ДРАГАН НИКОЛИЋ

УВОД У ИСТОРИЈУ ФИЛОЗОФИЈЕ

2003

1

С А Д Р Ж А Ј

Страна

Предговор......................................................................................................И. ОДРЕЂЕЊЕ ФИЛОЗОФИЈЕ..............................................................

1. Појам филозофије...............................................................................2. Настанак филозофије.......................................................................3. Периодизација филозофије............................................................4. Однос између филозофије, религије, науке и уметности.........

а) Однос између филозофије, религије и теологије..................б) Однос између филозофије и уметности...................................ц) Однос између филозофије и науке.............................................

5. Филозофске дисциплине и филозофски правци..........................ИИ. АНТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА............................................................

1. МИЛЕТСКА ШКОЛА 1.1.Талес.............................................................................................. 1.2 Анаксимандар.............................................................................. 1.3. Анаксимен....................................................................................2.

Питагора...............................................................................................3. Хераклит............................................................................................ 3.1. Оснивач дијалектике.................................................................. 3.2. Политичко учење........................................................................4. ЕЛЕЈСКА ШКОЛА............................................................................ 4.1.

Ксенофан...................................................................................... 4.2.

Парменид....................................................................................... 4.3.

Зенон..............................................................................................5. Емпедокло.........................................................................................6.

Анаксагора ..........................................................................................7.

Атомисти............................................................................................... 7.1.

Демокрит...................................................................................... 7.1.1. Етичко

учење............................................................................8.

Софисти ............................................................................................... 8.1. Опште претпоставке и општа обележја софистике........... 8.2. Софисти и ширење научне образованости......................... 8.3. Софисти као учитељи политичке делатности.................... 8.4. Значење израза софист...........................................................

2

8.5. Озлоглашеност софиста и покушај њихове рехабилитације 8.6. Протагора....................................................................................... 8.6.1. Теорија сазнања.......................................................................... 88.6.2. Антрополошко, етичко и политичко учење...................... 8.7.

Продик........................................................................................... 8.8.

Хипија............................................................................................ 8.9.

Горгија........................................................................................... 8.9.1.

Учење..........................................................................................9.

Сократ....................................................................................................10. Сократове

школе.................................................................................11.

Платон...................................................................................................11.1. Онтолошко учење...........................................................................11.2. Гносеолошко учење........................................................................11.3. Платоново схватање уметности...................................................11.4. Платонова реорија идеалне државе............................................12.

Аристотел............................................................................................12.1. Аристотелова класификација наука...........................................12.2. Аристотелова логика......................................................................12.3. Теорија узрока..................................................................................12.4. Однос материје и форме................................................................12.5. Хијерархија облика.........................................................................12.6. Аристотелова теорија сазнања....................................................12.7. Политика...........................................................................................12.8.

Етика..................................................................................................12.9. Поетика.............................................................................................13. ХЕЛЕНИСТИЧКОРИМСКА ФИЛОЗОФИЈА.........................13.1. ЕТИЧКО РАЗДОБЉЕ..........................................................................13.1.1. Стоичка

школа...............................................................................13.1.1.1 Стоичко

учење..............................................................................13.1.2 Епикурејска школа........................................................................13.1.2.1.

Учење.............................................................................................13.1.2.2. Епикуров атомизам....................................................................13.1.2.3. Етичко

учење...............................................................................13.1.3. Скептичка

школа..........................................................................

3

13.1.3.1. Учење...........................................................................................

13.1.3.2. Осврт..............................................................................................

13.2. РЕЛИГИОЗНО РАЗДОБЉЕ.............................................................................13.2.1.

Новоплатонизам............................................................................13.2.1.1.

Учење.............................................................................................13.2.2.

Патристика......................................................................................13.2.2.1. Прве хришћанске организације...............................................13.2.2.2. Признавање хришћанства.........................................................13.2.2.3. Филозофско уобличавање хришћанских догми...................13.2.2.4. Августиново третирање времена и историје........................

ИИИ. СРЕДЊОВЕКОВНА ФИЛОЗОФИЈА............................................

1. Појам схоластике................................................................................1. Периодизација схоластичке филозофије......................................3. Проблеми универзалија....................................................................4. Врхунац схоластичке филозофије Тома Аквински..................4.1. Претпоставке за филозофију Томе Аквинског.......................

ИВ. РЕНЕСАНСНА ФИЛОЗОФИЈА....................................................1. Реформација и контрареформација...........................................2. Обнова античке филозофије........................................................3. Хуманизам........................................................................................5. Препород у науци и уметности....................................................

В. ФИЛОЗОФИЈА МОДЕРНОГ ДОБА..............................................1. ЕНГЛЕСКИ ЕМПИРИЗАМ...................................................................1.1. Френсис

Бекон...............................................................................1.2. Томас

Хобс......................................................................................1.3. Џон

Лок............................................................................................1.4. Џорџ

Беркли...................................................................................1.5. Дејвид

Хјум......................................................................................2. РАЦИОНАЛИСТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА..............................................2.1. Рене

Декарт.....................................................................................2.1.1.

Учење.............................................................................................2.1.2. Питање супстанције Декартов онтолошки дуализам.......2.2. Барух де

Спиноза...........................................................................

4

2.2.1. Учење.............................................................................................

2.3. Готфрид Вилхелм Лајбниц..........................................................

2.3.1. Учење.............................................................................................

2.3.2. Теорија сазнања...........................................................................

2.3.3. Етичко учење...............................................................................

3. Француско просветитељство и материјализам ЏВИИИ века.....

3.1. Друштвено историјски услови....................................................3.2. Француски просветитељи............................................................3.3. Француски материјализам...........................................................4. НЕМАЧКА КЛАСИЧНА ФИЛОЗОФИЈА............................................4.1. Имануел

Кант................................................................................4.1.1. Извори Кантове филозофије, три питања и три критике..4.1.2. Критика практичног ума (Кантова етика чисте дужности)4.1.3. Критика моћи расуђивања (Кантова естетика)....................4.2. Јохан Готлиб

Фихте........................................................................4.2.1

Учење...............................................................................................4.3. Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг.................................................4.4. Георг Фридрих Вилхелм Хегел....................................................4.4.1. Филозофија апсолутног знања...................................................4.4.2. Систем апсолутног идеализма....................................................4.4.3. Филозофија историје....................................................................4.4.4. Учење о породици, праву, друштву и држави.........................

ВИ. САВРЕМЕНА ФИЛОЗОФИЈА......................................................1. МАРКСИСТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА......................................................1.1. Извори марксистичке филозофије............................................1.2. Критика претходне филозофије................................................1.3. Критика и превладавање традиционалне метафизике.........1.4. Марксистичко схватање историје..............................................1.5.Човек и природа. Питање слободе............................................1.6. Марксова теорија отуђења и разотуђења...............................1.6.1. Отуђење рада.............................................................................1.6.2. Отуђење производа рада.........................................................1.6.3. Отуђење човека од човека.....................................................1.6.4. Отуђење човека од самог себе...............................................1.6.5. Могућности разотуђења и питање слободе........................1.7. Значај марксистичке филозофије............................................2. ВОЛУНТАРИЗАМ ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА...................................2.1. Артур Шопенхауер......................................................................2.1.1. Воља је суштина свега постојећег.........................................

5

2.1.2. Филозофске основе Шопенхауеровог песимизма................2.1.3. Етика

самислости........................................................................2.1.4. Шопенхауеров утицај.................................................................2.2. Фридрих

Ниче.................................................................................2.2.1. Критика традиционалне културе............................................2.2.2. Воља за моћ је основа света и живота...................................2.2.3. Основни идеал је натчовек......................................................2.2.4. Уметност је смисао живота......................................................2.2.5. Критички осврт..........................................................................3. Филозофија живота Вилхелма Дилтаја (херменеутика)........4.

Позитивизам......................................................................................4.1. Основне карактеристике позитивизма.....................................4.2. Основне идеје позитивизма..........................................................4.3. Критички осврт...............................................................................5.

Прагматизам.......................................................................................6. Интуиционизам Анрија Бергсона..................................................6.1. Разумом се не може сазнати суштина стварности....................6.2. Интуиција претходи логичким судовима....................................7. Феноменологија Едмунда Хусерла.................................................7.1. Основне карактеристике феноменологије...............................7.2. Критика психологизма....................................................................7.3. Критика релативизма......................................................................7.4. Учење о интенционалности свести...............................................7.5. Метода феноменолошке редукције..............................................7.6.

Осврт...................................................................................................8. ФИЛОЗОФИЈА ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ...........................................................8.1. Представници филозофије егзистенције.....................................8.2. Серен Кјеркегор...............................................................................8.3. Карл

Јасперс......................................................................................8.4. Жан Пол

Сартр.................................................................................8.4.1. Одређење филозофије.................................................................8.4.2. Онтолошко учење.........................................................................8.4.3. Сартрово схватање слободе........................................................8.4.4. Сартр и марксизам........................................................................8.5. Мартин

Хајдегер..............................................................................8.5.1. Хајдегерова фундаментална онтологија..................................8.5.2. Два облика егзистенције..............................................................8.5.3. Елементи егзистенцијалне структуре.......................................8.5.4. Техника и

уметност.......................................................................

6

8.6. Осврт на филозофију егзистенције..............................................9. САВРЕМЕНИ МАРКСИЗАМ9.1. Ђерђ

Лукач........................................................................................9.1.1. Питања дијалектике.....................................................................9.1.2. Човек у класном друштву...........................................................9.2. Анри Лефевр....................................................................................9.2.1. Човек и проблеми отуђења........................................................9.2.2. Визија торалног човека..............................................................9.2.3. Схватање праксе9.2.4. Технократија је опозиција хуманизму.....................................9.2.5. Национално питање и интернационализам............................9.3. Макс Хоркхајмер.............................................................................9.3.1. Судбина западне цивилизације..................................................9.3.2. Субјективни и објективни ум.....................................................9.3.3. Критика позитивизма и прагматизма......................................9.4. Теодор Адорно................................................................................9.5. Херберт Маркузе............................................................................9.5.1. Праве и лажне људске потребе.................................................9.5.2. За и против потребе за променом.............................................9.5.3. Услови, носиови и циљеви промена..........................................9.6. Ерих

Фром.........................................................................................9.6.1. Покушај синтезе марксизма и психоанализе...........................9.6.2. Противуречности људске егзистенције....................................9.6.3. Бекство од слободе.......................................................................9.6.4. Здраво друштво.............................................................................9.7. Ернст

Блох.......................................................................................9.7.1. Појам

утопије.................................................................................9.7.2. Појам и принцип наде...................................................................10.

Структурализам.................................................................................10.1. Основне карактеристике структурализма................................10.2. Стварност као ствар..................................................................10.3.

Осврт.................................................................................................11.

Постструктурализам........................................................................11.1.

Осврт.................................................................................................Речник.....................................................................................................

...Литература...........................................................................................

....

7

ПРЕДГОВОР

Имао сам посебно задовољство и част да више од двадесет година своје професионалне каријере проведем у Војној Гимназији у Београду и учествујем у свим облицима васпитнообразовног процеса који су њој реализовани. Та чињеница омогућила ми је привилегију да као наставник радим са најталентованијим ученицима, како са простора Србије и Црне Горе, тако и са простора бивше СФРЈ. Рад са таквим ученицима, поред професионалног и људског задовољства, наметао је и потребу непрекидног стручног усавршавања и специфичне припреме за реализацију наставног часа, посебно када се има у виду карактер наставе из филозофије коју сам реализовао у периоду од последњих десетак година свог боравка у тој школи (период од 1993. до 2002. године). Током реализације наставног процеса, приметио сам (на моју велику срећу) да ученици показују значајно интересовање за садржаје о којима сам им говорио и да, такође, веома успешно прихватају и реализују све изазове које смо једни другима наметнули као принцип, без обзира што ти принципи нису били нимало безазлени и што су све друштвене околности у том периоду биле такве да су се филозофија и филозофски начин размишљања чинили апсурдним, готово смешним. Истовремено, нисам (као наставник) имао било каквих проблема у проверавању и оцењивању, јер су ученици показивали много више знања него што је објективно било потребно за једну солидну школску оцену.

Учинило ми се, на неки начин, да се дефинитивно реализује мој професионални сан. Током студија, наиме, полагао сам (давне 1976. године) испит из методологије друштвеног истраживања, код професора Ђуре Шушњића. Испит је почео, тројица колега су извукла испитна питања и отпочели са припремом свог концепта за испит. Професор је тада, у пратњи двојице асистената, изашао из учионице и најавио да се враћа за десетак минута. Био сам збуњен таквим чином, а збуњеност је прерасла у искрено чуђење када сам приметио да колегестуденти не покушавају да искористе своје књиге, свеске и

8

слично. Као ванредан студент нисам похађао предавања и нисам био упознат са огромним угледом који је професор имао код својих студената. Зато сам и упитао колеге који су седели испред мене: зашто нико не покушава да бар нешто препише? Одговорили су ми да је срамота код професора Ђуре Ђушњића доћи неспреман на испит.

Срећног ли човека, помислио сам, а тај догађај суштински је утицао на мој професионални избор и стил рада. Искрено сам се трудио да се макар приближим свом, већ тада јасно дефинисаном професионалном узору.

Све су то околности које су ме навеле на идеју да садржаје својих предавања забележим, проширим и учиним трајним, као неку врсту успомене на тај период у којем је, без обзира што је трагање за духовношћу и истином било најтежи могући задатак (јер све је могло бити истина), најпопуларнија максима мојих ученика била она, стоичка: "колико ћу да живим то је ствар туђе воље, али од мене зависи да то док живим живим као човек".

Идеја је коначно прерасла у одлуку после многих сугестија бивших ученика Војне гимназије, сада официра, инжињера, професора и успешних пословних људи који су ми, као кључни аргумент, показивали своје сачуване свеске из филозофије. Зато сам превладао све дилеме и страхове и ето, књига је ту. Оно што одмах и сасвим сигурно могу да тврдим је то да у тој књизи ништа није аутентично моје сем љубави коју носим у себи за оно што сам радио и оно што у њој пише. Све остало потиче од других и много умнијих људи. Ја сам једино могао да све то интерпретирам на начин који ми се чини најприхватљивијим. Зато сам се и усудио да садржаје мојих предавања (уз минималне измене) преточим у књигу.

Сада када је књига готова, она ће на неки начин наћи пут до читалаца (томе се искрено надам) који ће, читајући је, наћи барем неколико разлога и позитивних подстицаја (што је и мој основни циљ) да, за почетак, завире у неке од тајни филозофије које се налазе расуте у бескрајном низу оваквих или сличних покушаја.

Овај Увод у историју филозофије, кога посвећујем мојој унуци Јани и свим ученицима Војне гимназије Београд, мој је покушај да макар наслутим основне поруке различитих филозофских прича.

У Београду, јуна 2003. годинеИ. ОДРЕђЕЊЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

1. Појам филозофије

Ретке су дисциплине људског духа или праксе које, као саставни део свога имена, садрже реч љубав. Управо је то случај са филозофијом. Тај термин представља кованицу две грчке речи: ФИЛОС (ПХИЛОС) + СОФИЈА (СОПХИА)= ФИЛОЗОФИЈА (ФИЛОС = волети, љубити, страсно тежити ка нечему, бити одан или пријатељски бити наклоњен према неком итд. СОФИЈА = мудрост у најширем смислу речи; ФИЛОЗОФИЈА = ЉУБАВ ПРЕМА МУДРОСТИ)

9

Верује се да је Питагора први мислилац који је ову реч употребио у назначеном смислу назвавши себе ФИЛОЗОФОСЕМ (љубитељем мудрости). Постоје претпоставке да је то могао бити и Хераклит, који је у фрагменту 35. говорио о мужевима који воле мудрост.

У српском језику уобичајено је да се употребљава реч филозофија, јер је наш сусрет са филозофијом ишао преко немачке филозофске традиције. У енглеском, француском и руском језику, очувао се оригинални назив философија који се, у новије време, и код нас све чешће користи.

Ако су ретке дисциплине људског духа које у свом називу садрже реч љубав, још су ређе дисциплине које би се са филозофијом могле упоредити када је у питању њихова традиција (пошто се термин традиција често непрецизно употребљава, треба нагласити да се традиција може, најједноставније, одредити као све оно што је из прошлости одабрано и пренето као вредност). У том погледу са њом се, као најстаријом теоријском дисциплином људског духа, може упоредити само математика.

Филозофија, водећи своје порекло из шестог века пре наше ире, има за собом дугу и величанствену историју, током које је мењала своје циљеве, интересовања, методе рада, своје место у склопу човековог сазнања о свету, свој однос према другим областима људске духовне делатности, свој утицај и своју моћ.

Оно што је било увек исто, то је љубав према истини (како то и стоји у њеном имену) и настојање да одговори на она питања на која је најтеже одговорити.

Исто тако, нема ни једне дисциплине људског духа међу чијим представницима постоји тако мало слагања у погледу дефинисања те дисциплине, као што је то случај са филозофијом. Свака филозофска школа, оријентација, правац или неки познати и уважени појединацфилозоф, дали су своје дефиниције, остајући при том верни својом основним полазним претпоставкама. Може се слободно рећи да у филозофији има онолико дефиниција филозофије колико има филозофа кроз њену историју и да никада није постојала једна општеприхваћена дефиниција филозофије.

Та последица једне принципијелне немогућности да се са најразличитијих полазишта доспе до истог и општеприхваћеног исходишта, доводила је (и доводи) до омаловажавања филозофије, уз радикалне сумње (до негирања) у резултате њених истраживања и сврху њеног постојања.

Такви ставови су резултат елементарног неразумевања сложеног скупа феномена који преставља подручје интересовања филозофије и настојања да се филозофија редукује на ниво посебних наука.

Ево неколико могућих одређења филозофије:

1. "Филозофију сада презиру и погрешно је схватају управо зато што се људи, као што смо рекли, не баве њоме како треба". (Платон)

2. "Филозофија је наука о првим узроцима и ономе што је највише спозатљиво; она је стога знање о бивству". (Аристотел)

3. "Филозофијом треба да се бави и младић и старац, један да би старећи остајао млад помоћу врлина које дугује прошлости, а други да би, не бојећи се будућности, био уједно и млад и стар". (Епикур)

10

4. "Филозофија је објективна наука истине, наука њене нужности, појмовно сазнање, а не неко мњење, нити неко испредање мњења". (Хегел)

5. "Да би филозофија имала своје право место, она мора стално бити присутна у проблемима свога времена". (Маркс)

6. "Филозофија је склоност да се читаво људско деловање подигне до свесности и оптевредног сазнања. Филозофија је самодомишљај духа у облику појмовног мишљења". (В. Дилтај)

7. "Филозофија јесте врста меродавности која је способна посматрати бивство с обзиром на то што оно јесте, уколико јесте бивство". (М. Хајдегер)

8. "Филозофија је покушај да се бесконачност универзума изрази у медијуму ограничености језика". ( Уајтхед)

9. "Филозофија је ситематско и критичко настојање усмерено ка освајању саме ствари, ка открићу структуре ствари; Она је заправо усмерена откривању бивства бивствујућег". (К. Косик)

10. "Филозофијаје целовита, рационална и критичка умна визија тоталитета света". (О. Пејановић)

11. " Филозофија је наука о стварности као целини и о сазнајнотеоријском и практичновредносном односу човека према свету, која на тој основи изграђује општи поглед на свет". (Г. Зајечарановић)

Иако су наведена одређења филозофије изрекли мислиоци најразличитијих оријентација и епоха, има нечег заједничког у њима што подстиче на размишљање о суштини филозофије и питањима којима се она бави или их покреће. Свака од наведених дефиниција могућа је (и мање или више прихватљива и неприхватљива), и на свој начин указује на сложеност предмета којим се филозофија бави.

Питања којима се филозофија бавила (и бави) у својој историји су таква да се увек и изнова постављају и редовно остају без одговора:

1. Шта је сврха човековог живота (здравље или срећа, моралност или...)?2. У чему је срећа (уживање, здравље или љубав или...) ?3. Шта је добро?4. Постоји ли највиша врлина и шта је то?5. Шта је слобода?6. Кад је човек слободан?7. У каквом су односу појединац и друштво, слобода појединца и слобода

друштва... ?8. У каквом су односу човек и човек?9. Постиже ли човек тек у друштву своју сврху или...?10. Колико је срећа будућих поколења наш циљ? Како се може поставити

однос између идеала и стварности?11. Оправдава ли смишљени напредак заједнице зла која са собом носи?12. Шта је прогрес?13. Шта је историја (је ли суштина времена прошлост, садашњост или

будућност) ?14. Шта је основа свега (материја, идеја, Бог или...) ?

11

15. Постоји ли универзална законитост свега у свету и каква је природа те законитости (у каквом су односу законитост, нужност, случајност и слобода)?

16. Да ли је могуће сазнање?17. Какво је порекло нашег сазнања?18. Шта је истина?19. Шта је лепо а шта лепота? Која је разлика између уметнички и природно

лепог?20. Да ли је могуће научно третирање лепог?21. Каква је функција уметности?22. Шта је филозофија?23. У чему је моћ, а у чему немоћ филозофије?

Наведена (и друга) филозофска питања само наговештавају сложеност предмета којим се филозофија бави али и помажу да се одабере једна од понуђених дефиниција.

Чини се да је најприхватљивија дефиниција професора Пејановића: "Филозофија је целовита, рационална и критичка умна визија тоталитета света", а најлепша Уатхејдова: "Филозофија је покушај да се бесконачност универзума изрази у медијуму ограничености језика".

2. Настанак филозофије

Филозофија се појавила у Старој Грчкој, у шестом веку пре нове ере, у граду Милету, на обалама Јонског мора. Утемељивачима филозофије сматрају се Талес, Анаксимандар и Анаксимен који су у њему живели. Касније се проширила и по осталим хеленским градовима и свој процват доживела у Атини, великим филозофским системима Платона и Аристотела.

Из тврдње да је филозофија настала у Старој Грчкој а не у некој од старијих цивилизација, не проистиче закључак да је она настала ни из чега. Није спорно да се зачеци филозофског мишљења јављају много раније, у Египту, Асирији, Вавилону, Индији, Персији и Кини. Међутим, они (зачеци) били су у потпуности помешани са религиозним, митским и уметничким представама о свету тих људи и тог поднебља. Филозофија је настала у Старој Грчкој управо зато што је ту ум успео да се отргне из загрљаја религиозномитске свести, да јој се критички супротстави и формира рационалну слику света.

Ипак, да би се филозофија могла појавити, морале су да постоје одговарајуће претпоставке (услови) које су то омогућиле:

1. У доба када се филозофија јавља, стари Грци су већ имали завидан ниво математичких, астрономских и практичних знања о свету, до којих су дошли било самосталним напорима, било преузимањем тих знања од Египћана или других народа са којима су долазили у контакт. Таленат за уопштавање старих Грка био је од пресудног значаја за појављивање филозофије. Стари Египћани су, на пример, знали за троугао, а њихови геометри су управо применом троугла достигли право савршенство у премеравању земљишта ради постављања међа које су стално померане после периодичних плављења Нила. Они су, такође, знали да ако је једна катета три, а друга четири јединице, онда хипотенуза увек износи пет јединица. Али тек је Питагора, својом теоремом, то практично знање подигао на ниво теорије, показујући тежњу ка општим и

12

нужним знањима која, без остатка, важе за све случајеве који су њиме обухваћени.

2. Следећи услов био је сам грчки језик који је био толико богат да се сваком појму могао дати одговарајући термин и кога су ови, понекад, звали и чистим логосом.

3. Подела рада и поцепаност друштва на класе, омогућила је једном броју људи да се ослободи непрекидне борбе за опстанак и посвети искључиво духовној делатности.

4. Друштвени систем био је такав да је слободним грађанима омогућавао да без посебно великог ризика говоре о свим стварима. Штавише, учешће у политичком животу и одлучивању, није била само привилегија одабраних већ и дужност свих слободних грађана. Зато се и данас, не без горчине, често констатује да је грчки полис био и остао узор демократије, уз трагичну опаску да већина људи (робови) није сматрана људима

3. Периодизација филозофије

Историја филозофске мисли уско је повезана са културном и друштвенополитичком историјом човечанства. Различити аутори различито приступају периодизацији филозофије, најчешће настојећи да поклопе развој филозофске мисли са раздобљима друштвенополитичке и општекултурне историје. У складу са тим, историја филозофије може се (условно) поделити на три основна раздобља:

И АНТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА

Космолошко раздобље (од Талеса до Аристотелове смрти, око 600. до 322. год. пре н.е.):

1) Милетска школа (Талес, Анаксимандар и Анаксимен),2) Питагора и питагорејци,3) Елејска школа (Ксенофан, Парменид и Зенон),4) Хераклит,5) Атомисти (Леукип и Демокрит).

Антрополошко раздобље:

1) Софисти (Протагора, Горгија...),2) Сократ,3) Сократове школе: а) Мегарска (Еуклид из Мегаре...), б) Киренска (Аристип, Хегезија...), в) Киничка (Антистен, Диоген...).

Системско раздобље:

1) Платон,2) Аристотел.

13

Хеленистичкоримска филозофија: (од Аристотелове смрти па до краја новоплатонизма; од 322. године пре н. е. до 529. године нове ере)

1) Стоичка филозофија (Зенон, Клеант, Хризип, Марко Аурелије, Сенека и Епиктет...),

2) Епикур и епикурејство,3) Скептицизам (Пирон, Тимон и Секст Емпирик),4) Новоплатонизам (Филон, Плотин, Порфирије...),5) Рана патристика (Тертулијан, Клеменс, Ориген, Августин...).

И И СРЕДЊЕВЕКОВНА ФИЛОЗОФИЈА(од шестог до петнаестог века)

1) Схоластика (Ериугена, Анселмо Кентерберијски, Абелар, Аквински...),2) Арапска филозофија (Авицена и Авероес),3) Јеврејска филозофија (Мајмонид раби Моше бен Мајмон).

И И И НОВОВЕКОВНА ФИЛОЗОФИЈА

Ренесансна филозофија:

1) Природнонаучно раздобље (Коперник, Галилеј...),2) Хуманистичко раздобље (Ђордано Бруно, Макијавели, Мор, Кампанела...).

Филозофија модерног доба

1) Енглески емпиризам (Бекон, Хобс, Лок, Беркли и Хјум),2) Рационализам (Декарт, Спиноза и Лајбниц),3) Просветитељство (Бејл, Монтескје, Волтер, Холбах, Русо, Ламетри, Дидро,

Хелвецијус и Д,аламбер).Немачка класична филозофија (Кант, Фихте, Шелинг и Хегел).

Савремена филозофија (Од Хегелове смрти до данас):

1. Постхегелијанство: а) левохегегелијанство(Б.Бауер...), б) деснохегелијанство (Георг Габлер).

2. Натурализам (Лудвиг Фојербах),3. Иворни марксизам (Маркс и Енгелс ),4. Волунтаризам филозофија живота (Шопенхауер, Ниче и Бергсон),5. Херменеутика (В. Дилтај, Х.Г. Гадамер),6. Филозофија егзистенције (Кјеркегор, Јасперс, Сартр, Хајдегер),7. Феноменологија (Хусерл, Шелер, Финк),

14

8. Традиционална метафизика: а) Органицизам (Вајтхед), б) Логички атомизам (Витгенштајн), в) Нова онтологија (Хартман) и г) Неорационализам (Б. Петронијевић).

9. Новокантовство: а) Баденска школа (Рикерт, Винделбанд), б) Марбуршка школа (Коен, Касирер),

10. Утилитаризам (Џ.С.Мил, Џ. Бентам),11. Прагматизам (Перс, Џемс, Дјуи),12. Позитивизам (Конт, Расел, Бечки круг Карнап, Берлински круг

Хемпел; Лвовсковаршавска школа Тарски, Попер; логички позитивизам Алфред Ејер),

13. Аналитичка филозофија (Џон Остин, Ноам Чомски, Вилард Квин),14. Савремени марксизам (Берштајн, Кауцки, Лукач, Лефевр, Франкфу

ртски круг Адорно, Хоркхајмер, Маркузе...)15. Структурализам (Клод ЛевиСтрос, Мишел Фуко),16. Постструктурализам (Жак Дерида, Жан Франсоа Лиотар, Жан Бодри јар,

Жил Делез),17. Филозофија слободног комуникативног деловања (Јирген Хабермас,

Карл Ото Апел).

3. Однос између филозофије, религије, науке и уметности

Проблем разграничења филозофије од других човекових духовних делатности уједно је и пут ка дефинисању специфичног положаја филозофије и њене улоге у односу према другим наукама.

а) Однос између филозофије, религије и теологије

Реч религија потиче од латинског глагола религаре, који преведен на српски језик значи везати, повезати, обавезати. Религија се зато, у духу значења свог назива, може одредити као веза између човека (као коначног бића) и натприродних бића. Та веза се успоставља кроз одговарајуће практичне радње (обред и ритуал) којима се натприродна бића желе умилостивити и придобити за своје потребе.

Имајући у виду чињеницу да филозофију (претежно) интересују објављене (пророчке) религије, овде неће бити узимане у разматрање неке друге врсте религија, као што су природне и мистичке религије, на пример.

Моностеистичке (или пророчке, објављене) религије (јеврејска религија, хришћанство и ислам), првенствено истичу веру у натприродна бића (богове, анђеле), праве разлику између светих (сакралних) и земаљских (профаних) ствари и бића. Сакрална бића и ствари се обожавају а земаљска презиру и омаловажавају. Молитва је једина комуникација са Богом. Зато је изграђен одговарајући кодекс којим је прописан ритуал и строге моралне норме које важе за сваког верника. Верници се подстичу на неговање одређених верских осећања (страхопоштовање Бога, осећај греха и кривице, обожавање и сл), посећивање светих објеката, поштовање и практиковање верских обреда помоћу којих је једино могуће комуницирање са Богом итд.

Друштвена институција која све то прописује и у којој се религија институционално практикује, зове се црква.

15

Основни принцип свих монотеистичких религија јесте Бог. Он је апсолутно, свемоћно, вечно, бескрајно, добро, невидљиво и несазнатљиво биће, творац свега оног што јесте и оног што није, безгрешна основа свега постојећег.

Бог је с оне стране сваког могућег искуства и за човека несазнатљив (не може се доказати да Бог постоји). Пошто човек, као коначно биће, не може доказати постојање (непостојање) Бога, остаје му да у његово постојање (непостојање) верује или не верује.

Ако се све монотеистичке религије слажу да постојање Бога није могуће рационално доказати и да је Бог принципијелно несазнатљив, онда су се оне, несумњиво, нашле пред великим проблемом: како су уопште дошле до своје представе о Богу?

Овај парадокс је решен помоћу идеје о ОБЈАВИ.За обичног човека Бог је заиста несазнатљив али се он појавио, објавио,

открио у блеску унутрашњег надахнућа посебно обдарених појединацапророка, као што су Мојсије, Исус и Мухамед. Они су своја откровења пренели и сачували за потомство, тако што су их они (или њихови ученици), записали у свету књигу (Библија, Куран). Тако је, на пример, анђео Габријел, у некој пустињској пећини, ишчитао Мухамеду текст Курана чији је оригинал био исписан на небу. У тим књигама су, у облику догми, дати одговори на сва питања којима се и филозофија бави, али на сасвим другачији начин.

Већ је речено да се настанак филозофије везује управо за супротстављање религији као начину мишљења и сазнању да се фактори који су од суштинског значаја за објашњење функционисања стварности, налазе у самој стварности, а не изван ње.

Ако се религија задржава на нивоу представе и обреда, филозофија тежи вишем да се путем ума уздигне до теорије. У филозофији се не прихватају никаква откровења већ се свакој појави, кроз дијалог, настоји да пронађе рационално и образложено утемељење.

Она (филозофија) настала је и опстала искључиво на основу уверења да је ауторитет истине, а не истина ауторитета, једини могући ауторитет.

Филозофија не дели свет на световни (профани) и сакрални (божји), него га теретира као јединствену стварност. На путу трагања за истином могуће су и грешке, али то, ни у ком случају, не представља грех. У њој, за разлику од религије и њеног једнодимензионалног духа садржаног у објављеним догмама, где напредак није ни потребан ни пожељан, влада дух рационалне отворености и стално трагање за новим знањима.

У филозофији нема никаквих забрана и ограничења. Религија је, напротив, препуна забрана, табуа, прогањања, духовне и физичке инквизиције свега онога што није садржано у догмама њене свете књиге. У филозофији постоје они који о истим стварима другачије мисле и тврде. У религији су они који другачије мисле отпадници, јеретици, неверници... Филозофија има за циљ да се појединац формира као слободно, умно, критичко и стваралачко биће, индивидум, самосвојна личност свесна себе и својих вредности, свога ЈА и места у универзуму. Религија жели уплашеног, скрушеног, покорног, обезличеног и несигурног човека. Она не жели личност и самосвојно ЈА, већ несамосвојни и несамостални МИ субјект.

16

И коначно, филозофија својим сталним трагањем за истином ослобађа човека, упознаје га са суштинским димензијама свога постојања и постојања света и отвара претпоставке за његову пуну слободу. Религија, с друге стране, путем исповедаонице и греха, жели пуну контролу и апсолутну власт над свим људским индивидумима.

Овде, такође, треба истаћи да вера, религија и теологија нису једно исто. Веровати се може у љубав, поштење, моралност, човека, чак и у новац. Религија претпоставља увек веру у натприродна бића и практичне радње (обред и ритуал) којима се та натприродна бића желе умилостивити и придобити за своје потребе

Теологија, за разлику од религије која се увек темељи на вери и саму себе подразумева, представља покушај научног утемељења већ откривених верских истина.

Ту је и основна разлика између филозофије и теологије. Док филозофија стално трага за новим истинама, теологија накнадним

аргументима настоји да већ откривеним истинама да одговарајуће научно образложење и утемељење.

б) Однос између филозофије и уметности

Између филозофије и уметности, два најсуптилнија облика човекове духовности, могуће је успоставити одговарајуће сличности и разлике.

И уметност и филозофија нуде нове и хуманије визије света. И једна и друга настоје да схвате и протумаче смисао људске егзистенције. И коначно, и уметност и филозофија се делима својих најбољих представника никада не мире са постојећим поретком у свету, у односу на могући други, бољи, хуманији и људскији.

Али, док филозофија трага за истинитом и рационалном визијом света, уметност трага за лепом, узвишеном, трагичном, комичном, речју, естетском визијом света.

Филозофско мишљење има коначни циљ да се реализује кроз теоријско објашњење, а уметничко стваралаштво своју реализацију види кроз чулни доживљај. Зато се филозофија темељи на уму, а уметност на машти.

И коначно, филозофија се ослања на појмовно сазнање, а уметност на своје специфичне изразе и њихову симболику.

ц) Однос између филозофије и науке

Када се говори о односу филозофије и науке одмах треба истаћи да постоје знатна неслагања око места филозофије и науке у систему људских духовних делатности. Иде се чак толико далеко да се филозофији негира било каква димензија науке јер, тобоже, она своја истраживања и сазнања не може покрити егзактним чињеницама. Неки сматрају да је ново доба збрисало сва подручја којима би се филозофија могла бавити и потенцирају својеврсно умирање филозофије у њеном суштинском облику (о томе ће бити више речи у завршним поглављима).

Да би се могла схватити сва специфичност односа између филозофије и науке, потребно је ближе одредити појам науке и истаћи њене основне карактеристике.

17

Најпре термин наука. Стари Грци нису познавали науку у оном смислу који она има данас.

Користили су термин епистеме (епистеме) који је означавао вештину, разумевање и знање. На латинском језику користио се термин сциентиа, а на енглеском и француском језику термин сциенце. Код Словена, реч наука долази од старословенске речи наук, што буквално преведено значи поука.

Наука се може дефинисати као скуп ситематизованих знања која покривају једну ограничену и одређену област објективне стварности, а до којих се долази једино одговарајућим научним методама.

Дакле, да би се наука могла звати науком мора имати: предмет истраживања,

циљ истраживања, одговарајућа знања и потребну методологију.

Све науке полазе од два основна принципа:1. ни једна наука не доводи у сумњу своја основна полазишта,2. апсолутна истина не постоји.Уз констатацију да је наука нужно и друштвена појава, на основу свега

реченог, могу се утврдити сличности и разлике између филозофије и науке:И наука и филозофија истражују свој предмет, користе неопходне научне методе, негују дух рационалне отворености и сталног трагања за истином, отворене су за нове идеје, дијалог и супротстављена мишљења. Међу њима, међутим, постоје и значајне разлике:

1. филозофија се темељи на уму, наука на разуму,2. филозофија за свој предмет има целокупну стварност, наука само део те стварности,3. филозофија, захваљујући филозофији науке, поседује своје властито саморазумевање, а наука то мора да тражи од филозофије,4. наука је вредносно неутрална, а филозофија увек и изнова преиспитује све људске вредности и идеале,5. наука никада не доводи у питање саму себе, а филозофија доводи у питање све па чак и своје властито постојање.

5. Филозофске дисциплине и филозофски правци

Већ су наведена нека питања којима се филозофија бавила у својој историји, којима се и данас бави, а која не спадају у подручје интересовања ни једне друге посебне науке. Нудећи могуће одговоре на та питања, у филозофији су се, током њеног постојања, формирале поједине филозофске дисциплине и издвојили одговарајући филозофски правци.

Прво, основно и најтеже филозофско питање гласи: шта је стварност уопште, односно шта чини суштину свега постојећег ?

Одговор на то питање нуди филозофска дициплина која се зове ОНТОЛОГИЈА. Реч онтологија је кованица две грчке речи: ТО ОН, што значи битак, бивство, биће и ЛОГОС, што значи наука, реч, мисао, законитост.

Дакле, онтологија је наука о биткубивствубићу (пошто у нашој терминологији за означавање појма битак влада велика шареноликост и као

18

синоними се често користе термини бивство, бивствовање и биће, у даљем тексту биће употребљаван темин битак као ознака за праоснову свега постојећег).

У одређеним периодима историје филозофије, уместо термина онтологија коришћен је термин МЕТАФИЗИКА, као назив за науку која се бавила питањем праоснове свега постојећег. Име метафизика потиче од Аристотеловог следбеника и ученика, Андроника са Родоса, који је сређујући и преписујући учитељеве списе, тим појмом означио оно што долази после физике: мета та физика (мета т а пхусика ), што дословно означава оно што се налази иза границе физичког света.

Аристотел је користио назив ПРВА ФИЛОЗОФИЈА, коју је одредио као учење о првим узроцима и изворима битка. Наиме пошто је физис (предмет је физике) одредио као све оно што јесте и што се налази у кретању, метафизика (прва филозофија) изучава оно што је с оне стране физичког (променљивог), тј. о ономе што бићима припада по њиховој суштини.

Данас се термин метафизика (најчешће) схвата као синоном за теоријску филозофију.

Бавећи се одговором на питање шта је битак, филозофија је поставила себи најтежи могући задатак. Ако се битак (уз највећи могући ризик) одреди као све оно што је свуда присутно и што чини суштину свега постојећег, а нигде није издвојено као посебна вредност, онда се може разумети зашто су неки филозофи сматрали да је битак вода, други да је то ваздух, трећи да је то ватра, четврти атоми, пети апејрон и сл. Хегел је, ваљда због тога и утврдио да су битак и ништа заправо једно те исто, а стари филозоф Парменид лаконски закључио да битак јесте.

Током историјског развоја филозофије, издвојило се неколико онтолошких становишта, пре свега с обзиром на тврдњу да ли је битак једно, двоје или мноштво, као и односу на његову форму и садржај:

1. МОНИЗАМ (онтолошко становиште којим се тврди да је у основи свега један битак. Представници су Талес, Анаксимадар и Анаксимен.)

2. ДУАЛИЗАМ (онтолошко становиште којим се тврди да су у основи свега два битка. Представник је Декарт.)

3. ПЛУРАЛИЗАМ (онтолошко становиште којим се тврди да је у основи свега више битака. Представници су Емпедокле, Анаксагора, Атомисти итд.)

Када су у питању сватања односа садржаја и форме, онда се сва онтолшка становишта сврставају у две основне групе:

1. ИДЕАЛИЗАМ, онтолошко становиште које суштину свега постојећег види у његовој духовној снази, у примарности духа над материјом, односно једноставније речено, то је онтолошко становиште којим се тврди да је у основи свега идеја. Оснивачем и најзначајнијим представником идеализма сматра се Платон (термин идеализам настао је од грчке речи идеа. На латинском то је форма, а на нашем језику лик, облик нечег). У односу на поимање идеје и схватање односа између идеје и материје, кроз историју су се формирале три врсте идеализма и то: објективни, субјективни и апсолутни идеализам.МАТЕРИЈАЛИЗАМ, онтолошко становиште које узима материју као први, полазни и последњи принцип помоћу кога објашњава суштину свега

19

постојећег, односно једноставније речено, материјализам је онтолошко становиште којим се тврди да је у основи свега материја (материја, грчки хилехуле, латински материа, што дословно значи дрво, грађа, материјал). Материјализам, такође, није једнострано онтолошко становиште. У односу на различите критеријуме, могуће су разне класификације материјализма. У том погледу не постоји општеприхваћени став.Чини се да је најприхватљивија подела која као критеријум узима историјску периодизацију: антички материјализам (Леукип, Демокрит, Епикур и Тит Лукреције Кар), материјализам седамнаестог века (Хобс, Гасенди), материјализам осамнаестог века (Ламетри, Холбах, Хелвецијус, Дала мбер), савремени материјализам (Фојербах, Маркс, Енгелс и други).

Друго, важно филозофско питање гласи: да ли је могуће сазнати битак и, ако је могуће, одакле потичу та сазнања? Одговор на то питање нуди филозофска дисциплина која се зове ГНОСЕОЛОГИЈА (термин гносеологија кованица је две грчке речи, гносисс = знање и логос = наука), дакле, гносеологија се најједноставније може дефинисати као наука о сазнању.

Уколико је у средишту интересовања питање могућности истинитог сазнања, издвојила су се следећа гносеолошка становишта:

1. СКЕПТИЦИЗАМ, гносеолошко становиште које сумња у могућност истинитог сазнања. Постоје три врсте скептицизма и то: а) радикални скептицизам (агностицизам), који негира могућност истинитог сазнања, б) умерени, в) методски ( Декартова методска скепса),

2. НОМИНАЛИЗАМ, гносеолошко становиште (дошло је до изражаја у средњевековној филозофији, код решавања проблема универзалија) којим се тврди да реално постоје само појединачне ствари, а опште је само празан звук, шуштање ваздуха кроз наша уста док изговарамо поједине речи,

3. РЕАЛИЗАМ, гносеолошко становиште (дошло је, такође, до изражаја у средњевековној филозофији, код решавања проблема универзалија) којим се тврди да реално постоје само општости, а појединачне ствари су само производ чулне обмане,

4. КОНЦЕПТУАЛИЗАМ, гносеолошко становиште (дошло је, такође, до изражаја у средњевековној филозофији код решавања проблема универзалија) којим се тврди да реално постоје само појединачне ствари али да ни општости нису само шуштање ваздуха у нашим устима, већ су то замисли у људској души.

5. ДОГМАТИЗАМ, гносеолошко становиште које сматра да се може доћи до истинитог сазнања, чак и до апсолутне истине.

Када је у средишту разматрања друго, суштинско гносеолошко питање (одакле потичу наша сазнања), постоје следећа становишта:

1. ЕМПИРИЗАМ, гносеолошко становиште којим се тврди да се до сазнања може доћи искључиво путем искуства (праксе),

2. РАЦИОНАЛИЗАМ, гносеолошко становиште којим се тврди да се до сазнања може доћи искључиво путем разума,

20

3. КРИТИЦИЗАМ, гносеолшко становиште које представља покушај превладавања рационалистичког и емпиристичког догматизма, кроз њихову синтезу,

4. ИРАЦИОНАЛИЗАМ, гносеолошко становиште које тврди да се до сазнања може доћи искључиво ирационалним путем (екстазом или вољом, на пример),

5. ИНТУИЦИОНИЗИМ, гносеолошко становиште које тврди да се до сазнања може доћи искључиво интуицијом, непосредним гледањем, увидом без посредовања мишљења,

6. СЕНЗУАЛИЗАМ, (радикални емиризам) гносеолошко становиште којим се тврди да се до сазнања може доћи искључиво путем чула.

Када се као проблеми јаве методе научног истраживања и принципи правилног и истинитог мишљења, одговоре на та питања нуди ЛОГИКА.

Пошто је језик (структура и значење његових исказа) оруђе филозофије, онда се међу филозофским дициплинама морала наћи и она која ће се бавити проучавањем обичног и научног језика у свим његовим димензијама. Та дисциплина је СЕМАНТИКА (семантика, грчки семантикос, што значи смислен, значеван).

Филозофска дисциплина која нуди одговоре на питања: шта је смисао човековог живота, шта је добро, шта је праведно и слично, назива се АКСИОЛОГИЈА или наука о вредностима (аксиологија, грчки ахиос што значи вредан, достојан, примеран...).

Филозофска дициплина која се бави питањима морала, практичног човековог односа према себи, другим људима и универзуму, је ЕТИКА или наука о моралу (термин етика потиче од грчких речи етос етхос, што значи завичај, обичај и етикос етхикос, што значи значајан, поучан, моралан).

Питањима уметничког у уметности и његовог доживљавања, бавила се ЕСТЕТИКА или наука о лепом (естетика, грчки естетикос аистхетикос, што значи чулни).

Човек је једино биће које је увек заокупљало највећу пажњу свх филозофа и филозофских праваца. Филозофска дисциплина која се бави питањима положаја човека у свету и космосу је АНТРОПОЛОГИЈА или наука о човеку (антропос, грчки антхропос, што значи човек).

Једно од посебно значајних обележја филозофије налази се у чињеници да она стално преиспитује саму себе, резултате својих истраживања, речју, своје темеље. Филозофска дисциплина која то чини је ФИЛОЗОФИЈА НАУКЕ. Неке посебне науке су, такође, изазвале значајну пажњу филозофије те су тако настале филозофске дисциплине као што су филозофија права, филозофија религије и сл.

Пошто филозофија живи историјски (за разлику од науке, технике, политике... које све што није актуелно или одбацују или одлажу у музеје), онда је јасно да се нико не може бавити филозофијом без познавања ИСТОРИЈЕ ФИЛОЗОФИЈЕ. Један информатичар може бити врхунски стручњак и без познавања историјског развоја информатике. Сасвим је сигурно, међутим, да нико не може да се бави филозофијом, а да се претходно није упознао са делима Платона, Аристотела, Спинозе, Маркса итд, јер су и они трагали за истином по оним истим питањима која су актуелна и данас.

21

ИИ. АНТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА

1. МИЛЕТСКА ШКОЛА

Међу најстарије становнике Грчке спадају Јоњани, који су, јер су били најспособниији, основали темеље грчке, а тиме и европске културе. После сеобе Дорана, Грци су почели да насељавају читав појас Средоземља, укључујући острва и обалу Мале Азије.

Главни период грчке колонизације је између 750. и 550. год. пре нове ере, када су стигли до Сицилије, јужне Италије, Шпаније, северне Африке, све до обала Црног Мора. Свуда су основали насеобине уређене на принципима робовласничке демократије. Проблеми који су се јављали наметали су другичији приступ и решења која неће прозилазити из митолошке слике света.

22

Практичне потребе наметале су практична решења. Ради трговине на пример, требало је путовати. Да би се по морима могло путовати, било је неопходно познавање математике и астрономије. Требало је дати одговоре и за друге природне појаве које су биле од значаја не само за безбедност путовања, већ и за уређење земљишта ради већих приноса у пољопривреди и сл. Требало је и заједницу уредити на најбољи могући начин. Да би се то постигло, морало је постојати најбоље законодавство. Да би се водиле успешне војне операције, морала су да се изграде неопходна оруђа и оружја, да се дефинишу стратегија и тактика.

Све су то разлози који су у Милету, граду на обалама Мале Азије и најразвијенијем од свих грчких полиса, довели до напуштања митског начина мишљења и појаве рациналног тумачења света Милетске филозофске школе, чији су најзначајнији представници Талес, Анаксимандар и Анаксимен.

1.1.Талес (624. до 547. године пре н. е.)

Први је нама знани филозоф. Један је од седморице светских мудраца (1), математичар, астроном, физичар, трговац, политичар. Геометрију је учио код Египћана и, како неки тврде, први уцртао правоугли троугао у кружницу. Предвидео је помрачење сунца које се и десило 28. маја 585. године пре н. е. и тиме стекао велику славу. Милетском тиранину је давао мудре политичке савете и на тај начин спречио окупацију родног града.

Када су му говорили да се узалуд бави науком и да је пуки сиромах, онда је он, у жељи да покаже како се лако може обогатити, узео у закуп све пресе за маслине (раније је предвидео богат род маслина) и изнајмљујући их грађанима Милета за велики новац, за кратко време стекао велико богатство. Тврди се да је измерио висину пирамида по њиховој сенци, посматрајући тренутак кад је наша сенка дужине као наше тело. Приликом војних операција, примењујући своја техничка решења, помагао је уништењу непријатељских утврђења. (1) Поред Талеса, у седморицу светских мудраца, најчешће се убрајају: Солон из Атине, Клеобул из Линда, Перијандар из Кориинта, Питак са Лезбоса, Бијант из Пријене и Хилон из Спарте.

Поделио је годину на 365 дана, установио годишња доба и открио магнет.Тврдио је да је у основи свега што постоји нешто опште, једно, од

чега је састављено све у природи и космосу . Та основа је ВОДА, а све ствари настају згушњавањем и

разређивањем воде.Талесу се приписују многе мудре изреке: Кад су га питали шта је тешко, одговорио је: "Познавати самог себе". А

шта је лако? "Дати другоме савет". А шта је најпријатније? "Успех". Шта је божанско? "Оно што нема ни почетка ни краја". На питање шта је најнеобичније што је икад видео, одговорио је: "Тиранин у годинама". Како човек најлакше може поднети несрећу? "Кад види да су његови непријатељи у горем положају". Ко је срећан? "Онај који је доброг здравља, коме је судбина наклоњена и ко има лепо васпитану душу".

Рекао је и "да се треба сећати пријатеља било да су присутни или одсутни", да "не треба стицати богатство на непоштен начин и говорити

23

ружно о онима који су стекли твоје поверење" и да ћеш "све што си дао родитељима то примити од своје деце".

Мајци, која га је наговарала да се жени, стално је одговарао "како му још није време" да би касније, кад је и даље наваљивала, одговорио "више ми није време". Кад су га питали зашто нема децу, одговорио је "из љубави према деци".(2)

1.2.Анаксимандар (око 611. до 546. пре н. е.)

Ученик је Талесов и према мишљењу многих аутора, први прави филозоф. Тврдио је да земља има сферични облик и да заузима место у средини. Говорио је да Месец сија позајмљеном светлошћу и да ту светлост прима од Сунца. Сунце, које није мање од Земље, састоји се од чисте ватре.

Направивши први сунчани сат показао је како се батина (штап) може користити и за друге ствари. Нацртао је прву географску карту и направио први глобус. Предвидео је земљотрес у Спарти и тиме спасао многе животе.

Тврдио је да у основи свега није ни један емпиријски облик материје као што су вода, ватра, ваздух или земља, него да то мора бити једна општа, безгранична и вечна супстанција АПЕИРОН.

Све је настало из апеирона, кроз јединство и борбу супротности који су вечни и нужни. Сматрао је да се делови мењају, али да је целина непроменљива.

Иза њега нису остале бројне мудре изреке. Диоген Лаертије је забележио и једну анегдоту: Анаксимандар је био ревностан у свим пословима па и у свом певању у хору. Када је сазнао да се деца смеју његовом певању, казао је: "Па, онда, морам због деце боље да певам".(3)

(2) Све Талесове изреке су наведне према књизи Диогена Лаертијеа, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Београдски издавачкографички завод, Београд, 1973., стр.8 до 11.(3) исто, стр. 42.

1.3.Анаксимен (585. до 525. год. пре н. е.)

Био је ученик Анаксимандров (име Анаксимен је деминутив од имена Анаксимандар). Неки тврде да је његов учитељ био Парменид из Елеје. Био је, највероватније, и сведок уништења свог родног града, Милета.

Тврдио је да се звезде крећу, али да не залазе под Земљу која се налази у центру свемира.

У основи свега, учио је Анаксимен, је ваздух који је довољно одређен, а истовремено неограничен, па је из њега настао космос и све што у њему постоји.

Згушњавањем и разређивањем ваздуха настали су ватра, вода небеска тела и Земља. Основни принцип по коме све конкретно, емпиријско настаје је супротност.

Милетски филозофи имају три заједничке карактеристике:

1. сви заступају монистичко становиште (у основи свега је једно),2. сви су материјалисти,

24

3. сви су Хилозоисти (хилозоизам је филозофско становиште којим се тврди да је свака ствар прожета животом).

2. Питагора (582. до 500. год. пре н. е.)

Питагора је са острва Самоса. Због сукоба са Самоским тиранином Поликратом, у четрдесетој години, прешао је у град Кротон у јужној Италији. Написао је устав за италске Грке и (заједно са својим ученициима) стекао велики углед и поштовање. У Кротону је основао и своју школу, неку врсту религиозноморалног савеза у којој је (нарочито) неговано изучавање математике и музике. Правила школе су била ригорозна, а услов за упис у њу био је и пријемни испит.

"Међу пријатељима је све заједничко", гласило је основно правило питагорејске школе. Сви ученици су (и сам Питагора) сву своју имовину остављали школи. Пуних пет година ученици су били обавезни да ћуте. Слушали су Питагору и његова предавања, али нису смели да га виде. После пет година могли су да одлазе у његову кућу и да га гледају.

Ауторитет Питагоре био је велики и он је третиран као нека врста полубожанства. Диоген Лаертије бележи да "је његова појава била веома достојанствена, и да су његови ученици сматрали да је он Аполон који је дошао из далеке земље Хиперборејаца... кад се мало открио, примећено је да има златно бедро."(4) Када у расправама није било слагања, било је довољно да се каже "он сам (Питагора) је то рекао", па да сваки разговор престане. Нико сем Питагоре, није смео саопштавати резултате до којих се дошло у школи. Казне за непоштовање ове забране биле су ригорозне, укључујући и смртну казну (ученик Хипас, који је открио јавности тајну постојања ирационалних бројева, био је убијен у покушају бекства). (4) исто, стр. 270

Сви припадници савеза су на крају дана постављали себи три питања:1 шта сам данас добро урадио?2. У чему сам погрешио?3. Шта сам данас пропустио да учиним?У савезу су важила правила која је прописао Питагора и која, бар на први

поглед, изгледају бесмислено. Ево неколико поменутих правила:1. "не једи боб",2. "не ваља џарати ватру ножем",3. "језичак на ваги да не поскочи",4. "не ваља седети беспослен на мерици за жито",5. "не треба помагати приликом скидања терета, него приликом подизања",6. "чаршави да увек буду савијени",7. "не шетати главном улицом",8. "не треба јести срце",9. "не ломи хлеб", (5) итд.Када се правила мало дубље анализирају, онда она више и не изгледају

тако бесмислена. Захтев да се ватра не џара ножем, у ствари, значи захтев да не треба будити бес и срџбу у силницима. Правило "не једи срце", значи да не треба

25

упропаштавати свој живот патњама и мукама, а захтевом "не седи на мерици" истиче се брига од данас за сутра. Правилом "нека језичак на ваги не поскочи", исказује се императив праведности, тј. никада не прелазити оно што је право и праведно итд.

Ево још неколико правила:Треба поштовати старије, јер оно што је временом старије заслужује веће

почасти. Треба поштовати богове пре полубогова, хероје пре људи, а међу људима најпре своје родитеље. Законе треба поштовати, против безакоња се треба борити. У изливу беса треба владати руком и језиком.

Иако сам Питагора није ништа писао, приписује му се следеће:1. да је први употребио реч филозофија (када га је тиранин Леон из Флијунта упитао ко си, Питагора је одговорио да је он филозофос тј. љубитељ мудрости),2. Питагорина теорема,3. дело "Златни стихови",4. знања из области музике (свирајући на монохорду, питагорејци су открили однос између дужине жице и висине тона. Све тонове су поделили на консонантне пријатне и дисонантне непријатне. Консонантни тонови дају сазвучје симфонију. И небеска тела, крећући се, емитују музику, али она није доступна људском уху),4. знања из облати кретања небеских тела.

У својој онтологији, Питагора је пошао од тврдње да све што постоји има неку величину (квантитет) и да се та величина може бројчано изразити.

(5) исто, стр. 270

Зато су математичка начела основа свега што постији. У почетку је био хаос, потом је монада (број 1) створила бројеве, а од њих тачке и линије. На крају је дошла хармонија да утврди тачан оснос ствари, космос, тј. ред.

Дакле, број је, не материја, праоснова свега постојећег, а сам космос је хармонија и број. На тај начин, питагорејци су истакли проблем квантитета и математичких форми које чине суштину физичке реалности, утврдивши да се без бројног одређења ништа не може сазнати. У том учењу бројеви расту до 10, а после 10 је додавање и понављање. Даљом разрадом, створена је својеврсна мистика бројева, а неким појединачним бројевима придавана су симболичка значења. Тако број 3 означава мушкост, 4 женскост, број 7, као хармоничан број означава љубав, а врхунац свега је број 10 који је свеобухватан и свемоћан и тиме праузрок свега.

Пошто је 10 темељни и најсавршенији број (збир бројева 1,2,3 и 4, који чине божански троугаотетрактис износи 10), онда су питагорејци закључили да постоји, између осталог, 10 планета (десета Антиземља) и десет пари супротности: 1. границанеограничено, 2. парнонепарно, 3. једномноштво, 4. деснолево, 5. мушкоженско, 6. кретањемировање, 7. равнонеравно, 8. светлотама, 9. доброзло, 10. квадратразнострано.

26

Све ове супротности нису у међусобној борби него се одржавају на основу равнотеже и хармоније, чиме је наглашено схватање објективне стварности као мирне и идеалне целине.

Астрономска слика света, у питагорејском тумачењу, произилази из њихове теорије бројева. У средини је централна ватра, а око ње се окрећу Антиземља, Земља, Месец, Сунце, Меркур, Венера, Марс, Јуптер, Сатурн и чврсто звездано небо. Антиземља (земљин антипод), измишљена је да би се добио број 10.

Сва небеска тела имају своје путање по којима се крећу. То кретање небеских тела производи дивне тонове (музичку хармонију), које људи не могу чути јер је њихов слух несавршен.

Култна фигура питагорејаца (тетрактис), над којом се заклињао сваки члан савеза, такође има везе са бројевима и састоји се из бројева 1,2,3 и 4 од којих број 1. означава монаду (приоду, физис), број 2. дијаду (10. пари супротности), број 3. тријаду (прво рођење из супротности мушког и женског, на пример), а број 4. тетраду (четири годишња доба, четири стране света, четири броја у тетрактису, на сваке четири године одржаване су Олимпијске игре и сл.).

Тетрактис је имао облик једнакостраничног троугла и било га је веома једноставно нацртати.

. монада

. . дијада

. . . тријада

. . . . тетрада

Питагорејци су бавили математиком на много начина. Ево како изгледа један питагорејски магични квадрат, на пример:

13 3 2 16

8 10 11 5

12 6 7 9

1 15 14 4

У сваком реду, водоравно, вертикално или по дијагоналама, добијамо збир 34. Исти је резултат и ако се саберу бројеви крајњих тачака квадрата, чак и појединачних квадрата.

Питагорејцима припада заслуга да су својим истраживањима и изучавањима засновали математику као науку. Али, због њиховог религиозномистичног погледа на човека, његов живот и судбину, питагорејци су се, као математичари и физичари, на крају опет вратили у мистичаре, јер су тежили да у свему виде савршеност која је онда морала бити изражена бројем 10.

27

Прихватили су и орфички мит о сеоби душе, а сам Питагора је тврдио да је живео четрири пута, да је његова душа боравила у неколико тела, да је, између осталог, боравила и у телу једног пса, да је боравио и у Хаду и тамо видео Хомера обешеног о дрво и Хесиода везаног ланцима за стуб, јер нису довољно поштовали богове и сл.

3. Хераклит (540. до 480. год. пре н. е.) из Ефеса

Рођен је у Ефесу, грчком граду на обали Мале Азије, у породици Базилеуса (оснивача града ). Своје краљевске титуле одрекао се као младић. Написао је спис О природи и посветио га богињи Артемиди (сачувано је свега 130 фрагмената).

Са Хераклитом филозофска мисао се опет враћа испитивању тоталитета, где се истражује узрочни процес формирања мноштвеног, које, опет, своје јединство има у нечем заједничком што треба сазнати, а што чини праоснову свега постојећег.

О том проблему Хераклит је писао афористички, врло тешко, понекад и нејасно, тако да у му савременици дали надимак "мрачни". Сократ је читајући Хераклитове списе рекао да је добро у њима оно што је разумео, а да му је за оно што није разумео потребна помоћ делског рониоца.

Хераклит је био свестан свог талента и оригиналне мисли, због чега је често био врло арогантан. Није уважавао ни једног претходног филозофа, нити већину својих савременика. У разговорима је имао обичај да каже и следеће: "Сачекај да одем и сам себе консултујем". Епске песнике је оштро осуђивао и називао их "творцима лажи". Хомера, истицао је, треба шибом истерати са јавних такмичења. Хесиода, који је мислио да су неки дани добри, а други зли, исмејавао је јер није знао да је суштина сваког дана иста. Ако се неко и хвалио знањем то, према Хераклитовом мишљењу, није гарантовало да је он и паметан, јер онда би били паметни филозофи Питагора и Ксенофан и историограф Хекатеј.

Презирао је народ, а поводом прогонства његовог пријатеља Хермодора из Ефеса, рекао је: "Један је мени као 10 000 само ако је најбољи". Тврдио је да народ није у стању да сазна оно што је опште, него свако остаје код својих свакодневних уверења и мисли да је најбоље управо оно што он ради.

Био је и противник демократије и због њене победе није хтео да учествује у јавном животу Ефеса.

3.1 Оснивач дијалектике

Хераклит је поставио темеље дијалектике. У трагању за једним општим и апсолутним принципом, утврдио је да ништа није стално и апсолутно осим саме промене. Промена је вечни принсцип света у коме се све креће, мења, расипа, и поново скупља. "Који стају у исте реке, дотичу им друге и опет друге воде" или, "у исте реке ступамо и не ступамо, јесмо о нисмо."

Кретање и развој дешавају се услед јединства и борбе супротности. "Ватра живи од смрти земље, ваздух живи од смрти ватре; вода живи од смрти ваздуха, земља од смрти воде..." или, "једно те исто пребива у нама; живо и мртво, будно и спавајуће, младо и старо. Јер је то, кад се промени, оно, а оно, кад се промени, то."

28

Кретање, развој и склад, условљени су логосом (законом) и мимо логоса се ништа не дешава.

У основи свега је ватра која се са мером пали и са мером гаси . "Овај свет, исти за све, није створио ни један Бог и ни један човек, него је увек био, јесте и биће ватра вечно жива, која се с мером пали и с мером гаси." Стално тече процес преласка материје из једног стања у друго. Материја је вечна, а оно што је основно у свеукупном мноштву јесте борба супротности. Кретањем кроз те супротности увек настаје нешто ново, које опет постаје нешто друго, а рационални увид у то умогућује сагледавање праве слике света. Тај целокупни процес није резултат збрке или хаоса, јер, у том случају, ништа пуздано се не би могло нити схватити, нити сазнати. Сав развој, дакле, заснован је на логосу тј. на самој законитости космоса.

Логос се не може уочити нити сазнати уколико се остане код свакодневних појединачних догађаја. Треба кренути од појединачног и тражити нешто опште што је заједничко за све појединачне случајеве. Тако се може доћи до општег закона који у себи садржи све појединачне случајеве и има универзално значење.

Да би се стигло до тог сазнања, неопходно је проучавати природу прелазећи пут од чулног до рационалног сазнања, којим је и могуће сазнати суштину свега постојећег, јер "очи и уши су људима зли сведоци, ако имају варварске душе" (пример је квадрат посматран међу кружницама. Опажамо као да је закривљен, иако се мерењем може видети да је правилан).

(слика)Када се схвати деловање логоса у природи, онда се сасвим јасно може

образложити да општа борба супротности која свуда влада, није ништа хаотично, већ да је то процес у коме се увек производи нешто ново.

Пошто природа функционише на основу својих унурашњих законитости, у Хераклитовој филозофији нема места за божје деловање и управљање.

Јасно се, такође, види да је у природи све релативно (осим саме промене која је апсолутна). Зато је, за Хераклита, питагорејско учење о сеоби душе потпуно бесмислено, јер све, па и душа, подлеже универзалним променама. "Душама је смрт водом постати, а води је смрт земљом постати. Од земље постаје вода, а од воде душа"(6).

Бесмртност душе за Хераклита представља нешто непојмљиво; сувишна је свака прича о животу после смрти, јер свет нису створили никакви богови него је он увек био, јесте и биће вечна ватра... Зато је човек свој самостални господар који својим умом може може да сазна све око себе и у космосу и доведе себе у склад са тим деловањем.

Уосталом, зато је и тврдио да је трезвено мишљење највећа врлина, а да мудрост, у ствари, није ништа друго до говорити истину и деловати по законима природе ослушкујући је.

3.2 Политичко учење

И у друштву, као и у природи, одиграва се борба супротности. Та борба, пошто је нужна, уједно је и норма и правда и сваком одређује место које му припада. Зато и рат има своју позитивну функцију: "Рат је отац свему, свему

29

краљ, једне је учинио боговима, друге људима, једне је учинио робовима, друге слободнима".

Логос, наравно, регулише све, па и борбу супротности у друштву али већина људи, према Хераклитовом мишљењу, није у стању да схвати да је логос вечан и нужан, да је заједнички и да би сви требало да иду за њим. Таквим објашњењем (резултат нужне борбе), Хераклит је оправдао постојећу поделу на робове и слободне грађане тврдећи да су зато најбољи заузели аристократска места, а други су остали доле. Стога се са највећим презиром односио према демосу остајући доследан противник демократског уређења. Из уверења да народ није у стању да се уздигне и схвати нужност борбе и прихвати резултате те борбе, тврдио је да му је један као хиљаде само ако је најбољи, односно "вољи једног покаравати се јесте закон"(7). Тврдио је, међутим, и да "народ треба да се бори за законе као што се бори за градске бедеме"(8), постајући, на тај начин, претеча принципа легалитета у политичком уређењу.(6) сви Хераклитови фрагменти наведени су према књизи: Бранко Бошњак, Грчка филозофија од првих почетака до Аристотела, Накладни завод матице Хрватске, Загреб, 1978., стр.170 до 173.(7) Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Београдски издавачкографички завод, Београд, 1973., стр.46(8) исто, стр. 46.

Диоген Лаертије је забележио како је Хераклит био огорчен због прогонства његовог пријатеља Хермодора и да Ефешанима то никада није опростио. Рекао је: "Ефешани би поступили како треба кад би сви помрли, а да недораслим људима оставе град, зато што су протерали Хермодора, најсавеснијег међу њима"(9), говрећи: "Нећемо никога да трпимо да буде најбољи, или, ако такав човек постоји нека, онда, иде било куд и нека се дружи са другима".(10) Зато је и одбијао било какво учешће у јавном животу, повлачио се у Артемидин храм где се играо са децом, а суграђанима говорио: "Шта се чудите, неваљалци? Није ли боље то да радим него да узмем учешће у вашем јавном животу".(11)

Пошто је омрзнуо све људе, одлазио је у планине хранећи се травама и биљкама добивши, при том, водену болест. Диоген Лаертије описује и начин на који је овај велики филозоф окончао свој живот. Питао је лекаре (иако им није много веровао јер, тврдио је, они не само да секу и пеку, него хоће да им се за то и плати) да ли могу да из његовог тела извуку влагу? Када су му одговорили да то нико не може, онда је изашао на сунце и наредио слугама да га покрију крављом балегом. Тако је лежао и другог дана умро. Неки савременици су чак тврдили како је био растргнут од паса због тога што га нису нису на време препознали и склонили,

4. Е Л Е Ј С К А Ш К О Л А

Богати грчки градови на обали Мале Азије, удаљени од матице, почели су један за другим да губе своју независност и падају под власт Персијанаца. Искуство града Милета који је потпуно разорен од Персијанаца 494. год. пре н. е., навело је многе Грке да се са обале Мале Азије преселе у јужну Италију и тамо оснују своје градове.

30

Зато је и филозоф Ксенофан, оснивач Елејске филозофске школе, напустио родни Колофон и после дугог лутања по градовима Грчке (као рапсод) коначно се настанио у јужној Италији, у граду Елеји, по коме је и филозофска школа добила име Елејска филозофска школа, чији су најважнији представници Парменид и Зенон.

4.1.Ксенофан (580570480. год. пре н. е.)

После прогонства из родног града, Ксенован је боравио у разним градовима читајући публици своје стихове. Писао је и у прози. У својим стиховима пребациво је Хомеру и Хесиоду због њихових речи о боговима. Према неким подацима, није био ничији ученик. Противио се и учењима Талеса и Питагоре. Живео је врло дуго (доживео је да сам сахрани синове) што и сам потврђује стиховима: " Већ седамдесет седам година је прошло откако време проноси моје бреме грчком земљом. Од мог рођења је прошло још двадесет пет година поред ових, ако могу да говорим истинито о овим стварима."(12) (9, 10, 11) исто, стр. 46.(12) исто, стр. 299.

Био је продаван као роб. Тврдио је да са тиранима треба контактирати што је могуће ређе, а на питање свог ученика, Емпедокла, како препознати мудрог човека одговорио да је то "лако, довољно је само бити мудар"(13)

Није био задовољан дотадашњим тумачењем праоснове свега постојећег јер је мислио да није понуђен одговор на суштинско питање: шта је битак уколико се свет и космос посматрају као целина? Закључио је да је битан одговор на питање шта је то једно, а да ће остало, па и питање мноштва, постати јасно кад се најпре одговори на питање шта је то једно.

Битак је збир свега постојећег и он, као целина, може бити само један, закључио је Ксенофан. Тако схваћен битак савршен је и мора бити изнад мноштва.Пошто је битак изнад мноштва које је настало (зато је и променљиво), онда је он вечан (ненастао и непропадљив), непокретан, непроменљив, и исто је што и Бог (пантеизам)(14)

Пошто је битак савршен, он не доживљава никакву промену. У сталном је мировању и у том стању показује своју праву величину. Битак, такође, не може бити неограничен (чим је нешто неограничено онда је оно и неодређено) и, нужно, има облик кугле која стално постоји као потпуна целина (потпуно супротно од Хераклитовог учења којим се тврди да је само промена апсолутна).

Ако је битак савршен, онда он изнад себе не може имати ништа савршеније, чак и богове, поготово не богове каквим су их замишљали Хомер и Хесиод.

Таквим учењем Ксенофан је нужно одбацио антрополошки политеизам. Тврдио је да је било какво народно замишљање богова недопустиво јер када би коњи и лавови имали руке и умели да цртају, на пример, онда би коњи цртали богове у облику коња, лавови у облику лава итд. Одбацивањем народних религија

31

као неоснованих и нерационалних, он је афирмисао битак као савршену целину која сама себе види и сазнаје и тиме постаје идентичан мишљењу.

Потешкоће које Ксенофан није могао да разреши (питање односа једног и мноштва, кретања и мировања), много дубље и садржајније захватио је његов ученик и најпознатији елејац, Парменид.

4.2. Парменид (око 540480. год. пре н. е.)

Рођен је у Елеји. Према неким ауторима био је ученик Ксенофанов и питагорејца Аминије. Плутарх је забележио да је Парменид био одличан законодавац, тако да су његово суграђани, постајући пунолетни, морали да полажу заклетву Парменидовим законима.

Није имао много поштовања према обичним смртницима. Тврдио је да је то свет са дуплом главом у чијим грудима тумара дух слеп, глув, глуп и неспособан да разграничи битак од небитка и истину од нахођења.

О њему је Платон написао дијалог "Парменид" или "О идејама" (13) исто, стр. 300(14) Пантеизам је филозофско становиште којим се тврди да су Бог и космос (свет) једно те исто.

Своју филозофију Парменид је изложио у алегоријском спеву са карактеристичним насловом, О природи. Смели путник, путујући златним кочијама, долази до раскршћа светлости и таме, где наилази на богињу која одлучује да га због његове велике храбрости награди тиме што ће му открити пут истине и пут заблуде.

Када се поједноставе Парменидови фантастични описи, испада да пут истине гласи: битак постоји, а небитка нема.

Пут заблуде је обрнут: битак не постоји, а небитка има.Да би се окрило да је битак једно, вечно, недељиво и непроменљиво, у

времену неограничено, просторно усклађено и да не оставља празног простора у коме би се могло испољавати мноштво и вршити кретање, постоје два пута:

први, којим иду они који се држе својих чулних представа, и то је погрешан пут;

други, којим иду они који рационалним путем желе да се издигну изнад мишљења масе, и то је прави пут. Овим путем могуће је сазнање битка, као нечег најопштијег.

Људско мишљење и не може имати неки други објекат сазнања осим битка који је, не само предмет мишљења, него и мисаони садржај. Зато су битак и мишљење идентични.

Изван битка не може постојати ни само мишљење јер је и оно унутар тоталитета једног. Ако би се пак ставио знак једнакости између битка и мишљења у буквално значењу, онда би битак нестао као материјалност, и тиме би престао да важи основни Парменидов став да битак испуњава празан простор, да је све једна целина која онда не може бити идентификована са људским мишљењем.

Оно што људи сазнају преко својих чула (све појавно у свету), не може бити прави битак. То је, у ствари, небитак (небитак), без обзира што људи често

32

мисле да је то оно право. Зато се треба клонити тог пута јер се њиме не добија ништа више од мњења (доксе) које представља брану правом сазнању.

На тај начин, Парменид је успоставио апсолутну супротстављеност између једног и мноштва, кретања и мировања. Не може бити постајања ни нестајања, све је у битку који је савршен. Овакво размишљање било је нешто (потпуно) ново у грчкој филозофије и после Парменида ништа више није било исто.

Међутим, иако се више нико није усуђивао да поједностављује тумачење праоснове свега постојећег, Парменидови ставови о непостојању мноштва, кретања и празног простора, наилазили су на оспоравање, па и на подсмех.

Његов најславнији ученик, Зенон, преузео је зато један веома сложен задатак: да докаже како је његов учитељ био у потпуности у праву.

4.3. Зенон (око 490430. год. пре н. е.)

Аристотел га је сматрао оснивачем дијалектике због његове вештине образлагања, побијања и доказивања. Студирао је математику, физику и астрономију и за кратко време постао личност огромне културе.

Поред осталих, Ученици су му били Мелис, Емпедокле, чак и Перикле. Плутарх је (у делу Атински државници, П, 4.) записао да је Перикле до "краја слушао и Зенона из Елеје, који се, као и Парменид, бавио проучавањем природе, али је притом био стекао необичну умешност, којом је своје противнике побијао и јаким приговорима сатеривао у тикву". Платон је забележио да су Зенонове лекције биле посебно корисне и прилично скупе. Читав курс је коштао толико да се за тај новац могло купити солидно имање. Остало је забележено како је имао елегантно држање, велике бадемасте очи, а да се у ходу ослањао на штап украшен слоновачом и смарагдима.

Бавио се и политиком, то му је подарило велика признања међу суграђанима али је узроковало и његов трагичан крај. Пред крај петог века, наиме, Елеја је пала под диктатуру извесног Неарха. Зенон је основао и финансирао организацију за рушење тиранина. Завера је пропала и он је окован ланцима доведен пред тиранина и подвргнут жестоким мучењима.Том приликом доказао је како је остао доследан себи и својим јавно саопштеним ставовима. Наиме, годину дана пре утамничења, Зенон је одговарајући на питање тиранина Дионизија која је највећа корист од филозофије, рекао да је то презир према смрти.

Неарх је по сваку цену хтео да сазна имена Зенонових сарадника у побуни. Овај је пак стално диктирао имена тиранинових најближих сарадника. Када је мучење достигло врхунац, Зенон је рекао да ће рећи имена али тако што ће их шапнути на уво тиранину. Тада је, уместо да каже имена својих пријатеља, Зенон одгризао тиранину уво (по некима и нос). Избоден ножевима пао је, и пре него што је издахнуо, најпре је присутнима рекао да се чуди њиховом кукавичлуку због страха од мучења којем је изложен. Онда је одгризао свој језик, пљунуо га према Неарху. Пре него што је исечен на комаде, успео је да изговори како у животу није довољна само врлина, будући да јој потребна и помоћ срећне судбине. После тога су, како је забележио Диоген Лаертије, грађани навалили и каменовали тиранина.

33

Око 450. године пре н. е., у Атини, образлагао је Парменидово учење када су међу слушаоцима били Сократ и Платон. Доказе, којима је бранио ставове свога учитеља, поделио је у три групе:

1. доказе о непостојању празног простора, 2. доказе о непостојању мноштва и3. доказе о побијању могућности кретања (тачније, логичној могућности његовог доказивања).Зенон је потврдио ставове свога учитеља: битак је један, вечан,

непроменљив и непокретан, односно битак постоји а небитка нема. Своје доказе изводио је индиректно, служећи се негативном дијалектиком. 1. Ако би постојало мноштво, питао се Зенон, онда би, с обзиром на могућност

бесконачне дељивости, те ствари биле и бесконачно велике и бесконачно мале; свака ствар била би онда и једнака и неједнака и зато се не би могло доћи ни до каквог сазнања. Ако би, на пример, мноштво било бесконачно мало, онда оно готово да нема величину, а то је исто као да је ништа. А о ономе што је ништа не може се ни мислити, а још мање га је могуће изразити. Ако се пак претпостави да мноштво има величину, онда би сваки његов део, део тог дела (и тако у бескрај) морали имати величину. Логички је, због овога, неодрживо да битак буде мноштво јер би то значило да је он истовремено и бескрајно мало и бесконачно велико, што је, такође, противуречно.

2. Ако би постојао неки празан простор, онда би он морао бити у неком другом празном простору, овај у трећем и тако до бесконачности, што, наравно, није могуће.

3. Докази којима се негира постојање кретања познати су под називом АПОРИЈЕ (ћорсокаци, безизлази...). Из разних извора може се закључити да је било више апорија, а од сачуваних најпознатије су:

ДИХОТОМИЈА, која би се, најједноставније, могла објаснити овако: да би се дошло из тачке А у тачку Б потребно је најпре прећи половину пута, што је немогуће (када пређемо половину пута, онда прелазимо половину те половине, па опет половину половине, а пошто је пред нама увек бесконачно много половина, испада да никада не можемо прећи растојање између двеју тачака). АХИЛ И КОРЊАЧА: Ахил, који трчи сто пута брже од корњаче, налази се иза ње на растојању од сто метара. Обично искуство доказује да ће Ахил веома брзо стићи корњачу. Али то није тако, тврдио је Зенон. Док Ахил претрчи десет метара, на пример, корњача ће превалити један метар. Док Ахил стигне, корњача ће прећи 1/10 метара, затим 1/100 метара, па 1/1000 метара и итд. Дакле, Ахил никад неће стићи корњачу. СТРЕЛА, одапета, не креће се него мирује. Ако се креће, како се то чулима привиђа, онда би она, у датом моменту, морала бити и не бити на једном месту, у једној тачки. Нелогично је, међутим, да нешто буде и не буде. Зато се стрела у сваком моменту мора налазити у једној тачки, односно мировати, а збир мировања не даје кретање. СТАДИОН: Замислимо, тражио је Зенон, стадион, три стазе и на њима кола А, Б и Ц. Кола А мирују, а кола Б и Ц се крећу са супротних страна. Ако затим премеримо пут који су прешла кола: најпре у односу на кола која мирују, а затим у односу на друга, покретна кола, установићемо да је пређени пут кола Б у односу на кола Ц (и обрнуто) два пута већи него у односу на кола А која мирују. Испада да је половина једнака целом, односно јединица половини, што је противуречно и

34

немогуће. Зато је, према Зеноновом мишљењу, кретање привид и о њему се може говорити искључиво у односу на мировање, тј, у односу на нешто што је непокретно.

Дакле, закључио је Зенон, Парменид је био у праву када је утврдио да је праоснова свега постојећег ЈЕДНО НЕПОКРЕТНИ БИТАК.

Зенонове логичне принципе стручно је образложио (и побио) тек Аристотел, истичући да је простор бесконачно дељив само апстрактно, а да се у стварности ради само о ограниченим деловима простора који се могу прећи у ограниченом времену.

Ипак, гледано у целини, елејци су заслужни за постављање логичких принципа идентитета и противуречности, јер су уочили однос између чулне перцепције и појма.

5. Емпедокло (е) (483423. год. пре н. е.), из Агригента на Сицилији

Оснивач теорије елемената, песникфилозоф, беседник, лекар, ботаничар, зоолог, дражавник, профет (пророк), оснивач Италске медицинске школе и политичар, Емпедокло, рођен је у граду Агригенту, на јужној обали Сицилије. Агригент је функционисао по законима које је написао Емпедокло и према пропроценама неких историчара у то време је имао око 800 000 становника. Био је толико богат и пријатан да га је Пиндар назвао најлепшим међу свим смртним градовима.

У близини Агригента и данас се налази мало пристаниште Порто Емпедокло, једино место на свету које носи име по неком филозофу.

Емпедоклова личност била је обавијена тајном. Он сам се сматрао божанством и тврдио да има власт чак и над смрћу. Светина га је стално окруживала. Једни су тражили да их излечи, други да им прорекне будућност, трећи да их образује...

Његова смрт је тајанствена и о њој постоји више верзија. Најпознатије предање каже да је скочио у кратер Етне, да би се, као бог, винуо у небо. Највероватније је, међутим, умро на Пелопеонезу, јер га је, као присталицу демократије, из Агригента протерала аристократија, када је у граду преузела власт.

Своју филозофију Емпедокло је изложио у поеми О природи која је сачувана само у фрагментима. Аристотел га сматра оснивачем реторике, а један од најпознатијих софиста, Горгија из Леонтина, свакако је био његов ученик.

Његово филозофско учење је оригинално, али, истовремено, под значајним и специфичним утицајима претходне филозофије.

У основи свега су "четири корена ствари": ватра, вода, земља и ваздух. Нестворени су и непропадљиви, а квантитативно и квалитативно себи идентични. Једнаког су порекла, а разликују се само према различитим улогама које имају у настајању и нестајању целокупног мноштва бића и предмета. Мешањем и растављањем ова четири елемента настају ове или оне ствари, једна или друга бића.

35

Основни узрок састављања и растављања ова четири елемента је деловање две вечито присутне силе: ЉУБАВИ, која тежи спајању и МРЖЊЕ, која тежи раздвајању.

Деловање љубави и мржње бескрајан је и вечан процес, а њиховим деловањем настао је космос састављен од 4 елемента. Да би доспео у садашњи облик, космос је прошао кроз 4 развојне фазе:

1. васиона је била једна лопта са стањем савршене хармоније и мировања елемената; сила љубави делује максимално;2. мржња почиње да делује и долази до раздвајања елемената, а тиме и целине лопте;3. деловање мржње је максимално, влада потпуна раздвојеност свих елемената, свих сложених ствари;4. поново почиње да делује љубав, елементи се мешају и настају сложене ствари. Космос постаје складан и хармоничан.Процесима спајања и раздвајања елемената, Емпедокло је објаснио и

настајање органског света. Прво је био биљни, а затим животињски свет. У почетку, они су били

несавршени па су пропали. Затим су се развили елементи способнији за живот, а из њих постојећи живот. Опис појединих настанака фантастичан је, нереалан и неутемељен (главе без вратова, очне дупље без очију, руке без рамена...). Таквим процесом, кроз дуги период, та бића су нестајала и уступила место садашњим живим бићима, међу којима је и човек.

Али, ма колико Емпедоклов опис фаза изгледа наивно, треба рећи да човек за њега није никакав божји створ, нити зависи од некаквих натприродних сила, јер је и сам састављен од истих елемената помоћу којих се може сазнати спољашњиобјективни свет. Центар мишљења налази се у крви, душа човекова пропада заједно са телом, а индивидуална бесмртност не може постојати пошто и душа зависи од мешања четири елемента. Чак и карактер људи зависи од односа приликом мешања елемената. Због тога ни та својства не могу зависити од душе.

Процес сазнања отпочиње од чула (првог извора) и уздиже се до разума (другог извора), а даљи процес сазнања тежња је сличног према сличном (од спољашњих предмета долазе импулси у адекватне људске поре).

Иако је имао намеру да претходна (и супротстављена) филозофска учења измири и доведе у склад, Емпедокло их је још више искомпликовао и супротставио. Елементе је третирао као квалитативно одређене и непроменљиве, а покретач им мора доћи споља.

То није једина и основна потешкоћа. Пошто није објаснио кретање и дефинисао првог покретача, онда није могао објаснити ни процес обликовања мноштва из једног, као ни обрнути пут од мноштва према једном.

Емпедокло, међутим, није остао упамћен само због тога што се бавио филозофијом.

Био је слободоуман и противник сваке власти, а Аристотел је тврдио да би Емпедокло сигурно одбио и понуђени краљевски престо (по повратку у домовину, написао је законе и уредио државу. Народ га је предложио за тиранина што је он одбио).

Био је врстан лекар и одличан познавалац човекове анатомије.

36

Спречио је кугу у Агригенту и због тога је искован и новац са његовим ликом (наслутио је да је куга у суседном граду Селинунту проузрокована стајаћим водама. Организовао је о свом трошку да се прокопају канали кроз Агригент и омогућио проток воде у сунчаном периоду).

Спречио је другу епидемију када је са неколико стотина магарећих кожа заградио уски кланац у близини Агригента и спречио да ветар донесе заразу (од тада је имао надимак "заустављач ветрова").

Причало се да је оживео једну жену која је била у коми 30 дана.Био је и највећи песник међу филозофима ("сунце које оштро стреља",

"месец светла ока", "море, зној земље", "ноћ усамљена и слепа"). А када је говорио о проблему рађања и требао да означи место одакле се дете појављује, прибегао је сугестивној метафори: "отвори Афродитиних пољана".

Емпедоклово учење о значају квалитета првобитних принципа свега постојећег, наставиће и покушати да реши (на сасвим другачији начин) његов савременик Анаксагора, са којим се филозофија "преселила" у Атину.

6. Анксагора (500428. год. пре н. е.) из Клазомене (код Смирне)

Био је (вероватно) Анаксименов ученик, а Периклу, на чији је позив прешао у Атину и у њој провео наредних тридесет година, био је и пријатељ и учитељ. Повећао је интерес за филозофију (која ће касније, са Платоном и Аристотелом, достићи највеће домете) и знатно утицао на Перикла, који је својом мудром политиком, у Атини осигурао миран живот и учинио је поносом свих Хелена. Пошто је помагао ниже класе грађанства, Перикле је на тај начин оспособио и најсиромашније да активно учествују у друштвенополитичком животу. А о каквој је демократији реч и какве је могућноти пружала сваком појединцу, може се видети из "Перикловог надгробног говора" палим јунацима, којег је забележио историчар Тукидид. У том говору, пре него што је почео да говори о заслугама палих јунака, Перикле је најпре показао за какву су отаџбину они пали: "Ми имамо устав који није израђен по узору на суседне народе; напротив, ми служимо више другима за образац, него што бисмо се угледали на друге. И како државна управа није усредсређена у рукама малог броја, него у рукама већине, зове се наша владавина народна влада (демократија). У приватним пословима влада за све равноправност по закону, а што се тиче јавног живота, свако се, према томе како се ко у чему одликује, бира у државну управу, не зато што је члан неког сталежа, него по својој личној заслузи. Нико се не искључује из државних звања, па ни због сиромаштва, које иначе смета угледу, ако је само врстан да учини нешто добро за државу. И као што у јавним пословима влада код нас начело слободе, исто тако и у свакодневном приватном саобраћају, нема никаквог сумњичења... С друге стране дајемо духу богат одмор од напора, јер смо установили различите игре и свечаности, а домаћи живот украсили лепим уредбама, тако да свакодневно уживање свега тога гони сваку суморност. Осим тога због величине нашег града увозе се у њега најразличитији производи из целог света, и то чини да су добра страних крајева исто тако приступачана и обична као и плодови наше властите земље... Ми једини онога који не жели да се меша у државне послове не зовемо пријатељем мира, него чељадетом од кога нема користи... Град наш у целини, да све укратко кажем, јесте

37

расадник образованости целој Хелади и сваки поједини од нас, као што се мени чини, уме свим разноликим пословима да се прилагоди и све да ради са највећом љупкошћу и окретношћу"(14)

За такво стање у Атини, која је окупила уметнике, филозофе и писце и била у стању да остави потомству трајна дела материјалне и духовне вредности, у великој мери залужан је и филозоф Анаксагора (звани умнус) који је славног државника подучавао свим вештинама неопходним за управљање државом, а који је био такве моралне конституције да је тешио друге

(15) Др Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Научна књига, Београд, 1951., страна 437 до 438.који су дошли да му изразе саучешће због смрти синова (умрлих од куге која је покосила и самог Перикла). Анаксагора је остао у Атини све до 434. године пре н. е. када је због свог учења (тврдио је да је сунце ужарена маса), оптужен од Периклових противника за асебеју (безбожништво) и осуђен на смрт. Уз помоћ Перикла успео је да побегне из Атине у град Лампсак где је и умро. Његово дело О Природи кружило је тајно у интелектуалним круговима Атине.

У својој филозофији разликује се и од јонских и од елејских филозофа. Код њих је битак једно, а за њега мноштво. Не признаје му ни самокретање ни саморазвој.

Анаксагорин битак је, у ствари, умножено елејско једно. Назвао га је "семена ствари", која је Аристотел касније преименовао у "хомеомерије" (једнако дељиве супстанције). Семена ствари су квалитативно различита, а њиховим појединачним (механичким) мешањем, састављањем и растављањем, постају појединачне разноврсне ствари и свет у целини.

Пошто су "семена ствари" непокретна, Анаксагора се, као и Емпедокло, нашао пред готово нерешивим питањем питањем првог покретача. И он је увео спољашњег покретача, а то је УМ (НУС).

Нус је најфинија и најчистија супстанција и независан је од свих других супстанција. Покретан је и има способност (моћ) да и све друго покреће. Нус зна самог себе, сазнаје свет у целини и управља и влада свиме што постоји. Бесконачан је, самосталан, непроменљив, може све сазнати било у прошлости, садашњости или будућности.

Диоген Лаертије је забележио неколико анегдота из живота славног филозофа: једном, док је занесено гледао звезде, чуо је питања својих рођака: "Човече божји, зашто не бринеш о својој имовини"? "А зашто не бринете ви", рекао је Анаксагора и поклонио им своју имовину.

Пошто је стално био заокупљен звездама, један Атињанин га је оптужио да није патриота: "Није тачно" одговорио је Анаксагора "ја много волим своју отаџбину" и уперио прст према небу. Када су га осудили на смрт и то му саопштили рекао је: "Одавно је природа осудила на смрт и мене и моје пријатеље". Када је сазнао за смрт своје деце, рекао је: "Знао сам да су рођени као смртници", а онима који су га подсетили да је лишен атинског друштва, одговорио је поносно: "Они су лишени мог друштва, а не ја њиховог".

Предсказао је пад метеорита, а на питање зашто се родио, одговорио је: "Да би проучавао сунце, месец и небо".Када је видео Маузолов гроб (сврстан у седам светскух чуда), рекао је: "Скупоцен гроб је слика имања претвореног у

38

камен"(16), а када су га управљачи града упитали шта посебно жели, рекао је: "Да деци дају одмор оног дана кад будем умро и то сваке године".

То је био филозоф Анаксагора, аутор првог бестселера у историји коме се знала цена (1 драхма), чијом је заслугом отпочео процват Атине, а који је, вероватно, постигао много мању славу него што је заслуживао.(15) Поред Маузолеја у Халикарнасу, у Седам светских чуда старог света спадају још и Колос са Родоса, Светионик на Фару, Кеопсова пирамида, Семирамидини висећи вртови у Вавилону, Артемидин храм у Ефесу и Фидијина статуа Зевса олимписјког.

7. А Т О М И С Т И

За оснивача школе, Леукипа (око 450. године пре н. е.), постоје чак и тврђења да није никада постојао и радио. Ттакво мишљење има својих присталица и данас. Први је такву тврдњу изнео Епикур, око два века после Леукипове смрти. Међутим, Аристотел и његов ученик Теофраст, на више места помињу и Леукипа и Демокрита заједно, једном чак и називају Демокрита Леукиповим учеником.

Данас преовладава мишљење да је филозоф Леукип постојао и да, без обзира што је ученик надмашио учитеља, филозофа Леукипа не треба брисати из историје филозофије. Рођен је у Милету, Абдери или чак у Елеји. Према оскудним подацима, највероватније је из Милета прешао у Елеју где је слушао Зенона, а тек касније прешао у Абдеру (у Тракији), где је основао филозофску школу и поставио основе теорије атомизма. Сачувана су само два његова фрагмента у којима се не помињу атоми.

Тврдио је да се "сунце окреће у већем кругу око месеца. Земља се непрестано креће у вртлогу око средишта и њен облик одговара облику добоша"; да је "васиона бескрајна; један део васионе је пун, а други празан (то су елементи ). Од елемената настају светови, неограничени по броју, и поново се растварају у елементе."(17)

Приписују му се дела Велики ред света и О Уму која су касније уврштена у Демокритове списе. Ретки су случајеви да ученик толико надмаши учитеља да га отера у заборав. Управо то је учинио Демокрит, Леукипов ученик.

7.1 Демокрит (460370. год. пре н. е.) из Абдере

Најмлађи је од четворо деце (три брата и сестра). Одрастао је у сјају и богатству. После очеве смрти добио је наследство од 100 таланата (у данашњој вредности не мање од милион Евра) и остварио свој сан да пропутује по читавом (тада познатом) свету.

Студирао је астрономију (код Халдејаца), теологију (код мага), математику и геометрију (код Египћана), обишао је Етиопију, Црвено море и стигао чак до Индије где је упознао гимнозофисте (име које су Грци давали индијским мудрацима). У својим путовањима стигао је и до Атине где га, како је сам казао, нико није препознао (ипак, у једном Платоновом дијалогу, Сократ говори о филозофу као атлети у петобоју, човеку способном да буде први на ранг листи иако није победио ни у једној посебној дисциплини). Демокрит се упрво

39

хвалио и дичио тиме да је експерт у физици, етици, енциклопледијским наукама, математици и уметности.

Када се вратио у свој родни град (како то често бива), био је без пребијене паре. Живео је код браће. Власт га је, међутим, обавестила да по старом обичају неће моћи бити сахрањен у домовини јер је "проћердао" очевину. (17) Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Београдски издавачкографички завод, Београд, 1973. стр.304.

Зато је (из страха да га после смрти не баце у море) одлучио да својим суграђанима јавно прочита једну од својих књига Велики поредак. Они су били толико фасцинирани његовим знањем да су му, не само гарантовали сахрану о државном трошку, него су му још и поклонили 100 таланата.

Имао је надимке Спадало (његов бучни смех био је познат по целој Хелади) и Мудрост.

Од свега што је Демокрит написао, остало је сачувано 299 оригиналних фрагмената о онтолошким, гносеолошким, етичким и питањима уређења друштва и државе (Платон, јер га није волео и никад споменуо, настојао је да откупи све његове књиге и уништи их).

Извршио је велики утицај на целокупни каснији развој филозофије (Епикур је, после два века, основао филозофску школу полазећи од сличних претпоставки као и Демокрит).

Супротно Елејском учењу да је битак један и да нема празног простора у коме би се могло вршити кретање и испољавати мноштво, Демокрит је тврдио да је битак мноштвен и да постоји празан простор, односно да постоје и битак и небитак. Битак су атоми, које је схватио као недељиве честице (атомос = недељив ), а небитак је празан простор по коме се атоми крећу.

Атоми су материјалне природе, ненастали, непропадљиви и невидљиви. Разликују се по свом облику, величини и тврдоћи. Сами од себе се крећу у празном простору, сударају се, а као последица сударања настаје вртлог. Вртлог граби друге атоме који се нађу у близини и вуче их ка центру. Као последица таквог вртлога, тежи атоми иду ка центру, а лакши ка периферији. Тако вртлог постаје механички узрок космоса, природе и свих појединачних ствари у космосу.

То кретање није случајно већ нужно јер "ни једна ствар не бива без узрока него све са разлогом и по нужди". (18) Управо сазнање тих узрочних веза и јесте основни циљ коме филозофија тежи: "Волео бих наћи једну једину узрочну везу него на поклон добити Персијско царство". (19)

Долажење до истине о стварности (и узрочнопоследичним везама) везано је са мукотрпним и критичким преиспитивањем "јер је истина у дубини". (20)

На том тешком путу постоје две врсте сазнања: "једно право, друго мрачно. Мрачном припада све ово: вид, слух, укус, мирис и опип. Друго, право, од њега је потпуно различито. Кад мрачно сазнање није више у стању да гледа исувише мали предмет, ни да слуша ни мирише ни проба нити да опипом опажа, него треба тананије истраживати, тад долази право, јер оно има финија осећања за сазнавање". (21)

40

(18) Леукипов фрагмент број 2: цитат према књизи Бранко Бошњак, Грчка филозофија од првих почетака до Аристотела, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1978.стр.194.(19) Демокритов фрагмент 118: цитат према књизи Бранко Бошњак, Грчка филозофија од првих почетака до Аристотела, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1978. стр 196.(20) Фрагмент број 117, исто, стр.196. с(21) Фрагмент број 11, исто, стр.195.

Чулним (мрачним) сазнањем, дакле, сагледавају се променљиве појаве. Објекти од себе емитују одређене сличице, тј атоме који делују на атоме у чулима и при томе настају осети боје, горког, слатког, киселог, одређеног звука и слично (Демокритова теорија сличица).

До разумског (правог) сазнања долазимо расуђивањем и закључивањем, јер само се на тај начин могу сазнати атоми и празан простор какви они стварно јесу (душа је састављена од најфинијих и најпокретљивијих атома и као таква она је способна да увиђа суштину других атома, тј. самосталност њихових облика).

Ако је могуће сазнати и објаснити природну законистост, онда је, такође, важно и питање какав је положај човека у Демокритовом филозофском систему, односно да ли је његово етичко учење доследно изведено из атомистичке теорије.

7.1.1. Етичко учење

На основу свега реченог о Демокритовој филозофији, јасно је да он није оставио место за деловање богова, јер је читав космос схватио као узрочнопоследични ланац постајања из атома. У том ланцу природних законитости и човек заузима своје место. Он је, по својој суштини, "мали уређени свет".

Не носи у себи никакву мистичну душу која је божанског порекла, већ је и она састављена од атома који су лако покретљиви и могу продирати у цело тело (ватрени атоми). Раздвајањем тих атома нестаје и душа и само тело у целини. Због тога, закључио је Демокрит, целокупно човеково деловање треба усмерити на овоземаљски свет јер само у њему човек може увидети смисао свога постојања. Из онога што је остало иза Демокрита (299 фрагмената), неки су (погрешно) извукли закључак да су ти фрагменти случајне изреке и да се не може говорити о систематски изведеној етичкој теорији.

Демокрит је, међутим, у складу са својом теоријом природе, истакао да човек пуно сазнање постиже тек као рационално биће и да на основу тако изведеног сазнања може тражити своје место у друштвеној заједници. Зато закључује да смисао човековог постојања није у обезбеђивању пролазних телесних уживања, јер она немају трајну вредност. Суштински човеков циљ јесте достизање богатства духа, као нечега што је трајније и вредније. Неки Демокритови фрагменти то најбоље илуструју:

"Не ваља бирати сваку насладу, него ону, која је повезана с племенитим", (фрагмент број 207), или: "Најбоље је за човека да проводи живот што више у добром расположењу а што мање у зловољи. А тако би могло бити, кад не би тражио насладе своје у пролазним стварима" (фрагмент број 189), или: "Лекарска вештина лечи телесне болести, а мудрост ослобађа душу од страсти". (фрагмент број 31)

Демокрит је увидео и то да, без обзира што човек све то може да постигне својим разумским деловањем, ипак, није свеједно у каквој заједници

41

живи, јер од тога у много чему зависе и његове могућности за деловање.Зато је утврдио како је за слободне Грке најбоље демократско уређење јер

једино оно пружа могућности за слободан развој човека. И не само то.: "Сиромаштво у демократији толико је вредније од такозваног благостања код владалаца, колико је вреднија слобода од ропства"(фрагмент број 251).

У демократски уређеном друштву, тврдио је Демокрит, у којем "нити добар говор брише рђаво дело, нити се добро дело брише клеветничким говором", где образованост срећнима представља накнаду а "несрећнима уточиште", могуће је јавно саопштити да "заборављање властитих мана рађа дрскост". У њему би људи (коначно) постали свесни да "дужности према држави ваља од свих осталих сматрати као најважније, како би се она управљала добро. Не треба се борити против правичности нити самом себи прибављати моћ против општег добра. Јер добро управљана држава је највећа срећа, и у њој се све друго налази. Ако је она здрава, све је здраво; ако пак она пропада, све пропада".(22)

Тако је (пре 2500 година) о држави говорио Демогрит. Чини се да томе ни данас не треба ништа додати. Треба (можда) поменути још неколико детаља из живота овог великог филозофа:

Захваљујући својим искуствима са оријента, могао је да предвиђа и тиме запањује своје суграђане. Тако је, пијући млеко у Хипократовом друштву, рекао: "Ово је млеко од црне козе која је имала своје прво младунче".(23) Други пут је поздравио Хипократову пратиљу најпре са "добро јутро девојко" а сутрадан са "добро јутро жено"(24), и био у праву, јер је претходне ноћи девојка била обљубљена.

Једном приликом је, не знајући како да утеши свог пријатеља Дарија, персијског цара, који је неутешно туговао због смрти своје жене, од њега затражио да му набави све што је записано на једном папиру и да ће му после тога, заузврат, он оживети жену . Цар је све набавио, али последњем захтеву није могао удовољити, односно није могао да на царичином гробу испише имена тројице људи који за живота нису искусили бол. Тада му је Демокрит казао да је неразборит, јер безмерно плаче, као да је једини на свету осетио шта је бол.

Легенда каже и да је Демокрит, у позним годинама, сам себе ослепео излажући очи сунчевим зрацима који су се одбијали о сребрни штит. Према једној верзији зато што није хтео да му телесни вид омета онај духовни, а према другој (приписује се Тертулијану), себе је ослепео да не би гледао лепе жене кад већ није могао да их воли.

Записао је и да "живети дуго, често значи дугу смрт, а не дуг живот" и да "људи бежећи од смрти, ударају за њом у потеру".

Умро је тако што је, наводно, одложио смрт за три дана да би његова сестра могла ићи на свечаности у част богиње Деметре, удишући непрестано мирис свежег хлеба.

Такав је био велики и мудри филозоф Демокрит, чувар говора, како га је назвао скептичар Тимон.(22) исто, стр.195 до 197.(23) Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Београдски издавачкографички завод, 1973., стр.307.

42

(24) исто, стр. 307.

8. С О Ф И С Т И

8.1. Опште претпоставке и обележја софистике

После брзог развитка у коме је хеленска филозофија, трагајући за великом тајном природе, дошла до драгоцених појмова о законима бића и живота, појавила се (средином 5. века пре н. е.) реакција.

Чињеница да је један филозофски систем обарао други и сваки се отимао о првенство, довела је до губитка вере у могућност пуног сазнања света, космоса и положаја човека у њему. Одустало се од трагања за праосновом свега постојећег и сва снага је усмерена ка човеку и питањима његовог постојања.

Промене у научној оријентацији нису остале без утицаја на развој хеленског друштва и његове идеолошке надградње. После победоносних ратова са Персијом 466. године пре н. е., који су у великој мери развили народну свест и хеленски понос и осећање надмоћи према осталом варварском свету, отпочео је у центру хеленског света, у Атини, жив економски, политички и просветни рад, који је отварао могућност развоја свих људских способности. Нарочити значај имала је говорничка способност коју су Атињани (и остали Хелени) манифестовали у судницама и на јавним скуповима. Међутим, да би се добро говорило, морало се знати, да би се знало морало се образовати, а да би се образовало морали су постојати они који образују.

Филозофија, којом су се дотад бавили само појединци, изашла је из затворених школа на тргове и тако постала својина свих. Они који су то урадили били су СОФИСТИ, први јавни просветитељи и учитељи, носиоци новог идеала образованости, хеленски хуманисти, енциклопедисти, синови али и очеви јонске просвећености.

Ако се има на уму да је уз демократски развитак и полет, упоредо текао и економски развитак и полет, онда је сасвим јасно да се софистика јавља у времену када је Атина постала трговачки град, а да је економски развитак у њој достигао свој врхунац. Ту пристају бродови из свих делова тада познатог света, из Понта, Феникије, Египта, Кирене, Сицилије, Италије...

И сви софисти су дошли до угледа и гласа баш у Атини, без обзира да ли су бранили интересе и били идеолози робовласничке демократије или робовласничке аристократије.

Појавом софиста и њихове филозофије, отпочиње антрополошко раздобље, односно атички период хеленске филозофије.

8.2. Софисти и ширење научне образованости

Софисти нису имали амбиција да се баве систематским испитивањима и оригиналним стваралаштвом, те су зато себи поставили много једноставније циљеве да (као рапсоди) посећују велике хеленске скупове, путују од града до града и држе у њима кићене говоре и предавања (за која су узимали новац), у којима излажу разна филозофска учења и објашњавају песничка дела. На тај начин популарисали су резултате тадашње науке прилагођавајући их народним

43

потребама. Управо се у њиховом социјалнопедагошком раду налазе почеци средњошколске и универзитетске наставе.

8.3. Софисти као учитељи политичке вештине

Софисти су највише успеха имали у демократској Атини која је однела победу за све Хелене, и где је реч (као нигде пре и после) имала највећу могућу слободу и значај , бивајући истовремено и мач и штит.

Проценили су да ће кићена беседа управо у демократији највише утицати на народ који је, гледајући позоришне представе, већ навикао да слуша бирани језик својих најбољих песника.

Зато је беседништво као вештина освајања душа (а не као л*арт поур л*арт прича ради приче), као политичка и социјална моћ, основно подручје интересовања свих софиста. Главни садржај њиховог учења била је реторика, а сви најпознатији софисти били су, истовремено, и велики ретори.

Реториком су се бавили и теоријски и практично, као беседници, као писци, као учитељи и систематичари. Хелени су били веома посносни на свој језик називајући га (често) чистим логосом и проучавали су га не само дескриптивно, него и нормативно. Ако се има у виду да хеленска реч није никада усавршавана у затвореном него увек у јавности, пред публиком, јасно је да су они, (нарочито Атињани) "имали изванредну моћ разликовања за сваку боју речи, за артикулацију гласова, за дикцију, тј. за лепо, правилно и складно изражавање речи и реченица, као и за модулацију, тј. гласовну хармонију и ритам речи у тону. Младић који је полазио софисту желео је да стече позитивна знања, окретност у говору и духовну спремност за брз и духовит одговор ако је желео да постигне успех у већу, у скупштини, у судници, и да најзад, стицајем прилика, постане политички вођ".(25)

Реч постаје моћно духовно оружје и сели се са стадина, хиподрома и позоришта у скупштину, на политичку говорницу. Са њоме се (речју), како је то тврдио најпознатији софиста, Протагора, и много "слабији разлог може учинити јачим."

Тако се и десило да је главни задатак софистике постао научна и реторичка припрема људи за политичку делатност. За ту и такву припрему узимала се и значајна накнадаплата. Софистима су хрлили и млади и стари, одавали им највеће поштовање и плаћали велику "школарину". Зато се они, с правом, називају и првим професионалним (плаћеним) учитељима.

8.4. Значење израза софист

Сама реч софист имале је најпре шире значење и није била погрдна јер су најстарији мудраци сами себе тако називали. Истим именом називали су се и велики песници, државници, музичари и филозофи.

Име софист има, у основи, три значења: оно значи исто што и софос (мудрац), тј учен, мудар човек, затим учитељ науке и политичке вештине и, најзад, плаћени учитељ говорничке вештине (беседништва).

(25) Др Милош Ђурић, Софисти и њихов историјски значај, Научна књига, Бгд, 1955. стр. 6.

44

8.5. Озлоглашеност софиста и покушаји њихове рехабилитације

Основни разлози озлоглашености софиста произилазе из негативног става који су према њима имали Сократ, Платон и Аристотел (из њиховог дела потичу готово сва сазнања о софистима), Аристофанових и Еурипидових комедија и чињенице да су за свој ангажман узимали понекад и велике суме новца. Највећу тежину имао је, свакако, трећи разлог. Хелени су привређивање сматрали највећом могућом срамотом, јер су тај рад обављали искључиво робови. Поштован је само рад лекара.

Посебно велику срамоту представљало је писање говора за новац, на пример. Оне који су друге подучавали и за то узимали новац, Сократ је називао продавцима своје слободе.

Платон, који је сматрао да се прави филозоф разликује од лажног управо по томе што се филозофијом бави због саме филозофије, највећег међу софистима, Протагору, назвао је пуноглавцем. Аристотел је пак утврдио како је софистика привидна, а не права мудрост и да софист представља човека који не узима новац за праву, већ за лажну мудрост.

Тек у деветнаестом веку (Хегеловим делом) отпочиње рехабилитација софиста и њиховог рада. Стекли су се услови за правичније оцењивање софистичке филозофије и њихове културне мисије, као просветитеља свога времена.

Неки савремени филозофи сматрају да Платон и Аристотел у својој критици нису мислили на старе софисте већ на њихове наследнике, еристичаре, који нису тежили знању, него да својом говорничком вештином збуне саговрника и приморају га на апсурдне говоре и закључке.

Представници

8.6. Протагора (између 481. и 410. год. пре н. е.) из Абдере

Оснивач старије школе софистике и, истовремено, најугледнији, најоштроумнији и најплоднији софиста, био је Протагора из Абдере. Неки доксографи су забележили како га је, наводно, још као дечака, уочио његов славни земљак Демокрит, како изузетно вешто и брзо товари магарца. Ако је неко тако вешт у том послу, мора имати смисла и за филозофска уопштавања, закључио је Демокрит и узео га за свог ученика.

Нема поузданих података да ли је овај догађај истинит, али је сасвим сигурно да је тај дечак постао један од најпознатијих и најбогатијих људи свога времена. У својој тридесетој години одабрао је учитељски позив којим се бавио наредних четрдесет година. Држао је широм Хеладе, Сицилије и јужне Италије предавања свима који су желели да стекну теоријску и практичну способност и образовање и при том били спремни да за то плате. Долазио је и у Атину где се дружио са државником Периклом и песником Еурипидом. Када су Атињани 444. године пре н. е., у Италији основали град Турије, Перикле га је послао тамо да напише законе по којима би се сложили иначе несложни Хелени. Тамо се срео са историчарем Херодотом и филозофом Емпедоклом.

45

Боравио је у Атини и 429. године пре н. е., за време велике епидемије куге. Имао је прилику да види како је Перикле јуначки поднео смрт своја два сина који су умрли у размаку од осам дана.

Када је, при крају живота издао своје дело О боговима и прочитао га у некој приватној кући, Питодор, командант коњице, оптужио га је 411. год. пре н. е. за безбожност (асебеју). Пошто му је претила смртна казна, морао је да бежи из Атине. Током бекства, на путу за град Лампсак на Сицилији Протагора је умро, а дело О боговима спаљено је на улицама Атине.

Била је то прва и једино позната интелектуална инквизиција пре царева.

8.6.1. Теорија сазнања

У првој, и једино сачуваној реченици из дела Истина, Протагора је тврдио да је човек мера свих ствари: оних које јесу да јесу и оних које нису да нису.

Та мисао изречена Парменидовским језиком и уперена против дотадашњег учења о космосу, изазивала је, у вековима који су долазили, бескрајне расправе са основном дилемом: да ли је под појмом човек Протагора мислио на човекапојединца или на људски род уопште?

Уколико је под појмом човек Протагора подразумевао конкретног Сократа, Платона итд, (такво схватање било је блиско Платону и Аристотелу) онда је сасвим јасно да је трагање за истином узалудан и бесмислен посао. Уколико је пак, под појмом човек Протагора мислио на човека уопште (што је вероватније), онда се може закључити да том реченицом он није негирао постојање реалног спољашњег света, него само тврдио да тај свет (спољашњи) не сазнајемо онаквим какав јесте, него како га опажамо. Дакле, сваки сазнајни акт условљен је субјектом који опажа и објектом који се опажа. Онда је јасно да наше сазнање не може бити апсолутно, него само релативно.

Протагора је на тај начин порекао постојање не само појединачне апсолутне истине, него и апсолутну општу истину, јер је сваки акт сазнања подвргнут променама зависним од година живота, телесне конституције (онога који опажа) и непрекидним променама спољашњег света (оно што се опажа). Истовремено, он није искључио моменат сазнања. Иако се све мења, ипак је извесно да акт сазнања произилази из субјектовог утицајног односа према објекту и објектовог према субјекту. Сазнање, дакле, постоји, без обзира што ће се временом, због промена особина и положаја субјекта и објекта, и само променити.

Из тих разлога се Протагорина теорија сазнања не може сматрати простим субјективизмом или индивидуализмом. У њој је, у ствари, изражен објективни релативизам.

Тврдио је да о свакој ствари постоје два говора (мишљења) и да су међусобно супротстављени. Тиме је потенцирао непотпуност опажања, а својим ученицима говорио да о свим стварима тврде супротно (афирмативно и негативно), тј да знају "не само чиме сваку ствар могу бранити него и оно чиме би је други могли побијати. Разуме се да се таквим вежбањем оштрила снага мишљења ученика; у томе смислу Протагора је утицао на Еурипида, Тукидида, чак и на Сократа и Платона... од таквог учења највише користи имали су беседници и адвокати; они су од Протагоре могли стећи вештину говорења како

46

ће победити противника; како ће говор који би у невешта беседника био слабији, учинити јачим....такву умешност саму по себи нико паметан неће одбацивати. Али ако се она употребљава на зло... у том случају кривица не пада на саму умешност, него на онога који је употребљава на зло."(26)

8.6.2. Антрополошко, етичко и политичко учење

Доследан својој теорији сазнања, према којој се о свакој ствари може тврдити супротно, Протагора је тврдио да не постоје нити апослутне етичке истине и вредности, јер етичке норме нису нешто непроменљиво и вечно него се, као резултат међусобног утицаја етичког субјекта и етичког објекта, непрекидно мењају у складу са развитком човека, његовог искуства и друштва у којем живи.

Дакле, и на подручју морала, човек је мерило етичких квалитета.Државу су пак, каже Протагора, као трајну творевину створили људи да

би у њој обезбедили свој опстанак и стално одржавање и унапређивање живота и његових садржаја.

Индивидуалне разлике (природне карактеристике човека: оно што је за некога добро, за другога је лоше, неко се одређених поступака стиди и сматра их великим злом, други се њима поноси и сл.), отежавају живот и држави и ометају њено функционисање (као установе институције).

Да би се тај проблем ублажио (не и решио) људске особине (правда и стид) ограничавају индивидуалне разлике (природу човекову), али то ограничавање природе у функцији је њеног одржавања које се најбоље реализује у држави (институцији). У тој држави постоје и закони које доноси сам човек и према њима се понаша. Временом долази до промена и људи другачије говоре и раде у односу на оно што су раније говорили и радили. Тада се мењају и закони. Мерило закона је човек у колективном смислу: племе, народ, држава, који се тим законима и служе.

Када су закони добри? Закони су добри све дотад докад одговарају већини, тврдио је Протагора. Да би се такви закони у држави могли доносити и спроводити, на челу државе мора бити такав државник који ће се старати да људи чине само оно што је добро и праведно.Пошто се државни живот и добро појединца у држави међусобно условљавају, државник (политичар) мора да буде добар домаћин и у приватним и државним приликама. Појам којим се обухватају ти квалитети, у Протагориној филозофији назван је еубулија или разборитост и најбоље могуће делање, како у домаћим тако и у државним пословима.

О Протагори се може говорити и као о теоријском утемељивачу демократије, јединог оправданог облика владавине. Сви грађани, тврдио је он, имају право да учествују у политичком животу и слободно исказују своја мишљења у процесу решавања политичких питања од заједничког интереса.(26) исто, стр. 13.

Протагора је, можда чак и први у хеленској филозофији, учинио својеврсну хијерархију врлина: праведност, разборитост, храброст, побожност и, као најважнија, мудрост.

Све ове врлине могу се стећи и научити, уз услов да онај који се васпитава има природну обдареност да прими теоријска знања и вежбањем их практично учврсти. А онај који који људе учи врлинама и политичкој мудрости

47

управо је софист, учитељ мудрости и врлине тј. човек мудрац, као посредник између живота према законима и нагонског живота. Онај који код њега учи ће после првог сусрета са њим, и после сваког наредног сусрета, отићи кући бољи него што је био. И стално ће све више напредовати.

Свој сазнајни, етички и политички ралативизам, Протагора је, у делу О боговима, применио и на религију. Тврдио је да се о боговима ништа поуздано не може знати, а поготово тврдити да ли богови постоје или не постоје јер питање богова је јако сложено питање, а људски живот исувише кратак да би се за тако кратко време дошло до пуне истине о тако сложеним стварима.

Таквим ставом, дакле, он није порицао постојање богова (због чега је и оптужен), већ само могућност њиховог рационалног упознавања

Закључак

Протагорина главна заслуга на утемељењу филозофије и етике произилази из чињенице да је он први филозоф који је обратио пажњу на човека као мерило свих ствари с једне, и филозофски објекат, с друге стране.

Пошто у центар свог интересоваања није сместио космос већ човека, он је тиме постао и један од оснивача другог (антрополошког) периода у историји хеленске филозофије. "Његов став о човеку као мерилу свих ствари јесте, у исти мах, став који прокламује победу човека над природом, субјекта над објектом, праксе над теоријом, говора над истином..." (27) чиме се човек "уздиже над природу и законе бића. Такву опасност осетио је Сократ, највећи софист, који је инстинктивно устао против дефетизма осталих софиста, и зато ће он, у коме се у највећој мери изразио нагон за пластичном објективношћу, баш из дубина субјекта изграђивати нову вишу објективност и тежити да утврди истине и вредности које важе за све људе."(28)

8.7. Продик (прва половина В века пре н. е.), из Ијулиде на Кеју

О његовом животу нема тачних података. По свој прилици надживео је Протагору, а у доба када се Сократ бранио пред атинским судом био је још у животу. Највероватније се, поред реторике, бавио и космолошким питањима (један познији схолијаст осуђује Калимаха што је у свом попису књига Александријске библиотеке, Продикове списе ставио међу реторске а не филозофске).

(27) исто, стр.17. (28) исто, стр.17

Продик је дефинисао софисту као неку врсту посредника између филозофа и политичара, највероватније јер је и он сам често био у улози посредника. Први је од великих софиста доживео ту част да су му грађани поверавали дипломатске мисије. Више пута је у Атинском већу веома успешно заступао државне интересе свог полиса. У тим приликама увек је користио прилику и држао полемична предавања о разним етичким питањима.

За своја предавања је, као и сви софисти, узимао хонорар али у мањој мери него остали.

48

Био је веома угледан што се види из чињенице да су му пријатељи били музичар Дамон (веома утицајан и близак Периклов пријатељ), Калија, филозоф Антистен, песник Еурипид, беседник Исократ, а сам Сократ је себе називао Продиковим учеником и често младим људима препоручивао његову наставу.

О његовим списима сачувани су само непотпуни извештаји и неколико имитација. Најчешће се спомињу списи: О природи, О људској души, а спис о коме се највише зна су Хоре (Годишња времена).

У делу Хоре, за разлику од Протагоре који је порекло културе тражио у развоју оруђа за рад, Продик је пошао од земљорадње коју је сматрао најважнијим подстицајем да људи напусте номадски начин живота, да се удружују и оснивају стална места боравка. То удруживање у сталним местима боравка приморало их је да доносе законе којима су регулисали свој друштвени и државни живот.

Земљорадници су, тврдио је Продик, најбољи грађани јер воле мир да заврше своје послове, а најспособнији су и у одбрани отаџбине. Они не маре за било каквим политичким новотаријама или партијским трзавицама, јер су свесни да напредак могу обезбедити само под влашћу закона.

Из таквог става о природи Продик је извео закључак да је и религија душевна реакција на свемирске и земаљске снаге којима човек одржава и унапређује свој живот, тј. религију је дефинисао као персонификацију предмета који служе за подмиривање људских потреба.

Своје етичко учење Продик је подешавао према људском раду и изводио из политике, јер су тек са појавом закона људи пронашли правду.

У једном предавању о богатству утврдио је да ствари саме по себи нису ни добре ни зле, него да такве постају у зависности од начина на који се човек њима служи: богатство на пример, представља добро у рукама човека који га употребљава да њиме користи и себи и другима, а у рукама лошег човека, богатство је зло.

Славио је земљорадњу, не само као хранитељку државе, већ и као фактор развијања моралне снаге у човеку. Земљорадња изискује прекаљеност, труд и највећа могућа напрезања да се човек заштити од временских непогода, а од земље добије потребне плодове. Од земљорадника, нарочито, очекује се постојаност у раду која је услов за развијање правих моралних вредности. Сјајан пример такве постојаности налазимо Продиковој "Похвали Хераклу", који је, радећи у корист човека, уништио дванаест људских невоља и извршио дванаест послова. Оно што је битно у тој књизи није само мит о Хераклу, него је то слављење напора, труда и успеха који обезбеђују победу врлине над пороцима, што у крајњем, представља основну нит Продикове филозофије.

8.8. Хипија из Елиде

Рођен је у Елиди, главном граду истоимене земље. Нема података о годинама његовог рођења и смрти. По годинама је вероватно био млађи од Протагоре, а живео је и после Сократове смрти.

Највише података о Хипији оставио је Платон у својим дијалозима Хипија мањи, Хипија већи и Протагора.

Путовао је много, више по пелопонеским градовима него што је посећивао Атину. Био је понос и дика свога града и својих родитеља. Често је,

49

као посланик, посећивао друге градове, нарочито Спарту када је уз обављање мисионарских обавеза, држао и своја предавања.

Редовно је посећивао панхеленске игре у Олимпији и у тим приликама све окупљене Хелене очаравао својим беседама. Тада се хвалио како је све што носи на себи сам направио: прстен, печатни прстен, стругач, уљаницу, обућу, кошуљу, пурпурни огртач и скупцен појас. То хвалисање открива, с једне стране његову сујету, али и остварење киничкостоичког идеала аутаркије и практичан пример за своја учења о повратку природи, с друге стране.

Предавања су му обезбедила велико богатство и велику славу, свуда је био поштован, а грађанска права имао је у великим и малим градовима. Од свих софиста он је највише истицао своју образованост и спремност да одговара на сва питања која слушаоци желе да поставе. Тврдио је и да никад није наишао на саговорника надмоћнијег од себе.

Иако нема података о годинама његовог рођења и смрти, постоје белешке које упућују на претпоставку да је могао бити убијен због учешћа у завери против државне власти, највероватније спартанске.

За Хипију се не може тврдити да је био оригиналн мислилац, али се сигурно зна да је био велики зналац и упућен у готово све области знања. Бавио се астрономијом, аритметиком, геометријом, граматиком, реториком, дијалектиком, ритмиком и хармоником, теоријом књижевности и ликовних уметности и историјом, нарочито историјом хероја, пореклом угледних породица, историјом насељавања и оснивача насеобина.

Поседовао је изванредно памћење тако да је одмах, истим редом, могао поновити педесет речи; сам је певао епске песме, трагедије, дитирамбе, епиграме и писао многобројне беседе разних садржаја, а разумео се и у готово све занате.

Свезналаштво је и некада (и сада) упућивало на могућу површност, али Хипијина слава није само из њега проистекла већ је, пре свега, заснована на неколико етичкополитичких закључака.

Тврдио је да су природа и закон у начелу супротстављени, да су сви људи сродници по природи, а не по људском закону који им много тога намеће против природе, тј. може се уопштено закључити да је Хипија брисао разлику између Хелена и Варвара и да је, у најмању руку, сумњао у истоветност онога што је праведно и онога што је законито.

Зато је прокламовао, не само једнакост свих људи, већ и човекову потребу да се ослободи од окова конвенција и буде независан од заједнице у задовољавању својих потреба. Сам је предњачио у таквим настојањима носећи на себи само оно што је сам направио.

Од његових многобројних списа, малом броју су познати само наслови. То су Зборник, Попис имена народа, Тројански разговор и Попис олимпијских победника.

8.9. Горгија (око 483370. год. пре н. е.) из Леонтина на Сицилији

Посебно место међу четворицом највећих софиста заузима Горгија из Леонтина (данас Лентини), халкидске насеобине на Сицилији. О његовом животу пре доласка у Атину, мало се зна. Поуздано се зна да је прва сазнања о

50

филозофији добио од Емпедокла чији је ученик био, и од представника елејске филозофске школе.

У Атину је први пут дошао 427. године пре н. е. као већ старији човек, да тражи помоћ за свој Леонтин у рату против Сиракузе. Појавио се на Агори, у Атини, сав у пурпуру. Он и његов пратилац (ученик) Тисија, говорили су непрекидно двадесет и четри часа, смењујући се на подијуму и изазивајући дивљење маса. Никада Атина и Атињани, пре и после тога, нису видели нити чули нешто слично. Толико је очарао Атињане да је, не само добио све што је тражио, већ је постао један од најславнијих људи у целој Хелади, стекавши много ученика и велико богатство.

Неколико година касније, преселио се са Сицилије на Хеладу и као беседник и учитељ боравио је у Атини, Делфима, Олимпији, Беотији, Аргу, нарочито у Тесалији. Био је звезда. Узвикивао је: "Дајте ми тему"!

Његов утицај на омладину био је огроман, а сам Платон иронично је и са подсмехом говорио да је за време Горгијиног боравка на Хелади завладала суша па је сва мудрост пресушила, а да су сви Хелени залуђени Горгијином вештином почели горгијати.

Велику славу пратило је и велико богатство. Горгија је био толико богат да је Пророчишту у Делфима поклонио статуу од чистог злата у природној велични (наравно, своју). Другу, исту такву, поставио му је после његове смрти унук његове сестре. На њеном постољу, пронађеном у Олимпији стоји овај натпис: "Ни један од смртних њуди није пронашао лепшу вештину да душу очеличи за дела врлине"(29).

Умро је у дубокој старости од 105, 108 или 109 година, истичући да свој дуг живот дугује томе да је био умерен у свему . Можда би живео и дуже да се није одрекао хране. На самрти је, шалећи се и у свом стилу изговорио реченицу која гони на размишљање и оставља дубок устисак: "Ево како ме сан предаје својој сестри смрти".

8.9.1. Учење

Горгија је написао многе беседе (Надгробна, Олимпијска, Питиска, Похвала Елиђанима, Похвала Хелени, Одбрана Паламедова), аутор је првог уџбеника реторике, реч је прогласио за "великог властодршца", а беседништво најмоћнијим средством за управљање људском вољом. Казивао је да се најмањим и најнеупадљивијим органом (језиком) постижу

(29) исто, стр. 29.најчудеснија дела и да реч замењује оно што је Протагора сматрао темељом друштва (поштење и правда).

У Похвали Хелени, навео је четири разлога због којих је она побегла са Парисом у Троју. Сваки је довољан да оправда њен поступак:

1. могла је бити отета и силом одведена,2. могла је бити омамљена говором јер моћ говора је велика,3. могла је бити одведена вољом богова, дакле, по судбини,4. могла је бити омаљена еросом.

51

Све његове беседе су свечане, препуне песничких израза, метафора, хипербола, реченица са једнаким завршетком и сл. "Одбрана Паламедова" класичан је пример: Паламед доказује да издајство није могао учинити"јер то злочинство не бих могао учинити кад бих га био и хтео, и не бих га био хтео учинити кад бих га био и могао" (30)

Горгија није радио само на истраживању магијске моћи речи, како би се у први мах могло закључити. Он је у филозофији познат и по свом теоретском нихилизму. У свом познатом спису О ономе што не постоји или о природи, полазећи од елејске филозофије, поставио је своје чувене три тезе:

1. ништа не постоји,2. ако и постоји не може се сазнати,3. ако се и може сазнати не може се другом саопштити.Прву тезу образлагао је на више начина: да ништа не постоји јасно је,

јер сам појам непостојања противречи било кавом постојању.Ако би битак постојао, он би онда морао бити или вечан или постао, или,

истовремно, вечан и постао. Ако је битак вечан, онда нема почетка, ако нема почетка, онда је неограничен, а ако је неограничен тада није нигде. Дакле, ако је битак вечан, он уопште није битак (грешка се састоји у замени временског и просторног).

Битак, такође, није постао јер може постати из постојећег или из непостојећег. Из постојећег не може постати јер би тада постојао пре него што је требао постојати, а непостојеће не може извести постојеће.

Ако би битак постојао он би нужно морао бити једно или мноштво. Једно не може бити јер је једно величина, а свака величина је дељива. Мноштво пак не може бити јер се мноштво састоји од једног. Дакле, битак не постоји (закључак је погрешан јер се супротности не гледају у јединству).

Другу тезу Горгија је образложио на следећи начин: ако нешто и постоји не може се сазнати, јер ако човек мисли да нешто постоји, то не значи да то и постоји. Ми можемо мислити, на пример, да летимо, да возимо кола по води, а то, наравно, није тачно.

Трећу тезу Горгија је образложио овако: ако се нешто и може сазнати, не може се другом саопштити јер саопштавати се може само речима, а боја није реч нити уво може да чује боју, на пример.

Иако се, на основу приказа ова три става може закључити да Горгија није био само скептичар већ и нихилиста, да је његово учење према Протагорином као наличје према лицу, многи научници су тврдили да се он само подсмевао елејској филозофији и да његова гносеологија није ништа друго (30) исто, стр. 30.до пародија на елејску дијалектику.

У етичком учењу, сходно свом гносеолошком нихилизму, заговарао је етички нихилизам. Пошто се ништа не може сазнати нити другом саопштити, не може се говрити о општем појму врлине већ само о мноштву појединачних врлина. Сваки појединац је на свој начин моралан, а врлина се састоји од способности човека да врши државне послове и да вршећи их чини пријатељима добро, а непријатељима зло и да сам себе чува да му се зло не догоди. Заговарао је природно право (слабије треба да се прилагођава и подређује јачему; јаче треба да предњачи и наређује, а слабије да слуша),

52

први је заговорник панхеленске идеје (сви Хелени треба да се уједине и нападну Персију; победе у рату са Варварима треба славити, а победе над Хеленима жалити).

Горгија је знао да својом теоријом беседништва даје ученицима опасно и зло оружје које ови могу и употребити и злоупотребити. Он сам строго је водио рачуна да своју говорничку вештину не злоуптреби, да се не огреши о традиционални морал и одбијао је одговорност за ученике који су своју беседничку вештину злоупотребљавали. То га, мећутим, не може ослободити од одговорности да је својим учењем о речи као "великом властодршцу" утро путеве за бесконачан низ политичких демагога који више од двадесет четири века унесрећују човечанство.

Познати софисти су још и Исократ, Тразимах (тврдио је да праведност није ништа друго него право јачег), Алкидамант, Ликофрон, Каликле (тврдио је да требају да владају они који су по природи јачи, а да су закони у друштву изум слабих), Хипија, Трасимах, Менон, Антифонт, Критија (олигархијки вођа и један од 30 тирана, тврдио је да су владари увели богове да би људе држали у страху и лакше владали њима) и други.

Само два софизма (случајно одабрана) могу показати какве је проблеме представљала софистичка извежбаност мишљења и теза за обичне људе, што се (нарочито код млађих софиста) често дешавало.

Први пример гласи: "Један Крићанин каже да сви Крићани лажу".На први поглед све изгледа јасно, али кад се софизам почне тумачити, из

круга се никако не може изаћи. Из изнетог става проистиче да је лажно све што Крићани кажу, што значи да је лажна и тврдња овог једног, те према томе Крићани говоре истину. Ако је тачно да они говоре истину, онда истину говори и онај један. Али, ако тај један говори истину и има право, онда ипак сви Крићани лажу, а ако лажу, тада нас је преварио и тај Крићанин, дакле, сви Крићани не лажу него говоре истину, итд.

Други пример гласи: "Да ли берберин, који брије само људе који сами себе не брију, брије и самог себе или сам себе не брије"? Ако се одговори позитивно, то је нетачно, јер брије само људе који сами себе не брију. Ако се одговори негативно, то је опет нетачно, јер брије само људе... итд.

Ови примери се, свакако, не требају приписивати најпознатијим (старијим) софистима, али помажу да се види како се софисти међусобно разликују, односно да би сваки суд који би их све обухватио (у најмању руку) био необјективан.

Оно што је, међутим, заједничко за све софисте, јесте њихово деловање које је било од суштинског значаја за даље проучавање људског мишљења и, посебно, њихово откриће магичне моћи речи.

9. Сократ (469399. год. пре н. е.) из места Алопеки код Атине

Син је каменоресца Софрониска и бабице Фенарете, Атњанин, филозоф без библиографије, учитељ без учионице који је целу Атину претворио у своју школу. Са њиме је свако могао да ступи у дијалог, без обзира на свој друштвени положај, доба живота или образовање. Платонов је учитељ, понос и удес Атињана. Сваки пролазник, Атињанин или странац, могао је да га слуша и буде доведен у недоумицу његовим испитивањем. Био је неугледне спољашности, по

53

имовном стању ближи сиротињи, по стрпљењу јединствен и неуморан, одан отаџбини до смрти, говорник који има смисла само уз саговорника.

Жена Ксантипа, неугледна и џангризава, била је управо онаква каква и мора бити жена филозофа неспособног да води кућу и стиче имање.

У седамдесетој години, три атинска трговца, Мелет, Анит и Ликон, поднела су Атинском демократском суду тужбу против Сократа са образложењем да квари омладину и уводи нове богове које не признаје држава. Оптужба гласи: "Ову тужбу и заклетву је поднео Мелет, Мелетов син из Пита, против Сократа, Софронисковог сина из деме Алопеке. Сократ је крив што не признаје богове које признаје држава и што уводи нека нова божанства. Крив је такође што квари омладину. Казна за то је смрт"(31)

У првом гласању, од укупно 501 судије, 281 је гласао за смтрну казну, а 220 против. По атинским законима, Сократ је имао неколико могућности да избегне смртну казну:

имао је право да изађе пред народ и тражи опроштај казне, имао је право да сам себи одреди казну, могао је и да побегне из Атине, као многи други пре њега.Није, међутим, хтео да се понизи ни пред судијама ни пред народом.

Предложио је нешто што нико није ни слутио: "Због својих заслуга, ја предлажем казну издражавања о јавном трошку у Пританеју" (у Пританеју су се о државном трошку хранили чиновници, државни гости, заслужни грађани и њихови потомци, као и победници на олимпијским играма).

То је ражестило суд и у поновљеном гласању 360 судија је гласало за смртну казну. Сократ је остао доследан и мирно отишао у смрт, попивши отров од кукуте (биљке која се користи и као храна за папагаје).

Атињани су се, не дуго после тога, покајали и затворили (у знак жалости) све гимназије и вежбалишта. Казнили су и његове тужиоце, неке смрћу (Мелет), а неке прогонством (Анита, који је дошао у посету Хераклеји, грађани су истог дана најурили из града).

Сократу су указали почаст статуом од бронзе коју је изградио Лизип, а поставили су је у Помпеиону, згради у којој су чувани предмети потребни за свечане поворке.

Тиме је завршен последњи чин ове велике трагедије која је показала како је морао умрети филозоф, али не због тога што није веровао у врлине, већ због тога што је у њих превише веровао. Постао је легенда која и данас траје.(31) Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Београдски издавачкографички завод, Београд, 1973., стр. 54.

Томе су, свакако, допринели и његови ученици Антифонт и, посебно, Платон који је Сократово суђење, одбрану и смрт описао у делима "Одбрана Сократова", "Федон" и "Критон".

Као и софисти, и Сократ је своје учење усмерио искључиво ка човеку, са основним циљем да одговори на три кључна питања:

1. шта је добро?2. Шта је врлина?3. Шта је праведност?

У настојањима да одговори на ова питања, Сократ је направио јасну разлику између свог и софистичког учења. Та разлика би се, најједноставније,

54

могла показати на следећи начин:

1.софисти: филозофија треба да служи практичној користи, Сократ: филозофија треба да води знању, осмишљеном постизању врлине (нема врлине без знања и обрнуто),2. софисти: мисле да много знају, Сократ: зна да ништа не зна (дакле, поседује знање о свом незнању),3. софисти: релативизују законе, обичаје и морал, Сократ: не сматра их релативним. Јасна је разлика између правде и неправде, добра и зла, истине и лажи,4. софисти: закони се заснивају на природном праву, Сократ: закони се морају темељити на врлини,5. софисти: знање је за личну корист, Сократ: знање је морално усавршавање, а задатак филозофије није само пуко стицање знања већ упознавање самог себе .

Није прихватио ни Протагорин став да је човек мерило свих ствари. Постоји, ипак, нешто општије чиме се одређују мере правде, добра и истине.*

Сократ је сматрао да су знање и морално деловање међусобно тако и толико условљени да без знања нема врлине, али ни знања без врлине. Зато пут ка врлини и знању мора отпочети управо критичким преиспитивањем наших знања (незнања).

Основни начин за откривање знања и незнања јесте дијалог. Ту се већ долази у подручје Сократове дијалектике.

Људски разум (логос) треба све да истражи и тек кад дође до оног суштинског (а то је опште), може се знати шта је свако појединачно. На тај начин људи ће добити сигуран ослонац у свом схватању и деловању.

Појединачна мишљења о разним стварима могу бити веома разнолика, свако може мислити да је баш његово мишљење добро. Сократ је пошао од претпоставке да није најважније оно појединачно, него да треба доћи до општег, које онда може бити прихватљиво и важеће за све људе (треба нагласити да су се сва Сократова истраживања односила искључиво на етичко *Треба имати у виду да се интерпретација разлика између софиста и Сократа углавном занива на Платоновој филозофији који је, још једном то треба поменути, о софистима имао крајње негативан став.подручје које дефинише положај човека у друштву).

Потврду за овакав став, свакако, представља и Сократов коментар Анаксагориног списа "О природи", где говори како је (све док није прочитао тај спис) мислио да људи расту зато што једу и пију и да зато одустаје од истраживања првих принципа свега постојећег.

У реализацуји својих теоријских идеја, полазио је од претпоставке да зна да ништа не зна, односно да поседује знање о свом незнању.

Како је дошао до тог сазнања?Пророчице у Делфима (изузетно цењене у Атини) су, на питање

Херефонта, ко је најмудрији човек у Атини, одговориле да је од свих људи Сократ најмудрији. Сократ је могао да то прихвати тек тако (то, међутим, није

55

одговарало његовом основном ставу да све треба најпре испитати па тек онда прихватити), могао је то тврђење да негира и одбаци (што би, највероватније, изазвало страшан гнев Атињана) и, коначно, могао је све да испита и увери се да ли су пророчице у праву, што је и учинио.

У поступку испитивања те констатације, најпре је отишао код државника и уверио се да они знају многе ствари. Али, исто тако, уверио се и да мисле да знају о ономе што не знају. Затим је отишао код занатлија и уверио се како су у стању да направе дивне предмете али да, такође, немају сазнања о свом незнању. На крају, отишао је код уметника и уверио се да су они у стању да направе дивна уметничка дела али да, у ствари, из њих говоре и делају музе.

Једино ја, утврдио је Сократ, "не знам ништа, осим то да ништа не знам" и зато сам најмудрији човек у Атини.

Метода којом се користио да би дошао до сазнања општег названа је мајеутика (бабичка вештина, вероватно названа по занимању Сократове мајке која је била бабица), и састоји се из три фазе:

У првој фази (која се најчешће одређује као иронија), он који зна да ништа не зна, онима који мисле да све (или много) знају, поставља питања и контрапитања показујући саговорнику да ни он не зна много о ономе што је мислио да зна;

у другој фази (мајеутика), саговорник, на болан начин (онолико колико су тешки порођајни болови), признаје себи да је био у заблуди када су у питању његова знања;

у трећој фази (дефиниција), саговорник, који је постао свестан да ништа не зна, даљим уопштавањем, путем испитивања супротности, долази до дефиниције општег појма.

Тиме је завршен читав поступак који је имао за циљ да појам, који је у људском духу стајао скривен и нејасан учини јасним, односно да дође до правог знања (истине). Сократова дијалектика се и огледа управо у трагању за оним што је опште у мноштву појединачног.

Аристотел је хвалио Сократа како је индуктивним поступком и дефиницијом, он оснивач појмовне филозофије, јер је суштину нечега схватио у општем, а не у појединачном. То и такво истраживање појмова представља главни Сократов допринос филозофији.

Основни циљ човекове тежње ка знању и мудрости јесте сазнање добра. Људи чине зло зато што не знају шта је добро. Да то избегну (да чине зло), људи могу да успеју само ако своје напоре усмере ка самоусавршавању.

Тај захтев представља основу Сократовог рационалистичкопросветитељског уверења које је једино у достизању врлине видело свој врхунски циљ. Јер, врлина се може постићи само рационалним превладавањем нагонског у човеку који ће се (онда) старати о души и слушати глас свога духа.

Да би реализовао своје идеје, Сократ је неуморно ходао улицама и трговима Атине и разговарао са људима свих слојева и свих занимања. Желео је да сви пођу и дођу до правог пута. При томе је често истицао да је лако наћи место где се може купити риба, исто онолико колико је тешко доћи до места где се може наћи врлина.

Али тај идеал, људи (и друштво) његовог доба нису разумели па су га зато и послали у смрт. Сократова смрт проистекла је из заблуде да филозофија

56

има апослутну моћ, да се теоријским путем могу не само умањити, већ и превазићи друштвени сукоби и доћи у стање потпуне друштвене хармоније у коме ће сви људи бити потпуно морално чисти и савршени. Тиме је, супротстављајући се софистичком релативизму, отишао у другу крајност, у потпуни идеализам, очекивањем да ће опште етичке норме имати важност за све људе у свим временима и да уопште не зависе од друштвеног развоја.

Иако је већ полис показао да је исувише јак да би се одрекао своје традиције и дозволио Сократу да реализује своје идеале, његов живот, рад и смрт, већ неколико хиљада година представљају форму и узор коме треба тежити.

Сократов значај огледа се, не само у начину на који је живео и умро, теоријском доприносу филозофији (који је назначио већ Аристотел), већ и у огромном утицају (преко Платона и Аристотела) на развој читаве људске цивилизације.

Неколико цртица из Сократовог живота нуди и допунске информације у тарагању за одговором на питање о каквом се човеку ради.

Због жестине у његовом излагању, многи су на њега наваљивали песницама или га чупали за косу. Ипак, најчешће су га исмејавали. Он је, међутим, све то мирно подносио. Једном приликом га је неко ритнуо ногом, а други се чудио како он то све мирно подноси. "Да ме је ритнуо магарац, да ли сам то добио по правди"?, рекао је Сократ.

Бацајући поглед на обиље робе по пијацама, често је говорио: "Како много ствари ми је непотребно". Као већ стар човек научио је да свира лиру, говорећи да није нимало бесмислено научити нешто што човек не зна.

Говорио је како је необично да свако лако може да каже колико новаца има, али не може да одговори колико је пријатеља стекао.

Упитан, једном приликом, у чему се састоји врлина мудрог човека, одговорио је: "Да ништа не ради претерано".

Упитан да ли човек треба да се жени или не, одговорио је : "Што год да урадиш, кајаћеш се".

Говорио је да се чуди што се вајари мермерних кипова труде да камен учине таквим да потпуно личи на човека, а да се ни мало не труде да они сами не постану слични камену.

Сматрао је да млади стално требају да употребљавају огледало, како би лепи стекли одговарајуће држање, а ружни да би васпитањем надокнадили своје недостатке.

Говорио је како неки људи живе да би јели, док он једе само за то да би живео.

Човеку који му је казао да су га атињани осудили на смрт, одговорио је: "а њих је природа осудила на смрт".

Када му је пријатељ Есхин рекао како је сиромашан и да нема ништа да му понуди осим самог себе, Сократ му је рекао: "Зар не видиш да ми поклањаш највећи дар".

Када се спремао да попије отров, Аполодор му је понудио лепу опрему да у њој умре. Сократ је онда рекао: "Па зар је мој огртач био добар да у њему живим, а није добар да у њему умрем".

Када је Алкибијад изјавио да је Ксантипино понашање неиздрживо, Сократ је одговорио: "Ја сам навикао на то као на непрестано клопарање

57

дизалице. Па ни ти не мариш за гакање гусака". А кад му је овај рекао: "Оне ми носе јаја и легу младунце", Сократ је казао: "Па и мени је Ксантипа родила децу".(32)

Тако је живео, радио и говорио филозоф који није ништа написао, о коме су написани безбројни томови, који је, како је записао један доксограф, мирно примио отров од Атињана, да би га затим они сами попили са његових усана, и иза кога су остале бројне школе (киничка, киренска, мегарска...) и још бројнији ученици (често називани Сократици Антистен, Аристип, Еуклид, Платон и други).

(32) Све анегдоте из Сократовог живота дате су према књизи: Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Београдски издавачкографички завод, Београд, 1973., стр . 148. до 154.

10. Сократове школе

Реформа друштва, онако како је то замишљао Сократ, није успела. У Атини је, очито, ипак било много људи који га ниси волели иако је он отишао у смрт са уверењем да ради користан посао. Полис и његова традиција нису били спремни да устукну пред човеком који је настојао да сваког увери како треба да буде бољи него што јесте.

И сам Сократ је знао да се у читавој Хелади неће тако брзо појавити човек сличан њему. Ни његови бројни ученици нису у потпуности следили свога учитеља, ни у његовом учењу, ни у начину живота.

Зато су их (и све остале припаднике школа које су основали) често звали непотпуним или једностраним сократовцима.

У свим Сократовим школама (Мегарској, Киренској и Киничкој), питање

58

човека и постизања његовог врхунског добра, остало је централно питање, само је начин схватања тог добра и метода како до њега доћи, у свима био различит.

М е г а р с к у ш ко л у основао је Еуклид из Мегаре (треба га разликовати од математичара Еуклида), а осим њега најважнији припадници те школе били су и Еубулид из Милета (велики мајстор еристикеполемике), Стилпон из Мегаре (противник Платона) и Диодор Кронос (познат по тези да је могуће само оно што је стварно).

Проблем врхунског човековог добра припадници Мегарске школе схватили су врло апстрактно. То добро је идеал коме треба тежити, оно је савршено и као такво није променљиво. Обични људи, гледајући добра у реалности, могу видети њихов степен у односу на јединствено и врхунско добро. Пошто је то добро савршено и не треба му никакав развој и усавршавање, него је увек онакво какво јесте (идеал), онда се може видети да су мегарани поново вратили у функцију елејско једно с једне, и дали подстицаја за Платонову теорију идеја, с друге стране.

Оно што је најспорније у таквом схватању врхунског човековог добра садржано је у питању: како човек треба да се понаша у практичном животу да би то добро постигао?

К и р е н с к у ш к о л у основао је Аристип из Кирене (северна Африка). Већ две хиљаде година пре наше ере Кирена је била богат и леп град, насељен Грцима и у коме се, како бележе историчари, јако лепо живело. Можда је баш такав и веома лагодан живот био одлучујући подстицај за њихов начин схватања врхунског човековог добра.

Поред Аристипа, најважнији представници Киренске школе су и Теодор (прозван атеист), Хегезија (пошто је у својим предавањима проповедао такав песимизам из кога је смрт једини излаз, био је назван проповедник смрти, а његова предавања забрањивана су у Александрији, јер је после њих велики број слушалаца извршавао самоубиства), Аникерид (познат и по томе што је откупио Платона када га је тиранин Дионизије продао као роба. Када су Платонови пријатељи касније сакупили новац да врате дуг Аникериду, он није хтео да узме тај новац, та је зато са њим купљено земљиште у Атини на коме је изграђена најчувенија човекова институцијаПлатонова академија) и Еухемер (такође назван атеист).

Суштина Киренског учења састоји се у тврдњи да је врхунско човеково добро уживање, задовољство и избегавање свих неугодних ситуација. Ако је у животу свакога човека било више уживања и задовољстава од боли и неугода, онда је тај човек имао успешан живот. Једина функција разума на том путу (ту и подсећају на Сократа) је да утврди да ли је уживање трајног или пролазног карактера.Овакав сензуални Хедонизам(33), који је као основни критеријум узимао чињеницу да се задовољство све више проширује, морао се суочити са елементарном истином да је живот исувише сложен да би се тако нешто могло уопште догађати. Пошто са новим жељама човек никада не може изаћи на крај, нужно исходиште је песимизам и идеал смрти, као бекство из тог зачараног круга (Хегезија је изразит представник таквог учења у оквиру киренске школе).

59

К и н и ч к у ш к о л у основао је Антистен из Атине (Платонов савременик и противник. Сматрао је да објективно постоје само појединачне ствари. Када се у Платоновој академији, једном приликом, расправљало о општим појмовима, а сам Платон говорио о идеји коњства, Антистен је рекао да види коња али да не види коњство. Платон му је онда одговорио да он зна како Антистен има очи да види коња, али зна и да нема мозга да појми коњство). Поред њега, напознатији представник ове школе (и један од најпопуларнијих филозофа уопште) био је Диоген из Синопе. (34)

Они су, потпуно супротно од Кирењана, заговарали идеал беспотребности. Човеку је мало потребно да би живео, али и то мало треба смањивати. Сматрали су да је целокупан културни развој човека погрешно усмерен и да је човек, у ствари, најсрећнији онда кад ништа нема или му ништа не треба.Тај идеал се може постићи ако човек своје потребе сужава сваки дан на минимум, а наредног дана сужава даље и тај минимум. Тако човек може постати смирен, неће га упропаштавати жеља за поседовањем и схватиће да свој идеал носи у себи.

Овако екстремно схватање врхунског добра (потпуна беспотребност) имало је своје присталице како у разним филозофским правцима, тако и у разним друштвеним покретима (блажен је онај који се задовољава са оним што има; само онај коме ништа не треба може бити раван богу и сл.).

Гледано у целини, све Сократове школе нису имале исту методу истраживања нити су тежиле испитивању појмова да би дошле до опште истине, већ су све своје активности усмериле ка практичном решавању проблема свакодневног живота. На тај начин желели су да друштву укажу на могућности превазилажења криза. Међутим, највећа слабост филозофије манифестује се управо у напуштању уопштавања и остајању (искључиво) код свакодневног живота.

Најпознатији Сократов ученик, Платон, потпуније је схватио свог учитеља, а његову филозофију усавршио и уздигао до неслућених висина.(33) Хедонизам је филозофско становиште које сматра да је суштина човековог постојања садржана у чулном уживању.(34) О Диогену из Синопе сачувано је много анегдота:

Носио ранац у коме му је била храна, а свако место му је служило за све: и за доручак, и за спавање и за разговор. Једном је замолио да му дају неку кућицу, и пошто су власти одуговлачиле, узео је из Метроона (државног архива у Атини где су чувани тестаменти) једно буре и на даље живео у њему.

Према већини је исказивао презир: Платонову школу је звао "изобличењем", Еуклидову "жуч", а Дионизијеве свечаности, "великим чудом за будале".

Говорио је да је за живот потребно припремити или памет или конопац.

На питање, где је у Грчкој видео ваљане људе, одговорио је: "Људе нигде а дечаке у Спарти".

Тврдио је да грамзиви људи рђаво говоре о новцу али га преко сваке мере воле.

Када су га продавали као роба и питали шта уме да ради, одговорио је: "Управљати људима", а гласнику је наредио: "Објави да ли неко жели да себи

60

купи господара", а када су му забранили да седне рекао је: "Не мари ништа и рибе се продају онако како која лежи".

Ксенијаду (човеку који га је купио) рекао је: "Мораш да ме слушаш иако сам твој роб, јер и лекара и крманоша би слушао под претпоставком да су робови".

Кад га је неки човек увео у раскошну кућу и забранио му да пљује, Диоген му је пљунуо у лице говорећи како није нашао неко горе место за то.

Једном је гласно узвикнуо: "Еј људи", а кад се народ окупио, он их је почео ударати штапом говорећи: "Па ја сам звао људе а не олош".

Александар Македонски је изјавио да би желео да буде Диоген да се није родио као Александар.

Говорио је да код већине људи, од једног јединог прста зависи да ли су луди или не; јер ако неко иде са испруженим средњим прстом сматраће се да је луд, а ако испружи кажипрст, онда неће.

Када је видео неко дете како пије воду из руку, из своје торбе је избацио чашу говорећи: "Ово дете ме је победило својим малим прохтевима". Бацио је и своју чинију кад је приметио како је једно дете разбило своју, па је сочиво јео издубљеном корицом хлеба.

Овако је закључивао: боговима припада све мудраци су пријатељи богова међу пријатељима су све ствари заједничке дакле, све припада мудрацима.

Када се једном сунчао, пришао му је Александар Македонски и рекао: "Затражи што год желиш"? "Склони ми се са сунца", рекао је Диоген.

Када Платон поставио дефиницију да је "човек двоножно живо биће без крила", и кад су му присутни одобравали, Диоген је унео петла ишчупаних крила у школу и рекао: "Ево, ово је Платонов човек".

На питање једног човека у колико сати треба доручковати, Диоген је одговорио: "Богати може да доручкује кад хоће, а сиромах кад има".

Када је у Мегари видео децу како иду гола, а покривене овце, рекао је: "у Мегари је боље бити ован него син".

Дању је палио свећу и говорио: "Тражим човека". Био је омиљен код Атињана. Када је неки младић разбио његово буре,

грађани су га истукли, а Диогену дали ново буре.Неком човеку, коме је слуга везивао ципеле, рекао је: "Још ниси сасвим

срећан, док ти не обрише нос, а то ће се догодити кад ти руке буду одузете".Када је видео чуваре храма како одводе неког слугу који је украо посуду

из храма, рекао је: "Велики лопови воде малог лопова".Једном је јавно онанисао на тргу говорећи: "Кад би човек могао само

овако да трља свој стомак и ослободи се глади".На једној гозби бацали су му коске као псу а он их је, при одласку,

помокрио као пас.Једном је тражио од кипа милостињу, а кад га је неко питао зашто то

чини, рекао је: "Вежбам се у вештини да ми се нешто одбије".

61

Када је у некој прилици, због тешке ситуације тражио милостињу, рекао је: "Ако си већ неком другом дао, дај и мени; а ако никоме ниси ништа дао, дај мени првоме".

На питање како Дионизије (тиранин) поступа са пријатељима, одговорио је: "Као са врећама; кад су пуне он их окачи, а кад су празне, он их баца".

Љубав је прогласио "беспослицом лењиваца", а на питање шта је у животу тужно, рекао је да је то "беспомоћни старац".

Упитан да ли има слугу или слушкињу одговори је да нема. А кад је овај продужио: "Ко ће те изнети из куће ако умреш", одговорио је: "Онај коме је кућа потребна".

Када је видео младића који је поцрвенео, рекао је: "Само храбро, то је боја врлине", а на питање које вино најрадије пије, рекао је: "Туђе".

Упитан зашто људи удељују просјацима а не филозофима, рекао је: "Зато што замишљају да би и сами могли постати хроми и слепи, али никако да би могли постати филозофи".

Када је дошао у Миндос и запазио да је град мален, а капија превелика, рекао је: "Минђани, затворите капију да вам град не побегне". Када су му пребацивали да једе на тргу, рекао је: "Па и гладовао сам на тргу".

Када му је једном пришао Александар и рекао: "Ја сам Александар, велики краљ", он је одговорио: "Ја сам Диоген, пас". А на питање зашто га зову псом, одговорио је: "Онима који ми нешто дају машем репом, када ми ништа не дају на њих лајем, а уједам оне који не ваљају".

Некоме ко је изјавио да није способан да буде филозоф, рекао је: "Па зашто, онда, живиш ако ти није стало да лепо живиш".

Александру, који је пришао и упитао: "Зар ме се не плашиш?" рекао је: "Па шта си ти? Добро или зло?" А кад је овај одговорио: добро! Диоген је рекао: "А ко се боји нечега што је добро?"

А на питање шта је најлепше међу људима, рекао је: "Слобода говора".(све анегдоте из живота Диогена из Синопе дате су према књизи: Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Београдски издавачкографички завод, Београд, 1973., стр. 174 до 193)

11. Платон (427347. год. пре н. е.) из Атине

Платон се родио 4. године после почетка Пелопонеског рата, у доба борби између демократије и аристократије. Потомак је (отац Аристон, мајка Периктона) једне од најстаријих атичких племићких породица, којој је, по мајци, шест генерација уназад припадао Солон. По очевој линији, говорило се да је далеки Платонов предак био атички краљ Кодрус. Пошто се дан Платоновог рођења поклапао са празником рођења бога Аполона, у потоњим временима створен је мит да је прави Платонов отац, у ствари, сам Аполон.

Право име му је Аристокле, а Платон (у преводу широки) надимак. Не зна се зашто је добио тај надимак. Најчешће се помињу три разлога:

1. зато што је био широк у излагањима. Често се дешавало да су његова предавања напуштали сви слушаоци, а до краја је, готово увек, остајао његов најбољи ученик, Аристотел;2. зато што је имао високо чело;

62

3. зато што је имао широка рамена (био је врхунски спортиста и два пута је победио у рвању на олимпијским играма). Платонови биографи кажу да се Платон придружио Сократу као

двадесетогодишњи младић, а да је пре тог сусрета писао трагедије које је спалио после првог разговора са Сократом. Диоген Лаертије (у помињаном делу) забележио је да је Сократ, у ноћи уочи Платоновог доласка у његову школу, сањао белог лабуда који му седи на крилу, чија су крила брзо порасла и који је узлетео ка небу певајући најумилније песме.

За разлику од Сократа који није никуда путовао изван Атине (осим у ратним походима), Платон је доста путовао. После Сократовог погубљења, побегао је најпре у Мегару, а онда кренуо на путовања и то:

у Кирену, у Африци, где се посветио изучавању математике под руковођењем чувеног математичара Теодора; у Египат где је, наводно, од египатских мудраца сазнао тајне бројева; у Велику Хеладу, где је заједно са питагорејцима изучавао математику и геометрију; у Сиракузу, где је боравио три пута у намери да тамошње тиране учини филозофима. У томе није успео. Једва је сапашавао и живот, а једном је био продан као роб када га је откупио Кирењанин Аникерид (о томе је већ било речи у претходном поглављу). Међутим, иако није успео у својим политичким намерама, Платон је од путовања на Сицилију имао велике користи јер је тада, између осталих, упознао и песнике Епихарма и Софрона, који су на њега извршили пресудан утицај када је у питању стил писања (дијалог) који је Платон користио у свом раду.Написао је, изузев "Одбране Сократове" и 13. писама, укупно 33 дела, сва

писана у облику дијалога. И у свима се, осим у "Законима", Сократ појављује у првом лицу.

И то је јединствен случај. Никада, ни пре ни после тога, ни један ученик није толико славио и прославио свога учитеља као што је Платон Сократа.

Кроз историју су често вођене врло оштре, понекад и радикално супротне расправе о томе која су дела заиста Платонова, а која су плагијати. Данас се, са великом сигурношћу, тврди да је Платон аутор 34 сачуваних дела (и 13 писама) од којих су најважнија:

ДРЖАВА (или "О Праведности"), ПАРМЕНИД (или "О Идејама"), ГОЗБА (или "О Љубави"), ПРОТАГОРА (или "О Врлини"), ФЕДОН (или "О Бесмртности душе"), ФЕДАР (или "О Реторици"), ИЈОН (или "О Песништву"), ГОРГИЈА ("Против реторике"), МЕНОН ("Теорија сећања"), ТЕЈАТЕТ (или "О Знању"), ХИПИЈА ВЕЋИ (или "О Лепом"), ТИМАЈ (или "О Космологији") итд. (35)

63

По повратку у Атину, 387. године пре н. е., у Академовом врту, основао је своју филозофску школу (по узору на питагорејски савез и Еуклидову школу у Мегари) која је добила назив АКАДЕМИЈА и која је непрекидно радила све до 526. године наше ере (укупно 916 година), када је укинута Едиктом Јустинијана И због многобоштва ("Нека од данас нико у Атини не предаје филозофију", гласила је наредба).

Академија је била организована као прави Универзитет, са одговарајућим зградама, простором за предавања, разговоре, али и собама за смештај гостију, путника и сл. Имала је и своју гимназију тј. вежбалиште за јачање тела. Академију су могле похађати и жене.

Према легенди, на улазу у Академију висила је парола: онај ко не зна геометрију нека не улази. Платон је иначе сматрао да су аритметика, геометрија и астрономија само увод за бављење филозофијом (дијалектиком), са којом слушаоце треба упознавати тек по навршеној тридесетој години, да је у младости не би злоупотребљавали (како су то раније чинили софисти).Хиљаду година после укидања Платонове Академије, породица Медичи је поново отворила Академију. Данас Академија означава општи назив за највише научне, образовне и уметничке иснституције.

(35) Допуне (или тумачење наслова), "О Праведности", "О врлини" итд, дали су преписивачи Платонових дела, а не и он сам.

11.1. Онтолошко учење

Платон је први велики систематичар (зато се и раздобље у филозофији које отпочиње са његовим радом назива ситемским). Познавао је филозофију својих претходника и свога доба, а у свом учењу обухватио је сва основна филозофска питања:

онтолошка гносеолошка етичка политичка естетичка антрополошка и аскиолошка.У свом мисаоном раду пошао је од: Сократовог учења о појмовима, Хераклитовог учења о променљивости чулног света, питагорејског учења о броју и хармонији, елејског учења о једном, али и од Орфичког мита о сеоби душе.Пошто је од самог почетка био под Сократовим утицајем, од њега је

прихватио учење о појмовим. Истовремено, прихватио је и учење Грчких

64

космолога да постоји нешто опште, непроменљиво, вечно што, као такво, чини суштину свега променљивог и пролазног у појавно свету.

Ту основу, која чини суштину свега постојећег у појавном свету, Платон је назвао ИДЕЈА.

Платон, међутим, није одбацио постојање чулног, материјалног света. Он је сматрао да је тај чулни свет секундаран и изведен из света идеја. На овај начин, Платон је увео две реалности (два потпуно одвојена света): једну емпиријску (чулну) и другу, свет идеја.

Опажајни (чулни, материјални) свет ограничен је и променљив и зато не може бити права реалност.

Права реалност мора бити нешто што је исто и непроменљиво, а то су ИДЕЈЕ. Оне су одвојене од спољашњег, чулног, променљивог и несталног света и, истовремено, савршене су. Објективне су и од човека и његовог мишљења потпуно независне. Вечне су, опште, идентичне, непроменљиве и идеалне суштине. Зато је чулни свет само сенка идеја, привидни, а не прави свет.

Пошто је одвојио та два света, Платон се нашао пред веома тешким задатком да одговори на питања: какав је однос између та два света? И још теже, како се из света идеја може извести спољашњи (чулни, материјални, појавни...) свет?

Основни проблем састојао се у односу општег, које је издвојено од појавног, управо према том појавном, реалном, појединачном.

Платон је, врло поједностављено (зато је Аристотел и сматрао да је то најслабији део његове теорије идеја), говорио да је однос света идеја према чулном свету (свету ствари ), у ствари, тројак:

1. идеје присуствују у стварима (присуство), оне су закони ствари, тако што чине суштину ствари, тј. оно што је вечно и непроменљиво у стварима које су релативне, променљиве и пролазне (сви мостови који су постојали, постоје или ће постојати, и поред различитости њихових облика, величине и конструкције, нису само насумице набацана гомила различитог материјала, него по истим законима статике распоређени слојеви камена, гвожђа и бетона);

2. ствари у већој или мањој мери подражавају идеје (подражавање); идеје су појмови, прототпови или парадигме ствари, што зависи од мање или веће савршености ствари. Највиши степен подражавања јесте појмовно сазнање којим се сазнаје опште, односно идеја (Ратко, Радован и други људи који се рађају, живе и умиру, само су пролазне модификације, одрази или сенке једне једине постојане идеје човека); 3. идеје учествују у стварима (учешће); оне су идеали, сврхе или узори ствари. У стварима које су трајније, идеје учествују у већој мери и обрнуто. Све државе које постоје нису постигле савршенство своје идеје, али се свака од њих мора усавршавати и тежити савршенству идеје идеалне државе.

У читавом низу примедби које је Аристотел, без неког посебног објашњења о овако схваћеном односу између света идеја и чулног света само набројао, најчешће се издвајају следеће:

идеја (нешто опште) не може бити суштина појединачног, а да у том појединачном уопште није присутна;

ако све појединачно има узрок у некој идеји, онда идеја има много више него ствари;

65

уопште није јасно како нешто може настати кад су идеје непокретне; шта је узрок идејама? Шта покреће идеје да се из њих појављују несавршени одрази у чулном (појавном) свету? Зашто би појединачно у чулном свету морало имати узрочника изван тог света? итд.И сам Платон је био свестан тих потешкоћа.У својој теорији идеја (која није изведена целовито у неком појединачном

делу, него се налази расута у готово свим Платоновим делима), он је направио и својеврсну хијерархију идеја. На врху лествице свих идеја налази се врхунска идеја идеја добра, затим ниже идеје: идеја лепог, праведности итд.

Али одмах се нашао и пред дилемом: ако постоји идеја доброг, мора ли постојати идеја лошег, идеја ружног насупрот идеје лепог, затим идеја прљавог насупрот идеје чистог итд.? Био је скоро спреман да призна како се плаши да ће у покушају да да одговоре на та питања, његов ум упасти у непотребно брбљање. Зато је идеју добра апострофирао као врховну идеју, а све лоше, ружно, прљаво... представља само изопачење идеје и свој узрок налази у несавршеном чулном свету.

11.2.Гносеолошко учење

Пошто је успоставио два потпуно одвојена света (свет идеја и материјални свет), онда је и у својој теорији сазнања Платон морао да направи својеврстан дуализам, делећи сазнање (тако да сваки степен људског сазнања има и свој одговарајући објект), на:

1. чулно сазнање ( а. бави се појавним предметима; то су веровања о конкретним стварима, појавама... и б. сенкама тих предмета; то су нагађања о тим сенкама) и

2. умно сазнање (ц. математика, која, иако се бави мисаоним истраживањима, своје појмове не третира изоловано од самих предмета; то су представе разумског сазнања, и д. дијалектика, која се бави чистим општостима идејама; то су знања о њима).

Једноставније речено, Платон је разликовао 4 степена стварности и, аналогно томе, 4. степена знања: 1. ИДЕЈА (на пример идеја троугла); одговара јој знање о идеји троугла

до кога се може доспети само умним путем,2. МАТЕМАТИЧКО ОСТВАРЕЊЕ (представа троугла); одговара му

математичко разумско сазнање,3. МАТЕРИЈАЛНИ ПРЕДМЕТ ТРОУГАО; одговара му веровање о

конкретном троуглу, и4. СЕНКА ТРОУГЛА У ВОДИ; одговара му нагађање о тој сенци.Чулним сазнањем сазнаје се емпиријски свет и такво сазнање је

неадекватно, непоуздано и, у ствари, и није сазнање него мњење (докса). Пошто су чулне ствари стално променљиве, оне и не могу бити предмет теоријског мишљења.

Узалудно је обраћати се чулима, треба их се чак и ослобађати уколико се жели право сазнање (Платон је критиковао Питагору и Демокрита који су чулном

66

сазнању признавали бар неку вредност мада га, ни из далека нису изједначавали са умним). Знање и осет нису једно исто. Није знање оно што кроз чула добијамо јер човек може, на пример, да гледа непознате знакове или слуша непознати говор, а да их не разуме. Осим тога, ми имамо способност да памтимо оно што смо раније видели, чули итд, а што сад не видимо, слушамо... Такође, исту ствар, у исто време, можемо и опазити и не опазити, већ по својој жељи. Међутим, не можемо исту ствар знати и не знати. Према томе, закључио је Платон, да би дошли до правог рационалног сазнања, морамо се у потпуности ослободити чулног сазнања.

Умним путем (сазнањем)(37) сазнаје се свет идеја. То је право сазнање јер се долази до сазнања општег, до појма, а метода којом се до њега долази је дијалектика. Своју дијалектику Платон је изложио у "Пармениду", кога је Хегел назвао ремекделом. Пошао је од свога учитеља

(37) Платонова теорија сазнања позната је као теорија сећања, а заснована је на орфичком миту о бесмртности душе. Веровао је да је душа бесмртна. Пре него што се усели у човеково тело, душа пролази кроз свет идеја. Кад се усели у тело, она постаје заборављена и ограничена па заборавља свет идеја. Кад човек опажа чулне ствари, душа се присећа онога што је доживела у свету идеја . То њено присећање на свет идеја, почетак је процеса сазнања.Сократа, који је дијалектику сватио као вештину разговора и постављања питања. Циљ разговора и постављања питања је долажење до истине путем откривања противуречности у суду саговорника противника и превладавање тих противуречности.Платон је, такође, под дијалектиком подразумевао вештину постављања питања и давања одговора у разговору. То је метода живе дискусије о идејама као што су идеје доброг, лепог, праведности и друге.

Међутим, Платон је отишао даље од Сократа. Није то само дискусија о идејама, она добија значење науке о идејама и логичке теорије умног сазнања. Основно питање Платонове дијалектике је питање општих појмова у сазнању истине, односно дијалектика је метода правилног спајања и раздвајања појмова (деф.).

Она је претпоставка и крај сваког истинитог сазнања, а да би се неко могао њоме бавити, потребене су дуге и мукотрпне припреме.

И не само то. Онај ко се бави дијалектиком, увек је у великој опасности, како да буде презрен или одбачен од суграђана, исто тако да од њих буде и убијен. Изванредна је и поучна Платонова прича о пећини у којој је, на уметнички бриљантан начин, показао какве све потешкоће могу снаћи онога ко истински жели да се бави дијалектиком. Зато се, у Платоновој филозофији, о дијалектици једино може говорити као о умном сагледавању идеја.

11.3. Платоново схватање уметности

Остајући доследан позицијама свог објективног идеализма и амбицији да о свим значајним филозофским питањима изнесе свој суд, Платон је проучио и:

питања о лепом као идеји, питања односа идеје лепог и лепоте чулних ствари, питања о уметности као подражавању (његова теорија "мимезис"), и питања суштине уметничког надахнућа, друштвеног значаја и улоге

уметности.

67

Истински лепо је, према Платоновој интерпретацији, само идеја лепог која је вечна и непромељива. Она није данас лепа, а сутра није, нити мени лепа, а другом не, нити је данас лепа више, а сутра мање. Она је недоступна чулима и до ње се може допрети само мисаоним путем. Једноставније речено, идеја лепог не може се ни видети, ни додирнути, помирисати... Она се може само појмити. А пошто се у његовој филозофији и љубав одређује као рађање и уживање у лепоти, онда произилази да је, у ствари, највећа љубав коју човек може доживети везана за тренутак мисаоног поимања идеје лепог (отуда се синтагмом "платонска љубав" у свакодневној комуникацији, најчеће означава "љубавна веза на даљину", без било каквог визуелног или телесног контакта).

Исто тако, на основу претходног става, може се закључити да ништа стварно није лепо. Истински лепа је само идеја лепог.

Према теорији мимезис, и уметник и његово стваралаштво су у том ланцу. Уметник у свом раду подражава (копира) чулне ствари. Пошто су чулне ствари подражавање (копирање) идеја, испада да је уметничко дело копија копије. Или, пошто је чулни свет сенка света идеја а уметник има задатак да у свом уметничком делу пресликава чулни свет (као кад се огледамо у огледалу), онда се уметност може дефинисати (у Платоновој теорији) као сенка сенке.

Према овој теорији испада да је столар већи уметник од сликара. Столар, наиме, прави стол по узору на идеју стола (сто је сенка идеје стола). Сликар пак подражава сто који је већ сенка идеје (слика стола је сенка сенке) и на тај начин је даље од оног суштинског, а то је идеја стола у овом случају.

Платон је допуштао и постојање уметности која није миметичка (подражавалачка), а то је она уметност што је од бога дата, то су божанске химне које треба да васпитавају омладину. Све друге уметнике, укључујући и Хомера, Есхила, Еурипида и друге, критиковао је и сматрао да их треба најпре окитити ловоровим венцем, а онда протерати из државе.

Можда овакав став и не би имао тако велику тежину и не би изазивао посебне расправе, да га није изрекао највећи уметник међу свим филозофима, Платон.

11.4. Платонова теорија идеалне државе

Иако се (поучен трагичном смрћу свога учитеља) држао подаље од политике (у једном од својих писама каже да је дужност филозофа да се бави политиком само донде док то не почне да угрожава његов живот), ипак је био трајно заокупљен проблемом једне модерно уређене државе која би у свему била савршена. Тим проблемом Платон се није бавио на начин што ће описати неку конкретну државу (или било коју другу државу), а онда, на основу претходних искустава, понудити неко ново решење.

Следећи дух своје дијалектичке филозофије, као умнокритичке визије света, није се интересовао за чињенично стање (и као Аристотел проучио уставе свих 158 античких полиса) и постојеће околности у државама тога времена (атински полис, египатску или персијску државу, на пример), него једино за то: како једна умно уређена држава у будућности треба да изгледа.

Та умно уређена држава представљала би онда остварење идеје, и то пре

68

свега идеје добра, правичности и лепоте, које са становишта Платонове филозофије представљају три највише идеје у вредносном смислу.

Разговор који се водио о питањима једне потпуно другачије уређене државе, у свом, према мишљењу многих аутора најзначајнијем делу, "Држава", Платонов Сократ је водио тако бриљантно да се, не без разлога, то дело сматра једним од најзначајнијих литерарних остварења уопште.

Дијалог о држави отпочиње кроз уобичајена питања која Сократ поставља остарелом трговцу Кефалу: каквог је здравља, како му иду послови, може ли да општи са женом, на пример. У разговор се укључују и други, мењају се и питања и одговори. Говори се о томе зашто је настакла држава и констатује да је она настала из потребе људи да међусобно сарађују у подели рада ("једно ће учинити земљорадник, друго зидар, треће ткач зар не? Или да додам одмах још и обућара или кога било од занатлија који раде за телесне потребе? Тако је".(38)

У даљем разговору долази се и до констатације да је праведно дати свакоме оно што му припада. Али то не зависи од појединаца. То пре свега зависи од држава које, на жалост, нису тако уређене да могу остварити тај захтев.

Зато, каже Платонов Сократ, "хајде да у мислима створимо једну идеално уређену државу" чији је основни циљ срећа свих њених грађана.

Да би се тај циљ могао остварити, држава мора бити добро уређена. А држава је добро уређена ако је у стању да уочи и стави у функцију различите људске способности јер се људи природно разликују према својим:

способностима, умећима и талентима.Добро уређена држава мора уважавати ове разлике и узимати их као

критеријум за праведну поделу дужности, обавеза и награда.Сваки човек у држави треба и може да ради једино оно за шта је

оспособљен, а то се једино може постићи системом васпитања који је и најважнија джавна функција.(39) На основу тог критеријума, становништво Платонове идеалне државе чинила би три сталежа:

1. ПРОИЗВОЂАЧИ, (земљорадници, занатлије и други који производе добра неопходна за за живот свих припадника друштва),

2. ВОЈНИЦИчувари, (бране земљу од спољашњег и унутрашњег непријатеља),3. ФИЛОЗОФИвладари, (управљају земљом).

Праведност у држави састоји се у томе да свако ради свој посао, онај за који је најспосбнији и да при том не омета друге у извршавању својих обавеза. Зато се праведност може и другачије одредити као опште стање хармоније свих делова друштва. Све супротно од тога највећа је неправда, а састојала би се у преласку из сталежа у сталеж или у обављању послова за које појединац није квалификован и оспособљен.(38) Платон, Држава, Култура, Београд, 1957, стр.53.(39) У Платоновој визији идеалне државе образовање је најважнија државна функција и траје практично читав живот. Сва деца на старту имају подједнаке шансе. Од резултата које ће постизати током образовног процеса, зависиће и друштвене функције које ће заузимати. Сам систем је врло сложен и поједностављено изгледа овако:

од 1. до 3. године, деца се телесно негују; од 3. до 6. године, поучавају се из митова; од 7. до 10. године, уче граматику;

69

од 10. до 13. године, уче читање и писање; од 13. до 16. године, образују се у песнштву и музици; од 16. до 18. године, изучавају математику, астрономију и херменеутику; од 18. до 20, године, војничка обука. Тада се издвајају (отпадају) најпре

произвођачи, затим се издваја (отпада) слој војника, а они најбољи настављају образовни процес и даље изучавају дијалектику. Од најбољих постају команданти који на тим дужностима остају све до Акмеа (45. до 50. година живота);

најзад, најбољи команданти постају владари и њихов мандат траје шест година.Идеја државе, дакле, јесте идеја праведности. Ако држава не

обезбеђује идеју праведности, онда је она држава само по имену, а такве су, на жалост , све постојеће државе, тврдио је Платон.

Своју замисао идеалног друштва, Платон изграђује по аналогији са природом човека, полазећи од тврдње да што је човек у малом, то је држава у великом.

Разликујемо три дела душе:1. пожудни,2. вољни и 3. умни.Прави човек је онај код кога умни део води друга два. И држава ће бити

права кад је буде водио умни део, а најбоља ће бити онда кад у њој владају најбољи, тј. најумнији.

Произвођачи (пожудни део државе), склони су да у својој тежњи за задовољством и зарадом, постану грамзиви и похлепни. Зато код њих, насупрот том пороку, треба развијати друге врлине као што су: разборитост, умереност, скромност и самоконтрола (најважнија је умереност).

Војници (вољни део државе) имају основну ману која се огледа у тежњи за частољубљем и влашћу. Зато за њих треба развијати храброст као карактеристичну врлину.

Владарифилозофи (умни део државе) морају неговати мудрост као основну врлину.

Праведност, умереност, мудрост и храброст четири су темељне врлине, а држава је идеална када је праведна, мудра, храбра и умерена. То ће се десити када њоме управљају филозофи, чувају је војници, а материјална добра стварају произвођачи.

За сваки од слојева своје идеалне државе, Платон је назначио карактеристичне обавезе. На пример, право на материјална богатства припадала би слоју произвођача. Војници би морали да прихвате теже услове живота, да живе скромно и оскудно, без сјаја, богатства, интиме и породичног живота. Они би, дакле, због интереса државе морали да запоставе питања личне среће, слободе и судбине.

Филозофима је Платон наменио изузетно деликатну улогу. Он сам је током дугог живота стекао велика искуства у политици. Био је потпуно свестан да нема тог појединца кога државна власт пре или касније неће искварити (свака власт квари, што је већа брже квари, тотална власт...). Управо зато, сматрао је да власт у држави треба дати филозофима, не онима који се њоме баве као професијом (зарађују новац), него као најмудријим, најумниим и најспособнијим људима. Такви људи су најмање склони кварењу (не и у потпунсти, па зато ограничава мандат) јер су, по својој природи, склони да теже само најбољем сазнању, лишени споредних или личних интереса.

70

Једноставније казано, на челу државе би требало да буду они филозофи који се филозофијом баве ради ње саме. У овако постављеној концепцији државе на чијем је челу филозофвладар, имамо на делу покушај практичне примене филозофије и хеленског идела о безинтересном стремљењу ка узвишеном (мудрости), без икаквих прентензија на личну корист.

Зато је Платонова визија идеалне (умне) државе, насупрот свима које су кроз историју бивале и нису могле похвалити неком претераном мудрошћу, била и остаје идеал свих каснији покушаја који су тежили истом циљу, а који су у нововековној филозофији добили заједнички назив утопија (земље које нема).

Многи идеали те државе, на жалост, ни до данас нису остварени. Они остају као наслеђе новим генерацијама које имају императивни захтев: изградња законистости као основног средства за одбрану од злоупотреба власти. Тек онда ће бити могуће да сви припадници друштва имају макар неке шансе да достигну положаје који одговарају њиховим способностима, да остваре заједничке и једнаке услова за образовање деце, ограниче јаз између богатих и сиромашних, итд.

Но, без обзира што Платонова концепција државе има читав низ слабости (појединац губи индивидуалност, запостављање питања личне среће, елементи тоталитаризма, неприхватљив положај уметности и уметника итд.), може се (не без горчине) прихватити његова опаска да ће бол, несрећа и патња пратити људе у свим временима и свим државама све донде док постојећи владари не постану истински љубитељи мудрости, односно док на чело државе не дођу филозофи (наравно, треба додати да је за функционисање државе потребно и нешто више од просвећеног владара).

Грчка филозофија после Платона није пошла његовим путем. Највећи антички филозоф, Аристотел, покушао је да обједини целокупан дотадашњи филозофски развој и понуди критички осврт на филозофију својих претходника, међу њима и на филозофију свога учитеља, Платона. У том настојању изговарио је и ону чувену мисао да је дужност филозофа да се, уколико дође у ситуацију да бира узмеђу пријатељства и истине, увек определи за истину ма колико то тешко било (из тог става проистекла је много краћа и познатија максима: "драг си ми Платоне, али истина ми је дража").

Наравно, ни Аристотел ни други филозофи после њега, нису могли да се одупру утицајима Платонове филозофије. Стиче се утисак да су филозофи, у мери у којој су излагали критици ту филозофију, у истој или већој мери потпадали под њен утицај.

На нашим просторима, утицај Платонове филозофије је велики и може се видети и у свакодневљу. Док су западноевропски народи (који су филозофију упознали преко Аристотелове филозофије, прерађене и "окамењене" за потребе Римокатоличке цркве) вежбали умове изучавајући формалнологичке принципе, ми смо на овим просторима, мисаоним путем трагали или за богом или идејом добра, поштујући (чак и од оних који за Платона никад нису ни чули) његове ставове да је овоземаљски свет "варка" и да није "достојан" наше пажње.

71

ВРХУНАЦ АНТИЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

12. Аристотел (384322. год. пре н. е.)

Пореклом је са севера Грчке, из града Стагире (зато су га често звали Стагиранином), на Халкидику, наспрам Свете Горе. Отац Никомах, као лекар, живео је на двору македонског краља Аминта, оца Филиповог, деде Александра Македонског.

Са седамнаест година дошао је у Атину ради стицања образовања. Најпре је похађао Изоктратову школу реторике, а затим прешао у Платонову Академију у којој је остао пуних двадесет година, најпре као ученик, а касније као активни сарадник.

Од 347. године пре н. е. (Платонове смрти), па све до 335. године пре н. е., Аристотел је боравио изван Атине, највероватније зато што је Платон руковођење Академијом препустио, не свом најбољем и најталентованијем ученику, Аристотелу, већ сестрићу Спеусипу, иначе безначајном филозофу.

Најпре је путовао у Малу Азију, а потом у Пелу, на двор Филипа Македонског, где је око две године образовао младог Александра Македонског, будућег Панхеленскг владара (у писму, којим је Филип позвао Аристотела да буде васпитач младом краљевићу, стоји да је он захвалан боговима, како због тога што су му подарили сина, тако и што су то учинили за време његовог Аристотеловог живота, и да се нада да ће га његово старање и знање учинити достојним њега и његовог краљевства).

После повратка у Атину, 335. године пре. н. е., Аристотел је отворио властиту филозофску школу, Ликеј, названу по месту где се налазила (то је било вежбалиште, гимнасион), на којем је раније постојало светилиште Аполона Ликејског. Школа се драугачије звала и Перипатетичком, јер је Аристотел своја предавања (разговоре) држао ученицима шетајући са њима стазама Ликеја.

У преподневним часовима у Ликеју су се држали езотерични (акроматски) разговори. То су била стручна предавања намењена онима који су упућени у филозофију, из којих су настали Аристотелови Езотерични списи (који су углавном сачувани).

У поподневним часовима вођени су егзотерични разговори, који су били намењени онима који нису упућени у филозофију (Егзотерични списи нису сачувани. Код Платона је обрнут случај). Док су Егзотерични списи били су лаки и разумљиви, писани врло живим језиком (забележено је и да су имали изврсну стилистику), дотле су Езотерични списи тешки, тешко разумљиви, у њима су проблеми често само набројани и могуће, тек касније, током предавања изведени.

72

Управо у раздобљу од тих последњих десетак година свога живота, Аристотел је дао науци и филозофији (и цивлизацији уопште) прилоге који имају епохални значај.

Данас нема никаквих трагова од Аристотеловог Ликеја, јер су на том простору направљена модерна градска насеља, док је простор на коме је била Платонова Академија и даље слободан.

Вероватно је и Аристотел у почетку, под утицајем Платона, писао у облику дијалога (Сократ није био у првом лицу), а касније напустио тај стил.

Систематизацију свих његових списа извршио је аристотеловац, Андроник са Родоса, на преласку у нови век.

Био је први прави систематичар. Увек је најпре давао историјски преглед, затим критику тог прегледа и тек онда свој властити коментар.

Аутор је каквог историја није видела. Готово да нема подручја којим се људски ум бавио, а да он није дао темеље, значајне прилоге или антиципације (претходна, још неразвијена знања) и то у физици, математици, биологији, зоологији, ботаници, астрономији, метеорологији, граматици, реторици, психологији итд. Творац је и логике.

Извршио је синтезу читаве грчке филозофије и историје. Имао је изразити смисао за организацију истраживачког рада и синтезу постигнутих резултата. На тај начин његов Ликеј је деловао као истрживачко и научно средиште које је извршило синтезу читаве хеленске науке и дало подстицај за постанак многих научних дисциплина.

12.1 Аристотелова класификација наука

Аристотел је, за разлику од Платона, систематски изложио своју филозофију. Од заиста огромног опуса, чини се, остало је оно највредније и то износи око 20 000 куцаних страна (Диоген Лаертије говори да његови списи обухватају 445 270 редова).

Аристотел је сматрао да свака духовна делатност може бити:1. теоријска,2. практична и 3. поетична.На основу оваквог схватања, он је свој филозофски систем поделио на

три групе наука:1. ТЕОРИЈСКЕ: математика, физика и метафизика,2. ПРАКТИЧНЕ: етика, политика и економија,3. ПОЕТИЧНЕ: техничко и уметничко обликовање.Из класификације наука се види да је изостављена логика. То није

случајно. Он је, наиме, сматрао да логика мора бити увод за сваког ко озбиљно жели да се бави филозофијом (Платон је мислио да је то математика).

Дела:1. Логички списи, које су ученици касније скупили у једну целину и

назвали је Органон: Категорије, (о најопштијим предикатима), О суду и реченици, Аналитика прва две књиге, (о закључивању), Аналитика друга две књиге, (о доказу и дефиницији),

73

Топика (место), (о дијалектичким или вероватним закључцима), Побијање софиста, (о софистичким доказима и закључцима).2. Прва филозофија, (касније названа "Метафизика"). Садржи 14 књига.

Аристотел није урадио завршну редакцију списа, нити их је таквим редоследом ставио у једну целину. То су учинили каснији издавачи који су их ставили иза списа Физика. Одатле је и дошао назив метафизика, којим се означава не само редослед списа већ и редослед проучавања. Прва филозофија се бавила првим узроцима и принципима свега постојећег.

3.Природнонаучни списи,(осам књига о природи, простору, времену и кретању): О небу (4 књиге), О постојању и пропадању, ( 2 књиге о 4 елемента и њиховом

постојању), Метеорологија,(4. књиге о планетама, кометама и метеорима), Истраживања о животињама, (10 књига о упоредној анатомији и

физиологији животињских врста), Анатомија са сликама, (изгубљена), О деловима животиња, (4 књиге), О рађању животиња, (1 књига), О души, (3 књиге о биљној, животињској и људској души и низ

расправа о перцепцији, сећању, животу и смрти).4. Етички списи: Никомахова етика, 10 књига, (име по Аристотеловом сину

Никомаху) о слободи воље, праведности, итд, Еудемова етика, (7 књига; то је прерада Никомахове етике коју је

извршио Аристотелов ученик Еудем), Велика етика, (2 књиге; то су изводи из прве две етике које је

извршио непознати перипатетичар).5. Политички списи: Политика", (8 књига; учење о држави, теорија државе, државни

устави и однос према Платоновој држави), Политеја, (садржала је 158 Устава грчких полисадржава и неких страних, Картагински устав, на пример. Све, осим Устава Атинског, који је пронађен 1890. године, изгубљено је).6. Реторички списи: Реторика, (3 књиге, о говорништву и врстама говорништва).7. Поетички списи: О песничкој уметности, (о песништву, врстама песништва и

проблему катарзе. Делови који посебно проучавају проблем катарзе и комедију, изгубљени су).

Из поделе наука, дакле, јасно се види да је Аристотел разликовао три врсте знања: теоријска, практична и поетична.

У складу са тим, разликовао је и три могућа начина живљења:1. теоријски, (биос тхеоретикос),2. практични, (биос практикос) и3. поетички или аполаустички (биос аполаустикос).Теоријски живот захтева извесну изолацију од метежа и динамике

74

свакодневног и јавног живота, нешто као изолацију и дистанцу према том јавном животу. Тек тада се и тај живот, и све друго што је вредно проучавања, може боље посматрати и схватити.

Једино се у оквиру теоријског живота може (наравно само за оног ко живи тај живот) достићи АУТАРКЕЈА, тј. потпуна индивидуална независност и задовљство самим собом, а тиме и највећа могућа срећа за живог човека.

Практични живот је синоним за политички живот и активно учествовање у пословима државе. Према томе, практична знања су знања управљања која могу бити различита:

1. управљање самим собом је знање које доноси индивидуалне врлине и срећу,

2. управљање домаћинством је знање које доноси и обезбеђује добробит породице и домаћинства (породичне заједнице),

3. управљање или учешће у управљању јавним пословима је знање које доприноси добробити и срећи читаве заједнице.

Поетички (аполаустички) живот приближно одговара ономе што данас карактерише савремени потрошачки менталитет изражен кроз нераскидиво јединство производње и потрошње (произвођење ради трошења и трошење ради произвођења и чулног уживања). То су она знања која омогућавају побољшање општих услова живота и стварање услова за све врсте чулних задовољстава (песничка, реторска, градитељска, сликарска, вајарска, занатска, трговачка итд. знања).

12.2 Аристотелова логика

Прочавајући претходну филозофију, Аристотел је дошао до закључка да није решен њен основни проблем: нису у довољној мери проучени закони људског мишљења. Све док се они не проуче и утемеље, не може бити било каквих значајнијих истраживања на подручју науке.

Пракса је показала (кроз деловање софиста) да је добро аргументована реч најважнија у придобијању присталица за неко мишљење и да се без уверљивог говора не може постићи било какав успех у образлагању својих ставова. Закључио је, такође, да се не може сазнати ни објектина стварност ни објективна истина, ако само људско мишљење није постављено на сигурне принципе.

Сва разматрања која су се односила на проучавање људског мишљења, сврстао је под заједнички назив Органон (оруђе) и донео општи закључак да свако ко жели да се бави науком мора претходно да се са њима упозна.

Да би открио законе људског мишљења, најпре је утврдио да сва људска сазнања имају своју основу у објективној стварности која постоји независно од тога да ли је они опажају (и познају) или не. Утврдио је да опажај представља први елеменат сазнања, али и да је он својствен свим живим бићима. Људи, за разлику од других живих бића, имају способност да оно опажено и добивено преко чула могу да задрже у памћењу (од опажаја долази до сећања, а одатле, услед честог понављања, до практичног искуства, вештина и знања).

Само памћење, међутим, није и право сазнање. Предмет опажаја је појединачно, а појам, као први елеменат људског мишљења од кога потиче

75

свако сазнање, опште је односи се на мноштво појединачног.Аристотел је разликовао: појам, врсту, род и категорије као највише

појмове. Категорија има десет: супстанција (човек.), квантитет (два лакта дуго), квалитет (бело), релација (двоструко, половина...), место (у Лицеу), време (јуче, данас...), положај (он лежи), поседовање (обучен, наоружан...), чињење (сече) и трпљење (бива сечен).

Да би (преко категорија) људско мишљење могло одражавати објективну реалност, оно мора имати своје основне принципе на којима ће се темељити, а које не треба даље доказивати. Постоји укупно три принципа људског мишљења који важе за све:

1. принцип идентичности (А=А), који гласи: све што је истинито мора се слагати са самим собом, предмет је оно што јесте;

2. принцип непротивуречности, који гласи: о једној истој ствари, у исто време и у истом смислу, не може се нешто тврдити и порицати, а да обоје буде истинито. Не могу бити истинити судови А је Б и А није Б;

3. принцип искључења трећег, који гласи: једна ствар мора бити А или НЕ А, трећа је искључена (оптужени је или крив или невин).

Аристотел је тврдио да сваки човек, ако хоће да мисли доследно, не може то чинити супротно поставкама ова три принципа. То нису никакви случајни проналасци, него поставке које важе и за саму стварност. Кад се то прихвати, онда друге ствари нису тешке и о постављеним питањима се лако може расправљати.

Истина се исказује судом(39) и као што је познавање појмова(40) важно за суђење, тако је и познавање судова важно за закључивање.(41) Драгоцен је Аристотелов допринос у изучавању суђења и закључивања, најважнијих форми људског мишљења.

Најоригиналније резултате постигао је у уобличавању и заснивању дедуктивног (силогистичког) закључивања, које представља језгро његове логике. Прихватио је Сократов и Платонов допринос у обличавању дијалектичког (индуктивног) закључивања и утврдио да њихови закључци, пошто се изводе из вероватних премиса, могу бити само вероватни. Постоји и софистички закључак који је, према Аристотеловом мишљењу, обмањујући (и лажан) јер је изведен из погрешних премиса. Такође, сматрао је да је софиста свестан својих грешака, а дијалектичар није.

Поред дијалектичког и софистичког закључка, постоје и научни закључци, који су изведени из истинитих и сигурних премиса и представљају сигурну основу за стицање нових знања. (39) Суд је став којим се нешто тврди или одриче и који има истиносну вредност. Судови се деле према структури, квантитету, квалитету, модалитету и сазнајној вредности.(40) Појам је мисао о суштини предмета. Подела појмова на врсте врши се према обиму (појединачни, посебниврсни, општиродовски, јасни и нејасни) и садржају (апстрактни и конкретни).(41) Закључак је мисаона форма којом се из једног, два или више судова добија један нови суд. Познати судови зову се премисе, а нови суд зове се конклузија или закључак (у ужем смислу). Закључивање може бити непосредно и посредно.

Аристотелова логика је већ у њеогово доба постала сигурна метода у

76

истраживању зато што се ослањала на тачно и непротивуречно мишљење, увек у складу са основним логичким принципима. И савремена логика, у највећем делу, темељи се на Аристотеловој логици.

12.3. Теорија узрока

Разматрање теорије узрочности (каузалитета), једини је могући пут који може довести до Аристотеловог филозофског система.Тај пут полази (отприлике) од подручја предсократовке физике, додирује Платонову теорију идеја и доводи до великог и непознатог Аристотеловог филозофског опуса.Тај пут се, истовремено, може упоредити и са неком врстом водича, јер онај ко без водича улази у Аристотелов филозофски свет, или ће се убрзо у њему изгубити или пак неће наћи ничег занимљивог. У његовој филозофији има мало тога што се лако разуме, стил му је тежак, без надахнутих дијалога, обраћања ученику који објашњења прима са усхићењем и љубављу према свом учитељу. Нема ни реторских двобоја, ни драмских дијалошких ефеката. Аристотел није био ни симпатичан као Сократ, ни стилиста као Платон.

Али, управо због тога је његов филозофски рад "величанствен у својој недоступности", тешком језику којим је саопштен и дистанци према ономе што се најчешће означава као свакодневица.

На почетку сваког покушаја којим се са неколико реченица говори о ономе за шта су потребни томови, треба одмах нагласити како је Аристотел сматрао да поред осталих научних дисциплина које истражују само једну страну битка, мора постојати и она која ће се бавити оним питањима и принципима који су основ за разумевање свих осталих питања, односно она која ће сагледати какав је битак сам по себи, гледан као опште.

Тим питањима бави се прва филозофија (метафизика). Да би се могао разумети свет као целина и у сваком његовом појединачном делу, нужно је, према Аристотеловим мишљењу, познавање четири узрока, а то су:

материја (хиле) одређује се питањем од чега је све састављено? На пример: то је Платон, он је састављен од материје, његов организам је непоновљив, итд; форма (идеја) дефинише се питањем ко или шта? По чему нешто јесте што јесте? На пример: то је Платон, постоји појам Платона; ефицијентни (почело кретања ) питање: Одакле? Одакле почиње настанак, рађање и уопште кретање? На пример: Платон потиче од свога оца; финални (свршетак кретања, телеолошки узрок ) питање: У чему? Која је сврха постојања разноликих бића? Зашто су коначна бића састављена од материје? Зашто морају да се рађају, живе и умру? Могући одговор: Платон је рођен ради добра његових родитеља, Атине или човечанства уопште. Он, међутим, мора да умре, јер је човек, није Бог.Однос ова четири узрока може се, уз велики ризик од претераног

поједностављења, приказати и овако: вајар почиње да ради на свом уметничком делу, а на располагању су му:

материја (на располагању има грађу, а то је, на пример, мермер),

77

форма (вајар у својој глави већ има одређену формулик онога што ће вајати),

ефицијентнипочело кретања (узима длето, чекић... и почиње да ваја) и

финалнителеолошки узрок (на крају се добије потпуно задовољавајући облик).

Аристотел је сматрао да су сви филозофи пре Сократа успели да открију само један узрок (материју). Емпедокло и Демокрит су наслутили и постојање форме (идеје), а Платон форму, материју и сврху. Сви заједно, међутим, нису познавали ефицијентни узрок (почело кретања), као посебан узрок и бркали су форму (идеју) са њим.

Овим узроцима бави се прва филозофија, проучавајући их посебно и у међусобној повезаности и зато је она најтежа јер је најапстактнија. А најапстрактнија је зато што истражује најопштија питања. Зато је Прва филозофија, према Аристотеловом мишљењу, и најтачнија наука.

12.5. Однос материје и форме

Свој целокупни филозофски систем, Аристотел је изградио управо проучавајући однос материје и форме. Супротно Платоновом објективном идеализму, према коме су материјални свет и свет идеја (форми) потпуно издвојени (и где овај први има секундарну улогу), он је заступао јединство материје и форме. На основу тога, може се закључити, да опште као суштина ствари, не може бити изван појединачних предмета, него између њих увек постоји веза.

Аристотел је свуда и у свакој појединачној ствари разликовао материју и форму.

Материја (грађа, материјал, хиле) је пасивна могућност, потенцијал за некакво савршенство које постаје стварним тек онда кад поприми форму (облик, лик), али и тај облик може бити материја. Облик (форма) је оно битно, суштина по којој нешто јесте што јесте, сврха, значење.

Стално се врши прелазак из материје у форму, из могућности у стварност и тај прелзак је, у ствари, кретање.

Кретање је, према Аристотеловом мишљењу вечно, јер су и материја и форма вечни (непостали). Пошто се стално одвија процес преласка материје у форму, онда је јасно да све што постоји и одржава се, може то чинити само ако је у кретању.

12.6. Хијерархија облика

Однос између материје и форме је релативан, јер се ствари у међусобном односу опет могу третирати као материја и форма (клесани камен је форма у односу на обичан камен, али је само материја у односу на камени стуб, на пример). Постоји, дакле, својеврсна хијерархија облика (камен у каменолому, клесани камен, камени стуб, стубови храма, храм, трг итд.).

Читав свет није ништа друго до хијерархија облика, тј. вечно кретање, развој и усавршавање облика. На врху свих облика (форми) стоји

78

ОБЛИК СВИХ ОБЛИКА (ФОРМИ), ЧИСТИ ОБЛИК (ФОРМА), ЧИСТИ АКТ, НЕПОКРЕТНИ ПОКРЕТАЧ БОГ.

Тако схваћен бог, као нешто савршено које покреће све остало што је мање савршено, нема никаквог утицаја унутар самог света и природе јер и материја и форма су вечне и у нераскидивом јединству. Аристотелов бог, такође, нема никакве сличности са оним што је за филозофију припремио Тома Аквински, прерађујући и догматизујући Аристотелову филозофиу. Тако схваћени Бог у стању је потпуног мира и блаженства, он мисли на себе и себе посматра, а свет и природа остају изван његовог интересовања.

Тај бог, такође, није ни објективно добро као Платонова идеја добра, него самосвесна супстанца (што ће представљати поуздан темељ схоластичке филозофије) која не ствара друге супстанције, него постоји поред њих.

И коначно, дуализам материјаформа није решен у оквирима реалног света, него је практично укинут теолошким монизмом бога, схваћеног као чисто мишљење.

Пошто сви нижи облици (форме) теже вишим, савршенијим облицима (формама), може се закључити да сврховитост влада светом. Све што се дешава у свету и свака материја, имају своју сврху (телеос), као један од већ поменута 4 узрока без којих нема ни битка.

12.6. Аристотелова теорија сазнања

У својој теорији сазнања, пошао је од тврдње да постоје: прва супстанција, то је ова, ту, појединачна ствар (овај сто, клупа, човек, животиња...) и њој у највећем обиму припада име суптанција, и друге супстанције, а то су родови и врсте, оно опште свих појединачних ствари.Сазнање почиње у односу на оно што је прво дато. Опажањем

(перцепцијом) захватамо појединачно, прву супстанцију, а мишљење се постепено, индуктивно уздиже до сазнања општег, до општих појмова. О општем је једино и могуће знање, не о појединачном.

Али општег нема изван појединачног (опште је само уколико се остварује у појединачном, а појединачно само уколико у њему постоји општа нит). Појмова пак нема изван ума, изван сазнања, а истина је подударање појмова и ствари, тј. слагање мисли и ствари (један од најстаријих покушаја дефинисања истине).

Ток извођења истине дедуктиван је и обрнут процесу истраживања. Аристотел је разликовао пасивни ум (прима грађу од опажаја као писаћа таблица на којој није ништа написано) и активни ум, као чисту мисаону делатност. Све сазнајне човекове моћи поделио је на:

умноспекулативно мишљење (нус), софију (мудрост), епистеме (доказано знање), техне (вештина стварања употребљивих направа), и фронесис (то је добро сналажење у решавању проблема са којим се

човек суочава и односи се на подручје политичког деловања. Добром политичару нису од користи никаква знања која се односе на оно што је опште и нужно јер се његово деловање одвија кроз праксу, а не кроз логичко доказивање. Пракса се

79

најчешће и одвија у појединачном сплету прилика, а за решавање проблема који се у њима могу јавити није потребно (јер не помаже) никакво претходно знање.

12.7. Политика

Аристотел је сматрао да је политика најважнија међу практичним наукама, а на политичка збивања гледао је много реалније него Платон. То произилази и из његовог приступа политичким питањима. Он, наиме, није замишљао никакву идеалну државу, већ је проучавао многе државе, њихово друштвено уређење и историју (већ је поменуто да је у његовом Ликеју проучена историја свих 158 грчких државаполиса).

Сматрао је да код људи постоји природна тежња ка заједничком животу. Човек се рађа као "политичко биће" (антропос зоон политикон) и у себи носи инстинктивну тежњу за животом у заједници, "а онај ко због своје природе, а не случајем стоји ван друштвене заједнице или је рђав или бољи од људи, као онај коме Хомер упућује овај прекор без својте, без закона, без огњишта. Такав човек по природи жели рат будући да је усамљен и препуштен игри случаја"(42)

За разлику од биљака и животиња, природа је човеку подарила моралну и интелектуалну снагу коју он једино у држави може да реализује. Због тога, закључио је Аристотел, држава и настаје за одржавање људског живота, а постоји ради среће људског живота. Као целина, држава је важнија од појединаца, јер људска јединка никако не би могла опстати изван организоване заједнице. "Онај ко не може да живи у заједници или коме ништа није потребно јер је сам себи довољан, није део државе, те је звер или бог".(43) Међутим, држава није сама себи циљ (сврха) него је њена сврха у добру и срећи свих њених грађана.

Исто тако, према Аристотеловом мишљењу, није било каква заједница држава, већ само она која је заснована на праву и правним начелима. Једино таква, на правним начелима уређена заједница, омогућује да човек, када постигне свој пуни развој, постане најбоље од свих живих бића. У супротном, уколико до тих предуслова не дође, човек постаје "најизопаченије и најдивљије биће и најгоре од свих у задовољавању полног нагона и глади. Праведност је, међутим, потреба државе, јер правда чини поредак државне заједнице, а она се састоји у томе да се одлучи шта је право."(44)(42) Аристотел, Политика, Култура, Београд 1960. стр.4.(43) исто, стр. 4..(44) исто, стр. 4.

У различитим државама, у складу са историјским искуством, могућа је, према Аристотеловом мишљењу: 1. ваљана владавина, којој је циљ опште добро, независно од тога да ли влада један, неколицина или мноштво (краљевство, аристократија и република), и 2. лоша владавина, којој је циљ корист само оних који су на власти (тиранија, олигархија и демократија).

Као и Платон, Аристотел је сматрао да је најважнија функција сваке државе васпитање свих њених грађана.

Настанак државе објаснио је ширењем породице као основне друштвене ћелије. "Прва заједница од више домаћинстава настала ради трајне потребе јесте село... Потпуна заједница од више села, која је, да тако кажем, постигла највиши

80

степен самодовољности јесте држава; она настаје ради одржавања живота, а постоји ради срећног живота."(45)

У држави постоје три сталежа: богати, средње богати и сиромашни. Аристотел се опредељује за средњи сталеж сматрајући га најстабилнијим делом државе. Они су, за разлику од сиромашних, који у жељи за стицањем руше све пред собом, и богатих којима ће бити добро где год да живе, најзаинтересованији за стабилност државе јер су довољно богати да имају шта да изгубе, али не и толико да забораве шта је сиромаштво.

Величина државе, такође, треба бити негде у средини, ни премала ни превелика (као Александрова на пример). Узор му је, очито, антички граддржава.

Аристотел је, у складу са временом у коме је живео, и како највећи број аутора истиче, не само прихватао већ и оправдавао ропство као државну институцију. Разликовао је две врсте ропства: 1. природно ропство, у коме је човек роб по природи јер не припада самом себи већ, по својим способностима, мора да припадне неком другом и у таквој ситуацији чак изражава неку врсту задовољства због одрицања од властите самосталности и, 2. ропство у које се запада стицајем околности, као што је заробљавање у рату, на пример. Они који тако потпадају у ропство, нису робови по природи, него по ефекту силе којој не могу да се супротаве на други начин него да одаберу смрт.

Ово су, свакако, најслабије и најтамније стране Аристотелове филозофије, мада, када је ропство у питању, на једном месту (које готово нико не потенцира као значајно), истиче дилему да ли је ропство уопште праведно: "Даље треба испитати да ли је ко по природи роб или није и да ли је боље и праведно да неко буде роб или није, или је свако ропство противно природи."(46) (Подвукао Д.Н.)

12.8. Етика

И овде се, још једном, може говорити о Аристотелу као оснивачу једне нове науке. Тој науци он је дао име Етика (грчки етхос означава оно што је уобичајено од давнина, што је установљено да важи за људско делање (45) исто, стр. 4.(46) исто, стр. 9.и понашање). Римљани су грчку реч етхос заменили својом мос (генитив моралис), одакле потиче наша реч морал.

Етика, према Аристотеловом мишљењу, спада у практичне науке, односно у оне науке које људско делање и понашање проучавају и обликују дајући му облик систематизованог знања. Према томе, етика не ствара морал јер је он већ садржану људском делању и понашању као њихов регулатив и вођа; она је само ситематизовано и продубљено знање о моралу. Када се једном оформи, такво знање онда може бити употребљено за индивидуално и колективно усавршавање мудрости живљења.

Када је већ засновао етику, Аристотел је морао да одговори и на питање: да ли је (и чиме) морал условљен? Утврдио је да сви људи, по својој људској природи, без обзира на своје образовање и друштвени статус, теже постизању

81

неког добра и неке среће. Исто тако, они теже да стекну неко знање о том процесу с једне, и разлозима свога постојања, с друге стране.

Ове тежње су потребне човеку јер је он, као друштвено биће, "осуђен" да живи у друштву. Пошто живи у друштву (значи није нити звер нити Бог), јасно је да је држава та заједница у којој он живи са другим људима. Из оваквог закључка произилази и следећи: етика се, бар једним значајним делом темељи на политици, а морал се, бар једним значајним, делом темељи на праву.

Иза Аристотела, у његовим етичким списима, остало је обиље најсуптилнијих етичких ставова и анализа, којима се тешко може порећи актуелност, а да се при томе не ризикује и учини значајна грешка.

Најтеже је, свакако, одабрати неки од тих ставова и рећи да је он најзначајнији. Можда је то, ипак, његово учење о људској срећи, које је, по својој дубини и снази порука остало вечита форма и недостижан узор.

Сви људи, тврдио је Аристотел (образовани и необразовани, богати и сиромашни), сагласни су у томе да је срећа врхунско добро и највише од свих могућих остварљивих добара. То значи да су сва друга добра којима људи теже, подређена тежњи ка оном највишем, ка срећи, која једина није претпоставка неког вишег добра.

Шта је срећа?Несумњиво да је то било (и остало) једно од најтежих питања, како за

Аристотела тако и за друге мислиоце, па и за сваког човека појединачно. Многи мисле, писао је Аристотел, да срећа није ништа друго до лагодан живот, изобиље и успех у друштву. Необразовани, каже Аристотел, срећу замишљају као уживање, богатство или као почаст и славу. Често један исти човек различито замишља срећу у различитим ситуацијама:

кад гладује мисли да је срећа у ситости, кад болује, мисли да је срећа у здрављу, кад је у оскудици, мисли да је срећа у изобиљу, итд.Пошто је, у складу са својим генералним приступом свим филозофским

проблемима, најпре назначио шта све људи подразумевају кад мисле и говоре о срећи као највишем добру, а затим све то критички преиспитао, Аристотел је закључио да се срећа може одредити као аутаркеја, тј. као потпуна индивидуална независност и задовољство самим собом (када говори о индвидуалној независности, Аристотел подразумева да је човек претходно испунио све своје обавезе према држави).

Тако схваћена срећа (аутаркеја) може се достићи само ако се (претходно) успостави склад душе и њене врлине. Једноставније речено, сваки човек ће бити срећан само онда када успостави реалан однос између својих могућности и својих жеља. Много случајева показује да су људи чије амбиције надмашују њихове могућности, неизбежно несрећни и да, врло често, унесрећује и друге. Али, колико год је лако да се сложимо са овом констатацијом, остаје нејасно да ли је срећан (или несрећан) онај човек чије су потребе много мање од његових могућности?

Да би дошао до одређења појма среће, Аристотел је, између осталог, све људске врлине поделио у две основне групе:

1. етичке врлине; то су врлине воље, а постижу се тако што ум васпитава вољу по начелу "златне средине", тј. избегавања неразумних

82

крајности. Тако би се, на пример, храброст могла одредити као средина између кукавичлука и неустрашивости, дарежљивост као средина између шкртости и расипништва, понос као средина између снисходљивости и охолости итд. Ови примери (ни превише ни премало, него права мера) указују да нису утемељене тврдње оних филозофа који су Аристотела оптуживали да је неговао просечност као основну врлину.

2. дијаноетичке врлине; то су разумске врлине (знање, умовање, разборитост), које су вредније од етичких јер представљају сигурно знање о оном што се истражује. Део су блаженства које обузима филозофа када се теоријским сазнањем почне приближавати сазнањима првих узрока и принципа свега постојећег.

12.9. Поетика

Аристотел је зачетник и научног разматрања естетске проблематике. Први је издвојио све основне категорије уметности у једну посебну филозофску дисциплину којој је посветио велики део свог филозофског опуса:

осму књигу Политике, целу Поетику (О песничкој уметности), велики део Реторике.

Као и Платон, и Аристотел је тврдио да уметност мора бити миметичка (подражавалачка) и да су сликарство, вајарство, поезија, музика и драма управо миметичке уметности.

Теорија уметности пак, треба да објасни порекло уметности и њено место међу осталим људским делатностима и успостави правила и услове којима се може одредити вредност уметничког дела.

Уметност, према Аристотеловом мишљењу, иако миметичка, није просто пресликавање стварности. Прави уметник, својим уметничким делом не приказује само постојеће чињенице, већ и оно што би могло да се деси, и што је могуће по законима вероватности или нужности. "Јер историчар и песник се не разликују по томе што први пише у прози, а други у стиховима јер би се и дела Херодотова могла дати у стиховима, па би она исто тако била историја у стиховима, као и у прози него се разликују по томе што један говори о ономе што се истински догодило, а други о ономе што се могло догодити. Зато и јесте песништво више филозофска и озбиљнија ствар него ли историографија, јер песништво приказује више оно што је опште, а историографиј а оно што је појединачно."(47)

Основну вредност сваког уметничког дела представља његова истинитост, а посебно значајан је естетски утисак који стварају уметничка дела и предмети .

Из чињенице да уметност приказује оно што је опште и суштинско у мноштву, произилазе и три су основна задатка уметности:

1. уметност служи за одмор и духовно освежење,2. уметност је је снажно средство васпитања, и3. уметност чисти и оплемењује афектима страха и сажаљења (катарза).

83

Тагедија је форма која најбоље остварује основне задатке уметности, те је зато Аристотел њој посветио највећу пажњу. Иако је и комедија заузела значајно место у његовој теорији уметности, ипак је највише вредновао дела великих грчких трагичара: Есхила, Софокла и Еурипида.

Класична је и Аристотелова дефиниција трагедије: "Трагедија је подражавање озбиљне и завршене радње која има одређену величину, говором који је отмен и посебан за сваку врсту у појединим деловима, лицима која делају а не приповедају; а изазивањем страха и сажаљења врши прочишћење таквих афеката." (48)

Као што се из дефиниције види, Аристотел је сматрао да трагедија има функцију катарзе (као најважнију), односно да је најбитнија њена етичка функција. Гледаоци трагедије, требали би да из позоришта изађу бољи него што су били пре представе, јер су имали прилике да виде какве све последице могу и њих да снађу, уколико, у одређеним приликама, учине (или не учине) сличне поступке поступцима који су описани у трагедији.

Аристотелу се приписује и многе мудре изреке које је (углавном) забележио Диоген Лаертије. Говорио је:

"Као што вид прима светлост из ваздуха који га окружује, тако душа прима светлост од науке (образовања)."

"Атињани су пронашли пшеницу и законе, али, они се пшеницом и користе, а законима никако."

"Лепота је боља од сваке друге препоруке.""Корени образовања су горки, али су плодови слатки.""Људи се деле тако да су једни штедљиви као да ће живети вечно, а други

су такви расипници као да ће већ сутрадан умрети.""Образовање је најбоља припрема за старост.""Васпитачи који образују децу заслужују већа признања него родитељи

који су им поклонили само живот: јер ови су им поклонили само живот, а они други и леп живот."

"Ко има много пријатеља, нема правог пријатеља." (47) Аристотел, О песничкој уметности, Култура, Београд, 1955, стр. 21.(48) исто, стр. 15.

"За образовање су потребне три ствари: природна обдареност, рад и непрестано вежбање."

На питање шта најбрже стари? одговорио је: "захвалност", а шта је нада? одговорио је: "сан будног човека."

На питање шта је пријатељ? одговорио је: "једна душа која борави у два тела", а на питање у чему се разликују образовани од необразованих? одговорио је: "онолико колико и живи од мртвих".

На питање какву је корист имао од филозофије? одговорио је: "то што ја радим без наређења оно на што друге тера страх од закона."(49)

ЗакључакАристотел је био не само најуспешнији, него и најутицајнији мислилац

кога је историја дала. Његова филозофија је вековима била највеће достигнуће људског духа, а он сам неприкосновени ауторитет.

84

У средњем веку, у оквиру схоластичке филозофије, његово учење је догматизовано и претворено у "схоластички аристотелизам", који је вековима био препрека слободном научном истраживању (зато увек треба разликовати Аристотелову филозофију од такозваног "аристотелизма").

Тешко је и набројати све његове заслуге у науци и научном стваралаштву. Ипак, можда је довољно да се само помене како је он створио: темељне појмове, категоријални ситем и оквире у којима се кретало научно и филозофско настајање читаве европске културе, односно за Аристотела се може рећи и оно што се не може казати ни за једног другог човека: он је за хиљаде година предодредио духовни развитак човечанства.

(49) Све Аристотелове изреке преузете су из књиге: Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Београдски издавачкографички завод, Београд, 1973., стр. 140 до 150.

13. ХЕЛЕНИСТИЧКОРИМСКА ФИЛОЗОФИЈА

Стварањем панхеленске империје под вођством Александра Македонског, реализована је једна нова историјска епоха, која се, сходно идејама о културном и политичком јединству свих Грка, назива хеленистичком.

Настанак ове епохе временски се поклапа са крајем најплоднијег периода у развоју хеленске филозофије (по много чему то је, вероватно, и најплоднији период целокупне људске цивилизације).

Освајања Александра Македонског (334.323. год. пре н. е.) довела су до радикалних промена у политичком животу свих Хелена. Нестали су полиси (сви су потпали под Александрову власт) са својом политичком организацијом, дошло је до мешања најразличитијих култура (уз доминантан утицај грчке културе),

85

стварања нових политичких и културних центара и промена у погледу основних филозофских преокупација. Многи историчари кажу да је Александарова држава пропала пре него што је и настала. Пропаст његове државе омогућио је, временом, продор Римљана на хеленске просторе. Покоравање Грчке довршено је 146. год. пре н. е. Тада је отпочео један, до сада незабележени процес. Грци, који су били војнички поражени и окупирани, извршили су културну окупацију целокупног Римског царства, а период од 31. године (са Авустом) назива се, најчешће, хеленистичкоримским периодом.

У хеленистичком раздобљу, поред Атине као старог културног средишта, јављају се нови културни центри од који су најважнији: Александрија, Антиохија у Сирији и Пергам у Малој Азији.

Дошло је и до наглог развоја посебних наука, математике, физике, астрономије, географије итд.

Еуклид (330270. год. пре н. е.) из Александрије, систематизовао је знања из геометрије под јединственим насловом Елемента; Архимед (287212. год. пре н. е.) из Сиракузе, дао је значајне научне прилоге у математици и физици; Ератостен (273199. год. пре н. е.), развио је значајна астрономска и географска знања, а Гален (129199. год. пре н. е.) из Пергама, систематизовао је медицинску науку.

У филозофији, међутим, није дошло до развоја ниједног великог филозофског система, као што су били Платонов и Аристотелов. Због промене положаја човекапојединца у новој, великој држави, одустало се од нових покушаја дефинисања првих принципа и узрока свега постојећег. Целокупна пажња померила се ка етичком подручју, кроз настојање да се одговори на следеће питање: како да човек (појединац) достигне свој душевни мир и постане имун на све утицаје који се из друштва усмеравају према њему?

Зато је посебно наглашена практична димензија филозофије као животног определења, јер се на теоријском плану већ смислило све што се могло смислити.

Пропашћу старог полиса срушене су све политичке (и већина других) вредности. Више се није постављало питање опште среће јер се сам човек нашао у својеврсном празном простору, усамљен, изгубљен и без значајнијег ослонца. То стање је требало превазићи. Питање, које се само по себи наметало, најједноставније се овако могло формулисати: како човек, под условом да је мудар, може постићи душевни мир (атараксију), блаженство смиреног и повученог живота?

Управо у тражењу одговора на ово питање, наглашена је практична димензија филозофије. Знање постаје средство, а филозофија животна мудрост. Идеал више није мудрац који трага за одговорима на универзална општа питања и, при том, не истражује своју властиту судбину јер је не види одвојену од решења осталих и универзалних проблема. Идеал хеленистичке индивидуалистичке етике јесте мудрац који постиже непомућеност и потпуни душевни мир.

Тај мудрац трага за својом личном аутаркејом, не интересују га ни општи ни локални проблеми. Он се и не осећа припадником било које појединачне заједнице јер је грађанин света.

У хеленистичкоримској филозофији могу се разликовати два раздобља:

86

1. етичко раздобље, коме припадају стоичка, епикурејска и скептичка школа, и

2. религиозно раздобље, коме припадајау новоплатонизам, јеврејска филозофија религије и прва хришћанска филозофија (патристика).

13.1. Етичко раздобље

После Аристотелове смрти, у Атини су се, поред Академије и Ликеја, појавиле још две филозофске школе: стоичка и епикурејска. Оне су се делимично разликовале од Академије и Ликеја и обадве су, као идеал, неговале достизање практичне животне мудрости.

13.1.1. Стоичка школа

Оснивач Стоичке филозофске школе био је Зенон (336264. год. пре н. е.) из Китиона на Кипру, где су живели феничански досељеници. Бавио се трговином, а на једном путовању, у близини Атине, доживео је бродолом. У том бродолому изгубио је сву своју имовину. Зато је остао у Атини у којој је на Агори (главном тргу) закупио један врт и у њему трем. Тај трем је, због тога што је био украшен Полигнотовим сликама (које су славила јуначка дела Атињана), добио име украшени тремшарена дворана (стоа поикиле).

По месту окупљања, Зенонова филозофска школа добила је назив стоа, а тадашњи и каснији припадници те школе назив стоичари.

Зенон, који је поред грчког знао и матерњи, феничански језик, и због тога имао надимак двојезични човек, филозофију је учио најпре код киничара Кратеса, затим код мегаранина Стилпона и Ксенократа, припадника Платонове Академије.

Написао је укупно 19 филозофских дела: О људској природи, О дужности, О закону, О космосу , и др. Списи су углавном изгубљени, а остали су само фрагменти и сведочанства других о његовом раду.

Умро је у деведесет деветој години пошто је, наводно, престао да дише и на тај начин себи одузео живот, у складу са стоичким начелима према којима живот губи своју вредност кад се човек од њега не може надати срећи ни за себе ни за друге.

Атињани су Зенона посебно ценили (припадници стоичке школе су радо учествовали у политичком животу) и одлуком Народне скупштине одликовали га златним венцем, у знак признања за његову врлину. Сахрањен је о државном трошку на месту где су сахрањивани најважнији Атињани, а та одлука урезана је на два стуба, од којих је један постављен у Академији, а други у Ликеју.

Зенонов ученик и наследник на месту Управника школе био је Клеант (331233. год. пре н. е.) из Асоса, сиромашан али снажан дошљак који се бавио и боксом. Био је тако снажне грађе да су га звали другим Хераклом. Ноћу је разносио воду Атинским грађанима да заливају своје вртове, а дању је слушао Зенона. Пошто није имао новца да купује папир, предавања је бележио на костима. Како је био спор у размишљањима и закључивањима, школски другови су га звали магарцем. Њихова подсмевања стрпљиво је подносио и говорио да управо зато што је спор, једино он може да носи товар Зенонове мудрости.

87

И он је, као и његов учитељ, на исти начин прекратио свој живот у осамдесетој години. Помиње се укупно 48 његових дела, од којих је сачувана само Химна Зевсу.

Следећи управник стоичке школе био је Хризип (281208. год. пре н. е.), после Зенона најпознатији стоичар и, као и његови претходници, такође, дошљак из града Соли у Киликији. Био је изванредан дијалектичар па је зато и настала изрека, да би богови, када би имали дијалектику, могли изучавати само Хризипову дијалектику. Написао је преко 700 књига у којима је било, наводно, толико цитата, да би, кад би се ти цитати уклонили, од Хризипових дела остали само празни листови.

Та тврдња сигурно је претерана јер Хризип је својом необичном ученошћу, упорним и систематским радом, изградио прави систем стоичке филозофије и дефинитивно, уз Зенона, постао други утемељивач стоичке филозофије. Сам Хризип је о себи имао веома високо мишљење. Кад га је неко питао коме да повери образовање свога сина, он је одговорио: "Мени, јер да сам и сањао да постоји неко други бољи од мене, ја бих филозофију учио од њега."

Забележено је да је умро од необузданог смеха, при погледу на магарца кога је напио вином из освете што му је појео смокве.

Зенон, Клеант и Хризип су припадници старе стоичке школе. У средњој Стои, најпознатији представници су Панетије и Посејдоније.

Панетије (око 185 до 110. год. пре н. е.) је из града Линда на острву Родосу. Већи део живота провео је у Риму где је пријатељевао са врло утицајним Римљанима. Преко њих је успео да стоичка учења учини врло поуларним и цењеним, како у интелектуалним круговима, тако и у центрима моћи. Пред крај живота, поново се вратио у Атину и, као управник Стое, дао значајан допринос њеном новом и снажном развитку.

Посејдоније (13551. год. пре н. .е) био је пореклом из Сирије. Настанио се на Родосу и ту остворио чувену филозофску школу коју су, између осталих, похађали Цицерон и Помпеј. Поседовао је енциклопедијско знање, а неки аутори га називају најуниверзалнијим духом кога је изнедрио Хеленизам. Био је државник, мислилац, васпитач, историчар културе, етнограф, тумач свих ствари.

Посејдонијева проучавања и списи покривају готове све науке његовог времена: математику, астрономију, физику, географију, историју и граматику.

У новој (римској) Стои најважнији представници су: Сенека, Епиктет и Марко Аурелије.

Луције Анеј Сенека (465. год.) један је од најважнији представника римске Стое. У складу са својим ставом да, ако не можемо бирати своје физичке родитеље можемо бирати духовне, слушао је: (и од њих учио филозофију): Сотиона из Александрије, киничара Деметрија, стоичара Атала и друге.

За време Калигулине владавине постао је члан Сената. Због љубавне везе са Калигулином сестром, Јулијом Лавилом, био је осам година у прогонству. Клаудије га је вратио у Рим, именовао за претора и поставио за васпитача свом сину Нерону. После Клаудијеве смрти, све док Нерон није постао цар, Римом је управљо Сенека. Тај период се често одређује као најсрећније доба Римске царевине. Нерон је касније оптужио Сенеку за учешће у завери и осудио га на смрт. Он није сачекао извршење смртне казне, него је сам себи одузео живот.

88

Сенекина дела углавном су сачувана а најпознатија су: Расправа о блаженом животу, Писма Луцилију и друга. Био је један од најплоднијих писаца у римској, и један од највећих стилиста у светској књижевности.

Епиктет (око 60140. год.) из Хијерапоља, рођен је као роб. Као роб је и дошао у Рим, у кућу Нероновог гардисте. Епиктет је у младости изгубио једну ногу и тај хендикеп је тако храбро и достојанствено подносио да је изазвао пажњу и поштовање свог господара, који га је касније и ослободио ропства. Још као роб слушао је предавања филозофа стоичара. Када је, 94. године, цар Домитијан наредио да сви филозофи напусте Рим и Италију, Епиктет се преселио у Никопољ у Епиру где је основао своју филозофску школу. Имао је слушаоце из читавог Римског царства.

Није ништа писао него је, као и Сократ, деловао само живом речју. Предавања и разговоре забележили су и постхумно издали његови ученици, под насловом Епиктетов приручник. Тај приручник, у којем је садржано Епиктетово етичко учење, у великој мери ће утицати на формирање основних хришћанских догми, посебно оних којима се оправдава тежак живот у профаном свету зарад будућег, рајског живота.

Схватање да све патње у живот треба мирно подносити Епиктет је манифестовао целог живота. Једном приликом, на пример, кад су га мучили увртањем руке, упозорио је: "Пазите, сломићете ми руку", а када су је сломили, рекао је: "Па зар вас нисам на то упозорио."

Највећи поштовалац роба Епиктета и последњи велики стоичар био је (каквог ли парадокса) Марко Аурелије (121180. год.), Римски цар. Када је Антонин Пије, његов поочим умро 161. године и он постао цар, остварио се Платонов сан о владаруфилозофу.

И заиста, поред свих невоља које су пратиле царство за време његове владавине (разна пустошења, ратови, куга, устанци и сл.), Марко Аурелије је ваљано владао и остао упамћен као један од најбољих Римских царева. Платонов идеал о филозофу као владару и владару као филозофу, остваривао је спајајући на срећан начин у себи филозофску памет, са владарском политичком и практичном вештином. Као што је тражио стриктно поштовање закона чак и током најжешћих ратних сукоба, исто тако, био је штедљив и у управљању државним финансијама.

Његова државничка улога, међутим, није погодовала развоју филозофије јер је веза између државе и Стое била прекинута. Из тих разлога је, највероватније, Марко Аурелије своје царевање осећао као огроман терет, а већину земаљских вредности сматрао је ништавним. Можда због тога и није био велики цар али је зато, свакако, био велики владар

Мада је имао све врлине и клонио се свих порока, није имао срећан живот. Личну срећу уништили су му је жена Фаустина (коју је волео, а она њега није) и син Комод својим (најблаже речено) распусним животима. Зато је у часовима самоће водио дуге разговоре са собом тражећи утеху и снагу у филозофији. Те разговоре оставио је, забележене без неког посебног реда, у спису Расправа о самом себи, у дванаест књига.

Пред крај живота Марко Аурелије је направнио кобну грешку. Уместо да поступи као његови претходници и да у споразуму са Сенатом изабере Клаудија Помпејана за свог наследника, кога је Сенат већ прогласио за најдостојнијега, управо је он, ЦАРФИЛОЗОФ, за помоћника у царевању узео свог петнаестогодишњег сина Комода, за чије ће владавине Римско царство доспети у

89

један од својих најгорих периода. Страшни и дуги грађански ратови завршени су рапуштањем Сената и увођењем војничког апсолутизма.

13.1.1.1. Стоичко учење

Стоици су од Платона преузели уобичајену поделу наука на физику, логику (канонику) и етику. Свака од дисциплина има свој посебни задатак, али само заједно могу дати одговоре на значајна питања о свету, човеку и његовом животу.

Посебно значајне прилоге (и име) дали су логици тиме што су развили логику судова и схватили смисао конклузије (закључка) и премиса. Нагласили су и значај физике (објашњава како настаје свет), али су истакли да је физика само основа, а да етика представља циљ, сврху и смисао филозофије.

За објашњавање односа између појединих дисциплина стоичари су користили и врло сликовита поређења. Тако су, на пример, филозофију упоређивали са плодном њивом на којој је логика ограда (спречава продоре и утицаје погрешних теорија), физика ораница, а етика плод који се добија од обраде њиве. Мање су били убедљиви када за објашњење истог односа узели јаје, где би љуска била логика, беланце физика, а жуманце етика.

И из ових примера произилази да су стоичари све научне дисциплине видели у нераскидивом јединству и да се, без обзира што је етика смисао и циљ филозофије, тај циљ може реализовати тек после сазнавања спољашњег света.

Према стоичком учењу, постоји један јединствени свет као материјална целина. Изван света нема ничега што би на њега деловало и усмеравало његов развој. У основи свега је материја која делује преко четири елемента (ватра, вода, ваздух и земља), кроз које све постаје. Она је пасиван принцип, али у себи садржи узроке, који ће је покренути и оспособити да делује. Узроци су, такође, материјални али су, пошто су активни, савршенији од онога у чему се налазе (материја). Тај јединствени материјални свет (јединство активног и пасивног), коме су стоичари дали име бог, судбина, пненума и сл. савршен је, један, у облику је кугле и споља окружен бесконачном празнином која је нематеријална.

Све настаје из материјалне супстанције која је ограничена и мења своја стања. У средишту лежи Земља, која је непомична и плива на води. Над водом је ваздушни свод. Сунце је чиста ватра и веће је од земље. Храни се из великог мора и потпаљује из влажних пара. Светом управља светски духпнеума (светски ум, светска душа) која све оживљава. Тај умни и вечни закон делује на свим пољима. Према том закону делује и природа која је хармонично уређена и у њој се све одвија умно и по законима. У природи нема места за случајност. Све што се догађа има свој разлог, сврху, циљ и важност. Природа је узор и норма за понашање човека. Људска душа је део светске душе и помоћу ње људи дишу и крећу се. И људски ум је део светског ума. Зато човек и може да сагледа ланац узрочно последичних веза и да у том ланцу пронађе и себе и своју судбину, али на њу не може устицати, јер у природи је све одређено и све се одвија умно и по законима.

Једино што онда преостаје човеку (мудрацу који је успео да схвати стоичку максиму: живети у складу са природом) је да мирно чека своју судбину (стоички фатализам).

90

Природа је за стоичаре исто што и бог. Изван природе ништа не постоји, те је стога она савршенство и идеал.

У етици (која је циљ и сврха филозофије), стоичари су били блиски киницима. Мудар човек прихвата нужан поредак света и живи према њему. На тај начин може се реализовати циљ и идеал стоика: живети у складу са природом света и личном природом, као делом уређеног космоса.

У односу на природу сви људи су једнаки и живе по одређеним законима космоса. Пошто је природа и умно савршенство, онда човек свој ум мора да уздигне изнад телесних пожуда и на тај начин постане слободан. Слобода је условљена сазнањем постојања света и није могућа без теоријског знања. Тај задатак реализује етика остварујући, при том, пуно јединство теоријског и практичног, јер једно без другог није могуће.

То је уједно и пут за достизање врлина којих, у стоичкој филозофији има четири: разборитост, храброст, праведност и умереност. Оно што је супротно врлинама спада у лоше ствари. Између врлина и лоших ствари, стоици остављају неважне ствари као што су: богатство, здравље, част, лепота, снага и сл. То су ствари које не спадају у врлине и према којима, пошто нити зависе нити не зависе од нас, треба бити индиферентан.

Поред врлина, лоших ствари и ствари према којима треба бити индиферентан, стоичари су разликовали и афекте. Афекти су неприродно (неумно) кретање душе и разум се мора издићи изнад њих. Четири су главна афекта: бол, страх, пожуда и наслада. Ако надвладају, онда човек постаје роб страсти, прелази у неприродно стање и губи своју слободу. Зато је Зенон тврдио да је дужност свакога да све доведе у склад са умом и тиме се уздигне изнад утицаја афеката. То је уједно и реализација стоичког идеала мудраца који је достигао врлину: "Блажен је онај који се задовољава са оним што има", односно утврђује се истина да "није сиромашан онај који мало има, него онај који жели више."

Врлину може достићи само мудрац, потпуно слободан и господар свега онога што није у складу са природом (умом). Слобода, као могућност самосталног деловања састоји се и у увиђању нужности те стога "судбина води оне који то хоће, а вуче оне који то неће".

Афирмишући идеал живљења у складу са природом и одређујући путеве за достизање тог идеала, стоички филозофи су снажно нагласили практичну страну филозофије. Филозофија је постала средство деловања, а не образовања јер је знање неопходно само за достизање аутаркеје: "Колико ћу да живим то је ствар туђе воље, али од мене зависи да то докле живим живим као човек."

У складу са схватањем природе, слободе, врлине и среће (важна је индивидуална а не колективнадруштвена срећа), стоички филозофи су први афирмисали идеју космополитизма и створили претпоставке будућих цивилизацијских токова (мудрацу је домовина читав свет, а сви људи су равноправни, робови и робовласници, Хелени и Варвари).

13.1.2. Епикурејска школа

91

Утемељивач епикурејске школе био је Епикур (341270. год. пре н. е.) са острва Самоса, а најпознатији следбеник римски песник и филозоф Тит Лукреције Кар (9855. год. пре н. е.), са делом О природи ствари.

Епикур је 307. год. пре н. е., за осамдесет мина купио једну башту у близини Дипила и ту основао своју филозофску школу где је почео сакупљати своје пријатеље и следбенике које су, због места окупљања, звали и филозофима из врта. За разлику од стоичара, припадници епикурејске филозофске школе нису били заинтересовани за бављење политиком и било какво учешће у политичком животу.

Епикур је био веома плодан писац. Његови савременици су тврдили да је написао преко триста свитака (ролникњига). Од тог големог опуса сачувано је врло мало: 3 писма, око 40 (максима) мисли, а крајем 19. века у Ватиканској библиотеци, пронађено је још око 80 максима. Ископавањем у Херкулануму, откривен је још један папирус, доста оштећен, са неколико фрагмената из Епикуровог дела О природи.

Поред споменутог списа, који је уједно био и најообимнији и садржао тридесет и седам књига, Епикур је аутор и следећих списа: О атомима и празном простору, О углу атома, О љубави, Шта треба бирати и чега се треба клонити, О правичности и другим врлинама, и др.

Био је једини ауторитет у читавој школи (потпуно различито од стоика). Говорило се да има много поштовалаца и пријатеља, више него што поједини градови имају становника. Имао је и жестоке противнике који су његово учење нападали и погрешно интерпретирали (Епиктет, на пример).

Као стоичарима, и Епикуру је узор био Сократ.

13.1.2.1. Учење

У складу са основном оријентацијом етичког раздобља, Епикур је дефинисао филозофију као "делатност која размишљањима и истраживањима остварује блажен живот", а све научне дисциплине, као и стоичари, сврстао је у канонику, физику и етику. Каноника представља увод у физику, а физика увод у етику.

Као што и њено име говори, каноника треба да припреми каноне (норме) сазнања и мерила за оно што је истинито или неистинито. Она треба да замени логику и дијалектику које је Епикур сматрао излишним, јер је хтео да слуша само глас природе. Тврдио је, такође, да математичке науке не одговарају стварности и ништа не користе. Прихватио је Демокритову теорију сазнања и то само њен материјалистичкосензуалистички елеменат. Није одбацио вредност чулног опажања нити придавао значај логичким операцијама којима се превазилази просто опажање.

Три су основна мерила за истину: 1. чулно опажање,2. пролепса, тј. слика којој је претходило опажање и3. осећања.Као и Демокрит, и Епикур је чулно опажање објашњавао кроз теорију

сличица. О истини и неистини не одлучује ум, него чулна опажања, јер "ако се

92

будеш борио против свих чулних опажања, неће ти остати ништа на што се можеш позвати при оцењивању оних опажаја које проглашаваш за лажна." Варке и заблуде немају своје порекло у чулима, него у томе што ми исказе чула неправилно тумачимо, не заснивајући своје суђење на чулним подацима. Сазнање истине темељи се на искуству, то је апостериорна истина, односно то је истина после искуства.

Цео процес сазнања има материјалистичкосензуалистичко обележје: полазиште сазнања је објективна стварност. Кад спољашњи предмет у нашој свести изазове слику као свој одраз, слика не ишчезава одмах, него остаје, а сазнање се упоређује са осталим сликама. Индивидуалне црте слика, које су се понављањем опажања задржале у памћењу нестају, остају само оне које су заједничке свим сликама. То је у ствари п р о л е п с а или општи појам као друго мерило истинитог и лажног. Истина се, према томе, састоји у слагању наших мисли са објективном стварношћу коју уочавамо путем чула.

О с е ћ а њ е је треће мерило за утврђивање истинитог и лажног и нужан ослонац Епикурове теорије блаженства. Ако је задовољство (тј осећање сагласно са природом) мерило за оно чему треба тежити, онда је бол (тј осећање супротно природи), оно чега се треба клонити да би били срећни.

13.1.2.2. Епикуров атомизам

Епикурово учење о пророди произашло је из етичке тежње да се сазнањем природе и разумним животом човек ослободи жеља и превлада страх од смрти и богова који је утемељен на незнању и предрасудама. Немогуће је ослободити се страха од најкрупнијих животних питања, писао је Епикур, ако не знамо природу свемира, него се крећемо у нагађањима митског обележја. Без познавања природе није могуће доспети до правих радости.

Своје учење о природи Епикур је ослонио на своје претходнике, посебно на Демокритов атомизам и његово учење о атомима и празном простору. Полазни став тог учења јесте да ништа не постаје ни из чега; иначе би све настајало из свега, јер не би требала никаква семена. Свет се састоји из атома и празног простора у коме се атоми крећу. Постоје три врсте кретања атома: природно (сви атоми због тежине пропадају кроз празан простор), насилно (узрок овог кретања је међусобно сударање атома) и скретање (за разлику од Демокрита, Хераклита и стоика, Епикур је сматрао да није све одређено безусловном нуждом, него су могући и случајеви који се дешавају без узрока, односно неки атоми могу, тек тако, слободно скренути деклинирати). Атоми, тврдио је Епикур, нису последњи састојци материје, него су то пунктуални миними из којих се састоји атом.

Епикурово учење о слободном скретању атома (деклинација), отворило је многе претпоставке и понудило перспективу могуће слободе за човека.

13.1.2.3.3 Етичко учење

Епикурово етичко учење, бар према оном што је сачувано, није систематски изложено и више је скуп мисли нанизаних без неког посебног реда.

93

Њима је он аргументувао основно полазиште своје индивидуалистичке етике з а д о в о љ с т в о п о ј е д и н ц а и сврху којој тежи свако природно биће б л а ж е н ж и в о т.

Као што се атоми узимају за основу свега постојећег (у његовом учењу о природи), тако се и појединци и њихово деловање узимају као основна сврха етичког учења. Признавао је само једну вредност којој човек по својој природи тежи, а то је осећање задовољства, и само једно право зло од кога човек бежи, а то је осећање бола.

То је основни мотив због чега и млади и стари треба да се за баве филозофијом. Једни да би се у старости подмладили добрима, радујући се ономе што је прошло, а други да истовремено буду и млади и стари и без страха од онога што ће доћи. Из тога се може извући закључак да постизање правог, трајног задовољства иде преко знања о томе како да се избегне бол, како телесни тако и душевни.

Телесни бол се избегава одржавањем доброг здравља, а добро здравље умереношћу у јелу, пићу и свему осталом. Епикурејац је зато посебно увежбавао свој осећај за праву меру и био велики зналац у избору свега онога што је доносило права чулна задовољства.

Душевни бол се избегава знатно теже и да би се то постигло захтева се потпуно познавање природе. Основни узроци за појаву душевног бола су страхови (страх од бога, страх од смрти, предрасуде и сл.).

У писму Манекеју (главни сачувани спис у коме је Епикур изложио своје етичко учење), он каже да се богова не треба плашити јер они живе у међусветовима, засићени, срећни, мирни и без неког посебног интереса за оно што се дешава у нашем свету. Богови постоје, каже Епикур, али нису онакви каквим их људи представљају, јер онакви каквим их замишљају они не могу постојати. Није безбожан онај ко пориче постојање богова светине, него онај ко боговима приписује оно што светина о њима мисли.

Такође, треба се навикавати, говорио је Епикур, на мисао да се нас смрт ништа не тиче. Док смо живи смрт нас се не тиче, а кад смрт дође, нас неће бити, дакле, опет нас се не тиче. "Смрт се се не тиче ни живих ни мртвих, јер живе не додирује, а мртви не постоје више. Велика светина, додуше, час избегава смрт као највеће зло, а час је тражи као престанак невоља у животу. Мудрац, напротив, нити живот одбацује, нити се боји смрти. Јер нити му је живот на досади, нити сматра да је смрт неко зло. Као што при избору јела не узима просто већу количину, него оно што му је најпријатније, тако он и време не ужива оно које је најдуже, него оно које му је најпријатније... Треба упамтити да будућност није ни сасвим у нашој власти ни сасвим изван наше власти. Онда је никад нећемо очекивати као нешто што ће се поуздано догодити ни очајавати над нечим што се неће догодити".(50)

Такоће, тврдио је Епикур, треба водити рачуна о томе да постоје две врсте пожуда:

1. природне, од којих су једне нужне (глад на пример), а друге само природне и ненужне (вино на пример). Од нужних пожуда, једне су неопходне за блаженство, друге за телесну пријатност, а треће за сам живот, и

2. ништавне, неприродне и ненужне пожуде (слава и новац, на пример) које треба елиминисати.

94

Када реализује природне, а елиминише ништавне побуде, човек не осећа ни бол ни страх и у стању је задовољства које је почетак и крај блаженог живота.

Али кад кажемо да је задовољство сврха живота, писао је Епикур, "не мислимо тиме на уживања облапорника и на она која се састоје у самом уживању, као што многи мисле који то не знају... или који нас наопако схватају, него мислимо на стање у коме је тело без болова, а душа без узнемирења. Не теревенке и буран живот, ни уживање с лепим дечацима и женама, ни уживање у рибама и свега онога што пружа богата софра све то чини живот пријатним, него трезвено размишљање које испитује разлоге за свако одабирање и избегавање и растура мишљења из којих највише настаје узнемирење у души".(51)

У складу са учењем, Епикур је окончао и свој живот. Ушао је у каду са топлом водом, са чашом хладног вина у руци и рекао: "збогом пријатељи моји и сећајте се мојих учења".

Филозоф који је знање прогласио највећим задовољством, природу тумачио на природан начин и тврдио да је она сама себи потпуно довољна, имао је злу судбину да у временима која су долазила, буде проглашен за теоретичара који је телесно задовољство у најанималнијем облику прогласио за једини и основни филозофски принцип.(50) Епикур, Основне мисли, Култура, Београд, 1959, стр 1.(51) исто, стр. 26.

Његов најславнији следбеник, Тит Лукреције Кар, својим делом О природи ствари, утро је пут за потпунију оцену и коначно утврђивање става да је Епикур својом филозофијом покушао да разреши суштинске проблеме човека у свету у коме је живео, сматрајући, при том, да се човек може издвојити из заједнице и достићи онај ниво трезвеног мишљења који ће му, уз задовољавање природних пожуда, омогућити да достигне блаженство, миран и непомућен живот.

13.1.3. Скептичка школа

Филозофија скептицизма је (на неки начин) потпуна негација целокупне претходне филозофије јер је тражила потпуно нове претпоставке на којима би се изградила нека нова филозофија и нови начин филозофирања. Од свеопштег оптимизма и уверења да се све може сазнати и свему дати права мера и ваљано објашњење, скептичка филозофија није прихватила ништа. Скептици су тврдили да није могуће постојање било каквих поузданих знања нити различитих мишљења о истим стварима, где би нека мишљења имала предност у поређењу са другим.

Оснивач скепптичке филозофске школе је Пирон (360270. год. пре н. е.) из Елиде. Био је најпре сликар, а када је Александар Македонски пошао на исток, он се придружио том походу и са македонском војском стигао све до Индије. У Индији се упознао са гимнософистима, индијским аскетама и филозофима. Када се вратио у родни крај, отворио је филозофску школу на чијем челу је био све до смрти.

95

И Пирон није ништа писао, а о његовом раду и учењу податке су оставили следбеник Тимон и Диоген Лаертије који је забележио како је Пирон учио да ништа није ни лепо ни ружно, ни правично ни неправично; и једнако у свему важи став да ничега нема истинитог, и да се све што људи чине дешава само на основу претпоставке и навике, јер ни једна ствар није више оваква него ли онаква.

Пиронов ученик био је Тимон (325235. год. пре н. е.), плодан писац и песник. Поред осталог, написао је Ругалице којима је, као скептичар, исмејавао све претходне филозофе, осим Ксенофана. Тврдио је да је тачна само Пиронова филозофија.

Од каснијих скептичара познати су Енесидем (први век шре н. е.) из Кнососа са Крита и СекстЕмпирик (око 200. нове ере) из Александрије, лекарфилозоф који је, поред осталог, написао и "Пиронове основе" из којих и сазнајемо садржај скептичке филозофије.

13.1.3.1. Учење

У свом учењу скептици су увек приказивали две стране једног истог предмета. У принципу то је добро, јер садржи могућност развоја мишљења уопште, обезбеђује потпуније разматрање и сигурнија решења.

Скептици су, међутим, у испитивању само наводили различита мишљења и, због противуречности у њима, увек се уздржавалаи од властитог суда а, истовремено, сами нису вршили никаква истраживања на основу којих би дошли до одговарајућих тврђења. На тај начин, скептичка филозофија је добила функцију негирања читаве претходне филозофије, третирајући је као једнострану и догматску.

Циљ скептичке филозофије исти је као код стоика и епикурејаца и усмерен је на то да човек постигне свој душевни мир. Да би достигао душевни мир, скептички филозоф ће поступати врло опрезно и сваком тврђењу супротставиће једнако противтврђење. Он никада неће рећи да је нешто овакаво или онакво, већ ће само рећи како се њему чини, а у најбољем случају, рећи ће можда или вероватно ("да је мед сладак одбијам да тврдим али да ми се чини сладак, то гарантујем" говорио је Пирон, односно "жена која има млеко, вероватно је родила").

На овај начин, скептици су само радикализовали релативизам софиста и дали му нове садржаје. Они су и формулисали десет начинатропа(52) помоћу којих је скептик оправдавао своје уздржавање од било каквог суда и увиђао да су теза и антитеза (свако "за" и "против") увек у равнотежи.

Ми не можемо доћи, тврдили су скептици, ни до какве сигурности, не можемо сазнати какве су ствари по себи и зато је једино могуће отпочети суд са вероватно је (Сократ је тврдио: "Знам да ништа не знам", а Пирон: "Како он може знати да ништа не зна"?).

Увиђање релативности у знању доводи мудраца до сумње (скепсе), а она до уздржавања од изрицања било каквих судова. То није недостатак него предност јер онај који је опредељен узнемирен је, а онај који је равнодушан није.

Последица уздржавања јесте душевни мир (атараксија), јер је скептички мудрац, уздржавајући се, избегао могућност да учини грешку. Зато

96

је и могао тврдити да скепса не води песимистичком, него оптимистичком закључку.

Као што се није опредељивао у питањима сазнања, мудрац (скептик) није се изјашњаво ни у деловању. Деловао је конформистички, покоравао се обичајима средине, али без икаквог уверења да ли је нешто по природи добро и лепо или не (Пирон је, једном приликом, видео човека како се дави у мору и није покушао да му помогне. Његови следбеници су оправдали такав поступак тврдећи да је у складу са скептичким учењем. Приликом шетњи, уз Пирона је увек било неколико пратилаца да би му спашавали живот јер он сам се, у складу са својим учењем, никада не би склонио испред коња или кола, на пример).

(52) Првим тропом потенцира се разлика између живих бића, због чега она имају различите начине сазнавања. Соколови, на пример, имају најоштрије очи, а пси најоштрији њух. Наводи се пример из Хомеровог дела "Одисеја", када Одисеја, после двадесетогодишњег одсуствовања од куће, приликом повратка, нико од укућана није препознао, осим пса Аргоса који је од превелике радости угинуо. Испада, тврдили су скептици, да је пас паметнији од свих људи. Зато не мора бити најмеродавније оно што се нама чини.

Другим тропом истиче се разлика међу самим људима, због чега они немају исте сазнајне способности. Неком је на сунцу пријатно, другом је вруће итд.

У трећем тропу говори се о различитом уређењу чулних органа једног истог човека. Ако гледамо слике, на пример, приметићемо на њима удубљења и узвишења, али то за чуло опипа нема никакав значај, јер ћемо слику опипати као равну површину.

Четврти троп се бави околностима у којима нешто опажамо (здравље, болест, сан, будно стање, страх, узраст итд.). Један исти предмет човек другачије опажа у зависности да ли је то у детињству или зрелом добу, здрављу или болести, кретању или мировању и сл.

Петим топом наводе се разлике у опаженом које долазе због удаљености предмета и места (иста кула, посматрана из даљине чини се малом, из близине великом; весло је у води преломљено, у ваздуху право; исто тело у води је лакше, а у ваздуху теже и сл.).

У шестом тропу се говори о различитим примесама које учествују у оном што се појављује. Предмети који треба да се посматрају нису никад одвојени, већ увек помешани са другим стварима, тако да се, у најбољем случају, суд може односити на мешавину, а не о предметима у њиховом чистом облику (исти тон другачије звучи на отвореном простору него у некој малој и затвореној просторији, на пример).

Седмим тропом се показују разлике које настају као последица квантитативних и квалитативних односа (зрно песка је тврдо, а шака песка мекана; вино у умереној количини користи телу, а у великим штети итд.).

Осми троп говори о релативности свих појава и опажања. На то утичу растојања, различити положај и просторни односи (сунце које је велико, на пример, појављује се као мало због своје даљине).

У деветом тропу се говори о појавама које на човека делују јер их не види често (више се чудимо комети него сунцу, јер сунце виђамо сваки дан, а комету не; земљотрес не узнемирава на исти начин оне који га први пут доживљавају и оне који та искуства имају од раније; колико се човек диви мору кад га први пут види, итд.).

Десети троп говори о различитим обичајима, законима, веровањима, навикама, филозофским утицајима и сл. Нема ничега што би важило за све (Етиопљани, на пример, тетовирају децу, а Грци не; у Египту се могу женити сестрама, а у Грчкој је то забрањено, итд.).

97

Из свих ових примера види се, закључили су скептици, да нам се исте ствари појављују различито и да зато не можемо рећи какво је нешто по природи, већ само како се оно појављује у односу на наш начин живота, закон или обичај. Зато се треба уздржавати од изрицања било каквих судова, јер немамо никаквих аргумената којима би једне судове проглашавали истинитима, а друге лажнима.

13.1.3.2. Осврт

Без обзира што се супротстављала сваком догматизму и снажно истакла потребу критичког преиспитивања свих вредности, скептичка филозофија представља суморан крај грчке филозофије и последица је недостатка самопоуздања и стваралачког полета. Клонуће духа, резигнација, индиферентност према свему, негирање вредности човековог друштвенопрактичног деловања и мисаоног стваралаштва, указује да скептички филозофи нису истраживали свет као објективно постојећи, него су остали само код свог привида о том свету.

13. 2. Религиозно раздобље хеленистичкоримске филозофије

13.2.1. Новоплатонизам

Овим именом означавају се многа филозофска стремљења која су настала и развијала се у периоду од трећег века пре н. е., па све до краја античке епохе, односно до почетка средњег века.

Док су филозофски системи хеленизма били резултат реалног схватања света и природе и проистицали из грчког погледа на космос, свет и положај човека у њима, филозофија новоплатонизма супротна је таквој оријентацији. Неоспорно је да су прва новоплатоностичка стремљења, као покушај буђења новог интереса за Платонову филозофију, наставак традиције хеленске филозофије. Према хришћанству, које је било у пуној експанзији, имали су у почетку индиферентан, готово равнодушан став. Такав став је временом напуштен и филозофија новоплатонизма завршила је у мистици, третирајући човека као биће које треба да се уздигне до бога.

Најважнији представник новоплатонистичке филозофије био је Плотин (204270. год.) из Ликополиса у Египту. Филозофијом је почео да се бави од своје 28 године, слушајући предавања у Александрији. Од свих предавача највише је ценио Амонија Сакаса, оснивача новоплатонистичке филозофије. Пошто Амоније није забележио своје учење, остала је непозната садржина тих предавања и колики је био његов утицај на Плотина који је у тој школи провео једанаест година.

У жељи да упозна и оријенталну филозофију, Плотин се прикључио пратњи цара Гордијана ИИИ, који је ратовао против Персијанаца. Од тог путовања није било никакве користи јер је после цареве погибије морао одмах да

98

се врати. Отишао је потом у Рим и 244. године отворио филозофску школу у којој је предавао двадесет и шест година и стекао велики углед и славу.

Плотинов савременик и ученик, Порфирије, који је написао неку врсту Житија Питагориног, описивао је свог учитеља као аскету који презире своје тело и повремено запада у најдубље медитације и екстазу у намери да на тај начин постигне јединство свога ума и своје душе, са светским умом и светском душом.

Има података да је Плотин уживао велико поверење императора Галијана од кога је добио дозволу за оснивање филозофског града Платонополиса, на рушевинама једног града у покрајини Кампањи. Плотинова намера била је да се Платонополис организује као република и да му устав и друштвено уређење буду управо онакви кавим их је Платон замислио у свом делу Држава. Нема поузданих података о узроцима који су спречили остварење те замисли. Постојале су претпоставке да су то учинили људи из цареве пратње, уплашени од могућег Плотиновог успеха. То је уједно био и последњи покушај практичне реализације Платонове визије идеалне државе.

Плотинове монологе средио је и припремио за објављивање поменути Порфирије, поделивши их у шест књига, са по девет поглавља. Због тога је дело и добило назив Енеаде" (Деветице), а објављено је на грчком језику.

13.2.1.1.Учење

Плотин је добро познавао претходну филозофију, нарочито Платонову и Питагорину. У својим предавањима користио је и учења Аристотела, стоика и перипатетичара. Пошто је то био и период незадрживог похода хришћанства, Плотин је са својом школом представљао античку опозицију новом религиозном покрету. Порфирије је забележио како је у тој школи написано много списа против хришћана.

Иако је настојао да у складу са хеленистичким токовима у филозофији објасни настанак света, космоса и положај човека у њима, Плотин није могао да се у потпуности одупре утицајима свога времена који су били потпуно другачији него у епохи хеленизма. За разлику од хеленистичких филозофа, који су решење питања положаја човека тражили на земљи, Плотин је тврдио да је права вредност човековог живота изван овог света.

Плотиново учење се тешко разуме и увек постоји могућност да се неки његов део погрешно растумачи. Ипак, може се одмах утврдити да је и за њега највећа загонетка било оно што је Платон писао о једном и мноштву.

Ту законетку Плотин је решио тако што је закључио да се то једно у људској мудрости треба представити негативним одредбама. Најпре треба да се дефинише шта оно (једно) није и шта не може бити, па се тек онда може дати одговор шта то једно јесте. О једном се, тврдио је Плотин, најпре мора рећи да је оно немисливо, несхватљиво, неизрециво и непостојеће. Једноставније, једно је с оне стране свега што постоји.

Немисливо и несхватљиво је зато што ми мислимо и схватамо помоћу појмова и раздеоба појмова на родове и врсте, а једно није нити појам нити категорија.

99

Неизрециво је зато што се може именовати само оно што је по рангу вредности ниже од њега и што се, као такво, налази у свету постојећег, а једно је с оне стране свега што постоји.Зато се може говорити само "О" њему као о не постојећем, што

никако не значи рећи "О" њему као да је ништа. Овако схваћено Плотиново једно може се, најпростије речено, једино упоредити са врхунским добром.

Плотин је једно описивао као искон из кога све друго извире, испољава се на неки начин и добија свој спољашњи изглед.

УМ (НУС ) је оно што је, по својој суштини, најближе једном. У њему се налазе све Платонове идеје (не само оне највише). Нус је довршено (апсолутно) знање коме људи могу само да теже и да га остварују корак по корак.

ДУША КОСМОСА следећа је нижа инстанца. Она је нетелесна и недељива и исто је што и природа (физис) у којој се налазе она семена која дају све природне родове и врсте и сва појединачна жива бића. Та семена су припадници стоичке филозофске школе означавали својим изразом "сперматикои логои".

МАТЕРИЈАЛНИ СВЕТ представља најнижу иснстанцу свега постојећег. Једни делом то је нешто као Аристотелова материја (хиле) из које су састављена сва жива бића, а другим делом то је Аристотелова прва супстанција, која сама по себи нема никакав облик и представља само потенцијал који ће се активирати када поприми форму. Материјални свет је у Плотиновом учењу представљен као друга крајност, насупрот једном и најближе оном ништа.

Сликовитије, материја је потпуна тама насупрот најблиставије светлости једног. Ту је животна снага једног дошла до свог краја.

Како се може сазнати једно?Једно је пре свега мисаона претпоставка постанка и уређења света. Као

такво, оно није предмет знања, него само тренутног гледања, као остварење личне моћи у постизању властитог савршенства. На тај начин филозофија је утврдила да постоји нешто што она не може сазнати, јер једно се, као такво, не може одредити било каквим подацима.

Постоји, дакле, мишљење да једно постоји, али какво оно јесте, то се не може исказати. Једно се не може сазнати умним путем, него само посматрањем душе. То је стање излажења из самог себе, екстаза са којом се једино може постићи идентитет са једним.

У процесу сазнавања једног (као последица слојевитости ствари), постоје два пута:

1. један пут је метафизика. То је пут исијавања од једног (преко ума (нуса), душе космоса па до материјалног света), односно то је силазак од једног ка мноштву, ка првој супстанцији;

2. други пут је етика. То је пут повратка ка једном, пут успона и превладавања зла. Пошто ни знање ни мишљење не могу обухватити једно, нити се о њему може говорити и писати, њему (једном) може се приближити само екстазом. То је такав пут који отпочиње тек у часу кад човека напусти све оно што се може назвати спољним светом. Тада он (човек), у стању потпуне мистичне екстазе, почиње своје приближавање ка њему пра једном.

Оваквим ставом Плотин је сопштио и свој идеал човека који постаје бог, односно бога који се остварује у човеку.

100

Плотинови следбеници (Порфирије, Јамблих, Прокло, Симликије, Хипатија, Калцидије и други), нису у свему следили свога учитеља.

Непосредни настављач Плотинове филозофије, Порфирије (233304. год.), поред новоплатонистичке филозофије, изучавао је и проблеме логике. Његов Увод у Аристотелове категорије, у којем обрађује пет основних појмова (род, врсту, разлику, особину и акциденције), после превода на латински језик, извршио је велики утицај на логичке расправе у Средњем веку (проблеми универзалија). Основно питање које је поставио (није се, међутим, потрудио да на њега и одговори, јер је сматрао да то не спада у увод), гласи: да ли су родови и врсте нешто стварно или почивају само на нашим представама, затим да ли су телесни или не, односно да ли постоје независно од појединачних предмета или су везани за њих?

Порфирије је био познат и као велики противник хришћанства. Против хришћанског веровања написао је критику у петнаест књига које су представљале значајан тероријски допринос за сазнавање аргумената антихришћанског расположења тога времена. Реакција цркве била је оштра и сва његова дела су спаљена 435. године. На тај начин изгубљен је увид у прву стручну критику Библије.

Порфиријев ученик, Јамблих (умро је око 330. године), отворио је новоплатоностичку школу у Сирији. Познат је по својим коментарима за нека Платонова и Аристотелова дела. Аутор је и неке врсте каталога у коме су наведена имена свих питагорејаца. Настојао је да Плотиново једно што више удаљи од овог света уводећи међуфазе и у њима мноштво демона и анђела. Као и његов учитељ, и Јамблих је аутор дела која су критична према хришћанству.

Јамблихови ученици су новоплатонистичку школу основали у Пергаму (Мала Азија). У тој школи дошло је до изражаја и учење о теургији (чудотворству).

У Атини, новоплатонизам је достигао највећи домет са филозофом Проклом (410485 год.). Он је био управник (Схоларх) Академије у последњем раздобљу њеног постојања. Писао је коментаре о Платоновим делима, а прославио се тумачећи дијалогеТимај, Држава, Парменид и Кратил.

Прокла је заменио извесни Дамаскије. За време његовог управљања Академијом стигао је Јустинијанов Декрет (529. године) којим је забрањен њен рад.

Посебно место међу последњом шесторицом истакнутих учитеља филозофије у Атини, заузима Симликије из Каликилије (шести век). Постао је познат као коментатор Аристотелових дела и писац који је текстове предсократовских филозофа оставио за потомство.

На латинском подручју, средином четвртог века, Калцидије је превео са грчког на латински језик делове Платоновог дела "Тимај" и написао свој коментар уз превод. Захваљујући тој чињеници (или случајности), Платон је вековима на латинском подручју био познат искључиво као писац тог дела.

Новоплатонистичке школе су, мање или више, биле противници хришћанства. Настојале су да обнове не само интерес за Платонову (и грчку филозофију уопште), него и за грчки политеизам. Хришћани нису били толерантни према таквим активностима па је Јустинијанов Декрет само врхунац таквог схватања. У Александрији је, на пример, у марту 415. године, група острашћених и фанатичних хришћана, на наговор александријског бискупа,

101

каменовала и усмртила Хипатију, женунаучника и значајну личност тога доба. Хипатија је држала предавања о Платону и Аристотелу, а била је и аутор значајних математичких и астрономски дела. Истовремено, била је тако сјајан говорник да су многи посетиоци долазили у Александрију само да би њу чули. За време њених предавања људи су се окупљали и на улици јер није било толико велике учионице у коју би стали сви они који су желели да је слушају.

Хришћанска црква је, много година касније, прогласила Хипатију светом великомученицом.

13.2.2. Патристика

Појава хришћанства

Хришћанска религија и прва хришћанска теологија своје постојање утемељују у епохи хеленизма, али су им корени много дубљи и допиру све до профане и сакралне историје јеврејског народа и њихове вере у долазак месијеспасиоца.

Појава хришћанства несумњиво је преломна појава у историји Запада по којој је он касније, између осталог, рачунао и време. Сам хришћански култ почео се уобличавати у првом веку наше ере артикулацијом веровања у спасење и вечни загробни живот. Настајање таквог веровања резултат је тешког живота највећег броја становника тадашњег римског царства и губитка наде да се тај живот може побољшати.

Верска утеха заменила је оно што је недостајало у стварном животу. Идеја о спаситељу није била актуелна само код Јевреја, него и на свим оним просторима где се тешко живело и где су покорени, обесправљени (и сви они без наде), очекивали неко чудо које ће их спасити.

Прича о Богочовеку, који је пореклом јеврејин и страдао у Јудеји, проистекла је, највероватније, из чињенице да су само Јевреји имали монотеистичку религију и да су, истовремено, били принуђени да подносе брутални терор римске власти која је желела да им наментне и властита религиозна уверења. Јевреји су идентификацијом својих националних интереса са вером у једног свемогућег бога Јехову, дали јасну предност тог облика веровања у односу на све друге. На тај начин могли су постати узор и другим покореним и обесправљеним народима који су тражили спас у религиозном животу.

Хришћанско веровање, које се је обликовало вековима, проистекло је из приче о распетом богу, а његови проповедници дали су хришћанском богу наднационални (цивилизацијски) смисао, полазећи од од најболнијег и најзначајнијег питања људског рода, тврдећи да су сви људи пред богом једнаки.

13.2.2. Прве хришћанске организације

102

Прве хришћанске заједнице организоване су на принципима заједничке производње и потрошње, односно укидања приватне својине. Питању једнакости свих припадника заједнице придавана је највећа пажња. Ишло се толико далеко, да су се приликом сваког обедовања мењале особе које су делиле храну да не би, којим случајем, пале у искушење и себи доделиле више. Писци Јеванђеља наводили су Христове захтеве својим богатим присталицама да све своје продају и дају сиромашнима, јер тешко богатима који мисле само на себе. Наводи се и тврдња да ће пре камила проћи кроз иглене уши него што ће богаташ ући у рај и да то није чудно, јер управо је Исус дошао са задатком да сиромашнима јави лепу, радосну, добру (јеванђеоску) вест о спасењу и срећном рајском животу.

Идеја о једнакости међу људима била је у потпуној супростности са душтвеним уређењем и представљала је реалну опасност за стабилност Римског царства. Ако се има у виду и захтев хришћанских заједница да њихови припадници престану са учешћем у већини (посебно култних) државних активности, онда је јасна сва жестина и бруталност којим су се римски владари обрачунавали са својим хришћанским поданицима. Спас од паганске суровости и сигурне смрти, хришћани су тражили испод земље, у километарским катакомбама (тунелима) где су живели и сахрањивали своје мртве (власт није дозвољавала сахрањивање мртвих, већ само њихово спаљивање). Вековима су тако живели и, како многи кажу, испод земље су освајали Рим.

Заједнице организоване на тим принципима, међутим, нису могле дуго опстати јер се више трошило него што се производило, а било је и много више сиромашних који су требали узети, него богатих који су могли дати. Јавио се зато нови императив, да се и богати придобију за хришанско веровање. Да би се богати придобили и утопили у хришћанске заједнице, морало се приступити кориговању основних догми којима су се изражавале тежње само сиромашних, док су богатима нудиле проклетство и вечне патње.

Тај нимало лак задатак, уз све потешкоће, обављен је прихватљивим изменама текстова у којима се сада тражило од добрих хришћана да слушају своје господаре, да буду одани власти јер је она од бога дата, односно да дају богу божје, а цару царево. Створена је и нова догма према којој није важно како верник живи, него да ли се покорава цркви. Врата за улазак богаташа, властодржаца и других виђенијих људи, била су широм отворена.

Наглашавањем обавезе свих да служе богу и да се при том не буне због свог положаја, проповедници хришћанства одустали су од захтева да су сви људи једнаки пред богом и догме према којој ће пре камила проћи кроз иглене уши него што ће богаташ отићи у рај, односно угасилси су сваку наду да може доћи до значајнијих побољшања услова живота за најсиромашније у овом (профаном) свету.

Једино што онда преостаје је вера у вечни живот и благостање у божјем (сакралном) свету, као надокнада за све патње у долини суза (како хришћански проповедници најчешће називају овај свет).

13.2.2.2. Признавање хришћанства

Повећавање броја верника условило је формирање једне нове организације, цркве, која је, поред осталих, имала обавезу да и теоријски

103

(филозофски) уобличи све хришћаске догме и успостави сарадничке односе са државом. Од својих верника црква је захтевала слепу послушност, веру, борбу и упорност. Свака жртва у славу вере била је истицана као сигуран улог за награду после смрти.

Неколико битних услова за промену положаја хришћана у римском царству већ је било испуњено. Хришћански проповедници више нису инсистирали на једнакости свих грађана. Захтевајући од својих верника да буду лојални властима (да плаћају порезе и друге дажбине, поштују наредбе власти и сл.) и свој положај прихвате као божју вољу, отворили су могућност и богатима да постану хришћани.

И саме прилике у Римском царству (борба против устаника, других народа који су наваљивали на границе царства, неопходан увоз страних производа због запуштености властите привреде, и сл.) погодовале су промени, односно побољшању положаја хришћана.

Када је цар Константин, Миланским Едиктом из 313. године, изједначио хришћане са осталих религијама унутар царства, извојевана је прва велика хришћанска победа. Битка је добијена Едиктом цара Теодосија из 391. године, којим је хришћанство проглашено званичном (државном) религијом Римског царства. У вековима који су долазили, хришћанска црква је, прогоном свега онога што није у кладу са њеном вером, уместо прогоњеног постала жестоки прогонилац, уништавајући при том, у име вере, не само највеће умове на подручју науке и уметности, него и читаве народе и цивилизације. И у самој цркви долазило је до сукоба који су кулминирали великом шизмом 1054. године и њеним цепањем на Источну (православну), са седиштем у Цариграду, и Западну (католичку), са седиштем у Риму. Унутар православља даљи раскол настављен је стварањем аутокефалних (самосталних) цркава (Руска, Српска, Бугарска, Грчка итд.).

У католичанству, реформација је, стварањем протестантизма и других реформаторских праваца и секти (почетком шеснаестог века), срушила неприкосновену централизовану власт римских папа.

13.2.2.3. Филозофско уобличавање хришћанских догми

Када је почела да изграђује своје филозофско учење, црква је увидела да то није могуће без учешћа дотадашње филозофије. У хришћанским светим књигама није било ничега што би указивало на могуће филозофске садржаје, изузимајући Откровење Јованово, настало (вероватно) крајем првог века нове ере, чији аутор је имао нека знања из филозофије и у којем, поред осталог, стоји: "У почетку беше логос, и логос беше у бога, и бог беше логос", а потом: "Логос постаде тело и усели се у нас пуно благодети и истине; и видесмо славу његову, славу, као јединороднога од оца". Затим се каже да бога нико није видео, а да га је најавио једнородни син, из чега произилази да је Исус отелотворени логос и да је преко њега бог постао видљив људима. Тог видљивог бога људи су, међутим, усмртили и разапели на крст јер, по јеврејском закону, онај који себе назива сином божјим, мора бити осуђен на смрт. Јевреји су Исуса и осудили на смрт зато што су били убеђени да је он обичан човек. Истог убеђења био је и управник Јудеје, Понтије Пилат, који је изводећи Исуса пред јеврејске старешине изговорио следеће речи: "Ево човека" (Ецце хомо).

104

Апостол Павле је, на пример, (познат је по својим посланицамаписмима у којима се обраћао свима, Јеврејима, Римљанима, Хеленима..., а која су касније постала саставни део Новог завета), тражио потпуно одбацивање филозофије. У Посланици Колошанима тражио је следеће: "Браћо, чувајте се да вас ко не зароби филозофијом и празном преваром, по казивању човековом, по казивању света, а не по Христу".

Истовремено, противници цркве служили су се филозофијом у својој борби против ње и задавали јој тешке ударце. Платоничар Келс (Целсос) је око 178. године написао спис којим је подвргао критици основне хришћанске догме. Књига је изгубљена али је садржај једним делом познат из полемике коју је протиив њега ("Цонтра Целсум") водио један од оснивача патристике, Ориген. За Келса, хришћанско учење је само отпад од јеврејства, а неки основни хришћански садржаји фалсификати су грчке филозофије и прерађене основе персијске религије. Зато је црква и учинила напор да религиозне садржаје који су већ постали предмет мисаоног истраживања филозофски уобличи, а самој филозофији одреди нефилозофске садржаје.

Претеча такве оријентације хришћанске цркве био је Филон из Александрије (због свог јеврејског порекла називан Филон Јудејски), који је настојао да повеже Стари Завет са грчком филозофијом. Он је добро познавао филозофију и то своје знање покушао је да искористи тако што је у библиским текстовима проналазио скривена значења и повезивао их са грчком филозофијом. Тврдио је да су многи грчки филозофи (Хераклит, Парменид, Питагора, Платон и други) били под утицајем Мојсијевих светих књига. Питање праоснове свега постојећег, које је задавало толике муке свим претходним филозофима, Филон је решио врло једноставно и утврдио да то праисконско једно није ништа друго до невидљиви, недокучиви и неизрециви Јехова. Он, Бог Јехова, недоступан је било каквом рационалном сазнању и сазнању уопште. Пут ка њему је екстаза (екстазис = бити изван себе), занос, стање мистичне љубави, којом се једино и (уз посебан дар) може приближити Богу. Родоначелник латинске патристике(53) заједничког назива за учење хришћанских писаца (црквених отаца) старог века, које је касније прихватила хришћанска црква, Тертулијан (160220. год.), нагласио је потпуну супериорност хришћанских осећања над филозофијом. Приступио је хришћанству као четрдесетогодишњак. Својом апологијом хришћанства, Тертулијан је настојао да римљане увери како је хришћанска религија боља од других, а да хришћански верници нису отпадници од друштва и носиоци свих несрећа које су га сналазиле.

Негативан став према филозофији Тертулијан је изложио у свом делу Апологетикус (Бранилац): "Шта имају заједничко филозоф и хришћанин, ученик грчке и ученик неба, трговац славом и спасилац душе, делатникна речима и делатник на делу, разоритељ и градитељ, пријатељ и непријатељ заблуде, онај ко искривљује истину и онај ко истину објављује и обнавља, крадљивац истине и њен чувар"?, или, "сваки припрости занатлија, хришћанин, ближи је богу од самог Платона".

Тврдио је да филозофија заслужје одбацивање и због тога што може да доспе само до онога што је људском уму схватљиво али не и до онога што је несхватљиво за људски ум и што превазилази границе световне науке. У складу са таквим размишљањима записао је следеће:

"Син божји је разапет не стидимо се тога јер је то срамота;

105

Син божји је умро верујемо у то јер је то бесмислено: а сахрањен, васкрснуо је то је истинито јер је немогуће". Овај став, у сажетом облику, постао је чувен као Тертулијанова максима:

"верујем јер је апсурдно". Иако се ту и тамо позивао на филозофе, посебно стоике и њихово учење о логосу (који је за хришћане исто што Син божји), или духу (уму), који зрачи из највишег суштаства и који је у Марији(53) Период од 1. до 8. века, схваћен најпре као одбрана хришћанства, затим системска изградња и коначно утемељење хришћанске науке, назива се Патристика..

зачео Христа Богочовека,Тертулијан је, као и Апостол Павле, у потпуности одбацио филозофију. Супротно Тертулијану, који је тражио потпуно одбацивање филозофије, у школи катехета у Александрији, чији су најистакнутији представници Клеменс (150215. год.) и Ориген (180255. год.), учињен је одређени напор да се грчка филозофија усклади са основним хришћанским догмама.

Клеменс је сматрао да је могуће повезивање вере и знања јер знање помаже вери, тј. без знања нема вере. С обзиром на чињеницу да се у учењима грчких филозофа налази део истине, хришћанску веру треба довести у везу са филозофијом. Посебне аргументе за такав чин, Клеменс је видео у потреби ширења вере које, међутим, није могуће без филозофских доказа.

Сама филозофија, која је поклон од бога, преузела је, према Клеменсовом мишљењу, битна учења из Библије, али су та учења у њој вешто прикривена.

Ориген, који је после Клеменса руководио школом и наставио његово учење, био је оптужен за јерес, смењен са дужности наставника и управника школе и протеран из Александрије. Преселио се у Целезију, у Палестини и ту отворио сопствену школу. Са Оригеном је хришћанство добило прву систематски изведену теологију и то у филозофском, а не у митском облику. Неколико векова касније, на Петом црквеном сабору, један број Оригенових ставова је одбачен. Ориген је сматрао да се у грчкој филозофији (посебно у Платоновој и стоичкој), налазе основне поставке хришћанства и да зато ту филозофију треба изучавати, а идеје хришћанства, које су у почетку само вера, треба филозофски доказати и образложити.

У покушају заснивања једне филозофски уобличене теологије, Ориген је наступао као хришћанин и апологет хришћанства, полазећи од Платонових дијалога Тимај, Федон и Федар у којима је, према његовом мишљењу, било довољно теза чији је смисао нејасан и отворен.

На том путу, служећи се алегоријском методом, покушао је да реши Платонов проблем повезаности врхунског добра са светом и човековом душом. Из тога, вероватно, следи и карактеристично тројство: БОГ БОГсин (инкарнацииија Бога свет) Свети дух (помоћу кога се зачео Богочовек, односно освешћење човеково о својој и божанској природи).

За овако схваћено тројство, Ориген је нашао упориште и у Платоновој тези о коначном броју душа и њиховој пре и постегзистенцији.

Ориген је сматрао да је рођење душе у телу њен пад. После човекове смрти, уколико се просветли, душа се враћа свом искону од кога је отуђена богу (Платон је сматрао да се душа враћа у свет идеја). У складу са учењем о сеоби душа, покушао је да реши и проблем Исусовог рођења. Будући да се Исус родио као човек, хришћански теолози су имали врло непријатну обавезу да

106

одговоре на питање: Да ли је и Исус неко божанско отуђење, односно да ли је и његова душа доживела пад тиме што се појавила у људском облику?

Тај проблем Ориген је решио веома једноставно тиме што је повезао Исуово рођење са хришћанским митом о спасиоцу. Исус је сишао на земљу (и на неки начин се отуђио од бога, али у смислу божјег логоса) да би својом смрћу платио све грехове које су људи учинили у својој историји, а њиховим душама омогућио избављење из овог света.

Овакво учење имало је много противника у хришћанској цркви и знатним делом је одбачено већ на поменутом, Петом црквеном сабору. Његови трагови, међутим, остали су и никада нису били без утицаја на сву каснију хришћански инспирисану филозофију.

Последњи хришћанскии теолог, који је још припадао античкој епохи, био је Августин Аурелије (354430. год.) из Тагасте. Мајка му је била фанатична хришћанка и извршила је на њега велики утиицај. Августин, међутим, није одмах примио хришћанску веру, него је свој развојни пут отпочео студирањем реторике и филозофије. После завршека студија, радио је као учитељ граматике и реторике у Риму, Картагини и Милану. У својој 32 години напустио је позив учитеља и примио хршћанство. Постао је потом и бискуп у граду Хипоу (северна Африка), где је и умро 430. године, током опсаде града од стране Вандала. Један је од највећих апологета и теоретичара хришћанства. Постхумно је проглашен за свеца.

Августинов развојни пут може се поделити на два, међусобно супротстављена дела: у првом делу, покушао је да се филозофски образује, а у дугом да одбрани хришћанску веру, настојећи (као и његови претходници) да објасни како хришћани нису носиоци свег зла у римској царевини.

Његова одбрана хришћанства изражена је у обимном делу О држави божјој против пагана (Де цивитате деи цонтра паганос), чијем писању је посветио пуних тринаест година, од 413. до 426. године. Садржај дела поделио је у 21 свитак (књигу). Иако је основна мисао целокупног дела садржана у тврдњи да стара филозофија више не може васпитавати и образовати људе и да ту обавезу треба да преузме хришћанска вера, ипак се могу издвојити две, релативно оштро одвојене садржајне целине:

у првих десет књига, Августин је покушао да реши питање узрока који су довели до стања у коме су се све недаће римске империје свалиле на хришћане;

у других једанест књига, разрађена је суштинска Августинова идеја о вечном сукобу између земаљске и божје државе. Према тој замисли, у држави божјој влада љубав према богу до презирања самог себе, а у држави земаљској влада љубав према себи до презирања бога.

Ова идеја је у основи манихејскоплатонистичка и указује на два основна извора који су одлучујуће утицали на мисаони развој Августина Аурелија:

први извор је секта манихејаца коју је основао је персијанац Мани. Говорио је о себи као обећаном спаситељу људи. Секта се врло брзо ширила и изазвала гнев персијских мага. На њихов наговор Мани је разапет и жив одран. Манихејство се, међутим, у различитим облицима дуго задржало у Европи, а неке његове карактеристике могу се уочити и данас у деловању савремених верских секти. Основна идеја манихејства огледала се у прихватању два основна првобитна принципа добра и зла, из чијег сукоба и настаје све што постоји. Њихов утицај на Августиново учење (у секти манихејаца био је у периоду од 373.

107

до 382. године), види се у начину третирања земаљске (профане) државе, као синонима за зло и божје (сакралне) државе, као синонима за добро;

други извор, као и код претходних хришћанских теолога, представљају Платонова филозофија и новоплатонизам. Платонов свет идеја је савршен и чини суштину свега појавног у овоземаљском свету који је секундаран и представља сенку света идеја. Плотин је ту разлику само изоштрио, а Августин је довео до потпуног одвајања та два света (по принципу сукоба добра и зла).

Августин је био жесток апологета хришћанства и милитантни хришћанин. Побијао је непријатеље вере, супротстављао се нехришћанима и борио за јединство цркве. Полемисао је и са скептицима, тврдећи да вера не тражи доказе, него да верске догме узима као готове истине. Да бог постоји, треба веровати, тврдио је Августин. И људска воља је божје дело, а позитивна је само ако служи хришћанском уверењу.

Пошто људи нису у стању да обезбеде све што је неопходно за своје спасење, постоји црква да их води, тврдио је Августин. Само они који су чланови цркве имају изгледа да буду спашени, али ни то није сигурно јер је унапред већ све одређено. Потпуно је јасно, тврдио је Августин, да човек мора бити предан цркви и да без бога не може бити праведан. Црква је неопходна и као основа за остварење божје државе. И државе које немају праву веру не могу бити праведне па их зато треба привести правој вери.

Оваквим ставом Августин је не само да дао примат цркви у односу на легалну (световну) власт, него је створио и теоријске претпоставке за ужасне прогоне инквизиције и мисионарску улогу хришћанске цркве која је, не тако ретко, завршавала уништењем читавих народа, култура и цивилизација. Сукоб између црквене и световне власти (папства и царства) трајао је вековима.Тек је Француска револуција 1789. године, формуслисала модерно начело о раздвајању цркве и државе, при чему је црква дефнитивно изгубила право да се меша у политички живот и управљање државом.

13.2.4. Августиново третирање времена и историје

У једном делу Авустиновог учења могуће је уочити делимично напуштање манихејскоплатонистичког приступа. Ради се о његовом схватању времена којим је целокупно постојање видео као низ сукцесивних, а не цикличних промена.

За разлику од већине грчких филозофа, који су сматрали да је космос један, јединствен, ненастао и непропадљив, (дакле вечан) и да је време вечни низ цикличних збивања и кретања, Августин је сматрао да управо време одређује почетак, трајање и крај света као одређеног поретка. Овакво схватање времена Августин је преузео из хришћанских светих списа, приказујући целокупно светско збивање као вечиту драму у којој су главни протагоснисти човек и бог.

У тако схваћеној драми, свет није вечно одређен поредак ствари, већ историја која има свој почетак, трајање и крај.

Целу историју Августин је поделио на пет раздобља:1. стварање света и човека,2. пад, тј. изгон првих људи због исконског греха којим су хтели да се изједначе са богом (Адам је убрао плод са забрањеног стабла стабла истине),

108

3. откровење закона Мојсију и Јеврејима,4. рађање Христа и друго божанско откровење и5. крај света и спасење оних који су били обдарени божанском милошћу (њихово васкресење и повратак вечном животу али и одлазак на вечне патње за оне који нису добили божанску милост).Циљ светске историје је реализација божје државе која ће заменити

постојећу која је мешавина добра и зла. У божјој држави, у којој влада љубав према богу до презирања себе, неће бити свести о властитој индивидуалности нити потребе за критичким размишљањем ("веруј да би разумео", говорио је Августин).

Овакви ставови најсликовитије објашњавају Августинов однос према филозофији. Он не одбацује филозофију, али предност даје митском у односу на рационално тумачење света, човека и космоса.

Без обзира што се не може рећи да је Августин Аурелије био филозоф (теолошке догме сматрао је јединим сигурним истинама), његова хришћанска теологија превазишла је Тертулијаново потпуно одбацивање филозофије и омогућила зачетке једне нове и другачије хришћанске филозофије.

ИИИ. СРЕДЊЕВЕКОВНА ФИЛОЗОФИЈА

После Августина, и нешто касније, са пропашћу Западног римског царства 476. године, престао је сав интелектуални живот на просторима Европе. Неколико векова затим није дошло до појаве ни једног знаменитог појединца, нити озбиљнијег научног истраживања. Створене су нове државе које су споро усвајале стару материјалну и духовну културу. Црква се на то није посебно обазирала. Њој је било најважније да прошири хришћанство међу народима који су још увек били на нивоу многобоштва (политеизма), а да новостворене државе стави под своју пуну власт. Све до Карла Великог (768814. гоф.), који је поново отворио велике школе (сам је био неписмен), није било значајнијих учења (54). Био је то период мрачњаштва, свемоћи цркве и ширења хришћанства, на западу уз помоћ Франачке државе, на истоку уз помоћ Византије.

Тек у периоду од 9. до 15. века, долази до формирања средњовековне филозофије, која се, најчешће, назива схоластика.

2. Појам схоластике

Средњовековна хришћанска филозофија зове се схоластка (сколастикус=учитељ); филозофија је постала предмет школског изучавања, а не истраживања. Схоластику карактерише посебан однос према теологији. Захтева се да филозофија објасни и одбрани верске догме с једне стране, а човека приведе разумевању објављених и прихваћених истина, с друге стране.(54) Први факултети отворени су у Болоњи 1119. године, Паризу 1150. године, Оксфорду 1180. године, а затим у Кембриџу, Прагу, Кракову итд.

109

У реализацији тог захтева, филозофија се претворила у слушкињу теологије (пхилосопхиа анцилла тхеологиае), без обзира што се ту и тамо позивала на разум.

Основни циљ филозофије више није био тражење и откривање нових истина, већ схватање и оправдавање већ датих, објављених истина. Зато се може констатовати да је метода схоластичке филозофије неистраживачка, чисто појмовна, дедуктивна, силогистичка, односно вербална, празна, стерилна али, у формалном смислу, веома прецизна.

Таква улога филозофије проистекла је из општег стања ствари тога времена.Човек је тада био несамосталан, уплашен и без ослонца на своје индивидуалне духовне снаге. Ослањао се искључиво на традицоиналне ауторитете, цитате сиз светих списа, мишљења и одлуке црквених великодостојанственика. Они који су били образованији (и знали латински језик), могли су да користе и хришћански протумачене ставове Аристотелове филозофије, који је за схоластику био такав ауторитет да се, мислећи на њега, говорило и писало једноставно, филозоф.

И основна метода схоластике била је у складу са основним токовима. Сводила се на пуко коментарисање аргумената "за" и "против" (про ет цонтра) неке тезе.

Уз схоластику, у средњем веку, развијала се и мистика. Она није била усмерена ка решавању питања функционисања религиозних заједница, већ је настојала да појединце интуитивним сазнањем води ка љубави и сједињавању са богом.

2. Периодизација схоластичке филозофије

Не постоји општеприхваћена периодизација средњовековне филозофије (схоластике) јер се не може говорити о издвојеном и јединственом временском оквиру њеног развоја. После затварања филозофских школа, Едиктом цара Јустинијана из 529. године, на подручјима филозофије и културе настао је прекид у развоју античке филозофије и културе и отпочео средњи век.Тај период од око 1000 година непрекидног трајања, може се назвати периодом пуне организације и институционализације хришћанске цркве с једне, и губитка елементарне слободе мишљења, с друге стране.

У том периоду појавио се један обиман спис, који је имао битне утицаје на доцнији развој средњовековне филозофије. Како је спис имао више наслова, једноставно се помињало само име аутора списа, Дионизије Ареопагита. Према легенди, Дионизије је био први хришћански епископ у Атини кога је, наводно, рукоположио сам Апостол Павле, на Арејевом брежуљку, Ареопагу, поред Атинског Акропоља (отуда име Дионизије Ареопагита). У спису су се могле препознати неке идеје новоплатоничара Прокла, па се зато проценило да спис није могао настати раније од краја петог века. У 19. веку, доведена је у сумњу аутентичност аутора Дионизија Ареопагите, па се од тада тај спис назива Псеудодионизије (Лажни Дионизије). То откриће, међутим, не умањује утицаје тог списа на целокупан развој средњовековне филозофије (критичари Томе Аквинског, најважнијег теоретичара римокатоличке црве, избројали су у његовим делима 1072 цитата из Дионизија).

110

Образовни процес у Римском царству се коликотолико одвијао, посебно правно образовање, као последица компликованог законодавства. На западу Римског царства забележено је и заокружено енциклопедијско образовање. Касидор је у шестом веку написао обимно дело о слободним вештинама сврстаним у дисциплине. Утврдио је да постоји седам слободних вештина (септем артес либералес), сврстаних у тривијум (то су дијалошке науке: граматика, дијалектика и реторика) и квадријум (то су реалне науке: аритметика, геометрија, музика и астрономија).

Последњи представник античке филозофије и културе у римском царству био је Боетије (480525. год.), Касидоров учитељ и истакнути римски сенатор. Најпре је заузиимао високе државне положаје на двору цара Теодорика, а затим је, због оптужбе за учешће у завери (никад доказане), доспео на робију и после дужег тамновања био погубљен.

У тамници је написао дело под насловом О филозофској утехи, у коме је, кроз разговор (дијалог) са филозофијом, од филозофије тражио утеху (не од религије, мада га је хришћанска црква прогласила великомучеником без обзира што није имала поузданих сазнања да ли је Боетије уопште био хришћанин).

У истом делу, тврдио је да су Сократ, Платон и Аристотел једини прави филозофи, док се остали, посебно стоичари и епикурејци, само лажно представљају као филозофи. Боетије је, ипак, најзаслужнији што је на латински језик превео Аристотелове логичке списе (то ће постати изузетно значајно тек 500 година касније, у расправама око универзалија) и Порфирјев "Увод" у Аристотелов спис "Категорије". Уз те преводе Боетије је написао и своје коментаре. Посебно је коментариосао питања која је поставио Порфирије у свом "Уводу":

1. да ли родови и врсте реално постоје или су то само појмови (речи) у људској души? (Питање се може и овако поставити: да ли постоји човек уопште, или је тај општи човек, та општост која се зове људски род, само реч и мисао у људској души, а стварно постоје само појединци од крви и меса?). Ма колико се чини да је одговор на ово питање једноставан, Порфирије је избегао да на њега одговори, утврдивши да је то преамбициозно за један увод;

2. ако општости (тј. родови и врсте) постоје, да ли су онда оне материјалне или нематеријалне?

3. Ако општости постоје, да ли су онда одвојене од чулних ствари или нису?

Боетије је признао да је на та питања тешко одговорити. Ипак, закључио је, одговори су могући само ако се ствари пажљиво посматрају и изуче. У покушајима да одговори на поменута питања, он се није изјашњавао ко је у праву, Аристотел или Платон, већ је само покушао да растумачи начин на који је Аристотел решио ове проблеме. Тако је утврдио да идеје не постоје на други начин осим у људској души. А ако постоје на тај начин, онда идеје могу бити истините или лажне.

Истинита је, тврдио је Боетије, на пример идеја о човеку, као и идеја о коњу, јер у нашој души заиста постоје такве идеје, а настају издвајањем и сједињавањем онога што опажамо код стварно постојећих људи и стварно постојећих коња.

111

Али ако произвољно спојимо идеју човека са идејом коња, на пример, добићемо идеју кентаура, која је лажна јер таквој идеји не одговара ни једно реално постојеће биће.

У Боетијевим коментарима налази се и одговор на питање: по чему се разликују родови и врсте?

Врста се обликује као идеја у људској души, издвајањем свега онога што је слично или једнако код свих појединачних и реално постојећих бића Таква врста је, на пример, човек.

Род се обликује као идеја у људској души, издвајањем свега онога што је слично или једнако у различитим врстама. Тако је, на пример, живо биће један род који обухвата све врсте живих бића.

Боетије је, у сваком случају, веома занимљива филозофска појава. Његов значај се не мери у односу на оригиналност учења, већ по томе што је покушао да обнови умирућу филозофију и што је превођењем најважнијих дела античких филозофа са грчког на латински језик, заслужан за изградњу својеврсног латинског филозофског речника који је био основа целокупне доцније европске културе и цивилизације.

После Боетијеа, све до 9. века и појаве схоластичке филозофије, није било значајнијег имена у европској филозофији. Ако се девети век одреди као време појаве схоластичке филозофије, онда се периодизација схоластике може извршити на следећи начин:

1. рана схоластика (од 9. до 12 . века),2. средња схоластка (13 . век) и3. позна схоластика (14. и 15 век).

Најпознатији представник ране схоластичке филозофије био је Џон Скот Ериугена (810877. год.). Подаци о његовом рођењу и образовању оскудни су и нејасни. "Скот" (Скотус) је вероватно његов надимак, јер су Ирце у то време називали Шкотима. Ериугена дословце значи "рођен у Ирској" или "Ирац по рођењу". Он се, међутим, није прославио у Ирској него у Француској где је живео и радио. Са Франачком краљем Карлом Ћелавим био је у веома пријатељским односима. Једном приликом га је за трпезом краљ упитао: "Шта разликује (дели) једног Ирца (Шкота) од будале?" Краљ је очекивао одговор "само једно слово", пошто реч "Сот" на француском значи будала. Ериугена је, међутим, потпуно другачије одговорио: "Само трпеза господине".

Ериугена је из Ирске(55) дошао у Француску да би управљао високом школом у Паризу.Тада је дошао у контакт са списом Дионизија Ареопагите кога је, грчки краљ Михајло ИИ Балбус, послао на поклон франачком краљу Лују Побожном. Пошто му се спис веома допао, краљ Карло му је предложио да га преведе са грчког на латински језик. За Ериугену, који је добро познавао грчки језик, то није био посебан проблем. Спис је превео на латински језик, али га пре издавања није упутио на цензуру у Рим.

Због тога је Папа оштро протестовао код француског краља, али се Ериугени није ништа десило јер је био у пријатељским везама са краљем. (55) Ирска је у 9. веку била прибежиште свих образованих људи који су из источних делова Европе бежали пред најездом варвара.

112

Поред Дионизија кога је добро познавао и из чијег је дела прихватио неке идеје новоплатонистичке филозофије, Ериугена је био познавалац и остале теолошке литературе латинске и грчке патристике.

Своје најпознатије дело, О подели природе, Ериугена је написао 867. године. У њему је садржаје хришћанских светих књига, које је узео као предмет изучавања, објашњавао у духу мистицизма и новоплатонистичке филозофије. Зато је црква Ериугенино дело ставила на Индекс забрањених књига (Индех либрорум прохибиторум) и осудила га на спаљивање 1210. и 1225.године.

У поменутом делу, које је писано у облику дијалога, учитељ (магистер) објашњава ученику (дисципулус) да је природа опште име за све што јесте и што није. Она обувата све што јесте (биће) и све што није (надбиће). Овако схваћена природа, која у многоме подсећа на Плотиново једно, има 4 дела:

1. природа која ствара, а сама није створена (то би могао бити бог, али и Плотиново једно, Аристотелов телеос или Платоновоа идеја врхунског добра),

2. природа која је створена, а и сама ствара (реч божја којом су створене све ствари, односно, то су идеје као узроци у божјем уму),

3. природа која је створена, а сама не ствара (све ствари у простору и времену, односно то је наш свет и природа) и

4. природа која није створена нити сама ствара (то је степен повратка свих ствари богу као последњој сврси. Стварања нема јер за тим више нема потребе).Истовремено, ово су и ступњеви бога, јер Ериугена није замишљао бога

као посебност одвојену од природе. Зато се и хришћанска догма о божанском тројсту тешко може уклопити у његову поделу природе.

И код одређења бога, испољила се значајна разлика између теолошког схватања и Ериугениног размишљања.

За теологе бог је мудар, праведан, све види, све чује, све зна и сви треба да му се обраћају (позитивна теологија). Ериугена, међутим, долази до другачијих закључака. Покушавајући да на бога примени десет Аристотелових категорија, дошао је до закључка да се о Богу не може рећи шта он јесте (негативна теологија). Ако се бог одреди временски и просторно, на пример, онда се он већ ограничава на неки начин. Ако би се тврдило да је бог активан, онда се мора укључити и антитеза, да бог трпи, што се никако не уклапа у одговарајуће хришћанске догме. Али, ако није активан, онда он није могао да створи свет, нити да има везе са људима, да буде вољен, да воли, итд.

Ако се бог креће, онда није јасно куда ће се кретати и зашто би то уопште радио. Или, да ли је бог био пре него што је створио свет? Ако јесте, онда је стварање нешто што је касније настало и није са њим суштински подједнако и не би могло бити вечно као и сам бог.

Ериугена је разматрао и друга питања као што су, на пример, следећа: да ли је бог створио свет ни из чега?, Да ли се разликује од своје творевине?, Да ли он зна за самог себе и шта о себи може знати?, итд.

У својим закључцима, без обзира што је стално покушавао да задржи бога, Ериугена је, у ствари, стално доводио у сумњу све основне хришћанске догме па и само божје постојање. На сличан начин, може се посматрати и његов однос према хришћанским светим списима чији је ауторитет прихватао у потпуности и стално се на њих позивао. То признавање ауторитета светих списа,

113

међутим, није му сметало да изговори једну од најлепших похвала човеку и његовом уму: "Слаб је сваки ауторитет који није потврђен истинским умом, а истинском уму није потребно да буде потврђен било каквим ауторитетом".

Тако је говорио и писао Ериугена који није желео да хришћанске догме доведе у питање, већ да их само интерпретира на новоплатонистички начин. Чињеница је, међутим, да је својом филозофијом извршио значајну критику схоластичкодогматске филозофије и отворио перспективе за нова и другачија филозофска стремљења.

Зато су сва његова дела, по одлуци папе Хонорија ИИИ, осуђена и јавно спаљена.

3. Проблеми универзалија

Питање проблема универзалија које је, директно или индиректно, заокупљало пажњу свих значајнијих схоластичара може се, најједноставније, поставити овако: како постоје општи појмови (родови и врсте)? Да ли постоје реално, као чулно дате ствари, или су то само речи или неки садржаји у интелекту који се односе на предмет?

Питање општих појмова први пут је постављено у античкој, а не у средњовековној филозофији и налази се у Платоновој филозофији. Платон је у својој теорији идеја тврдио да идеје (општости) постоје реално и да су, као такве, узрок појавне стварности која у односу на идеје има секундарну вредност. Такво схватање је још у антици изазвало бројне полемике и жестоке реакције. Када је Платон, једном приликом, расправљао о идеји коњства, оснивач киничке школе, Антистен, рекао је да он види коња али не види коњство. И најславнији киничар, Диоген, на сличан начин је реаговао поводом расправе о идеји столства, рекавши да види стол али не види столство. Платон је и једном и другом неуобичајено грубо одговорио тврђењем да он види како имају очи да виде коња (стол) али и да зна да немају довољно мозга да појме коњство (столство).

Све средњовековне расправе, које су логичким питањима проблема универзалија додале и онтолошку димензију, могу се поделити у три основне групе: номинализам, реализам и концептуализам.

Према номиналистичком становишту, реално постоје појединачне ствари, а опште, појам, само је празна реч, само име (номен) за низ сличних предмета.

Најпознатији представник номиналистичког становишта је Росцелин (10501110. год.), који је, између осталог, тврдио да је општи појам само празан звук, шуштање ваздуха кроз наша уста док изговарамо поједине речи, а да реално постоје само појединачне ствари.

Оваква тврђења, преведена на језик хришћанства, значила су да бог реално не постоји, јер бог је опште. Ако се томе дода и Росцелиново питање: да ли је Бог једна особа са три лица (БогОтац, БогСин и Свети Дух), или су то три посебна лица и тиме и три посебна бога, јасно је онда зашто је црква његово дело прогласила јеретичким и осудила на уништење.

Представници реализма тврдили су супротно: постоји јединоопште (род, врста) као објективно постојеће, а све индивидуално и мноштвено само је обмана чулне перцепције.

114

Најважнији представник реализма, Бискуп Анселм Кентерберијски (10531109. год.), тврдио је да се мора најпре веровати да би се вером дошло до разумевања, а не обратно (цредо ут интеллигам = верујем да бих разумео). У складу са овим ставом, Анселм је у делу Пролог, извео и свој чувени онотолошки доказ о егзистенцији бога: из чињенице да људи имају појам о богу, а појам као опште једина је права реалност, јасно се може извести закључак да бог реално постоји.

Реагујући на овакву врсту доказивања, француски монах Гуанило записао је како ми на сличан начин можемо замислити једно савршено острво, на пример, и тврдити да такво острво стварно постоји, што је бесмислено.

Као реакција на два потпуно супротстављена становишта, појавио се концептуализам, чији је најаважнији представник Пјер Абелар (10791142. год.) био ученик и номиналиста и реалиста. Абелар је закључио да њихове екстремне варијанте нису тачне. Реално постоје само појединачне ствари (и тиме се слаже са номиналистима), али опште није само празна реч, већ је значење предметног садржаја у интелекту, изражено у облику исказа, односно опште је наш појам о предмету.

У полемици око универзалија, посебно у постпуцима логичког доказивања, Абелар је показао велику способност што су му чак и противници признавали. Оптужили су га, међутим, да се колеба у Павлу (тј. хришћанству), нарочито апострофиравши његову методу којом је (навођењем мишљења за и против) анализирао и саму Библију, да би се увидело које је решење најисправније. На тај начин довео је у сумњу и Христову тврдњу: "и кад си погледао другу жену учинио си грех у срцу својему", упоредивши је са мислима човека који гладан пролази поред винограда, долази у искушење да без дозволе убере грожђе, али на крају то ипак не уради. Тај човек није учинио никакав грех, баш као и онај који је само погледао туђу жену.

Абелар је залужан и за обнављње етике као филозофке дисциплине. Тврдио је да грех настаје само онда када радимо против своје савести. Све оно што не повређује личну или туђу савест није морално лоше, а то се може десити само ако се блажено живи и, у складу са природом, избегава грех. Суштина моралног понашања не проистиче из одређених поступака, него из намера субјекта у процесу деловања. Зато је поступак секундаран, јер је намера, у складу са савешћу, критеријум моралног деловања.

Због оваквих и сличних ставова (у књизи о Божјем тројству, Абелар је, на пример, тврдио да су божје особе модуси једног божанства), црква је нека његова учења прогласила јеретичким и осудила их на спаљивање.(56)(56) Поред неприлика које је имао због свог учења, Абелар је са црквом имао проблема и због своје љубави према лепој Хелоизи. Због те љубави Хелоиза је силом завршила у манастиру као часна сестра, а Абелара је кастрирао њен ујак.

Проблемом универзалија бавио се и најпознатији схоластичар Тома Аквински. Са њим је спор око универзалија био привремено решен, да би се поново јавио у Енглеској. Дунс Скот (12661308. год.) настојао је да обнови Августиново учење, а у решавању проблема вере и догми, истакао је примат воље над иинтелектом. Питања теологије (бог, његова моћ, милосрђе, љубав итд.), не могу бити предмет разумског истражвања, јер разум је на том подручју

115

беспомоћан. Вера у догме и није ствар разума, него воље која не зависи од било каквих узрока и о свему одлучује потпуно самостално.

Дунс Скот је био и сјајан познавалац логике и одличан коментатор Аристотелових логичких списа. Своје коментаре образлагао је мноштвом теза и антитеза, објашњавајући при том и најмање појединости. Такву вештину образлагања ставова нико више (у средњовековној филозофији) није достигао.

Виљем Окам (13001350. год.), обновио је номинализам у филозофији. Тврдио је да постоји само појединачна ствар, која као таква постоји по природи и није никакав производ општег (појма). Појмови су фикције и не постоје реално. То су мисли које производи сам субјект. На тај начин, негирајући реално постојање појмова, Окам се је удаљио од правог значења појмова, сводећи их на знакове (термине) предмета.У односиима вере и рационалног истраживања, заступао је тезу о две истине (једна је предмет теологије, а друга филозофије).

Заступањем номиналистичког становишта, Окам је дошао у сукоб са схватањима црквених великодостојника који су, 1339. године, осудили и забранили његово учење.

4. Тома Аквински и врхунац схоластичке филозофије

4.1 Претпоставке Томине филозофије

У самој цркви, током борбе за апсолутну световну и духовну доминцију, долазило је до сукоба који су кулминирали 1054. године, раздвајањем цркве на источну (православну) и западну (католичку). Формални повод за тако оштар

116

сукоб био је неспоразум око тумачења догме о троједином богу, односно дилема да ли се ради о сливеном или несливеном јединству. Због тога што је католичка црква прихватила тумачење светог тројства према коме Свет дух произилази и из Сина, цариградски патријарх Фотије је још 858. године, оптужио западну цркву за јерес.

Стварни разлози за тако драстичан раскол у хришћанској цркви, међутим, потпуно су другачије природе. У супротстављеним политичким и територијалним интересима Истока и Запада и црква је имала своје интересе, како економске, тако и конфесионалне. И једна и друга црква приписивале су себи право да имају примат над свим верницима.

Католичка црква је преко својих поглавара фалсификовала документе (Констатинов поклон) на основу којих је доказивала како је Константин Велики одредио папе за своје наследнике у Римском царству.

Крсташки ратови, терор, инквизиција и други облици насиља католичке цркве били су пут реализације тако "остварених" права. Посебну улогу у реализацији свих активности католичке цркве имао је ред доминиканца. Доминиканци су имали и једнан посебан задатак: да дефинитивно изграде једну потпуно теоријски засновану теологију и на тај начин помогну ширењу и јачању утицаја католичке цркве. Тај задатак извршио је најпознатији доминиканац, Тома Аквински (12251274. год.), који је у самостанским ћелијама, удаљен од свакодневног живота, изградио филозофски систем таквог нивоа да је прозван Аристотелом средњовековне филозофије.

Да би изградио једну такву, филозофски утемељену теологију, Тома Аквински је претходно морао да се определи за једног од двојице највећих античких филозофа, Платона или Аристотела. Определио се за Аристотела, а његову филозофију прерадио је и прилагодио хришћанским потребама. Од тада па надаље, Аристотелова филозофија, вековима унапред, била је доступна само кроз Томину интерпретацију, под називима: "схоластички аристотелизам" или "окамењени Аристотел".

Пут којим се Тома Аквински упознао са Аристотеловом филозофијом, био је веома необичан.

Пошто су 529. године биле затворене све филозофске школе, филозофска истраживања су настављена у Сирији, одакле су их преузели учени Арапи и Јевреји. Арапи, који су показали велико интересовање за природне науке, више су се занимали за Аристотела него за све друге филозофе. Због тога су преводили Аристотелова дела, најпре на арапски, а затим и на латински језик.

Најпознатији арапски мислиоци били су Авицена и Авероес.Ибн Сина, иранац, на западу познатији као Авицена (9801037. год.), био

је универзални мислилац, лекар, аутор Канона медицине и аристотеловац. Задатак филозофије је, према Авиценином мишљењу, да јасно изложи, осветли, докаже и тако уму потпуно приближи дубине оних истина што их Алах надахнутима непосредно објављује.

Али, без обзира што је тврђењем да ум не може да докаже све истине традиције, дао јасну предност теологији, Авиценини покушаји да помоћу Аристотелове филозофије објасни Куран, нису наишли на разумевање и његова Енциклопедија је јавно спаљена у Багдаду 1160. године.

Ибн РуШд, познатији као Авероес (11261198. год.), из Кордобе у Шпанији, најпознатији је тумач Аристотелових списа па га је зато Данте и звао

117

Великим тумачем. Био је правник, лекар, математичар и филозоф. Најпре је био у милости владара, али је касније оптужен и протеран из Еропе. Умро је у изгнанству, у Мароку. Управо њему припадају највеће заслуге што су у Европи најпре створене природне науке и што су се потом одвојиле од филозофије и теологије.

Авероес је говорио како је Аристотел узорак и пример што га природа створила да буде највише савршенство људско, а да је његово учење највиша истина јер је његов разум био завршетак људског разума. Може се рећи, тврдио је он, да га је створила и нама дала божанска провидност да бисмо знали шта све можемо знати. Авероес је био присталица теорије о постојању две истине. Једну постиже теологија, а другу филозофија. На тај начин, веома смело с обзиром на време у коме је живео, Авероес је утврдио да су теологија и филозофија независне једна у односу на другу и да свака има свој предмет истраживања.

У Јеврејском свету, најпознатији Аристотеловац био је Мајмонид (11351204. год.), који је покушао да споји Мојсијеву религију са Аристотеловом филозофијом.

Европски (хришћански свет) дошао је у додир са оригиналним делима хеленске филозофије управо преко арапских и јеврејских списа, за време крсташких ратова.

Посредничку улогу у преношењу филозофских списа са Истока у Европу, имале су и преводилачке школе у Шпанији. У њима су се са арапског и грчког језика преводила не само дела грчких филозофа, него и дела из неких природних наука. У том периоду преведени су Аристотелови списи "Органон" и "Метафизика" ("Прва филозофија"), који су наишли на добар пријем и постали толико популарни да се црква осетила угроженом због новог погледа на свет који се налазио у тим делима. Зато је почетком 13. века црква забранила изучавање Аристотелових списа и основала комисију која је имала задатак да из тих списа избаци све оне делове који су за хришћанство неприхватљиви. Тај задатак у потпуности је реализовао управо Тома Аквински, који се и сматра оснивачем схоластичке филозофије. У почетку, његова филозофија је била осуђивана, а касније све више прихватана од стране римокатоличке цркве, следећим редоследом:

1323. године, је проглашен за свеца, 1325. године, све оптужбе против њега су укинуте, а доминиканци су

га прогласили Учитељем свога реда, 1567. године, проглашен је Учитељем римокатоличке цркве, 1879. године, 605 година после смрти Томе Аквинског, његова

филозофија проглашена је за службено учење римокатоличке цркве.Најпознатија дела су му Зборник теологије (Сумма тхеологица) и

Зборник против незнабожаца (Сумма цонтра гентилес).Према мишљењу Томе Аквинског, филозофија није нужно против

теологије и даје одговарајућа знања на свом подручју, док је на подручју теологије немоћна.

Зато је теологија изнад филозофије и над њом има потпуни примат. Истине до којих долази теологија не противурече уму, већ су само изнад његових способности разумевања. Из тих разлога ум не сме одбацивати оно што не разуме, јер је то нешто изнад граница његових могућности сазнавања.

118

Стога, према његовом мишљењу, не постоје две истине, јер би такво стање умањивало вредности теологије. Филозофију пак не треба одбацивати, јер она својим радом може доћи до одређене границе и послужити вери, а онда ће даља истраживања преузети теологија.

За Тому Аквинског теологија је света наука (сакра доцтрина). Њен предмет је бог и већ због тога је она изнад свих других дисциплина. Али ни она (теологија) није сама себи сврха, већ има задатак да ојача веру у објављене верске догме.

У својој теорији сазнања, Тома Аквински се у потпуности ослањао на Аристотелову теорију сазнања. Сазнање најпре стичемо путем чула, а онда помоћу разума доспевамо до виших истина и апсолутних знања. Међутим, до највиших истина може се доћи само откровењем и ту је Тома Аквински напустио Аристотела, који је сматрао да управо теоријски ум, изолован од вреве свакодневног живота, може доћи до сазнавања првих принципа и узрока свега постојећег.

Тома је велику популарност стекао (поред осталог) и својим доказима о егзистенцији бога, мада је остало нејасно зашто је то чинио кад је већ истакао да, пошто је теоријско сазнање ограничено, онда ум (човек) мора нужно да се обрати теологији, која једина познаје садржаје откровења. Извео је укупно пет доказа о егзистенцији бога:

1. мора постојати први покретач свеколиког светског кретања. Тај непокретни покретач је бог (Овде Тома Аквински само "преписује" Аристотелову тезу о "непокретном покретачу");

2. све што постоји у свету представља последицу деловања неког ефицијентног узрока. Ланац узрочности не може ићи у бесконачност јер то нигде не би водило. Зато, дакле, мора постојати први узрок свих потоњих збивања, а то је бог;

3. све ствари што постоје у свету случајне су. То значи да су оне могле али нису морале бити стварне. Да ли ће постати стварне или не, не зависи од самих ствари него од оне која је нужна. Дакле, мора постојати апсолутно нужно биће, а то је бог;

4. све ствари показују мање или већ степене савршенства. Међутим, да би се могло тврдити да ли је нека ствар мање или више савршена, мора постојати нешто апсолутно савршено, неко асолутно савршено биће, а то је бог;

5. свет, а посебно жива природа у њему, одређени су крајњом сврхом свога постојања. Мора зато постојати неко врховно биће које је финални узрок свеукупној стварности, а то биће је бог.

Својом филозофијом Тома Аквински је испунио све захтеве који су пред њега постављени. Опредељујући се за Аристотела (кога је једино звао Филозофом, баш као што је и Авероеса звао Великим тумачем), он је нашао плодно тле за заснивање своје схоластике. Али је зато Аристотелову Филозофију учинио недоступном у њеном оригиналном облику. Оригиналног Аристотела Европа ће упознати тек неколико векова касније.

У последњим деценијама двадестог века дошло је до покушаја оживљавања и осавремењивања Томине филозофије, под заједничким именом Неотомизам. При томе се ништа није мењало у полазним основама, већ се настојало да се римокатоличка теологија усклади са актуелним токовима у савременој науци.

119

ИВ. РЕНЕСАНСНА ФИЛОЗОФИЈА

Почетком ЏВ века, у доминирајућој схоластичкој традицији, јављају се први знаци умора. Настале пукотине испуњене су новим идејама чије је основно обележје борба против научног, идеолошког и културног монопола Римокатоличке цркве.

Те идеје означиле су и појаву једног новог доба које се (најчешће) назива ренесанса. Колевка ренесансе је Италија. Ренесанса (препород, поновно рођење, рођење новог човека) означава, пре свега:

1. велику обнову интересовања за дела античке културе и2. општи полет и процват индивидуалних подухвата на свим подручјима људског деловања.

120

Временски оквир Италијанске ренесансе је ЏВ и ЏВИ век, али се њени весници јављају још у ЏИИИ и ЏИВ веку.

Претпоставке за појаву потпуно новог начина мишљења проистичу из економског полета који је био заснован на слободној трговини многобројних слободних градова (држава) у којима су доминантну улогу имали новонастали грађански сталежи. Ти нови сталежи били су жељни нових сазнања јер су им она била потребна за даљи развој трговине (откриће нових путева, тржишта, развој банкарства, занатства итд.).

Посебно значајну димензију за ширење нове науке имало је епохално Гутенбергово откриће штампарије, које је отворило претпоставке за масовније издавање књига и разбијање монопола самостанске интерпретације науке. Књиге више нису биле ексклузивно право малог броја образованих. Оне постају својина великог броја слободно опредељених појединаца који су у њима могли задовољити своја научна и друга интересовања.Зато се слободно може констатовати да је откриће штампарије задало завршни ударац у настојањима да се разбије схоластичка доминација у образовању.

Гледано шире, ренесанса није захватила само Италију, него и друге земље западне Европе. Таквом процесу допринели су и значајни историјски догађаји:

Византија је дефинитвно поробљена падом Цариграда 1453. године, Колумбо је 1492. године открио нови континент Америку, Васко Да Гама је опловио Рт Добре Наде и 1498. године коначно стигао до Индије, неколико деценија касније, 1522. године, завршен је Магеланов пут око света, формирале су се снажне европске државе (Шпанија, Француска, Енглеска, Холандија и друге), завршен је и стогодишњи рат између Француске и Енглеске 1453. године.

Основно обележје читавог ренесансног периода, поред појаве народних језика, оживљавања антике, идеја слободе и посебног стила живота, свакако је невиђени оптимизам и нада у овај свет као нешто ново, велико и прогресивно.

1. Реформација и контрареформација

Затварање "једине књиге знања" и отварање других извора сазнања, ни у периоду ренесансе није текло једноставно. Широм Европе гореле су ломаче на којима су сапљивана не само нова људска дела, него и њихови творци. Страховит прогон носилаца нових идеја био је саставни елеменат читавог ренесансног периода.

И у самој цркви почеле су да се јављају крупне пукотине. Најпре је у Немачкој Мартин Лутер (14831456. год.) започео протест (отуда каснији назив протестантизам) против доминације римских папа и корумпираности свих нивоа црквене хијерархије. Тражио је повратак изворним текстовима Библије коју је зато и превео на немачки језик (и тиме постао утемељивач немачког

121

књижевног језика). Тврдио је да је Библија, а не папа, највиши и једини верски ауторитет. Кулминацују сукоба представљало је дефинитивно одвајање Протестантске од Римокатоличке цркве.

Сличне тенденције јавиле су се (ускоро) и у Енглеској и Швајцарској. Тако је Калвин (15091564. год.) захтевао повратак религиозности која своје утемељење има у јединству Старог и Новог завета.

Иако се, сасвим сигурно никако не може тврдити да су Лутер и Калвин били носиоци нових тенденција у афирмацији човека и његовог разума (сасвим супротно, обојица су били жестоки противници филозофије и свих нових идеја), њихова делатност је у великој мери уздрмала стабилност цркве као потпуно доминантне институције и отворила перспективе за рађање новог доба.

Али ни Римокатоличка црква није седела скрштених руку. Уследио је снажан противудар (познат и под називом контрареформација). Седиште тог покрета било је у Шпанији, а главни носилац новоосновани Језуитски ред, чији је оснивач био Игњасио Лојола.

Активности Језуита су се одвијале у два правца: први правац (по коме су и најпознатији), био је, у ствари, ужасан

терор обновљене инквизиције. Милитантни у својој одбрани вере, они су уништавали све пред собом. Њихова озлоглашеност, међутим, не проистиче само из чињенице да су свакога могли спалити на ломачи (била је довољна и најмања "сумња" па да неко буде спаљен као јеретик), већ и због читавог низа крвавих верских ратова и обрачуна који су беснели Европом у шеснаестом веку. Бартоломејска ноћ из 1572. године, у којој су они главни протагонисти, само је једна кап у читавом низу сличних покоља на верској основи који прате Европу све до данашњих дана. Уништења Јермена, Рома Срба и Јевреја током двадесетог века и нови верски сукоби који обележавају крај двадесетог и почетак двадесет првог века, своје далеко упориште, на неки начин, имају управо у језуитским идејама;

други правац језуитског деловања, о коме се релативно мало зна и говори, био је везан за осмишљавање и организацију образовања младих нараштаја и отварање верских школа. Колико су на том плану били ефикасни, говоре и чињенице да и данас, многе елитне школе широм римокатоличког света, готово у целини почивају на језуитским принципима.

2. Обнова античке филозофије

Нови приступ схватању знања проистекао је из комплексног односа према схоластичкој и античкој филозофији. У том односу превладао је став да се до истине не може доћи само прелиставањем светих списа и тумачењем верских догми које су у њима записане.

Повратак античким узорима отворио је сасвим нове перспективе и пробудио сумње у схоластичку интерпретацију света, космоса и човека.

Интезивнији додири са оригинални делима античке културе и филозофије постали су могући тек после пада Цариграда, када је велики број школованих Грка побегао на запад, поневши са собом оригинална дела старих грчких филозофа. Запад је до тада познавао само неколико мањих Платонових списа, а о

122

Аристотелу се знало само преко арапских коментатора и филозофије Томе Аквинског.

У првој половини ЏВ одржана су два црквена сабора, најпре у Ферари, а потом у Фиренци. На Црквеним саборима највише се разговарало о потреби уједињења Источне и Западне хришћанске цркве ради успешнијег отпора турском надирању у Европу. При том су, међутим, вођене и филозофске расправе. Посебно се говорило о односу према Платоновој и Аристотеловој филозофији са истицањем разлога за и против прихватања једне или друге.

Византијски делегати су истицали предност Платонове у односу на Аристотелову филозофију, тврдећи да управо Платонова филозофија може бити врховни арбитар у свим филозофским расправама. Најважнији представници таквог приступа били су Георгис Гемистос Плетон (13551450. год.) и кардинал Бесарион (14031472. год.). Они су били најзаслужнији не само за ширење Платонове филозофије, већ и за супротстављање схоластичком Аристотелизму којим се "окамењени Аристотел" хтео прогласити последњом речи у филозофији.

Управо због такве интерпретације Аристотелове филозофије, дошло је до наглог повећања интересовања за Платонову филозофију, што је за последицу имало и поновно отварање Платонове Академије 1458. године, на двору породице Козимо Медичи у Фиренци. Тако је, после више од девет векова, поново отпочео рад једне од најпознатијих људских институција.

Непосредно после обнављања рада Платонове Академије, дошло је и до организовања Аристотелових следбеника.

Поред схоластичара (који су за Аристотелову филозофију знали само према интерпретацији Томе Аквинског), јављају се две, готово у потпуности супротстављене струје, авероисти и александристи. Седиште њихове активности био је један од најстаријих европских универзитета, Универзитет у Падови. И једна и друга школа су полазиле од оригиналних Аристотелових списа, одбацујући њихову схоластичку верзију.

Авероисти су полазили од Авероеса Великог тумача, а Александристи од Аристотелових аутентичних списа и њихове интерпретације од стране једног од најзначајнијих перипатетичара са краја ИИ и почетка ИИИ века, Александра из Афродизије.

Обе школе су се, осим супротстављања Платоновој филозофији и схоластичком аристотелизму, претежно бавиле старим теолошким проблемом: питањем бесмртности душе.

Авероисти су сматрали да постоје светска (космичка) и људска (индивидуална) душа. Тврдили су да је космичка душа бесмртна, али и да људска душа не умире после човекове смрти, него наставља своју егзистенцију настојећи да се споји са космичком душом.

Александристи су тврдили да је људска душа животни принцип и да умире зједно са људским телом. Сматрали су да, кад је људска душа у питању, могу постојати две истине:

теолошка, којом се може прихватити веровање у бесмртност душе, са практичним циљем да се најшири слојеви становништва, због страха од бога, држе у покорности, и

филозофска, којом се тврди да бесмртност душе није могуће рационално доказати. Такав доказ умним људима и није потребан, јер они знају

123

да је и без таквог веровања могућа моралност која је унутрашњи закон човека, а не некаква заповест наметнута споља.

Без обзира на то што су имале различити приступ Аристотеловој филозофији и изражене међусобне разлике, обе школе су подједнако заслужне за откриће праве (не схоластичке) Аристотелове филозофије и поновно афирмисање Епикура и епикурејске филозофије која је хришћанском интерпретацијом проглашена филозофијом разврата и блуда.

3. Хуманизам

Осим слављења и обожавања природе и природности, период ренесансе карактерисао је и посебан интерес за лепа и племенита људска дела класичне грчкоримске културе. То интересовање за племенита људска дела добило је назив Хуманииора, а они који су такво интересовање испољавали називани су хуманистима.

Али, да би неко могао да се назива хуманистом, није било довољно само интересовање. Било је потребено и знање. Зато су се хуманистима звали само они који су познавали класични грчки и латински језик и друга знања која су онда могли применити за очување и обнову старих текстова оштећених варваском употребом. Науке којима су се они бавили назване су хуманистичким јер су се бавиле искључиво пручавањем дела која су створили људи.

Оваквим ставом наглашена је суштинска разлика између хуманистичких наука (проучавају дела људи), природних наука (проучавају природу) и теологије (проучава божанске ствари). Раздобље ренесансе је, као ни једно после њега, било богато људима који су могли бити названи хуманистима.

Један од најпознатијих хуманиста био је Еразмо Ротердамски (1467 или 14691536. год.). Теолог и слободни мислилац, бавио се свим наукама свога доба, преводио грчке писце на латински језик и издавао дела грчких и латинских писаца са коментарима. У делу Похвала лудости, извргао је руглу постојећи систем друштвених вредности (нарочито свештенике и схоластику).

Ставом да ако неко жели да буде кочијаш мора да научи да тера коње, али, да би био краљ, довољно је само да се роди, посебно је потенцирао сву бесмисленост постојања наследних функција ("по праву крви").

Нарочито интересовање хуманиста изазвало је подручје политичког и друштвеног живота. Незадовљство постојећим политичким уређењем држава, на специфичан начин, изразио је Томас Мор, мањим списом под насловом Утопија (Место којег нема). Један смели морепловац, посетио је неко острво на коме је нашао државу уређену потпуно другачије од тада постојећих. На том острву (држави) сви су срећни и сви живе у благостању. Нема сукоба, мржње и експлоатације. Држава је превасходно васпитна установа која васпитава људе у духу слободе и једнакости. Не постоји приватна својина. Сви грађани раде све послове извесно време (најпре земљорадња, затим занатство итд.), а једино посебно талентовани имају привилегију да се баве науком и управљају државом.

Интересантно је, међутим, да је Томас Мор, иако апсолутно незадовољан постојећим политичким уређењем, у својој Утопији предвидео постојање робова.

Подручјем политичког уређења бавио се и Николо Макијавели. Његово одређење политике као немилосрдне борбе за власт у којој властодршци (и они

124

који се боре за власт), користе сва средства (лажи, преваре, подмићивања, убиства и сл.) да би се на власти одржали или до ње дошли, актуелно је и данас исто толико колико и у време када је он написао своје најпознатије дело Владар. Из овако схваћене борбе за власт проистекла је и она, по злу чувена максима "циљ оправдава средство", која је у историји људских заједница, на жалост, много пута примењивана.

Ако се дода и Макијавелијева тврдња да је политика са оне стране добра и зла и закључак, желите ли власт, морате бити безобзирни, онда се, на основу таргично јасних искуства из прошлости и садашњости, сасвим сигурно може закључити да је макијавелизам неизбежан пратилац свих политичких дешавања.

И остали хуманисти су на сличан начин писали о околностима које су спутавале несметан развој човекових способности на путу задобијања пуне слободе која је и тада (и сада) третирана као врхунски циљ.

Цена таквих настојања често је плаћана и људским животима. Године 1600. на Цветном тргу у Риму, на пламену ломаче, цену слободе платио је Ђордано Бруно, један од највећих трибуна слободе, узвикујући последњом снагом: "парам небеса, пловим у бесконачност". Пламен који је сагорео Ђордана Бруна, осветлио је и мрак претходних векова, јасно при том обележавајући могуће путеве слободе.

4. Препород у науци и уметности

Процват хумнистичких наука не би био могућ без претходног полета природних наука и праве експлозије у уметничком стваралаштву. Приближно један век после епохалног Гутенберговог проналаска, штампана је књига Николе Коперника (14731543. год.) О кретању небеских тела, која је изазвала бурне расправе и поделе у стручној јавности, али и жестоку реакцију цркве. Коперник је у свом делу поставио хелиоцентричну наспрам, преко десет векова старе Птоломејеве геоцентричне тезе. Пошао је од елементарне претпоставке да се све ствари у природи дешавају на најједноставнији начин.

Птоломеј, који је 13 векова раније написао дело Велики математички системи астрономије (дело је на латински језик преведено тек у 13 веку), врло компликованим математичким прорачунима доказао је да једино Земља непомично лебди у центру света, а да се све планете окрећу око ње. Пошто је пошао од Аристотелових претпоставки које су се слагале са доцнијим хришћанским схватањем о творцу света и земље, његов приручник је вековима био абецеда астрономије.

Коперник (последње године живота провео је као професор астрономије у Риму) је утврдио да је математички прорачун којим се доказује да је Сунце, а не Земља у центру свемира, много једноставнији од Птоломејевог. Пошавши од претпоставке да се у природи све дешава на наједноставнији начин, закључио је да се све планете, укључујући и Земљу, окрећу око Сунца и при том ротирају око своје осе.

Хипотезу о Сунцу, као центру свемира, поставили су још стари Грци, али је математички прорачун оригинално Коперниково дело.

Коперник је био свестан будуће реакције Римокатоличке цркве па је зато своје дело штампао пред крај живота. Дело је доживело судбину многих других и 1616. године стављено је на Индекс забрањених књига са кога је скинуто тек

125

1757. године. Колики је утицај Коперниковог учења на сва каснија дешавња у науци, најбоље се види по томе што су се све велике и значајне промене у науци увек називале Коперниковским обртом.

Један од ватрених присталица и бранилаца Коперниковог дела био је и Галилео Галилеј (15621642. год.). Велики број својих научних открића (а било их је више: конструисао је астрономски дурбин, открио 4 Јупитерова сателита, формулисао Закон слободног пада, у физику је увео појмове убрзања и инерције, доказао да млечни пут представља скуп звезада итд.), посветио је управо одбрани Коперниковог учења.

Због тога је био изведен пред Суд инквизиције, пред којим је, на коленима, "признао" заблуде и одрекао се свог учења да не би доживео судбину Ђордана Бруна. Суд инквизиције му је поштедео живот одредивши му доживотни кућни притвор. Према легенди Галилеј је, непосредно пре смрти, изговорио: "ипак се окреће".

Јохан Кеплер (15711630. год.), астроном, професор математике и астрономије, не само да је успешно бранио Коперниково учење, већ је отишао и корак даље доказима да се планете крећу по елиптичним (а не кружним) путањама и да сунце има привлачну силу која делује на све планете у зависности од њихове удаљености. Тим открићем дао је готове претпоставке за Њутново откриће Закона гравитације.

Јохан Кеплер је занимљива личност и по томе што је, без обзира на то што је био врстан астроном и научник уопште, веровао у потуности у астрологију, алхемију и сл.

Без посебно великог ризика може се, ипак, утврдити да је у периоду ренесансе до највећег препорода дошло на подручју уметности.

Данте (12651321. год.) је Божанственом комедијом, коју је написао на италијанском народном језику и отворио претпоставке за утемељење књижевности на народним језицима, отворио процес ренесансе у уметности.

Велики број изванредних уметника (Франсоа Рабле, Мигуел Сервантес и Виљем Шекспир, у књижевности; Ђовани ПјерЛуиђи да Палестрина и Оралндо да Ласо, у музици; Брунелечи, Донатело,Тицијан, Микеланђело, Леонардо, Донатело и други, у сликарству) створио је величанствена уметничка дела, која пуних шест векова изазивају дивљење свих генерација.

На подручју филозофије, међутим, није дошло до појаве нових и великих филозофских ситема (попут Платоновог или Система Томе Аквинског, на пример), нити до појаве великих филозофских имена.

Због начина на који је живео и радио, људског и научничког поноса и достојанства са којим је отишао у смрт не одричући се својих уверења, није могуће говорити о италијанској ренесанси, а не споменути Ђордана Бруна (15481600. год.), њеног најзначајнијег филозофа.

Ђордано Бруно је са 17. година постао фратар Доминиканског реда, а са 27 година је отпуштен из свештеничког позива због наводног кривоклетства. Често је мењао занимања, земље и место боравка. Боравио је углавном изван Италије: у Швајцарској, Француској и Енглеској. Вратио се, на превару, у Италију, где је ухапшен и утамничен због тога што се "бавио науком о бесконачности свемира и мноштву светова".

У тамници је провео пуних седам година. Суд инквизиције није успео да га морално сломи и примора да се одркне свог учења. У месецу мају 1600. године

126

(двадесет векова после Сократове пресуде и смрти), јавно је спаљен на Цветном тргу у Риму.

У својој теорији у потпуности се ослањао на хелиоцентричну тезу Николе Коперника. Тврдио је да постоји безброј светова, а да је сунчев систем само један од њих. Као целина, свет је вечан и непокретан, али се све у њему, сви његови делови, стално крећу, мењају се, настају и нестају.

Материја је у основи свега што постоји, и небеског и земаљског. Материја, међутим, није једино постојећа. Поред ње постоји и општи духовни принцип бог. Бог, који се налази у свим стварима, исто онако како се се све ствари налазе у њему, исти је као и свет (пантеизам Ђордана Бруна).

Материја је стваралачка природа, јер из ње све настаје и све се у њу враћа, а све појединачне ствари су састављене од ситних честица (монада) које су пролазне и променљиве.

Човек, који је такође стављен од материје, може сазнати суштину света и космоса, уколико реализује 4 степена сазнања:

1. чулно опажање,2. разумско сређивање онога што су чула регистовала,3. на подручју умног открива се опште, 4.јединство општег, посебног и појединачног могуће је сазнати тек у духу.Моћ човековог сазнања проистиче управо из чињенице да је и он део

света у коме се у малом догађа оно исто што се дешава и у бескрајном универзуму.

Својом афирмацијом оригиналних дела античке филозофије и тврђењима да постоји мноштво светова, да је материја праоснова свега постојећег и да се све то може сазнати, Ђордано Бруно је напао темеље схоластичке филозофије и хришћанског веровања, према којима постоји само један свет кога је бог не само створио, већ он једини зна принципе на основу којих тај свет функционише.

Зато се, са правом, за Ђордана Бруна каже да је он први ренесансни филозоф који је потпуним одбацивањем схоластичког учења о свету, човеку и космосу, отворио нове путеве у процесу трагања за истином која ће човеку у овом свету коначно обезбедити положај достојан човека.

127

ВИ. ФИЛОЗОФИЈА МОДЕРНОГ ДОБА

128

1. ЕНГЛЕСКИ ЕМПИРИЗАМ

Развој науке и уметности у ренесансном периоду, дефинитивно је отворио просторе за повратак вере у могућности разума и науке. Схоластичка и метафизичка филозофија све су више биле излагане оштрим и утемељеним критикама које су указивале на јаловост схоластичке и метафизичке методе и истицале потребу за изградњом једне потпуно нове научне методе која би могла да одговори захтевима савремене науке.

Период ЏВИ и ЏВИИ века је и период све изразитијег супротстављања емпиризма и рационализма, као два основна гносеолошка правца.

Емпиризам је гносеолошки правац којим се тврди да се до сазнања може доћи искључиво путем искуства (праксе).

Емпиризам се нарочито развио у Енглеској, а његови најважнији представници су: Френсис Бекон, Томас Хобс, Џон Лок, Џорџ Беркли и Дејвид Хјум.

Рационализам је пак гносеолошки правац којим се тврди да се до сазнања долази искључиво путем разума.

Рационализам се највише развио у Француској, Немачкој и Холандији, а његови најважнији представници су: Рене Декарт, Барух де Спиноза и Готфрид Вилхелм Лајбниц.

1.1 Френсис Бекон (15611626. год.)

129

Назива се оснивачем не само енглеског емпиризма, него и енглеског материјализма и свих модерних експерименталних наука. Галилејев је и Шекспиров савременик (неки су чак тврдили да је он написао Шекспирова дела). Потицао је из угледне аристократске породице и, у складу са породичном традицијом бавио се и политиком (веома успешно) доспевши до положаја лорда чувара великог државног печата, лорда канцелара и барона Веруламског.

На дужности лорда чувара великог државног печата, лажно је оптужен за наводно примање мита и осуђен на затворску и велику новчану казну. Иако се све добро завршило (у затвору је провео само два дана, а новчану казну је платила краљевска породица), Бекон се више никада није ни приближио политици.

Најпознатије (и недовршено) Беконово дело носи врло индикативан наслов: Инстауратио магна (Велика обнова). Објављено је 1620. године, а на насловној страни била је слика једрењака који у узбурканом мору плови између Хераклових стубова. И наслов дела и илустрација његове насловне стране су, у ствари, на симболичан начин показали како се од науке очекују велики резултати, али и чињеницу да је пут ка постизању таквих резултата несигуран и нејасан.

У предговору свог дела Бекон је истакао чињеницу да стање наука није сретно и није много узнапредовало. Закључио је, такође, да филозофија (и наука) стагнира већ две хиљаде година и да се зато људском разуму мора отворити пут сасвим другачији од онога који је до сада био познат. Такође, утврдио је и потребу да се створе и нека друга основна и помоћна средства помоћу којих би људски ум остварио своје максималне домете.

Уопштено гледано, Бекон је себи поставио неколико (веома крупних) задатака:

1. да изврши обнову наука,2. да открије (дефинише) циљ научног рада и3. да формулише нову методу помоћу које би се најбрже и најделотворније дошло до нових сазнања.О потреби велике обнове наука већ је било речи. Уосталом и наслов

Беконовог дела и аргументи за такав наслов, произашли су из стања тадашње науке које никако није могло да задовољи радозналост људског духа у пуном замаху.

Пошто бављење науком мора бити сврховито, Бекон је закључио да као што трчкач не може правилно да истрчи трку у којој циљ није дефинисан и правилно постављен (обележен), исто тако није могуће бавити се науком уколико циљ такве делатности није у потпуности одређен. У одређивању циља научног рада, Бекон је направио радикалну разлику у односу на схватање разлога због којих су се стари Грци бавили филозофијом.

Стари Грци су, наиме, сматрали да се филозофијом треба бавити ради саме филозофије и да су једини прави филозофи управо они који од бављења филозофијом не очекују никакву практичну (личну) корист. И више од тога, са највећим презиром одбацили су софисте, јер су они једини имали практичне (материјалне) користи од бављења филозофијом.

Бекон је, међутим, дефинисао циљ науке као практичну корист човека која се постиже тако што човек, бавећи се науком, овладава природом и њеним законима и на тај начин их потчињава себи и својим потребама. Истовремено, он је посебно нагласио да је овладавање природом и њеним законима могуће једино уколико се остане у овиру тих закона.

130

Да би се тај циљ могао остварити, морало се приступити и тражењу нове методе која би се потпуно разликовала од Аристотелове дедуктивне методе, коју је Бекон сматрао неплодотворном и погодном једино за доказивање ставова схоластичке филозофије. Како би се и у формалном смислу разликовао од Аристотела, чији логички списи носе заједнички назив Органон, Бекон је дело у коме је дефинисао своју методу, назвао Нови органон.

Аристотелову логику требало је, према Беконовом мишљењу, заменити новом и бољом . У тој (новој) логици, централно место имаће индукција, а не дедукција. Критикујући силогизам као основни облик дедуктивног закључивања, утврдио је да силогизам (пошто се се састоји од судова, а судови од појмова) може бити погрешан уколико су појмови лажни или погрешно повезани. Могућност за превазилажење оваквих проблема Бекон је нашао у индукцији, која полази од осета и појединачних чињеница, па се постепено уздиже до најопштијих закључака.

Иако индуктивни метод узима у обзир чињенице емпиријски материјал, он се, према Беконовом мишљењу, не сме свести на чисте осете и појмове који се из њих могу извести, јер ће се (на тај начин) направити исте грешке као и у примени чисте дедукције. Зато је одбацио емпиризам у коме емпиричари, попут мрава, само сакупљају и троше, али и рационализам који, попут паука, производи ткиво из свог властитог организма.

У примени нове методе треба поступати попут пчеле која материјал сакупљен са различитих цветова претвара (прерађује) у нешто сасвим ново. Тако мора поступати и емпиричар, поступно прерађујући сакупљени материјал у мисаоном процесу.

Међутим, према Беконовом мишљењу, примена нове (индуктивне) методе није могућа уколико се људи пре тога не ослободе предрасуда које су се вековима таложиле у њиховом искуству. Те предрасуде (заблуде) Бекон је назвао идолима и сврстао их у четири групе:

1. идоли племена су заблуде које свој корен имају у човековој природи (ограниченост наших чула, утицај емоција на људски разум, склоност ка апстракцији и слично). Људи, на пример, сматрају да је универзум онакав каквим га њихова чула опажају и њихов разум схвата, а то није тачно;

2. идоли пећине су заблуде појединца који из свог угла (пећине) посматра природу и универзум. Свако од нас, тврдио је Бекон, има своју пећину из које, уз утицаје литературе, погрешног васпитања и сл. посматра свет око себе;

3. идоли трга (пијаце) су заблуде које своје узроке имају у непрецизној употреби појмова, односно језику којим се људи споразумевају. Речи којима се људи служе, често не означавју оно што разум хоће да саопшти, те су зато неспоразуми чести и комликовани;

4. идоли позоришта (театра), свој извор имају у претходној филозофији. То су, како је тврдио Бекон, разна спекулативна учења, некритички емпиризам, филозофије које су јавиле под утицајем религије и сл.

Сви идоли морају бити одбачени и напуштени чврстом и свечаном одлуком и разум мора бити потпуно ослобођен и очишћен од њих, закључио је Бекон. То је, међутим, веома одговоран и тежак задатак и Бекон је тога био потпуно свестан. Урођене идоле чак и није могуће превазићи. Управо зато разум треба да суди о природи на основу индукције. Тада ће бити у стању да открије узроке појава у природи јер истински знати, значи знати на основу узрока.

131

Стога је Бекон, у настојањима да одреди основне принципе индуктивног метода, истицао да су поступност и систематичност његове основне карактеристике. Поштујући те принципе, наука мора најпре да открије форме, јер се само на тај начи може доћи до схватања унутрашње структуре ствари. Пут ка откривању форми треба отпочети састављањем такозваних таблица истине:

1. таблице постојања и присутности констатују присуство природе у појави чију форму истражујемо;

2. таблице одсутности и одступања констатују одсуство природе у појави чију форму истражујемо;

3. таблице степеновања или упоређења констатују појаве у чијим се формама та природа налази у већој или мањој мери.

На основу утврђивања ових таблица могуће је поставити прву хипотезу, тј, провизорно одредити тражену форму. Али процес тече и даље, кроз низ следећих ступњева. У том процесу истраживач се не сме ослањати само на посматрање, већ мора употребити и експеримент. Применом експеримента и постепеног промишљања може се доћи до правог знања.

Заснивање индуктивне методе на новим принципима, несумњиво, Беконова је заслуга. Индуктивној методи, међутим, он није дао коначну форму, већ само основне елементе. Његове идеје (у деветнаестом веку) даље је развио и усавршио Џон Стјуарт Мил.

Иако се Бекону, као највећа слабост приписује превиђање значаја дедукције и њена примена на подручју математике, његов емпиризам није у потпуности искључив у односу према рационализму.

Одбацујући радикални епмиризам и одређујући филозофији задатак да попут пчеле уједини експериментално прикупљање података са његовом рационалном прерадом, Бекон је дао значајан допринос афирмацији човека и његове креативности у процесу превазилажења средњевековних схватања и предрасуда.

1.2 Томас Хобс (15881677. год.)

Из Малмесберија у Енглеској, кућни учитељ по занимању, покушао је да изврши синтезу емпиризма и рационализма. Надживео је и Декарта и Спинозу (иако је старији од њих), а као добар познавалац латинског језика, помагао је 40 година старијем Бекону у превођењу његових дела.

За време честих боравака у Француској, упознао се са делима Декарта и Галилеја.

Написао је филозофску трилогију : О телу (Де цорпоре) О човеку (Де хомине) О грађанину (Де циве)У окиру последњег дела ("О грађанину"), налази се најпознатије Хобсово

дело Левијатан или ствар, облик и ауторитет владе (према Библији, Левијатан је морско чудовиште које је опасно пробудити), у коме је изложио своју теорију политике, права и државе.

У складу са својим материјалистичким схватањем, тврдио је да реално постоје само појединачна материјална тела, а задатак филозофије је да помоћу правилног закључивања утврди узрочнопоследичне односе који се налазе у

132

материјалној стварности, са основним циљем да филозофија корисно послужи животу.

Узрочнопоследичне односе могуће је открити помоћу две постојеће методе:

1. аналитичке (индуктивне) и2. синтетичке (дедуктивне).Процес сазнања отпочиње опажањем (индуктивним путем, на основу

искуства), а затим, на основу прикупљених чињеница, дедуктивним путем, треба стићи до закључка. У процесу сазнања речи служе једино као помоћно средство, а само мишљење је оперисање са речима.

Пошто су појединачна материјална тела једино реално постојање, онда је, због њихове геометријске уобличености и механичких узрочно последичних односа њиховог постојања и кретања, познавање геометрије услов за изучавање природе и студирање филозофије.

Стога је и дедуктивна метода, као основа за изграђивање геометрије, неопходна при реализацији основног филозофског задатка: открића узрочнопоследичних веза.

Иако је Хобсов покушај синтезе емпиризма и рационализма значајан и први у новијој филозофији, он је, ипак, најпознатији по својој политичкој теорији, посебно по теорији друштвеног уговора, којом је покушао да објасни порекло и потребу настанка државе.

Порекло и потребу државе, Хобс је потражио у људској природи. Према његовом мишљењу, човек је природно, нагонско, егоистично и рационално биће. Сви његови поступци проистичу из нагона за самоодржањем. У стању пре настанака државе (природном стању), међу људима је владало стање рата свих против свих (беллум омниум цонтра омнес), јер су сви људи полагали право на све материјалне ствари. Пошто је број материјалних ствари ограничен, сукоби су били неизбежни. Како људи имају готово подједнаке природне способности (разлике су безначајне, тврдио је Хобс, јер ако је неко јачи, други је лукавији и вештији, на пример), онда се, кроз борбу за присвајање материјалних ствари (задовољење нагона за самоодржањем), јавља претња потпуног уништења људске заједнице.

Да би се превазишло такво стање у коме је због опште несигурности човек човеку вук (хомо хомини лупус), људи су, руководећи се разумом који у подједнакој мери сви поседују и на основу друштвеног уговора, основали државу којој су неповратно пренели део својих природних права. Држава им (најбољи облик државе је апсолутна монархија која одређује шта је добро, а шта зло и којој вери ће грађани припадати), с друге стране, гарантује право на живот и приватну својину.

Овако схваћена држава била је у складу са тежњама тек настале буржоазије којој је ради отварања нових тржишта и стабилизације постојећих, требала моћна и добро организована држава.

Томас Хобс се није бавио суштинским питањима религије (интересовале су га једино њена социјална и политичка функција) и принципијелно је одбацивао сваку могућност заснивања једне рационалне теологије. Пошто је бог принципијелно непојмљив, неопажљив и несазнатљив, онда он не може бити предмет било које рационално засноване науке, него га треба препустити тзв. "откровењима".

133

1.3. Џон Лок (16321704. год.)

Најзначајнији је представник енглеског емпиризма. Рођен је у Рингтону, у богатој адвокатској породици. На Оксфорду је студирао природне науке и медицину. Био је лекар, васпитач и високи државни чиновник.

Неко време је због сукоба са монархијом провео у Холандији и Француској. У Енглеску се вратио 1688. године, после "Славне револуције" којом је извршена подела власти (на законодавну, извршну и судску) и реализовано начело да "краљ краљује али не влада".

Био је свестран мислилац. Бавио се питањима сазнања, политичком теоријом и проблемима васпитања. Најпознатија дела су му:

Оглед о љуском разуму, Писмо о толеранцији, Две расправе о грађанској влади, Мисли о васпитању, Рационалност хришћанства. Иако је Лок у филозофији постигао много већу славу него што је

заслужио (или очекивао), он се са правом сматра оснивачем теорије сазнања (гносеологије) и енглеског емпиризма уопште. Основно начело емпиризма да је порекло знања и идеја у чулном искуству, Бекон је само поставио али не и потпуно образложио. Задатак да утврди порекло, извесност, границе и обим људског сазнања, преузео је на себе Џон Лок.

Своје учење, које је изложио у делу са веома специфичним називом Оглед о људском разуму (објављено 1690. године), отпочео је критиком Декартове теорије о урођеним идејама и дошао до закључка да у људском уму нема никаквих урођених идеја ни принципа (теоријских и моралних). Људски ум је нешто сасвим супротно од тога и човек приликом рођења не доноси са собом никакве идеје нити знања, већ их стиче путем искуства.

Човеков ум је по природи (приликом рођења) чиста табла (табула раса) на којој искуство исписује своје утиске. То своје становиште Лок је на најпотпунији начин исказао познатим ставом: "нихил ест ин интелецту љуод анте нон приус фуерит ин сенсу" ("ничег нема у разуму што претходно није било у чулима").

Овај став (који се сматра и најважнијим ставом целокупног енглеског емпиризма) није нов и јавља се још у античкој филозофији. Међутим, ново је то што се он прецизно образлаже и што се на њему заснива целокупно људско сазнање. На тај начин, у потпуности је и прецизно формулисана емпиристичка теорија сазнања, што је несумњиво Локова заслуга.

Иако се јасно види да, према Локово мишљењу, сва наша сазнања имају искуствену основу, то никако не значи да је људски ум само пасиван пријемник чулног (осетилног) искуства. Људски ум (разум) пасиван је само при пријему простих идеја, док је активан у стварању сложених идеја које настају комбинацијом и слагањем простих (једноставних) идеја.

Просте (једноставне) идеје настају (искључиво) искуственим путем и на следећи начин:

1. преко једног чула (боја, звук, мирис, укус итд.),2. преко више чула (идеје простора, облика, кретања, и сл.),

134

3. размишљањем,4. комбинацијом опажања и размишљања.Целокупно људско искуство свој материјални садржај има у простим

идејама, које се међусобно разликују према својим квалитетима: примарни квалитети простих идеја су реална својства предмета, без

обзира да ли их опажамо или не (облик, број, кретање, мировање, величина, положај итд.);

секундарни квалитети простих идеја представљају својство појединих предмета (оних које опажамо) да у нама изазивају осете. Они су субјективни, јер без субјекта који их опажа они једноставно не постоје (боја, мирис, укус, слатко, горко, топло, хладно итд).

Да би доказао своју тврдњу како секундарни квалитети зависе од субјекта који их опажа, Лок је вршио различите експерименте. Тако је, на пример, утврдио да ако једну руку држимо у топлој, а другу у хладној води, а затим обадве ставимо у топлу воду, осећај који ће једна иста топлота изазивати у рукама биће различит. Зато, тврдио је он, топлота нема објективно већ субјективно значење (и софисти су тврдили да је ветар, на пример, некоме пријатан а некоме хладаннепријатан).

Сложене идеје настају умним (разумским) повезивањем, упоређивањем и апстраховањем простих идеја. Постоје три врсте сложених идеја и то:

1. модуси, (неке особине супстанције, као простор, облик итд.);2. супстанција, (сазнање њене реалности најтеже је и

најпроблематичније. Лок је прихватио тезу да је супстанција у основи свега што постоји и, као и Декарт, сматрао да постоје идеје телеснематеријалне супстанције и идеје нематеријалнедуховне супстанције. О супстацији се, међутим, ништа поуздано не може знати и сазнање крајње основе света изван је моћи људског разума);

3. релације, (настају тако што разум сазнаје узрочнопоследичне везе међу стварима, као што су сличност, разлика итд.).

Својом тврдњом да у разуму нема ничега што претходно није било у чулима и да је људски ум приликом рођења исти као и празна табла по којој искуство уписује своје податке, Лок је разуму одредио веома једноставан задатак: да искуствени материјал среди и уобличи у одређени систем знања, а да потом то знање појмовно и категоријално изрази.

Зато се, према Локовом мишљењу, знање може одредити као слагање људских идеја са искуственим чињеницама.

Већ је речено да је Џон Лок био веома свестран мислилац. Ту своју свестраност исказао је и својом политичком филозофијом која је имала значајног удела у политичким збивањима у Франацуској, Америци и Енглеској.

Славна револуција у Енглеској 1688. године (револуција без крви), којом је успостављена уставна монархија са поделом власти на законодавну, извршну и судску, извршена је под непосредним утицајем Локове филозофије, у којој је залагање за компромис једно од основих обележја.

Тврдио је да се државна власт мора максимално ограничити у односу на права грађана, а да у економији треба успоставити потпуну слободу за приватне иницијативе. У тако постављеним односима може се онда остварити идеал да држава личи на добро организовану и вођену компанију која са својим

135

партнерима послује на основу уговора који свакој страни обезбеђује реализацију њених најзначајнијих интереса.

Природно стање није стање рата свих против свих, како је тврдио Томас Хобс, јер слобода није стање у коме свако ради оно шта хоће. Слобода је могућа само у оквиру (и са ограничењима) два типа закона:

природних (моралних) и оних који се заснивају на пристанку (уговору) индивидуе да живи у

државној заједници.Пристанак се, међутим, не даје једном заувек. Ако су закони којима је

уређена држава лоши, народ чини добро ако промени и законе и власт.Лок је захтевао и пуну толеранцију између различитих конфесија у

религиозном животу. Анализирајући крваве верске сукобе који су харали Европом тога доба, Лок је закључио да нико пуздано не зна и не може знати да ли бог постоји и да ли је душа бесмртна: стога нико не може имати право да у име својих веровања онемогућава и прогања оне који другачије верују.

Овај став није изгубио на својој снази и у модерном добу које, такође, није схватило Локову идеју копромиса као процеса у коме свака страна одустаје од својих максималистичких захтева.

1.4. Џорџ Беркли (16851753. год.)

Из Кирклина је, у Ирској. Био је по занимању свештеник, а по пореклу аристократа. У свештеничкој каријери досегао је највише положаје и био бискуп у Оксфорду. Поред теологије, студирао је и класичне језике. Мисионар, одан свештеничком позиву, писао је полемичке чланке против "слободних мислилаца", а своје бављење филозофијом схватио је као активност која ће читаоце његових дела надахнути "побожним осећањем божјег присуства".

Његова најзначајнија дела су: Покушај једне нове теорије видног опажања, Расправа о принципима људског сазнања, Три дијалога између Хиласа и Филонуса, Алцифрон или минут филозофирања.У својој теорији сазнања пошао је од Локове сумње у могућност

рационалног сазнања супстанције (иако је тврдио да је Локовоа филозофија недоследна и половична) али, истовремено, одбацио је постојање само материјалне, а прихватио постојање духовне супстанције. Доказе за одбацивање материјалне супстанције Беркли је нашао у критици Локове теорије о постојању општих (апстрактних) идеја.

Прихватио је и становиште номинализма са тврдњом да опште може постојати само у разуму у коме настају опште (апстрактне) идеје.

Следећи Локову тезу да ничег нема у разуму, а да претходно није било у чулима, Беркли је утврдио да ми на основу искуства можемо имати идеје само о појединачном, јер то исто искуство нам не може дати било какве опште идеје. Зато идеја материјалне супстанције не може постојати јер је нема у у искуству и не може се опазити.

Из тога је изведен и кључни став Берклијеве теорије сазнања: "бити значи бити опажен (ессе ест перципи)", што, другачије речено значи да изван искуственог опажања не могу постојати никакви предмети.

136

Став је, у најмању руку, веома проблематичан и на основу њега се могу извући апсурдни закључци:

зар овај храст не би могао постојати чак и онда кад га нико не би опажао?

Да ли најудаљенија галаксија у сунчевом систему није постојала пре него што су научници (својим инструментима и прорачунима) доказали њено постојање?

Ови ставови извазвали су оштре, понекад чак грубе и подсмешљиве коментаре, не само Берклијевих савременика већ и колегасвештеника. Један бискуп је иронично приметио да Беркли, као прави џентлмен, ипак није отишао толико далеко и, као известан џентлмен, порекао не само постојање материје, већ и наше сопствено постојање. У то време кружила је и анегдота како је Џонатан Свифт оставио Берклија да чека пред улазним вратима рекавши да, ако је његова филозофија тачна, он може лако да прође и кроз затворена врата.

И Беркли је, свакако, био светан могућих закључака који могу произаћи из овако екстремног става (солипсизма тј. негирања свега што постоји изван субјективне свести), па је зато увео појам бога напуштајући при том становиште субјективног идеализнма. Остајући на позицијама идеализма, али сада објективног, Беркли је понудио одговор на питање: како постоје ствари кад их ја не опажам, или кад их ни један други човек не опажа? Предметни свет постоји, тврдио је Беркли, и кад га нико не опажа, јер су ствари опажене од бога, односно идеје опажљивог света налазе се у божанском уму. Бог је творац идеја и он их у нама изазива. Али зар бог није најапстрактнија идеја и како се може доказати његово постојање кад он није дат ни у каквом искуству? Било је зато логично да је Беркли, поред "принципа сазнања" увео и "принцип веровања".

Оваква питања Беркли није нити постављао нити на њих одговарао, иако су она произлазила из његове филозофије, манифестујући на тај начин њене слабости.

Иако је погрешно идентификовао егзистенцију ствари са њиховим опажањем, Берклијева идеалистичка варијанта енглеаког емпиризма, својом радикалном сумњом у свемоћ људског разума, представља значајан допринос филозофији уопште.

1.5. Дејвид Хјум (17111776. год.)

Из Единбурга је у Шкотској. Историчар и филозоф, приватни секретар, библиотекар и државни подсекретар, једно време провео је и у дипломатској служби. Студирао је право у Единбургу, а филозофију у Паризу, где се упознао са Русоом. Својим делом далеко је надмашио време и простор у којем је живео. Не без разлога, за Хјума важи став да је у емпиристичкој филозофији имао сличну улогу као Аристотел у античкој (колики је Хјумов утицај на европску филозофију уопште, најдубље је исказао Кант својим тврђењем како се из метафизичког дремежа тргао тек после прочитаних Хјумових дела).

Најзначајнија Хјумова дела су: Расправа о људској природи, Истраживања о људском разуму, Истраживања о принципима морала, Дијалози о примарној религији.

137

Хјум, који је у првом реду теоретичар сазнања, био је жесток критичар рационалистичке теорије сазнања којом се тврдило да се до сазнања може доћи независно од искуства. Пошто је утврдио да се чињенице не могу сазнати другачије осим на основу искуства, Хјум је своја истраживања усмерио на искуствене чињенице, настојећи да утврди које су стварне моћи разума.

У том настојању издвојио је три основна питања:1. шта је могуће сазнати?2. Шта човек треба да ради?3. Како да се управља у свом практичном деловању?Ова питања (заједно са одговорима) требала су да дефинишу одговор на

суштинско питање: како предвиђати будућност, и ако је могуће, како је то могуће?

Хјум је пошао од Локовог схватања да наш разум добија готове елементе сазнања из спољашњег и унутрашњег искуства, односно (стварност се састоји од бујице утисака који се стално мењају) утврдио је да садржај људске свести чине опажаји.

Опажаје је поделио на:1. импресије: а. импресије сензације, б. импресије рефлексије, в. импресије релације;2. идеје. а. Импресије сензације су сви утисци које човек добија путем својих

чула.б. Импресије рефлексије су утисци који се добијају посматрањем

унутрашњег искуства. То су емоције, страсти итд.в. Импресије релације су утисци који се добијају кад се у разуму јављају

импресије о различитим односима, као што су, на пример, односи коегзистенције, сукцесије, једнакости, неједнакости итд.

Идеје и све дуго што се у разуму налази, према Хјумовом мишљењу, настају комбинацијама импресија (утисака) које су добијене искуственим путем.

На основу оваквих ставова, Хјум је закључио да сва људска знања потичу од утисака (импресија). Знањем се може назвати само веза импресија, али не било која, већ само онда када се импресије рефлексије и импресије сензације повезују са импресијама релације.

Међутим, ни то није довољно да би се нешто могло звати знањем. Знањем се може звати само оно што је изведено на основу узрочности. Питања која се могу поставити при утврђивању узрочнопоследичних веза различита су:

1. може ли се на основу постојања једног одређеног узрока закључити о извесној последици?

2. Можемо ли имати искуствена знања о узроку и о последици? Анализирајући појам узрочности, Хјум је закључио да је то сложена

идеја, јер подразумева три релације:1. просторновременски додир узрока и последице,2. временско претхођење узрока последици (сукцесија) и3. нужну повезаност.За прве две релације, утиске (импресије) налазимо у искуству, док трећој

ништа у искуству не одговара, иако је она најважнија за утврђивање

138

узрочнопоследичних веза. Идеја нужне везе не може се доказати, иако се на њој се заснива све искуствено знање. Из чињенице да једна појава претходи другој, не следи да је она узрок друге, нити да је друга појава последица прве као узрока. Чак ни понављање исте везе појава не значи да су оне узрочнопоследично повезане. Људско уверење да иза узрока мора наступити последица проистиче из навике (људи знају, на пример, да иза ноћи долази дан на основу навике; шта ако се деси да после неке ноћи не дође до сванућа?). Хјум је тврдио да у неким појавама можда и постоји узрочнопоследична веза, али ми ту везу не можемо сазнати. Зато је и резолутно закључио да крајњи узрок одређених појава не можемо знати, мада наш разум претпоставља да свака појава има свој узрок. Суштина узрочности, дакле, остаје недокучива за људски ум.

Пошто је одбацио и позивање бога као могуће разрешење у процесу сазнавања суштине узрочности, онда је јасно морао да закључи како ми ништа поуздано не можемо знати о прошлости нити предвидети будућност, јер су наша сазнања ограничена на постојећи свет могућег искуства.

Из тих разлога, у филозофији се не може расправљати ни о суштини битка.Такве расправе су, у ствари, метафизичке спекулације пошто не постоји могућност сазнавања супстанције уопште.

Хјумова критика метафизике, као полазна основа за Кантову аргументацију да је филозофија која истражује битак немогућа, била је темељ каснијој, позитивистичкој филозофији.

Са Хумовом филозофијом, енглески емпиризам је доживео другачији исход од очекиваног. Са Беконом, афирмисана је вера у неограничене способности људског разума, коме треба дати само ваљану методу да би достигао потребне емпиријске и опште истине. Са Локовом филозофијом, тај некритички оптимизам озбиљно је уздрман, а са Хјумовом филозофијом потпуно одбачен, чиме се, неочекивано, доспело на позиције скептицизма.

139

2. РАЦИОНАЛИСТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА

"Живети, а не бавити се филозофијом, то је исто као и држати затворене очи и никад не покушати да их отвориш". Декарт

2..1. Рене Декарт (15961650)

Латинизирано име му је Картезијус. Потиче из градића Ла Еј у Француској. Филозоф, математичар и физичар, оснивач је и најзначајнији представник рационализма у филозофији. Један је од утемељивача модерних наука. Издваја се и по томе што је, међу првима схватио да је дошло време за одбацивање неприкосновеног ауторитета цркве и да се ауторитет вере замени ауторитетом разума.

Савременици су му били: Јохан Кеплер, Томазо Кампанела, Томас Хобс, Рембрант и други.

По пореклу, припадао је ситном француском племству и, у складу са традицијом, похађао језуитску школу у којој је васпитаван у строгом схоластичком духу. Иако је у тој школи у потпуности савладао математику, физику, филозофију, латински и грчки језик, Декарт је схватио како све то није довољно и да треба читати велику књигу света и природе "како би се снаге природе откриле и потчиниле људским сврхама и потребама". Као и Бекон, сматрао је да треба створити "практичну филозофију" која ће онда људима помоћи да постану не само корисници, већ и господари природе.

Пошто у Француској све то није могао да оствари, Декарт је као војникнајамник, ступио у службу неког холандског принца и током те службе обишао је Пољску, Чешку, Мађарску, Аустрију и Италију. Најдуже се, ипак, задржао у Холандији, која је, у то време, важила за најслободоумнију државу.

У својој 23 години, поставио је темеље нове области математике Аналитичку геометрију, показујући како се уз помоћ координатног система алгебарски изрази могу геометријски приказивати, односно како се геометријске величине могу изражавати алгебарским једначинама (Декартови савременици су забележили љубомору тадашњих математичара који су били згранути чиињеницом да им је тек Декарт отворио очи, иако се радило о најједноставнијим математичким операцијама). Тим делом постигао је светску славу и постао, не само један од утемељивача модерних наука, него и један од највећих математичара уопште. Декарт се (знајући Галилејеву и Брунову судбину) трудио да своја филозофска учења излаже опрезно и избегне сваки могући спор са црквом. Зато је тек у четрдесетој години објавиио своју Расправу о методи, у којој је изложио основну замисао о потреби стварања једне потпуно нове методе сазнања која може да одговори свим изазовима модерне епохе.Дело је добро примљено и Декарту је донело још већу популарност, али је реакција цркве била изузетно оштра. Зато је, да би ублажио

140

велики гнев Римокатоличке цркве, Декарт неколико година касније објавио Медитације о првој филозофији, којима је покушао да црквеним теолозима докаже своју искрену приврженост цркви и њеним учењима. Пошто тај покушај није чак ни ублажио гнев цркве која је његова дела ставила на Индекс забрањених књига, Декарт је, три године касније, објавио своје животно дело Принципи филозофије, у којем је изложио своје целокупно филозофско учење.

На позив Шведске краљице Кристине, Декарт је 1649. године отпутовао у Стокхолм. Остало је забележено како је Декарт, за две недеље путовања, обучио капетана брода у навигацији и астрономији више, садржајније и квалитентније него за читав капетанов претходни радни век. Шведска краљица је била врло контраверзна личност, а историјски подаци о њој су опречни. Између осталог, пошто је била љубитељ хладноће, забрањивала је загревање просторија у својој резденцији. Декарт се (као прави џентлмен), иако нарушеног здравља, није жалио нити тражио било какве уступке. Разболео се и умро од запаљења плућа 1650. године, у својој 54. години.

2.1.1 Учење

Два су централна питања у Декартовој филозофији:

1. питање метода и2. питање супстанције.

Декартова филозофија отпочиње сумњом (методска скепса), којом се доводе у питање све вредности, нарочито вредности претходне филозофије (схоластичке понајвише). Реализација таквог захтева морала је бити утемељена формулисањем и изградњом нове методе којом се може доћи до таквих истина које онда нико и никада не може довести у питање.

Декарт је, у трагању за том непобитном истином, пошао (дедуктивним путем) од методиичке скепсе којом је довео у питање постајање света, космоса, па чак и своје властито постојање. Тврдио је и то како ми можемо сумњати у истинитост података које нам дају наша чула и из тога извести закључак да је објективни свет и наша егзистенција у њему само привид и уображење нашег духа.

Ако, дакле, сумњамо у све (укључујући ту и наше властито постојање), остаје ли ипак нешто што се може сматрати потпуно несумњивим?

Пошто сумњамо у све, испада да оно што је несумњиво јесте сама сумња. Да би се, међутим, могло сумњати мора постојати мишљење, а да би се могло мислити мора постојати мислећи субјекат (онај који мисли).

Сумњам, дакле мислим, мислим, дакле постојим, непобитна је истина за којом је трагао Декарт.

На основу мишљења, закључио је да мора постојати мислећи субјекат и то изразио једним од најпознатијих ставова у филозофији уопште: "цогито ерго сум" (мислим, дакле, постојим). Према томе, интуитивна извесност (која је урођена) евидентна је и сама по себи јасна, разумљива и разговетна.

141

Пошто је дошао до јасне, разговетне и необориве истине (постојања субјекта који мисли), Декарт је пошао даље и утврдио да је разум најбоље распоређена ствар међу људима, што значи да свако може доћи и до најсложенијих истина под условом да се образује и примењује одговарајућа правила која ће помоћи разуму да разликујући истинито од лажног, доспе до сазнања пуне извесности о свему што је могуће сазнати.

У делу "Расправа о методи", понудио је и одговарајућа правила, узевши математику као узор. Правила је формулисао у 4 тачке, са амбицијом да имају очигледност и једноставност математичких аксиома, јер само ставови засновани на тим принципима могу свима бити јасни и разумљиви:

1. никада се ни једна ствар не узима као истинита све док се, као таква, очигледно не упозна. То даље значи да се морају избегавати сва пренагљивања и предубеђења. Треба, дакле, судити само о ономе што се људском духу претпоставља као потпуно јасно и разговетно, а не оставља простора да се о нечему може сумњати;

2. сваку појаву која се испитује треба поделити на онолико делова колико је потребно (или колико је могуће) да би се проблем који она у себи садржи лакше решио;

3. мисли треба водити по реду, полазећи од најједноставнијих и најразумљивијих предмета, па се постепено уздизати до сазнавања најсложенијих ствари;

4. кад се читав поступак заврши, треба начинити општи преглед тако да можемо бити потпуно сигурни да нешто нисмо изоставили.

Као што се из изложеног види, Декартову методу карактеришу: сумња, критичност, свеобухватност, аналитички и синтетички приступ. Свако ко жели да дође до јасне, разговетне и евидентне истине, мора да се придржава наведених правила. Исто тако, чини се да ова правила представљају и битан садржај наше уобичајене свакодневнице.

Третирајући мишљење као полазни принцип у процесу трагања за истином, Декарт је посебно афирмисао мислећег (умног) субјекта који није пасиван посматрач (и прималац) установљеног поретка (који је једном заувек дат), већ је, напротив, активан и креативан чинилац.

Овај став уједно представља и тај толико дуго чекани искорак ка дефинитивном одвајању филозофије од теологије јер је Декарт тим ставом, коначно супротставио (и претпоставио) рационализам ума ирационалности вере. Задатак филозофије више није образлагање теолошких догми, већ истраживање природе како би се снаге природе откриле и потчиниле људским сврхама и потребама.

2.1.2. Питање супстанције Декартов онтолошки дулизам

Своје учење о супстанцији Декарт је засновао полазећи од мишљења као једине непобитне чињенице. Ако је мишљење полазни принцип у процесу трагања за истином, онда за то мора постојати нека друга основа, значајнија и од самог сазнања. Зато је закључио да мишљење није само гносеолошки, него и онтолошки принцип. Тај принцип, који је као и супстанција сам себи

142

довољан и независан у својој егзистенцији, Декарт је назвао "рес цогитанс" (мислећа ствар).

Суштинска одредница мислеће ствари је мишљење. Она је сама себи јасна и разговетна, а чим је нешто такво, оно мора бити и истинито.

То, међутим, и није проблем. Проблем настаје када се крене изван мислеће ствари јер и све друго што се сазнаје (или се жели сазнати) мора бити, исто тако, јасно и разговетно. Зато се и може поставити питање: да ли је спољни свет истинит или је он привид, илузија, варка од стране наших чула?

Оно што је неоспорно, тврдио је Декарт, наш ум, посматрајући спољни свет, одмах увиђа да он (спољни свет) има свој квантитет (величину) која се може исказати математичким (геометријским) вредностима, односно да је распрострт (протежан).

Пошто се квалитет не може сазнати јер он нема објективни већ само субјективни реалитет, оно што се може сазнати јесте протежностпротежна ствар ("рес ехтенса"друга супстанција у Декартовој филозофији), а то је и једина битна општа одредба материјалног света.

Материјални свет има реалитет који се разликује од духовне супстанције, он је распрострта (протежна) ствар ("рес ехтенса") или распрострта супстанција чија је основна карактеристика протежност.

Из ових ставова најјасније се сагледава и Декартов дуализам: у основи свега што постоји налазе се две, међусобно потпуно одвојене, различите и независне супстанције: мислећа супстанција (рес цогитанс) и материјална супстанција (рес ехтенса).

Активна улога припада само мислећој (духовној) супстанцији. Материја (протежна супстанција) непокретна је маса и у њој се суштински ништа ново не догађа. Постоји само кретање облика које које је механичко и линеарно, а одвија се по законима механике. Основни закон по коме се одвија кретање материје је закон инерције.

Када је утврдио постојање две потпуно одвојене супстанције које се налазе у основи свега постојећег (онтолошки дуализам), Декарт се нашао пред задатком (ни мало једноставним): како разрешити тај дуализам (одвојеност) јер, као што се цела стварност своди на две различите супстанције, исто тако се и тело и дух човека приказују као две потпуно различите ствари (то је уједно и суштина Декартовог метафизичког дуализма чија је полазна основа апсолутизација самосвести)?

Декарт је, наравно, знао да не може поставити тезу о постојању двеју супстанција које су међусобно потпуно одвојене и самосталне, а да при том не објасни шта је то што их повезује у целину. Позвао је у помоћ свемогућег Бога. У њему је нашао апсолутну гаранцију постојања двеју супстанција и везе међу њима. У човековом уму, наиме, осим представа, опажања и сликафантазија, има и урођених идеја. Једна од њих је и идеја Бога коју сам човек није могао створити. Њу је створио Бог. Пошто је немогуће да нас Бог вара (зато су истините и друге идеје које су нам јасне и разговетне), онда заиста постоје душа и тело као две коначне супстанције (другог реда), а Бог је бесконачна супстанција. Атрибут душе је мишљење, а атрибут тела простежност. Везу између душе и тела одржава Бог који је узрок свеколиког кретања кога увек има у истој количини.

143

У свету се све дешава механички. Животиње су, као и људско тело, аутомати, само душа није. Тело се покреће помоћу најфинијих делића крви који долазе у мозак, где је и седиште душе.

Нема поузданих сазнања о томе зашто је Декарт, идејом о богу као апсолутном гаранту постојања двеју супстанција и везе међу њима, дефинитивно напустио логичке доказе и упао у воде теолошких спекулација које је претходно изложио оштрој критици.

Да ли је у њему "прорадила" језуитска свест, као последица језуитског васпитања и образовања у детињству и раној младости, или је то био израз страха од свемоћне инквизиције и њених ломача, питање је које ће остати без одговора.

Оно што је јасно, свакако, јесте чињеница да Декарт не полази од Бога као творца човека и света како то чини теологија, већ мишљење узима за полазну основу своје филозофије из кога, накнадно, изводи и постојање Бога, односно у објашњавању божје егзистенције не полази од теологије већ од антропологије.

Доказујући егзистенцију Бога егзистенцијом човека (а не обратно), Декарт је дао снажне импулсе разним филозофским правцима, посебно материјалистичком.

Декартова филозофија, међутим, без обзира на њен огроман допринос науци и филозофији, има и извесне слаботи па и недоречености. Питање онтолошког дуализма, свакако је најнеутемељенији део његове филозофије.

Човек је у неким сегментима третиран као механичка животиња, а у другим као машина. Такође, апсолутно је пренаглашен утицај математике и механике. Тврдио је, на пример, како је могуће само механичко кретање.

2..2. Барух де Спиноза (16321677)

Латинизрано име му је Бенедиктус. Рођен је у Амстердаму, у имућној јеврејској породици, која је пола века пре његовог рођења избегла у Холандију, бежећи пред погромима Јевреја.

Филозофију је, углавном, изучаво из списа Рене Декарта, од кога је био млађи пуних 36 година. Умро је врло млад, у 45. години, од туберкулозе.

Својим бескомпромисним филозофским ставовима, Спиноза је стекао много непријатеља, највише у јеврејској заједници, а потом и код католика и протестаната. Пошто у Холандској држави, која је била најдемократскија држава Европе 17 и 18 века, нису могли наћи савезника у намери да се његов рад онемогући, они су његово учење могли само да осуђују и проклињу.

Прве тешкоће Спиноза је доживео у својој, јеврејској заједници, због разговора са сународницима у којима је образлагао, између осталог, и своје ставове о неким религијским догмама. Спиноза је, наиме, као врло млад, био марљив у проучавању јеврејских (и других) светих списа и већ је од стране својих сународника виђен као врстан теолог. У једном тренутку, међутим, Спиноза је почео да се критички односи према неким ставовима садржаним у светим списима. Те своје критичке примедбе он је изражавао отворено и без икаквог прикривања. Зато је, после бројних пријава и денуцијација, у својој 24 години био изведен пред суд јеврејских стрешина који су га оптужили како тврди:

да бог има тело, да је учење о анђелима лажно и

144

да у Старом завету нема ничега о бесмртности душе.Без обзира што је био врстан познавалац свих светих списа, Спинозин

покушај да образложи своје ставове, пропао је. У ствари, његова одбрана само је учврстила уверење јеврејских старешина да је Спиноза запао у страшну и неопростиву јерес и да због тога мора бити најоштрије кажњен. Казна је заиста била брутална и Спиноза је искључен из јеврејске заједнице са проклетством до смрти. Тужна историјска истина имала је своју практичну манифестацију: прогоњени су постали прогонитељи, а пресуда, која својим суровим садржајем и данас изазива неспокојство и страх, гласила је овако:

"Чланови општинског старешинства овим саопштавају да су они, већ раније обавештавани о рђавим мишљењима и поступцима Баруха де Спинозе и да су разним начинима и обећањима покушавали да га одврате од његовог рђавог пута. Али, како они нису могли ништа да учине да га покрену на боље путеве, а уз то су још свакоднево добијалии све нове и нове доказе о страшним јересима којима се он предавао ... и како су многи верни сведоци за то донели доказе у присуству Спинозе и сасвим га раскринкали то су они све испитали ... и решили да се Спиноза искључи из народа израелског и да се на њега баци ово проклетство: По пресуди анђела и по решењу светаца, ми прогонимо, одбацујемо, кунемо и преклињемо Баруха де Спинозу с одобрењем Бога и ове свете општине ...

Нека је проклет дању, и нека је проклет ноћу! Нека је проклет кад леже, и нека је проклет кад устаје! Нека је проклет кад одлази, и нека је проклет кад долази! Нека му Господ никад не опрости. Нека освета и гнев Господа пламте против овога човека који је на себе навукао сва проклетства која су записана у Књизи закона.. А ви сви који одано служите Господу Богу своме живите и напредујте! Зато се сви чувајте да нико с њим не проговори ни усмено, ни писмено, да му нико своју милост не исказује, да нико не борави с њим под истим кровом, да му се нико не приближује мање од четири лакта и да нико не чита спис који је он диктирао или га својом руком написао"!

Спиноза је у моменту изрицања пресуде имао (свега) 24 године и био без икаквих средстава за живот. И као филозоф, био је потпуно непознат. После неколико сеоба, стално се настанио у Хагу и изучио оптичарски занат од кога се издржавао до смрти. Био је врстан мајстор у свом послу, а његова сочива за наочаре, микроскопе и телескопе наручивали су најпознатији научници и мајстори Европе тога времена.

У 31. години, Спиноза је објавио своје прво научно дело: Принципи филозофије Рене Декарта. То дело је било састављено од предавања која је Спиноза држао једном студену теологије.

За живота, Спиноза је објавио још једно дело (под псеудонимом): Теолошкополитички трактат, које је аутору донело велику славу, али и још веће главобоље. Иако је дело писано под псеудонимом, сви су знали ко је његов аутор. Поред надимака који су већ садржани у пресуди јеврејске заједнице, Спиноза је назван и "дрским безбожником", "чудовиштем", "безумником" итд., а све то због дела у коме је говорио о грађанским слободама и слободи вероисповести, и на самом почетку, између осталог, рекао да се слобода мишљења може дозволити, не само без штете по религију и мир у држави, него да се не може одузети без опасности по државу и саму религију.

Остала Спинозина дела објављена су постхумно:

145

Политички трактат, Расправа о побољшању разума, Етика геометријским редом приказана (најпознатије дело), Писма, Уџбеник граматике јеврејског језика.Сва своја дела Спиноза је написао на латинском језку.

2.2.1. Учење

Спиноза је рационалиста, иако признаје и чулно опажање и интуицију као највиши степен сазнања.

Његово главно дело, Етикагеометријским редом приказана ("Ордине Геометрицо демонстрата"), по свом облику јединствено је дело у историји филозофије. Две ствари могу изазвати забуну када је у питању наслов дела: најпре зашто наслов Етика, када се у том делу говори о онтолошким питањима, и друго, како се све то може изложити геометријским путем?

Спиноза је, по узору на стоичку филозофију, претпоставио да је срећа крајњи циљ свих филозофских истражвања, а да ту срећу може достићи само онај човек који је разумео природу по себи и своју сопствену (људску) природу. Чињеница да у поднаслову дела Етика стоји како је она геометријским редом приказана, проистиче из Спинозине амбиције да избегне сваку могућу произвољност и постигне универзалну рационалну веродостојност свих ставова који чине садржај дела. Зато су све тврдње изведене логичким закључивањем, из унапред постављених премиса, аксиома и дефиниција.

Саму замисао о излагању филозофских ставова на геометријски начин, Спиноза је преузео из једног Декартовог списа у коме је филозофски садржај изложен управо на сличан, геометријски начин.

У својој Етици, Спиноза је најпре дефинисао први узрок, односно како је сам казао: цауса суи (узрок самога себе), затим оно што је коначно и бесконачно и, најзад, супстанцију, атрибуте и модусе супстанције.

Иако је био под снажним утицајем Декартове филозофије, Спиноза је одбацио његов онтолошки дуализам са тврдњом да он противречи разуму. Тврдња да постоје две различите, потпуно самосталне и независне супстанције, била је неодржива према Спинозином мишљењу, јер то захтева увођење и треће (апсолутне) супстанције која би повезивала претходне две (мислећу и протежну супстанцију). Тешкоће су најизразитије када је реч о људским бићима која се састоје од духа (свести, мислеће ствари) и тела (распрострте, протежне ствари). Нужно је претпоставити, закључио је Спиноза, да онда апсолутна супстанција (бог), у сваком тренутку и код сваког човека понаособ, мора да интервенише и усклађује душу и тело како би их довео у међусобан склад.

У поступку одређивања праоснове свега постојећег, Спиноза је најпре дефинисао супстацију: "Под супстанцијом разумем оно, што у себи јесте и помоћу себе се схвата; то јест оно, чијем појму није потребан појам друге ствари, од којег мора бити образован".

Пошто је, дакле, утврдио да је реч о самосталном постојању (бићу) које није у нечему другом или по нечему другом, него у самом себи и по самом себи, онда је могао јасно да сопшти како је Декартов дуализам неодржив, јер целина не

146

може бити подељена већ јединствена, односно постоји само једна, а не две супстанције.

Та једна, јединствена, самостална и бескрајна супстанција је Бог или природа (Деус сиве наттура).

Овакав став, међутим, нема теолошку димензију јер је термином Бог Спиноза означио вечну природу која је бескрајна, независна од човека и нема спољашњи узрок, већ је она узрок саме себе (цауса суи). Природа, дакле, није настала нити је од било кога створена, идентична је самој себи и има властите законе свога постојања.

Природа има мноштво атрибута, а људски ум, као нешто коначно у бесконачности природе, од тог мноштва атрибута опажа само два: простирање и мишљење. То значи да су мишљење и простирање, иако међусобно различити (не могу се објаснити једно помоћу другог), међусобно зависни, јер своје јединство имају у супстанцији, односно они нису ни идентични али ни апсолутно различити.

Оваквим тврђењем Спиноза је сматрао да је бог природа, с једне стране нешто телесно (као свет, космос), а с друге стране нешто мисаоно, као нешто што свет чини смисаоним и схватљивим (у овим ставовима су јеврејске старешине и нашле аргументе за оптужбу како Спиноза тврди да бог има тело).

Арибути изражавају суштину супстанције и заједно са њом узрок су свих појединачних ствари, а то су модуси.

Основно обележје супстанције и атрибута је да су они природа створитељица (натура натуранс), а модуси, пошто су од природе створени, створена су природа (натура натурата).

Модуса има бесконачно много. Они немају суштину и узрок у себи, већ се она налази изван њих. Модуси су све појединачне и коначне ствари које постоје у свету. Модуси простирања су, на пример, разна тела, кретање, мировање итд., а модуси мишљења разна стања душе (љубав, жудња, љубомора, мржња) воља, разум итд.

У свету влада влада строги каузалитет који вреди и за човека и за бога. Сви модуси се налазе у ланцу узрочнопоследичних односа, нису вечни и непроменљиви као природа (бог) која, такође, има своје унутрашње законе. Свака духовна појава (модус мишљења), условљена је неком другом духовном појавом; свака физичка појава (модус просторности) условљена је неком другом физичком појавом.

Свакој физичкој појави одговара по једна духовна појава и обратно, а та два ланца узрочнопоследичних веза који паралелно теку су, у ствари, само један, гледан са разних страна.

И човек, као појединачно и ограничено биће (модус), строго је ограничен узрочнопоследичним везама, мада, писао је Спиноза, "човек је ствар која мисли". У њему се налази делимично атрибут простирања, заједно са атрибутом мишљења, па је зато човек тело које зна за себе. Он је једно стање супстанције које се непрекидно мења (зато што тело расте и стари, односно зато што се свест налази у сталном току).

Човекова суштина, међутим, не садржи у себи нужно постојање, односно свако од нас је могао да се роди или да се не роди, као што уопште и није нужно постојање људског рода. Чак и кад би, којим случајем, ишчезао (нестао) људски

147

род, апсолутна супстанција ће и даље постојати, јер њено постојање је вечно и нужно.

Основна особина сваког бића је (укључујући ту и човека) нагон за самоодржањем. У складу са том особином, добрим се сматра све оно што је у сагласности са тим нагоном, а злом се сматра све оно што том нагону наноси штету. Једино разум може да направи разлику између доброг и зла (лошег), односно да дође до сазнања шта је корисно за живот. Корисно за живот је, према Спинозином мишљењу, све оно што је корисно за све људе.

Највредније је, свакако, интуитувно сазнање о богу и односу свих ствари према њему, а највећу срећу представља интелектуална љубав према богу.

Да би достигао ту, највећу могућу срећу, човек мора да се најпре ослободи властитих афеката, у које је Спиноза убројио љубав, мржњу, љубомору итд.

О наведеним (и другим) афектима Спиноза није говорио моралистички. Посебно је одбацивао могућност да направи грешку тиме што ће утврдити да су мржња, завист, љубомора итд., недостатак или проклетство људске природе. Пошто је утврдио да се и афекти налазе у свеопштем ланцу узрочнопоследичних веза (као и све остало), Спиноза је афекте дефинисао као "стања тела, којима се моћ делања самога тела повећава или смањује, помаже или ограничава, а уједно и идеје (тј. свесне опажаје) таквих стања".

Из оваквог одређења афеката јасно произилази закључак да нико не може да мрзи или воли, а да тога није свестан, односно да афекти у значајној мери утичу на све човекове способности, посебно на "моћ делања". Општепозната је чињеница да човек, мотивисан љубављу или мржњом, на пример, може да издржи и најтеже изазове и обрнуто, да одустане и код најмање потешкоће, уколико таквих мотива нема.

Када је говорио о мржњи, свакако једном од најдеструктивнијих психичких стања човека, Спиноза је закључио да се мржња узајамном мржњом повећава и да једино љубављу може бити уништена.

У завршном делу своје "Етике", Спиноза је покушао да одговори на још два, за човека веома значајна питања:

1. какву моћ има људски разум у односу на људске афекте?2. Да ли је човек под потпуном влашћу својих афеката, или је слободан и способан да буде господар својих афеката?Одговори на ова питања би, свакако, омогућили не само боље и

потпуније упознавање човекове природе, него и целовитије сагледавање свега онога што се одређује као морал, основно подручје којим се бави етика као филозофска дисциплина и што, у крајњој линији, човеку може да омогући достизање врхунске среће.

Спиноза је утврдио суштинску везу између морала с једне, и разума и слободе, с друге стране. Не може се, на пример, река учинити морално одговорном зато што се у њој утопио непливач, нити има смисла оптужити било коју животињу за морално неисправно понашање.

Да би се било ко морално понашао, он мора поседовати разум и слободу, а река и животиње то, свакако, немају, јер су под утицајем и влашћу неумитних сила и нагона.

148

Спиноза је био заокупљен и питањем: да ли је и човек, као разумно биће, на неки начин под влашћу сличних сила и нагона и да ли је и морал само једна од читавог низа лажних идеја којима људи иначе обилују?

У разјашњавању свих недоумица везаних за питање слободе као услова за морално деловање, Спиноза се ослонио на Сократов став да је знање највећа врлина и стоичко начело живети у складу са природом и утврдио да се моћ духа или разума утврђује самим сазнањем, а да је слобода спозната нужност. Тако је и утврдио да се љубав према сазнању може сматрати основом која оживљава и јача људску природу. Човек је онда способан (у стању интелектуалне љубави према Богуприроди која и представља највећу срећу за човек) да савлада све афекте који умањују или уништавају људску слободу и доводе човека у стање када се више не може понашати према својој природи.

Спиноза није нудио никакве рецепте за морално деловање. Настојао је да објасни људску природу и открије начине како се та природа, у стварном животу, може успоставити и одржавати. У таквим настојањима он је (пре других филозофа) утврдио разлику између моралног и моралистичког панашања. Сасвим је сигурно, тврдио је Спиноза, да они који највише жуде за славом, најгласније говоре о злоупотреби славе и таштини света. Ова карактеристика, међутим, није својствена само славољубивима, него свима којима срећа и није нешто посебно наклоњена. Лакоми сиромах, на пример, никада неће престати да говори о злоупотребама новца и беспризорности богаташа и њихових породица. На тај начин, стално показујући своје огорчење због властитог сиромаштва и богатства других, сиромах не постиже ништа друго него мучи и разара своје властито биће.

Неуспешни љубавници, на пример, никада неће говорити о својим манама, него ће увек лоше говорити о својим љубавницама све док их оне поново не приме.

У својој теорији сазнања, Спиноза је сматрао да је природа рационално уређена, те да ред веза и идеја, одговара реду и вези ствари.

Човек, баш ту везу, треба само да очита и то геометријским редом, користећи дедуктивну методу. Постоје три основна нивоа знања:

1. чулни ниво,2. разумски ниво и3. интуитивни ниво.Чулно сазнање је неадекватно јер је оптерећено афектима. Разумом се

долази до адекватних знања и сазнања свих коначних ствари и њихових односа. Њиме се сазнају и сви математички и геометријски принципи. Интуитивним сазнањем откривамо суштину природе, када се мисаоном напору људског духа откривају законитости природе.

Значај математике и геометрије посебно је наглашен. Док су за Декарта биле само узор, за Спинозу су математика и геометрија принцип уређене природе.

И у методолошкој оријентацији постоје значајне разлике између Декарта и Спинозе: Декарт је, поред дедукције, користио и индукцију, а Спиноза, пошто није ценио емпиријско сазнање, користио је само дедукцију, јер сазнања до којих се долази чулноемпиријскм путем нису поуздана.

Спиноза је, после свог кратког живота, оставио за собом дело које су у потоњим временима и кудили и хвалили. Неки су у његовој филозофији налазили

149

темеље и инспирацију за свој рад, а други су, најчешће из пуке мржње и затуцаности против којих се Спиноза борио читав живот, ту филозофију потпуно одбацивали додајући, при том, још понеки погрдни назив уз његово име.

2.3. Готфрид Вилхелм Лајбниц (16461716)

Рођен је у Лајпцигу, у Немачкој. Филозоф, математичар, правник, природњак и дипломата, трећи је значајан представник рационалистичке филозофије и један од највећих филозофа, не само седамнаестог и осамнаестог века. Немци га сматрају припадником своје нације мада је његово порекло словенско. Углавном, писао је на латинском језику, на француском нешто мање (вероватно да би могле да га читају Декартове присталице), а најмање на немачком језику.

Лајбницово образовање било је утемељено и разноврсно. Много је читао. Познавао је готово све језике тога доба, а у дописивању се увек обраћао на језику онога коме је писмо било упућено. Зато је, највероватније, и покушао да створи један универзални језик са универзалним писмом и обележавањем.

Студирао је право (по захтеву оца) али и филозофију, уз стално присутну дилему: за кога се определити, схоластичаре или Декарта?

Пошто се коначно определио за Декарта, по узору на њега студирао је математику, али није запоставио ни студије права, где је докторирао.

Бавио се и дипломатијом, а француском краљу Лују ЏИВ направио је план за освајање Египта. Била је то и најтужнија страница Лајбницове каријере јер је у покушају да спречи окупацију своје земље, на неки начин, припремио окупацији друге земље.

Године 1676, Лајбниц је посетио Спинозу који му је показао рукопис своје Етике (постоје претпоставке да је Лајбниц злоупотребио то поверење) и дао завршну форму једног свог великог открића инфинитезималног рачуна.

Поред Француске, живео је и у Аустрији и Енглеској. После повратка у Немачку, највећи део живота провео је на двору Хановерске кнежевине (написао је и њену историју), са основним задатком да надгледа Хановерску библиотеку.

Пруска краљица је била његова ученица и заштитница. Њој у част, написао је своје најобимније дело Теодицеја, а уз њену помоћ основао је Берлинску академију наука и био њен први председник. Боравио је и Петрограду, на двору руског цара Петра Великог и покушао да оснује Руску академију наука.

Иако је за живота стекао велику славу (између осталих, и Петар Велики је био његов пријатељ) и велико богатство, последње дане и месеце свога живота провео је усамљен и напуштен од свих. Његови биграфи су забележили да му је после смрти тело остало несахрањено месец дана. Био је у немилости код Хановерске кнежевине али и код цркве, иако је читав свој живот посветио измирењу теологије и филозофије.

Лајбницово дело, иако не и у потпуности систематизовано по дисциплинама, огромно је и свеобухватно, а чине га:

Огледи о теодицеји,Метафизичка расправа (написана 1686. а објављена 1746.године),Монадологија (у рукопису, без наслова, објављена 1721. године),Нови огледи ољудском разуму (написано као дијалог са Џ. Локом. Дело је

завршено, али Лајбниц није хтео да га објави јер је Лок у међувремену умро. Као

150

прави џентлмен, Лајбниц није могао полемисати са неким који му не може одговорити. Зато је дело објављено тек 1766. године, 50 година после Лајбницове смрти).

Саставни део Лајбницовог дела су и његова писма (око 15.000), којима је остварио комуникацију са готово свим истакнутим личностима тога доба.

2.3.1. Учење

Без обзира што је са Спинозом остварио и непосредни контакт, Лајбниц се, ипак, определио за Декартову филозофију, иако се не може тврдити да је у потпуности био унутар картезијанског мисаоног оквира. У Лајбницовој филозофији присутни су и елементи схоластичког аристотелизма, али и Платонове теорије сазнања.

Своје онтолошко учење (учење о супстанцији) изложио је у делу Монадологија. Питање праоснове свега постојећег је и централно питање Лајбницове филозофије. Супстанцију је схватио другачије него што су то учинили његови савременици, Декарт и Спиноза. У настојању да дефинише супстанцију, Лајбниц је успео да превлада механицизам својих претходника, али је зато дошао до позиције чистог идеализма, чак и теологије, коју је већ Спиноза радикално превладао.

Све што постоји, тврдио је Лајбниц, састављено је од најједноставнијих, непросторних супстанција, монада, које су духовна бића и имају способност представљања и тежње. Монаде су апсолутно просте и недељиве супстанције, први атоми природе (уочљива је сличност са Демокритом). Вечне су и непропадљиве и по томе се разликују од сложених ствари који настају, бивају и пропадају.

Монаде, међутим, нису (као атоми у Демокритовој филозофији) материјалне, већ духовне супстанције (немају квантитет, јер би, пошто је сваки квантитет величина, биле дељиве). Пошто су апсолутно просте, оне су потпуно независне у свом постојању и не могу утицати једна на другу (немају прозоре кроз које би се у њих могло ући и из њих изаћи). Свака монада је потпуно различита у односу на друге монаде и то по квалитету, а не по квантитету. Зато се у свакој монади свет огледа на другачији начин.

Монаде имају моћ перцепције (опажања), а принцип који покреће и условљава прелаз једне перцепције ка другој јесте пожуда. Према принципу пожуде, свака монада тежи да од мање јасне перцепције досегне што јаснију перцепцију. До потпуно јасне перцепције досежу само неке монаде.

Потпуно јасна перцепција назива се аперцепцијом тј. свешћу или, најпрецизније, самосвешћу. Бог, као најсавршенија монада, има потпуно јасну перцепцију и све представе у њему потпуно су јасне и разговетне.

Монаде зато и нису разбацане, већ су поређане у пирамиду, управо на основу способности перцепције и аперцепције. На дну пирамиде налазе се монаде неорганске материје које имају најмању моћ опажања. Изнад њих се налазе монаде биљног света. Монаде животињског света, имају већ и способност повезивања претходне перцепције са перцепцијом коју имају (Лајбниц је навео пример пса и штапа: ако је човек претходно ударио пса штапом,

151

онда ће се пас, кад следећи пут буде видео штап у руци човека, сетити бола који му је тим штапом нанет, показаће страх и завијајући побећи од човека).

Монаде људи имају виши степен перципирања помоћу кога се могу сазнати нужне и вечне истине. Управо су то чињенице које разликују човека од обичних животиња и уздижу га "до сазнања нас самих и бога".

На врху свих монада је бог, творац свих монада и света као целине, апсолутно савршена монада и, истовремено, суштина света.

2.3.2.Теорија сазнања

Да ли се онда (и како) може утврдити (сазнати) постојање монада, а самим тим и суштина супстанције? Према Лајбницовом мишљењу, сазнање супстанције (или битка) заснива се на два принципа:

1. принципу противуречности, којим се утврђује да је неистинито оно што садржи противуречности, а истинито оно што је супротстављено и противно неистинитом;

2. принципу довољног разлога, према коме ни једну поставку не можемо сматрати истинитом ако не постоји "довољан разлог". Тих разлога се треба држати и онда када нам они нису и не могу бити познати.

Поред два принципа о сазнању, Лајбниц је утврдио да постоје и две врсте истина:

1. истине ума, које су опште, нужне и не могу бити противречне;2. истине искуства, које су случајне и могу бити међусобно

супротстављене. За ову врсту истина важи принцип довољног разлога, а то је бог као апсолутно свесна супстанција која се налази на врху пирамиде монада.

Као апсолутно савршена монада, бог ствара свет који, такође, мора бити апсолутно савршен и најбољи од свих могућих светова. Савршенство света огледа се и у томе што свака монада садржи у себи тежњу да се усавршава и тако приближи навишој монади богу (то је познати Лајбницов динамизам: и кад се ништа не креће, нешто се дешава). У процесу реализације те тежње, свака монада, перципирајући саму себе перципира и друге монаде. Тако се, у свакој монади, огледа и слика универзума. Дакле, пошто свака монада тежи савршенијој монади и у реализацији те тежње не омета друге монаде, онда ту нема супротности између духа и материје и све се налази у хармоничном складу који је од бога одређен. Такво стање савршене хармоније у коме, најопштије гледано, свака монада тежи најсавршенијој монади богу (без конфликта са другим монадама), Лајбниц је назвао стањем "престабилисане хармоније", а овај свет најбољим од свих могућих светова.

Овакав став изазвао је бројне принципијелне приговоре (како је сада могуће да монаде, које немају "прозоре" кроз које би гледале и утицале на друге монаде и потпуно су независне и самосталне у свом постојању, имају способност "угледања" на друге савршеније монаде) и подсмехе у стручној јавности тога доба. Волтер је, на пример, у свом делу Кандид ("Наивко") извргао руглу Лајбницову тврдњу да је овај свет најбољи од свих могућих. Главни лик тог романа (иначе студент једног учитеља Лајбницове филозофије), стално упада у

152

велике животне невоље и при свакој од тих невоља поставља питање себи (али и другима) : "Ако је ово најбољи од свих светова, какви ли су тек остали"?

Противуречност става о престабилираној хармонији, са ставом да монаде немају прозоре и да не могу утицати једна на другу, проистекла је из Лајбницове животне амбиције да измири веру и разум, односно теологију и филозофију. Тврдња да је овај свет најбољи од свих могућих, темељи се на Лајбницовом уверењу да у овом свету има више добра него зла јер, између осталог, постоји само један бог који је основни принцип, врхунски регулатор, највиша, јединствена, нужна и универзална супстанција чије постојање се може доказати на два начина:

а приори, постоје нужне истине које упућују на егзистенцију бога, а постериори, на темељу постојања случајних истина, тј. случајних бића

који свој довољан разлог морају имати у аполутно нужном бићубогу.

2.3.3. Етичко учење

У настојањима да разреши све недомумице које проистичу из тврдње да је ово најбољи од свих могућих светова, Лајбниц је морао да одговори и на питање: откуда зло у овом (најбољем) свету, посебно у људској природи, имајући у виду бога као апсолутно савршену монаду према којој се усмеравају све остале монаде?

Он није порицао постојање зла у овом свету. Сматрао је да је зло нешто природно и да се, као такво, може само самањивати, али никада у потпуности искоренити. У том смислу учинио је значајан напор да дефинише зло. Утврдио је да се зло може одредити као одсуство добра, односно као најмања количина добра. Исто тако, закључио је, није могуће направити јасну границу између добра и зла и казати: довде је било зло и сада отпочиње добро. Имао је у виду, слично Протагори и скептицима, да оно што је у некој ситуацији (и за некога) зло, у другој ситуацији (и за другога) може бити добро.

Зато се, у најбољем случају и под условом да се претпостави како су зло и добро различите ствари, између њих могу успоставити само различити односи:

однос целина и део: оно што се у појединачним случајевима може окарактерисати као зло, за целину може бити добро. Ако се један криминалац осуди на велику затворску казну, онда је то за њега велико зло, али је за ширу друштвену заједницу то значајно добро;

контраст: када не би постојало зло, људи и не би знали шта је добро; релативна мера: свако зло је, ма колико велико било, у односу на друго,

још веће зло, у ствари добро. Од сваког зла постоји нешто још горе; подстицај за усавршавање: ако неки млад сликар, на пример, нацрта

слику са убеђењем да је то изванредно уметничко остварење, а критика то дело у потпуности одбаци, онда је то, за тог младог човека, несумњиво зло. Али ако га то "зло" мотивише да изнедри још боље уметничко остварење, онда је то претходно зло, у ствари, добро јер га је мотивисало да отклони слабости које он, вероватно, сам никада не би уочио.

Лајбниц је утврдио и својеврсну типологију зла поделивши га на:

153

метафизичко зло (проистиче из човекове жеље да буде нешто више него што јесте, иако је јасно да он не може постати натчовек или бог);

физичко зло (то су телесне боли које су за човека неизбежне и прате га од рођења па до смрти) и

морално зло (Лајбниц га изједначава са грехом, како према себи тако и према другима. Оно се ипак најчешће огледа у односу према другима којима чинимо морално зло онда када им наносимо неназаслужени физички или душевни бол).

Једноставније речено, пошто воља није слободна (увек је одређена неким циљем), онда морално зло постоји да би се изазвала врлина, а физичко и метафизичко зло, као резултат несавршености појединачних монада, припада њима, а не свету као целини. Зато је овај свет најбољи могући свет, јер у њему има више добра него зла.

Свој филозофски систем Лабниц је темељио не само на резултатима претходне филозофије (античка, схоластичка Декартова и Спинозина филозофија), већ и на најзначајнијим научним резултатима свога доба (откриће ћелије у биологији, инфинитезимални рачун, открића у физици, механици итд.).

Зато се и његов допринос науци, филозофији и цивилизацији уопште, тешко може сагледати у целини. Дао је значајне подстицаје за развој немачке класичне филозофије, унапредио је математику, физику, хемију, биологију и геологију, а дао је значајне прилоге и у психологији и техници.

Заговарао је (безуспешно), кроз преписку са готово свим виђенијим људима тога доба, уједињење Европе и свих европских цркава, као претпоставку за елиминисање или ублажавање свих будућих сукоба.

3. ФРАНЦУСКО ПРОСВЕТИТЕЉСТВО И МАТЕРИЈАЛЗАМ 18. ВЕКА

3.1. Друштвено историјски услови

Основне претпоставке за појаву француске просветитељске и материјалистичке школе (углавном) су следеће:

1. друштвеноисторијски услови саме Француске 18ог века,2. рационалистичка (посебно Декартова) филозофија,3. емпиристичка (посебно Локова) филозофија,4. Њутнова физика и класична механика.Француска је била на ступњу апсолутистичкомаонархистичкогфеудалног

развоја. Супротности између феудалаца и свештеника с једне, и трећег сталежа (младе буржоазије) с дуге стране, достигле су такав ниво да су постале неиздрживе. Утицај "Славне" енглеске револуције био је изразит, а талас побуна потресао је читаву Француску.

Док су филозофи 17. века страсно учествовали у формирању природних наука и били заинтересовани за њихова сазнања, уносећи у своје метафизичке конструкције сва велика открића из математике, физике и механике, готово сви

154

филозофи осамнаестог века били су антиметафизички настројени и заинтересовани (искључиво) за друштвена и политичка збивања, са амбицијом да се филозофији додели потпуно другачији садржај. Бити филозоф (у то време) значило је критиковати стари поредак и у име ума и напретка практично се борити за нови поредак у коме ће владати бтатство, једнакост и слобода за све људе. Позив филозофа дефинисан је у "Великој енциклопедији" следећим речима: "Филозоф је онај ко дубоко познаје стварност и књиге, ко све мери, ко себе подређује наредбама разума и ко сигурним кораком иде путем истине и правичности".

Наслеђе Декартове рационалистичке филозофије, које је у самој Француској било изразито, погодовало је новим потребама духа и просвећивања. Својом тезом да је здрав разум најбоље распоређена ствар међу људима, Декарт је, у ствари, потврдио да је разум доступан сваком обичном и нормалном човеку и да знање може постати општа својина, под условом да се за то створе неопходни услови.

Истовремено, у Француској је била нарочито омиљена и теза Џона Лока да је човеков ум по природи чиста табла и да га искуство чини оним што он у ствари јесте. То значи, утврдили су француски филозофи, да треба само створити услове и могућности за најбоље могуће васпитање и образовање. Напредак друштва ће следити управо из тог процеса. На овај начин (доста неочекивано) два најсупротстављенија правца у филозофији седамнаестог века, нашла су се на истом правцу тежњи ка срећи човека.

Утицаји научних открића у механици, математици и физици (посебно Њутнових) био је, такође, велики и најбоље се изражавао тврдњом Пола Холбаха, француског просветитеља и материјалисте да филозоф нема право да сам себе поштује осим кад самог себе учини корисним и доприноси срећи људи.

Ова мисао уједно је била и мисао водиља француске просветитељске филозофије.

3.2. Француски просветитељи

Полазна основа свих просветитеља била је оштра и беспоштедна критика друштва и његових стубова религије, цркве и државе. Комплетно антидогматско расположење испољено је најпре у форми скептицизма. Мислило се да све заблуде проистичу из религијских догми и метафизичких спекулација претходне филозофије те су зато обадве подвргнуте најоштријој критици.

Критика религије отпочела је сумњом (скепсом) да се религијске догме могу довести у склад са разумом. Следећи корак био је деизам, схватање према коме је бог створио свет, дао му почетни импулс (покренуо га) и онда се више не меша у његово функционисање. Критика цркве и негирање званичне религије, представљају исходиште деизма.

Крајња последица жестоке критике цркве и религије био је атеизам, филозофско становиште којим се негира постојања бога.

Пјер Бејл (16471706) се сматра се утемељивачем француског просветитељства. Тврдио је да се вера и разум (теологија и филозофија) никако не могу довести у склад. Сумња у истинитост теолошких догми довела га је и у сумњу према вредностима истина метафизичке филозофије. Те своје сумње Бејл

155

је изразио у спису Филозофски и критички речник (у 16 свезака) пошто је заједно са 40.000 протестаната (хугенота) морао да бежи из Француске у Холандију после укидања Нантског едикта којим је била загарантована верска толеранција.

Монтескје Шарл (16891755), из Бреда код Бордоа, припадник старог гаскоњског племства, публициста, политичар и енциклопедиста, био је трајно инспирисан енглеским емпиризмом, посебно Локовим идејама о толеранцији.

Најважнија Монтескјеова дела су: Персијска писма, Разматрања о узроцима величине и пропадања римљана, Дух закона.Као противник режима у Француској заговарао је његову реформу и

поделу власти на законодавну, извршну и судску. Говорио је како је разумна она држава која се темељи на законима, а они (закони) морају бити направљени по начелима здравог разума. Закони треба да одговарају приликама, вери, обичајима народа и да се слажу са народним осећањима. Једноставније, дух закона мора да извире из духа народа, тврдио је Монтескје.

Волтер Франсоа Мари Аруе (16941778) из Париза, књижевник, филозоф и енциклопедиста, најпознатији је представник француског просветитељства. Већи део свог живота провео је изван Француске (у емиграцији) боравећи у Енглеској, Немачкој и Швајцарској. У Париз се вратио да у њему умре.

Најпознатија Волтерова дела су: Елементи Њутнове филозофије, Кандид, или о оптимизму, Филозофски речник, Метафизика Њутна и Лајбница, Писма о Енглезима, Одговори на важније приговоре који су Француској изнесени против Њутнове филозофије.Инспирисан Бејловим скептицизмом, оштрицу своје критике усмерио је

према хришћанској религији и хришћанској цркви која је ту религију проповедала. Био је убеђен да све недаће у свету потичу од цркве која ограничава и заглупљује људе. Зато је готово све своје говоре, чланке, памфлете..., завшавао захтевом (чувеним покличем): "Уништите је бестидницу" (цркву).

Волтер, међутим, није био против религије. Религија је, према његовом мишљењу, корисна и потребна народу и зато кад бог и не би постојао, требало би га измислити да народ верује у нешто више него што он јесте. Зато је и подигао општу цркву за све вернике и посветио је Исусу Христу, ког је замишљао као мудраца који седи на небу (са осталим мудрацима) и плаче због свих злочина који су на Земљи извршени у његово име.

Пошто је био под снажним утицајем Њутнове механике, физике и филозофије, Волтер је прихватио не само становиште деизма, већ и схватање према коме је читава природа уређена по законима механике и физике.

Он сам није имао играђен целовити филозофски систем и становиште које би из њега проистекло. Сматрао је да између филозофије и књижевности нема јасне границе. Зато је писао надахнута књижевна дела којима је саопштавао своја филозофска уверења.

156

Својом критиком старог режима и понудом нове, праведније, достојанственије, хуманије (људскије) перспективе, Волтер је стекао велику популарност тако да је време у коме је он деловао названо "Волтеровом епохом", а он сам "савешћу човечанства" (немачки краљ Фридрих ИИ упутио му је поруку следеће садржине: "Укратко, ви бисте били савршени кад не бисте били човек").

У свом Филозофском речнику Волтер је записао: "Двадесет година је потребно да човек из стања биљке у материној утроби и из стања животиње у свом детињству буде доведен у стање у коме се примећује постепено сазревање ума... једна вечност би била потребна да сазнамо нешто од његове душе. Али довољан је само један тренутак да буде убијен".

Прогањан и слављен читавог живота, Волтер је, у складу са тим и остајући доследан себи, на самрти рекао: "Умирем молећи се богу, волећи своје пријатеље, не мрзећи своје непријатеље, а презирући празноверицу".

Пол Холбах (17231789), из Хајдесхајма у Немачкој, пореклом Немац а француски Барон, филозоф просветитељства, енциклопедиста, материјалиста и атеиста, највећи део живота провео је у Паризу. Пошто је већина просветитеља (његових савременика) углавном била изложена најразноврснијим друштвеним погромима, Холбах је захваљујући својој баронској титули многима од њих помагао, пружајући им склониште и друге врсте услуга.

Најзначајније, животно Холбахово дело је Систем природе. У њему је (са позиција материјализма) у целости одбацио религију као заблуду и неистину која спутава људски род. Вера у бога, писао је Холбах, своје корене има у незнању. Људи су, услед непознавања закона природе и страха од непознатог, тражили узроке за та збивања у натприродним силама и на крају у помоћ позвали бога. Зато се без посебно велике мудрости, тврдио је Холбах, јасно може закључити да су корени религије у незнању.

Пошто су корени религије у незнању, пут ка њеном укидању мора ићи преко просвећивања људи. Ако је просвећивање људи услов њихове среће и напретка, јасно се онда може закључити да је атеизам, најопштије гледано, услов човекове среће.

Холбах је најдубље од свих француских просветитеља изложио материјалистичку концепцију света којег је схватио као свеукупност онога што постоји. Природа је састављена од разних материја које путем разних комбинација стварају све појавне облике у стварности. Зато, закључио је Холбах, све што постоји у сталном је процесу мењања, настајања и нестајања, сем вечне природе која (као целина) увек остаје иста.

Суштину материје (која је неосетљива) чини кретање које се одвија по строго утврђеним законима. Кретање материје одвија се на основу узрочнопоследичног односа који је бескрајан. У природи се, дакле, ништа не догађа случајно, већ нужно и законито.

Постоје две врсте кретања: 1. спољашње (појавно) кретање, које се манифестује у промени места

тела,2. унутрашње (скривено) кретање, које се испољава кроз кретање атома

и молекула.Основне покретачке силе су: сила привлачења и сила одбијања.

157

Природу, као такву, могуће је сазнати. Сазнање се темељи на осетима на основу којих се у људском мозгу формирају све друге духовне моћи човека. Из оваквог става произлази да је човекова свест само функција мозга. Остале, за човека изузетно значајне претпоставке (бог, душа, бесмртност и др.), само су предрасуде којих човечанство треба да се ослободи и то уз помоћ филозофије.

Зато се може закључити да је сазнавање природе и њених закона основни циљ Холбаховог поимања филозофије (и човека уопште),.

Жан Жак Русо (17121778) је из Женеве, у Швајцарској. Највећи део живота провео је у Француској мењајући занимања. Општеприхваћен је став према којем је Русо дао најзначајнији допринос просветитељској теорији друштва.

Био је плодан писац, а његова најзначајнија дела су: Расправа о наукама и уметностима, Расправа о пореклу и основама неједнакости међу људима, Друштвени уговор, Емил или о васпитању, Нова Хелоиза.За Русоа важи неколико општих констатација: најдубље је и најдоследније изразио интересе и тежње ситне

буржоазије, најбројнијег дела Француске државе, од осталих просветитеља и енциклопедиста се разликује по томе што

не супростставља разум и осећања, био је први филозоф културе.Као и остали просветитељи, и Русо је био незадовољан стањем

друштвених односа у Француској (и у свету) тога доба. Своје дело Друштвени уговор Русо је започео следећим речима: "Човек

је рођен слободан, а свуда живи у оковима". Стога, да би био срећан, човек мора да одбаци постојећу културу која је лажна, празна, утемељена на предрасудама и злочинима и врати се природи, у своје природно стање у којем је био слободан, морално неискварен, чист и неспутан.

Пошто је човек по својој природи добар, онда је јасно да он није био одувек овакав какав сада јесте, тврдио је Русо. Човеков егоизам се развио много касније, у културном друштву, чије иституцује би требало да почивају на разуму. Управо је култура и највећи кривац што је настала неједнакост међу људима. Најдеструктивнија културна творевина је, свакако, приватна својина која је, према Русоовом мишљењу, извор већине зала и несрећа које су пратиле и прате људски род. У том смислу, тврдио је како је онај који је први оградио парче земље, рекао ово је моје и нашао довољно наивних и простодушних да му то поверују и прихвате, највећи непријатељ људског рода. Колико би несреће, патњи, бола и смрти било избегнуто, питао се Русо, да се нашао само један довољно мудар да му каже како земља припада свима, а не њему (нити било коме другом).

Зато је повратак природи и у природно стање у којем је био много бољи него што сад јесте, услов за спас човека и његове духовности. Али не у првобитно, преткултурно стање у којем ће живети у пећинама и чопорима (како су најчешће и злонамерно Русоови противници интерпретирали његово учење), него у стање у којем је могућа сагласност између културе и природе. Та сагласнот може се остварити кроз процес природног васпитања у којем ће се отклонити све

158

оно што би сметало природном развоју човекових способности. Таквим просвећивањем могуће је створити друштво у коме, веровао је Русо, "нико неће бити толико богат да купује друге, нити толико сиромашан да се мора продавати".

У оквиру тако заснованог друштва, народ ће склопити друштвени уговор којим ће створити државу као своју званичну институцију преко које ће реализовати све личне и колективне интересе. Русо је, уз Хобса, најпознатији представник теорије друштвеног уговора. Међутим, за разлику од Хобса који је сматрао да је народ, склапањем друштвеног уговора, неповратно пренео држави своја суверена права, Русо је тврдио да народ не сме пренети на државу свој суверенитет, јер суверенитет народа је недељив и неотуђив. Држава је та која мора да спроводи вољу својих грађана, а њена (од народа створена) демократска власт, не сме бити отуђена. Да би се спречило евентуално отуђивање власти, мора се водити рачуна о томе да власт делује стриктно према законима који су утемељени на општој вољи свих. У свим другим ситуацијама народ има потпуно легитимно право да смени власт и доведе нову која ће владати на законит начин и уз поштовање народне воље.

У својим захтевима за смену тадашњег режима у Француској, Русо је био потпуно радикалан, истичући да је убиство краља како би се успоставио нови (бољи, хуманији...) поредак, више законито него законита краљевска власт која се силом одржава.

У складу са својим општим ставовима, тврдио је да се религија не заснива ни на разуму ни на откровењима, него на човековом неизопаченом и природном осећању.

Русоово учење је (због свог радикализма и потпуно другачијих претпоставки неопходних за стварање новог друштвау односу на остале француске просветитеље), изазвало супротстављене реакције. Неки су га оштро и беспоштедно нападали, а други прихватали са одушевљењем. Волтер је, свакако, био најоштрији Русоов критичар. Називао га је "побеснелим Диогеновим псом". Али, с друге стране, био је спреман и да Русоу упути поруку која (у многоме) објашњава зашто је Волтер називан "савешћу човечанства": "Целог живота ћу се борити против ваших теорија али и за право да их слободно износите".

Присталица Русоове теорије било је много више од противника. Тврди се, потпуно утемељено, да су његове идеје биле теоријска припрема Француске револуције, а његово дело основа Декларације о правима човека и грађанина, из које су произашли и сви каснији грађански устави ("сваки човек се сматра невиним све док се не утврди да је крив"; "све је дозвољено што законом није забрањено" и др.).

Робеспјер и Мара, трибуни Француске револуције, звали су Русоа својим учитељем, а чувени филозоф Кант само је један једини пут изостао из уобичајене поподневне шетње читајући Русоовог Емила (или "О васпитању").

Међу најзначајније просветитеље спада и Д’аламбер (17171783), научник, математичар и један од најзаслужнијих за издавање Енциклопедије, капиталног дела француског просветитељства.

3.3.Француски материјализам

159

Декартова и филозофија Џона Лока биле су необично привлачне и популарне у француским интелектуалним круговима 17. и 18. века. Декартов онтолошки дуализам је, на неки начин, узроковао појаву два правца у француској филозофији тога доба. Једну струју чинили су они филозофи који су прихватили постојање мислеће (духовне) супстанце, а одбацили све оно што није могло да се усклади са општеусвојеним метафизичким и схоластичким ставовима (Гелинкс, Малбранш, Арно и други).

На другој страни, један број филозофа али и припадника других професија (нарочито лекара), прихватио је постојање само материјалне (протежне) супстанце, а одбацио постојање духовне супстанце. Из ове друге струје развио се француски материјализам 18. века (назива се још и картезијанским или механицистичким материјализмом).

Најзначајнији представник француског материјализма 18. века је Ламетри (17091751), из Сен Малоа у Бретањи. По занимању био је лекар а по опредељењу филозоф. Једно време живео је у Холандији и Немачкој (у емиграцији) где је и умро на двору већ помињаног Фридриха ИИ који је необично волео да се дружи са филозофима.

Његова најпознатија дела су: Расправа о души и невелики списи, Човек машина и Човек биљка.

Први је од просветитеља изложио материјалистичко схватање света.У складу са својим лекарским занимањем, Ламетри је настојао да са материјалистичког становишта (којег је сматрао једино истинитим) докаже зависност духа од тела. Материја је у основи свега што постоји. Поред протежности, материји је иманентно и кретање (али само механичко).

И човек је материјално биће. Створен је од материје и строго подложан њеним законима. И све човекове способности и манифестације (интелектуалне, физичке, духовне...) резултат су механичког кретања материје. Људско тело исто је као и механизам који се сам навија. Механичким покретима одређених делова материје у људском организму производе се мисли, осећања, човекове активности и воља. Душу човека представља, у ствари, функција његовог мозга.

Уопштено гледано, Ламетри је дефинисао човека као машину састављену од нагона. Циљ човековог живота је достизање среће која се заснива на чулним и духовним задовољствима.

Иако је Ламетри сматрао да једино њему и осталим природњацима припада обавеза (и право) да говоре о души и телу човека, његова теорија природе и човека може се сматрати једностраном, готово вулгарном.

Хелвецијус (17151771) из Париза, књижевник и филозоф, имао је амбицију да у анализи моралног бића грађанског човека примени методе експерименталне физике.

У својим делима (О духу и О човеку) тврдио је да је човек по својој природи егоиста. Човекова друштвеност најчешће се испољава кроз самољубље и користољубље, а последњи мотив сваког људског дела (укључујући и наузвишенија) јесте егоизам. Тај егоизам човек је добио од природе да би се могао одбранити од зла. Зато се може закључити, тврдио је Хелвецијус, да правилно схваћени егоизам може бити у интересу друштва.

Људи су, иначе, по природи једнаки и само их околности у којима живе чине неједнаким. Зато је добро организована држава императив, јер се само у таквој држави могу ускладити егоистички и општедруштвени интереси. Држава,

160

кроз процес васпитања и образовања, може учинити човека добрим, срећним и корисним припадником друштва уколико на свом челу има просвећеног владара, а у својој администрацији просвећене службенике који ће процесу васпитања одредити друштвени приоритет.

Дакле, закључио је Хелвецијус, да би се постигла појединачна и друштвена срећа и добробит, пресудна је улога васпитања, власти и просвећеног владара.

Овакав став (да су људи у потпуности производ околности и васпитања) наишао је на оштре критике којима се тврдило да човек није само производ околности и васпитања, јер он сам, кроз своју практичну делатност, мења и увек изнова обликује управо околности у којима живи.

Дени Дидро (17131783) из Лангра, филозоф и енциклопедиста, најчешће се означава као најзначајнији представник француског просветитељстава јер је највише допринео ширењу просветитељских идеја.

Дела: Мисли о тумачењу природе, Даламберов сан, Разговор између Даламбера и Дидроа.Један је од најзаслужнијих за идавање колективног и најзначајнијег дела

француског просветитељства Енциколпедије или образложеног речника науке, уметности и заната, са основним циљем да се пружи општа слика настајања људског ума у свим народима и у свим врменима (под Дидроовим вођством, од 1751. до 1780. године, објављено је 35 свезака Енциклопедије).

Често је мењао своја основна филозофска становишта. Најпре је био теиста, потом скептик, деиста, пантеиста и на крају материјалиста. Своја схватања није излагао систематски али, без обзира што није настојао да створи целовити филозофски систем, из његовог дела се ипак могу извући одређене онтолошке и гносеолошке претпоставке. У основи свега што постоји је материја и она је једина супстанца од које је све израђено. За разлику од Ламетрија, Дидро је сматрао да поред протежности и кретања, материја има и својство осетљивости, које је најизраженијје код живих организама.

Иако је овим ставом покушао да превлада Ламетријево становиште унутар којег није било разлике између човекове мисаоне делатности и механичког кретања материје, Дидро је сматрао да у природи не постоје никакви циљеви јер се све у њој одвија по гвозденој нужди механичких закона. А пошто су и осећања манифестације неких особина материје, онда је јасно да о слободи и бесмртности нема ни говора.

Карактеристике Дидроове филозофије и критичке примедбе које се тој филозофији могу упутити, важе (мање или више) и за остале француске просветитеље и материјалисте.

Сви они сматрали су да је у основи свега неуништива материја са кретањем као једним од најзначајнијих атрибута. Све је у космосу узрочнопоследично повезано и функционише по законима механике. Човек је, такође, схваћен као материјално природно биће које је од природе створено и подложно природним законима. Оваква схватања означила су и дефинитивно одбацивање религијских догми о пореклу света и космоса.

Извршена је темељна критика феудалног друштвеноекономског поретка и свих његових институција. Теоријски је доказана неодрживост његовог

161

опстанка јер постојање феудалног поретка у суштинској је супротности са здраворазумским начелима. Кроз критику свих друштвених институција с једне, и дефинисања основних претпоставки новог друштвеног поретка, с дуге стране, извршена је и теоријска припрема за рушење старог и изградњу новог поретка. И француска револуција је, у највећем делу, резултат основних идеја француског просветитељства.

Француски просветитељи и материјалисти осамнаестог века испољили су и значајне теоријске недоследности, непринципијелности па и слабости. Доминантни механицизам у њиховој филозофији довео је до таквог исходишта према којем је човек сведен на пасивни објекат који је, као и свака друга механичка машина, осуђен да трпи утицаје околности на основу којих и бива то што јесте и без могућност је (и наде) да у тим околностима нешто може променити.

4. НЕМАЧКА КЛАСИЧНА ФИЛОЗОФИЈА

Европском филозофијом на крају осамнаестог и почетком деветнаестог века и даље је доминирао сукоб између два потпуно супротстављена филозофска правца емпиризма и рационализма. Француски просветитељи, који су покушали да нађу спој између ова два правца, нису успели да одгонетну све варијанте односа разума и искуства (рационализма и емпиризма), али су зато, с друге стране, дефинитивно реализовали идеју о активној улози филозофије у историјским збивањима. Економска револуција у Енглеској и политичка у Француској биле су, у великој мери, већ осмишљене у Локовој и филозофији француских просветитеља.

У Немачкој, која је у потпуности заостајала за Француском и Енглеском, филозофија је била ограничена само на подручје школског изучавања и оквире метафизичког система Кристијана Волфа (16791754), који је, у ствари, био својеврсна обрада и догматизовање Лајбницивог рационалистичког филозофског система.

Нова стремљења у филозофији, међутим, нису остала без резултата и у Немачкој. Учињен је значајан напор да се превазиђе догматизам и стерилност ЛајбницВолфове филозофије, а најважнији подстицаји за такав подухват стигли су из филозофије еглеског емпиризма и франацуске просветитељске филозофије. И не само то. Из тог процеса "превазилажења" ЛајбницВолфове филозофије стигло се до једног од најплоднијих периода у историји филозофије, који се по својим резултатима и значају за људску цивилизацију, најчешће упоређује са античким периодом историје филозофије. Период од последње две деценије осамнаестог века до 1831. године (Хегелове смрти) назива се период немачке класичне филозофије. За мање од 50 година створена су дела епохалног значаја, и ништа више после тога у филозофији није било без утицаја немачке класичне филозофије. Управо на њеним крилима је немачка нација (и држава), из положаја потпуне инфериорности у односу на најразвијеније европске државе и нације, доспела до водеће позиције на којој се налази и данас, два века касније.

Родоначелник Немачке класичне филозофије је Имануел Кант, а њени најзначајнији представнци (уз Канта) су: Јохан Готлиб Фихте, Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг и Георг Фридрих Вилхелм Хегел.

162

4.1. Имануел Кант (17241804)

Родом је из града Кенинсберга, града у источној Пруској (данашњи Калињинград). За 80 година живота, никада није напустио родни град. Потиче из породице ситних занатлија. Још у раној младости посветио се науци и филозофији, и читав живот радио је много, предано и савесно. Његово прво радно место било је место приватног учитеља. Прву научну расправу објавио је 1746. године (у 22. години живота). Теорију о постанку Сунчевог система, која му је донела велику славу, објавио је 1755. године (до истих резулта, потпуно независно, дошао је и Лаплас те се од тада примењује назив КантЛапласова теорија о постанку Сунчевог система). Те године отпочела је (и трајала до смрти) и његова универзитетска каријера, мада је остало нејасно зашто је тек у 56. години изабран у звање редовног професора. Својом умношћу, скромношћу, прецизношћу и готово невероватном марљивошћу, Кант је обележио не само време у којем је живео већ је (својим радом и понашањем) поставио и веома оштре критеријуме за све који су имали (или имају) намеру да се озбиљније баве филозофијом. Прецизност у Кантовим свокодневним обавезама била је толика да су грађани Кенинсберга навијали свој часовнике по времену његових уобичајених свакодневних шетњи. Као професор био је омиљен; на питање ко најчешће посећује његова предавања, одговорио је: студенти, девојке и војници. Војници, рекао је, долазе због девојака, а девојке због студената. Студенти пак долазе зато што се надају да ће својим присуством на предавањима обезбедити неке привилегије на испитима.

4.1. Извори Кантове филозофије, три питања и три критике

Кантова филозофија је оригигинална и критичка, иако је делом ослоњена на претходну филозофију, посебно на филозофију енглеског емпиризма и француског просветитељства.

Већ је постало уобичајено да се Кантов филозофски опус дели на два периода:

1. докритички период у којем је био заокупљен проблемима природних наука и развојем природе. То је период у којем се дефинитивно одвојио од ЛајбницВолфове метафизике и приближио принципима Њутнове физике и Русоовом схватању човека и његовог природног стања;

2. критички период у којем је настојао да на један сасвим другачији начин реши питање односа емпиризма и рационализма, који су, користећи се искључиво разумом или искуством (на догматски начин), пропустили да испитају њихове услове, границе и способности.

Посебан утицај на Кантову филозофију имала је Хјумова теорија о узрочности, у којој појам узрочност не поседује нужност и опште важење. Зато је често истицао да су га, без обзира на то што су Њутн и Русо његови учитељи, тек филозофија Дејвида Хјума и његова критика традиционалне метафизике тргле "из догматског метафизичког дремежа".

Покушавајући да реши питање општости и нужности узрочности и других категорија, Кант је метафизици поставио императивни захтев да се ограничи на обичан живот и на природне појаве са којима се човек среће у

163

свакодневној пракси, а не да се бави питањима која човеков ум стављају пред нерешиве противуречности.

Према његовом мишљењу, емпиризам и рационализам нису решили питања могућности и граница људског сазнања, те их зато мора превазићи својом темељном критком сазнања.

При томе је пошао од Локовог емпиризма, а своје учење изложио је у многим делима од којих су најпознатије три чувене критике којима је покушао да пружи одговор на три кључна питања:

1. Шта човек треба да зна? То је Кантова филозофија сазнања, а одговору на то питање посветио је своју Критику чистог ума;

2. Шта човек треба да ради? То је Кантова филозофија морала, а одговор је садржан у Критици практичног ума;

3. Чему човек треба да се нада? То је Кантова филозофија уметности (естетика), а одговор на то питање понуђен је у Критици моћи расуђивања.

Све три критике чине целину и нуде одговор на то једноставно и, истовремено, најсложеније питање: шта је човек? Још од софиста, те преко ренесансне филозофије и филозофије 17. и 18. века велика пажања посвећивана је човеку. Настављајући ту традицију, Кант је поставио себи веома сложен задатак: одговорити на питање шта је човек и које су могућности његовог ума.

Настојећи да одговори на питања о теоријским могућностима људског ума, Кант је најпре констатовао да је улога субјекта у сазнању била потцењена, а затим је јасно упозорио на улогу и значај субјекта у процесу сазнања. Затим је, полазећи од основних поставки емпиризма, прихватио тврђење: а) све наше сазнање почиње са искуством, б) чулно сазнање чини основу знања и в) реални (објективни) свет постоји независно од човекове свести.

Међутим, иако је прихватио основне поставке емпиризма, није прихватио и комплетно учење према којем сва наша знања потичу из искуства. јер је сматрао да је емпиризам, као целовита теорија, једностран и неодржив.

Од рационалистичке филозофије прихватио је тезу о вредности и улози разума али је, истовремено, уочио и њен главни недостатак: није постављено питање како су могућа сазнања а приори.

Из тих разлога је својом критичком теоријом (критицизмом) одбацио једностраности емпиризма и рационализма а веру у способност људског ума заменио критиком ума. Проблему сазнања пришао је на потпуно другачији (нови) начин. Све до сада, тврдио је Кант, предметна стварност била је та која мора бити сазнавана и сазната, а сви напори сводили су се на то да се утврди како се и којим сазнајним моћима могу сазнати предмети. У тим настојањима, кад год се полазило од чулног и разумског сазнања које мора да се управља према предмету сазнања, увек се стизало до тешкоћа и противуречности.

Зато променимо претпоставку, можда је предметна стварност та која се управља према сазнајним моћима разума, захтевао је Кант. Разум онда треба само да утврди своје моћи да нешто сазна о предметима пре сваког могућег искуства, тј. априорно (да непливач, на пример, утврди како је научио да плива пре него што је ушао у воду и почео обуку). Наше сазнајне могућности, тврдио је Кант, како то усталом и показује развој природних наука, указују на синтетичку моћ разума.

164

Предмет, с друге стране, какав је по себи, остаје нам недоступан. Зато основни задатак филозофије и јесте да образложи могућности синтетичког сазнања априори (пре искуства) нашег разума, односно да утврди општост и нужност научног сазнања.

Овај свој захтев (и поступак за његову реализацију) којим се човек ставља у центар света, са улогом његовог законодавца (да одређује природне законе), Кант је назвао Коперниковским заокретом у филозофији.

Пошто је закључио да су синтетичка сазнања а приори несумњива, онда је за критику ума од суштинског значаја одговор на питање: како су могући синтетички судови а приори?

У поступку доказивања априорних синтетичких сазнања, Кант је најпре направио разлику између две врсте судова, аналитичких и синтетичких.

Аналитички судови само објашњавају, рашчлањују појам субјекта на његове саставне делове а нимало не проширују знање. За њихово формирање довољан је принцип идентитета. Када кажемо: сва су тела распрострта, дали смо један аналитички суд али ништа ново нисмо сазнали јер из искуства знамо да сва тела имају неку распростртост (протежност). Пошто су сви аналитички судови апостериорни (засновани су на искуству), они нису били предмет Кантовог посебног интересовања.

Синтетички судови, међутим, дају појму субјекта неки предикат и на тај начин проширују знање. У суду сва су тела тешка предикат је различит од субјекта, односно од оног што се у самом субјекту замишља. Синтетички судови су у највећем броју апостериорни, али, према Кантовом мишљењу, постоје и синтетички судови априори (нису засновани на искуству). А’приори је оно сазнање које је пре и независно од искуства. Оно је нужан услов свег сазнања и постоји у математици и природним наукама.

Да би доказао како се априори долази до синтетичког суда општег и нужног важења, Кант је све сазнајне моћи поделио на три основна слоја:

1. чулност,2. разум и3. ум,и у сваком слоју потражио је онај елеменат који сазнању даје општост и

нужност.Остајући доследан свом полазном ставу да свако сазнање почиње чулима

те се преко разума уздиже до ума, Кант је најпре узео у разматрање моћ чула, затим моћ разума и, коначно, моћ ума. У сваком од ова три слоја нашао је могућност и да раздвоји садржај од форме. При томе је садржај третирао као нешто неодређено, неформирано, као чисту могућност, а форму као елеменат који формира, уређује и ствара.

На тај начин добио је чисте форме моћи сазнања. На првом слоју, то су форме чулности, а на другом форме разума. У тим формама се испољава чиста субјективност сазнајних моћи којих нема ни у каквом предмету. То је, у ствари, сфера трансценденталности.

Кант одређује трансценденталним свако сазнање које се не бави предметима, већ нашим сазнањима о предметима уколико оно треба да је а’приори.

165

Филозофија која се не бави испитивањем предмета, већ сазнањима о тим предметима је трансцендентална филозофија, а метода којом се та филозофија служи трансцендентална метода.

С оне стране трансценденталности је предметност, предмет или, у Кантовој терминологији, сфера трансцендентности (трансценденције).

Пошто је на свим нивоима сазнања раздвојио садржај од форме, Кант је на нивоу чулности одредио простор и време као чисте форме чулности утврдивши да простор и време имају трансценденталну идеалност (битни су услови опажања у самом субјекту) и емпиријску реалност (важе за све предмете који се опажају а оно што се опажа није више од појаве).

Због тога што су простор и време само субјективне форме опажања, ми сазнајемо само појаве. Оно што је иза појаве јесте "ствар по себи", недохватљива и несазнатљива за Кантову трансценденталну филозофију, која се њоме и не бави.

Утврдивши да су простор и време чисте форме чулности, Кант је прешао на следећи, разумски ниво и закључио да су чисте форме разума категорије. Све категорије (највише форме разума), које у потпуности исцрпљују разум и тиме одмеравају његову моћ, сврстао је у четири групе са по три категорије:

1. квантитет (јединство, мноштво, целокупност),2. квалитет (реалност, негација и лимитација),3. релација (супстанција акциденција, узрок последица и узајамно деловање),4. модалитет (могућност немогућност, постојање непостојање и нужност случајност).Помоћу категорија ми промишљамо појаве као предмете и стварамо

синтетичке судове а’приори који имају општу и нужну вредност, односно све оно што људски разум прима преко својих чула може да систематизује помоћу наведених категорија. У томе се и огледа стваралчка моћ разума.

Кант је, међутим, поставио разуму својеврсну гараницу. Ствар по себи је тај гранични појам преко којег наше знање не може прећи те су зато неосноване све амбиције разума да изађе ван граница могућег искуства.

Једноставније речено, сазнање које се добија од априорних форми чула и разума ограничено је само на подручје премета могућег искуства. Ван граница могућег искуства остаје и даље ствар по себи која је недоступна чулима, разуму и теоријском уму.

Иако се због оваквих ставова Кантова филозофија понекад сврставала и у агностицизам, њему је потпуно јасно да човек размишља и о стварима које су ван граница искуства. То потврђују и чињенице које указују да се филозофија (од настанка па надаље) бавила и метафизичким питањима стално настојећи да одговори, на пример, и на питање шта чини праоснову свега постојећег?

Постављање таквог и сличних питања производ је чистог ума који ствара неискуствене идеје. Кант је анализирао три врсте таквих идеја:

1. идеју бесмртности,2. идеју слободе,3. идеју бога.Анализирајући их дошао је до закључка да оне вреде само као

регулативни принципи, као становишта која помажу у процесима истраживања и

166

сазнавања, али саме немају научну вредност, односно немају места у филозофији уколико се она схвати као наука. Исто важи и за метафизику која се бавила (и бави се) тим питањима. Она, као таква, нема право на опстанак уколико тежи да буде наука.

Због тога што наш ум није у стању да створи неко опште и нужно знање о питању постојања бога, на пример, онда он (ум) упада у нерешиве противуречности. О свакој од неискуствених идеја јављају се супротни ставови који се могу доказивати исто онако како се могу и оспоравати. Те парове нерешивих супротстављених ставова Кант је назвао антиномијама (свет има почетак свет нема почетак, душа је бесмртна душа је смртна, бог постоји бог не постоји итд.).

Из супротстављености (антиномичности) ставова којима се образлажу неискуствене идеје чистог ума, Кант је закључио да се теологија, метафизика и учење о души никако не могу научно засновати.

Својом Критиком чистог ума Кант је покушао да реши суштински филозофски проблем односа између мишљења и бића. На крају тог покушаја, он се, на неки начин, вратио на почетак јер је закључком да је суштина света недоступна рационалном сазнању одвојио суштину од појаве, односно и даље је задржао традиционалну одвојеност субјекта и објекта.

Оно што је, и поред свих недостатака, остало као историјски допринос филозфији јесте, свакако, Кантово наглашавање креативне улоге субјекта сазнања.

4.1.2. Критика практичног ума (Кантова етика чисте дужности)

Иако су теоријска знања (и теоријски приступ уопште) важна за човека, практично деловање човека, према Кантовом мишљењу, много је значајније.

У својој другој критици (Критици практичног ума) Кант је поставио питање: шта је то што даје општост и нужност човековој практичној делатности, независно од било каквог претходног искуства, мотива, наклоности и интереса, односно који се поступци а приори могу сматрати моралним.

У заснивању своје етике он је пошао од моралне свести која постоји у човеку. При томе је утврдио да морални закон који претендује на општу и нужну важност треба да одређује само форму, а не и садржај моралног деловања. Моралним се, дакле, сматрао је Кант, може сматрати само оно понашање које произлази из чисте дужности утемељене на моралном закону, а такав морални закон је његов (чувени) к а т е г о р и ч к и и м п е р а т и в који гласи: поступај тако да максима твоје воље може важити као принцип општег законодавства.

Снага Кантовог категоричког императива извире из чињенице да се он не темељи на било каквом претходном искуству, мотиву, наклоности или практичном интересу човека. Он је априоран и нема икакво просторно, временско, географско, идеолошко, економско и друго ограничење. Зато се може и применити као опште правило за свако појединачно искуство у свим временима и на свим просторима.

Уопштено посматрано, категорички императив има своју универзалну важност, независан је од свих друштвених услова и државног уређења. Независан

167

је и од бога јер се налази у самој човековој личности, потпуно аутонономан. Зато се, у дефинисању Кантовог категоричког императива, може применити и друга формула: поступај тако да човечанство у твојој личности, и у личности сваког другог, увек употребљаваш као циљ, никако само као средство.

Идеја да се човек стави у центар филозофског интересовања потекла је још од софиста, а захтев да се човек третира као циљ, никако као средство, једна је од основних идеја водиља велике Француске револуције које не само да су Канта одушевљавале већ су у великој мери трасирале и његов мисаони и научни пут.

Кант је, несумњиво, знао за Спинозину тврдњу да је човеков морал условљен знањем и слободом. И он је утврдио да човек може постати личност само ако је слободан, јер је слобода не само основни услов и претпоставка морала и моралног деловања него и завршни камен читаве грађевине чистог ума.

Истовремено, Канту је било потпуно јасно да људи не делују (најчешће) у складу са категоричким императивом већ и према најразноврснијим мотивима, интересима, искуствима (на пример љубав, сажаљење, корист, васпитање и сл.).

Понашање (деловање) које проистиче из таквих или сличних захтева, а у складу је са моралом, Кант назива х и п о т е т и ч к и м и м п е р а т и в о м. Међутим, понашање у складу са хипотетичким императивом никако се не може сматрати моралним, већ само легалним јер између моралности и легалитета постоје оштре и јасне разлике:

моралност се темељи на принципима ума и има општу и нужну важност, а

легалитет извире из емпиријских садржаја и управо због тога нема општу и нужну важност (на пример, потпуно је легално да неко за секунд заради више него милијарде других за читав живот али то није морално, или, потпуно је легално да у једном од најмногољуднијих градова у свету, Мексико Ситију, неколико процената становника живи у раскоши и сјају, а милиони у условима недостојним човека али то није морално итд.)

И из овог, веома кратког приказа Кантовог етичког учења јасно се сагледава да се он залагао за слободу људске личности, посебно апострофирајући њену моралну аутономију. Сматрао је да слобода човека, у највећој мери, зависи од њега самог и његове креативне делатности.

И морални закон је човекова својина а морално деловање није условљено било каквим силама ван њега самог.

Такво етичко учење потпуно је другачије од највећег броја традиционалних (али и модерних) теорија које су човека третирале (и третирају) као биће спутано и неспособно да се супротстави читавом низу најразноврснијих утицаја.

4.1.3. Критика моћи расуђивања (Кантова естетика)

Пошто у прве две критике није успео да реши проблем подвојености теоријског и практичног ума и објасни однос природне нужности и људске слободе, Кант је тај проблем покушао да реши у својој трећој критици Критици моћи расуђивања.

168

У покушају да превазиђе тај својеврсни филозофски дуализам, пронашао је једну посебну област која карактерише људски ум, његову моћ расуђивања која делује између разума и ума, природе и слободе, законтости и последње сврхе.

Моћ расуђивања повезује теоријска и практична начела ума јер добија садржаје и од једних и од других а његово основно (априорно) начело јесте сврховитост.

Сврховитост као основно начело моћи расуђивања основно је подручје којим се бави Критика моћи расуђивања. Постоје две врсте сврховитости:

субјективна (формална), која је предмет естетске моћи расуђивања, и објективна (реална), која је предмет критике моћи расуђивања

уопште.Приликом разматрања проблема естетике Кант је, свакако, имао на уму

да естетски феномени имају такве и толике специфичности да се не могу подвести ни под један логички или неки други научни закон. Зато је само претпоставио да естетски судови (судови укуса) могу имати неко опште, нужно и универзално важење као и логички судови или морални закон, на пример. Из овакве претпоставке је онда закључио да је могуће постојање естетских судова а’приори који су без икаквих садржаја. Таква својства има следећи суд: лепо је оно што се без интереса, самим својим појмом, нужно допада (када би се ова Кантова дефиниција лепог могла "препричати", онда би се могло рећи да је лепо све оно што нужно изазива опште допадање самим својим обликом, без икаквог претходног искуства, интереса и без жеље за поседовањем итд.), или, према другој формули: лепо је све оно што се својом формом, без обзира на сврху, показује сврховито.

Ако се незаинтересованост означи као главно обележје естетског суда (према Кантовом схватању, безинтересног уживања у пуноћи предмета), онда би се естетски доживаљај могао објаснити овако: замислимо да припадник неке најудаљеније галаксије доспе у нашу галаксију за коју никад није чуо, а поготово за планету Земљу у чијој је орбити његов брод имао хаварију. После бројних перипетија, брод тог ванземаљца пао је у близини Рима, а он се, на чудесан начин и у дубокој несвести, нашао у Сикстинској капели. Када се освестио, прво што је угледао биле су Микеланђелове слике. Очаран, ускликнуо је: "Како је ово лепо!"

На овакав начин је, схваћено кантовски, једино и могућ прави естетски доживљај реализован кроз безинтересно уживање у пуноћи предмета.

Уметничко дело је продукт који обједињава нужност и слободу, теоријско и практично. У процесу стварања уметничког дела, уметник делује на основу правила које је сам створио, слободно али по нужди природе (по инстинкту, на начин сличан оном на који свилена буба ствара свилу или пак пчела мед). При стварању, уметник користи и одређена средства (боје, четке, прибор за писање и сл.) која су производ претходног искуства. Оно уметничко у уметнику и средства за рад која су производ искуства налазе своје јединство (спој) у конкретном уметничком делу. На овај начин Кант је, својим естетичким монизмом, покушао да реши вечити историјски дуализам теоријског и практичног, нужности и слободе.

У сличном тону, Кант је покушао да објасни (и дефинише) и други предмет суда укуса узвишено: Узвишено је највећа моћ осећања. То је, у

169

ствари, оно што својом величном или снагом надмашује наша чулна опажања којима само ум може дати идеју о томе (о узвишеном).

У оквиру решавања проблема телеологије (сврсисходности) Кант је, као ватрени присталица Њутнове теорије физике и механике, сматрао да се природа као један велики механички организам може објашњавати са позиција врхунског циља. И он је (као и Њутн) своју телеологију ослонио на теологију остајући на позицијама деизма у покушају дефинисања првог покретача и творца света и космоса.

Иако се Кантова филозофија назива критицизам, пре свега због покушаја превазилажења рационалистичког и емпиристиичког догматизма, она је, у целини посматрано, и сама била, унеколико, агностицистичка (сазнање ствари по себи није могуће) и формалистичка (тврдио је да нема никаквих противуречности ни у мишљењу ни у предметима ни у природи, иако му је била јасна дијалектика развоја. Противуречности је сместио у сферу "лажне логике" те је зато Хегел и тврдио да су његове антиномије мање утемељене него Елејске апорије).

У покушају афирмације стваралачког субјекта, Кант као да је заборавио да се знање мора освојити, а не као дато усвојити, и да човеков ум никако не може бити "законодавац света". Уместо афирмације, дошао је до позиције потпуног предимензионирања стваралачке улоге субјекта.

4.2. Јохан Готлиб Фихте (17621814)

Из Раменауа у Горњој Лужици, у Немачкој, ученик је и следбеник Кантов. Студирао је најпре теологију али је касније, управо због атеизма отпуштен из службе. Био је професор у Јени, Ерлангену и Берлину, у којем је за време француске окупације (18071808) држао ватрене патриотске говоре немачкој нацији, будећи њену националну свест. Његова најзначајнија дела су:

Основа целокупне науке о наукама, Основа природног права, Систем науке о моралу, Критика сваке обнове (дело које му је донело велику славу, али тек

после Кантовог демантија да је он аутор дела).

4.2.1. Учење

У складу са својим основним циљем (изградња науке о сазнању), Фихте је истакао да први задатак који филозофија поставља сваком свом ученику гласи: посматрај самог себе, односно одврати поглед од свега онога што те окружује и усмери га ка својој унутрашњости. У складу са тим не треба говорити ни о чему што је изван човека, већ само о ономе што је у човеку. Тако ће филозофија испунити свој примарни задатак и одговорити на суштинско питање: шта је позив (занимање) човека и којим средствима се тај позив може остварити?

У првом плану је самосазнавање. Човек је сам себи сврха; он није ту зато што треба да буде нешто друго, него је ту зато што треба да постоји. Он (човек) мора сам себе да одреди и буде доследан себи. Зато, тврдио је Фихте, Кантов кагегорички императив треба преформулисати тако да гласи овако: поступај тако да би максиму своје воље могао помишљати као вечни закон за

170

себе, или, краће: испуни увек своје одређење; ради према својој савести, односно најкраће: буди.

Међутим, за такав подухват није довољна само воља. Потребна је и спретност у отклањању погрешних склоности, а пошто се спретност стиче културом, онда се култура може одредити као последње и највише средство човековог циља. Последњи и највиши човеков циљ огледао би се у његовој могућности да себи подреди све што је изван ума и слободно влада према сопственим законима. Тај највиши циљ (сврха) недоступан је човеку, јер би у супротном постао бог. Зато се човек као умно (али смртно) и осећајно (али слободно) биће само приближава том коначном циљу (последњој сврси). На том путу он се усавршава у оквиру културе која има и димензију прогреса. То усавршавање проистиче из човекове стваралачке суштине која је и носилац прогреса.

Неопходна претпоставка за остваривање човекове креативности и на њој утемељеног прогреса, налази се у сталном ширењу и јачању образовног процеса. У том смислу Фихте је видео и посебну част али и одговорност позива научника који унапређују културу и подижу хуманост својих слушалаца. Научници тиме не делују само на човечанство уопште, него и на милионе још нерођене деце.

Човек, као креативно биће, мора стално да ослушкује глас своје савести која га сигурно води кроз живот и усмерава га у духу његове слободе. Човек је, наиме, слободан као појединац, а његова слобода ограничена је једино слободама других људи.

Иако је себе сматрао Кантовим учеником и следбеником, са задатком да растумачи његову филозофију јер није правилно схваћена, Фихте се битно разликовао од свог учитеља због тога што је одбацио "ствар по себи", утврдивиши да је то догматска претпоставка која спутава човеково слободно деловање. Исто тако, није прихватио ни Кантово схватање разума као "законодавца природе" који то постаје сређујући (помоћу својих априорних форми) хаотичну емпиријску стварност. Тврдио је да су форме нашег искуства неемпиријске природе, а да је њихов садржај дело нашег ума. Зато, према Фихтеовом учењу, у филозофији не треба полазити од емпиријских чињеница, већ од делатностии ума, односно активност увек мора да претходи чињеници.

Активност (деловање) је оно право, док је свест оно изведено. Ми не делујемо зато што сазнајемо, него сазнајемо јер смо одређени да делујемо. Зато је и практични ум корен сваког ума, а суштина човека није беспослено разгледање и размишљање већ активност (стваралаштво). Ако је делатност најважнија човекова особина онда, сматрао је Фихте, Декартов став којим је утврдио непобитну истину: "мислим, дакле, јесам", треба заменити ставом: делујем, дакле, јесам. На тај начин Фихте је, не само дефинисао нову необориву истину, већ је одредио и суштинску улогу сваког свесног (ја) субјекта.

Сам процес деловања стваралачког субјекта Фихте је изложио у тријадичкој форми (теза антитеза синтеза) ударивши при томе темеље дијалектике немачке класичне филозофије.

Досадашња филозофија, закључио је Фихте, једнострано је издвајала или ствар или интилигенцију. Они су, међутим, у искуству нераскидиво повезани. Зато се може констатовати да је исходиште Фихтеове филозофије свест схваћена

171

као апсолут, надиндивидуална свест, а не свест појединца. И сама "ствар по себи" дата је унутар тако схваћене свести.

Фихтеова тријада којом је први пут формулисана дијалектика у трочланом облику, могла би се, најједноставније, изложити овако: Ја, као свест о властитом постојању (свесно Ја), поставља не Ја као своју негацију, као отпор деловању Ја, као свој производ. Ја (као свесна делатност) и не Ја (као антитеза свесно делатном ЈА), налазе се у потпуној супротности. Из те супротности (као њено разрешење) Ја се нужно преображава; прелази пут од субјективног Ја (субјективне свести) до једног општег (апсолутног) Ја, односно апсолутног субјекта. Према томе, закључио је Фихте, из супротности Ја и не ја настао је свет и све појаве у њему. Субјективна свест је уздигнута до онтолошког принципа чиме је негирана свака конкретност и чулност.

Фихтеов допринос филозофији огледа се, пре свега, у наглашавању стваралачке улоге субјекта и његове делатности, као претпоставке за остваривање слободе. Афирмација људске делатности (рада), посебно производне делатности, отворила је перспективе за један потпуно другачији третман човека и његових суштинских катактеристика. Рад не треба одбацивати са презиром, нити се он може третирати као божја казна. Његова непобитна истина: делујем, дакле, јесам и закључак да једино твоје лично деловање одређује твоју вредност, без сумње је (уз утицај протестантизма који сматра да рад, не само да није божја казна, него да се радом и штедњом човек може приближити богу) значајна претпоставка за пуну афирмацију немачке класичне филозофије и других процеса који су из ње проистекли.

4.3. Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг (17751854)

Из Леонбурга у Виртембергу, био је професор у Јени (као Фихтеов сарадник и наследник), Вирцбургу, Минхену и Берлину (после Хегелове смрти, са непријатним задатком да спречи ширење и утицај учитељеве филозофије). Једно време провео је у Лајпцигу као приватни учитељ. Филозофију и теологију студирао је у Тибингену. У младости је пријатељевао са песницима Гетеом и Хелдерлином (који су значајно утицали на формирање његовог филозофског погледа) и филозофом Хегелом. Био је ватрени присталица идеја француске револуције. Умро је у Швајцарској.

Као што је Фихте развио своје учење полазећи од Кантове филозофије, тако је и Шелинг на почетку био у мисаоним оквирима свог учитеља, Фихтеа. Касније се супротставио неким његовим идејама, посебно субјективном идеализму и изградио своју филозофију апсолута.

Више пута је прерађивао (и дорађивао) свој филозофски систем у коме се, условно речено, могу разликовати следећи периоди:

филозофија природе, естетички идеализам, апсолутни идеализам, наука о слободи и филозофија митологије и објаве.Најзначајнија Шелингова дела су: Идеје филозофије природе, Први нацрт система филозофије природе,

172

Систем трансценденталног идеализма, Бруно или о природним и божанским принципима ствари.Извори Шелингове филозофије су разноврснији и богатији од Кантових и

Фихтеових. Под утицајем романтизма у књижевности, нарочито песника Хелдерлина, развио је свој смисао за природу и уметност. Касније је његова филозофија природе одушевљавала романтичаре и значајно утицала на њих. Романтичари су, наиме, у свом одушевљењу природом као претпоставком сврховитог деловања човека, одбацили Фихтеову тезу да је природа тек друго бивство, не Ја односно антитеза Ја.

Шелинг је, у својој филозофији природе, пошао од Спинозиног пантеизма и развоја и резултата природних наука. Изграђујући своју монистичку филозофију природе, супротставио је доминирајућем механицизму динамичну тезу о двојству привлачне и одбојне силе које у свом супротстављању стварају хармонију света. Зато је сва природа прожета животом, стваралачка је и сврховита.

Критикујући Фихтеов субјективни идеализам (занемарио је природу), Шелинг је почео да развија објективни идеализам, настојећи да поврати схватање о јединству природе и духа (Хајне је духовито приметио како је после победе материјализма у Француској дух пребегао у Немачку и осветнички порекао материју и природу. Зато је сада њима требало вратити сва "права").

Шелингов систем објективног идеализма назива се и филозофијом идентитета, а представља јединство природе и духа. Природа је невидљив дух, а дух је невидљива природа. Сједињени су у апсолуту. Апсолут се, условно речено, може одредити као идентитет објективног и субјективног, органског и неорганског, свесног и несвесног. Код овако сваћеног асолута (обухвата природу и дух) знање се темељи на подударању објекта са субјектом, јер истина није ни на страни објекта ни на страни субјекта, већ проистиче из њиховог јединства. Зато се може закључити, тврдио је Шелинг, да су субјект и објект исконки једно, а то јединство непосредно је изражено само у самосвести (апсолуту).

У једном периоду свог мисаоног развоја (који се може одредити као период естетичког пантеизма), Шелинг је изградио своју филозофију уметности истичући да је она завршни камен читаве филозофске грађевине, а уметност објава апсолута тј. божанства. У складу са оваквим одређењем уметности, дефинисао је лепоту као оно бесконачно приказано као коначно. У процесу стварања уметничког дела, уметник не подражава природу него ствара нешто ново. Он (уметник) решава бесконачне противуречности које се и не могу другачије решити него чудом уметности. Снага генија, као оно што је божанско у човеку, суштинска је одредница уметничког стваралаштва. Уметност је сама себи циљ, независна је од свих спољашњих утицаја (није условљена чак ни моралниим понашањем). Иста таква је и стваралачка снага природе. Зато се поуздано може закључити, тврдио је Шелинг, да су идејни свет уметности и реални свет објеката (природе која је сврховито уређена) производ исте делатности.

У процесу произвођења природе остварује се и њено постепено освешћивање све до појаве човека, са коначном сврхом да се уздигне на ниво умности. Тај се процес, међутим, не одвија у свој природи. Само интелектуално опажање које се заснива на нивоу вишег идентитета (који није ни субјект ни

173

објект), има вредност апсолутног знања. Зато је и филозофија наука о асолуту. Свет је јединствен, као неки организам или уметничко дело, на пример.

У последњој фази свога стваралаштва (период митологије и објаве), већ остарели Шелинг, позван је у помоћ (од државе и цркве) са основним задатком да побије Хегелову филозофију која је имала велики број присталица али је као иразито рационалистичка (и панлогистичка) одступала од општеприхваћених ставова. Шелинг је у покушају обрачуна са својим учеником, Хегелом, његовој филозофији ума (да би нешто постало стварним оно мора бити сазнато), супротставио своју филозофију искуства која је као основни проблем узимала егзистенцију. Егзистенија је управо оно подручје које ум није у стању да рационално образложи. Нека суштинска обележја егзистенције (слобода, на пример) имају изразиту ирационалну димензију и ван су мисаоног оквира рационалистичке филозофије, што је и њена највећа слабост.

Ова (последња) мисаона фаза Шелинговог стваралаштва била је, на неки начин, припрема за модерну филозофију егистенције која је обележила двадесети век.

Без обзира што се Шелинговој филозофији могу упутити бројне и суштинске примедбе, она је (што је само по себи изузетно значајно) била основа за појаву највећег филозофског система после Аристотеловог, Хегелове филозофије апсолутног идеализма.

4.4. Георг Фридрих Вилхелм Хегел (17701831)

Родом је из Штутгарта, а студије теологије и филозофије завршио је у Тибингену. После завршених студија, најпре је радио као приватни учитељ у Берну (Швајцарска), где се упознао са идејама и одјецима француске буржоаске револуције. После повратка у Немачку радио је опет као приватни учитељ у Франкфурту на Мајни, а од 1801. године био је професор Универзитета у Јени, Хајделбергу и Берлину. Изградио је један од највећих филозофских система у историји филозофије (уз Аристотелов). Његова најзначајнија дела су:

Феноменологија духа, Наука логике, Енциклопедија филозофских наука (логика, филозофија природе и филозофија духа), Основне црте филозофије права.После Хегелове смрти, његови ученици су средили белешке са предавања

и издали следећа дела: Историја филозофије, Естетика, Филозофија историје.Хегелова филозофија схвата се и тумачи веома различито. Тешкоће

долазе зато што је су његова дела писана неприступачним језиком и тешко су разумљива. Због стила писања који је далеко од обичног, здраворазумског начина размишљања, његова дела делују толико одбојно да су их занемаривали чак и познатији историчари филозофије. Занемаривано је и Хегелово животно дело, Феноменологиија духа, са образложењем да се из садржаја тог дела ништа поуздано не може закључити.

174

Међутим, за сваког ко жели да се бави филозофијом, Хегелово свеобухватно дело је неазобилазна константа, односно како је то духовито устврдио Ернст Блох, "ко хоће на море, тај се мора разумети морнарске чворове". Хегел се бавио готово свим филозофским питањима и изградио своју онтологију, гносеологију и политичку филозофију. Разматрао је и питања уметности, филозофије историје и историје филозофије. Зато се слободно може констатовати да су сви они који су се после Хегела бавили филозофијом, прихватајаући или одбацујући његову филозофију, ипак, директно или индиректно, "изашли" из њеног шињела.

У формирању свог филозофског система, Хегел је пошао од својих претходника (Канта, Фихтеа и Шелинга) прихватајући али и одбацујући по нешто од свакога. Од Канта је преузео и прихватио идеализам, али је одбацио његову теорију о одвојености субјеката и објекта, изражену постојањем "ствари по себи". Прихватио је Фихтеову тезу о примату свести над природом, тријаду изражену формулом тезаантитеза и синтеза и значај улоге делатног субјекта. Није прихватио Фихтеов субјективни идеализам и претпоставку да је у основи свега чиста свест.

Највећи утицај на Хегела имао је, свакако, његов учитељ Шелинг који је својим објективним идеализмом и схватањем да субјективно и објективно имају исту заједничку основу створио претпоставке за настанак Хегеловог филозофског система. Хегел је свог учитеља и критиковао, нарочито његову идеју апсолута из кога знање излази као тане избачено из пушке или пиштоља. Сазнајни процес је сложен и не може се тако једноставно (и једнострано) приказати, тврдио је Хегел. Исто тако, Шелингова теза да идентитет духа и природе није доступан логичкој (рационалној) анализи, већ само интуитивном сазнању преко уметности, према Хегеловом мишљењу, није одржива. Такво схватање идентитета Хегелу је личило на "ноћ у којој су све овце црне".

Зато је, кроз критичку и темељну анализу целокупне претходне филозофије, Хегел изградио свој оригинални филозофски систем са основним циљем да се филозофија, од љубави према мудрости издигне на ниво науке, тј. апослутног знања, а да се оно што је истинито схвати и изрази не као супстанција, већ као субјект.

4.4.1. Филозофија асолутног знања

За Хегела, предметност која није повезана са свешћу јесте апстракција. Сама свест, међутим, условљена је спољашњи светом, а човек постаје мисаоно биће тек кад почне мислити о њему (свету). Развој свести има одређене ступњеве (фазе) које сваки појединац мора проћи да би дошао до сазнања, а то су:

1. свест,2. самосвест и3. ум или духСвест је први облик сазнања. То је непосредно, контемплативно сазнање

и њему недостаје општост. Фигуративно, то сазнање би се могло упоредити са сазнањем човека који се, пуким случајем и у мрклом мраку, нашао у матици неке набујале реке. Он је свестан једино кретања у једном смеру и чењенице да се

175

(вероватно) ту негде налазе и обале и на њима неки могући објекти и други људи. Он, међутим, није у стању да сагледа било какве детаље, поготово специфичности, нити да уочи друге људе и објекте.

Самосвест је друга фаза у развоју свести. Индивидум у њој схвата предметни свет и тежи његовом мењању. Ову фазу у развоју свести, Хегел је изложио у алегоријској причи о Господару и Слуги. Не може се поуздано тврдити да је ову причу ико схватио правилно и најпотпуније нити да је било која досадашња интерпретациија погодила суштину онога што је Хегел причом желео да потенцира. Прича тече овако: у овој фази, једна самосвест долази у додир са другом самосвешћу и жели да од ње буде призната. Пошто то исто жели и друга самосвест, међу њима настаје борба на живот и смрт. Дакле, обе самосвести стављају живот "на коцку" да би доказале себе и обистиниле се. Ако би се, међутим, доказивање властите самосвести остваривало смрћу и једне и друге самосвести, онда би оне тиме укидале истину, тј. људско бивствовање не би било могуће. Да би се таква могућност избегла, самосвести се у тој борби морају различито понашати. Зато је једна самосвет морала да призна другу самосвест за господара, а себе за слугу (роба).

Суштина господарске свести састоји се у њеној способности да уочи све стране објективне стварности, односно да између себе и негативних страна те стварности уметне слугу.

Прихватајући другу самосвест за господара а себе за роба, робовска самосвест морала је да прихвати рад у служби господара. Она тиме постаје радна свест која ствара средства за живот, не само за себе већ и за господара. Производећи средства за живот, робовска свест (радом) афирмише себе, преображавајући при том и себе и природу, односно читав постојећи свет. Човек, дакле, само радом може да мења природу и предметни свет. Он га при том присваја и употребљава, а кроз рад постаје свесно биће. То је, истовремено, и процес отуђења и разотуђења. У почетку, робовска самосвест суштину свог постојања види у свесном и марљивом труду којим се задовољавају господареве жеље и потребе (отуђење). Кроз процес рада, у производима свог властитог ангажовања, робовска самосвест долази до саме себе, препознаје се у предметном свету и постаје "биће по себи и за себе" (разотуђење). На том путу она се судара са самосвешћу господара која је искусна, лукава и неће лако препустити своје господарство. Али, истовремено, она је стара, трома, неделотворна и, као таква, осуђена на пораз. Јер слуга је, коначно, схватио да му господар није потребан да би могао да егзистира. И то је његова коначна победа. Господарити се може само са оним ко још увек није научио да господари самим собом. Пливач је, дакле, савладао бескрајна искушења, доспео до океана и схватио значај свега онога што тај океан чини.

У процесу самоосвешћивања (тј. развоја свести), одлучујућу улогу у развоју човекових индивидуалних способности, имали су, према Хегеловом мишљењу, развој говора и руке који су и довели човека до нивоа ума.

Ум (дух) је трећа (последња) фаза у развоју свести. Свест сазнаје себе и свет, а то сазнање постиже преко филозофије која је форма духа. Пливач је доспео у океан, сазнао је и његов значај и значај онога што чини суштину свега постојећег. Тиме што је све сазнато (умно) постало је стварно јер, према Хегеловом мишљењу, све што је умно то је стварно, а што је стварно то је умно, односно једноставније речено, да би нешто постало стварним оно мора

176

бити сазнато. Тај задатак испунила је филозофија (као форма духа) и истину изразила не само као супстанцију, већ и као субјект. Тиме је помирена идеја са стварношћу. Дух је постао свестан себе и зна да је резултат борбе и рада који су услов његовог постојања и покретач целокупног историјског развитка.

На путу ка апсолутном знању и слободи, дух се појављује у различитим формама да би, као резултат историјског кретања, могао да се појави као апсолутно знање. То је могуће (једино) у филозофији која је крајњи облик људског сазнања истинито сазнање, а истинито јесте целина.

4.4.2. Систем апсолутног идеализма

У основи свега што постоји налази се, према Хегеловом мишљењу, апсолутна идеја. Основне (суштинске) карактеристике апсолутне идеје су самокретање и саморазвитак. Реалност је сама по себи идеја и свет није ништа друго до развој те идеје. Развој апсолутне идеје тече дијалектички, на основу три основна закона:

закона јединства и борбе супротности, закона о преласку квантитета у квалитет и закона негације негације. Сваки појам (теза) претвара се у своју супротност (антитеза). Разрешење

те супростности могуће је само кроз синтезу. Дакле, Хегел је преузео Фихтеову тријаду и целокупни развој схватио (и изложио) у тријадичкој форми.

Прве и основне тријаде апсолутне идеје су:1. апстрактна идеја (логика),2. природа (филозофија природе) и3. дух (филозофија духа).Образлагање развоја апстрактне идеје, предмет је Хегелове науке

логике. Апстрактна идеја је лишена сваке конкретности, свега чулног, емпиријског и најближе је оном што се може одредити као ништа, али ни у ком случају и као непостојеће. Развој апстрактне идеје је, такође, тријадичан, а на основу те тријаде Хегел је своју логику поделио на три дела: прва два дела чине његову онтологију , а трећи део је учење о појму.

квалитетБИТАК > квантитет

мера > онтологија

суштина АПСТРАКТНА наука > СУШТИНА > појаваИДЕЈА логике стварност субјективни појам

ПОЈАМ > објект > учење о идеја (свест) појму

177

У следећој (другој) фази свога развоја, апсолутна идеја напушта свој апстрактни облик и појављује се конкретно у природи. То је предмет Хегелове филозофије природе. Основне фазе развоја апсолутне идеје у природи су механика, физика и органика.

МЕХАНИКА

ПРИРОДА > филозофија природе > ФИЗИКА

ОРГАНИКАКад апсолутна идеја исцрпи своје развојне облике, од неорганске

природе, у човековој свести она постаје дух, и то је већ трећа (последња) фаза у развоју апсолутне идеје.

У духу, који представља синтезу (разрешење сукоба између апстрактне деје и њене супротности природе), апсолутна идеја постаје свесна саме себе.

Кроз излагање развоја духа, Хегел је образложио и развој свести, тј развитак човека, друштва и институција које је човек створио (породица, држава, право и друштво).

Основне тријаде духа су: субјективни дух (који се испољава као душа проучава је феноменологија, свест њоме се бави антропологија и дух предмет је психологије), објективни дух општи људски ум (испољава се кроз право, субјективни морал и објективни морал у којем су смештене продица, грађанско друштво и држава која је умна божанска воља) и апсолутни дух који, као јединство субјективног и објективног духа, сазнаје апсолутну идеју као истину о битку (испољава се кроз уметност даје приказ Апсолута у облику лепих, чулно опажљивих предмета; религију даје приказ Апсолута кроз представу и филозофију у којој се Апсолут сазнаје помоћу појмова у форми научног система).

душа

субјективни дух > свест дух

право ДУХ> филозофија духа > објективни дух > субјективни морал

објективни морал

уметност апсолутни дух > религија филозофија

178

Све наведене (и друге) тријаде показују самокретање и развој апсолутне идеје и саме по себи нису посебно значајне. Оно што чини суштински значај оваквог онтолошког приступа је дијалектика као непрекидно самокретање, развој и то како у логици, филозофији природе или духа, исто тако и у развоју човека и његових творевина.

Ради лакше прегледности Хегеловог система апсолутно идеализма, могуће је направити и другачији шематски приказ.

квалитет битак > квантитет мера

апстрактна суштина идеја >логика> суштина > појава стварност субјективни појам појам > објекат

идеја (свест)

Апсолутна механика идеја >природа>филозофија > физика природе органика

душа субјективни > свест дух дух

право дух > филозофија > објективни > објективни морал духа дух субјективни морал

уметност апсолутни > религија

дух филозофија

4.4.3. Филозофија историје

Историја, према Хегеловом мишљењу, није ништа друго до излагање духа у времену, а постаје могућа тек када пробуђени дух превазиђе природу као фазу отпора (супротности), односно супротстављања идеји. Пошто је асолутна идеја у природи изван себе (отуђена) и несвесна, онда је она и неслободна у свом егзистирању. Појава историје могућа је тек са појавом самоослобођеног духа, па је зато и циљ светске историје реализација идеје слободе.

Кретање духа у времену Хегел је изложио тријадички (као и друга питања у оквиру своје филозофије), утврдивши да се само кретање (самоусавршавање) духа одвија преко духа појединих народа.

Основне епохе историјског развоја су:1. оријентална,2. грчкоримска и3. германскохришћанска

179

Историја светског духа почиње на истоку. Моралитет је тамо неразвијен, влада деспотизам, воља једног која се свима намеће као закон. Хегел је утврдио да степен слободе зависи од степена сазнања да је дух, тј. човек слободан и закључио да источни народи немају такво сазнање. Они знају да је само један слободан (деспот), па зато то и није права слобода, јер остаје у границама случајности.

У грчкоримској епохи дух достиже свој виши ступањ јер се објективни дух супротставља субјективном, моралитет легалитету, а конкретни индивидум апстрактном индивидуму.

Грци су поседовали свест о слободи и зато су били слободни. Али они, као и Римљани, нису поседовали свест о пуној слободи јер су знали да су само неки слободни, а други нису (робови).

У германскохришћанској епохи објективни дух постиже своје пуно остварење. Долази до пуног јединства између моралитета и легалитета, а апстрактне и конкретне индивидуалности постижу потпуно (апсолутно) јединство. Сви конфликти престају и настаје царство слободе за све.

Дакле, целокупна светска историја одвија се на плану духа чија је суштинска карактеристика остварење слободе. Као што је суштина материје тежина, тако је, морамо рећи, суштина духа слобода, тврдио је Хегел. Слобода се у историји остварује тако што поједини народи у одређеним епохама, достижу одређени степен слободе, одлазе са историјске сцене, а на њихово место долазе други народи који досежу већи степен развитка духа, а тиме и већи степен слободе. Народи који нису допринели идеалу слободе немају своју историју, тврдио је Хегел и међу такве народе уврстио Словене. Истакао је, на пример, да Византија представља одвратну слику слабости државе, да је Средњи век век бескрајне лажи, односно да је после грозне ноћи средњег века дошла јутарња зора ренесансе и преображавајуће сунце реформације.

Хегел је сматрао да човек није по природи слободан, него да слободу мора освојити кроз дуго и мукотрпно напредовање, односно слобода укључује у себе бесконачну нужност да управо себе доведе до свести како би се могао остварити императив: ко на свет гледа умно, тога свет гледа умно; обоје су у узајамном одређивању.

4.4.4. Учење о породици, праву, друштву и држави

У складу са основном претпоставком на којој је утемељена његова целокупна филозофија, светска историја представља напредовање духа ка слободи, са основним циљем достизања највеће могуће слободе. У том процесу апсолутна идеја (апсолутни дух) развија се од апстрактне идеје, па преко природе, доспева до духа. И дух има своју тријаду (субјективни, објективни и апсолутни дух). У оквиру објективног духа и његове тријаде (право, субјективни морал и објективни морал), Хегел се посебно бавио питањима права и објективног морала (чију тријаду чине породица, грађанско друштво и држава).

Право, такође, има своју тријаду: апстрактно право, својина и неправо. Апстрактно право одређује као по себи и за себе слободну вољу, апстрактну и у себи појединачну вољу неког субјекта. Тај (и такав) субјекат апстрактни је субјекат; он није личност све док своју вољу не стави на спољашње, појединачне ствари; дакле, док их не поседује, односно док не постану његова својина.

180

Својина је друга фаза у развоју права, и једна је од фаза у кретању духа ка слободи. И више је од тога. Својина је услов да појединац буде личност. Лице себи мора дати неку спољашњу сферу своје слободе, да било као идеја оно што је непосредно различито од слободног духа, јесте за њега и по себи, оно спољашње, уопште нека ствар. Из тих разлога субјекат има право да своју вољу стави на сваку ствар која је тиме моја, добија моју вољу као своју супстанцијалну сврху. Отуда је и апсолутно право људи на присвајање свих ствари.

Међутим, иако појединац има право да присваја све ствари, то ипак није довољно да би човек био слободан. Наиме, за слободу појединца неопходно је да његово право на својину признају и други појединци, а да то мора бити гарантовано неким регулативима који имају општији карактер од појединачне воље индивидума. Тако се стиже до уговора између појединаца. То је већ сфера приватног права на чијем се степену не могу избећи сукоби између приватних власника.

Стога се може закључити да је приватно право негација права, да је оно, у ствари, неправо (буквално, то би се могло објаснити и овако: да би неко остварио своју афирмацију и постао личност тиме што ће присвојити поседовати неку ствар, он је онда ускратио то исто право осталим појединцима који су желели да поседују исту ствар, односно појединац може остварити своје право тек после негирања истих таквих права осталих).

Због тога што се грађанско друштво не може одредити другачије него као бојно поље приватних интереса, Хегел је закључио да се право може успоставити само ако постоји и нешто општије од појединачних интереса егоистичких јединки грађаског друштва.

Тај гарант за успостављање права јесте држава. Држава је, према Хегеловом мишљењу, изнад појединца, продице и друштва. Она има право да од грађана захтева апсолутну покорност, а да се они (грађани) према држави односе као инструменити преко којих се остварује највиши циљ, реализација идеје слободе.

Брак и породица су непосредни, природни облик моралног духа, а мноштво породица формира грађанско друштво. Брак, породица и друштво нижи су ступњеви у равоју објективног духа од државе.

У држави живе три сталежа:1. супстанцијални, стиче богатства у призводима земље (земљишна аристократија),2. индустријски, прерађује сировине и производи материјална добра (фабриканти, занатлије, трговци...) и3. општи сталеж, бави се општим питањима (државна бирократија).Оваква структура државе у потпуности је пресликавала реалну структуру

немачке државе његовог доба, у којој је борба за грађанске идеје Француске револуције била, ако не у потпуности спречена, онда макар значајно ограничена. Због тога се у Хегеловој филозофији државе и права стално преплићу (и сукобљавају) идеје слободе са (најблаже речено) конзервативним схватањем државе и њених функција.

Велики трибун слободе, Хегел, рекао је да држава не само да има право да од својих грађана тражи апсолутну покорност у име "постизања" виших циљева (остаје, међутим, потпуно нејасно ко је тај који дефинише такве циљеве, и

181

који су то "виши" циљеви који могу оправдати апсолутизам и диктатуре, на пример), него је имао смелости и да напише како је пруска држава, уопште узевши, заснована на интелигенцији. Ако се при томе дода и његов став да су тек германско хришћански народи отворили просторе за пуну реализацију идеје слободе, онда се, најблаже речено, може констатовати да је Хегел дошао у сукоб и са самим собом и са својом филозофијом.

Да ли је и Хегел, у судару са условима елементарног опстанка, био егзистенцијално принуђен да ставовима о пруској држави и нацији искаже само своју "понизност" пред господарима тадашњег поретка, или је заиста мислио да је пруска држава творевина у којој је довршена светска историја (остварен је идеал слободе), питања су без ваљаног одговора.

Неки су сматрали да је то само "лукавство ума" које је Хегел употребио да би опстао, док су га други прогласили режимским филозофом и апологетом пруског апсолутизма.

Без обзира на то ко је у праву, остаје несумњива чињеница да је Хегелов филозофски ситем свеобухватан, по много чему грандиозан и да представља незаобилазну основу за сва доцнија стремљења у науци и филозофији.

Хегел је, наиме, својим делом покренуо читав низ најразноврснијих филозофских праваца и школа чији представници, све до данас (без обзира да ли су у потпуности или делимично прихватали или одбацивали његову филозофију), нису изашли из хегелијанског мисаоног оквира.

ВИ. САВРЕМЕНА ФИЛОЗОФИЈА

182

1. МАРКСИСТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА

Више од десет година после Хегелове смрти, европском филозофијом доминирала су два супротстављена правца левохегелијанци (младохегелијаци) и деснохегелијанци (старохегелијанци), оба проистекла из Хегеловог мисаоног оквира. Левохегелијанци (Бруно и Едгар Бауер, Давид Штраус Арнолд Руге, Макс Штинер и други), сматрали су да није могуће измирење ума и религије, односно да је религија основни облик човековог отуђења. Стога, сматрали су они, треба извршити критику религије чиме ће се показати прави узроци отуђења. Тиме што ће се теоријски открити, они (узроци отуђења) могу бити и практично укинути. У критици религије, посебно су се истицали Бруно Бауер и Давид Штраус. Штраус је, у делу Живот Исусов, утврдио да је религија заснована на миту, а кроз анализу текста Јеванђеља покушао је да докаже њихову противуречност и теоријску неодрживост. Зато је и одбацио Хегелов став о изједначавању религије и филозофије. Религија, напротив, мора бити предмет филозофске критике. Бруно Бауер је тврдио да религија не поседује не само историјску, већ и митску заснованост и да је производ самосвести.

Десно(старо)хегелијанци (Георг Габлер, Гешел и други), посебно су афирмисали Хегелово учење о држави и императив да се грађани морају безусловно покоравати захтевима државе која је креатор виших интереса.

183

И Карл Маркс, оснивач марсистичке филозофије, у младости је припадао младохегелијанцима, али је врло брзо дошао до свог аутентичног становишта које се суштински разликовало од становишта левохегелијанаца. На том путу, значајно место имала је и филозофија Лудвига Фојербаха, коју су оснивачи марксистичке филозофије сматрали неком врстом духовног чистилишта у процесу изграђивања свог оригиналног филозофског становишта.

Лудвиг Фојербах (18041872), из Ландсхута у Баварској, филозоф натуралиста, у складу са значењем свога презимена (фајер=ватра и Бацх=поток), подвргао је жестокој критици ставове свога учитељаХегела и заузео натуралистичко становиште, истичући да мишљење постоји захваљујући битку, који је његов темељ, прапочетак, основа, а не обрнуто, да битак постоји захваљујући мишљењу, како су то сматрали Хегел и други идеалисти.

У својим најзначајнијим делима (Суштина хришћанства, Предавања о бићу религије и Бог, слобода и бесмртност), Фојербах је славио природу и човека као њену најзначајнију димензију. И најважнији задатак филозофије везан је за проучавање суштине људског бића (зато се Фојербах и сматра оснивачем антропологизма). Пошто је управо човек кључ "који отвара све браве", јасно је да је пручавање тог универзалног и природног бића основни и највиши предмет филозофије, односно човек је почетак и крај сваког филозофског проучавања. Тај човек који решава сва значајна филозофска питања (бога, религије, природе и ума, пре свега), у Фојербахововој филозофији је схваћен као један апстрактан и изолован индивидум, као природно а не друштвеноисторијско биће.

Посебно значајно место у Фојербаховој филозофији заузима проучавање религије (хришћанства) и човековог отуђења које своје утемељење има у религиозности. Он је сматрао да бог није ништа друго него на небо пројектовани људски квалитети (љубав, доброта, лепота, праведност и сл.). Човек, тврдио је он, најпре од себе отуђује своју суштину и потом почиње да верује како је производ свог сопственог производа. Пошто је дефинитивно изгубио из вида да је он (човек) створио бога, а не бог њега, пада на колена и као дете почиње да моли производ своје сопствене главе. Стога, тврдио је Фојербах, разобличење и превазилажење религиозног отуђења, представља услов било каквог напретка човечанства на путу успостављања слободног и садржајног живота. Слично Холбаху, и он је мислио да је укидање вере у бога предуслов било каквог људског напретка који би се огледао, између осталог, у буђењу вере у властите способности и рађању универзалне љубави међу људима.

Оваквим филозофским приступом, кроз афирмацију човека и природе, Фојербах је снажно утицао на формирање мисаоног погледа оснивача марксистичке филозофије (Карла Маркса и Фридриха Енгелса), без обзира на веома оштре и утемељене примедбе које су му управо од њих и упућене.

Карл Маркс (18181883), из Трира у Немачкој, један је од покретача интернациналног радничког покрета, теоретичар социјализма и један од најзначајнијих филозофа уопште. Студирао је права у Бону и Берлину. Докторирао је у својој 23. години, два месеца после завршетка основних студија (1841. године), са темом: "Разлика између Демокритове и Епикурове филозофије природе". Његова најпознатија дела су:

Критика Хегелове филозофије државног права, Економскофилозофски рукописи, Беда филозофије,

184

Критика политичке економије, Капитал, Тезе о Фојербаху, идр.Фридрих Енгелс (18201895), из Бремена у Немачкој, сарадник и близак

Марксов пријатељ, други је најзначајнији теоретичар марксистичке филозофије и (уз Маркса) њен утемељивач. Његова најзначајнија дела су:

АнтиДиринг, Положај радничке класе у Енглеској, Порекло породице, приватне својине и државе, Лудвиг Фојербах и крај немачке класичне филозофије, Дијалектика природе, идр.Заједнички су написали и издали следећа дела: Света породица, Манифест комунистичке породице, Немачка идеологија.

1.1. Извори марксистичке филозофије

Филозофски правац, марксизам, настао је средином деветнаестог века, као резултат великих друштвених промена (и у њима изражених значајних противуречности) и одговарајућих научних и филозофских достигнућа. Крај осамнаестог и почетак деветнаестог века у Европи обележен је рушењем феудалног и изградњом новог капиталистичког друштвеног поретка. Друштвена слојевитост, која је и у феудализму била изражена кроз поцепаност друштва на две супротстављене класе феудалце и кметове, у новом систему капитализму добија нова и другачија обележја. Због убрзане индустријализације (период првобитне акумулације капитала) долази до нагле промене структуре становништва и уз буржоаску класу која је уништила феудализам и постојеће сељаштво, на историјску сцену ступа нова групација становништва, састављена од пропалих ситних трговаца, занатлија и сељака који су трагајући за послом (и хлебом) напустили своја претходна пребивалишта и населили новонастале индустријске центре. Та огромна маса становништва, која није поседовала ништа друго сем своје способности за рад (радне снаге), добила је јединствени и општеприхваћени назив радничка класа.

Појава радничке класе и практично утемељује диференцијацију друштва на две велике и по много чему антагонистичке друштвене класе: класу власника (буржоазију) и радничку класу. Положај радничке класе био је изразито тежак, а потресна сведочанства о томе оставили су не само многи европски писци (Чарлс Дикенс, Емил Зола и други), него и историчари (описујући, имеђу осталог, рад деце у рудницима Енглеске и бруталне услове експлоатације тога рада), филозофи (Енгелс Положај радничке класе у Енглеској ), сликари, идр.

Због карактера положаја у процесима друштвене производње, расподеле, размене и потрошње материјалних добара, конфликт између основних друштвених класа добијао је све сложеније манифестације које су се испољавале, почев од лудистичког покрета (уништавање производних машина као основног узрока беде и тешког живота), преко штрајкова, синдикалног и партијског организовања, све до социјалних револуција. Истовремено, јавили су се и различити теоријски приступи који су, не само описивали постојеће стање, него

185

су нудили и конкретна решења за његово квалитативно превазилажење. Врхунац таквих настојања огледа се, свакако, у филозофији Карла Маркса који се, због изузетно значајне улоге коју је наменио радничкој класи, често назива и филозофом пролетаријата (радничке класе).

У изградњи свог филозофског ситема Маркс је користио своје изванредно познавање претходне филозофије, можда дубље него било који филозоф пре (и после) њега, па се зато, на неки начин, сва претходна филозофија може сматрати извором његове филозофије. Поред филозофских извора, користио је и достигнућа других, посебно економске и природних наука.

Већина аутора слаже се да су најважнији теоријски извори марксистичке филозофије, сматрајући их (често) и њеним саставним делом : учење француских социјалутописта, енглеска класична политичка економија, немачка класична филозофија, француско просветитељство и материјализам осамнаестог века и велика открића у природним наукама.

Француски социјалутописти, Сен Симон (17601825) и Шарл Фурије (17721837), својим ставовима да је нови, бољи, хуманији, праведнији... друштвени поредак од постојећег, не само потребан него и могућ, значајно су утицали на формирање полазних принципа Марксове филозофије. Социјалутописти су били веома критични према постојећем друштвеном уређењу. Истицали су да владајући капиталистички поредак противуречи модернијем и хуманијем друштву и да зато треба критиковати све његове институције. Пошто је, према њиховом мишљењу, експлоатација највећег дела становништва (класна експлоатација), основно обележје тог система, онда треба искоренити све факторе који до ње доводе. У том смислу подвргли су критици темеље капиталистичког система, приватну својину и најамни рад, залажући се за суштинске реформе (не и рушење) постојећег поретка. Путеви реформе би се огледали у доброј вољи најбогатијих (капиталиста), који би одрицањем од дела свог богатства и привилегија у корист сиромашних слојева становништва, отворили могућности за стварање друштва једнакости. Нови друштвени поредак био би утемељен на сарадњи науке и индустрије, а политика у таквом друштву не би више била средство владања људима, већ управљања стварима (производњом). Зато политику треба препустити индустријалцима, односно оним људима који организују и управљају производним процесима.

За разлику од француских социјалутописта који су остали у исључиво теоријским оквирима, енглески социјалутописта, Роберт Овен (17711858), покушао је да своја теоријска становишта провери и у пракси. Као сувласник и руководилац једне текстилне фабрике у Шкотској, основао је радничку насеобину и у њој обезбедио такве услове живота који су, у односу на услове живота радника у другим деловима Енглеске, могли бити названи условима достојним дивљења. Посебни услови обезбеђени су и за децу и њихово васпитање и образовање. Радно време било је краће за три сата него у осталим фабрикама, а продуктивност рада била је иста или већа.

Све док се бавио само питањима организцације производње у својој фабрици и побољшањем општих услова за живот радника, био је слављен и хваљен од свих. Оног часа када је подвргао критици постојећи друштвени поредак, а у свом делу Нови поглед на друштво понудио пројекат новог и хуманијег друшвеног уређења, постао је предмет критике свих значајнијих државних институција и изложен најразличитијим економским и другим

186

притисцима. У таквим околностима, и уз бојкот осталих индустријалаца, доживео је и неуспех у свом експерименту комунистичких колонија у Америци и изгубио сву своју имовину.

До краја живота остао је веран својим идеалима, а за његово име везују се и највећи домети радничког покрета: Закон о ограничењу женског и дечјег рада у фабрикама, побољшање општих услова рада, стварање јединственог синдиката у Енглеској идр.

Без обзира што су оснивачи марксистичке филозофије имали суштинске примедбе на теоријске препоставке социјалутописта, нарочито на оне које се оносе на промену постојећег друштвеног поретка, они су у њиховом делу пронашли снажну инспирацију за свој рад и до краја свог ангажовања поступали у складу са приговором који је (због изневерених нада) Сен Симон упутио Француској буржоаској револуцији (ја јој не замерам за оно што је била већ за оно што није била, а могла је да буде).

Енглеска класична политичка економија, чији су најважнији представници Виљем Пети, Адам Смит и Давид Рикардо, највише је била одмакла у анализи економских фактора од значаја за функционисање новоуспостављеног капиталистичког друштва. Посебно су значајна њихова истраживања везана за објашњење вредности рада, профитних стопа, расподеле друштвене вредности итд. Адам Смит, чија су учења постала основа целокупне политичке економије, утврдио је да је рад основа, извор свих доходака, да су профит и рента (које присвајају капиталисти и земљопоседници) само одбици од вредности производа које радник производи. Капитал је схватио као вредност која је одузета од дохотка радника. Разликовао је и производни и непроизводни рад, истичући да се производним радом може сматрати само онај рад који за резултат има робу.

Давид Рикардо је утврдио да је профит основна покретачка снага капиталистичког начина производње, али и закључио да профитна стопа има тенденцију опадања, а капитализам лоше перспективе.

Откриће и објашњење суштинских фактора капиталистичког начина призводње, највећа је заслуга представника енглеске класичне политичке економије и значајан теоријски извор кога је Маркс употребио у својој анализи постојећег капиталистичког друштвеног поретка и његове економије.

Немачка класична филозофија, посебно историјско схватање развоја друштва, дијалектике, учења о делатном субјекту и утицају рада на развој човека и друштва, суштински је утицала на Марксов мисаони развој. Данас се са великом сигурношћу може тврдити да (без обзира на све критичке примедбе које је упутио Хегеловој филозофиј) Маркс никада у потпуности није изашао из њених мисаоних оквира (Марксова критика немачке класичне филозофије биће шире изложена у наредном поглављу).

Открића у природним наукама (астронимији нераздвојна веза земље и осталих планета; физици утврђивање законитих веза између различитих физичких појава; хемији објашњење структуре материје; биологији Дарвинова теорија о пореклу врста итд.) представљала су, такође, значајну претпоставку за настанак марксистичке теорије. То најбоље илуструје Енгелсова белешка уз рукопис Дијалектика природе у којој истиче да је све што је било укочено сада растворено; све што је било фиксно расплинуло се; све посебно

187

што се сматрало вечним постало је пролазно и било је доказано да се читава природа налази у вечном току и кружном кретању.

1.2. Критика претходне филозофије

Већ је речено да је Маркс, не само изванредно познавао сву претходну филозофију, већ и да је неке садржаје из те филозофије уградио у свој филозофски систем. Истовремено, он је слично Аристотелу, увек вршио претходну критичку анализу тих садржаја са аспеката њихове теоријске заснованости и могуће практичне применљивости. Може се констатовати, уопштено гледано, да је Марксова филозофија (обухватила је сва филозофска питања) својеврсна критика прошлости и садашњости човечанства (посебно духовне) због свих пропуштених, а објективно постојећих могућности, с једне стране, и научно утемељена визија једне нове (могуће), хуманије, слободније, људскије... будућности, с друге стране. Филозофи су свет само различито тумачили, али ради се о томе да се он измени, закључио је Маркс у својој једанаестој тези о Фојербаху и тиме јасно дефинисао, не само циљеве властите филозофије, већ и циљеве филозофије уопште.

У складу са својим општим приступом, Маркс је у дефинисању свог онтолошког (материјалистичког) становишта (које није експлицитно изложено, као код Спинозе, на пример, него се подразумева на основу разматрања онтолошких становишта појединих филозофа), најпре извршио критичку анализу натуралистичког, посебно Фојербаховог материјализма. У својој првој тези о Фојербаху Маркс је закључио да главни недостатак свег досадашњег материјализма укључујући и Фојербахов јесте то што се предмет, стварност, чулност узима само у облику објекта или у облику контемплације, а не као људска чулна делатност, пракса, не субјективно. Кад се "преприча" садржај прве тезе, испада да су сви материјалисти, почев од Демокрита, па закључно са Фојербахом, тврдили да је материјални свет (материјална стварност) једина права реалност у којем је субјект сведен на улогу пасивног посматрача. У ствари, у тако уређеном свету, субјект (човек) нема креативну улогу; он ништа значајно не може да уради (јер је све дефинисано неким гвозденим природним законима, механичким на пример); може једино(у улози пасивног посматрача) да прати ход историјске нужности, отприлике онако како гледалац прати позоришну представу. Искључивање свих могућности у којима би се човек испољавао као слободно и стваралачко биће, основни је (главни) недостатак старог материјализма, укључујући и Фојербахов.

Стога се на први поглед може (погрешно) закључити) да је у наставку прве тезе о Фојербаху, Маркс напустио своје материјалистичко онтолошко становиште, утврдивши како се стога десило да је делатну страну, насупрот материјализму развио идеализам али само апстрактно, јер идеализам, наравно, не познаје стварну, чулну делатност као такву. Фојербах хоће чулне објекте, који се стварно разликују од мислених; али саму људску делатност он не схвата као предметну делатност. Зато он у Суштини хришћанства само теоријску делатност сматра за истинску људску делатност, док праксу схвата и фиксира само у њеном прљавојудејском облику појављивања. Зато он и не разуме значај "револуционарне", практичнокритичке делатности".

188

Представници идеализма у филозофији, посебно немачке класичне филозофије, сматрали су да субјект (човек), не само да није пасивни посматрач историјске драме, него да својим стваралачким способностима умно производи стварност (супстанцију). На тај начин суштински су доведене у питање све тврдње традиционалних материјалиста (почев од Демокрита, па преко Лапласа, све до Фојербаха), "да се ништа не дешава случајно, већ све са разлогом и по нужди", односно претпостављено је да спољашња материјална стварност није у потпуности стабилна, вечна и непроменљива, него да се све налази у једном огромном и сталном процесу настајања, развијања, унапређивања (и назадовања) и нестајања.

Али идеализам, упозорио је Маркс, не познаје стварну чулну делатност. Он познаје само делатност свести али не разуме практичнокритичну делатност у којој човек делује као целовито биће. Стога је, у крајњој инстанци, идеализам дошао до исте позиције као и традиционални материјализам, без могућности да разуме човека, његову праксу и смисао његовог бивствовања у објективном свету. Зато се може закључити да су оба правца, због тога што нису схватила "чулност као практичну делатност", доспела до становишта које се може одредити као "контемплација појединих индивидума у грађанском друштву", истакао је Маркс у својој деветој тези о Фојербаху.

Субјект, уместо усамљеног индивидума који својим самокретањем ума (мисли) успоставља (конституише) спољашњи (предметни) свет, како је схваћен од представника немачке класичне филозофије, у Марксовој филозофији је третиран потпуно другачије. Он више није Кантова трансцендентална свест, нити Фихтеово апсолутно ЈА, односно Хегелов светски дух. Истовремено, он није схваћен ни као проста емпиријска јединка (конкретан појединачни човек), већ у облику људског рода који се историјски самоконституише кроз своју практичнокритичку делатност (праксу), која није схваћена као самопроизводна свест, него као стварна пракса кроз коју он (човек) остварује свој онтолошки атрибут самоустпостављања вршећи, при том, произвођење и разумевање друштвеног бића.

Маркс је сматрао да унутар битка (бића) постоје различити начини бивствовања, да се мишљење и биће међусобно разликују али да су, истовремено, и у јединству. Специфичност човековог бивствовања испољава се кроз његову специфичну могућност да производи свој свет (човеков свет) и самог себе, односно он контролише остварење својих властитих дела

Човеков свет настаје и нестаје као један историјски процес у коме он реализује своје циљеве, покушавајући да кроз друштвену праксу преведе у стварност све оно што постоји као могућност. У том процесу, кроз своју властиту делатност, човек мења природу, прилагођава је себи, мењајући (и усавршавајући), при том, и самог себе.

Овакво схватање практичне човекове делатности представља значајан заокрет у вредновању људског рада и општа схватања о вредностима људског сазнања које је стављено у функцију свесног овладавања животом, а не у функцију пуког сазнања ради сазнања, какав је био антички и схоластички идеал сазнања. Увод за овакав заокрет представљају, свакако, ренесанса и француско просветитељство и материјализам осамнаестог века. Удео у том заокрету имала су и одређена кретања изван науке, уметности и филозофије у религији. У поглављу посвећеном реформацији и контрареформацији римокатоличке цркве,

189

наглашено је ново схватање о карактеру и вредностима људског рада. Насупрот старој метафизичкој концепцији, према којој човек као пасивно и беспомоћно биће чека божју вољу која ће га или наградити или казнити, протестантизам проповеда како човек може много тога да уради што ће његову судбину учинити јаснијом и повољнијом, без обзира што је и даље важио хришћански став да коначна одлука о судбини свих људи припада искључиво богу. Човек, према протестантском веровању, може да умилостиви бога својим марљивим радом и штедљивошћу и тиме себи обезбедити повољнији положај у судњем дану. Уместо да рад доноси човеку муку, патњу и бол (као казна божја), односно да га, као таквог, треба сматрати недостојним човека и одбацити са презрењем, протестантизам је афирмисао схватање према којем рад, не само да није божја казна, него је основни критеријум којим се одваја оно што је достојно угледа и поштовања, од онога што заслужује презир и одбацивање. Такво схватање рада инспиритаивно је деловало, како на француске просветитеље, тако и на представнике немачке класичне филозофије (Хегел: "после грозне ноћи средњег века" дошло је до "јутарње зоре ренесансе" и "преображавајућег сунца реформације"), а тиме и на самог Маркса. Уосталом, у тој чињеници и лежи одговор на питање: зашто се капитализам најпре и најбрже развијао управо у оним земљама у којима је доминирала протестантска религија?

1.3. Критика и превладавање традиционалне метафизике

Без обзира што је био одушевљен Хегеловом филозофијом, а себе самтрао "учеником тог великог мислиоца" који је извршио синтезу читаве претходне филозофије, Маркс је, у складу са својим ставом да је наука могућа само као критика (у супротном се претвара у апологију), извршио критичку анализу, како претходне фиолозофије, тако и целокупног и свеобухватног опуса свог учитеља.

Већ је речено да је Хегел, пошто је утврдио да само целина може бити истинита, изградио целовит филозофски ситем у којем се поједини делови могу разумети само када се посматрају у односу на целину. Такав филозофски приступ био је могућ због тога што је тоталитет стварности Хегел схватио дијалектички. Тако схваћена дијалектика и учење према којем је самопризвођење човека процес, а суштина човековог родног бића "резултат његовог сопственог рада", управо је оно подручје које су Маркс и Енгелс одредили "рационалним језгром" Хегелове дијалектике и филозофије. Хегелова дијалектичка тријада (тезаантитезасинтеза) и његово откриће три основна закона дијалектике, којима се утемељује схватање према којем све треба посматрати у сталном процесу, противуречностима, развојности, настајању и нестајању, представљало је радикални заокрет у односу на сву претходну филозофију.

Међутим, и поред неоспорне супериорности Хегелове филозофије (и методе) у односу на претходну филозофију, Маркс је и у њој уочио неколико суштинских недостатака.

Прва критичка примедба односи се на Хегелов приступ којим је у заснивању своје онтологије, "свеколико биће, укључујући и људско", схватио и објаснио у форми мисаоних бића која су само различити облици испољавања (апстрактне) апсолутне идеје. Маркс је утврдио да се суштина човека као родног бића не испољава само у формама чистог мишљења, него да се опредмећује

190

(остварује) у конкретној природној, друштвеној и историјској стварности. Из оваквог става произлази и тврдња да апсолутна идеја (као битак по себи) не представља праоснову свега постојећег, него је (као мисаони аспект) само једна у низу њених елемената од којих, у крајњој инстанци, зависи и предмет и циљ човековог самоопредмећивања унутар конкретних историјских околности (конкретног друштвеног живота).

Други (и најважнији) недостатак Хегелове филозофије и дијалектике Маркс је пронашао у чињеници да је у њој човек сведен (редукован) на самосвест, а да је због тога и дијалекатика те филозофије редукована на дијалектику чистог мишљења која је, пошто се испољила из главе стварног субјекта, осамосталила и претворила у самосталну (мистификаторску) делатност. Због тога она (Хегелова филозофија и дијалектика) "дуби на глави" и мора бити радикално превладана уколико филозофија жели да понуди одговоре на суштинска питања свога времена. Међутим, ту филозофију, и поред њеног "мистичног омотача", не треба одбацивати или омаловажавати (таквих покушаја је било), управо због "рационалног језгра" које постоји у њој, већ је из положаја у коме се налази треба превести у положај "на ноге", тако што ће се превладати њена постављеност (искључива) на подручје чистог мишљења и омогућити ходање по чврстом тлу. Тај преображај Маркс није схватио вулгарно и једноставно констатовао да се у основи свега, уместо апсолутне идеје, налази материја. То преокретање рационалног језгра Хегелове филозофије Маркс је третирао много дубље и свеобухватније, настојећи, при том, да остане доследан својим суштинским онтолошким претпоставкама. Уместо хегеловског филозофског приступа, понудио је једну нову и сасвим другачију филозофију која је у објашњавању, разумевању и критичком вредновању положаја стварног човека у стварној друштвеноиссторијској ситуацији, видела основни (и највиши) смисао и циљ својег постојања.

Наглашавајући специфичност своје филозофије (и свог метода), Маркс је истакао следеће: "По својој основи, мој дијалектички метод не само да се разликује од Хегеловог већ му је директно супротан. За Хегела је мисаони процес, који он под називом Идеје претвара чак у самостални субјект, творца актуелног које сачињава само његову испољену појаву. Код мене, обрнуто, оно идејно није ништа друго него оно материјално преображено и преведено у човековој глави... У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање грађанства и његових доктринарних заговорника, јер у позитивно разумевање постојећег уноси истовремено и разумевање његове негације, његове нужне пролазности, јер сваки настали облик схвата у току кретања, дакле, по његовој пролазној страни, јер се према њему не односи са страхопоштовањем, због тога што је њена суштина критичка и револуционарна". (57)

За Хегела је, дакле, стварност духовна, а дијалектика обухвата начин постојања и развоја апсолутне идеје. Према Марксовом мишљењу стварност је материјална, а дијалектика је начин постојања стварности и, истовремено, метода сазнања и практичног мењања објективног света. Оно што је суштинско у таквом схватању дијалектике и што изазива "љутњу и ужасавање грађанства и његових доктринарних заговорника" састоји се у третирању стварности као увек потенцијалне могућности. За Маркса дијалектика није неки волшебан штапић којим се свет може мењати, већ теорија која ту стварност схвата као непрекидни процес, као стално мењање, настајање и нестајање

191

њених појединих облика. Она се може одредити као метода истинитог сазнања али и као путоказ у практичном мењању стварности (природне и друштвене) која се може остварити кроз људску делатностпраксу. Пошто је дијалектичко тумачење стварности Маркс применио како у анализи друштвених феномена уопште, исто тако и у анализи унутрашњих противуречности конкретног капиталистичког друштва, онда је јасна збуњеност и пренераженост господара постојећег поретка због чињенице да(57) К. Маркс Ф. Енгелс, Дела, том 21, стр.25. (цитат према књизи Пејановић, Обрад, Основи Марксистичке филозофије, ВИЗ, Београд, 1985, стр 217.)испод формално стабилне структуре постоје противуречности које у свакој друштвеној (и природној) појави афирмишу процесе који их чине неизбежно пролазним.

Све што је постало мора и да нестане. Изван овог дијалектичког начела нема ничега и све се налази у Хераклитовој реци. Стварност увек у себи крије неке могућности. До тих могућности може се досећи једино критичким преиспитивањем постојеће стварности. Испитивање постојећег изузетно је сложен процес. У њему се не може применити ни једно догматско начело, нити пак доћи до такве истине пред којом сви морају пасти на колена. Одбацујући Хегелов став да су стварност и умност увек идентичне (све што је стварно то је и умно и обрнуто), Маркс захтева безобзирну критику свега постојећег да би се дошло до нове, хуманије, мисаоније, речју, другачије и људскије стварности. Да би критика била ваљана, мора се јасно утврдити шта је то што чини суштину онога што се критикује. Критика која држи до себе мора, дакле, бити утемељена на потпуном познавању суштине предмета критике, с једне стране, и понуди метода, снага и средстава за квалитативно превазилажење онога што се критикује, с друге стране. Само свеобухватни приступ на том путу (методос), може довести до истине која се иначе, како каже Демокрит, крије на дну бунара. Такав приступ, међутим, увек је везан за велике потешкоће и ризике, поготову могућу бруталност "чувара" постојећег поретка. Тим путем зато и могу ићи једино они који се нимало не боје својих резултата, а још мање сукоба са присутним силама.

Примењујћи своју дијалектику и афирмишући све њене битне карактеристике (материјалистички карактер, конкретност, историчност, критичност и револуционарност), Маркс је извршио целовиту анализу капиталистичког друштвеног поретка свога времена. Утврдио је да његову суштинску димензију чини роба и сви односи који се изграђују током њене својеврсне "одисеје". Истовремено, открио је путеве и покретачке снаге које ће срушити тај поредак и изградити нови, примеренији човеку. Посебно је потенциран став да ниједно друштво није пропало пре него што је у себи створило снаге које ће га уништити.

Пошто је у анализи капиталистичког начина производње применио све наведене захтеве и закључио да је роба његова суштинска димензија, Маркс је на тај начин отпратио све токове на путу ка истини која увек мора бити целовита и манифестована у конкретном тоталитету (пракси). Такав (конкретни) тоталитет увек је негација негације апстрактног тоталитета. Конкретни тоталитет је увек целина, не неки прости збир (гомила) насумице одабраних елемената. Он је сличан организму у погледу свог функционалног јединства. Тек онда може бити

192

остварено Марксово начело према којем је дијалектика начин постојања стварности и, истовремено, метода сазнања и практичног мењања објективног света

.1.4. Марксистичко схватање историје

Када се говори о Марксовом онтолошком становишту онда се мора имати у виду да оно своје пуно (и право) значење испољава тек онда када се уз материјализам дода и атрибут историјски. Историјски материјализам је, у ствари, право име којим се може насловити Марксово онтолошко становиште. Он је, наиме, први који је у историји Филозофског мишљења (укључујући ту и Хегелову филозофију) историји одредио централно место. Хегел се бавио историјом, али она у његовом систему апсолутног идеализма заузима готово безначајну позицију. Као што је већ речено, Хегел је историју дефинисао као излагање духа у времену са циљем да се реализује идеја слободе. Пошто је стварност за Хегела увек умна, онда историја објективно постоји и без свести субјекта о њој. Једино што преостаје у тако схваћеном концепту историје, нека је врста педагошког напредовања субјекта у процесу достизања свести о слободи. Кад се та свест о слободи достигне, онда је (хегеловски речено) дошло до краја историје, односно могло се зато и закључити да је хришћанскогерманска епоха завршетак историје јер су њој престали сви сукоби и достигнут је идеал слободе. До овако апсурдног закључка Хегел је дошао јер није схватио да реална историја представља нешто друго од кретања духа у времену и његовог напредовања у свести о слободи, нити је правио разлику између егзистенције неког бића и његове есенције (суштине).

Маркс је направио радикалан искорак у односу на Хегелово схватање историје и утврдио да суштина човековог света није судбина (фатум), нешто на шта он никако не може да утиче, већ да је то нешто где (поред нужности) постоје и реалне могућности које он (човек), кроз своју праксу може да мења, унапређује, уназађује или превазилази. Таквим приступом Маркс је дошао до сазнања да човеков свет постоји у времену светске историје у којем он (човек) постепено изграђује, дограђује, унапређује али и уназађује тај свој свет. Овакав приступ историји био је могућ тек после одређивања времена као средишњег места човековог развитка.

Пошто је одредио значај времена у светској историји, Маркс се нашао пред најсложенијим задатком: ко су стварни субјекти светске историје? У потпуности је одбацио став свога учитеља да је то светски дух (самосвест), јер историја никако не може бити део неке апстрактне реалности у којој она (историја) сама нешто ради на путу достизања свог врхунског циља. Човек је тај који нешто ради, ствара, мења, бори се и све прилагођава својим потребама. Не служи се историја човеком као пуким средством у процесу остваривања својих основних циљева. Човек је тај који и као родно биће и као појединац ради и ствара и на тај начин, кроз своје практично и критичко деловање, добија историју као свој производ.Човек, међутим, не ствара своју историју као потпуно слободно биће и без икакавих претходних утицаја или ограничења. Људи праве своју историју, утврдио је Маркс, "али они је не праве по својој вољи, не под околностима које су сами изабрали, него под околностима које су непосредно затекли, које су

193

дате и наслеђене".(58) Међутим, да би могли да стварају историју, људи морају најпре да створе услове који ће им обезбедити елементарни опстанак. Људи, наиме, морају најпре јести, пити, становати и одевати се па тек онда стварати историју (поред осталог). Зато се може констатовати да је први историјски чин производња самог материјалног живота. Голо одржавање живота, међутим, није прави људски живот јер тако живе и животиње. Одвајање од животиња човек отпочиње управо онда када када је(58) К. Маркс Ф. Енгелс, Изабрана дела, том 1, Култура Београд, 1949, стр.224., учинио покушај да превазиђе услове пуке егзистенције и створи нове, више и садржајније потребе у односу на услове голе егзистенције. Тек тада је, према Марксовом мишљењу, реализован први историјски чин. У даљем току "историја није ништа друго до низање појединих поколења, од којих свако искоришћава материјале, капитале и производне снаге које су му створила сва претходна поколења".(59) То низање појединих поколења увек је било условљено одговарајућим законитостима о којима је Маркс писао у Предговору за прилог критици политичке економије у којем је, у сажетом облику, изложио своје целокупно схватање историје: "У друштвеној производњи свога живота људи ступају у одређене нужне односе, независно од њихове воље, односе производње, који одговарају одређеном ступњу развитка њихових материјалних производниих снага. Целокупност тих односа производње сачињава економску структуру друштва, реалну основу, на којој се диже правна и политичка надградња и којој одговарају одређени облици друштвене свести".(60) Односи у процесу производње, који су од суштинског значаја за егзистенцију човека као друштвеног бића, нису хармонични и прати их читав низ сукоба на свим нивоима. "Историја сваког досадашњег друштва је историја класних борби. Слободан човек и роб, патрициј и плебејац, барон и кмет, еснафски мајстор и калфа, укратко угњетач и угњетени стајали су један према другом у сталној супротности, водили непрекидну, час скривену час отворену борбу, борбу која се увек завршавала револуционарним преображајем целог друштва и заједничком пропашћу класа које су се бориле".(61) Марксова проучавања довела су га до општег става да сви сукоби у историји воде своје порекло из противуречности између достигнутог нивоа материјалних производних снага и односа који владају у друштву, јер начин производње материјалног живота условљава процес социјалног, политичког и духовног живота уопште, односно не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову друштвену свест.

Како је прозводња нових потреба стални пратилац човекове практичне делатности, а по својој динамици стално иде испред односа који је регулишу, онда "на извесном ступњу свога развоја долазе материјалне производне снаге друштва у противуречност са постојећим односима производње, или, што је само правни израз за то, са односима својине, у чијем су се оквиру дотле кретале".(62) Пошто се нове човекове потребе и средства којима задовољава те потребе (производне снаге) много брже развијају од односа који владају у процесу производње (посебно својинских односа), "ти се односи претварају у њихове окове. Тада наступа епоха социјалне револуције. Са променом економске основе врши се спорије или брже преврат читаве надградње".(63)

194

(59) К. МарксФ. Енгелс, Немачка идеологија, том 1, Култура Београд, 1949, стр. 46. (60) К. Маркс, Предговор за Прилог критици политичке економије. К. Маркс Ф. Енгелс, Изабрана дела, том 1, Култура Београд, 1949, стр.337, (61) К. Маркс Ф.Енгелс. Манифест Комунистичк партије. К. Маркс Ф. Енгелс, Изабрана дела, том 1, Култура Београд, 1949, стр.14, (62) К. Маркс, Предговор за Прилог критици политичке економије. К. Маркс Ф. Енгелс, Изабрана дела, том 1, Култура Београд, 1949, стр.337.(63) исто, стр. 337.

Нагласивиши примарност материјалне производње у друштвеном животу, са основном претпоставком да су производне снаге (човек и средства за производњу) основни покретач историјског кретања, Маркс није доспео на ниво економизма и техницизма за шта су га многи неоправдано оптуживали. Он ни у ком случају није умањио значај науке, идеологије, религије и других духовних творевина на све токове друштвеног живота. У потпуности је био свестан чињенице да економски преврати могу донети и потпуно неочекиване ефекте. Зато је и нагласио да се"при посматрању оаквих преврата мора увек разликовати материјални преврат у економским условима производње, који се може утврдити са тачношћу природних наука, од правних, политичких, уметничких или филозофских, укратко од идеолошких облика у којима људи постају свесни тог сукоба и борбом га решавају".(64)

Даље је утврдио да се епохе не разликују по томе шта се производило, већ по томе како се производило (не разликују се савремена друштва од прошлих, на пример, по томе што се у њима производе куће или одећа јер су се куће и одећа производиле и пре неколико хиљада година, већ према средствима којима се оне производе), јасно је да нове потребе, које попут клице која треба да пробије земљину покорицу и постане нешто ново, теже да достигну реалност и постану доминантна потреба постојећих друштвених односа. Како ће се све то у пракси одвијати остаје нејасно, јер једном успостављени друштвени односи имају тенденцију да остану вечити и непроменљиви. Таквом тежњом они објективно постају сметња (кочница) у афирмацији нових човекових потреба. Када тај сукоб достигне максимум онда постојећи друштвени односи постају неподношљиви и наступа разрешење у виду социјалне револуције.

Никада једно друштвено уређење не пропада, закључио је Маркс, све док је довољно пространо за развој свих производних снага и задовољење одговарајућих потреба које их прате, па се може закључити да човечанство поставља себи увек само оне задатке које може решити, јер кад тачније посматрамо, увек ћемо наћи да се сам задатак рађа тамо где материјални услови за његово решење већ постоје или се бар налазе у процесу свог настајања.

Без обзира што је јасно да се историјско кретање увек врши у циљу хуманизације човековог живота, увек се мора имати у виду да све што покреће људе мора проћи кроз њихову главу и да то што пролази кроз човекову главу зависи од читавог низа околности, јер не патимо само од живих тврдио је Маркс, него и од мртвих. Традиција свих минулих генерација као мора, као неизбежан и неподношљиво тежак терет притиска мозак живих, односно оних који креирају будућност. Какав ће облик та креција добити у стварности, зависи од читавог низа објективних, али и имагинарних аргумената и утицаја.

Зато су деформације и процеси назадовања увек пратили човекову историју, без обзира на сву величину и утемељеност идеја које су ту историју покретале.

195

Често је истицано да је историја најгора учитељица јер човека ничему није научила упркос силних батина које је добио током њеног траја (64) исто, стр. 337. ња. Ако се има у виду и чињеница да је, откад се пише људска историја, само 27 дана оружје мировало на свим тачкама земљине кугле и човек није убијао другог човека, онда је прихватљива тужна и сурова констатација да се из историје никад ништа није научило.

Људском роду је, свакако, познато да његова садашњост није без прошлости и да ниједно доба није толико ново да се у њему не би огледала сва претходна. Можда је управо Маркс, анализирајући својинске односе, огољене и без икаквих "украса", доспео до оног нивоа са кога се (само једним делом) историја може третирати као људска драма у којој је прошлост нејасна, садашњост неизвесна, а будућност готово апсурдна. У тој драми, међутим, човек не учествује само као економско биће. Он је у својој историји учинио много тога што се не може подвести ни под какве, па ни под економске узрочнопоследичне процесе, без обзира што су они изузетно значајни. Цела историја људског рода, у ствари, лежи иза нас као једна огромна лабораторија у којој су извршени (или су у току) сви могући експерименти да би се нашла она формула друштвеног живота која би одговарала људској врсти и која би, коначно, разјаснила да ли је максима "човек, како то гордо звучи" похвала или поруга људском роду.

1.5. Човек и природа. Питања слободе.

Већ је неколико пута наглашено да је у Марксовој филозофији човек главни актер свих историјских збивања. Исто тако, из досадашњег излагања јасно се види да је у тој филозофији највиша вредност сам човек. Оно што треба детаљније разјаснити проистиче из питања: о чему Маркс мисли када говори о човеку? Да ли се ту ради о човеку као непоновљивој личности (индивидуи), или се мисли о човеку јединки која постоји унутар своје породице, народа, нације, државе...? И једно и друго становиште није се могло уклопити у Марксову дијалектику јер у њима има и емпиристичких и рационалистичкометафизичких нијанси. Стога је дошао до идеје да човека треба одредити као генеричко (родно) биће и става да, када говори о човеку, мисли на људски род. У проучавању човека, дакле, Маркс је пошао од човека уопште, од човека као родног бића, а не од појединачних људи и њихових специфичних група. Таквим приступом доспео је и до основног циља издвајања свега посебног, специфичног и разноврсног унутар онога што се зове људски род. Полазећи од тих открића, Маркс је покушао да узме озбиљно учешће у бескрајном низу покушаја да се одговори на питање: шта је човек? Као врсном филозофском зналцу, њему су била присутна разна филозофска становишта, почев од Демокритовог који је човека схватио као део космоса, као мали уређени свет атома, па преко Аристотеловог који, за разлику од Демокрита, аргументе за објашњење човека није тражио на релацији човек космос, већ на релацији човек човек, јер је човека схватио као политичко биће, односно као биће политичке праксе. И новија филозофска схватања која су човека третирала искључиво као економско (хомо оецономицус), техничко творца оруђа (хомо техницус), односно рационално биће (хомо ратионалис), због своје једностраности и тврдњи да је човек

196

својеврстан израз датих околности и ограничености одређених историјских услова, нису направила значајан искорак у одређивању суштинских људских вредности.

Маркс је први филозоф који је схватио универзалност људске праксе као суштинске човекове карактеристике. Пошто је (вероватно) најдубље проникао у значење Хегелове алегоријске приче о слузи и господару и њене основне поруке да рад није само божја казна, него и једини пут којим се човек кретао у процесу свог самоосвешћивања (настајања), Маркс је закључио да је пракса суштински услов човекове егзистенције јер је управо својом практичном делатношћу човек створио себе и историју, односно утврдио је дефинитивну истину да је рад његова суштинска карактеристика. У првом реду "рад је процес између човека и природе, процес у коме човек врши своју размену материје са природом и ову размену омогућава, уређује и надзире својом властитом делатношћу. Према природној материји он иступа као природна сила. Он покреће снаге свога тела, руке и ноге, главу и шаку да би природну материју прилагодио у облику употребљивом за његов живот. Тиме што овим кретањем делује на природу изван себе и мења је, он уједно мења и своју влатиту природу"(65).

Производећи самог себе, човек је стално отварао нове димензије и перспективе у стварности, уређујући снаге које у природи дремају и потчињавајући их својој власти. При том посебно треба имати у виду, истицао је Маркс, да се ту не ради о инстинктивним, животињским облицима рада. По многим карактеристикама човек је сличан осталим живим бићима, али се по многим особинама и разликује. Те разлике не проистичу из самог чина производње, јер су и даброви, мрави и пчеле врсни произвођачи. Човек је, за разлику од њих, свеснопроизводно и оруђима посредовано биће, односно рад је за човека свесна и сврховита делатност, а код животиња инстинктивна. Пошто је човек свесно биће, он унапред зна сврху своје делатности и има план о томе шта ће и како производити. Зато је људска делатност, не само конкретночулна, него и апстрактномисаона.

Паук врши сличне операције ткачевим, а изградњом својих воштаних комора пчела постиђује понеког људског градитеља. Али оно што унапред одваја и најгорег градитеља од најбоље пчеле, на пример, јесте да је он своју комору израдио у глави пре него што ће је израдити у воску. На завршетку процеса рада излази резултат какав је на почетку процеса већ постојао у радикалној замисли, дакле, идеално. Зато, закључио је Маркс, не постоји чулнопроизводна делатност која није истовремено и свесна делатност, нити постоји мисаона делатност која је без икакве везе са емпиријском стварношћу. Оне су, у ствари, међусобно повезане и условљене и једино тако повезане могу имати карактеристике људске праксе.

Човекова свесна и сврховита делатност према природи увек се успоставља посредством оруђа за рад. Пошто једино човек свој однос према природи успоставља преко посреника оруђа за рад, онда се може закључити да је њихова употреба једна од суштинских човекових карактеристика.

Поред тога што је свесно биће (производи са свешћу и сврхом) и користи оруђа за рад, као посредника између себе и природе, човек је и слободно и стваралачко биће. Животиње, наиме, производе само по мери своје(65) К. Маркс, Капитал, И том, Култура, Београд, 1947, стр. 127.

197

врсте и физичке принуде, дакле, инстинктивно и по нужди. Човек пак производи и по мери своје врсте и физичке принуде, али и онда када је ослобођен од физчке принуде. У ствари, човек инстински производи тек кад је ослобођен од физичке принуде. Тада, пошто је он и стваралачко биће, може производити не само по мери своје и сваке врсте, већ и по законима лепоте, дакле, универзално.

Универзалном производњом човек задовољава не само физичке, већ и духовне потребе и при том стално отвара нове перспективе властитог самостваривања и смопотврђивања. Зато се према природи не односи само поматрачки већ и стваралачки, а сам свет је оно што је он створио својим практичним деловањем (човек, то је човеков свет, закључио је Маркс).

Пошто је укпуну стварност (укључујући ту и човека) увек третирао само као могућност, Маркс је настојао да одговори и на питање каква та стварност (и човек у њој) треба да буде. Зато се, с правом, о Марксовој филозофији говори као о свеобухватној критици свега постојећег са основним циљем да се постојећи недостаци превазиђу и остваре идеали у будућем и другачијем (комунистичком) друштвеном уређењу. У трагању за одговором на питање: који су то неопходни услови да би човек могао да оствари све своје потенцијале, огледа се и практични хуманизам Марксове филозофије.

На основу свеобухватне и критичке анализе постојећег друштва, утврдио је путеве, законе и носиоце (покретачке снаге) којима се, после укидања постојећег друштвеног уређења, може отпочети са стварањем новог друштва у коме ће човек човеку (коначно) постати човек. Да би се тај, по много чему утопистички (комунистички) идеал могао остварити, неопходна је реализација читавог низа посебних предуслова:

производима сопствене делатности човек треба да се ослободи потчињености у односу на спољашњу природу и отуђене друштвене силе;

развијањем стваралаштва на свим подручјима своје праксе, човек треба да се ослобађа механичког рада као грубе физичке присиле. Морају да се створе такви друштвени услови у којима ће човек развити све своје потенцијале, а рад постати његова животна потреба;

у будућем друштву човек треба да реализује све своје интересе, поштујући, при том, интересе других људи и друштва у целини. Он не сме искоришћавати другог човека за своје егоистичке циљеве нити га третирати као пуко средство, већ увек као врхунски циљ и самосталну вредност;

морају се укинути и сви услови који доводе до било ког облика човековог отуђења.

1.6. Теорија отуђења

Марксова теорија отуђења (алијенације) и разотуђења (дезалијенације), у самом је средишту његове филозофије. Та теорија је критика нехумане стварности грађанског друштва и, истовремено, програм практичних активности за хуманизацију тог друштва и коначно ослобођење човека. Маркс нигде није дао формалну дефиницију појма отуђења. Из његове филозофије може се закључити да он под отуђењем подразумева стање у коме материјални и духовни производи човека не припадају њему, већ се (мање или више) од њега осамостаљују тако да он не влада над њима, већ они, својом стихијном законитошћу имају власт над човеком.

198

Идеја отуђења није нова и није настала на тлу филозофије. Она своје порекло има у јеврејској религији која је створила слику човека чији начин живота (постојећи) није једнак са животом какав би требао да буде. Оваквим виђењем човека ствара се потпуни јаз између егзистенције човека и његове праве суштине (есенције). Ова идеја нашла је своје утемељење и у хришћанској религији, у делу којим се објашњавају односи унутар Светог тројства. Хришћански теолози су једино идејом о отуђењу могли да објасне силазак Исуса Христа на земљу и његову егзистенцију у облику обичног човека. Христ се својом појавом у облику несавршеног, немоћног и самртног човека отуђио од своје божанске суштине, да би у том облику платио све грехе које је учинио људски род.

Филозофски формулисан проблем отуђења јавља се у Хегеловој филозофији. Апслолутна идеја која је у основи свега постојећег, отуђује се од себе и најпре се јавља у свом апстрактном облику, а затим се у свом саморазвоју (према Хегелу, развитак није ништа друго до саморазвитак идеје) отуђује од себе прелазећи у идеју изван себе, у природу, и најзад, у духу (тј. у човеку), идеја се враћа себи, постаје свесна себе постајући идеја за себе и по себи. За Хегела је, дакле, отуђење нужан и вечан услов и облик постојања апсолутне идеје, а различити облици отуђења човека само су различити облици свести. Превазилажење стања отуђења (дезалијенације) могуће је само идеалним укидањем предметности, односно само у мишљењу, у самосвести.

Феноменом отуђења (схватајући га искључиво као човеково религиозно самоотуђење) бавио се и Лудвиг Фојербах. У делу Суштина хришћанства истакао је да стварајући Ббга човек отуђује своју суштину и осиромашује себе. Зато је отуђење третирао као негативну друштвену појаву, као израз слабости и властито (човеково) деградирање.

У својој теорији отуђења Маркс је пошао од Хегеловог и Фојербаховог схватања отуђења и кроз квалитативно нову анализу изградио своје оригинално становиште.

Критикујући Хегелово становиште према којем је свако опредмећење и испољење истовремено и отуђење (зато Хегел није био у стању да уочи разлику између производње као човекове самоделатности и рада из нужде као отуђеног облике те исте самоделатности), Маркс је закључио да опредмећење у процесу делатности није истовремено и отуђење услед саме човекове природе. Отуђење је резултат одређених друштвеноекономских услова, посебно постојања институције приватне својине и поделе друштва на међусобно супротстављене класе.

Иако је Фојербахова филозофија, са својим тврђењем да је природа суштинска људска димензија а бог отуђена човекова суштина, нешто сасвим ново, она није доспела до схватања према коме је религиозно отуђење само један од облика отуђења, односно до суштинских разлога због којих човек своју суштину отуђује од себе и поклања је богу.

Маркс је све те чињенице имао у виду. Пошао је од рада као основне категорије и указао да у капиталистичком начину производње (капитализам 19. века) "рад производи чудесна дела за богаташе, али он производи огољење за раднике. Он производи палате, али за раднике јазбине. Он производи лепоту, али за радника осакаћење. Он замењује рад машинама, али један део радника баца

199

натраг варварском раду... Он производи дух, али за радника производи глупости и кретенизам".(66)

Анализирајући све аспекте у процесима и односима који се заснивају на људском раду, Маркс је утврдио постојање различитих облика отуђења, као што су: отуђење рада, отуђење производа рада, отуђење човека од човека, отуђење човека од самог себе итд.

1.6.1. Отуђење рада

Већ је речено да је у разматрању феномена отуђења Маркс пошао је од рада као основне (суштинске) човекове карактеристике и указао да се у класно подељеном друштву појавио приватни посед (приватна својина) као његова основна карактеристика. Такво стање претворило је праксу, фундаменталну онтолошку одредбу човека као генеричког (родног) бића, у рад оних који не поседују средства за производњу и интересе оних појединаца или група које поседују средства за производњу. У таквом процесу дешава се да се рад, од суштинске човекове потребе, претвара у присилну, споља наметнуту и изнуђену делатност, а носилац тог рада постаје најамник. Стога се и рад доживљава као тежак терет, тегоба, као нешто што је недостојно човека. Уместо да се човек (радник) у раду потврђује, он се негира, не осећа се срећним него несрећним, не развија своју слободну, физичку и духовну енергију, него мрцвари своју природу и упропашћава свој дух. Зато се човек у процесу рада осећа туђим и несрећним, а срећним и својим тек изван рада. Такав рад се избегава као куга чим не постоји физичка или нека друга принуда. Развој науке и технике и на њему успостављена подела рада, свели су човека на пуки додатак машинама, осиромашујући га и морално и интелектуално.

Отуђени рад ствара на једној страни радника, а на другој нерадника. Нерадник присваја рад радника, а радник постаје роб свог рада, односно пошто је нерадник господар рада радника, он је уједно и његов господар. Зато радник свој рад више не доживљава као свој, него туђ, јер се управо на њему стално обнавља приватна својина над средствима за производњу, а тиме и над производима рада који се, такође, стално отуђују од својих произвођача.

1.6.2. Отуђење производа рада

Маркс је утврдио да основни мотив производње у класно подељеном друштву није задовољење примарних индивидуалних и друштвених потреба, већ производња роба које би се претвориле у капитал и профит. У таквим околностима производи рада се отуђују, како од произвођача, тако и од власника.

Радник који производи робу, због карактера друштвених односа, и сам постаје роба. Што је већа вредност његових производа, он је као радник(67) К. Маркс Ф. Енгелс, Рани радови, Напријед, Загреб, Слобода Београд, 1973, стр. 248.безвреднији, јер му се његови властити производи супротстављају као потпуно независна сила. Производи рада не припадају њему као произвођачу (ономе који их је створио), већ неком другом. Свој властити производ он мора да купи по законима тржишта. Лишен је чак и оних производа који су му неопходни за живот. Ако је пак његов рад резултирао производима (робама) који не доносе

200

профит, остаће и изван процеса рада, а тиме и без средстава за елементарну егзистенцију.(68)

Не отуђују се производи рада само од својих произвођача, већ и од својих власника. За објашњење овог феномена Маркс је употребио појам фетишизам, како би једно стање у човековој друштвеној производњи свога живота упоредио са одређеним религијским представама.

Основна карактеристика робне призводње је производња за тржиште, а не производња употребних вредности за задововољење неких потреба. Роба, чију вредност одређује количина друштвенопотребног времена за њену призводњу, изласком на тржиште ступа у немилосрдну конкуренцију са истим таквим робама. Власници роба, пошто не могу да утичу на тржиште, стичу утисак да се робе налазе у некаквом међуодносу, односно да имају нека посебна (натприродна) својства која њих (власнике) могу "преко ноћи" уздићи или уништити. Вршећи својеврсну фетишизацију робе, човек је дошао у заблуду да и међу стварима (робама) постоје исти или слични односи као и међу произвођачима роба.

Маркс је закључио да је човек оваквим мађионичарским замењивањем изгубио из вида да у сваком међусобном односу роба оне не стоје једна насупрот друге као неке самосталне ствари, као бића посеби, већ да, у ствари, један наспрам другог стоје произвођачи, размењивачи и потрошачи тих роба.

Пробијајући ту копрену којом су односи међу људима икривљени и фантастично приказани као односи међу самим (мртвим) стварима, Маркс је дошао до још једне димензије човековог самоотуђења, до новца. Као универзални робни еквивалент, као општа роба, новац само појачава привид да мртве ствари садрже у себи неку сопствену вредност која је у потпуности независна у односу на количину потребног (и друштвено признатог) времена за њену производњу. Он (новац) не "допушта" било ком необавештеном посматрачу да завири испод његовог фетишког омотача и сагледа право стање ствари. Јер само у тако фетишизираној сварности новац може бити универзална замена за све природне и друштвене људске квалитете и поседовати толику моћ да јој се нико не може супротставити. Новац је постао једино право мерило људског постојања, једно такорећи биће посеби које суверено управља човеком и држи га у ланцима. Он је та моћ према којој се човек налази у отуђеном положају. Поседовање или непоседовање новца је(68)Често навођени разговор између мајке и детета то најбоље приказује:

"Мама, зашто је у соби хладно?""Зато што нема угља"."А зашто нема угља?""Зато што тата не ради"."А зашто тата не ради?""Зато што има превише угља".

први, једини и најважнији критеријум за процену љу дских вредности. Он отвара и затвара сва врата, везује и развезује окове. Стога је новац универзално средство спајања и раздвајања, рата и мира, љубави и мржње, он је, дакле, "отуђена моћ човечанства". У Економскофилозофским рукописима, Маркс је записао следеће:

"Тиме, дакле, што поседује својство да све купује, тиме што поседује својство да присваја све предмете, новац је предмет у еминентном смислу. Универзалност његова својства је свемоћ његова бића; стога он важи као

201

свемоћно биће... Новац је сводник између потребе и предмета, између живота и човекова средства за живот. А оно што ми посредује мој живот, то ми посредује и постојање других људи за мене. То је за мене други човек.

Шекспир у Тимону Атинском:Злато? Скупоцено, блиставо, црвено злато?Не, богови! Нисам узалуд преклињао.Толико тога чини црно белим, ружно лепим:Зло добрим, старо младим,плашљиво храбрим, подло племенитимОно мами... свештеника од олтара;Болесном отима јастук испод главе...Кугу чини љупком, даје лопову частИ даје му углед, поштовање и утицајУ већу сенатора; остарелој удовицидоводи младе просиоце...Говориш сваким језиком и за сваку сврху!...

Шта за мене постоји помоћу новца, шта ја могу платити, тј. што новац може купити, то сам ја, сам поседник новца. Колика је снага новца, толика је моја снага. Својства новца су моја његовог власника својства и суштинске снаге. То што ја јесам и шта могу, није, дакле, никако одређено мојом индивидуалношћу. Ја сам ружан, али могу купити најлепшу жену. Дакле, ја нисам ружан, јер је деловање ружноће, њена одбојна снага, уништена помоћу новца. Ја сам према својој индивидуалности хром, али ми новац прибавља 24 ноге; дакле, ја нисам хром; ја сам рђав, непоштен, несавестан, глуп човек, али је новац цењен, дакле, цењен је и његов власник. Новац је највише добро, дакле, и његов власник је добар, новац ме уздиже изнад муке да будем непоштен; дакле, унапред се претпоставља да сам поштен; ја сам без духа, али новац је стварни дух свих ствари, како би његов власник био без духа? Осим тога, он може купити умне људе, а онај ко има моћ над умним људима, није ли он умнији од умних. Ја, који помоћу новца могу све за чим чезне људско срце, не поседујем ли ја све људске моћи! Не претвара ли, дакле, мој новац све моје немоћи у њихову супротност?"(69)(69) исто, стр. 308 и 309.

1.6.3. Отуђење човека од човека

У односима у којима човек свој рад и своје властите производе доживљава као туђе и себи супротстављене, он се првенствено труди да од другог човека отме и присвоји његово самоотуђено биће, "општу курву, општег макроа људи и народа", тј. новац. То је процес у којем влада општи грабеж. Сви људски односи сведени су на трговање, мешетарење и преваре, а други човек се третира искључиво као пуко средство за остваривање властитих интереса. То је

202

простор у којем се човек отуђује од свог родног бића, односно то је подручје, како је говорио Маркс, отуђења човека од човека.

У односима где је основни критеријум новац и где се користе сва легална (често и нелегална) средства, човек нужно постаје вук другом човеку. Он све друге индивидуе у својој околини доживљава као туђа и непријатељсака бића настојећи да их (на сваки начин) потчини својим интересима и својој вољи. Отуђеном човеку је сваки други човек само пуко средство, никако и никада циљ. Други човек ме увек угрожава. Ако сам радник, моју плату (а тиме и мој опстанак и опстанак моје породице) угрожава други радник који у огромној маси резервне армије рада чека да се мени нешто деси па да онда заузме моје место. Дакле, он је мој непријатељ, јер својим постојањем угрожва елементарне услове мог опстанка. Мој непријатељ је и власник фабрике у којој радим, јер ми стално умањује плату или ми пак прети отпуштањем из процеса рада.

Ако сам власник роба и средстава за производњу, моји непријатељи су радници који стално нешто траже, али и други власници који ми, у немилосрдним условима тжишне конкуренције, стално прете потпуним уништењем.

Да би се друштвени односи који су утемељени на отуђеном раду и у којима је човек човеку вук, а не друг (бојно поље приватних интереса, према Хегелу), довели у ред и спречиле могуће катастрофалне последице које би довеле у питање све, па и саму приватну својину као основу друштва, створена је држава, која је, према Марксовом мишљењу, највиши облик друштвеног самоотуђења. Држава штити приватне интересе тако што (путем закона) успоставља и одржава правила којима се чува постојећи поредак, а тиме и друштвени живот утемељен на отуђеном раду.

1.6.4. Отуђење човека од самог себе (од своје родне суштине)

Према Марксовој теорији, човекова делатност која представља суштинску димензију његове егзистенције, у класно подељеном друштву које опстаје на отуђеном раду, постаје пуко средство голог, готово животињског преживљавања. Пошто отуђени рад, као наметнут и туђ, не омогућава човеку развој свих властитих природних снага и спутава његов универзални однос према природи, онда он (као такав) отуђује од човека његову генеричку (родну) суштину.

У условима у којима "рад производи чудесна дела за богаташе", али и "огољење за раднике", где сакаћење човека расте у истој мери као и подела рада која укида могућност синтетичке слике света и разумевање целине друштвеног живота, односно чини радников рад исто толико једностраним (и монотоним) колико његове потребе многоструким, где човек не афирмише себе, него себе негира и мрцвари, он (човек, креатор историје) почиње и себе да доживљава као туђе и наметнуто биће, односно отуђује се од самог себе.

То стање у коме човек самог себе доживљава као неко страно биће, најтежа је последица друштва утемељеног на отуђеном и поствареном раду.

1.6.5. Могућности разотуђења (дезалијенације) и питање слободе

У складу са својим генералним ставом да дијалектика није само начин постојања и сазнавања објективне стварности, већ уједно и начин мењања те

203

стварности, Маркс је на основу анлизе феномена отуђења у класном друштву понудио и могуће путеве и решења за превазилажење свих видова човековог отуђења. Укидање отуђења није могуће без претдходног превазилажења (укидања) узрока и услова отуђености човека, односно хуманизација људског друштва није могућа без практичне и радикалне промене економске структуре друштва која је основна претпоставка за појаву отуђења.

Први услов могућег разотуђења, према Марксовој теорије, јесте укидање приватног власништва над средствима за производњу и њихово подруштвљавање. Укидање приватне својине водило би укидању класне раслојености друштва, а у новом друштву, које је могуће тек после социјалне револуције, расподела би се најпре вршила према раду, а тек касније према потребама произвођача. Социјалистичко друштвено уређење је само прва етапа у процесу разотуђења и опште хуманизације друштвених односа. Тек у будућој друштвеној заједници, комунизму, за чију реализацију су потребне бројне претходне претпоставке, могућа је пуна хуманизација људских односа која ће се темељити на награђивању према потребама свих људи.

Други услов за превазилажење отуђења је укидање класне раслојености друштва и одумирање државе као кључног фактора такве раслојености. Одумирањем класа и државе, тврдио је Маркс, нестаће сви услови који доводе до подвојености човека, његове поцепаности на јавну и приватну личност (индивидуу и грађанина).

Трећи услов за укидање отуђења јесте укидање супротности између физичког и умног рада и на њој утемељене ропске потчињености подели рада. У прелазном периоду, у социјализму, разлике између умног и физичког рада постепено ће се самњивати. Кад се разлике у потпуности избришу, онда ће се рад претворити у слободну делатност и постати животна потреба сваког човека и ствараоца, извор његовог животног задовољства.

Маркс је зато и критиковао учења младохегелијанаца и Фојербаха који су сматрали да је позитивно превладавање религије једини (и довољан) услов за хуманизацију свих друштвених односа, сматрајући да се морају превазићи сви узроци који човека, између осталог, чине и религиозним бићем. Критика религије зато мора завршити учењем "да је човек навише биће за човека, дакле, категоричким императивом: да се сруше сви односи у којима је човек понижено, угњетено, напуштено, презрено биће, односи, који се не могу боље описати него узвиком једног француза приликом пројектовања пореза за псе: јадни пси! Са вама желе поступати као са људима". (70)

У будућој, комунистичкој заједници, владаће такви друштвени односи у којима "ако претпоставиш човека као човека, а његов однос према свету као људски однос, онда љубав можеш заменити само за љубав, поверење само за поверење итд. Ако желиш уживати у уметности, мораш бити уметнички образован човек; ако желиш вршити утицај на друге људе, мораш стварно бити човек који делује подстичуће и унапређујуће на друге људе. Сваки од твојих односа према човеку и према природи мора бити одређено испољавање твог стварног индивидуалног живота који одговара предмету твоје воље". (71)

"У вишој фази комунистичког друштва, кад нестане ропске подложности индивидума подели рада, а с њоме и супротности између интелектуалног и физичког рада; кад рад постане не само средство за живот него и прва животна

204

потреба; кад свестраним развојем индивидума порасту и производне снаге и кад сви извори друштвеног богатства потекну обилније тада ће тек бити могуће прекорачити уски буржоаски правни хоризонт и друштво ће моћи на својој застави написати: сваки према својим способностима, свакоме према његовим потребама".(72)

У таквом друштву, где престаје рад који је одређен невољом и спољашњом принудом, отпочиње царство слободе које, дакле, лежи с оне стране области саме материјалне производње. Са развитком индивидума повећавају се његове потребе, а самим тим проширује се и царство природне нужности. Али, истовремено, развијају се и производне снаге које све потребе могу задовољити. Слобода би се и састојала у томе да удружени произвођачи рационално уреде своју размену материје са природом, толико ефикасно да они господаре њоме (да је доведу под своју контролу), а не да она господари њима као нека слепа сила. Пошто рад (процес у коме човек врши своју размену материје са природом...) увек остаје као царство нужности, основни подухват састоји се у томе да се рад обавља са најмањим утрошком снаге и у условима који су најдостојнији и најадекватнији људској природи. С оне стране царства нужности (материјалне производње) отпочиње развитак људске снаге, који је сам себи сврха, право царство слободе. То царство слободе, међутим, може настати само на царству нужности као својој основи, а основни услов за то је скраћење радног времена. У таквим условима настаће и нови идеали. Уместо да идеал буде богат човек, основни идеал постаће богата човекова потреба. Човек ће постати слободан јер ће у друштву, у коме је слободан развитак сваког појединца услов слободног развитка за све, остварити сврху која му је знана и постати оно што по својој природи јесте, односно испољиће све своје способности (своју природу) по истом принципу по коме свилена буба прави свилу или пчела мед. (70) исто, стр. 99. (71) исто, стр. 312.(72) К. Маркс, Критика Готског програма, МарксЕнгелс, Изабрана дела, том ИИ, Култура, Београд, 195, стр. 15.

1.7. Значај марксистичке филозофије

Оно што сваки просечан познавалац историје филозофије поуздано зна, чињеница је да се у две хиљаде и пет стотина година њене историје није појавио ниједан филозофски систем који је толико савршен да у себи није садржао мање или веће противуречности. У свакој филозофској теорији или филозофској школи, пре или касније, откривене се различите противуречности које су нарушавале њену целовитост. Критичари нису никад пропуштали прилику да посебно потенцирају слабости, неутемељености и недоследности и подвргну их жестокој критици. На тај начин отварали су се простори за нове приступе и драгачије филозофске опције, што је, у крајњем, водило напретку филозофије. Било је, међутим, и покушаја да се учења појединих филозофа издвоје и подигну на ниво религиозних догми. Некритичко прихватање и глорификовање таквих учења увек је увек водило назадовању и деструкцији филозофског начина мишљења.

205

Такву судбину доживела су дела многих филозофа, а посебно "трагичну" судбину имале су Аристотелова и Марксова филозофија.

Аристотелову филозофију је, као што је већ речено у поглављу посвећеном схоластичкој филозофији, "прерадио" и догматизовао Тома Аквински за потребе Римокатоличке цркве. Сви одабрани Аристотелови ставови (а одабрани су само они који су се могли уклопити у Томине спекулације) проглашени су за догме. Сам Аристотел проглашен је свезнајујућим, свемогућим и савршеним умом. Цитати из његових дела узимани су као крунски докази. После њиховог изношења престајала је свака расправа. Нико није морао (нити имао потребе) да мисли и ствара нешто ново јер све то постоји у "одабраним" садржајима Аристотелове филозофије. Вековно заостајање на свим подручјима људске духовне делатности (чак и назадовање), сурова је последица такве праксе. И после престанка доминације средњевековне схоластичке филозофије и отварања нових филозофских перспектива, велики број филозофа модерног доба избегавао је да чак и помене име Аристотела, вероватно највећег међу свим филозофима.

Слична судбина пратила је и Маркса и његову филозофију. Без обзира што су се оснивачи марксистичке филозофије, слутећи могуће аномалије у третирању своје филозофије и њено потенцијално догматизовање, још за живота оградили од тих тендеција, (тврдећи да једино што сигурно знају јесте то да нису марксисти) Стаљин је (са следбеницима) прогласио Марксову филозофију за неприкосновену догму, неку врсту реалсоцијалистичке теологије, а самог себе за врховног и непогрешивог тумача те филозофије. Сибирски логори, масовни и брутални погроми, убиства, денуцијације, монтирана суђења, сатирања породица па и читавих народа, огромно материјално и духовно осиромашење, последице су те модерне инквизиције двадесетог века. Као што је некада била довољна било каква и било чија пријава да је неко јеретик, на пример, па да инквизитор одмах потпали ломачу, овде је било довољна само констатација да је неко одступио од марксизмалењинизма. Казна је увек била унапред позната. Најпре логори, а затим, сасвим извесно и смрт.

Бескрајно и бесмислено цитирање садржаја Марксовог дела прерасло је у једини дозвољени метод којим се могло доћи до истине. Цитате су одабирали и на њих се позивали углавном они који нису завирили ни у први слој Марксове филозофије. Било је довољно изговорити: он (Маркс) је то рекао и свака дискусија је престајала.

Десио се заиста колосални парадокс. Потпуно отворена теорија, коју су њени оснивачи звали критиком, а законе до којих су долазили увек одређивали само као тенденцију, постала је врхунска догма, нека врста божанског откровења. Зато се тако једноставно може образложити брзина и темељитост којом су порушене све грађевине изникле на тако интерпретираној теорији.

После рушења реалсоцијализма, Маркс и његова филозофија проглашени су (готово) искључивим кривцем за сва зла која су задесила човечанство у протекла два века. Као што су га раније "незналице" хвалиле, а његову теорију издизале до божанског провиђења, сада исти такви "зналци" у потпуности одбацују ту филозофију без икаквих покушаја да у њој пронађу, макар и минимално рационално језгро.

Стога треба истаћи да је Маркс (пре свега) филозоф модерног доба. То значи да је његова филозофија настала у одређеном историјском добу и у

206

одговарајућем мисаоном оквиру. Идеали француске револуције и нововековни приступ човеку, оставили су неизбрисив траг у његовом целокупном филозофском опусу. Схватајући историју као напредовање човека у процесима овладавања природом, са основном претпоставком да с оне стране царства нужности (материјалне производње) почиње развитак људске снаге, који је сам себи сврха, право царство слободе, Маркс као да је изгубио из вида да човек није само рационално биће и, на неки начин, ограничио своју филозофију превасходно на органон (оруђе) човековог џиновског подухвата у процесу овладавања и господарења предметним светом живота.

Основна Марксова замисао огледала се у томе да се човеково свесно усмеравање, организовање и коначно овладавање животом, дешава непрекидним повећавањем његове премоћи у односу на природу, ради дефинитивног превладавања царства нужности (материјалне производње), зарад царства слободе.

У томе се огледа и савременост његове теорије. Људско истинито бивствовање није могуће у противставу према природи, него обрнуто, у нераскидивом јединству хуманизоване природе и умно натурализованог човека. Тај став остаје вечита форма и идеал коме треба тежити.

Зато Марксову филозофију увек треба третирати у односу на историјски тренутак у којем је настала, као покушај да се дефинишу положај и перспективе човека у овом свету, односно понуде одговори на читав низ филозофских питања која су и после његове терије остала без одговора.

Некритичко догматизовање или потпуно одбацивање Марксове теорије, треба да остане само "ружна успомена" у историји филозофије.

Различите концепције у савременој филозофији

Културна историја Европе деветнаестог и двадесетог века била је препуна најразноврснијих противуречности. Револуције, национална и социјалнополитичка буђења, технолошки напредак, изневерени идеали велике француске револуције, огромне миграције становништва, ратови, нестајање старих и стварање нових држава, сукоби између традиције и нових стремљења, била су основна обележја деветнаестог и почетка двадесетог века. Посебну димензију свим кретањима тога доба дала су бројна природнонаучна открића и брзи развој и примена технике, што је утицало на промену услова живота и начина мишљења. Планкова квантна теорија и теорија ралативитета Алберта Анштајна, донеле су нова схватања на подручјима изучавања природе и природних закона. Дошло се до становишта да природне науке нису у стању да успешно разреше сва

207

питања како се у једном тренутку мислило, односно да нова сазнања нису проблем само природних наука већ и филозофије.

Поново је афирмисана немачка класична филозофија јер су готово сви правци у савременој филозофији деветнаестог и двадесетог века настали или као антитеза тој филозофији, или као њен наставак.

Филозофска истраживања у протекла два века (19. и 20. век), дакле, била су посебно обележена успесима (и неуспесима) политичкосоцијалних кретања и утицајима претходне филозофије и најновијих научних резултата (посебно резултата природних наука).

Тескоба човековог живота, општа несигурност, губљење индивидуалитета, доминација технологије и стварање новог виртуелног света и живота, нарушавање животног простора, страх од нуклеарног рата и потпуног уништења, свеопшта и свуда присутна манипулација људима, сужавање перспектива, песимизам и општа несигурност, обележили су савремену филозофију, односно заједнички назив за читав низ филозофских струја, праваца и школа. И у сваком од филозофских праваца постоје различите варијанте, а неки од њих су и данас у развоју и о њима постоје различита мишљења.

Ипак, савремену филозофију могуће је приказати кроз развој основних праваца филозофског мишљења у протекла два века. То су: волунтаризам (филозофија живота), интуиционизам, херменеутика, филозофија егзистенције, феноменологија, позитивизам, прагматизам, савремени марксизам, структурализам, постструктурализам итд.

2. Волунтаризам филозофија живота

Волунтаризам спада у групу ирационалних филозофских учења (насталих као реакција на тада доминирајуће рационалистичке и материјалистичке филозофске системе), која сматрају да је могућност рационалног сазнања ограничена и да му треба супротставити вољу, интуицију, осећања, веру и друге ирационалне моменте.

Најједноставније, волунтаризам се може одредити као филозофско становиште којим се тврди да је у основи свега воља, а његови најпознатији представници су Артур Шопенхауер и Фридрих Ниче.

208

2.1. Артур Шопенхауер (17881860)

Из Данцига је, у Немачкој. Неко време провео је у Берлину, покушавајући да конкурише Хегелу. Очекивао је, без лажне скромности, признања и велику славу. Зато је предавања одржавао у исто време кад и Хегел. И мада је говорио разумљивијим језиком и о темама које су биле много ближе човеку, његова предавања готово нико није посећивао. Сви су одлазили да слушају Хегела. Зато је напустио Берлин и највећи део живота провео у Франкфурту на Мајни, као приватна (обична) личност.

Светску славу дочекао је у позним годинама, онда када му она ништа више није значила. Својим песимизмом он је, наиме, најпотпуније изразио песимистички дух и сва разочарења која је са собом донео деветнаести век у односу на изневерене идеале француске револуције и невиђеног оптимизма просветитељске филозофије.

Свет није ни логичан ни рационалан, него је нешто сасвим супротно од тога, он је испољавање безумне воље. У таквим оквирима, живот је само доживљај бола, горко је закључио Шопенхауер. Слична расположења (разочарења) исказали су и најпознатији уметници тога доба Хајне, Пушкин, Љермонтов, Шуберт, Шуман, Шопен... (сви Шопенхауерови савременици).

Разлози за овакву врсту песимистичког закључивања (најблаже речено) леже и у његовом личном животу (био је генијалан, страствен, преосетљив, женомрзац...), али и у животу његове породице (доминација мајке и сукоб са њом, очеве амбиције и његова интересовања и сл.).

Најпознатија Шопенхауерова дела су:

О четвороструком корену става довољног разлога",

Свет као воља и представа,

О вољи у природи,

Оба основна етичка проблема идр.

2.1.1 Воља је суштина свега постојећег

Основни извори Шопенхауерове филозофије су Кантова и Платонова филозофија, али и песимизам староиндијске филозофије Веда и

209

Упанишада. Пошао је критике Кантове онтологије, посебно од критике појма "ствари по себи". Утврдио је да Кант није до краја извео тај појам, односно да "ствар по себи" није ништа друго него воља која је суштина света, као духовна, нематеријална, и при томе ирационална снага.

Своје животно дело (Свет као воља и представа) отпочео је Кантовом тезом: Свет је моја представа. Све што постоји као објекат сазнања само је однос објекта према субјекту, дакле, представа (тело). Појава је, међутим, варка. Потпуно је погрешно споља одгонетати саму суштину ствари. Никада се споља не може приближити суштини ствари: ма колико се за њом трагало, не постиже се ништа више од слике и имена. У таквом покушају човек личи на некога ко обилази око замка узалуд тражећи улаз и скицирајући само фасаду. А ипак, то је пут којим су ишли сви филозофи пре мене, закључио је Шопенхауер.

Суштина човека дата нам је непосредно, у осећањимаинтуицијисвести, и то као воља. Воља је једно и све, јединствена суштина света, суштина свега постојећег, све органске и неорганске природе Она је сила која се огледа као тежња али и као отпор тој тежњи. Зато покреће људе, животиње и биљке, то је сила кристала и сила теже.

Шопенхауер је, тај тај начин, закључио да се у вољи сазнаје и сам апсолут, односно "ствар по себи". Воља је примарна, а свест (интелект) секундарна, она представља господара, а интелект слугу. Стога и оно што противуречи срцу, не улази у главу.

2.1.2. Филозофске основе Шопенхауеровог песимизма

За разлику од других појава које подлежу узочнопоследичним везама (начело каузалитета), воља не подлеже тим законима.Она је јединствена, недељива, безразложна, несвесна, алогична, безумна, пука воља за животом, слепи нагон. Она је незасита и увек тежи за нечим у кратком времену или одмах.

Таква воља, међутим, никада не може бити у потпуности задовољена, па су бол, несрећа, патња и трпљење неминовно животно искуство и његов стални пратилац. Шест дана беде и седми досаде. Овај

210

свет је најгори од свих могућих светова и Данте је у њему нашао обиље података за свој Пакао. За Рај није остало ништа.

Песничка дела стога увек описују бесмислену животну борбу после које увек пада завеса. И светска историја је бескрајно лутање без циља. Она је само низ пораза и великих разочарења. То су исцрпљуући ратови, тежак и монотон рад, болести, разне друге несреће и, коначно, човекова смрт. Због тога се и не може говорити о напредовању (као у Хегеловој филозофији), или оптимизму (као код просветитеља), већ само о назадовању или (евентуално) о стагнацији.

2.1.3. Могућности за превазилажење или ублажавање бола етика самилости.

Да би се бол ублажио човек мора да у себи угуши вољу за животом. Зато, под утицајем староиндијске филозофије (први пут у европској филозофији), Шопенхауер прихвата и препоручује аскезу, одрицање од живота, умртвљење, негацију воље, утапање у Нирвану, тишину празнине...

Преко морала, самилошћу, саосећањем са патњама других бића, активностима којима се те патње могу ублажити и добровољним одрицањем од свега, човек се може одупрети егоизму и макар за кратко време потиснути обману своје властите воље.

Светска воља, међутим, неуништива је јер сунце "сунце жеже вечито подне".

Једино у уметности, која има функцију катарзе (духовног прочишћења), надарени појединац се може ослободити бола ако превлада своје личне интересе и препусти се безинтересном доживљају уметности и сазнавању целине. Од свих уметности музичка је најузвишенија, јер док остале уметности представљају идеју, музика изражава саму вољу.

2.1.4. Шопенхауеров утицај

Шопенхауерова волунтаристичка визија света и песимистичко схватање живота и историје, представља значајан искорак у развоју савремене филозофије. Његов ирационализма био је, не само критика претходне филозофије, већ и (на неки начин) најава свих трагедија које су, посебно у двадесетом веку, најтамнијим бојама обележиле људску историју.

211

Својим радикалним песимизмом (који није у потпуности оправдан), он је указао и на ону страну људске егзистенције која се не сме занемаривати, на сферу спонтаног живота. То је управо она димензија коју је претходна (посебно рационалистичка и просветитељска) филозофија у потпуности занемарила, а волунтаристичка је баш ту димензију одредила као основу за тумачење света и живота, занемарујући све остало.

Изванредан писац и одличан стилист, Шопенхауер је освојио широку читалачку публику (постао је чак и мода) и извршио велики утицај на филозофију, књижевност и уопште на целокупну духовну културу краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Посебно је утицао на Ничеа и Бранислава Петронијевића у филозофији и Рихарда Вагнера у музици.

2.2 Фридрих Ниче (18441900)

Из Рекена код Лицена у Немачкој, професор класичне филологије у Базелу (због болести је дуго и често боравио у Италији), више пута је мењао своја филозофска полазишта. Најпре је био Шопенхауеров присталица и обожаватељ уметности. Затим је постао противник уметности и одушевљени присталица науке као основног услова култутрног напретка. Најзад, постао је жестоки критичар хришћанства и проповедник новог морала (морала господара), покушавајући да превреднује (сруши) све старе вредности и оствари идеал новог човека (натчовека).

У таквим настојањима он је, у првом реду са позиције филозофа културе, написао многа дела у којима се, већ у насловима, уочавају основне поставке његове филозофије, од којих су најпознатија:

Тако је говорио Заратустра" (у поднаслову: Књига за свакога и ни за кога),

С оне стране добра и зла,

Генеалогија морала,

Сумрак идола,

Воља за моћ,

Ецце хомо (Ево човека),

Антихрист и друга.

212

Оштро и немилосрдно је критиковао целокупно културно наслеђе и културу свога времена, посебно апострофирајући опасност коју је видео у рационалистичкој филозофији модерног доба која је започела са Декартом а своју кулминацију достигла у Хегеловој филозофији. Ничеова филозофија је слојевита, веома сложена и у потпуности актуелна. Као да је (додуше, суморно) предвидео сва будућа догађања.

2.2.1.Критика традиционалне културе и традиционалног морала

Целокупну светску културу Ниче је, условно речено, поделио на два периода: предстократовски и постсократовски период.

Предсократовска култура била је складна и темељила се на равнотежи дионизијског елемента (снага, преобиље, бујање живота, заносно пијанство...) и аполонијског елемента (мир, спокојство, права мера). Супротности и сарадња те две силе (елемента) свој врхунац достижу у грчкој трагедији.

Прекретницу и негативну тачку у људској историји представља појава Сократа, првог декадента светске културе. Он је својим интелектуализмом пореметио до тада постојећу равнотежу у корист аполонијског елемента. Од тада, тврдио је Ниче, култура је у сталном назадовању, превише је рационалистичка и зато непријатељска према животу. Врхунац те декаденције представља појава хришћанства које је својим веровањем о постојању два света (божјегсакралног и световногпрофаног) и својим моралом, само продубило ту декаденцију и довело културу у апсурдан положај.

Јер, хришћански је морал морал стада, слабих људи, сабраних нула, тврдио је Ниче. Проповедањем лажног морала аскезе и одрицањем од живота, хришћанство је у пакао послало све велике људе, па на зЗмљи зато и нема ни једног занимљивог човека. Историја борбе морала против основних животних инстиката, највећи је неморал за који је свет икада знао. Човек, припада Земљи, тврдио је Ниче, а његов Заратустра саветује: Преклињем вас, браћо моја, останите верни земљи и не верујте онима који вам говоре о надземаљским надама! Тровачи су то свесно или несвесно.

213

Негирањем вредности највећег дела целокупне претходне културе, Ниче је себе прогласио пророком савременог нихилизма, најављујући уједно сумрак цивилизације којој припадамо и трагичне догађаје који су обележили двадесети век.

2.2.2 Воља за моћ је основа света и живота

Критику претходне културе Ниче је засновао на основним тезама своје онтологије којима је Хегеловом панлогизму супротстављао становиште о нелогичној и ирационалној суштини света. Светом не влада логос, него хаос, а сам живот је борба. У основи свега постојећег налази се воља, али не воља за животом, како је то тврдио Шопенхауер, него воља за моћ. Где год сам нашао оно што живи, нашао сам и вољу за моћ; и још у вољи слуге нашао сам вољу да буде господар, утврдио је Ниче. Пошто је (очито) прихватио Дарвинову теорију да код свих живих бића влада борба за опстанак и да у тој борби само најјачи опстају, закључио је да је снага највиша вредност. Добро је све што јача, а лоше све што слаби и исцрпљује. Обичан народ, стадо, тежи одржању. Али голо одржање је (у много чему) већ и пропадање. Зато, оно што пада, треба још и гурнути. При томе не треба поштедети и своје најближе. И онога кога не можете научити да лети, тога ми научите да брзо пада. Јер морал јаких се разликује од морала слабих, а истина увек мора да служи животупорасту.

Хришћанство се, међутим, већ две хиљаде година (скоро две хиљаде година, а само један бог) ставља на страну слабих и неспособних, гуши јаке личности и спутава животну снагу, наговарајући људе да се одрекну свих радости овоземаљског живота, у замену за једно фиктивно царство на небесима. Истовремено, хришћанство је и дуго (две хиљаде година) увежбавање човека у зависности, понизности и покорности, са основним циљем да клечање на коленима буде његово једино достојанство. Зато се, у име самог живота, намеће императивна потреба да се преиспитају (превреднују) све вредности. У том процесу превредновања треба обезвредити и срушити све старе вредности и изградити нове вредности, које ће се суштински разликовати од старих.

Сматрајући да је усправан ход човека по овом свету његова суштина, да је царство земаљско а не царство небеско његов најважнији

214

циљ, односно да путеви којима ће се кретати представљају искључиво његов избор, Ниче је могао да објави: бог је мртав, учим вас натчовеку.

2.2.3. Основни идеал је натчовек

Бог је умро, свет метафизике је мртав, настаје натчовек. То је језгровити резиме нововековног нихилизма, за чијег пророка је Ниче сам себе одредио. Идеал је ново племство, натчовек који спремно и храбро гледа напред. Натчовек је остварење воље за моћ; он је разбијач и (истовремено) стваралац који ће културу усмерити према новим вредностима. За разлику од обичног човека, натчовек је спреман на искушења и опасности и има храбрости да доноси одлуке. Човек мора бити превладан. Натчовек је смисао земље. Он је уметник живота који је у стању да успостави равнотежу између аполонијског и дионизијског елемента, нарушену платонистичком метафизиком, а потпуно разбијену хришћанском религијом, моралом и савременом грађанском демократијом.(73) Јер свет није ни завршен ни рационалан и нема завршетка. Све се слама, све се опет слаже; вечно се гради иста кућа битка. Све се растаје и све се опет састаје; вечно је себи веран круг битка. Натчовек прихвата изазове живота и њему понављање није страшно. У ствари, формула за величину човека састоји се у томе да нужност не само да прихвата, него и да је воли (зато Сизифа и треба схватити као сретног човека, закључио је Ками).

Натчовек увек одбија да уплашено и малодушно застане на пола пута. Он може (и хоће) да следи свој пут до највећих висина, тако што ће на развалинама старих и човеку непријатељских вредности изградити нове животне вредности за које је стваралачки обдарен.

2.2.4. Уметност је смисао живота

Уметност, тврдио је Ниче, представља не само најизразитије прихватање живота, већ и подручје у коме човек најпотпуније исказује

(73) Ничеова критика хришћанства своју кулминацију достиже на крају његове књиге

Антихрист, после чијег читања се човек, у најмању руку, осећа непријатно: "Први члан...

Најпорочнија људска врста јесте свештеник: он подучава у противприроду. Не постоје разлози

против свештеника, постоји поправни дом. Други члан Свако учествовање у божијој служби

215

јесте атентат против јавног морала... Што смо ближе науци, већи је злочин бити хришћанин.

Злочинац над злочинцима је стога филозоф. Трећи члан. Проклето место на коме је

хришћанство излегло своја змајска јаја, треба одмах збрисати са лица земље и као срамно место

да буде опомена и страх свем поотомству. Нека се на њему коте отровне гује. Четврти члан

проповедање невиности је јасно подстицање на противприроду. Презирати полни живот, каљати

га појмом "нечистог", јесте истински грех према светом духу живота..."

своје вредности. Уметност је подстицај животу и његов смисао, јер свет и постојање добијају своје оправдање једино као естетски феномени. Права уметност увек представља јединство аполонијског и дионизијског елемента. Захваљујући њој могуће је поднети егзистенцију, сурову истину о властитој коначности и превладати песимизам.

2.2.5. Критички осврт

Својом филоозофијом Ниче није само снажно изразио кризу западне цивилизације, већ је створио и значајне теријске претпоставке (којима је прекорачио време и простор у којем је живео) за даља изучавања и промишљања о смислу човекове егзистенције. Његова филозофија, уметнички (песнички) обликована и исказана, предствљала је (и представља) неисцрпан извор инспирација, али и погрешних интерпретација, све до фалсификовања. Иако се Ничеу што шта може замерити(74), сасвим је сигурно да у његовој филзоофији није било садржаја који су се објективно могли искористити као теоријско упориште нацистичке идеологије. Нацисти су, међутим, фалсификујући његову филозофију и извлачећи поједине тезе из општег контекста, прогласили Ничеа нацистичким филозофом (удео у томе имала је и Ничеова сестра која је била члан нацистичког покрета). Ниче не само да је имао веома лоше мишљење о Немцима (код Немаца, као код жена, човек никада не може доћи до дна; "они (Немци) су површни, плитки и до суперлатива прости"; "човек се понижава општећи са немцима), већ ни својом филозофијом није дао икакве поводе за некакву расну теорију.

Његов натчовек није никакав Бог, никакво натприродно биће, виши облик човека или расно супериорни човек. Натчовек је лишен било какве политичке, историјске, просторне, географске и националне одређености.

216

Ниче је, на основу своје критике декадентне грађанске културе, дошао до закључка да је постојање грађанске културе (и

*(74) Поред бруталне критике хришћанства, Ниче је специфичан и по веома проблематичним

ставовима о женама: "Човек треба да буде ратник, а жена одмор ратнику"; "Кад пођеш жени

понеси бич"; "Жена је енигма чије је решење дете".

грађанског човека) лишено смисла и апсурдно, односно да та култура и тај човек морају бити превладани натчовеком.

То није тиранин који ће завладати светом, већ уметник живота који ће (додуше на специфичан начин) опет успоставити нарушено јединство дионизијског и аполонијког елемента у култури.

3.Филозофија живота Вилхелма Дилтаја (херменеутика)

Вилхелм Дилтај (18331911), немачки историчар и филозоф, један од протагониста "историзма" у филозофији, оснивач својеврсне филозофије живота, своју филозофску опцију (често одређивану као херменеутика), изградио је у оквирима волунтаристичке филозофије Шопенхауера и Ничеа, са основном амбицијом да разуме смисао савременог живота.

Његово животно дело носило је наслов Увод у духовне науке, а Сабрани списи су објављени постхумно.

И Дилтај је, под утицајем Шопенхауера и Ничеа, своју филозофију живота покушао да наслони на кантовски инспирсану трансферзалу филозофског промишљања. У том покушају извршио је темељну и свеобухватну критику Хегелове панлогистичке опције у филозофији, односно просветитељски оптимизам филозофије немачког класичног идеализма.

Истовремено, заузео је и критички став према волунтарстичкој филозофији, одбацујући ектремна становишта Шопенхаурове и Ничеове филозофије. Из таквог приступа проистекао је Дилтајев став да живот није нити нека врста непрозирне супстанције, како је иначе схваћен у модерној природној науци (пре свега биологији), нити је вечно кретање у круг (враћање истог), како је то закључио Ниче.

217

Према његовом мишљењу, живот је испољавање целине људске природе у историји, односно живот је (једноставно) историја.

Окренувши се од пручавања стварности (теорије сазнања, што је била основна преокупација филозофског и научног промишљања друге половине деветнаестог века), ка проучавању живота, Дилтај је закључио да стари модели и обрасци проучавања (објашњавање чињеница и природних закона људског живота по узору природних наука), не могу дати ваљане податке од значаја за разумевање феномена живота.

Објашњавањем чињеница увек се остаје на спољашњем плану у односу на унутрашњу суштину живота, без могућности да се превлада метафизиком поцепано изворно јединство субјекта и објекта. Када је живот у питању, његово пуко описивање и објашњења не допиру до питања о значењу животних проблема, смисла људских поступака и осталих животних аката, односно до значења историјског дешавања као таквог, а баш то је, према Дилтајевом мишљењу, најважније.

Примена појмовнометодолошког апарата класичне механике, на пример, даје изврсне резултате у објашњавању принципа рада бензинских или дизел мотора. Али ако се тај исти апарат употреби за објашњење узрока стогодишњег рата између Француске и Енглеске, француске револуције, сукоба између класа, распада СССР итд., резултати неће бити ни ваљани ни истинити.

Методе природних наука потпуно су неефикасне када се са подручја мртвих ствари пређе на свет живих бића која су свесна, имају вољу (добру или злу), која су руковођена знањем (исправним или погрешним) и која увек имају неки циљ у свему што раде.

Потпуни неуспех доживели бисмо и у намерама да схватимо неко уметничко дело (слику, роман или музичку композицију, на пример), покушавајући да објашњење уметничког дела дамо анализирајући искључиво чињенице (речи, боје или музичке тонове) и њихов међуоднос.

Овај проблем био је одавно познат у теорији књижевности, која је зато посегла за једним посебним методом и на тај начин (његовом применом) дошла до потпунијег поимања свога предмета. То је метода тумачења. Било која структура тумачења мора се протумачити. Назив

218

херменеутика добила је по Богу Хермесу (из старогрчке митологије), који је непрестано трчкарао између богова и људи, настојећи да омогући њихово боље међусобно упознавање тако што је боговима тумачио жеље људи, а људима наредбе богова.

Ако неко жели да протумачи значење неке песме или неког романа, он мора бити способан да се уживи у личности њихових аутора, да се унесе у време и простор њиховог живота, у све околности које су биле од значаја за њихов живот, у њихове страхове, наде, љубави, узоре, мотиве, инспирације за стваралаштво... Без тог уживљавања, уношења, речју, уосећања, није могуће суштински доспети до тумачења било ког чина људског деловања.

Стога је Дилтај, уочивши значај и могућности херменеутичке методе, ту исту методу, са њеног изворног подручја примене (теорија књижевности), пренео на целокупну историјску стварност.

Где год је на делу човек, мора се применити херменеутика, закључио је Дилтај, а науке у којима се она примењује (као основа за разумевање властитог предмета) назвао духовним наукама (социологија, етнологија, историја и друге), којима је (развоју њихових методолошких апарата, пре свега), готово у целини, посветио свој филозофски опус.

Науке које се темеље на објашњењу свог предмета, Дилтај је назвао природним наукама.

У том смислу, Дилтај је филозофији живота одредио нови и потпуно другачији предмет истрживања (разумевање живота и његовог света), супротно тада доминирајућој филозофији, која је, као свој врхунски циљ, одредила адекватну субјектвну реконструкцију стварности у облику рационалнологичких објашњења.

Својим схватањем, према коме познавање историје не почива на објашњењу (као у математичким и природним наукама), већ на разумевању које је блиска комункација са животом, уживљавање у историјске догађаје, и живота који представља јединствени збир свих тежњи и који се, такође, не може објаснити него само разумети (кроз процес у којем учествују све емотивне и интелектуалне компоненете душе), Дилтај је снажно утицао на

219

све касније филозофе историје, од Освалда Шпенглера до Арнолда Тоњбија.

4. Позитивизам

Позитивизам и позитивистичке методе, као противстав спекулативном идеализму, доминирали су културом у другој половни ИЏ и почетком ЏЏ века (посебно у књижевности и теорији уметности), а у неким елементима остали су актуелни и до данас (неопозитивизам, емпириокритицизам, логички позитивизам, филозофија логичке анализе итд.).

Оснивач позитивизма у филозофији (и његов најзначајнији представник) и социологије као посебне науке је Огист Конт (17981857), из Монпељеа у Француској. По струци математичар, филозофијом се почео бавити под утицајем СенСимона (био му је лични секретар). Имао је амбицију да реформише дотадашњу науку, филозофију и религију, тако што ће их развијати у позитивном духу (кроз позитивни стадијум) јер су метафизички и теолошки стадијуми историјски застарели. Сматрао је да поред основних природних наука, треба створити и нову науку о друштву, односно социологију.

Држао је приватна предавања из филозофије, а краће време провео је и као професор политехнике у Паризу.

Најпознатија Контова дела су:

Курс позитивне филозофије,

Расправа о позитивном духу,

Систем позитивне политике и

Позитивистички катехизам.

Поред Конта, у значајне представниике позитивизма, убрајају се: Рудолф Карнап, Бертранд Расел, Лудвиг Витгенштајн, Ханс Рајхенбах и други.

4.2. Основне карактеристике позитвизма

220

Позитивизам је филозофски правац кој захтева да сазнање остане "код позитивних чињеница" и њихових описа и ограничи се на оно што је могуће практично (искуствено) проверити.

Знати да би се предвидело, предвидети да би се деловало и важно је оно како, а не оно зашто, основне су максиме позитивизма. Неки став има теоријско значење и смисао тек после његовог практичног проверавања. Ставови за које не постоји могућност практичне провере, немају готово никакву вредност. Такви су, на пример, следећи метафизички ставови: суштина, први покретач (почело кретања), бесконачно, идеја, материја идр. Ови ставови, мада имају неку функцију (као лирски стихови, на пример), нису ни истинити ни лажни, јер не могу да пруже икакво практично знање. Стога филозофија мора да одбаци све спекулације о апсолутном, супстанцији, суштини, добром... и ограничи се само на искуствене чињенице.

Најуопштеније речено, у филозофији треба потпуно напустити метафизичка умовања, а филозофски рад усмерити ка систематизацији научних знања.

У самој речи позитиван, сматрао је Конт, садржане су све значајне димензије његове филозофије. То је вишезначна реч и може означавати:

реално насупрот варљивом (доступно је интелекту),

корисно насупрот јаловом (води сталном побољшању наших услова),

извесно насупрот неразговетном (успоставља се логичка хармонија) и

прецизно насупрот нејасном (филозофија је достигла степен

егзактности).

4.2. Основне идеје позитивизма

1. Критика теолошког и метафизичког начина мишљења

Конт је био убеђен да је открио велики основни закон кретања и развоја људског друштва и да се тај закон може рацинално истражити и

221

емпиријски проверити. Суштина Закона лежи у чињеници да је свако од главних људских сазнања прешло (поступно) кроз три историјска стања:

1. теолошко или фиктивно стање,

2. метафизичко или апстрактно стање и

3. позитивно или научно стање.

Другим речима, људски дух, по својој природи, употребљава у сваком од својих истраживања три методе филозофирања, чији се карактери битно разликују, а у основи су чак и супротни: најпре теолошку, затим метафизичку и, на крају, позитивну методу.

Отуда и три врсте филозофије или општих система схватања о скупу феномена (Контова дефиниција филозофије), који се међусобно искључују):

прва (теолошка), нужно полазна тачка људске егзстенције,

друга (метафизичка), служи једино као прелаз и

трећа (позитивна), то је већ дефинтивно и утврђено стање.

Теолошки начин мишљења нас води у детињство човеково, духу који је у повоју, тврдио је Конт. У тој фази, људски дух који је зачуђен пред тајанственошћу природних појава, покушава да сазна почетне и финалне узроке свих ствари и тежи за асолутним сазнањима. Због незнања и мноштва тајни, људски дух је склон да види ово или оно божанство, ову или ону натприродну силу. Највеће достигнуће овог начина мишљења је монотеизам.

Метафизички начин мишљења одговара младости људског рода. Натприродне силе се постепено замењухју природним, а највеће достигнуће је истицање природе као јединог, великог и апстрактног извора свега што постоји.

Позитивни начин мишљења одговара зрелости људске врсте. Одустаје се од трагања за апсолутном истином, односно од амбиције да се сазнају узроци, порекло и сврха универзума. Основно питање позитивног начина мишљења гласи: како појаве настају и како се мењају? Посматрање, мерење и експеримент (све у функцији откривања закона)

222

замењују машту, неодмерена и неутемељена тврђења, а апсолутно уступа место релативном.

Највећи домет (за којим трага позитивни дух) састојао би се у утврђивању јединственог непротивуречног логичког система који би повезао све посебне законе и на чијем би врху стајао један основни и најопштији закон (теорија) из кога би се, дедуктивним путем, могли изводити сви посебни закони. У том случају би се, за критику теолошког и метафизичког начина мишљења, могао користити и најобичнији (али зато радикалан) силогизам:

прва премиса: сви смислени искази о свету морају се заснивати на искуству и бити проверљиви у искуству (пракси);

друга премиса: теолошки и метафизички искази не заснивају се на искуству и не могу се искуствено (практично) проверити.

Закључак: Према томе, теолошки и метафизички искази немају смисла.

Уосталом, запитао се Конт, зар се свако од нас, посматрајући своју сопствену историју, не сећа да је и он (анализирајући најзначајније појмове) у детињству био теолог, у младости метафизичар, а у зрелом добу физичар.

2. Практична интерпретација сазнања

Све идеје имају смисла у друштву само ако се могу практично примењивати и ако имају изгледа на успех. Зато је и прва активност позитивног научника да очисти идејни свет од оних идеја које се не могу научно и експериментално проверити. Такав поступак је и услов рационалне организације друштва, јер да би се друштво рационално организовало, морају се, пре тога, рационално организовати идеје на којима оно почива. У поступку вредновања ставова, идеја и теорија установљен је и врховни критеријум пракса, у којој се те идеје, ставови и теорије могу (или не могу) применити.

На истим принципима дефинисани су и специфични интереси позитивне епохе: њој не одговарају преживели облици теолошког и метафзичког начина мишљења. Потребно је позитивно мишљење, у облику позитивне науке и филозофије.

223

3. Идеја о јединству свих наука

Према Контовом мишљењу, природне и друштвене науке се не разликују у односу на општу методу (логичкометодолошке услове), већ само у односу на истраживачке методе (технике) које се користе на неком подручју истраживања.

4. Третирање друштвених чињеница као чињеница своје врсте (суи генерис)

Из Контове класификације наука (математика, астрономија, физика, хемија, физиологија и социјална физика социологија) може се видети да је Конт противник редукционизма, тј. свођења закона који описују неки виши слој стварности, на законе нижег нивоа стварности. Сваки слој стварности, тврдио је Конт, има своје специфичне особине које га квалитативно одвајају од сваког другог слоја стварности. Стога би била учињена непростива грешка када бисмо законе органског света, на пример, свели на законе који владају у неорганском свету, или када би се друштвени закони свели на биолошке итд.

5. Идеје о улози науке

Конт је под рационалном организацијом друштва подразумевао у првом реду ослањање на научни разум, на хипотезе које се могу проверити искуственим путем, на експеримент. Зато позитивна наука треба да руководи свим економским, друштвеним и политичким активностима, односно позитивна наука треба да замени политичке дискусије, социјалне утопије, речју, да рационализација замени импровизацију.

6. Идеје о реду напретку

Конт је самог себе прогласио за Галилеја друштвених наука.

Сматрао је да је у друштвене науке увео ред онако и онолико успешно, како и колико је то учинио Галилеј у природним наукама. Пошто научне идеје имају суштинску димензију у свим људским активностима, оне онда морају бити уређене. Та идеја реда мора бити реализована и у друштву, јер прогрес је, у ствари, развитак реда Свако одсуство организације је зло, односно свако одступање од друштвеног реда (поретка) је болест друштва. Такво схватање значаја реда и поретка,

224

Конт је изразио својом познатом максимом ордине ад прогрессум (редом према напретку).

7. Идеје о друштву

И друштво има своје детињство, своју младост и своје зрело доба. Структура друштва је слична структури организма, односно има таква структурална својства која остају неизмењена и које напредак не може уништити. Пошто поједини органи функционишу док функционише организам (док живи), јасно је да су и друштвни органи суштински непроменљиви и трајаће све док траје друштво. Зато се слободно може констатоватии, тврдио је Конт, да су друштвене, кастинске, класне и друге разлике, аналогне разликама у ткиву живих организама.

Напредак се остварује унутар појединих органа (историјски напредак), али њихова присутност, као трајних услова постојања друштва, не подлеже променама (породица, приватна својина, религија, језик, световна и духовна власт).

4.3. Критички осврт

Позитивизму су изречене бројне и разноврсне примедбе. Упозорено је да позитивна наука читаву стварност своди на пуке чињенице, да не може сваки став бити проверљив, односно да и критеријум верификације мора, такође, бити проверљив (верификован).

Под велом свеопштег позитивистичког оптимизма остала је сакривена (чак и напуштена) хуманистичка димензија филозофије. Никако се не може прихватити став према коме су сви људски проблеми, у ствари, само технички проблеми. Савремена пракса јасно је показала да огроман напредак науке и технике ни у ком случају не омогућава разрешење кризе у којој се нашао савремени човек. Напротив, може се уочити сасвим супротан процес у којем човек (све више) постаје роб управо тог напретка.

Од науке се, на пример, тражи да се интегрише у постојећи друштвени поредак и да служи као ефикасно средство за његово усавршавање, јачање и стабилизацију, без амбиција за коренитијим променама. Сама филозофија има задатак да доведе социологију на трећи (позитивни) ниво развоја, а онда ће социологија тако организовати људско друштво да у њему владају интелигенција и алтруизам

225

Друштво је, с друге стране, стабилан систем који нема разумевања за индивидуалну слободу и критичко мишљење. Оно је изнад појединца, дефинисано је у облику култа тако да је појединац постао чиста фикција.

Међутим, без обзира на бројне, утемељене, понекад и веома оштре критике (због захтева да се остане код чињеница и не истражује своје властите метафизичке поставке, Блох је позитивизам иронично назвао жабљом перспективом), треба, ипак, констатовати да позитивизам (у својим савременијим варијантама) и данас има своје присталице и практичну примену.

5. Прагматизам

Прагматизам (прагма, грчка реч, означава деловање, рад, дело...), правац је у филозофији настао у САД крајем деветнаестог и почетком двадесетог века под утицајем енглеског емпиризма, немачке класичне филозофије, позитивизма и еволуционизма. Прагматизам се, уобичајено, одређује као филозофски правац према којем истина није слика стварности него инструмент интелектуалног рада и вођа у акцији за решавање неких проблема. У складу са тим, решења проблема су истинита у мери у којој се по људски живот позитивно испољавају практичне (позитивне) последице.

Обично се истиче да прагматизам , као филозофски правац који је настао у новом свету, одговара практичном духу америчког човека и непосредно изражава његову оптимистичку веру у модерну технологију индустријске и постиндустријске цивилизације. Остаће, међутим, вечита дилема: да ли је прагматизам (као теорија) настао под утицајем америчког начина живота, или је амерички начин живота директно осмишљен и инспирисан прагматистичком филозофијом.

Наглашавањем вере у модерну технологију индустријске и постиндустријске цивилизације, уједно се наглашава и суштинска разлика између позитивизма и прагматизма: позитивизам наглашава (првенствено) веру у модерну експерименталну науку, а прагматизам се држи и чињеница и конкретног, али води рачуна и о практичним користима било које теорије, односно о њеној вредности у готовом (кешу).

226

Управо зато што је принцип корисности полазни (основни) принцип у оцењивању свих идеја, укључујући ту и религиозна веровања, прагматизам се често дефинше и као филозофско становиште према којем је истинито све оно што је корисно.

Најпознатији представници прагматизма су: Чарлс Сандерс Перс, Вилијем Џемс и Џон Дјуи.

Чарлс Сандерс Перс (18391914), северноамерички физичар, математичар и логичар, сматра се оснивачем прагматизма иако својој филозофији није дао име прагматизам.

Тврдио је да сазнајна делатност није одраз спољашњег објективног света, већ да је једино у функцији човековог опстанка. Она (сазнајна делатност) има биолошку функцију формирања навика ради човековог прилагођавања средини. Нешто је истинито само уколико нам омогућава да дођемо до циља, односно до остварења постављене сврхе, а садржај наших појмова исцрпљује се у њиховим практичним последицама.

Истинито је све оно што нас успешно води ка постављеном циљу, закључио је Перс.

Вилијем Џемс (18421890), из Њујорка, Персов савремник, психолог и филозоф, професор на Харварду, развио је и даље усавршио (према сопственом миљењу) Персове идеје, а свом учењу дао назив прагматизам. Најпре се бавио психологијом, а потом је проучавао и проблеме религије и морала. Филозофијом је почео да се бави тек у последњим годинама свога живота (своје животно дело, Прагматизам, ново име за неке старе начине мишљења, објавио је 1907. године). Аутор је и следећих дела:

Принципи психологије,

Воља за веровањем,

Есеји о радикалном емпиризму,

Разлике у религиозном искуству и друга.

Џемсу се одаје признање да је оснивач персоналистичке доктрине у прагматистичкој филозофији, према којој у основи истинитог сазнања лежи воља за веровањем и лични напор појединца да постигне и оствари то веровање.

227

Овакав екстремни персонализам несумњиво је последица дугогодишњег бављења психологијом која је (у суштини) усмерена ка индивидуи и њеним проблемима.

У конципирању свог прагматизма Џемс је пошао од Локовог схватања да је искуство први, једини и последњи извор свег сазнања, али и од Дарвиновог учења према којем је човекова свест једно од оруђа његовог активног прилагођавања животној средини. Само мишљење је, према Џемсовој интерпретацији, један телеолошки (сврховити) процес, усмерен ка реализацији примарних (биолошких) потреба човека. Зато је људску свест и одредио као инструменат мењања средине, а идеје као оруђа човековог организма у властитој борби за опстанак.

На тим претпоставкама Џемс је утврдио да је нешто истинито само зато што је корисно, а нешто је корисно само зато што је истинито. Тврдити да је нека идеја истинита није ништа друго него утврдити да је она донела више задовољства (користи) него зла (штете). Стога истина и није нешто коначно, већ представља процес у којем се проверава да ли (као таква) задовољава одговарајуће интересе и потребе. Као нешто што није нешто стално, непроменљиво, она важи за за извесну групу појава и за неко време. Онда када престане да служи животу и раду, одбацује се. Истина није над нама него у нама, она се не налази него се ствара по потреби. Она је оно у шта треба да верујемо, јер је то добро и корисно.

Ако постоји бесконачно много индивидуалних светова, онда не може постојати једна истина већ мноштво (или бесконачно) приватних истина (такав закључак произилази из укупног метафизичког плурализма В. Џемса). Зато је он, на крају, морао да дефинише истину као вољу за веровањем, а филозофију као наш лични начин на који себи представљамо и осећамо целокупни притисак свеколоког космоса.

Воља управља процесом избора, она ствара чињенице, ствара ред и поредак у иначе хаотичан свет дајући му тако основни смисао. Сваки човек, при том, изграђује сопствени поглед на свет и живот руководећи се личним интересима, укусом и темпераментом.

228

Ставовима да је истина само наш лични доживљај, проистекао из наше спремности да делујемо, односно да је свет у којем живимо плод наше личне иницијативе и делатности, Вилијем Џемс је завршио у водама једног екстремног метафизичког индетерминизма (волунтаризма), у чијој основи је воља за веровањем.

Џон Дјуи (18591952), северноамерички педагог, социолог, филозоф, професор Универзитета, један је од најистакнутијих представника прагматизма. Уклонио је неке значајне недостатке у Џемсовој варијанти и развио је своју варијанту праматизма, којој је дао име инструментализам.

Постао је водећи филозоф Америке и врло утицајан у свету. Препознатљив је по својој критици метафизке, емпиризма и инструменталистичком схватању мишљења.

Најпознатија Дјуиева дела су:

Како мислимо,

Демократија и васпитање,

Либерализам и друштвена акција,

Логика,

Слобода и култура,

Утицај Дарвина на филозофију и друга.

Тек са Дјием, због његовог настојања да прагатизам заснује на резултатима модерне науке, прагматизам је постао једна систематски изграђена филозофија која у себи садржи основне филозофске дисциплине: логику, методологију науке, етику и естетику. У тој филозофији постоје три области истраживања:

1. област логике (најужа област),

2. област која проучава законе уметности, морала, религије... 3. област (најшира) која проучава подручје социјалних питања.

Трећа област је, у ствари, подручје практичне примене филозофије која се бави организационим питањима човековог друштвеног живота. Сама филозофија је нешто више од научног истраживања чињеница приватног искуства, како је то тврдио Џемс. Она је, истовремено, и критика постојећег

229

искуства али и поступак дефиниисања нових вредности у настојањима да се пронађу нова хуманистичка решења за све цивилизацијске проблеме који оптерећују живот модерног човека. У том смислу, Дјуи је поново афирмисао основну крилатицу филозофије модерног доба знање је моћ, са основном амбицијом да свој прагматизам оштро супротстави чисто теоријској филозофији која нема интереса за своју практичну примену на подручјима од значаја за човекову егзистенцију.

Суштину бића није схватио у духу традиционалне филозофије, већ у складу са токовима савремене индустријализације као пластичну масу која се може обликовати на много начина, у зависности од људских жеља, амбиција и циљева. У стварности не постоји никакав априорни ред и поредак ствари. Ред уводи човек својим искуством и својом праксом, обликујући ту "пластичну масу" кроз процес реализације својих циљева и интереса.

И Дјуи је сматрао да истина није нека готова ствар или заувек затворена тврдња, него је она (истина) процес који (као и код Перса и Џемса) има улогу верификације. Истина је увек резултат операције истраживања, односно истинито сазнање може бити само оно истраживачко искуство које је простекло из планске и систематске употребе оруђа и инструмената за успешно рационално предвиђање будућности.

У стварности, тврдио је Дјуи, не постоји никакав објективни узрочнопоследични однос (каузалитет) између појава, већ само функционални, који је практично средство за регулацију употребе инструмената у процесима истраживања истине о свету. Зато и све истине које се добијају имају карактер релације, а свет знања је свет међуодноса који у њему владају. Свака истина, настала као плод прагматички инспирисаног истраживања стварности, увек је само вероватна јер у себи садржи једино мањи или већи коефицијент вероватноће.

Дјуи је оштро критиковао Џемсов индивидуализам, утврдивши да је реални субјекат друштвених односа друштвена личност, а не приватна персона, како је закључио Џемс. Са тих позиција, посебно тврдњом да је добро друштвена вредност, да је друштвено корисно и од значаја за читаву

230

заједницу (не само за приватно задовољство, као што је говорио Џемс), снажно је утицао на једно ново одређење државе: држава није збир појединаца и њихових група, него организација која штити општедруштвене интересе. То је систем институција преко којег се врши усмеравање друштвеног развоја, у целини и деловима. Да би те активности држава могла да реализује у пракси, мора се (претходно) изградити један потпуни филозофскосоцијални систем који ће представљати полазну основу за њено деловање.

Свој просветитељски оптимизам и некритичку веру у моћ науке да реши све људске проблеме, Дјуи није градио прихватајући тезу о постојању објективног света који, као структурисана целина, има своје властите законе, нити је прихватао могућност постојања објективне истине која је изван процеса реализације практичних интереса. Стога је, као и његови претходници, у потпуности минимизирао (до потпуног одбацивања) све вредности објективног теоријског разматрања.

Осврт

Потенцирајући становиште по којем је истина потпуно индивидуална и реална, а истинито све оно што је корисно, прагматизам је у потпуности одбацио могућност постојања објективне истине. Џемс је, на пример, тврдио да истина није својство ни чињенице ни појма, него збирно име за сва веровања која се у нашој пракси виде као корисна. И религиозни појмови, ако имају неку корист или практичан значај, могу се сматрати истинитим. У складу са таквим схватањем истине, пракса која је препуштена индивидуалној вољи (тачније самовољи), артикулисала је свој програм кроз поклич време је новац. Пошто нема јединствене (и једне) истине, онда је све допуштено. Све се може утврдити и урадити. Истина и правда су "превазиђени" појмови, а незнање постаје основна вредност. Мој (наш) интерес нема ограничења. Шта ће бити сутра, односно шта ће бити са другима и њиховим интересима, питања су која нису интересовала филозофе прагматизма.

6. Интуиционизам Анрија Бергсона

Анри Бергсон (18591941), професор из Париза и најзначајнији француски филозоф прве половине двадесетог века, књижевник и

231

нобеловац, снажније од других филозофа нагласио је ирационалне моменте који су карактеристични за ирациналну филозофију уопште, одлучно се супротстављајући не само рационалзиму, већ и (тада) доминирајућем позитивизму, утемељеном на значајним резултатима егзактне науке и технике.

Најзначајнија Бергсонова дела су:

Материја и меморија,

Духовна енергија,

Стваралачка еволуција,

Оглед о непосредним чињеницама свести,

Два извора морала и религије, идр.

Већ је наглашено да је његово доба карактерисао велики утицај науке и технике. Живот и животна пракса постали су најзначајнији предмет интересовања и научног проучавања. Бергсон је најпре био окупиран методама и резултатима природних наука, али је убрзо увидео недостатке емиријских метода и почео да трага за новим путевима истинитог сазнања. И према рационализму је, такође, заузео веома критичан став.

Иако је под непосредним утитцајем филозофије Артура Шопенхауера закључио да је воља услов одређења стварног (предметног) света, Бергсонова филозофија је, у целини гледано, потпуно оригинална.

Насупрот тада доминантном начину мишљења о улози науке (значајне су само оне научне чињенице које се могу практично проверити), он је јасно и одлучно захтевао метафизку која, према његовом мишљењу, представља једини прави начин филозофирања. Бергсон, при том, није одбацивао вредности научних достигнућа, али је сматрао да је врхунски циљ открити апсолутно, а то се може постићи једино филозофијом.

6.1. Разумом се не може сазнати суштина стварности

Према Бергсоновом мишљењу, разум служи само приликом проучавања просторних односа света мртвих ствари, односно практичним циљевима (стварању оруђа за рад, на пример). Рационална анализа је увек статична, апстрактна, остаје на површини и увек "кружи" око предмета

232

истраживања, уместо да "продре" у њега. Својим аналитичким поступцима разум, у ствари, искривљује непосредност живота, раздваја га у читав низ одвојених стања, описује га и преводи. Тако, на пример, разум простором мери и време, које је чисто трајање. Такво мерење, без обзира на практичну сврху, не одговара суштини времена. Време се, наиме, не може вратити (кретати се уназад), док је у простору могуће кретање у свим смеровима.

До филозофског погледа, дакле, не може се доспети једноставно, поступним упознавањем чињеница или простим сумирањем знања, већ то мора бити посебно и значајно откриће, а то је блесак евиденције. Филозофија, наиме, потпуно другачије приступа свету у односу на емпиријске науке (које испитују само спољашњи свет) и настоји да продре у дубину света, стално имајући у виду да је стварност жива и у непрекидном кретању.

Стога филозофија трага за апсолутним и настоји да открије битак у његовој стваралачкој целовитости. До таквог сазнања могуће је доспети само интуицијом, која једина пружа увид у трајање живота и његову суштину.

6.2 Интуиција претходи логичкм судовима

Предмет филозофије је, према Бергсоновој теорији, битак (биће) у својој стваралачкој целовитости, односно оно што је апсолутно и што се открива "блеском евииденције", тј интуицијом, а не аналитичким поступком. Интуиција је непосредни акт доживљаја и датости свести којим се сагледава суштина субјекта и свега што постоји. Претходи свим судовима и логичком мишљењу у поступку истинтог сазнавања света. Интуиција схвата оно конкретно, индивидуално, непоновљиво, непредвидљиво... Она је права метода филозофије јер непосредно продире у дубину и тако сазнаје апсолут.

Читаву стварност Бергсон је схватио помоћу категорије живота. Живот је по свом значају основни, а можда и једини проблем филозофије, која, бавећи се њиме (животом), почиње од душе, бави се свешћу и открива слободу. Живот је у непрекидном развоју и са све више нових облика. Настао је од првобитног животног замахаелана (елан витал).

233

И време је, као чисто трајање, стваралачко. Оно је садашњост у којој се осећају трагови прошлости (прошлост делује) и која тежи будућности. Интуцијом осећамо у себи стварање у том трајању (времену) и у томе се састоји наша слобода. Основа свести је памћење као утицај прошлости на садашњост, а сам мозак је оруђе духа којим он делује на материју. Сазнајни нструмент филозофије је, дакле, интуиција којом се, у синтетичком облику и у акту, открива стварање. Стварање је, у ствари, живот, унутрашњост, суштина свега што постоји, животни полет или елан који је покретач свег живота и еволуције и стваралачки фактор што води у будућност.

Све манифестације живота разни су покушаји животног елана, почев од биљног и животињског света, па до људског и самосвесног. У посебно значајне манифестације животног елана Бергсон убраја:

1. инстинкт, који делује непогрешиво али увек једнолично; препознаје околину по степенима симптатије и могуће користи;

2. разум, који изналази увек нове облике и тако служи реалној егзистенцији човека, али не може да открије суштину живота;

3. интуицију, која може да открије суштину стварног живота и да у трајању и постојању остварује најслободнијии облик живота.

Бергсон је својом филозофијом ивршио велики утицај на филозофију и науку, а својим сјаним стилом и на књижевност и духовну културу уопште. Посебно је значајна његова критика механицизма и биологизма у психологији. Указао је и на све слабости једностране примене рационализма и емпиризма, односно на чињеницу да се њиховим методолошким приступом не може доћи до разумевања органског (живог) бивствовања. Ипак, његов интуиционизам је у основи ирационалан, односно логички, практично и научно неодржив.

7.1 Феноменологија Едмунда Хусерла

Едмунд Хусерл (18591938), из Просиница у Немачкој, професор у Фрајбургу, главни је заступник антипсихологизма и оснивач феноменолошког покрета, једне од најзначајнијих и најутицајнијих филозофских оријентација двадесетог века. Професорску каријеру прекинуо је и напустио Немачку за време нацистичке владавине, јер је

234

постао "непожељан" због свог јеврејског порекла. Његову професорску катедру преузео је Мартин Хајдегер (уз помоћ нациста), један од најзначајнијих европских филозофа двадесетог века. Своју феноменолошку методу Хусерл је развио на прелазу из деветнаестог у двадесети век, у периоду потпуне доминације натурализма, историзма, психологизма, позитивизма и прагматизма.

Најзначајнија Хусерлова дела су:

Филозофија као строга наука,

Логичка истраживања"

Идеје чисте феноменологије и феноменолошке филозофи

је, идр.

7.1. Основне карактеристике феноменологије

Већ је Франц Брентано, Хусерлов учитељ, утврдио (супротно од Канта) да свест није апсолутна, него да је увек усмерена према предмету сазнања (интенционално је одређена). Истакао је задатак изграђивања филозофије као егзактне науке, идеју испитивања психичких аката и тезу о интенционалности свести, односно схватању сазнања као усмерености према објекту (у представи је нешто представљено, у суду је нешто потврђено или негирано, у љубави вољено, у мржњи мржено, у жељи жељено, итд.). Свест је, дакле, увек свест о нечему.

Хусерл је у својој феноменологији преузео Брентанов појам интенционалности, али је превладао његов писхолошки аспект. Зато је и пошао од критике психологизма и истицања идеје о чистој логици, као потпуно теоријској дисциплини, служећи се аргументима садржаним у Кантовој филозофији.

7.2. Критика психологизма

Ако би, тврдио је Хусерл, логички закони били психолошки, према којима се одвија реално мишљење људи, онда они:

не би били априорни, него искуствени,

235

не би могли претендовати на општост, нужност и непогрешивост, већ би изражавали само вероватноћу. Према томе, не би могли имати нити било које универзално значење.

Психологизам је, због тога, истовремено и скептички релативизам, или води таквом релативизму. Логика стога мора бити аутономна наука о идеалним значењима, односно логика је наука о мислима као идеалним предметима, а не наука о законима мишљења. Истовремено, закључио је Хусерл, треба правити разлику између акта суђења (као нечег психолошког што се одвија у одређеном времену и у глави одређеног појединца) и садржаја суђења (тј. онога што је дато том акту, али независно од самог акта).

7.3. Критика релативизма

Основни став старих скептика и релативиста гласи: истина не постоји. Хусерл је сматрао да овај став значи исто што и следећи: постоји истина да не постоји истина.

Ако, дакле, тврдимо да нема истинитог сазнања, онда самим тим признајемо да постоји бар неко истинито сазнање, односно тврдимо (дајемо бар једну истину, бар једно сазнање) да нема истинитог сазнања. Према томе, закључио је Хусерл, концепција старих скептика и релативиста у основи је погрешна.

7.4. Учење о интенционалности свести

Учењем о интенционалности свести (интенција, латински = смерање, управљеност на нешто, свестан доживљај нечега...) Хусерл је настојао да утврди разлику између знака, израза и значења (људски говор се састоји од израза који увек садрже неко извесно значење и односе се на неки предмет).

Идејом интенционалности истиче се да је свако људско сазнање усмерено ка објекту, као нешто што је неодвојиво од самог сазнања. Сазнање је увек сазнање о нечему, а предмет на који се сазнање односи назива се интенционалним предметом. Предмет сазнања је, међутим, увек независан од самог сазнања.

236

Узор за овако схваћену феноменолошку филозофију, Хусерл је потражио (и нашао) у математици, а математичка сазнања је користио као аргументацију за признавање оних сазнања која не зависе од искуства. Утврдио је да су логика и математика потпуно независне од искуства, односно да су оне априорне науке

7.5. Метода феноменолошке редукције

Основна метода којом се користила Хусерлова филозофија, која је, због тога што је и у самој свести тражила суштине названа и иманентистичком (иманентан, лат.= унутрашњи, битан, нераздвојно својствен...), названа је методом феноменолошке редукције. Примена ове методе сводила се на следеће: треба полазити од аката који се одвијају у чистој свести, са основним циљем да се сагледа суштина феномена које доживљавамо, али полазећи од тих самих феномена (феномен, грчки фаиноменон = појава; феноменологија = фаиноменон + логос (наука) = наука о појавама).

Зато се феноменологија и дефинише као наука о појавама која открива разлику између привида и истине. Да би се доспело до суштине феномена, неопходно је уздржавање од суђења о егзистенцији света и властитој егзистенцији, као и стављање у "заграде" сваке временске и просторне одређености.

Оно што преостаје (после такве "редукције") је чиста свест која се онда анализира у својим чистим актима сазнања. Сами акти сазнања лишени су чулности (искуства) и усмерени су ка чистим суштинама. Пошто су искуство и реално биће, оваквим "гледањем" суштине у потпуности искључени, јасно је да се суштина не може ни доказати нити дефинисати, него само довести до евиденције, односно може се констатовати да постоје извесне суштине на које се наше сазнање односи. Те суштине чине садржај нашег сазнања и налазе се у његовој основи, вечне су, непроменљиве и увек себи идентичне.

На основу овако примењене методе феноменолошке редукције, Хусерл је могао закључити да се истина састоји у потпуном подударању онога што се мисли са оним што је као такво дато, односно да је истина једна, вечна и надвременска. И из овако сажетог приказа Хусерлове

237

филозофије, јасно се може уочити сличност између његовог света суштина и Платоновог света идеја. Али, истовремено, док је Платонов свет идеја независан у свом постојању, Хусерлов свет суштина не постоји независно од свести, него се налази у њој.

Осврт

Из учења према којем је свет идеја схваћен као свет суштина без егзистенције, али и чињенице да ту егзистенцију суштине стичу само уколико постоји индивидуална егзистенција, дакле човек, произлазе различите дилеме које, најблаже речено, указују и на недовољну теоријску утемељеност Хусерлове филозофије.

Критикујући психологизам, на пример, Хусерл је дошао до идеје да логички закони важе независно од реалног мишљења (у главама појединаца), односно да се односе на идеалне садржаје, а не на реална збивања која се догађају у времену, као што је (иначе) случај са процесима мишљења (још су представници Мегарске и Стоичке школе истакли да логос мора одражавати подударност закона мишљења са законитостима света).

Потенцирајући став да се до истине може доћи само преко феномена, који су једино непосредно дати и не односе са на спољашњи свет, него само на појаве (феномене) света, Хусерл је сузио подручје интересовања филозофије која је увек имала амбицију да проучава тоталитет стварности.

Суштине се, према Хусерловом мишљењу, сазнају непосредним доживљавањем, сагледавањем, актом интуиције, а не као процес разумске делатности заснован на размишљању и закључивању.

И коначно, Хусерлове суштине (еидоси) нису схваћене као резултат искуства човечанства, непрекидног развијања и усавршавања процеса сазнања (што би било правилније), већ као вечно дате и због тога непроменљиве, и без икаквих веза са спољашњим светом. Хусерла, у ствари, уопште не интересује однос тих суштина према предметима стварности (однос појмова према предметима појма).

Гледано у целини, Хусерлова филозофија је утицала на многе савременике, а то чини и данас. Његова метода феноменолошке редукције

238

била је омиљена код мноштва филозофа различитих оријентација, посебно код представника филозофије егзистенције.

8. ФИЛОЗОФИЈА ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

Филозофија егзистенције јавља се у Европи после првог светског рата (тридесетих година), најпре у Немачкој, а затим и у другим земљама. Једна је од најпопуларнијих и најинтересантнијих оријентација у савременој филозофији. У Француској е, на пример, филозофија егзистенције после Другог светског рата постала модом и увелико надмашила своје изворне филозофске оквире.

Филозофија егзистенције је реакција на немачку класичну филозофију, позитивизам и његово наивно оптимистичко уверење да наука, технолошкии прогрес и стално техничко усавршавање могу довести до

239

процвата индустријског друштва, с једне стране, али и на ужасне последице које су за собом оставила два светска рата, с друге стране.

Човек је поново враћен у средиште филозофског интересовања, а полазна претпоставка била је појединачна егзистенција и појединачно искуство. Уместо позитивистичког става о примату чињенице, истакнут је став о примату могућности, односно потенцирана је неигурност човека као битна компонента могућности. Ратови, са свом својом деструкцојом, показали су да је егзистенција човека једно стање несигурности, опасности, сумње, стрепње и страха.

Човек је странац у свету који је сам изградио, он је као слепи путник бачен у тај свет, напуштен, усамљен, уплашен и упућен на себе самога. И термини које је филозофија користила за описивање егзистенцијалних ситуација (страх, стрепња, грех, очајање, проклетство, патње, смрт, досада, баченост...), у складу су са тако схваћеним положајем човека.

8.1. Представници филозофије егзистенције и њихове заједничке карактеристике

Претечама филозофије егистенције (јер су нагласили везу филозофије са егзистенцијом појединачног човека) најчешће се означавају Фридрих Ниче и Серен Кјеркегор (у филозофији) и Ф.М. Достојевски, који је у својим књижевним делима, на изванредан уметнички начин, описао сву несигурност људске егзистенције, посебно у ситуациајма када се мора извршити избор и донети одлука.

Најпознатији представници филозофије егзистенције, поред Кјеркегора који се, иако је живео у деветнаестом веку, с пуно основа увек уврштава између њих (сви они се, наиме, позивају на његово учење и полазе од његових идеја), су: Карл Јасперс, Жан Пол Сартр и Мартин Хајдегер. Заједничка карактеристика свих филозофа егзистенције је да су дали примат егзистенције над есенцијом (латински ессе=бити, битно, суштинско за разлику од небитног и случајног) и, по правилу, оштро су критковали филозофију есенције, почев од Платона па до Хегела, према којој постоји најпре есенција, па тек онда, њеним испољавањем, настаје егзистенција. За Платона, на пример, свету чулних, појединачних и пролазних ствари, претходи ванвремени свет идеја. За Хегела је то апсолутна идеја из које је изведено све што постоји, а за све монотеистичке религије човек је "слика и прилика" бога као свога творца итд.

Представници филозофије егзистенције оштро су критиковали таква учења, укључујући ту и субјективистички карактер модерне Декартове метафизике, засноване на субјекту (Ја) који мисли. Утврдили су да је Декартовим ставом "мислим, дакле, јесам" изокренута реална (истинита) основа и да тај став зато треба преформулисати у став јесам, дакле, мислим који ће онда изражавати право стање ствари.

240

Постојање егзистенције (јесам), на тај начин постаје основа за оно суштинско, есенцију (мислим), односно превазилази се стање у којем је због знања било заборављено егзистрање и утврђује схватање према којем егзистенција увек претоходи есенцији.

Човек, као појединац, најпре постоји па тек онда одређује да буде овакав или онакав, упоредо са својим развојем и освешћењем о себи.

Поред истицања примата егзистенције над есенцијом, сви представници филозофије егзистенције потенцирају примат индивидуалне егзистенције, сви заступају индетерминизам у схватању људске воље и, као основну идеју, имају идеју индивидума.

8.2. Серен Кјеркегор (18131855)

Дански филозоф ("дански Сократ"), развио је своју филозофију у оштром противставу према Хегеловој рационалистичкој филозофији. Богат и без финансијских проблема, могао је да се потпуно посвети филозофском раду коме је све подредио. Био је заљубљен у Регину Олсен, али је због свог тумачења филозофског ангажмана прекинуо њихову везу са образложењем да жена не може бити срећна уз филозофа немирног духа. Тај раскид је трајно обележио његов живот и један је од узрока дубоког песимизма који прожима његову филозофију. Узор му је био Сократ, што се види и из наслова његове докторске дисертације: "О појму ироније, са сталним освртом на Сократа".

Најпознатија Кјеркегорова дела су: Илиили, Дневник, Појам страха, Стадијуми на путу живота и друга.Умро је веома млад, а на надгробном споменику који је сам

наручио, писало је:био је индивидуа. Тај натпис је, на неки начин, и основни мото његове филозофије.

Људска егзистенција, тврдио је Кјеркегор, карактерише се увек и пре свега својом особеношћу. Сваки човек егзистира на свој сопствени и посебан начин и то у посебним тренуцима и ситуацијама.

Сазнање гледа уназад, а ми живимо унапред. Прошлост зато не може поучити садашњост, а будућност је несигурна и нејасна. И сваки тренутак је нов и ставља нас пред нов и неизвестан избор. Егзистенција зато није континуитет, већ дисконтинуитет. Она је читав низ тренутака и скокова, избора и одлука, улазака у неизвесност. Стога је људско постојање увек испуњено стрепњом.

Уз стрепњу увек иде и страх, али између њих постоје и разлике.Кјеркегор је сматрао да је страх осећање које је везано за поједине

и конкретне чулнореалне доживљаје, док је стрепња свеобухватна, темељна и код човека увек присутна субјективна одлика. Она (стрепња) наш је фундаментални модус егзистирања, а своје постојање црпи из

241

чињенице да је човек слободно и духовно биће. И у доживљају највеће радости присутна је стрепња, закључио је Кјеркегор.

Уз стрепњу, као увек присутну субјективну одлику, човеку је неизбежан и грех, који свој извор има управо у стрепњи и слободи. Заједно са њима иде и очајање које не престаје ни са смрћу, јер дух је бесмртан, односно безнадежност је одсуство наде, наде у смрт.

Страх, стрепња, грех и очајање, дакле, основна су обележја човекове егзистенције према Кјеркегоровом учењу. Њихово превазилажење могуће је само кроз њихово доживљавање, и то тако дубоко и толико интезивно да ће у нама створити потребу за Богом Христом као избавитељем. Аврамова моћ долази управо из његове немоћи. Он верује свом богу до апсурда.

Из претходних ставова може се закључити да Кјеркегорово схватање појма егзистенције има религиозно утемељење. Он сам био је веома религиозан и егзистенцију уопште, схватао је као духовну егзистенцију, као лични однос човека према богу.

Друга значајна карактеристика Кјеркегорове филозофије егзистенције јесте изразити песимизам који своје корене има у његовом приватном животу али и у општем стању друштва у коме је живео (доба социјалних револуција, оштро раслојавање друштва на класе, изневерене наде француске револуције итд).

8.3. Карл Јасперс (18831969)

Немачки филозоф, професор у Хајделбергу и Базелу, један је од водећих представника филозофије егзистенције. Своју филозофију изградио је унутар Кантовог и Кјеркегоровог мисаоног оквира, тако да је присутно и Кантово поуздање у могућности научног сазнања, али и Кјеркегоров егзистенцијализамм, као нека врста допуне.

Оштро се супротстављао нацизму и свим облицима тоталитаризма који су доводили (и доводе) до деперсонализације људске личности.

Најзначајнија Јасперсова дела су: Ум и егзистенција, О истини, О извору и циљу историје, Филозофска вера и друга.Јаперс је правио разлику између филозофије и науке, али је

истовремено утврдио да оне не могу једна без друге. У својој филозофији, најпре је пошао од свемоћи научног сазнања, да би га на крају довео у сумњу и истакао да је научно сазнање недовршено и ограничено. Та свест о границама науке настаје и постоји једино у филозофији. У посебним наукама никада не бисмо могли доћи до сазнања о циљевима и смислу нашег живота, закључио је Јасперс.

242

Стога је истакао да је основни задатак филозофије везан за питања о смислу целине стварности (тоталитета). Смисао целине није могуће открити проучавањем предметног, емпиријског света јер смисао одређује и ствара појединац (егзистенција) у својим настојањима да себе оствари као аутентичну личност. Егзистенција, наиме, као аутентична личност, не изграђује и схвата смисао целине у облику појмова, већ помоћу интуитивног унутрашњег доживљаја.

Филозофија се, дакле, тиче човека као човека, а њен задатак је да у стварности открије посебно значајне компоненте егзистенције. У Јасперсовој филозофији, под појмом егзистенција, означава се стварност у смислу који је стварности одредио Кјеркегор: све што је суштински стварно за мене, стварно је само по томе што сам ја, ја сам.

Основне компоненте егзистеције, према Јасперсовој филозофији су: комуникација, слобода и граничне ситуације.

Комуникација означава апсолутну отвореност према егзистенцији, непосредност и љубав.

Слобода је слобода воље којом егзистеција саму себе хоће. Човек је егзистенција слободе. У сваком тренутку егзистенција бира себе, у исти мах бирајући тако комуникативно и другога. Могућност избора, међутим, увек подразумева одговорност егзистенције, јер се избором једнога одбацује друго, односно постоји могућност да буде оно што није и да не буде оно што јесте. Отуда сама слобода увек води кривици.

Граничне ситуације су критичне и безизлазне ситуације у људском деловању. Такве ситуације су, на пример, смрт, патња и борба. У граничним ситуацијама, у потресености и несигурности егзистенцијалних ситуација, борбе, патње, подређености случајностима и општој непоузданости света, сваки човек почиње да наслућује трансценденцију.

И управо у контакту са трансценденцијом, свеобухватним, једним богом, налази се решење и спас за човека.

На овакав начин Јасперс ( као и Кјеркегор) није нашао решења која би човека могла ослободити од страха, патње, отуђења, немоћи и бесмисла живота.

8.4. Жан Пол Сартр (18951980)

Француски филозоф, књижевник и јавни радник, учесник је покрета отпора у другом светском рату и првак француске левице, нобеловац који је одбио да прими награду. Определивши се за филозофију егзистенције, разобличио је у својим литерарним и филозофским делима сву ружноћу, бесмисао и дехуманизованост савременог индустријског и постиндустријског потрошачког друштва.

Своје идеје саопштавао је кроз књижевна дела (романе и драме), филозофске расправе, политичкополемичке чланке и јавна иступања. Узоре је тражио у Кјеркегоровом, Хусерловом, Хајдегеровом, Хегеловом и Марсковом делу.

243

Дела филозофског карактера: Имагинарно, Биће и ништавило, Егзистенцијализам је хуманизам, Критика дијалектичког ума.Романи: Мучнина, Путеви слободе.Драме: Прљаве руке, Несахрањени мртваци, Блудница достојна поштовања, Иза затворених врата, Ђаво и господ Бог, Муве и друге.

8.4.1. Одређење филозофије

Својим ставом да је филозофија жива и да представља општи израз кретања друштва свога времена, односно да је она средство помоћу којег нека класа у успону стиче свест о самој себи, Сартр је суштински ограничио филозофију и свео је на ниво идеологије.

8.4.2. Онтолошко учење

У заснивању онтологије Сартр је, у свом најважнијем филозофском делу Биће и Ништавило, пошао од разликовања два модуса битка (бића): битка по себи и битка за себе.

Битак по себи је свет пуног, свет ствари, објеката, оно што је увек масивно, готово и постојеће. Он није ни могућност ни немогућност. Битак по себи просто јесте, сада, просторно, идентичан је са собом и нема двојства у себи.

Битак за себе је свест, егзистенција човека. Супоротставља се битку по себи и поништава га. Није идентичан себи, него је у себи раздвојен и нестабилан, а као свест увек представља неки недостатак.

Поред битка постоји и небитак (небиће). Он се никако не може одредити као ништа. Наротив, небитак јесте и јавља се у људском ишчекивању, у нашим доживљајима тескобе, стрепње, жеље, патње и очајања.

Људска реалност се од самог почетка карактерише оскудицом. Она је у суштини патња, а свест је по својој природи несрећна свест и нема могућности да превазиђе стање своје несреће.

244

Човек јесте оно што још није, и није више оно што јесте. Одређен је временом, из будућности, пукотина је у масивном битку по себи. Пошто је временски одређен, онда је човек биће код кога егзистенција (јесам) претходи есенцији (мислим). Зато је одговоран, а у тескоби која је начин постојања слободе, долази и до свести о својој слободи. У том процесу освешћења човек се одлучује и на чин (деловање). Међутим, немоћан је, бачен је у свет и у њему се сналази као у кавезу без решетака. Све је случајно. Случајност је апсолутна, а постојати значи просто бити ту. Читава људска стварност је узалудно мучење у настојању да се постане бог. Стога је и људски живот сталан неуспех и бесмислена мука.

Схватање о апусрдности људске егзистенције, Сартр је саопштио 1938. године, у свом роману Гађење, кроз размишљање главног јунака романа, Рокантена, који одбацује све теорије о есенцијалности света и живота. Рокантен је закључио и следеће:

стара рационалистичка филозофија се показује немоћном зато што је свет бесмислен, а живот апсурдан;

не постоји никакво нужно биће, никакво суштаство, разлог или оправдање живота;

свет је једно велико бесмислено биће, случајно, безразложно, непотребно;

што год постоји рађа се без разлога, продужује се због слабости и умире од случаја.

У драми Иза затворених врата (1948. године), Сартр је писао о паклу који је, у ствари, једна обична хотелска соба и у којем нема физичког мучења. У собу (пакао) доспевају (после смрти) један мушкарац и две жене, носећи са собом ужасне тајне за које нико други није знао.

Новинар Гарсен је изгубио веру у себе и постао кукавица и дезертер, иако се тридесет година успешно крио иза маске јаког, поштеног и храброг човека.

Лезбијка Инес, мушкобањаста поштанска чиновница, чудесно зла и очаравајуће одвратна, прогоњена страшћу и болесном љубављу, отеала је у смрт свога рођака, одузела му жену и довела је до лудила.

Сиромашна девојка Естела, удата за старог богаташа, заљубила се у младића, а ванбрачно дете које је са њим добила, бацила је у језеро.

Када су грехови свакога од њих постали видљиви за оно друго двоје, у обично хотелској соби настао је пакао у правом смислу. Становници пакла (хотелске собе) осуђени су да заувек остану заједно. Пошто нико ништа не може да сакрије, онда соба постаје душевно мучилиште затвореног типа.

Основна Сартова идеја у овој драми јесте да људи сами стварају свој пакао и да нема страшнијих мука за човека од оних које му наносе његови најближи.

8.4.3. Сартрово схватање слободе

245

Пошто је и другим Сартровим делима превладавао суморни тон (то се види и у насловима), јавили су се критичари који су у његовој филозофији и њеном потенцирању "људскух гадости", видели позив на потпуну људску неактивност. Зар је могуће да је читава људска стварност, у ствари, само узалудно мучење у настојању да се постане бог?

Сартр је, одбацјући такве примедбе, тврдио да је филозофија егзистенције оптимистичка филозофија и да баш тим и таквим застрашивањем она присиљава човека на активности и оставља му могућност избора. Како егзистенција код човека увек претходи есенцији, онда његова судбина зависи од њега самога, односно он је оно што од себе ствара, укупност свих својих активности. То је, уједно, и извор свих тегоба које прате човекову егзистенцију и чине је неподношљивом.

Посебан проблем и отежавајућу околност за човека, Сартр је видео у чињеници да бог не постоји и да нема детерминизма, односно општих шема и принципа који би управљали човековом егзистенцијом. Зато је човек бачен у свет и осуђен да буде слободан. Као апсолутно слободно биће он не може неизабрати, тј. није слободан да престане бити слободан. Човек мора бирати јер и неизабрати је, такође, неки избор, нека форма ангажовања. Зато је човек осуђен на слободу, а једино ограничење слободе је слобода, односно постојање других људи и њиховох избора. Поштовање слободе других људи, међутим, није могуће, јер тај други онда угрожава моју слободу и егзистенцију. И љубав је тежња да се ограничи и присвоји слобода другог бића.

Одређујући слободу као структуру егзистенције, Сартр је нужно морао да изведе закључак како сам човек (онако како то чини прави уметник) изналази и успоставља свој вредносни систем. Он је сам свој законодавац и непоштено је измишљати неки детерминизам и оправдавати се неповољним приликама. То чине само кукавице који су управо својим делима од себе направили кукавицу.

Увек за кукавицу постоји могућност да више не буде кукавица, а за хероја да престане бити херојем, закључио је Сартр.

8.4.4. Сартр и марксизам

Сартр је неколико пута мењао свој однос према марксистичкој филозофији. У првој фази свог мисаоног развоја, са позиција егзистенцијализма, бавио се само изолованим појединцем, у потпуности одбацујући марксизам. У другој фази, у делу Критика дијалектичког ума из 1960. године, определио се за класну борбу и одлучно прихватио марксизам, "ненадмашну филозофију наше епохе". Снага марксизма садржала се у његовом покушају да радикално расветли историјски процес у свом тоталитету.

У последњој фази свога стваралаштва, Сатр је поново заузео критички став према марксизму. Прихватио је историјски материјализам, а одбацио марксистичку теорију сазнања јер је постала слепа за проблеме,

246

изгубила своју хуманистичку димензију и заборавила на човека. Зато је треба допунити егзистенцијализмом који (једини) стално има у виду стварност човека и све проблеме који у њој постоје.

8.5. Мартин Хајдегер (18891976)

Најзначајнији је представник филозофије егзистенције и један од најутицајнијих мислилаца Запада. Стварао је под утицајем Дилтаја, Хусерла (чију фенеоменологију је применио на проучавање егзистенције) и Кјеркегора, а у последњем периоду свога живота интересовао се и за предсократовце, Ничеа и Маркса.

Изградио је веома сложен систем појмова и специфичну терминологију, са основном амбицијом да се у филозофији избегну сви могући неспоразуми услед непрецизне употребе и тумачења термина (битиусвету, брига, битикасмрти, временитосттемпоралност, баченост у свет, битиса другим итд., само су неки од његових егзистенцијала). Њима је, истовремено, настојао да изрази својеврсност и структуру људске егзистенције, односно њен положај и стање у свету.

Најзначајнија Хајдегерова дела су: Биће и време, Кант и проблем метафизике, Шта је метафизика, Хелдерлин и суштина поезије,Увод у метафизику и друга.

8.5.1. Хајдегерова фундаментална онтологија

Филозофија је још од давнина па до данас настојала да одговори на питања о смислу битка (бића). Догодило се, међутим, да је у развоју саврмене метафизике управо сам битак пао у заборав. Зато је Хајдегер изстакао императивни захтев: треба поново пробудити интересовање за битак. У нашем времену отуђени су и човек и битак. Зато је питање о битку уједно и питање судбине Запада. У питању је смисао битка и истина битка, дакле, битак сам.

Хајдегерово животно дело (Биће и време) бави се на конкретан начин питањем о битку, са циљем да интерпретира време као могући хоризонт за свако разумевање битка.

Питање о битку, наиме, није само просто питање међу многим другим питањима, већ је то посебно питање код кога се на самом почетку сусрећемо са многим потешкоћама.

Постоје, додуше, многа бића и различити начини бивствовања. Али само једно биће бивствује тако да се непрестано пита о битку и смислу битка (бића). То биће је човек сам, а његова суштинска одлика јесте разумевање битка (бића) и себе. Стена, на пример, јесте, али не

247

егзистира. И стабло, такође, јесте, али не егзистира. И лав јесте, али не егзистира...

Стога Хајдегер и одређује егзистенцију као бивствовање према којем се човек, као тубиће, увек односи. на овај или онај начин (термином тубитак тубиће, Хајдегер је одредио начин бивствовања човека, а користио га је из етимолошких разлога да објасни како је човек овде, ту, на земљи, не тамо, горе, на небу...).

Суштинско одређење човека (тубића) јесте да увек бивствује у свету, на практичан начин (у смислу свога ангажовања). Егзистенција је, истовремено, и тарансценденција, отвореност, излажење из себе, отвореност према свету, одношење са другима, бивствовање са другима... Човек је једино биће које има свој свет као што пуж има своју кућицу. Он није издвојени субјект без света који накнадно ступа у везу са њим, како то објашњава метафизика. Свет је неодвојив од човека. Нема изолованог Ја, нема Робинзона на пустом острву, човек је друштвено биће.

8.5.2. Два облика егзистенције

Према Хајдегеровој филозофији, човек може да живи аутентично и неаутентично.

Ка аутентичној егзистенцији нас води стрепња, као уздрхталост пред ништа, а не страх пред неком одређеном опасношћу. Из дремежа свакодневнице и заборава умирања буди нас савест као зов бриге, а кривица се јавља као пропуштање могућности аутентичног живота и упућује нас на одлучност ка њеном постизању. Глас савести зове човека себи самом, зове га да буде властит, да живи за смрт, али не да је оствари, него да схвати основне димензије егзистенције.

Неаутентичан начин човековог егзистирања просечан је, безличан живот свакодневнице у коме се понашамо онако како се то од нас очекује. У таквој егзистенцији човек губи своју властиту индивидуалност што се огледа у интересовању усмереном ка пуком новом, површинском, а не према суштини ствари. Не полази од себе самога већ имитира, поводи се за оним "како се ради", "како се говори". Језик, који је у функцији отривања битка, у неаутентичној егзистенцији прераста у празно брбљање.

8.5.3. Елементи егзистенцијалне структуре

Хајдегер је бивство човека као тубивства разумео као бригу која није неко психолошко стање човека, него његова онтолошкоегзистенцијална структура. Не ствара (не поседује) човек бригу, као што се најчешће мисли. Брига, у ствари, поседује човека као свог изасланика.

248

Власник неке фабрике, на пример, није човек пун брига. Фабрика је егзистенцијална структура, испољена у облику једне велике бриге која власника фабрике поседује као свог носиоца, жртву и пуког извршиоца.

Моменти ове егзистенцијалне структуре су егзистенцијалитет, фактицитет и пропадање, што Хајдегер, као јединствени феномен, изражава на следећи начин: битивећиспредсебеу (свету) као битакпри (унутарсветски сусретајућим бићима).

Објашњавање ове шеме захтевало би много простора, уз реалну опасност да се ипак не препозна суштинска ауторова идеја. Ипак, може се утврдити да "испред себе" означава егзистенцијалитет, који се код човека испољава као превазилажење постојећег; "већбитиу" представља фактицитет, баченост у свет. Свако од нас је својим рођењем, мимо своје воље, бачен у један готов и уређени свет; "битакпри" се односи на уобичајено комуницирање човека са унутарсветским бићима.

Касније је Хајдегер истакао и време као хоризонт за разумевање битка. Оно је, као збивање, смисао битка, а сам битак је временит.

Три су битна одређења времена: прошлост, садашњост и будућност.Ова одређења (димензије) имају смисла тек у одговарајућем

међусобном односу једна тек иза оног другог.Будућност је она димензија која даје праву димензију и прошлости

и садашњости, тј. она је темељно време. Тубитак, наиме, има димензију коначности, односно његово суштинско онтолошко одредиште јесте да је он биће какрају, касмрти.

Истицањем свести о коначности егзистенције као нужном предуслову аутентичне егзистенције, Хајдегер је само наставио и потврдио Ничеов став: "Бог је мртав учим вас натчовеку". Ако човек жели да живи овоземаљски (ограничени) живот, бог заиста мора да умре. Било каква прича о вечности фатална је за све могуће варијанте истинског људског живота. Човек који верује у тај други (вечни) живот, допушта да му живот неконтролисано тече, клизи кроз прсте, као песак детету у игри. Зато се треба уозбиљити, захтева Хајдегер. Бољег лека за "озбиљност" нема од ужасавајуће тврдње да је суштинска карактеристика људског бића да је оно бићекакрају, бићекасмрти.

Свест о коначности живота једино може да натера сваког човека понаособ да се забрине за своју егзистенцију, изађе из пасивности, бесмисла и одлучно преузме преостало време којим располаже у своје руке и учини га аутентичном егзистенцијом.

Човек, дакле, мора да живи сада и ту и не сме да очекује царство небеско које му нуди релихија, закључио је Хајдегер.

8.5.4. Техника и уметност

249

Одређујући основне карактеристике савремене историје, Хајдегер је суморно, у складу са основним тоновима који преовладавају у филозофији егзистенције, закључио (поред осталог) да наше доба карактерише и изразита поларизација технике и уметности.

Техника и на њој утемељена достигнућа учинили су човека пуким оруђем, бићем рада, неспособним да се уздигне изнад ропског положаја у који га је гурнуло савремено индустријско и постиндустријско друштво. Свет апарата и уређаја, који би требао да служи човеку, претворио се у његовог господара.

Уметност, с друге стране, има племениту улогу. Она је у функцији стварања истине о битку.

8.6. Осврт на филозофију егзистенције

Хајдегерова концепција филозофије егзистенције, иако веома значајна, у основи је једнострана и у великој мери нихилистичка. Сав живот она види само у форми живљења касмрти, односно као припремање за смрт, баченост у свет, безавичајност...

Слична констатација може се изрећи и за филозофију егзистенције у целини. У неким филозофским правцима (посебно у савременом марксизму), о филозофији егзистенције се говори као освешћењу човека савременог грађанског друштва о дехуманизацији тог друштва о свим врстама отуђења, посебно отуђењу човека од своје родне суштине, о немоћи, напуштености, изгубљености, бесмислу егзистенције... Укратко, то је филозофија кризе грађанског света који се неминовно креће касвомекрају.

Представници неких других праваца, међутим, сматрају да филозофија егзистенције није ни филозофија кризе ни криза филозофије, него да се ради о кризи филозофије романтике која је у човеку видела огледање и остварење идеје бесконачног, апсолута самог. У филозофији егзистенције човек је (коначно) постао свестан те илузије. Зато је, потпуно свестан коначности своје природе, одлучно кренуо у процес схватања и одређивања како себе, тако и других и света у целини.

Уопштено гледано, може се закључити да је филозофија егзистенције учинила значајан искорак у дефинисању суштинских питања човекове егзистенције, отварајући многа значајна питања и нудећи своје одговоре. У томе није била увек конзистентна.

Питање ко је старији, егзистенција или есенција, као и проблем њиховог односа, на пример, не може се схватити њиховим простим одвајањем, како су то чинили представници филозофије егзистенције, већ, напротив, кроз њихово дијалектичко јединство и борбу супротности.

Никако се не може прихватити ни став да људски живот није ништа друго него само припрема за смрт (живљење смрти). И поред свих ограничења, људски живот је, ипак, нешто много више од тога.

250

Потенцирајући став да је човек апсолутно слободан и да по питању слободе нема никаквих ограничења, филозофи егзистенције су заборавили и основну хуманистичку максиму да је свачија слобода ограничена слободом других људи, односно да је слобода сваког појединца услов слободе за све.

9. САВРЕМЕНИ МАРКСИЗАМ

Савремена филозофија, са атрибутом марсксистичка, само је заједничко име за читав низ праваца и концепција који су, у много чему, обележили развој филозофке мисли двадестог века. Различити аутори (углавном) се слажу да се у савременој марксистичкој филозофији може направити разлика имеђу три њена основна правца:

1. први правац чине све оне филозофске концепције које настављају методолошку проблематику установљену још у радовима Фридриха Енгелса. Назначајнији представници овог правца су Плеханов и Лењин, а његова суштинска карактеристика огледа се заобилажењу свих питања која се односе на проблематику човека.

Потешкоће су постале драматичне када се Енгелсова теорија почела догматски третирати. Врхунац те тенденције представља, свакако, Стаљинова концепција марксистичке филозофије који је, иако формално није изашао из оквира марксистичке филозофије, ту филозофију претворио у догму, у канон, са неколико елементарних поставки, неку врсту нове Библије, а себе одредио за њеног тумача, с једне стране, и савременог иквизитора (у пуном смислу значења те речи), с друге стране.

Иако се често истиче да је непознавање изворног Марксовог дела битан узрок његове вулгаризације, треба нагласити да је умешаност политике ипак била од пресудног значаја. Тамо где се у филозофију, науку и уметност умеша политика, нужна последица је не само њихова стагнација, већ и њихова дегенерација. Тотална деструкција људске личности најстрашнији је пратећи ефекат таквих процеса.

Пошто је стаљинистички интерпретирана марксистичка филозофија у потпуности занемарила човека и његову историјску улогу, у даљем развоју марсксистичке филозофије дошло је до критичке реакције и настојања да се поново афирмише Марсков оригинални приступ филозофским питањима;

2. други правац отпочео је Лукачевим делом Историја и класна свест из 1923. године, у којем је суштина човековог историјског постојања схваћена као пракса, а суштина човекових односа у класном друштву као опредмећење, односно постварење и отуђење.

251

Хоркхајмер, Адорно, Маркузе, Фром и други припадници Франкфуртског круга наставили су ту оријентацију, посебно афирмишући антрополошка питања. Развили су критичку теорију друштва, посебно потрошачког, и оштро се супротстављали прагматизму и логичком позитивизму. Ако се за једнострани (Стањинов) онтологизам могло рећи да је заборавио човека и историју, за антропологизам (једнострани) могло се констатовати да је заборавио природу;

3. трећи правац је и настао у покушајима да се те слабости превладају. Најважнији представници овог правца, Блох и Лефевр, определили су се за историјкоантрополошку проблематику, као примарну у нашем времену.

9.1. Ђерђ Лукач (18851971)

Мађарски филозоф, естетичар, академик и, уз Блоха, најзначајнији је савремени филозоф марксистичке оријентације. У младости се определио за идеје пролетаријата и сав свој живот посветио је тој борби. Учесник је мађарске револуције 1919. године и министар просвете у влади Беле Куна. После пропасти револуције, емигрирао је најпре на Запад, а онда у Совјетски Савез, где је живео све до 1945. године када се вратио у Мађарску и деловао као универзитетски професор. Због учешћа у бурним догађајима 1956. године пао је у немилост и правим чудом остао жив.

У свом мисаоном развоју био је најпре по утицајем Кантове филозофије и социологије Макса Вебера и Георга Зимела. Касније се знатно приближио Хегеловој филозофији.

Написао је више дела од којих су посебно значајна: Историја и класна свест, Млади Хегел, Посебно као централна категорија естетике, Проблеми реализма, Пролегомена за марксистичку естетику и друга.

9.1.1. Питања дијалектике

У свом животном делу, Историја и класна свест, Лукач се најпре бавио питањима марксистичке дијалектике и закључио да то разматрање треба отпочети са Хегеловом филозофијом, као извориштем Марксове филозофије. Признао је Енгелсу заслуге што је уобличио марксистичку дијалектику, али му је замерио што је ту методу проширио и на проучавање и сазнавање природе а занемарио суштинска одређења дијалектике: међусобно деловање субјекта и објекта, јединство теорије и праксе и сл. Зато је и одбацио дијалектику природе (занемарује проблеме човека), а оставио само дијалектику историје, или, како је сам рекао, конкретну дијалектику (касније је под притиском то своје схватање променио и истакао да је оно једнострано и преуско).

252

9.1.2. Човек у класном друштву

Други централни проблем Лукачеве филозофије јесте човек у класном друштву, посебно проблеми постварења и тоталитета човека.

Полазећи од Марксове теорије отуђења човека у капиталистичком друштву, он је развио своју историју "постварења човека у класном друштву и могућности револуције".

Постварење захвата све субјекте грађанског друштва, али се најжешће манифестује код радника. Радници су, због чињенице да располажу само радном снагом (својом једином робом која је од значаја за систем робне привреде), присилно уклопљени у такав систем на потпуно механички начин. Робна привреда се супротставља радницима као једна прорачуната и од њих потпуно независна стварност. Циљ те стварности је укључивање радне снаге у њене процесе и стално стварање и увећање профита. Врхунац постварења дешава се онда када се радник (али и човек уопште) поцепа на радну снагу и приватну личност, а онда се најпре претвара у робу, која својим трошењем у одређеним временским оквирима (радно време), обнавља овај дехуманизовани свет. У таквим односима не говори човек него мртве ствари (робе) чији је он произвођач. Кад роба почне да "говори" онда је са човеком готово и он тада опстаје само као роба на тржишту роба, радне снаге и услуга.

Субјективно постварење испољава се у неспособности човека грађанског потрошачког друштва да схвати овај свет као једну стварност која постоји независно од његове воље, равнодушна у односу на његове потребе и потпуно неутрална у односу на његов систем вредности.

У класном (капиталистичком, грађанском, потрошачком) друштву, човек је, дакле, због поделе рада и рационализације, нужно парцијализован и није у стању да се реализује као прави, свестрани, тотални човек. А управо је тоталитет суштинска карактеристика историјског процеса, прва категорија стварности, без чијег сагледавања није могуће пуно разумевање историјског процеса. Буржоаска свест је фетишизирана свест и није у стању да схвати ни тоталитет ни друштвеноисторијски процес, писао је Лукач.

Пролетаријат, међутим, као тоталитет у настајању, поседује класну свест која је тотална и зато једино он може бити субјект савремене историје. Измена класног друштва могућа је, према Лукачевом мишљењу, једино на основу чињенице да је у отуђености пролетаријата скривена класна свест као освешћење о том отуђењу .

Борба за бескласно друштво није само борба против буржоазије, већ је то уједно и борба пролетаријата са самим собом, нарочито са понижавајућим деловањем потрошачког друштва на властиту класну свест. Тек онда када (и ако) успе да савлада то разорно деловање, пролетаријат може да говори о својој победи и зачетку једног новог, хуманијег и бескласног друштва. Пут ка том циљу одвијаће се кроз постепено укидање

253

отуђења, укидање расцепа између субјекта и објекта, свести и друштвеног бића, нужности и слободе...

На крају тог пута човек престаје да буде ствар и постаје субјект догађања и једини творац људске историје. Кључну улога на том путу припада револуционарној и од фетишизма ослобођеној свести пролетаријата, која није пука рефелексија или контемплација, већ акција (дело) субјекта, односно човек коначно постаје циљ а не средство деловања.

Осврт

Иако Лукач (сасвим извесно) није познавао Марксове Економскофилозофске рукописе нити његове друге раније радове (нису били објављени), пошао је од готово истих претпоставки као и Маркс. Потенцирао је хуманистичку димензију марксизма, а сва решења тражио је у јединству човека и историје. Управо због таквог приступа био је и изложен жестоким критикама бирократског партијског апарата и у сталној опасности за свој живот. Зато Лукачеву филозофију не треба третирати само према њеном садржају, већ и у односу на услове у којима је стварао. У једном тренутку, не само да се одрекао неких својих ставова и пристао на значајну вулгаризацију свог филозофског опуса, већ је и славио Стаљина као једног од класика марксизма, естетичара и великог стручњака за језике. Тврдио је (1957. године) да се Стаљиновом диктату покорио јер је пружање отпора физички било немогуће, односно да би својим отпором, у времену пуне експанзије нацизма, само користио класном непријатељу социјализма.

9.2. Анри Лефевр (19051991)

Истакнути је француски филозоф, марксист, професор универзитета у Паризу и Стразбуру, директор Националног центра за Научна истраживања и један од првих и најистакнутијих критичара стаљинизма (нове схоластике) и догматског марксизма. Марксову филозофију интерпретирао је у духу савременог хуманизма, теорије отуђења и визије тоталног човека, афирмишући поново њену (изворну) дијалектику и теорију отуђења. Писао је о пракси, националном питању, одумирању државе у социјализму и другим темама. Због тога је трпео притиске службеног партијског апарата и, коначно, био исључен из КП Француске.

Аутор је великог броја научних радова, од којих су најважнији: Дијалектички материјализам, Егзистенцијализам, Критика свакодневног живота, С ону страну структурализма, Урбана револуција, Формална логика и дијалектичка логика, идр.

254

9.2.1 Човек и проблеми отуђења

Проблем отуђења један је од суштинских проблема савременог друштва и испољава се на свим подручјима људске егзистенције. Човек, појединац, не може да избегне отуђење тако што ће се изоловати од заједнице и понашати се као да је сам себи довољан. То је у ствари замка јер издвајањем се упада у многе противуречности и у још дубље отуђење. Лефевр је зато, прихватајући Аристотелово учење о човеку који је као политичко биће осуђен да живи у друштву, истакао да своју суштину човек може да развија једино у односу са заједницом, у свеукупности свих друштвених процеса који су његов прави и једини корен. Истовремено, закључио је Лефевр, појединац не сме да се изгуби тиме што ће се утопити у друшво. Друштво, наиме, није оно највише (највиша вредност), него је та вредност тотални човек.

9.2.2 Визија тоталног човека у Лефевровој филозофији

Тотални човек је слободан појединац у слободној заједници, писао је Лефевр. Он је граница у бесконачном, индивидуалност разливена у бесконачној различитости могућих индивидуалитета. Тотални човек је, истовремено, субјект акције и њен објект, али и њен производ. Самоуправљање (Лефевр је мислио на југословенски модел самоуправљања о коме је имао веома позитивно мишљење) је услов за такав слободан развој.

Развој друштва ка тоталном човеку и слободној заједници није загарантован и не постоји нека шема, неки ланац узрочнопоследичних веза који својом реализацијом обезбеђује остварење идеала тоталног човека.

Човечанству, наиме, увек изнова прети могућност потпуног хаоса, упозорио је Лефевр.

9.2.3. Схватање праксе

У догматском (вулгарном) марсизму анализиран је само један аспект праксе као производног рада (човековог деловањаутицаја на спољашњу природу), а затим се одмах прелазило на планирање производног рада и политичку праксу. Лефевр је сматрао да то није довољно јер је и однос међу људима и групама, исто тако, део праксе.

Пракса има више нивоа: културни, национални, морални, идеолошки, политички итд. Детаљна анализа коју је извршио, довела га је до открића о постојању:

1. тоталне револуционарне праксе (о којој, на пример, говоре Марксова дела);2. парцијалне револуционарне праксе (економски развој једне земље, раст производње и сл.);

255

3. сазнања као праксе (имајући своју основу у пракси и уједно праксу као инкарнацију сазнања);4. политичке праксе (део праксе који се не сме фетишизирати);5. репетитивне (понављајуће) праксе;6. инвентивне (креативне) праксе која произилази из репетитивне, а испољава се кроз материјализована дела и односе међу људима;7. специфичне праксе (испољава се у специфичним професијама и занатима).

9.2.4. Технократија је опозиција хуманизму

У својој дијалектици Лефевр је посебно потенцирао категорију негативитета, супротстављајући се, при том, не само догматском марксизму, већ и неким савременим филозофским правцима (егзистенцијализму и структурализму, на пример), због њиховог апстрактног приступа проблемима који оптерећују човека у савременом друштву.

Разматрајући све последице које са собом доноси нагли технички развој и масовна употреба савремених техничких средстава, Лефевр је изложио критици снажно изражене технократске тенденције, истичући да техника (и њена примена) сама по себи није опасна, бар не у оној мери како су то утврдили апсолутни противници било каквог техничког напретка. Техника може бити опасна само онда када постане сврха сама себи, а такви процеси, на жалост, постају значајно обележје савремених друштвених токова, закључио је он.

Технократизам је, са свим својим обележјима, постао модерни противник хуманистичкој визији схватања људске историје и један је од најснажнијих (и најчешћих) облика нове митологије.

9.2.5. Национално питање и интернацинализам

Лефевр је, несумњиво, као хуманиста и сведок свих страхота које су задесиле Европу двадесетог века због једностраног и апстрактног приступа националним и интернационалним питањима, имао моралну обавезу да (на научно утемељеним принципима) проговори и о тим питањима.

Одбацио је и национализам и апстрактни интернационализам. Нација не може бити циљ по себи. Она постоји (то је чињеница) као

нужан стадијум у извесним, али не и коначним условима. Национално осећање је, такође, чињеница чије значење треба увек и у потпуности проучавати да би се избегле све могуће једностраности и злоупотребе. На национално осећање може се деловати само онда када се о њему води рачуна у свој његовој специфичности. То деловање никако не сме бити засновано на неком догматском и апсолутном принципу, тако што ће се национална осећања увек и у потпуности прихватати или одбацивати. Само

256

онда када се сви услови од значаја за национално питање сагледају у целини, могуће је заузети одговарајући став.

Нема национализма по принципу, ни антинационализма по принципу. Нација је нужан стадијум у најмању руку у извесним условима, оствареним у Европи.

Франкфуртски круг

Тридесетих година двадесетог века, око "Института за социјална истраживања" и "Часописа за социјална истраживања", формирала се специфична филозофска школа, такозвани Франкфуртски круг, који је окупио готово све значајније филозофе у Немачкој тога доба. Сви они су (у већој или мањој мери) полазили са марксистичких позиција, али и уз значајно изражен критички однос према њима. На челу Франкфуртског круга био је Макс Хоркхајмер, а најпознатији представници су: Теодор Адорно, Херберт Маркузе, Ерих Фром и други.

После доласка нациста на власт, сви они су емигрирали, најпре у Швајцарску, затим у Француску и, коначно, у САД где је највећи број од њих и остао. Хоркхајер и Адорно су се после рата вратили у Немачку и поново покренули рад института и часописа за социјална истраживања.

9.3. Макс Хоркхајмер (18951973)

Немачки је филозоф, професор универзитета у Франкфурту до 1933. године када је емигрирао у САД, где је руководио Интернационалним иститутом за социјална истраживања. Универзитетску каријеру наставио је у Франкфурту, 1948. године, после повратка из емиграције. Аутор је више научних радова, од којих су најпознатији:

Материјализам и метафизика и Помрачење ума.Са Адорном је објавио дело Дијалектика просветитељства у

којем је просветитељство приказано као суштина западне цивилизације. Истовремено, међутим, због тога што мисао неумитно постаје робом, најавили су и саморазарање ума и просветитељства, односно кризу и враћање те (западне) цивилизације у митологију.

9.3.1. Судбина западне цивилизације

Уз најаву и анализу кризе савремене западне цивилизације и њеног поверења у ум, Хоркхајмер је поставио и питање судбине Запада. Утврдио је да је научни и технички прогрес праћен истовременим процесима дехуманизације. Чини се чак да, колико год техничко сазнање шири мисаоне и практичне људске видике, исто толико се умањује човекова

257

аутономија, његова способност да се супротстави нарастајућем (до џиновских размера) апарату масовне манипулације, његова машта, његов независни суд...

Испада да технички прогрес прети да поништи и сам циљ због кога је све створено идеју човека, закључио је Хоркхајмер. Да ли је то нужна фаза у општем успону друштва као целине и хоће ли одвести поновном победничком избијању неоварварства (које је тек поражено на бојном пољу), зависи, макар и делимично, од људске способности да тачно расутмачи дубоке промене до којих је дошло у јавном мњењу и људској природи.

Тежња да се сав живот подвргне рационализацији и планирању довела је до тога да живот сваког индивидума, укључујући ту и његове најскривеније жеље и подстицаје (који су се раније одређивали као приватно, лично, интимно подручје), мора узети у обзир све захтеве рационализације и планирања: самоодржање индивидума представља, у ствари, његово прилагођавање захтевима за одржавање система. Човек никада и никако не може избећи систем.

Зато је у делу Помрачење ума Хоркхајмер закључио да је пораст слободе довео до промена карактера слободе. У вожњи аутомобилом, на пример, ми морамо задовољити неизбројиве прописе, законе и упутства, тако да испада да они возе аутомобил, а не ми.

Наша спонтаност замењена је оквиром свести који нас присиљава да одбацимо сваку емоцију или идеју која би могла ослабити нашу опрезност према безличним захтевима који на нас наваљују.

9.3.2. Објективни и субјективни ум

У људској историји могуће је разликовати две концепције ума, објективну и субјективну.

Према објективној концепцији, ум је, истовремено, снага духа и суштинско својство објективног света, начело саме стварности (Платон, Аристотел, схоластичка и немачка класична филозофија). Свет је схваћен као хармонична целина чији је саставни део и човек. И истина је схваћена као целина (истинито је целина, тврдио је Хегел).

Према субјективној концепцији, ум је схваћен као субјективна способност духа, као спосбност израчунавања вероватноће и усклађивања правог средства са циљем. Ум је, дакле, заокупљен средствима и циљевима, прилагодљив је интересима и избору (ова концепција ума посебно је изражена код енглеских мислилаца после Џона Лока).

9.3.3. Критика позитивизма и прагматизма

Пошто је утврдио да у модерном (нашем) добу, као резултат дугог историјског процеса, превладава субјективни ум над објективним,

258

Хоркхајмер је извршио детаљну критичку анализу два доминантна филозофска правца модерног запада: позитивизам и прагматизам.

Просечном (модерном) интелектуалцу блиско је становиште позитивизма према коме треба застати код позитивних чињеница и њихових односа, односно њега не итересује оно зашто, него само оно како. Једини ауторитет за таквог интелектуалца је наука "схваћена као класификација чињеница и израчунавање вероватноће".

Такво схватање науке Хоркхајмер је критиковао и истакао да се наука, као и свака религија (вера) може (зло)употребити "у служби најсупротстављенијих друштвених снага", а да чисти сцијентизам није ништа мање ускогруд и опасан и од најмилитантнијих религија.

Прагматизам је пак афирмисао становиште према коме нека идеја није ништа друго до план или шема деловања, а истина је сведена на успешност, односно корисност неке идеје. Према Хоркхајмеровом мишљењу, прагматизам је копија модерног индустријализма којем је фабрика прототип људске егзистенције и који даје облик свим огранцима културе према производњи бескрајне траке или према рационализованој главној управи. Да би доказала своје право да буде схваћена, свака мисао мора имати свој алиби, мора поднети доказ о својој корисности ... Прича о дечаку који је гледао у небо и питао: "тата, шта месец треба да рекламира?" јесте алегорија о ономе што се десило између човека и природе у ери формализованог ума. На једној страни је природа лишена свих суштинских вредности или значења и сама по себи не значи ништа. На другој страни је човек коме су одузете све вредности осим оних које су у функцији пуког самоодржања. Зато и настоји да све што постоји, а у могућем је домету за њега, преобликује и претвори у средство за остварење тог циља. Свака реч или реченица која говори о односима који нису прагматични (не производе никакаву практичну корист) сумњива је и треба је елиминисати.

Све хуманистичке теорије које стављају у први план човека као целовиту личност којој је потребно много више од средстава за голо одржање, превазиђене су и треба их бацити на сметлиште историје. Када се од човека тражи да се диви некој ствари, да поштује осећања која (по правилу) немају рационалну компоненту, да уважава нечије ставове, воли особу ради ње саме... он, "савремени човек", у свему томе види сентименталност и у ужасном је страху да се неко са њим шали или му подваљује.

Превазилажење овако суморног стања у коме се нашао модерни човек ипак је могуће јер, према Хокхајмеровом мишљењу, нису сви људи исти, односно постоје (доминирају) два типа човека:

покорни тип који (на жалост) превладава, служи се имитацијом и од људског бића у правом смислу, све више се претвара у члана организације,

тип отпора који живи животом препуним сукоба и конфликата са организацијом. Иако усамљен, он није спреман да жртвује истину

259

постојећим стандардима које је дефинисала и устоличила нека имагинарна институција.

У складу са таквим схватањима, Хоркхајмер је одредио и задатке филозофије модерног доба. Пошао је од Кантове максиме: "једино је још критички пут слободан" и одбацио све крајности спекулативних конструкција али и теорије које су се сводиле на пуко описивање чињеница. Задатак филозофије је сложен. Она, као "коректив свести", треба да отвара и подупире узајамну критику субјективног и објективног ума припремајући тако на интелектуалном плану њихово измирење у стварности.

9.4. Теодор Адорно (19031969)

Немачки филозоф и социолог, један је од најутицајнихјих представника франкфуртског круга. И он је за време нацизма живео у емиграцији. У Немачку се вратио после другог светског рата и био професор филозофије и директор Института за социјална истраживања у Франкфурту.

Аутор је већег броја научних радова, од којих су најпознатији: Ка метакритици теорије сазнања, Филозофија нове музике, Увод у музикологију, Негативна дијалектика и други.У средишту његовог научног интересовања била су темељна и

актуелна идејна и социјална питања, посебно питања манифестације кризе западне цивилизације, кризе науке, све дубљег човековог отуђења, итд. Бавио се је и књижевношћу, естетеиком и (посебно) теоријом музике.

У многим ставовима подударао се са Хоркхајмеровим учењем. У делу Филозофија нове музике, утврдио је да нова музика одбацује привид хармоније овог света. Традиционална музика, која је подражавала такво стање хармоније, "производила" је за једно потпуно другачије искуство. Нова музика има у виду другачије искуство. Она публици делује страно, а својим неиздрживим дисонанцама плаши слушаоце, с једне стране, али говори и о њиховом личном стању, трагичној егзистенцији, друштвеном чудовишту и свој бесмислености света у којем живимо, с друге стране.

9.5. Херберт Маркузе (18981979)

Немачки је филозоф, социолог и истакнути представник франкфуртског круга. Поделио је судбину својих савременика и велики део живота провео у емиграцији (Швајцарска, Француска и САД). Био је дугодишњи професор филозофије политичких наука на Брендајз универзитету у Масачусетсу и Сан Дијегу у Калифорнији. Актуелизовао је утицај Хегелове филозофије на Марсков филозофски и научни развитак. Значајна је и његова интерпретација Фројдове психоанализе и покушај њеног повезивања са Марксовом филозофијом.

260

Критиком америчке стварности и потрошачког начина живота, пресудно је утицао на студентски покрет 1968. године (често се назива и његовим идеологом) који се, не ретко, означава као последња, али пропуштена прилика западне цивилизације.

Аутор је великог броја зачајних дела, од којих су напознатија: Ум и револуција,Ерос и цивилизација,Совјетски марксизам критичка анализа,Једнодимензионачни човек,Култура и друштво и друга.У свом теоријском приступу, Маркузе је пошао од Хегеловог,

Марксовог и Хајдегеровог филозофског опуса, као и дела осталих представника савременог марксизма. Оштро је критиковао савремено високоиндустријализовано друштво иако је оно, својом високом продуктивношћу и организацијом, способно да потпуније него било које претходно задовољи потребе човекапојединца.

У области духа, међутим, идеја водиља тог друштва крајње је једноставна: критички ум, који је (по правилу) "неподобан" јер је склон да протестује, критички разуме и вреднује истински смисао људске стварности (вишеслојне, вишесмерне и многозначне), треба (уз помоћ ауторитрне ритуализације) претворити и свести на "једнодимензионално мишљење" које, у ствари, тек онда представља тачан одраз (слику) владајуће "тоталитарне логике етаблираних чињеница". Када постане једнодимензионално, мишљење твораца политике и њихових духовних слугу у кругу потрошачког вискокоидрустријализованог друштва, претвара се (из интелигенције) у пуког снабдевача система информацијама за масовну јавну употребу.

Објашњавајући узроке који су довели до помрачења ума у данашњем (модерном) свету, Маркузе је пошао од открића да савремено друштво, утемељено на робној производњи (привреди), захваљујући њеним законитостима, није у стању да задовољи потребе које само ствара. Технички напредак, наиме, повећава раст друштвеног богатства у облику брутодруштвеног производа, што све заједно, тврдио је Маркузе, значи само повећано ропство.

Образлажући овакав закључак, Маркузе је утврдио постојање правих (истинских) и лажних људских потреба.

9.5.1. Праве и лажне људске потребе

Савремено друштво непрестано производи и увећава човекове потребе, настојећи да му их наметне ненасилним путем. Ненасилно наметање потреба (интелектуалних, моралних и материјалних) у функцији је одржавања постојећег стања. И не само то. То је и најефикаснији начин да се у корену сасеку сва настојања да се квалитативно превазиђе (промени) постојеће стање (поредак).

261

Наметнуте потребе лажне су потребе (мода, на пример). Оне мукотрпан, монотон и исцрпљујући рад чине нормалним, човеку примереним, озакоњују неправду, агресију, мизерију, највеће лажи претварају у истину, зло у добро итд.

Праве (аутентичне, истинске...) људске потребе увек су историјске потребе. Одређује их и креира сам индивидум, слободно и без притискака, посебно манипулативних.

У савременом, грађанскомкапиталистичком, потрошачком и постиндустријском друштву, уз доминацију лажних потреба, човек се осећа пријатно, сигуран је и живи лагодније него икада раније. И радник је интегрисан у систем (и као произвођач и као потрошач) и представља део процеса његове стабилизације. У развијеној индустријској цивилизацији превладава пријатна, уходана, разумна демократска неслобода. То је знак техничког прогреса, утврдио је Маркузе.

Истовремено, свима је непрестано пред очима слика много горих друштава од властитог "друштва изобиља". Зато сваки "просечан" припадник друштва изобиља размишља на сличан начин и тако испуњава сан савремених ловаца на људске душе: зар је важнија нека "апстрактна вредност" од чињенице да ја дневно трошим више него неки у свету за годину дана, поседујем ауто, кућу стан, сит сам, солидно обучен; мени је у овом друштву добро; нека само тако остане јер, у супротном, и ја могу бити у неком локалном рату, могу оболети од неке непознате болести које "тамо" тако често харају, може неком пасти на ум да отме моју кућу, мој ауто... Нека овде остане како јесте, а они, тамо, нека сами решавају своје проблеме и не мешају се у мој живот...

У савременом капиталистичком друштву зато и нема класичног антагонизма између буржоазије и пролетаријата. Напротив, уједињени су су у намери да очувају постојећи поредак. Супротности постоје само у форми расправљања о алтернативама унутар глобалног система.

9.5.2. За и против потребе за променом

Без обзира што је савим јасно да се у систему у којем расте друштвени стандард, било какви антагонизми могу сматрати чак и друштвено неподобним, Маркузе је закључио да је, упркос свему, квалитативна промена неопходна, како друштву у целини, тако и сваком његовом делу. Шта више, потреба за променом потребнија је него икада пре, јер:

савремено капиталистичко друштво карактерише тенденција тоталитаризма и уништавања природе и човекове слободе. Оно доминира над поједнцем више него икада у историји, а манипулишући људским потребама спречава сваки вид промена. Може ли друштво које није способно да заштити приватност индивидуе чак и унутар његових четри зида полагати право да уважава индивидум и да се може звати слободним друштвом?, запитао се Маркузе;

262

у њему влада и технолошки тоталитаризам. Све је подређено техници, а природа, која се третира искључиво као објекат, уништава се немилосрдно и претвара у пустош. Природни склад више није само нарушен, он је, у ствари, уништен. Уместо паркова граде се паркинзи, констатовао је Маркузе.

Стога за њега стварне дилеме и нема. Промене су императивно потребне. Оне су, у ствари, и претпоставка опстанка цивилизације која све више лута и полако улази у ћорсокак. На то нас сурово упозоравају глобални процеси у свету на крају двадесетог и почетку двадесет првог века.

9.5.3. Услови, носиоци и циљеви промена

Пошто је закључио да су промене друштва неопходне и да је њихов крајњи смисао реализација друштва истинске слободе, Маркузе је истакао питање скраћења радног времена, као предуслова друшвених промена и реализације идеје слободе. Дужина радног дана једна је од важнијих чињеница на којој се темељи целокупна репресија. Зато радно време мора бити скраћено, без обзира што ће то у неким земљама (посебно неразвијеним) довести до опадања животног стандарда. Треба, наиме, имати у виду да чак и повратак на нижи животни стандард није у супротности са напретком слободе. Кључни аргуменат аутора система да је раст животног стандарда услов слободе, лако може да склизне у оправдање репресије, потискивања и деструкције. Људска димензија живота може се изразити и другим вредностима: опште задовољење темељних људских потреба и слобода од кривице и страха, уз потребну приватност која слободи и независности мисли даје смисао аутентичне су људске вредности.

У поступку дефинисања снага друштвених промена Маркузе је, због чињенице да у савременом капиталистичком друштву нема пролетаријата у класичном смислу, закључио да снаге промена нису ограничене само на једну класу (како је то тврдио Маркс), него су то широки слојеви радног становништва, а често су им покретачи мале групе. Управо овај став га је инаугурисао у идеолога нове левице и студентског покрета шездесетих година двадесетог века. Он сам, одбијао је твдње да је напустио тезу о радничкој класи као носиоцу револуционарних друштвених промена и истакао како не мисли да студенти сами по себи чине револуционарну класу, односно да никад није тврдио како студенти данас замењују радничку класу као револуционарну снагу; то је, у ствари, глупост. Оно што студентски покрет данас представља није чак ни авангарда иза које марширају револуционарне масе, већ водећа мањина, борбена мањина која артикулише оно што је још неартикулисано и потиснуто код велике већине становништва, закључио је Маркузе.

Износећи своју визију новог и слободног друштва, Маркузе је упозорио на читав низ негативних искустава која су карактерисала

263

социјалистичка друштва двадесетог века. Посебно је истакао погубне последице њихове амбиције да за кратко време развију производне снаге на високи ниво и престигну капиталистичко друштво. У тој намери испољена је толика бруталност да је идеја која је освојила умове и срца најширих слојева становништва деветнаестог и почетка двадесетог века, на крају двадесетог века постала толико омрзнута да је сматрана највећим злом које се уопште може догодити.

Закључио је да подруштвљавање средстава за производњу, односно укидање приватне својине може представљати квалитативно нови почетак само ако слободни појединци, а не друштво постану господари подруштвљених средстава производње. У супротном, ако се друштво супротставља појединцу (као што је био случај у готово свим социјалистичким земљама), онда је то само нови и другачији облик поробљавања и деструкције личности зарад неке фиксиране (целине) општости.

Ново друштво, које ће заменити постојеће у којем је ум пометен и уплашен јер му је дозвољено једино да гледа "своја посла", свој допуштени делић целине коју никада неће схватити (сазнати), где се распродаја мудрости "на мало", а глупости "на велико" проглашава (и рекламира) као највећи домет човекове умности, мора бити такво да ће његов субјект бити "субјект једне нове сензибилности", који ће имати потребу за миром, тишином, за лепим и пријатним... Али не као за пролазним и краткотрајним задовољствима, већ као за квалитетима живота који су уграђени у друштво, односно постоје у њему као суштинска претпоставка свестране и слободне личности.

9.6. Ерих Фром (19001980)

Немачки је филозоф и социолог јеврејског порекла, представник франкфуртског круга и један од најистакнутијих савремених марксистичких мислилаца. Васпитаван је религиозној породици у којој су списи Старог Завета имали значајну улогу. Рано се је упознао са "егзистенцијалним проблемима" човека (проблем који га је нарочито заинтересовао из Библије био је проблем "непослушности" првог човека и његов изгон из Раја због те непослушности) и одушевио месијанском поруком о доласку времена "када ће сви људи бити браћа", односно "када ће доћи до универзалног мира и хармоније". Тај утопијски сан, посебно у односу на стварност у којој је Фром још као дете доживео све ужасе антисемитизма и друге манифестације антагонизама међу народима и појединцима, обележио је читав његов живот и целокупно стваралаштво. Посебно је био згрожен дубином мржње између народа, не разумевајући одушевљење за ратне победе и одбијајући да прихвати раширену идеологију да се мир само ратом може сачувати.

Питање које је определило његов животни пут, може се овако формулисати: како су могући такви односи међу људима у којима се

264

занемарују основне људске вредности, а величају норме засноване на антагонистичким вредностима? Управо тај први додир са болесним и дехуманизованим друштвом, нарочито када су на друштвеној сцени Немачке доминирали хистерични изливи нацизма и фашизма, одредио је животни пут Ериха Фрома као научника и филозофа.

Студирао је филозофију, психологију и социологију на универзитетима у Хајделбергу, Франкфурту и Минхену. Посебно се интересовао за психоанализу, а своје знање из те области допунио је студирањем на иституту за психоанализу Берлинског универзитета. У емиграцији је од 1933. године. Највећи део времена провео је у Америци, где је предавао на Колубија универзитету и Факултету за психоанализу у Њујорку. Касније се настанио у Мексику, где је обављао истраживања и праксу из психоанализе. Пред крај живота преселио се у Швајцарску, где је и умро, марта 1980. године.

Аутор је бројних радова, од којих су неки постали прави бестселери и привукли пажњу не само стручњака из области филозофије, социологије и психологије, него и најшире читалачке публике:

Бегство од слободе, Здраво друштво" Вештина волети, Анатомија људске деструктивности, Зен Будизам и психоанализа, Марксова концепција човека, и други.

9.6.2. Покушај синтезе марскизма и психоанализе

Имајући иза себе специфично животно искуство, Фром је изразио снажно осећање забринутости за проблеме појединца и друштва и покушао да пронађе одговоре на нека од фундаменталних питања која су произилазила из тих проблема. Како је и сам истицао, одговоре на већину значајних питања која су га окупирала, пронашао је у делима Карла Маркса и Сигмунда Фројда. Истовремено, подстакнут контрастом између ова два теоријска система, покушао је да разреши сукоб између њих. При томе је настојао да у остваривању могуће синтезе користи како теоријско размишљање, тако и емпиријско посматрање. С обзиром да је поседовао богато искуство психоаналитичара и практичара, Фром није настојао да измири два своја духовна учитеља, већ је, напротив, иснпирацију тражио и налазио у контрастима њихових мисаоних система. При томе је, сматрајући да се они не могу изједначити према историјској важности, предност дао Марксу кога је сматрао наследником и настављачем великих идеја хуманизма. Такав однос према Марсковом делу није га, међутим, спречио да буде оштар критичар "изопаченог" и "деградираног" марксизма.

Полазећи од дијалектике ових мислилаца, Фром је људску природу схватио као јединство противуречних сила, као увек присутни потенцијал, али често постиснут огромном рушилачком снагом која,

265

не само да спутава развој истинских људских потенцијала и вредности, већ прети да уништи и сам људски род.

Фројду је посебно замерио што је апсолутизовао једнострано тумачење људских потенцијала, прогласивши да сво зло које људи чине проистиче из потискивања сексуалног нагона. Другим речима, Фром је довео у питање основни појам Фројдовог теоријског становишта, појам либида, као основну тезу за разумевање човека и његове динамике. Том једностраном становишту супротставио се становиштем тоталитета у изворним Марксовим делима (посебно у Економскофилозофским рукописима), кога је сматрао суштинским у Марксистичком приступу социјалним феноменима.

9.6.2. Противуречности људске егзистенције

Покушавајући да од механицистичког материјализма ослободи значајне Фројдове идеје (динамичко схватање љуског карактера, идеју о Едиповом комплесксу и идеју о нарцизму и инстинкту смрти), Фром је, инспирисан Марксовим делом, увео нови теоријски приступ и назвао га "дијалектички хуманизам".

Закључио је да се питање о противуречностима појединачне људске егзистенције не може посматрати одвојено од питања о здрављу и болестима друштва у којем живимо. Према његовом мишљењу, узроци менталних болести нису само у индивидуи, нити у поремећају међуљудских односа, већ и у неким друштвено структурисаним дефектима који се не препознају као болест, већ се посматрају као нормалне појаве.

Пошто је утврдио да је аутентично живљење суштина менталног здравља човека Фром је кроз афирмисање тзв. "хуманистичког психологизма", истакао потребу да се свет измени како би у што већој мери остао природни дом за човека. Питање о људској природи није, наиме, само академско питање, већ нешто што се мора поткрепити бар теоријским аргументима. На тај начин могуће је доказати да се појам менталног здравља и нормалност појединца мора ослонити на откривање најзначајнијих људских потреба и утврђивање мера нормалности, а не на увођење било каквих друштвених конвенција.

Ненормално (патолошко) мора се одређивати искључиво у смислу поремећаја које доживљавају људска бића, спречена у битним правцима свог људског развоја. Фром је посебно потенцирао потребу за стваралаштвом из које произлази продуктивна карактерна оријентација човека, односно утврдио је како је тежња за превазилажењем суштинска човекова карактеристика.

Утврдивши јасну разлику између индивидуалног и друштвеног карактера, истакао је да индивидуа није и не може бити празан лист папира на којем култура исписује свој текст, већ њена улога у сопственом обликовању и дефинитивном одређивању мора бити много шира.

266

Друштвени карактер, с друге стране, више је као статистичка вредност у односу на збир најраспрострањенијих карактера у једном друштву.

9.6.3. Бегство од слободе

Суштинска теза готово свих Фромових текстова јесте да се човек у савременом друштву осећа усамљено и изоловано због тога што је одвојен од природе и других људи. Моменти такве изолације не могу се пронаћи ни код једне друге животињске врсте; то је специфично (и "ексклузивно") људска ситуација према којој се човек издваја од осталих врста.

Анализирајући људску историју, Фром је дошао до сазнања да је човек, задобијајући све већу слободу кроз историју, у исто време постајао све усамљенији. Десио се парадокс: слобода постаје нешто негативно од чега човек покушава да побегне.

Слабости савременог капиталистичког друштва, не манифестују се само у нефункционалности система, већ и у систему као таквом који је најодговорнији за све менталне поремећаје савременог човека. Слобода појединачног људског бића, наиме, подразумева његову свест о сопственој јединствености, издвојености, особености, различитости од других и околног света, односно свест о сопственој индивидуалности. Остварење оваквог идеала слободе неминовно води отуђењу услед прекида примарних веза са светом.

Одвајање од света, као силе неизрециво моћније од појединца, ствара у њему осећање немоћи и неспокојства. Због тога се код човека (појединца) јављају нови импулси и артикулише потреба да се поново утопи у свет око себе. Немогуће је, дакле, вратити примарно јединство са светом, већ ова тенденција, супротна индивидуализацији, води потчињавању појединца спољашњим силама.

Наравно, закључио је Фром, постоји и други начин, а то је љубав и продуктиван рад.

Овај други процес, међутим, често је ометан разним личним и друштвеним разлозима. Зато се излаз из изолације и обесправљености тражи (и налази) у потчињавању спољашњем ауторитету, путем посебних психичких механизама које Фром назива механизмима бегства.

9.6.4. Здраво друштво

Фром је стално био заокупљен питањем: може ли се претпоставити ново, боље и хуманије друштво, односно постоје ли материјалне и друге могућности да се такво друштво и практично реализује?

У књизи Здраво друштво, Фром је извршио критичку анализу савременог капиталистичког друштва (најексплицитнији представник таквог друштва су САД) указујући, пре свега, на нове и специфичне форме отуђења. Констатовао је да је то друштво болесно и истакао потребу

267

изградње једног здравог друштва у чијим оквирима треба тражити путеве за оздрављење личности. Истовремено, критиковао је социјалистичка друштва утемељена на принципима стаљинизма и његових рецидива, правећи јасну разлику између стаљинистичке и сличних идеологија и оригиналног марксизма чије је изворне вредности сматрао несумњивим и недеградираним.

Определио се за "хуманистички социјализам", односно социјализам који је способан да превлада ауторитарно и хијерархијско уређење и утемељи све друге односе на принципима учешћа најширих слојева радног становништва у контроли и управљању.

Човек има потребу да се издигне од своје животињске природе (тежња за превазилажењем) и постане стваралац, а не да вечито остане само ствар. Ако се тежња за превазилажењем спутава, човек од хуманог постаје деструктивно биће са мржњом као доминантним осећањем. Фром је, међутим, истакао да љубав и мржња нису два супротстављена нагона, него само одговори на човекову потребу да превазиђе своју животињску природу.

У жељи да поврате своје природне корене, људи имају потребу да буду саставни део света и да осећају како припадају. Као деца, они су укорењени у својим мајкама. Ако се та повезаност настави и после детињства, сматра се да је то нездраво заустављање у једној фази развоја. Човек зато налази да је најздравији и напогоднији корен у осећању братства са другима људима. Човек, међутим, жели да има и осећање личног идентитета, да буде особена јединка. Историја је пак показала да се роб идентификује са господарем, грађанин са државом, радник са предузећем... У свим наведеним случајевима, осећање личног идентитета проистиче из припадање некоме, а не из осећања што се јесте (неко).

Зато је проблем односа човека (појединца) и друштва не само централно питање Фромове теорије, већ и питање којем се стално треба враћати све док се не успостави друштво у којем се човек односи према човеку с љубављу, у којем је човек укорењен везама братства и солидарности, друштво које му пружа могућности превазилажења природе стварањем, а не разарањем, у којем свако стиче осећање свога ја на тај начин што се доживљава као извор својих моћи, у којем постоји систем за оријентацију и посвећивање који не тражи од човека да искривљава стварност, нити да се клања идолима...

Тек у таквом друштву (у хуманистичком социјализму) сваки човек ће имати једнаку шансу да постане потпуни човек. У њему (здравом друштву), коначно, више неће бити осећања усамљености, изолованости и очаја.

Историја ће показати да ли (и колико) Фромово учење представља само још једну утопију у бескрајном низу покушаја да се пронађе излаз из зачараног лавиринта у којем се (и то својом кривицом) нашао људски род.

9.7. Ернст Блох (18851977)

268

Немачки филозоф, напустио је домовину 1933. године и боравио у емиграцији (Европа и САД), као и већина његових савременика. После Другог светског рата вратио се у тадашњу Источну Немачку и био професор универзитета у Лајпцигу. Бурни догађаји у Пољској и Мађарској (1956. године) одвели су Блоха у нову емиграцију јер је био оптужен за ревизионизам, мистику и антисоцијализам. Остатак живота провео је у (тадашњој) Западној Немачкој и радио као професор филозофије на универзитету у Тибингену.

Најзначајнија Блохова дела су: Принцип нада (животно дело), Дух утопије, Субјектобјект, Тибингенски увод у филозофију, Природно право и људско достојанство и друга.

9.7.1. Појам утопије

За неупућеног читаоца, и само помињање израза као што су утопија и нада може изавати недоумице и чуђење зар је могуће да се у речнику филозофа марксисте налазе и такви изрази? Да ли је заиста Марксова филозофија револуције у савремном марксизму сведена на пуку утопију или неко тек такво сањарење? Збуњеност се само појачава када се схвати да нада и утопија представљају, у ствари, фундаменталне принципе Блохове филозофије.

Решење за све недоумице треба тражити (и наћи) у Блоховском третирању и разумевању модерне историје. Из тог односа, посебно према према историји двадестетог века, проистекле су и основе Блохове филозофије која је у оштром критичком противставу према стаљинистичкој и социјалреформаторској интерпретацији Марксове мисли, с једне стране, и савременој грађанској филозофији, с друге стране.

Пошао је од става да је читав свет, а нарочито човеков свет, у својој суштини, несавршен и недовршен свет, јер је битак (биће) увек битакупокрету, а никада завршена, чврста и непроменљива стварност. Према својој природи свет је такав да испод, поред, иза или изнад стварности, поседује још нешто што је важније и од саме стварности. То нешто, Блох је у својој онтологији означио појмом јошнебитак и тиме истакао чињеницу да битак представља једну отвореност у простору и времену у којој, поред већ посталих бића која управо јесу, постоје и она која још увек нису постојећа, односно представљају чисту могућност. То значи, у ствари, да је поред прошлости и садашњости, Блох прихватио и будућност као равноправну димензију времена. Будућност је управо она онтолошка категорија која се не сме ни превидети нити потценити јер јошнебитак представља баш оно биће које надолази из будућности. Тај захтев посебно важи за човеков свет.

269

Димензија будућности је, истовремено, и претпоставка утопије која као камен темељац стоји у самом средишту Блохове филозофије. Утопија је, као сневање унапред, нешто што је обично, људско и блиско свим истинским људским настојањима. Она је, у ствари, умна антиципација реално могућег новог света с оне стране постојећег грађанског света и његове идеологије у форми надменог реализма, логичког позитивизма и дневног прагматизма, тврдио је Блох.

То није неко тек тако, испразно сањарење и ламентирање над сопственом стварношћу. Блох говори о конкретној утопији која је конкретна управо по томе што одбија апстрактни утопизам склон да призива Рај на небу или Земљи. Утопија је присутна у човековој свакодневници и никако се не сме потцењивати. У потцењивању утопије огледа се тежња да се задржи стари поредак с једне стране, и страх од промена и будућности, с друге стране.

Без димензије будућности, међутим, нема смисла ни живети, закључио је Блох. У том смислу наглашава и хуманистичку нит марксизма јер се односи на појединачну егзистенцију. И социјализам мора бити утопија и то не сме престати, јер примат утопије, у ствари, трајно означава примат могућности над реалношћу.

9.7.2. Појам и принцип наде

Одређујући суштинске карактеристике човека, Блох је закључио да једино биће у свету које је способно да се нада јесте човек. Он је једино биће наде због својих очекивања и тежњи ка још не оствареним могућностима свога бића. Биће наде је и због тога што је спреман (и способан) за снове о бољем животу, склон је да превазилази грубу стварност своје свакодневнице бежећи из те свакодневнице у ново, хуманије, достојанственије... људскије сутра.

Као биће наде, човек у себи спаја две различите димензије: оно што јесте и оно што треба да буде јошнебиће, односно оно што је још несвесно и оно што је јошнепостало. Само у односу када као претпоставку има ум, нада постоји као права нада, а не узалудно, пуко и бесмислено ишчекивање. Тек онда када "проговори" филозофски образовани ум, нада престаје да постоји као пуко сањарење и отпочиње утопија.

Нада је потребна и чини суштину човека, а безнађе је најнеподношљивије стање ствари и духа за човека. Од тог стања само једно је горе, а то је стање лажне наде, закључио је Блох. Нада и очекивање нечега увек се супротстављају сећању усмереном ка прошлости и посматрању усмереном ка садашњости. Зато је време толико значајна категорија у Блоховој филозофији, оно је, у ствари, уз наду, суштина човека. И не само то. Време је суштина бивствовања, а тиме и суштина битка.

Према Блоховој интерпретацији време је време зато што се у њему нешто дешава. У складу са тим он је разликовао две врсте времена:

270

историјско време, густо, пуно време, испресецано мноштвом судбоносних догађаја (1917. или 1941. година, на пример),

природно време, тромо време у којем се мало тога дешава, а ако се и дешава онда је то дешавање веома споро.

Напредак је у уској вези са временом али није исто што и обичан проток времена, јер све оно што се у времену дешава није увек напредак. Могућа су чак и назадовања. Напредак (најчешће) није прост, једноставан и безболан процес. У њему су могући и губици. Шта више, чини се и да су неминовни, посебно у процесима друштвеног сазревања.

У људској историји, појам напретка увек укључује: циљ (где), сврху (зашто) и смисао који се огледа у успостављању царства слободе хуманизма: да човек човеку буде (коначно) човек (хомо хомини хомо) а не вук.

Тражење одговора на сва питања која је Блох отворио у својој филозофији, тежак је и одговоран задатак са обиљем могућности да се направе озбиљне грешке. Ова (максимално) поједностављена интерпретација његове филозофије, само је покушај да се макар и "завири" у његов изузетан (по свему) филозофски опус.

10. Структурализам

Реч структура једна је од речи које се често употребљавају а да се при томе, као по правилу, нема пуна свест о њеном правом значењу. Управо због такве често непримерене употребе ове речи, потребно је прецизирати њено суштинско значење.

Свако живо биће, свака ствар или људско дело (уметничко, градитељско, научно) имају своју структуру. То значи, у ствари, да су делови који чине структуру (систем, целину, поредак) повезани на одређени начин. Начин на који су повезани (организовани) делови који чине целину назива се структура. Елементи из којих се састоји вода, на пример, јесу водоник и кисеоник. Али само два атома водоника и један атом кисеоника дају молекул воде, односно само одређен однос атома водоника и кисеоника може дати молекул воде. Из претходног става јасно се може закључити да састав и структура нису једно исто. Једна иста ствар може имати исти састав а различиту структуру. Писаћи сто има одговарајућу структуру јер су делови који га чине повезани међусобно на одговарајући начин. И када се тај сто поломи или демонтира и сви његови делови набацају на гомилу, он ће задржати исти састав али ће имати потпуно другачију структуру. И уметничко дело има своју структуру. Када Дучић у песми "Моја љубав" каже: "пољубац је сусрет највећи на свету", онда он тај свој став исказује у форми поетског језика, стихом који има готово чудесно значење. Али ако променимо редослед само једне речи у том стиху ("пољубац је највећи сусрет на свету") добићемо исказ који више нема оно претходно значење.

И друштво има своју структуру (релативно стабилну), односно начин на који су групе, класе, слојеви и појединци повезани у целину. Исти случај је и са науком, филозофијом, људским организмом итд.

271

10. 1. Основне карактеристике структурализма

Структурализам је правац у савременој филозофији који је настао средином двадесетог века у Француској, као критичка реакција и противстав у односу на марксистичку и филозофију егзистенције. Најистакнутији представници структурализма су Клод ЛевиСтрос (1908), Мишел Фуко (19261984) и Луј Алтисе (19181991).

Полазна претпоставка структурализма проистиче из тврдње да у основи друштвеног бића постоје извесне опште парадигме (узори) и системи, односно да све људске творевине на крају воде до неких стабилних структура. Основни задатак филозофије, како су утвдили Строс и Фуко, јесте управо проучавање тих структура (њихово откривање и анализа) као крајњих модела који дефинишу опстанак човека.

Структурализам, слично Хајдегеру и његовој фундаменталној онтологији, поставио је себи задатак да открије све оно што је непроменљиво и скривено испод или иза појавног света. То скривено и непроменљиво јесте структура као основа човекове стварности с једне, али и извор свег знања о тој стварности, с друге стране. Опажање структуре, као и њена генеза небитне су чињенице за филозофе структурализма. Значајна је само анализа структуре, јер се унутар друштвеног бића као центалне структуре појављују језик, култура, уметност и религија. Управо занемаривање вредности перцепције и генезе структуре, води превладавању субјективизма, који је био доминантан у неким правцима у савременој филозофији (херменеутици и феноменологији посебно), и дефинитивном утемељењу једне потпуно реалистичке науке.

Значајан напор учињен је у дефинисању ставова којима ће се изградити суштинска разлика у схватању времена (као суштине битка) између структурализма и готово целокупне претходне филозофије. Строс је у делу Дивља мисао одбацио тезе претходне филозофије да време чини саму суштину битка, односно био је присиљен да из практичних разлога одбаци (занемари) време због простора у којем постоје (егзистирају) структуре. Утврдио је да су схватања према којима је време које се остварује кроз историју света и омогућава непрекидан ток човековог друштвеног бивствовања само један мит. Континуитет у историји уопште не постоји. Постоје само независне и локалне структуре, а сама историја није непрекидан ток догађања, већ (у најбољем случају) само накнадно слагање различитих локалних историја које су се дешавале увек једна поред друге, али никад једна иза друге. Између тих историја (једне поред других) не постоји никакав прелаз, односно, између њих постоје провалије које ниједна наука (па и филозофија) не може премостити. Зато је историја потпуни дисконтинуитет, односно не постоји јединствени субјект светскоисторијског процеса, како је то тврдио Маркс, на пример. Да би објаснио како су структуре светских историја одвојене провалијама преко којих ни филозофија не може поставити мостове, Алтисе је у књизи За Маркса увео синтагму епистемолошки рез. У свакој структури која је исечак у односу на светску историју, затворена унутар круга своје парадигме (узора), постоји само једна "епистеме" (знање) која дефинише услове настанка сваког знања. Зато је прелаз једне у другу структуру необјашњив и има карактер неког чуда, реза, а целокупно сазнавање бива "осуђено" једино на сазнање епистемолошког реза.

272

И наука о човеку бави се структурама. Човек је биће у свету других бића без икаквих посебних привилегија. У ствари, филозофија приступа човеку као и сваком другом предмету, а основна теоријскометодолошка начела примењују се на друштвени живот човека једнако као и на природни. Основни циљ структурализма и "није да конституише човека него да га разложи", односно "о људима се нешто може сазнати само под апсолутним условом да се уништи филозофски (теоријски) мит о човеку", тврдили су Строс и Луј Алтисе.

10.2. Стварност као ствар

За филозофе структурализма човек не само да се изједначава са осталим стварима и нема никакав привилеговани статус у односу на њих већ је, као и сам Бог, мртав. Научне методе, наиме, није могуће применити на предмет који се не понаша као ствар. А како човек нема никакву онтолошку привилегију у односу на ствари, већ егзистира као ствар међу осталим стварима, онда не постоји разлог да се и на њега не примене исте методе које се примењују у истраживању других ствари. У модерном добу, тврдио је Фуко, човека нема нигде. На историјској сцени присутне су само структуре које представљају његова стабилизована опредмећења, односно присутни су предмети које производи. "Сам човек, чим почне да мисли, открива се својим очима као предмет који већ постоји. Ту, у позитивитету знања, већ се наглашава човекова коначност и то у императивном облику", тврдио је Фуко у делу Мисли и ствари. Зато је узалудно накнадно тражити творца тих ствари. Иако је човек творац свих структура, њега нигде нема, баш као на Веласкезовој "Пратиљи" где самог краља нема на слици, иако је на њој све у славу краља, а само краљевско место јасно је издвојено.

Фукоов став да наука о човеку може постојати само када престане постојати човек, отвара многа питања: да ли смрт човека значи и његову биолошку смрт и да ли смрт човека означава само смрт европског човека, или је можда реч о смрти човечанства; да ли је дошло време освете свих ствари које је човек створио и последица које су остале у природи после тог "стварања" (вода више није за пиће, ваздух је загађен, озонски омотач поцепан, а нуклеарна катаклизма чини се готово извесном)?

Смрт човека која се наговештава структурализмом не значи његову биолошку смрт, не прети само европском човеку, нити је једнодимензинални човек једина перспектива које се треба плашити. Овде је реч о смрти човека као хуманисте. У настојању да све поствари и претвори у објекат своје манипулације, субјекат (човек) је тај модел применио и на самог себе. И самог себе сада третира као објекат. Моћ не припада човеку.

Она припада структурама класама, групама, институцијама, организацијама и најразноврснијим статусним функцијама које модерног човека обликују према својој мери. Човеков свет се губи, нестаје и припада овим или оним друштвеним структурама. Као личност, непоновљива и аутентична индивидуалност човек је мртав. Он егзистира једино у структурама и ван њих он је нико и ништа, баш као што речи ван реченице немају реченични смисао. Уосталом, речи никада немају унутрашње значење; њихово значење је позиционо и зависи од историје културног контекста, с једне, и структуре система, с друге стране, закључује Фуко.

273

10.3. Осврт

Структурализам испољава неповерење према човеку и све оно што он сведочи о себи не узима се озбиљно. Битна је само структура, а човек се јавља као резултат игре спољашњих и слепих сила. О њему се ништа озбиљно не може сазнати, јер он је ван структура (које је сам створио). Оно што се о њему сазнаје односи се на на њега као на објекат, итд. Идиличну слику друштвеног напретка и могуће опште хармоније демантовали су сам живот и догађаји који су обележили двадесети век. Експлозија ирационалности, два велика рата, Аушвиц, Хирошима, Гулаг, грађански и верски ратови, ратови за увођење демократије довели су до потпуног губљења наде, до могућег тоталног уништења. У складу с таквим тенденцијама, настале су и теорије хаоса и турбуленције. Уместо стабилности и реда као централних друштвених категорија, на сцени су стања нереда и нестабилности хаоса и непрекидног превирања (турбуленције). Хаос и неред више нису одступања од нормалног стања. Напротив, то је природно стање друштвеног бића (исто као и ред и поредак).

Идеја континуитета светске историје замењена је идејом дисконтинуитета. Друштво карактеришу стања наглих прелаза, резова и ломова, непредвидивих и неочекиваних промена у току којих друштво прелази у ново стање. Мале акције, ситни потези могу довести до непредвидивих и далекосежних последица. Грудва снега покреће лавину, наизглед безначајан инцидент изазива ескплозију етничких ратова, а слом долази као резултат неадекватних одговора друштвених елита неспособних (често и незаинтересованих) да пруже ефикасне одговоре на овакве изазове.

Међутим, иако стварност у којој егзистира човек двадесет првог века непријатно и упорно манифестује све наведене димензије структуралистичке филозофије и нуди суморну визију будућих времена, за филозофију која у себи садржи хуманистичку компоненту нема и не сме бити стварне дилеме између:

стварности као ствари и стварности као могућности; дескрипције стварности и њене критике у односу на могућности које

су у њој заробљене или сакривене; човека као производа спољашњих структура и човека као

стваралачког бића; смрти човека и принципа наде.Клод ЛевиСтрос, у делу Дивља мисао, записао је и следеће: "човек има

смисла само уколико се стави на становиште смисла". И заиста, човек је једини носилац смисла у свету и била би неопростива грешка за сваку филозофску концепцију ако ту димензију не би узела за своју полазну претпоставку.

11. Постструктурализам

Постструктурализам је један од најутицајнијих праваца у савременој филозофији, са основном амбицијом да се модерна (у свом пуном значењу) "превазиђе њеном структуралистичком деконструкцијом".

Да би се могла разумети идеја структуралистичке деконструкције, односно да би се уопште могле и наслутити основне идеје постструктурализма, неопходно је претходно потпуније образложити значења појмова модерна и

274

постмодерна. Одмах треба нагласити да појмови "модернизам" и "постмодернизам", иако су захватили готово сва подручја културе: од архитектуре, књижевности и естетике до антропологије и савремене филозофије, нису уопште јасно дефинисани (изузев можда у архитектури), односно да скоро и нема мислиоца који би себе назвао постмодернистом или свој рад постмодернистичким.

У сваком случају, сам назив постмодерна није случајно одабран јер већ латински префикс пост треба да назначи постојање једног стања које има амбицију да модерно доба претвори у прошлост, коју ће потом оставити за собом.

Мишел Фуко предложио је да се на модернизам (модерна је израз којим се, најчешће, означавају разни савремени уметнички и књижевни смерови) гледа пре као на приступ него историјски период, односно као на начин одношења према актуелној стварности, а то би обухватило свестан избор који су учинили одређени људи, начин мишљења и осећања, али и начин деловања и понашања који, у исто време, представља и релацију припадања и себе као циљ.

Лиотар је пак израз модерна користио да би означио било коју науку "која извлачи легитимитет позивајући се на метадискурс овог типа (који производи дискурс (разговор, рашчлањивање) легитимације у односу на сопствени статус), који се експлицитно позива на неки велики наратив (причу), као што су дијалектика духа, херменеутика значења, еманципација рационалног или радног субјекта, или стварање богатства".

Сама реч постмодернизам претпоставља, дакле, нешто што долази после (пост) модернизма, и најчешће се везује за имена Жака Дериде, ЖанФрансоа Лиотара, Жана Бодријара и Јиргена Хаберманса у филозофији, као и Семјуела Бекета, Хорхеа Луиса Борхеса, Габријела Гарсије Маркеса и Данила Киша у књижевности, затим Жила Делеза и Нормана Брауна у психоанализи итд.

Постмодерну, односно постмодерно стање, Лиотар је видео као стање културе после преображаја који су утицали на правила игре у науци, литератури и уметности од краја деветнаестог века. Како је модерно доба кулминирало у неколико Великих прича које је претходна (модерна) филозофија уобличила и учинила легитимним у оквиру свог појмовнометодског оквира (метадискурса), "као што су дијалектика духа, херменеутика значења, еманципација рационалног или радног субјекта, или стварање богатства", постмодерна отпочиње разјашњавањем кризе таквих нарација. Наративност пре свега значи да смо сви укључени у производњу, али иствовремено изложени и различитим нарацијама (кроз медије, или остале и веома раширене видове идеолошке, државне и друге пропаганде). Мрежа нарација је свуда око нас и умногоме подсећа на паукову мрежу у којој смо сви заплетени. Из те мреже нарација није могуће побећи, јер на неки начин ми зависимо од њих. Зато су оне ту да остану као доминирајући дискурси у политици, наукама, културама, чак и у наводно "демократским системима" информација као што је Интернет. Једино ако је свестан ових чињеница (зато је важно установити како и с којим циљем се оне нарације производе), субјект се успешно може суочити са таквом ситуацијом и стећи могућност да испитује основу и садржај нових нарација. Претпоставке за такву активност јесу неверица и сумња у нарације које настоје да се наметну као метанарације. Штавише, постмодернизам, према Лиотаровом мишљењу, управо

275

је "неверовање метанарацијама". Метанарације су напросто испричане, истрошиле су се, а сам метафизички језик, према мишљењу Жака Дерида, претрпео је "активно подлокавање" својих метафоричких фигура, што само потвђује став да су метанарације које прожимају модерни свет једноставно истрошене или су (у најбољем случају) у процесу убрзаног застаревања. Истовремено, наративна функција губи своје функције (и функционере), велике јунаке, опасности, односно губи свој велики циљ. У постмодерном стању сви велики ситеми се распршују и растурају у облаке малих наративних језичких елемената, од којих сваки представља игру за себе. И свако од нас живи на раскршћима многих од тих елемената. Не постоји хомоген простор од било којих елемената, већ отворени дискурс осетљив на све различитости и трпељив према свему што није могуће измерити. Суштинска вредност модерног знања оптимализација свих димензија система ("будите оперативни, тј. мерљиви или нестаните") у потпуности се одбацује, улази се у конфликт са ситемом, а постмодерно знање више није у функцији система и његове стабилизације. За постмодерне дискурсе ништа није свето. Напротив, све је отворено за дискусију и преиспитивање. Ниједна нарација, ма колико велика, не сме бити прихваћена само зато што је неко ко поседује моћ рекао да је треба прихватити.

Постмодерно доба зато и настоји да прекорачи дијалектику светског духа, да буде искорак у односу на модерну која је понудила једино самообману, без реалаих могућности (али и амбиција) да се превладају постојећи антагонизми који раздиру и уништавају постојећи свет. Уместо превладавања постојећих спорова, супротности и противуречности, модерна је допринела њиховом заоштравању, радикализацији и саморепродукцији у виду вишка напетости. Уместо обећаног мира, правде и једнакости у једном новом и хуманијем свету, убачени смо у свет неподношљиве тескобе, тензија, и бруталности и суровости.

Стога постмодерна нема амбиција за неку нову велику причу о свом радикалном искораку из модерне. Она само афирмише људске моћи разумевања усред раздора, расправа и различитостич и не очајава због човекових слабости (неспособности) које увек завршавају суочавањем са низрецивим и немерљивим. Стварност о којој се мисли није за постструкрурализам ништа друго до наша огромна пустиња. Постоји само хиперреалност која је посредована (као презентирана, искривљена, итд.) помоћу различитих дискурса и медија. Данас, у ствари, не постоји ишта стварно. Постоје само симулациони модели који производе чисте привиде, химере (симулакруме). Стварност је, дакле, конструисана, а само конструисање је увек (и то се мора знати) вештачко. Умберто Еко, у својим Рефлексијама о "Имену руже", овако описује тако конструисану (вештачку) стварност у коју сви верујемо (или мислимо да верујемо):

"Мислим да постмодеран став подсећа на став човека који веома воли културну жену и зна да не може да јој каже "лудо те волим", јер зна да она зна (и да зна да он зна) да је ове речи већ написала Барбара Картланд. Ипак, постоји начин. Он може да каже "што би рекла Барбара Каркланд, лудо те волим". У том тренутку, избегавши лажну недужност, јасно рекавши да више није могуће говорити недужно, он ће свеједно успети да каже овој жени то што је желео: да је воли, али да је воли у доба изгубљене недужности. Ако се жена сагласи са овим, она ће свеједно прихватити изјаву љубави. Нико се од њих двоје неће осећати

276

недужним, обоје ће прихватити изазов прошлости, онога што је већ речено, што не може бити избрисано, обоје ће се свесно и са уживањем играти ироније... Али, свеједно, обоје ће ипак успети да говоре о љубави".

Овакво тумачење постмодерне указује на једну од кључних димензија хиперреалности, прихватање неизрецивог, неисказаног, а ипак увек присутног идеју недужности за коју су сви људи мислили да је имају, а сада је заувек изгубљена. Истовремено, Еков став помаже да се боље разуме и чињеница да конструкције, химере, привиди, симулакруми нису неки паравани који (као у случају Потемкинових села) служе да прикрију неку истину. Они су, у ствари, истинити јер иза њих нема ничега, поготово нема неког врховног бића, крајњег идеала или идеје чији би они привид (сенка) могли да буду.

Модеран свет (свет у којем живимо) није друго до један симулант који савршено сакрива чињеницу не само да нема истине него да је истина тог савременог света таква да може прикрити своје властито непостојање. Најстрашнија последица савременог света лишеног истине и реалне стварности јесте неспособност произвођења илузија, јер "илузија више није могућа зато што више није могуће ни стварно".

Између стварности и нестварног избрисана је свака граница, све се распало на привиде и симулације. Зато су средства масовних комуникација преузела све у "своје руке" и постала главни фактор у производњи, дистрибуцији и пласирању "информација". Такве информације, које су бациле у блато и до крајњих граница обесмислиле све вредности, избрисале разлику између стварности и привида, налазе се ужасној фаланги која треба да обезбеди некоме (не зна се, међутим, у име чега) апсолутно господарство над читавим светом. Ако је истина да нема истине, онда је јасно да је све што се дешава у савременом свету само једна бескрајна игра чији су аутори невидљиви и недоступни, а играчи несвесни и игре и њених правила. То стање ишчезнућа истине уобличава, према мишљењу филозофа поструктуралистичке оријентације, све облике владавине у постмодерном "светском друштву", односно (у складу са актуелним вокабуларом) друштву у периоду транзиције, глобализације и "краја историје".

Пошто је само друштвено биће деконструисано, онда су разобличени и центри светске и локалне друштвене моћи. Савремени владари су, такође, химере, симулакруми, и опстају само као производ медијских манипулација. Власт се промовише, одржава и губи зависно од медијске атрактивности коју у њој налазе планетарне телевизије, које су у последњој деценији двадесетог века промовисале један модел опстанка човечанства (његову симулацију) под називом "мирољубива коегзистенција". Суштина модела "мирољубиве коегзистенције" изводи се из амбиције да се потенцијал стварног или симулираног ривала (противника) уништи у потпуности, а да се сви реални антагонизми, уз помоћ извршних органа "међународне заједнице", трансформишу у симулирану фикцију. Тај процес добио је назив одвраћање (од претње силом или употребе силе). У савременом (виртуелном) свету некима који су имали стварну моћ да прете или употребе стварну силу понуђена је (и прихваћена) једна нова ситуација у којој постоји врховна (али непозната) светска власт која је омогућила да се рат и мир третирају као једно исто, односно да између њих ишчезне свака разлика. Некада непомирљиви непријатељи увлаче се један у другог и међусобно се самопроизводе и рециклирају. Сваки вид аутономности бачен је под ноге, одбачен, заборављен.

277

Светски господари, који у свом власништву имају новац и медије и могу, готово тренутно учинити да неко постоји или да не постоји, да највеће лажи претворе у истине(76), злочине у хумана дела, не дозвољавају било какав искорак из тог стања "мирољубиве коегзистенције". Све је замрзнуто и то управо у тачки максималних могућности људских потенцијала. У тренутку када је могао себи омогућити да коначно постане оно што стварно јесте, човек је застао. Погасио је своје стваралачке ватре, укинуо своје снове, заплео је и завезао себе у потпуно неразвезив Гордијев чвор. Све је, међутим, под потпуном контролом. Ако се неко усуди да макар и помисли на некакву аутономност, право на посебност или властиту силу, биће одмах неутралисан у име виших циљева. Јер ако и не постоји стварна истина, постоји зато истина снаге, батине и новца. Ту истину стално нам саопштавају насмешена и лепа лица са планетарних телевизија помажући нам, истовремено, да се ослободимо заблуда да јесмо то што јесмо, односно омогућавају наше постојање или непостојање. Јер ако је за нас заинтересован ЦНН, на пример, ми онда постојимо, и обрнуто.

Осврт

Филозофија постструктурализма "обелоданила" је дубоку и нерешиву кризу модерног доба и одбацила сваку могућност за стварање новог и хуманијег друштва. Аргумент за своју тврдњу да су све теорије о могућности(76) Бодријар је, приказујући рат у Персијском заливу 1991. године, објаснио механизме медијске манипулације којима је један ужасан догађај приказан као "медијски спектакл", као догађај за уживање маса, као неку врсту хиперреалности коју су носиоци светске моћи хтели и успели да пројектују. Тај рат био је стваран за жртве и директне извршиоце, али и нестваран за масе у западним земљама. Исти метод стварања "медијског спектакла" примењен је и 1999. године приликом бомбардовања СР Југославије, 2002. године у Авганистану и 2003. године у поновљеном Заливском рату. Планетарне телевизије су укључивале своје камере у време поподневног одмора, а насмешена лица са телевизијских екрана отпочињала су своје "директне преносе смрти" јер су "игре" управо почињале, нудећи "забаву" једном делу човечанства.ма за стварање новог и бољег света само митови модерног доба (модерне), Бодријар је нашао у открићу да је савремени свет замрзао самог себе управо у тачки максимума својих кинетичких и потенцијалних енергија, односно да је све своје прометејске ватре угасио баш у тренутку њиховог највећег распламсавања. Систем је затворен и у стању је имплозије (урушавања), конзервиран је, пацификован и без могућности да искочи из својих граница.

Због одсуства било какве перспективе, неки критичари постмодернизма (постструктурализма) овакав приступ карактеришу као веома опасан, као неку врсту завере која спречава филозофију да се врати правим подручјима истраживања. Постструктуралистички аргументи настоје да растуре установљене појмове науке, друштва, индивидуе и реда. Зато се може тврдити, истицано је, да је посттруктурализам антинаука, антитеорија, да изједначава истину и лаж, науку и мит, односно негира постојање друштвеног поретка састављеног од реално постојећих људи и објављује смрт субјекта. Зато постструктурализам не може да потврди било коју истину или политички став. Једино што може јесте деконструкција, разбијање, растакање...

Изјашњавање за структурализам и против њега је у филозофији исто толико сложено питање као и изјашњавање за филозофију и против ње.

278

Чињеница је да постструктуралистичким дискурсима ништа није свето, да је све отворено за дискусију, критику и преиспитивање, односно може се чак и утврдити да они теже и некој врсти поигравања, да немају поштовања ни према једној вредности и да, коначно, не нуде никакве нове појмове уместо оних које деконструишу и разбијају у парамапарчад.

Наравно, могло би се једноставно упитати: чега лошег има у том поигравању? Да ли је уопште потребно нудити било које готове концепте? Зар искуства са великим теоријским системима, пре свега у фазама њихове могуће примене, нису потврдила општи став да све треба (евентуално) препустити специфичним ситуацијама, културним и друштвеним приликама, односно да у њима никада није све речено и истражено? Зар свако ново доба, без обзира што никада није толико ново да се у њему не би огледала сва претходна, нема неке апсолутне специфичности које нису могле бити предвиђене било којом теоријом, ма колико она свеобухватна и велика била? Уосталом, зар Анштајн, Мах и други велики научници деветнаестог и двадесетог века нису свесно потенцирали релативност своје науке и својих открића.

Стога најпре треба констатовати да у савременој филозофији није могућ, није примерен и није прихватљив само један закључак. То је уједно и могући увод у разматрање хипотезе: да ли је овом поствареном, декомпонованом, виртуелном и усталасаном добу уопште потребна филозофија? Савременим "планетарним владарима" свакако је ближа опција у виду неке коначне дијагнозе (теорије) која би у себи садржавала сва решења, неголи мишљење које би се градило полазећи од отвореног дијалога и најразноврснијих филозофских полазишта какво је и структуралистичко. У претходним поглављима довољно је назначено како је трагање за истином један тежак, мукотрпан, опасан, понекад и наоко бесмислен посао, а да је основни циљ тог трагања откривање свих чењеница које дефинишу реалност, довољно одређених да се на њима може изградити визија једне нове и другачије будућности. У том подухвату (и то је јасно истакнуто) мора постојати сазнање да се димензија савремености суштински разликује од садашњости, данашњости и модерности.

У свакодневној језичкој употреби најчешће нема свести о тим разликама, посебно не о разлици појмова модерног и саврменог. Већ је речено да је модерна израз којим се означавају разни књижевни и уметнички правци у одређеним временима, односно ознака модерног може се приписати само једној одређеној временској епохи. Представници филозофије структурализма настојали су да прикажу и докажу како је крај двадесетог и почетак двадесет првог века обележен имлозијом (супротно од експлозије урушавање унутар нечега) модерне, односно рушењем, деконсрукцијом постојећег система. Дакле, данас је савремено оно што је постмодерно, а модерна је већ нешто што је нестало, историјско, збрисано са историјске сцене. Међутим, никако се не сме прихватити став да је све оно што је тренутно на историјској сцени, што се сада догађа, самим тим и савремено (савременом). Има толико тога лошег што је из прошлости пренето у виду образаца понашања и мишљења, а што се никако не може окарактерисати да је у складу савременом. У ствари, много је лакше упасти у замке понављања старог и преживљеног него заиста бити у складу са временом и трагати за истином која никада није дата као готова дијагноза или широк друм којим се безбедно и поуздано корача у будућност.

279

Ако се прихвати став да нема истине него да постоји плурализам истина, а то нису тврдили само представници структуралистичке филозофије, онда на велика врата уводимо давно исказани став да циљ оправдава средства јер, као што је то забележио Достојевски, ако Бога нема, све је допуштено. И ако истине нема, онда је све допуштено, све је дозвољено и свашта се може учинити. Зато је невероватно тешко бити савремен. А филозофија то мора бити, иако њене перспективе нису ни јасне ни повољне ни изгледне.

У данашњем свету, чија је основна крилатица "време је новац", у којем су све вредности не само замрзнуте већ и напуштене, није баш препоручљиво бити уман и критички мислити. Али зар историја није пуна таквих периода. И увек су се у њима појављивали људи који су у себи носили неугасиву стваралачку искру и жељу да пронађу излаз из свих ћорсокака у којима се човек тако често налазио.

Филозофија је и настала и опстала управо у немирењу са постојећим поретком чињеница. У тој чињеници лежи нада и за будућност филозофије и за будућност човека због ког она и постоји.

ЛИТЕРАТУРА

1. Алтисе, Луј, За Маркса, Нолит, Београд, 1971.2. Аристотел, Политика, Култура, Београд, 1960.3. Аристотел, О песничкој уметности, Култура, Београд, 1955.4. Аристотел, Никомахова етика, Култура, Београд, 197о.5. Баркли, Џорџ, Расправа о принципима људског сазнања, Београдски

издавачкографички завод. Београд, 1977.6. Бекон, Френсис, Нови Органон, Напријед, Загреб, 1964.7. Бох, Ернст, Тибингенски удвод у филозофију, Нолит, Београд, 1966.8. Бошњак, Бранко, Грчка филозофија од првих почетака до

Аристотела, Накладни завод матице Хрватске, Загреб, 1978.9. Бошњак, Бранко, Филозофија од Аристотела до ренесансе,

Матица хрватска, Загреб, 1978.10. Бошњак, Бранко, Филозофија и хришћанство, Напријед, Загреб,

1966.11. Бошњак, Бранко и други, Антологија филозофских текстова са

прегледом повијести филозофије, Школска књига, Загреб, 1954.12. Вејновић, Невенка, Повијест филозофије са одабраним

филозофским текстовима, Школска књига, Загреб, 1968.

280

13. Видовић, Жарко, Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд, 1989.

14. Враницки, Предраг, Хисторија марксизма, Напријед, Загреб, 1978.

15. Декарт, Рене, Расправа о методи, Матица хрватска, Загреб,195116. Епикур, Основне мисли, Култура, Београд, 1959.17. Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Научна књига,

Београд, 1951.18. Ђурић, Милош, Историја хеленске етике, Завод за издавање

уџбеника НРС, Београд, 1961.19. Ђурић, Милош, Софисти и њихов историјски значај, Научна

књига, Београд, 1955.20. Енгелс, Фридрих, Дијалектика природе, Култура, Београд, 1970.21. Калин, Борис, Повијест филозофије са одабраним текстовима

филозофа, Школска књига, Загреб, 1973.22. КлодЛеви Строс, Дивља мисао, Нолит, Београд, 1966.23. Коплстон, Фредерик, Историја филозофије, Том 1, Грчка и Рим,

БИГЗ, Београд, 1998.24. Кораћ, Вељко, Павловић Бранко, Историја филозофије за средњу

школу, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1988.25. Лаертије, Диоген, Животи и мишљења истакнутих филозофа,

Београдски издавачкографички завод. Београд, 1973.26. Лок, Џон, Огледи о људском разуму, Култура, Београд, 1962.27. Марић, Светислав, Филозофски речник, Дерета, Београд, 1991.28. МарксЕнгелс, Рани радови, Напријед, Загреб, Слобода, Београд,

1973.29. Маркс, Карл, Капитал, БИГЗ, Београд, Просвета, Београд, 1973.30. Маркузе, Херберт, Човек једне димензије, Веселин Маслеша, Сарајево,

1968.31. Ниче, Фридрих, Тако је говорио Заратустра, Младост, Загреб, 1962.32. Платон, Држава, Култура, Београд, 1957.33. Платон, Ијон, Гозба, Федар, БИГЗ, Београд, 1983.34. Пејановић, Обрад, Основи Марксистичке филозофије, ВИЗ, Београд,

1985.35. Пејановић, Обрад, Основи филозофије, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 1992.36. Петровић, Сретен, Естетика, ЧИП штампа, Ббеоград, 1994.37. Плутарх, Атински државници, Просвета, Београд, 1950.38. Прошић, Лука, Увод у филозофију: стара грчка филозофија, Горапрес,

Београд, 1997.39. Расел, Бертранд, Историја западне цивилизације, Космос, Београд,

1962.40. Спиноза, Барух, Етика, Култура, Београд, 1959.41. Фром, Ерих, Здраво друштво, Рад, Београд, 1963.42. Хегел, Г.Ф.В. Историја Филозофије, Култура, Београд, 1964.43. Хегел, Г.Ф.В. Естетика, БИГЗ, Београд, 1975.44. Хоркхајмер, Макс, Помрачење ума, Веселин Маслеша, Сарајево, 1963.

281

45. Цекић, Миодраг, Филозофске студије, Хегелово друштво, Београд, 1985.

46. Шушњић, Ђуро, Критика социолошке методе, Градина, Ниш, 1973.47. Шушњић, Ђуро, Рибари људских душа, Идеје, Београд, 1976.48. Шушњић, Ђуро, Отпори критичком мишљењу, Вук Караџић, Београд,

1971.49. Зајечарановић Глигорије, Стевановић Витомир, Филозофија, Завод за

образовање административних кадрова СР Србије и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1980.

РЕЧНИК ТЕРМИНА И ПОЈМОВА

Адекватан (лат. адаељуатус = одговарајући) одговарајући, изједначен.Афирмација (лат. афирматио) потврђивање, тврђење.Агенс (лат.) покретачака снага, активни принцип.Агностицизам (грч. а = не и гностикос = сазнајни) немогућност сазнања света.Аксиом (грч. аксиома = захтев, жеља) принцип, теза, суд, став или исказ који је недоказив, али се без доказа узима као истинит и служи као премиса доказивања.Алегорија (грч аллегориа = сликовити говор) свако приказивање једног предмета помоћу другог, сличног предмета.Алијенација (лат. алиенатус = не припада себи него некоме или нечему другом) отуђење.Антиципација (лат. антиципаре = унапред знати или закључити) прихватање препоставке чија ће се истинитост доказати касније.Антиномија (грч. анти = против и номос = закон) противуречност неког закона са самим собомАнторпоморфизам филозофско становиште које у објашњењу свих бића која нису људска, некритички преноси слику човека на целокупну

282

стварност, тако да Бог, космос, природа итд, попримају облик људског понашања, осећања, мишљења итд.Апологија (одбрана) неодмерено и некритичко афирмисање тероија; наглашавање само добрих страна уз потпуно прећуткивање недостатака.Апорија (грч. апориа) беспуће, недоумица, немогућност решења проблема.А постериори (лат. а постериори = потоњи, каснији) постаВка до које се дошло после неког искуства, а не независно или супротно од тог искуства.А приори (лат. а приори = пре, унапред) филозофска поставка која се исказује независно од искуства.Апстракција (лат. абстрацтио = одвојити у мислима) стварање мисаоних представа у процесу сазнвања кроз издвајање суштинских и општих карактеристика неког бића уз занемаривање свега осталог.Аскеза (грч. аскесис) умерени начин живота у складу са природом.Атараксија (грч. атараксиа) стање без икаквих страсти, душевни мир.Биће (битак) (грч то он, лат. енс) све оно о чему се може рећи да на неки начин "јесте", ма шта оно било; камен или кућа, биљка или животиња, човек.Верификација (лат. верум = истина и фацио = чинити) провера неке тврдње; проверавање, истраживање, испитивање да ли је истина то што неко тврди или што сами претпостављамо или мислимо.Визија (лат. висио = појава) виђење неке натприродне појаве; жива слика остварења неке идеје; привиђење, халуцинација чула вида.Виртуелно (лат. виртус = снага) што је могуће, замишљено, а још није изведено.Витализам (лат. вита = живот) учење које за објашњавање живот узима посебну живтну силу која се разликује и од душе и од физичкохемијских сила.Волунтаризам (лат. волунтас = воља) филозофска концепција која за суштинско својство узима вољу;Време (темпс) форма, појава; сукцесиван низ наших доживљаја; непрекидно мењање којим садашњост постаје пршлост.Врлина стална спремност да се чини добро и обавља дужност; свака душевна особина која је потрбена за обављање дужности и чињење добрих дела.Генеза (грч. генесис = постанак) низ степена у развоју који је прошло неко биће, идеја или установа до датог момента.Генерички (франц. генериљуе ) оно што припада роду, глобалан, укупан.Гностици (грч. гносис = сазнање) први филозофи хришћанства, из прва три века, који су сматрали да црквено учење о Богу није последња реч о њему, него да полазећи од њега (Бога) треба тражити право знање о божанским стварима. Имали су амбицију и да хришћанску науку доведу у склад са новоплатонизмом и јеврејском кабалом.Деизам (лат. деус = Бог) филозофско становиште према коме је Бог створио свет, покренуо га, али даље нема више ништа заједничко с њим.Детерминизам (лат. детеминатио = одређење, ограничење) филозофско учење о битку (бићу) као уређеном, строго утврђеном поретку, а не безусловном, хаотичном или слободном. Догма (грч) тврдње које се сматрају необоривим.

283

Доктрина (лат доцтрина = учење, наука) методичко учење о нечему, а изложено у облику система ставова.

Егзактан (лат. игере = изискивати, еџацтус = тачан) тачан, бројно сређен, потпун, тачан.Егзистенција (лат. ехистентиа ) опстанак, постојање, начин живота.Егзотерично (грч. ех терикос = спољашњи) оно што је намењено широј јавности, а не ужем и затвореном кругу људи; популарно.Езотерично (грч. есотерикос = унутрашњи, тајни) оно што је намењено ужем и затвореном кругу људи упућених у тајне неке доктрине или тајне неке секте; стручно.Екстаза (грч. екстасис = бити изван себе) занос, излажење изван себе.Екумена (грч. оикоумене = настањена земља) свет, свемир.Епоха (доба) време у коме се у светској историји збива један одређени тип догађаја, решава један одређен тип проблема и ствара нешто ново, препознатљиво и велико.Еристика (грч. ерис = препирка) вештина суптилног логичког расправљања, нарочито негована у Мегарској школи; име за испразно логичко надмудривање са основним циљем да се саговорник извргне подсмеху и наведе на погрешан закључакЕристичари (грч. еристикер) представници Мегарске школе, тако названи због њихове сколоности ка дискусијама, препиркама и свађама. Есенција (лат. ессе = бити) битак, суштина, за разлику од небитног, случајног.Есхатологија (грч. есхатос = крајњи, последњи) учења теолога или филозофа о последњим циљевима света и човечанства, а нарочито о њиховом свршетку и пропасти.Идеал (грч. идеа = слика; лат. идеалис = замишљени, мисаони) узор, замишљено савршенство нечега; што би потпуно задовољило разум и осећања човека.Идентитет (лат. идентитас = истоветност) принцип према коме свако биће увек и свуда мора бити једнако самом себи.Илузија (лат. иллусио = изигравање, исмевање) самообмана у опажању која се састоји у томе да предмет који делује на наша чула опажамо као другачији него што јесте или као неки сасвим други предмет; самообмана у мишљењу.Имагинаран (лат. имаго = слика) замишљен, тобожњи, постоји само у уобразиљи.Иманентан (лат. имманенс) унутрашњи, нераздвојно својствен, битан, оно што остаје у нечему, што не прелази границе неког одређеног искуства. Импресија (лат. импрессио = утисак) утисак, дојам, непосредно доживљени устисак, осећање свести које је изазвано споља, а наступило је непосредно пре размишљања.Индетерминизам (лат. индетерминатус = неодређен) теорија о апсолутној слободи воље (Бергсон), односно тврдња да у неком делу света или у свету као целини не постоји узрочност (супротно од детерминизма).Инструментализам (лат. инструментум = оруђе) теорија према којој људско сазнање није сазнање стварности, него оруђе или средство за рад и одржавање у свету (Џон Дјуи).

284

Интенција (лат. интентио = напор, пажња, позорност) оно што се односи на нешто; што се управља на нешто, свестан доживљај нечега.Интуиција (лат. интуитио = гледам у, унутрашње гледање) непосредно гледање, сагледавање, виђење, опажање.Инквизиција (лат. инљуиситио = истрага) суд Римокатоличке цркве за проналажење и кажњавање оних који су одступили од њеног званичног учења; синоним за мучитељски суд који малтретира и прогони свакога ко слободно и стваралчки мисли.Ирационализам (лат ир не и ратио = противан разуму) филозофско ставновиште према разум није довољан за сазнавање саме суштине универзума, него да су то неке друге димензије: доживљај, вера, воља, итд. У ширем значењу, ирацинализам је све оно што је супротно рационалним аргументима. Инкарнација (н. лат инцарнатио) оваплоћење, оличавање.Канон (грч.) практично правило; узор према коме треба поступати; пропис или скуп прописа који важи за одређено подручје.Категорија (највиши род) најоштијинајуниверзалнији појам у једном низу појмова повезаних по обимуКаузалитет (лат. цауса = узрок, разлог) становиште према коме је свет представљен као ланац узрочнопоследичних веза; свака ствар која постоји, последица је узрока који је створио.Контемплација (лат. цонтемплатио = посматрање умом, разматрање) душевно стање које се манифестује у дубоком размишљању које се не односи на икакву активност, а човек при томе заборавља на себе и околне ствари; безинтересно (без жеље да их имамо) посматрање естетских предмета; мисаоно удубљивање у себе.Космополитизам (грч. космополитисмус = грађанство света) осећати се грађанином света, сматрати целу земљу за своју отаџбину, а све људе за своје суграђане.Космос (грч. цосмос = ред, поредак) светуниверзум као уређена хармонична целина.Култ (лат. цултус = поштовање) дивљење, обожавање, прослављање богова, великих људи, идеја, са мање или више одређеним спољашњим знацима.Култура (лат. цултус = неговање, обрађивање) усавршавање онога што је створено људским радом рад људских животних циљева; усавршавање људских спосбности, нарочито стваралачких које долазе до изражаја у духовним творевинама људске заједнице, као што су морал, религија, уметност, наука, право итд. Латентан (лат. латенс = скривен) покривен, скривен.Логос (грч. логос = мисао, реч, ум...) поступак, доказ, наука.Максима (лат. махима, регула = најопштији став) основни став, начело које резимира одређена правила понашања; највиши принцип кога се човек придржава у животу.МанихејствоМанихеизам учење Манија, ирансковавилонског мудраца и верског реформатора који је тежио да уједини учења Заратустре, Буде и Христа у јединствен сазнајни систем; учење према коме у свету владају два принципа: принципи светлости и мрака, односно добра и зла, чијим

285

мешањем настаје свет и све што у њему постоји.Мистицизам (грч. мустикос = тајанствен) свако филозофско становиште које се темељи на осећањима и машти, а не на разуму; свако филозофско становиште које сматра да је основа свега постојећег нешто натприродно, нематеријално и доступно само интуицији.Мит (грч. мутхос = прича) реч, легенда, бајка, фантастично и сликовито причање; симболична прича, обично народна, у којој су природне силе представљене као личности, јунаци или богови.Митологија (грч. мутхос = прича и логос = рече, говор, наука) наука о митовима; скуп митова појединих народа.Модус (лат. модус = начин) појединачан, посебан начин постојања.Натурализам (лат. натуралис = природан) филозофско становиште према коме у у свету не постоји ништа што би било више од природе каква нам је дата у искиству; етичка доктрина према којој је морал само продужење биолошког живота и треба да се заснива на природи; правац у уметности који не приказује живот са улепшањима, него са свим особинама (и ружним), па и онима по којима се човек не разликује од животиња.Нихилизам (лат. нихил = ништа) свака доктрина која негира постојање реалног спољњег света, односно у потпуности одбацује све вредности (етичке, естетске, научне, итд.).Номинално (лат. номен = име) што се односи на име, реч, а не на ствар.Оптимизам (лат. оптимус = најбољи) мишљење да је овај свет најбољи, да у свету има више добра него зла.Орфици (по Орфеју, чувеном свирачу у грчкој митологији) религиозно митски песници тарих Грка, аутори теогонија и космогонија.Ортодоксија (грч. ортодоксија) схватање да постоји један једини прави систем истинитог сазнања којим се разграничава све оно што је тачно од од свега осталог које се одбацује, прогони и одређује као "скретање са правог пута"; потпуна сагласност са учењем, чврсто, догматско заступање одређених ставова у филозофији, религији, науци...Панлогизам (грч. пан = све и логос = наука, ум) учење да се у основи свега налази ум или идеја; онтолошко становиште које исказује идентитет ума и битка, односно стварности и умности; назив за Хегелов филозофски систем у коме су мишљење и биће једно исто ("све што је стварно то је умно и обрнуто").Пантеизам (грч. пан = све и тхеос = Бог) учење према коме су Бог и космоссвет једно те исто.Парадигма (узорак, пример за углед) образац понашања или модел научног рада.Парадокс (грч. парадохос = против очекивања) тврдња која је супротна општем мишљењу, невероватна или против сваког очекивања; парадокс може бити нова истина, а може бити и неистина у духовитој форми која служи за забаву.Патристика (лат. патер = отац) учење учење црквених отаца од другог до седмог века нове ере које је касније прихватила црква.Перипатетици Перипатетичари (грч. перипатос = шетња, врт) Аристотелови ученици, тако названи јер су Аристотелова предавања слушали током шетњи по вртовима Ликеја.

286

Персонификација (лат. персини фицатио = оличавање) реторичка фигура којом се мртва приказује као живо биће, пре свега као оличење човека.Песимизам (лат. пессимус = најгори) схватање према коме је овај свет најгори и да у њему преовладава зло.Пролегомена (грч. пролего = рећи унапред) претходне напомене, увод у неко темељитије теоријско или научно истраживање.Редукција (лат. редуцтио = враћање уназад) свођење нечега (судова или принципа, на пример) на други облик; свођење на мањи облик.Реинкарнација (лат. реинцарнатио = поновно утеловљење) поново враћање душе у земаљско тело.Репродукција (лат. репродуцо = поново произвести) поново јављање у свести ранијих доживљаја, посебно представа; поново стварање, умножавање; поновна производња...Реторика (грч. реторике) говорништво, говорничка вештина.Ретроградно (лат. ретро = натраг и градус = степен) оно што иде уназад, што назадује; супротно од прогресивног.Рефлексија (лат. рефлехио = одбијање, одбљесак) размишљање, усмеравање пажње на унутрашње предмете, на односе и везе међу властитим психичким појавама; размишљање о односима и узроцима неке појаве; став филозофског ума који критички разматра начин на који се слика објекта прелама у субјекту.Сазнање свако мишљење или нека друга функција свести којом се долази до истине о стварима; резултат мишљења; знање праћено свешћу о његовој тачности (јер је проверено).Самосвест Свест о властитом ја као субјекту, као нечем што има доживљаје, а различито је од њих; свест о својој личности.Свест непосредно знање о нашим доживљајима као што су: опажања, жеље, мисли, осећања, итд.; јединство нашег ја са његовим доживљајима.Свет Земља са осталим небеским телима као јединствен систем; све што постоји у времену и простору.Сцијентизам (лат. сциентиа = знање, наука) учење према коме наука даје сазнање ствари по себи; методолошко становиште које пренаглашава вредност науке сматрајући га једино могућим видом истинитог сазнања на свим подручјима интелектуалног и моралног живота; поглед заснован на искуственонаучном посматрању света. Сензација (лат. сенсус = осећање) чулно осећање, чулно опажање.Сензуализам (лат. сенсус = осећање) сазнајнотеоријски правац који сва сазнања тумачи искључиво из осета; доктрина према којој се до сазнања може доћи искључиво на основу чулног опажања и осета.Синтеза (грч. сунтхесис = састављање) спајање, уједињавање разних елемената у једну целину; акт свести који спаја разне представе, осећања и тежње у једну целину (супротно од анализе).Систем (грч. сустема = састављено) скуп елемената повезаних у целину на основу неког битног критеријума.Ск(х)оластика (лат. сцхола = школа, сцхоластицос = учитељ) најчешће име за средњовековну филозофију; знање које води рачуна само о томе да буде у складу са одговарајућим верским догмама, али не и да буде истинито.

287

Слобода стање бића које је потпуно независно, није иложено икаквом спољашњем притиску; стање бића које ради и понаша се према разуму и моралним начелима.Солипсизам (лат. солус = сам, једини и ипсе = сам, он) мишљење да постоји само ја као једина свест са својим свесним садржајем и ништа изван ње; стварност се схвата као производ осета, субјекта; то је крајњи субјективни идеализам, а од неких филозофа назван теоријски егоизам.Спекулација (лат. спецулор, спецулатион = испитивати чистим мишљењем, посматрати из даљине) теоријски начин мишљења који је одвојен од сваког искуства; мишљење усмерено ка сазнавању или објашњењу нечега, без обзира на могућност примене тог сазнања или стицање неке користи од њега; филозофски метод истраживања истине путем развијања чистог мишљења које иде преко граница могућег искуства. Субјект (лат. субјицио = подметнути) оно о чему се суди, чему се приписује нека особина; наше ја, носилац свих доживљаја; биће које сазнаје. Судбина сила или скуп сила које су унапред одредиле извесне догађаје који се никако не могу променити нити избећи; догађаји у животу једног лица независни од његове воље.Супстанција (лат. субсто = стајати под нечим) оно што је стално и непроменљиво у стварима које се мењају; оно на чему се дешавају промене и чему припадају својства, а што је по себи непроменљиво; што може да постоји само по себи независно од другог (материја и дух, на пример).Суштина Ессенце оно што чини да је неко биће или нека ствар оно што јесте (и различито од сваког другог бића или ствари).Схолијаст (грч. сцхолиастес = тумач, објашњавалац) писац схолија, тумач неког старогрчког или латинског писца.Табула раса (лат.) празна неисписана табла; људска душа (ум) пре искуства, према учењу сензуалиста и неких емпириста.Табу полинезијска реч, значи оно што је строго забрањено; термим који означава најразличитије врсте забрана.Теизам (грч. тхеос = Бог) веровање у бога; учење да постоји један бог, као личност изван и изнад света који је створио тај свет, одржава га и управља њиме.Телеологија (грч. телос = савршен и логос = наука) учење о сврховитости, свако догађање има своју сврху; наука о циљевима и сврховитости у свету; мишљење да је свет уређен према неком циљу од неке више интелигенције, јер у природи има појава које имају неку сврху, а телесни органи су, такође, удешени за вршење неког циља.Теогонија (грч. тхеос = Бог и гигномаи = постати) скуп митова о постанку богова; теорија о постанку идеје о Богу.Теодицејаа (грч. тхеос = Бог и дике = правда, оправдање) оправдање постојања Бога због постојања зла и греха у свету; објашњење: зашто постоји зло у свету када је Бог добар.Теологија (грч. тхеос = Бог и логос = мисао, наука) наука о Богу, његовим својствима и његовом односу према човеку; доктрина према

288

којој је Бог извор моралног ауторитета у људском друштву; господство највишег идеала; (природна или рацинална теологија ослања се само на разум, а теологија откровења или позитивна теологија ослања се искључиво на ауторитет Светих списа).Теорија (грч. тхеориа = гледање, посматрање) спекулативно, безинтересно посматрање и проучавање чињеница и појмова без обзира на њихову примену; објашњење неке групе појава једним принципом.Теургија (грч. тхеос = Бог и ергон = рад) чудотворство; магична моћ, или макар вера у ту моћ; деловање на Бога и друге духовне силе више од човека да раде у корист човека.Томизам име за филозофију Томе аквинског која је призната од папе Лава ЏИИИ за служмену филозофију римокатоличке цркве.Топика (грч. топос = место) наука о општим местима (истинама) која служе за расправљање о разним темама; упутства за расправљање и доказивање; код Аристотела, део логике који говори о вероватним закључцима.Тоталитет (лат. тотус = цео) целокупност; свеукупност; скуп свих елемената који чине једно цело; синтеза јединства и мноштва; једна од дванаест Кантових категорија.Трансценденталан (лат. транссценденталис = преискуствени) оно што је априорни услов искуства, а не његов садржај или предмет; што се односи на облике, принципе или априорне идеје које су у нужном односу према искуству; оно што вреди у границама искуства, а проширује се или примењује и изван њих; Кантово становиште према коме задатак филозофског мишљења није истраживање предмета спољашњег искуства, него оних унутрашњих моћи које тек омогућавају свако сазнање.Трансцендентан (лат. транссцендре = прелазити, бити с оне стране неке границе) оно што прелази неку одређену границу; што прелази свако могуће искуство; што је изван искуства и не може бити предмет опажања; филозофско становиште према коме се неко биће налази изван граница могућег искуства, односно изван домашаја чулног опажања и разумског сазнања.Тропи (грч. тропос = обрт, начин мишљења) аргументи старих грчких скептика којима су се служили да докажу како је сазнање немогуће, да у све треба сумњати и уздржавати се од сваког суда.Узвишено што по својој величини (просторној, физичкој или духовној) првазилази сваку меру, и изазива код нас осећање наше стварне слабости и ништавила; свест о могућности великог душевног замаха и осећање сигурности пред неизмерним.Узрок цаусе појава без које не може настати нека друга одређена појава (финални узрок: циљ ради кога се нешто ради).Ум способност стварања принципа; способност стварања априорних појмова општих и нужних, независних од искуста. Многи филозофи не праве разлику између разума и ума: чисти ум, који сазнаје искључиво а приори; практични ум, који а приори поставља моралне принципе. Универзум (лат. универсум = свет, свемир) скуп свега што постоји у времену и простору.

289

Утилитаризам (лат. утилис = користан) становиште према коме је корисност нечега мерило његове вредности; етички правац који сматра да је циљ људских радњи добро и корист појединца и друштва, а порекло морала налази се у користи.Утопија (грч. у = не и топос = место; место које не постоји) замишљено острво које је описао Томас Мор у делу "Утопија", где су сви људи срећни јер постоји идеалан друштвени систем; сваки леп али неостварљив план, посебно они везани за друштвено уређење.Фатализам (лат фатум = удес) веровање да је свако дешавање у свету унапред одређено и неизбежно.Феномен (грч. фаиноменон = појава)Феноменологија (грч фаиноменон = појава и логос = наука) наука о појавама која открива разлику између привида и истине.Фетишизам (франц. фетицхе = предмет обожавања) врста примитивне религије у којој се верује да читав свет и све ствари у њему представљају делове божјег тела који су, као такви, предмет обожавања. Маркс је овај термин користио у преносном значењу када је говорио о робној производњи ("фетишизам робе") и уверењу власника роба да она изласком на тржиште поприма нека натприродна својства.Фикција (лат. фицтио = измишљање, измишљотина) измишљена ствар или теоријска замисао чија се немогућност јасно увиђа, али се упркос томе она прихвата као помоћно средство сазнања.Хедонизам (грч. хедоне = наслада, уживање, пријатност) учење према коме је телесно уживање највиша вредност.Хетерономија (грч. хетрос = други, другачији, и номос = закон) становиште у етици према коме човекови поступци нису производ његове слободне воље, него су изнуђени спољашњим факторима.Хипостазирати (грч. хипостасис) претворити појам или неки логички однос у супстанцију, посматрати нешто као засебно, претворити у самосталност.Хомо мензура (лат.) израз за Протагорино учење: "човек је мера свих ствари".Цивилизација (лат. цивилис = грађански, уљудан) друштвено стање које је дошло после варварства; подвргавање друштва под нека општа правила, законе и обичаје; спољашња култура, углађеност; друштвено стање у коме су у великој мери искоришћене културне тековине; често се употребљава у истом значењу као и реч култура.

290