Ivanović Ivana

Razvoj vaspitanja od Antičkog do socijalističkog društva

Seminarski rad

Niš, maj 2010

Sadržaj:1.Uvod..........................................................................................................................32.Antička epoha............................................................................................................4

2.1.Vaspitanje u Grčkoj.....................................................................................42.2.Vaspitanje u Rimu.......................................................................................5.2.3.Rano hrišćansko vaspitanje.........................................................................7

3.Feudalna epoha..........................................................................................................83.1.Vaspitanje u epohi humanizma i renesanse.................................................93.2.Socijalisti utopisti........................................................................................93.3.Jan Komenski, utemeljivač moderne pedagogije.......................................10

4.Moderna epoha..........................................................................................................124.1Prosvetiteljstvo i učenje o vaspitanju u XVII veku.....................................124.2.Žan Žak Ruso i njegova pedagoška misao..................................................124.3.Školski projekti Francuske revolucije.........................................................144.4.Školstvo XVII i XVIII veka.......................................................................154.5.Pedagogija XIX veka..................................................................................164.6.Herbartov školski sistem.............................................................................164.7.Marks i Engels i njihovo pedagoško učenje................................................174.8.Školstvo u XIX veku..................................................................................184.9.Pedagogija XX veka....................................................................................20

Literatura.......................................................................................................................21

2

1.Uvod

Vaspitanje je društvena pojava i specifična ljudska delatnost koja se javlja kad i

ljudski rod, zato je opravdano mišljenje da se ono razvijalo u okviru političko kulturnih

okolnostima razvoja duštva. Istorija vaspitanja može se podeliti na tri epohe: antičku,

feudalnu i epohu modernog doba. Svaka od ovih epoha ima svoje sopstvene sisteme

vaspitanja i obrazovanja koji se razlikuju po tome na koji način se posmatra čovek. U nekim

epohama se akcenat stavljao na fizički razvoj, u drugim na duhovni i psihološki razvoj, dok su

neke težile ka harmonijskom razvoju i duhovnog i telesnog. Cilj ovog rada je prikaže i pojasni

razvoj vaspitanja kroz istoriju, od nastanka ljudskod društva pa do danas. Videćemo da je

vaspitanje i obrazovanje prošlo, ali i još uvek prolazi kroz radikalne promene. Sa smenom

vladajuće ideologije smenjivao se i sistem vaspitanja. Svako državno uređenje vaspitavalo je

buduće generacije u svom duhu

3

1.Antička epoha

Antička epoha obuhvata vaspitanje u prvobitnom društvu, pojavu pisma u zemljama

istočne civilizacije, vaspitanje u Antičkoj Grčkoj, Rimu i rano hrišćanstvo. Fenomen

vaspitanja javlja se još u prvobitnoj zajednici. O tome nema mnogo pisanih dokumenata pa su

istoričari pedagogije morali da rekonstruišu glavna obeležja vaspitanja kod starosedelačkih

plemena Australije, Afrike, Sibira, Severne i Južne Amerike. Pojava vaspitanja se vezuje za

rad, koji ima egzistencijalni značaj. Sa izradom oruđa javlja se potreba da odrasli članovi

plemena prenose deci znanja i iskustva. Vaspitanje je bilo organizovano tako da su se deca

upoznavala sa običajima, načinom rada, pravilima izvođenja rituala, učila su da koriste koplje,

luk i strelu i td. Mušku decu su vaspitavali očevi dok su brigu o vaspitanju ženske dece

preuzimale majke.

Sa pojavom pisma vaspitanje se znatno menja i postaje posebna sfera društvenog

života. U civilizacijama Starog istoka se pojavljuju prve škole. U Indiji, gde je stanovništvo

bilo podeljeno na klase, osnovno obrazovanje dobijali su samo pripadnici najvišeg staleža,

brahmani. Ovo osnovno obrazovanje sastojalo se od učenja čitanja i pisanja. Više obrazovanja

je obuhvatalo učenje poezije, gramatike, matematike, filozofije i astronomije. Sa pojavom

budizma kao nove religije dolazi do odbacivanja ideje o staleškoj nejednakosti. Prema ovom

učenju glavni cilj vaspitanja je usklađivanje čovekove duše. Osnovno obrazovaje se sticalo u

religioznim i svetovnim školama. Izučavali su se hinduizam, budizam, vede, logika, medicina,

lingvistika, filozofija i astronomija.

2.1 Vaspitanje u Grčkoj

U Antičkoj Grčkoj su vaspitanje i obrazovanje veoma cenjeni. Vaspitanje se uglavnom

razlikovalo od polisa do polisa, neki njegovi aspekti su u pojedinim polisima bili naglašeni, a

u drugim gurnuti u stranu. Dobar primer za pokazivanje ove razlike u sistemima vaspitanja su

Sparta i Atina. Iako su postojale u isto vreme ove dve države su imale različite stavove o

vaspitanju.

Vaspitanje u Sparti

Sparta je ostala upamćena kao vojnička država, pa se i vaspitanje odnosilo na

prenošenje ratničkih veština i sposobnosti. Po Likurgovom zakoniku iz 885. godine pre nove

4

ere, dete je vlasništvo države pa zato država treba da preuzme njegovo vaspitanje na sebe.

Svrha vaspitanja bi, u tom smislu, bila stvaranje valjanih državljana koji će u svakom trenutku

dati život za Spartu. Pravo na vaspitanje imala su samo deca slobodnih i bogatih građana. Još

na rođenju je vršena selekcija, tako što su bolesne i slabe bebe bacane u provaliju sa planine

Tajget. Do sedme godine deca su vaspitavana u okviru porodice, a nakon toga je brigu o

njihovom vaspitanju preuzimala država. Od sedme godine deca su vaspitavana u ratničkom

duhu, morala su da se navikavaju na glad, hladnoću, bol, krv i smrt. Što se razvijanja umnih

sposobnosti tiče, učili su samo čitanje i pisanje. Sa osamnaest godina mladići su dobijali

strogo vojničku obuku, a tek sa dvadeset godina im je dozvoljavano da učestvuju u ratnim

pohodima. Ono što je karakteristično za Spartanski sistem obrazovanja je i to što pravo na

vaspitanje nisu imala samo muška deca već su i ženska deca dobijala vojno vaspitanje koje im

je omogućavalo da imaju zdravo potomstvo, ali i da čuvaju grad i svoje posede od neprijatelja

kada su muškarci u ratu.

Vaspitanje u Atini

Atina je jako rano postala trgovinski centar Grčke. Kako se razvijala država tako su se

razvijale i kultura, nauka i umetnost, kao rezultat vaspitno obrazovnog rada. Naime, Atina se

smatra kolevkom zapadnoevropske filozofije i umetnosti. Tako bogatoj državi, i u

ekonomskom i duhovnom smislu, bili su potrebni ljudi koji pored vojničkog imaju i opšte

vaspitanje. U Atini se prvi put javlja ideal harmonijskog razvoja ličnosti. Vaspitanje u prvih

sedam godina života je isto kao i u Sparti, u okviru porodice. Sa sedam godina deca su

odlazila u škole gde su učila da čitaju, pišu, računaju, recituju stihove. Pravo na pohađanje

ovih škola imala su muška deca slobodnih bogatih građana. Decu su u školu vodili robovi koji

su se nazivali „pedagog“ što u prevodu sa grčkog znači „onaj koji vodi dete“. Sa trinaest

godina dečaci su u školi borenja sticali fizičko vaspitanje. Od šesnaeste do osamnaeste godine

mladići su u gimnazijama dobijali političko, filozofsko i književno obrazovanje. Od

osamnaeste do dvadesete godine su dobijali isključivo vojničko vaspitanje. Najbolji prikaz

Atinskog sistema vaspitanja dali su Platon i Aristotel. Platon je svoje viđenje idealnog sistema

vaspitanja izložio u čuvenom dijalogu „Država“. Po Platonu, vaspitanje igra jednu od

najznačajnijih uloga u razvoju i jačanju idealne države, i zato je vrlo važno da se sa njim

počne jako rano. Naime, deca uzrasta od tri do šest godina trebala su da se okupljaju u

hramovima gde su kroz igru i priče pripremani za dalje obrazovanje u državnim vaspitnim

zavodima. Sa sedam godina su i muška i ženska deca odlazila u ove zavode gde su dobijali

muzičko i gimnastičko obrazovanje. Mladići od sedamnaest godina dobijali su ratničko i

profesionalno obrazovanje, posle koga oni koji se pokažu sposobni za apstraktno mišljenje

5

prelazili na izučavanje aritmetike, geometrije, astronomije i muzike. Na ovaj način su

vaspitavani budući državnici – filozofi.

I kod Aristotela nailazimo na mišljenje da je vaspitanje stvar države i da se njime

može postići njena stabilnost. On je izuzetno značajan po tome što je dao prvu periodizaciju

razvoja deteta: od rođenja do sedme godine, od sedme godine do puberteta i od puberteta do

dvadeset i prve godine. Fizičko vaspitanje mora da prethodi umnom jer briga o telu prethodi

brizi o duši. Dete se do sedme godine vaspitava u porodici. Sa sedam godina počinje da

pohađa školu gde uči gimnastiku, čitanje, pisanje, gramatiku, crtanje i muziku. Od četrnaeste

do dvadeset i prve godine prelazi na kurs gramatike, muzike, retorike, grafike, dijalektike i

filozofije. Aristotel se od od svojih predhodnika ističe i po zalaganju za harmonijom između

fizičkog, moralnog i umnog vaspitanja, ali i po tome što je tvrdio da vaspitanje žena nema

nikakav značaj za državu.

2.2 Vaspitanje u Rimu

Vaspitanje u antičkom Rimu se razlikovalo u različitim periodima razvoja Rimske

države. Ovaj razvoj je podeljen u tri etape: rodovski period, period republike i doba imperije.

U rodovskom periodu Rima društvo je bilo patrijalhalno uređeno. Vaspitanje se vršilo

unutar porodice. Očevi su preuzimali na sebe vaspitanje muške dece, koje se odnosilo na

sticanje lovačkih i vojničkih sposobnosti i na zemljoradnju, a majke su vaspitavale žensku

decu da se staraju o domaćinstvu. Pored ovog paktičnog vaspitanja deca su dobijala i moralno

vaspitanje koje se odnosilo na poštovanje odraslih, pokornost bogovima i učenje drugih

vrednosti.

Sa daljim razvojem Rim postaje republika. U ovo doba otvaraju se i prve primitivne

elementarne škole, u kojima se učilo čitanje i pisanje. Ono što je karakteristično za ove škole

je to što one nisu bile državne već privatne. U škole su išla muška a žensku decu su i dalje

vaspitavale majke. Sa daljim rastom Rimske moći i pod uticajem grčke kulture javila se

potreba za gramatičkim školama u kojima su deca bogatih učila grčki jezik, književnost,

matematiku, filozofiju, pravo i retoriku. Elementarne škole su postale škole za siromašne i

vaspitanje je postalo staleško.

U vreme kada je Rim postao carstvo škole više nisu bile privatne. Država, da bi se

osigurala, otvara državne škole u kojima su predavanja držali učitelji koji su dobijali platu iz

državne kase. Celokupno vaspitanje je prešlo pod nadzor države. U to vreme su nastale prve

6

više škole univerzitetskog tipa gde su se izučavale filozofija, pravo, medicina, retorika i

književnost.

2.3 Rano hrišćansko vaspitanje

U vreme raspadanja Rimskog carstva i robovlasničkog uređenaja uopšte, javlja se

Hrišćanstvo kao nova religija koja u svom učenju kombinuje elemente Grčkog, Judejskog i

Egipatskog mišljenja. Hrišćanstvo je propovedalo pokornost i uzdržavanje od materijalnih

dobara za vreme zemaljskog života, a kao naknadu nudilo sreću i blagostanje za vreme

nebeskog života. Ciljevi i sadržaji hrišćanskog vaspitanja dati su u Bibliji. U osnovi njihovog

pogleda nalazila se ljubav prema ljudima i samousavršavanje kao put ka večnom spasenju.

Sam Isus Hrist je predstavljen kao učitelj kome je vera imala primat nad znanjem, ali koji je

cenio porodično vaspitanje. Sa širenjem Hrišćanstva širila se i pismenost. Nastaju škole za

odrasle koje za cilj imaju pripremu onih koji žele da pristupe veri, a tek u drugom veku

nastaju hrišćanske škole za decu. Njihov cilj nije bilo prenošenje znanja već vaspitanje za

služenje Bogu.

7

3. Feudalna epoha

Jedna od glavnih karakteristika feudalne epohe je podela na staleže – feudalci i seljaci.

Sva vlast je bila u rukama feudalaca i crkve. Crkva je imala najviša prava, a samim tim je i

jedina odlučivala o sistemu vaspitanja i obrazovanja. Vaspitanje je imalo isključivo religiozni

karakter, antička ideja o harmoničnom vaspitanju duše i tela je zamenjena idejom o isključivo

vaspitanju duše. Nastava u školama je održavana po principu Magister dixit ( učitelj kaže ), sa

svrhom da učenike potčini autoritetu nastavnika. Škole su služile prvenstveno za pripremanje

budućih sveštenika, pa su zato često, ali ne i nužno, školu pohađala deca sveštenika.

Vremenom su se otvarale i zanatske škole pa je vaspitanje ponovo dobilo staleški karakter. U

ranom srednjem veku bilo je više vrsta škola: manastirske, katedralne i parohijske.

Manastirske škole su nastale u Vizantiji. Njihov glavni cilj bilo je obrazovanje budućih

kaluđera. Elementarna nastava se sastojala od učenja čitanja i pisanja, računanja i učenja

molitvi napamet. Nakon ove osnovne nastave, daroviti učenici su prelazili na predmete

trivijuma a u nekim školama su se izučavali i predmeti kvadrivijum.

Katedralne škole su otvarane u crkvama u eparhijskim centrima. Vaspitavanje je

počinjalo osnovnim obrazovanjem, a kasnije se proširivalo na trivijum i kvadrivijum.

Parohijske škole su imale najslabije organizovanu nastavu. Ulogu učitelja je imao

paroh. I u ovim školama se nastava izvodila po sličnom principu kao i u predhodnim –

tekstovi su se učili napamet na latinskom jeziku, učilo se čitanje i tumačenje Svetog pisma.

Gradivo je često bilo preteško i nerazumljivo za učenike pa se često dešavalo da dečaci

odustanu od školovanja.

Krajem srednjeg veka, tačnije u XII i XIII veku, pojavili su se i prvi univerziteti. Do

pojave univerziteta došlo je zbog naglog razvoja gradova i postepenog oslobađanja od

feudalnog sistema. Među prvima su osnovani univerziteti u Parizu, Boljonji, Oksfordu,

Kembridžu. Studiranje na ovim univerzitetima je počinjalo na artističkom fakultetu, koji je

služio kao priprema za dalje studiranje na ostala tri postojeća fakulteta: medicinskom,

teološkom i pravnom. Tek sa zvanjem magistra koje se dobijalo nakon studiranja na

artističkom fakultetu, mladići su mogli da nastave studiranje. Žene su pravo na visoko

obrazovanje stekle mmnogo kasnije na univerzitetima u Engleskoj, Oksfordu i Kembridžu.

8

3.1 Vaspitanje u epohi humanizma i renesanse

U periodu renesanse dolazi do potpunog preokreta u odnosu na period koji mu je

neposredno predhodio. Ponovo se u centar proučavanja stavlja čovek, dolazi do mnogo

značajnih naučnih i geografskih otkrića. Humanizam oživljava antičku grčku kulturu, jezik i

filozofiju. Sa promenom načina mišljenja promenjen je način odnošenja prema detetu i

njegovom vaspitnju. Dete se sada posmatra kao ličnost koja se razvija, vodi se više računa o

njegovim sposobnostima i interesovanjima i, možda najbitnija karakteristika vaspitanja u

humanizmu, ponovo je vladao ideal o harmonijskom razvoju duše i tela. Školski sistem se

značajno menja, uvodi se maternji jezik u osnovne škole, otvara se sve više svetovnih a sve

manje crkvenih škola. Iako je sistematsko vaspitanje u ovom periodu dosta napredovalo, ono

još uvek nije bilo dostupno svima već samo višim društvenim slojevima. Sistematsko

vaspitnje za siromašne javlja se tek u XVII veku u Nemačkoj. Pijetisti su prvi počeli sa

otvaranjem škola i domova za siromašnu decu. Oni su se odvojili od protestantizma i

dogmatizma i propovedali neposrednu povezanost i ljubav prema bližnjima. Najznačajniji

predstavnik pijetizma bio je Avgust Franke, koji je imao najviše zasluga za otvaranje škola i

domova za siročad. Osnovao je i prve srednje škole za siromašne. Iako su u ovim školama

verski predmeti bili jako zastupljeni, njihov pedagoški rad se smatra progresivnim zbog velike

pažnje koja je posvećivana praktičnom primenom znanja. Organizovane su ekskurzije,

posećivale su se radionice i vršili naučni eksperimenti u okviru nastave.

3.2 Socijalisti utopisti

Sa razvojem kapitalizma u Engleskoj u XVI i XVII veku došlo je do stvaranja velike

razlike između bogatih i siromašnih. Ovo je jedan od razloga zašto je baš u Engleskoj nastao

utopijski socijalizam. Za osnivača ovog pravca uzima se Tomas Mor. On je u svom delu

Utopija kritikovao tadašnje društvene prilike, ekonomske odnose i privatnu svojinu kao izvor

svog društvenog zla. Pored velikog značaja za filozofiju, Mor je značajan i za razvoj

pedagogije. On se zalagao za ravnopravnost muškaraca i žena po pitanju prava na vaspitanje i

obrazovanje. On, dakle, među prvima javno govori o tome da su i žene sposobne za učenje i

razvijanje apstraktnog mišljenja. Što se tiče nastave u školama, Mor je nastavio humanističku

9

tradiciju, nastava je i po njemu morala da se održava na maternjem jeziku. Odbacivao je

sholastičko knjiško učenje a davao veliki značaj realističkim predmetima. Naravno, najviše se

zalagao za praktičnu nastavu koja je decu pripremala za učešće u proizvodnom radu. Deca su

u školama učila teorijski deo a u poljima i u fabrikama praktični deo proizvodnog procesa,

ujedno razvijajući i fizičku snagu. Pedagoške ideje Tomasa Mora su imale veliki istorijski

uticaj, posebno na razvoj socijalističkih ideja o obrazovanju. Njegovo zalaganje za

ravnopravnost u obrazovanju je jako značajan doprinos razvoju pedagoške teorije.

3.3 Jan Komenski, utemeljivač moderne pedagoške misli

Jan Komenski je najznačajniji po tome što se zalagao za korenitu reorganizaciju

školskog rada i za stavljanje akcenta na oblast didaktike.

On je svoju pedagošku misao temeljio na bezgraničnoj ljubavi prema čoveku.

Vaspitanje, po njemu, nije potrebno samo privilegovanim slojevima društva već i

siromašnima. Ono mora da bude u skladu sa prirodom deteta, jer samo se na taj način stvaraju

valjani ljudi. Čovek je deo prirode i zato zakonitosti koje postoje u vaspitanju moraju da budu

u skladu sa prirodnim zakonima. On pravi analogiju između godišnjih doba i razvoja čoveka i

tako izdvaja četiri perioda vaspitnog doba: detinjstvo, dečaštvo, mladićko i muževno doba.

Škola je, po njemu, bila neophodna institucija za vaspitanje, jer daje bolje rezultate od bilo

kog oblika individualnog vaspitanja. Postavio je temelj modernog školskog sistema tako što je

za svaki period života osmislio odgovarajuče šestogodišnje školovanje. Detinjstvu je, tako,

predvideo materinsku školu, gde deca od rođenja do šeste godine, pod uticajem majke, stiču

najosnovnije predstave o svetu i pojavama u njemu. Dete na taj način istovremeno stiče i

radne navike i osećaj za vrednosti. Dečaštvu je odgovarala škola maternjeg jezika, gde su

deca od šeste do dvanaeste godine učila da čitaju i pišu na maternjem jeziku, matematiku,

prirodne nauke i veronauku. Ono što razlikuje ovu elementarnu školu od predhodnih je to što

se ovde umesto latinskog, koji je u srednjem veku bio zvanični jezik, učio maternji jezik i to

što je ona bila otvorena svoj deci, i bogatoj i siromašnoj, i dečacima i devojčicama. Ovim je

Komenski naglasio važnost i nužnost osnovnog obrazovanja. Mladićkom dobu, od dvanaeste

do osamnaeste godine, odgovara gimnazija ili latinska škola. U ovim gimnazijama su se,

pored sedam slobodnih veština, izučavale i prirodne nauke, latinski i strani jezik. U periodu

zrelosti, od osamnaeste do dvadesetčetvrte godine, mladići su pohađali studije na

akademijama. Ovde su se izučavale teologija i filozofija. Svaka akademija treba da ima

pravni, teološki i medicinski fakultet.

10

Funkcija škole je, po Komenskom, da se učenici u njima uče praktičnom znanju,

odnosno da u njima uče ono što im može koristiti u životu. Najveća njegova zasluga je to što

je definisao školsku godinu, radnu nedelju i radni dan, nastavni čas, smenjivanje nastave i

rada i raspust. Značajno je to da se nastava i danas odvija na način koji je Komenski

predvideo.

11

4. Epoha modernog doba

Građanske i industrijska revolucija u XVII veku, označile su kraj feudalne epohe i početak

modernog doba. Mašinska proizvodnja je zahtevala obrazovane radnike, što je dovelo do

promena u organizaciji i sadržaju vaspitanja. Pojavljuje se veliki broj pedagoških dela u

kojima je naglašavano nastojanje da se preko vaspitanja i obrazovaja stvaraju slobodne

ličnosti. Pedagogija se sve više osamostaljivala kao nauka koja istraživanjem pronalazi

zakonitosti u obrazovnom procesu. Ova moderna epoha može se podeliti u tri celine:

Francusko prosvetiteljstvo koje je obeležilo XVIII vek,

Nemačka pedagogija koja je obeležila XIX vek, i

Reformistički „pokreti nove škole“ koji su obeležili XX vek.

4.1 Prosvetiteljstvo i učenja o vaspitanju u XVIII veku

U XVIII veku dolazi do promena u načinu mišljenja naročito kada je u pitanju nauka i

filozofija. Sve više nauka se odvajalo od filozofije i osamostaljivalo na sopstvenim temeljima,

među njima i pedagogija. Francuski mislioci su kritikovali crkvu i feudalnu ideologiju i

samim tim rušili feudalno društveno uređenje. Isti ti mislioci su naglašavali uticaj sredine na

čoveka, čak su samog čoveka smatrali proizvodom sredine i vaspitanja. Verovali su u

prirodne sposobnosti čoveka, koje treba usmeravati tako da bude koristan za društvo. Za njih

je vaspitanje igralo veliku ulogu u formiranju čoveka i zbog toga su se svi zalagali za

reorganizaciju škola i nastave u njima.

4.2 Žan Žak Ruso i njegovo pedagoško učenje

Ruso je u filozofiji ostao upamćen po svom Društvenom ugovoru i učenju o prirodnom

pravu, po kome su svi ljudi po prirodi jednaki i slobodni. Povezano sa ovim učenjem nastala

je i teorija prirodnog vaspitanja koja čini temelj njegovog pedagoškog sistema. Ono što Ruso

naziva prirodnost je razvoj sa osvrtom na uzrast deteta. Detetove individualne osobine se ne

smeju menjati ni ograničavati, i zbog toga su neophodni dobri vaspitači koji mogu pravilno da

uoče i razvijaju detetove sposobnosti. On je smatrao da vaspitanje dolazi od prirode, stvari i

ljudi. Vaspitanje koje dolazi od prirode se odnosi na naš unutrašnji razvoj. Znanja koja

stičemo iskustvom su posledica vaspitanja stvari, a od drugih ljudi učimo kako da upotrebimo

sposobnosti koje je u nama razvila priroda. Da bi vaspitanje bilo dobro i uspešno potrebno je

da sve tri vrste vaspitanja skladno delaju. Sve mora da se podredi prirodi deteta i njegovoj

12

slobodi. Ruso u svom pedagoškom delu Emil prikazuje model vaspitanja koji je po njemu

savršen. Dete, da bi se pripremilo za prirodno stanje, mora da se izoluje od građanskog

društva i da se pod vođstvom vaspitača razvije u novog čoveka. Zadatak vaspitanja nije samo

da se kod deteta razvijaju pozitivne osobine već i da se dete zaštiti od negativnih uticaja. Ruso

naglašava važnost periodizacije razvoja deteta. Kod njega ovaj razvoj je podeljen u četiri

perioda:

Period od rođenja do druge godine života, ovo je period fizičkog vaspitanja u kome oba

roditelja vaspitavaju dete bez ičije pomoći. Cilj vaspitanja u ovom periodu je da dete

fizički ojača i nauči da bude umereno.

Od druge do dvanaeste godine, period razvijanja čulnih organa. Pre početka umnog

vaspitanja dete mora pravilno da razvije čula jer je to najvažniji preduslov umnog

vaspitanja. Na ovom uzrastu još uvek nema nastave jer je Ruso smatrao da su to godine

kada razum spava. Na samom detetu je da istražuje i stiče znanja.

Period od dvanaeste do petnaeste godine je period umnog vaspitanja. Na ovom uzrastu

dete je spremno da stiče znanja iz realnih predmeta, kao što su geografija, astronomija,

fizika, i treba da uči da čita i piše i računa. Mnogo je važnije da dete bude aktivno i

radoznalo od toga da se nauči predviđeno gradivo- učeniku je data potpuna sloboda da

sam odredi količinu saznanja koja mu je potrebna. Radno vaspitanje je takođe, po Rusou,

jako bitno jer rad predstavlja prirodnu obavezu svakog čoveka.

Period od petnaeste godine do punoletstva je period moralnog vaspitanja. U ovom

periodu je uloga vaspitača od presudnog značaja jer je na njemu da podstakne prijateljska

osećanja, ljubav prema drugima i druga osećanja kod učenika, kao i da usmeri pažnju na

emocijalni život vaspitanika. Moralno vaspitanje podrazumeva izučavanje istorije,

komunikaciju sa ljudima i primer nastavnika, kako bi se najlakše naučilo šta je društveno

poželjno ponašanje.

Kada je vaspitanje žena u pitanju, Ruso je imao jako konzervativno i nazadno

mišljenje po kome žena nije sposobna za umni rad. Nauke su protiv ženske konstitucije, i

psihičke i fizičke, i po prirodi su tuđe ženama. Jedino vaspitanje koje ima svrhe davati

ženskoj deci je ono koje će ih pripremiti da vode brigu o mužu i deci. Žena stalno treba da

bude podređena autoritetu, prvo majke, kasnije oca i na kraju muža.

Iako ova teorija ima puno grešaka i nedostataka, ona je značajna zbog periodizacije

razvoja deteta, zbog naglašavanja da jedino vaspitanjem možemo da formiramo valjanog

čoveka i zbog zalaganja za stručno obrazovane vaspitače.

13

4.3 Školski projekti Francuske revolucije

Po mišljenju mnogih istoričara i teoretičara, francuska revolucija je poslednji značajini

događaj u dosadašnjoj ljudskoj istoriji. Ona nije samo dovela do ukidanja feudalizma u

Francuskoj, već je uticala na velike društvene promene u celoj Evropi. Na slobodi i

jednakosti, osnovnim postulatima francuske revolucije, razvili su se demokratski pokreti XX

veka. Sa promenom načina mišljenja i sistema vrednosti došlo je i do promena u oblasti

školstva. Akcenat se naročito stavljao na organizaciju narodnog obrazovanja. Vaspitanje je

moralo potpuno da se reorganizuje da bi moglo da da odgovora novoj socijalnoj ulozi. U

ovom periodu nastaju mnogi planovi i predlozi za reorganizaciju školstva, među kojima su i

Talejranov i Kondorseov plan šklostva.

Talejran je 1791. godine predložio da se uvede državni sistem obrazovanja, koji bi

obuhvatao osnovnu, okružnu i departmansku školu i Nacionalni institut. Osnovne škole bi

morale da budu besplatne i dostupne svima. U njima bi se učili maternji jezik, račun,

geometrija, moral, ustav i fizičke vežbe. U okružnim školama bi se plaćala školarina i one bi

davale šire obrazovanje od onoga koje se stiče u osnovnim školama. U njima bi se izučavale

matematika, fizika, govorništvo i logika, pored predmeta iz osnovne škole. Departmanske

škole bi služile za pripremu budućih lekara, pravnika i oficira, a Nacionalni institut

predstavlja ustanovu koja rukovodi celokupnim naučnim radom i istraživanjima u polju

nauke. Ovakav školski sistem je predstavlja napredak u odnosu na predhodne jer je jasno

definisan način pripremanja stručnjaka, službeni jezik je maternji, osnovno obrazovanje je

bilo besplatno i obavezno za svu decu, bez obzira na pol i društveni položaj. Ovaj plan nije u

potpunosti prihvaćen, prihvaćen je samo onaj deo koji govori o organizovanju narodnog

obrazovanja za sve građane, koje je besplatno u onim fazama koje su neophodne za sve

ljude.

Kondorse se zalagao za obavezno i besplatno školovanje na svim nivoima. Njegov

sistem školstva ima pet stupnjeva:

Osnovne škole sa četvorogodišnjom nastavom koje se organizuju u svim naseljima i

dostupne su svoj deci. U ovim školama se uči čitanje, pisanje, gramatika, aritmetika,

geometrja i moralni principi.

14

Produžene trogodišnje škole u kojima se uče zanati i trgovina. One predstavljaju dopunu

osnovnog obrazovanja i u njima se uče matematika, poznavanje prirode, hemija i

komercijalne nauke.

Instituti, odnosno srednje škole, kojima se završava opšte obrazovanje. U njima se uče

poljoprivreda, zanatstvo i osnovi medicine.

Liceji ili visoke škole, kojih u Francuskoj treba da ima ukupno deset i služili bi za

obrazovanje naučnih radnika i profesora.

Nacionalni instituti za nauku i umetnost koji upravlja sistemom narodnog obrazovanja.

Ovaj projekat je obuhvatao i vanškolsko obrazovanje preko muzeja, biblioteka, raznih

oblika rada, gde su vaspitači bili obavezni da rade na prosvećivanju odraslih.

Kondorseov školski sistem je znatno progresivniji od Talejranovog, usvojen je u

potpunosti i nije bitno menjan sa promenama vlasti u Francuskoj.

4.4 Školstvo XVII i XVIII veka

Od sredine XVII do kraja XVIII veka školstvo u Evropi se razvijalo u potpuno

drugacijim socijološkim okolnostima u odnosu na prethodnu epohu. Dolazi do značajnih

promena u svim aspektima društvenog života, a samim tim i u školstvu. Vodeće evropske

zemlje su svaka na svoj način sprovele reforme školskog sistema. Ove promene su bile

postepene, nisu se u svim delovima Evrope sprovodile u isto vreme i pod istim okolnostima.

U Nemačkoj u ovom periodu država preuzima na sebe otvaranje škola. Nastaju prvi

zakoni o školskom obrazovanju koji obavezuju roditelje da šalju decu u školu svaki dan.

Roditelji koji nisu redovno slali decu u školu bili su novčano kažnjavani. Pruski vladar Fridrih

II doneo je nekoliko školskih propisa koji nalažu svoj deci od pet do četrnaest godina da

svakodnevno pohađaju školu. U ovim školama nastava se izvodila na maternjem jeziku,

izučavali su se čitanje i pisanje, veronauka, istorija i prirodopis. Glavni problem ovog

školskog sistema bio je položaj nastvnika. Nastvnici često nisu bili dovoljno obrazovani i zato

su osnovani učiteljski seminari u trajanju tri do šest godina. Novinu u organizaciji osnovnih

škola doneo je Gotski školski ustav iz 1642. godine, koji je služio kao pravlilnik mnogim

obrazovnim ustanovama u Nemačkoj. Ustavom se predviđalo osnovno školovanje u tri

razreda, u prva dva razreda se učilo čitanje i pisanje, računanje i crkveno pevanje,a u trećem

su dodavani i svetovni predmeti, proučavanje običaja, prirodne nauke i geografija. Ovim

ustavom je definisano da učenik može da pođe u školu sa 5 godina i može da je pohađa sve

dok ne položi ispite, ali ne preko 14. godine. Nastava je trajala godinu dana, pet dana

15

nedeljno, šest sati dnevno. Velike promene se dešavaju i na polju srednjoškolskog

obrazovanja. Otvaraju se realne i građanske škole. U realnim školama se se izučavale

geografija, istorija i prirodne nauke. Školovanje je trajalo šest do osam godina, nakon

završene osnovne škole. Građanske škole su davale usmereno obrazovanje. Univerziteti su

predstavljali centar naučnog rada, pored prava, medicine i filozofije, sada se izučavaju i

društveno-prirodne nauke kao što je geografija, fizika i istorija. U okviru univerziteta nastaju i

prve naučne laboratorije.

U Engleskoj se proces reorganizacije školstva odvijao jako sporo. U okviru aglikanske

crkve oformljene su dobotvorne i nedeljne škole za siromašne. Nivo znanja stečen u tim

školama bio je izuzetno nizak. Škole je otvarala i metodistička crkva, i one su prvenstveno

služile za širenje verskog uticaja, a opismenjavanje i pružanje elementarnog znanja je

stavljeno u drugi plan. Najrasprostranjenije škole u Engleskoj su bile srednje škole namenjene

visokom sloju društva. Bile su internatski uređene i negovale su školsku tradiciju. Ni crkva ni

država nisu zakonski uredile školstvo, svaka srednja škola je imala svoj nastavni plan.

Razvoj školstva u Nemačkoj i Engleskoj u 18. veku je dobar primer na kojem se vidi

da iako je cela Evropa u to vreme težila istim idealima, reforme društva nisu mogle da se

sprovedu istovremeno. Nemačka je u odnosu na Englesku bila više sekularizovana, crkva je

skoro potpuno izbačena iz školskog sistema, dok je u Engleskoj upravo crkva otvarala

elementarne škole. Nemačka vlada je uvidevši značaj vaspitanja i školovanja donela prve

zakone o šklolstvu, dok je Engleska vlada imala velike probleme sa održavanjem društvenog

mira, što je česta pojava na prelazu iz jednog društvenog poretka u drugi.

4.5 Pedagogija XIX veka

U XIX veku se formiranje pedagogije kao nauke privodi kraju. Čovek se posmatra sa

više pažnje i svi aspekti čovekovog delanja se uzimaju u obzir kada se radi o vaspitanju.

Naroćita pažnja se poklanja ciljevima, sadržaju i metodama vaspitanja i školovaja. Nastaju i

nove teorije socijalnog vaspitanja, među kojima su najznačajnije ideje nemačkih klasičnih

filozofa, pre svega Herbarta, po kome se i ceo ovaj period u pedagogiji naziva Herbartovska

pedagogija.

4.6 Herbartov pedagoški sistem

16

Po Herbartu je pedagogija nauka koja kao zadatak ima da preko utvrđenih i proverenih

istina pomaže vaspitni rad. Ovaj vaspitni rad mora da se oslanja na druge nauke, prvenstveno

na etiku, koja određuje ciljeve vaspitanja, i psihologiju, koja predlaže načine i sredstva

vaspitanja. Ciljevi vaspitanja mogu biti mogući ciljevi, koji zavise od slobodnog izbora

profesije, i neophodni ciljevi kojima teži svaki pojedinac. Polje vaspitanja obuhvata samo

neophodne ciljeve, formiranje moralne ličnosti. Za formiranje moralne ličnosti potrebno je

postići harmoniju između izražavanja volje i stvaranja interesovaja. Po Herbartu, ta harmonija

se postiže rukovođenjem, obučavajem i moralnim vaspitanjem.

Rukovođenje reguliše vladanje deteta u sadašnjosti. Ono služi za stvaranje

pretpostavki za kasnije vaspitanje. Rukovođenje je vaspitno sredstvo kojim se savlađuje

priroda deteta. Sredstva rukovođenja su opomena, naređenje, zabrana, kazna, nagrada, igra,

autoritet i ljubav. Jako je važno detetu uliti strah da bi se obezbedilo kasnije poštovanje

autoriteta.

Obučavanje je ustvari teorija nastave. Svaka nastava ima vaspitni karakter i služi

prenošenju znanja sa nastavnika na učenike. Herbert razlikuje tri oblika nastave:

- deskriptivna nastava služi da proširi učenikovo iskustvo i omogućuje mu da to

iskustvo ispolji i dopuni.

- analitička nastava usmerava učenikovu pažnju na pojedinačnosti i razvija logičko

mišljenje.

- sintetička nastava povezuje elemente u celinu tako što učenika vaspitava na osnovu

njegovog do tada stečenog iskustva.

Sam nastavni proces mora da ima neke bitne karakteristike, među kojima su najbitnije

jasnoća, asocijacija, sistematičnost i metod. Nastvnik novo gradivo mora jasno da predstavi

učenicaima, da ga povezuje sa prethodnim gradivom, donosi zajedno sa učenicima adekvatne

zaključke i pokaže učenicima kako se njihovo znanje može praktično primeniti.

4.7 Marks i Engels i njhovo pedagoško učenje

Kapitalističko uređenje, onda kada je u potpunosti zamenilo feudalizam, je u jednom

trenutku prestalo da se sprovodi svoje ideju u praksi. Tako nepravedni kapitalistički sistem je

sve više postajao predmet kritike, najpre od strane socijalista utopista a kasnije i od strane

novog komunističkog pokreta. Nepravde prema radničkoj klasi su bile sve više zastupljene.

Marks i Engels su sa stanovišta komunizma kritikovali celokupno stanje u društvu, a samim

tim i proces vaspitanja u kapitalizmu. Iako su sve do sada navedene teorije o vaspitanju u

17

planovi školstva bili sekularni i progresivni, u praksi se nisu u potpunosti sprovodili.

Vaspitanje je još uvek bilo blisko povezano sa zvaničnom crkvom i umnogome zavisilo od

društvenog položaja učenika. Škole su idalje služile za širenje religioznih učenja i prenošenje

političkih predrasuda. Po mišljenju ove dvojice filozofa, znanje koje se sticalo u ovim

školama je svedeno na minimum koji je neophodan za nesmetan proizvodni proces. Iako su

kritikovali vaspitanje isprepletano sa političkim idejama kapitalizma ipak su se zalagali za

vaspitanje u komunističkom duhu. Cilj ovakvog vaspitanja je svestrano razvijena ličnost.

Termin vaspitanje je obuhvatao umno i fizičko vaspitanje i tehničku obuku. Umno vaspitanje

je obuhvatalo sistematska znanja iz opšteobrazovnih predmeta, kao što je matematika, fizika,

astronomija, znanje klasičnih i stranih jezika. Fizičko vaspitanje pomaže harmonijski razvoj

čoveka i priprema ga za revolucionarnu borbu. U Marksovim delima na više mesta se mogu

naći delovi koji govore o nehigijenskim uslovima u kojima deca odrastaju i fizičkom radu

dece, kao o negativnim aspektima kapitalizma. Tehničko obrazovanje je imalo za cilj da deci

približi proces proizvodnje i da ih navikava da rukuju oruđima iz svih grana proizvodnje.

Marks i Engels su svojom teorijom pomogli proleterijatu na području prosvetne

politike i omogućili jačanje nove ideologije – komunizma. Iako je komunizam prevaziđen

mnogo pre nego što je stigao da se u potpunosti sprovede u društvu, neke ideje nastale sa

ciljem da unaprede komunizam su se i danas zadržale kao važeće.

4.8 Školstvo u XIX veku

Pošto smo već dali primere školstva u XVII i XVIII veku u Nemačkoj i Engleskoj,

sada ćemo radi hronološkog praćenja razvoja dati prikaz školstva u ovim zemljama jedan vek

kasnije.

Nemački sistem školovanja sa početka XIX veka nije pokazivao napredak u odnosu na

prethodni vek, čak se može reći i da je nazadovao. Iako su se vodeći pedagozi zalagali da

škola bude u potpunosti odvojena od crkve, crkva je uspela da ponovo preuzme monopol nad

vaspitanjem i obrazovanjem. Ovo je postignuto nizom školskih zakona koji je država donela

1854. godine. Ovaj zakon se odnosio na osnovne škole i učiteljske seminare, gde su religiozni

predmeti dolazili na prvo mesto a svi ostali predmeti su bili prožimani verskim učenjem.

Učenicima je uskraćena mogućnost razvijanja samostalnosti i interesovanja time što su realni

predmeti bili isključeni iz nastavnog plana. Pedagogija, didaktika i psihologija su bile

odstranjene iz edukacije učitelja a umesto njih budući učitelji su učili kako se upravlja školom

i organizuje nastava. Osnovna škola u Nemačkoj je doživela značajne promene tek krajem

18

XIX veka, kada su zakoni iz 1854 zamenjeni Naredbama o osnovnoj školi iz 1872. godine.

Ovim novim zakonom uvedeno je novo osmogodišnje školovanje, podeljeno na

četvorogodišnju osnovnu i četvorogodišnju višu školu. Nastavni plan je utvrdio veronauku,

nemački jezik, matematiku, geografiju, istoriju, crtanje, pevanje, gimnastiku i ručni rad kao

obavezne predmete. Uveden je i državni nadzor nad školama. Ove nove osnovne škole su bile

namenjene za decu iz nižih društvenih slojeva, dok su deca bogatih pohađala pripremne

razrede gimnazija.

Srednje škole u Nemačkoj su doživele svoju afirmaciju početkom XIX veka.

Gimnazije, iako su još uvek bile privilegovane škole, promenile su metodiku nastave.

Osnovni predmeti su bili latinski, grčki i nemački jezik, matematika, istorija i geografija,

kasnije se uvode i fizika i francuski jezik. Gimnazije prestaju da budu stručne škole već

dobijaju opšteobrazovni karakter, koji su i do danas zadržale. Gimnazijalac je, u slučaju da

želi da upiše univerzitet, morao da polaže završni ispit, maturu. Otvarane su i realne gimnazije

posle kojih je takođe moglo preći na studije, ali klasične i realne gimnazije nisu bile

ravnopravne po tom pitanju sve do početka XX veka. Osim ovih potpunih srednjih škola, na

kojima je školovanje trajalo devet godina, otvarale su se i nepotpune srednje škole na kojima

je školovanje trajalo šest godina i bile su namenjene siromašnoj omladini. Otvarane su i

devojačke srednje škole u kojima su se učili strani jezici i devojke su bile pripremane za ulogu

domaćice.

Krajem XIX veka suštinu vaspitanja u Nemačkoj činila je teorija o državljanskom

vaspitanju, koja je za cilj imala da nemačku omladinu vaspitava u duhu nacionalizma,

šovinizma i militarizma. Ovo je naročito ojačalo Nemačku pred Prvi svetski rat i omogućilo

stvaranje novih generacija sa osvajačkim težnjama.

Englesko školstvo je na početku XIX veka još uvek bilo pod nadzorom crkve. Jedini

zakon koji je država donela po pitanju školstva se odnosio na to da deca koja su zapošljena u

fabrikama moraju da pohađaju osnovnu školu. Značajne promene u osnovnim školama doneo

je Bel-Lankasterski sistem. Suština ovog sistema je u metodi međusobnog učenja, gde učitelj

predaju starijim učenicima a oni mlađima. Ovaj sistem podučavanja nije bio mnogo

plodonosan, jer je znanje koje su stariji učenici prenosili mlađima bilo izuzetno malog obima.

Radnička klasa, nezadovoljna svojim položajem, zahtevala je od države da preuzme brigu o

školi i obezbedi svima besplatno školovanje. Zakoni kojima je definisana obavezna osnovna

škola doneti su tek krajem XIX veka. Osnovne škole su bile besplatne i školovanje u njima je

trajalo 6 do 8 godina. Više osnovne škole trajale su 4 godina i njih su mogli da pohađaju samo

oni koji su imali prethodno završenu osnovnu školu. Veronauka nije bila izbačena iz

19

nastavnog programa, ali su učenici mogli sami da izaberu da li će da pohađaju predavanja iz

veronauke ili ne.

Srednje škole u Engleskoj nisu bile razvijene, postojale su velike javne škole u kojima

su se školovala deca bogatih slojeva društva. U njima se dobijalo klasično obrazovanje. Nagli

razvoj prirodnih nauka uslovio je otvaranje srednjih škola koje su imale klasićno-realni

nastavni plan. Na kraju XIX veka u Engleskoj su potojale srednje škole koje su se finansirale

od školarine učenika, privatne srednje škole i državne škole. Cilj engleske srdnje škole bio je

da obrazuje džentlmena, vaspitanog u duhu građanskog morala, lojalnosti i poštenja.

Možemo da vidimo da je napredak koji je postojao u školstvu u Evropi tokom XVII i

XVIII veka u XIX veku na neki način stagnira. Države su više brinule o održavanju

društvenog mira i sprečavanju revolucije nego o procesu vaspitanja i obrazovanja. Do

najvećeg napretka dolazi tek krajem XIX veka, kada radnička klasa uspeva da se izbori za

svoja prava i škola konačno postaje odvojena od crkve.

4.9 Pedagogija XX veka

Na početku XX veka zaoštrili su se odnosi među državama, ali i unutar država.

Kapitalizam je sve više prerastao u imperijalizam i prioriteti u društu su se promenili.

Tehnologija je velikom brzinom napredovala i dotadašnje školstvo nije zadovoljavalo

novonastale potrebe. Bilo je potrebno ponovo reformisati školu tako da ona preuzme ulogu

pokretačke snage društva. Sam sistem školstva se nije radikalno menjao, osnovno školovanje

je idalje bilo besplatno i obavezno za sve, samo su se predmeti u školama menjali, zavisno od

potreba društva. U ovom periodu nastao je najveći broj pedagoških teorija i različitih pravaca

u pedagogiji. Javile su se i mnoge reformističke ideje, radna škola, aktivna škola, škola po

meri, škola čina i još mnoge druge. Za sve ove pokrete može se reći da nisu dali odgovarajuće

rezultate. Nisu uspeli da povežu u jedinstvenu celinu nauku, obrazovanje i rad. Jedini oblik

vaspitanja koji je napredovao bilo je predškolsko vaspitanje, otvarano je sve više predškolskih

ustanova koje su decu pripremala za školu i navikavala na radne obaveze. Kritike školskog

sistema koje su nastale u XX veku polazile su od toga da škola treba da se popravi, prilagodi

trenutim interesima i potrebama države. Neke od kritika su čak i predlagale ukidanje škola i

oslobađanje društva od nje,

20

Literatura:

Cenić, S; Petrović, J, Vaspitanje kroz istorijske epohe, Učiteljski fakultet Vranje, 2005

21