Od neega se mora poeti, pa je najbolje da to bude od pojma o onome o emu je re. Sreom vi ve imate neki pojam o filozofiji, ak i ako to ne znate. Ne zato to u dui postoje uroene ideje, kako je mislio Platon, nego zato to filozofija nema tako malo veze sa ivotom da bi jedna osoba tek kada o njoj pone da ita upoznala njenu sadrinu. Uvod u filozofiju ima tri poglavlja:

1.1. Filozofija - ime i pojam .................................... Citati

1.2. Poreklo i istorijska podela filozofije ................... Citati i komentar

1.3. Filozofske discipline ......................................... Citati i komentar

Poglavlja Kratke istorije filozofije imaju tri dela. U prvom delu, koji predstavlja uvod u uenje nekog filozofa ili grupe filozofa, opisani su njihovi stavovi savremenim renikom, ali ipak sa ciljem da se to vernije prikau osnovne i najpoznatije crte te filozofije. Drugi deo predstavljaju citati iz dela filozofa. Njihova svrha je u izvornom upoznavanju itaoca sa idejama, stilom i renikom koje filozofi koriste. Citati su birani tako da se u njima nalaze one iste ideje nekog filozofa koje su prikazane i u prvom delu poglavlja. Na kraju, komentar bi trebalo da povee pitanja koja pokree neka filozofija sa svakodnevnim iskustvom ili sa idejama drugih filozofa i tako napravi prelaz ka sledeem poglavlju.

Filozofija

Knjige o istoriji filozofije esto poinju pitanjem: ta je filozofija? Ve u tom pitanju kao da se podrazumeva da se radi o neemu ega dosad nije bilo u iskustvu itaoca i da e on sada prvi put doi do neke predstave o tome. Ovakav poetak se izgleda i ne moe sasvim izbei. Ipak, filozofija bi mogla da nam bude mnogo prisnija nego to se na prvi pogled ini.

Filozofska rasprava se odnosi na opte stavove koji rukovode naim miljenjima o svetu, drutvu i nama samima. Svako od nas ima takve stavove, ali se retko koncentriemo na to da promislimo koji su to stavovi i da ih podvrgnemo ispitivanju u kome bi proverili da li su ti stavovi ispravni. Filozofi upravo to ine. Oni tragaju za normama ili stavovima koje bi, posle tog preispitivanja, mogli da predloe da budu usvojeni kao zajednika norma vezana za neki aspekt ljudskog ivota, koja bi koristila i ostalim ljudima. Ponekad nam samo ostavljaju, kroz svoje tekstove i knjige, tragove o tom preispitivanju, ali su te knjige veinom odluene: u njima autori imaju odreene teze koje smatraju istinitim. Filozofija je, dakle, razmiljanje o razmiljanju, traenje optih crta u naem i u razmiljanju drugih ljudi , sa ciljem da se odlui koji nain razmiljanja je bolji.

A bolji je onaj nain koji nam pomae da bolje sagledavamo stvarnost, to je opti cilj svakog saznanja. Pomou filozofije bi trebalo da nauimo koji inioci povoljno utiu na sagledavanje stvarnosti, a koji nepovoljno, kako bi mogli da kontroliemo te inioce i omoguimo uticaj pozitivnih, a spreimo uticaj negativnih inioca. Istinito sagledavanje stvarnosti je jednostavan cilj filozofije.

Poto je poznavanje realnosti neophodno da bi se postigli bilo koji drugi ciljevi oveka, preko realnosti se ostvaruje veza filozofije sa praktinim ivotom. Ako uspemo da se pribliimo ovom cilju, videemo da se paralelno sa njim postie jo jedan vaan cilj: pronai ono oko ega bi ljudi mogli da se sloe. Postizanje saglasnosti u bar nekim pitanjima, ime se neka zajednica integrie i ini stabilnijom, predstavlja osnovni praktini cilj filozofije.

Ovde se moe postaviti pitanje: Kako to da je svaki filozof imao svoju filozofiju, ako je cilj filozofa saglasnost?

Utisak o razlikama u filozofiji je samo delimino opravdan. Razlika meu filozofima je bilo, ima ih i danas, ali ove razlike su nastale i zbog nekih objektivnih razloga. Najpre, pred vama e sada biti filozofi iz razliitih istorijskih perioda. S obzirom na vreme koje ih razdvaja, slinost u njihovim miljenjima je vie zapanjujua, nego razlike meu njima. Oni esto govore o razliitim problemima. Najzad, oni govore o stvarima koje se ne mogu opipati, budui da filozofske norme ukljuuju momenat izbora odreenog naina miljenja. Filozofija se ne bavi onim to postoji izvan nas, to bi moglo biti saznato i ostavljeno po strani, ve se bavi onim to je u nama, kao pravilo po kojem ivimo i razmiljamo.

Uslovi ivota, jezik i problemi razliitih epoha razlikuju se dovoljno da uine nemoguim da odgovor na filozofska pitanja uzme jedan oblik koji bi lako mogao da bude prihvaen od strane svih.

Cilj sledeih stranica je da otkrijemo slinosti izmeu filozofa koji e nas utvrditi u uverenju da poznajemo osnovu filozofije, a takoe i njihove razlike koje e nam dati povoda za razmiljanje i opredeljivanje izmeu njih.

Poreklo i istorijska podela filozofije

Pre pojave filozofije, ljudi su takoe verovali u neke prie u koje su smestili svoja verovanja i znanja. Te prie su bili mitovi. Mit je narodna pria koja se bavi poreklom poznatog sveta, bogovima i davnom prolou naroda. Karakteristike mitova su: prenoenje sa "kolena na koleno", u sutini, u istom obliku, anonimnost autora i dominacija mate u odnosu na racionalnost. Kada se dovede u pitanje i forma i sadraj mitova, nastaje filozofija. Sa njom se pojavljuju prvi filozofi ("mudraci"), ljudi sa imenom i prezimenom koji iznose svoja miljenja vezana za neka od pitanja na koja je odgovarao i mit. Iako su upotrebili sve svoje moi da dou do svojih uenja, oni su svesni da su ona delo ljudskog razuma, te mogunosti da e biti kritikovana i proveravana i da e moda biti odbaena u korist boljih. Filozofija je, dakle, kritiko miljenje kome bi trebalo da je stran svaki dogmatizam. Ona je, takoe, rezultat razloga, argumenata, u emu se ogleda njena racionalnost.

Nastala u Staroj Grkoj oko 7 veka p.n.e. filozofija je prola kroz barem etiri velika razdoblja:

1) Antika filozofija spaja filozofiju Grke i Rima. Poslednja grka filozofska kola ukinuta je dekretom rimskog cara Justinijana 529. godine n.e., ali je Plotin, poslednji znaajniji mislilac na koga nije uticalo hrianstvo, umro oko 270. god.n.e.

Deli se na etiri perioda:

Kosmoloki period, u koji spada veina tzv. pretsokratovaca, a koji traje do pojave prvih sofista u 5. veku p.n.e. U ovom periodu filozofije preovlauju pitanja vezana za prirodu kosmosa.

Antropoloki period, (5. vek p.n.e.) u koji spadaju sofisti i Sokrat. U njemu preovlauju pitanja vezana za oveka. Koliko ovek moe znati ili kako uspostaviti slaganje i prevladati razlike meu ljudima, neka su od tih pitanja.

Period velikih sistema, (4. vek p.n.e.) se odnosi na dela Platona i Aristotela, filozofe koji su se bavili svim oblastima filozofskog istraivanja, povezujui ih jednom teorijom. Ova dvojica filozofa su prvi filozofi ije knjige su sauvane u celosti, a ne samo u fragmentima.

Helenistiko-rimski period, obuhvata vreme od smrti Aleksandra Makedonskog 323. g.p.n.e. do kraja 3. veka n.e., u kome ponovo dominiraju etika pitanja kojima se bave dve velike kole - epikurejska i stoika.

2) Srednjovekovna filozofija, (od 4-og veka n.e. do pojave renesanse u 14. veku) je period u kome su glavni problemi vezani za odnos filozofije i religije, odnosno razuma i vere. U toku srednjeg veka hrianstvo postaje dominantna religija u Evropi. Kulturni ivot odvija se mahom u okviru crkve. Mnogi svetenici, iako prvenstveno teolozi, bave se i filozofskim problemima naslanjajui se na mislioce antike filozofije, najvie na Platona i Aristotela.

3) Moderna filozofija, (poinje u periodu renesanse od 14. do 16. veka, a dobija zamah u 17. veku) u kojoj su glavna pitanja vezana za brzu promenu drutva do koje dolazi zahvaljujui napretku u naukama. 17. vek se naziva i "doba razuma", jer se svi moderni filozofi prvenstveno bave prirodom naeg razuma pokuavajui da formuliu pravila za njegovu upotrebu koja bi vodila otkrivanju tajni prirode. Oni razum istovremeno shvataju kao mo koja moe da proizvede i opravda principe oko kojih bi se ljudi mogli sloiti, to bi trebalo da omogui da u drutvu bude manje svaa i neprijateljstava. Period moderne filozofije zavrava se sa klasinom nemakom filozofijom u kojoj se istiu uveni filozofi Kant i Hegel .

4) Savremena filozofija je zajedniko ime za mnotvo pravaca i pojedinaca koji se javljaju u 19. i 20. veku. Pomenuemo sada nekoliko: marksizam, pozitivizam, egzistencijalizam i fenomenologija.

Filozofske discipline

Mnogi filozofski tekstovi grupiu se oko istih tema i pitanja. Tako nastaju filozofske discipline. One nam sada daju horizontalnu podelu filozofije, pored hronoloke ili vertikalne o kojoj smo govorili. Evo osnovnih filozofskih disciplina:

1. Ontologija - nauka o biu, o onome to postoji. U staro vreme ontologija se zvala i metafizika- razmiljanje o onome to stoji iza ili u osnovi vidljivog sveta fizike. Aristotel takvo istraivanje naziva "prva filozofija". Po njegovom niljenju, ona se bavi istraivanjem prvih principa i uzroka bia. Ontologija odgovara na pitanja: ta je stalna, nepropadljiva osnova poznatog sveta? Kakve vrste stvarnosti postoje? Postoji li Bog? Na koji nain? Kakvo je bie ovek?

Filozofi koji smatraju da je prava ili kljuna stvarnost duhovne ili idealne prirode nazivaju se idealisti; a materijalisti su oni filozofi koji poriu postojanje takve stvarnosti i smatraju da je sve to postoji oblik materije.

Na primeru due oveka, moe se videti zato su ova pitanja vana. Ako je sve materijalno, onda je dua oblik organizacije materije i propada kada materija koja ostaje pree u drugi oblik. Ako postoji idealna stvarnost postojanija od materijalne, onda je dua netaknuta, a za telo se moe rei da propada.

2. Epistemologija, ili Teorija saznanja, bavi se nainima formiranja znanja. Ovu disciplinu je, u moderno vreme, utemeljio Don Lok, ali su se prirodom saznanja bavili i grki filozofi. Platon je npr. smatrao da kada uimo neto zapravo aktiviramo seanje na ideje koje dua po svojoj prirodi ve ima u sebi, ali ih nije odmah svesna. U 17. veku formiraju se dva stanovita o prirodi i poreklu znanja. Racionalisti smatraju da je razum, u kome postoje uroene ideje, izvor najbitnijih znanja, dok empiristi smatraju da se sve to se moe znati zna preko iskustva. Epistemologija dakle odgovara na pitanja: Kako saznajemo neki odreeni predmet? ta mogu da znam? Kolika je izvesnost ljudskog znanja?

3. Etika - filozofija (nauka) o moralu. Etika pokuava da dokui na koji nain bi trebalo dolaziti do ispravnih moralnih pravila i ta je sve povezano sa moralom. Njena prva pitanja bila su: ta je vrlina? ta je smisao ivota i dobro kome treba teiti? Kasnije su ta pitanja neto drugaija i glase: Za koja pravila i norme bi mogli da kaemo da njihovo potovanje jednako koristi svim ljudima? ta treba da nam bude kriterijum kada odreujemo ta je moralno, a ta nije? Mogu li stavovi etike biti istiniti ili lani? Ako se naglasak u etici stavi na iznalaenje pravila ije e potovanje biti smatrano dunou, takva se etika naziva deontoloka, a ukoliko se usvoji princip da je ispravno ono delo koje donosi najvie dobra, takva etika je utilitaristika.

4. Logika - disciplina koja ispituje osnovne zakone miljenja koji vae za bilo koji predmet kojim se miljenje bavi.

5. Metodologija - razmatranje optih pravila koja bi trebalo usvojiti ako elimo da se uspeno bavimo naukom, ili da dobro razmiljamo o svim pitanjima sa kojima se susreemo. Cela filozofija se moe itati kao metodologija.

6. Estetika - nauka o lepom i prirodi umetnosti. ta je lepota? ili ta je to to umetnikom delu daje njegovu umetniku vrednost? - pitanja su kojim se bavi estetika.

7. Hermeneutika - istraivanje fenomena razumevanja i tumaenja drugih tekstova. Kako se postaviti prema tekstu nekog autora?, Postoji li konano,pravo tumaenje smisla nekog teksta? - pitanja su koja se javljaju u okviru hermeneutike

Filozofija esto za svoj predmet uzima njoj srodne oblasti. Tako postoje filozofija religije, politike, jezika, nauke itd. Filozofija nauke je danas posebno razvijena. Bavi se pitanjima vezanim za rast naunog znanja, optimalan metod nauke i pravi nain tretiranja suparnikih teorija.

Filozofske discipline

Ako se na pravi nain prie filozofiji onda to nee biti preko prihvatanja stavova nekog filozofa ili filozofskog pravca, ve preko pitanja koja se postavljaju u svakoj filozofiji sa eljom da se odgovori na njih na nain koji nas zadovoljava. To ne znai da smo dosad gubili vreme jer je lake dati svoj odgovor na neko pitanje onda kada znamo druge odgovore, od kojih neki, na kraju, mogu biti i nai. Poglavlja koja slede predstavljaju kratke uvode u bavljenje odreenim filozofskim disciplinama.

6.1. Savremene metodoloke teorije

(Poper, Kun, Gadamer) ...................................... Citati i komentar

6.2. Etike teorije (Mil, Mur, Kant) ...................... Citati i komentar

6.3. Moderne politike teorije

(Makijaveli, Hobs, Ruso) .................................... Citati i komentar

6.4. Savremene politike teorije

(Liberalizam, Marksizam, Konzervativizam) ......... Citati i komentar

Metodoloke teorije

U okviru pozitivizma filozofija dobija zadatak da se bavi metodologijom nauke. Iako metoda nauke predstavlja zbir stavova o tome kako "treba" da postupamo bavei se naukom, ona se nekako provukla izmeu stava pozitivista o besmislenosti etikih stavova (koji su vrsta "treba" stavova) i oseanja da je nauno istraivanje proces koji ima svoja pravila ija se ispravnost mora moi proveriti na nepristrasan nain preko posledica primene tih pravila na razvoj nauke.

Tako je nastala plodna disciplina metodologije, koja je na nov nain otvorila stara pitanja i probleme filozofije. Iako su okrenuli filozofiju u pravcu metodologije, reenja pozitivista su se u okviru nove discipline prva nala na udaru kritike.

Pozitivizam je ostavio sliku naunih teorija koje se razlikuju od metafizikih po tome to nam govore o opaljivim stanjima stvari. Prirodni nastavak posle ovakvog stava je da naune teorije i nastaju tako to generalizujemo posmatranja i injenice koje smo na taj nain stekli. Po miljenju pozitivista, rast nauke predstavlja proces gomilanja opaenih injenica objanjenih zakonima koji opisuju pravilnosti u njima.

Meu filozofima koji su se usprotivili ovakvom gledanju na metodu nauke istie se Karl Poper (1902-1994). Po njegovom miljenju, naune teorije ne nastaju tako to generalizujemo posmatranja oiena od svake teorije. Ustvari, svako nae opaanje je ve selektivno, jer uvek neka naa ve usvojena teorija odreuje koje emo injenice uoiti i pratiti. Nauka ne poinje pukim posmatranjem ve problemskom situacijom u kojoj postoji neslaganje izmeu naih oekivanja (teorija) i stvarnosti. Da bi ovu situaciju reili, mi pomou nae imaginacije i ukupnih kreativnih moi (koje ukljuuju sve to znamo o "dobrim" teorijama koje su do sada objanjavale svet) predlaemo novu teoriju, novu pretpostavku ili hipotezu. Ona moe da bude u stanju da bolje objasni uoene injenice, pa ipak, kao naunici, mi ne treba da se zaustavimo kod nje, ve smo obavezni da smiljamo dalje eksperimente koji e ispitivati njene posledice i nastojati da je opovrgnu.

Nijedna teorija nije toliko istinita da bi bila poteena ovakvog postupka; sa svoje strane, teorija mora da nam objasni sa kojim stanjem stvari bi ona mogla biti opovrgnuta, ime ona stie empirijski, nauni status. Poper je ovaj metod nazvao metod pokuaja i pogreki. Po ovoj metodi, naune teorije treba da budu smele, po mogustvu jednostavnije i optije od prolih, i treba da nam omogue da otkrijemo injenice koje uopte nismo uoavali pre nego to ih je nova teorija predvidela.

Poper je poznat i po raspravi o metodi drutvenih nauka. Smatrao je da treba napustiti veru da moemo znati zakone istorije ili istorijsku "nunost" i da moemo jednostavnim potezima odrediti sutinu drutva kao celine. inei to, mi precenjujemo vlastite saznajne moi, zanemarujui sloenost drutva i istorije. Primer uverenja da istorijske zakone ipak moemo znati bio je marksizam.

Poperove najpoznatije knjige su Otvoreno drutvo i njegovi neprijatelji, Logika naunog otkria, Beda istoricizma i Pretpostavke i pobijanja.

Uticajnu teoriju o naunoj metodi dao je i ameriki filozof Tomas Kun (1922-1996) U svojoj knjizi Struktura naunih revolucija izneo je tezu da istoriju nauke karakteriu veliki obrati, koje je nazvao "naune revolucije", u kojima se menja vei deo onoga to naunici jednog vremena smatraju istinitim. Najpoznatiji primer takve promene je kopernikanska revolucija.

Revolucije ne nastaju tako to se jave oigledne injenice koje protivree staroj teoriji, koja se onda racionalno odbacuje i zamenjuje novom teorijom koju na jednostavan nain sugeriu novootkrivene injenice. Ovaj proces je u stvarnosti iznenaujue spor, to znai da naunici najee ne mogu racionalno da se odlue izmeu teorija, tako da vetina ubeivanja igra veliku ulogu. Ipak, na kraju, nova paradigma okuplja oko sebe vei deo naunika, kada nauna zajednica ulazi u period "normalne nauke".

Hermeneutika

Stvarnost ne saznajemo samo neposredno ili putem naunih eksperimenata ve i putem tekstova drugih ljudi koji su se bavili istim temama kao i mi. Ti drugi ljudi i njihova razmiljanja su predmet drutvenih nauka koje zato moraju imati metodu pomou koje e se baviti smislom onoga to oni govore.

Zbog ovih problema i potreba nastala je hermeneutika, filozofska disciplina koja se bavi tumaenjem tekstova i nainima kojima dolazimo do njihovog smisla. U razvoju hermeneutike istaknutu ulogu imali su Vilhelm Diltaj (1833-1911) i H. G. Gadamer (1910-2002) Njene osnovne pouke su da se tumaei neki tekst moramo kretati u krugu izmeu pojedinih delova i celine teksta (hermeneutiki krug) i, takoe, poznavati kontekst ("horizont") u kome je neki tekst nastao.

Ipak, najvanije je da dozvolimo da nas tekst neemu naui, tako to emo ga oiveti vlastitim iskustvom, a njegove teze uzeti ozbiljno, kao rivalske hipoteze naim vlastitim stavovima o svetu. Gadamer je ovaj proces nazivao "stapanje horizonata".

S druge strane, nae tumaenje nekog teksta, ma koliko ga smatrali zasnovanim i dobrim, nikada ne treba da bude tretirano kao jedino i konano tumaenje . Upravo koritenje naeg vlastitog iskustva dalo je (na) smisao tekstu. Uvek je mogue da neko sa drugaijim iskustvom otkrije i smisao koji je nama promakao. Tako, bavei se smislom nekog teksta postupamo na slian nain kao u nauci: nae tumaenje je samo naa hipoteza o smislu odreenog teksta.

Etike teorije

Etika je kroz istoriju filozofije prola kroz vie faza. Grci su se etikom bavili kao generalnom teorijom vrline. Ve tada su se etike teorije nale pred izazovom koji su postavili sofisti, koji su primetili da se etiki stavovi razlikuju od oveka do oveka i od naroda do naroda. Njihovo reenje bilo je da se, kada je ve tako, njihov izvor pomeri sa bilo kakve objektivne stvarnosti na stavove i izbore samog oveka. Sa ovim reenjem nad etikom se pojavila senka proizvoljnosti na koju su mnogi moralisti (meu prvima, Sokrat i Platon) reagovali nezadovoljstvom, branei objektivno vaenje odreenih etikih normi.

U moderno vreme, ovaj problem proizvoljnosti filozofi reavaju tako to pokuavaju da opravdanje etikih stavova usmere ka samom razumu. ini im se nedovoljno rei da neki spoljanji inilac (religija, obiaji ili vaspitanje) odreuje nae etike stavove, jer se na taj nain proizvoljnost ne izbegava, a univerzalnost etikih stavova (vaenje za sve) ne postie. Oni zato trae racionalni okvir kojim bi mogli utvrditi mahom ve poznate osnovne etike stavove. U tom racionalnom okviru mi prihvatamo etike stavove zato to prihvatamo neke druge stavove koji su logiki povezani sa njima.

U tom poduhvatu postoji Hjumovo ogranienje da se etiki stavovi mogu izvesti samo iz skupa stavova od kojih je bar jedan takoe etiki stav (a ne stav o injenicama).

Moe se rei da je jedan novi zahtev uspostavio Dord Edvard Mur (1873-1958), ukazujui da se pitanje Da li je neto dobro? ne moe zatvoriti pozivanjem na znaenje etikih termina. Etika pitanja moraju moi da budu otvorena, zato jer bi im u suprotnom nedostajalo racionalno opravdanje. Greku koja se pravi zatvaranjem nekog etikog pitanja Mur je nazvao "naturalistika greka".

U toku devetnaestog veka izdvajaju se dva naina razmatranja etikih pitanja.

Utilitaristi, koji slede stavove Deremi Bentama (1748-1832) i Dona Stjuarta Mila (1806-1873), smatraju da je cilj etike da se postigne "najvea srea najveeg mogueg broja ljudi". Treba prihvatiti onaj etiki stav koji po svojim posledicama vodi ovom stanju. Utilitarizam sledi intuiciju da delujemo iz moralnih motiva zato to elimo dobro drugih, stavljajui ga ispred vlastitog dobra. Na ovaj nain se mogu opravdati i etiki stavovi o jednakoj slobodi za sve, tvrdnjom da su oni takoe vode ovoj najveoj moguoj srei. Ipak, mnogi su zamerili utilitaristima da se po principu najvee mogue sree mogu opravdati intuitivno nemoralne radnje. Dovoljno je da raun budue sree pokae da je ona najvea, ako se ove radnje izvre.

Deontoloka etika insistira da treba racionalno opravdati stavove koji predstavljaju dunost. Po Kantu, to racionalno opravdanje ne treba da ukljuuje sva stanja sree koja zavise od individualnih razlika. Na taj nain bi proizvoljno proglaena "srea za sve", mogla dugo da se odrava kao opravdanje za sve radnje. Ustvari, upravo stav da ne moemo unapred znati ta je dobro za svakog pojedinca, vodi stavu da je onda potrebno etiki zatititi individualnu potragu za tim dobrom. Kant tako formulie kategoriki imperativ koji titi slobodu svakog pojedinca kao osnovni etiki stav. Ovaj stav spada u "moral u uem smislu", a individualna potraga za sreom u "moral u irem smislu". Pravei ovu razliku, Kant dobija mono sredstvo u borbi sa onima koji relativizuju moralne norme u ime slobode izbora i razlika meu pojedincima. Etika se bavi onim to moe biti svima zajedniko, a ne trudi se da im sve bude zajedniko, odnosno da ih uniformie, ili da im nametne ono to je pretpostavljeno dobro za njih.

Veina savremenih autora brani utilitaristiko ili deontoloko stanovite putem analize njihovih logikih implikacija.

Moderne politike teorije

Politika i filozofija su bliske utoliko to svaka politika operie nekim idejama koje se tiu svih, i koje se naravno mogu kritikovati. Filozofiju prevashodno interesuju principi na kojima poiva neko drutvo, a ne takozvana dnevna politika.

Teoriju moderne politike osniva jedan renesansni mislilac - Nikolo Makijaveli (Italija, 1469-1527). Makijaveli je uvideo da je politika racionalna delatnost i da se u njoj zahtevaju znanja koja su drukija od moralnih znanja. Njegovo delo predstavlja opis te racionalnosti koja se realno primenjuje u politici, dakle opis sredstava i ciljeva koji se javljaju u njoj. Po Makijaveliju cilj vladaoca treba da bude odranje drave, a jeste i njegovo odranje na vlasti. Politiar je dakle neko ko upotrebljava razum da bi ostvario ta dva cilja, a ne izaslanik boga na zemlji, ija je moralnost nesporna ili koji treba da zna samo moralne ciljeve da bi se njome uspeno bavio.

Kako filozofija ulazi u "Doba razuma", 17. i 18. vek, filozofi se sve vie oseaju slobodni da razmiljaju o osnovama drutva. Oni trae razloge zbog kojih politike institucije postoje i ele da one opravdaju svoje postojanje pred sudom razuma. Zajedniko ovim teorijama je da smatraju da drava poiva na drutvenom ugovoru. Ideja drutvenog ugovora govori o dve stvari. S jedne strane, ona kae da se institucije mogu opravdati samo saglasnou ljudi. Odatle sledi da institucije mogu biti promenjene ako se graanima uini da vie ne zadovoljavaju njihove potrebe. Poredak se vie ne posmatra kao nepromenljiv ili zatien nekim viim razlozima. Filozofija uzima kao svoj zadatak da ljude snabde principima koji im mogu posluiti u toj promeni.

U Engleskoj, Lok pie Dve rasprave o vladi u kojima dokazuje da su svi ljudi po prirodi jednaki. Odatle sledi da svaiji interesi moraju biti uzeti u obzir u postavljanju drutvenih principa. Posebno, Lok se zalae za ograniavanje moi i prava drave u odnosu na pojedinca. Kao ni drugi ljudi, tako ni dravna vlast nema prava da ugroava ivot, svojinu i privatnost pojedinca. Poredak treba da je sposoban da istrpi slobodno izraavanje miljenja. Na ovaj nain, za dravu je ostavljen zadatak da uva graanski mir i obezbeuje sprovoenje pravednih zakona, jednom reju, da omoguava da slobodni pojedinci mogu da tee vlastitim ciljevima koji su samo njihova stvar, a ne stvar drave. Lok je, za razliku od Hobsa, smatrao da su ljudi takvi da e po prirodi sa radou prigrliti ovakvo drutvo, i da nee biti potrebno previe uzdignuti dravnu vlast da bi ljude mogla drati u miru.

Ve smo rekli da su Lokove ideje najvie uticale na prosvetitelje. Ruso pie knjigu koje se ba zove Drutveni ugovor u kojoj dokazuje da je suveren narod, a ne kralj ili izvrna vlast i da je izvor zakona opta volja koja sve graane uzima kao jednake i formulie osnovna pravila koja ine vezu meu ljudima jednog drutva.

Sve ove ideje pripremaju Francusku revoluciju, ali ona kao da izmie razmiljanjima filozofa koji su teorijski uspostavljali osnove drutva. Kao posledica revolucije u politici se javljaju nova pitanja. Da li je revolucija kao takva opravdana? Da li je pitanje hleba vanije ili isto tako vano kao i pitanje slobode? Ako i posle revolucije sve bude puno problema, da li je za to kriva revolucija ili premalo revolucije? Nije li razum suvie krhka i neodreena osnova na kojoj bi poivalo drutvo, tako da se tradicija ipak ne moe odbaciti?

Dok su se filozofi pre revolucije nadali da e principi o kojima piu lako prokriti put do ljudi, posle revolucije je postalo jasno da to nee biti tako.

Savremene politike teorije

U 19. i 20. veku u politici uestvuju velike grupe ljudi, ba zbog toga to je njihova saglasnost postala neophodna za odravanje poretka. Pored reenja koja se moraju pozivati na interese ovih grupa, javlja se i problem ideologije, kojom se saglasnost osigurava ak i onda kada se neke injenice protive nekom skupu ideja.

Moe se rei da se za naklonost ljudi u toku ovog perioda bore tri vrste politikih teorija: marksizam, liberalizam i konzervativizam.

Marks je postavio teoriju koja je smatrala da se do ekonomskih prava radnika moe doi samo radikalnom promenom drutva putem revolucije i ukidanja privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju. Tako je postavljen cilj koji je uticao na politiku sve do naeg doba. Dok su na Zapadu sredstva za ostvarenje tog cilja bila ublaena, na Istoku su bile izvedene revolucije kojima je sledila suspenzija tradicionalnih demokratskih prava. Novi poredak je uvravan i terorom i kasnijim ograniavanjem slobode miljenja i politikog okupljanja.

To je dovelo do toga da su se mnogi filozofi 20. veka bavili prirodom totalitarnih poredaka. Zajedniki zakljuak je bio da se totalitarni poreci zasnivaju na nekoj vrsti epistemoloke oholosti u kojoj se pretpostavlja da su Istine o kretanju istorije, prirodi drutva i oveka otkrivene (prvenstveno kroz zvaninu verziju marksizma, ali marksizam nije jedina ideologija) i da ih samo zlonamerni mogu dovoditi u pitanje. Faizam je takoe pokazivao totalitarno lice koje je bilo sasvim nezasnovano u filozofskoj tradiciji i koje je trajalo krae, tako da je kritika mahom bila upuena marksizmu koji je imao i svoju liberalniju verziju na Zapadu, a i iru filozofsku osnovu koja je ukljuivala i trajne ideje socijalne pravde ili mira.

Liberalizam je kao starija teorija morala da se kroz ovo vreme nosi sa marksizmom. Njene osnove postavili su mnogi mislioci, meu kojima su i Don Lok i Don Stjuart Mil. Liberalizam brani vrednosti slobode pojedinca i nepovredivosti svojine, kao temelje drutva kojih se uvek treba pridravati. Privatna svojina omoguava samostalnost miljenja, ona podstie kreativnost i rad i drutvo zasnovano na prirodnoj sebinosti, na realistinijoj je osnovi od drutva zasnovanog na solidarnosti i pretpostavljenoj slozi oko upravljanja resursima.

Liberalizam ostavlja pojedincima da odlue o korisnosti svojih poduhvata, a poto u drutvu postoji konkurencija njihovih projekata, oni se, da bi se odrali i biliuspeni, moraju usavravati, to poveava ukupne moi drutva. Pa ipak, iako su na kraju 20. veka liberalne drave pobedile u ideolokoj bici, one su se morale promeniti da bi odgovorile izazovima socijalizma. U veini evropskih drava usvojen je stav da trite, iako ostaje ideoloka osnova drutva, ne moe uspeno regulisati zadovoljavanje svih potreba, tako da je njegovo delovanje ogranieno radnikim pravima i dravnim merama kojima drava na sebe preuzima obezbeivanje sredstava vezanih za zajednike i trajne potrebe svih, kao to su zdravstvo, kolstvo ili zaposlenost i saobraaj.

Konzervativizam je u toku ovih borbi latentno prisutan. On se zasniva na ideji da su tradicionalne ustanove (crkva, dinastija) ili obiaji toliko znaajni da ih ne treba dovoditi u pitanje, ak i onda kada se ine neracionalni. Konzervativni mislilac veruje da je tradicija (ili religija) formulisala pravila ija je vrednost iznad proizvoljnog suda, i da uvek tome treba dati prednost nasuprot novim reenjima koja e, kada se jednom tradicija napusti, otvoriti put potpunoj proizvoljnosti, koja e voditi ili u anarhiju ili u totalitarizam. Ba u nae vreme, oigledni neuspeh marskizma s jedne strane, a i apstraktnost liberalnih naela, oivljavaju zanimanje za konzervativne ideje, koje je bilo u uzmaku u toku borbe izmeu liberala i marksista.