UPOTREBA COVEKA - ALEKSANDAR TISMA

UPOTREBA COVEKA - ALEKSANDAR TISMA

O deluNaslov romana upucuje na jedan od cvestranih problema covecanstva, a to je upotreba coveka , tj stavljanje coveka u funkciju, u sluzbu nekoga ili neke ideje;manipulisanje coveka zarad nekih ciljeva ili nekih pobuda.Razvijajuci roman , Aleksandar Tisma pokazuje kao rat , uzrokovan raynim interesima ideologijama, zatim niske strasti I niz drugih nagonskih pobuna u miru mogu biti usmjereni na upotrebu covjeka .Da bi sto bolje to pokayao na umjetnicki nacin, Tisma je u sredistu svoga romana stavio tri porodice koje su razlicito struktuirane. Njih vezuje isto mjesto , isti vremenski i zivotni kontekst. One su odvojene svaka od njihzivi u svojo ulici , ali se medjusobno dodiruju i preko pojedinih clanova i u odredjenim situacijama zbilizavaju , da bi na kraju doslo do njihovog potpunog rasejanja.

LIKOVI : DVE PORODICE

Porodica KronerNju cine:1. Stara jevrejka, gospodja Kroner2. Robert Kroner, njen sin3. Rezika Kroner , Robertova zena4. Gerhard Kroner i Vera Kroner, njihova djecaOd najistaknutijih licnosti u ovoj porodici je Vera Kroner koju pratimo skoro kroz cijeli roman. Ona spada medju glavne licnosti romana.Vera , nasuprot svome bratu nosila izvesnu dozu netrpeljivosti prema mesanstvu u porodici jevrejsko-nemacko. Ona se kao licnosti nije mogla naci ni u jednoj o dove dve nacije..Verino stradanje zapocinje sa dolaskom rata i egzodusom jevreja. Dosavsi u logor , zene su izdvajane one koje ce umrijeti I one malo brojne , mlade I privlacnih tijela, koje ce biti odredjenje za zadovoljavanje vojnickih strasti. Vera svoju ispovijest o logoru govori u ich formi , koja prepoznatljiva za moderan roman, u 19 poglavlju romana. Iz njene ispovijesti saznajemo o stradanjima nje same I svih jevreja. U Veri je sve bilo podredjeno jednom cilju to jest da prezivi.NJena sudbina u romanu je tragicna tu saznajemo kako covjek biva upotrebljen na jedan surov nacin.Na kraju knjige to est u poslednjem poglavlju Sredoje I Vera se srecu I po prvi put povjeravaju jedno drugom I otvaraju srcai pricaju o izmucenom zivotu, svoj hod kroz krugove paklakoje je stvorio rat. Pricaju o tome kako je u ratu vrsena upotreba covjeka I vrseno catiranje svega sto je ljudsko, cisto I svijetlo.

PORODICA LAZUKIC

Nju cine:1.Nemanja Lazukic, glava porodice2. Klara , njegova zena3. Ratsko i Sredoje, njegova dva sinaJedan od glavnih likova romana jeste Sredoje Lazukic. Sredoja ce jos kao gimlazijalac, gonjen strastima poceti da svraca u kucu razonode I druzenja.Tamo se muskarci predaju strastima I za novac kupuju ljubav.Tokom rata Sredoje ce zavrsiti u Beogradu.Bice primljen u sluzbu da bude upotrebljen na nacin koji drugi odredjuju I sam je poceo da upotrebljava druge zene I njihova tijela.Na kraju romana susret sa Verom ga donekle mijenja. Tako se oni lijece od dusevnih rana I brane od avetinje proslosti koja ih je upotrijebila I s anima se poigrala. Spaja ih dnevnik gospodjice Drestvenik.

PSIHOLOGIJA DELAU Timinoj viziji, krvnik ili rtva, muitelj ili muenik, lovac ili onaj koga love, u trajnom su kotacu sa neizvesnim, gustim i nevidljivim mreama postojanja. Kao nekakva tamna i itka prapodloga u njegovim likovima se propinje i stiava, palucka i gasne ivotna tvar, podstiui u njima impulse prema hrani, prema produenju ivotnih funkcija, prema pravu na slobodu ili iluziju o slobodi. Ali i kad imaju pun oseaj ili iluziju autonomnoga kretanja, nezavisnosti, slobode - ljudi samo navlae na sebe nova optereenja, mislei katkad da su doli do novih pobeda. ivot se zaplie, mrsi, a granice izmeu moi i nemoi oveka postaju nevidljive. Gde je granica izmeu slobode i nunosti, izmeu plemenitih zamisli i zlih inova, ako ovek nije u mogunosti da upravlja ukupnim ivotnim procesom, ako dela mimo vlastitih zamisli i izaziva neeljene posledice vlastitim inovima? ovek, razume se, ini neto u situaciji, a ne u mislima; on je ispoljavanje onoga to jeste, to ga ini takvim kakav je; on nije ni isto ni neisto, uzvieno ni nisko, ve manje ili vie saobrazno, manje ili vie protivreno nekoj situaciji. Duh kojim je obeleeno ovekovo postojanje nije iz sfere sublimnih, istih predstava o oveku; u Timinoj viziji ono je vie sadraj neiste, tamne, nikad do kraja shvatljive ivotne reke. Protiui ivotom, mislei pogreno da gospodari njim, ovek neosetno postaje njegovo sredstvo. Umesto da u ivotu kao vajar ima svoju glinu, materijal za vajanje vlastite veliine, ovek se obrete u njegovim mreama kao zarobljenik, kao prevareno bie. Bezazlenost tako postaje nehotini poraz, vera se katkad zavri u nasilju, a idealne zamisli se zgunjavaju u dogme; sjaj vrline kojoj se stremilo postaje prepreka tuim zamislima o boljem ivotu. Praosnovne vrednosti kao: pravda, sloboda, jednakost, srea ovekova i kad se ne gube sasvim bivaju plen ivota, upotrebe oveka.

Kao svi pisci jake intelektualnosti i Aleksandar Tima vidi sloena grananja problema sudbine oveka i nije sklon da ih zatvori u nekoliko lagodnih dopadljivih formula. U tom smislu, moe se rei sa izvesnim rizikom, da Tima neguje neku vrstu egzistencijanog realizma bez metodske i filozofke zatvorenosti u toj sintagmi. Potujui udeo onog to pripada horizontu kolektivnog, ali ne predajui zaboravu ono to pripada horizontu pojedinanog, iracionalnog nesvesnog u ovekovoj prirodi, Timino delo nam otkriva sloeni svet dijalektizacije, toka izmenljivosti ta dva horizonta, opteg i linog.

Videi nemilosno otro, kako avolsko i ovekovo nije jasno odeljeno u socijalno-istorijskom procesu i kako proces ovekovog stvaranja tokom istorije ima nejednostavnu prirodu i pokrete, uoavajui i umetniki izraavajui kontradiktornost ljudskog u istorijskom procesu, Tima nas jo jednom vie umetniki uverljivo upuuje da vidimo delovanje "nesvesnih snaga u ovekovom karakteru" i njihovu neiscrpnu zavisnost od spoljnih uticaja.

Srpska knjievnost duguje ovom naem znaajnom piscu veliku zahvalnost to je uvideo i izrazio te sloene odnose i izvore traginosti izmeu oveka i sveta.

"Upotreba oveka" - Aleksandar Tima...

5. 5. 94.Psiholoki roman iz 1977 (toka svesti). Retrospektivno kazivanje.U strukturi romana "Upotreba oveka" uvodni deo naslovljen je kao "Gospoiin dnevnik". Sadri sve ono ime e se pisac u romanu baviti. Dnevnik je pisala Ana Drentvernek, Nemica, koja se sticajem okolnosti posle nauspelog braka nala u Novom Sadu. Poela ga je pisati 1935 (4 maja) u lepu ukorienu svesku, koju je kupila od Nemca u najboljoj knjiari u gradu. Izboru ove sveske poklanja se posebna panja i u njenom ivotu on predstavlja izuzetnu vrednost, a bie i osnovna nit, koja spaja poetak i kraj ove knjige, zaokruujui tako roman u jednu celinu.S boijom pomouNova bolest (bolest drutva i linosti)Umrla 19 decembra 1940.6. 5. 94.Novi Sad 30-ih godina predstavljao je vie nacionalnu sredinu. U njemu su iveli Srbi, Maari, Jevreji, Nemci i svi e oni zajedno biti gurnuti u neizvesnu ratnu zbilju, a njihovi ivoti krenuti svojim tokom. Ovo je psiholoki roman. Roman toka svesti i pisac e se vie baviti preivljavanjima i unutranjim svetom svojih junaka, nego to e ga zanimati konkretni dogaaji. Svaki dogaaj je u funkciji istraivanja psiholokog ivota junaka. Zloupotrebljeni mladi ljudi imae svako svoj ivotni put, ali njihova psihika stanja zanimaju pisca i njihovom istraivanju sve je podreeno. Ana je ki hromog sajdije, koga je napustila ena, kada je njoj i njenoj sestri bilo 5 i 7 godina. Dnevnik poinje da pie 4 maja 1935. "S boijom pomou" ali su sva zbivanja o kojima se u romanu govori protekla bez te dragocene pomoi (Boije). U uvodnom delu romana upoznajemo se sa likovima: Vere Kroner, Sredoja Lazukia i Milinko Boia, ije e se ivotne sudbine udno isprepletane, neprestano ukrtati. Oni su aci ove gospoice i kako ih je sudbina spojila na asovima nemakog, tako e se njihovi ivotni putevi ukrtati i preplitati. Pisac prati sudbinu mladih ljudi unesreenih ratom, koji su ratom upotrebljeni i zloupotrebljeni. Porodica Roberta Kronera Jevrejina strada zbog vere kojoj pripada. On je itav ivot ispatao svoju greku iz mladosti to se oenio jednom od Hercfeldkinih devojaka, izvevi je iz javne kue. Njegova majka provodi ivot u molitvama gledajui kako joj sin polako kopni i gubi se zbog te ene, koja mu ni po emu nije odgovarala. Nanevi sramotu sebi i svojoj porodici, on se nadao vedrom ivotu, a dobio je samo usamljenost od koje je traio spas u kui Fercfeld. Usamljen bez prijatelja on e se jednog sumornog dana spustiti na svoj crni zimski kaput i pogledati smrti u oi (u logoru ga ubija jedan nacistiki vojnki). Njegova majka skonava ivot u gasnoj komori logora u Poljskoj. Samo Reza njegova ena koja se po roenju sina naglo otuila od mua, nastavie ivot u Nemakoj u blagostanju. Gerhard Kroner psihiki labilna linost, zavrie ivot razbijene lobanje u policijskoj stanici. ivei u takvoj porodici, Vera Kroner je douvek imala samo jednu elju - da pobegne negde daleko. Ona e preiveti strahote logora, zahvaljujui tuem zloupotrebljavanju njenog tela i kasnije ponavljati kako je sve to izdrala samo zato to se "pomirila sa tim". Po povratku iz logora, ona e jedno vreme raditi kao potanska slubenica, a zatim se podavati za sitne poklone. Rat je uinio da ivot za nju izgubi svaki smisao i ona se pita: ko je ona i koja je prava vera od svih koje ive u tom telu. Porodica Nemanje Lazukia - novosadskog Srbina nacionaliste, dae drugu po vanosti linost u ovom romanu. To je Sredoje Lazuki, koji e stupiti u neprijateljske redove, da bi kraj rata doekao kao oslobodilac NO vojske i posle rata stradao kao informbirovac. Porodica Slavice Boi ivi u siromanom kraju i sin Milinko prvo je morao dovesti do kraja rat u spostvenoj kui. Samoubistvo njegovog oca oslobodilo ih je svakodnevnih svaa. Bio je vrlo uen. Sakupljao leksikone, jer su to knjige u kojima nema nieg suvinog. Bio je jedan od oonih koji je verovao u znanje i verujui da kontrolie vreme, mislio je da upravlja svojom sudbinom. Njegov idealizam dovee do toga da kraj rata doeka kao truplo bez ruku, nogu, oslepljen. Sudbina Vere, Sredoja i Milinka od najranijeg detinjstva isprepletana, preplitae se i u toku svesti u ovom romanu. Sve to se njima deava, dogaaj koji e nam pisac ispriati, posluie da do izraaja doe unutranji doivljaj sveta u okviru ratnih starhota. Razgovori koje vode Vera i Sredoje, kada se posle rata ponovo nau, predstavljaju psihoanalizu ovih junaka. Njihovo raspoloenje kree se od preterane razdraganosti, do svae i histerije. Spaljivanjem gospoiinog dnevnika na kraju romana, kao da se oslobaaju sevga runog i mranog u svojim ivotima. Oni pokuavaju da se razumeju. Sredoje koji tumarajui mranim ulicama pronalazi svoje rtve, stupa u homoseksualne veze i Vera koja je iskusila strahotu apatije koja se raa u trenucima beznaa. I sve postaje samo pepeo i ar, ali i saznanje da se srea i nesrea ne mogu meriti injenicama nego oseanjem. Na poetku dnevnika gospoica je zapsiala sledee: "Ponekad mi se ini da se nit ivota tanji... Ako se prekine niko zamnom nee pustiti suzu... Boe na nebu poalji sunevog sjaja u moje umorno srce, vdiim da je ivot do sad bio zabluda"."Upotreba oveka" - drava, moniUvek kad se javi namera da oveka upotrebi u neke svrhe, odmah se javlja upotreba. U ratu. Totalitarni reim. Radni odnos. Kapitalistiki, graanski odnos. Profit. Istorija ljudskog drutva - u mirnodovskim uslovima pritajena. Bie je obezdueno. Zapad . nagruje te dok moe da te koristi. Kad se sve iscedi, gurne te u stranu. U jednopartijskim sistemima. Nesporazum i maltretiranje. ovek izgubljen, zaboravljen. Osuda anticivilizacijskog ponaanja. Univerzalni - sve prisutni problem. Nacionalni sukobi.UPOTREBA OVEKAAleksandar Tima

POGOVOR

Do pedesetih godina ovog veka malo je bilo na srpskohrvatskom jezikom podruju vrednijih uzora "analitiko-esejistikoj" vrsti romaneskne proze. Krlein romanPovratak Filipa Latinoviastoji bezmalo usamljen. U posleratnom periodu srpske knjievnosti vodee delo te usmerenosti svakako je izvanredni Desniin romanProljea Ivana Galeba. Ali nije odvie razlono traiti u domaoj literaturi pretee, mogue uzore i srodnike Timinom* pripovednom "esejizmu". Ta pripovedna tradicija nije u njoj ni velika ni duga. Stoga je razboritije pretpostaviti da je ovaj vrsni znalac nekih evropskih jezika (i prevodilac sa nemakog, engleskog, maarskog i francuskog jezika) mogao nalaziti izvorne podsticaje upravo tamo gde su ih nalazili Krlea i Desnica i mnogi drugi nai (noviji) pisci: u evropskoj literaturi, od Prusta do Tomasa Mana, pored ostalih.

Iako tematski oslonjen na domae tle, Tima je kako obrazovanjem, tako i umetnikom i optom duhovnom usmerenou pripadnik evropskog kulturnog kruga. Drugim reima, i intelektualnim profilom i prirodom svoga dara on je daleko od folklornog narativnog naslea, koje, inae, i danas stoji u osnovi pripovednog govora i miljenja jednog prilino ivog toka nae pripovedne umetnosti (Branko opi, Branko V. Radievi i dr.). Ne koristi se mitskom narativnom podlogom "naivnog genija" ni u onom sublimisanom, kultivisanom vidu kakvu je zatiemo kod Iva Andria, ije je pripovedanje plod srenog ukrtaja i mirenja dve usmerenosti: evropskog retorikog i kompozicionog umea (komponenta civilizacijske svesti) i mitskih matrica naivnog kazivanja iz narodnog narativnog naslea (komponenta primitivne, arhetipske svesti). Istini za volju, Tima je zapoeo svoj pripovedaki put sledei (u prvoj svojoj pripoveciIbikina kua, 1951) upravo Andrievo umetniko iskustvo. Naavi ve u narednim svojim pripovetkama "sopstveni pripovedaki obrazac", nastavio je sasvim drukije, samosvojno.

Kad za Timu tvrdimo da je (jedan od retkih u nas) tipino gradski pisac, onda malo kaemo suzimo li znaenje toj odrednici na omeavanje socijalnih i prostornih okvira njegovoj tematici. Opreka seosko-gradsko kao obeleje tematskog opredeljenja u pripovedanju ima znaenje i jednog dubljeg, presudnijeg razgranienja, koje proizlazi iz podvojenosti kulturnih polazita, a tie se i koncepcije i oblikovnih svojstava pripovednog govora. Naime, u toj se opoziciji odraavaju tragovi trajnijih polarizacija dvaju tipova kulturne usmerenosti, dvaju naina ivljenja i dvaju naina misaonog pristupa svetu, ivljenju, umetnosti. Kao da se i danas u poimanju svega to znaenjski implicira opozicija selo-grad mogu zatei odblesci sledeih parova protivnosti, kojima se odavna razgraniuju i istiu opreni (ne samo) misaoni, govorni i stvaralaki stavovi: prirodno-kulturno, primitivno-civilizacijsko, mitsko-istorijsko, magijsko-nauno i filozofsko, sintetiko-analitiko, verovanje-sumnja. Otuda se kvalifikativgradskiodnosi i na govor koji dolazi sa strane protivne miru (balarovski shvaene) prvobitne "seoske" kolibe, iz stenjene gradske konice, i odnosi se na govornika opredeljenog za svet nadgradnje, koji radije naputa i prevladava tradiciju nego to se za nju vezuje, oblikujui svoj pripovedni govor prema naelima jednog (za civilizovane potrebe) "nadgraenog" kazivanja, sposobnog da manje slui sebi, a vie da postaje sredstvo opisivanja i promiljanja sveta.

Priroda Timinog "gradskog", analitikog, pronicljivog duha upuuje ga ka "snimanju" karakteristinih, znaenjem "nabijenih" egzistencijalno-psiholokih stanja.

Kao to je u svojim pesmama teio da bezmalo definie neka bitna, opsesivna ivotna stanja, tako je i svojim pripovedanjem hteo da otkrije, opie, prokomentarie i osmisli neka kljuna (po znaenju univerzalna) podruja traginosti egzistiranja u naem prostoru i vremenu. Jer, valja odmah rei, Tima je nepristrasnisvedok, analizator ljudske tragedije, krive upotrebe i zloupotrebe oveka, iju traginu sudbinu ne kroje samo udesi vrste, tj. "bogovi", nego ljudi sami. ovek je poesto oveku vuk. Ta vuja stanja meuljudskih odnosa u sreditu su Timinih knjievno-umetnikih preokupacija; te vuje udi u "gradskom vrtu". Otuda je nasilje preovlaujua tema njegova pripovedanja, to se lako zapaa i pregledom naslova nekih njegovih knjiga:Krivice, Nasilje, kola bezbonitva, Upotreba okekai dr.

Ako je tana pretpostavka da je preovlaujua tematika uvek opsesivna, onda Timu obuzimaju uproeno govorei dve oprene teme:nasiljeiljubav(katkad ljubav kao nasilje, odnosno nasilje proizilo iz ljubavi).

U romanima i opsenijim pripovetkama, gde je ivot dat kompleksnije, javljaju se i jedna i druga tema (u nejednakom opsegu) u mnogim kontrastno postavljenim prelazima i nijansama. esto nasilje ini jednu,dramatinu, a ljubav drugu,lirsku, "obalu" istog ivotnog toka. Ipak, ljubavljenje ili enjivo iekivanje ljubavi ini predah, zatije, male (i retke) sveanosti pre i (ree) posle krvavih obrauna, ratnih i poratnih, odnosno pre i posle raznih oblika agresivnosti. Predah je to u ivotu (i u prii) od estih ljudskih sukobljavanja, osamljivanja, neshvatanja, osujeenosti.

Kad je i udruen u ljubavnoj, branoj, prijateljskoj, roakoj zajednici Timin ovek samo prividno nije sam. A razlozi za deobe, podvajanja i protivstavljanja su mnogi: u pripadnitvu razliitim, zavaenim narodima, verama, ideologijama, staleima; zatim, u razliitostima psiholokim, starosnim, polnim, interesnim. U Timinom pripovedanju, kao i u ivotu, i kad nisu retka, krhka su nepodrivenaspajanjai sastajanja (ljubavna, prijateljska i dr.), a esta, divljaki snana i uporna razdvajanja, sudaranja, pozleivanja.

Kao to se moe govoriti o relativno ustaljenoj tematici, moguno je govoriti i o preovlaujuem (privilegovanom)vremenuiprostoruu Timinom pripovedanju.

Tima je uzeo ulogusvedoka, pa je i vreme obuhvaeno njegovim pripovedanjem (predratno, ratno i poratno) upravo ono u kojem su autorova oseajnost i misaonost mogle biti najbudnije, a u tom intervalu izrazitije je zahvaeno ono traumatino ratno vreme u kojem su postojanost oveka i svih ljudskih vrednosti najintezivnije ugroene. Preciznije omeeno, vreme dogaaja koji su mogli biti osnova Timinom pripovedanju poinje (otprilike) tridesetih godina naeg veka i jo traje.

Pozicija svedoka, koju Tima hoe da zadri u veem broju svojih proznih tvorevina, trai vrst prostorni oslonac, utemeljenje u prepoznatljiv prostor. U Time je to preteno novosadski prostor; ree i koje drugo vojvoansko mesto (Senta u romanuZa crnom dekojkom), a jo ree mesto ili zemlja van Vojvodine (Beograd, Nemaka, Italija, Poljska), gde njegovi junaci povremeno, privremeno bivaju, ili ih tamo silom odvode.

Vojvodina, i Novi Sad kao njeno najivlje sredite, stecite su raznorodnog sveta. Kao i Andrieva Bosna, tomeano drutvoupravo u meteima ratnim (osim to pati od uobiajenih, redovnih egzistencijalnih tegoba) razriveno je viesmernim protivnostima, koje naroito proizlaze iz razliitosti (i protivnosti) kultura, naroda, nacionalnih interesa.

Tako Novi Sad (osobito u romanimaKnjiga o BlamuiUpotreba oveka) postaje reprezentativni osinjak svekolikog razjedinjenog sveta, a njegovi Jevreji uzorni bezdomni muenici; bezmalo simboli sveopteg muenitva.

Ako, dakle, omeujemo i utvrujemo tematske, motivske i prostorno-vremenske konstante Timina pripovedanja, ne inimo to da svoenjem i suavanjem uprostimo bitnosti njegove pripovedne umetnosti, nego da pokaemo kroz koje se konkretnosti,posebnostiprikazuju, predstavljaju i pomaljaju znaci opteljudskih, univerzalnih vrednosti i ukletosti.

Sve dosad reeno karakteristino je i za izvrsni Timin romanUpotreba oveka, delo u kojem se sreno stiu i sazrevaju najkarakteristinije osobenosti Timinog pripovedanja. Stoga e se o tom romanu posebno i govoriti.

Neki e se roman s pravom danas zvatimodernimako, ne zaobilazei svevremeno, kazuje neto od specifino dananje ljudske biti i zabrinutosti i kae to na dananji (nov) nain: ovovremenu opsesivnu zebnju ovovremenom reenicom.

Sauvana

AngelinaAdministrator

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET Van mree

Poruke: 5866

Aleksandar Tima (19242003)Odgovor #2 poslato:Decembar 12, 2010, 04:23:10 pm

**nastavak

I po onometogovori ikakogovori,Upotreba ovekaje vrlo moderan roman.

Uzimajui jednu traumatinu priu (tanije, nekoliko ukrtenih pria, koje bi po dramatinosti mogle ispuniti sadrinske zahteve ma kojeg "klasinog" romana), Tima kazivanje usmerava i organizuje tako da bude i porukom i tonom glas naeg vremena. Stoga bi analiza ovog romana mogla poeti tumaenjem njegovih neobinosti i novina.

Iznenaenja poinju (pre ulaska u roman) ve naslovom:Upotreba oveka. Kao da je, zabunom, romaneskna pria povezana u korice prvobitno namenjene kakvom ekonomskom priruniku za eksploataciju radne snage! Nema, meutim, u tome ni zabune ni cinizma. Naslov veoma tano ukazuje na znaenjska vorita romana: ovek je sveden na upotrebljivo telo. Roman je, dakle, istorija (i) dananje ljudske nemoi da se dovoljno opstane u ljudskosti. Videi u tome deo dominantnijih (jadikovnih) krilatica svoga vremena, Tima im trai osvedoenja u neugodama sopstvenog detinjstva i mladosti. Izvlai iz seanja "autentine" podatke o ratnom ili ratom postvarivanom oveku. Rat kao najbolje organizovano nasilje daje doista ubedljive primere upotrebe i zloupotrebe oveka, koji bivaju i znak neke opte-ljudske metafizike ukletosti. ovek, "genijalni pronalaza" savreno organizovanih mehanizama, koji neslueno ojaavaju i produuju njegove ruke i um, postaje povratnim dejstvom rafi u maineriji "dobro organizovanog sveta". Onaj koji umnou hoe da nadvlada haotinost sudbinskih (ograniujuih)sluajnosti, da trasira put ka linoj moi i srei, grabei i otimajui izmeu sudbinskih nunosti i sluajnosti sve pruene i nasluene mogunosti, sam je uhvaen mreama sudbine. "Lovi, a ulovljen!" Upotrebljen i zloupotrebljen silama neoekivanih "sluajnosti".

Kompozicioni "okvir" romana ini izlaganje o sluajno naenom dnevniku Nemice i privatne nastavnice Ane Drentvenek, kod koje su se radi uenja nemakog jezikasluajnosreli nekoliko novosadskih uenika (Vera Kroner, Sredoje Lazuki i Milinko Boi1) tek to su (1935) okonali prvu deceniju ivota.

Sami po sebi nemaju izuzetnu vanost ni Ana ni njen dnevnik: posle jednog praznog ivota ostao praznjikav dnevnik. Kao i svaka istorija, dnevnik je povrno pamenje: tie se samo Ane i okonava se iste godine kad i ona (1940). Oskudnost sadrine dnevnika ne smeta, meutim, njegovoj funkcijidokumenta. tavie, ono to dnevnik ne kazuje (zbog svoje tematske uskosti i sadrajne plitkosti) i ono to nije ni mogao rei (jer mre spisateljica dnevnika i mre njena mirnodopska kola neposredno pred nalet nemake ratne "kole") to postaje podsticaj nastanku romana, prilika da istinitije i potpunije svedoi. Naroito podsticaj da kae nekazano o dramatinijim posledicama nemake ratne "kole" zasluajnepolaznike iz Anine kole nemakog jezika.

Maksimalno iskoristivi dokumentarnu vanost dnevnika (za utemeljenje iluzije "neporecive" stvarnosti), roman ne biva tek dnevnik jednog dnevnika, njegov uzgredni komentar. Roman se "puni" iz dnevnikih "praznina", podacima i smislom ispunjava njegove beline. Ta praznjikavost, kratko pamenje, "utanja" i beline dnevnika postaju, s jedne strane,motivacijanastanka, a s druge pretpostavka nesmetanesloboderasta i grananja romana.

Tu gde zauti dnevniko svedoenje, gde se smru Uiteljice nemakog jezika simbolino gasi mirnodopska, kulturna nemaka "najezda", a eksplozivno raste i smenjuje je najezda nemakog oruja i ratnike strahovlade tek tu se otvaraju nesluene, potresne "teme", o kojima roman moe iscrpno i valjano svedoiti.

U "dnevnikom" pamenju nema podataka o polaznicima nemake kole, mada su oni, a ne njihova nastavnica, pripovedno sredite romana. Ali taj dokument, govorei o njihovoj Uiteljici i njenim intimnim zebnjama, kazuje posredno (i za roman) o razlozima njihovog "nemakog" okupljanja. Govori o jednomnevinom(i poeljnom) vidu nemakog prisustva, koje e u romanu posluiti kaokontrastslici surovosti kasnijeg porobljivakog nemakog prisustva.

Sva poreenja sadrine romana i dnevnika (na koji se roman poziva i koji kao "dokazni" materijal ukljuuje u svoje kazivanje) ukazuju na beznaajnost (ovog) dnevnika i na relativno mali njegov dokumentarni znaaj da bi mogao u dovoljnoj meri biti (ono to se sugerie da, bar prividno, jeste)motivacijanastanku romana i razlog da (doista) bude kompoziciona "osnova" romana. Meutim, roman je, bez sumnje, obeleen nekim uoljivim "dnevnikim" svojstvima. Roman je, naime, preuzeo nekapoetika"naela" dnevnika. Na kompozicionom planu to je naelofragmentarnosti, tj. hotimine nerazvijenosti kazivanja, sa "sluajnim", "ispreturanim" poretkom pripovednih deonica i, katkad, statistike zbijenosti injenica. Na znaenjskom planu takva ("dnevnika") organizacija pripovedanja namee utisak da sav romaneskni govor prerasta u istinski dokument, neoborivo svedoanstvo. To je svojevrsno "govorenje formom". "Forma" dnevnikog kazivanja poinje da "svedoanski"znai.

Ali pre nego to se iscrpnije ispita i pokae nain Timinog "govorenja formom, valja se vratiti prii samoj, tj. sagledati "govorenje sadrinom".

Roman najpre slika detinjstvo polaznika nemake kole, a uz to i njihova "porodina gnezda": Kronerove, Lazukie, Boie. Porodini portreti dati su preteno u funkciji odreenja poetnih ivotnih okolnosti samih polaznika. Sve tri deje porodice su na osoben nain iznutra nagrizene zbog krive spojenosti roditeljskih brakova. Jevrej Robert Kroner oenjen je Nemicom, "nejevrejkom, sluavkom, droljom". Nadmeni srpski nacionalist Nemanja Lazuki oenjen je boleljivom Bunjevkom, katolkinjom. Slavica Boi se tek samoubistvom mua oslobodila njegovih pijanakih nasilja.

Mada su pobude za slanje dece na uenje nemakog jezika vrlo razliite, ciljevi su bezmalo isti. Preko dece e se naknadno "popraviti" neki roditeljski promaaj, ostvariti neka njihova nedomaena elja. Ovladavi znanjem, "zaskoie" sudbini. To je deo roditeljskogprojektadeje i svoje sutranjice. To je ulog u kontrolisanu budunost. Stoga e roman kao kontrast detinjastim nadama (roditelja i) dece, u svom drugom delu pokazati zbiljsku tragiku njihove zrelosti. I ne hotei to, roman se prima kao dvodelna struktura: detinjstvo zrelost, oekivano doekano, snovi stvarnost, projekti realizovanje, idila antiidila.

Sve troje e neposredno osetiti nemaku ratnu "kolu". Ni jedan znaajniji potez u njihovom daljem ivotu nee biti rezultat svesnogizbora. Bezmalo sve e reirati sluaj, on enjihbirati.

Veri Kroner e Nemci ubiti jevrejski deo porodice: brata, oca, baku. Majku, Nemicu, zavee Nemac jo za iva oca. Veru e smestiti u logorsku javnu kuu, podariti je "zaslunim ratnicima" za odmor i upotrebu.

Lazukiu e ubiti brata, majku i oca. A on e, da ne bi bio, kao Vera, telesno upotrebljen, ubiti Nemca, svog nesuenog "ljubavnika". Usled te sluajne neprilike uskoie tamo gde je priliilo biti u partizane, s ije e prave putanje sii u deobama 1948.

Milinko Boi e kao unakaeni zarobljenik umreti, bez svesti i bez imena, u nekoj nemakoj poljskoj bolnici. (On, koji je tako bio zanesen blagodetima osvojenog znanja, posuenog upravo iznemakihizvora!).

To je bilans merljivih, uoljivih gubitaka.

Boia, tako zaljubljenog uznanje, boljitak i Veru, roman e ostavitiobeznanjenog, sveg u smrti, ranama i zaboravu. (Kriom e ga se seati samo Slavica, njegova, ipak, preudata mati.) A Boievu idealno ljubljenu Veru obljubie i u posleratnim danima mnogi: za sitni e kupovati njeno telo. Takvu e je ponovo sresti Sredoje. I Vera i Sredoje zavrili su bez uoljivih telesnih gubitaka i drugu polovinu nemake "kole". Preivevi telom, sahranili su snove, izgubili mo nadanja. Tada poinje njihovo telesno posleratno trajanje. Roman sledi njihove uzaludne pokuaje da u miru novog drutva iznova povrate sopstveni mir i opet otkriju svoj deo smislenog ivotnog puta. Njihovepojedinaneozlede i nemoi bile su tee i krupnije negoli podrka i pomo koju su im mogli pruiti predstavnici novog drutva, inae bezmerno zauzetioptenarodnimplanovima napretka.

Inercija telesnog trajanja nosila ih je (i samo telesno zbliila kad im je ve i telesnost bila nagrizena) sve dok nisu u pijanstvu i "drogama" istroili i unitili i tu telesnost, taj ivot bez snova.

Ali (ovako izloene) sadrinske osnove prie ovog romana ne daju radikalno drukiju sliku dogaajnosti od one na kojoj bi se mogao utemeljiti i svaki tradicionalno koncipiran roman. Pregleda li se, meutim, "sadrina" i sklop onih poglavlja romana koja nose izrazita obeleja "dnevnike poetike", videe se da novine (koje iznenauju) izviru iz oba plana: iz oblikovnog i znaenjskog. Osobito iz njihovih zdruenih dejstava, iz originalno ostvarenog znaenjskog dejstva (nastalog) samim oblikovanjem sadrinskih inilaca. Re je o poglavljima mozaiki uklopljenim u roman (po brojnom redosledu: 2, 5, 10, 13, 15, 18, 21), koja se prema preovlaujuoj tematici mogu nasloviti: Obitalita, Izdvajanja, Tela, Uiki prizori, Smrti, Odlasci, Dnevnik (Ane Drentvenek).

Viena i kazana sredstvima prostorne metafore, ova poglavlja, u odnosu na roman, ostavljaju slian utisak kao da su na odgovarajuim "spratovima" romaneskne "zgrade" postavljene tematske izlobe slika: kua, samovanja, portreta stanovnika romana, ulinih vreva, njihovih umiranja i odlazaka.

Pisac ih, reklo bi se, "prilae" kao tematski jedinstvenu sirovu grau, zdruenu, zbijenu, krcatu kontrastnim injenicama, ali hotimino "nebruenu" i "sirovu" grau. To je svojevrstan "spisak" predmeta, pojava, tema, koji kao obaveznipodeenipodaci zainjavaju svaki roman. Uzimajui to to (obavezno) svi uzimaju, ali ga dajui kako ga drugi ne daju ("presno", neudeeno, neodvojeno), Tima dvostruko ironizira. Ironizira, parodira roman, njegove ve izanale modele izlaganja, kompozicijske uobiajenosti, sadrinske i oblikovne "potapalice". Ironizira oveka (koji u zanosu samohvalisavosti i optimizma zna da kae: "ovek, kako to gordo zvui!"), "pakujui" njegovo postvareno, esto bezrazlono gordo bie u "skladite" i ("knjiei" ga) u "spisak" istih, statistiki sreenih podataka. Ironian prema svakoj ("neporecivoj") navici, Tima je ironian i prema navici da se divimo oveku kaotakvom, uprkos iskustvima i svedoanstvima o njegovom neretkom vujem ili postvarenom ponaanju. Stoga je ironian i prema manirizmu ovekove "uzviene" (romaneskne) umetnosti.

I kad "objektivno" slika pad nabeenih veliina, krajicima pripovednog govora lebdi nezlobivi, setni smeak. Senka ironije, iako jedva primetna, sledi bezmalo sva (ovde prikazana) uzaludna ljudska zaletanja. Liena zluradosti, Timina ironija je tek mig skeptine mudrosti, "sleganje ramenima" u ime onih koji su nedovoljno moni da spree ispunjenje zloslutnih oekivanja.

est interpoliranih poglavlja2prikazuju: stvari, tela i due, ravnopravno tretirajui materijalni i duhovni svet.

Iako nose neke vorne teme (smrti, izdvajanja i dr.), ova poglavlja nemaju vorni, nego "dopunski" znaenjski status. Tome doprinosi kako nerazvijenost tematike, tako i parodijski prizvuk statistike uravnilovke, kojom se, ukidajui hijerarhiju likova, jednae glavno i sporedno.

Meutim, upravo ta hotimina "nedovrenost" ostavlja nezastrte, vidljive i obeleeneznakeskrivenih bitnosti dela, te se stoga i ima smisla ovim poglavljima due baviti.

Zbijenost sudbina i podataka, uzetih iz raznih prostornih taaka i "pomeanih" vremenskih momenata, i njihov prekoredni ("haotini") sklop, ukazuju nasluajnostkao na organizujue naelo kako materijalnog tako i duhovnog sveta. U takvom se svetu ono to inae zovemo samosvojnostima i autonomnim vrednostima javlja samo u kouljicamaprividnihrazliitosti. Ljudskom sudbinom upravlja nesluajna sluajnost, pa se u krajnjem ishodu sve uproseava3, izravnjavaju se i sudbine i samosvojnosti. Ujednaena pred izvesnou nesrenog kraja, ljudska trajanja postaju samo varijacije jedne svevremene uzaludnosti, ili, u retkim sluajevima nemirenja s tim, ljudi, kao tragini bojovnici, iezavaju u vatri samopotvrivanja.

UUlinim prizorimapokazuje se kako u tri razliita vremena ritam zdruenih vojnikih koraka odzvanja slinim preteim mehanizmom sile. Vremena se menjaju, mehanizmi sile ostaju!

Dobro organizovan, tj. organizaciji sasvim podreen ovek nije dovoljno ovek. Meutim, da bi se uspeno suprotstavio organizovanom nasilju, mora se i sam podrediti bespotednoj organizovanosti. Da bi preiveo, mora (u ratu) ubijati. S druge strane, da bi dosegao vrhunski nivo proizvodnosti svoga rada, opet se mora podrediti mehanizmu besprekorno organizovane "radne trake". U tome je ovekov paradoks: i njegova bitka s neljudskostima i njegov proizvodni napredak podrazumevaju najvie stepene organizovanosti. U oba sluaja ovek gubi autonomnost, postvaruje se, biva obezljueni rafi mehanizma. Da bi napredovao, mora (na izvestan nain i za izvesno vreme) nazadovati!

I paradoks poglavlja (o kojima govorimo) jeste u tome to se znaenjski "oskudnim" oblikim svojstvima postizava simboliko znaenjsko bogatstvo. Pomenuti su ve uinci parodijskog dejstva.

Sa teorijskog gledita, knjievni postupak "neglaanog" pripovedanja i "neudeenog" rasporeda grae vodi kaistini pisanja. Prenaglaeno glaanje je la. Tanije reeno, pisanje koje umenostima retorikog oblikovanjagovoraodvie podreuje injeniceprie, izneverava istinu. Taj izvorniji, prirodniji, neliterarizovani nain postojanja pripovednog teksta, neusaglaenog s konceptualnim manirom, bez premetanja (bez diktata hronologije) i podeavanja (bez stilskog nasilja), postaje "dokumentaran" i najbolje slui istini (ili njenoj iluziji), do koje je Timi osobito stalo.

_________________

1Svi su oni romansijerovi vrnjaci (roeni 1924), pa ne bi bilo bezrazlono pretpostaviti da je i sam pisac mogao biti uenik Ane Drentvenek, te da se, posredno, njen dnevnik tie i njega koliko i drugih polaznika nemake kole.2Ne ukljuujui (u tom zasebno uzetom nizu, sedmu jedinicu) AninDnevnik, koji nije za ovu priliku "pravljen" nego zateen "dokument".3Lazukievo imeSredojemoe se itati kaoprosenjakovi, tj. statistiki proseni ovek, kao junak naeg vremena.Sauvana

AngelinaAdministrator

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET Van mree

Poruke: 5866

Aleksandar Tima (19242003)Odgovor #3 poslato:Decembar 12, 2010, 04:23:35 pm

**nastavak

Navikli smo na hronologiju, pa nam je navika natura kao loginu i prirodnu organizacionu podlogu kazivanja. Navikli smo na kontinuitet, na uglaanu romanesknu liniju, pod konac "zidane" deonice romana, u kojima se iz uzroka "prirodno" raa posledica. U stvari, sav taj uvetaeni poredak (prostorne i vremenske) neprekinutosti neprirodan je. Tome pomae naa tenja da sakrijemo "avove" i da, kao bog, stvaramo bez vidljivih prelaza. Svet je, ipak, dat u diskontinuitetu. Nae ga oko, naa svest i na jezik okupljaju (silei ga) ujedno, neprekinutojedno. Egzistencijalno smo naklonjeni celovitostima, nerazrivenostima. Mi troni protiv tronosti; mi ugroeni razdvajanjem, otkidanjem, razdeavanjem protiv smo razdvojenosti, otkinutosti, razdeenosti. S druge strane, siti smo uglaanih, lakiranih, naminkanih ljudi, dogaaja i objekata koji, da bi uli u roman, moraju najpre proi kroz njegovu frizersko-masersku radnju, podeene perike, podiani, ispeglani, naminkani za scenu.

Tima neescenu, on hoeivot, hoe istinu o njemu. Bar takav ivot kakav se prvi put javlja u svesti. Tima se vraa istinitijem poretku ne dogaaja, stanja, u zbilji, nego istinitijem poretku "senzacija" zateenih u svesti. Jer, ipak,jezik(svojom sistematinou) isvest(nazorima na svet i umetnost) ve preudeavaju ono u zbilji naeno i zapameno. Ako seinjenice svetave moraju prestrojavati i preodevati da bi postaleinjenice svesti, onda svako istrajno, naknadno preudeavanje, prerasporeivanje, moe samo da ih udalji od njihove prave (prvobitne) prirode. Tima ostaje bar na tom prvom (neminovnom) nivou preudeenosti.

Red kojim se u ovim poglavljima pojavljuju lica ne ini se planiran ni sasvim predvidljiv. Ipak ulaneno kazivanje, jezika linearnost (naglaena u ovom sluaju) sili ih da, kaopostrojeni"u kolonu jedan po jedan", ulaze u priu. Mehanizam prianja slika, indirektno, prinudnu mehanizovanost ovekova ivljenja. Tako seoblikizlaganja znaenjski funkcionalizuje: sam statistiki, inventarski poredak injenica podupire osnovnu smisaonu tendenciju romana o postvarenom, manipulisanom oveku.

ovek s kojim se u prii postupa kao s ambalaom u radnjama nema "ljudskih" privilegija, niti drukiji tretman nego to ga imaju stvari, te se ni "paketi" pria o njemu ne slau drukije nego to se slau (opisuju, popisuju, prenose i vrednuju) sanduci u skladitima, naseljenim mestima stvari. ovek je istvar, jer jetelo, ali u vremenima dominacije nasilja, on ima nii vrednosni rang nego stvari.

U pomenutim poglavljima Tima manipulie priom o oveku onako kako se u mnogobrojnim i upornim prilikama ljudskog postvarivanja postupa sa ovekom-lutkom, ovekom-sredstvom.

Privilegiju misleeg bia u svetu ovek plaa patnjom. Traginost dolazi odakle i privilegija upravo iz sposobnosti misleeg bia da moe imati svest o svetu i svest o svom (ipak preesto nezavidnom) poloaju u njemu.

Tima prati, opisuje, analizuje ljudsku ranjivost zbog takvog poloaja meu ljudima i stvarima sveta: naroito istrauje korene i slike obezljuenog stanja ljudi.

U celini vieno, poglavljeObitalitadaje ukupni (ironini) "izvetaj" o scenskim podijumima, krletkama u kojima se stiu, zatiu i hvataju ljudi. Inventarstanovaza kasniji inventartela. "Golubarnici" gde su ugurani ljudi kao u obore, mesto gde se jede, prazne creva, zadovoljavaju seksualne i druge strasti, gde se ivotinjari i sanjari, strahuje, podvaljuje i lae, gde se voli; gde se u budunost ulazi kao u susednu sobu i vraa iz prolosti kao iz toaleta.

Ovo je poglavlje smeteno odmah posle uvodnog, pa se ima utisak da se o predmetnostima govori pre i na isturenijem mestu negoli o glavnim likovima.

U poglavljuTeladaje se bezmalo anatomski, nauni opis telesnosti junaka. Inventarski ravnoduno, objektivno, "uzima se mera" i opisuju nosevi, ela, kukovi, usne, oi, ramena, venerini bregovi... kao u izvetajima o pregledu rasne stoke. Uputstva za upotrebu se podrazumevaju. Ironino-parodijska dejstva ovde su oigledna.

Ironija se otvorenije javlja uUlinim prizorima, kad se neposredno imenuju, svagda ista,krdafudbalskih navijaa i pominjeruljakoja kulja iz bioskopskih sala. Vremena i kostimi se menjaju; ljudske navike i gluposti, strasti, tegobe i slabosti ostaju. To je deo "poruke"Ulinih prizora.

U poglavljuSmrti(koje je 15. po redu u romanu sa ukupno 23 poglavlja, ali smeteno odmah posle prve treine romana) daje se kao pri uviajnom, sudsko-medicinskom postupku popis smrti "stanovnika" romana. Poetika je "navika" romana dakraj(smrt) junaka uva za efektankrajknjige. Smrt junakova moe, meutim, biti isto tako dobarpovodkoliko iishodknjige.

"Ubiti" junaka u poetnom delu romana, a ne ubiti time dobre razloge za dalje pripovedanje to nije Timino otkrie. Njegova je originalnost i smelost u tome to u preokretanju istroenih pripovednih navika ide dalje. Na istoj stranici "sahranjuje"svejunake, o kojima tek treba pripovedati!

Verno izvetavajui o okolnostima i prizorima umiranja, i koristei se punom merom te informacije, pisac se lako odrie "vrednosti" tih efekata u pripovedanju. S druge strane, meutim, on, dosledan poetici dokumentovane, nepodeene istine, parodian je i prema spisateljskom maniru da se manipulie rasporedom tragikih efekata, i ironian prema ljudskoj sklonosti da splie neprirodne oreole oko umiranja; koje je za muno i nedovoljno ljudsko ivljenje vie odmor negoli tragedija. Tragedija je ivotarenje nedostojno oveka. ovek poesto umire (nekoliko puta) pre stvarne smrti: svaki put kad se ljudskost i ljudske slobode temeljno ugroze.

DnevnikAne Drentvenek dolazi posle svih ovih "dokumentarnih" poglavlja. Ona su dobra priprema opravdanosti njegovog ukljuenja u roman. Da je roman sainjen samo od ovako ispripovedanih poglavlja, ili da se sva ona unose jedno iza drugog, a ne interpolirana izmeu drugih, "klasino" pisanih deonica, taj bi ga narativni postupak uguio. Ovako mozaiki razmetena "dokumenta" itamo na dva plana: kao doista neophodnu (drugim poglavljima dopunsku) informaciju i, istovremeno, kao parodiju te informacije.

AninDnevnikdat je kao "prilog", neposredno pre kraja romana. Na kraju romana, kako je ve reeno, umesto smrti junaka daje se "smrt" (paljenje)Dnevnika. Tim se simbolie kraj zajednitva onih koje je ta krhka sveica jo samo nekom zajednikom uspomenom vezivala. Plamen u pepeo pretvara, niti i ono to je moglo i posle ljudskog nestanka trajati: dokumente o njihovom postojanju; zatire i seanje na njih!

Kad se ustvrdi da je lik Vere Kroner jedan od najpotpunijih i najistinitijih enskih likova nae knjievnosti, time se kazuje neto to se ini razlono rei, a to se i kad bi bilo pouzdanijih, proverljivijih merila poreenja ovde ne moe dokazivati. Naznaie se tek u emu je lik Vere Kroner bitno drukiji od preovlaujuih enskih likova u naoj knjievnosti.

Davno je uoeno da su uspeliji i kompleksniji tragini enski likovi u naoj starijoj knjievnosti preteno majke i sestre, a ree supruge i ljubavnice. (Majka Jugovia, iz narodne pesme, i Sestra Batrieva, izGorskog vijenca, najreprezentativniji su primeri.) I kad je zasluivala bolju ulogu, eni je naturanapomonauloga, sluba mukom svetu, kako u ivotu, tako i u knjievnosti patrijarhalnog drutva (kakvo je dobrim delom ak i dananje nae drutvo u stavu prema ljubavnim i seksualnim slobodama ene). Mogla je biti uzrok junakove udnje i patnje i u sluaju prepreka na putu ka njoj uzrok svaa i krvavih obrauna, ali je ena (i) u romanu najee ostajala samo u (pomonoj) slubi odslikavanja junaka, pokusno ogledalo mukarevog ponaanja. Patrijarhalni stid je udeavao da enske za javnu zabavu ili (i) upotrebu budu druge nacionalnosti. (Ruskinja Jekaterina u Andrievoj pripoveciPut Alije erzeleza, a Ciganka Kotana u istoimenoj drami Bore Stankovia. I u Timinom pripovedanju pojavljuju se u toj ulozi Maarica Ibika, u pripoveciIbikina kua, i ovde Jevrejka Vera Kroner). Preuzimajui takav raspored enskih uloga iz zbilje, literatura to i posvedouje i, implicitno, daje kritiku ocenu drutvene sebinosti koja je tako rasporedila uloge izmeu polova.

Iako ne onako neposredno kao glas Bore Stankovia prema Kotani, Timin autorski glas ljudski saosea prema tragediji Vere Kroner. Javljajui se u treem licu, pripovedaev glas moe saglasno linim merilima vrednosti i linim naklonostima da na promenljivoj bliskosti dri sve aktere zbivanja i ispituje. Na potezu izmeusebei njih pripovedni se glas tei odrati u nekoj sredinoj taki neutralnog svedoka. Samo se katkad, uz ironini smeak, primetno odmie od njih, odnosno samo u retkim prilikama svoj glas bezmalo stapa sa njihovim, ujedinjujui s njihovom i svoju brigu i tugu. Ipak, celo jedno poglavlje (i samo to jedno) ispripovedano je u prvom licu, glasom Vere Kroner. Pripovedaev glas se ujedinjuje s njenim, primajui njenu istinu kao svoju u trenutku kad valja ispripovedati hapenje Jevreja4njihovo odvoenje u logor, muenja, ubijanja, silovanja. U tom naizgled samo formalnom gestu poistoveivanja, pripovedni (autorski) glas je sav na strani tragedije poniene i uvreene Vere Kroner.

Vera Kroner je prva meu enskim likovima nae literature koja je, kao vodei lik romana, dobila "najenskiju" i po traginost svoga pola, najekstremniju ulogu. Njen lik tako postaje znamenje dvojake ukletosti: svoga pola i svoga naroda. Ona je, dakle, otelotvorenje pojedinane patnje, ponienja, osamljivanja, beznaa, ali istovremeno i znak, bezmalo simbol, opteljudskog obezljuivanja, podvajanja, postvarivanja.

U graenju likova Tima ukrta dva umea: prustovsku analitinost u opisu postupaka i, slino Dostojevskom, odravanje napetosti radnje stalnim aktiviranjem junaka.

On je ovladao vetinom filmskog umetnika, koji fine, neprimetne psiholoke treptaje prevodi na jezik oiglednosti, pokazuje ih kroz vidljive, krupne pokrete i dejstva koja ih uzrokuju.

I kad je usamljen, Timin junak "nije sam". Ana Drentvenek "privodi" partnere iz svog seanja i prieljkivanja. Likovi se u Time uzajamno odreuju i kad neposredno jedan ne uplivie na delovanje drugog.Kontrastje najustaljenija retorika figura Timinog pripovedanja. Kontrast se moe uoiti i slediti na nekoliko planova: na tematskom planu, planu oblikovanja junaka, kompozicije i stila. Na kompoziciono-tematskom planu zapaa se smenjivanje i sueljavanje lirskog i dramskog toka, ljubavljenja i ubijanja, grae iz zbilje i "iz mate", iz dokumenata i linog (pieva) misaono-oseajnog iskustva. Smenjuju se, najzad, poglavlja "klasino" napisana s poglavljima statistiki zbijenih podataka.

Taj binarni poredak u organizovanju krupnih pripovednih deonica uoljiv je kao jedan od osnovnijih modela pripovednog prikazivanja ljudi, zbivanja, stanja, pa se sugerie kao temeljni strukturni obrazac postojanja sveta.

Jo od prve Timine pripovetke (Ibikina kua) u sreditu jepar: ovek i ena. Tima u tom polaritetnom sueljavanju hvata i spaja krajnosti: ljubav i zloin, najvee zadovoljstvo i najvee nezadovoljstvo. Izazovna je za Timu ta podeljenost i (istovremena) pomeanost razliitosti, tj. povezanost protivnosti trajnim varnieim lukom, u kakvom se spajaju i zatiu: pol muki i pol enski, nasilje i rtva, duh i telo, ivot i smrt.

Bezmalo svaki njegov lik ima kontrarno postavljenog "parnjaka" u jednoj deonici pripovedanja. Opozicije, naravno, nikad nisu stalne ni manihejski statino date, niti se javljaju kao bukvalna, eksplicirana poreenja. Uzajamno odslikavajui odnos likova uspostavlja se posredno i otkriva naknadno, iz konteksta. Pripovedaev mig, podsticaj za prepoznavanje tih poredbenih odnosa, i kad postoji, jedva se nasluuje.

Svak u romanu misli, govori i ini svoje; to to hoe ili ono to mora. Ali, uz to, svi likovi su "obeleeni" odlukama i postupcima od kojih su odustali, a ine ih drugi, kontrarni likovi. Uopte uzevi, lik je "obeleen" i alternativnim reenjima, koja su mogla biti i njegova, ali nisu. Ostvaruje ih drugi, jer je drukiji.

_______________

4Poznati novosadski pokolj iz januara 1942, za Timu je prva i najukorenjenija od njegovih (takozvanih) opsesivnih tema; toj se temi vraao nekoliko puta: u pesmama, pripovetkama, romanima. Masovno deportovanje i ubijanje Jevreja iz tog vremenskog perioda opisuje i u romanima:Knjiga o BlamuiUpotreba oveka..Sauvana

AngelinaAdministrator

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET

INCLUDEPICTURE "http://riznicasrpska.net/knjizevnost/Themes/ds-natural_1111/images/staradmin.gif" \* MERGEFORMATINET Van mree

Poruke: 5866

Aleksandar Tima (19242003)Odgovor #4 poslato:Decembar 12, 2010, 04:24:02 pm

**nastavak

U odlinom romanuKnjiga o Blamu, glavni junak Miroslav Blam, kontrarnim likovima je "osvetljen", odreen na tri razliita naina, opredeljenjima i ponaanjima enskih likova romana: revolucionarnim aktivizmom svoje sestre Estere, ljubavnim i drugim preduzimljivostima svoje devojke Lili i oportunizmom supruge Janje. Interesantan je iz ovog ugla posmatran, postupak samoodreenja Miroslava Blama kontrastnim ponaanjem svojih drugova. Posebno, postupkom preispitivanja sopstvenih stavova na osnovu pretpostavljenog (kontrarnog) ponaanja njegovog (tada ve poginulog) kolskog druga, skojevskog aktiviste Ljube uture.

Sledei liniju "bratskih" opozicija, mogla bi se u slinom protivstavljenom odnosu u kakvom su Miroslav i Estera Blam, nai i posmatrati Vera i Gerhard Kroner, odnosno Rastko i Sredoje Lazuki. Nisu manje zanimljivi ni odnosi njihovih roditelja.

Svaki drugi lan ovih parova oliava naglaeni aktikizam u odnosu na relativnipasivizamodgovarajueg prvog lana u paru. U sluaju Blamovih i Kronerovih, aktivizam Estere i Gerharda prerasta u revolucionarno rtvovanje, a pasivizam Miroslava i Vere u oportunistiko mirenje i delimino priklanjanje novim gospodarima.

Istina, ne treba shvatiti da su svi tipovi meuodnosa likova binarni, a sva njihova uzajamna odslikavanja i meudejstva dvovalentna. Tanije, treba rei da su jednostavniji, "povrinski" odnosi binarni, a oni sloeniji i dublji vielani. Modelovanje odnosa prema "trougaonom" obrascu, na primer, moe se uoiti u svim Timinim romanima. U romanuZa crnom devojkomtakav "trougao" ine dve devojke sa naratorom. Miroslav Blam je u jednom "trouglu" sa Lili i Janjom, sa Janjom i njenim ljubavnikom u drugom, a sa dvojicom svojih kolskih drugova u treem. Vera, Milinko i Sredoje ine poetni "trougaonik"Upotrebe oveka. Lik Roberta Kronera obeleen je ueem u nekolika "trougla" ija je on zajednika temena taka. Prvi ini sa majkom i suprugom, drugi sa suprugom i ljubavnicama (iz javne kue), trei sa svoje dvoje dece. Tereza Kroner, opet, ini "trougao" sa suprugom i ljubavnikom, a posebni "trougao" sa svojim Nemcima (bratom Sepom i ljubavnikom) u jednoj, skupnoj temenoj taki, i sa "svojim" Jevrejima (svim lanovima porodice Kroner) u drugoj temenoj taki.

Binarnou (o kojoj je ranije govoreno) moglo bi se sa ovog stanovita nazvati aktuelno "varnienje" jedne od tri linearne spone koje obrazuju "trougaonik" uzajamno povezanih likova.

Uzajamno odslikavanje i odreenje likova umnoava asocijativnost i proiruje znaenjsko polje romana. Izuzetno veta izdiferenciranost Timinih likova, tananim nijansiranjem njihovih posebnosti, ojaava utisak njihove znaenjske protivstavljenosti. S druge strane, (pievo i nae) uspostavljanje poredbenih opozicija doprinosi umnoavanju razliitosti, boljem individualisanju likova, pa, dakle, smisaonom bogatstvu romana. Najzad, na opreci: ouvati ili ponititi posebnosti likova, temelji se bitna tragina smisaonica romana. Ouvati togod od svoje posebnosti, za likove ovog romana jeste jedini zraak smisla zbog kojeg jo vredi privremeno trajati, odgonei pomisao na neumoljivi sudbinski valjak koji e ih i bez nasilnikih ubrzanja u isto nitavilo sabiti, izravnati.

Nasuprot Sredoju (srednjaku, prosenjakoviu), svem od detinjstva opsednutim telom, Boi je bio sav zanet duhom. U Vere se telesnost neto sporije budila. I mada sa obe roditeljske linije struji k njoj naklonjenost erotskom i telesnom uivanju, ona se tek silom i posledicama logorskih okolnosti sasvim oslanja na telesnost kao na (krhku, ali) jedinu snagu.

S obzirom na injenicu da Boi najranije i najuasnije umire, mogli bi se, kroz simboliku njegove zle sudbine, nazirati i mali izgledi za prosperitet duhovnih vrednosti u nadmetanju sa telesnim i materijalnim snagama.

Sredoja i Veru toliko razliite i nesrodne (poreklom, vaspitanjem i htenjima) sudbina je vukla i razliitim putevima nesree. Zdruila ih je i ujednaila sudbina beznadnih brodolomnika; privremeno i uzaludno oslonila jedno na drugo nagrizeno, slabako telo. Duha, nadanja i smisla za ljudskije trajanje ve odavno nije bilo.

Kontrast je, reeno je, jedna od najustaljenijih Timinih narativnih figura. Meutim, budui opredeljen za istinito, osvedoeno, Tima izbegavahiperbolui svaki oblik isticanja vetakim pojaavanjem i uveavanjem. Hiperbola je literarna "la" nejakih, odbrambena "samoobmana" slabakih.

On radije istie inteziviranjem, kontrastiranjem. Dovede u susedstvo i nejake razliitosti, pa efekat sudara protivnosti podvostruuje uoljivost i nadoknauje druge vidove poveavajuih "soiva". Uinak je istog "optikog" dejstva, a izlaganje uverljivije, prirodnije.

Opredeljenost pisca-svedoka za istinu poesto se pogreno dijagnosticira kao manjak matovitosti. U stvari, samom odgovornou pred istinom i stvarnou, opinjenou neobinostima zbiljskih dogaaja, oni su ne lieni mate, nego odvojeni pogledom i interesovanjem od udnovatosti izmiljenog, nepostojeeg, zato to su suvie uozbiljeni udima i izazovima postojeeg. Po njima, tek ako je "proverljiva", pria je delatno vredna. Ostalo su igre dokonih, zabavljakih prialaca. U istinitostima trae i osnovne funkcije estetskog dejstva. Suvie je ovo vreme ozbiljno da bi se u njemu samo bajkoliko eretalo. Pisanje je odgovoran posao. Odbacivanjem zateenih, nepotpunih, iskrivljenih, tuih "istina", pisac dokazujesvoje istine. U tome vidi smisao pisanja.

Nain organizovanja (nastavljanja, smenjivanja, spajanja) pripovednih deonica u Time nalii filmskoj montai. Primetno je to u njegovom prvom romanu (Za crnom devojkom) i nekim pripovetkama (Jalouise, npr.), a sasvim uoljivo u romanimaKnjiga o BlamuiUpotreba oveka. Kad knjigu doita i zapazi vremenska i tematska pomeranja, itaocu se ukazuje prilika da i bez ponovnog itanja na nov, "samostalan" nain "montira" pripovedne deonice romana i tako sam "sklopi" ukupnu smisaonost tvorevine. To podrazumevano italakosaradnitvoiri znaenjska zraenja romana, ali bitno ne preusmerava njegove osnovne smisaone tokove. Prvobitni ("prekoredni") red kojim vas je pisac "primorao" da itate, daje trajan znaenjski i estetski peat svakom narednom, drukijem poretku itanja. Ma kojim "proizvoljnim" redom italiUpotrebu oveka(ili pripovetkuJalouise), opet e se izvorni red nametati estetskom funkcionalnou i uvrivati kao znaenjima najbremenitiji, privilegovani poredak odnosa pripovednih jedinica.

Nain kako Tima gradi reenicu nije drukiji od naina kako organizuje prianje. I reenice se poesto naslanjaju,nepovezane, jedna na drugu. Reaju se taksativno, odeljene, otuene jedna od druge kao i ljudi o kojima svedoe. Osloboene suvinosti, sloene su (bez i jednog novog reda, paragrafa, u celom romanu!) kontinuirano,sabijenejedne uz druge, prisiljene ini se na neugodno, statistiko zajednitvo, kao i ljudi u stonim furgonima voza smrti o kojem se potanko pria u ovom romanu.

Kakvu sliku sveta proizvodi "stenjeno" prianje? Svet se ini stenjenim u slici "stenjenoga" govora.

Gubi li se reljefnost prikazanog sveta ako se inae zateena i nezaobilazna linearnost govora jo zbija u (grafiki) nerazueno kazivanje? Samo se majstori pripovedanja izlau takvim rizicima, oni koji kao Tima vanredno upravljaju reima. On dobro zna funkciju ovakvog "umetnikog nasilja" nad ve siljenim ovekom. Da bi uao u govor romana, provukivao se izmeu njegovih redova kazivanja, on se mora tanjiti, manjiti, uvijati. Ovakosloenimi ovakosroenimpripovedanjem, Tima silioblikprie da kazuje to i pria sama. Znaenjski dobici vei su od eventualnih gubitaka u lakoi prihvatanja "poruke". Tima ne ugaa itaocu, ne udvara mu se, ne eli da ga odmara i zabavlja. Prie koje donosi izgubile bi od svoje istine ako bi se zaslaivale za itaoca. On pie za izuzetno strpljive, senzibilne i inteligentne itaoce, za one kojima romaneskna pria nije kola to sladi i uspavljuje, nego ponovno sueljavanje s krikama sirovoga (surovoga), nezainjenoga ivota, za one koji ive mislei i oseaju miljeno.

Tima je pisac retke pismenosti, sposoban da sve to dobro oseti, valjano pojmi, precizno, bez ostatka pretoi u jeziki izraz. Taj retki opisivaki dar primetan je u zbirci njegovih putopisa.

Za Milinka Boia kae na jednom mestu ovog romana da je eleo knjigu "u kojoj nema nieg suvinog, (...) ve samo sutina, injenica do injenice, i gde je ta sutina svrstana da se moe nai bez sleenja reda po vremenu (kao u istorijama) ili po vrsti i veliini (kao u udbenicima iz prirodnih nauka), nego slobodno, prema potrebi" (str. 50).

Doista, Tima se i u stilu i u kompoziciji romana dri ovih naela: injenica do injenice; samo sutine, date slobodno, prema (umetnikoj) potrebi sloene, poreane, spojene.

Tima ne doputa jeziku da se namee sjajem svojih igrivih mogunosti. Sve je krajnje funkcionalno. Jezik i pokazuje i prikazuje. U prvom sluaju jezik ne dira "materiju". Ona se sama kroz jezik "pomalja", svojom reljefnou, snagom svojih spoljanjih (vidljivih i opipljivih) manifestacija. U drugom sluaju, jezikkomentarie, on je instrument provere i procene, zalazi u nevidljive kutke, "mrtve uglove" materije, u njenu unutranjost, osvetljavajui tako i jezgra siunih "elija", odnosno putanje, mehanizme i smisao postojanja najsiunijih elemenata materije (i duha materije!)

I stavom prema svetu koji prikazuje (ozbiljnost, kritinost, istinitost) i stavom prema jeziku, stilu, kompoziciji (funkcionalnost, analitinost, kontrastiranje), Tima nije tvorac romantinog sveta. Uveren je da se za naelo napretka, etiki gledano, s jednakim uspehom moe zalagati svedoenjem o negativnim kao i da govori o pozitivnim junacima. Oito je, meutim, da on vetije i estetski funkcionalnije upravlja negativnim junacima.

Izlaui velike i veite egzistencijalno-etike teme u njihovom ovovremenom, civilizacijskom ispoljavanju, Tima ih utkiva u sudbine malih, obinih ljudi naeg podneblja, ali s neskrivenim usmerenjem da zrae i izvan naeg prostora i vremena.

Priama o "mrtvim uglovima" otuenog i stenjenog urbanog oveka i kritikama civilizacijom umnoenih mehanizama zloupotrebe njegova bia, Tima ne preporuuje uzmak od civilizacije radi "povratka miru" i nevinostima drutva primitivnih pravednika. Iako je svrilo sve "kole bezbonitva" i, uprkos njima, postalo svesno svojih "krivica", savremeno se drutvo nee leiti od civilizacijskih zala ponovo se ogrui medveim koama primitivnosti. Tima to zna, ali nije njegovo da daje gotova reenja i nudi obeanu zemlju. Daleko je od umiljenih genija koji se upinju da patetino sriu proroke poruke.

Ipak, njegova se analitika proza temelji na saznanju da su bie i brinosti svakog pojedinog oveka sloeniji od mogunosti nauke i filozofije da uoptavanjima zahvate, bez ostatka, sve sete i nemire njegove egzistencije. U tome Tima nalazi sebi stvaralaki zadatak: da bude svedok i istraiva pojedinane egzistencije i "filozof" koji iz pojedinanih sudbina izvlai neke bitnosti, pogodne da pronicljivim duhovima poslue kao posredni uoptavajui nalazi, vani za dijagnozu duhovnog i moralnog zdravlja ovovremenog bia ovekovog.

Zbog svega toga Timino se pripovedanje prima kao nepotkupljivo egzistencijalno etiko i umetniko svedoanstvo.

Branko Popovi