Oktavno ustrojstvo muzike i igra fotona kao univerzalni život

U ovom svojevrsnom uvodu pre uvoda, poštovani čitaoče, pokušaću

da nagovestim sadržaj knjige koju si upravo otvorio. Do podataka sam došao

tokom više od četrdeset godina naučnog rada. Što bi narod rekao, dugog

koliko i jedan ljudski vek. Sve to vreme sam utrošio, nadam se ne uzalud, na

sakupljanje delića, segmenata, istine o životu, bez obzira na to da li ih

pozitivna nauka svrstava u medicinu, biologiju, fiziku, hemiju, ili pak

filozofiju, teologiju ili umetnost. Cogito, ergo sum!1

Oduvek sam smatrao da samo takav, danas bi rekli interdisciplinarni

pristup, donosi spoznaju o mudrosti življenja. Teme koje obrađujem u ovom

delu izdvojio sam ponajviše zbog neosporno moguće naučne i kreativne

širine delovanja, ali i njihove neprolazne aktuelnosti i brojnih tabua i

mistifikacija koje izazivaju u naučnim i nenaučnim krugovima. Spoj večitih

zagonetki života duše i tela, kao razrešenje uslova očuvanja zdravlja, želim

da podelim sa Tobom i kodiram ih u ključne reči: poreklo bolesti,

mehanizam transformacije i komponovanja, stvaranje HI-virusa u

organizmu, oktavna muzika univerzalnog života, ples fotona, božanska

čestica.

Sa jasnom svešću da samo pominjanje nekih od njih, ili svih zbirno,

kod nekoga može da pobudi želju za sklapanjem korica, igram na sve ili

1

ništa. Možda dotični nema istinskih afiniteta prema ovim temama. Zašto da

ne. To je ljudski. Ipak, igram na tankoj žici čovekove urođene radoznalosti.

Bez razmišljanja. Znam šta nudim i ne sumnjam u izazove interesovanja.

Ali, kako sam i sam tek samo čovek, kao autora bi me obradovala svaka

primedba, kritika, diskusija u vezi ovde izrečenog, kao znak (da li?)

ispravnog usmerenja i trošenja kreativne naučne snage.

Najveći je poremećaj duha verovati da su stvari onakve kakve bismo

želeli da budu

Luj Paster

Ponekad imam utisak da se udaljavamo od života. Mašta nas vuče na

sve strane. Retko u istom pravcu, a poslovično na dijametralno suprotne

krajeve. Ali, nije strašno to što nam radi mašta. Strašno je što nas "za nos

vuku" činjenice. Mašta spašava. Predviđa i otkriva istinu. Oslanjanje

isključivo na činjenice, te konkubine duha vidljive okom, zavodi i odvodi

međ' hiljade velova. Iz odaja mašte se lako pronalazi izlaz. Jedna slika

ustupa mesto drugoj ili se preobražava u novu. I ma koliko jeretički i

neinteligentno (makar prema trenutnim merilima) delovalo, opredeljenje za

verovanje u sopstvenu intuiciju i fleksibilnost koja iz nje ishodi, u konačnom

razrešenju uvek više nude od krutog oslanjanja na činjenice i pridržavanja za

"dokazane" istine, i iz njih proisteklih znanja. Da nije toga, gde bi Nikola

Tesla "video" svoje obrtno magnetno polje? U šta je verovao Galileo Galilej

kada je povikao – ipak se okreće! Treba li podsećati da se kao "disident"

katoličkog dominikanskog reda oslanjao isključivo na "prirodnu svetlost

ljudskog uma". Dobro, to može i tako da se nazove…

2

Može li, međutim, da pomogne i da se skine veo sa tajne porekla

bolesti, kada je i u mnogo jednostavnijim, da ne kažem prizemnijim,

životnim situacijama nemoćna? U najobičnijem sudskom procesu se na

osnovu materijalnih dokaza i svedočenja neko može proglasiti krivim, a da

zapravo uopšte nije kriv! Loš raspored zvezda ili nešto drugo, svejedno je.

Samo se ishod računa. A možda je reč o "kupovini" ili "iskupljivanju", kako

mu drago, jer svako može da "kupi" i bude "kupljen". Čak do besmislenosti.

Čovek priznaje zločin zbog koga će biti pogubljen da bi sopstvenom žrtvom

"kupio" život vlastitoj deci. Bez obzira da li ćemo ovo nazvati nesuvislim ili

budalastim, na hiljade ovakvih primera već postoji i postojaće.

Dux atque imperator vitae mortalium animus est!2 Ili, što bi Duško

Radović rekao: "Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine.

Oprostite životu i svetu što nisu savršeni."

Na sudski proces, u kome presuda još uvek nije izrečena, podseća i u

vremenu davno zagubljeno poglavlje istorije medicine – sukob naučnih

stavova, blaže rečeno akademska rasprava, slavnog Luja Pastera3 i njegovog

savremenika Antoana Bešama4, profesora biohemije i dekana medicinskog

fakulteta u Lilu. Bešamu se kasnije priključio Ginter Enderlajn, a Pasterovoj

strani (nakon žestokih naučnih rasprava povremeno začinjenih čak i ličnom

netrpeljivošću) Robert Koh5.

O čemu je reč? Uvaženi Bešam i Enderlajn su zastupali tezu da svaka

bolest potiče iznutra. Glavni postulat ovog stanovišta podrazumeva prisustvo

praćelija (soraba, nemanodija) u organizmu domaćina i njihovu sposobnost

preobražavanja u različite oblike i, shodno tome, iniciranje i podsticanje

patogenih procesa u organizmu pod dejstvom različitih spoljnih uticaja.

Znači, stvaranje određenih uslova pod kojima dobroćudni, vredni i korisni

"radnici" najednom "polude", to jest počnu da se menjaju i pretvaraju u

3

sopstvenu suprotnost. U tom njihovom preobražaju leži razlog nastanka

mnogih bolesti. Imajući rečeno u vidu, ova teorija je istovremeno realna

koliko i fantastična.

Ni njoj suprotstavljena teza nije ništa manje ni realna ni fantastična,

ma kako na prvi pogled izgledala. Njen osnovni postulat je tvrdnja da sve

bolesti dolaze spolja. U veoma grubom prevodu, bolesti "lete" vazduhom,

"putuju" vodom, "gamižu" kroz zemlju, dakle prolaze kroz najrazličitije

sredine ili ih koriste kao svojevrsno "prevozno sredstvo" kako bi stigle na

nezakazanu partiju ruskog ruleta – na koga naiđu, njega su napale. S tim što

u "šaržeru bolesti" ima mnogo više od jednog "metka".

Pomenuta dva stava su u međusobnom sukobu i definisani tako da

isključuju jedan drugi. Ali, bez obzira na to koji je ispravniji (ni jedan se ne

može odbaciti kao apsolutno netačan), ljudi se razboljevaju, a teško

objašnjive epidemije, čas ovde – čas tamo, nenadano pojavljuju. Bilo je i

biće raznoraznih bolesti i njihovih epidemija, a ljudi će oboljevati od kuge,

kolere, boginja…

Ukoliko se priklonimo prvoj teoriji, nameće se pitanje: ako bolest već

"čuči" u čoveku i razvija se pobunom "radnika" preobraženih u zarazu, kako

se konkretna bolest širi u određenoj populaciji? Potom i – kako dolazi do

epidemija? (Delimično objašnjenje postoji u knjizi "Nada za Srbiju", od 333.

strane: ćelijske čestice-higijeničari se unutar ćelije vezuju za nepotrebne

ćelijske molekule, veoma često patogene, i izbacuju ih iz organizma znojem,

disanjem, preko urogenitalnog i digestivnog trakta.)

U slučaju opredeljenja za drugu teoriju, postavlja se pitanje – zbog

čega u vreme epidemije neki ljudi oboljevaju, a neki ne? Čak i oni za koje se

ne bi moglo reći, bar ne po nekim opšteprihvaćenim merilima, da "pucaju od

zdravlja". Slabunjav i večito bolešljiv čovek se na volšeban način provlači

4

kroz užasavajuću epidemiju, recimo, velikih boginja ili kolere, dok oko

njega kao pokošeni padaju oni koji su koliko juče predstavljali oličenje

zdravlja. Kako je to moguće?

Iz rečenog se jasno nameće neophodnost pronalaženja nove teoretske,

potom i primenljive praktične postavke, u cilju potpunijeg objašnjenja

uzroka i nastanka bolesti. Sve lepe teorije nastale još u antičkim vremenima,

prema kojima se miševi rađaju iz žita, a moljci legu iz brašna i sl, možda i

nisu u tolikoj meri smešne koliko nam danas izgledaju. Činjenica je da se

miševi pojavljuju i legu tamo gde ima puno žita, a moljci gde ima dovoljno

brašna. Ako nema žita i brašna, neće biti ni miševa i moljaca. U ovoj teoriji,

dakle, ipak postoji nešto što bi moglo dalje da se razvija. Nova, treća teorija,

mogla bi da se razvije (i) na tim zrncima istine. Zašto se, na primer, isti

pupoljci (začeci) u jednom organizmu pretvaraju u kancer, u drugom u

influencu, a u trećem u nešto sasvim "deseto"? Recimo, u TBC.

Treba primetiti i to da je uvek i obavezno reč o bolesti, patološkom

narušavanju ravnoteže u organizmu, a nikada o pospešivanju zdravlja. Zašto

nije zabaležen ni jedan poremećaj koji bi opštem zdravlju dao nov kvalitet?

Recimo, životni vek čoveka od biblijskih 800-900 godina? Zdravlje je strogo

i zauvek definisana "jedinica mere" i svaki pomak u bilo kom smeru

obavezno vodi u patologiju? Odgovor na ovo pitanje se nesumnjivo nalazi u

dalekoj budućnosti i nemam nameru da ga ovde elaboriram, tim pre što ga je

neuporedivo teže dokučiti od odgovora na večitu dilemu o kokoški i jajetu.

Šta više, u ovom slučaju se ne zna da li uopšte postoje "kokoška i jaje"!? U

formuli zdravlja je jedina konstantna – dilema!

U svakom slučaju, ne možemo odbaciti činjenicu da oboleli u nekim

slučajevima širi, tj. prenosi, zaraznu bolest na druge ljude. Time je oborena

prva teorija? Činjenica je, međutim, i to da se neće razboleti svako ko dođe u

5

dodir sa obolelim. Šta je sa hiljadama onih koji su vodili brigu i negovali

zaražene velikim boginjama, tifusom, kolerom, kugom itd? Da li je, i kako,

apotekar i nikada zvanično priznati lekar iz Avinjona (Francuska) još

polovinom 16. veka znao da se njemu ništa loše neće desiti dok su mu

takoreći na rukama umirali žena i sin od kuge u centru grada opustošenog

epidemijom? Manje je važno to što je njegovo ime Mišel de Nostradamus, u

istoriji ljudskog roda zapamćeno u liku večito zagonetnog proroka i

astrologa. Da li je time poljuljana druga teorija koja, istina, dopušta da se

neće baš svi razboleti koji dođu u dodir sa zaraženima?

Lekari i lica zadužena za negu obolelih su na izvestan način imali

svest o tome da će ih bolest mimoići. Iako bazirana uglavnom na intuiciji,

ipak je postojala kao činjenica. S druge strane, ne može se prenebreći ni

podatak da se deo njih razboleo i zarazu preneo da druge. Nekome je bilo

dovoljno "samo da pogleda" obolelog od, recimo, velikih boginja, pa da i

sam padne u bolest i to u njenom najdrastičnijem obliku.

Sva iskakanja iz pomenutih definisanih medicinskih stavova, gone na

traženje trećeg. Po nepisanom pravilu, najčešće smeštenog negde na

sredokraći prethodna dva. Jedan deo mogućeg "međurešenja" se krije u

delovanju spoljašnjih podsticaja na razvoj bolesti: neki (a može i više njih)

od spoljnih činilaca inicira menjanje, potom i pobunu "pupoljaka" u

organizmu i stvaranje naizgled samoubilačkog procesa. Samo naizgled. Nije

reč o istinskom samoubistvu. Dešava se nešto veoma čudno: "podstanari"

uništavaju organizam domaćina, čak i ćeliju-domaćina, a pritom sami – ne

umiru. Besmrtni su poput duše. Šta onda nose pomenuti "pupoljci", to jest

nemanodije, sorabi itd? Po već usvojenim i na nivo zakona izdignutim

teorijama, oni nose – energiju! Oni su, dakle, ta energija od koje ne samo da

nastaje život, već i duša živi? Večni život!

6

Najpre je bila energija, potom materija. Materija je stvorena iz

prvobitne i večne energije koju znamo kao svetlost. Zasijala je i pojavile su

se zvezde, planete, čovek i sve što je na Zemlji i u Univerzumu. Materija je

izraz beskonačnih vidova svetlosti, zato je energija starija od nje.

Nikola Tesla6

Ovo znači da je spoljašnji uticaj ipak neophodan – bacil, virus,

mikroorganizam koji će ući u telo i podstaći pobunu. Ali, bez obzira na svu

agresivnost, pa čak i "zavodljivost", dotičnog mikroorganizma prema

sićušnim podstanarima, i njegovu širokogrudu ponudu da ovima "svašta

padne na pamet", ima organizama koji će i agresivnost i "zavodljivost"

dočekati hladno. Neće doći do pobune, još manje do "emotivnih reakcija" u

smislu "ludovanja". Zašto? Zbog postojanja izvesnog oblika "stabilne

vlasti". Među podstanarima-radnicima u takvom organizmu nema

"štrajkača" niti realnih izgleda da se oni pojave. Reč je o nešto drugačijoj

organizaciji života, bolje reći – organizaciji energije. Ukoliko prihvatimo da

sve te čestice, nama već poznate i viđene uz pomoć posebnih mikroskopa

(poput Nesansovog), nazovemo vidljivom energijom, moramo imati na umu

da je i ona (ta energija) sastavljena od nekih (drugih) čestica. Ne postoji

nešto, a da je sačinjeno – ni od čega. Osim u teoriji. A ako ih nazovemo

nosiocima energije, treba imati u vidu da je reč o boljoj organizaciji, to jest

boljem vođenju te beskrajno mnogobrojne sićušne populacije koja čini život

i zdravlje organizma koji, opet, predstavlja samu žižu ili jezgro energetskog

omotača.

Sve "fleke", siva i slaba mesta, rupe i oštećenja na energetskom

omotaču, su vrata, prolaz, neka vrsta sita kroz koje mogu da uđu nova

7

"naređenja" u vidu impulsa iz spoljnog sveta. Jasno je da su kod čoveka

relativno dobrog zdravstvenog stanja zdravi ne samo organi (jetra, želudac,

pluća itd.), već su u harmoničnom i uravnoteženom odnosu i njihove

pojedinačne energije i ukupan unutrašnji bioenergetski status i potencijal

celog organizma. [Pri tom, ne treba zanemariti i moguć uticaj energetske

(ne)ravnoteže organizma na energiju iz bliskog okruženja.] Kod takvog

organizma unutrašnja homeostaza nije oštećena stresom. Ovo ne znači da

njegov vlasnik nije imao stresove, ko ih nema, već da je njima umeo da –

vlada. U tom slučaju je mogućnost pojave bolesti svedena gotovo na

minimum baš kao i spoljašnji, moguće patogen, uticaj.

Kako dolazi do prvog, inicijalnog, oboljenja (recimo kolere) koje će

potom prerasti u epidemiju? Odakle prvi oboleli "dobija" bolest? Nameće se

odgovor da je već postojala u njemu. Kako se zarazio ukoliko je nije bilo u

nekoliko generacija njegovih predaka? Opet se nameće odgovor: bolest je

upamćena! I "prvi oboleli", dakle, poput mnogih drugih, nosi bolest u

genetskoj memoriji, samo što se kod njega, eto, iz nekih čak jednostavnih i

gotovo trivijalnih razloga, budi i razvija. Razlog tome može da bude, na

primer, nekvalitetna, a ne obavezno zaražena, voda, čak i ona sa samo lošom

porukom. Dakle, i nezadovoljstvo, duhovna i duševna prljavština ili

očajanje, mogu iz memorije organizma da iščeprkaju poruku koja glasi –

kolera. Sa kolerom i drugim zaraznim bolestima, na žalost, pojavljuje se još

jedan, za epidemiju veoma važan momenat – strah!

Strah otvara telesna "vrata" mikroorganizmima, odnosno, pomenutoj

energiji. A ona se širi na sve strane. Spaja ljude, to jest, sva živa bića, isto

kao i neživa. Kvalitet i kvantitet tog kontakta u ovom kontekstu nisu previše

važni. Bitno je to da, recimo, i u ovom trenutku naše energije

korespondiraju, čak se i mešaju. Tvoja, koji čitaš ove redove, i moja, koji

8

sam ih napisao. I prenošenje bolesti putem energije je deo tog procesa, pod

uslovom da se ne shvati u najbukvalnijem smislu. Na koji način slikar ili

književnik, recimo, komuniciraju sa "konzumentima" sopstvene umetnosti?

Zašto se čovek nakon slušanja Mocarta ili Čajkovskog oseća opušteno a

nakon rejv-žurke rastrešeno? Zbog njima izazvanih emocija. U redu. Ali i

razmenjene energije. Ovaj izraz se inače veoma često koristi na koncertima

popularne muzike, mada oni koji ga izgovaraju najčešće nisu svesni šta on

zaista podrazumeva…

"Život je ritam koji se mora spoznati. Sve što živi povezano je

dubokim i divnim vezama. Čovek i zvezde, naše srce i kruženje

beskonačnog broja svetova. Te veze su neraskidive, ali one se mogu

umilostiviti tako da čovek i sam počne da stvara nove odnose u svetu, a da

stare ne naruši. Znanje dolazi iz vasione, naš vid je njegov najsavršeniji

prijemnik. Imamo dva oka, zemaljsko i duhovno, treba nastojati da ona

postanu jedno oko. Univerzum je živ. Kamen je misao i osećaj. Zvezda koja

sija traži da je gledamo i da nismo odveć obuzeti sobom, razumeli bismo

njen jezik i poruke."7

U svakom slučaju, za sada je dovoljno reći da je ideja, to jest teorija o

prenošenju bolesti putem energije ništa više ili manje fantastična od

prethodne dve. Kada bi se naseljeno mesto ili geografski region u kome se

pojavila epidemija sačuvali od straha i panike, bili bi spašeni i njihovi

odbrambeni mehanizmi, ali i nešto još važnije – energetska ravnoteža.

Posledica toga bi bio izuzetno mali broj obolelih!

[Nisam bez razloga početkom NATO bombardovanja 1999. godine u

TV-emisiji "Biseri" sugerisao i čak zahtevao od naroda da u (srpski) inat ne

padnemo u depresiju, strah, histeriju. Istovremeno sam predvideo mogućnost

9

stvaranja energetske odbrane preko naših pet upokojenih naučnika. O svemu

tome sam pisao u knjizi "Srbiji na zdravlje"…]

S obzirom na to da dve suprotstavljene teze utemeljene na

dijametralno različitim osnovama isključuju jedna drugu, obe se moraju

uzeti u obzir u traženju rešenja (odgovora, istine), najčešće smeštenog

"negde između". Kategoričnost ili isključivost nije istovremeno i potvrda

tačnosti. Svi su, i niko nije, u pravu. Nesmunjivo je da se virusi, bakterije i

patogeni uopšte mogu "otposlati" iz bolesnog organizma u etar8 i na taj način

širiti. U kontaktu sa drugim organizmom delovaće zarazno, odnosno u

njemu će inicirati već pomenutu "pobunu".

Još nešto ne treba gubiti iz vida: kolektivnu svest! U knjizi "Todoxin

– varijante prirodnog virostatika, citostatika, dekomponatora, restauratora i

reaktivatora, antigljivične supstance, u lečenju HIV-infekcije, kanceroznih i

ostalih stečenih (neizlečivih) oboljenja", napisao sam:

"Mikroorganizmi i virusi imaju zajedničku, kolektivnu, svest.

Takoreći, zajedničku mudrost. Razumevanje te vodeće ideje, razumevanje

puteva i delovanja virusa i mikroorganizama, omogućiće čoveku da ih istera

iz depoa u kojima su gotovo učaureni i nedostupni delovanju

konvencionalnih terapija. Zahvaljujući veoma dobro razvijenim

mehanizmima odbrane, mikroorganizmi se fantastično prilagođavaju

postojećim situacijama i trenutnim promenama izazvanim delovanjem

farmakoloških preparata. Izuzetno su uporni i neretko trijumfuju nad

proizvodima čovekovog razuma i nauke. Ipak, sa smrću organizma i sami

umiru…"

U knjizi "Srbiji na zdravlje" pojasnio sam prethodno:

"Generalno gledano, virusi su 'misleći' organizmi. Njihovo ponašanje

je manje haotično i slučajno nego – namerno. 'Svest' im se može

10

okarakterisati kao neverovatno intuitivno znanje razvijano milionima godina

i nesputavano razumom kao što je, recimo, slučaj kod čoveka. Sve manji

broj ljudi ima svest o sopstvenoj vidovitosti, onoj minimalnoj vidovitosti

koja se može nazvati i osećajem, intuicijom, u vezi onog što će se dogoditi u

najbližem i najkraćem vremenskom intervalu. Ta intuicija je, međutim,

nagon za samoodržanjem kod životinja.

Uprkos svim nestancima i nastancima naroda, jungovski arhetip je

ostao kao vrsta kolektivne (pod)svesti iako svaki čovek poseduje samo

svoju, individualnu, svest. Po otprilike sličnom modelu, to bi moglo da se

odnosi i na bakterije i viruse, samim tim i HIV i kancerogene ćelije. Svi oni,

moguće je, poseduju izvesnu vrstu, oblik, kolektivne svesti. Poput one koja

se stvara u uličnim demonstracijama, u košnici pčela ili oblaku skakavaca.

Možda će buduće terapije biti bazirane upravo na prodoru u tu 'kolektivnu

svest' virusa kao jedino mogućem načinu njihovog zaustavljanja,

kontrolisanja i sprečavanja razornog dejstva bez obzira da li su pravljeni u

cilju biološkog ratovanja ili su nastali usled prirodnih mutacija…"

Ukoliko, dakle, skakavci, pčele, mravi, pa čak i mikroorgnizmi, imaju

kolektivnu svest, ne treba sumnjati da je poseduju i pramikroorganizmi –

svojevrsna esencija života razlivena u svakom čoveku. Kako se širi panika?

Gde nastaju kolektivne psihoze i neuroze? Zašto masa ljudi najednom počne

bezglavo da juri, pa gaze jedni preko drugih, bez ikakvog smisla i čak u

korist sopstvene štete s obzirom na mogućnost (samo)povređivanja, ukoliko

u njoj ne postoji izvestan oblik "baze za kolektivnu svest" iako je

sopstvenim mozgom, obrazovanjem, kulturom, izdvojena iz one vančulne

fluidne energije svesti? U čoveku, dakle, ipak postoji osnova, jezgro na koje

može da se utiče energijom i na taj način podigne njegova urođena

(arhetipska) kolektivna svest do maksimuma.

11

Do koje mere, teško je reći, a još besmislenije tvrditi. Jedan od bližih

primera je to što ogroman procenat roditelja u izvesnom periodu deci daje

isto ime. Tako postoje čitave generacije Nemanja, Vuka, Gordana, Nikola,

Ivana, Danijela, Jovana itd. Zašto? Kako neko ime ulazi "u modu"? Da li je

uopšte reč o modi? Zašto ljudi prate modu (a danas je moderno da se za

modu kaže "trend"), ne samo u odevanju, izboru filma, muzike i sl, već i u

korišćenju pojedinih lekova i uzimanju određene hrane? Svi odjednom,

recimo, jedu salatu u ogromnim količinama. Ili jedu morske plodove iako su

im i pradedovi bili "čisti" kontinentalci. Ili se "satiru" od senfa, majoneza,

kečapa, origana… Kako je moguće da tolikoj populaciji ljudi organizam u

isto vreme traži isto? Da li je, dakle, reč samo o modi? Sumnjam. Odgovor

na postavljena pitanja je daleko kompleksniji od prvog utiska.

"Panika" energije

Nas, međutim, interesuje kako može da se deluje na infektivne bolesti

i šta je to uopšte – infektivna bolest? Reč je o jednom iz čitavog niza pitanja

tipa "ni crno, ni belo", "i jeste, i nije". Da bi krenulo širenje jedne infektivne

bolesti (u njih ubrajam i kancer), neophodno je da "uđe u modu" odnosno da

naiđu njenih "pet minuta vladanja i haranja". U tom slučaju je treba uobličiti

kao ličnost, personalizovati? Zašto da ne. Sida inicira pobunu

"istomišljenika" (stvorenih određenom vrstom "nezadovoljstva") u raznim

organizmima. I sve dok su pomenute praklice života (sorabi, nemanodije9)

zadovoljne u organizmu domaćina, nemaju potrebu da se menjaju. Ukoliko

ipak krenu s preobražavanjem od dobrih pomagača, radnika i čuvara u

svojevrsne "buntovnike, neradnike i izdajnike", razlog mora da leži u

njihovom nezadovoljstvu. A s obzirom na to da je reč (i) o

12

(polu)energetskim organizmima (bićima, telima), nezadovoljstvo je

psihofizičke prirode. Ceo organizam će se naći u stanju pobune i, ne

prihvatajući takvu situaciju, početi sa vlastitom transformacijom,

preobražajem.

Pogledajmo pomenutu transformaciju izbliza. Na primeru čoveka, u

već viđenoj situaciji. Reč je o poslušnom, vrednom i bogobojažljivom

nemačkom službeniku, koji je celog života slušao nadređene, besprekorno i

bespogovorno izvršavajući radne zadatke. Baš kao i njegov otac, deda,

pradeda. Sudbina je, međutim, htela da za vreme Drugog svetskog rata

postane čuvar koncentracionog logora. Do juče blagorodan i blagodaran,

službenik se najednom pretvara u svoju najcrnju kreaturu – bezdušno i

bezumno biće koje, baš kao i do tada, slepo izvršava sva naređenja ne

razmišljajući (ili čak uživajući) o užasu koje sobom nosi. Ko je kriv: on ili

sistem? Ukoliko je on: zato što je ćutao ili zato što nije govorio? Da li je

užas sopstvenog činjenja oduvek nosio u sebi ili ga je strah od užasa učinio –

užasnim? Ma kakav bio odgovor na postavljena pitanja, jedno je sigurno: da

nije izvučen iz svog sveta prašnjavih fascikli i neugledne kancelarije,

odnosno, da mu nije pružena prilika da postane zao, ceo život bio mu prošao

u ulozi vrednog mrava koja ćuti i sluša.

Ovakvih i sličnih primera preobražaja je bezbroj. Zajednička crta im

je pobuna uspavanih, pritajenih unutrašnjih sila čoveka ili njima sličan

talasno-energetsko-materijalni status. Otpočinjanjem transformacije, dolazi

do pobune ili "panike" energije. Zašto, u tom slučaju, čak i kancer ne bi

mogao da bude rezultanta takve, za dušu gotovo neizdržive, a ničim

izazvane, situacije? A tu je, naravno, i sveprisutni stres. Neizostavan činilac

nastanka velike većine bolesti. Protiv njega se svako bori na svoj način i

sopstvenim mehanizmima, međutim, ima i onih koji te mehanizme nemaju,

13

valjda uljuljkani relativno jednostavnim i lagodnim životom i nesvesni

prisustva permanentnog stresa.

Možda sve, pa i humane, ćelije nose u sebi sićušne, ali visokog

energetskog potencijala, "higijeničare" poput, recimo, monocita/makrofaga?

Kako zbog malog "gabarita" nisu u stanju da "progutaju" (u sebe unesu)

veće, a za organizam nepoželjne, čestice, lepe se za njih i izvode ih iz ćelije i

organizma kroz kožu (pore), disanjem (iz pluća), putem anogenitalnog trakta

i sl.

Ovim može da se "pokrije" tj. potkrepi prva od pomenutih teorija

(Bešam-Enderlajn) po kojoj bolest dolazi iznutra, ali ne može do kraja da se

objasni. Epidemija pegavog tifusa (Typhus exanthematicus) nastaje tako što

se vaška, hraneći se krvlju obolelog, i sama inficira, to jest, sa krvlju uzima i

bolest (preciznije, njenog uzročnika: Rickettsia prowazeki) koju potom

prenosi na novo "hranilište". Ubadanjem zdrave osobe, ova dobija

"injekciju" pegavca i velika je verovatnoća da će se razboleti. To što mali i

vredni intracelularni (unutarćelijski) čistači ponekad ne odrade svoj posao

kako bi trebalo može da znači ili da ih je premalo ili da je invazija suviše

agresivna (po snazi i broju) ili da su za to iz nekog razloga nezainteresovani

i nalaze se u stanju izvesne depresije. Imajući u vidu da su "podstanari"

prvenstveno energetska tela, lako ih je moguće povezati sa impulsima koji

dolaze od duše, dakle istog energetskog bića istog organizma. U slučaju da

taj podsticaj izostane, ako je duša u depresiji, bez volje, umorna, biće

neefikasni i kao i duša bezvoljni, depresivni i umorni. Umesto energičnog

odstranjivanja (izvođenja) uljeza iz organizma, pustiće da stvari

nekontrolisano teku svojim tokom "a da prstom ne mrdnu".

U borbi za zdravlje značajno mesto zauzimaju i takozvani hormoni

sreće, to jest endorfini. Svojevrsni eliksir psihofizičkog zdravlja i

14

samopouzdanja, čovekova veza sa lepotom i kreativnom snagom prirode i

Univerzuma. U legende mnogih drevnih civilizacija utkana je priča o

čudesnoj supstanci koja smrtnike daruje nebeskom besmrtnošću. U antičkoj

Grčkoj je bila poznata kao "ambrozija", hrana bogova. Hindu mitologija je

zna kao "amritu", pravi se mućenjem mleka velikog kosmičkog okeana. U

alhemiji je "eliksir života" i "cvet Sunca". U drami "Alhemičar", Ben

Džonson 1610. godine kroz monolog glavnog lika objašnjava da eliksir

može svakome da donese čast, ljubav, poštovanje, dug život, bezbednost i

hrabrost, a osamdesetogodišnjeg starca pretvori u dete...

Za endorfine se danas zna da su biohemijski proizvod ljudskog tela.

Po hemijskoj strukturi su slični opijumu i njegovim derivatima (poput

morfijuma), s tim što kao sastavni deo normalnog telesnog hormonskog

sistema ne stvaraju zavisnost i nisu štetni. Osnovne osobine endorfina su:

- stvaranje fizičkog zadovoljstva i otklanjanje bola (u ekstremnim

situacijama, telo je sposobno da proizvede i do hiljadu puta jače endorfine

od sintetizovanog morfijuma);

- pospešivanje zaceljenja rana ili oštećenog tkiva;

- jačanje imunološkog sistema;

- stvaranje fizičkog osećaja dobrog stanja koji se pretvara u emotivno,

mentalno i psihološko zdravlje i osećaj sreće;

- izazivanje pozitivne euforije i stanja blaženstva kod koga čovek

doživljava duboku duhovnu vezu sa celokupnom prirodom i Univerzumom.

Organizam u suštini produkuje endorfine u svakom trenutku koji

doživljavamo kao prijatan. Svejedno da li je to uživanje u zalasku sunca,

slušanje prijatne muzke, druženje sa prijateljima, gol na fudbalskoj utakmici,

pogled na cvet ili dodir i osmeh drage osobe. Za osobu naviklu, recimo, na

duvan, pušenje je vrsta smirujućeg psihološkog rituala koji pokriva višak

15

pažnje i stimuliše mozak na lučenje endorfina, "hormona zadovoljstva". Na

taj način će uhvatiti trenutak sreće i spokojstva uprkos svakodnevnom

depresivnom stresu. U svakom slučaju, rezultat je uvek plima osećaja

psihofizičke prijatnosti pridošle od istih unutrašnjih supstanci.

Stvaranje dobrog unutrašnjeg osećaja namernom proizvodnjom

endorfina, predstavlja jednu od osnovnih životnih veština. Kratkoročno

gledano, stimuliše fizičko zdravlje i izaziva osećaj sreće. Dugoročno, reč je

o strategiji izgradnje dubokog osećaja skladnog odnosa sa svetom, bez

zavisnosti od drugih osoba ili spoljnih okolnosti i uticaja. Iz psihološkog

ugla to znači "dobro se osećati u vlastitoj koži".

Endorfini moraju da cirkulišu telom u cilju snaženja imunog sistema i

"otvaranja" napetog, kristalisanog ili koagulisanog tkiva. Bolest se pobeđuje

omogućavanjem prolaska preko potrebnih antitela u zahvaćena područja.

Zdravo telo, dakle, podrazumeva da krv, hranljive materije, hormoni itd,

neometano cirkulišu kroz sistem. Ukoliko to nije slučaj, moglo bi da se

govori o jednoj od mogućih definicija bolesti. Otečeni zglob pokazuje prve

znake oporavka povećanjem pokretljivosti tj. poboljšanom fleksibilnošću.

Svrha i krajnji cilj prirodne medicine je, pored ostalog, uklanjanje

prepreka u cirkulaciji životno važnih supstanci i materija, samim tim i

napetosti, bez obzira na njihovu etiologiju. Na taj način se organizam vraća

u prirodno stanje "protočne" harmonije koja podrazumeva svakodnevnu

prijatnost u kojoj bi trebalo da živimo. Manje je važno da li se to postiže

masažom, lekovitim travama, odgovarajućom ishranom, akupunkturom,

aromaterapijom, jogom, sportom, meditacijom…

Stres, poremećaj ciklusa kortizona (povećanje njegove koncentracije)

i pad nivoa endorfina ispod 28 procenata, odnosno, za više od 72 procenta,

vode u bolest. Pomenuti procenat nije toliko važan koliko činjenica da

16

nedostatak endorfina smanjuje, u nekim slučajevima čak i eliminiše, volju za

životom. Gubitak životnog elana se pretvara u impuls i naredbu za

prestankom života. Uočavaju se mogućnosti i lokacije "zaduženih za

samoubistvo organizma", a potom šalje impuls da "porade na konačnom

kraju"…

Iako nesumnjivo važnog za organizam, nepažljiva primena sintetskog

endorfina (u pilulama, recimo) lako može da rezultira neodgovarajućim,

češće preteranim, dozama. Ukoliko je ona zaista neophodna, treba je

sprovoditi pravilno i obazrivo, uz razmatranje mogućnosti dobijanja

maksimalne efikasnosti (dobrobiti) kod najtežih oboljenja. U tim

slučajevima treba da pruži osećaj blaženstva i pomirenosti sa konačnim

krajem. Valja imati na umu i da samo u početnoj fazi gubljenja endorfina

dolazi do depresije i blokade protoka životne energije, samim tim i

nedostatka volje za životom.

Endorfin nije agresivan, ne deluje stimulativno poput narkotika. Zato

treba naučiti kako da se pospeši njegovo lučenje mentalnim tehnikama,

dakle, sopstvenim mozgom. Postoje razne vežbe i načini. Sam endorfin,

međutim, nije dovoljan za odbranu organizma. Pre bi mogao da se

okarakteriše kao svojevrsna anestezija. Ovo znači da, ukoliko se ne otkloni

inicijalni uzrok propadanja organizma, do konačnog kraja će svakako doći, s

tim što ovaj može da bude bezbolan ili bar manje bolan. Endorfin je, dakle,

potreban, ali ne i dovoljan. Šta je to još potrebno, možda ponajbolje sugeriše

deo (srećom, manji) savremene i nestrpljive populacije mladih ljudi poseglih

za drogom kao surogatom endorfina. Dakle, razlog za ulazak u narkomaniju

može da leži u nemogućnosti pronalaženja sopstvenog uporišta u životu i

izostanak nade tj. životnog optimizma.

17

"Mladi se ljudi osećaju nesrećnijim nego stariji. Mladićko je očajanje

naglo i ogorčeno, jer ne znaju koliko posle prvih poraza ostaje u životu još

novih puteva sreće i pobede… Ne znaju šta imaju i zato potcenjuju život.

Šekspir stavlja u usta mladog Romea ove reči: 'Obesite vašu filozofiju ako

ona ne može da napravi jednu Juliju, i premesti jedan grad s nekog mesta na

drugo mesto…' Kod mnogih ljudi je ideja o životu veća nego život."*

Glavni izvor permanentnog stresa koji vodi u pad imuniteta, odnosno

poremećaj ravnoteže jedinstvenog psihoneuroimunoendokrinog sistema, po

svemu sudeći je – beznađe. Kao odgovor na poremećenu homeostazu i

ugrožen opstanak, pokreću se različiti transformirajući faktori i principi koji

iniciraju i pospešuju prelazak prvobitno simbiotičkih (prijateljskih)

mikroorganizama u patogene (štetne).

Najbolji primer lakog i čak namernog izazivanja stresa u određenoj

populaciji, jesu svakodnevne vesti na tzv. informativnim TV programima.

Zahvaljujući satelitskim vezama, gledaoci tokom 24 časa primaju

informacije o svim nesrećama, zajedno sa brojem poginulih, širom sveta. Ma

kako bile strašne, gadne, pa i neljudske pomenute pogibije, zgrožen i pod

stresom gledalac (ljudska nesreća nikog normalnog ne ostavlja

ravnodušnim) ne razmišlja u oblasti teorije velikih brojeva kad čuje, recimo,

da je "u Indiji pao u provaliju autobus pun putnika" i pri tom ne zna da

dnevno na srpskim putevima u automobilskim nesrećama ponekad gine i na

desetine ljudi. Da li je zaista važno da sazna (ili čak u direktnom TV prenosu

prati!) da, recimo, neki ludak u nekom američkom gradu i sa nekog

američkog oblakodera ubija snajperskom puškom nedužne građane u

obližnjem parku ili da druga dvojica umobolnika ubijaju nedužnu decu u

školi dok se, opet recimo, negde u Rusiji "steže obruč" oko manijaka koji je

nekoliko desetina, takođe nedužnih, osoba silovao, a potom masakrirao?! Šta

18

prosečan srpski TV gledalac dobija takvim informacijama upotpunjenim

direktnim TV prenosom? Samo – stres!

Mali, a besni: virusi

Gde je, zapravo, locirana opasnost po čovekovo zdravlje? Valja se

setiti da je organizam prepun virusa. Ali, većina su ne samo "dobroćudni"

nego i neophodni i sa određenim "zadatkom" (poput bakterija) u čovekovom

telu, preciznije – uslov opstanka. Zašto i kako, onda, nastaje bolest? Svaki

od njih obavlja određenu ulogu, zbog koje se uostalom tu i našao, sve do

trenutka kada iz izvesnog razloga dolazi do transformacije i "preobraćanja"

u izazivača bolesti. Veoma je teško objasniti zašto uopšte dolazi do

pomenute transformacije i pokretanja "bolesne priče", bez obzira da li je reč

o običnoj kijavici ili malignom procesu.

Uzrok najčešće leži u poremećaju ravnoteže imunog sistema. Virusi se

aktiviraju kao nepovoljni, maligni, štetni, a nov "zadatak" obavljaju, kao i

uvek, marljivo. S druge strane, moguć je i konkretan atak na organizam.

Uzrok "broj tri" se može ilustrovati primerom rinovirusa, koji iz nekog

razloga mogu da postanu osetljivi, recimo, na polen. Do mozga dospeva

informacija o mirisu (polenu) na osnovu koje se prosleđuje naredba "o

ponašanju" u situaciji napada na organizam spolja. Reakcija je kijanje ili

kašalj, s ciljem izbacivanja pridošlog stranog tela (polen, molekuli mirisa,

prašine i sl.), ali i odbcivanje postojećeg "viška" virusa u organizmu.

Akutne virusne infekcije disajnih puteva izaziva preko 150 danas

poznatih virusa. Od virusa influence (gripa) i srodnih virusa parainfluence,

do virusa obične prehlade. Pored ovih, postoje i drugi uzročnici bolesti

disajnih puteva, kao što su, na primer, bacil influence, streptokok i dr. S

obzirom na to da se čitava gomila pomenutih izazivača međusobno razlikuje

19

po građi, antigenskoj strukturi, jednom preležana bolest uzrokovana jednim

tipom virusa ne štiti čoveka, preciznije, ne stvara u njemu imunitet protiv

infekcije drugim virusom.

Akutne respiratorne infekcije se uglavnom prenose kapljicama

prilikom kašlja, kijanja i govora, ali i sasušenim kapljicama obmotanim

sasušenom sluzi, tzv. kapljičnim jezgrima u kojima se nalazi virus. S

obzirom na to da im je inkubacija (vreme od trenutka zaražavanja do

početka bolesti) kratka, od jedan do pet dana, da su veoma infektivne i da se

šire kapljicama, akutne respiratorne bolesti se izuzetno brzo rasprostiru. Brže

nego ijedna druga zarazna bolest. Takvom širenju akutnih virusnih

respiratornih infekcija doprinosi i to što je stvaranje imuniteta na njih u

priličnoj meri relativno i nepouzdano. Kako se antigenska struktura virusa

influence stalno menja, a postoji veliki broj drugih respiratornih virusa, veća

je mogućnost zaražavanja novim tipom i podtipom virusa protiv koga osoba

nije zaštićena (imuna), nego onim na koji je njen organizam postao imun. To

se uvek iznova potvrđuje na prelasku jeseni u zimu i zime u proleće.

Disajni putevi su "ulazna vrata" virusa, izazivača respiratornih bolesti.

Virus dospeva na sluzokožu gornjih disajnih puteva i izaziva degeneraciju i

nekrozu (smrt) epitelnih ćelija, potom sledi najpre kataralna, a zatim

nekrodirajuća, membranozna i gnojna upala. Proces se širi od gornjih delova

disajnih puteva (nosa i ždrela) prema dole, potom dospeva u dušnik, bronhije

i bronhiole, a kod najtežih slučajeva i u sama pluća. Infekcije disajnih

puteva, a pogotovo njihove bakterijske komplikacije, šire se i izvan organa

za disanje – u srednje uho i sinuse, gde mogu nastati i hronične gnojne

upale. U nekim slučajevima, virus gripa (ali ne i drugi respiratorni virusi)

dospeva u krv, a putem nje i u druge organe. U novije vreme je virus

influence u više navrata izolovan, osim iz krvi i mokraće, i iz srca, bubrega i

20

mozga. U težim slučajevima, visoka temperatura i toksemija dovode do

oštećenja centara za regulaciju rada srca i krvotoka. Posledica toga je zastoj

u njihovom funkcionisanju i kolaps. Zbog usporene cirkulacije krvi i

oštećenja unutrašnjeg sloja krvnih sudova, neke osobe su sklone

trombozama (stvaranju ugrušaka) i začepljenju krvnih sudova.

Influenca može da poprimi i atipičan tok, usled pojave izvesnih

neuobičajenih simptoma. Recimo, želudačno-crevnih (gastrointestinalnih) i

neuroloških. Kod gripa se redovno javljaju gubitak apetita i mučnina, u

izvesnim slučajevima praćeni povraćanjem i/ili dijarejom. Kao i kod velikog

broja drugih zaraznih bolesti, reč je o toksemiji izazvanoj virusom ili

sekundarnom bakterijskom infekcijom. Kod bolesnika sa kliničkom slikom

gripa, dijareja je ponekad jače izražena, pa se pogrešno govori o "crevnom

gripu". U tim slučajevima je najčešće reč ili o egzacerbaciji (pogoršanju,

buđenju) stare crevne infekcije ili o primarnoj crevnoj infekciji koja se

manifestuje opštim simptomima influence. Neurološki simptomi poput jake

glavobolje, vrtoglavice, nemira, pospanosti, pomućenja svesti, ukočenosti

vrata i sl, redovno su uočljivi kod težih oblika gripa i ukazuju na toksemiju.

Ukoliko se kasnije jave, teže ih je protumačiti. U takvim slučajevima je

najverovatnije reč ili o nekoj drugoj bolesti mozga sa opštim simptomima

gripa ili, eventualno, postinfektivnom encefalitisu (upala mozga). Malo je

verovatno da sam virus influence izaziva promene na mozgu, ali budući da

je i iz njega izolovan, u izvesnim slučajevima može da izazove i encefalitis.

Gnojna upala srednjeg uha i sinusa su klasične bakterijske

komplikacije influence, a najčešći uzročnici ovih sekundarnih infekcija su

stafilokok, streptokok, pneumokok i hemofilus (bacil) influence.

Kao posledica zajedničkog delovanja virusa i bakterija mogu se javiti

rane ili "gripozne" pneumonije. Na plućima su obično uočljiva brojna veća

21

ili manja upalna žarišta iz kojih se u nelečenim slučajevima mogu razviti

apscesi, gangrena i empiem (nakupljanje gnoja) porebrice. Posebno je težak

oblik gripozne pneumonije, tzv. fulminantna gripozna pneumonija. Nastaje

usled istovremene infekcije virusom influence i bakterijom zlatni stafilokok.

Karakteriše je teško opšte stanje, krajnje otežano disanje, cijanoza, znojenje i

teški kolaps. Slika opšteg stanja pluća i obilan sekret podudaraju se sa

slikom plućnog edema (nakupljanja upalne tečnosti u plućima). Bolest se

završava ubrzanim teškim posledicama.

Virusi influence i drugi respiratorni virusi, a pretežno rinovirusi

(bazirani na sluzokoži nosa, ima ih preko 100 tipova), najčešći su uzročnici

tzv. obične prehlade (kijavice). Čovek upravo zbog rinovirusa ujutru kija

kad se nakon ustajanja iz kreveta ne ogrne.

U kliničkoj slici preovlađuje spoj konjuktivitisa (sa suzenjem očiju),

rinitisa (upala nosa) i upale ždrela. U izvesnim slučajevima javlja se i upala

sinusa, grkljana i dušnika. Subjektivni simptomi su grebanje i bol u ždrelu i

kijavica. Zbog oticanja sluzokože, nos postaje začepljen. Kijanje je često.

Inkubacija bolesti iznosi od jedan do šest dana.

Obična prehlada je česta i veoma rasprostranjena bolest. Smatra se da

je gotovo svaki čovek preboli dva do četiri puta godišnje. Deca i mlađi češće

nego stariji. Kao i kod drugih virusnih bolesti disajnih puteva, bakterijske

komplikacije se javljaju i kod obične prehlade. Najčešće, upala srednjeg uha,

tonzila, sinusa, limfnih čvorova, grkljana, dušnika, bronhija i pluća.

Stariji lekari su govorili: ako se leči, obična prehlada traje sedam

dana; ako se ne leči – nedelju dana.

Za dijagnostifikovanje virusnih bolesti uopšteno važi da je broj

leukocita (ukoliko nema bakterijskih komplikacija) normalan (kreće se od

4.000 do 6.000) ili smanjen, a sedimentacija eritrocita (kod bakterijskih

22

bolesti povišena, ubrzana) niska. Tokom dugogodišnje prakse, Todoxin-ova

naučna grupa je došla do zaključka da izostaje i infekcija herpes simpleks

virusom.

Razlog zbog koga se rinovirusi prvi aktiviraju leži u činjenici da su

najbliži spoljašnjem okruženju, dakle, bliži svetu spolja, nego duboko u

organizmu "sklonjeni" neki drugi virusi, u odnosu na svoju veličinu

"milionima kilometara" udaljeni od spoljašnje sredine.

Rinovirus se transformiše u influencu silaskom u bronhije i bronhiole.

Naime, usled nagomilavanja u nozdrvama i nemogućnosti da se tu duže

zadrži, rinovirus se širi na sinuse, srednje uho, bronhije odnosno pluća,

potom i srce. Ili: od rinitisa – laringitis, od laringitisa – bronhitis, od

bronhitisa – pneumonija, a od sinuzitisa (zbog blizine mozga) – meningitis...

Eto šta sve može da uradi miran i bezazlen rinovirus, koji neki nazivaju i

"virus alarma" i slikovito porede sa guskama koje su (gakanjem) spasle Rim

– "vrišti" od straha istovremeno alarmirajući ceo organizam!

Dakle, u situaciji kada broj tj. količina rinovirusa dostigne "kritičnu

granicu", dolazi do njihove transformacije po sili izvesnih prirodnih zakona.

Krećući iz nosa, ukoliko već moraju da se spuste do larinksa, ne preostaje im

ništa drugo do da se transformišu, što im inače kao svojevrsnim

jednostavnim "živim bićima" i ne pada odviše teško. Podrazumeva se da je

izraz "živa bića" upotrebljen kao alegorija radi slikovitog objašnjenja. U

ovom slučaju o rinovirusu govorim kao o individui, svojevrsnom pripadniku

"nacionalne manjine" u konglomeratu raznoraznih telesnih

mikroorganizama, virusa, bacila, ćelijskih čestica itd. Znači, usled naglog

povećanja (umnožavanjem) populacije, pomenuta svojevrsna "nacionalna

manjina" zbog skučenosti prostora na kome egzistira mora da potraži novu

"teritoriju" kojoj, međutim, zbog drugačijih uslova života mora da se

23

prilagodi tj. transformiše. Nakon početnog prilagođavanja, populacija

nastavlja sa bujanjem, da bi posle izvesnog vremena bila prinuđena da

ponovo potraži novo mesto za ekspanziju.

Slab imuni sistem podrazumeva nedostatak "higijeničara" –

monocita/makrofaga. Kako po ukupnoj količini (broju), tako i procentu

(koncentraciji) u krvi. Druga mogućnost je da se nalaze u stanju "pobune"

(odbijanja obavljanja uobičajenih funkcija) ili bolesti. Bez obzira o kom

razlogu je reč, ishod je isti – nemogućnost organizma da se odupre virusnoj

invaziji, odnosno, njegova slabost.

Ukoliko znamo da svi virusi disajnih puteva potiču od rinovirusa

(virusi influence, parainfluence, adenovirusi, itd), a da vakcina protiv

adenovirusa izaziva rak11, zar nije logično da isti "učinak" ima i vakcina

protiv gripa i parainfluence?!

Kada se krv preoptereti visokom koncentracijom virusa, ovi odlaze u

srce i koriste proteine srčanog mišića – aktin i miozin. Zbog toga grleni

koksaki virus ima miozinski omotač, a HI-virus spoljni i unutrašnji omotač.

Zašto i drugi virusi ne bi koristili ove, veoma kvalitetne i potentne, proteine?

Podrazumeva se da virusi preko pluća dospevaju u srce, usput koristeći

proteine disajnih organa i digestivnog trakta. Ogoljene površine sa kojih su

uzeli proteine naseljavaju bakterije, što vodi u dalje komplikacije.

Istovremeno se, naravno, otvara i mogućnost komponovanja sa miozinom i

aktinom, proteinima mišićnih vlakana srčanog mišića, mišića digestivnog

trakta (bol u stomaku je iniciran želudačnim gripom) i/ili proteinima disajnih

puteva (grip pluća) i dr. Otuda potiču i aktin i miozin u spoljašnjem i

unutrašnjem omotaču virusa side.

Proteine srčanog mišića (najčešće svinjskih) moguće je liofilizirati sa

Frojdovim adjuvansom i potom, preko droge, uz vakcinu ili infuzijom, dati u

24

cilju izazvanja teških zdravstvenih tegoba (neretko sa smrtnim ishodom) bilo

kod čoveka ili laboratorijskih životinja. Ovi proteini, p24 i p41, ulaze i u

sastav HIV-a. Zainteresovanima su lako dostupni rezultati eksperimenata

Todoxin-ove naučne grupe, izvođenih u referentnim laboratorijama, u okviru

kojih je pacovima davan miozin sa Frojdovim adjuvansom. Svi

laboratorijski pacovi su uginuli (sa otečenim nogama i srčanim problemima)

u roku od tri nedelje, izuzev u slučajevima kada im je davan Todoxin 1

(oralno). Dobijeni rezultati su pokazali i da smrtnost laboratorijskih pacova

neće biti stopostotna u slučaju preventivne i kurativne primene Todoxin-a 1.

Do sada nije postojao preparat (lek) koji je, pod pomenutim okolnostima, to

mogao da spreči. Znači, primenom Todoxin-a pacovi su prevazišli problem

iniciran dobijanjem miozina, a do njihovog uginuća nije došlo ni kasnije.

Todoxin, dakle, prvenstveno povećava imunitet, ali i sprečava

razaranje (destrukciju) srčanog mišića. Veoma visok procenat uspešnosti

pokazao je i u slučaju humanog koksaki virusa.

Imajući u vidu postojanje veoma velikog broja bolesti virusne

etiologije i činjenicu da Todoxin-ovi preparati iskazuju visoku efikasnost

kad je o njima reč, nameće se zaključak da je pojava ovih bolesti uslovljena

poremećajima u imunom sistemu.

Suština delovanja Todoxin-ovih preparata je regulisanje (moduliranje)

imuniteta. Kod kancera se, recimo, primenjuju biljni sastojci u cilju blokade

tumorskih krvnih sudova i inkapsuliranje tumorskih ćelija. Njegovi preparati

ne sadrže ni jednu sintetičku supstancu ili sastojak s mogućim toksičnim

delovanjem na neki od postojećih mikroorganizama. Uvek i isključivo

deluju na imuni sistem.

Terapija HIV/AIDS-a, kancera, autoimunih i ostalih teških oboljenja,

u Todoxin-ovom pristupu podrazumeva individualno podsticanje imuniteta.

25

U sklopu terapije, Todoxin-ova naučna grupa radi i na edukaciji svakog

pojedinca u vezi sa zdravim načinom ishrane i životnim navikama.

Imajući u vidu činjenicu da su uzročnici najtežih bolesti, side i

kancera, kompleksni, a ne pojedinačni i konkretni, stav Todoxin-ove naučne

grupe je da vakcine protiv njih najverovatnije nikada neće biti pronađene.

HIV je HIV, a srpski grip – srpski

Šta čini savremena medicina u vezi otkrivanja uzroka bolesti? Na

prvom mestu, agresivno reklamira skupu elektronsku opremu tvrdeći da je u

stanju da otkrije i snimi gotovo svaki detalj organizma. Ako je već tako, nije

jasno zašto ostaje nepoznato poreklo sve većeg broja (savremenih) bolesti?

Mene to podseća na čuvenu sliku HI-virusa na kojoj se, navodno, vidi

izlazak HIV-a iz ćelije. Na drugoj se, međutim, jasno vidi da on ulazi, a ne

izlazi iz ćelije. Preciznije, nije jasno da li ulazi ili izlazi. Autor pomenute

slike (skice) HI-virusa je tvrdio da je to veoma jasno i pokušao da ironiše na

račun "nevernih Toma", mada ni njemu uistinu (gotovo) ništa nije bilo jasno.

Kasnije mi je priznao da je svoj "umetnički doživljaj" kreirao na osnovu

"nečega što je negde video"! U suštini, nije ni važno šta se na slici vidi – da

li virus ulazi ili izlazi iz ćelije. Značajno je to što je membrana prohodna.

Ako ulazi, onda svakako može i da izađe. I obrnuto. Prema tome, pomenuta

fotografija na osnovu koje je urađena i skica, veoma je značajna ali je

tumačenje problematično. Sve zavisi od "umetničkog doživljaja", a dilema i

dalje ostaje.

Prisustvo proteina p24 u organizmu se početkom i polovinom

oboljenja jasno uočava, potom neobjašnjivo nestaje da bi se pred kraj bolesti

ponovo javio. Ipak, HIV nikada nije viđen i snimljen, naravno, ukoliko

26

izuzmemo nadahnutu "karikaturu" iz Njujorka urađenu bez ikakvog znanja o

postojanju takvog virusa. Zabunu, međutim, unosi njegova veličina od oko

100 nanometara, za savremenu optičku elektronsku opremu sasvim prigodna

za izradu dobre i kvalitetne fotografije.

Neprirodna tvorevina nazvana HIV/AIDS komponovana je u više

pravaca da bi se sludeo čovek i njegov (psiho)imuni sistem.

Na prvom mestu, oslabljena je energija biofotona na nivou ćelija,

odnosno DNK (RNK-dupli heliks bez spoja baznih prečaga). Kao terapija su

ponuđeni CD4 ulošci (čipovi) koji bi trebalo da spreče ulazak HIV-a u T4

limfocite. Ali, krvotok kao organ prirodno reaguje: dobivši informaciju da u

krvi ima dovoljno CD4 (iako "antene" T4 limfocita registruju signal, izostaje

reakcija T4 limfocita!) – povlači ih. To se manifestuje manjkom T4 limfocita

sa CD4 receptorima, a ishodi štetnim uticajem na ukupno zdravlje

organizma. Umesto da pomogne organizmu, baca ga u još težu depresiju. S

obzirom na "domaćinsko poslovanje" tj. štedljivost pronalaska, ništa se ne

baca. Objašnjeni mehanizam se koristi za proizvodnju bolesti

"nepoželjnima" preko veoma skupih lekova: pomenuti sintetski receptori su

u stanju da za 24 do 48 sati (u zavisnosti od koncentracije) svedu broj T4

limfocita na minimum.

Nakon ovoga, proizvedeni su CD8 "zatvarači" u cilju smanjenja

količnika T4/T8. Ovim je omogućeno lažno prikazivanje uspešnosti

zvaničnih terapija. Elegantno i efikasno jer, njihovu distribuciju je moguće

neprimećeno obaviti kroz drogu, mleko u prahu, čokoladne proizvode,

vakcine itd.

Krv pripadnika tzv. rizičnih grupa i obolelih od AIDS-a, vrvi

antitelima, uključujući i auto-antitela. Auto-antitela uključuju anti-limfocite

i, kao što je Montanjeov tim pokazao, anti-aktin i anti-miozin (antitela na

27

dva sveprisutna ćelijska proteina – aktin i miozin). U studiji iz 1983. godine,

Montanje i kolege su otkrili tri proteina: p25, p45 i p80. Protein 45K su

obrazlagali kontaminacijom virusa ćelijskim aktinom, prisutnim u imuno-

talozima svih ćelijskih ekstrakata.

Pošto su i serumi pacijenata i serumi davalaca krvi ponavljano

reagovali sa p45/p43 proteinom iz inficiranih i neinficiranih ćelija, bilo je za

očekivanje da ga i Galo detektuje. Ali, ni Galo niti bilo ko drugi do danas

nije izvestio o takvoj grupi, nezavisno od metoda korišćenog za detekciju

reakcije antigen/antitelo. Ovo neslaganje se može razrešiti uzimanjem u

obzir činjenice da je na migraciju proteina u elektroforetičkoj traci, pored

molekulske težine, moguće uticati i drugim faktorima. Na primer, nabojem

proteina. Isti protein, naime, može imati neznatno različitu molekulsku masu

u zavisnosti od toga da li se detektuje uz pomoć RIPA ili WB. Tako se p25

(detektovao ga je Montanje) i p24 (detektovao ga je Galo) danas smatraju

istim HIV-proteinom – p24.

Molekulska težina12 aktina nije ni 45.000, ni 43.000 već – 41.000.

Montanje je pokazao da serum AIDS pacijenata i pripadnika rizičnih grupa

sadrži antitela koja reaguju sa aktinom. Postojanje anti-aktin i anti-miozin

antitela je dovoljno za dijagnostikovanje HIV-infekcije. Ali, pomoću njih se

može dokazati i smanjenje broja kopija HI-virusa. Prevedeno, njihovim

dodavanjem se mogu pribaviti i dokazi o uspešnosti bilo koje anti-AIDS

farmakoterapije. Efekat može da bude istovetan onom koji proizvode

sintetski CD4 i CD8 receptori.

Međutim, kako je miozin (kao i aktin) sveprisutan i ima molekulsku

težinu lanca od svega 24.000, postavlja se pitanje zbog čega niko ne uzima u

obzir da grupa p24 zapravo čini miozin koji, poznato je, zajedno sa aktinom

igra glavnu ulogu u pupljenju i oslobađanju HIV-čestica. I sam Montanje je

28

dokazao da oboleli od AIDS-a i pripadnici rizičnih grupa imaju anti-miozin

antitela.

S obzirom na to da oksidacija imunog sistema dovodi do

imunosupresije, velika je verovatnoća da i svi virusi (u manjem ili većem

stepenu) deluju suprimirajuće na imuni sistem. Već sam rekao da ciklus

propadanja imunog sistema započinje oksidativnim stresom: prvo dolazi do

makrofagne reakcije IL1 (interleukinom-1), potom se (preko ovih citokina)

signal prosleđuje do T-ćelija, one luče IL2 (interleukin-2) i TGCF (faktori

rasta) i – ciklus je pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije jeste

to što ne dolazi do opadanja broja T4 limfocita, već do njihovog prelaska u

T8 limfocite preko CD8 receptora.

U priči o HIV/AIDS-u, bazni agens je herpes – varičela zoster – koga

ima 93 do 95 odsto ljudi. Tu su i rinovirusi, tzv. virusi prehlade. Aktiviraju

se (transformišu) pod uticajem, recimo, endemskog polena genetski

modifikovanih biljaka (povrća i žitarica) i prelaze u endemske viruse gripa

(npr. srpskog, francuskog, nemačkog itd. gripa). Znači, i nije neophodno da

sto hiljada Kineza noću kašlje niz vetar da bi grip došao do nas. Grip je

autentična bolest. Ruski grip je ruski endemski grip, a srpski – srpski.

Španski grip je, međutim, kombinacija rinovirusa i virusa konjske

anemije. Njegova pojava se lako može povezati sa "neophodnošću"

kažnjavanja naroda koji nisu krvarili u toku Prvog svetskog rata. Deponovan

je prventsveno iz vazduha i od njega je umrlo između 60 i 80 miliona ljudi u

svetu.

"Priča" se nastavlja potrebom komponovanja infektivnog agensa koji

neće dovesti u opasnost život sopstvenih vojnika, recimo prenošenjem

intimnim kontaktom. Eto ujedno razloga zašto HIV-negativne osobe ne treba

da strepe od heteroseksualne transmisije HI-virusa. (Todoxin-ova naučna

29

grupa ipak preporučuje upotrebu prezervativa zbog realne opasnosti od

prenošenja drugih polno prenosivih bolesti.) Međutim, s obzirom na

specifičnost homoseksualnog odnosa, povećan je rizik razvoja HIV-

infekcije. Vaginalna tkiva, rektum i anus, nisu stvoreni u istu svrhu. I pored

sličnih senzornih sistema povezanih u jedinstven centralni mehanizam za

registrovanje bola i(li) zadovoljstva, strukturno nisu isti. Zidovi vagine su

debeli između tri i četiri milimetra i sastavljeni od tri sloja ili omotača

(spoljašnji sloj od vezivnog tkiva, srednji ili mišićni sloj i unutrašnji sloj ili

sluznica vagine) sačinjenih tako da (ne apsorbujući lako spermu) podnose

trenje tj. smicajnu silu. Poseduje čak i mehanizam za lučenje podmazujuće

sluzi kako bi negativan uticaj pomenutih sila bio sveden na minimum. I

sama sperma, zahvaljujući specifičnim hemijskim osobinama, povećava

debljinu i otpornost njenih zidova kao i površinski sloj kože penisa.

Semena tečnost (izlučuje se sa spermom) sadrži hemijsku supstancu

nazvanu transglutaminaza (TGE) koja, u određenim uslovima, međusobno

povezuje neke belančevine, ali i inicira specifično odumiranje izvesnih

ćelija, to jest njihovo "smežuravanje", a ne dezintegrisanje. Otuda i

sposobnost povećanja debljine vaginalnog zida da bi podneo normalne

muško-ženske polne odnose. Istovremeno, ista osobina semene tečnosti,

nakon dospevanja u rektum, dovodi do značajnih promena na njegovoj

sluzokoži što se u slučaju side manifestuje (i) upornom dijarejom.

Osobina nekih sastojaka semene tečnosti da unekoliko smanjuju

imunitet "primaoca", olakšava prolazak spermatozoida do materice i

oplođavanje ženskog jajašceta. Naime, milioni u matericu nadirućih

spermatozoida su za organizam "uljezi spolja" koji bi trebalo da izazovu

snažnu imunu reakciju već u zidu materice i njenom tubusu, da nisu na

objašnjen način zaštićeni jednom od osobina semene tečnosti tj.

30

potiskivanjem imuniteta. Da bi spermatozoid, potom i fetus čija se

antigenska svojstva razlikuju od svojstava majčinog tkiva, preživeo tokom

devet meseci trudnoće, majčin imuni sistem mora u izvesnoj meri da bude

potisnut tokom trudnoće. Jedan od sastojaka sperme, dakle, nesumnjivo

kodira potiskivanje imuniteta majke. To svojstvo omogućava početno

preživljavanje spermatozoida, potom i fetusa tokom čitave trudnoće do

porođaja. Interesantno je da u trećem trimestru često dolazi do značajnih

promena odnosa T4 : T8.

U rektumu se, s druge strane, seme zadržava i dolaze do izražaja

njegove moćne fiziološke osobine, to jest, pokreće mehanizam preuzimanja i

kontrole imunog sistema domaćina što, naravno, ubrzano dovodi do

imunosupresije. To je ujedno objašnjenje pojave markera obrnutog odnosa

T4 : T8 zapaženog kod homoseksualaca obolelih od side.

Zid rektuma nije dovoljno otporan da podnese nasilan uticaj sile

izazvane manipulacijama prilikom takvog seksualnog odnosa. Razlog što je

ova vrsta seksulanog odnosa moguća, leži u činjenici da crevni trakt nema

senzorni sistem za akutni bol u slučaju unutrašnjeg oštećenja, sve dok ono

(oštećenje) ne ugrozi trbušnu maramicu, dobro inervisan tanki spoljašnji

omotač crevnog trakta sposoban da registruje bol. Trbušna maramica je,

naime, vrsta neprijanjajućeg omotača koji omogućava delovima crevnog

trakta da klize jedni preko drugih prilagođavajući se kretanju i prolasku

hrane. Ali, rektum nije njom u potpunosti obmotan (zaštićen) kao ostatak

creva jer čini završetak jedne anatomske strukture čija bi aktivnost trebalo da

se neometano odvija. Hrana je već svarena, a nepotreban ostatak pretvoren u

kašastu materiju.

To, međutim, ne znači da se naneta šteta fiziološki ne prepoznaje i da

koraci u cilju popravke lokalnog oštećenja neće biti rigorozni. Kao

31

nerazdvojni deo mehanizma popravke, počinje lučenje hemijskih agenasa

TNF, IL1, IL6 i drugih iz njihove grupe, samim tim i proces "kriznog

delovanja". Ukoliko je oštećenje toliko da crevne bakterije mogu da probiju

barijeru i započnu povećanu lokalnu aktivnost, istovremeno će se i

proizvodnja pomenutih agenasa povećati.

Pored toga, virus herpes zoster 6, umešan u komponovanje HIV-a,

ima sposobnost da podstakne lučenje IL2. Njegov povišen nivo u krvi

pretvara se u signal (informaciju) mozgu da krv obiluje odbrambenim

ćelijama i da treba obustaviti njihovu produkciju, što izaziva narušavanje

odbrambenih snaga organizma. Osim virusa herpes zoster 6, u prirodnom

obliku je moguće koristiti i njegove receptore i različite sintetske

rekombinantne tvorevine s namerom uništenja odbrane organizma.

Povišen nivo IL6 podstiče i uništavanje ćelija pankreasa, proizvođača

insulina, što ujedno objašnjava pojavu dijabetesa u uznapredovalim

stadijumima side. Pored toga što proizvodi insulin, pankreas učestvuje i u

produkciji obilnih količina vodenog rastvora bikarbonata koji se izlučuje u

dvanaestopalačno crevo da bi neutralisao kiselinu prispelu iz želuca. Iako i

stimulativni agens prostaglandin tipa E učestvuje u usmeravanju krvotoka u

pankreas da bi pospešio stvaranje rastvora bikarbonata, istovremeno inhibira

lučenje insulina iz pankreasa.

Insulin podstiče apsorpciju kalijuma i šećera u telesne ćelije i inicira

ulazak izvesnih aminokiselina u ćelije stimulisane insulinom. Ovo, međutim,

sprečava dostavu vode u ćelije, što rezultira komplikacijama: u dehidriranom

stanju, delovanje insulina je kontraproduktivno. Kako bi se to izbeglo,

Priroda je ta dva procesa – distribuciju vode pankreasa i potrebnu inhibiciju

insulina – dodelila istom agensu: prostaglandinu E. Na taj način je

32

obezbeđena neophodna voda, preciznije: vodeni rastvor bikarbonata za

varenje hrane i neutralisanje kiseline u crevima.

Kod HIV-pozitivnih osoba je uočen i specifičan metabolički

poremećaj koji može biti izazvan i emocionalnim i fizičkim stresom. Ogleda

se u odstupanju od normalnog odnosa sastojaka u zalihama aminokiselina

dostupnih telu. Konstantan i drastičan je nedostatak metionina, cistina,

cisteina, dok je nivo arginina i glutamata višestruko povišen. Ovakva

neravnoteža u aminokiselinama traje izvesno vreme, a nakon toga dolazi do

ozbiljnog oboljenja.

U nizu eksperimenata, u kojima su ćelijskoj kulturi u medijumu

sposobnom da omogući proizvodnju virusa dodati IL6 i TNF (faktor nekroze

tumora), izdvojene su čestice označene kao HIV. Kad je pre dodavanja IL6

ili TNF-a istom medijumu dodat cistein, HIV-čestica nije bilo. To znači,

ukoliko se kod HIV/AIDS-pacijenata popravi (reguliše) metabolizam

belančevina u organizmu, njihovo telo bi bilo u stanju da pruži dovoljno

snažan otpor mogućim akutnim infekcijama. Čak i za proizvodnju antitela za

odbranu od bakterija, telu su neophodne osnovne aminokiseline u

odgovarajućim proporcijama.

Od vitalnog je značaja i razumevanje metaboličke uloge IL6 u

mehanizmu oslobađanja kortizona i proizvodnje IL1. Ovi i drugi srodni

agensi se produkuju u cilju mobilizacije sirovih materija iz telesnih rezervi

za borbu protiv stresa. Njihova funkcija je bazirana na mehanizmu

razlaganja proteina iz mišića i njihovo pretvaranje u osnovne aminokiseline

koje će biti upotrebljene u jetri. Grubo gledano, organizam u ovom procesu

konzumira sam sebe. Oporavak pretučenog kik-boksera, osobe koja je

(recimo u saobraćajnoj nezgodi) pretrpela fizičku traumu ili bila podvrgnuta

izvesnom broju hirurških zahvata, zavisiće upravo od tih procesa koji čiste

33

neefikasno i nesposobno za život tkivo i "popravljaju" mesto oštećenja.

Ukoliko je rekonstrukcija intenzivna, a u nju uključeni IL6 i njegov pratilac

TNF, DNK i RNK oštećenih i odumirućih ćelija stvoriće (precizno)

odgovarajuće odlomke koji će ruiniranu "zgradu" sklonu padu učvrstiti i

postaviti na zdravu osnovu.

Virusolozi ovu akciju "raščišćavanja" (od strane pomenuta dva

agensa) predstavljaju kao korake u proizvodnji HIV-a u ćelijskoj kulturi i

tvrdnju da je sida bolest izazvana virusom baziraju upravo na tom odlomku

nepovezane informacije. Rezultati testova za obeležavanje i registrovanje

određenih fragmenata koje proizvode IL6 i TNF bazirani su na otkrivanju

DNK ili RNK-čestica i veoma često se tumače kao detektovanje različitih

čestica HIV-a.

Već je rečeno: laboratorijskim eksperimentima je dokazano da ćelije

neće proizvesti virus ukoliko se ćelijskoj kulturi doda cistein. U sredini sa

dovoljno cisteina, dakle, nema "žetve" virusa. Ovo navodi na nedvosmislen

zaključak da je test za sidu, u suštini, samo indikator neravnoteže

(neodgovarajućeg odnosa) aminokiselina u organizmu. Pad nivoa jedne

aminokiseline, značajno utiče i na odnos (u ovom slučaju disbalans) nivoa

ostalih aminokiselina u telu.

Do nastanka i pojave HIV-a može doći i nekim drugim spoljnim

podsticajem. Mogu ga, recimo, inicirati mikoplazme sa omotačima od

miozina i aktina, izvesni virusi u vazduhu ili hrani (koksaki virusi, na

primer, mogu da se transformišu ili rekombinuju sa drugim patogenima;

napadaju srčani mišić a prenose se na najrazličitije načine, pa i preko klima-

uređaja), liofilizirani virusi u vakcinama itd.

Da "nazdravlje" bude na zdravlje

34

Čovekov organizam sam sve stvara, čak i mikoplazmu! Poput

iskipelog mleka: količinski se nije povećalo, ispalo je da ga ima previše,

ništa nije moralo da se dogodi, a – dogodilo se. Zašto? Bilo je poklopljeno i

na jakoj vatri (a), usled čega je došlo do razvijanja gasova i jakog pritiska

koji je kulminirao kipljenjem (b) ili je, jednostavno, u posudi bilo suviše

mleka (c). A da nije bilo vatre ispod posude sa mlekom, ništa se od toga ne

bi dogodilo. Slično je i sa bakterijama, mikoplazmama, virusima i ostalim

mikroorganizmima u telu. Nešto ili neko okrene pogrešan biološki prekidač

ili pritisne dugme i – eto jada iznenada. Rinovirus nije krivac. Ne dolazi baš

sve samo od kijavice. Pobunu mogu da dignu i ostali virusi. Svaki na (samo)

svoj način i sa specifičnim efektima. Ipak, "klasične" bolesti disajnih organa,

ali i izvestan broj oboljenja na mozgu i digestivnom traktu, mahom potiče od

rinovirusa koji je pretrpeo neki šok. Možda od hladnoće ili jakog smrada,

usled čega je došlo do iritiranja, a zatim i oštećenja, sluzokože nozdrva,

potom vakuolizacije s obzirom na povezanost sa moždanicama, da bi na

kraju zalutali rinovirus prečicom stigao do mozga i izazvao, na primer,

meningitis.

I kuga počinje sa kijavicom. Otuda ono dobro poznato "na zdravlje"

kad neko kine. U vreme kuge to je moglo da bude početak teške bolesti,

obična kijavica ili odbacivanje virusa od strane organizma koji želi da se reši

opasne pridošlice. Da zaista bude "na zdravlje", a ne začetak kuge.

Herpes zoster se u veoma visokom procentu javlja vezano za HIV, ali

i bez ikakve veze sa njim. Ukoliko je baza HIV-a herpes zoster, u "igru na

život" ubacuje se i rinovirus. Uz lako moguće delovanje spolja (virusa kuge,

lepre, konjske anemije, mačje leukemije, ali i aktina i miozina, metala u

tragovima itd.), čovekov organizam biva stimulisan, čak i nateran da

35

komponuje virus imune deficijencije lako prenosiv krvlju (plazma/serum).

Jedan jedini HI-virus ne samo da izaziva pad imuniteta, već je i sam po sebi

bolest pada imuniteta. A kad već do toga dođe, do tada pritajeni zoster13 se

oslobađa i razbuktava u organizmu. Istini za volju, može da se pojavi i kao

posledica dekomponovanja HIV-a.

Interesantno je da se sa početkom administriranja Todoxin-a 1 i/ili

Todoxin-a 1 "plus", javlja i herpes zoster. Ispoljavanje pod Todoxin-ovom

terapijom ukazuje na njegovo razlaganje i "prestrojavanje". Kod pacijenata u

visokom stadijumu AIDS-a neretko dolazi do pada leukocita, recimo sa

četiri na dve hiljade, već nakon 14-dnevnog redovnog uzimanja Todoxin-a

po protokolu. To ne treba da plaši. Na taj način se eliminišu nepotrebni,

zamoreni i nedelotvorni leukociti. Kod pacijenata sa hiljadu do dve hiljade

leukocita, nema pomenutog pada. Delom zato što nema "slabih" leukocita, a

delom zato što je reč o neophodnom minimumu kojim se organizam štiti.

Narkomani su danas u najvećoj meri izloženi riziku od mogućeg

inficiranja HIV-om. Prema podacima zvanične medicine, od ukupne

populacije pripadnika različitih rizičnih grupa, 75 odsto čine narkomani.

Nije reč samo o fizičkoj, hemijskoj i/ili biološkoj kontaminiranosti droge,

već i o infekcijama polno prenosivim bolestima, padu imuniteta, krvi

zagađenoj raznim patogenima itd.

Narkomani su opterećeni permanentnim stresom. Mehanizmi za

oslobađanje hormona stresa unekoliko dovode do razgradnje i fragmentacije

DNK sa efektima veoma sličnim proizvodnji HI-virusa. Reč je o

metaboličkom poremećaju čak i kada testovi ukazuju na formiranje HIV-

čestice.

Stres narkomana je prvenstveno izazvan sve češćom potrebom za

uzimanjem droge i brigom oko njene nabavke tj. pronalaženjem novca za

36

kupovinu. S druge strane je više nego loš odnos neprihvatanja i

nerazumevanja okoline, a s treće strah od posledica toga što čini. Iako

svestan da mu je pomoć gotovo na dohvat ruke, narkoman radije bira

skončavanje u žabokrečini narko-miljea. Bezvoljno se miri sa nadolazećim

krajem, iako ga se istovremeno užasno plaši. I ukoliko je više sa njim

naizgled pomiren i više priča o besmislenosti života, utoliko više strepi da će

ga izgubiti. Neosetno biva uvučen u psihološku spiralu "straha od straha". U

takvom psihičkom i fizičkom stanju, dovoljan je samo jedan jedini, ma i

najmanji, podsticaj u obliku "nepoželjnog uljeza" da načini pravi haos u

organizmu i "zavede" izvestan broj već postojećih "nezadovoljnih

energetskih potencijala" što direktno vodi u potpun pad kompletnog imunog

sistema.

Ipak, neumesno je tvrditi da o pomenutim mikrostrukturama i

reakcijama u ljudskom organizmu znamo više nego, recimo, o kosmosu. Za

nas smrtnike, čini se, zauvek "neuhvatljivom", uprkos svom do danas

prikupljenom znanju o njemu. Uporno neće da bude onakav kakvim ga mi

zamišljamo. Makar i u naučnofantastičnim romanima i po njima snimljenim

filmovima. Geocentrična teorija je pala u vodu, mada se nije utopila, pred

heliocentričnom. Superiorno nadmoćni osmesi su menjali mimiku da bi

konačno iščileli sa umišljeno-naučnih faca u trenutku spoznaje da su u

izvesnu ruku i geocentrična i heliocentrična teorija tačne. Nije baš da se

Zemlja u pravilnom krugu i preciznim vremenskim razmacima vrti oko

Sunca, a nije ni Sunce centar vasione. Malo ovde, malo onde, pa – istina. E,

ni sistem živog organizma nije ništa "uhvatljiviji" od Sunčevog.

Sida uistinu nije ništa drugo do rušenje sistema organizma. Sama po

sebi nema drugih simptoma izuzev određene grupe pratećih sekundarnih

oboljenja. Gde joj je mesto u svemu tome? Šta je imunitet? Možda fluidna

37

energija koja organizam čini živim!? Zašto tokom godina dolazi do premora

te supstance i zašto podjednako sigurno i zadovoljno ne egzistira u

organizmu starca kao i u organizmu deteta? Može li fluidna energija da se

zamori "sama od sebe"? Budući da sve okružuje tj. da je opšteprisutna, to je

jednostavno – nemoguće. Nešto drugo se dešava. Možda izvestan "kvar",

defekt u strujanju tj. prolaženju energije. Poput uskog grla. Uzrok može da

bude i oblik zamora duše. Kako, kad je duša večna? Zbog nezadovoljstva,

neuspeha… "Jedinica mere" tog nezadovoljstva ili neuspeha je, međutim,

krajnje relativna i individualno određujuća.

Zašto u populaciji Roma nema side? Zato što žive u veoma teškim

uslovima ili što su naviknuti na večitu borbu za golu egzistenciju? A možda i

zbog toga što, pri svemu tome, poseduju onu predivnu volju za životom i

gotovo urođenu sreću. Hormoni sreće kod njih ne miruju, a gde ima sreće,

nema stresa, a gde nema stresa imuni sistem radi "k'o švajcarski sat". Prosto,

zar ne? Prema jednoj priči, rumunski robovi romskog porekla su po ceo dan

okovani radili "ispod biča". Obrok u toku dana im je bio više nego bedan. To

ipak nije smetalo da uveče založe vatru i oko nje, onako okovani, igraju i

pevaju. Životnoj radosti nikad kraja.

Čovek najčešće i najrađe pamti lepe trenutke u životu. Meni je ostao u

sećanju jedan takav trenutak doživljen, verovali ili ne, na – Bežanijskom

groblju. Vraćajući se poslepodne sa sahrane poznanika, išao sam nogu pred

nogu verovatno razmišljajući o prolaznosti života. Odjednom su do mene

doprli zvuci gotovo božanske muzike. Od zelenila, u prvi mah, nisam video

ko to muzicira. Pomislih, ipak je ovo groblje. Gotovo istog časa pojavila se

povorka: čovek sa krstom, nekoliko devojaka koje prosipaju latice ruža i

cveće putem kojim nailaze kolica sa sandukom (žene šezdesetih godina), pet

muzičara (sa obaveznom violinom), tri ožalošćena (pretpostavljam) sina i

38

ostatak povorke. Romi. Išli su odmereno kao da naglašavaju svaki korak.

Slično crncima iz Nju Orleansa, ali, čini mi se, dostojanstvenije, otmenije, sa

neuporedivo više emocija. Niko nije glasno plakao i ridao od bola, a shvatio

sam da je celoj povorci teško. Kolica sa pokojnicom su nečujno klizila preko

cveća i latica, muzika (ni preglasna ni previše tiha) lelujala za njima, a

vazduh bio ispunjen dostojanstvom. Zastao sam, gledao sam, slušao sam…

Cela ta atmosfera je, shvatio sam u trenutku, bila zapravo – radost! Da,

radost, oda životu. Svaki korak je predstavljao sat, dan, mesec, godinu,

pokojnice i svaki je bio svečano protkan iskonskom životnom radošću.

Kad je ova slika bukvalno otišla u zalazak sunca, video sam oko mene

još desetak ljudi. I dalje smo stajali i ćutali. Muziku koju sam tada čuo

nikada i nigde više nisam čuo, iako sam pokušao kod nekih etnomuzikologa

da o njoj više saznam. Danas znam odakle je dopirala. Takvu sliku nikad

više nisam video. Tolikoj radosti životu sam malo kad u životu prisustvovao.

Još sporije sam krenuo kući…

Poštovali su životni imperativ, bili su beskrajno srećni. Čak i tada, kad

za osećanje sreće vreme nije. Stereotip je, i to naravno pogrešan, da je

svakodnevni život Roma sačinjen od međusobnih tuča i svađa. Ti i takvi

njihovi međusobni odnosi se, u poređenju sa ostalim populacijama,

ubedljivo najređe završavaju teškim telesnim povredama ili ubistvima. Šta

više, izuzetno retko dolazi do ozbiljnijeg telesnog povređivanja. Pomenuti

glas ih "bije" ponajviše zato što to čine bučno. Danas kažu – emotivno. Svi

to vide i svi to čuju. Zato su, sa strane gledajući, Romi u večitom

međusobnom sukobu. Pre bih rekao da tu dolazi do izražaja njihova

teatralnost. Svađa bez svađe, tuča bez tuče, mržnja bez mržnje. Jer, ko mrzi

taj ne živi. Mržnja je suženo stanje svesti. Ograničenje života. Reč je, dakle,

o svojevrsnom vidu duševne i mentalne higijene. Izbaci iz sebe "primalni

39

krik", zaplači, u svakom slučaju uradi nešto. Oslobodi se stresa, psihoze,

neuroze, ukratko – nakupljene negativne energije.

Međ' javom i međ' snom: gde je to zašla savremena nauka?

"Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su

mudraci smatrali srećom samo suficit čovekovog blagostanja. Čovekova

sreća, međutim ne može nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za

potrebu; a to je baš najčešći slučaj. Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost,

ali nije sreća ni u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne centralne

namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću još otkad ljudi

postoje. Simpatični pisac Abe-Prevo je govorio da mu je za srećan život

dovoljan jedan vrt, jedna krava i dve kokoši. Slično su govorili i stari Grci:

da je Diogen srećniji od Aleksandra, jer mu ovaj silnik niti može što dati,

niti šta oduzeti." 14

Na ovoj planeti postoje krajevi koji su izvor negativnih duhovnih

energija i oni koji to nisu – govorio je Nikola Tesla. – U Kolorado Springsu

napojio sam zemlju elektricitetom, isto je tako možemo napojiti i drugim

energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Mocarta,

ili Baha, ili u stihovima nekog velikog pesnika. U zemljinoj unutrašnjosti

postoje energije vedrine, mira i ljubavi. Njihovi izrazi su cvet koji raste iz

zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovekovim

zavičajem. Ja sam proveo godine tražeći način na koji bi te energije mogle

uticati na ljude. Lepota i miris ruže mogu se uzimati kao lek, a sunčevi zraci

kao hrana.

Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih

pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Jedno je

40

pitanje hrane. Kojom zvezdanom i zemaljskom energijom nahraniti gladne

na zemlji. Kojim vinom napojiti sve žedne pa da im se srce razveseli i da

shvate da su bogovi… Druga stvar jeste, kako uništiti energije zla i patnje u

kojima prolazi ceo čovekov život. One se katkad javljaju kao epidemije iz

dubine vasione. U ovom veku te bolesti su se sa Zemlje raširile i po

svemiru… Treća stvar jeste, postoji li u vasioni suviše svetlosti? Otkrio sam

zvezdu koja po svim astronomskoim i matematičkim zakonima može nestati,

a da se naizgled ništa ne izmeni. Ta zvezda je u ovoj galaksiji. Njena svetlost

se može zbiti do takve gustine da stane u kuglu manju od jabuke a težu od

sunčevog sistema. Ona je izvor života koji će poteći kada život na zemlji

počne venuti i gasiti se. Persijanac je tu kuglu nosio u ruci, ali on je bio

jedan na ovoj planeti… Religija i filozofija uče da čovek može postati Hrist,

Buda i Zaratustra…15

Svaki čovek je u izvesnom smislu biotransformator u malom kroz

koga prolaze, i izlaze, vibracije kojima smo izloženi. Bez obzira na to da li

smo ih i koliko svesni. Kancer, infekcije, bezbroj raznoraznih drugih

patoloških promena. Čovek je prinuđen, hteo ne hteo, da se bori protiv njih i

prevaziđe ih. Da li unosimo energiju (u vidu hranljivih namirnica) radi

održanja poželjnog energetskog potencijala organizma ili da bi neutralisali

nepoželjan uticaj antienergije, manje je važno. Jer, u oba slučaja je reč o

opstanku. Nije, dakle, cilj izlečenje raka, već dovođenje na određen

(poželjan) nivo sopstvenog energetskog potencijala. Valja u potpunosti

ostvariti ličnu suštinu. Realizovati se. A lekari su tu da nam pokažu pod

kakvim se uslovima ta suština ostvaruje.

Zdravlje je, grubo rečeno, ostvarenje svih materijalnih, u neku ruku i

mehaničkih preduslova, datih ili zacrtanih kao mogućnost. Njihovom

realizacijom se podiže kvalitet komunikacije našeg sa svim ostalim

41

sistemima i njihovo ukupno dovođenje u sklad. Preciznije, ostvarenje prava i

obaveza datih prirodom. Samo u toj i takvoj (idealnoj) situaciji bi najveći

deo problema današnjice iščezao. Pre svega mržnja, stresovi, psihoze, virusi,

kancer...

Danas se eksperimentiše sa mogućnošću stvaranja memorijske

jedinice u tečnom stanju gde će molekuli tečnosti (elektrolita) pamtiti

informaciju (memorijska jedinica). S druge strane, istražuje se i mogućnost

implementacije neurona u poluprovodničke elemente. Uprkos tome, problem

raka i side nije rešen! Atomi su istovremeno i čvrsti i meki, materijalni i

nematerijalni. Naravno, reč je o energiji. Oduvek su prvo zamišljani, potom

traženi i na kraju pronalaženi, odnosno, dokazivano je postojanje sastavnih

delova atoma. Isti je slučaj sa kancerom i HIV-om.

Između teorijskih fizičara i biotehnologa vodi se mrtva trka. I jedni i

drugi se nadaju da će prvi skinuti pečate sa sedam biblijskih tajni koje kriju

odgovore o poreklu i svrsi života - ljudskog i kosmičkog. Biotehnolozi su u

izvesnoj prednosti. Svoj predmet istraživanja, čoveka, imaju na dohvat ruke.

Veruju da će već za nekoliko godina u potpunosti protumačiti svih 100.000

ljudskih gena povezanih sa više od tri milijarde hemijskih parova.

Fizičari pokušavaju da formulišu "Teoriju svega", bave se

pretpostavkom da postoji čak jedanaest dimenzija i spekulišu o

civilizacijama koje su milionima godina ispred nas.

Kad je to počelo ili, bolje, o čemu je razmišljao pre dvadesetčetiri

veka jedan Grk dok je stajao na obali mora i posmatrao brodove kako

nestaju u daljini? Pisac Leonard Mlodinov u knjizi "Euklidov prozor"

objašnjava: Aristotel mora da je proveo mnogo vremena na tom mestu, u

tišini gledajući brojne brodove i čamce, pre nego što mu je konačno sinula

neobična misao. Brodovima se najpre gubio trup, pa jarboli i jedra. Zapitao

42

se kako je to moguće. Na ravnoj Zemlji brodovi bi trebalo ravnomerno da se

smanjuju, sve dok na kraju od njih ne ostane samo tačkica. Okolnost da

najpre nestaje trup, pa tek onda jarboli i jedra, shvatio je Aristotel u trenutku

blistavog prosvetljenja, predstavlja dokaz da je Zemlja okrugla.

Nesumnjivo je došao do tog zaključka, ali nisam siguran da je o tome

razmišljao pored toliko tema koje mu je nebo iznad njega nudilo. Gde god

da se nalazio. Važno je, međutim, to što je "do uviđanja oblika naše planete

u velikim razmerama Aristotel došao tako što je pogledao kroz prozor

geometrije". Zašto je to važno? Zato što će nas taj trag odvesti onome o

čemu je čuveni grčki filozof zaista razmišljao.

Potom je došla na red Pitagorina domišljata dosetka: primenjivanje

matematike kao apstraktan sistem pravila kojim se može sazdati model

fizičkog sveta. Prostor je viđen nezavisno od tla po kome gazimo i vode u

kojoj plivamo. Bilo je to rađenje apstrakcije i dokaza. Uskoro su Grci

dolazili do geometrijskih odgovora na svako naučno pitanje, od teorije

poluge do orbita nebeskih tela. Ali, grčka civilizacija ustupila je mesto

rimskoj. Dan uoči Uskrsa 415. godine, neuka rulja skinula je s kočija i ubila

jednu ženu. Ova naučnica, posvećena geometriji, Pitagori i racionalnom

razmišljanju, bila je poslednja slavna osoba koja je radila u aleksandrijskoj

biblioteci pre no što je civilizacija utonula u hiljadugodišnje mračno doba.

Preporod civilizacije iznedrio je novu vrstu geometrije. Njen osnivač

je voleo da se kocka, budio se tek iza podneva i kritikovao Grke zbog

zahtevnog metoda geometrijskog dokaza. Da bi sebe poštedeo suvišnih

mentalnih napora, Rene Dekart je "venčao" geometriju i broj. Na osnovu

njegove zamisli o koordinatama, postalo je moguće manipulisati mestom i

oblikom kao nikada ranije, a broj se mogao geometrijski predočiti. Ali,

Dekartov rad je omogućio i jednu apstraktniju i revolucionarniju zamisao:

43

zamisao o zakrivljenom prostoru. A matematika zakrivljenog prostora

dovela je do revolucije u logičkim temeljima ne samo geometrije već

svekolike nauke. Omogućila je i Ajnštajnovu teoriju relativnosti.

Ajnštajnova geometrijska teorija prostora i dodatne dimenzije vremena, kao

i odnosa prostor-vremena prema materiji i energiji, predstavljala je

paradigmu promene reda veličine kakva nije viđena još od Njutna.

Kada je ser Isak Njutn početkom 17. veka, otkrio tajnu gravitacije,

stvorio je i mehaniku. Ali, kada je 1687. godine objavio "Philosophiae

Naturalis Principia Mathematica", ne samo da je postavio teoriju kretanja

objekata u prostoru i vremenu, već je dao i složene matematičke procedure

potrebne za analiziranje ovih kretanja. Jedna od najvažnijih pretpostavki je

opšti zakon gravitacije, direktno vezan za masu objekata i njihovu

razdaljinu.

Druga velika sila je elektromagnetska. To je sila svetlosti,

elektriciteta, magnetizma, interneta, kompjutera, tranzistora, lasera,

mikrotalasa, x-zraka i dr. Dakle, većine onih otkrića kojima će kasnije

upravo Nikola Tesla dati ogroman doprinos.

Fizičar sa Kembridža Džejms Maksvel je 1860. "Maksvelovom

jednačinom" konačno doprineo shvatanju dinamike svetlosti. Zahvaljujući

tome, čovek je ušao u elektronsko i informativno doba, čime je civilizacija

dobila sasvim novi tok.

Edvin Habl je 1929. došao do zaključka da se daleke galaksije,

posmatrane u bilo kom smeru sa fiksne tačke (Zemlje) – udaljavaju.

Iznedren Velikim praskom, baš kao i vreme, Univerzum se širi.

Tomas Kaluza je 1921. primetio da je Ajnštajnova jednačina

gravitacije u priličnoj meri slična Maksvelovoj jednačini magnetizma. U

Kaluzovoj šemi, koju je 1926 upotpunio Oskar Klejn uključivanjem osnovne

44

ideje mehanike, naelektrisanje postaje komponenta momenta. U (tek

uvedenoj) petoj dimenziji, održavanje naelektrisanja postaje održavanje

momenta, usled čega naelektrisanje postaje skokovito, samim tim i glavni

element u očuvanju ugaonog momenta. Peta dimenzija se onda krivi

stvarajući vrtlog (Kaluza). Danas se u naučnim krugovima Univerzum

opisuje sa stanovišta dve osnovne teorije: opšte teorije relativnosti i kvantne

mehanike, iako izvestan broj istraživača nagoveštava da su ove dve teorije

došle u sukob (Hokins, Smiters, Krilov)...

Da skratim, pored gravitacije i elektromagnetske sile, postoje još dve:

slaba i jaka sila jezgra. Preko ovog otkrića, odnosno Ajnštajnove jednačine E

= mc2, čovek je uspeo da dokuči tajne zvezda. Fizičari, dakle, veruju da

postoje pomenute četiri osnovne sile koje vladaju Univerzumom. Istini za

volju, ima i onih koji pretpostavljaju da postoji i peta, jedna vrsta

paranormalne ili psihičke sile, mada do sada nisu nađeni čvrsti dokazi koji bi

potkrepili njeno postojanje. (Budući da se ovom oblašću bavim od ranih

sedamdesetih godina prošlog veka, spadam u grupu onih koji veruju u njeno

postojanje i to nameravam da potkrepim argumentima u svojoj narednoj

knjizi.)

Savremena fizika je utemeljena na kvantnoj mehanici. Veći deo

hemije je poprilično komplikovana kvantna fizika velikog broja tela, čestica.

Čak i u biologiji je kvantna fizika od velike važnosti. Ma kako bili

kompleksni molekuli koji predstavljaju strukturu i suštinu života, ponašaju

se prema kvantnomehaničkim zakonima. Što je to toliko čudno u teoriji koja

je (neki tvrde) u ovom momentu najbolji opis Prirode? Sve zavisi od

očekivanja. Pragmatično: ukoliko se predviđanja teorije slažu sa

eksperimentalnim činjenicama, treba s njom biti zadovoljan sve dok je

najbolji postojeći opis Prirode. Reč je o tipično pozitivističkom pristupu.

45

Neki, međutim, smatraju da teorije moraju opisivati samu Prirodu, a ne

čovekovo znanje o njoj. Tvrde da teorije zbog kojih se osećamo

"nelagodno", koje su "ružne" i u potpunom nesaglasju s našim viđenjem

"kakva bi Priroda trebalo da bude", ne opisuju zadovoljavajuće Prirodu.

Veći deo "nelagodnog" osećaja u vezi kvantne mehanike posledica je njene

neintuitivne prirode, a neki ne veruju da Priroda "radi" na takav, neintuitivan

način. Najpoznatiji je Albert Ajnštajn (Albert Einstein), rekavši jednom

prilikom "Bog se ne kocka". Iz takozvanih misaonih eksperimenata koje je

predlagao u prepisci s Nilsom Borom (Niels Bohr), jasno se vidi da mu se

nije sviđao način na koji je kvantna mehanika opisivala svet. A "nelagodan

osećaj" izaziva to što je kvantna mehanika samo aproksimacija dublje teorije

Prirode, kao što je i klasična mehanika aproksimacija kvantne mehanike koja

veoma dobro opisuje makroskopske procese.

Bilo kako bilo, kvantna mehanika i Ajnštajnova teorija relativnosti su

dve naučne revolucije koje su obeležile 20. vek. Kvantna mehanika opisuje

"svet malog" tj. svet atoma, subatomskih čestica i sila. S druge strane, teorija

relativnosti opisuje prostor, vreme i silu gravitacije.

Ujedinjenje ove dve teorije i s njim povezano ujedinjenje osnovnih

prirodnih sila, omogućilo bi razumevanje mehanizma pomenutih prirodnih

sila i dublji pogled u sam početak svemira – Veliki prasak. Ipak, u vreme

Velikog praska svemir je istovremeno bio i dovoljno mali i dovoljno

masivan da su njime, sasvim sigurno, upravljali nama još uvek nepoznati

zakoni kvantne gravitacije.

Danas je teško poverovati da Njutnova i Ajnštajnova jednačina nisu

duže od dva santimetra, ni Maksvelova jednačina nije ništa duža – kaže

Mičio Kaku16. Profesionalno se bavim teorijom superstringova ili kako je

sada zovu M-teorijom, a naš cilj je da dođemo do jedne jednačine, možda ne

46

duže od nekoliko santimetara, koja bi pomogla da razumemo "Božanski

um", kako je govorio Ajnštajn. Drugim rečima, potrebna nam je jedna

elegantna teorija, jedinstvena slika o silama koje vladaju Univerzumom.

Fizičari su, dakle, pred još složenijom zagonetkom ujedinjenja

pomenute četiri sile u jedinstvenu teoriju. Prva sila, gravitacija,

predstavljena Ajnštajnovom opštom teorijom relativiteta, pomogla je da se

protumače "veliki prasak", "crne rupe" i širenje univerzuma. Reč je o teoriji

o veoma velikom svetu, o mekom prostorno-vremenskom svetu koji je poput

ogromnog prekrivača ili zategnute mreže na trambolini.

Druga, kvantna teorija, omogućila je da razumemo jedinstvo

elektromagnetske, slabe i jake sile jezgra. Ona, rekoh, opisuje veoma mali

svet, zasnovan na sićušnim paketićima energije nazvanim "kvanti", ali, za

razliku od sigurnosti koju pruža Ajnštajnova jednačina, kvantna teorija se

oslanja na verovatnoću događaja.

Ove dve teorije su zbir svih čovekovih saznanja o fizičkom

univerzumu. Problem je u tome što su – dijametralno suprotne. Zasnivaju se

različitim pretpostavkama, različitim principima i na različitoj matematici.

Fizičari sada pokušavaju da ih sažmu u jednu, čvrstu teorijsku postavku.

Osnivač atomske fizike i kvantne teorije Nils Bor nije verovao da je to

moguće. Jednog dana dok je dobitnik Nobelove nagrade Volfgang Pauli

(Wolfgang Pauli) držao predavanje o svojoj verziji "Jedinstvene teorije

polja", iz poslednjih redova mu se obratio Nils Bor rečima: "Gospodine

Pauli, mi iz zadnjih klupa mislimo da je vaša teorija suluda. Međutim, ono

oko čega se ovde prepiremo jeste pitanje – da li je dovoljno suluda!"

Put u mikrokosmos u potrazi za – zvukom

47

Danas većina fizičara deli mišljenje da će prava "Jedinstvena teorija

polja" biti bizarna, fantastična, neverovatna, uvrnuta, jer sve "normalne" i

razumne alternative su do sada razmotrene i odbačene.

Stiven Vajnberg (Steven Weinberg), Abdus Salam (Abdus Salam) i

Džon Vard (John C. Ward) su 1967. godine pokazali da se dve

fundamentalne sile, elektromagnetske i slabe nuklearne sile, mogu opisati uz

pomoć tzv. baždarne teorije, čiju srž predstavlja matematička teorija grupa.

Naime, potpun skup transformacija koje ostavljaju nepromenjenim ma

šta bilo (poseban objekat ili zakoni prirode), čini matematičku strukturu

poznatu kao grupa, a opšta matematika simetričnih transformacija poznata je

kao teorija grupa, u okviru koje se istražuju operacije poput npr. rotacije ili

odraza tela. Na primer, kugla ne menja izgled ukoliko njena osa rotacije

prolazi njenim središtem. Oznaka tj. naziv te jednostavne grupe je SU(2).

Takozvana Lijeva grupa, potrebna da se gomili elementarnih čestica

nametne "porodična" struktura, veoma slična eksperimentalnoj, naziva se

SU(3).

Uspeh elektroslabe teorije je naveo mnoge teoretske fizičare da

postave drugu baždarnu teoriju, tzv. kvantnu hromodinamiku. Svrha joj je

fizički opis jake nuklearne sile. U ovoj teoriji se proton i neutron sastoje od

kvarkova17. Postoji više različitih varijeteta kvarkova: smatra se da ima

najmanje šest "ukusa" koje nazivamo "gore", "dole", "čudno", "šarmantno",

"dno" i "vrh". Svaki ukus javlja se u tri "boje" – crvenoj, zelenoj i plavoj.

(Treba naglasiti da su ovi termini samo puke oznake: kvarkovi su znatno

manji od talasne dužine vidljive svetlosti, te tako ne mogu imati nikakvu

boju u uobičajenom smislu te reči.) Na primer, jedan proton ili neutron

sastoje se od tri kvarka različite boje. Proton sadrži dva kvarka gore i jedan

kvark dole, dok neutron sadrži dva dole i jedan gore.

48

Danas se već govori o ujedinjenjoj baždarnoj teoriji elektro-slabo-

jakog međudelovanja, dakle o ujedinjenju ove tri fundamentalne sile,

zasnovanoj na jednoj većoj matematičkoj grupi simetrije.

Gravitacija i dalje nije sastavni deo ujedinjenih teorija. Nameće se

pitanje da li se ove teorije, zajedno sa gravitacijom, mogu ugraditi u Kaluza-

Klejn teoriju viših dimenzija. Kaluzova izvorna teorija zahtevala je pet

dimenzija, budući da sadrži samo jedan vektorski bozon: foton. Slaba

nuklearna sila zahteva tri vektorska bozona (W-, W+ i Z0), dok je za opis

jake nuklearne sile potrebno osam gluona. Uvođenje slabih i jakih

nuklearnih sila u Kaluza-Klejn teoriju zahteva više od pet dimenzija.

Specijalne varijante ujedinjene baždarne teorije zahtevaju različit broj

vektorskih bozona i od tog broja zavisi i broj potrebnih dodatnih dimenzija.

Drugi problem su različiti spinovi elementarnih čestica. U baždarnim

teorijama postoje dve kategorije elementarnih čestica: one čiji je spin ceo

broj, bozoni (prenosnici prirodnih sila, npr. foton) i one sa spinom "od pola

broja", tzv. fermioni (gradivni elementi svekolike materije, npr. elektron,

proton, kvarkovi). Nije problem da se u okviru Kaluza-Klejn teorije

proizvedu bozoni, problem su fermioni koji ne mogu da se izvedu iz

bozonskih gravitacionih polja. Jedini izlaz je dodavanje nekoliko

fermionskih polja višedimenzionalnoj teoriji. Broj fermionskih polja nije

poznat od samoga početka, budući da ne postoji teoretski način njegovog

određivanja.

Teorija čiji su sastavni deo fermionska i bozonska polja, naziva se

teorija supergravitacije. Uz to je broj dodatnih dimenzija u teoriji

supergravitacije podložan ograničenjima. U poslednjih dvadeset godina je

svaka varijanta teorije supergravitacije sa više od 11 dimenzija zakazala.

Edvard Viten (Edward Witten) s Prinstona je pokazao da se 3+1 dimenziji

49

prostor-vremena18 mora dodati još sedam dimenzija da bi ostale tri sile

mogle da se uključe u teoriju.

Teorija supergravitacije se ubrzo suočila sa tri problema. Prvi je

problem spina neutrina. Teorija podrazumeva jednak broj neutrina sa levim i

desnim spinom. U prirodi su svi sa levim spinom.

Drugi je tzv. kosmološki problem. Iz teorije proizilazi svemir sa

visokim stepenom zakrivljenosti. Iz astronomskih posmatranja je, međutim,

poznato da je zakrivljenost svemira gotovo jednaka nuli. (U drugim

teorijama se ovaj problem elegantno rešava dodavanjem kosmološke

konstante.)

- Upamtite, nije zakrivljen prostor, već čovekov um! – svojevremeno

je tvrdio Nikola Tesla. – Da je tvorcu relativnosti to jasno, stekao bi

besmrtnost, čak i fizičku ako mu je to po volji. Dokaz naopake teorije je

njegovo sviranje na violini. Njemu je to razonoda i uteha. On svira na

kućnim sedeljkama sa neznalicama, kao što je i on sam!

Treći problem je kvantne prirode. Njenim rešavanjem rešiće se i

prethodna dva problema. Jednačine teorije daju beskonačnosti. Tipične su za

većinu kvantnih teorija gravitacije. Da bi se rešile, koriste se približnosti

koje zanemaruju određene efekte kvantne prirode. Teorija struna ima neka

atraktivna svojstva teorije supergravitacije. U teoriji struna pridružuju se

elementarne čestice jednodimenzionalnoj struni iz višedimenzionalnog

prostora. Ova teorija (etablirana u fizičkim istraživanjima svemira) zasniva

se na deset dimenzija u kojima se ne javljaju beskonačnosti. Osnovna razlika

između teorije struna i teorije supergravitacije sastoji se u načinu brojanja

elementarnih čestica. Ukoliko u teoriji supergravitacije dodatne dimenzije ne

bi bile savijene u zatvorenu površinu, tada bi ona predviđala konačan broj

čestica u prirodi. Do beskonačno velikog broja čestica u teoriji

50

supergravitacije dolazi isključivo zbog toga što su, u njenoj osnovi,

dimenzije savijene u obliku zatvorene površine.

U nastojanju da razviju teoriju kvantne gravitacije, među naučnicima

je u zadnjih petneastak godina najpopularnija tzv. teorija struna (engl. string

theory). Karakteristično svojstvo teorije struna je da su njeni osnovni sastojci

super-sitne strune, dužine od oko 10-35 metara (proton bi, recimo, bio sto

milijardi milijardi puta veći od tih struna). Prema teoriji struna, naš prostor-

vreme ne bi imao 3+1 dimenziju, već bar desetak prostorno-vremenskih

dimenzija. (Njihov tačan broj se automatski dobija iz same teorije kao

posledica zahteva da se u teoriji ne pojavljuju beskonačne veličine. Zadnjih

godina su aktuelne specijalne strune, nazvane superstrune, koje egzistiraju u

prostorima od deset i jedanaest dimenzija.)

Zašto nam se onda čini da prostor ima samo tri dimenzije? Prostiranje

tih šest ili sedam dodatnih dimenzija je toliko malo da ih čovek i ne

primećuje. Pogledajmo to iz ovog ugla: ukoliko posmatramo konac sa

udaljenosti od jednog metra, čini nam se da je jednodimenzionalan. Reč je,

naravno, o prividu izazvanom time što je prostiranje konca u druge dve

dimenziji malo; mnogo je duži nego što je debeo. Tek izbliza se vidi da je

zaista trodimenzionalan.

Teorija struna predviđa da kada bismo taj konac pogledali uz pomoć

opreme moćne da povećava 1033 puta, videli bismo da je on u stvari 10-

dimenzionalan. (Istina, ne bismo to baš "videli" jer je naše prostorno-

vremensko zapažanje ograničeno na 3+1 dimenziju, ali pomenuta oprema

potpomognuta teorijskim jednačinama sugerisala bi postojanje dodatnih

dimenzija.)

Otprilike se zna da se poznate elementarne čestice u teoriji struna

pojavljuju kao različiti načini i frekvencije titranja tih struna. Tako struna

51

koja titra na jedan način predstavlja foton, na neki drugi način graviton, a na

neki treći način elektron. Isto tako se čini da bi u procesu svođenja tih deset

ili jedanaest dimenzija na 3+1 trebalo da se pojave efekti koje bismo mi

doživljavali kao efekte poznatih sila (gravitacije, elektriciteta, nuklearnih

sila).

Na taj način bi teorija struna istovremeno objasnila i sastojke svemira

(čestice) i njihova međudelovanja (sile).

U teoriji struna, dakle, postoji beskonačan broj čestica i onda kada

dodatne dimenzije nisu savijene u zatvorenu površinu. To bi odgovaralo

beskonačnom broju stacionarnih talasa koji postoje na struni. Većina čestica

teorije struna poseduje ekstremno veliku masu: delimično i 1019 puta veću

od mase protona. Uprkos tome, teorija predviđa i nekih 1000 vrsta čestica

bez mase. Novi rezultati upućuju fizičare u pravcu istraživanja šest dodatnih

dimenzija teorije struna. Problem je znatno kompleksniji nego u teoriji

supergravitacije sa jedanaest dimenzija, budući da su svojstva

šestodimenzionalne površine matematički kompleksnija od

sedmodimenzionalne kugle. I pored toga, fizičari su izuzetno motivisani da

reše ovaj problem, jer ima nagoveštaja da bi se ujedno rešio i problem spina.

Kosmološki problem je dodatno iskomplikovan otkrićem tamne sile (dark

force) koja, za sada, ne dozvoljava uklanjanje kosmološke konstante iz

jednačine.

"Sada imamo i teoriju stringova zasnovanu na ideji da subatomske

čestice u prirodi nisu ništa više od nota koje vidimo na tankim vibrirajućim

žicama. Ako se žica potegne, elektron će se pretvoriti u neutrino. Ako se

udarac ponovi, neutrino će preći u foton ili graviton, a posle dovoljnog broja

pokušaja, vibrirajuća žica će mutirati u sve subatomske čestice.

52

Time bi se izuzetno olakšala dalja istraživanja, jer umesto praćenja

hiljada čestica u atomskim akceleratorima, dovoljno je da znamo da su ono

što ih proizvodi i pokreće, vibrirajuće žice.

Sada, kada se ove žice sudare, one stvaraju atome i jezgra, a melodije

koje možete zabeležiti na žicama odgovaraju zakonima hemije. Fizika se

tako svodi na zakone harmonije koji se mogu predstaviti na vibrirajućim

žicama. Univerzum je simfonija stringova ili harmoničnih žica. Šta je, onda,

Božanski um o kome je govorio Ajnštajn? Prema ovoj predstavi, Božanski

um je muzika, rezonantna kroz čitav deseto- ili jedanaesto-dimenzionalni

hipersvemir. Otuda, naravno, odmah proizilazi pitanje, "ako je univerzum

simfonija, ko je kompozitor?"19

U svakom slučaju, teorija struna sadrži sve elemente potrebne za

jedinstvenu teoriju sila i trenutno je jedini kandidat u tom pravcu.

Ostaje, međutim, jedno nejasno i nedorečeno: zašto uopšte očekujemo

da ćemo biti sposobni da pojave iz mikroskopskog sveta opišemo

pojmovima iz svakodnevnog jezika? Zašto očekujemo da vizueliziramo

kvantno-mehaničke procese koristeći podsvesne slike stečene iskustvom još

iz vremena kad smo kao bebe tek učili da fokusiramo svet? Naša čula su

evoluirala zahvaljujući podsticajima iz makroskopskog sveta: hrane koju

smo jeli, uočenih opasnosti, ljudi s kojima smo živeli, a naš jezik se

prilagodio opisivanju tih podsticaja i njihovoj komunikaciji. Pojave iz

mikroskopskog sveta ne liče ni na šta što smo iskusili, osetili, zapazili ili

zamislili na osnovu nečega što smo pročitali ili čuli.

"Sad znamo kako se ponašaju elektroni i svetlost. Ali kako to da

nazovem? Ako kažem da se ponašaju kao čestice, steći ćete pogrešan utisak;

isto tako i ako vam kažem da se ponašaju kao talasi. Ponašaju se na

specifičan, svojstveno originalan način koji bi se tehnički mogao nazvati

53

kvantno-mehaničkim načinom. Ponašaju se na način koji sasvim sigurno

nikada pre nije viđen. Vaše iskustvo vezano za stvari koje ste videli

apsolutno je nepotpuno."20

Kao što je Fejnman ukazao, jedna od najneobičnijih pojava u vezi

kvantno-mehaničkog opisa objekta (npr. elektrona) jeste njegova dualnost:

kvantni objekti nisu ni čestice ni talasi. U klasičnoj mehanici su opisane

materijalne tačke koje slede putanje u prostoru i talase, npr. talase na vodi,

zvučne i elektromagnetske talase. Njutnovska mehanika opisuje dinamiku

sistema u terminima putanja koje objekti slede pod uticajem sila. Talasi

poput zvuka se mogu opisati kao orkestrirano, usklađeno gibanje

kontinuuma sačinjenog od čestica koje slede svoje putanje na takav način da

gibanje samog kontinuuma poseduje talasna svojstva. Maksvelove jednačine

za elektromagnetske pojave mogu objasniti talasnu prirodu

elektromagnetskog zračenja – elektromagnetski talas je opisan sa dva

trodimenzionalna vektorska polja koja se menjaju u vremenu i prostoru.

Međutim, ubrzo je postalo jasno da kvantno-mehanički objekti ne spadaju ni

u jednu kategoriju: oni nisu ni čestice ni talasi.

"Moguće je pretpostaviti da privlačna sila koja potiče od jezgra atoma

u stvari i ne postoji, kao što ne postoji ni privlačna sila elektrona i njegovo

naelektrisanje. Jedina stvar koja postoji je pritisak na ivice svakog vrtloga,

svakog nivoa, koja je inicirana na početku univerzuma i održava se do

danas, dokle god je koncentracija koja dolazi iz centra svemira dovoljna da

održava rezultujući proces. Pretpostavljajući da je proces razlaganja materije

najveće koncentracije u centru univerzuma jos uvek aktivan, rezultat je

širenje univerzuma do trenutka kada količina elementarnih čestica neće biti

dovoljna da održi širenje. Gravitacija je posledica spoljnog potiskivanja.

Ajnštajnov zakrivljeni prostor u tom slučaju ne postoji. Crne rupe koje

54

gutaju masu i prosleđuju je negde drugde takođe ne postoje. Postoji samo

prostor ispunjen razlicitim koncentracijama elementarnh čestica."21

Prema ortodoksnim interpretacijama (kopenhagenska škola) kvantne

mehanike, objekat ne postoji po sebi, nema određenu realnost (stvarnost) bez

posmatrača. Objekat se realizuje tek u interakciji sa posmatračem.

U ortodoksnim interpretacijama kvantne mehanike, posmatrač ima

važnu ulogu. On "projektuje" realnost, stvarnost merenog objekta u jedno od

mnoštva stanja koje posmatrani objekat može da ima. U divlje maštovitim

interpretacijama se ponekad kaže da posmatrač projektuje ceo Svemir u

jedno "od" grozomorno velikog broja njegovih mogućih postojanja. Neke od

ovakvih interpretacija idu i dalje i kažu da se ceo Svemir može opisati

gigantskom talasnom funkcijom koja sadrži sve moguće realnosti. Te

različite realnosti neki nazivaju paralelnim svemirima. Ali, ovo je uglavnom

spekulacija koja se ne slaže sa principom Okamove (Occam) britve

lociranom u srcu moderne nauke (premda je Okam bio sveštenik!): "broj

entiteta potreban za opis nečega ne treba povećavati izvan granica koje su

nužne". Drugim rečima, takve teorije se ne mogu testirati, pa prema tome i

nisu teorije u pravom smislu te reči.22

Jednom stvoren zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali

on nastavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć.

Nikola Tesla

Energija atoma (po modelu unekoliko sličnom modelu Sunčevog

sistema, mada neuporedivo haotičnijem) oglašava se muzikom Univerzuma.

Šta je muzika uopšte, a posebno, komponovana Tvorčevim nadahnućem?

55

Postoji jedan teorijski iskaz na osnovu kojeg proizilazi da je savršena

muzika ona koju proizvode nebeska tela krećući se po svojim putanjama.

"Postoje četiri zakona stvaranja: prvi je da je izvor svega u nepojavnoj

crnoj čestici koju um ne može zamisliti niti matematika izmeriti. U tu česticu

stane cela vasiona. Drugi zakon je širenje tame koja je prava priroda

svetlosti i njen preobražaj u svetlo. Treći zakon je potreba svetlosti da

postane materija. Četvrti zakon glasi - nema početka ni kraja. Prethodna tri

zakona oduvek traju i stvaranje je večno.

Čestice svetlosti su ispisane note. Jedna munja može biti čitava

sonata, a hiljadu munja je koncert. Za taj koncert sam stvorio loptaste

munje... Ajnštajn se ogrešio o Pitagoru i matematiku, a naučnik se o to dvoje

ne može i ne sme ogrešiti. Brojevi i jednačine su znaci kojima se obeležava

muzika sfera. Da je Anštajn čuo njene zvuke, ne bi stvarao teoriju

relativnosti. Ti zvuci su poruka umu da život ima smisla, da u vasioni postoji

savršen sklad i da je lepota uzrok i posledica stvaranja. Ta muzika je večno

kruženje zvezdanih nebesa. Najmanja zvezda je završena kompozicija i deo

nebeske sinfonije. Otkucaji srca su delovi te sinfonije na zemlji. Zakrivljeni

prostor je haos, haos nije muzika. A. Ajnštajn je glasnik vremena buke,

haosa i besa.

Jednom stvoren zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali

on nastavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć."23

Pitagorejci su smatrali da je muzika harmonija brojeva i kosmosa,

koja sama može da se svede na zvučne brojeve. Upravo se sa pitagorejcima

povezuje koncepcija svemirske muzike. Traženje utočišta u muzici, sa

bojama njenih tonova, njenim tonalitetima, ritmovima, različitim muzičkim

instrumentima, jedna je od mogućnosti povezivanja sa punoćom kosmičkog

života. U hrišćanskoj tradiciji velikim delom je sačuvana pitagorejska

56

simbolika muzike koju su preneli sv. Augustin i Beocije. Muzika je preuzela

simboliku broja 7, muzičkog broja, Atininog broja, broja ispunjenog

odbljescima mudrosti. Uspostavljanjem odnosa korespondencije (na način

kako su to činili Pitagorejci) između udaljenosti sedam planeta od Zemlje

(podeljenih naizmenično na dvostruke i trostruke intervale, slično muzičkoj

lestvici) i trajanja njihovog obratanja sa intervalima sedam tonova lestvice

izračunata je udaljenost od Zemlje do Meseca koja iznosi jedan ton, između

Meseca i Merkura pola tona itd; a sedam planetarnih orbita pravi Orfejevu

heptakordnu liru. Beocije razlikuje tri simbolička tipa muzike. Svemirsku

muziku: odgovara skladu zvezda koji proizilazi iz njihovog kretanja, i

izmeni godišnjih doba i mešavini elemenata; melodija je lepša što je kretanje

brže i dublja što je kretanje sporije. Kosmos je veličanstven koncert. Drugi

tip je čovekova muzika: vodi čoveka i on je oseća u samom sebi.

Pretpostavlja sklad duše i tela, sklad duševnih svojstava i elemenata od kojih

se sastoji telo. Instrumentalana muzika određuje upotrebu instrumenata. Ako

je muzika poznavanje modulacija, mere, razumljivo je da upravlja

kosmosom, ljudima i instrumentima. Ona je umetnost postizanja

savršenstva.

Oktava (lat. octavus – osmi) u poeziji označava strofu od osam

stihova povezanih sa tri rime, dok je u muzici osmi ton dijatonske skale i

interval koji obuhvata dvanaest polutonova od kojih prvi i poslednji uvek

imaju isto ime. Interval (lat. intervallum) je međuprostor; međuvreme,

razmak; praznina; u muzici, odnos dva tona prema njihovoj visini ili broju

titraja (treperenja). Interval je, znači, visinska razdaljina između ma koja dva

tona; prima nastaje ponavljanjem istog tona, sekunda je razmak koji

obuhvata dva tona, terca – tri tona; kvarta, kvinta, seksta, septima i oktava

obuhvataju razmak između četiri, pet, šest, sedam i osam tonova; nona je

57

intervalski razmak između devet tonova (oktava + sekunda), decima,

undecima i duodecima između deset, jedanaest i dvanaest tonova (oktava +

terca, oktava + kvarta, oktava + kvinta).

Intervali mogu da budu konsonantni (blagozvučni) i disonantni (koji

resko zvuče), zatim čisti (prima, oktava, kvinta i kvarta), veliki i mali

(shodno celim stepenima i polustepenima koji ih čine – sekunda, terca,

seksta i septima), prekomerni i umanjeni (ukoliko dolazi do izmena u čistim,

velikim i malim intervalima).

Oktavna konstrukcija atoma i molekula, samim tim i čitavog živog i

neživog sveta, zavisi od notnog ustrojstva, to jest muzike, Univerzuma.

Oktava je pramera, etalon čitavog Univerzuma i odražava se u svakom

detalju živog i neživog sveta. Izraz "neživ" koristim samo uslovno, da

napravim razliku od "živog", mada je suštinski reč samo o različitim

manifestacijama jednoobraznosti: istog porekla i osnove. Od majmanjeg

delića prašine, do celog Univerzuma. Taj, dakle, sistem od osam tonova leži

u osnovi nebeske muzike. To je ujedno i razlog što i čovekova muzika ima

osnovnu jedinicu od osam tonova i što muzika uopšte postoji. Čovek,

životinje i biljke čuju tu nebesku muziku, a kompozitori je samo zapisuju.

Istina, muzika Univerzuma ne nalikuje odviše čovekovoj muzici. Dar

kompozitora se praktično sastoji u njenom "privođenju" na čoveku čujan i

razumljiv muzički jezik, u savršenom ili nesavršenom obliku, u zavisnosti

od njegovih intelektualnih moći.

Raspon čujnih frekvencija se može sa prilično tačnosti podeliti u

nekoliko čujnih segmenata. Ovi segmenti su odgovorni i za percepciju

zvukova koje čujemo:

- vrlo duboki bas od 16-64 Hz prva i druga oktava (muzički),

- bas od 64-256 Hz treća i četvrta oktava,

58

- srednji od 256-2048 Hz peta, šesta i sedma oktava,

- gornji srednji oko 3000 Hz između sedme i osme oktave,

- prezens, visoki od 4750-5000 Hz između osme i devete oktave,

- visoki, brilijans od 6500-16 kHz deo devete i kroz celu desetu.

Ali, i čovek je živi muzički instrument, kao i sva druga živa bića.

Životna energija, ili kako god je zvali, struji kroz čoveka i proizvodi kretanje

– vibracije. Kada se to strujanje odvija lagano i ritmično kao, na primer, kod

mačke koja prede, on doživljava zadovoljstvo. Osećanja su njegova opažanja

tih nevoljnih pokreta tela i njihova estetska procena. Drhtimo od straha,

tresemo se od besa, treperimo od sreće... Naši mišići, kao svaka struna koja

ima određeni tonus i kroz koju teče energija, vibriraju i proizvode ton. I ne

samo mišići. Sva tkiva vibriraju i proizvode ton. I ćelija to čini. Čujemo li te

tonove? Prislonimo glavu na nečije grudi, i čućemo: tika-taka, tika-taka...

Srce kuca, i udara ritam. Bubnjara smo, znači, identifikovali. Čika doktori,

sa svojim slušalicama, mogu da čuju još više. Pluća, poput metlica koje se

prevlače po činelama, dopunjavaju ove ritmičke pulsacije. Poslušajmo bolje.

Usmerimo disanje malo na glasne žice koje će pojačati njegov ton kao kad

hrčemo. Evo i duvača koji, zajedno sa srcem, čine ritam sekciju. Da li

primećujete da je udisaj, ako ste opušteni, za kvintu viši od izdisaja. Svima

nam se desilo da, ponekad, kada legnemo i pokrijemo uši, prislonimo ih uz

jastuk, čujemo mnogo jasnije svoju ritam sekciju jer smo okrenuti prema

zvuku iznutra. Od spoljašnje buke često ne čujemo svoj orkestar.

Da li se čuje krv dok prolazi kroz vene? Naravno. Sve što prolazi kroz

nešto čuje se. A mišić koji podrhtava? Sve što treperi proizvodi zvuk. Na

električnoj gitari je ispod žica postavljen magnet koji prenosi impuls do

pojačala, pa do zvučnika. Možda to čine i naši nervi i prenose tu muziku

negde u studio koji zovemo mozak. Šta mislite, kako bi zvučao čovek kada

59

bi svi zvuci koje proizvodi bili pojačani, izmiksovani, i kada bi mogli da se

čuju preko zvučnika. Da li bismo mogli čuti i snimiti kako zvučimo kada

smo srećni ili besni, tužni ili radosni? Ima li svako svoju melodiju? Diše li

svako iz svog tonaliteta?

Loven skreće pažnju na važnost disanja za fizičko i mentalno zdravlje

čoveka. Disanje obezbeđuje kiseonik za metaboličke procese i održava vatru

života. U svim orijentalnim i mističnim filozofijama tajna najvišeg

blaženstva je u disanju. Pa zašto se onda ponašamo tako glupo i dišemo

plitko i neritmično? U jezičkim izrazima se može otkriti povezanost ličnosti

i disanja. Za emotivnu, pristupačnu, otvoreno srdačnu osobu bez krutih

načela kažemo da je širokogruda, a za skučene, sitne duše da su uskogrudi.

Disanje je, očito, vezano za osećanja. Bez vazduha nema ni plamena, ni

vatrenosti. Ni zadovoljstva.

Kako postajemo loše "naštimovani"? Da li to radimo sami sebi ili neki

"đavo" ubacuje disharmonične tonove i remeti naše melodije? I jedno i

drugo.

Ritam je, dakle, osnova zadovoljstva, mentalnog zdravlja, a i dobre

muzike. Bolest je odstupanje od harmonskih pravilnosti. Ritam je red. Kažu

da je Bog red koji se izdvojio iz haosa. Ritam je osobina Boga. Postoji i u

mikro i u makrokosmosu. Nauka je već uspela da vidi neke pravilnosti i

periodičnosti u kretanju nebeskih tela, kao i u samoj strukturi atoma,

molekula... Protoplazma ćelije pulsira ritmički zavisno od okolnih uslova.

Vilhelm Rajh je, koristeći Rajhertov miskroskop sa optičkim uvećanjem od

pet hiljada puta, opisao pulsatornu aktivnost kod crvenih krvnih zrnaca

čoveka. Loven upoređuje kretanje treptastih ćelija sluzokože, sitnih

vlaknastih struktura koje oblažu respiratorni trakt, sa talasanjem žitnog polja

60

koje nastaje zbog vetra. Sličan ugođaj imamo kada slušamo prebiranje po

žicama harfe.

Nervno tkivo takođe ispoljava periodičnost u svom funkcionisanju,

što se odražava kroz ritmičnost moždanih talasa kada ih registrujemo

elektroencefalogramom. Prolazeći kroz membranu nerva, impuls je

depolarizuje i tako nastaje refraktorni period u toku koga ni jedan drugi

impuls ne može da prođe kroz depolarizovanu oblast.24

Naučnici su uočili sličnost između obrazaca otkrivenih u mozgu i onih

koji postoje u muzici. Naime, koristeći superprovodljivi kvantni

interferencijalni uređaj (meri električnu aktivnost mozga) utvrdili su da

raspored tonotopične mape u auditivnoj zoni kore velikog mozga u velikoj

meri odgovara (liči) klavijaturi sa jednakim razmacima između oktava.

Šo je dvadesetpet godina pravio kompjuterske modele za stvaranje

mapa matematičkih obrazaca koje neuroni izazivaju slanjem impulsa mozgu.

Otkrio je da su neuroni organizovani kao stubovi po određenom obrascu,

kao i to da međusobno "pričaju" odašiljući električne impulse. Uz saradnju

doktora Lenga, Šo je dodelio svakom stubu muzičke tonove i otkrili su da je

mozak organizovan po nečemu što se činilo da su muzičke teme. Odabrali su

delo koje je odgovaralo muzičkim temama na kompjuterskom modelu

(Mocart "Sonata za dva klavira KV 448") i izložili ispitanike toj muzici.

Ustanovili su da muzika sa obrascima i temama sličnim onim pronađenim u

mozgu uvećava spacijalno-temporalno rasuđivanje.

Muzika, dakle, utiče na obrasce u mozgu, što ima uticaja na način na

koji se kolo povezanih neurona razvija u prvih nekoliko godina života.25

Čak i običan komad srčanog mišića nastavlja spontano da pulsira i

kada je stavljen u fiziološki rastvor. Ritmičnost na celularnom nivou i nivou

tkiva govori nam, kaže Loven, da je ritam urođeni kvalitet života. Bugarski

61

lekar Lozanov je utvrdio da slušanje specifične muzike (muzike sa

specifičnim ritmom, naročito muzika iz perioda baroka, npr. Bahova) izaziva

sinhronizaciju telesnih ritmova/otkucaja srca i moždanih talasa sa taktom

muzike.26

Zašto neki raspored tonova zvuči nežno, a drugi zastrašujuće ili

agresivno većini ljudi? Zašto nam, uopšte, mol zvuči nežno, setno, jednom

rečju molski, a dur svečano, muški, durski. Poklapa li se to sa nečim u

nama?

Zašto napeta muzika, koja ide uz opuštenu scenu u kojoj se dete

radosno ljulja na ljuljašci u bašti, izaziva strepnju i očekivanje neke nesreće?

Možda zato što u nama budi drugu kompoziciju, onakvu kakvu proizvode

bol i strah. Ali, ako znamo da tako zvuče bol i strah, znači da smo mi već

čuli kako oni sviraju u nama. Nisu nas kompozitori muzike za filmove

naučili tome. Čuli smo mi svoj orkestar onog trena kad smo započeli život.

Na tim unutrašnjim melodijama počeo je da se gradi naš psihički aparat,

doživljaj sebe, sopstvenost. Naši prvi zapisi i predstave o sebi su tonski. U

početku beše ton. (Reč je takođe muzički oblik). Život počinje muzikom.

Življenje je muziciranje. Oslušnite sebe. Imaćete šta da čujete. Ako vam

ljubavni partner kaže da nemate sluha za njega, razmislite da li je to samo

metafora. U samom jeziku često se kriju istine koje ne čujemo.

Seksualna funkcija je, takođe, periodični fenomen u čitavom

životinjskom i biljnom svetu. Od cvetanja biljaka, do mesečnog ciklusa žene

(periode). Poznata je povezanost menstrualnog ciklusa i lunarnog meseca.

Veza između ove dve pojave je misterija kao i mnoge druge u vezi ritmičkih

aktivnosti života. Astrolozi decenijama pokušavaju da otkriju povezanost

naših ritmova sa ritmovima univerzuma. Neke veze ritmova prirode sa

ritmovima naših aktivnosti su očigledne. Vidljivo je kako se naši ritmovi

62

menjaju u odnosu na dan i noć, leto i zimu, proleće i jesen. U tome smo

srodni sa biljnim i životinjskim svetom. "Harmonija između unutrašnjih

ritmova čoveka i spoljašnjih ritmova prirode osnova je za osećanje

identifikacije sa kosmosom, sa najdubljim korenima zadovoljstva i radosti"

zaključuje Loven.27

Bučni ubica duše: nemuzika

Gde je savremena, tzv. moderna, muzika na svojevrsnoj skali muzike

Univerzuma? Svaka muzika suprotstavljena osmotaktnoj harmoniji jeste,

zapravo – nemuzika. Reč je o zlom delu, pokušaju da se harmonija razbije i

uništi. Jer, muzika je moćno sredstvo. Danas, nažalost, pretežno kompozicija

"muzičkih grešaka" i nesklada. Podrazumeva se da i svako generalisanje

vodi u novu grešku. Nije sva savremena muzika takva, ali isto tako ne može

da se ospori ni činjenica da je aktuelan muzički trend u vezi sa lošom (da ne

upotrebim "zlom") namerom. Sreća je da svaki trend ima ograničen vek

trajanja. Vreme čini svoje, a destruktivno propada. Istina, povremeno dižući

glavu ili pojavljujući se u novom obliku. Srećom opet kao trend i, srećom,

opet unapred osuđeno na propast. Jedino je harmonična (ne po ljudskim i

ovozemaljskim merilima) božanska muzika, na kojoj i od koje živi i

funkcioniše ceo Univerzum – večna.

I još nešto. Dok je kod nas reč, koliko god izvitoperena, ipak ostala u

središtu muzičkog predanja sačuvavši zalog krštenja u srpskom narodu, na

Zapadu se dešavaju mnogo radikalnije stvari. "Mislim da je jedna od uloga

Umetnosti da stvori lažni svet koji je u najmanju ruku analogan nekim

stranama pravog sveta i da u okviru tog novog istraži neke nove obrasce

ponašanja, koji u okviru stvarnog života još uvek mogu da budu preopasni ili

63

nemerljivi28 – govori Brajan Ino, verovatno najuticajniji muzičar

savremenog sveta.

Dok je kod antičkih Grka i u rok muzici utemeljenoj na bluzu dolazilo

samo do izvitoperenja, zloupotrebe prirode, ovde se direktno kreće protiv

prirode: na osnovu eksperimenata ranih sedamdesetih, u drugoj polovini se

pojavljuju dva žanra koja su danas potpuno marginovalizovala svaku drugu

muziku i nakon čijih radikalnih oblika (rejva i smrtnog metala - rave &

death-metal) savremena muzika više ne poznaje razvoj.

U Bavarija-studijima u Minhenu (1976-77.) nastaje disko – muzika za

igru nastala ubrzanjem udaraca bas-bubnja (koji određuje ritam igre) iznad

broja udara koji može da dostigne ljudsko srce. Posledica je težnja tela da

pređe svoje prirodne granice: dok se u dotadašnjoj muzici uglavnom izvrtala

melodija, usmerena na um, sada se izvitoperuje ritam, koji je "telo" muzike i

ona postaje i doslovno – ubistvo. Dok disko nastaje na crnačkoj soul

tradiciji, u Engleskoj istovremeno nastaje hevi-metal kao jednako

izvitoperenje bele bluz tradicije – na kraju oni se svode na isto: stravično

ubrzanje ritma s tim što se u disku koriste elektronski, a u hevi-metalu –

električni instrumenti. U oba slučaja rezultat je sagorevanje, uništenje tela

koje već isključuje um, kao pretpostavku postojanja čovekovog i kao

konačnu hulu na Ovaploćenog Boga: ne radi se o poricanju Ovaploćenja,

koje je još Sveti Jovan Bogoslov davno utemeljio kao meru svake jeresi.

Naprotiv, radi se o potrebi da se ubije telo kao Ovaploćenjem Hristovim

osveštani hram Duha Svetoga i instrument najsavršenije muzike kojom se i

za koju se vaspitavamo.

Obnoviti svet zato danas znači, za početak, obnoviti prirodni poredak

sveta: u muzici to znači vratiti se prvo prirođenim čoveku ritmovima, a tek

zatim graditi melodije. Drugo, vratiti se pevanju i sviranju, a ne proizvodnji i

64

konzumaciji muzike koja postaje nepodnošljivo sveprisutna. I konačno - što

je u stvari i prvo - vratiti se reči i Imenu Hristovom u kojem je punota života

i punota tvarnog sveta, punota muzike. Koja je i danas silnija što je bliža

tihom glasu u kojem bješe Gospod na Karmilu i najsavršenija kada je njen

tvorac "kao nevino jagnje nijemo pred onim koji ga striže, ne otvara usta

svojih."

Nemuzika će na ovaj ili onaj način, svakako odneti danak "u duši".

Muzika lišena sklada deluje uznemirujuće. Vodi u depresiju, očaj,

nesposobnost suočavanja sa problemima. I najmanji povod za

nezadovoljstvo, uveličan pod prizmom nesklada, pretvara se u istinsku

nesreću, pa i katastrofu. Žrtva je uvek jedinka, čovek. Deo čovečanstva

odvodi u propast, drogu, nervno rastrojstvo... Dobro je, međutim, što se na

tome sve i završava. Protiv harmonije Univerzuma nema nikakve šanse.

Suprotstavljanje njoj je unapred osuđeno na propast. Ali će zato čovek, sa

biljkama i životinjama, pod njenim uticajem (divne skladne muzike)

značajno popraviti kvalitet sopstvenog bivstvovanja. Pod uticajem

harmonične muzike, u svakom biću dolazi do skladnog restrukturisanja.

Razvija se plemenitost, dobrota, ljubav, a svaka nevolja lakše podnosi.

U grčkoj «teoriji o etosu» proučavano je etičko i psihološko delovanje

muzike na čoveka u cilju jačanja volje, potenciranja emocionalnosti i

dovođenja do ekstaze. Usled toga, kao posledica, nastaju različiti muzički

stilovi koji podstiču na određena psihička stanja čoveka (herojska dela,

potpora duševnoj ravnoteži, iskazivanje bola, ljubavi, radosti). U srednjem

veku, oslanjajući se na antičke tradicije, teoretičari razvijaju podelu muzike

takođe uočavajući njeno dejstvo na čoveka (harmonija svemira, harmonija

ljudske duše, muzika koju proizvodi ljudski glas ili instrument).

65

Sledbenici Pitagore lečili su muzikom groznicu i padavicu, smatrajući

da je bolest poremećaj svemirskog sklada čiji je proizvod i sam čovek.

Platon je uveo pevanje u terapiju da bi se čoveku, kod koga je taj sklad

poremećen, brže vratilo zdravlje. Tako je meloterapija počela da se razvija.

Ipak, tek od 19. veka psiholozi počinju bolje da proučavaju lekovito dejstvo

zvuka, harmonije, melodije i boje pojedinih instrumenata u procesu lečenja i

poboljšanja stanja obolelog čovečijeg tela i duše. Naročito se u savremenoj

psihijatriji postižu solidni rezultati budući da blagotvoran uticaj muzike vodi

obolelog na stazu oporavka, pa i potpunog ozdravljenja. Time je razvijena

kurativna metoda za ublažavanje i lečenje psihički obolelih pacijenata.

Ljudski organizam je tanano osetljiv, ponekad zavisan samo od

jednog jedinog virusa koji hoće ili neće proći. Ćelija je velika fabrika u

malom. Možda bolje, simfonijski orkestar. S tim što su prve ili druge

violine, flaute, fagoti, trube, udaraljke… u ovom slučaju enzimi, geni, prioni,

belančevine, proteini... I dovoljno je da samo jedan jedini instrument

izmakne kontroli "velikog dirigenta", centralnog nervnog sistema, pa da

unutar organizma (organa, tkiva, ćelija) svako zasvira samo svoju melodiju

(kako zna i ume) i da se umesto bogougodne muzike Baha ili Hendla

prolomi neartikulisano sazvučje disharmoničnih tonova i akorda od kojih

pucaju bubne opne, a svest se sužava.

"Svaka osoba naklonjena muzici zna za osećajna stanja izazvana

velikom muzikom. Ali, ako pokušamo da prevedemo ova osećanja u reči,

muzičko osećanje se tome opire. Muzika je nema i želi da ostane takva.

Ipak, muzika daje izraz unutrašnjem kretanju živog organizma i njeno

slušanje izaziva osećaj unutrašnjeg gibanja. Nemost muzike se obično

opisuje na jedan od dva načina: (1) kao znak mistične duhovnosti ili (2) kao

najdublji izraz osećaja nesposoban da se izrazi rečima. Prirodno naučno

66

gledište tumači muziku u smislu da je ona izraz povezan sa poslednjim

dubinama živog organizma. U skladu sa tim, ono što se smatra

"duhovnošću" velike muzike samo je drugi način da kažemo da je dubok

osećaj istovetan s dodirom sa živim organizmom izvan granice jezika. Do

sada nauka nije ništa rekla o prirodi izražajnog kretanja muzike. Bez sumnje,

sam umetnik govori nam u obliku nemog izraza kretanja iz dubine životne

funkcije, ali on bi isto tako kao i mi bio nesposoban da rečima izrazi ono što

izražava svojom muzikom ili svojim slikama. U stvari, on se izrazito opire

svakom pokušaju da jezik umetničkog izražavanja prevede u ljudski govorni

jezik. On pridaje veliku važnost čistoći svog izražavanja. Zato, on potvrđuje

orgonsko-biofizičku tvrdnju da živi organizam poseduje svoj vlastiti jezik da

se izrazi pre, izvan, i nezavisno od svih govornih jezika..."29

Razvijajući svoju orgonsku teoriju i terapiju, Rajh je ustanovio da

životna energija, nazvao ju je orgon, protiče kroz čovekovo telo paralelno sa

telesnom osom određenim ritmom. Kada je prolaz neometan i ritmičan kao

kod crva, osoba je mentalno zdrava i oseća zadovoljstvo strujanjem života

kroz svoj duševni i fizički organizam.

Da, muzikom se može uticati i na podsvest. Poseduje osobine četvrte

dimenzije i oslobađa dušu zatočeništva. Nemoguće postaje moguće,

neostvarivo - lako ostvarivo. Harmonija, ritam i pokret, rečima molitve

dodaju snagu. Realnu i ostvarivu.

Muzika se, dakle, slikovito može predstaviti i kao inicijator, pokretač,

motor, sistem, vrhunski princip funkcionisanja sveta. Ali, u nekima od nas

odjekuje u disharmonijama u tolikoj meri da čak postaje skladna. Naravno,

prividno. Čak tražena. Kako je prepoznati? Po destruktivnim reakcijama,

disfunkcionalnosti. Ukoliko je reč o zdravlju, ona je ekvivalent kanceru u

ljudskom organizmu. Nešto poput drugačijih bujajućih ćelija sa "štimom"

67

različitim od onoga na koji je "naštimovan" organizam domaćina. A, valja

reći, muzika je samo jedan od odraza ukupne disharmonije, nesklada,

razbijanja života i univerzalnog sklada. Personifikovano, ova muzika bi

komotno mogla da se nazove satanskom, komponovanom s ciljem razaranja

božjeg dela. Podrazumeva se da je reč o stilskoj figuri, a ne doslovnoj istini.

Ali ako zlo, nesklad, razaranje, propast, identifikujemo sa Nečastivim

tj. Satanom, onda pomenuta stilska figura ipak krije delić istine. Kad smo

već krenuli tim putem, moramo i da se zapitamo zašto se To, ma kako ga

nazvali, pojavilo? Šta mu je omogućilo da se obelodani? Višak "zle krvi"

koja traži izlaz iz zamorenog organizma Univerzuma ili, možda, proces

(pro)čišćenja samog Univerzuma? Poput oslobađanja tela od toksina. Biće

da je upravo to. Na sličan način se i svet pročišćava. Nagomilano zlo iz

dubine mora da krene na površinu, da se izluči i istekne odnoseći sa sobom

sve podlo i kvarljivo.

Ogromna sila, veliki simfonijski orkestar Univerzuma čija muzika

dopire do svake ćelije i najprimitivnijeg organizma, ne može da se izbaci iz

takta i harmonije ma i najjačim disonantnim tonovima uperenim protiv

opšteg sklada. Možda mogu privremeno ili trajno da zavedu i povedu tek

jedan mali deo onih oko nje, da ih izbace iz ravnoteže, sklada, ali ni u kom

slučaju ne mogu čak ni da naškode takvoj snazi kao što je oktavni sistem

sveta. Dragi sveprisutni Bog muzikom Univerzuma napaja, a energijom

hrani još uvek nevidljiv atom, čuva njegove orbite i elektrone preko

biofotona. Delo Tvorca je neuništivo i neraskidivo, a energija oktava

nepresušna i nezaustavljiva.

Ta neobično prijatna muzika, dostupna sluhu samo odabranih,

ispunjava svaki molekul, atom, česticu, svih 92 elementa periodnog sistema

ne računajući 17 od čoveka stvorenih. Kretanje elektrona i sklad u tom

68

naizgled haosu, delo je samog Tvorca. Bez "velikog praska", pepela i

Feniksa. Mendeljejev je samo konstatovao postojanje prirodnih elemenata i

sistematizovao ih u svojoj mapi po dobijenim uputstvima koje je umeo da

(sa)sluša.

Uostalom, evo šta kaže i sam Sveti Vladika Nikolaj (Velimirović):

"Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u

atomu vazduha, isto tako kao što postoje glasovi i u suncima, zvezdama,

planetama, mesecima, kao telima. U čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima

i glasa. Fino uho moglo bi čuti struju sokova u biljci; još finije moglo bi čuti

glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha. No, naše uho nije

sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve

stvari. Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu koje ne čujemo, nego

predmeta koje ne vidimo. A to znači: vasiona je punija glasova nego slika,

boja i oblika. Jer nema ništa bezglasno, za onoga ko čuje. Sve je ispunjeno

glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna trešteća muzika, i

neprestani govor, i neprestani razgovor...

Glavno je: kroz sva čula ulazi kazivanje, izraz, govor, priča, reč svih

stvari o sebi, o svom prisustvu, o svom stanju, o svojim osobinama... jer svi

utisci su reči. Nema mutavih stvari, jer ona stvar, koja ne može sebe da

projavi uhu, pojavljuje sebe oku, ili koži, ili nosu, ili ustima.

Nema mrtvih i bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nešto kazuju,

ma kroz koje čulo naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su

postojeće, a dokle su postojeće u opštoj muzici stvari, dotle su žive.

No, zar ste jednom čuli gde se kaže da je muzika najprivlačnija moć u

svetu?... I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim

nerazumljiva, pesma i muzika su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila.

Zašto to, ako ne zato što nas one dovode doma, podsećaju na prvobitnu, na

69

bitnu domovinu našu? Na prvi glas; na prvu reč; na prvu pesmu?...

Samobitnu božansku Reč, i da je od Nje i kroz Nju postao sav svet, kao Njen

odjek..."30

Čuvar Tvorčeve tajne

Foton je transmiter univerzalnih tonova do jezgra svakog atoma.

Stvara, prenosi i sam se stvara u sudarima elektrona i antielektrona, protona i

antiprotona, neutrina i antineutrina. Istovremeno je i energija i talas i

materija. Ima svojstvo da daje. Potpomaže egzistenciju i žive i "nežive"

prirode. Pronosi muziku Dragog Boga.

Fotoni su tek mali korak dalje u shvatanju univerzalnog pojma

mehanizma Života budući da je sam Univerzum život. On se kreće

isključivo sopstvenom brzinom, na njemu se stvaraju našem razumu bliski

svetovi i koprene života. I sama čovekova misao se prenosi fotonima, oni su

i osnova telepatije.

"Ne može biti sumnje da naša psihička sila stvara kretanje u drugima,

koje se prenosi naširoko poput kretanja etra, a mogu da ga opaze mozgovi

koji su u skladu sa našim. To pretvaranje jednog psihičkog delovanja u

eterično kretanje, i obrnuto, može se smatrati analognim radu telefona, u

kome prijemna membrana, koja je identična sa membranom na drugom

kraju, rekonstruiše zvučno kretanje što se prenosi ne pomoću zvuka, već

pomoću elektriciteta. Ali, to su samo poređenja."31

Kako se kreću? Svakako ne brzinom svetlosti. Brzinom misli je već

prihvatljivije. Reč je o krajnje nepostojećem i krajnje moćnom medijumu.

Neupućenima je pasulj pojam za jednostavnost (prosto k'o pasulj!), a vazduh

praznine, "ničega". Niti je pasulj "prost" (po strukturi), niti vazduh

70

"prazan"32. Ako nešto ne znamo, ne vidimo ili ne možemo da dokažemo, to

ne znači da ne postoji! Isto važi i za fotone.

Iako čine energetski omotač svakog bića, tek će budućnost iznedriti

pravu priču, istinu, o njima. Kako nastaju, koliko vrsta postoji (fotoni

komunikacije, osećanja, misli, genijalnosti, fotoni u vezi sa muzikom,

vremenom Univerzuma itd.), njihove funkcije, način emitovanja

(odašiljanja, "izlaska") iz mozga (prenos misli) i još mnogo toga.

Razlaganjem fotona otvoriće se vrata u potpuno nepoznat svet, a možda i

konačno ostvariti ideja Alberta Ajnštajna o definisanju "teorije svega",

kojom se i danas bavi vodeći svetski teoretičar fizike Stiven Hoking33. Foton

je pokretačka snaga života i bez njega nema egzistencije. To je volja Tvorca

čija ih "muzika oktava" napaja da gospodare živom i neživom prirodom,

opet po Tvorčevoj volji. Zato se i spoznaja postojanja fotona može staviti u

istu ravan sa otkrićem ćelije.

Foton je alfa i omega postojanja. Čitave nauke će se u budućnosti

baviti fotonima misli i mozga uopšte. Kako funkcioniše "najinteligentniji

čovekov organ"? Još uvek se ne zna tačno. Ogromno iznenađenje nas

očekuje skidanjem tek prvog vela sa tajne ne od sedam, nego sedam hiljada

velova na putu do suštine. Čovek je takoreći tek "začeprkao" po poreklu

života otkrivši na planeti Titan tzv. toline koji su na samo korak od

aminokiselina i primordijalne supe u kojoj je začet život. Ali, istinske tajne i

misterije gotovo da i nema. Problem je u nesavršenosti čovekovih čula i

moći spoznaje, ali i kratkoći životnog veka koji mu je dat. Ko ima uši neka

sluša, rekao je između ostalog Gospod Isus Hrist. Ali, avaj, to ne mogu svi.

Samo, rekoh, mali broj izabranih. A kraja novim saznanjima nema. Jedna

tajna je uvek "višak". I najveće otkriće je tek jedna prečaga beskrajnih

71

merdevina čovekovih spoznaja. Početak im se ne vidi, a vrha nemaju. Tri

prečage gore ili dole, gotovo je nevažno.

Značajna prepreka na tom putu saznanja su nesavršenost čovekovih

čula, nepouzdanost dosegnutih (naučno potvrđenih) istina, opterećenost

iskustvom, urođena sumnjičavost s obzirom na spoznaju o sopstvenoj

nesavršenosti, slepo verovanje u očekivanu sliku nepoznatog i neverovanje u

njenu realnu (objektivnu) predstavu, urođeni strah od novih otkrića a

posebno s naličja tzv. vidljivog sveta… I to nije sve, već samo početak. Ko

ima oči neka vidi! Ali, avaj, ne mogu svi. (Opet) samo izabrani.

Hipersenzitivni i hipersenzibilni. "Propustljivi" za nova saznanja. Ipak, čak i

oni mogu tek neuko da protumače ono što vide ili što im je "kazato"34.

Najčešće se oslanjaju na prepričavanje viđenog ili doživljenog. Zato takve

nazivaju vidovnjacima. Ne razlikuju se od ostalih, osim što imaju mogućnost

da "vide".

Dobar deo nas takvu otvorenost doživljava krajnje racionalno.

Definiše je kao mistiku. Zaista je potreban izuzetan napor za ulazak u trans

ili drugo stanje svesti, to jest "probijanje oklopa racionalnog" i dolazak tamo

gde će svako od nas jednog dana stići oslobađanjem od zemaljskog i

sticanjem "energetskog" tela. Od ovog prirodnog (cikličnog) kretanja čovek

uglavnom ne stiče nauk. Ne krivicom Univerzuma ili Stvaraoca, već samo i

isključivo svojom sopstvenom.

U razmatranju ovoga ne treba smetnuti sa uma ni "ometajući faktor

okoline". Najprostiji primer dekoncentracije i "odvlačenja na drugu stranu"

je zevanje ili protezanje (fizički) najbliže osobe. Ta bezazlena radnja ometa

mentalne funkcije susedne osobe, ponekad izazivajući čak i osećaj nemira,

nesigurnosti, tromosti, apatije. Bilo je pokušaja da se ovo iskoristi u

vrhunskom sportu, ali i nastojanja da se snagom misli utiče na koncentraciju,

72

sposobnost i, u krajnjem ishodu, rezultat protivnika. Iako ne postoje dostupni

statistički podaci o uspešnosti, poznat je veliki broj "čuvenih promašaja" u

sportu. Posebno u fudbalu i košarci. Ipak, najveću medijsku pažnju je

izazvao "slučaj dr Zuhar", u vreme odigravanja šahovskog meča za titulu

svetskog prvaka između naturalizovanog Švajcarca ruskog porekla

velemajstora Viktora Korčnoja i sovjetskog velemajstora Anatolija Karpova,

igranog od početka avgusta do kraja oktobra 1978. u filipinskom gradu

Bagiu. Jedan od izveštača sa tog meča je bio i srpski književnik Brana

Crnčević koji je po završetku meča zapažanja i utiske pretočio u knjigu

"Emigrant i Igra". Izdvajam nekoliko odlomaka iz poglavlja "Anatolijev

veštac":

"Viktor Ljvovič35 je previđao da će Anatolij povesti u Bagio čoveka

zle nauke, parapsihologa, i poverio je gospođi Leverik dužnost da ga otkrije.

Ona je to i učinila.

Spazila je dr Vladimira Zuhara36, Rusa koji u četvrtom redu

neprirodno drhti i zuri čas u Viktora, čas u Anatolija, i Viktor Ljvovič je

obavestio svoju vojsku da je veštac tu… Englezi ne veruju u postojanje

vešca, između ostalog i zato što ga je Nemica otkrila37! Tvrdili su da bi ona

za Viktora Ljvoviča otkrila i ono što ne postoji. A Emigrant, koji je vešca

očekivao, odmah je poverovao u njegovo postojanje i saopštio svojim

prijateljima da mu taj čovek smeta.

'Ne obraćajte pažnju na njega, samo igrajte', govorili su Korčnoju

prijatelji.

'Kasno je, gospodo', rekao je Korčnoj, 'ja sam već obratio pažnju na

njega i osećam da me uznemirava.'

Nemica me je povela da mi pokaže Anatolijevog čarobnjaka, kog je

uramila između svoje ćerke Rozvite i njenog mladog prijatelja Petera.

73

Ta deca su imala zadatak da ometaju čarobnjaka!

Profesor nije obraćao pažnju na Rozvitu i Petera koji su se prigušeno

kikotali, oduševljeni i uplašeni zbog uloge koja im je namenjena, i

pokušavali su da uhvate Zuharov pogled. Dr Zuhar je, zaista neprirodno,

drhturio, napadno stezao slepoočnice i skidao svoj zamagljeni pogled sa

Anatolija samo da bi ga, kadikad, prebacio na Viktora.

Viktor Ljvovič je uporno tvrdio da oseća dra Zuhara i da mu to

smeta… Ispostavilo se da je mesto jednog naučnika (bukvalno sedište koje

će zauzimati u prvom, četvrtom, osmom ili devetom redu!) postalo glavni

predmet mnogih zasedanja Žirija. Profesor Zuhar postao je za mnoge

feljtoniste ličnost koja, poprilično, zasenjuje slavu oba Velika Majstora… A

Emigrant je zaista verovao (i danas u to veruje!) da su Anatolij i Vladimir

hipnotički vezani… Profesor je nekoliko puta premeštan, crveneo je,

ponašao se veoma ljudski (ničeg čarobnjačkog na njegovom licu tad nije

bilo!) i zauzeo je, na kraju, mesto u devetom redu.

...Ove optužbe su apsolutno nedokazane i sa naučne i sa činjenične

tačke gledišta. Uzgred, nije naodmet prisetiti se da je slične neosnovane

sumnje i optužbe g. Korčnoj iznosio i ranije, u mečevima, na primer, sa

Taljem (1968), A. Karpovom (1974), B. Spaskim (1977-78)38.

…I, pomišljam, na kraju se dogodilo ono što se moralo dogoditi.

Anatolij je, posle dugog i napornog lova, s lovorovim vencem, vratio svoju

umornu Legiju u otadžbinu, a Emigrant je stekao pravo da osporava

Anatoliju pobedu… Spor koji, do dana današnjeg, Emigrant vodi sa

diplomatijom Igre tamna je mrlja na Anatolijevom kraljevskom plaštu…"

Čovek se izvesno vreme nakon rođenja seća događaja iz prenatalnog

perioda. Pod uticajem okoline, to sećanje se briše. Prirodno. Bez obzira na

prethodne živote, pružena mu je još jedna prilika, ali je i onemogućen da

74

iskustva iz njih (ukoliko izuzmemo kolektivno pamćenje) primeni u novom.

Prethodno stečeno znanje i iskustvo iščezava, zauvek ostajući u prethodnom

prostoru i vremenu.

Prema nekim saznanjima, čovek koristi tek nešto više od desetog dela

kapaciteta sopstvenog mozga. Ostatak je "neaktivan", a tako bi mu dobro

došao. Ono, nije da ga je nemoguće aktivirati, pitanje je samo – kako.

Za sada je pristup centralnom nervnom sistemu nemoguć, bar za

narednih stotinak godina – kaže pomenuti fizičar svetskog glasa Mičio

Kaku. – Trenutno je moguće na mozgu obavljati samo primitivne

eksperimente. Za nas naučnike, centralni nervni sistem je i dalje crna kutija.

Nismo u mogućnosti da dopremo do centara za upravljanje osnovnim

telesnim funkcijama, jer jednostavno nemamo šifru za pristup kičmenoj

moždini ili mozgu.

Možda odgovor treba potražiti proučavanjem mozga životinja. Iako

neosporno manje savršen od čovekovog, zapanjuje mnogim sposobnostima.

Intuicijom (najava prirodnih katastrofa), osećajem za orijentaciju u vremenu

i prostoru (ptice selice, riba losos, kitovi itd.), korišćenjem prirodnog sonara

(delfini, slepi miševi i dr.), izvanrednim čulom mirisa (psi) i sl. Kakva je, u

njihovom slučaju, igra fotona i energetskog omotača?

Iako nevidljiva za ljudsko oko, ćelija vrvi od aktivnosti i života.

Elektronski mikroskop nam je omogućio da zavirimo u njenu "vasionu" i

uživamo u skladu viđenog, poželjnoj harmoniji našeg organizma i nas samih

u vlastitom okruženju. Da li je, s obzirom na prethodno, klica raka zapravo

greška u oktavnom božjem ustrojstvu? Ljudska greška u božjoj kompoziciji

za "fotonski orkestar". Ko to tamo remeti sklad cepanjem jezgra vodonika,

uranijuma itd? Sve je moguće, pa i da čovek (kao i obično) greši u taktu,

visini tona, ili da na bilo koji drugi način narušava večiti sklad Stvaraočeve

75

simfonije. Ali, da nije upravo tog nesklada čovek ne bi znao šta je sklad, da

nije zla ne bi spoznao dobro, da nije bolesti ne bi uživao u zdravlju, bez

nesreće ne bi mogao da bude srećan… Istini za volju, svako od pomenutih

osećanja ili stanja je relativno. Neko ima snažan osećaj sreće samo zato što

je živ, drugi, međutim, pada u očaj jer ne može da kupi, recimo, najnoviji

model automobila ili, još gore, dnevnu dozu heroina.

"Često je smešno šta mnogi ljudi nazivaju srećom. Uostalom, svaki to

čini više po tuđem merilu nego po sopstvenom osećanju. Mecena je imao

genija da bude veliki besednik, ali se zadovoljio da bude samo bogat

kurtizan; međutim Seneka je bio isto tako bogat, ali se smatrao srećan samo

što je bio filozof. Katon je bio veliki bogataš, ali nije uživao u raskoši nego u

vrlini za koju je uostalom, i umro. – Mnogi ljudi nisu život smatrali glavnom

srećom. Epiktet priča kako je Vespazijan poručio jednom senatoru stoiku da

će ga ubiti ako ode taj dan u senat i bude tamo besedio. Ovaj mu je

odgovorio da će ipak otići taj dan u senat i govoriti, dodavši: 'Tvoje je da me

ubiješ, a moje je da umrem bez straha.' Stoicizam je doktrina filozofa

Zenona, ali je, kao osećanje, ta doktrina Sokratova. Ovaj božanstveni čovek,

osuđen na smrt, rekao je pre presude za svoje tužitelje glumce i sofiste: 'Anit

i Melit me mogu ubiti, ali mi ne mogu naškoditi'." 39

Radost i sreću ne možemo uloviti i trajno pripitomiti kao domaće

životinje. Ta osećanja traže kretanje, stalno menjanje i obogaćivanje životne

simfonije. I najlepša melodija postaje dosadna ako je stalno slušamo. Ali, mi

želimo sigurnost. Moramo stvarati novu, lepšu, ili drugačiju muziku

življenja. Život je stvaranje vođeno nadom da ćemo zasvirati svoje

najraskošnije note.

Kada smo napeti vrpoljimo se, u bolu se trzamo, grčimo, uvrćemo,

krivimo... U agoniji dolazi do konvulzija. Kao i kada umiremo. Svi pokreti

76

bola su nekoordinisani i aritmični. Sigurno je da to ružno zvuči. Kada

osećamo zadovoljstvo pokreti su koordinisani i ritmični. Harmonični. U

stanjima većeg uzbuđenja postaju brži, ali zadržavaju ritmičnost i

koordinaciju. Orgazam je, kao i smrt, konvulzija. Ali, ritmična i jedinstvena

konvulzija. Razlika je drastična. Ima dosta ljudi koji se plaše orgazma zbog

ove sličnosti. U reakcijama tela na bol i zadovoljstvo možemo tražiti korene

našeg osećanja za lepo, korene ukusa. Svi se rađamo sa ukusom. Ako bismo

obrnuli red stvari, mogli bismo se zapitati zašto osećamo zadovoljstvo u

pokretima koji imaju ritma, a bol u neritmičnim i isprekidanim pokretima.

Možda svaka živa ćelija nosi neki božanski sluh u sebi, pa joj ne prijaju

disonantnost i aritmija. Aritmija srca izaziva paniku kod osobe u kojoj kuca.

Da li ukus proističe iz različitog reagovanja tela na bol i zadovoljstvo, ili su

bol i zadovoljstvo estetski doživljaji organizma na "dobru" (lepu) i "lošu"

(ružnu) unutrašnju muziku?40

Sreća je, dakle, krajnje subjektivan osećaj. Ipak, čovek ima prirodno

izraženu potrebu za njom, bez obzira na to šta je može izazvati. Neko, na

primer, može da uživa u sopstvenoj melanholiji. Pomalo crno, mada ima i

crnjeg, ali ne i nerealno. Ova potreba se javlja i kod objektivno jakih

stresova i trauma. Kao psihološka zaštita, odbrana, što kaže narod "da čovek

ne prepukne". Povremeno se manifestuje kratkim periodima gotovo

spontano euforično dobrog raspoloženja. Reč je o psihološkim predasima

kako bi čovek prikupio snagu da izdrži ono što ga je u takvu situaciju

dovelo.

Optimizam i pesimizam su istog porekla i različitog ugla gledanja.

Polupuna i poluprazna čaša vina. Polupuna za optimistu, poluprazna za

pesimistu. Ista čaša, isto vino, različiti pogledi.

77

Seneka je bio u izgnanstvu na Korzici, i odande slao pisma drugima u

Rim, tešeći ih za ono za što je trebalo da oni teše njega. I pobedilac kralja

makedonskog Perseja, slavni P. Emilijan, kojem su baš u mesecu njegovog

trijumfa umrla dva sina, sam drži pogrebni govor tešeći Rimljane za ono isto

za što su oni njega oplakivali.41

Sreća ne zavisi od datog nivoa endorfina, već od nivoa ostvarenog

sopstvenim htenjem. Eto nas opet kod "ugla gledanja". Posvećivanje pažnje

lepom i nastojanjem da se i manje lepi trenuci u životu dožive kao (ipak)

lepota življenja, nesumnjivo će uticati na povećanje nivoa endorfina u

organizmu. S druge strane ovoga je neprestano izvlačenje i potenciranje

sumornih sadržaja. I za to postoji rešenje – vežbanje. Ne bez muke, jer, pravi

pesimista ne želi da se izvuče iz svog sumornog stanja i depresije. U njemu

se na izvestan, iako pomalo morbidan, način oseća sigurno. Razumom

prihvata da može da mu bude bolje, ali, zašto da se trudi kad je i ovako

"dobro". To je, u suštini, njegov izbor.

"Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne

propasti, kao da ga je izneverilo tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na

besnim konjima. Ali se svaki uverio u to da je posle serije sreća dolazila

serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da

pored njegove nesreće skoro ukorak ide i sreća. Sreće i nesreće, to su beli i

crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu

beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav

sazdan od takve utakmice belog i crnog. Zato čovek istovremeno preživljava

sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće i

apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljavamo…

Neosporno, čovek, i kad misli da je konačno propao ne zna da ima još

jedan neotkriven zlatan rudnik u svom životu. Niko nema prava da bude

78

očajnik; očajanje nije nikakvo uverenje, nego fizička nemoć, bolest ili

najčešće glupost. Nesreća nam izgleda mnogo manja kad o njoj ćutimo nego

kad o njoj govorimo. Govoreći o nesreći ona samo postoje sve dublja i sve

crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto puta. Ćutanje

je najbolji lek protiv nesreće; ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i

odmazda sudbini."42

Nije neumesno, naprotiv, razmišljati na temu kompatibilnosti fotona i

hormona sreće, čak i izvesnog oblika simbiotske veze, prožimanja, među

njima. Naime, već je uočena veza između smanjenja aktivnosti fotona i

opadanja nivoa "hormona sreće". Srećom, neretko je dovoljan samo lep dan,

izlazak ili zalazak sunca, pogled u prolazu, cvetna bašta, cvrkutanje ptica,

srdačan stisak ruke, da čovek zakorači iz tmurnog stanja. To rade fotoni, to

je svetlost. Foton je kvant svetlosti43, a kvant najmanja količina energije

određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored

toga, foton je čestica bez mase i naboja. Energija koja, pored toga što dolazi

"spolja", može da pristigne i "iznutra". Iz čoveka.

Foton sadrži energiju Tvorca. On je veza sa Univerzumom, misao,

dirka na klaviru, nota Stvaraočeve partiture, glasnik božanske harmonije.

Foton "materijalizuje" zvuk, čini ga mentalno "opipljivim" i potom nosi.

Čovek, ipak, ne čuje muziku Univerzuma? Zbog nesavršenosti sluha ili,

bolje, nekorišćenja kompletnog potencijala mozga. Kako se ona stvara?

Strujanjem i sudaranjem energije u određenom ritmu, skladu, po određenim

nepromenljivim zakonima. Moglo bi, dakle, da se kaže da nastaje "sama od

sebe". Muziku stvara energija i muzika je zapravo energija.

U vasioni ima samo jedna materija i jedna vrhovna energija sa

beskonačnim brojem manifestacija života. One se ne kriju. Tu su oko nas, ali

mi smo slepi i gluvi za njih… Zvuk ne postoji samo u gromu, već i u munji.

79

Kod nje je on pretvoren u sjaj i boje. A i boje se mogu slušati… - "dodaje"

Tesla.

Šta je, u tom slučaju, muzika koju stvara, komponuje i izvodi čovek?

Ništa drugo do sačuvano sećanje na iskonsku muziku zapamćenu u trenutku

kad je čovek (kompozitor) bio sposoban da primi i "prevede na sopstveni

sluh" frekvencije Univerzuma, dakle u momentu rasterećenosti od

sopstvenih telesnih ograničenja. Ima i onih otvorenog uma koji i nakon

rođenja "hvataju" deo muzike Univerzuma (odakle potiču starogrčke Muze

ili nadahnutost i inspiracija?) prevodeći je na čovekovom rodu razumljiv

jezik pristupačan ljudskom uhu. Zar se, svakome od nas, ne dešava da nakon

višekratnog slušanja određene kompozicije ili melodije imamo utisak kao da

smo to već negde čuli, kao da nam u mislima oduvek počiva, a neko je to,

eto, negde zapisao i izveo da čujemo? Baš tako, to smo već "negde" čuli. Taj

harmoničan sklad određenih tonova prolazi kroz dušu, obrađuje se u svesti i

dobija obeležje ličnosti, epohe, sveta koji nas okružuje i poprima gotovo

materijalni oblik od koga će nekome da "zaigra srce", drugome da "prokuva"

u stomaku, trećeg da dovede u histerično stanje, kod četvrtog da izazove

nadljudsku snagu i inspiriše ga za dela kojima će prevazići sopstvene

psihofizičke mogućnosti i dovesti do samog – podviga! Eto i odgovora zašto

nas je (upravo) "pesma održala". Izrazi poput "transformacije",

"frekvencije", "čujni opseg" i sl, samo su tehnički izrazi na putu do duše.

Muzika je neuhvatljiva poput fotona. Tu je, osećaš je, utiče na tebe, a

ipak ne možeš da je dodirneš. Da li se to njome oglašavaju fotoni? Zašto da

ne. Jure, lete, sudaraju se, lebde, kruže i traju u nekom samo njima znanom

unutrašnjem ritmu i poretku. A muzika tj. melodija je samo način da pokažu

da su tu. Oko nas.

80

Orfej, sin Tračanina Eagra, je najčuveniji mitski pevač, svirač i

pesnik. Neki tvrde da ga je rodila jedan od muza – Kaliopa, Klio ili

Polihimnija. Prve pouke u pevanju i sviranju je dobio od Apolona ili

Kaliope, a kao njegovi učitelji se pominju i Idejski daktili ili slavni pevač

Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej joj je dodao još dve,

da bi ih bilo koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna. Dok je pevao, jata

ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su

zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga

zaštiti od sunca, a sve životinje se sakupljale kraj njegovih nogu. Melodija

Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je

vetrovima i topila sneg na visokim planinama. Preterano? Sumnjam. Muzika

smiruje, oplemenjuje, zavodi, nadahnjuje, ali i umrtvljuje, zaluđuje, dovodi

do histerije i depresije, a u ekstremnim situacijama podstiče i na zlo. Sve u

zavisnosti od vrste melodije.

Dokazan je uticaj muzike na vodu, a živi svet je pretežno od nje

sačinjen. Ako, dakle, deluje na vodu u posudi, kako li tek, i kojom snagom,

deluje na vodu u živom organizmu, čoveku? Ne leži snaga Orfejeve muzike

u njenom (tehnički) virtuoznom izvođenju na liri, već u Orfejevoj dobroj

volji, dobroj nameri. Dosegao je sam vrh, istina uz pomoć bogova. Mi,

smrtnici, u suštini samo idemo za tom nebeskom melodijom prateći nebeski

ritam. I ne samo mi. Cela priroda. Hoda, kreće se, živi i umire. Da nije tog

osmotonskog sklada, ne bi bilo ni boje, ni cvetova, ni leptira. Ničeg ne bi

bilo osim ništavila. Prelamanje, vibriranje, prelazi, skladnost, melodičnost,

luminescencija svetlosti fotona i još mnogo toga (a u vezi sa rečenim) uslov

su postanka, trajanja i opstanka. Bez svih tih elemenata komponovanih i

81

ukomponovanih u Stvaraočevo Delo, ne bi bilo energije, samim tim ni

sklada postojanja, baš kao ni same egzistencije.

Todoxin i fotoni u igri života

Koherentnost se u atomu ostvaruje elektrostatičkim i

elektromagnetnim poljima koja drže "u orbiti" elektron, prenosnik energije i

"kontakt" između atoma bez koga nema interakcija, molekula, ispoljavanja

specifičnih svojstava itd. Virusna ćelija je, s druge strane, oko 300.000 puta

veća od atoma i, poput elektrona kod atoma, na spoljnoj opni ima šećere,

nezamenjive komunikacione činioce u ćelijskoj interakciji. S treće strane,

bakterije imaju polisaharidni omotač. Imajući ovo u vidu, nameće se pitanje:

zašto hibridizacijom virusa i bakterije, virus dobija dodatnu razornu snagu,

višestruko veću u odnosu na prirodne viruse? Isti princip se može primeniti

na energetskom nivou, u slučaju fuzije atoma koju čovek, koliko mi je

poznato, još uvek nije uspeo do kraja da izvede u kontrolisanim

laboratorijskim uslovima. Fuzijom bi trebalo da se poveća atomska masa

jezgra i, samim tim, ostvari nov kvalitet u energetskom potencijalu

elektrona. Posledica bi mogla da bude izuzetan rast energetskog potencijala

uz maksimalno zagrevanje. Kako je energija (bez obzira na njen potencijal

odnosno snagu) svedena na nivo elektrona i to u obliku fotona, došlo bi do

snažnog emitovanja (isijavanja) "viška" fotona odnosno dobijanja nove,

izuzetno snažne i za čoveka upotrebljive energije.

Kako je kod atoma i hibridnog virusa na spoljnjem omotaču

naelektrisanje negativno, moguće je nazreti objašnjenje mehanizma

smrtonosne igre nametnute čovečanstvu. Ponajpre preko polisaharida, u

izvesnom smislu graničnog područja materije i energije. Valjalo bi, naime,

82

dokazati da su polisaharidi prostorne konstrukcije, po ponašanju i građi

veoma slične atomima od kojih su načinjeni. Veoma lako se međusobno

spajaju stvarajući velike molekule, ali istovremeno poseduju i sposobnost

postepenog razgrađivanja zbog čega je njihova uloga u prirodi stvaranje i

skladištenje energije. Upravo zahvaljujući ovim dragocenim svojstvima,

ćelije i mikroorganizmi ih, pored ostalog, koriste za prenos energetskih

signala i, zašto da ne, čak i smrtonosnih energija.

Početkom prošlog veka, grupa ruskih naučnika je uz pomoć

najobičnije laboratorijske opreme došla do iznenađujućih rezultata. Koristeći

odvojene male posude od kvarcnog stakla koje nisu dopuštale mogućnost

kontaminacije unutrašnjosti preko vazduha, spektralnom analizom su na

dodirnim tačkama posuda (gde su postavljeni i filteri) precizno utvrdili

talasnu dužinu najpogodniju za prenos informacija. Nalazila se u opsegu –

ultraljubičastog svetla!

U nastavku eksperimenta, ruski naučnici su izvršili i veliki broj

ispitivanja u vezi mogućnosti prenošenja zaraze sa obolelih na zdrave ćelije,

naravno, odvojenih kvarcnim staklom. I opet su najbolji rezultati postignuti

u ultraljubičastom delu sunčevog spektra. Informacija je bez problema

prošla kroz kvarcno staklo, "dostavljena" je kulturi zdravih ćelija i ova je

uskoro počela da pokazuje prve znake zaraženosti. U okviru istog

istraživanja i istim principom, pomenutim naučnicima je pošlo za rukom da

u potpunom mraku pokrenu ćelije luka iz latentnog stanja u fazu deobe.

Stabljika luka je, dakle, počela da se razvija i bez uticaja direktne sunčeve

svetlosti.

Tridesetih godina prošlog veka, profesor Pop, naučni saradnik

uglednog instituta za nuklearnu fiziku u Nemačkoj, došao je na ideju da

proveri istinitost tvrdnji ruskih naučnika. Sa svojim doktorantom je napravio

83

uređaj koji je omogućavao "čitanje", ili preciznije – brojanje pojedinačnih

impulsa fotona, i nazvao ga "foto-multiplajer". Zahvaljujući ovom uređaju,

došli su do zaključka da su glavni izvor biofotona, kako su ih nazvali,

nukleusi odnosno DNK živih organizama – ćelija, virusa, bakterija!

Prema podacima iz literature, profesor Pop je prvi postavio tezu o

postojanju jedne komponente informacije (u sklopu vidljivih struktura

molekula koji učestvuju u stvaranju DNK) sadržane u kontinuirano

prisutnom zračenju na frekvenciji UV talasa, i druge (komponente) koja

zrači u infracrvenom spektru.

Opšteprihvaćeno je mišljenje da biljke uz pomoć sunčeve energije od

ugljendioksida (CO2) i vode stvaraju molekule šećera u procesu poznatom

kao fotosinteza. Molekuli šećera se lako mogu naći, izmeriti i opisati.

Uporedo sa stvaranjem tog prostog molekula, fotoni podržavaju i održavaju

suštinu biljke preko hologramskog zapisa ("slike") dela spektra poznatog

kao "belo svetlo". Znači, uz pomoć multipotentnog i multipolarizovanog

dela spektra sunčeve svetlosti.

Svaki foton tek pristigao sa Sunca je istovremeno i životna energija i

materijalna podrška suštine svakog individuuma. Od jednoćelijskih

organizama do čoveka. Ćelija može da apsorbuje samo onu količinu energije

koja joj je dodeljena u obliku fotona i deo nje odlazi, između ostalog, na

"napajanje" hologramskog zapisa tj. pojačanje njegovog signala. Jedan deo

ovog signala je u funkciji unutar ćelije, a drugi, sa dužim talasima, namenjen

za komunikaciju između ćelija. Samim tim, iako svaka ćelija apsorbuje i

transformiše energiju, zahvaljujući fotonima zapravo funkcioniše kao

jedinka u sistemu zadržavajući "zapisanu informaciju" kao vlastitu

osobenost koju, potom, intenzivnije ispoljava. A ako već jedinka emituje

84

signal sa sopstvenom informacijom ("ličnom kartom"), ona to čini koristeći

mogućnosti fotona. U tom slučaju, njenih fotona.

Todoxin-ova studijska grupa je nakon većeg broja urađenih

laboratorijskih eksperimenata došla saznanja da HI-virus vrši transekciju

kroz materijalnu prostornu barijeru (ne propušta ni gas niti bilo koji deo

sunčevog spektra osim ultravioletnog). Na osnovu dobijenih rezultata,

postavili smo tezu da pomenuti virus ima moć replikacije bez potrebe za

ćelijom-domaćinom, sa i bez korišćenja reverzne transkriptaze.

Neophodne informacije se dobijaju u obliku aktivnog

elektromagnetnog polja, daleko snažnijeg i po kvalitetu daleko iznad

materijalizovane strukture dvostrukog heliksa sa nekim veoma jednostavnim

baznim jedinjenjima. Moguće je, dakle, stvoriti izvanredno jednostavna

jedinjenja, prostorno ih oblikovati i "nanizati" pravim redosledom.

Kada se polisaharidi ili glikoproteini sa omotača ćelija i virusa

uporede sa sastavnim elementima DNK i RNK, jasno se uočava da su

osnovni elementi fosfornih i saharidnih jedinjenja, o kojima je reč, identični

gledano iz ugla gradivnih materijala.

Elektron se može zamisliti i kao manja lopta koja kruži oko velikog

jezgra atoma i pritom na sve strane, pa i ka jezgru, šalje (emituje) sitne

čestice sa "ograničenim dometom" s kojima i dalje ostaje povezan izvesnom

silom. (Uprkos nekim teorijama koje to poriču.) Ukoliko čestica ne udari i

ne "veže" se za jezgro atoma oko koga elektron kruži svojom putanjom ili za

neki susedni atom, čestice se vraćaju do elektrona i, kao odbijene, odmah

ponovo kreću. Reč je o večitoj igri fotona koji poput pesnica svetlosno brzog

boksera neprestano traže "metu" ili udaraju "u prazno" da bi odmah zatim

ponovo krenuli u napad. Jedino nema "rada nogu". Podrazumeva se da se u

85

izvesnom trenutku, još uvek neobjašnjenom, foton zauvek oslobađa

"zagrljaja" elektrona i odlazi.

Samo prilikom stvaranja nove jedinke, nevidljive niti se zauvek

kidaju. U tom slučaju nema povratka fotona ka elektronu. Ovo se može

matematički opisati, u zavisnosti od trenutnog položaja elektrona. Ukoliko

ga u matematičkom modelu zaustavimo u jednoj tački, biće ipak teško nešto

više saznati o prirodi njegovog kretanja u prostoru, kao i kvalitetu i

kvantitetu njegovog energetskog potencijala. Da li bi uopšte, zaustavljenom

u vremenu i prostoru, moglo da se govori o njegovoj energiji? Ima li

energije u mirovanju ako se zna da je energija = pređeni put x vreme? Da li

je moguće kretanje bez energije? Elektron bez energije nije elektron, ne

postoji. A gde je faktor – vreme?

Ako je tačno da je foton kvant svetlosti (a kvant najmanja količina

energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije)

koji elektron snagom, veličinom i negativnim električnim potencijalom,

privlači i "zarobljava", onda bi sledstveno tome i foton morao da bude

polarizovan. Sa predznakom "plus" ili "minus", još uvek ne postoji način da

se odredi. Ali, ako ga elektron privlači, trebalo bi da je – pozitivan.

S obzirom na vezu elektrona i jezgra atoma, ima smisla upitati se da li

zaista uopšte nije važno sa kog atoma elektron dolazi, tj. iz čije orbite je

"iskočio", atoma "x" ili "y" ili, pak, "z"? Zašto je to važno? Možda upravo iz

toga proishode njegove kvalitativne osobine ili, još bolje, osnovne razlike u

kvalitetu njegovih fotona. Količina je, u ovom slučaju, manje važna.

Da li se fotoni mogu shvatiti kao oblik hetero-brzih talasa gde svaki

ponaosob nosi delić informacije? Još nije precizno utvrđeno kako se foton

kreće. Neki pokušavaju da nađu rešenje u hologramskom

86

(trodimenzionalnom) zapisu iz koga se, osvetljavanjem polarizovanom

svetlošću, dobija izvorna informacija.

Do sada u oblasti biologije nisam naišao ni na jednu teoriju koja

ukazuje na značaj fotona za ćeliju. Nešto malo se na tu temu govori kod

fotosinteze, ali su iz toga izuzete ćelije.

Imajući u vidu da je foton energija i prenosnik informacije, postavlja

se pitanje u kakvoj su vezi nivo i kvalitet njegovog energetskog potencijala

sa kvalitetom informacije. Pitanje postavljeno na ovaj način istovremeno

nudi i odgovor: veći je onaj energetski potencijal koji nosi kvalitetniju

informaciju. I obratno.

Čovek je ključ (trenutno) bez brave

Pioniri kvantne fizike [Ervin Šredinger (Ervin Schrödinger), Verner

Hajzenberg (Werner Heisenberg), Nils Bor (Niels Bohr) i Volfgang Pauli

(Wolfgang Pauli)] su naslutili da su zašli u "zabranjeno", metafizičko

područje. Ukoliko su elektroni (svi, svuda i istovremeno) povezani, to

ukazuje na neku dublju istinu o prirodi. Da bi shvatili tu dublju istinu

posmatranog subatomskog sveta, okrenuli su se klasičnoj filozofiji. Pauli je

istraživao psihoanalizu i arhetipove i kabalu, Bor je proučavao kinesku

filozofiju i taoizam, Šredinger se udubio u hindusku filozofiju, a Hajzenberg

u starogrčku Platonovu teoriju. Pa ipak, nisu uspeli da izrade koherentnu

teoriju o duhovnim implikacijama kvantne fizike. Nils Bor je na svojim

vratima istakao: "Radovi u toku – filozofima ulaz zabranjen!"

Najsitniji delići materije ni najmanje nisu materija kakvu poznajemo.

Neodređeni su: jednom jedna a drugi put sasvim druga materija. Još čudnije

je to što su često istovremeno više mogućih materija. Najznačajnije otkriće

87

je, međutim, da subatomske čestice nemaju značenja same za sebe,

izolovano, nego isključivo u odnosu sa svim ostalim. Materiju na njenom

najosnovnijem nivou nije moguće rascepiti na samostalne male jedinice.

Potpuno je nedeljiva. Svemir je moguće razumeti isključivo kao dinamičku

mrežu međusobne povezanosti. Jednom povezane materije uvek ostaju

povezane. U vremenu i prostoru. Pokazalo se da su prostor i vreme samo

arbitrarne tvorevine neprimenjive na ovom nivou sveta. Vreme i prostor,

kakve ih poznajemo, u stvari uopšte ne postoje. Sve što možemo da vidimo,

dokle god pogled seže, jeste dug pejzaž od "ovde" i "sada".

Kvantni pioniri su otkrili da je čovekovo poznavanje materije od

ključnog značaja. Subatomske čestice postoje u svim mogućim stanjima sve

dok ih čovek posmatranjem ili merenjem ne omete. Tek tada se konačno

smire i materijalizuju u nešto realno. Dakle, da bi iz subatomskog strujanja

nastalo nešto zaista određeno, apsolutno je ključno naše posmatranje –

čovekova svest.

Ni Hajzenberg ni Šredinger, međutim, ni u jednoj od svojih jednačina

nisu uzeli u obzir ljudski činilac. Obojici je bilo jasno da je čovek na neki

način ključ, ali nisu znali kako da mu nađu odgovarajuću bravu. Sa naučnog

stanovišta, čovek je još uvek bio odvojen od sveta i posmatrao ga spolja.

Većina fizičara je bila spremna da prihvati bizarnu prirodu kvantnog

sveta jer je dobro "ležala" u njihovoj matematici (npr. Šredingerova

jednačina), dok su na ono što se nije slagalo sa očekivanim odmahivali

glavom. Kako elektroni mogu biti povezani sa svim (što nas okružuje)

odjednom? Kako je moguće da elektron ne može da postoji kao određena,

pojedinačna stvar, sve dok ne počnemo da ga proučavamo ili merimo? I

kako u svetu može da postoji bilo šta realno ukoliko svaka materija, pre

nego što počnemo da je izbliza posmatramo, nije ništa drugo do privid?

88

Odgovarali su da postoji jedna istina za sve što je izuzetno malo i

druga istina za nešto mnogo veće, jedna istina za živu materiju a druga za

neživu. Uz to je, podrazumeva se, išla i "preporuka o prihvatanju"

očiglednih protivrečja poput osnovnog Njutnovog aksioma. Reč je o

pravilima koja vladaju svetom i jednostavno ih treba prihvatiti. Važno je da

matematika "pasuje", da se uklapa. Uprkos tome, manja grupa naučnika

rasuta po celom svetu nije bila zadovoljna rutinskim razumevanjem kvantne

fizike. Bio im je potreban kvalitetniji odgovor na veliki broj značajnih a

nerazjašnjenih pitanja. U istraživanjima i eksperimentima su nastavili od

tačke do koje su stigli pioniri kvantne fizike i počeli da prodiru dublje.

Vratili su se jednačinama po pravilu izostavljanim iz kvantne fizike koje su

određivale tzv. polje nulte tačke – more mikroskopskih vibracija u prostoru

između materije. Došli su do zaključka da ukoliko polje nulte tačke

uključimo u našu sliku o najosnovnijoj prirodi materije, osnova svemira je

talasasto more energije, ogromno kvantno polje. A ukoliko je to zaista tako,

sve je sa svačim povezano poput nekakve nevidljive mreže…

Ovde ću napraviti digresiju zarad još jednog izuzetnog otkrića čiji je

autor krenuo u potragu za jednim, pronašao drugo, a nije ni naslutio da je

otškrinuo vrata trećeg i najvećeg otkrića.

Junak priče je bio imućan i darovit student medicine početkom 19.

veka u Kembridžu – Tomas Jang. Voleo je jahanje, muziku i opklade. U

knjizi opklada na Univerzitetu, zabeleženo je da se kao student opkladio da

će pre diplomiranja napisati do tada najbolji ogled o zvuku.

Ukoliko se s razumevanjem osluškuju cevi orgulja, lako se može

otkriti način na koji zvuk putuje. U Jangovom ogledu o zvuku, skrivala se

zapanjujuća istina o – svetlosti. Prvobitna namera mu je bila da istraži

problem poznat još iz antičkih vremena: da li zvuk putuje u talasima. Na

89

primer, stubovi vazduha iz cevi orgulja vibriraju gore-dole kao talasi koji se

kreću ovamo-onamo na mirnoj površini vode jezera. Jang je proučavao

neobične i specifične oblike ponašanja zvučnih talasa, posebno kad se

preklapaju. Kad se, recimo, pritisne jedna dirka na orguljama, zvuk je čist.

Ali, ako se doda druga nota koja sa prvom nije u skladu, čuje se ritam koji je

posledica frekvancija tih dvaju tonova. Kad se dva talasa sastanu, mogu se

sabrati ili oduzeti. Dobija se pulsiranje zbira ili razlike.

Na ovom mestu je Jang dao mašti na volju. Shvatio je, naime, da

svetlo sasvim sigurno funkcioniše na isti način kao zvuk. Ukoliko se uperi

svetlost na parče kartona sa dva tanka paralelna proreza, kad se dva zraka

pojave i ponovo spoje, vidi se uzorak svetlijih i tamnijih "traka". Dva zraka

se uzajamno poništavaju na nekim mestima. Baš kao i dva zvuka tj. tona. To

je moglo da znači samo jedno: da je svetlost talas kao i zvuk.

Danas se sve, od optičkih vlakana do izrade naočara, temelji na

zamisli da je svetlost talas. Ali, u ono doba je ta zamisao bila čista (naučna)

jeres. Od Njutna pa nadalje, verovalo se da se svetlost sastoji od sićušnih

čestica. Jangova je radikalna misao dočekana glasnom porugom. Njegova je

hipoteza da svetlost putuje u talasima bila kontroverzna. Protivurečila je

150-godišnjem modelu svetlosti kao česticama. Jang je uzvratio udarac, a

poslužio se primerom površine vode na jezeru: ako pogledate kako talasi

putuju površinom jezera, videćete kako putuje svetlost. Jangova predavanja i

pozivanja na taj model, bili su snažan argument u korist nove teorije koja će

objasniti kako vidimo i kako svetlost putuje. Trebalo je nekoliko decenija da

ljudi postupno shvate da teorija talasa objašnjava niz do tada neobjašnjivih

optičkih pojava. Zamisao o svetlosti kao talasu, danas se slavi kao jedno od

najvećih otkrića. Konačno su (i) boje bile objašnjive. Baš kao što različite

90

frekvencije zvuka daju različite tonove, tako i različite frekvencije svetlosti

daju različite boje.

Jang je izvodio eksperimente sa kartonima izrezanim u obliku kruga i

različito obojenim segmentima, koje je brzo vrteo. Uvideo je da se, ako se

kartoni vrte dovoljno brzo, samo tri boje mogu spojiti u belu – crvena,

zelena i plava boja. Na osnovu toga je zaključio da mnoge različite boje,

koje ljudi misle da vide, nastaju spajanjem čovekovih reakcija na samo tri

frekvencije – crvenu, zelenu i plavu. Ako je taj model ispravan, to bi

objasnilo slepilo na boje od kog je patio njegov prijatelj – Džo Dalton…

Tomas Jang je, dakle, istraživao u oblasti zvuka, otkrio nešto novo o

svetlosti a tek naslutio ono oko čega savremeni teoretičari fizike lome

koplja. talasasto kretanje i polja!

Elem, otkriveno je i da smo svi sastavljeni od istog osnovnog

materijala. Na najosnovnijem nivou sva živa bića su, uključujući i ljude,

snopovi (svežnjevi) kvantne energije koji neprestano izmjenjuju informacije

s tim neiscrpnim morem energije. Živa materija emituje slabu radijaciju,

ključni aspekt bioloških procesa. Informacije potrebne za sve životne

procese (od međućelijske komunikacije do izuzetno opsežnih procesa

regulisanja DNK) pristižu razmenom informacija na kvantnom nivou.

Ispostavilo se da saobrazno kvantnim procesima deluje čak i čovekov um

koji je, navodno, potpuno van zakona materije. Misli, osećaji i sve druge,

više kognitivne funkcije, povezane su sa kvantnim informacijama koje

istovremeno pulsiraju kroz čovekov mozak i telo. Ljudska percepcija je

rezultat međudelovanja subatomskih čestica čovekovog mozga i mora

kvantne energije. Doslovno smo u rezonansi sa našim (okolnim) svetom.

Reč je o besprekorno izvedenim ogledima i eksperimentima u

najuglednijim ustanovama kao što su Prinston (Princeton), Stanford i

91

vrhunski instituti u Nemačkoj i Francuskoj. Problem se, međutim, sastoji u

tome što je ovim eksperimentima ugrožen veliki broj "svetih doktrina".

Samo jezgro savremene nauke. Jednim udarcem su osporeni mnogi temeljni

biološki i fizički zakoni. Po svoj prilici, otkriven je ništa manje nego ključ za

sve obrade i razmene informacija u našem svetu, od međućelijske

komunikacije do percepcije sveta uopšte. Ponuđeni su odgovori na neka od

najvažnijih bioloških pitanja o ljudskoj morfologiji i svesti. Ovde, u

takozvanom "mrtvom" prostoru, moguće je da leži ključ samog života. I,

ono što je možda najvažnije, dokazano je da smo na najosnovnijem nivou svi

međusobno povezani, baš kao i sa ostalim delom sveta. Eksperimentalno je

pokazano da je moguće postojanje životne sile koja prožima ceo svemir.

Neki je nazivaju kolektivna svest, a teolozi – Sveti Duh! Pruženo je

uverljivo objašnjenje mnogih pojava u koje čovečanstvo veruje već

vekovima, a za koje do sada nije bilo čvrstih dokaza i primerenog

objašnjenja: od delovanja alternativne medicine i molitve do života posle

smrti. U izvesnom smislu bi moglo da se kaže da je ova mala grupa naučnika

čovečanstvu dala nauku o religiji. Njihovo viđenje je, za razliku od

njutnovskog ili darvinovskog pogleda, životu vratilo vrednost. Čovek više

nije slučajan proizvod prirode. Naš svet je osmišljen i utemeljen na jedinstvu

i svako u njemu ima svoje mesto i važnu ulogu. Čovekove misli i postupci

zaista nisu nevažni. Štaviše, ključni su za stvaranje našeg sveta. Čovek nije

odvojen od drugog čoveka. Više nije reč o "nama" i "njima". Nismo više na

ivici našeg svemira, spoljni posmatrači samih sebe i onoga u nama. Opet

možemo da zauzmemo mesto koje nam pripada, u srcu našeg sveta.

U vasioni nema razlike između onoga što postoji i onoga što je

izmišljeno. I delo i misao su stvar.

92

Postoje četiri zakona stvaranja: prvi je da je izvor svega u

nepojavnoj crnoj čestici koju um ne može zamisliti niti matematika

izmeriti. U tu česticu stane cela vasiona. Drugi zakon je širenje tame koja

je prava priroda svetlosti i njen preobražaj u svetlo. Treći zakon je potreba

svetlosti da postane materija. Četvrti zakon glasi - nema početka ni kraja.

Prethodna tri zakona oduvek traju i stvaranje je večno.

Nikola Tesla

U davno vreme, cela Vasiona je bila ne veća od današnjeg atoma. Čak

i mnogo manja. Izuzetno slaba sila gravitacije bila je pojačana ogromnom

energijom čestica od kojih su kasnije nastale sve planete, zvezde, milijarde

galaksija sa milijardama zvezda u svakoj. Zakoni kvantne fizike morali bi da

važe i tu, u toj praiskonskoj gravitacionoj oluji, ali kako? Kako sklopiti brak

između opšte relativnosti i kvantne teorije? Teorijski napori u tom pravcu su

dobili nazive "supergravitacija", ili "supersimetrija", ili "superstrune", ili čak

"teorija svega" (Theory of Everything – TOE). Pominje se deset dimenzija:

devet prostornih i jedna vremenska. Mi živimo u četiri: tri prostorne i jednoj

vremenskoj. Intuitivno ne možemo više da doživimo. Dodatnih šest

dimenzija je navodno "sabijeno", svijene su i smotane u nešto nezamislivo

malo, tako da se ne primećuju u nama poznatom svetu.

Današnji teoretičari imaju jedan hrabar cilj: teoriju bez ijednog

parametra! Bila bi primenjiva u samo jednom, neverovatno kratkom

trenutku. U imaginarnom području poznatom kao "Plankova masa"; sve

čestice u vasioni imale su energije milion milijardi puta veće od onoga što

čovek može da domaši pomoću superkolajdera.44 Sve to, dakle, u

milijarditom delu milijarditog dela milijarditog dela sekunde. Ambiciozni

nisu jedino ovo smislili. Što bi Lion Ledermen45 rekao, zakuvana je gusta

93

čorba od predviđanja. Supersimetrija, na primer, predskazuje udvostručenje

sada poznatog broja čestica. Kvarkovi i leptoni, za koje se zajedno kaže da

su fermioni, imaju pola jedinice spina, dok čestice-prenosioci, zbirno

nazvane "bozoni", imaju po jednu celu jedinicu spina. Kod supersimetrije je

ova asimetrija ispravljena na sledeći način: svaki bozon ima svog

fermionskog partnera i svaki fermion svog bozonskog partnera. I za to su

dobili primerene nazive. Supersimetrični ortak elektrona zvao bi se

"selektron", a partneri svih leptona imali bi zbirni naziv "sleptoni". Drugari

naših kvarkova zvali bi se "skvarkovi". Svaki bozon, imajući spin 1, dobio bi

partnera sa spinom 1/2 i sa nazivom koji bi se pravio dodavanjem sufiksa

"ino" – na primer, partner gluona bio bi "gluino", fotona "fotino", čestice W

"vino", a uz Z bi došao "zino".

Ipak, previše. Previše čestica, previše sila. Još gore je to što se mnoge

čestice (i to kvarkovi i leptoni) međusobno razlikuju isključivo po svojim

masama, koje kao da su im nasumce "date". Čak se i sile međusobno

razlikuju uglavnom zbog različitih masa koje su "pripisane" česticama-

nosiocima. Problem se sastoji u neusaglašenosti. Konsultovanjem teorije o

poljima sila koje se ubedljivo slažu sa svim podacima i pokušajem

predviđanja rezultata opita koje tek treba izvesti na vrlo visokim energijama,

dobićemo gomilu neprihvatljivih besmislica. Oba problema mogu biti

(možda) rešena jednim predmetom i jednom silom koje bismo mogli

obazrivo da ugradimo u standardni model. Taj predmet i ta sila imaju isto

ime: Higs.

Higsova čestica mogla bi da daje masu česticama koje je nemaju, i

time da prikriva istinsku simetriju sveta. Bizarna zamisao i put do nje kojim

je čovek već išao: od molekula do hemijskog atoma, odatle do jezgra, pa do

protona i neutrona i, najzad, do kvarkova. Prema novoj zamisli, sav prostor

94

sadrži u sebi jedno polje, Higsovo polje. Ono prožima sav vakuum i svuda je

prisutno. Čestice pod njegovim dejstvom dobijaju masu. Ali, čestice već

dobijaju energiju od baždarskih – gravitacionog ili elektromagnetnog - polja.

Na primer, ako se blok olova iznese na vrh Ajfelove kule, stiče potencijalnu

energiju promenom mesta u zemljinom gravitacionom polju. Pošto je E =

mc2, ovo povećanje potencijalne energije jednako je povećanju mase sistema

olovni blok – Zemlja. Ali, ta masa (m) se zapravo sastoji iz dva dela. Jedno

je masa mirovanja (m = 0), ona koja se meri u laboratoriji kad čestica

miruje, a drugi deo čestica "stiče" kretanjem (recimo, protoni u kolajderu

Tevatron) ili potencijalnom energijom u nekom polju.

Masa koju Higs daje upravo je masa mirovanja. Zapravo, u jednoj

verziji Higsove teorije, svu masu stvara Higsovo polje. Druga razlika se

sastoji u tome što razne čestice usisaju, upiju u sebe, različite količine mase.

Higsov uticaj na mase kvarkova i leptona podseća na otkriće Pitera

Zemana iz 1896. godine, kada je otkrio da energetski nivo jednog elektrona

u jednom atomu može biti "rascepljen" na više nivoa primenom magnetnog

polja. To polje (ovde igra Higsovu ulogu) razbija simetriju dotadašnjeg

prostora elektrona. Na primer, pod uticajem magneta jedan energetski nivo

se rascepi na tri nivoa: nivo A dobija energiju od tog magnetnog polja, nivo

B gubi energiju, a nivo C se uopšte ne izmeni. Reč je o jednostavnom

kvantnom elektromagnetizmu.

Bizarna Higsova zamisao je sa velikim uspehom iskorišćena u

formulisanju elektroslabe teorije: Higsovo polje je predloženo kao

"prikrivač" jedinstva elektromagnetne i slabe sile. U jedinstvu postoje četiri

čestice-prenosioca bez mase – W+, W-, Z0 i foton – i sve prenose

elektroslabu silu. Zahvaljujući Higsovom polju, obe W i Z upijaju esenciju

Higsa i postaju teške, a foton ostaje nedirnut. Zato se elektroslaba razlomi na

95

slabu i elektromagnetnu, čije odlike određuje foton koji nema masu. Higs,

dakle, zahvaljujući sposobnosti pridavanja mase, prikriva simetriju. Mase

ove W čestice i Z čestice uspešno su predskazane, izvedene iz parametara

elektroslabe teorije.

Četrdesetih godina minulog veka, činilo se da je pitanje jasno

fokusirano: dve čestice su odlično simbolizovale zagonetku mase – elektron

i muon. Činilo se da su istovetne u svakom pogledu, osim što je muon dvesta

puta teži od svog perolakog srodnika. Dešava se da neki elektron uleti u

neko jezgro i tu ostane zarobljen, a posledica je da izleti jedan neutrino, a

jezgro da odskoči unazad pod udarom elektrona. Može li i muon ovo?

Dokazano – može!

Ako ništa drugo, Higsovo polje bar daje zajednički izvor svake mase i

svih masa. Promena mase sa promenama kretanja tela, zatim promena mase

pri raznim konfiguracijama sistema i, najzad, činjenica da neke čestice

(foton svakako, a neutrino možda) imaju nultu masu mirovanja – to su tri

stvari koje bacaju sumnju na uverenje da je masa osnovna odlika materije.

Priča o Higsu postaje branjiva: masa nije unutrašnja odlika samih čestica već

nastaje iz međudelovanja čestice i njene okoline. Naelektrisanje je

unutrašnja odlika same čestice a to je i spin. Pomisao da masa to nije postaje

još verovatnija ako se ima u vidu da je masa svih kvarkova i svih leptona

jednaka nuli. Ako bi tako bilo, oni bi imali jednu zadovoljavajuću simetriju,

hiralnu, u kojoj bi njihovi spinovi bili za večita vremena spojeni sa njihovim

pravcem kretanja. Ali, ovu idilu prikriva fenomen Higs.

Bilo je govora o baždarskim bozonima i njihovom spinu 1 i česticama

materije, fermionima, sa spinom 1/2. Šta je Higs? Bozon sa nultim spinom.

Reč spin podrazumeva usmerenost u prostoru. Higsovo polje, međutim, daje

96

masu predmetima na svim mestima i to bez ikakvog usmeravanja. Zato se

ponekad kaže da je Higs "skalarni bozon".

Neutralna teška čestica sa posebnim odlikama se naziva – Higsova.

Prethodno je bilo reči o Higsovom polju, ali i polja su kvantna, a kvanti

polja su čestice – jedan određeni niz čestica. Moguće je da postoji samo

jedna Higsova čestica ili porodica Higsovih čestica. Međutim, za neke

čestice je Higsovo polje kao gusto ulje, kroz njega tromo prolaze usled čega

deluju kao da su masivne. Za druge čestice je Higsovo polje kao voda, kroz

njega se lakše kreću. A za neke čestice, kao što su fotoni i možda neutrini,

Higsovo polje je – nevidljivo.

I konačno: "Higsova zamisao se naziva i 'skrivena simetrija', odnosno

'spontano slamanje simetrije'. U fiziku čestica uveo ju je Piter Higs sa

Univerziteta Edinburg. Onda su je upotrebili teoretičari Stiven Vajnberg i

Abdus Salam, radeći nezavisno jedan od drugoga, i pomoću nje objasnili

kako se to može jedna objedinjena i simetrična elektroslaba sila, koju

prenosi srećna porodica sačinjena od četiri čestice-glasnika bez ikakve mase,

preobratiti u dve veoma različite sile: u QED (kvantnu elektrodinamičku) sa

fotonom koji ostaje bez mase, i u slabu silu koju prenose masivne čestice

W+, W- i Z0. Vajnberg i Salam su gradili na ranijem radu Šeldona Glešoua,

koji je, idući stopama Džulijana Švingera, naprosto znao da mora postojati

jedna unutarnje dosledna, objedinjena elektroslaba teorija, ali nije baš složio

sve pojedinosti u jednu celinu. Radili su na ovoj stvari i Džefri Goldstoun,

Martinus Veltman i Žerar t'Huft.

Drugi način da gledamo Higsa jeste iz perspektive simetrije. Pri

visokim temperaturama simetrija se otkriva našem vidu – kraljevska

simetrija, čista jednostavnost. Pri nižim temperaturama ona biva skršena."46

97

Ilustracije radi, magnet je to što jeste zato što pri niskim

temperaturama njegovi atomi ("magnetići") ostaju postrojeni. Magnet ima

poseban pravac, osovinu sever-jug. Znači, izgubio je onu simetriju koju je

posedovao dok je bio obično parče gvožđa kod koga su svi prostorni pravci

jednako "vredni". Ovo može da se "ispravi" zagrevanjem magneta dok se ne

vrati u pređašnje stanje običnog, nemagnetnog, gvožđa. Toplota goni

molekule da se uzrujano kreću tamo-amo, tako da "magnetići" (atomi)

napuste svoj strog poredak i krenu kud koji. Eto čistije simetrije.

Ili, kod savršene kugle ispunjene vodenom parom na vrlo visokoj

temperaturi, simetrija je savršena. Hlađanjem će se nakon izvesnog vremena

pojaviti bara vode sa nešto leda na površini iznad koga će ipak ostati i malo

zaostale vodene pare. Simetrija je upropašćena najjednostavnijim hlađenjem

koje je "dopustilo" ispoljavanje dejstva sile teže. Vraćanje pređašnje

simetrije se, naravno, postiže zagrevanjem.

U Maksvelovo doba, fizičarima je bio neophodan izvestan medijum

kojim bi sav prostor bio prožet. Kroz njega bi se prostirali talasi svetlosti i

druga elektromagnetna talasanja. Nazvan je etar i određene su odlike koje

mora da poseduje kako bi bio u "funkciji". Etar je ujedno dao i apsolutni

koordinatni sistem na osnovu koga je bilo moguće izmeriti brzinu svetlosti.

Ajnštajnu je "sinulo" da je etar nepotreban tovar koji samo opterećuje

Vasionu. To je ona "praznina", ono "ništa" koje je izmislio (ili otkrio)

Demokrit. Danas se za nju koristi naziv "vakuumsko stanje" i sastoji se od

onih oblasti kosmosa gde nema baš nikakve materije i gde nema nikakve

energije, a ni impulsa. Ono je "ništa, baš ništa". Džejms Bjorken, govoreći o

tom stanju, kaže da je bio u iskušenju da uradi u fizici ono što je Džon Kejdž

uradio u muzici: da publici odsvira četiri minuta i dvadeset dve sekunde...

ničega. Tišine. (Sa tim se, naravno, ne bi složio Nikola Tesla koji je, kažu,

98

jednom prilikom rekao: "Vakumi su najveći izvori energije. Ono što

predstavlja prazninu samo je manifestacija neprobuđene energije. Nema na

Zemlji praznine, niti u vasioni…")

Ali, da bi Higsovo polje funkcionisalo, neophodno je postojanje (i u

opitima potvrđeno) bar jedne Higsove čestice, električno neutralne. Ona bi

mogla da bude tek vrh ledenog brega Higsovih bozonskih kvantova, a svi

zajedno bi dovršili opis ovog novog etra. Odnosno, bar neke od čestica koje

predstavljaju Higsov etar moraju imati spin jednak nuli, moraju biti blisko

ali tajanstveno povezane sa masom i moraju se ispoljiti na temperaturama

jednakim energiji manjoj od 1 TeV.

Istina, postoje nesuglasice u vezi strukture Higsa. Jedni misle da je

Higs temeljna čestica, drugi veruju da je Higs sagrađen od nekih novih

predmeta, nalik na kvarkove, koji bi jednog dana takođe mogli biti viđeni u

laboratoriji, treći, zaintrigirani ogromnom masom najvišeg kvarka

pomišljaju da bi Higs mogao biti sagrađen od jednog najvišeg i jednog

antinajnižeg kvarka koji su u vezanom stanju. Novi etar je, dakle, referentni

okvir za energiju, u ovom slučaju potencijalnu energiju. Baždarske teorije

izručuju u vakuum razne svoje zahteve, kosmolozi iskorišćavaju "lažnu

energiju vakuuma", a tokom razvoja Vasione taj isti vakuum uspeva i da se

rasteže i širi.

"Znači, Higs je nešto veoma dobro. Pa zašto onda nije i

opšteprihvaćen? Piter Higs, koji je toj čestici pozajmio svoje prezime (ne

svojom voljom), sad radi na drugim stvarima. Veltman, jedan od arhitekata

Higsove čestice, kaže da je ona tepih pod koji nastojimo da pometemo sva

svoja neznanja. Gledšou je još neugodniji, on kaže da je Higsova čestica

klozet u koji bacamo sve što je u našim teorijama neusaglašeno, a onda

povučemo vodu. Postoji i još jedna primedbica, možda jača od svih tih

99

ostalih kritika: nije nađen još nijedan, baš ni najmanji dokaz o postojanju

Higsove čestice.

Kako bi čovek mogao dokazati da to polje postoji? Higs, baš kao i

QED, QCD, ili slaba sila, ima svoju česticu-nosioca, a to je Higsov bozon.

Dokazati da Higs postoji? Pa, dovoljno je pronaći taj bozon. Standardni

model prikladno je snažan da nam kaže da od svih Higsovih čestica koje

možda postoje (a možda postoje mnoge), ona sa najnižom masom mora da

ima 'težinu' manju od 1 TeV. Zašto? Zato što, ako bi ta težina iznosila 1 TeV

ili više, standardni model bi postao neusaglašen, pao bi u krizu

jedinstvenosti.

Higsovo polje, standardni model i naša predstava o tome kako je

Boginja napravila Vaseljenu, sve te tri stvari zavise od otkrivanja Higsovog

bozona. Nažalost, na planeti Zemlji još ne postoji nijedan akcelerator koji bi

imao dovoljno energije da napravi česticu tešku 1 TeV."47

Samo toliko i tek tako?

Ipak je bilo malčice više materije nego antimaterije...

Zašto uopšte tražiti "božju česticu"? Ona je u nama! Hoće da je jasno

identifikuju i na nju pokažu prstom – eto, to je "Božja čestica"! Da je

fotografišu, izdvoje i vide može li da se kondenzuje, razmnožava, uvećava,

ili šta već. Mnogo toga žele da urade sa njom ali, neće skoro. Proteći će

mnogo vremena pre nego što dođu do nje. Ako dođu. Gde god je budu

tražili, pojavljivaće se fotoni. Njima pripada slava i prioritet u celokupnom

ustrojstvu Univerzuma. Do poslednje ćelije i zrna peska.

Šta će nam čestica nazvana "bozon" kad niko ne zna šta je ona uistinu

i da li će ikad biti otkrivena u dugačkim tunelima od armiranog betona,

100

olova i legure berilijuma? To verovatno niko ne zna, baš kao što većina zna

da od tog posla neće biti neke naročite (naučne) vajde. Gradnja pomenutih

tunela je, praktično, samo galama oko "Božije čestice". Ljude treba zavarati

pričom da se nešto radi, nešto traži. A čemu su zaista namenjeni tuneli koji

se grade u potpunoj tajnosti, tek će se videti.

Život istraživača se oduvek kretao između rada, eksperimenata,

strepnje od neuspeha i uspeha u nepredvidivim trenucima. Otkriće je uvek

iznenadna objava novog, važnog, divnog. U dobrom broju slučajeva je samo

reč o novom uglu gledanja na staro otkriće. Ipak, najveće zadovoljstvo je

samo svoja, originalna, misao i njen ishod u obliku novog saznanja. Zbir

takvih saznanja čini čovekovu predstavu, njegovo poimanje vlastitog

postojanja – prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – sa, i u okviru, Univerzuma.

Demokrit je još u V veku pre nove ere tvrdio da su čula čovekovi loši

svedoci. Tvrdio je da je um odlika duše, a ona, opet, sačinjena od atoma.

Atomi su u stalnom kretanju i uzajamnoj vezi sa izobličenim slikama

pristiglim (zahvaljujući atomima) "spolja". Može li čovek u potpunosti da

razdvoji percepciju čula od – misli? Manje je verovatno da će ga

neopterećen, "čist" um, dovesti u zabludu i odvesti na pogrešan put nego

čula. Šta je uzrok nesavršenosti čula? Ciljana obmana Stvaraoca u

čovekovom sagledavanju realnog sveta, da bi kroz niz života postepeno

napredovao, odnosno da bi kroz stupnjeve razvoja shvatio duhovnu stvarnost

(ne)postojanja.

Isak Njutn u 17. veku, u knjizi "Principia", tvrdi: čovek mora da pođe

od onoga što mu govore čula i razum da bi shvatio dejstvo mikroskopske

čestice od koje su sastavljena tela. Istraživanje svojstva svetlosti ga je

navelo, baš kao prethodno i Galileja, da svetlost tumači kao mlaz čestica. Na

kraju knjige "Optika" daje sažet pregled svih dotadašnjih saznanja o

101

svetlosti, da bi se potom "bacio" u budućnost s hrabrošću od koje zastaje

dah:

"Zar nemaju čestice raznih tela izvesne moći, svojstva ili sile kojima

deluju na daljinu, ne samo na zrake svetlosti da ih odbijaju, prelamaju ili

savijaju, nego i jedno telo na drugo, pri čemu nastaje veliki deo pojava u

prirodi? Jer dobro je poznato da tela deluju jedno na drugo gravitacionim,

magnetnim i električnim privlačenjima, a ti primeri ukazuju na sklonost i

usmerenje prirode i čine da nije neverovatno da bi mogle postojati još neke

sile privlačenja... druge sile, koje dosežu samo do rastojanja tako malenih da

mi njihovo postojanje još nismo zapazili; moguće je, uz to, da električna

privlačnost deluje na malim rastojanjima, čak iako nije trenjem pobuđena..."

Ovaj citat zvuči kao predskazanje "velikog objedinjenja" svih sila, čak

i onih u tom trenutku čoveku nepoznatih. "Sveti Gral" fizičara devedesetih

godina minulog veka! Njutn, dakle, poziva na traganje za silama u samom

atomu koje, za razliku od gravitacije, deluju na mikroskopski malim

rastojanjima i dodaje:

"Kada se sve uzme u obzir, čini mi se verovatno da je Bog na početku

stvorio materiju u česticama stamenim, masivnim, tvrdim, neprobojnim i

pokretnim... a te primitivne čestice, osim što su stamene... jesu i tako tvrde,

da se nikad ne mogu istrošiti, niti razlomiti na komade; ni jedna obična sila

ne može podeliti ono što je Bog sam, prilikom Postanja sveta, načinio da

bude jasno..."

Iako bez čvrstih dokaza, Njutn je na osnovu sopstvenih pretpostavki

odredio pravac razvoja fizike koja je polovinom 20. veka zakoračila, da bi

na prelazu dva milenijuma zašla u mikrosvet fotona.

Ruđer Josip Bošković je rođen 1711. godine, dakle šesnaest godina

pre smrti Njutna. Po rođenju Dubrovčanin, veći deo života je proveo u Rimu

102

proučavajući i podržavajući Njutnove teorije. Ipak, verovao je da će zakon

gravitacije "pasti" na atomskom odnosu veličina gde su sile privlačenja

zamenjene – oscilacijama. Smatrao je da je materija sazdana od čestica koje

nemaju dimenzije. A ako je to tako, onda se ove čestice mogu nazvati

geometrijskim tačkama. Pored toga, prvi je došao na ideju o postojanju polja

sila kojima se može objasniti međusobno delovanje tela na odstojanju.

Engleski fizičar Majkl Faradej je u 19. veku otišao korak dalje. I sam

verujući da je atom matematička tačka, ipak je doveo u vezu atom i

"električne sile" zahvaljujući čemu je objašnjen i tzv. hemijski afinitet –

međusobno privlačenje atoma. Faradejevi zakoni su jasno nagoveštavali

postojanje "atoma elektriciteta".

Irski fizičar Džordž Džonstoun Stouni je još 1874. godine skovao

termin "elektron" za količinu naelektrisanja izgubljenu u trenutku nastanka

jona od atoma.

Džozef Džon Tomson, britanski fizičar, objavio je 1898. godine da su

elektroni "sastojci" atoma a katodni zraci – elektroni "otrgnuti" od atoma.

Do tada su naučnici smatrali da atom nema strukturu i da ga je nemoguće

"preseći". Ovim je atom konačno "pocepan" i otkrivena prva elementarna

čestica.

U gotovo nestvarnom svetu atoma, manje-više je prihvaćeno da je

poluprečnik elektrona "jednak nuli". Ovo, međutim, izaziva izvesne

nedoumice. Ako je poluprečnik jednak nuli, šta se kreće? Kako može da ima

masu? Gde je, u tom kontekstu, naboj? Elektron je realan, postoji. Ima masu.

Naelektrisanje. Spin. Poluprečnik – nema!? Ovo se sa nečim kosi. Logikom?

Razumom? Intuicijom? Elektron je kontraintuitivna čestica? Ovo pomalo

liči na moždane sklekove... Ceo mikrosvet je kontraintuitivan. Tačkaste

mase, tačkasti naboji, rotirajuće tačke… su matematički dokazani modaliteti

103

i svojstva čestica u atomskom svetu, ali za nas zauvek nestvarni ma koliko

pojmljivi. Naša čula, uprkos sposobnosti rasuđivanja, su krajnje ograničena.

Nobelovac Nils Bor, jedan od začetnika kvantne teorije, rekao je da

onaj "ko kvantnom teorijom nije šokiran, nije je ni razumeo". Jedan od

najvažnijih postulata Borovog rada glasi: "Zračenje se dešava kada elektron

preskače sa višeg energetskog nivoa na niži, tj. nižu orbitu; ono što biva

izračeno je foton, a energija tog fotona je jednaka razlici energija elektrona

kad je na višoj i kad je na nižoj orbiti. Ukoliko elektron preskače sa

polaznog na prvi viši energetski nivo, 'poješće' upravo onaj paketić energije

(foton) koji će mu omogućiti taj skok."

Tridesetih godina prošlog veka, Volfgang Pauli je sugerisao

postojanje čestice neutrina kao moguće objašnjenje za manjak energije u

beta-raspadu u kome iz atomskog jezgra "izleće" jedan elektron. Paulijevi

neutrini su uvek bili uz elektrone. Fizičari su, međutim, vremenom došli do

saznanja da postoje bar dve vrste neutrina: Paulijev i neutrino povezan sa

muonima (česticama koje nastaju sa neutrinima prilikom raspada čestica

zvanih pion). Pretpostavka je da se muon raspada na po jedan elektron i

foton, i to tako što se prvo raspada na jedan elektron i dva neutrina – jedan

normalan i jedan antineutrino – da bi se, potom, ova dva neutrina (materija i

anti-materija) međusobno potrla i proizvela foton.

Veliki broj eksperimenata izvedenih do 1957. godine je ukazivao na

postojanje savršene simetrije između materije i antimaterije. Ukoliko je to

tačno, onda nije jasno zašto nema antimaterije na Zemlji, u Sunčevom

sistemu, prema nekim nalazima ni u ostalim galaksijama? Jedna od

pretpostavki je da je prilikom hlađenja kosmosa nakon "Velikog praska"

došlo do potiranja materije i antimaterije. Kosmos je, sledeći ovu

pretpostavku, potom u suštini bio "ispunjen" čistim zračenjem i to tako

104

niskog energetskog nivoa (naboja), da nije bilo moguće stvaranje materije.

Pa, mi smo "materija"! Baš tako. Verovatno kao produkt nesavršenosti

simetrije. Izgleda da je ipak bilo malčice više materije nego antimaterije...

Nešto je, dakle, narušilo simetriju. A možda i nije! Moguće je da je

samo prikrivena ili da je, usled nekog nepoznatog uticaja, stvoren samo

privid nesimetričnosti. Eto nas opet kod – božje čestice. Da, upravo je ona

pred našim nesavršenim umom i čulima "zamaglila" simetriju. Tu je,

egzistira, ali za nas "ne postoji". Jer, božja čestica je "sve i svuda". Ne želim

i nemoguće je božju iskru svesti na foton. Nemerljivo je više od toga. Sam

Život je obasjan božjim dahom i božjom iskrom. Deo samo obasjan, deo

nadahnut, deo prožet, deo ispunjen, ali, sve je to – Gospod!

Činjenica je da se na samoj granici nauke rađaju nove ideje koje

prkose svim čovekovim uverenjima o funkcionisanju sveta i nas samih.

Nova otkrića dokazuju ono što je religija oduvek tvrdila: ljudi su mnogo više

od mesa i kostiju. Nova nauka pokušava da odgovori na pitanja koja su

vekovima mučila naučnike. Bolje rečeno, nova nauka je nauka o -

čudesnom. Već decenijama se izvode dobro osmišljeni eksperimenti čiji

rezultati opovrgavaju priznatu biologiju i fiziku pružajući obilje podataka o

centralnoj organizacionoj sili koja upravlja našim telima i ostatkom svemira.

Na svom najelementarnijem nivou, čovek nije hemijska reakcija već

energetski naboj. Čovek je, poput svake žive materije, skup energije u polju

energije, povezan sa svim drugim materijama (supstancama) na svetu. To

pulsirajuće energetsko polje je osnovni pokretač njegovog bića i svesti, alfa i

omega našeg postojanja. U odnosu na svemir, naše telo ne poznaje dvojnosti

- "ja" i "ne-ja" - jer ih povezuje u jedno bazično energetsko polje.

Polje utiče na najvažnije funkcije ljudskog uma i izvor je informacija

koje određuju rast njegovog tela. Naš mozak, srce i pamćenje su skica sveta

105

za sva vremena. Ne od mikroba ili gena, već od sile polja u krajnjoj liniji

zavisi da li smo zdravi ili bolesni i s njom moramo da radimo da bismo

ozdravili. Vezani smo za naš svet i nedeljivi od njega; naša jedina temeljna

istina jeste naš odnos sa njim. "Polje je", kao što je Ajnštajn to jezgrovito

sročio, "jedina stvarnost."

Ako ćemo pravo, Njutn i Dekart su istrgli iz svemira srce i dušu.

Ostala je samo mrtva zbirka međusobno povezanih mehaničkih delova. Dan

Zohar (Danah Zohar) je u knjizi "Kvantno ja" (The Quantum Self) još

precizniji: "Njutnovo gledište nas je istrglo iz tkanja od koga je satkan

svemir." Naša slika o samima sebi je nakon Darvinove teorije evolucije

postala još žalosnija: ljudski život je slučajan, grabežljiv, besmislen i

usamljenički. Ako nisi najbolji, nećeš preživeti. Čovek je samo slučajna

pojava u evoluciji. Velika zastava biološkog nasleđa svela se na samo jednu

glavnu postavku - preživljavanje. Jedi druge ili ćeš biti pojeden. Čovek je u

suštini genetski terorista koji delotvorno uklanja sve slabije karike. U životu

nisu ključni deljenje i međuzavisnost. Važno je pobeđivati, biti prvi. Ukoliko

uspeš da preživiš, bićeš na samom vrhu evolucijskog drveta.

Kako razmišljamo, kako nastaje život, kako se razboljevamo, kako se

jedna jedina ćelija razvija u potpuno razvijenu osobu, kao i šta se događa sa

svešću kada čovek umre... to (kao) nije važno? Ili je, možda, došlo vreme da

Njutna i Dekarta stavimo na pravo mesto, kao proroke prevaziđenog

istorijskog pogleda. Nauka je proces razumevanja sveta i nas samih, a ne niz

za sva vremena zabetoniranih pravila. Prilikom dovođenja novog, često je

neophodno odbaciti staro.

Čovek uporno ne shvata da ne postoji razlika između božanskog i

ljudskog, čovečjeg. Ako božje Biće prožima ceo Univerzum zajedno sa

našom realnošću, do i najmanje čestice kao znaka njegovog postojanja i

106

egzistencije, onda ne postoji ni druga svetlost do – božje iliti božanske! Sve

ostalo je (samo) osvetljenje. Bez duha i daha. Božje (pr)osvetljenje, svetlost,

životvorno zračenje, jeste čist kvalitet bez primesa i neograničenosti u

pogledu kvantiteta. To je, ujedno, i ta božanska, preciznije božja svetlost,

iskra, čestica.

Svi smo mi njome obasjani, bolje reći darovani. Dokaz je samo naše

postojanje. Istina, neko više, neko manje. U trenutku kad iz nekog razloga

čovek ostane uskraćen za nju ili iskra (čestica, energija) napusti njegov

organizam, on kopni i nestaje ili zalazi u izvesnu vrstu umne poremećenosti.

Istina, poslednje može da ga snađe i pod uticajem božanske svetlosti, s tim

što se ona (umna poremećenost) u tom slučaju manifestuje psihofizičkim

"mrtvilom", lenjošću, doživljajem sveta kao ništavila. Obasjanost ga, dakle,

samo biološki drži u životu. Ali, pogrešno bi bilo i tvrditi da je upokojeni

čovek lišen božanske svetlosti budući da je njegova duša njena sublimacija

(božje svetlosti), a napušteno telo osvetljeno kao bilo koja druga neživa tvar.

Nakon okončanog procesa potpune razgradnje, organska materija je već

uveliko prešla u nov kvalitet, u druge živote. Bez obzira na vrstu i oblik.

Može li božanska energija (kojom su ljudi prožeti i nadahnuti) da

utiče na čovekov imunitet i otpornost prema infekcijama? Može, u zavisnosti

od mere u kojoj je prihvaćena i dopuštenja da cirkuliše kroz njegovo telo.

Znači, da ulazi i izlazi (otvorenost prema gore). Svojevrstan oblik "grča

duše" to sprečava. Uplašena osoba niti prima novu energiju, niti dozvoljava

"staroj" (istrošene potencije) da napusti njen organizam, što vodi u bolest.

Posledica toga je, opet, umorna, troma, od života uplašena i u krajnjoj liniji

nesretna duša. Njena kuća se tada konačno urušava, da bi završila potpunim

raspadom. "Krug patologije" je zatvoren. Izlaz je njegovo pravovremeno

"presecanje" odgovarajućim pristupom i terapijama. Najbolji – popravljanje

107

protoka energije i povratak u prvobitno dobro psihofizičko zdravlje.

"Najgori" – primeren (bez bola i patnje) izlazak iz već uništenog tela i prelaz

u nov kvalitet života.

Znamo da je čovek, za razliku od životinja, sposoban da potiskuje

svoja osećanja. On to ne čini samo mentalno, već i fizički. Rajh kaže da

čovek, da bi se zaštitio od bola, gradi u svom telu, kao srednjevekovni vitez,

mišićni oklop - nesvesne hronične tenzije određenih grupa mišića, koje

sprečavaju slobodan tok energije i umanjuju snagu osećanja. Oklopljavanje

ima segmentarnu, kružnu strukturu, raspoređenu pod pravim uglovima

prema kičmi. Kao prstenovi. Ima ih sedam. Očni, oralni, vratni, grudni,

dijafragmatski, trbušni, i karlični. Rajhov učenik i osnivač bioenergetske

analize, Aleksandar Loven (Alexander Lowen), ustanovio je da postoji i

osmi segment – noge, koji je funkcionalno povezan sa prvim – očnim. Kao

oktava sa primom. Interesantno. Ne podseća li to na muzičku skalu.

Zamislite životnu energiju koja na nama pokušava da odsvira do, re, mi, fa,

sol, la, si, do... i nazad, a na svakom koraku neki nemuzikalni ego denfuje

žice. Jadne li muzike. Malo se toga može komponovati sa nekoliko tonova.

Mnogima je, stoga, život često dosadan i prazan. Sviraju istu pesmu celoga

života, sve dok ne "odsviraju svoje"48.

U celu ovu "priču" se, međutim, upliće još jedan neizostavan činilac –

energija ljudi iz okruženja. Osoba okružena nesrećom očajnika ima

neuporedivo manje šanse da se "izvuče" od one koja je okružena

bogougodnim osećanjima – ljubavlju, dobrodušnošću, razumevanjem, rečju,

ljudima koji žive u "svetlosti". Zahvaljujući takvom okruženju, dakle,

zdravom i nesebičnom davanju bez krajnje računice (gunđanja u stilu: "a ti

misliš da je meni lako", "da mi rodbina posle ne prebacuje", "nije mi lako, al'

108

šta ću, takva mi sudbina", "gore je meni nego njemu/njoj bolesnoj…" i sl.),

bolesnik će lakše savladati ono što ga je snašlo i vratiti se u život.

Etar, ili suptilna supstanca koja ispunjava prostor, neprekidno je

ispunjen tim mentalnim strujanjima svih vrsta i jačina, koja izviru iz umova

svih ljudi. Ta strujanja, naravno, dolaze u međusobni dodir i često se ili

kombinuju ili deluju tako što se međusobno neutrališu. Na primer, strujanja

određene jačine i vrste vibracija (to jest, određenog mentalnog stanja), kada

dođu u dodir sa drugim strujanjima sličnih vibracija, teže da se spoje i

kombinuju, pošto su u međusobnom skladu i privlače se. Ali, ako su to

suprotne vibracije, one će doći u međusobni sukob i delovati uzajamno

neutrališući odgovarajuću silu. Ako su podjednako snažne, obe će izgubiti

moć, ali ako je jedna mnogo jača od druge, ona će izgubiti samo procenat

obrnuto proporcionalan njenoj snazi, a isto će biti i sa slabijom. To jest,

slabija će izgubiti dvostruko više snage nego jača, a jača će izgubiti upola

manje snage nego slabija, pod pretpostavkom da je jača vibracija dvostruko

jača od slabije.

Etar je hipotetički suptilni oblik materije, koja ispunjava čitav prostor,

čak i između atoma, i između svetova. O etru niko ne zna ništa objektivno,

ali je nauka bila prisiljena da pretpostavi njegovo postojanje da bi objasnila

određene fenomene.

Dakle, nauka smatra da "talasi u etru", kad se pokrenu, putuju dok ne

dođu u dodir sa materijom koja je u stanju da primi njihove etarske vibracije

i reprodukuje ih u obliku toplote i svetlosti. Drugim rečima, izvorna svetlost

i toplota Sunca ne "putuju" do Zemlje da bi se tu osetili već, naprotiv,

izvorna solarna toplota i svetlost uspostavljaju "talase u etru" koji putuju dok

ne stignu do Zemlje gde se, kada naiđu na pogodan materijal, reprodukuju ili

109

"transformoišu" u vibracije svetlosti i toplote slične onima iz izvornog

impulsa. A mi na Zemlji osećamo toplotu i vidimo svetlost...49

Stvoreni nemoćni?

Sva je prilika da sve duše dolaze na ovaj svet sa istim potencijalima,

bez obzira na osoben genetski sklop organizma. Sve ostalo je, u manjoj ili

većoj meri, uslovljeno socijalnim okruženjem. Čuo sam za izreku, kažu

katoličkih, sveštenika: dajte nam dete do šeste godine, posle je – vaše!

Čovek, znači, može da realizuje svoje potencijale do visoke uspešnosti ili, s

druge strane, potupne degradacije. Psihičke i fizičke.

Kuda vodi ovaj put? Kakva će ga svetiljka obasjavati ako je svetlost

relativna? Šta znači vidljivo? Za koga? Šta su "duhovne oči"? Bog ne

upravlja samo ovim (materijalnim) svetom, za koji mislimo da je jedini.

Stvaraocu je on nešto sasvim drugo od predstave zemaljske "vlade iz senke"

umišljene da Njemu naliči i poseduje Njegovu moć. Relativizovanjem

vrednosti života otkrićem da je život večan i neuništiv, oduzimanjem božjeg

daha nevinima, potvrđuje samo sopstveno poreklo iz praha i pepela. Srećom,

ograničenog roka trajanja.

"Vladari iz senke" veruju da poseduju celokupno svetsko znanje. Da

su ga osvojili. Ubeđeni su da imaju razrešenje od praroditeljskog greha i

bezgrešno pravo na "jabuku saznanja". O, jada li u njihovim skučenim

mozgovima. Ako su ubeđeni da već ubiru korist od tog ploda "znanja dobra i

zla" mala im je vajda, još manje znaje, a najmanja – mudrost. Da nije tako,

ne bi činili to što čine. Od Prvog i Drugog svetskog rata, preko Srbije i Iraka,

do zamrzavanja zauvek truležnih sopstvenih zemnih ostataka. Uzalud im

(navodno) znanje, poput svinjama biseri.

110

Sklanjanjem pogleda od realnosti, čovečanstvo u crno zavijaju.

Sopstveno shvatanje dobrote, sa Svevišnjom poistovećuju. Spaljivanjem

zagovornika materijalističkog pogleda na svet, brane bedem sopstvenog

materijalističkog shvatanja. Samo sa drugim predznakom. Imam – jak sam;

posedujem – pametan sam; gomilam – svemoćan sam; samo su odrazi toga.

Pa ipak, skriveni u mišjim rupama drhte da će to izgubiti i, iako sa jednom

nogom odavno u posmrtnom kovčegu, veruju da će dosegnuti besmrtnost.

Hoće, ali ne očekivanu.

Hitler je njihov odraz. Doduše, primitivniji. Imao je ideju i znao da se

dobro skrije. U vučjoj ili pacovskoj jami, svejedno. Dosta su od njega

naučili. Čak i preko toga na vlastitom iskustvu. Propadljivost tela ih još uvek

muči. Klonirajući životinje, već kloniraju sebe. Problem je u tome što im se

ne dopada ono što vide. U sopstvenim očima su sami sebi lepši. I pametniji.

Nije im lako.

Samo je Gospod iznad dobra i zla, samo On razume i može da prašta.

Ostalo je sve opsena. Za svako svoje zlo, narečeni traže dobro opravdanje. I

nalaze ga samo u sopstvenom mozgu. "Cilj ne bira (i opravdava) sredstva"

izmislili su da bi umirili od Stvaraoca dobijenu savest "da njome raspolažu

po svojoj volji i nahođenju". I, po cenu – duše. Dok ne dođe Vreme…

Sve su lepo spakovali u sopstvenu šemu, svoju viziju harmonične

budućnosti. Za njih ubijanje i smrt nevinih nema težinu greha. Ne uzimaj od

mene i gazi preko leševa, životni moto i uslov opstanka. Ubijaju sve više i

bezočnije, plašeći se starih duša u novom telu. Šta više, u tuđim telima

ubijaju same sebe i sebi slične! Ali, šta se dešava. Duše žrtava se ovaploćuju

u telima sopstvenih krvnika. Stradalnika iz koncentracionih logora u telima

dželata, jasenovačkih mučenika u telima onih koji su nad njihovom glavom i

Savom podizali malj. Na taj način dobro nagriza svoje zlo. Ono je rđa rđe.

111

Dolazi do degeneracije, izobličavanja zla. Na žalost, ne onako i onoliko brzo

koliko bi normalni želeli…

Borba protiv moćnika iz senke se naizgled čini nemogućom. Svaka

glava koja štrči iznad proseka nestaje u noći ili bolnici za duševno obolele.

Isto važi i za narode. Gde fizička sila ne pomaže, tu je novac. Duše su danas

na najnižoj ceni. Šaka dolara je previše. Gde i on zanemoća, tu su "vere" to

jest – sekte. Kod njih su duše još jeftinije. Koliko za jednu "polutku".

Svetski moćnici odvlače ljude od božje čestice i Svevišnjeg. Zavode

ih knjigama "Sveta Krv – Sveti Gral", "Davinčijev kod" i sličnima. Jedna od

pretpostavki o "Svetom Gralu", ukoliko uopšte postoji, jeste znanje "Prvog

Greha", koje vodi na put u svet vančulne realnosti, način saznanja o svemu

"od postanka sveta do danas i budućnosti", dakle, putovanje kroz vreme u

svim pravcima i gotovo do samog njegovog kraja.

A "Božje otkrovenje" će se relativno uskoro dogoditi. I to u domenu

fizike. Konačno će se saznati istine i tajne religija. Posebno, realnost

svemoći gospodnje. Njegova snaga, moć, sveznanje, nedodirljivost i

nedostižnost, sveprisutnost u našem svakodnevnom životu i organskoj i

neorganskoj prirodi. Čovek će shvatiti da tajne, u stvari – nema! Reč je samo

o ljudskoj nesavršenosti i neznanju. Gledano iz ugla istorijskog poimanja

vremena, čovek je koliko juče bio ubeđen da je munja "božji prst", a grom

Njegova srdžba. A danas?

Gospod je sa nama i u nama. U svakog trenutku našeg bitisanja, od

samog Postanka. On je (i) ona energija koja sve prožima i sve "zna", ali i

ono što neki nazivaju etrom.

U trenutku oslobađanja tela, čovek više nema tajni. Zašto se, onda,

celog života stiskao, povlačio u sebe, zatvarao? Zbog straha od

(samo)saznanja i (samo)spoznaje, ali i potencijalne opasnosti da to neko

112

drugi sazna. Možda će mu time nauditi. Koliko puta dnevno kroz čovekovu

glavu prolete lepe, a koliko ružne misli? Šta je sve u stanju da pomisli o

osobama iz najbliže okoline, da ne govorimo o ostalima? Kako da im otvori

prepun "kofer" sopstvenih ne baš ljupkih misli, a da ipak sačuva dobre

odnose do kojih mu je, inače, istinski stalo. I, eto odgovora: opterećen i

sputan sopstvenim mislima, čovek ne može da dosegne i prodre u etar.

Ljudi se gotovo panično plaše osoba sposobnih da "čitaju" tuđe misli,

nesvesni da ih upravo taj strah – odaje. Pogled, grimasa, tik, podrhtavanje

ruku, položaj tela, znojenje, rumenilo… sve su to (nesvesni) izdajnici

sklonjenih misli i osećanja. Pronicljivost, između ostalog, znači i čitanje tih

tajnih znakova izdaje. Nije potrebno odviše napora da bi se prozrela

neiskrenost, lažljivost, loša namera. Pogledajmo, za primer, samo "govor

očiju" za koje je narod rekao da su "ogledalo duše": igraju mu oči k'o na

zejtinu; sklanja pogled u stranu; gleda preko glave sagovornika itd. Odgovor

na to su tzv. "rentgenske oči", tj. one od kojih ništa ne može da se sakrije.

Kažu: gleda ga pravo u zenice, on bi da pobegne, a ovaj ga pogledom

prikovao za zemlju. Ovo je, rekoh, samo mali deo arsenala (izdajničkog)

govora tela, koje se prilično lako može pročitati.

Fotoni su sa obe strane. Kreiraju misli, prenose ih, skladište, brišu.

Oni su, dakle, istovremeno osnov, uslov i posledica svog znanja i

komunikacija. Mogu se zamisliti kao talasi ili astralne niti, u svakom

slučaju, brzina im je neograničena, kriju neslućene mogućnosti i podložni su

najrazličitijim transformacijama. Tek će se dokazati njihova gotovo

beskrajna raznolikost, komplikovanost međusobnih odnosa i veza,

fundamentalan značaj u funkcionisanju "ovog", a čini mi se još više

duhovnog (bestelesnog) sveta. Fotoni su, zapravo, veza između opipljivog i

bestelesnog sveta. Telesni prožimaju do kraja, bez ostatka, istovremeno ga

113

dovodeći u vezu sa bestelesnim svetom kome i sami pripadaju. Ako je ćelija

osnov života, onda je foton osnov i ćelije i svekolikog materijalnog i

nematerijalnog sveta. Njegovo razumevanje dovešće do praga otkrovenja

gospodnjeg. Tada će doći do prave provale novih teorija koje će iz korena

izmeniti svet i naše poimanje i njega i samih sebe. Otkrićemo da smo sa

Gospodom i u Njemu.

Ali, vratimo se "opipljivijem" aspektu ljudskog organizma. Valja

razumeti da je stvoren sposobnim za odbranu od svih vrsta infekcija. Tokom

razvoja je preživeo veliki broj virusa brzog dejstva, poput malih i ovčijih

boginja, dečje paralize itd. U najvećem broju slučajeva mu je dovoljno oko

devet dana da izgradi efikasnu odbranu protiv njih. A ako već može da

preživi napad i tih najagresivnijih virusa, nema sumnje da će veoma lako

izaći na kraj i sa onim "sporijim".

Da bi čovek uspešno održavao ravnotežu psihoneuroimunog sistema,

mora da nauči da telo čini snažnijim. A svako ima "fizičku tačku slamanja"

uslovljenu načinom života. Pitanje je samo hoćemo li istraživati krajnje

granice sopstvene izdržljivosti ili slediti generacijski nasleđena strukturna i

fizička ograničenja. Kako se izboriti sa svim starim i novim, spoljnim i

unutrašnjim, materijalnim i nematerijalnim podsticajima i uzročnicima

narušavanja ovozemaljskog staništa sopstvene duše? Na prvom mestu,

organizam treba podstaći da uvek i u potpunosti koristi mogućnosti vlastitog

imunog potencijala. "Kec u rukavu" ovde ništa ne znači. Adute valja odmah

iskoristiti. A da bi imunitet bio ojačan do mere pune efikasnosti, i organizam

dobio pravovremeni impuls da ga iskoristi, mudre i razumne životne navike

često treba upotpuniti nečim, u pravom smislu – lekovitim. Todoxin-ova

naučna grupa nudi Todoxin-ove preparate.

114

Ne manje značajna je i vrsta psihoterapije. Ne u bukvalnom značenju

ovog izraza, već pre u smislu drugačijeg prilaza životu i pripreme za

nailazeće životno doba. Dete bi valjalo pripremiti za pubertet, adolescenta za

doba odgovornosti i "preuzimanje života na sopstvena pleća", dok bi zrela

osoba trebalo da se pripremi za život u "trećem dobu", dobu proživljenog i u

međuvremenu stečene mudrosti, doba odmora ali i davanja onima koji tek

dolaze. U tom slučaju će život biti kvalitetniji, bolji, bremenitiji

zadovoljstvima, posledice preživljenih stresova značajno ublažene, a čovek

neuporedivo otporniji na sve vidove infekcija i oblike bolesti. Ukratko, u

takvim uslovima će osoba moći da dosegne kvalitetnu dugovečnost.

O čemu je, konačno, razmišljao Artistotel u tišini gledajući brojne

brodove i čamce? O tome da li je ili nije Zemlja okrugla ili – ko smo, odakle

smo, ko nas je stvorio i poslao ovamo da razmišljamo da li je Zemlja, ili

možda nije, okrugla? Možda se napregao da oslušne sveprožimajuću

božansku muziku, njeno okatvno ustrojstvo, i nastojao da oseti ritam

sveprisutne igre fotona univerzalnog života? Razmislite…

115

Fusnote:

1) Mislim, dakle, postojim. 2) Duša je vođa i zapovednik ljudskog života. 3) Luj Paster (Louis Pasteur 1822-1895), francuski hemičar i biolog.

Ime Luja Pastera poznato je širom sveta pre svega po postupku pasterizacije,

nazvane po njegovom imenu. Iako po obrazovanju biohemičar, više se

proslavio u medicini. Pronašao je vakcinu protiv besnila i prvi u svetu

naparvio vakcinu protiv antraksa. 4) Antoan Bešam (Antoine Bechamp), živeo sredinom XIX veka,

začetnik ispitivanja pleomorfizma (odnos dve ili više vrsta ili formi u

životnom ciklusu). Oslanjajući se na njegov rad, nemački botaničar i zoolog

dr Ginter Enderlajn (Gunther Enderlein, 1872-1968) radio je mikroskopska

istraživanja u tzv. tamnom polju (dark field) pleomorfizma mikroorganizama

(prioni, virusi, bakterije, protoaze, gljivice, spore). 5) Robert Koh (Robert Koch, 1843-1910), nemački lekar. Prvi u svetu

razvio tehniku izolovanja i ispitivanja bakterija. Njegov sistem je postao

osnova savremene bakteriologije. Izolovao je i identifikovao bakteriju koja

izaziva antraks (anthrax) i organizam koji izaziva koleru. Godine 1905.

dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti medicine za rad na otkrivanju i lečenju

tuberkuloze. 6) Stevan Pešić: TV drama "Tesla ili prilagođavanje anđela". Drama je

zasnovana na istinitom intervjuu koji je Tesla dao na samom kraju 19. veka

američkom reporteru za časopis "Besmrtnost" koji su vodila dva verovatno

najznačajnija američka pesnika – Volt Vitman i Emili Dikinson. 7) Ibid.

116

8) Etar (gr. aither – čist, gornji sloj vazduha; nebo; svetlo, vedrina; dah;

dim) 1. U grčkoj predstavi: plameni vazduh u kome zvezde lebde i bogovi

stanuju, dakle, nebeski prostor i svetlosna supstanca, ujedno, nebeski

vazduh, nebo; 2. u grčkoj filozofiji, najfinija pramaterija (Anaksagora,

Empedokle, Platon), peti element - kvintesenca - koji ispunjava nebeski

prostor iznad Meseca (Aristotel); 3. u hemiji: fina, bistra, bezbojna, lako

pokretljiva tečnost karakteritičnog mirisa, specifično lakša od vode

(C4H10O); 4. u fizici: supstanca koja, osim materije u prostoru, po

pretpostavci postoji kao sredina u kojoj se zbivaju izvesne pojave u prirodi;

npr. energija koju Sunce zrači u prostor prenosi se poprečnim talasima kroz

elastičnu sredinu etar, koja nema težinu, imponderabilna. 9) Egzistiraju istovremeno kao energija i materija usled čega su

"vidljivo-nevidljivi" tj. mogu se videti i ne-videti. 10) Jovan Dučić, "Blago cara Radovana". 11) Dokazano prilikom ispitivanja na regrutima u SAD. 12) Zbir atomskih masa svih atoma prisutnih u molekulu; broj koji

pokazuje koliko je puta masa nekog molekula veća od mase 1/12 atoma

ugljenikovog izotopa 12C. 13) Virus varičele. Do danas je registrovano više desetina njegovih

modifikacija, tj. vrsta. 14) Jovan Dučić, ibid. 15) Nikola Tesla, ibid. 16) Mičio Kaku je jedan od trenutno vodećih svetskih teorijskih

fizičara, profesor na Berkli univerzitetu i autor bestselera "Posle Ajnštajna",

"Hipersvemir" i "Vizije". 17) Do pre skoro trideset godina, smatralo se da su protoni i neutroni

"elementarne" čestice, ali onda su ogledi u kojima su se protoni sudarali sa

117

drugim protonima ili elektronima pri velikim brzinama pokazali da se oni, u

stvari, sastoje od još manjih čestica. Fizičar sa Kalteha Marej Gel-Man

nazvao je ove čestice kvarkovi, a 1969. dobio je Nobelovu nagradu za svoj

rad na njima. Naziv "kvarkovi" uzet je iz jedne zagonetne rečenice Džemsa

Džojsa: "Three quarks for Muster Mark!" Reč quark trebalo bi da se

izgovara kao quart (kvort), s tim što je na kraju "k" a ne "t", ali se obično

izgovara tako da se rimuje sa lark (lark). 18) Tri prostorne (istok-zapad, sever-jug i gore-dole) i jedna

vremenska. 19) Mičio Kaku u "Još smo bebe vasione". 20) R.P. Feynman, The Character of Physical Law, MIT Press, 1967. 21) Zoran Pokaz: Kvantna teorija gravitacije 22) Antonio Šiber: Eksperiment s dve pukotine 23) Nikola Tesla, ibid. 24) Nebojša Jovanović: "Nečujna muzika postojanja" 25) Prema: Habermeyer, 2001:17 26) Prema: Habermeyer, 2001:23 27) Nebojša Jovanović, ibid. 28) Podvukao Ino. 29) Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) 30) Vladika Nikolaj Velimirović: "Nove besede pod gorom" 31) Kamij Flamarion, istaknuti francuskoi astronom. 32) "Iz ugla principa neodređenosti, čak je i prazan prostor ispunjen

parovima virtuelnih čestica i antičestica. Ovi parovi bi trebalo da raspolažu

beskonačnom količinom energije…" (Stiven Hoking, "Teorija svega –

poreklo i sudbina Univerzuma")

118

33) "I dalje verujem da postoje osnove za oprezan optimizam da smo

blizu kraja potrage za najvećim zakonima prirode. U ovom trenutku imamo

na raspolaganju izvestan broj parcijalnih teorija: opštu teoriju relativiteta,

parcijalnu teoriju gravitacije i parcijalne teorije koje pokrivaju slabe, snažne

i elektromagnetne sile." (Stiven Hoking, "Teorija svega") 34) Izraz koji je čuveni kremanski prorok Mitar Tarabić koristio u

objašnjavanju doživljenih (tzv. paranormalnih) predstava. 35) Pravo ime Viktora Korčnoja. 36) Sovjetska delegacija je tvrdila: "Doktor medicinskih nauka profesor

Vladimir Zuhar je stručnjak za probleme psihologije i neurologije, s

dugogodišnjim iskustvom i besprekornom profesionalnom reputacijom". 37) Autorov kurziv. 38) Iz odgovora potpredsednika Sovjetske šahovske federacije Viktora

Baturinskog na optužbe štaba V. Korčnoja. 39) Jovan Dučić, ibid. 40) Nebojša Jovanović, ibid. 41) Jovan Dučić, ibid. 42) Jovan Dučić, ibid. 43) Obična svetlost se može smatrati snopom elektromagnetnih talasa

koji istovremeno osciluju u svim pravcima i normalni su na pravac

prostiranja zraka. Kada se takva svetlost propusti kroz polarizator (filter),

sve osim jedne talasne dužine su uklonjene "filtrovanjem" i dobijeni zrak

osciluje samo u jednoj ravni: planarno polarizovana svetlost.

Ukoliko zrak planarno polarizovane svetlosti prolazi kroz hiralnu

(optički aktivnu) supstancu, električno polje različito interreaguje sa, recimo,

"levom" i "desnom" polovinom molekula.

119

Prolaženjem svetlosti kroz molekul, eletroni oko jezgra i u različitim

vezama stupaju u interakciju s električnim poljem svetlosnog zraka. 44) Uređaj ("superprovodni tunel") za stvaranje, "hvatanje" i

proučavanje najsitnijih čestica (npr. tzv. masenog područja) poput kvarkova

i sl. Procenjuje se da će izgradnja superkolajdera koji se gradi u mestu

Vaksahači (Teksas, SAD) koštati osaam milijardi dolara! 45) Američki Nobelovac, fizičar, Lion Ledermen: "Božija čestica" 46) Lion Ledermen, ibid. 47) Lion Ledermen, ibid. 48) Nebojša Jovanović, ibid. 49) Viljem Voker Etkinson: "Moć uma, tajna mentalne magije"

120

Literatura:

Aristotel - Metafizika, 1971.

Becker, Robert O. – The Body Electric – Electromagnetism and the

Foundation of Life, 1985.

Dučić Jovan - Blago Cara Radovana, 1997.

Enby Erik, Gosch Peter, Sheehan Michael – Hidden Killers: The

Revolutionary Medical Discoveries of Professor Guenther Enderlein, 1990.

Enderlein, Gunther – Bacteria Cyclogeny, 1998.

Etkinson Viljem Voker – Moć uma / Tajna mentalne magije, 2004.

Feynman R.P. - The Character of Physical Law, 1967.

Grace Stuart – An Open Letter on Pleomorphism – Unbundling the

Enderlein Legacy, 2001.

Green Michael – Superstrings, 1986.

Habermeyer Sharliene - Prava muzika za vaše dete, 2001.

Hoking Stiven – Teorija svega: Poreklo i sudbina univerzuma, 2004.

Jeromonah Jovan (Ćulibrk) - O muzici i vaspitanju / Jedan ogled

Jovanović Nebojša – Nečujna muzika postojanja, 2005.

Kaku Mičio – Ajnštajnov kosmos, 2005.

Ledermen Lion – Božija čestica, 1997.

McTaggart Lynne - The Field: The Quest for the Secret Force of the

Universe, 2001.

Miljković Srđan - Bratislav Petković: Muzike će biti u carstvu

božjem, 2006.

Mlodinov Leonard – Euklidov prozor, 2005.

Pešić Stevan – Tesla ili prilagođavanje anđela

Plutarh – O muzici, 1977.

121

Šiber Antonio – Eksperiment s dvije pukotine, 2004.

Vladika Velimirović Nikolaj – Nove besede pod gorom

122