoliko godina potom, postupala sa stvarnim i izmiljenim protivnicima. Dobro je svima znano kakvi su odlini intelektualci i zbog ega, praktino bez suenja, streljani. Ako je prvih godina posle rata jo i bilo neke mimikrije meu vlastodrcima Jugoslavije i Srbije, koji su dozvoljavali da Milan Grol ili Dragoljub Jovanovi kau neto to se nije svidelo komunistima - kada se jo naprazno pekulisalo o moguem povratku kralja - ubrzano posle tih prvih godina, gvozdena pesnica diktature (svakako uz ve unapred pripremljeni "blagoslov" velikih svetskih sila na Jalti) padala je nemilosrdno na svakog ko bi se, na bilo koji nain, usprotivio sve teim uredbama i naredbama vlasti.

Tako je sve teklo, uz mnogo krvi i suza, do 1948. godine, kada se desio novi prelomni politiki dogaaj (Rezolucija Informbiroa), koji nije doneo nikakvo poputanje diktatorske vlasti vladajuih, osim to je okrenuo, samo donekle, otricu maa sa tzv. reakcionara (pristalica Zapada, o kome se uvek samo prezrivo pisalo, uz poznatu pesmicu: "Amerika i Engleska bie zemlja proleterska"; ovu su pesmu i mladi i stari zanosno pevali, ak iskreno verujui da e tako, kako se u pesmi peva, i biti!) na pristalice Informbiroa; njih je najvie bilo meu Crnogorcima i Srbima, to predstavlja i danas, po mome miljenju, psiholoki, psihopatoloki, ali i metafiziki problem.

Nikakvog aktivnog ukljuivanja u "vreme obnove i izgradnje" posle rata, s moje strane nije bilo. Nikada nisam postao, slava Bogu, lan Komunistike partije Jugoslavije, ali ni kasnije, i mnogo kasnije, sve do danas, lan bilo koje politike partije. Virus ostraenosti Srba za politiku, koji je odavno, da ne kaem oduvek (ali, bar, od poetka Prvog srpskog ustanka do danas), donosio, i donosi jo uvek, bezbroj nevolja i, esto, smrtne opasnosti svim ravo politizovanim Srbima (a ravo su politizovani svi oni koji pojma nemaju ta je politika i u njoj pravo i ekonomija, dijalog,

tolerancija i diplomatija), od prostog seljaka do visoko kolovanog intelektualca - mene nije zarazio. A tome mogu da zahvalim samo i jedino pravoslavnoj Hristovoj veri i vaspitanju moga mudrog oca koji se, takoe, nikada aktivno nije bavio politikom, a do svoje 92. godine ostao je estiti rodoljub, predsednik Udruenja albanskih ratnika, umeren Srbin (dok je bio mlad i u srednjim godinama, umeren Jugosloven), nikad u lanom kompromisu ili u mlakom oportunizmu.

Da, setio sam se. Ipak sam neto doprineo "vremenu obnove i izgradnje", bila je to pruga amac-Sarajevo 1947. godine. Izbegavi uspeno prethodne godine da odem na izgradnju pruge Brko-Banovii (naivno smatrajui da dovoljno doprinosim obnovi zemlje time to dobro i na vreme dajem ispite), "nadobudni" drugovi iz studentskog komiteta medicinara upeli su se iz svih sila da me bukvalno prinude da odem na izgradnju nove pruge. Fiziki rad na pruzi amac-Sarajevo bio je iscrpljujui i celodnevan. Zadueni drugovi iz komiteta zapisivali su koliko je kolica zemlje i kamena svaki od nas u toku dana izvezao, da bi uvee, pod kiljavom lampom, u velikoj baraci u kojoj smo spavali, glasno odbrojavali, prozivajui svakog pojedinano da sutradan uloi vei trud i tako se priblii najveem moguem priznanju - udarnikoj znaki. Koje zbog moje slabe fizike kondicije, koje zbog nedovoljne ili nikakve motivacije za rad, spadao sam u donju klasu - klasu ravih boraca za socijalizam. U nekoliko mahova, meni i meni slinim pretili su izbacivanjem sa pruge, to je automatski podrazumevalo isterivanje sa daljeg studiranja na Medicinskom fakultetu. Sve se, sreom dobro zavrilo posle mesec dana svakodnevnog maltretiranja, ukljuujui politike asove, tih istih veeri kada smo se u baraci okupljali da ujemo presudnu re naih usplamtelih rukovodilaca.

Nisam propustio, ipak, da zapazim ta je znaila istinska vera, samim tim i snana motivacija za fiziki rad, kod onih medicinara sa kojima sam studirao, a koji su sa etrdesetak kilograma telesne teine postajali udarnici. Nita im nije bilo teko da urade, nisu se razboleli od pretekog rada, a jo su stizali da ue i da spremaju za veernje konferencije marksistike referate! To mi je bila prva vera i iskreno ubeenje, kao to sam, jo tada, naslutio na kojim temeljima poiva psihosomatska medicina, tj. kada se i zbog ega ljudi uopte razboljevaju. ne ulazim sada u osetljivo pitanje razlikovanja vere od fanatizma, prisutnih i u politici i u religiji. Kakva je razlika i da li je ima (posmatrano sa psiholokog gledita) izmeu vere prvih hriana, progonjenih nekoliko vekova od Rimljana i drugih neznaboaca, vere (ili fanatizma?) srednjovekovnih inkvizitora, koji su, ne trepnuvi, u iskrenom ubeenju da ine dobro Bogu i Crkvi, spaljivali "vetice" i sve mogue "jeretike" (tek je 1835. godine ukinuta poslednja postojea inkvizicija u paniji), i komunistikih vernika (pre njih i onih protestantskih iz vremena Luterove revolucije), koji su, naroito pred Drugi svetski rat u Jugoslaviji, hrabro i bez straha polagali svoje ivote za ideju ("mi Rusi imamo ideja" - Dostojevski)?

Ve sam rekao da su dva neobina, a presudna dogaaja u toku 1942/43. godine odluila moje opredeljenje za medicinske studije. Najpre je to bila povreda oka zbog koje sam morao da leim na Onoj klinici u Beogradu, gde sam bio tako neno i paljivo negovan i uspeno izleen od jedne lepe udate doktorke, u koju sam se bio zaljubio, da sam napreac odluio da studiram medicinu. I potom, samo nekoliko meseci kasnije, iznenadno razboljevanje od "mladalakog ludila" moga dobrog druga i vrnjaka Dimitrija.

Kada smo poeli da studiramo medicinu krajem 1945. godine, bilo je nas studenata preko 1000. Sakupilo se bilo vie generacija svrenih maturanata, poto, kao to je poznato, Beogradski univerzitet za vreme nemake okupacije nije radio. Predavanja smo sluali, u toku prve godine, zajedno sa studentima farmacije i veterine u velikoj sali Kolarevog univerziteta. O mojim nastavnicima na Medicinskom fakultetu, u toku svih pet godina studija, mogu da kaem samo najlepe. Sve su to bili sjajni strunjaci i pedagozi, svi su oni, sa malim izuzecima, kao profesori ve bili stekli ugled u predratnoj Jugoslaviji. Dovoljno je samo da pomenem imena profesora Matavulja (hemija), ljivia i Radojevia (anatomija), orevia i Dimitrijevia (bakteriologija i farmakologija). U najlepem seanju, ipak, ostao mi je uveni profesor Aleksandar Kosti, histolog i seksolog, koji je najsuvlji i najdosadniji predmet na itavoj medicini - bila je to histologija - svojim briljantnim predavanjima i istim takvim udbenikom, uinio jednim od najzanimljivijih predmeta u prvim godinama studiranja medicine. Opet sa malim izuzecima, veina mojih profesora na medicini, ne samo da nisu bili komunisti, nego je najvei deo ovih mojih vrlih nastavnika bio antikomunistiki raspoloen, to, naravno, oni nisu otvoreno pokazivali. Pa ipak, neki meu njima - upravo Aleksandar Kosti, profesor Duan Bori, Sinia Tasovac i jo nekoliko drugih - bili su sramno izbaeni sa Medicinskog fakulteta kao "buruju" i "neprijatelji naroda". Tako se za neke od ovih odlinih ljudi i strunjaka pre vremena prekinula njihova univerzitetska karijera i bavljenje naukom.

Da spomenem jo jednom da sam nastavom, vebama, radom sa bolesnicima u toku mojih studija medicine bio veoma zadovoljan, pa sam i danas zahvalan mojim, ve davno preminulim nastavnicima, docentima i asistentima, koji su se oko nas svojski trudili. Ono to je bilo, s druge strane, katkad, krajnje neprijatno, muno, pa i opasno, bile su relativno este "konferencije" studenata medicine, kojima se obavezno moralo prisustvovati; na njima se, nekad i pojedinano, prozivao onaj student koji nije bio dovoljno angaovan u politikom ivotu fakulteta. Poto sam i ja spadao u takve studente, valjda mi je

zato i ostao u teem seanju ovaj deo studiranja medicine. Sve muno, ipak, to je dolazilo sa politike strane, moglo je da bude uspeno kompenzovano, kako odlinim predavanjima i dobro voenim vebama pored postelja bolesnika, tako i druenjima sa kolegama koji su slino mislili i oseali. Ostajui do kraja oprezan i nepoverljiv prema svakom meanju politike u nauku, uspeo sam da "pregrmim" dva, tri opasnija perioda drutvenih zbivanja u Beogradu i Jugoslaviji, koja su se ogledala i na nae studiranje. Jedan takav opasan period bila je 1948. godina - "nae odluno ne staljinizmu" - kada su se lanovi Partije morali pojedinano izjanjavati da li su za Tita ili Staljina. Iako se krilo, saznavali smo kako su prolazile one nae kolege na studijama koji su eleli (da li uvek iskreno i iz ubeenja?) da ostanu verni oboavanom autoritetu i ocu sveopteg komunizma. Mnoge je "progutala pomrina" zauvek, drugi su robijali na Golom otoku, trei su bili pod stalnom prismotrom policije, mada im je bilo dozvoljeno da nastave studije. injenica da od poetka studija nisam bio zainteresovan za politiku, pomogla mi je jo jednom. Od vanpartijaca, naime, sreom, nije se zahtevalo nikakvo opredeljivanje za i protiv.

Skoro da bih, zbilja, mogao rei da su godine (preko dvadeset godina) koje sam proveo na radu u Bolnici "Dr Dragia Miovi" u Beogradu kao psihoterapeut i psihijatar, mada i etiri godine

Rimska dvorana, Beograd, promocija, sa Radomirom Popoviem i Irenom padijer

provedene u inostranstvu (vajcarska, Nemaka i Francuska), bile moje najpunije godine praktinog rada sa pacijentima. Bog i srea pratili su me i dalje, ba u ovim godinama moga rada (od 1957. do 1985. godine). Zato ovo kaem? Dobro je poznato da je prvih nekoliko godina od osnivanja Bolnice "Dr Dragia Miovi" na Dedinju, ova ustanova bila udbaka bolnica, namenjena uglednijim politikim rukovodiocima, koje su leili samo provereni lanovi Partije, lekari, pa i nie lekarsko osoblje. Posle moga povratka iz inostranstva 1961. godine, kada sam konkurisao za mesto psihoterapeuta na tada jedinom psihoterapeutskom odeljenju u Jugoslaviji, kod primarijusa dr Vladislava Klajna, znao sam da u dugo ekati na odgovor i da u, verovatno biti odbijen. ekao sam, zaista, godinu dana; za to vreme je naa budna policija briljivo ispitala ta sam sve radio i kako sam se drao u pomenutim evropskim zemljama u kojima sam specijalizirao psihoterapiju. I jo jednom, moja dosledna politika neutralnost, koja nije bila posledica ni moga kukaviluka, niti moje hrabrosti, ve jednostavno, zbilja, organske odbojnosti prema svakom politiziranju, onom marksistikom posebno, divno mi je i ovoga puta pomogla. etiri pune godine boravka u inostranstvu, u toku kojih se nisam vraao u Jugoslaviju, ali sam redovno jednom ili dva puta godinje, poseivao nae ambasade radi produenja boravka, proveo sam na poznatim psihijatrijskim klinikama radei kao lekar - gost, zaraujui novac dosta napornim radom psihijatra u duevnim bolnicama, izbegavajui susrete, kako sa naom politikom emigracijom, tako i sa ljudima iz jugoslovenskih ambasada.

Srena okolnost je bila i ta to je, malo vremena pre nego to sam bio primljen na neuropsihijatarsko odeljenje Bolnice "Dr Dragia Miovi", skinut tabu da u bolnicu mogu biti primani samo provereni lekari - komunisti. Nekoliko kolega neuropsihijatara, izvrsnih strunjaka, neto starijih od mene, koji nikad nisu bili lanovi Partije, bili su ve primljeni kod dr Vladislava Klajna, koji je vodio neuropsihijatarsko odeljenje.

Linosti Vladislava Klajna, predratnog psihoanalitiara (iz uzanog kruga prvih beogradskih i srpskih psihoanalitiara pred Drugi svetski rat), lekara u partizanskoj Vojsci Jugoslavije, kojoj se pridruio u Sloveniji posle raspada Italije, gde se nalazio u zarobljenitvu, imam umnogome da zahvalim to sam sve do njegove smrti uivao punu slobodu rada. Dr Klajn, i sam odlian psihoterapeut, osniva prvog takvog odeljenja u Jugoslaviji, pisac jedne od prvih knjiga o neurozama i psihoterapiji, umeo je da uoi i ceni moj entuzijazam za psihoterapiju. Nikada, u toku skoro dvadesetogodinjeg rada sa Vladislavom Klajnom, nisam imao neprilika zato to nisam bio lan Partije, ili to me je dnevna politika ostavljala ili ravnodunim ili neutralnim. Atmosfera za psihoterapeutski rad na odeljenju, od kojih su samo dvoje bili lanovi Partije, i to vrlo korektnih prema veini kolega koji to nisu bili, bilo je izvrsno. Svaki je od nas, i pored napornog svakodnevnog rada sa neurotinim i psihotinim pacijentima, koji su bivali iz godine u godinu sve brojniji (a i nae odeljenje se proulo kao dobro), mogao da radi i nauno - da pie lanke i knjige, da poseuje evropske i svetske kongrese psihoterapije i tamo predstavlja svoje radove, koji su bivali zapaeni. Ovoj izuzetno povoljnoj klimi na odeljenju sigurno je doprinela injenica da nae neuropsihijatarsko odeljenje nije bilo nastavna baza Medicinskog fakulteta. Ovo je, opet, zaustavilo nae ambicije za doktoratom, jer nismo videli nikakve izglede da sa njime stignemo do Medicinskog fakulteta; otud, nijedan od kolega sa kojima sam radio nije doktorirao. To nam nije smetalo da na drugi, moda dostojanstveniji nain, iznesemo u javnost svoje kvalitete. Drugo je pitanje, nimalo nevano, da li je bilo ireg i jaeg otpora prema psihoterapiji, kako od strane Neuropsihijatrijske klinike Medicinskog fakulteta u Beogradu, tako

i od strane zvanine marksistike ideologije. Naravno da je bilo otpora, veoma jakih i veoma dugih, sa obe strane.

Gotovo sve klinike Medicinskog fakulteta, posle prinudnog udaljavanja nekih profesora, a onda i penzionisanja (nekad ubrzanih i prevremenih), mahom predratnih nastavnika Medicinskog fakulteta, primale su za asistente i docente, u prvom redu, lanove Partije, esto slabe strunjake, bez radova i doktorata. Iako se ovako alosno stanje - uostalom, na svim fakultetima Beogradskog univerziteta - postepeno popravljalo, pa su se, sve ee, uz politiku podobnost traili i doktorat i nauni radovi, jo dugo godina vladala je na klinikama atmosfera tvrdog, pa i vulgarnog materijalistikog gledanja na svet i ivot. Kada je re o neuropsihijatriji i njenoj katedri - psihoterapija je bila, pa i ostala, izuzetno neomiljena disciplina, pravo pastore meu egzaktnim i proverenim metodama tzv, organske psihijatrije. Dovoljno je samo da navedem injenicu da moj ef dr Vladislav Klajn, i pored dovoljnog broja strunih radova i knjiga, nikako nije mogao da nae pristup Katedri za neuropsihijatriju kao docent ili profesor. Treba spomenuti da je dr Klajn vaio kao priljean i proveren lan Komunistike partije jo iz vremena partizanskog ratovanja, ali da i to nije bilo dovoljno da se preko njega da zeleni signal za ulazak psihoterapije na Univerzitet.

S druge strane, znamo da, od kada je marksistiki pogled na svet postao jedina zvanina ideologija boljevikog drutva, psihoanaliza je predstavljala opasnost marksizmu, jer su je marksisti smatrali "trojanskim konjem" zapadnog kapitalizma, ili su je videli kao "dekadentnu buroasku ideju", kao oruje u borbi protiv komunizma. Pokuaji mirenja psihoanalize i marksizma koje su sa dosta uspeha zapoeli sovjetski psiholozi i sociolozi, mahom jevrejskog porekla, posle Lenjinove smrti zavrili su se potpunim neuspehom, izmeu ostalog i zbog antisemitskog stava Staljinovog. Neto vie uspeha, mada ne i trajnih, u naoj sredini, ezdesetih godina naeg veka, imali su slini pokuaji izmirenja, samo naizgled suprotnih doktrina marksizma i psihoanalize, koje je preduzimao Vladislav Klajn. Istini za volju (ovo mnogi ne znaju), ni Vladislav, ni Hugo Klajn nisu bili zastupnici stroge, ortodoksne psihoanalize. I jedan i drugi, pelcovani marksizmom, mada ne ubeeni marksisti, zastupali su ideje umerene psihoanalize, psihoanalitiki orijentisane psihoterapije, sociologijom korigovane Frojdove precenjene ideje bioloke orijentacije u medicini.

Ne znam da li se moe poverovati, ali moj dolazak na Teoloki fakultet u Beogradu bio je za mene neoekivan i iznenadan. Poziv da doem na Fakultet i osnujem Katedru za pastirsku (pastoralnu) psihologiju i medicinu bio je za mene velika ast, iako me je zatekao usred moga intenzivnog psihoterapeutskog rada u Bolnici "Dr Dragia Miovi", nespremnog i uplaenog u preuzimanju odgovornosti za poetak neega potpuno novog u mome ivotu. Kada sam direktorima bolnice u kojoj sam radio saoptio odluku nastavnikog saveta Bogoslovskog fakulteta, prethodno odobrenu (i blagoslovenu) od patrijarha Germana i ondanjeg Sinoda Srpske pravoslavne crkve (bilo je to 1984. godine), hladno mi je saopteno da mi se ne moe odobriti da uporedo radim u bolnici kao lekar i na Teolokom fakultetu kao profesor. Ne zaboravimo da je to jo uvek bilo vreme jednopartijske diktature i ateistikog socijalizma. Svako ko je bio u vezi sa crkvom, hrianstvom, pravoslavljem i srpstvom, postajao je u oima vlasti podozriv - kompromisa jo nije bilo i ja sam morao da se odluim. Danas izgledam sam sebi sumnjiv, kako sam onda mogao da brzo i odluno reim nedoumicu. Dao sam ostavku u bolnici u kojoj sam

radio preko dvadeset godina, ubrzo sam zatraio i dobio penziju i, ve poetkom 1985. godine, u prisustvu patrijarha Germana, nekih episkopa nae Crkve, profesora Bogoslovskog fakulteta i studenata, odrao sam pristupno predavanje: Uloga i znaaj religije u ivotu oveka.

Primljen sam lepo i srdano od kolegijuma Bogoslovskog fakulteta, a neto manje od studenata fakulteta, poto im je materija koju sam predavao bila strana - njihova znanja iz psihologije koja su dobijali u bogoslovskoj srednjoj koli bila su minimalna. Postavljalo mi se pitanje da li je korisnije da drim svoja predavanja za sve zainteresovane za oblast pastirske psihologije i medicine, meu kojima bi se nali i studenti drugih fakulteta, kao i obrazovani laici, ili da odravam zatvorena predavanja za manji broj studenata teologije istinski zainteresovanih za moj predmet. Kada sam sa ovom nedoumicom izaao pred patrijarha Germana, da od njega ujem miljenje, on mije savetovao, znajui za moje dotadanje, relativno dobre rezultate koje sam postizao na raznim beogradskim otvorenim tribinama, gde sam najee govorio o religiji, da moja predavanja na Teolokom fakultetu budu otvorenog tipa i pristupana svakom ko eli da me uje i neto upita. Posluao sam ga, pa su tako moja predavanja, sve do danas, ostala svima pristupana, to je imalo svoje prednosti i mane. Prednosti ovakvog naina predavanja bile su u tome to su, u toku niza godina odravanja ovakvih asova, mnogi studenti drugih fakulteta (najvie su dolazili i danas dolaze studenti psihologije i medicine) proirivali svoja veoma skromna znanja iz oblasti religije (prvenstveno hrianske, i to pravoslavne hrianske religije), dok su sami studenti teologije, koji su poseivali moja predavanja, bili u manjini, ali to je bila, zbilja, kvalitetna manjina sa introspektivnim darom i ljubavlju za brojne i zanimljive probleme psihologije i psihopatologije religije.

Lino, nisam bio zadovoljan svojim predavanjima; nisam ni danas zadovoljan, posle trinaest godina nastavnikog iskustva. Uvek sam bio bolno svestan da nisam zavrio ni psihologiju ni teologiju, iako sam psihologiju uspeno studirao (da se pohvalim da nisam imao nijednu devetku) skoro do kraja, a onda sam morao da prekinem studiranje zbog odlaska u inostranstvo radi usavravanja u psihoterapiji. Teologiju, pak, nisam nikada studirao, mada sam nekoliko godina, dosta uredno, poseivao predavanja na Teolokom fakultetu, uporedo sa studiranjem medicine. Tom prilikom sluao sam predavanja izvrsnih profesora, kao to su bili Borislav Lorenc, Duan Glumac, Milo Erdeljan i drugi. Uvek sam bio svestan, i to me je donekle umirivalo, da Katedra za pastirsku psihologiju nikada nije postojala na beogradskom Bogoslovskom fakultetu, mada je ona ve decenijama prisutna, ne samo na svim protestantskim i rimokatolikim teolokim fakultetima u svetu i bivoj Jugoslaviji, ve i na pravoslavnim grkim fakultetima (u Solunu i Atini). Bio sam i ostao uveren da je ovaj predmet neophodan i na naem, beogradskom Teolokom fakultetu, to sam obrazloio i u svojoj knjizi Hrianstvo i psiholoki problemi oveka, nekoj vrsti neformalnog udbenika, i to u lanku Uvod u pastirsku psihologiju i medicinu.

Povodom vrednosti i znaaju moga predmeta za studente pravoslavlja dobio sam znaajnu podrku, u toku moga boravka u Londonu 1989. godine, od jednog od najveih autoriteta u

Sa skupa "Tamna strana ljudske prirode", Dom kulture "Studentski grad" - Novi Beograd 1992.

god

pravoslavnom svetu danas - mitropolita Antonija (Bluma). Pri svemu tome, neizvesna je budunost pastirske psihologije u Beogradu, koje zbog nedovoljne zainteresovanosti profesorskog kolegijuma za ovaj predmet, koje zbog moga naslednika na ovoj katedri, koji bi trebalo da bude i teolog i psiholog, ili bar teolog sa posebnim darom za psiholoke probleme religije i crkve, naslednika koga za sada teko otkrivam.

Iza relativno slabog zanimanja studenata teologije za psihologiju uopte, psiholoke i psihopatoloke probleme koji stoje u tesnoj vezi sa buduim radom svetenika posebno, otkrio sam (kao hipotezu) neto to se odnosi, moda, i na etnopsihologiju naeg naroda. Iza prividnog neinteresovanja za psihologiju i psiholoke probleme, ini mi se da se krije strah mladog oveka od upoznavanja sebe, od otkrivanja svoje Senke, Persone, Anime i Animusa, da se posluim poznatim terminima iz Jungove analitike psihologije. Paradoksalno, veliko interesovanje mladih u Srbiji poslednjih 15-20 godina za studiranje upravo psihologije, pokazatelj je, po mome miljenju, konfuzije identiteta mladih ljudi danas i njihovog iluzornog oekivanja da im neko drugi (konkretno, studije psihologije i profesori psihologije) pokau ko su, zapravo, oni i kuda treba da krene njihov ivotni brod. U prilog ove moje pretpostavke govori i injenica da manji broj upisanih studenata psihologije zavri sa uspehom studije, to, uostalom, vai i za studente teologije u Beogradu.

Predmet pastirska psihologija i medicina, koji predajem na treoj i etvrtoj godini studija teologije, sa obaveznim ispitom na kraju etvrte godine, obuhvata iroko podruje budue pastirske delatnosti svetenosluitelja u odnosu na njegovu pastvu. Predavanja poinju sa dostignuima prenatalne psihologije danas, preko veoma znaajnog perioda detinjstva, zatim adolescentnog doba i tzv. zrelog doba sa zasnivanjem porodice, zavrno sa dobom starosti. Prelazei tako, u predavanjima, iz jednog ivotnog doba u drugo, dodirujem sve ono to je zdravo i bolesno u svakom od ovih doba, uvek dovodei ovakve pojave u vezu sa religijom, odnosno sa preventivnom ulogom pravoslavne vere i pravoslavne crkve u spreavanju psihopatolokih pojava, a kada se one manifestuju i sa odgovarajuom pravoslavnom hagioterapijom.

Na pitanje da li i kako odravam vezu sa psihoterapeutskom praksom i bolesnicima od vremena kada sam prestao da radim u bolnici - mogu rei da, i pored toga to nemam privatnu praksu, niti radim u nekom psiholoko-psihijatarskom savetovalitu, ovu vezu nisam sasvim izgubio. Posle zavrenog asa na Bogoslovskom fakultetu ostajem po dva i tri sata u mome kabinetu na fakultetu u jednokratnom duem razgovoru sa ljudima koji trae susret sa mnom. Naravno da samo jedan razgovor koji sam u stanju da obavim sa nekom osobom nije dovoljan, esto ni za tanu dijagnozu, jo manje za neku ozbiljniju terapiju. Za poetak psihoterapije izlaze mi u susret moje ljubazne, mlae kolege, psiholozi i psihijatri - psihoterapeuti, koji primaju pacijente koje im upuujem, a od pre nekog vremena veliku pomo prua savetodavni psiholoko-medicinski centar

Beogradski sajam knjiga, 1999, tand Ars libri

pri Patrijariji, u ijem sam osnivanju, zajedno sa protom dr Srboljubom Buliem. teologom i psihologom, uestvovao. U ovome savetovalitu, prvom ovakve vrste kod nas, rade besplatno nai poznati strunjaci (meu njima i univerzitetski profesori) pravoslavne vere, iz specijalizovanih oblasti branih problema, alkoholizma i narkomanije, psihoza i problema sekti, deijih i adolescentnih poremeaja, zatim i problema starakog doba kojima se bavi psihijatar - gerontolog.[ Promena pisma | Pretraivanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomo ]