Fakultet političkih nauka

Beograd 17.09.2008.

UMREŽENO NOVINARSTVO

Pripremio: Nemanja Djurić Profesor: Miroljub Radojković

Problem sa kojim se suočavaju novinari poslednjih godina nije problem teorijskog, nego egzistencijalnog tipa. Novinari su u velikoj opasnosti da izgube smisao postojanja, smisao edukacije za ovu profesiju, pred najezdom gradjana novinara u kojima se probudila svest za izveštavanjem podržana tehnološkom ekspanzijom. Tako i sam novinar sve više postaje bloger, a bloger sve manje čita novine, a sve više blogove. Na taj način od nekolicine ljudi više ili manje kvalifikovanih za posao novinara dobili smo more nekvalikifkovanih izveštača sa manje ili više talenta. I sada dolazimo do pitanja koje je aktuelno već dugi niz godina kad se govori o novinarskom poslu, ali je sada još aktualnije jer je više ljudi uključeno u problem. Da li se dobar novinar radja ili postaje? Ako se postaje da li je to zanat, pa se uči na poslu, ili nauka pa se uči na univerzitetu?

Nezgodna stvar sa novinarom u odnosu na inžinjera, ili pilota, je u tome da što da biste bili novinar nije potrebno nikakav sertifikat, nikakva provera znanja, sposonosti, dovoljno je samo da znate da pišete i da to neko želi da čita, i objavi naravno. Iz tog razloga mnogi počinju da se bave novinarstvom kao sporednom delatnošću, u početku u svojoj struci, a kasnije i šire. Ljudi opisuju probleme sa kojima su se suočili i načine na koji oni mogu da se reše. Ovakvi tekstovi našli su svoje čitaoce zbog eksplozije specijalizovanih magazina koja odjekuje i dan danas i u štampanim medijima, ali i na televiziji i na internetu. Tako je informacija iz prve ruke sve manje intervju sa nekim znalcem, a sve više sam taj stručnjak koji objašnjava fenomen i njegove uzroke. Tako je nastala posebna sorta novinara-stručnjaka koji se bave samo odredjenim problemima u društvu ili nauci i pošto su tako fokusirani imaju izuzetan uvid u najnovija otkrića, promene

u metodi i slično. Ovi stručnjaci neretko nalaze veći broj čitlaca od školovanih novinara, a skoro po pravilu nalaze veći broj „hardcore“ čitalaca, ljudi koji čitaju apsolutno svaki članak tog autora on i offline. Ovo izgnanstvo novinara iz tehnoloških profesija delom je i dobrovoljno, novinarima je bilo lakše da informacije dobijaju od drugih izvora i da navodeći odredjeni izvor skinu sa sebe odgovornost za evenutalno objavljivanje dezinformacija. Tako je novinar odaljavajući se od sadržaja zauzimao skoro posmatračku funkciju jedino se ističući izvanrednom veštinom u postavljanju pitanja. Danas prepoznajemo novinara kao čoveka koji je obrazovan i praktično obučen u veštini postavljanja pitanja, koji je sposoban da iako ne zna mnogo o nekoj oblasti postavi takvo pitanje da odgovor na njega može zadovoljiti znatiželju stručnjaka i laika jednovremeno.

Novinari su pronašli svoju egzistenciju u ovom svetu, vešto balansirajući izmedju stručnjaka i javnosti, izmedju učesnika dogadjaja i onih koje je taj dogadjaj zainteresovao. U toj medju zoni novinar se osećao bezbedno, hrabro čekajući budućnost, zamislivši svoju delatnost kao jednu od retkih profesija koja neće doživeti turbulenciju u neminovnim promenama koje donosi globalizacija, shvatajući sebe kao izvesnog prevodioca, interpretatora stvarnosti bez kojeg medijska stvarnost ne može da funkcioniše. O, kako je bio lakoveran.

Medija-centrični pristup sociologiji koji je pokušao da lansira Makluan predsatvalja medij kao izvor suštinskih promena u društvu. Da li je taj pristup empirijski opravdan može se diskutovati, ali je svakako evidentno da hronološki svaku promenu u društvu prati i promena i medjima.

Medij se promenio. Znam da je uobičajeno da se u srpskom jeziku govori o medjiima u množini, ali u anglosaksonskom nije i to je čini mi se racionalnije. Medij je nešto što posreduje izmedju onoga ko ima informaciju i onoga ko tu informaciju želi da zna. Medij je i knjiga profesora na fakultetu i televizija i youtube, sve

dok je njegova svrha fluktuacija informacija. U tom smislu veoma je opravdano govoriti o mediju u jednini, makar kada su teorijske rasprave u pitanju. Ova terminošlka razlika možda zvuči trivijalno, ali osvetljavlja put razumevanju da svaki novi medij menja strukturu informacionog sistema u toj meri da se radi o revoluciji medija (u jednini).

Ta promena sredstva kojim novinar dolazi do svojih čitalaca utiče na poslovni zadatak samog novinara. „Cilj opravdava sredstva“ stara narodna (utilaristička) umotvorina kaže nam da su cilj i sredstvo uslovljeni, da se izbor sredstava vrši u odnosu na cilj koji želi da se postigne. Može li neki tako apsraktan pojam kao što je medij imati cilj? Ne, ali cilj imaju ljudi koji medij stvaraju i oblikuju, cilj je stvoriti „protezu“ koja će omogućiti komunikaciju i onda kada nepostoje uslovi za interpersonalnu komunkaciju (istovremenost i jednoprostornost). Dakle, nisu sva sredstva jednako efikasna u postizanju odredjenog cilja, ona sredstva koja nisu dovoljno efikasna ostaju kao pomoćna ili rezervna varijanta. Tako se naš novinar razvitikom interneta našao u ulozi sličnoj onoj u kojoj se našao slagač slova u Gutenbergovoj štampariji, postao je tehnološki višak. Promena je bila iznenadna, tektonska, do juče jedna od najperspektivnijih profesija – novinarska, našla se na tankom ledu. A šta se to zapravo desilo? Zar nije bilo najava?

Čovek je otkrio novo sredstvo koje nadilazi masovnu komunikaciju kao zastareli, nedovoljno efikasni način komuniciranja i ušli smo u novu etapu komunikološke evolucije, u interpersonalnu cyber komunikaciju. Največi problem interpersonalnog komuniciranja, prostorno i vremensko ograničenje je savladan. Medij je simulacija, simulacija evolucije. Živimo sve brže i brže zato nam je potrebno da imamo utisak da se i svet sve brže okreće, da svet postoji u istom vremenu i istim intenzitetom kojim i mi postojimo. Evolucija simulacije stvarnosti je simulacija same evolucije, stvorena da se u nju uživimo.

Problem nastaje za one kojima medijska stvarnost nije sporedna, već jedina stvarnost. Kada je tehnologija toliko uznapredovala da jedan prosečan čovek može u dovoljnoj meri verno preneti ono što mu se dogodilo, on je poželeo da ima posrednika (medij) koji bi to iskustvo preneo bez cenzure ili „spinovanja“. Da li je pronalazak Interneta (web 2.0) uticao na to da ljudi promene ponašanje ili je upravo želja tih ljudi za jednim ovakvim medijem uticala na njegovo stvaranje pitanje je o kom se može diskutovati. Promena se de facto desila i naš novinar se našao u neprilici, kao neko ko treba da interpretira nešto ljudima koji ne žele interpretaciju nego originalno iskustvo. Napočetku smo napisali da je novinar svako koga neko želi da čita (a da nije pisac, naravno). Izgubivši u velikoj meri kritičnu masu svojih čitalaca, novinar se našao u nevolji, još gore po njega, trend je negativan. Ne samo da je izgubio veliki broj svojih čitalaca, nego je izgubio i nadu da će preostale zadržati posmatrajući kako se njegova publika osipa.

Medij koji je u današnje vreme u tranziciji kao da nije predvideo mesto za svog vernog pratioca novinara. Novinar je ostao kao relikt prošlosti, sve više se pretvarajući u marginalnu pojavu u društvu, kao neka vrsta tumača za strani jezik kojim sve manje ljudi želi da govori. I naravno da onda žali nad svojom zlom sudbinom, pogotovo žale oni koji su novinarskom poslu posvetili godine školovanja i usavršanja.

A da li se ovakav rasplet ipak mogao predvideti? Pa jeste. Slična stvar desila se i filozofima, vekovima unazad. Ako je novinar vešt u postavljanju pitanja, onda je filozof pravi umetnik u tome. Propagirati znanje u Antici je bio osnovni zadatak svakog filozofa, na taj način oni su sebe distancirali od onih koji poseduju veštinu (umetnici i zanatlije) i onih koje poseduju snagu i spretnost (vojnici i sportisti). Mislili su da što se više ljudi bude bavilo znanjem, biće više posla za njih. Oni su bili prvi interpretatori stvarnosti, iz različitih delova stvarnosti kreirane

su adekvatne interpretacije, tako su nastale pojedinačne nauke. Razvoj tih nauka takodje je podržan, mislivši da su oni ipak jedini koji će te deliće slagalice uspeti da povežu u smisaonu celinu, filozofi su prepuštali svoj deo posla različitim stručnjacima, zadržavajući za sebe ono što im je bilo najsladje, neku vrstu konceptualne slagalice, ta sklopljena slagalice po njima je bilo jedino što bi čoveku moglo poslužiti kao uvid u svet koji da okružuje. Ono što su zanemarili u svom uzvišenom proračunu bila je psihologija. Ljudi ne vole posrednike, i više od toga, trude se da ih eliminišu. Tako su naučnici postali prezenteri svojih otkrića, stekli ogroman publicitet i postali znamenite ličnosti. Da je o ovome razmišljao i novinar je mogao da pretpostavi da će kao posrednik biti eliminisan, da ljudi ne žele tumača stvarnosti. Naravno da novinar može pomoći u razumevanju stvarnosti, problem je što ljudi veruju da oni to mogu bolje. Dekart je rekao da je pamet najbolje rasporedjena stvar na svetu, niko se ne žali da je ima premalo.

Problem sa gradjanskim novinarstvom je što u njemu nema takozvane novinarske etike, što nema urednika koji odgovara za tekstove obajvljene u mediju. Okvir koja jedna velika novinska kuća gradi obezbedjuje i dodatnu sigurnost u redovno izveštavanje o najrazličitijim temama. Ovo je jako bitno za čitaoce koji žele da svakodnevno budu obavešteni i žele da ta informacija bude proverena. Drugi zahtev je da ta informacija bude pravovrmena i taj zahtev je jako teško ispuniti pogotovo kada je o štampanim medijima reč. Da bi se to ispunilo moralo je doći do promene u organizaciji rada u samoj redakciji, pa tako svaka vest prolazi kroz ruke 3-4 različita čoveka koji je koriguju, adaptiraju i cenzurišu. Na taj način dobijemo vest kojoj je nesumljivo dat pečat redakcije tog lista, dobijamo uniformne vesti koje karakterišu uredjivačku politiku kuće. Ono što se promenilo je da ne samo vesti, nego mnogi članci sada prolaze kroz sličnu proceduru, tako da su ostali samo kolumnisti kao nezavisni novinari koji sami odgovaraju za svoje stavove. Na žalost

kolumnista je sve manje, a sa njima nestaje i ona personalna crta koje su novine pre posedovale. E, tu blogeri imaju prednost.

Blogeri su, po mom ličnom mišljenju, postali bolji novinari od samih novinara. Blog je često sasvim lični doživljaj stvarnosti neopterećen uredjivačkom politikom, političkom korektnošću. Blog je lični stav o nekoj temi dat svima na uvid. Svet se ne može objektivno interpretirati, svaka interprtacija je uslovljena odredjenom perspetkivom, uslovljena je našim ličnim stavovima, etikom, aspiracijama. „Svet je volja i predstava“ rekao bi Šopenhauer. Iako ovakvo stanovište u filozofiji vodi u skoro neodrživi solpsizam, u novinarstvu je izgleda veoma poželjna maksima za delovanje, jer kao što sam već napomenuo, ljudi ne vole posrednike, oni vole verno preneto iskustvo i to je ono što im bloger nudi. Ne političku korektnost, ne etičke kodekse, ne stavove multinacionalnih kompanija, bloger nudi svoju perspektivu sveta koji ga okružuje. Zato je zanimljivo čitati blog, jer je to praktično uvid u nečiji dnevnik napisan tako da može da ga razume velika većina ljudi.

Jasno je zašto sam uveren da je bloger bolji interpretator stvarnosti od novinara, ipak za blogera ostaju problemi koje novinari koji rade u medijskim kućama, nemaju. To su: poverenje čitaoca u istinitost informacija i redovno plasiranje tekstova. Prvi problem bloger jednostavno može rešiti konsatnim radom na nekoj temi gde on vremenom stiče poverenje svojih čitaoca u istinitost onih informacija koje koristi u svojoj interpretaciji. Drugi problem rešava se pojavom portala koji objedinjuju veliki broj blogera koji pišu o različitim pitanjima.

Dan Gilmor u svojoj knjizi „We the media“ opisuje istoriju blogovanja koristeći se blogerskim načinom pisanja. To znači da on pominje značajne dogadjaje, ali uvek preko svojih ličnih veza sa onima koji su u tim dogadjajima učestovali ili kojima je prisustvovao na Netu. Taj način pisanja je stil koji je imitacija dnevnika i izgleda da je upravo taj stil pogodio neku osnovnu

voajersku crtu u ljudskoj psihi koja je donela toliku popularnost ovoj vrsti online izražavanja. Takodje ovo je jedini oblik online izdavaštva koji je mogao biti usvojen i od strane novinara, s obzirom da se na forume i chat prostorije gleda sa podozrenjem. Sa u vreme pisanja ove knjige novim, a sada već uhodanim RSS softverom obezbedjeno je i personalizovano izdavaštvo, praćenje onih blogera ćiji vam se tekst jednom dopao. Da se ne bih bavio pukim prepričavanjem ove sjajne knjige pokušaću da ukažem samo na neke bitne stvari koje se poklapaju sa mojim razmišljanjima na ovu temu. Kao prvo, ja ne posedujem ovu knjigu, nikada je nisam kupio, a pročitao sam je na webu. Iako je to nesumljivo olakšanje za kučni budžet, poenta je u tome da nema više obavezujućeg štiva, ono što vi želite da čitate, ona interpretacija koja se vama svidja, stoji vam na raspologanju: „try before buy“ je slogan kojim se rukovodim već duže vreme.

Svet se toliko smanjio da su vam dostupna mišljenja ljudi iz različitih delova planete u trenutku kada su dostupna i ljudima koji su sugradjani autora. Sada kao nikada pre, ima smisla Vitgenšajnova teza da su granice našeg sveta granice jezika kojim govorimo, ali čak ni to više nije tako rigorozno ograničenje. Veliki deo sadržaja koje korisnici stavljaju na internet su muzika, video klipovi i slike razumljivi i bez ikakvog lingvističkog preklapanja. Orudja koja su potrebna za produciranje ovog sadržaja toliko su postala jeftina da ih i srednja klasa može priuštiti, bilo da se radi o produkciji zvuka, slike, filma ili bloga. Baš tu i nastaje problem, problem koji se prvo pokazao u elektronskoj muzici, a svakim danom sve više nam se predočava i u sferi video klipova, slika i blogova. Hiperprodukcija – previše je materijala i naravno većina je obično djubre.

Klasifikacija je jedan od pojmova koji obeležio nauku i koji ćemo čuti često u budućnosti. Klasifikacija po kategorijima i klasifikacija po bitnosti, za sada nema softvera koji to može da obavi. Sve što mašine rade je prikazivanje onih sadržaja koje su

ljudi već okarakterisali kao najbitnije, bilo da su to urednici novina (Google, Microsoft, Yahoo) ili posetioci sajta – glasanjem. Da li ćemo imati softver koji će na naslovnim stranama velikih Net vesti prikazivati i nepopularne blogove, klipove i slike koje je malo ljudi videlo, ostaje da se vidi. Za sad čak i na webu ostaje da važi Protagorina izreka „Čovek je mera svih stavri, onih koje jesu da jesu, onih koje nisu da nisu.“ Kada već ljudi biraju ono što je bitno, zašto to ne bi uradili sami? RSS je način da sami odaberete šta je bitno, koje su vesti koje Vas interesuju, koji su to blogeri koje volite da čitate i kojima verujete. Umesto da svakodnevno proveravate da li su napisali nešto novo, stići će Vam obaveštenje kad jesu, sa naslovom i kratkim opisom teksta. Još više od toga ako se desi da pojavi novi bloger koji privlači pažnju na temi koja Vas interesuje, dobićete obaveštenje, kada tome dodate i najpopularnije blogove, jasno je da je RSS najbolji način da se informiše bilo ko ko se ozbilnije bavi vestima. Pitanje poverenja je jedno od gorućih pitanja za bilo kog korisnika interenta,a mogućnost za manipulaciju i količina neistina nikad nije bila veća. Svako može ostaviti dezinformaciju, foto montažu, ili čak deo nečijeg teksta koji van konteksta može značiti upravo suprotno od onoga što je autor u tekstu pokušao da pokaže. Manipulacije mogu biti vezane i za berzu, Gilmor i navodi par slučajeva. Princip je jednstavan, ili predstavite neku kompaniju u jako lošem svetlu pa kupite njene akcije kada padnu na berzi ili kupite akcije kompanije koju onda lažno predstavite kao uspešnu i perspektivnu. Postojanje ovakvh slučajeva traži da se izvoru informacija posvetite, proverite i apsolutno nikada ne koristite anonimne izvore sa Neta kao osnovu za članak. Anonimnost je velika prednost interneta jer dozvoljava da ljudi skreću pažnju na različite defekte u društvu bez straha za sopstveni život. To se naročito odnosi na zemlje u kojima je jako opasno iznositi argumente protiv vlasti i verskih zakona. Ipak, anonimnost je i najveća mana interneta jer se na taj način otvara mogućnost za sve manipulacije i negativne kampanje o kojima je bilo reči.

Jedna od mogućnosti da se ovaj problem prevazidje je, koju i sam Gilmor predlaže, je ostavljanje linka za sopstveni web sajt. Hosting sajta se plaća tako da vlasti mogu doći do nekoga ko namerno ostavlje dezinformacije i publikuje neprikladni sadržaj. Ova tehnika je veoma zaustupljena i da bi ste ostavili komentar na nekom od velikih blog sistema (bloger, wordpress) obavezno je ostaviti link.

Trolovi su ljudi koji pokušavaju da konverzaciju na nekom sajtu odvuku u nekom apsurdnom pravcu. Moram da priznam da sam ovo radio neko vreme, iako je za mene bilo zanimljivo, teško da je doprinelo poboljšanju sadržaja na tom sajtu.

Spinovanje je malo ozbiljniji način manipulacije javnim mnenjem i najčešće se plaća. Spinovanje se ne koristi samo na webu, to je opšte prihvaćena praksa kojoj snagu daje i lenjost novinara, odnosno sve veće korišćenje PR priča objavljenih kao redakcijski članci. Postoje procene da je skoro 80% onoga što pročitate u novinama nastalo na taj način. Ni televizija nije imuna na spin. Ako vidite neki prilog sa kratkim intervjuom iz neke kompanije, a pritom ne čujete poznati glas nekog od reportera, najverovatnije da ste bili spinovani. Kada ukucate bilo koju reč na Googlu velika je verovatnoća da jedan od 10 sajtova nije tu zbog relevatnosti već kao produkt spinovanja. Već postoje kompanije ili odeljci kompanija koje se bave isključivo cyber spinovanjem i to je sigurno nešto čega ćemo se nagledati i u budućnosti.

Najbolja odbrana od ovakvih cyber napada na istinu je postojanje jake virtualne zajednice koja ovakve stvari može da ignoriše, ako im se omogući medjusobna komunikacija. Ukoliko imate bazu hardcore korisnika, ljudi koji redovno posećuju vaš sajt i ostavljaju komentare na njemu, sva je prilika da će upravo oni i spasiti vaš sajt od dezinformacija. Što se Vas lično tiče najbolje bi bilo da proverite bilo šta što pročitate, hijararhiju

poverenja koju imate u stvarnom životu, morate uspostaviti i u virtualnom.

Spam je jedan od načina na koji se šire dezinformacije webom. Iako sam po sebi ne mora da sadrži dezinformacije, spam (neželjeni email) je jedan od najvećih problema u komunikaciji izmedju korisnika Neta. Procene su da je trenutno od 70-90% poruka koje se pošalju na webu upravo spam. Postoje naravno filteri za spam, ali to je ipak jedna vrsta cenzure i to najgora vrsta, automatska cenzura. Ovakva situacija doprinela je najnovijem web fenomenu - formiranju velikih društvenih mreža. Ove mreže (myspace, facebook, bebo...) imaju svoje propise kojima regulišu spam. Kršenje ovih propisa može rezultirati sudskim procesom. Da i za Internet važe zakoni koji važe i u stvarnosti odavno je poznato, neke od slučajeva u kojima se sudilo autorima blogova Dan Gilmor pominje i u svojoj knjizi. Jedan skoriji slučaj pokazao je koilko je zapravo vlast rešena da se obračuna sa spamom kao nejvećim vidom zloupotrebe cyber komunikacije. Očigledano je da će se taktikom „razbijenih prozora“ ovakve drakonske kazne uskoro propisivati i za klevete, linkovanje i druge oblike cyber manipulicaje. Da bi iluustrovali primer o kojem sam govorio dovoljno je napomenuti da je odšteta koja su dvojica „cyber preduzetnika“ morali da plate myspace-u iznosila punih 230 miliona dolara. Poruka je jasna, za virtuelnu komunikaciju važe zakoni kao i za svaku drugu, ne može se tolerasiti da uznemiravanje neke osobe prodje nekažnjeno.

Ovi sudski procesi, uspostavljanje zakona i na webu, govore o velikoj količini novca koji se nalazi u webu, i još više o ogromnom potencijalu koji niko od velikih igrača ne želi da propusti. Zakon, vladavina prava je neophodan uslov za funkcionisanje velikog kapitala, veliki kapital mora da ulazi na osnovu nekog plana, taj plan podrazumeva predvidivost, a da bi se ta predvidivost ostvarila neophodno je da postoji zakon. Zato je prva tačka u razvoju svake zemlje uspostavljanje vladavine

prava, tek kada se u dovoljnoj meri uspostavi sistem kažnjavanja, dolaze investicije. Pored novca, koji jeste motiv za kompanije, ali nije motiv za države, ogromna količina moći privlači i najveće igrače na globalnoj sceni. Vlade i kompanije već utiču na ono što je Internet danas, pokušavajaći da na njemu uspostave iste zakone koji važe i u stvarnom svetu.

Kina i njen Veliki Fajervol (firewall) odavno su poznat primer, veliki broj sajtova pomoću njega ostaje nedostupan za njene stanovnike. Ograničenja koja su nakratko skinuta zbog olimpijskih igara sada su ponovo uspostavljena i to je jedan od rajrigorznijih kontrola Interneta na zemlji. Prate je neke muslimanske države kao Saudijska Arabija na primer, ali ograničenja ima i u Francuskoj. Nadziranje elektronske komunikacije je ne manji problem od ovoga, potreba države da ima pregled nad svim mailovima koje njeni gradjani razmenjuju medju sobom može se opravdati sigurnosnim razlozima, ali zaista podseća na vladavinu terora i apsolutne kontrole misli. U nadziranju prednjače SAD, ali čak je i naš RATEL pokušao pa progura zakon koji bi to dozvoljavao. Ovakve stvari se moraju najozbiljnije shvatit, moramo se izboriti za privatnost ličnih poruka, čak iako je cena koji teroristički napad.

Drugi način ugrožavanja privatnosti je praćenje rada na webu. Pomoću kukisa (cookies) neko može imati u vidu vaš način ponašanja na Netu i na osnovu toga formirati marketinšku strategiju. Ovaj način marketinga je u poslednje vreme pretrpeo kritike, ali ja mislim da se u suštini radi o za korisnike povoljnom pravcu razvijanja marketinga, jer je cilj tog razvitka da se korisnicima na osnovu njihovog ponašanja nudi samo ono za šta mogu biti zainteresovani.

Kopirajt (copygirht) je takodje velika tema na webu, šta se sme slati i postaviti na svom websajtu regulisano je zakonom. U početku je bilo potrebno da prodje 14 godina od izdavanja nekog umetničkog dela da bi ono pripalo javnosti, danas je taj rok

mnogo duži i kao što Dan Gilmor divno primećuje kad god se Miki Maus približi tome da postane javno dobro, ovaj rok se produžava. Pravljenje softvera za kopiranje zaštićenog materijala takodje je zabranjeo, čak i sama uputstva za pravljenje takvog softvera. Ono što bi oni koje Gilmor naziva Kopirajt kartel želeli da postignu je da se u budućnosti sami kopjuteri ograniče u tom smislu da je nemoguće kopiranje sadržaja bez prethodnog odobrenja. To bi se primenilo na filmove i muziku, ali i na knjige. Na taj način bi onemogućili da je jedan bloger citira bilo šta bez prethodnog odobrenja ili čak plaćanja za taj citat. To bi u velikoj meri unazadilo gradjansko novinarstvo kakvo danas poznajemo. Jedan moj prijatelj koji se dugo bavi Intenetom misli da će u ne tako dalekoj budućnosti, veza sa internetom biti toliko brza i najverovatnije besplatna. Da će se onda izgubiti potreba za downloadovanjem, a samim tim i za memorijom, sav sadržaj biće na serverima. On je ubedjen da kada se i potpuno stane sa proizvodjenjem memorije za personalne računare, sve na intenetu početi da se plaća. Ovo je po meni jedan od jako verovatnih scenarija i sigruno bi odgovarao velikom broju intersnih grupa. Drugi scenario koji se već sada je razvije je Trusted Computing nastao u saradnji Microsofta i Holywooda, sistem koji će imati kontrolu na vašem računaru do te mere da će autor softvera biti u stanju da izbriše sve podatke sa vašeg kompjutera za koje je uveren da nemate prava da posedujete.

Postoji i pretnja da će oni koji vam omogućavaju korišćenje Inteneta, kablovski i telekomunikacioni operateri, moći da favorizuju svoj sadržaj ili vas čak onemogućiti da vidite neki sardžaj koji ne žele da vidite. Rešenje je u wireless tehnologiji koja kao provodnik koristi atmosferu, dakle javno dobro. Nad atmosferom nema monopola što znači da će onaj koga korisnici žele biti i najpopularniji, a samim tim i najmoćniji. To znači da će se kompanije takmičiti u tome kako da udovolje korisnicima, a to je ono što želimo. Spektrum je raspon u kome se radio talasi kreću kroz atmosferu. Kod televizije imamo radiodifuzne agencije

koje odredjuju koje televizije smeju da emituju kakve talase i time se sprečava mešanje radio talasa. Sa napretkom tehnologije moguće je staviti sve više i više radio talasa u spektrum. Obzirom da nema fizičkog ograničenja uskoro ćemo moći da kažemo da je kroz spektrum moguće emitovati beskonačan broj radio talasa. Još više od toga mogli bi da imamo softver koji bi menja frekvencije na prijemnicima i tada bi zaista nestala potreba za bilo kakvom regulacijom. Kada tehnologija to omogući neće više biti potrebe za ograničavanjem broja emitera, i to je ono što bi moglo da spreči monopol i da omogući slobodno tržište na polju telekomunikacija.

Creative Commons počiva na ideji da se neka prava zadrže za autora, a da se ipak korisnicima omogući da neka prava koriste. Ova knjiga kao što sam već napomenuo gore dostupna je na Internetu i kao takva slobodna za interpretaciju. Neočekivano, oni koji su se priklonili ovoj novoj ideji davanja (umesto prodavanja) dobro su prošli, čak i finansijski. Primer je bend Radiohead koji je na svom sajtu objavio nanjnoviji album sa mogućnošću download-a. Imaćemo sve više autora koji se na ovaj način predstavljaju publici, koji apeluju na ljude da kupuju samo ono što im se svidi i publika je makar za sad pozitivno odgovorila na taj zahtev. Nalazimo se u godinama koje označavaju početak takozvane „gift ekonimije“, a da li će ona zaživeti, vreme će pokazati.

Literatura:

http://oreilly.com/catalog/wemedia/book/index.csp

http://en.wikipedia.org/wiki/Blog