Vjekoslava Tičinović / Ruža za Josipa

Vjekoslava Tičinović

Ruža za Josipa

split, 2008.

Za sve moje nezaboravne ankore koje su me pridržavale u prvim koracima i onda kada sam padala i za one koje su išle arando.

Ovo posvećujem mojim trabakulima što upravo razvijaju idra sa željom za dobar kurenat i, s posebnom nježnošću, najmanjim kaićima.

Popis imena je predug i nikomu ne bi znači koliko meni pa ću ga sebično zatvorit u svoj mornarski baul.

Neka ostane u veri, u prstenu, u versima i od ruka kolajni.

Vjeka

�

pogovoR

po Ljubavi dolazimo na ovaj svijet.Križ nas prati i daje smisao našem, koji put, tako teškom

životu.Nadu čuvamo, jer teško je sve razumjeti i ustrajati bez nje.

Na sreću, evo nam još jedne ankore kojom bismo trebali za fortunala sidriti svoj životni brod. Evo nam ankore za koju će Vjeka reći da je “šaka njezine grude”. Ma, ima bit da u toj njezinoj Vali sunce žeže na poseban način jer iskovana je ova ankora u ognju koji sve ono grubo prži, a sve lipo jača.

samo oganj triba izdurat.

Kada čovjek dobije u ruke Vjekine verse, onda niti ne pokušava objasniti zašto ga toliko vežu, zašto ga toliko snažno sidre, jer emocije je teško, bolje reći nemoguće, racionalno objašnjavati.

ali kome i treba rezon za pripustit se osjećajima?

Na koncu konca zar poezija nije medikament koji liječi rane koje nam je razum i zadao?

a o medikamentu se ne raspravlja … ako ti čini dobro. samo ga priporučiš dalje.

ostavila je Vjeka svima nama dovoljno prostora između svojih riga kako bismo mogli nać sebi mjesta gdje bismo se zaklonili kada “grmi i kad siva” u našim životima.

Reče netko kako se poezija nikad ne dovršava nego se samo napušta. srećom, Vjeka to čini samo kako bi joj se vratila i to s novim brimenom, ma ovaj put – prozom.

u ovoj knjizi, u ovoj “mišanciji” ili “divljem zelju”, kako je Vjeka zove, puno je proze. Meni na radost, jer je kroz nju poezija dobila svoju ravnotežu. poezija je uvijek nagnuta sjeti, boli, suzi, a

8

Vjekina proza, iako ponekad u sebi nosi sve te pize, zna nasmijati do suza.

Kako ono reče veliki Charles Baudelaire: “uvijek budi pjesnik, čak i u prozi.”

ako čovjek želi uzeti za sebe Vjekine rige, onda mora biti slab. snaga ga mora napustiti. Mora biti ranjiv. a takvih nas je puno.

puno nas je kojima treba još jedna ankora, jer fortunali o’ života sve su grublji.

ovi libar uzmite kad van fortunal zaginga brod o’ života. ankora je to koja dobro sidri. uzmite ga za bonace jer će vam dan učiniti još lipšim.

Vara se Vjeka ako misli kako su svi ovi notani osjećaji samo njezini i osobni.

Vara se, jer oni su i naši. Ja sam ih, barem, prepoznao kao svoje.

ivica ursić

11

pRoslov

Na mom otoku ne postoji kuća, ne postoji žena koja nema i ne čuva tri simbola pod kojima se odvija življenje.

srce, Križ i ankora. Te simbole često ćete naći na lančiću oko vrata. ako ne tu, sigurno spavaju u nekoj tihoj kutijici u kojoj se čuvaju dragocjenosti i uspomene. i, naravno, one se predaju dalje, nasljeđuju kako bi nas podsjećale na veliku istinu, na to “trojstvo”.

Njih ne kupujemo sami. skoro da ih dobivamo samim rođenjem i ne bi ih trebalo izgubiti nikada. To ne bi bilo sretno.

od rođenja do smrti isprepleću se prvo srce i uvijek srce, ljubav, pa križ jer nema dokaza ljubavi bez njega. svatko mora proći svoj Getsemani da bi to shvatio i puninom duše primio što znači ono “Jubav, vira, ufanje”.

poći putem svog malog ili velikog bremena, prema tome koliko se može nositi i koliko nam je dano, uputit se visu teško bi bilo bez srca, a iznijeti ga na sam vrh pobjede još teže bez ankore, ufanja. Gotovo nemoguće.

Što bi bez nadanja u bilo kojem problemu koji nas snađe?Da u srcu ne sidrimo nadu, da nema tog zlatnog i ruzinavog

sidra koje će čvrsto držati sve konopce da ovaj brod, koji nam je dan, ne otpluta bez plana, da ga ne raznesu oluje i razbiju o prve hridi, da nema tog ufanja, nitko ne bi mogao opstati samo srcem ili vjerom, ma koliko ljubili, ma koliko vjerovali.

Nerazdvojivi su kao što je nerazdvojiva rana od boli. Jedno bez drugog ne mogu, iako na prvi pogled izazivaju suprotnosti. To je dio pletera. i taj fini kraljevski, umjetnički, gotovo filigramski vez iz dana u dan ukrašava naše življenje i čini ga unikatnim.

zasja ponekad samo jedan od tih svetih simbola, bljesne svom silinom, ljepotom.

12

ima li išta ljepše od sjajećeg srca. Kad srce zasja, ono širi svjetlost i toplinu i dotiče prvo osobu kojoj se to događa, potom sve one koji dođu u njenu blizinu, jer kao što su sunčeve zrake neomeđene, jednako su i zrake srca. Lijepo se naći u toj nesputanoj žarećoj iskričavosti. u tom malom suncu. Dopustiti da te “strefi”.

pa križ koji donosi oblake, gromove, lomove, jauke, vatru i kao da pomuti sav sjaj koji tada i zaboravljamo zbog težine i bola. E, tada se trebamo sjetiti što znači taj simbol. Možda otkupljenje? Možda spas? Na kraju mir?

Je li to samo iskušenje, ponovno iskušenje :“Da vidim, koliko možeš nositi, koliko možeš ljubiti usprkos

svemu? Možeš li podnijeti te zaslužene i nezaslužene pljuske i dalje voljeti bližnjega? Možeš li?”

Ne treba odgovoriti riječima. To treba pokazati, dokazati prvom prigodom. živjeti za tu prigodu.

i ne posustati vjerujući da će sve teškoće proći. Vratiti srce na počasno mjesto.

a onda svom snagom hitnuti sidro, ali ne bez konopa, hitnuti ga u daljinu, u dubinu.

………. i koji put proći rukom po kadeni oko vrata.

15

Rič pribrokvana, sapeta

u grlu raspeta ostala.

žali se stisli, prijubili,

a more se zguslo u tišini.

za Tebe i ovo je igra,

a daske plaču, plaču...

Josipe, sve si nas darovao

onim najboljim Tobom.

silnim srcem i glasom

i prijateljstvom – zlatnim pasom.

pa je li itko otiša s

aplauzom na kraju ?

govoru da nisi umra.

E, nisi, i nećeš.

Neka te drži živim naša jubav

Dreto kao sviće.

uz Tvoje ime vonjat će čunkeji i ruže

- naše cviće.

Ruža za Josipa

Svečarska zvona

19Svečarska zvona

poEziJa

poezija je tišina razbuđenog jutra,

vlažnog kamena dodir, praćenje galeba u letu.

poezija je osluškivanje - kakav će biti dan, čije ime mu dati, tko će ga obojati, na koji oblutak stati.

poezija je cvjetanje misli, leptirić što svjetluca, kome pokloniti vjenčić, koga kruniti lovorom, dati treptaj srca.

poezija je tajna, bijeg od gradske vreve, suza ispod ove kore grube suncem opaljene, ono što izvučeš iz mene.

Gorljivost u bezglasju, ispod trepavica sjene, bore što smo stekli, klatno do tebe i sve što nismo rekli.

20 Svečarska zvona

KaiRos

ako se ne probudim, hoćeš li znati

da si bio moj, da si bio sve moje? ako se ne probudim, kako ćeš znati da si bio zidić na koji sam se uvijek oslanjala i bez tebe da bih pala?

ako se ne probudim, hoćeš li znati koliko je nježnih riječi potopljeno ostalo? Hoćeš li znati da si bio Bog mog zgodnog trenutka kojemu sam u letu ukrala čuperak? Hoćeš li znati sve one riječi koje sam se sramila izreći, a kolaju u meni i vrcaju suprotno?

ako se probudim, opet ti ništa neću reći …

21Svečarska zvona

s toboN mi JE bRoDit

Ne ostavjaj me samog u ovoj gluhoj noći.

Bez jubavi život ko vitar nas nosi. i bez tebe dok mi opet mrižu plete, bez duše i srca ko lišće nas mete...

Ne ostavjaj me samog, past ću na kolina. Ne ostavjaj me samog ubit će me zima.

Samo s tobon ja san čovik i stina. Samo s tobon ja san čovik i stina.

Samo s tobon mogu preletit mora, za disat mi triba cila jubav tvoja. Ne ostavjaj me samog ko svića ću se slomit. Ne ostavjaj me samog s tobon mi je brodit.

22 Svečarska zvona

Jubavi NiKaD Dosta

Jubavi nikad dosta od zikve što se zibje,

osmiha nad nju, a počne još pri primat se i darivat.

i sve što posišeš ko beba mala jubavju obasuta sa svih strana, sutra ćeš razdat, znat ćeš davat, jer jedino se jubav ne može rasipat.

Kad slap sliva se u huku, vesta mu postaje sve lipša, snježnija,

sve više mirlića i bisera do-

biva, a glazba postaje sve umilnija.

zato pusti da te tiče, umiva. Što više se daje, to više se prima.

Neka poteče živa voda

u nama samima.

23Svečarska zvona

JEsmo li zNali

Dobili smo srce, križ i ankoru, a jesmo li sve to znali nositi

u istome trenutku?

Još uvijek srce negdje tuče, pritišće isti križ i ankora svoju nadu učvršćuje za dno, u dubinu.

Koliko smo uopće sigurni, koliko postojani, koliko dostojni tih simbola

u bezvremenu?

25Svečarska zvona

svEčaRsKa zvoNa

zazvone ponekad u meni

svečarska zvona s tisuću ticala. upravim njima ko kočijom nebeskom

k zvijezdama…

26 Svečarska zvona

Na šENtaDi

- ma, kako se ono zvala? pita stari barba

malo mlajega od sebe.

- Da kako se zvala? Da kako se zvala ? Gospode Bože! Baš ti neću reć, a hti si se ubit, krivi si se za nju, e,e, bila ti je puno draga.

- a je, je, lipa, jedra, plava, ma iskle je bila i di san je naša?

upravi pogled put mora, largo dok se oko ne zamuti pa se uspravi s obe ruke na šćapu, bareta ukrivo, a osmih čuvara trofeja obasja ga i kako da mu vrati snagu.

Kako se ono zvala, bila je tema cilega dana.

2�Svečarska zvona

- Ma kako se zvala, šapje i tiho sam za sebe još dubje zamišljen. - Je li mi dala?

Misli, misli, ćapa se štekata, suncu peta stare kosti pa oštro mahne rukon.

- Ma, sitit ću se posli.

28 Svečarska zvona

Na sabatiNi

Kad ne bude više ni tame ni sjene,

kad zatvorin vrata i moje punistre, možda ćeš poželit jednu rič od mene.

otvorit ću uz škripu škrinju mojih sanja, modri biseri skliznut će u more i vidit ćeš sve moje lipe i teške mi dane kad obuču anđeli piđame.

Vrag i svetac što iz tila viri položit će oružje baš na sabatini.

i dok nas još nosu i brige i tuge, svati da se digod i oblaci jube.

Pojubi to more

31Pojubi to more

maRtiN

Ništa neobično za jedan litnji dan. zvizdan upeka. Freška riba mrtvo gleda i čeka zadnje mučenje.

Veselim se lešadi koju već ćutin u vonju.stojin u moru do kolina na justomu mistu koje mi služi samo

za čistit ribu, a kad je prevruće, samo se vržin na škinu onako u majici pa se osvježena vratim poslu.

Čudno da se nisu skupile maške lupežice, da nisu navonjale ribu. sigurno su danas našle boju kuću.

Nikoga. iskri more, iskri vala. Ne možeš lovit sve te zrake što se silovito drže osušenog oblutka i lomu svitlost u kristalima osušene soli.

Moraš oborit pogled ili zažmirit.Neću valjda pod oćalima čistit ribu. ode to ne priliči. Nima

skrivenog pogleda. Razgolićene misli, otvoreno, prisno, bez spremanja. od koga ću spremit ono što se može u oku iščitat. od koga i zašto?

u tišini Bogom danoj dok misli brode, a ruke rutinski rade, užižu se zjene i suza se nađe. i ono što je najboje, niko me neće pitat zašto. pa zašto bi onda stavila oćale.

u rascipu raspadaju se ježine na suhom, a motar svojin nabubrenim listovima i petrolijevun bojun liči.

ipak je ništo živo, ništo se miče u kraju vale.prškaju nožice. išću.Gle, doša mi je. Gleda me u oči, bolno, molećivo. Dajin mu bukvu. i dalje me gleda, ne veseli se daru. Dreto me

fiksira u oči.

- Martine, što ti je? Što ti je to s krilu?

počne čepušat onu ribu isprid sebe i kako da mu je svaki pokret bolan.

32 Pojubi to more

Krilo mu visi. Vidi se kost i rana. osušena krv slipila bilo perje. u njegovim zjenama, kako u zrcalu, vidin sebe s tim slomjenim krilu. izazove mi grč u želucu.

Martin je najstariji kaleb u vali. odaziva se na ime. ogroman je. stari kalebi su uvik veliki. Gledali smo njegove vesele, bučne fešte kad bi s cilin jatun zabili nebo nad valun oko prvega travnja. svake godine u isto vrime. To bi tajalo tri dana, a onda bi polagali jaja u smršku uz mrkintu. Tada bi se smirili. Naizmjenice bi čuvali i grijali ta jaja. Nije obavezno u kaleba da to mora činit otac ili mat. Cila familja se ispomaže i smjenjuje čuvajući ta lipa pigava vela i jestiva jaja. usput rečeno ta jaja se jidu sa šparogama.

pa sam ga gledala svaki dan na biloj bovi, uvik istoj, di čuči i strpljivo čeka, ali na debele ure, čeka – nju. ona sleti meko na svoju bovu tik do njegove. Dočeka je šireći krila i kliktajem i cilo Božje popodne oni se gledaju i ljubuju. ulovi joj ribicu i hrani je iz svoga kjuna. Tek u smiraj dana, pred noć skupa odlete.

Gledan staroga Martina, želin ga pogladit, a on ne da, uzmiče. Dam mu još jednu ribu da ga zadržim na tom mistu i otrčim po likariju, po bočicu mog univerzalnog lika kantariola i malo bumbaka.

Brzo nazad. Moram spasit Martina. Nećemo valjda i bez njega ostat.

Ne da mi se taknut. okrene se i krivajući, bolno vukući krilo kako metlu za sobon, krene uskim putin gore. ubrza korak.

- Di ćeš, Martine, zaboga, uvuć ćeš se u prvu smršku. Doć će ti guja i skončat ćeš kako nijedan kaleb. Vrati se!

pokušavam unutarnjom sugestijom uticat na njegove misli. Ne gre. uputim se za njim, a on ubrza korak i žvelto, žvelto do prve masline.

33Pojubi to more

okrene se kako da joj se klanja. Je li je to pozdravlja. pomislin kako i on voli maslinu.

stane kjucat jednu travu isprid sebe. pogledan, moj Bože, to je Gospina trava, najlikovitija trava što postoji. To je ona koja se stavja u čisto maslinovo uje četrdeset dana u hladu i to je ti moj kantariol. Kako on zna da je to najlikovitija trava pod ovim našim nebom. Kjuca ona mala sunca, onu zvizdastu zlaćanu glavicu, jednu po jednu.

predaja kaže da je smrtni grih izgulit tu travu. sve druge trave se mogu i pogulit, ali ova ne smi. ona je nebeska . ona je Gospina. Možeš je brat, nikad izgulit.

Vazme Martin svoju dozu i zaputi se naprid, brzo, još brže. Više ga ne vidim. i ne mogu ga pratit.

ako dođe do ceste, može ga zgazit auto. onako nesritnog može ga koji pas dotuć, a on ne može uzletit.

Najboje bi bilo da se zavuče ispod rogača.- Martine, valjda nećemo ostat bez tebe.

Kad kaleb umire prirodnom smrću, on to osjeti unaprid i dođe se pozdravit, dođe u ono okruženje di je cili život obitava, stane na mrkintu s nogama dodirujući more. Dođe rano pri svitanja, pri sunca i počne svoju pismu koju tada sam piva. Jer cili život njegov je bi druga pisma. ovo je pisma otužna, bolna, probadajuća, drhtureća, dirljiva, ganutljiva, moćna. ova je pisma ko molitva zahvalnica, pozdrav svakom kamenu, svakom oblutku, svakom živom stvoru, travki, nebu, drugim kalebima. ovo je pisma za kraj, drukčija od svih životnih pisama. i piva se samo jedan put. ovo je pisma koja jubi sve što ostaje. pisma uznesenja.

umirući kaleb zadnji put podigne glavu visoko, pozdravi valu vinuvši prodorne najviše tonove iz svega glasa u nebo. pozdravi sve

34 Pojubi to more

koji su bili dil njegovega života, koji su ga poznavali i koje je jubi. Darujući tu svoju zadnju pismu izvrne se u more, u mokru slanu posteju.

Ni čudo da svi koji se otisnu largo odavde u srcu sa slikom bilega kaleba, slikom stvarne i metaforične fatamorgane, te životne mame što vuče u slobodu, u bolje, u šire, ostavu ankoru tu nigdi. zadiju je čvrsto za dno i živu za dan kad će se vratit za zadnju štrofu, kako i naš barba antun nakon 45 godišća.

Ni vidi kako mu restu sad već ostarila dica. Ni ženu koju je mladu ostavi s velikin trbuhun na rivi. Ni vidi koliko je dugo ostala tu skamenjena mašući dok su joj se ki pilići držali skuta ono četvero malih. i kako je krajem obrusca otrla oči uputivši se put Kležinskih laza – motiki.

Dočekali su ga kako da je jučer parti, s krejancu, bez riči, jer šutnja je nekad jača od urlika. Ne postoji glas ni rič koja bi to mogla artikulirat.

Ne, ne može se opisat momenat kad se barba približi bolesničkoj posteji svoje žene koja više ni govorit ni mogla, koja ga je čekala i dočekala odbrojavajući zadnje ure.

Vajalo je vidit ta dva lica, ti puntamenat dug 45 godina, tu tanku drhteću ruku punu staračkih piga i uboda od sprugi, ruku koja je prošla po njenim tankim spuštenim kosicama, po temu kako mrkinta isfrižanemu licu što ga je samo more života u stanju učinit takvim i po kako osušenemu čapataku od loze tilu, koje se ni moglo ni pomaknut, a koje je dalo više nego se moglo dat od sebe, samo. između pogleda gorčine i praštanja, i davno ostarile pomirbe, napuštenog ufanja, jer – Bog je tako hti – tiho, nevidljivo, dvi duše bez tila su poletile u zagrljaj.

Tribalo je vidit tu suzu tešku 45 karata, skupju od svih bisera ovega svita, jedinu uštedu u skoro pola vika. sad je skliznula onako

35Pojubi to more

zrila, teška, sama, sparinjana, prvi put viđena, na bile intimele i upila se nigdi u srid bilim vezom u toledu izrađenog krasopisnog divojačkog od dote monograma, u slovu p. pera.

Martina sam vidila kad se vrati. Bilo je kasno popodne. pogleda je put moje punistre. išla sam pomalo za njim. osta je na žalu u vali. Tiha se spuštala noć. Vlažni dodir se već osjeća po koži, vajalo se obuć. Bilo je vrime za u kuću.

u dnu vale još su prškale nožice. ostavila sam Martina sa zebnjom u srcu. Hoću li ga ujutro nać? Hoće li mu pomoć Gospina trava?

- zbogom, Martine.

Još ni svanulo. Još se nisu probudili cvrčci. Tek po niki oblak nisko iznad mora. Tamo s druge bande prohodu koće za vanka. u po dana će se vratit s jatun kalebova za sobun.

Jedna lanterna žmirka. pali, gasi, pali, gasi, pali, gasi …

a pisma se vine visoko, prodorno, snažno, u slavu života i slavu jubavi.

36 Pojubi to more

poJubi to moRE

pojubi to more što ti ne da kostat

ni za jednu rivu!

pojubi to more što silinom straši, sa sobun odvuče radost i tugu. Ne da ti doć blizu, brumbulaje život, uzmuti i vrti, razbije u bisu...

Čini mi se da u svomu huku milosti nima. Ta me slika uvik prene. i čini se da će odnit most i kuću. žalo je već odnilo, što će tek od mene?

pulentada na moru, pulentada u duši poteže, razbije, cilu me izmuči.

3�Pojubi to more

pomalo me strah od rascvale pine i ovih mojih zima što donile su plime.

pojubi to more, jer, što drugo moreš!?

Što smo prima njemu?!

- Tek rosa u podne.

i što bi da ga nima

bez njegove krasote?

39Pojubi to more

luDiš mE

Daži. opet me ludiš.

Kako da si žedno išćeš rič od mene, hoćeš da te gledan, a ti uživaš u svakoj kapi što te takne i bludiš, bludiš…

Što hoćeš čut? Da san opijena i kad nisi mirno, kad si skoro sivo i kalebi nima, da me uvik makneš i u srce takneš!

užižeš u meni i dite i ženu, miljun puti mećin oćade, otrest se ne mogu, vrtiš me. priznaji!

Ludiš me i ti to znaš. i to da san slaba na te.

Drugi bi se ruga, a ja? More, More, opet živin za te.

40 Pojubi to more

Na moKRoJ KuvERti

pristrašene ribe gledaju široko i čekaju novi reful.

Kolo se vrti.

Na mokroj kuverti ukočene oči. Ribari u priši, kuntenti - a toliko smrti.

zvono kontra groma.

Molitva kontra beštimje.

život kontra života..

41Pojubi to more

agava

Na listu agave imena i ko da je pušćala suze

dok je oštrica parala slova. Jer to je bila - jubav do bola…

s imenima na sebi opet je cvala. s ranama duboki’ i ranama plići’. Dohodili su uvik niki novi tići.

sve ih je primala, sve ih je razumila, sve ih je darivala tajne spremajući. i sada ko prije na njoj su ostajale strije.

i tako slova su tu. iz lista mladog sokovi se cidu, a niko se šćapa dok prohodi pod nju.

svrne pogled u vis

i oboje se smiju.

43Pojubi to more

HERoJi sRca

lepet bilih krila leptirovih u kolu, u krugu...

ili su to da ukrase nebo gore procvali liljani nečujno u anđelovom raširenom skutu...

Jedan za drugim, rukom za ruku nesebično sebe su dali da ne umre otok, da mu vlas ne fali.

Kad krenu dječaci i očevi bez doviđenja curi, majci, bez poljupca na čelo sinu, kćeri, trčeći nosu isprid sebe plameno srce na posvetnoj gvanćeri.

ostanu neiznjidrene riči, nenavigani vijaži, neizdrhtureni dodiri, neisfeštani dani, nedovršena pisma... sami – suza i luč.

ostaju HERoJi sRCa što sebe su dali da ne umre otok, da mu vlas ne fali.

Da mi ni ankore

48 Da mi ni ankore

agapE

u želji da napišem nešto o maslini, stojim pred njom očekajući neki znak, neki simbolični prepoznatljivi govor.

Nađem se na vrhu raskošne krošnje, one iste u kojoj se otkrilo nebo za moga oca kad je pala najviša grana puna roda i otvorila se svjetlosti. sve se zaljuljalo i zatreperilo. začuo se lepet, a potom tišina.

pogled mi se nasloni na jedno malo gnijezdo između granja. osjetim vlažne listiće što mi dodiruju lice kao neki preblagi, prenježni prsti što me miluju i sjetim se jedne rečenice izgovorene jednog jutra na radiju, a rekao ju je čovjek koji se bavi maslinama:

“Loza je žena, a maslina majka.’’Kad zapostaviš lozu, samo jednom joj nemoj doći, ona će ti to

zapamtiti, vratiti istom mjerom. ako je ne njeguješ i ne tetošiš kao malo dijete, podivljat će, neće dati ploda i uvenut će. a mogla ti je dati dobro vino, razveseliti te i opiti, naravno.

a maslina nije zlopamtilo. ona oprašta. uvijek, čak i kad je ne njeguješ i kad je zaboraviš. Ne dođeš joj, a ona te ipak dariva modrim biserima svoje duše, svojim teškim suzama koje više puta nećeš ni primijetiti, jer su sklizle ispod kamena u meju ili ih je spustila u crnu zemlju. ona čeka. ona čeka tebe. Voli te, voli bezuvjetno, ne mjereći zasluge i živi od tvojih povrataka. Dođi joj samo malo, ona će procvjetati od te radosti, jer ti si njezino dijete.

Maslinu mogu nazvati majkom nad majkama, jer nitko kao ona ne može tako raširiti skute, nitko kao ona neće se takvim skladom i takvom gracioznošću vinuti u nebesa. zato je i posuta srebrom, jer na vršcima svog granja skuplja i prenosi blagoslove kojima nas želi dodirnuti. ona je puno više od običnog raslinja.

ona čini da se zasramim pred njom, da promijenim boju lica. Kad mi ponestane snage, zagrlim je. stostruko mi vraća. Kažem joj: - Daj mi malo od svoje postojanosti, izdržljivosti, ti, čuvarice identiteta, obitelji, života, ti koja ćeš nadživjeti sve nas koje prati

49Da mi ni ankore

ona kiša kao grad što se čuje kada kroz prste prokapaju glatke perle iz kojih će poteći ulje kojim su nas mazali da ne izgorimo od sunca i to isto zlatno ulje koje će sutra gorjeti u luminu za nas.”

zapljusne me miris fritula, miris kore od naranče, a u nutrini svoga tijela osjetim ono treperenje goluždravca, ono veselje, onaj isti osjećaj što s upravo donesenim blagom ostane u konobi. pomislim, da mi ovog trenutka poteče krv iz ruke, sigurno bi zamirisala po ulju.

pa kad joj kažem - oprosti, osjetim taj oprost kao čistu fizičku manifestaciju na svojoj koži.

Kad odlazim, obavezno se osvrnem da utisnem radost uzajamnog bezglasnog razumijevanja i, dok povjetarac šuška u mladicama ono staro čvrsto lišće i ona kora diše, jasno čujem riječ kojom me ispraća: agape, agape.

osjećam u žilama tu njenu mudrost:-Voli, voli uvijek i kad ti ne uzvraćaju.

i zato me zaboli kad čujem pilu. okrenem glavu, ne mogu to podnijeti. Neka kažu da je to potrebno, znam da će ona iza te boli, ogoljena i osakaćena dati još više i bolje.

Možemo samo učiti, puno učiti od nje i konačno njeno ime početi pisati velikim slovom M.

50 Da mi ni ankore

mogu sE spREmit

vonja po kiši. Tufina, gnjilež.

zamantane misli. Na nebu puno rukah niku šporku vunu pribiru. Koje će to klupko bit dok zrake sunca ne prosinu!?

Ja se još mogu spremit, uteć da me ne strefi, čučnut u kantun, poželit oganj da se ogrijin, ali se zasramin prid mojin moru što se samo mreška, sve otrpi i te kapi i strile nebeske u sebi uvik mirno

- i još mi se smješka.

52 Da mi ni ankore

NE možEš

Bilu se ovčice na škini modrine. Tek ćuh u osomini i meke kapi kiše tišinu sablazne.

progovori, progovori, razvali svoj plavi san. Razlij ga, jer i u meni ga ima bar toliko. progovori, propni kokote i ne umišjaj da možeš samo uvik.

Ma ne možeš.

Tribaju ti barke, tribaju ti kalebi, triba ti vitar i žal i brag.

sve ti to triba kako i meni.

53Da mi ni ankore

progovori! isekana sva san. isušena. Triba mi rič slana. Kuhaš iznutra. usta ispucana.

Ne možeš samo i ne mogu sama.

54 Da mi ni ankore

DoKlE

Ko da izmiču zvizde u noći, kroz raširene prste pržina curi,

dubinu duše ne mogu spremit ni daž iznenadni, ni kamen suri.

sve ima svoje vrime. Na mistu san a opet u hodu. i kad mi se čini da nindi ne gri, ja san cilo vrime na jednemu brodu...

i duran tako kako da mi ni ništa. Duran s nogun iznad profunda i dišin salamurun nagrizena, dišin s pizun ispod kuntrafunda.

55Da mi ni ankore

što ću s ovim RuKama

mogla bi taknut drugi kraj za čistog vrimena iza bure,

u visini kaleba par.

i kako da bi mogla s ovin rukama učinit fjok oko vas da mi opet budete dar...

žeđ, žeđ, a gustrina puknuta ki pisma bez versa.

Što ću s ovin rukama?! u prazno se širu.

Što ću s njima sužnjima, nego put nebesa.

5�Da mi ni ankore

ufaNJE

Da mi ni ankore, ni mene ne bi bilo.

More bi me odnilo. Što bi me još držalo da mi ankore ni?

Neka je u moru ruzinava, teška, largo od svih pogleda - moja je kadena.

svitli u mraku

za mene

lanterna.

Sad ti onidi

61Sad ti onidi

NE mogu viRovat

Koliko lica ima smrt? Jedan put san misleći na to napisala pismu čemprisima. To je bila jedna od mojih protestnih

pisama u kojima sam se hitala ričima kad ne mogu frakama.

... uredni u dugoj koloni dižu se visoko da pozdrave smrt čempresi, čempresi....itd.

i sav jid svoj što se smrt uopće događa, svalila sam i istresla na njih bidne. Jer lakše je kad imaš koga okrivit, kad materijaliziraš krivnju i vidiš je, eto, kako ja, u prikazama čemprisa.

Danas je sve manja razlika od moga objekta mržnje i mene. Ni ja više nisan ona ista. Drugim očima gledan na čemprise, a i na smrt samu. Mogu reć da čak jubujen s čemprisima, naročito muškim kad već jubujemo (jer postoju muški i ženski) i da ih sada gledan s divljenjem i poštovanjem jer su plemeniti i znaju bit puno lipi, čak zaštitnički.

a kako i ne bi. Evo danas na uranak prvoga maja čula san najfreškiju zgodu ili nezgodu iz jednega malega mista.

Da je babinska jubav neizmjerna i ubojita i još da može dobro koštat potvrđuje jubav babe Mandine. (ubit ću se ako san joj nabola ime). uželila se svoje dice, svojih unučića i zaprašila u bili svit da ih vidi, u skandinaviju, ni više ni manje.

Došla baba Mandina u svojih, ugrijala srce i tako blažena tamo i umrila.

a sad?zasila famija i donila jednoglasnu odluku da neće prijavit smrt,

jerbo je to trošak i gnjavaža umrit u tujemu svitu, nego će lipo babu

62 Sad ti onidi

stavit na krov auta u onu škatulu za robu. Mene je ti portapak uvik podsjeća na kapsil i ne želim ga imat.

Lipo, šesno učinili po planu i zaprašili na ne mali put do domaje. a prin tega su se dogovorili u slučaju da ih otkriju da će reć:

– Evo na, sad nam je umrila i mi smo je morali stavit u škatulu.

putuju oni pet uri, šest, dvanaest, dvadesetčetiri, drugi dan. Nisu se zaustavjali ni jist, ni pit, ni za veliku ni malu potribu. stisli sve i nagazili gas.

prošli tako i zadnju granicu.Javili doma što se dogodilo, da parićaju sprovod i neka čekaju

na grobju, u crikvi s popu’, jer oni ne znaju točno kad će arivat i donit babu.

Dunkle, prošli zadnju granicu, sritni ko mala dica kako su dobro prošli lišo i onako rasprćeni pritiska fremali. parkirali auto isprid restorana. izašli, baba se ni bunila, seli štogod prigrist.

i sad još samo nikoliko kilometara do mista i sprovoda. Već su javili – Evo nas , dohodimo...

izašli iz restorana da će nastavit tu zadnju rundu puta kad – vidi vraga: nigdi auta.

Nima auta. Ni auta, ni babe na krovu. ukrali im auto skupa s babu.

sad su morali javit da nima ništa od sprovoda, da oni tamo gredu doma jerbo nimaju nijednega pokojnika.

Ma da mi je bilo vidit one face što su se htile okorist stvarima iz portapaka, iz škatule, one lešinare izašle iz crnih jama. Da mi je

63Sad ti onidi

samo znat je li im baba Mandina petala roge ili barem isplazila jezik ili odvalila jedan, onako svojski, gromoglasno.

Čini se da ih ni to ni smelo u lupešćini. Bidnu babu su svrgli uz put te čunke od korama i srca kamena

modrujka. Nisu ih još ćapali. - Da Bog da snili babu Mandinu svaku noć, da Bog da ih

strašila!

Kako se dogodila ova dezgracija, sad su stvarno morali prijavit nestanak babe. Nju su bidnu našli iskipanu ispod puta i morali su platit sve ono što nisu.

Naravoučenje?počivala u miru i hladu čemprisa.

64 Sad ti onidi

bublicE

ako se misliš rodit u Luci, moraš znat da te pored svih mana Božjih čeka i cimenat. Ni ga koji se skapula od tega. Tako

i mi.Ni mi bilo dosta kako maloj držat ocu trapanj kad je na ruke

buža mine i vika kako to držim. a kad sam mu ukazala krvave oguljene dlanove i počela se krivit za ne reć da ne mogu više, vrga je bat i više ništa ni reka. učinila san mu muku. i opet ti vrag ni da mira, nego: ala, ala, svoju kućicu, svoju slobodicu. počneš od ništa, pa pomalo reste, je li, kako se može. pa uz dobre prijateje i moga muža u 30 godišća se štogod i vidi. a gust je kad kuća reste. Najboji zanat na svitu. staviš kamen i to dura više od tebe.

i da ćemo mi provat turizam. Fala Bogu i internetu. slikamo kuću, more, stabla, svu ovu lipost. Neka čejad vidu di dohodu. Netaknuta priroda, neasvaltirane ceste, buže, konali, frake na srid puta, maške, manguci, kalebi, ki u raju.

i počeli furešti kucat ješku. Već su se u travnju javili prvi. Bili su Česi. Dvi famije. Kaparali, javjali se, sve lipo, šesno. Muž s njima parla na sve jezike. Ja ništa. Meni triba malo vrimena za odmolat se, ili vrimena, ili malo prošeka. s ovin drugin gre bržje.

i parićavamo se mi. subota popodne. zgotovila ja večeru uzbuđena u novoj ulozi domaćice nepoznate

čejadi. pokušavan zamislit te face kad dođu, kako će se zblesit od lipote. Ma past će u nesvist kad vidu valu, žal, masline.

pri nego će doć, još san na brzinu ubola nike procvitane bršćane. sve u crveno. Muž mi je reka da su to činili i za Haila selasija po splitskoj rivi.

Trajekt je odavna doša. Vidila san ga. Čula san ga. Već je iša za Lastovo. prošla je jedna i duga mareta. on ih je iša čekat. Čekan ja ovamo, čekan, ma čekan. a njih ni. Nima ih pola ure, uru, dvi. Što se dogodilo u ta dva kilometra. Ni ih, pa ni. Gledan na put, ozirin se. Ništa dobro.

65Sad ti onidi

Kad u niko zlo doba evo ti ekipe. podsjetilo me na partizanski film.

prvo jedan blidi, zaresta u bradu. Da ni proša rat, Bože prosti, pripala bi se. Bradat i blid, jedino su mu oči nikako žive. za njim jedna gospoja punačka, na visoke pete, jedva gre. Kozji put, samo kamenje. Ćapava se meje pa joj se odvali kamen ispod ruke, udre je po kantuli, čačku. izvrću joj se pete. Već vidin koja je ura. ako ovako nastavi, izginut će do dole pa ću imat posla s pulicijotima i grobarima. za nju jedan pun čičaka kako da se vaja u štali. a što? Nesritnik se ni hoti parkirat di smo mu parićali, nego na drugo misto. E, kad nećeš, oštije ti, onda guli travu. zato ih ni bilo tako dugo. Vajalo je prvo pogulit travu za ta velika auta i očistit misto za parkirat se.

To je sve još jadno dobro. Evo ti jedna mlada cura, pa jedna žena, pa jedan mladić, pa još jedan. Ti mi je bi najžešći. Viče, maše, gestikulira. Da mi ga je bilo razumit, a boje da nisan.

Doša je. podboči se ki Napoleon. sta je na taracu. Gleda more, viče, bit će da i beštima, ne znan. u sebi odgovaran – i ja tebi. Ne razumin ga ni na mote. Ništo se ka dogovaraju. Negoduju. Neće da donesu stvari. smrknuti.

pokušavan im pročitat misli:- Mili Bože, kud san zašo?!” u koju ste me ovo vuko valu

doveli?ushodili se gore, dole po skalama i u onoj živčanosti i oštrim

manevrima ovi što je zavuni u bradi, zape za konop. Tačno ga je prisiklo ispod grla. To je moj konop kojega sam ja prima svojoj visini vezala za osominu i s druge bande za odrinu za sušit robu. Kako se nisu sušili lancuni ni mudante, on ni vidi nategnuti konop i lipo je skoro strada. prvo mu je bilo iznenađenje, šok, glava mu je poletila nazad. zaorca i bržje se vrati gore, ali se čini, glumi kako da se ništa ni dogodilo.

66 Sad ti onidi

Više nisan mogla izdržat. okuražin se zapitat što ni u redu, što smo falili.

- Da to ni ono što su oni očekivali, da to ni otvoreno more, nego da je to jezero. svajaju se između sebe i neće da mi ulizu u kuću. seli na skale i ispod masline. Nudim im piće.Neće. Neće ništa od mene.

- za oštiju, grubo ti mi je bilo. Da mi je bilo uteć.

okrenula sam im krmu i gledala put mora da ne vidu da su mi se zacaklile oči. i pensan ovako:

- ako vama ovo ni lipo, hote doma. Ni me pogodilo što ću ostat bez solada koje san već potrošila, nego me uvridilo kako im ni lipo to što je i Bogu lipo.

- ako van ovo ne vaja, ne miratate bit tu. Hote ća. i što će mi turizam ako ću svaki put morat tako patit.

i, ala, malo po malo site se da su dali kaparu. i da to ne propade da je li možu ostat dva dana, a onda će vidit što će, hoće li nać štogod bojega.

- Može, sve može, već mi vas je dosta.

uspeli su se na put po stvari..ulizli u kuću. i konačno sam mogla na taraci servirat večeru.

i kad san promislila da je sve u redu, da će prijubit sviću, ki iz vraga, ovoj ženi što se skoro slomila, došla joj oko vlasi iznad tapirane čupice nika leteća beštija malo manja od helikoptera. i sve joj se gnjizdi oko glave, leti, zuji, maše krilima, peču beštije. žena poskakuje, pješće samu sebe po glavi kako da je mahnita. svi stoju i gledaju, niko da priskoči u pomoć. a ja za spasit turizam, iako mi se gadilo i diga mi se želudac pri pomisli na gnjašku koja će ostat iza nje, skočin prima njoj, zamahni, zatvorin oči i da ću ubit leptiricu. Ja na leptiricu, a za stolom svi ki jedan skoče na noge i zaviču

6�Sad ti onidi

- Nooooo!… sad san se pripala od njih. Da ne ubit, da su to mokra krila i da je to nesrića i ne smi se. skoro san ispala Kanibal, ubojica. Što li?

počeli smo jist, zaboravili mokra i suha krila, to se u nas zove vreteno, kad vidin ja sve jedan po jedan gledaju ništo na zidu, ostanu zinuti, pogled ukočen. Koji van je sad tambrnakul?

zaludit ću. a što? iznad vrati dvi kankarate. ženske se počmu mrštit, stiskat, strašit, skoro kričat. Što ću sad, samo ste mi vi falile. i sitin se od muke nikih ingleških riči i rastumačim im da su to sasvim bezopasne, dapače, korisne i čiste domaće životinje, da su to naši kućni ljubimci i da love komarce, a da moraju znat da se one spominju i u Bibliji u ulozi likara.

počeli oni mene slušat s pomnju. Večerali smo prilično u miru, a ja san se ozirala i gledala po podu cilo vrime, jer kako je počelo, samo bi mi falila još ona guja što san je jučer na skalama vidila i skoro ugazila. Kake san sriće, moglo bi se i to dogodit. ali ni, ni došla.

Blagovali smo. posli večere Kristinka, ona divna, kako se u Luci reče za mladu

divojku, digne se od stola, zamota oko bubriga u šugaman, a ispod vire male tangice, popularno zvane mercedes. ala, mislim, sad će vidit što su gusti. otkrit će noćno kupanje. pogledan ti mali šesni zadak, pogleda i on mene i prođe mi kroz glavu: - Da se teta Dana digne iz greba, što bi rekla?

prvo joj ne bi dala sest tako za trpezu.Rekla bi - Kako te ni sram?ona bi joj odgovorila:- Gospođo, nisam ja kriva da živim u 21. stoljeću. a teta bi joj rekla: - svuci i to pa će bit 22.i ode moj mercedes. Kad ni prošlo deset minuti, evo ti je nase.

sad drži bradu u šugamanu, sva u krvi. - Što?

68 Sad ti onidi

Vrag je odni na krivu bandu. Ko joj je reka da se gre kupat tamo di se izvucaju brodi, di se podmazuje lojem. sklizla je, prosula se i razbila ki da je od češkega stakla. Vajalo je trčat na Hitnu i učinit sitni vez.

Finila je i ova. išli smo leć. Ma ne i zaspat. Vrtim se ja, vrtim se i mislim, ostat će samo dva dana. Što ja mogu učinit? Kako ih mogu zavest pa da ostanu malo duže? Cilu noć san mislila i prid jutro smislila.

znam. ispeć ću bublice. Niko ni odoli mojim bublicama pa neće ni oni.

i ujutro ja njima dodam vruće bublice kroz punistru. pušu se, zavonjale. Judi moji, kakve su mi ispale! Nikad boje.

i tu je počela jubav. Ma ne odma jubav prima meni, nego prvo prima mojoj spizi. i, oštijemi, malo po malo, ostanu oni do kraja. skoro san ih morala zalatit.

Još smo ih odveli na proizd da vidu otvoreno more i otvoreno nebo, neka vidu da mi imamo sve…

Anđele mora

�2 Anđele mora

KamENa tRpEza

cila vala šuti… Jedan list od loze

otkinu se - žuti...

a kamena trpeza ko spomenik stoji, umiva je kiša i s buru’ se bori.

Kamena trpeza još o nama sniva. Bez tvog smiha i pisme kako da nas nima.

ova trpeza što je kantat znala i ona je s nama danas zaplakala.

Na tvomu mistu katrida još čeka. o, kad bi barem s nje koja rič potekla!

uz gradele, oče, niko te ne minja. Barke prohodu.

Tako mi je zima.

�4 Anđele mora

susREt

i krene tako jedna stara Duša na daleki put, naravno, s planom. zaogrne svoj stari džemper pomalo načet, nije

važno, ali džemper koji i dalje čuva toplinu nekih davnih dana.uzme štap za oslonac, jer tko zna što se može dogoditi, može se

umoriti. po štapu je mogu prepoznati, njime se može obraniti.siđe na puteljak pa prečicom pravo u šumu. a šuma bijaše čudesna, uglavnom borova, ali i drugog raslinja

između.pucketahu suhe grančice ispod nogu, stanu se zabadati drače,

vući je za nogavice, rukave.

- Čekaj, stani!Reci mi riječ, dvije,odavno ovdje nitko prošao nije!

i čuje Duša stara taj poznati joj glas, glas starca il’ mornara. zastane, odloži svežanj svoj s kruhom i soli, spusti štap i klekne na borove i čempresove iglice, a zemlja se ispod otkrivala – crna, vlažna od noći, jer još nije ogranulo sunce, ali - doći će, doći...

i oslušne Duša opet onaj glas što ga vjetar učini još nježnijim, umilnijim:

- Takni me, ja sam tu.zar ne vidiš!?

Kao da progovara grančica i lišće:- Dođi mi bliže, bliže.

zbuni se, iako joj nisu bili nepoznati ovi zvuci, pa krene moliti jer što drugo dati s one strane duši.

Moli, moli pa počne kazivati neki stih i dok su kapale riječi, polako su se pretvorile u pjesmuljak ispjevani.

�5Anđele mora

i prekriži stara Duša ruke na svoje grudi, zatvori oči i kao da ljulja dijete malo, pjeva, pjeva tiho i suza se osuši.

sagne se, čučne i svojim velikim dronjkavim džemperom pomete i pokupi malo iglica, malo crvotočine i zemlje i

gle – cvijeta...

- uberi me!

puteljkom malenim kozjim, kamenim i zemljanim koraci zamiru. Tek štap još se čuje u daljini.

Cvijet u ruci.

Na licu procvali osmijeh.

�6 Anđele mora

taNgo

Hladno je. Led ledeni. ostat ću iza stakla.Kroz potočiće što kišnim kapima oslikavaju prozor,

gledam u krošnji masline pred kućom tango. Ma kako se samo njišu skladno uz zvuke juga, u svečanoj opravi, sjajećoj. umivene grane što su ovoga ljeta imale stare skvrčene prste, sada se grle pomlađenim rukama. Najedanput su problistale. Je li radi dodira, je li zbog kiše, pomislih, neskromno - možda i zbog mene.

Mokri krov progovori bojom srca, a pred kućom raskošna bajama sva u cvatu. i kako je samo znala da sam upravo imala nebesko vjenčanje pa me dočekala prosutim laticama ružičastim. a limuni i naranče gledaju bojom berićetnosti i kao da se pitaju: - Gdje je gospodar?

Niže u vali isprani žal, sve pročišćeno, a nemirno.Trepere telefonske žice povrh stabala i kvare ovu ljepotu.

Valovi, oni isti, uvijek dolazeći, odlazeći, ponavljajući, zapljuskujući, vječni, oni isti što su odveli naše drage, sad mi prilaze.

Jedna kuća nikad dovršena – vrata zatvorenih. Druga zatvorena, još tužnija. Treća i četvrta napuštene s raspadajućim prozorima. puste, same. Ćuti se gnjilež.

Tek ja kao jedini svjedok ovoga dana na pragu berem mirise zemlje orošene. Ćutim krstitke radosne i zaklinjem se ovom ružmarinu ovdje i tom kamenu skliskom, mokrom da ih neću napustiti nikada.

Ne, dok pužem!Neka mi budu postelja, neka mi budu uzglavlje, jer previše ih

je otišlo da bih bila mirna u sebi.

��Anđele mora

Kako ne zadrhtati pred tim valom kad me sjeća zadnjeg vijađa, posljednje riječi, glasne pjesme. Kako ne zadrhtati?

Drži me ova težina ljepote pred kojom ne mogu ostati nijema.

Kapi tuku u staklo da mi zamute misli.Ne marim više za kišu. Dobro je došla.

izlazim, jer čujem dole iz dvora pjesmu.spuštam se lagano, tihim korakom da se moje zlato ne

probudi.Čučnem, sakrijem se iza ružmarina što me opija i plavičastom

bojom tuge miluje i slušam:

- ako nas je, draga, sudba rastavila.....

�8 Anđele mora

izgašENi ogaNJ

bižin od tih slika što su sad za nama,

od tišine što je ostala za tobu’. prihvatit ne mogu da ti rečin zbogu’. Radije se nadam da ću te još nać u tvojemu domu il’ u staroj kući. a kad dođin tamo, samo prazna soba, izgašeni oganj, oko njega – niko … zatvaran oči. i život se vraća pljuskom vesla, konopi se cidu… a liti i zimi na glavi francuzica od soli nagrizena.

znam, ti si nasrid svoje vale…

E, di su ta vrimena, di je pisma naša? samo tišina, a sve rekli nismo. Ma di je oni smih, prijateji, barbe, di su lipe riči, a di timul barke?

�9Anđele mora

oprosti što se ne mogu odilit tek tako i što snivan da to istina nije. Ne, neću ti reć zbogu’ dokli dice ima i dok mi, kalebe, ti iz ruke piješ.

80 Anđele mora

Di si

Di si da vidiš tugu žutega lišća,

tugu žutih limuna, samotnog kaleba na siki? Di si da čuješ prigušeni jecaj zaprškan prid kuću’ u planiki?

sve boli, svaki kamen, svaki val, raskvašeni ko zna čigov stari oporak izvrgnut na kraj.

sve boli, sve što je podivjalo, a tebe ni da u pod roge petaš. Ni te da učiniš reda, zabeštimaš, strogo pogledaš.

81Anđele mora

Bože, vazmi mi ovu žalost što suhe grane krši i dušu na paranak raspinje. Vazmi je i učini štogod od nje! utopi je najdaje, najdubje. Vrati me toplemu kominu, cipanici gorućoj, užarenoj briški.

Vrati mi pismu, riči.

Jubav.

Bože, vrati mi ga!

83Anđele mora

viDila saN tE

vidila san te u munturi od oblaka.

Glava ti je sva od sunca sjala.

Kala si se pomalo na naš mali put.

Gledala san kako greš sve bližje i bližje i ufala se da ćeš i ti mene vidit, da ćeš mi dat znak, namignut. a ti se nisi ozira, samo si gleda put mora.

zatvorila san punistru i istrčala na naš put, na naš mali put. izgubila san te, išćala san ti na rosnoj zemji stopu.

sad san na mostu i ti si tu. Gledaš me tin smišnim očima što se stiskaju kako da ih ni, što se stiskaju u smih da se ne zakrivu.

84 Anđele mora

pogladila san te. Bez riči reka si da me voliš. i ja tebe. a onda si me opet ostavi. Vinu se u visine plavetne.

Na mostu san kojega si ti učini. Ćutin tvoju ruku na svojin poplatima. Mašin ti. Gubiš se u oblaku, Mašin ti rukama, a ti meni krilima.

85Anđele mora

aNđElE moRa

ti koji si lakši od oblaka i lakši od morske pine,

koji put prosini, obrni me, zaustavi, smiri.

Ne triba ti palmina grana ni vinac lovora. Ništa ti više ne triba, sve si sa sebe svuka.

anđele, ti, koji si mora tuka, zaslipi me bilinom i zlatnim nitima jubavi.

pričaj mi o vičnosti na škoju,

o zabludi brimena

pod kopitun vrimena.

8�Anđele mora

paRaNgal

tih godišća od 1962. do otprilike 19�1. imali smo vez na “Mornara”.

To je bila očeva ruta. Kako njegova, tako i naša, jer mu je uvik tribalo pomoć štogod nosit. Najčešće su to bile mriže. u modre čvrste mornarske vriće stala bi cila mriža, prvo olovo, a gore pluto kako i u moru. Ni bilo nimalo lako kad imaš toliko godina, nosit na rame ili ispod ruke, donit je dole pa je opet vraćat gore, pa širit i sušit. otac bi je sam krpi, armižava, masti, čini olovnice. Hodi je žvelto prvi pa jedna po jedna za njim, svaka sa svojin bagaju i na kraju mat s koficu priko desne ruke. ode triba dodat samo zvuke mandoline.

Već nas je bilo i pomalo sram od mladića da gledaju kako mi to vučemo. Bilo ih je, doduše, koji su htili pomoć i koji bi nam volili bit društvo, i bili su dragi, ali ko je smi od oca kad ga vidu kako maršira prid nama.

živili smo ispod Bobisa, a ispod slobodne Dalmacije je bilo poje i kožara. sićan se da je smrdila ki kuga. iza tega pruga, a iza nje niki nasipi, još neizgrađene “piđame”, ni bilo stadiona, samo barake u poljudu.

Govoru da kad ribari gredu na more, da ni pametno kuntrat žensku, da je to pegula i da neće ništa ćapat. Boje im se odma s koficu iz koje viri botilija vratit doma. Ne da Bog da je kuntraju, to ni nesrića samo za njih, nego i za nju, jerbo je odma prikrstu u štringu.

a, zamislite, kako je bilo momu ocu. Ne da je ni smi kuntrat, nego su oko njega uvik bile barem četiri ženske. Kako je uvik fjabula i kanta, na njega se lipilo staro i mlado, muško i žensko.

i bile smo mu sve što je tribalo; ako hoćeš manovali, ako hoćeš mornari.

88 Anđele mora

Koliko puti san išla s njin na ribe, na gerice, na lignje, na bukve. Volila san fružatu i popunice jer u njih možeš svašta ćapat, a mene je to uvik veselilo. Ne toliko ćapat koliko ono iščekivanje – što će bit u mriži. Kako bi mi srce zaigralo dok bi gledala priko bande s glavu skoro u moru i javjala - evo ga škrpin, trija, sipa, lumbrag, šanpjero, hoba. Brodet, popara, za lešo, za ispeć. Koliko puti su mi promrzli prsti od mora, a zima, bura, ja sva mokra.

Kad bi otac pita ko će s njim na more nisan tila škivat, ni kad je vajalo učit, jer je meni bilo dražje u oca dobit plus nego peticu u skuli.

znala san da me ćuti. Nosin njegovo ime. Ni ni to bez nike i hotila san još tu mrvicu više. ali kako kad nisam najstarija, kad nisan ni najmlaja, ne mogu bit najsridnja. sridnje dite nikad nima oni naj koje izađe samim rođenjem. starije se voli jer je čudo života, prvo. Najprvo, najstarije. Najmlaje je najmanje pa izaziva posebne osjećaje, jer je posebno, najslaje, naj, naj. sridnje dite je uvik u nikoj zlatnoj sridi. s jednim oku gleda starije, a s drugim mlaje i tu nima nikakvega naj. ono se može iz te pozicije ćutit zaštićeno, ali uvik je između, a ono naj mora samo zaslužit.

E, da mi je bilo bit muški. Da san mu sin, ne bi bilo konkurencije. Bila bi najprvi. on to, po duši, nikad ni reka, bar ne naglas, a ni ni bilo potriba. zna me i zvat po mušku.

i kad promislin danas, isto je bi meštar, ostavi nas je svaku u uvjerenju da mu je bila najdraža.

........

znali smo mi lipo ulovit pa bi hoti koje kilo vendit za naftu i za platit vez. Ni bilo većih žeja i mene bi posla po susidstvu.

undar nisan znala kako je to lipo kad ti niko donese frešku, živu ribu doma.

pitali bi ga:

89Anđele mora

- Jesi bi na ribe, donesi nam?

a ja izađi iz stana i sedi iza lifta na skale pa kad prođe kvarat ure vratin se i rečin da niko ne želi ribe. sramila san se trgovanja. unda otac vazme i podili što je višak.

a jedanput je iša na peškariju. pa mu je doša jedan prijatelj, da je malo njemu, pa drugi, i tako, brzo se opremi. i kad je tribalo platit banak, vajalo je izvadit iz takujina. To je bilo prvi i zadnji put na peškariju.

otac nas je uči razgovarat na mote, jer u barci se od motora ne čuje pogotovo kad je nevrime. a bome smo prošli svakakvoga mora i topili smo se i jedan put nas je skoro jedna bracera prisikla. a kad smo nakrcali barku punu kamenja za gradit, bila je skroz u kargu. Virila je dvadeset centimetara iz mora, prošli su niki kolpi od velikega broda i nalili nas. a povrh svega tada je ocu bilo zlo, jer mu je proradi čir na želucu. Barka nam je skoro išla pod noge. Jedva smo se skapulali. Mat je zvala svetoga Nikolu u pomoć i u škundut se prikrstila da otac ne vidi.

i neka je sve to bilo, nikako smo bile sigurne da nam se ništa grubega ne može dogodit uz oca jer je najjači, sve zna.

ima je jednu posebnu pantominu, morali smo ga razumit – bez riči. Točno se znalo što je to kad podigne jednu obrvu, kad drugu, kad obe skupa, kad iskrivi pešnje, kad peta roge u nebo a kad u more.

u barci su važila stroga pravila. u tih šest i po metara bi je cili naš svit. Nas petero, pet, šest vrića mriža, dvi tri kašete parangala, pun banak tunja, peškafonda, bidun s vodu, s naftu i damižana vina. To ni smilo falit. Teća punjenih paprika, što bi mi redovito naškodilo iza dugih vajanja, konzerve pokojne fabrike “Jadranka”, tunjevina i antipasta, za slučaj da se baš ništa ne ulovi ili nas zatvori vrime. Kruha, uja, soli, kvasine, koja kapula, dva lemuna ako bi

90 Anđele mora

komu bilo muka i mislin da nisan ništa zaboravila. a da, fulmine. a sva naša garderoba ili roba cile garde stala bi u jedan mali vojnički rusak. Ništa što pritiče.

........

Kad je svršila skula, prvo se štroligalo vrime; da ni jugo, da ni kiša i rano ujutro uputimo se put Luke. Ni to mali put. To traje dva dana. znali smo se mi uputit i iz ploča, pa pomalo. a motor četiri konjske snage, pali se na cigaret i tešku gvozdenu manicu. Bože, pomozi. ali imali smo mi i idro s floku i vesla.

Digod bi išli samo s motoru, digod s motoru i idrima. Meni su bila najdraža idra, kad se čuje samo more i ne smrdi nafta. Ja bi stala na provu, zagrlila karoc, gore bi naslonila glavu kako na kušin, a o noge pljuska more što ga prova cipa. To je bi moj bili pegaso.

i tako bi durala sve dok mi ne bi bilo potriba štogod priko bande, jer ni bilo kemijskih zahoda.

otac je to čini na krmi, raširi bi noge priko argole i zaliva. Mi se pogledavamo i smijuljimo. Dok se okrene, sve gledamo naprid.

Dođemo do Brača. zamećemo. pape vazme pobuk i svaki put kad udre, barka poskoči i mi s nju. Ćapa se za lešadu. Ja gustiran očetavat. Što god je zamršenije, meni dražje. Niko se ne zamota kako bodeč. samo ne smin imat na sebi ni jedan botun ni prsten.

Mat već naloži na dva kamena i stavi u črnu teću ribu, trećina mora, ostalo vode, samo da pokrije ribu, i maslinovo uje, nego kako. Nikakva kapula, nikakvi selen.

Ni luk ni petrusimul. Neka se čuje riba. izličilo bi mrtvega. i dok se to vari, mi paramo lumpare da ih odma iza lešade stavimo na uje. Tu smo se smile i okupat.

Kako je na tom mistu uvik kurenat i čisto more, nakupimo ženskih ježina i stavimo ih u okrenutu portelu, još ih pokrijemo s

91Anđele mora

bragu i neožetu vriću smočenu u moru da ih to drži živima. Ježine su mi bile ki igračke. stavila bih jednu na dlan, a ona bi pomalo nježno primicala one svoje nožice što izgledaju opasne, a zapravo nisu dok ne skočiš s obe noge s bracere u barku, dreto u portelu, kako jedan put barba ivan. Do Luke mu nisam uspila izvadit sve ježine iz stopala. iz pete je nikako i išlo, ali s onog mekog dila, još me u duši boli kad se sitin.

a ježine su isto čudo prirode. Kako to i u moru vridi ono – kako na zemlji. ženske minjaju kolure kako što ženske na zemlji minjaju boju vlasi. ove su sve škuro crvene, kafene, maslinaste i sve imaju zadivljujući sjaj. a na vrh glave kao klobučić ili kako cviće, vinac ili ružu, ma svaka ženska se okiti. Muški su u dosadnemu crnemu fraku i to je jedina njihova boja kako da su popići s bilim mliceru unutra. Bljak. a one raskošne, zavodljive s cviću u kosi i s di kojin kamenčiću. imperativ lipote. pa kad je rasplatiš, narančasta boja plodnosti stisnutih zrnaca u obliku zvizde, zasvitli skoro fosforno u oku i želucu.

i da ćemo poćat. otac diže sidro, a sidro zadilo. poteže, vrti, pomaže se veslima pa opet prova malo naprid, malo nase, laška, ne gre. Kako je to potrajalo, zaplivan da mu pomogni. znam da ne mogu norit, da to nisam u stanju jer kratko diši i ne znam. Valjda zato što sam kako mala, kad sam imala manje od tri godine, bila ispala iz barke, a niko se ni obada, tako da san poprilično dugo ostala soto.

......

Jedan čas ću spjegat kako je to bilo.

Taman smo kostali za malu rivu s barku barbe Karlota. odveli su i mene malu na Škoj. Tako su zvali ošjak. samo bi rekli: - sutra gremo na Škoj u šušanj.

92 Anđele mora

a šušanj su borove iglice koje ispadu ispod stabla i toga se nakupi u vriće, donese doma i vrže u handuć di su beštije da po temu gazu i da im ni mokro. išlo se na vesla. Bilo nas je puno u barci. Vratili smo se nakrcani vrićama i u temu komešanju dok su se vriće iskrcavale, niko ni vidi da sam ja, zagledana u more, sklizla i ispala.

Da ni male, prva se obadala teta sora. Kako je more bilo bistro, vidila me na dnu. svukla je postole i vrgla se u svoj svojoj mezoluto opravi, dugemu pandilu, sotokotuli, dugim mudantama od penula, rekamanim na kraju nogavica, debelim bičvama srolanima s laštiku kako oni tvrdi kolač zaustavljen iznad kolina. sašiveni buštić na vezivanje, bluza, obrusac, sve je to bilo na njoj.

Moja mat stala i gleda je li žena poludila. a ona me podiže zamrlu na svojim rukama iznad mora.

Kad su me izvadili, ćapali su me za noge kako da san se tek rodila. Možda i jesan. i tresli me i triskali da izbacin more što sam popila u društvu anđela. Kad san svatila što hoće od mene, počela san se krivit, otvorila san oči i to moje more nisan tila dat vanka iz sebe. a duša mi je ostala na rivi.

ali nisan poželila nikad više ni zanorit.a teti sori duguji zahvalnost za život. …….

Ma srce junačko zapliva i da ću ipak to učinit. Glava, ruke i noge idu dole, a sve drugo ostaje gore. pa pokušam opet, ne gre, pa opet . znam da san slaba i nikakva u tomu. sad san otkrila razloge, ali ona želja da učinim što triba u tom momentu, i zbog onega naj da zadivim moga papu, ja opet, pa opet. Jedan momenat mi je i povirova pa me pilotira di ću, kako ću, ali kad je vidi da od mene nima kruha, vas rasperušan reka je:

- Molaj, hoća, ne možeš ti to!

93Anđele mora

pluto ti je u guzici.sad bi se ja afendila, ali ne možeš se na istinu afendit.

Do zalaska arivali smo na paklene otoke.......

zalazak sunca na moru mogla bi gledat svaki dan. To je prizor kojemu se nikad ne mogu dovoljno načudit i nadivit. To je kulmin Božjeg stvaralaštva kako da je hoti približit svu lipotu onostranog i ukazat je svakega predvečerja.

Čin uranjanja žareće balote u more uvik iznova je tako nov i tako djevičanski. zarumeni se obzor, razlije te posebne plamteće boje, vruće, žarke. Kako da nateknu usnice od pozlaćenog smiješka. zalazak je poljubac za laku noć. To je udvaranje duše duši kad se postaje jedno u pretakanju topline, oblika savršenstva, kad se prožme i stopi i ono što je voda i ono što je sunce. i gašenje još dugo zrači koloritom sriće, strasti i najviše zagrljaja. zrači i treperi mirom koji nas odvodi u san.

zagrljaj mora i neba. plavo i plavo. plavo i modro. zlatno. smaragd i rubin pa ki naranča rascvitavanje opet i opet.

ono u modro ljubičastim velovima koje poprima ozračje i kolur te radosti koja se pomalo tiho približava.

otvara se, raspupava, širi, ćuti, dodiruje zagledano u lipotu sunčevu, šutljivu, čistu, rastuću. zatim zadrhti i morsko zrcalo poprimi boje njene, njegove aure utkanih misli, obgrli svojim vodenim rukama i nogama i tako stisnuti, priljubljeni stanu u trenutku prepoznavanja kao da kažu “mi smo jedno”, a onda sklope oči, jedno uz drugo do umiranja grleći se i spašavajući u isto vrime, pomalo potonu.

sve se smiri. sve postane opet tiho. površinom ostane lebdit duh jubavi do sutra. i tako svaki dan ispočetka isto a drukčije. u novom ruhu. u novi stisak. Baš ki jubav.

94 Anđele mora

….

Tu na paklenim otocima svurgani u mirnoj vali, zaštićeni golim nebom ostali smo noćit.

ali prin tega vajalo je vrć parangal. parangal mi ni bi baš po voji, jerbo sam nike pute ćapala samu

sebe. ali mene se ne pita. Jedan je kapetan i njega se sluša. i ni mi bilo drago što će parangal smočit pajole, a to nam je posteja, jer je otac učini duple za spojit banke da dobije podac kako bi imali više mista za leć. Doduše, ja san izabrala sebi krmu i tu bi se smotala ki spuž. i ne bi to bilo tako loše da ni bilo kuplunga posrid sride i uvik se ništo nafte prolije pa ni lipo kad ti kroza san smrdi nafta, a i friškina. a opet boje i to, nego da ti niko puše za vrat.

Mat i starija sestra bile su na veslima i kolikogod da su bile vište i timidne, otac je uvik vika na njih, beštima. one bi se skoro rasplakale, ali znale su to lipo otrpit.

a ja sam molavala udice. i to je prilično štimalo. Nikako san razumila tu krv kad uzavre sol u možjanima pa je bilo dobro da san blizu, uz mene bi najboje kalma.

i sad je vajalo čekat. otac je poče sotovoče “Cviće moje na mojoj gustrini”, ja

prihvatila kako za se - Cviće moje... ufajući se da niko ne čuje. stisnu je obrve i iz pogleda san mu očitala:

- Ti muči…i umukla san.

a mat je vadila iz kofice večeru. oprala san teću i ona dva tri latena pijata u moru i više nisan imala što činit.

Naši užaju reć: - Kad vrag nima što činit, gre tanćat mater.

Ja nisan išla tanćat mater, nego …. sestru.

95Anđele mora

postalo mi je malo dosadno pa san joj vazela lampadinu iz ruke.

otac se uspe na provu, maka portelu, uliza u škaf do kolina i poče vadit parangal, tako u polumraku, isto šesno, gotovo napamet slagat mokre konopčiće u krug po sridi pa na kraj jedan pa na drugi. Kako je samo brzo barata s njima i slaga. sve ki po špagu. i počelo se lovit. Bilo je divjači, raže, maške i pasi.

a on nikad zadovojan s galijotima viče, beštima:

- Šijaj! sad desna, sad liva, malo liva. stani. Tako, tako, nase Jače, desna jače. stani. za kušku gudu, name, neee, ne tako brzo, pasu guče..

pa s jednu ruku drži tunju i špag a s drugun petaje roge u nebo pa u njih, jer nisu pogodile rutu. onda opet salva beštimji. skočile i nategnule se žile na vratu. skalava nebo na zemlju. To su ti čas sklepane beštimje. Ja ih neću i ne bi mogla ponovit jer su uvik nove. i puno ih je grubo čut.

ali ja viruji da postoji sporazum između ribara i Boga: da sve ono što se dogodi i izgovori u barci, da se to ne računa i nindi ne piše, da je odma odrišeno, i da se iskeše čim se iskrcaš i staneš na tvrdo. Jer da to ni tako, ni jedan ribar ne bi iša u raj.

i ćapa se velikani gruj. puna ga teća. s dva škrpina brodet, a dobar je i za ispeć, one debele fete iza glave, a vaja bi da ga je rasplatit, dobro posolit i osušit. ogulit grančice planike i raširit ga ki sa šćikadentima pa ga smotat ki kaiš i spremit za zimu.

.......

Mene je zabavjalo ono prilivanje mora, ono srebro što se u noći prosipa pa ne znan je li more gore ili dole, jesu li zvizde ili perle. Jesu li biseri? Namreškana površina nabrana ki svečana traversa blišći,

96 Anđele mora

blišći. zamišljam to na sebi da mi je kako vesta, malo razgolićena, malo pokrivena, pa ona misečina što se zrcali pa opet vraća sjaj što se trusi po mokrim divojačkim valovotin vlasima.

Kapjice ispadaju jedna za drugu s vesla ki suzice radosne i raširu se u najlipšu ventulu optočenu samim dijamantima. a to još prati najumilnija glazba – škripa kavrjagi.

Čini mi se da su vesla ruke, da su to velika kalebova krila koja će me evo sad zagrlit, zamotat, spremit. Lice će mi dodirivat ta topla škakljiva prsa, slušat ću kako tuče srce ispod krila, a prsti će krenut sramežljivo leptirovim dodirom kako po harfi i bit će nam lipo. o, kako lipo…

.......

i tako zanesena mistikom koja je postala za mene stvarnom, škiljin i vrtin onu lampadinu što je nekad imala plavu boju, a sad je bila sva ruzinava, toliko da su mi, što sam ujutro primijetila, požutile ruke. Vrtin je, vrtin i ne mislin ni na nju ni zašto služi. Toliko je ruzinava da zapire i osipaju se mrvice s nje. i škripi. Ništo se događa. Kako san je vrtila, najedanput mi se otvorila i prosule se baterije dreto u kalete. Brže sam je zatvorila praznu i stavila na koficu ufajući se da nikomu neće zatribat. ali ni dugo duralo.

otac drži s jednu ruku gruja, a on klizav izmiče, drugu mu vadi udicu iz čunke.Beštija žilava, ne da se. očeta on njega, ma mu ispade i ispuzne i on u kalete, kalete pune mora i nafte.

- artina (tako je zva najmlaju)!- Daj lampadinu!

sestra mu doda lampadinu, ma ova ne svitli. i nikako je prelagahna.

9�Anđele mora

Što ćeš sad? Ne vidi se prst prid oku. Miljun udicah oko nas. skalava je santisime, nebeske strile, svece i svetice, sve red po red. Beštimje do neba.

Gruj živ, odgriza bi ti prst ki od šale. ako se napije nafte neće vajat u teći. a ko će od straha zaspat iznad njega, dilu nas samo pajoli, a kako izvadit sve te udice, parangale. Tek smo počeli.

Ja bih najradije istresla sve one kašete neka otplivaju.

Kad je otac poludi, onako u mraku, ( samo se malo od miseca vidilo) ćapa mlaju sestru, jer ni vidi da je lampadina bila u mojin rukama. svu je ispešta. Bidna plače:

- Nisan ja. i ne izdaje ko je. samo viče – Nisan ja.

ali on ne obada, ne viruje joj, jer je ki artina, najmanji divji kaleb.

Ne bi mu valjda to njegov zinso moga učinit?!Kroz malo razmaknute prste u koje sam spremila lice i

naslonila ga na uzdignuta kolina, vidila san sestru u odsjaju aureole pravednika mučenika oblivenu suzama.

i ja koja san zgrišila, ne znan što ću. Nimaš di uteć, ni ni pošteno. ako priznam da san ja ta koja je odmolala lampadinu, jedino svitlo i prosula je u kalete, doduše, ne namjerno, ali ovdje te to ne spašava, što će bit? ona je već ogrizla, sad će ćapat mene. Teško mi je bilo što je sestra već ćapala za me, a opet ni u redu da san ja prošla lišo.

Bilo me strah i muka u isto vrime Još veća muka što niman koraja dignut se, raširit košuju i muški reć

- Ja san, ća, ja, sudite meni! Evo, pucajte!

Te riči su me pritiskale kako kolpo morto i htila san ih izreć, ali nisan mogla, nisu izašle. inkrožale su se nindi između osjećaja

98 Anđele mora

straha i krivnje spram osjećaju poštenja i jubavi i sažaljenja prima sestri, ali i prima sebi samoj tako sapetoj, tako nesritno skrojenoj.

i jesam li ja to, tako neoblikovana i nedovršena, ipak u temu momentu malo više volila sebe, ne znam. Jesam li to odreagirala onim primarnim instiktom, ne znam. samo znam da mi je najteže bilo narušit i možda puknut onu tunju između oca i mene, onu sliku koju san tila da ima o meni, u lipo izdilanemu kvadru, u parastatu onih dana kad ga misecima ni bilo doma, kad smo se strašile njegove škure munture i zlatnih botuni na kojima su se ispupčile ankore u pleteru vere i kad bi doša bižale kako male maške materi uz skut i odatle virile sve dok se ne prisvuče i ostane normalan, običan naš otac.

iz tih dana ostalo je ono “Vi”, a koje se u to doba po škojima više ni davalo roditeljima.

pritajila san se zagledana u jednu sjajnu fleku od miseca koji ni da trepne. i bila san jidna sad na njega, jer da je on boje svitli ne bi nam tribala lampadina.

pritajila san se znajući da je ovo moj veliki grih, primučala san istinu od straha da ću izgubit očevu jubav.

Jedva smo salpali to parangali. zaspali pod zvizdama. Ja na krmi skvrčena u svojoj grižnji oko kuplunga, ispod incerade, pokrivena toplim starin veladunu inkordanim od mora gungajući se kako u zikvi.

Te noći, isto bez riči, sam u srcu ništo i obećala. ujutro smo svi bili bistriji, ali do Luke niko ni progovori

slova.

zbonacalo.otac na timulu. Ni jednu ni zakanta. Niti ispod glasa.Da je zakanta, ja bi znala da više ni jidan.samo je fuma, a mi smo se umorno pogledavale.

99Anđele mora

za razliku od jučer kad smo bile počešjane vitru, sad smo bile počešjane petardama.

Već nas je sunce dobro zamantalo i ispeklo, a meni je još bila muka od mora i od svega. Cilo vrime san mečila lemun i vonjala ga. smečila san ga kako da je on kriv za sve.

iza proizda otac se diga smotat idro. Dret ki jarbul, ruke čvrste, široke ki plime.

Bez riči san pomogla vezivat i uplovili smo u našu valu. odma u Mikulina luku.

Fala Bogu da smo arivali. otac je izgasi motor. Barka se približavala i prva i jedina rič u tih 12 uri bila je:-skači!

Da skačemo vanka, da vežemo barku. a ja san odma vidila da je prerano ugasi motor i, normalno, barka se malo približila, ali je bilo largo za skakat i počela se brzo udaljavat. Kad je on vidi da mi ne skačemo ( a ni u ludilu ne bi prizna da je fali), a još ga drži bis od parangala, (ja sam išla brzo stavit vesla, ali ni bilo kad), već je ćapa stariju sestru i onako u robi i sa svim postolima, - naaa, vrga je priko bande.

Mlaja se vrgla sama, a mene ni triba puno tiskat, dosta je bilo da me pogleda i već san bila u moru. Jedino mater ni vrga. ona je svo vrime mučala i ni se pomakla s mista, samo je šakama pritisla sunce života, zgrčena na banku.

Lipo nas je bilo vidit, tri belece u robi na srid mora, E da ni bilo publike, niko ne bi zna za predstavu. Lako bi mi.

i što ću?

Mene je odma prošlo. Ćapala sam cimu u zube, plivala i dovukla barku, i dok se otac veživa za bovu, ja san već bila na mrkinti.

i da nisan mornar.

100 Anđele mora

aH, Javi mi sE, Dušo, Javi

moji su živili na relaciji Luka – Mikulina luka i nazad. svaki Božji dan tako. ukrcali bi se u barku. otac na

timul. obavi već napamet svoje rituale vezivanja, odrišivanja, slaganja konopa na bovu, paljenja motora, kuplung nazad dok se ne izvuče iz ugnjizdenih barčica u mandraću pa okrene put vanka i doda gasa. Namisti francuzicu i stisne oči. Ne možeš virovat da s njima štogod vidi. a vidi je sve. Što je za vidit i što ni.

Mat bi sela na svoje misto s live bande banka bliže jarbulu. isprid nje velika kofica pokrivena kariranim tavajolu na čijoj ručici visi vezan teški starinski kjuč od kuće.

Kristalić soli

sad se moram malo i pofalit da je ta barka nosila moje ime sve do prvog pituranja. Bilo je ispisano modrim pisanim slovima, malo nagnutim kako da se hoće napit mora, a po srid sride naše šesne bile barke koju su dohodili obahodit kad je bila porinuta i pitali se koji ju je to kalafat učini tako lipu.

a ja san bila sva važna i ponosna što sam učestvovala u njenom rađanju. Lipo se sićan kad je bila samo kolumba. sićan se mirisa drva murve i čemprisa koje se prvo držalo danima u moru. pamtim kad je postavjena ta kobilica, pa kad je dobila rebra – kostur, pa kad su se rebra zatvorila mesom, pa škaf. iz dana u dan pamtim kako se činila i kad je bila gotova, kako je bila izložena ko eksponat u blizini crikve di je skupjala komplimente i blagoslove čekajući svoga kapetana da se vrati s dugih izbivanja na moru kako bi se porinula - moga oca koji je bosonog bi od osme godine po trabakulima.

Da se do tada ne rasuši, ja san sa svojih desetak godina svaki dan nosila lamine mora i polivala je. istučeni gvozdeni lamin bi je težji i od sadržine mora. Tuka me po čaškima i čini modrice i nateknuća, a ni falilo ni ogrebotina od onega ulupjenega dila. Do nje bi pola mora

101Anđele mora

prolila po putu i po nogama, a ja san isto išla opet i opet zaput i nosit, jer to san činila za svoga oca, za njegovu jubav. Na ti način san krpila oni profunad u sebi koji su s jubavju i brigom uz mater nadomišćale moje babe, dida, teta, barbe, a najviše barba Josip. profunad praznine u kojemu je uspi samo jedan cvit – cvit čežnje.

To je bila ona iskonska čežnja jednog krhkog ženskog stvorenja za svojin ocem. ona nejasna, maglovita pitanja i naučenost na nepitanja, ne pitat, ne govorit, ne želit.

Nisam znala koliko je bitan ti odnos, kako su te noge staklene, koliko je važna ta prva prišnjica na skalinadi visoke skule, jubavi, i da ako ona pukne, ako ona ni čvrsta, da će teško bit dobavit onu drugu i sve iza nje, pa i kad uspiješ toliko podignut nogu i druga prišnjica će puknut. Ne, to nisam znala razumski, ali svaka kap očeve krvi u meni je vikala - ostani, budi tu.

Di je moj otac? zašto ga nima tako dugo? Koji je to posal? Dojde onako stran i kad se počni privikavat i učit priskočit priko zidića u želji da padem na njega, da ga dodirujem, slušam, opet nas ostavja, opet udaljava. zašto su drugi očevi svaki dan doma?

uz to nisan imala osjećaj vrimena. za mene su ta čekanja bila beskonačna, bezvrimenska, skoro i bezprostorna. To su bile naizmjenične plime i oseke.

E, zbog te čežnje, zbog nezrilih misli - hoće li me moj otac volit, jesam li dovoljno dobra, hoće li se vratit, hoće li ga pogucat more, hoće li bit kuntenat s menu, hoće li mu ko obadit da san bila u crikvi; u temu strahu i jubavi i prima tomu pinjajuć njegov zagrljaj, u zebnji da ga zaboravi ili promisli da ga nisam zaslužila, da ga nisan vridna, bez glasa, kako prosjak vapila san tu živu vodu u pustinji srca, ne bilo čigov zagrljaj, nego njegov, njegove ruke, dodir njegove oštre brade što ranjava i oni njegov oštri vonj na tabak i more.

Ne, ni mi bilo teško nosit lamine i polivat barku.

102 Anđele mora

i sad je gledan s boketom ovega našega cvića od cmija i bršćana vezanoga za visoki karoc, što imaju sve barke Korčulanke, i kako se razbila boca pravega pravcatega starega prošeka od suhega grozja, što bi ispod greda u šufitu znalo kapat med i skupjat ose, tega, takvega prošeka što se ostavja - zakopava u zemju ili u pržinu kad se dite rodi, a iskopava i pije na dan njegove ženidbe ili kršćenja njegova diteta.

E, ti prošek se bez imalo žaljenja razbi za kršćenje i sritno navigavanje. ispoštiva se naš lipi slatki običaj od starine ki timbar najveće životne radosti. pamtim kako se razli po biloj bandi kako po kalebovemu trbuhu i kako se istovremeno razli sve šire i šire i više od starega prošeka zadovojan osmih moga ganutog oca kojemu se u krajičku oka kako kristalić soli pokušala spremit suza izdajnica.

Moram reć da bez obzira što moga imena odavna ni na njoj, što je sklizlo ili se izlizalo od batudi mora, da smo s nju prošli lipe dane. zapravo cili naš život uz mater i oca stavjan i ostavjan baš u nju, pod škaf, u banke, u kalete. i često u mislima i za kišnih dana uranjam u moju rastočenu nutrinu barke skupjajući pajole nacupane nafte i mora koji pomalo otplivavaju.

i sad mi se zagunga u dnu duše otkad je nima. Jer s nju je partila jedna mladost i cili jedan život, više od jednega života, ona konstanta – ona barbeta koja te drži vezano za ognjište dok još imaš roditelje. odrišilo se, otplutalo je i potonulo ništo sveto, najsvetije.

pa mi je došlo kad je otac umri, da makni crnu maramu što mi je bila oko vrata i veži je uz jednu crvenu ružu za mankul priko vote od cime.

To sam učinila senjajući udovicu, a u isto vrime bi’ ću htila zadržat i uskrsnut te mokre konope koje moj otac više nikad neće moć dodirnut.

103Anđele mora

osta je ti pupoljak krvave boje, nikad dovoljno zaliven, nikad dovoljno rascvitan, ostala je jedna nevidljiva zamrznuta slika koja jeca u meni, koju ni jedan smih ne može pokrit.

Vraćan se na te dane koje san tirala od sebe, iako nisan mogla ne primijetit kako morski vuk svaki put sve sporije i sporije vežije kratke konopčiće na inceradi i čini šator kako krović, kućicu da u slučaju kiše što manje triba sekat i da je zaštiti od sunca da ne ispuca. Tribalo mu je sve više vrimena za namistit pajete, sve više vrimena za iste stvari.

Dok bi ga čekala da izađe iz barke, nika vlažna, slana tuga mi se uvucala u kosti, a u prsi me sve do grla stiskala jedna teška muška šaka i stiskala, stiskala, ostavljajući samo zrak na slamčicu koliko je dosta za učinit normalan korak, ne i rič.

Ne bi mi hti ni dat ruku za izać. Mogla san samo potegnut cimu i zadržat dlan na karocu. Da je prihvati moju ruku, prizna bi svoju nemoć, svoje lagano odustajanje od tih dana i tih partenci koje život znače. To bi hotilo reć - prihvaćanje stvarnosti. a ja bi više volila da mi je da ruku da je ćutin toplu. pa ko bi vidi njegov ponos i prkos prima godinama. To bi mi fundali u more onako samo između nas. Mučice.

Ja sam znala da će početak njegovega kraja bit upravo to kad ne bude moga više učinit ti korak u barku i iz nje.

Tako je i bilo. zadnji vijaž kapetan ni bi na kormilu. ali na niki čudan način

kako da je upravja.

zahvaljujin nebu što mi je podarilo tu milost da san bila tu, u temu velikemu momentu, čučeći uz njegovu portantinu unesenu i spuštenu na pajole, bez riči, uz jednoličnu glazbu motora, toliko neprimjerenu, a isto sa željom da potraje, neprimjerenu i različitu od onih unutarnjih zvona koje sam čula sa svih otočkih kampanela.

105Anđele mora

To putovanje, ti odlazak iz vale je zapravo bilo rastanak, oproštaj. To je bila ona zadnja modra brazda zaorana po srid srca, u srid lita kad je pisma cvrčaka najžešća, da se ne čuje bol, da se ne može izmirit.

ali, vaja navigavat i kad se dogodu druga idra i druge plovidbe, pa i potonuća.

Kad čistimo porat.

Dunkle, Mikulina luka, loze, masline, mriže, vrše, ribarski život, ali i oni s kraja, jednako živi i jednako pravi.

Moji su u vali imali ku’ male kućice kokošinjac u kojemu su držali kokoše radi gnjoja. Jaja nisu jili. slali su ih nama. skupljali u tri škatulice da svakoj ćeri bude jednako. pa bi mat uz jaja stavila čaj od metvice, mažurane, pčeline ljubice i latica ruža, lemune, naranče, grudu i sve što bi bila intrada, a povrh svega, umisto onih nikad izgovorenih ni ne napisanih riči - volim vas, tri buketića ljubičica ili frezija divjih ili arcizi, prima tome koja je stajun. Meni bi uz sve to još stavila lišće od oraha i napisala: - u ovomu ćeš režentat vlase da ti imaju lipi crveni sjaj.

Kad bi kokoše ostarile, operušali bi ih i opet slali nama za juhu. i onda smo ih zanavjali novima. Mama je obično ulizala u kokošinjac. ona je bila ta koja je redila beštije. izvrćala je starinsku kamenicu za ulit čistu vodu, a kako bi je nagnula, ispod nje bi se uskomešale ružičaste gliste od kojih mi se gućalo, a kokoše bi se skoro potukle od pohlepe za njima.

prvo ih sredi, nahrani, a onda, pošto je to zaslužila pokupila bi jaja i to su joj bili posebni gusti.

Jedanput smo imali kokota koji je fraja među kokošama i kokoši se ki ni jedna od njih i skoči mi je na mater, onako žestok i

106 Anđele mora

prčevit. ukjucnu joj venu na nozi. Ne da je bilo krvi, nego i krvi i straha. i moja mat mu je zapritila:

- Ćapat ćeš ti meni, platit ćeš mi, Gospe mi moje.a kad je doša dan, ne iz osvete, nego zbog starosti, mat ga je

jedne nedije rano ujutro ubila, oparila, operušala i svarila. Lipo je naložila vanka i stavila črni vapor na tripije. sedili smo za kamenu trpezu, vonjalo je s Bogu. i neka je bi beštija od kokota, svi smo bez riči sedili obišene kukume. Ćapala nas je tuga. Niko ga ni moga okusit. Bi je naš, kakvi je, takvi je. živi je tu s nami kako dil famije. i sad ga ti izij.

a kokoše su bile uglavnom dobre, mile i timidne. Na jedan dodir ruke odma bi čučle, odma bi se pridale bez uvjeravanja. Moga si ih lako ćapat i provjerit hoće li bit jaje danas. To se materi ništa ni gadilo. oprala bi ruke i kako da ni ništa činila. a ja bi je pogledala i migala joj s nosom šireći i skupljajući nosnice. znala im je tepat, razgovarat ki s čejadima kako s dicu, a po rozi je znala koliko su plodne i kakvo im je zdravje..

otprilike svakih par godina zaminjivali smo kokoše. Meni je mat javjala da je one ubila, da vaja nabavit nove. Ja

san znala adresu u Kaštelima di su se proizvodili pilići. Tu se tribalo zapisat ki u likara i čekalo se otprilike ki za CT – tri miseca. Dunkle, zapišeš se i čekaš svoje kokoše dok narestu do par miseci. Vazmeš ih, platiš, spakiraš i staviš na trajekat di će prvi i zadnji put priko mora.

i tako, obično su same putovale u škatuli od kartuna koju bi ja izbužala da imaju zraka, dovoljno da proviru svoje glavice, a opet ne toliko da uteču. stavin in frementuna za put, kupin prtljažnicu i to je to.

i ko zna koliko puti smo to učinili kad me otac zamoli opet za desetak lipih crvenih kokoša jer da bi bi red zaminit one stare.

10�Anđele mora

Ma kako neću, s dva srca.Najavin se ja telefonu (neću mu činit reklamu), čovik u bilemu

lipo zapiše i da mi termin kad bi to tribalo bit. E, sad, čekamo mi te kokoše, čekamo blizu tri miseca.

Dva dana pri izračunatog termina zove me otac:

- Je li sve u redu?

- Je, je, kako ne, imat ćete ih za dva dana. Čekajte trajekt, ja van ih šaljem i još ću javit s koje san ih bande stavila.

Tega dana išla san ja po svoje kokoše, ma ne rano ujutro, nego ništo kasnije. Bi je radni dan, vajalo se organizirat. Radila sam s tehničarima i inžinjerima. inžinjeri su imali važan sastanak u Beču, a tehničari se razbižali ki rakova dica po pozivima. Ja san računala s jednim mojim dobrim Kaštelaninom koji nam je svima uskaka kad je tribalo. ali se dogodilo da je i njega posal odvuka largo od splita i tako ja ostala bez svoje uzdanice. i dok san dobila nazad čovika od povjerenja, čovika s autom, čovika koji me razumi do kraja, bilo je podne.

sjurim se ja niz skaline, uskočim u auto i via Kaštel ......... Došli mi, a tamo nikoga. inkubator i samo mali, mali pilići od

nikoliko dana. Takve sam mogla i sama učinit. Nađemo čovika u bilemu mantilu i tražimo mi po što smo došli, a on meni:

- Gospođo, da, da, vi ste bili na spisku, ali ste zakasnili. Već ujutro rano mi smo prodali sve kokice i sad se fino zapištite pa za otprilike tri mjeseca možete doći.

Da se fino zapišem. Ćapa me bis i panika u isto vrime. Došlo mi je da zakukuriči iz svega glasa. Jer stare kokoše su već zaklane, učinilo se misto za nove i otac voli da si određen, a ne vrjabil, pa makar bile i kokoše u pitanju.

108 Anđele mora

zahvalin kumpanjolu, vratimo se mi u ured i skupin hrabrost javit ocu za dezgraciju.

a kako vrag ne spi sam, da stvar bude gora, doma mi još nisu imali telefon pa sve moram razgovarat priko posrednika koji će onda poć do njih i prinit im poruke.

inače, u Luci se živilo po onoj vrag odni i prišu.a još tega dana kad se vrag istresa na jedno misto, onda je

to tako, nisu radili ni telefoni jer su se ukopavali niki kabeli, ne znam...

zovi ja, zovi, još zovi i tako do šest i kvarat popodne – sve do trajekta. Trajekt je već doša, a ja još nisam uspila obavijestit ni oca ni mater ni nikoga da kokoše neće doć.

Kako sam dobro znala moga Vjekota i kako će bit jadno jidan kad ih nisan uspila dobit, abandunala san telefon. odustala. Gotovo. i to ne samo za danas. znala sam da će doć na trajekt, da će ulist u garažu, da neće nać kokoše i da će poludit, zabeštimat i vratit se doma. sad san mogla još samo pogađat koje će beštimje izverglat.

Hoće li past oštije, santisimi, tambrnakuli ili kuške gude. i vratit će se doma oštrin koraku, onin istin kojin nas je uhodi, kad smo bile cure, kroz Tršćansku i, zamislite, kroz ulicu slobode, kad ni moga prihvatit da više nećemo bit samo njegove. E, tim bisnin koraku doć će do doma, prašit će ispod postoli, brada od dva tri dana nakostrušit će se ki ona ježina u dva kolura, na vrsima bodljika bila. i što je najgore, mat će ćapat prvu strapacadu, jerbo ja san, na sriću, largo.

Drugi dan, čekan ja da se otac izokle javi. ali ne javja se pape. Ni mat se ne javja.

Niko mi se ne javja.

109Anđele mora

sad mi je još više kjaro. Toliko je bisan da me ne želi ni čut ni vidit. Vaja mi se okrenut i što pri nać bilo kakve kokoše; ljubičaste, šugave, cotave. Ma samo da su kokoše. Ne bi uopće obadala lipotu.

pritajila se ja dok štogod ne izumin. Niman mira, ali bar mu nisan na puškomet.

Kad prođe desetak dana, evo mi dođe jedan očev dobar prijatelj i stvarno dobar čovik. i umisto pozdrava on će meni:

- Jo, kako su lipe one kokoše, reka mi ti je otac (a meni se osikle noge) , reka mi ti je otac kako si mu dobra ćer, kakve si mu kokoše poslala, veeelike, debele, črjene, lipota. sad da su za izist, prave su. i to petnajest, a ne deset kako ti je reka.

Nego me ni ćapa odma u đir. Nego me ni ćapa pod bandiru. Vaja i ovo otrpit.

- Barba pere, a je li Vi to mene malo zafrkavate? Ništa ja još ne peškam.

- Je, ćerce, činu voju, do Luke su snile pet, šest jaja. Mater ih pusti vanka, izile su brime kupusa. znaš kako im je lipo u vali. Ja, lipe ti su.

- Barba pere! – sad već skoro plačući,

- Ma, ali, ali, … ja … nisan posslala nikakve kookooše -

i ostani poluotvorenih usti i širom otvorenih oči kako malo dite u iščekivanju zauhjate.

Muk. Tajac.uozbilji se. od onega raznježenega barbe pereta učini se nika

čudna mutrija, ono umilno lice ostalo nikako kockasto, oštro, strogo.

110 Anđele mora

- Čekaj, čekaj - udre cilim dlanom sebe po onemu širokemu čelu.

- za oštiju, ćerce, unda je un vaze tuje kokoše!

Valjda sam bila premlada da bi me kolpalo, ali me obli hladni znoj.

- a, zato je na trajektu ove dane poludila posada da su im ukrali kokoše koje su bile poslane za Lastovo ti petak, a služile su za pir u subotu. sutradan pir, a kokoša ni. a poslane. Napali Lastovci kapetana i noštroma da su im sigurno oni izili kokoše. To su im oni fabrikali, jer ko bi, ko bi drugi!?

a ovi se kunu sa svim na svitu, onako bučno kako samo mornari znaju beštimaju, proklinju i kokoše i lupeže.

E, sad mi se tek zacrnilo kako da me sipa strcla dreto u oči. Koliko je judi sad stradalo zbog mene, koliko ih je krivo suđeno, oklevetano, koliki su dobili etiketu koju ne zaslužuju. osjećaj istinske krivnje, pa ne bila samo moja, pala mi je na dušu ki fraka. i to noćna fraka, ona što je Dundo stavja na prag od punistre da je može hitnut ako mu dođu krast naranču.

Ćutila sam se kako da san oni što fremaje čejad i pita: - Kumpare, je li tutra u tubotu nedija?

- znate što, barba pere. Vi sutra grete u Luku, je li tako. Vi to objasnite momu ocu, a ja ću ujutro na trajekt nać Barbu i reć posadi što se dogodilo. i, činit ćete mi znat.... kliman ja glavu.

i tako, dogovorimo se mi ko judi, dogovorimo strategiju i kroz to već vidin oca kako će tek sad poludit na mene, jer njega, kojemu je poštenje na prvom mistu, da san ga ja učinila lupežun.

Devet i po uri ujutro. Na poslu. svarila ja kafu, ma ne mogu je pit. Već san svima ispovidila svoju muku, ali moja klapa zavalila od smiha. a meni ni do šale.

111Anđele mora

- ala, ko će mi sad pomoć? Ne smin sama na trajekt. Vrć će me priko bande u ono smrdljivo more.- skoro da je tako i bilo.

imala san više dragovoljaca, ali san se ja držala svoga Kaštelanina. pa kad ginemo skupa, neka ginemo do kraja.

Noštromo me odma napa nakon druge riči. Već na slovo K. Kad je ču da ću spomenut kokoše, pomahnita je. Da više nijedna kokoš neće u ovi brod. Da su ove još bile izletile iz škatule, raspala se škatula pa da su sve okolo izasrale, da neka gri vidit, da su ih morali ćapavat, trčat za njima iza, ispod auta. Da vrag odni kokoši i ko ih je izumi. uz to maše rukama kako da su propeleri, a ja trepći i činin korak nazad, pa priti i stiska šake.

- Još smo ostali lupeži. Lastovci da smo ih mi poždrili, vraga izili.

pa hrekne u more.

otrpila ja prvi udar, ali sad još moran javit ocu da spakira kokoše i da ih ukrca u našu barku, donese na trajekt i pošaje za Lastovo.

srića što san i ovo morala priko tampon zone. osoba kojoj sam javjala što se dogodilo ni me mogla slušat od suza i smiha.

ala, prošlo je i ovo.sad ja zovi da mi nađu barbu pereta i da mi ga privedu telefonu

da vidin je li onidi. Doša je. odma.Ja potiho – Kako je prošlo?

- aaaa, što ću ti reć, znaš da je otac poludi, da je ima i za što. Govori je:

- za tambrnakul, učinila me lupežun. i bez riči spakira kokoše. Mat ih je lovila i provala stišat buru. a kako su

112 Anđele mora

se bile dobro pomogle, otežale, a črjene, a debele, peču beštija, imalo se što vidit. Koliko su samo kupusa izile...

i moj pape ćapa onu škatulu i žvelto na cotota (tako smo zvali trajekt - starega Vuka Karadžića kojemu su posli prominili ime. posrićilo se da je to drugo ime pripalo Bartulu Kašiću, slučajno ili namjerno, čoviku bez noge. Tako se za nas Lučane ništa ni prominilo - coto bi, coto osta. ovu otočku okrutnost nisam ja izumila. Jednostavno ona je tu, postoji kako kontrapiz i pritnja lipoti krajolika. Da ni tega, često bi se pitali: di smo mi to, u raju?

Gre moj otac što brže može. ako je moguće, da ga niko ne vidi, da ga ko ne pozdravi s: - Evala, kapetane!

i sad ja vidin kako je škatulu sa živim bićima koja su se desetak dana oporavljala u najlipjoj vali na svitu i okusili život, do tada spašene od sigurne smrti, prida posadi. priča je gotova.

Ma ke.iša je s njima da bude siguran da neće svršit na niki drugi planet

na putu do Lastova. Da mu bude lakše, iz prijateljstva i solidarnosti barba pere je iša s njim.

Dobili su put mukte, večeru mukte, a spat ni ni tribalo jer su skupa s posadun cilu noć vrgli briškulu, trešetu i trijumfa.

ujutro rano bili su nase.

- i? Barba pere, je li sve prošlo dobro?

- ije. poruči ti je otac: da mu šaješ dijamante, da ih un više neće čekat!

otud dijamanti u stihu: Vela Luko moja, dok ja mislim na te, pružaš mi na dlanu sol ko dijamante.

E, to su ti dijamanti.

113Anđele mora

Šest miseci nisan došla u Luku. Čekala san da ga prođe.

opet san naručila petnaest živahnih, rumenih pilića, došla na vrime, prva. znala san da mi ih noštromo neće vazest, a nisam se usudila poć s njima pa sam imala veliki problem kako to riješit.

Lebdeći u tom razmišljanju ki šapat neba, ki bljesak otvori mi se jedna snažna sunčana slika prosutih mriža u dvoru. Gotovo biblijski prizor. Na mrižama sede tri mala golaća suncem obojana Bile im se zubi i bjeloočnice. Ki zlatno žito pobilila in kosa. side ki na oltaru između plutovnica što čine lepršavost jedne raskošne mladenačke veste skrušeni kako da ništo okajavaju, oni, kojima bi pri prišili repić ili male roščiće, smireni, blaženi, i kako u Boga, gledaju u svoga didu koji sedi na katridi i širi mrižu što mu je pokrila kolina, dok mu u zubima kako veliki španjulet stoji ribarska igla puna kunca. išće buže i gleda kako će ih najboje skrpit. Ma ne buže od dupina, nego od hrčaka što su ih ovi anđeli pustili da uteču. Hrčci su se zavukli u mriže koje su bile sastavni dil našega interijera i frajali do krepe.

Ti rajski, neobični prizor me ostavi inkatanu. zašto otac ni vika, zašto je to prošlo nekažnjeno!? otkud toliko

ustrpljenje, otkud izvire, otkud traje? i kako mu je tako blago lice, a misecima krpi? Da je bar bilo zašto, da je bilo od velike ribe.

i opet mi bljesne ribarska igla i britvica i ono troje malih anđela ko rješenje enigme.

znam. i pošaji ti ja jednega od njih.

sve što ne možu sinovi i ćeri, unučad može. i što su manji, imaju veću moć. oni mogu smekšat, rastočit i razmolat sve obruče srca. i učinit pravu feštu od tega. Vrtit će drveni obruč oko struka i brojit ko će više, a one latene pustit da odzvanjaju i skaču niz izlizanu inkortelkanu štradu i trčat za njima. i kaleta će pamtit brze dodire nožica i prpošno ditinjstvo usisat za vazda u svoje korniže.

114 Anđele mora

Kako da je kjuč - s nevjerojatnom lakoćom okrenut će tapun ta mala dica i pustit će da poteče najslaje vino jubavi. ono isto koje smo probali zatomit, spremit, ustegnut, ne izreć, ne iskazat dodirom. Kako da je to slabost ili sramota. To zrilo vino, tu krv srca i možjana, kako da se igraju s tim što i jest kjuč, odvrnut će i izazvat poplavu, izazvat će velu plimu, za svo ono more što se bilo povuklo, što se bilo spremilo, vratit će se u svoje korito, svojoj rivi pineći od smiha i radosti i jedni i drugi i malešni i još više stari gledajući i osjećajući tu svoju krv - ti prošek s galebovega trbuha, oprostite, s boka bile barke, koji se razli za porinuće, za prvi zaveslaj. i neće bit profunada. u duši.

Dugo, dugo nisan smila spomenut kokoše isprid oca. Tek pod stare dane kad bi se smrknu i zamisli, pa kad bi zgrči lice koje je skupilo potpise za pet života, ispisano vitrovima i solju, neverama i bonacama, oslikano veličansvenom plaveti, čelo na kojemu su utisnuti svi vijaži, u odsjaju bilih vlasi i u grišpama smijuljicama, ja bih samo učinila: Ko, Ko....

on bi se namuči za ostat ozbiljan i jidan i kako da me ne čuje, a ja opet:

- Ko, Ko, Ko

pa bi se poče pomalo kako da motor naše barke što se pali na cigaret i manicu škrokaje, smijat i zatrča se za mnu da me potegne za duge vlase. Ćapa se s obe ruke stola da ne izgubi ravnotežu, a ja mu iz dajega dodan šćap s kojin bi mi pripriti pa se ugnjizdi u svoju staru klimavu katridu na glavu kamene trpeze.

a digod bi se iza tega siti i telefona pa bi zakanta:

- ah, javi mi se, dušo, javi pa bila noć il’ bio dan.Na bolne grudi mi se savij i snivaj slatki san.

Ća, snivaj slatki san…..

Ankora na žalu

11�Ankora na žalu

u baulu moga sRca

Drveni pod škripje, ispod vrati puše,

bišani ormar, škure bez piture.

Vonja na rogače, grozje, smokve suhe.

Škuro je i sve zatvoreno. zoven te bez glasa, išćin iza koltrine. Ruku stavjan u lamin na kamenemu prstenu pucala gustrine.

sve naše ragate, zamotani dani na skanciji duše stoju poredani.

parangali tuge i konopi sriće na kômu će ostat kun vrča za vodu svezani u vriće.

slika Navišćenja me gleda. Kleknu’ prid koćetu, pomalo odrišin svo tvoje blago što si ga imala - tri pupka u faculetu.

118 Ankora na žalu

u vrtlu berićetna naranča. zaspali su sni. u baulu moga srca sve si rekamala ti.

119Ankora na žalu

u KoNobi

Rasušena barila, prazne damižane,

zinuli badnji za zadnje pomazanje.

isparano idro, vrti bol kroz kosti. Grize umideca, ruzinaju osti...

Daj mi brzo iglu, kunce, sapunetu! zgrčilo se vrime i sve u korpetu.

u muškaduru paučina, na tavulinu neužežena luč, ni kapi uja u žari. Na najvećemu čavlu visi od konobe teški kjuč.

i što me još drži , što mi ne da poć? od kartuna moj konjić, jedan mali bančić

i, mâja, šapat tvoj.

120 Ankora na žalu

aNKoRa Na žalu

ma’, u vali je mirno. Masline brstu,

a čunkeji cvatu. Čuju se štići. sad je daž oštropi, a ti si mi largo.

znam da doć ne možeš, a tako bi htila. Evo, kaleb doša na prag rastrest mokra krila.

opet plima, opet ova plima....

Kad od mužike ostanu samo otkucaji sata, a život se svede u u pet, šest koraka......

plima, plima.

Ma, isto san s tobun neka mi te nima. Još se gnjizdi ista u prsi toplina.

život što je pasa ovin našim putun, gošćicun zaresta, ti držiš u skutu.

sva čekanja tvoja ostala su moja.

121Ankora na žalu

Kad san te pitala zašto san ovakva, zašto sve me boli, zašto sve me dira, ti si mirno rekla: - Jerbo san te, ćerce, u suzi zanila.

i još si mi rekla da se ne protivin, da će ostat tako, neka se pomirin - da mi je to dato!

Ma’, i sad te vidin u svakemu valu, ankora si moja na bilemu žalu.

Tila san ti reć priko ovih kapji da me uvik imaš i velu, i malu, i lipu, i štrambu, u povoju, i načihoranu.

Neka Bog te čuva u jednemu duru. Neka pozlati, svaku tvoju uru i neka ne trču ovi zadnji sati.

122 Ankora na žalu

sad si mi u barci, u štalici pa opet na mulu. Eno – cimu primaš.

Kun komina uz tripije u potezi moga srca drimaš.

i opet te vidin u svakemu danu, ankoro moja, na mokremu dlanu.

123

RJEčNiK

abandunat - odustati, pustitiAfendit - uvrijediti seAgape - bezuvjetna ljubavAnkora - sidroArando - kad proklizi sidro, ne držiArgola - timul, kormiloArivat - stićiArmižavat - popraviti, napravit mrežu s plutovnicama i

olovnicamaArtina - najmanji divlji galeb

badanj - sud za masline ili moštBagaji - prtljagaBanda - stranaBandira - zastavaBarbeta - pramčani konopBareta - kapa, kačketBatude - udarci, šaleBaul - škrinja za dotu ili mornarskaBerićetno - plodno, bogato, plodonosno, obiljeBeštije - životinjeBiša - crvotočinaBova - plutajući znak za vezivanje brodaBracera - vrsta drvenog teretnog brodaBrag - morska trava, alge

124

Brime - teret koji se nosi na leđima, vezan konopom na poseban način

Briška - prešani ostatak nakon prerade maslina, koristi se kao gorivo

Briškula - najčešća dalmatinska kartaška igraBrodet - specijalitet od ribeBrstit - masline brstu - izraz za cvjetanje maslinaBršćan - biljka penjačica Brumbulavat - uskovitlatiBuće - drvene lopte, dalmatinska igra na baloteBulsa - torbaBumbak - pamukBuštić - sašiveni prsluk, rubljeBuža - rupa

cima - konop za vezivanje brodaCmij - smilje

čačak - gležanjČejad - ljudiČunka - liceČunkeji - cvijeće, zijevalice, mačkice, vučićiĆapat - uhvatiti, ulovitiĆurominka - muzički instrument - frulica

Daž - kišaDezgracija - nesrećaDivna - u Veloj Luci uobičajeni naziv za djevojkuDreto - ravno

125

Dunkle - dakleDurat - trajati

fabrikat - prirediti, učiniti - smjestitiFace - lica, likoviFaculet - maramicaFeta - kriškaFjabulat - pričatiFjok - mašnaFlok - pomoćno jedroFrajat - gostiti se, veselitiFraka - oveći kamenFrancuzica - misli se na francusku kapuFremat - zaustaviti, statiFrementun - kukuruzFružata - jedan od načina ribolovaFulmini - šibice

gnjaška - zgnječena kašasta najčešće zemljeGošćica - vrsta čvrste trave na otocima koju je teško

isčupatiGrišpe - boreGruda - divlje zeljeGruj - ugor, vrsta ribeGućat - mučnina pred povraćanjeGungat se - ljuljati se

Handuć - smetišteHitnut - baciti

126

Homo - idemoHvastava - pričljiva, lajava

idro - jedroIncerada - nepromočivo pokrivaloInkordan - ukočen, stvrdnutIntrada - urodIsekat - izbaciti more iz brodaIsfrigat - ispržitiIskle - odakleIzverglat - izgovoriti

Jadno - ne doslovno, nego znači naglašavanje dobrog ili lošeg, ustvari zamjena za vrlo

Jarbul - jarbol

Kadena - lanacKalafat - graditelj brodovaKaleta - uska uličica, ista riječ označava prostor

ispod podnica barkeKalmat - smiriti, povućiKamen modrujak - u Dalmaciji najtvrđi modri kamenKamenica - Izdubljeni kamen za pojilo a može biti i

kamenica za uljeKampanel - zvonikKankarata - macaklin, tarantelaKantariol - pripravak od Gospine traveKantat - pjevatiKantula - gležanj noge

12�

Kantun - kut, ugaoKapsil - sanduk za mrtvaceKaroc - uzdignuti produžetak na pramcu

korčulanske barkeKatrida - stolicaKavrjage - jaram, držači za veslaKlak - kreč, vapnoKoćeta - krevetKokoti - pijetli, ovdje su to visoki zapjenjeni valoviKolajna - ogrlicaKolpi - veliki valoviKoltrina - zavjesaKolumba - kobilicaKomin - kamin, ognjišteKómo - ili psiha, starinski dio namještaja,

poluormar sa ladicama na kojem je postavljeno ogledalo

Kontra - nasuprotKoram - najtvrđi dio cipele, đonKorniž - ivica, rubKorpet - krtolčić, košarica, ovdje je slikovito kao u

prsi - osjećaj težine u dušiKostat - pristati za obaluKrejanca - poštovanjeKrivit se - plakatiKulmin - vrhunacKumpar - prijatelj, barbaKuntenat - zadovoljanKuntrafund - okrugla daska koja se stavlja na slanu ribu,

a pritiska je kamenje

128

Kuntrat - srestiKuplung - kvačilo, spojkaKurenat - morska strujaKuverta - paluba broda

lamin - pocinčana kanta za voduLanterna - svjetionikLapis - olovkaLargo - dalekoLešada - jelo od ribeLuč - najsmolastiji dio drva od boraLumpari - priljepci

ma’ - mama, majkoMăna - kruhMandrać - sidrišteManguc - mungosManica - željezna ručka za pokretanje brodskog

motoraMankul - okrugli drveni dio na pramcu za koji se

vezuje konopMareta - valovlje iza brodaMećad oćade - splitski rečeno, ogledati se, osvrtati za

nečim, nekimMeja - suhozidMezoluto - platno crno ili modro sa sitnim bijelim

uzorkomMiritat - zaslužitiMirlić - bijela dalmatinska čipka

129

Moškadur - sprema, kutija za čuvanje hrane, koja visi o stropu

Motar - aromatično raslinje mesnatih listova, raste iz kamena uz more

Mrkinta - stjenovita obalaMul - most za brodiceMuntura - odjećaMutrija - lice, faca, obraz

Na mote - objašnjavanje mimikomNačihorana - razbarušena (slika čihore - vrste čupave

salate)Norit - ronitiNoštromo - zapovjednik palube na brodu

obadat - primijetitiObahodit - obilazitiObišene kukume - slikoviti izraz (za izraz lica) asocijacija na

spušten nosObrusac - marama Očetat - osloboditi ribu iz mrežeOklen - odakleOnidit - riječ koja može zamijeniti sve glagoleOporak - istrošena cipelaOsomina - zimzeleno drvoOštija - jedna od psovkiOštropit - kad kiša jako pada, udaritiOvčice - misli se na bijele valove - znači uzburkano

more

130

pajeti - štitnici sa strane brodaPajoli - drvene pomične podnice na broduPandil - suknjaParanak - vinč - vrsta dizalice na ribariciParastat - bijeli izbrušeni kameni okvir vrata i

prozora dalmatinske kućeParićat - pripremitiPartenca - odlazak, putovanjePasat - proćiPegula - nezgoda, nesrećaPeharac - misli se na izraz lica (tuga, ljutnja)Pensat - mudrovati, mislitiPenul - vrsta toplog platnaPeškafondo - alat za loviti lignjePeškarija - ribarnicaPeškat - podignuti, pokupiti, razumjeti, višeznačna

riječPešnje - usnePetat roge - pokazati - dati roge (prstima)Petrada - tijesne ulice s karakterističnim izlizanim

kamenomPilotirat - upraviti brodPiz - utegPlanika - grmovito raslinjePobuk - drveni štap koji završava krugom a koristi

se za plašit ribu kod ribarenjaPorinut - spustiti brod u morePortantina - nosiljka za bolesnikePortela - poklopac na otvoru pramca broda

131

Poteza - pod tezu, ispod teze, ispod male natkrivene kućice u kojoj je ognjište

Povoj - zavoj za novorođenčePriša - žurbaProfunad - rascjep u kamenitu terenuPrškat - prebiratiPršurate - žličnjaci, fritulePulentada - potezavičina, pojava kad se more povlači

i vraća / vrsta jakog vjetra koji podiže velike valove

Ragata - regata, natjecanje brodicaRasprćeni - rasterećeniRekamano - izvezeno, čipkanoRekamavat - vesti, u Dalmaciji je to fini, najčešće bijeli

vezRežentat - isprati hladnom vodomRoza - krijesta na kokošjoj glaviRuta - smijerRuzina - rđa

sabatina - konac, kraj Salpat - više značenja - skupiti mrežu, može

značiti i brzo pojestiSaket - kesa, vrećicaSantisimo - jedna od psovkiSapuneta - ili šigureca, za spojiti odjevni predmetSika - morska stijenaSkancija - starinska stilizirana polica

132

Skapulat - spasitiSlika navištenja - sveta slika - anđeo Gabrijel govori MarijiSmijala - sličilaSmrška - grmoliko raslinje intenzivnog mirisaSoldi - novciSoto - dolje, ispodSotokotula - podsuknjaSpiza - hranaSpjegat - izrećiStajun - godišnje doba, vrijeme, trenutakStrapacada - verbalni napadStrije - ožiljci kao posljedica trudnoćeSvurgat - usidriti se

šijat - veslati nazadŠkaf - palubaŠkatula - kutijaŠkina - leđaŠkrokat - posustati, pokleknutiŠkuro - tamnoŠpanjulet - cigaretŠporko - prljavoŠtići - ptićiŠćikadenti - čačkaliceŠtramba - nestašna, ludastaŠtringa - vješticaŠtrofa - strofa, kitica u pjesmiŠufit - potkrovljeŠugaman - ručnik

133

takujin - novčanikTambrnakul - jedna od psovkiTanćat - dirati, izazivatiTapun - čep na bačviTavajol - platnena salvetaTavulin - stolićTimbar - pečatTimidan - miran, tihTimul ili argola - kormiloTrapanj - dugačko teško dijetloTraversa - pregačaTreseta - igra na karteTrijumf - dalmatinska kartaška igraTripije - željezni tronožac za kuhanje na vatriTufina - vlagaTugiva - lijena

u kargu - pod velikim teretomU škundut - potajnoUfanje - nadanjeUlist - ućiUmideca - vlagaUranak - uraniti da bi se proslavio blagdan ili

praznikUzbalat - poskočiti

vâga - lažina, morska travaVapor - dvoznačje - 1. lonac za kuhanje na vatri, 2.

parobrod

134

Varit - kuhatiVeladun - muški kratki kaputVendit - prodatiVentula - lepezaVersi - riječiVijaž - put, putovanjeVoltat - okrenuti seVonj - mirisVota - poseban mornarski čvorVrć - baciti

zagungat - zaljuljatiZakrakunat - zatvoriti zasunomZamećat - baciti mrežeZaorcat - posrtatiZaprškan - površno zakopanZauhjata - pljuskaZavonjat - zamirisatiZibati - ljuljatiZikva - kolijevkaZvizdan - jako Sunce

žara - zemljana amfora u kojoj se drži ulje,Žvelto - brzo, hitro

135

Kazalo

pogovoR ...............................................................................�

pRoslov ..............................................................................11

Ruža za Josipa ...........................................................................15

Svečarska zvona ........................................................................1�

poezija .......................................................................................19Kairos ........................................................................................20s tobon mi je brodit ..................................................................21Jubavi nikad dosta .....................................................................22Jesmo li znali .............................................................................23svečarska zvona .........................................................................25Na šentadi .................................................................................26Na sabatini ................................................................................28

Pojubi to more ...........................................................................29

Martin .......................................................................................31pojubi to more ..........................................................................36Ludiš me ...................................................................................39Na mokroj kuverti .....................................................................40agava ........................................................................................41Heroji srca .................................................................................43

Da mi ni ankore ........................................................................45

agape ........................................................................................48Mogu se spremit ........................................................................50Ne možeš ..................................................................................52Dokle ........................................................................................54Što ću s ovim rukama ................................................................55ufanje .......................................................................................5�

136

Sad ti onidi ...............................................................................59

Ne mogu virovat........................................................................61Bublice ......................................................................................64

Anđele mora ..............................................................................69

Kamena trpeza ..........................................................................�2susret ........................................................................................�4Tango ........................................................................................�6izgašeni oganj ............................................................................�8Di si ..........................................................................................80Vidila san te ..............................................................................83anđele mora ..............................................................................85parangal ....................................................................................8�ah, javi mi se, dušo, javi ..........................................................100

Ankora na žalu .......................................................................115

u baulu moga srca ...................................................................11�u konobi .................................................................................119ankora na žalu ........................................................................120

RJEčNiK ...............................................................................123