==============================

TRI DRUGA

Kristina Roj

==============================

SadržajKod cika Filine......................................................................................1

Davolski savet......................................................................................4

Novi priljatelj......................................................................................12

Priznanje.............................................................................................17

Dobra misao.......................................................................................25

Veseo pomocnik................................................................................33

Prepoznavanje....................................................................................38

Trazeni i nadeni..................................................................................53

Pesme proslosti.................................................................................59

Istina izlazi na videlo.........................................................................64

Ponovni susret...................................................................................71

Veliki planovi......................................................................................80

On cini sve dobro...............................................................................83

i

Kod cika Filine

Kod čika Filine

Pitam se, da li još negde na svetu postoje drugari koji se vole kao štosu se voleli tri dečaka koji su bili predati starom pastiru Filini naodgajanje i brigu? Zvali su se Petar, Andrija i Fidel. Filinu su zvali"čikom". On je bio pametan, dobar i pouzdan čovek, ali je za mladedrugare ipak bio suviše sumoran. Tako su se ova trojica držalazajedno.

Petrovi roditelji su umrli skoro istovoremeno od neke groznice; zatimga je opština dala nekom na izdržavanje i konačno je došao kod čikaFiline, koji je bio daleki nećak njegovog dede, a sada je živeo napašnjacima Gemerskog. Tamo, u pastirskoj kolibi, dečak je bio zdrav izadovoljan.

Andrija, koga su tamo gde je pre bio zvali Andraš Gemerski, došao jestarom Filini po lekarskoj preporuci, da bi se njegovo nežno zdravljepoporavilo na dobrom planinskom vazduhu, uz mleko i ovčji sir. Kadmu je bilo dve godine, njegovi roditelji su se rastali. Kratko vreme je biosa majkom a zatim ga je prepustila nepoznatim Ijudima na brigu i samaje otišla u svet. Govorilo se, da je postala slavna pevačica. Dečak sejedva sećao svoje majke. Istina, jednom je došla u posetu, prelepo jeizgledala i donela mu je veliku kutiju slatkiša. Osim toga poklonila muje drvenog konjića, trubu i još mnogo toga, ali je posle toga više nijevideo. Kad bi Andrija pitao za oca ili majku, uvek bi dobio odgovor daon nema nikog. Zatim su ga doveli u dvorac Gemerskih, ali njemu jetamo bilo sve gore. Na kraju je izgledao kao plamičak bez ulja, koji ćese brzo ugasiti. Dobro je, da se doktor pobrinuo i doveo mališana ubrda. Dogradili su sobicu za dete pored kolibe. Tamo je bio lep krevet,mekan i topao, koji su doneli iz dvorca a od stolara su naručili đačku

1

klupu za njega.

Treći drug bio je Fidel, a taj je bio četvoronožac. On je, takođe, jednomimao majku, dobru kuju, ali nje više nije bilo; rastrgla ju je divlja svinja.Sada je Fidel pratio Petra i Andriju, gde god su išli, kao treći u društvu.Samo noću, kad se Andrija zavukao u svoj divan krevet, Petar sepopeo merdevinama na tavan na seno a Fidel to nije mogao, te bilegao pored merdevina kao stražar i tamo spavao.

Čika Filina, stari pastir, bio je visok čovek. Njegovo lice prerano jeostarilo i izgledalo je jako strogo. Njegovi zubi su bili besprekorno beli,kao mleko, a na njegovoj glavi još nije bilo sede kose. Samo gusteobrve bile su pomalo sive. A kad bi ih navukao na crne, orlovske očikoje su mogle da gledaju u daljinu, to je bilo kao da se olujni oblaknadvio nad dolinu. Ove oluje bojao se svako, ne samo dvojica dečaka,već i pastiri, pa i stado, a i čupavi četveronožni čuvari pašnjaka. ČikaFilina se nije lako ljutio, ali ako bi se razljutio − tada jao! lako je Andrijabio sin njegovog gazde, nije mu ovaj u ničemu popuštao; dečak nije bionaviknut na poslušnost. Toj teškoj veštini naučio ga je Filina, iako nijevikao na njega, niti ga je prstom dotakao. Kada je došao gospodindoktor, rekao je starcu:

"Dečak mora jesti crni hleb i piti mleko, a on je naviknut na slatkiše;biće mu teško. Mora se prati hladnom vodom, a on je bio na ratnoj nozisa vodom. Ništa se nemojte obazirati na to što je on sin Gemerskog,radi se o njegovom zdravlju."

"A, tako...", odgovorio je Filina mršteći čelo, "izaći ću već nekako nakraj s njim."

I izašao je na kraj. Prvih dana se Andrija nije usudio na suprostavljanjeu bilo čemu tom velikom čoveku, a sada? Ma, kako bi mu to samo palona pamet! Dečaci nisu imali dražeg čoveka na svetu od čika Filine.Preko dana, nije se mnogo brinuo šta rade, ali uveče, kad se stado

2

smirilo u toru, onda je sedeo sa njima u divnoj Božjoj prirodi predkolibom i tada su smeli, a i morali, da mu ispričaju sve što im se togdana dogodilo. Obojica su sedela pored njega; jedan s desne strane,drugi s leve, a Fidel je položio svoju kudravu glavu na koleno svoggospodara i gledao tako pametno, kao da je i on hteo da se ispovedašta je tokom dana sve radio, jer i on je bio još mlad i vrlo veseo drugar.Po nosu i ušima, videlo se da je još nerazuman. Često je njegovokrzno bilo sasvim izderano, jer se natezao sa starim psima Belkom iZahrajem.

Kad je čika po prvi put našao oba dečaka kako spavaju na senu,visoko je podigao obrve, a oni su se uplašili i mislili šta će sada biti, alinije se ništa desilo. Rekao je samo da Andrija uzme čaršav i prostre gapo senu i da se pokrije. Tako su oba dečaka spavala sa zadovoljstvomu mirisnom senu.

3

Davolski savet

Đavolski savet

Bilo je to jednog nedeljnog poslepodneva. Svečana tišina širila sešumom, kroz koju su mali drugovi, sa rukom u ruci koračali. Bili su čistooprani i svečano odeveni, jer čika Filina nije podnosio da nekoobeščasti nedelju. Svako, ko je mogao, morao je ići u crkvu, iako je zato trebalo ići peške dva sata. On sam retko je išao sa njima, jer nijemogao dugo da hoda. Jednom mu je u šumi palo drvo na nogu, kojaga je od tog vremena često bolela. Danas je bio u crkvi i dečaci su mupošli u susret. Naredio im je da za tu nedelju nauče napametevanđelje. Sada su jedan drugog ispitivali. Iznenada, Petar je zanemeoi povukao Andriju za rukav, pokazujući nemim pokretom prema palomstablu u šumi. Na njemu je sedeo čika Filina naslonjene glave na oberuke, kao da ga nešto jako tišti.

"Nećemo ići k njemu", rekao je Petar, "on je tužan."

Andrija je pristao, a malo kasnije rekao: "Možda će se razveseliti, akodođemo."

Suvo granje pucketalo je pod njihovim nogama. Čika je to čuo ipodigao glavu. Dečaci su zastali. Da li da mu priđu ili ne?

"Kuda ste pošli?" upitao je. Pritrčali su k njemu.

"Vama u susret, čiko."

"Je li? Što ste mi pošli u susret?" Glas koji je inače bio tako grub,danas je zvučao sasvim drugačije.

4

"Bojali smo se za vas", priznao je Andrija uplašeno, pa su sa drugaremseli na mahovinu pored čikovih nogu.

"Zašto sedite tu tako tužni, čiko?" Petar je prestrašeno pogledaoAndriju, koji se usudio da to pita. Šta ako se čika naljuti?

"Misliš da sam tužan?". Čika je pomilovao dečakovu zlatnu kosu, kojaje obasjana suncem davala bledom dečjem licu izgled sveca.

"Zar niste?", plave dečje oči su se udubile u crne orlovske oči čoveka.

"Da, dete moje, tužan sam, i dobro ste uradili što ste mi pošli u susret.Dok ovde sedimo možete mi recitovati evanđelje, ako ste ga dobronaučili."

Dečaci su govorili, jedan za drugim, priču o bogatašu i siromašnomLazaru.

"Čiko...", pitao je Petar, "zašto bogataš nije pomogao siromašnomLazaru?"

"Zašto? Zato što je imao kameno srce. Oni psi bili su bolji od njega.Deco, zapamtite to, i ne povređujte nikada ni ptičicu, niti bilo koju druguživotinju. One su sve bolje od nas. A sada idemo!"

Čika je uhvatio Andriju za ruku i dao Petru da nosi pesmaricu, i tako sukroz šumu išli kući. Sa pašnjaka su se čula zvona na ovcama inestrpljivo lajanje Belka i Zahraja; a čula se i pesma Steve, najmlađegpastira. Pevao je neku slovačku ljubavnu pesmu. Jeka je odzvanjala.

Dečacima se melodija svidela. Poznavali su i reči pesme. Iznenada ječika pognuo glavu, kao da ga pritiska veliki teret.

Pošto su pojeli jednostavnu večeru, seli su, kao i obično, pred kolibu.

5

Čika je sedeo na panju, a dečaci pored njegovih nogu.

Gledali su jedan drugog, kao da se ne usuđuju da zamole za jednupriču. On je znao mnogo priča i kad je bio dobre volje, znao jepripovedati jako lepo.

"Molim vas, čiko, hoćete li nam nešto pričati?" konačno je rekaoAndrija i molećivo pogledao starca.Čovek bi morao da bude jako tvrd,da bi odbio ovakvu molbu.

Filina se trgao iz svoje zamišljenosti i pogledao na trenutak u ove lepe,molećive oči. Onda je uzdahnuo i rekao:

"Pitali ste me zašto sam tužan? Eto, moram misliti dan i noć o Stevi, ato je tužna priča."

"Pričajte nam, čiko", molili su dečaci, a Fidel je stavio glavu na kolenasvog gospodara.

"I ja sam bio pre mnogo godina dečak, kao što ste vi sada. Da bisaznali kakvi nikad ne smete da budete, ako ne želite da razljutitedragog Boga, ispričaću vam danas nešto o sebi, što još nisam pričaonikom na svetu." počeo je čika Filina. Malo je zastao i dečaci su napetočekali dalje.

"Kad mi je bilo pet godina, umrla mi je majka. Otac je doveo drugumajku u kuću. Bila je to pristojna mlada žena, udovica. S njom je došaoi njen sin iz prvog braka; zvali smo ga Steva. Kad gledam tebe, Andrija,tada imam stalno pred očima njega. Kada je prvi put ušao u našukolibu, imao je okruglu kapicu na glavi sa dugim resama, mali slovačkihaljetak prebačen preko ramena, šarenu košuljicu i bele pantalone.Sasvim bi pristajao nekoj sličici sveca, koliko je bio lep i mio. Ja sambio očevo najmlađe dete; sva starija deca su preminula. Nikad nisamimao brata, a sada je došao on − i trebalo je da postane moj brat. Vi se

6

volite, ja to znam. I to me podseća na moje detinjstvo. Onako kakosam ja njega voleo, ne mogu se voleti ni rođena braća. Po starosti smobili jednaki; ali sam ja bio jači, a on slabiji; ja nemiran, a on nežan; jaružan, on lepuškast. Ipak smo se voleli i naši roditelji su bili sretni zbogtoga. Mogli su da ga ostave meni da brinem za njega, jer su znaIi daću ga čuvati; a mene su rado ostavljali s njim, jer kad je on bio samnom, tada sam i ja postajao blaži. O, da je samo ostalo tako!

Ima jedna poslovica koja s pravom kaže: ‘Gde ne može đavo, tamošalje staru ženu.’ l nama je poslao jednu. Bila je to rođaka mog oca,tvoja prabaka, Petre. Došla je jednom kod nas, uzela me u stranu, iispitivala da li majka voli mene. Žalila me i nazivala siročetom, jer koima maćehu, taj odmah ima i očuha, a otac me nije toliko voleo kaoStevu. Nije bila dugo kod nas. Iznenada kako je došla, tako je i nestala,ali je odnela moju ljubav prema Stevi. Pošto sam bio nemirne naravi ičinio mnoge prestupe, otac je morao često da me kažnjava. Stevu nije,jer je ovaj radio sve što je mogao pročitati iz očiju oca i majke. Stalnosam mislio na reči stare žene, kako otac kažnjava mene, a ne njega,zato što ga više voli, i kako ga majka zagovara, dok ja nemam nikog.A, ipak, je majka često molila za mene. Bila je vrlo dobra žena i nikadami nije učinila nešto nažao. Meni to nije bilo dosta, ja sam hteo da mevoli više nego svog sina, a to nije bilo moguće. Godinama je rasla mojaogorčenost i mržnja, dok nisam postao velik kao što ste vi sada. I sadadolazi ono tužno, što nikako ne mogu da zaboravim i što me do danassilno guši."

Filina je pokazao na brežuljke nasuprot njih. "Vidite li one brežuljke,"pitao je.

Dečaci su potvrdili. "Pod onim brdom smo jednom stanovali. I vidite li,tamo na zapadu, gde zalazi sunce. Na onom pašnjaku, stanovao jetkač, kome su iz drugih koliba donosili vunu za predenje. Ka tompašnjaku vodila su dva puta; jedan je vodio preko krševine poredvisoke stene uzbrdo i nizbrdo. Drugi je vodio kroz duboku dolinu i bio je

7

udobniji, ali opasniji, jer se tamo nalazilo tresetište, u koje ako bi nekoušao, više nije mogao izaći. Iz tresetišta su virile pojedine kamenestene, i ko je znao put sasvim dobro i bio spretan, taj je mogao preći potom kamenju, iako je pri tom osećao kao da ga nešto vuče u dubinu.Jednog dana poslali su nas naši roditelji tkaču vune. Išli smo prekokrčevine, kao što nam je bilo naređeno. Kada smo istovarili teret kodtkača, Steva mi je dao jabuku koju mu je poklonila tkačeva žena aprimetio je da ima još jednu, od majke. Meni majka nije ništa dala naput, jer se nisam oprostio od nje, i ona me uopšte nije videla. Sada,kad tkačeva žena meni nije ništa dala, bilo mi je žao, i razljutio sam se,pa sam bacio jabuku i najradije bih zaplakao. Dakle, imala je pravostara žena da se za mene niko ne brine, ni kod kuće, ni bilo gde dalje.Svi su voleli samo Stevu, i tako će uvek biti. Čuo sam kako govore dađavo obilazi svet, iako ga ne vidimo i šapuće nam, šta da mislimo iradimo. Da li je to istina, ne znam, ali meni je došao, i dao mi sramnisotonski savet, to znam. Samo on mi ga je mogao dati. Kad smo pošli,rekao sam Stevi: "Preko brda je daleko, hajdemo donjim putem, to jebliže."

"Majka je rekla da idemo preko krčevine", branio se on. Otac je još izdvorišta viknuo: "Idite samo po livadi!" Kad smo došli na raskršće,udarili smo ipak donjim putem. Prevario sam ga da me boli noga, dasam povredio palac i da imam trn u nozi. Steva me žalio i mislio da akoto kažemo roditeljima, opravdaće to što smo išli donjim putem. Pomekoj mahovini hodalo se dobro, sve dok nismo došli na treset.

"Vidiš, moraš da skačeš sa stene na stenu", povikao sam i požurionapred; on je išao za mnom skoro sve do obale. Tamo je bila još jednastena. Bio sam veći i moje dugačke noge su me prenele. Znao sam daon ne može preskočiti. Tamo je bilo plivajućih busena trave, viknuosam mu da pređe preko njih. Poslušao me je i prešao preko dva; trećije počeo da tone pod njegovim nogama. Tada je ponovo skočio nastenu.

8

"Ostani tu!" viknuo sam mu."Ovde u blizini stanuje lugar. Pozvaću ga,on će ti pomoći." Otrčao sam odatle, što sam brže mogao, ali ne premakući lugara.

"Ne odlazi, bojim se !" povikao je Steva za mnom, i odmah zatim čuosam uzvik: "Majčice!"

Taj uzvik čujem godinama, dan i noć, i mislim da ću ga čuti sigurno i usamrtnom času, a verujem i u večnosti. Bio sam još mlad, ali zaomladić, a u onom času tvrd kao kamen.

"Sigurno je pao i udavio se", pomislio sam. Sada mu niko više nećedavati jabuke i ljudi će voleti samo mene. Trčao sam dok mi nije nestaodah i noge otkazale. Usamljen i napušten trčao sam kroz brda, kaojednom Kain, koji je ubio svog brata i bežao ispred Božjeg lica.Iznenada me obuzeo divlji, neizreciv bol, jer isti onaj glas koji mi je prešaptao: "Gurni ga u močvaru," sada mi je šapnuo: "Ti sada ne smeškući. Šta ćeš reći, kada te budu pitali za Stevu? "

Iscrpljen i gladan, bacio sam se na zemlju i počeo gorko da plačem, ikonačno sam zaspao. Rano u zoru došli su kirijaši po drva; našli sume, prepoznali i natovarili na svoja kola i doveli pred našu kuću. Kadsu me istovarili i ostavili, bio sam toliko pospan da se nisam ni setio štase juče dogodilo. Potrčao sam u dvorište i otvorio vrata. Čim bi sunceizašlo, zasijalo bi najpre u našu sobu. Tako je bilo i danas. Obasjalo jeočev krevet i..." Filina je zastao, suze su mu tekle niz obraze.

"Dalje, čiko, ko je bio tamo?" pitali su dečaci.

"Tamo na krevetu osvetljen suncem, ležao je kao anđeo naš Steva ispavao. Majka je sedela na krevetu. Zujalo mi je u ušima, crno predočima. Da otac nije priskočio da me prihvati, pao bih na pod. Dugo jetrajalo dok sam se osvestio."

9

"Dakle, nije se udavio?" klicali su iznenađeni dečaci. "Nije, dakle pao ucrnu močvaru?"

"Da, deco, on je pao u nju i nikoga nije bilo da ga spasi... Imali smovelikog psa Belka, koji je kao i Fidel što trči svuda sa vama, trčao zanama. Onog dana ostavili smo ga kod kuće, ali on je posle dotrčao zanama, našao naš trag i sam Bog ga je poslao u trenutku kad je kamenpopustio pod Stevom, pošto je izgubio ravnotežu i pao. Belko ga jeuhvatio za kosu, dovukao na obalu i tako dugo lajao i zavijao, dok nijedozvao lugara. Ovaj je odneo Stevu na potok, oprao ga, osvestio, ionda ga doneo kući.

Mislio sam da će me otac kazniti, ali me nije kaznio. Majčica me ljubilau suzama i donela mi doručak. Roditelji su jako brinuli zbog mene.Mislili su da sam se udavio, jer me nigde nisu pronašli. Osetio sam dasu me oboje voleli, ali me to nije veselilo. Uvek sam se plašio, da neizađe na videlo šta sam nameravao. Oni su sada već u večnosti, i svesu saznali, i ja više ne mogu da molim za oproštenje, jer posle smrtinema oproštenja. Steva nikada nije izdao da sam ga zaveo, dapođemo onim putem. I mi smo bili ponovo dobri kao na početku. Nisammu više zavideo, ni zbog oca, ni zbog ljubavi majke. Znao sam iosećao da me vole, ali isto tako i da ne zaslužujem njihovu ljubav.

Belka nisam smeo da pogledam; uvek me mučilo da je on – pas,spasio Stevu, dok sam ja hteo da ga udavim. Iako se nije udavio tada,sveti Bog ga je ipak uzeo. A nada mnom još uvek osećam Božji gnev.Zato kažem: ne činite nikada životinjama zlo, one su bolje od ljudi. Onesu Božja stvorenja, koja nikada ne ljute Boga, nego su mu poslušna. Asada idite na spavanje!"

Iako su dečaci imali još mnoga pitanja, poslušno su rekli: "Laku noć!".Dok su ležali na senu, razgovarali su o Stevi, kako hoda prekopodmuklog treseta, kako je kamen popustio i kako se srušio, a ipak gaje spasio Belko.

10

"Meni je još više žao čika Filine" rekao je Andrija. "On to ne moženikako zaboraviti; uvek ga to boli, a to žalosti dragog Boga."

"Gde li se sada nalazi Steva?" pitao se Petar. "Ako je tada bio takovelik kao čika, mora da je i on sada tako star kao čika! Možda će namjoš pričati o njemu, drugi put."

11

Novi priljatelj

Novi priljatelj

Ove je nedelje čika Filina imao mnogo posla, pa iako se pravio da nebrine mnogo za dečake, oni su radili sve što su samo mogli dapročitaju iz njegovih očiju. U utorak je došao gospodin doktor dapogleda Andriju. Kad mu je ovaj ispričao da spava sa Petrom na senu,stari gospodin se radovao:

"Upravo tako, mladiću, to će biti dobro za zdravlje; tvoj otac je, doduše,veliki gospodin i veliki Mađar, ali sve ima svoje vreme. Doživećemo mijoš, da se ove Tatre i ova brda vrate Slovacima, pa da ti, kao i tvojpradeda, dobar Slovak, poživiš tu – kao Slovak. Samo nauči jeziksvojih otaca i ljubi svoju domovinu, koju su oni podigli."

Dečaci ga nisu razumeli, ali su osećali da misli dobro. Došlo je veče,doktor je hteo da spava sa njima na senu. Ujutro je pio surutku, jeodobar sir i pozvao dečake da ga prate do Gospine stene. Usput jeAndrija pitao za svog oca. Čuo je da sada stanuje u Parizu i da nećedoći kući ovog leta. Dečak je odahnuo, jer se plašio očevog povratka,zato što bi on onda morao otići od čika Filine i Petra, a to ga nijenimalo veselilo. Kad je doktor poslao dečake natrag, gledali su jošdugo za njim, dokle god su pogledom zahvatali njegov slameni šešir. Aonda su ga izgubili iz vida. Na drugoj strani stene su međutim spaziliprivlačnu, malu dolinu u kojoj se nalazila samo jedna jedina kućica.Imala je male prozore, sva je bila od drveta i pokrivena daskama.Izgledala je kao kućica iz bajke, jer je bila pored potočića koji je izviraoispod stene. Dečaci su od Steve čuli poneku priču o vešticama, kojestanuju u takvim usamljenim kućicama. Činilo im se, da bi u ovoj moglabiti jedna od njih. Pred kolibom se grejao veliki beli pas na suncu. Da jeovde bio luckasti Fidel, sigurno bi se s njim uhvatio ukoštac. Dok su

12

dečaci razgledali kolibu, iznenada su se otvorila vrata i na njima sepojavio − ne stara veštica − nego dečak, veći od njih obojice, u haljetkusa visokim čizmama i okruglim, malim šeširićem. Beli pas je skakaooko njega i mahao širokim repom; onda je ispružio obe šape na zemlju,ispružio se i zalajao. Dečak je smešeći se gladio glavu životinje. Ondasu se dečaci spustili niz stenu i došli do dečaka. Pas ih je najpreprimetio i zalajao. Bilo je očigledno da nije više tako mlad kao Fidel, daje pametniji i da ne sme bez razloga lajati na ljude, pre mora bitiljubazan prema njima.

Dečaci su stali nasuprot, a veliki dečak, koga je nošnja odavala da nijeiz ovog kraja, pozdravio ih je prijateljski. Pitao ih je šta tu rade i odakledolaze. Rekli su mu, da su pratili gospodina doktora. Andrija je zatimplašljivo pitao ko stanuje u kućici.

"To je naša koliba." odgovorio je dečak. "Ja sam iz Trenčina. Prenedelju dana došao sam sa svojim ocem. Ujak moje majke je umro, ipošto nije imao bližeg rođaka, majčica je nasledila ovu kolibu. Otac jehteo da je proda, ali njoj pripadaju vrlo lepa stabla, koja možemo dobroupotrebiti u našoj radionici, zato ćemo ostati ovde neko vreme. Drvoćemo preraditi i zatim odneti."

"Da li je to tvoj pas?"

"Da, to je naš Dunav." odgovorio je stranac. "Nije hteo da ostane kodkuće. Morali smo da ga povedemo sa sobom i platimo za njega naželeznici."

"Zar je bio zajedno sa vama u istom kupeu?" raspitivao se Andrija.

"To ne, ali mesto na koje su ga zatvorili, sigurno mu se nije svidelo. Nakraju puta me skoro srušio od radosti, zar ne Dunav?"

Pas je zalajao i ulagivao se oko nogu svog mladog gospodara.

13

"I mi imamo psa, ali je još mlad."

"Ma biće jednako velik kad poraste" hvalisao se Petar. "Kuda ideš?"

"Ah, samo na stenu da vidim šta je iza nje. Kod kuće i mi imamo takvu,ali je puno viša i šira, i kad stojiš na njoj, tada si kao u ‘sunčanoj zemlji’iz bajki. A kad se pokaže duga posle oluje, tada izgleda kao nebeskavrata, koja je video Jakov u snu. Jednom sam verovao da su samotamo nebeska vrata. Danas znam da je nebo svuda otvoreno daGospod Isus može doći kod nas, kada i kako hoće. Da li Ga i vi većznate?"

"Koga?!" pitali su dečaci iznenađeno.

"Božjeg Sina, Gospoda Isusa!"

Oba dečaka odmahnula su glavom."Oh..." uzviknuo je strani dečak,"onda ću vam pričati o Njemu!"

"Smemo da se zadržimo." rekao je Petar, kome se novi poznanik jakosvideo i rado bi se s njim sprijateljio.

"Sešćemo tamo gore na stenu" predložio je Petar.

"Ispričaću vam, kako je to bilo, kad sam prvi put došao u ‘sunčanuzemlju’ i kakvu sam tamo našao knjigu." rekao je veliki dečak, "I sadaje kod mene, jer bez knjige ne bih mogao uopšte više živeti."

"Reci nam najpre, kako se zoveš!"

"Zovem Pavle, iako su me krstili imenom Miško... Duga je to priča."

"Ja se zovem Petar, a ovaj se zove Andrija. Pre su ga isto tako zvali

14

drugačije, na mađarskom, ali čika Filina je rekao da ćemo sa timimenom slomiti jezik. I zar nije Andrija još lepše?" rekao je Petar.

"To je lepo ime, tako se zvao i učenik Gospoda Isusa, koji mu je doveodečaka s hlebom i ribama. Ova lepa priča je isto tako napisana u malojknjižici ovde."

U međuvremenu dečaci su stigli na stenu. Posedali su i novi drugar jepažljivo izvukao knjižicu umotanu u papir i počeo je da priča zaistadivne stvari iz nje. Kada bi neko hteo i mogao to da ponovi, ispala bi iztoga čitava knjiga. (Pogledaj priču "Put u sunčanu zemlju").

Između ostalog im je rekao, kako je dobio ovu knjižicu u ruke, i kakonije smeo da je čita drugačije, nego reč po reč, od početka do kraja.Samo tako može da se sazna za put koji vodi u pravu ‘sunčanuzemlju’, tamo sa druge strane nebeskih vrata, kuda je otišao najpreGospod Isus da pripremi mesta za one koji su Ga ovim putemposlušno sledili.

Dečacima ne bi bilo teško da slušaju sve do večeri. Onda je došaoFidel i kao da je znao da ne sme započinjati nikakvu kavgu sDunavem, samo je lizao svoje drugove i zaključio prijateljstvo savelikim mladićem. Dečaci su se setili čika Filine, šta li će on reći nanjihovo dugo odsustvovanje. Skočili su, i Pavle je rekao da će ih pratiti,jer su hteli da mu pokažu njihovu kolibu, pa da ih on poseti što pre.

Pavle je otrčao da zaključa svoju kolibu. Vraćajući se doneo je velikikomad hleba, koji su podelili na pet delova; jer je bilo jasno da i obapsa treba da dobiju nešto od toga. Zatim su zajedno išli kroz uskudolinu i došli do pašnjaka Gemerskih, odakle su pokazali Pavlu svojukolibu.

Kad je čika Filina došao kući na ručak, obojica su mu revnosno pričališta su doživeli. Pažljivo ih je slušao i rekao da se veseli što će ih

15

posetiti strani dečak, koji je izgleda jako čestit. Svi su se nadali da ćedoći u nedelju.

16

Priznanje

Priznanje

Jedna slovačka poslovica s pravom kaže: "Ljudi ljudima, brda brdima."Čika Filina i tri druga živeli su toliko dugo bez Pavla i ništa im nijenedostajalo; a sada bi izdržali jedva jedan dan, ako on ne bi došao kodnjih. I kako god to zvučalo čudno, najviše je taj nedostatak osećao čikaFilina. Kuda god bi išao, zastao bi i mislio na trenutak o jednompopodnevu kada je sekao grmlje, i kada je pred njim stao kao slika,nepoznati dečak, čist kao iz kutijice, sa prebačenom dolamom prekoramena, sa okruglom kapom u ruci a pored njega beli pas. Kao da gaje u ovim divnim brdima naslikao neki umetnik. Dok je Pavle sedeo sanjima pred kolibom i čitao im iz svete knjige, reč po reč, poglavlje popoglavlje, jako lepe, dobre stvari, mislio je da je tako morao izgledati iIsus kao dečak, kada je sedeo tamo u hramu među učiteljima.

Kako je samo razumeo Božju reč! Filinu nikada nije dirnula ni jednapropoved kao Božja reč, koju mu je čitao ovaj dečak, iako je on uživotu čuo više nego jednu propoved. Čika Filina je imao Bibliju, iponekad je čitao iz nje nedeljom; imao je, takođe, i knjigu sa napisanimpropovedima. Otkako je Pavle Lesina počeo da ih posećuje svakoveče, kao da je neko skinuo pokrivač sa Filininih očiju. Jasno je videošta mu je pokazivala Božja reč.

"Gospod Isus je jednom obilazio Genezaretsko jezero", rekao je dečakozbiljno,"danas prolazi kroz vaša brda. Jednom je hodao preko brda s'one strane reke Vah da potraži nas, a danas traži vas."

Ponovo je došla nedelja. Filina je poslao dečake u crkvu. On je samsedeo pred kolibom. Fidel, koji nije smeo da ide sa dečacima, ležao jepored njegovih nogu. Odjednom je naćulio uši; onda je skočio i nestao

17

u niskom žbunju. Filina se nije obazirao na njega; sedeo je pognuteglave i nije čuo da neko govori sa psom. Trgao se tek kad je porednjega zazvučao sveži, mladalački glas, koji je rado slušao.

"Dobro jutro, čiko Filina! Zašto ste tako tužni i sasvim sami? Gde suvam ostali?"

"Dobro došao, Pavle!" uzviknuo je radosno i pružio dečaku ruku. "Dasam znao da ćeš doći, ne bi poslao dečake u crkvu."

"Božji dom je svuda" odgovorio je radosno dečak.

"Jesi li doneo Bibliju koju si juče spominjao?"

"Da. Otac je otputovao na nekoliko dana, kući. On mi je rekao dabudem sa vašim dečacima, kako ne bi bio sasvim sam u kolibi. Hoćeteli me primiti?". Dečakove lepe oči molećivo su gledale u čovekovo lice.

"Svakako. Radujemo se, što ostaješ kod nas" potvrdio je Filina. "Azašto je otac morao kući?"

"Odvezao je drva, ne može povesti sve odjednom. Drugi deo ćemostaviti na splav i dopremiti do Trenčina. Evo, ja sam vam doneoBibliju."

"To je ona od gospodina propovednika Maline?"

"Da, čiko, i ona mi je zaista dragocena. U njoj ima nešto pisano i nalatinskom, to ne razumem, ali ima i na slovačkom. Kad uzimam Pismou ruke uvek ga vidim pred sobom. Hteo bi da Vam pokažem šta jenapisao one poslednje nedelje, kad mu je posle pozlilo. Imate livremena?"

"O da, sinko moj, uostalom nedelja je. Čitaj samo!"

18

"Vi ćete to sigurno bolje razumeti od mene, jer ste stariji. To je neštojako dobro", rekao je Pavle i počeo čitati:

"Mnogo sam propustio, čitav moj dosadašnji život je izgubljen."Dečakov glas zvučao je pun poštovanja, kao da čita Sveto Pismo. "Svei da hoću, ne mogu ništa ispraviti, prekasno je. Duše

su otišle u večnost i tamo me optužuju, jer ih nisam spasio. Neće seviše vratiti, da ih zamolim za oproštenje i da ih ljubim. O, kako je velikareč: ‘Jer ste blagodarnošću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar jeBožji’. U ovom svetom daru tražim utočište, Bože, moj Spasitelju!Znam da si mi sve oprostio i da si uzeo kaznu koju sam ja zaslužio nasvoja ramena. Stavljam svoje ruke oko tvog krsta i oko tvojih, za meneprobodenih, nogu i zahvaljujem, oh, zahvaljujem Ti! U večnosti ćujednom slaviti tvoje sveto, Isusovo ime."

"Vidite, čiko, tako je gospodin propovednik verovao." Dečak jeprestrašeno zastao, jer je starac spustio glavu i plakao.

"Ni ja, isto tako ne mogu ništa popraviti. Duše su otišle u večnost ioptužuju me tamo", ponavljao je on u suzama. "To je ono što mepritiska u srcu, i sada ništa ne vredi pristojan i pošten život..."

Dečak je rukama podupro glavu. Saosećajno je upitao: "Čiko, možete limi ispričati šta Vas to toliko muči? Nije valjda onaj greh kada ste htelida udavite Stevu, što mi je ispričao Petar. Pa Steva se nije udavio. Akome nešto muči i ja to kažem nekome, odmah mi je lakše oko srca. Zatokaže apostol Jakov: 'Ispovedajte, dakle, jedan drugome grehe’. Istinaje, ja sam samo dečak, ali znam kako je to, kada srce boli a nikoganemamo. Daće Gospod Isus da Vas razumem i utešim."

Čovek je pogledao dečaka i obrisao oči. "Ako treba da kažem nekome,za čime čeznem već godinama, onda si to ti. Bog ti je darovao veću

19

mudrost nego meni, starcu, kao što je mladi Samuilo jednom biomudriji od starog Ilije."

Filina je seo na svoje uobičajeno mesto, panj, a Pavle je legao porednjega u travu. Knjigu je stavio pod glavu, a ruku položio na Fidela, kojimu se ulagivao. Strpljivo je čekao.

"Pošto ti je Petar ispričao kakav sam bio dečak, ne moram ništa više otome da ti kažem", počeo je čovek sumorno.

"Tako smo mi rasli, i mogu reći mirne savesti: veoma smo se voleli.Nikada nisam zaboravio šta je Steva prećutao roditeljima kako sam gatamo sramno ostavio u nevolji. On me je uveravao da roditelji vole imene. Eto, sve je bilo dobro i ostalo bi možda zauvek, da majka poslesmrti svoje sestre nije u kuću dovela svoju nećaku Ivku. Devojčica jebila mala i lepa. U početku me se bojala, a sa Stevom je odmah trčalasvuda; tek kada sam je spasio od jednog besnog psa, držala se samomene. Ostalo je to tako i kad smo odrasli. Ti me još ne razumeš, sinkomoj, zato ti kažem samo toliko; kada smo nas dvojica bili već mladići,za nas nije bilo lepše devojke na čitavom svetu. Činilo mi se da njenecrne oči sjaje lepše od svih zvezda, da nigde ne rastu takvi ljiljani iruže, kao na njenim obrazima. U to vreme počelo je kod nas masovnoiseljavanje u Ameriku. Često sam mislio, kako ljudi radi mamona putujuu tako daleki svet, a kod nas je, i pored našeg siromaštva, tako lepo,tako dobro. Za mene su ova brda i doline bile raj, u mom srcu su bilesamo pesme i čisto nebo. Nažalost, na zemlji nema raja, a nebo jevisoko. Jedno veče, kada sam se vratio sa pašnjaka grofovije, sedelisu otac i majka pred kućom i razgovarali o nama, kao što su većuobičavali. Nisam hteo da ih prekidam; seo sam mirno pored njih islušao.

"Ti misliš, dakle", rekla je majka "da bi jedan od njih morao otići uAmeriku?"

20

"Znaš, ženo, ljudi tamo dođu pre do nečeg, nego kod nas. Mnogo semučimo, a ipak, jedva da je dovoljno za život." uzdahnuo je otac. Bio jedobar čovek, ali prerano ostareo od teškog rada.

"A koji od njih da ode?" pitala je majka bojažljivo.

"To ćemo ostaviti njima da odluče. Ja mislim ovako: da jedan ostanekod kuće i oženi Ivku, da ti dobiješ pomoć. Drugi može otići na nekolikogodina u Ameriku, a kada tamo nešto prištedi i Bog mu pokloni sretanpovratak, mogu kasnije zajedno da rade. Ne bi hteo da se raziđu poslenaše smrti; tako bi bilo najbolje."

Video sam kako je majka uzdahnula. Meni je bilo teško kao da mi jeneko zabio nož u srce. Sigurno je očekivala da ja odem. Steva jetrebalo da ostane kod kuće i oženi Ivku. One noći nisam spavao kodkuće. Uhvatila me je takva divlja tuga, kao u doba dečaštva, ali jošstrašnija i veća. Odakle sam smogao snage da se ujutro vratim kući, tone znam. Ivka mi je potrčala ususret i kada sam je ugledao, rekao samsebi, da nikada neću otputovati u Ameriku, i da Ivka ne sme biti ničijaosim moja. Stevu sam od tada teško podnosio, iako mi on nije daonikakav povod za ljutnju. Imali smo livadu iza močvare. Idući dan samotišao da skupim seno zajedno sa Ivkom, i tamo smo se dogovorili.Nije mi uspelo odmah, ali sam je molio i nagovorao, dok mi nijekonačno obećala, da se neće udati ni za kog drugog osim za mene.

Kad se stvar konačno okončala i Ivka vezala svoj snop trave, okrenuosam se, i video sam Stevu kako ide putem preko livade. Čuo nas je, alimi ga nismo primetili.

Iduće nedelje imali smo posla u gradu. Steva je hteo da ide. Majka muje branila, i predlagala ja da idem, misleći da on nije zdrav. Ustvariizgledao je bled i slab, kao pred bolest, ili posle teške bolesti. Ja nisamhteo da idem, s čim se otac složio, jer je imao za mene drugi posao.

21

"Dođi, isprati me", viknuo je Steva, kada se već oprostio od roditelja iIvke. Pošao sam sa njim. Penjali smo se uzbrdo sve do krsta. Tamosmo zastali. Pogledali smo se.

"Majka mi je govorila o očevim namerama za nas: jedan mora uAmeriku", započeo je razgovor. "Ti ne možeš ići. Video sam vasnedavno na livadi. Otac želi da jedan od nas oženi Ivku. Ona je tvoja;šta ja da tražim ovde? Davno, dok smo još bili deca, stajao sam ti naputu i hteo si da me odvedeš u crni grob. Ne želim da ti se opet nađemna putu. Moja majčica se teško oprostila od mene. Nemoj joj uzeti zazlo, jer ima samo mene. Zato sam hteo da je poštedim rastanka. Tebiželim reći istinu, kako bi se smirio i da mi dalje ne bi zavideo. Evo, sveti ostavljam: roditelje, domovinu i Ivku takođe. Ona ne može pripadatiobojici. Tamo na livadi bilo mi je jako teško. Da se tebi desilo to, štosam ja preživeo u tim trenucima, mislim da ne bi preživeo. Zato jedobro, što je tebe izabrala. Bilo mi je, kao da ću se ponovo udaviti, alimočvara u koju si me gurnuo, ovaj put je bila još dublja. Majka kaže dasam bolestan. Ovde neću ozdraviti; tamo daleko − možda. Pružam tiruku za rastanak, i ti mi pruži svoju, bez gorčine u srcu. Rastanimo sekao braća."

Znam da sam mu pružio ruku bez reči. Uzeo je svoje stvari i požuriostazom kroz grmlje. Nagnuo sam se preko krsta da ga još jednomvidim, i video sam ga. Svoje lepo, ali jako ožalošćeno lice, podigao jekada je mogao još jednom ugledati našu kolibu. Suze su mu tekle nizlice. Hteo sam da skočim i da ga pozovem natrag, da mu kažem da musve ostavljam i da hoću da odem ja. Nisam smogao snage za to. Višega nikad nismo videli."

Čika Filina je ponovo zaplakao i Pavle sa njim.

"Čiko, pričajte mi do kraja" molio je dečak "Šta je rekla sirota majčica?Kako ste joj to kazali?"

22

"Ah, nisam morao, moj mladiću", odgovorio je Filina, kad se smirio. "Onse sam za sve pobrinuo. Majka je imala bratića, koji je došao kod nastri dana kasnije, doneo stvari koje je Steva nabavio u gradu, a isto takoi pismo od njega u kojem je molio roditelje da se ne ljute na njega štotako odlazi u Ameriku. U ovom pismu ponovo, ni jednom rečju nijeizdao, da sam ga ja gurnuo u ovu močvaru očaja. Bilo je to jako lepopismo. Sačuvali smo ga za uspomenu, i kada je sirota majka ležala nasamrtnoj postelji, poželela je da ga metnu sa njom u grob. Trudio samse da joj zamenim sina, štaviše, kada je umro moj otac, moja majčicame blagosiljala za dobru negu. To, ipak, nije smirilo moje srce.

Onaj majčin sinovac koji nam je doneo Stevovo pismo, hteo je da odeu Ameriku. Već je bio nabavio kartu za brod, ali mu se nešto umeđuvremenu dogodilo. Žalio se Stevi da ne može putovati, a ovaj gamolio da mu prepusti kartu. Novac koji mu je bio potreban pozajmio jeod sinovca. To smo mu posle vratili, jer Stevin brod nikada nije stigaona odredište; potonuo je usled nevremena. Eto, vidiš, Pavle, ja samipak udavio svog brata. Da nije tako bežao preda mnom, ukrcao bi sena drugi brod i sigurno bi živeo još danas. A ovako je umro, i njegovasmrt optužuje me pred Božjim licem. Ubrzo me je Bog kaznio. Kratkosam se radovao svojoj sreći. Otkako je došla vest da je brod potonuo,razbolela se Ivka. Kada nam se rodio sinčić, umrla je. U groznici, kadaviše nije znala šta govori, buncala je, koliko voli Stevu. Tako samsaznao da ju je ubila čežnja za njim. Sada su oboje tamo, a ja samostao tu, sasvim sam."

"A vaš sinčić, šta je sa njim bilo?"

"Dragi Bog uzeo je i njega. Kada je umrla njegova majka, ja nisammogao da ga negujem kako je trebalo. Prehladio se, i tri dana kasnijebio je kod Boga. Sada sam ti sve rekao, moj sine; svoje srce sam tiotvorio, ali ti me ne razumeš."

"O da, razumem vas, čiko. Znam da ste žalostan zbog nepravde koja

23

je snašla Stevu radi vaše zavisti. Znam da su to teški gresi. Zar nemožete, poput gospodina Maline, obuhvatiti krst i noge GospodaIsusa? Možete li primiti verom oproštenje kao Božji dar? Na jednommestu u Bibliji čitamo stih: ‘Hristos Isus dođe na svet da spasegrešnike, od kojih sam prvi ja’. A ovde piše: ’I ja vidim sebe kaonajgoreg i najvećeg grešnika, ali verujem, o verujem, Jagnje Božje, dasi Ti umro za mene, i stavljam svoje srce pod tvoj krst da ga natopitvoja sveta krv."’

"Ostavi mi ovu knjigu na neko vreme, da na miru čitam", rekao jeFilina. "Možda će se smilovati i meni Božji Sin i oprostiti moju teškukrivicu. Čitaj sada dalje. Gde smo stali? Doneću moju pesmaricu dapevamo. To će biti naša služba Bogu."

Čika je doneo knjigu i imali su lepu Božju službu. Isus je učinio živomsvoju reč mladoj duši, koja je kao Henok, jednom davno, hodala saBogom, a takođe i onoj staroj duši, koja je mogla uzviknuti: "Ja samkao izgubljena ovca koja traži svog pastira."

24

Dobra misao

Dobra misao

‘Gostoljubivosti ne zaboravljajte; jer neki ne znajući iz gostoljubivostiprimiše anđele na konak.’ Ova izreka je istinita. To je iskusio i čikaFilina i njegovi domaći. Kao da je sa Pavlom Lesinom kod njih došaoBožji blagoslov. Sve je od tada dobro krenulo. Dečak je u svemupomagao a pored toga je kolibu tako lepo održavao; takva nije bilanikad pre.

"Znate, Gospod Isus stanuje ovde, kod nas", rekao je srdačno, "neznamo kada će doći i gde će sesti, inače Ga ne bi mogli primiti."

Steva ga je naučio da svira na fruli i on je svoje lepe pesme iz Trenčinasvirao tako, da su brda odzvanjala. Kada se Pavle igrao sa drugimdečacima lovice ili skrivača, i tada je on bio najveseliji. A kada su gazamolili da im čita iz svoje knjige, odmah je pristao na to i sedeo bimeđu njima kao jednom dvanaestogodišnji Isus u hramuJerusalimskom. Pavle je imao posebno jak uticaj na Petra. On je inačebio tvrdoglav i neposlušan, pa je čika Filina često morao da gakažnjava.

"Zašto ljutiš čika Filinu? Reci Gospodu Isusu da te đavo kuša, pa će teosloboditi. On će ti pomoći", rekao mu je Pavle.

Andrija je bio nežniji i više je razmišljao. Jako su mu se sviđale Pavlovereči. Sve je verovao, pa i to, da je Gospod Isus kod njih, i da se radiBoga mora uvek biti uredan, čisto opran i obučen, i da pre svega, morapokloniti svoje srce Spasitelju, jer On želi primiti i oprati to srce. Prenego je Pavle i pomislio, Gospod Isus je imao još jednog malogučenika. Ponovo se ispunilo ono šta je On jednom rekao: ‘Hvalim Te,

25

Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih irazumnih, a kazao si prostima.’ Kako se to događa, ne može otkritiniko; ali kada su u dragocenoj knjižici došli do odlomka, gde je GospodIsus morao toliko trpeti i konačno umreti, tada je Andrija razumeosrcem da se to sve dogodilo zbog njega. Nije znao to da objasni, niti jeto neko očekivao od njega, ali on je to znao.

Jednom, dok su bili u ovoj kolibi, Andrija i Pavle su se zajedno molili,da Gospod Isus Andriji oprosti grehe i zahvaljivali su Mu što On želi daga primi u svoje srce. Od tada je Andrija verovao sasvim sigurno da jeGospod uslišio njegovu molitvu. I danas isto važi: "Ako veruješ,videćeš Božju slavu". Primio je to u šta je verovao. Mali Gemerskidoživeo je već mnogo žalosti. Štaviše, njegovo mlado srce bilo jeožalošćeno time što se nisu brinuli za njega ni otac ni majka. Često je,kada ga niko nije čuo, čitave noći proplakao. Niko ne bi pomislio kolikobola, čežnje, brige i beznadežnosti se može nalaziti u dečjem srcu. Prenego je Andrija došao kod Filine, često je razmišljao o tome šta će bitiod njega, pošto nema nikog, ko bi se stvarno zauzeo za njega, iako suoba njegova roditelja još živela. Da li će morati zauvek ostati kod tuđihljudi? Mogla bi se napisati knjiga o tome šta se stvarno odigravalo oduši usamljenog deteta, dok je gradio od igračaka dvorce i mostove, anjegova okolina mislila da je sasvim udubljen u igru. A sada jeodjednom došao Pavle Lesina. On je dan za danom pričao svommalom drugu o tome da živi jedan Dobri i Lepi, i da taj Dobri i Lepi volinjega, napuštenog Andriju Gemerskog i da On želi uvek da bude sanjim, tako da Andrija ne mora nikada više biti sam. Njemu je smeo dase žali na sve, mogao je da mu kaže sve. Međutim, morao je da setrudi da mu bude poslušan! Tako je Gospod Isus dobio u malomGemerskom jednog učenika više.

"Kako će nam samo biti bez Pavla Lesine?" govorili su pastiri napašnjacima. "Otkako je on kod nas kao da sunce lepše sija."

− "On je blagosloven dečak", potvrđivao je Filina sa uzdahom. Da,

26

njemu je dečak trebao najviše. Zato mu je laknulo, kada je umestoPavlovog oca stiglo pismo. Lesina je pisao da će se vratiti tek za šestnedelja i molio je pastire da zadrže njegovog sina kod sebe za tovreme. Nije hteo da Pavle sam pođe na tako dalek put kući, jer je bionjegovo jedino dete. Kad je pismo stiglo, dečaci su se od radostizaigrali sa Fidelom. Filina se najviše radovao u tišini.

Tog dana uveče, dok su svi sedeli pred kolibom i Pavle svirao u frulu,neočekivano se pojavio stari doktor. Sa zadovoljstvom je posmatraostranog dečaka. Fidel je prijateljski mahao repom, jer je od toggospodina već dobio poneki komad slanine. Dunav, koji je ležao porednogu svog gospodara, isto tako je podigao glavu, ali nije lajao, znao jekoga treba ostaviti na miru a koga ne. Da je bio mlađi, zalajao bi iistovremeno isprobao da li je dugačak kaput gospodina doktora oddobrog materijala ili ne. Ovaj put je radije posegnuo za jednom muvom,koja mu je zvrndala oko njuške. Psi, dakle, nisu izdali ništa, pa ni čikaFilina, a ni dečaci nisu primetili da imaju slušatelja; ni onda, kad jePavle počeo da čita iz svoje knjižice. Tamo je pisalo upravo o nekomvelikom gospodinu koji je bio carinik i koji je bio vrlo bogat, ali nije imaomira ni sreće u srcu, jer nije poznavao Isusa. Pavle je čitao kako mu seobratio Isus, dok je sedeo na drvetu i rekao mu: "Danas želim biti utvom domu."

− "Čiko Filina!", prekinuo je Pavle iznenada čitanje, nakon što jepročitao Gospodnje reči: ’Ja nisam došao da dozovem pravednike, nogrešnike na pokajanje.’

− "Učinite i vi, kao ovaj Zahej. I vama bi Gospod Isus rekao: ‘Danas jedošlo spasenje ovom domu’ i to bi promenilo pre svega vaše srce, azatim čitavu vašu kolibu. Zahej ga je primio odmah s radošću, a kako lije tek bilo, kad mu je Gospod Isus oprostio sve njegove grehe!"

Doktor je gledao začuđeno na stranog dečaka, ali i na Filinu, koji jeustao i bez reči otišao u kolibu. U tom momentu Petar je otkrio gosta.

27

Zajedno sa Andrijom su skočili, pozdravili ga, i rekli mu ko je Pavle i štaradi kod njih. Pavle se svideo doktoru na prvi pogled. Dečaci su saznalizbog čega je doktor danas došao. Hteo je da u blizini pašnjaka nađeneku kućicu u koju bi na nekoliko nedelja smestio jednu pacijentkinju,koju bi mogla izlečiti samo tišina, dobar vazduh i sunce.

− "Čuj Pavle", šapnuo je Petar drugovima, ali tako da su svi čuli, "vašakoliba je prazna. Tvoj otac se vraća tek za šest nedelja a ti si kod nas.Tamo bi bilo dobro toj gospođi."

− "Šta to govoriš, mladiću?" upita doktor pažljivo.

Andrija poče o tome kako Lesinovi imaju kolibu kod Gospine stene,gde staza skreće u grad, da je sada prazna...

− "Šta misliš, Pavle", upita doktor, "da li bi tvoj otac hteo iznajmitikolibu, ako bi nam odgovarala?".

− "Kako ne bi pristao?" zasvetlile su se oči dečaku. "Zar Gospod Isusne kaže: ’Bio sam bolestan, i obišli ste me’? Ako vam se koliba svidi,daću vam ključeve. Neka bolesna gospođa samo dođe."

Bilo je već kasno za obilazak kućice, ali su dečaci hteli odmahsutradan da tamo povedu doktora. On danas nije spavao na senu, jerje dugo razgovarao sa Filinom. Kada je kasnije Filina došao dapogleda dečake, kao što je to radio svako veče, zamišljeno se nadvionad njih. Pokrio je Andriju i žalosno ga pomilovao po čelu, kao da trpizbog dečaka. A zašto? Izgledao je tako lepo, već je malo pocrneo nasuncu a obrazi su mu se zarumenili. Primećivalo se već izdaleka damu dobro prija planinski vazduh i jednostavna hrana. Na njemu setakođe videla sreća, koju mu je pružio Gospod Isus u srce. Zašto ga je,dakle, Filina žalio?

Tokom noći je u brdima bilo kratko nevreme. Ujutro je, međutim,

28

osvanuo divan, letnji dan. Na livadama je lebdeo kao blistavi zastirač, ana lišću drveća visili su biseri u kojima se odražavalo sunce. Sve jeproslavljalo Stvoritelja, svaka ptica je pevala, i svaki leptir i svakamušica. Brda su osvanula u dimu kao neki veliki žrtvenik. Da li je biločudo, što je Pavle počeo da peva predvodeći malo društvo? Petar jeposmatrao doktora sa strane, šta će on reći na to. Doktor je poznavaopesmu. Naučio je jednom u detinjstvu i nije mogao drugo, nego da sepridruži dečjim glasovima. Neobično, ali istinito je, da ništa tako neosvežava duh i ćud, kao pesma koja se peva od sveg srca, naročito uslobodnoj prirodi, gde čitava priroda slavi svog Stvoritelja, i gde čovekna svakom koraku oseća njegovu svetu, čistu i blistavu blizinu.

− "Slušaj, Pavle", počeo je doktor nakon trenutka ćutanja, "razumeš li tišta smo pevali?"

− "Ovu pesmu?" upitao je dečak iznenađeno. "Pa, tu je jasna svakareč."

− "Misliš li? Hajde nam je onda rastumači", nasmejao se doktordobrodušno.

− "Rastumačiti? Pa znamo da nas je dragi Bog sačuvao prošle noći,kad tako zdravi i sveži hodamo po njegovom lepom svetlu. A da je On,večni Bog, naš uzvišeni Kralj, to znamo svi, zar ne?".

− "Hm, da, to znaju i mala deca, ali dalje..."

− "Treći stih mi je posebno drag. On je uvek sa nama, već ovde nazemlji. I sada On hoda sa nama, i čuva nas ceo dan. Ja samzadovoljan, ako mogu videti samo ivicu njegove odeće."

− "Gde ga ti vidiš?" pitao je Andrija napeto.

− "Pogledaj, kako blistaju sunčevi zraci oko nas i u svakoj kapljici rose

29

blista komadić duge. To je ivica njegove odeće. ovaj lagani vetrić jedodir Njegovog daha. O, On nam je vrlo blizu! On je kod nas. Mi ga nevidimo samo zato, jer ne bi mogli da podnesemo svu Njegovu slavu.Kakav je čovek bio Mojsije, a skoro je umro, kad Ga je video! I ovaj stihje tako lep: ‘Da živimo Tebi u čast na ovoj zemlji.’"

− "A kako ti to objašnjavaš, ti mali teolože?" šalio se doktor.

− "Mislim" rekao je Pavle radosno, "da mi svi već danas činimo nešto,što je ugodno Gospodu Isusu. Tražimo mesto za jedno njegovobolesno dete. Ako vam se koliba bude svidela, donećemo drva i cveća.Ona je uređena, i prozori su oprani."

− "Ah, ti si pravi mudrica! A gle, zar nije ono tvoja koliba? "

− "Da, da!" uzviknuli su dečaci i Dunav je na potvrdu potrčao pravo navrata.

− "Čuj, mladiću, tvoja koliba je kao stvorena za moju bolesnicu",primetio je doktor, pošto je pregledao kućicu spolja i iznutra."Poslaćemo nameštaj i na pod ćemo staviti tepih, da se ne biprehladila. Vaš krevet i sto stavićemo u kuhinju; to će biti za njenunegovateljicu. Prozori su doduše mali, ali ih ima tri. A sunca imadovoljno tokom čitavog dana. I ova okolina! Prelepa dolina a u pozadinizelene livade i visoka brda. I mali izvor odmah pored kuće. Šteta štonema klupice pored njega."

− "Zamolićemo čika Filinu da pošalje Stevu. Napraviće lepu klupicu",predložio je Andrija. "Ja ću umesto njega pričuvati ovce."

Doktor je pogladio dečaka po zlatnoj kosi. "Rado bi ja da vidim kakoćeš ti terati ovce."

− "Uopšte ne mora da ih tera", rekao je Pavle. "Zato su Belko i Zahraj

30

tu; to su pametni psi."

− "Videćemo šta može da se uradi, ali klupa tu, svakako, treba. Hteo bida probam vodu iz potočića."

Pavle je doneo šareni ćup i istu takvu čašu. Svi su pili do mile volje.Onda su posedali uz ivicu potočića. Doktor je izvadio sir i hleb a dečacisu imali veliki komad hleba, jer je čika Filina pripremajući ga mislio i naapetit Dunava i Fidela. Doktor je podelio sir, i jednostavan zalogajprijao je svima.

Dunav nije skidao oči s Pavla, a ovaj je delio sve sa svojimčetvoronožnim prijateljem. Fidel, proždrljivac, trčao je od jednog drugado drugog, čak je legao pored doktora; i ne uzalud. Kad se približioPavlu, Dunav je zarežao, a to je na psećem jeziku značilo sigurnonešto kao: "Zar te nije sramota?" Pomoglo je. Fidel nije pokušavao podrugi put.

Doktor je posmatrao zadovoljne dečake, a posebno sa kakvimapetitom jede Andrija. Onda iznenada reče:

− "Pavle, rekao si, da ćete doneti drva u kolibu, ali to neće trebati. Jaću dopremiti drva, i nacepati. Ako se pobrinete za cveće, e to će bitidobro. Gospođa treba da pije mleko. Dokle god bude slaba, neka joj gasvako jutro donosi jedan od vas. Tek kada se oporavi može sama ićipo mleko u kolibu. Dakle, hoćete li mi pomoći da gospođa brzoozdravi?"

Svi su bili spremni na to sa radošću.

− "Reći ću vam šta joj je. Ona je dugo pretvarala noć u dan, ali ipaknije mogla dan pretvoriti u noć. Nedostaju joj mnogi sati spavanja.Sada bi to rado da nadoknadi, a ne može. To je žalosna i nesrećnažena, koja je već doživela mnogo bola. Biće dobro, ako mi pomognete,

31

da je razveselimo; pre će ozdraviti."

− "Zna li gospođa slovački?" pitao je Pavle ozbiljno. Doktor se počešaopo čelu.

− "Pametan si ti dečak! Na to još nisam ni mislio. Čekaj, čuo sam kadje kupovala narandže, da je govorila češki; dakle mislim da će te serazumeti. Hoćete li mi pomoći?"

− "Vrlo rado" rekli su svi, "ako nam čika Filina dopusti."

Dečaci su se vratili jako dobro raspoloženi. Doktor se kod steneoprostio od njih. Čika Filini su od njega poneli gusto ispisan komadpapira. Filina je na sve pristao. Poslao je Stevu da napravi klupu idozvolio da dečaci odnose bolesnoj gospođi mleko i cveće.

32

Veseo pomocnik

Veseo pomoćnik

Ponovo je došla nedelja, ali niko iz kolibe nije išao u crkvu. Odmahujutro su pročitali odlomak iz Božje reči, otpevali pesmu i molili se aonda je svako pošao svojim putem. Filina je dobio poziv od upravnikaimanja, da dođe u dvorac. Dečaci su hteli da odu do Pavlove kolibe;nisu mogli da uđu, jer je ključ bio kod doktora, ali hteli su da vide da lisu kirijaši dopremili drva i uredno ih istovarili. Ko da opiše njihovoiznenađenje! Svi prozori bili su širom otvoreni, a na kuhinjskom prozorusedela je velika, bela mačka. Imala je fino plišano krzno i okrugle,plave oči, kao sova. Oko vrata je imala biserima izvezenu ogrlicu sapozlaćenim zvoncem. Njen dugi i širok rep je visio kroz prozor. Kadasu ugledali mačku, bili su srećni, što psi nisu bili sa njima. Fidel jeotišao sa svojim gospodarem a Dunav je lutao negde po šumi.

− "Ovde već neko stanuje!" uzviknu Andrija.

− "Svakako, inače mačka ne bi ovde sama sedela", potvrdio je Pavle.

Lagano su obilazili oko kuće. U dvorištu su drva bila već istesterena iiscepana. Brzo su se dogovorili da odmah moraju doneti cveće, kad jeveć stigla gospođa.

Kada su za jedan sat ponovo došli, svaki je nosio buket cveća i svežegrančice. Pavle je svu trojicu upristojio; on je bio majstor u tome.Andrija je svoj buket nosio obema rukama, te je jedva video ispredsebe. Petar je svoj vukao kao snop. On je prvi primetio da su vrataotvorena i da iz dimnjaka izlazi dim.

Na vratima se pojavila starija gospođa u crnoj haljini i sa belom

33

maramom oko vrata. Njeno dobroćudno lice je imalo poseban izraz.gledala je ispred sebe, kao da je htela reći: "Šta sad da radim?"

− "Sigurno joj nešto treba", rekao je Pavle, i dečaci su odmah dotrčalido kolibe.

Gospođa je za pozdrav zahvalila na češkom. Iznenađeno je gledaladečake i njihove velike bukete sa cvećem.

− "Vi ste sigurno negovateljica bolesne gospođe", počeo je Pavle, "ami smo obećali gospodinu doktoru da ćemo doneti cveće. Zato smodoneli ovo. Malčice je uvenulo, ali u vodi će se oporaviti i opet izgledatisveže."

− "Hvala vam lepo! To će veseliti gospođu", rekla je žena i uzela cvećeod dečaka da ga stavi u vodu.

− "Pošto ste vi ovamo tek došli, možda vam treba još nešto, što se nemože naći u brdima", reče Pavle brižno. "Recite samo, pa ćemo se mirado za to pobrinuti."

− "Vrlo sam vam zahvalna, deco, što želite da mi pomognete. Sve smodoneli, samo nemamo soli i maslaca, jer nam je torba sa hranomostala u kolima. Umesto danas ujutro stigli smo još sinoć, kasno uveče. Zato nas doktor nije pratio, a ja sam ovde strankinja."

− "Oh, so i maslac ćemo vam odmah doneti. Naša koliba je sasvimblizu", odgovorio je Petar brzo. − "Uskoro će biti i mleka. Dođi, Andrija!Donećemo iz kolibe mleko i hleb".

− "To je od nas." uveravao je Andrija. "Moramo ići, da bi vi to što predobili."

− "Ja ću ipak ostati kod vas." rekao je Pavle. "Koliba je vlasništvo mog

34

oca, pa iako ste je vi drugačije uredili od nas, ipak vam mogu pokazati,gde šta možete postaviti!"

− "Tako? To je vaša koliba? Onda ćeš ti stvarno najbolje znati da meposavetuješ, kako da raspremim naše stvari. Kako ti je ime?"

− "Pavle Lesina, onaj drugi je Petar Filina a treći Andrija Gemerski."

− "Kako se zove?!" pitala je žena iznenađeno.

− "Gemerski. Ova tri pašnjaka pripadaju njegovom ocu, a Andriju jedoktor dao čika Filini, jer je bio jako slab. Ovde se on oporavlja. Otkakoživi tako kao mi, a ne kao gradski ljudi, zdrav je i ojačao. A kako jevašoj gospođi? Da li je mogla da spava?"

− "Ah, moja gospođa!" uzdahnula je žena. "Kada bi znala! Da li jespavala noću, ja ne znam, ali sada spava, kao što već dugo nije. Dođi,Pavle, ući ćemo tiho."

Bilo je dobro, što se između kuhinje i sobe nalazio mali hodnik, pa senije sve čulo. Stara gospođa dobila je u Pavlu izvrsnu pomoć. Kofere,putne torbe,pokrivače, kapute i čaršave izneli su iz kuhinje koja jeizgledala kao vašar i preneli ih u sobicu, o postojanju koje gospođa jošnije znala. Neke stvari stavila je na vešalicu koju je Lesina napravio,druge je okačila o kuke na zid.

Kofer sa posuđem i kuhinjskim priborom odmah je raspakovala. Pavleje odnosio stvari i stavljao ih u novi ormarić, a neke je okačio iznadognjišta. Onda je potražio metlu i njom je počistio kuhinju, jer se sastvarima unelo mnogo prašine i prljavštine. Onda je raširio stolnjak postolu, otrčao po vodu, stavio cveće u vodu i njime ukrasio pokriveni sto.Upravo kad je završio stigli su njegovi drugovi. Andrija je nosio okruglićup opleten slamom i zatvorenu kanticu za mleko, a Petar je nosiotežak svežanj na leđima.

35

Kad se gospođa vratila iz sobe, jedva je verovala svojim očima. Nastolu se nalazio crni hleb na drvenom tanjiru, pored njega je bila so uposudi; u drugoj posudi se nalazio sir, a na tanjiru zlatnožuti maslac.Pored je stajala kantica sa mlekom. Na ognjištu je veselo pucketalavatra. Dečaci su sedeli na klupi pored prozora a Pavle je stajao prednjima.

− "Zar ste se već vratili nazad, deco!" uzviknula je gospođa. "A šta stesve doneli?"

− "Sve što ste rekli!" odgovorio je Petar. "Kiselo mleko je u ovom ćupu.Andrija je mislio da ono možda neće danas prijati vašoj gospođi, daćete verovatno piti belu kafu, pa je zato doneo mleka u kantici. Istotako doneo je za vas maslac i sir. On to može, jer je to sve njegovo!"

Petar se ponosio Andrijom.

Dečaci su se čudili što su gospođi zasuzile oči. Ona ih je obrisala ipoljubila dečake.

− "U pravu si, Andrija, danas ću kuvati kafu, a vi ćete svi zajedno samnom doručkovati. Možda će se za to vreme probuditi i mojagospođa." Dok se kafa kuvala, dečaci su saznali da se stara gospođapreziva Moravec i da je mogu zvati ‘tetka’. Pričala im je da se onarodila u isto takvoj kolibi. Kasnije su se njeni roditelji odselili u Ameriku itamo se udala, ali pošto je tamo izgubila muža i ćerku, deset godina jeslužila svoju gospodaricu i negovala njeno i svoje dete. Pre no što sudečaci trepnuli okom stajala je pred svakim od njih lepa, zlatomobrubljena šoljica mirisne kafe i veliki komad kolača. Torba za koju semislilo da se izgubila, ipak je nađena. Bilo bi zaista šteta, pre svegazbog ovog dobrog kolača, da se ta torba stvarno izgubila.

Tek što su završili doručak, začuo se iz sobe jasan zvuk zvonca. Tetka

36

je potrčala kao neka mlada djevojka.

− "Trebalo bi da pođemo", savetovao je Petar a Andrija je pogledaoPavla, šta će on reći. Njemu je uspelo da namami lepu mačku. Sedelaje pored njega i kao veverica, obema prednjim šapama, držala ostatkekolača. Onda je čak sela na njegove noge i prela.

− "Ne možemo tetkici da ostavimo prljavo posuđe, ona nas je takoljubazno poslužila. I onako nema nikog drugog tu", rekao je Pavle ipožurio sa kantom na izvor. Petar je doneo drva. Andrija je ostao samu kuhinji, kad su se nečujno otvorila sobna vrata. Čuo je najpre glastetke, a onda i još jedan. Andriji je sva krv navalila u srce, i činilo mu seda taj glas dolazi iz velike daljine, iz tajanstvene zemlje uspomena. Štaje rekla, nije razumeo. Mačka je otišla od njega, podigla svoj dugi rep iskočila kroz vrata. On je to jedva primetio, toliko ga je taj glaszaokupio. Tek ga je povratak njegovih drugova prenuo iz tograzmišljanja. Pavle je prao šoljice, Petar ih je brisao, sve su postavili ured kako su znali i zatim se kradom odšunjali iz kuće.

37

Prepoznavanje

Prepoznavanje

Sedam dana − dugo, a istovremeno i jako kratko vreme! Šta se svemože doživeti i propatiti za to kratko vreme! Budiš se, trljaš oči; da li jemoguće da su već prošli toliki dani?

Tako je bilo i usamljenom Andriji Gemerskom, dok je koračao krozšumu i pitao se, da li je to što je doživeo u poslednjim danima,stvarnost ili san. Ne, on nije sanjao: bolesna gospođa stvarno je došla.Stanuje u Pavlovoj kolibi, ali iako je on već tri put nosio tamo kiselomleko, još je nije video. Tetka je uvek govorila da spava ili da mora daspava. Zašto je spavala baš tada kad je on dolazio? Sa Petrom je većrazgovarala i poklonila mu kutiju slatkiša. Pavle joj je već čitao iz svojeknjižice i pričao Andriji, da je isto tako lepa kao njegova majčica kodkuće. Samo je on još nije video. Molio se za to, naročito danas ujutro,da ne spava kad on dođe, da je konačno pozdravi. Andrija nikada prenije mislio na to, ali baš ovih dana podstakli su ga na to mladi pastiri.Naročito Steva. Govorio je, da ovi pašnjaci pripadaju njegovom ocu,stoga i njemu i da on ima ovde pravo na sve. Kad su mu pripremali sir imaslac za gospođu, davali su obilno.

− "Uzmi samo, to je od tvoga!" Ta misao mu se svidela. To je sve naše!Kad Pavle može reći ‘naša koliba’, zašto ne bi on, Andrija, rekao: ‘Našipašnjaci, naša zemlja, naše šume.’ Ona je zapravo došla kod nas, iakostanuje u Pavlovoj kolibi", pomislio je mladić. "Kad se oporavi, doći ćesama da pije mleko od naših ovaca."

Tako razmišljajući dečak je stigao na raskršće gde jedna staza vodi kaGospinoj steni a druga ka maloj kolibi u dolini. Vazduh je bio jako čist;sa livada obraslim bujnom travom čula su se velika zvona ovnova i

38

mala od ovaca, "To se čuju naše ovce", smejao se radostan Andrija.Potrčao je čilo prema klupici da malo odmori.... Ali gle, klupa nije bilaprazna. Ni jedna šumskih vila, o kojima mu je pričao Stevo, da izlaze izGospine stene u Ivanjskoj noći, nije mogla biti Iepša od one, koja jesedela tamo na klupi. O, sigurno da ni jedna nije bila tako lepa! Širokaklupa pokrivala je veliki cvetni tepih. Gospođa koja je tu sedela,naslonila je glavu na svoju malu ruku. Male, tamno sive, oči gledale suprema brdima.

Dečak je ostavio ćup i spustio ruke. Gledao je ljubazno, bledo lice.Osećao je kao da ga neko uzima za ruku i nosi daleko, daleko u zemljuuspomena. Šteta, što gospođa nije primetila dečaka! On je sadaizgledao najlepše! U nedelju mu je doktor poklonio novo odelo, skoroisto kao što je Pavle imao, zatim košuljicu sa cvetićima i širokimrukavima, uske pantalone i visoke čizme, okrugli šeširić sa pantljikom imalu vezenu vestu. Petar je, takođe, dobio novo odelo, kakvo se nosi uovom kraju. Andriju je jako veselilo to, što je sada bio sasvim jednaksvojim drugovima. Dok su juče sva trojica bili u crkvi, ljudi su ih gledali.

O, kada bi gospođa pogledala! Ali nije gledala tamo a u međuvremenuse dečak pribrao. Da, to je bila ona, sigurno je to bila ona! Ko bi inačemogao sedeti na klupi! Osim toga, pored nje je sedela lepa mačka.Ona je, dakle, već ustala a on tek sada donosi doručak sa nju. Zaistaje zakasnio! Mleko je trebalo pre toga još ugrejati. Kada ćedoručkovati?

Ohrabrio se i pozdravio je. Gospođa se prenula iz dubokih misli i njenezačuđene oči zaustavile se na bojažljivom dečaku koji je tu stajao.

− "Dobro jutro!" rekao je Andrija naklonivši se. "Nosim vam mleko, alimalo kasnim. Stvarno sam se žurio, molim vas, ne ljutite se".

− "Ti mi nosiš doručak?" pitala je gospođa iznenađeno. Ustala je iuzela teški ćup od dečaka. "Pa to je teško za tebe."

39

− "O ne", odgovorio je Andrija i posmatrao gospođino lice. O, kako jesamo bio srećan, što ju je konačno mogao videti i razgovarati sa njom.Još ga je dohvatila i za ruku!"

− "Kako se zoveš?"

− "Andrija."

− "Stanuješ li, takođe, na pašnjacima?"

− "Da, stanujem kod čika Filine. Lepo mi je."

Gospođa je pošla sa dečakom dalje, ćup je nosila ona sama. Nije bilavisoka, ali je u njenoj pojavi i njenim pokretima bilo nešto plemićko.

− "Zašto mleko nisu doneli Petar ili Pavle?" pitala je da bi dala prilikeAndriji da govori.

− "Mi se međusobno menjamo."

− "Menjate se? Tebe još ni jednom nisam videla."

− "Donosim ga već treći put. Uvek ste spavali."

− "Tako znači! Prespavala sam tvoju posetu? Zato te danas nećuodmah ispratiti. Moraš se odmoriti kod nas. Gle, tetka nas već čeka."Stala je i gotovo radosno pružila tetki Moravec ćup.

− "Pogledajte samo ko nam je danas doneo mleko. Vi se većpoznajete, zar ne? Samo se nas dvoje vidimo po prvi put. Molim dobardoručak za mog gosta."

Tetki su ruke malo zadrhtale, kad je uzela ćup iz njene ruke i rekla je

40

da će ugrejati mleko.

Andrija se divio tome, kako ga je Gospod Isus uslišio. Petar je videogospođu samo u kuhinji, a njega je povela u sobu. Kako je tu bilo lepo:otoman, naslonjač i druge stvari kao u dvorcu Gemerskih. Gospođa muje dozvolila da sedne pored nje i razgleda veliku ilustrovanu knjigu salepim predelima i gradovima. Ona mu je sve pokazivala i imenovala.

− "Svuda ste tamo bili?" pitao je Andrija. Njeno lice je dobilo tužanizraz.

− "Da, Andrija, ali sada jedino čeznem da ostanem zauvek u ovimbrdima, da ne bi morala gledati zao svet napolju."

Kad je tetka donela doručak Andrija je morao sesti za lepo uređeni sto.U kolibi je navikao da se moli pre jela. To je i sada učinio, i u radosti,kojom je bilo ispunjeno njegovo srce, dodao je: "Zahvaljujem ti, dragiGospode Isuse da si me uslišio."

Gospođa je već prinela svoju šoljicu ustima, i ponovo vratila, ipostiđena, takođe, sagla glavu. Videla se suza na njenim zlatnoplavimtrepavicama. Kada se dečak najeo, iznenada ga je pitala u čemu ga jeto Gospod uslišio. Priznao je, da mu je bilo toliko stalo, da je vidi barjednom, i da je upravo zbog toga zavideo svojim drugovima. Onda jezamolio gospođu da dozvoli da pogleda još jednu knjigu koja senalazila na drugom stočiću. U njoj su bile samo fotografije. Ispod svojihdugih trepavica posmatrao je gospođu. U toj knjizi je video fotografijegde je ona bila obučena u neobične haljine. Na jednoj slici imala je čakkrunu na glavi. Pod slikom bilo je ispisano: "Marija Slavkovska kaoMarija Stjuart". Dečak je podupro svoju glavu malom rukom irazmišljao.

− "Zašto tako gledaš tu sliku?" gospođa je gladila njegovu kosu.

41

"Recite mi, molim vas, da li ste to Vi na ovim fotografijama? Onda stesigurno igrali u pozorištu?"

Ona ga je pogledala začuđeno: "Šta znaš o pozorištu? Da li si već biou njemu?" To nije bilo moguće.

− "Da", lice dečaka se rastužilo.

− "Šta ti je Andrija?" gospođa ga je zagrlila.

− "Oh, tako je sigurno i moja majka na mnogim slikama a ja je jošnisam video."

− "Tvoja majka?" pitala je gospođa začuđeno. "Zar ona nije seljanka?"

− "O ne", zasvetlile su dečakove oči. "Ona je slavna pevačica. Ja jesigurno neću više ni videti, jer me je već odavno zaboravila; ni oca nimajke. Jako sam tugovao zbog toga, ali otkako je Pavle došao kodnas, primio sam Gospoda Isusa u svoje srce. Nisam više napušten, jerme On ljubi, i živi u meni." Dečak je zanemeo, jer je gospođa odjednompobledela u licu, ruka kojom ga je zagrlila klonula je i duboki uzdah čuose sa njenih usana.

− "Tetka!" viknuo je prestrašeni dečak, i na sreću tetka Moravec jeodmah dotrčala u sobu. Ona je mrtvački bledo lice obrisala nekommirisavom vodom. Stavila joj je jastuk pod glavu a noge na otoman.Gospođa je posle nekoliko trenutaka počela da diše. Tetka je uzelauplašenog dečaka za ruku i odvela ga u kuhinju. Na njegova pitanja,odgovorila je samo da je njena gospođa još vrlo slaba i da moraodmarati. Andrija joj je ispričao o čemu su razgovarali. Tetka je pri tomuzdahnula, pogladila ga i rekla:

− "Tako je moralo biti; što pre, to bolje." Nije sprečavala Andriju da idekući, ali mu nije dala da nosi ćup.

42

− "Pošalji Pavla posle podne; obećao je da će moju gospođu odvestikod vas. Ona, takođe, treba od sutra da ide na vazduh i da ide pomleko sama; tako je naredio lekar."

− "Ako je ipak bolesna?" pitao je dečak zabrinuto.

− "Ona više nije bolesna, samo je slaba; a ovu slabost mora pobediti."

Oh, da li na svetu ima uživanja bez gorčine?! Da njegov susret sagospođom nije završio tako neobično, Andrija bi se vratio kući ponosani srećan. Filina ga je našao uplakanog u šumi. Kada ga je podigao nasvoja ramena kao jagnje, dečak je obavio ruke oko njegovog vrata isve mu ispričao.

− "Čiko, mora da sam joj rekao nešto loše, iako ne znam šta, a nju je totako jako rastužilo" plakao je Andrija.

− "Ne plači" umirivao ga je Filina. "Ti si rekao ono šta ti je dragi Bogstavio u usta. Kad gospođa dođe posle podne, sve će se smiriti."

Stari pastir je iscrpljenog dečaka poneo u svoju sobu, položio ga nakrevet i seo pored njega. Milovao mu je kosu i čelo, i uskoro je njegovštićenik smireno zaspao. Filina ga je žalosno pogledao i otišao. Okopola sata kasnije pastiri su videli Filinu svečano obučenog kako ideprema Gospinoj steni. Mislili su da ide u grad i čudili se tome, jer jejuče bio tamo.

U isto vreme čuo se gorak plač u Pavlovoj kolibi, koji tetka Moravecnije mogla da smiri tako lako. Gospođa je govorila jecajući:

− "On je bio ovde, moj mali, dragi sin, a ja to nisam znala! Ovaj teškićup, on sam mi je doneo! Želeo je da me vidi, ali me nije prepoznao.Oh, kako to, da ga ni ja nisam prepoznala? Ali to, to da ga je majka

43

zaboravila... To nije istina! Sva zemaljska slava neće mi nadoknaditimoje izgubljeno blago! Oče moj, oče moj, kad bi ti znao šta je postalood tvoje ćerke! Ti si je učio da sklapa ruke pred Stvoriteljem, ona je tozaboravila, kao i sve ostalo. Ja sam nesretna, prevarena žena iokrutna majka! Kad bi ti znao, kako su se doslovce ispunile tvojeopomene!"

Gospođa je plakala još više.

Tetka je konačno izašla napolje. Čula je korake u hodniku. Odmah sevratila i pitala da li može uvesti starog Filinu, koji želi da razgovara sagospođom o nečemu veoma važnom.

Malo kasnije stari pastir je sedeo u sobi.

−"Došao sam kod vas gospođo Slavkovski...", počeo je ozbiljno."Nepravda koju ste učinili pre mnogo godina mom malom štićeniku,mora se okončati. Gospodin doktor mi je rekao da ste vi njegovamajka, da je moj gazda njegov otac. Zar to dete, kome treba ljubavi,treba zaista da izraste kao što kaže pesma:

"Bez oca i bez majke,bez brata i sestre,zaista nikoga nemam ja!"

Njegov glas zvučao je strogo. Gospođa je molećivo ispružila rukeprema njemu:

− "Šta mogu da uradim? Oni su mi ga uzeli i dosudili Gemerskom. Mojadvokat je uradio sve što je mogao, ali sve je bilo uzalud."

− "A da li ćete ga voleti? Hoćete li se brinuti o njemu, kao što bi totrebalo jedna majka da radi, ako vam ga moj gazda vrati?"

44

− "Da li ću se brinuti? Zaslužujem da me tako pitate. Verovali ili ne, jabih sve dala, samo da ga ponovo dobijem. Jer me on voli... Menebezvrednu."

− "Ma, on vas voli, kao što vole samo sirota, napuštena deca. Zatosam i došao kod vas. Danas − ili nikad. Bog vam pruža priliku daponovo dobijete svoje blago. Vaš bivši muž je jako zadužen. Upravnikje dobio nalog da proda imanje. Ako imate dovoljno novca, a doktorkaže da imate, onda ga kupite iz prve ruke, pre nego što padne u rukemešetarima. Ako bi vaš advokat pisao gospodinu Gremerskom, daprepišete imanje na sina, čim vam on da napismeno da dečak pripadajedino vama, on će sigurno pristati. On je uvek govorio da imanje moraostati Andriji kao prvorođenom, To zna čitava okolina. Ako lepo imanjeprodajom postane vlasništvo sina bivšeg vlasnika, to neće biti sramotaza porodicu. Ako će se pametno gazdovati, daće više prihoda negodanas; pa čak i da pozajmite novac − isplati vam se da ga kupite."

− "Oh, gospodine Filina!" Gospođa je uzela žuljevitu desnicu čoveka usvoje male ruke. "Kako da vam zahvalim za dobar savet? Ne znam dali ću imati dovoljno novca, ali imam dragoceni nakit; ako ga prodam,lako bi mogla isplatiti. Još bi mi ostalo nešto i za početak. Nisam takoneupućena u poljoprivredu, kao što mislite. Pa ja sam seljačkogporekla. Ko će to kupiti za mene? Moj advokat nije ovde."

− "Pozvaćemo gospodina doktora. Pođite sa njim kod upravnika ikupite imanje sami. On ima nalog da ga proda. Čim pripadne vama,počnite stvar radi dečaka, tako bar mislim. A Andriji se još danaspredstavite, da ne pati. Dođite posle podne kod nas; poslaću Pavla davas dovede."

Filina je ustao."Ne bih ja već danas dolazio kod vas, jer ste još slabi, alitreba da se požuri radi kupovine. I Andrija je tako plakao da je savdrhtao, misli da vam je nešto loše kazao, kad ste se onesvestili. Dečakje jako nežan. Njemu nije potrebno samo da ojača, to je samo za telo.

45

Njemu treba majka. Dakle, zbogom!"

− "Filina!" gospođa mu je preprečila put, "Znate li zašto sam se rastalaod Gemerskog? Zar mislite da sam ga napustila kao neverna žena, jersam bila pevačica?"

− "Doktor mi je rekao, da vam je moj gospodar učinio nepravdu. Nisampitao dalje. Svako od nas nosi neku krivicu i to je dosta. Bog nas vidi,On nas poznaje. Ne sudite da vam se ne sudi."

Grubi glas Filine, zvučao je sasvim blago. Pružio je ruku gospođi iotišao.

− "Čiko Filina! Već dolazite iz grada?" čuo je kad je ušao u dvorište.Pavle mu je potrčao u susret. U ruci je nosio svežanj lepih pečuraka.

− "Nisam bio u gradu, Pavle. A šta ti tu radiš?" Filina je seo namahovinom obrasli panj. Dečak se lagodno ispružio na meki jastuk odmahovine.

− "Doneo sam pismo Stevi, koje mu je od njegove majke doneošumarev sin. Jako se radovao. Bila je bolesna, ali sada piše da je opetbolje, Bogu hvala za to."

− "I ja se isto tako radujem; ona je dobra žena. Kad sin nema višemajke, nema više ni domovine", rekao je Filina zamišljeno. "Gde sinašao pečurke?"

− "Zar nisu lepe? Joško će nam od njih napraviti večeru."

− "U redu. Izaberi najlepše i odnesi ih posle podne gospođama u tvojojkolibi. Možda će im se svideti."

− "Treba li zaista da dovedem gospođu? Neće li to biti previše za nju?"

46

pitao je dečak zabrinuto.

− "Mislim da neće; ići ćete polako."

− "Tako je slaba, čiko?"

− "Video sam je; ja dolazim od nje."

− "Tako? Vi ste je videli? Svratili ste tamo putem iz grada, je li?"

Filina je za trenutak ućutao, kao da razmišlja. Zatim je uperio svojorlovski pogled na dečaka.

− "Pavle, nešto ću ti reći. Hoćeš li mi pomoći da rešimo jednu teškustvar?"

− "Rado, samo kažite! "

− "Vlasnik ovih pašnjaka je Andrijin otac. To znaš, zar ne?"

− "Da, to znam."

− "A lepa gospođa tamo...", pokazao je u pravcu Lesinove kolibe "jenjegova majka."

− "Šta?" uzviknuo je Pavle i skočio "Šta kažete? Njegova majka? Kakoto da ne žive zajedno i da Andrija nije kod njih?"

− "Zato što su rastavljeni, i gospodin Gemerski je oženio drugu ženu,još pre puno godina."

Pavle je kleknuo pred starim pastirom u meku mahovinu, i upitao: "Da liim je to dopustio Gospod Isus? Mislim da On kaže da se tako ne bismelo činiti?"

47

− "Znaš, Pavle, svet čini mnogo toga što je Bog zabranio, kao i ovo.Znam da je to greh, ali tako je, i sada se više ne da ispraviti. Gospođaje bila, pre nego što se udala za Gemerskog, poznata pevačica uAmerici. Mora da je bila vrlo lepa. Pa i danas je. On ju je doveo uEvropu, u svoju porodicu. Međutim, oni su mu prigovarali što njegovažena nije plemićkog roda, kao što su oni. Bill su jako neljubazni premanjoj, a on se nije dostojno zauzeo za nju, jer koliko ga ja poznajem, on inije čovek koji bi branio svoju ženu od čitavog sveta. Možda se i onpokajao, kada su mu ovde nudili svakojake grofice, što se vezao sanjom. Kako je bilo među njima, to ne znam. Toliko znam, da je onajednog dana, kad njega nije bilo kod kuće, uzela dečaka i otišla. Ona jetada stanovala u Budimpešti. Nije mogla drugačije da se izdržava negoda da dete tuđim ljudima na čuvanje, a sama je ponovo otišla upozorište. Kasnije je došao sudski proces. Dečak je bio dosuđen ocu ina kraju je dospeo ovamo. Dok je Andrija bio kod ljudi koji su ga pazili,sigurno je čuo samo dobro o svojoj majci. Oni, kojima ga je kasnijepredao otac, verovatno nisu lepo govorili o njoj, kao što možeš i samda zaključiš. Siroti dečak ima svakojake misli o svojoj majci, a ipaknjegovo srce jako čezne za njom. Zato sam danas otišao kod gospođe,da je posavetujem kako da uzme dete k sebi. Molio sam je, da se jošdanas predstavi Andriji. Tebi sam, Pavle, sve ispričao pa objasniAndriji, ko će doći danas kod nas."

U šumi je bila tišina. Filina je gledao na zamišljenog mladića, "Hoćeš limu reći, Pavle?"

− "Da, čiko, ali moram najpre moliti Gospoda Isusa, jer to nije malastvar. Kako je dobro, što Mu Andrija već pripada! On će još pomoćisvojoj majci da nađe put."

− "Dakle, to je u redu", rekao je stari pastir.

− "Čiko Filina," uzeo je Pavle ponovo reč "kad ćete mi vi konačno reći,

48

da i vi pripadate Gospodu Isusu?" Brižni, ljubazni dečakov glas,naterao je suze u oči Filini.

− "Sam ne znam, šta da ti odgovorim na to, moj mladiću. Meni samomje neobično; otkako sam nedavno učinio kao onaj Zahej, čini mi se, kaoda više nema onog velikog tereta, koji me je dotad pritiskao. Osimtoga, čini mi se, da je Božji Sin stvarno u meni. Kad čitam Bibliju,osećam, da On stvarno živi u mom srcu i da mi otvara oči. Sada neznam, moj mladiću, šta bih još trebao uraditi."

− "Oh, čiko", uzviknuo je Pavle, i skočio od radosti, "pa onda ste Gaveć primili! On vam je skinuo teret i bacio ga iza leđa."

− "Ma, šta kažeš, mladiću?!" uzviknuo je čovek iznenađeno. "I to jesve?"

− "Da, to je sve. Treba samo verovati, to jest, pouzdati se u Njega. Viznate kako On kaže: "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i jaću vas odmoriti."

− "Vi ste sada došli Njemu i On vas je odmorio!"

− "Verujem, moj mladiću, sada razumem sve, kao nekad Zahej. On jedošao da traži i spasi izgubljeno; On je tražio i mene izgubljenoggrešnika, a ja sam Mu se dao naći."

Kada su sledećeg trenutka kleknuli pred Boga, čovek i dečak, u nebuje bila velika radost, jer je opet jedan čovek u svoje srce primio IsusaHrista, ‘jer koji su Ga primili, njima je dao moć da postanu Božja deca.’Anđeli su zapisali jedno novo ime u knjigu života. Napisali su, da PetarFilina veruje, da je Isus iz Nazareta odneo njegove teške grehe na krsti tamo pretrpeo za njih smrtnu kaznu. Na taj način je njemu, Filini, sveoprošteno i Gospod ga je za sva vremena primio kao svoje dete.

49

Filina se, po prvi put, molio svim srcem Bogu kao svom Ocu.Zahvaljivao je Božjem Jagnjetu za njegovu smrt, ali Mu je zahvaljivao iza to što je, ovamo u brda, poslao Pavla.

Dečak je duboko udahnuo, "Sada, kad više ne moram moliti za vas,mogu se više moliti za Andrijinu majku. Isus će sigurno omogućiti da sei ona pouzda u Njega."

Išli su još malo zajedno, onda je Filina pošao putem na pašnjak aPavle se vratio u kolibu; pevao je pri tom, da je u brdima odzvanjalo.

Posle podne je u kolibi bilo vrlo živo. Dečaci su se spremili i vrlopažljivo obrisali prašinu. Andrija je doneo mnogo cveća, da ispletevenac. Kad je završio, obesio ga je na Filinina vrata.

"Tako! Sada idem", rekao je Pavle. "Hajde sa mnom Andrija. Videosam u blizini lepo cveće; mogao bi da ga ubereš i ukrasiš sto."

"Da, vreme je da ideš", rekao je Filina; "idite zajedno."

Andrija je rado poslušao. Veseli dečaci su trčali kroz šumu i cveće suubrzo pronašli.

"Dođi, da malo sednemo", predložio je Pavle, pošto su ubrali cveće iostavili ga u blizini izvora, da ne vene, "Hteo bi da te pitam nešto: Da lise bar malo sećaš svoje majke?"

"Moje majčice?" ustuknuo je Andrija. Nije očekivao ovo pitanje. "Slaboje se sećam. Bila je lepa i imala je lep glas."

"Jel' bi voleo, kada bi te iznenada posetila?"

"Posetila? Mene?" Lepe Andrijine oči su se širom otvorile. "Ona nemože doći kod mene, jer ja više ne pripadam njoj, nego ocu."

50

"Šta ti je o njoj pričala gospođa kod koje si stanovao?"

"Da je otišla od oca i mene, jer je više volela pozorište nego nas. Tamosu je Ijudi obdarivali lepim, ukrasnim stvarima."

"A ti veruješ tome?" pitao ga je Pavle nabirući čelo.

"Ne, ne verujem, jer je volim, zaista."

"I nemoj verovati!" Meni je rekao čika Filina, da je ona otišla samo zato,što je porodica tvog oca nije volela, pošto nije plemićkog porekla.Otišla je u pozorište samo zato, što nije umela drugačije da seprehrani. Tvoj otac ju je doveo izdaleka. Tamo nije mogla da se vrati.Šta da radi? Tamo je lepo pevala. To sigurno nije bilo loše. Kad bipoznavala Gospoda Isusa, kao mi, On bi joj savetovao i pomogao.Shvatila bi da to što je uradila − nije dobro. Kada ona sama to jednomoseti i moli za oproštenje, On će joj sve oprostiti. No, moramo da jojpričamo o Njemu. Ti i ja."

"Mi? Ona je tako daleko od nas!"

"Andrija, Gospod Isus ju je poslao ovamo. Gospođa u našoj kolibi to jeona"

"To je ona?" Andrija je skočio. "Da to je ona. Učinila mi se poznata, i tajglas! Zato mi se činilo, kada sam je ugledao i kada je govorila, kao dačujem izdaleka neku priču. Ja sam je malo prepoznao, ali ona menenije.", uzdisao je dečak žalosno. Zasuzile su njegove oči.

"Kako i da te prepozna u ovoj seljačkoj nošnji? Ni Petar, ni ja te ne biprepoznali."

"Misliš?" pitao je obradovan Andrija. "Pavle, da idem i ja sa tobom kod

51

nje. Ona ne zna da sam ja njen mali Andrija."

"Ona to već zna. Čika Filina je bio kod nje. On joj je rekao istinu."

"Oh, povedi me ipak sa sobom; jer sam je toliko rastužio, da je skoroumrla!"

"Dobro, dođi! Sigurno tako hoće Gospod Isus."

52

Trazeni i nadeni

Traženi i nađeni

Do kraja svog života neće zaboraviti Andrija Gemerski, kako je bilo,kad su se otvorila vrata kolibe i kad je izašla lepa gospođa u plavojhaljini. Imala je u ruci veliki šešir, ali joj je ispao, kad ga je ugledala iuzviknula: "Moj Andrija!". Požurila mu je u susret, a on potrčao ka njojkao strela.

"Majčice, moja majčice!" i već joj je visio oko vrata. Kleknula je prednjim i privila ga uza se. Oboje su plakali, a i Pavle sa njima.

"Oh, majčice moja, toliko te ljubim! Tvoj sam i ti me više nećešostavljati, zar ne?" molio je Andrija sa suzama u očima. Gladio jeobraze i čelo svoje majke.

"Da, ti si moj!" uzviknula je "neću te dati nikome, nikome na svetu! Dođisada, moj ljubimče, moramo poći kod čika Filine. On će se pobrinuti date niko više ne odvede."

Andrija nikada neće zaboraviti kako su tada zajedno išli do kolibe.Srdačno su ih pozdravili. Proveli su tamo lepo poslepodne i veče, jer jeAndrijina majka prenoćila s tetom Moravec u Andrijinoj sobi. Čika Filinaje računao sa tim, pa je Steva doneo sve šta je trebalo iz njihovekućice: jastuke, čaršave i pokrivače. Uveče je Andrija sedeo poredsvoje majčice, dok je Joško pekao jagnje na ražnju a Petar je pomagaotetki oko večere.

Čika Filina je pričao o životu pastira i o doživljajima sa stadom. Posletoga su večerali, ispred kolibe. Pevali su još jednu večernju pesmu imolili se a Pavle je čitao iz svoje knjižice. Filina je hteo da čita

53

petnaesto poglavlje iz evanđelja po Luki o dobrom pastiru, ženi koja jeizgubila svoj dinar i izgubljenom sinu, koji je imao dobrog oca a ipakotišao od kuće. Bilo mu je loše u svetu, sve dok se nije vratio nazad,svom ocu. Kao što je i dotad uobičavao, Pavle je te večeri prepričavaomnoge primere u vezi sa Bogom. Svi su ga rado slušali. Kad je završio,samo je vatra pucketala, a na nebu su svetlucale zvezde. Mesec jeobasjavao vrh brda i livade. Povremeno bi se čulo samo zvono izovčarnika.

Iznenada je svoj glas podigao stari pastir i neobičnim glasom rekao:

"Izgubljena i nađena ovca, to sam ja, draga deco. Milostivi Bog mi jeoprostio sve moje grehe. Gospod Isus me je tražio i našao, i ja sam Muse sasvim predao zajedno sa čitavom našom kolibom. Molićemo se."

Skinuo je sešir, sklopio ruke i molio. Takav "Očenaš" još niko od njihnije čuo. Ni taj trenutak mali Andrija Gemerski neće nikada zaboraviti.

Kad je u kolibi sve utihnulo, čika Filina je pre počinka krenuo u svojuobičajeni obilazak imanja, da se uveri da li je sve u redu. Kada sepribližio Andrijinoj sobici, zastao je iznenađen. Na Andrijinoj klupiciispod prozora sedela je zaogrnuta u šal i obasjana mesecom, gospođaSlavkovski. Stavila je ruke preko kolena, glavom nagnuta napredgledala je ukočeno u lepu zvezdanu noć. Nakašljao se da bi ga čula.Podigla je glavu i molećivo pokazala na mesto pored sebe. On jeposlušao.

"Rekli ste, čiko Filina, da ste Vi izgubljena i nađena ovca" počela je onasvojim lepim, žalosnim glasom. "Ona žena koja je izgubila svoj novac,to sam ja. I ne samo to, ja sam izgubIjena kći."

"Kako to mislite?" pitao je Filina ozbiljno.

"Dok je Pavle pričao o dobrom ocu, što ga je nerazboriti sin napustio,

54

sinulo mi je, da sam i ja postupila jednako sa svojim dobrim ocem. Zatomi je od tada bilo, kao što je moralo biti." Duboko je uzdahnula.

"Pričajte mi! Ja sam već star i mogao bih Vam biti otac. Razumećuvas."

"Da, želim vam sve reći. Zar niste vi spasili moje siroto dete, kao što toniko ne bi učinio? Niste li se vi brinuli za njega kao otac?" Nesrećnažena je počela svoje sećanje:

"Živeli smo na lepoj farmi u Americi. Moji dedovi su se u svojoj mladostidoselili iz Češke i kupili malu farmu. Pošteno su se trudili i Bog jeblagoslovio taj trud. Bili su dobri ljudi. Imali su sina i ćerku. Sin je hteoda studira; dozvolili su mu. Nije im pomagao oko obrađivanja zemlje,pa su uzeli pomoćnika. Taj koga su uzeli bio je njihov zemljak i odmahim se svideo, jer se dobro uklapao u njihovu porodicu. Jednom, kad seotac teško razboleo, sluteći smrt, pozvao je svog radnika i molio ga,ako je još slobodan i ako kod kuće nema verenicu, da oženi njegovućerku. Bilo bi mu lakše kad bi znao u čijim rukama ostavlja ženu i dete.Otac je znao da njegova kći voli lepog i dobrog mladića. Mladić jezamolio da mu da vremena da razmisli i onda je saopštio svoju odluku.Ona je pristala da bude njegova žena i nikad se nije pokajala. Moj otacje bio jako dobar prema mojoj majci. Deda se oporavio, živeo i radiojoš mnoge godine sa svojim zetom, i sve im se posrećilo, tako da sumogli preći sa male farme na veću. Ja se sećam samo te poslednje.Moji roditelji su imali samo mene. Ujak Adalbert, koji se tada već biooženio, i bio profesor u Nju Jorku, savetovao ih je da me puste kodnjega, kako bi mogla pohađati škole i postati obrazovana žena. Dedi sesvideo taj predlog. Kod kuće sam bila samo preko leta, zimu bihprovodila kod ujaka i u školama, sve dok nije završilo mojeobrazovanje. Ujak Adalbert je otkrio da imam dar za pevanje; mojiučitelji su to potvrdili. On mi je omogućio da učim pevanje. Meni se tojako svidelo i još više pohvale kojima su me slušaoci obasipali nakoncertima škole.

55

U međuvremenu, dogodila se u našoj kući velika promena. Kad su mepozvali da se rastanem sa dedom na smrtnoj postelji, teško samprepoznala naš dom. Naša farma se nalazila blizu brda. U tim brdimasu se nekoliko nedelja održavala evangelizaciona logorovanja. Celanaša porodica je išla da čuje govornika, koji je tamo držao religioznapredavanja i čitava se porodica, kako se to tamo govorilo ’odlučila zaHrista’. Nikad neću zaboraviti, kako je smireno umro moj deda, poštonas je sve blagoslovio i kako je baka smireno podnosila taj gubitak. Jasam po prvi put doslovno pobegla od svojih roditelja kod ujakaAdalberta. Oni su uveli dnevno čitanje Biblije, pevali su pesme u čast‘Jagnjeta’, o kome su govorili da ih je spasio. Ja nisam htela da pevamte pesme. Bilo mi je kao da će me zdrobiti zidovi naše kuće.

Moj otac me žalosno vozio, moj dobri otac! Imala sam još polovinuškolske godine i ispit pred sobom. Moji dragi roditelji su se radovali, štoću posle ostati kod njih, jer sam bila njihova jedinica, za mene su radili ištedeli. Moj ujak se slagao u svemu sa mnom. On nije hteo, kao ni ja,da stupi na uski put, koji vodi u večnu slavu. Sa školskom godinomzavršili su moji časovi pevanja i vratila sam se kući sa namerom daizmolim odobrenje od roditelja za operu. Htela sam da postanempevačica. Više od pola godine borila sam se za to sa molbama isuzama, ali uzalud. Moj otac pokazivao je anđeosko strpljenje, dok sumajka i baka pre izgubile strpljenje. Kao što brda ne možeš pomeriti,tako isto nisam uspela nagovoriti oca, da mi da dozvolu za taj korak.Kad on to nije hteo da da, ja sam ga uzela sama."

"Šta ste učinili?" upitao je starac samilosno. Gospođa je uzdahnula.

"Ostavila sam dom i pismo, da ljubim svet, da želim živeti u njemu, dami je stalo do slave i časti, i da se ne želim pokopati na farmi. Pobeglasam kod mog ujaka. Moj dragi otac je doputovao za mnom. Molio me, ipokušavao da me nagovori, ali ja nisam htela da se vratim kući.

56

"Kada ti se svet pokaže u svojoj taštini kao rnehurić sapunice, i kad tise srce bude slomilo od razočarenja, tada se seti da imaš oca i vrati sekući! Do tada se razilaze naši putevi! Naš put je uzak i vodi gore; tvoj ješirok, i vodi sa visine u duboki ponor. Okruživaće te naše molitve kaovatreni zid. Znam da ćeš doživeti mnogo zla, baš zato što će te našemolitve sprečavati da ne grešiš kao svi ostali oko tebe."

To su bile njegove poslednje reči. Oh, čiko Filina, a ja sam ipak pošlaširokim putem. Ubrzo sam postala slavna pevačica. Meni jednostavnoj,ali obrazovanoj farmerskoj devojci otvarali su se najviši društvenikrugovi. Ljudi su me nosili na rukama, a ja sam zaboravila, kao iizgubljeni sin, svoje dobre roditelje, mog oca. Onda je došao Gemerski,i ja sam pošla sa njim, spremna da radi njega napustim sve, pa i svojuumetničku slavu. On mi je, doduše, obećao da ću moći da pevam idalje kao njegova žena. Držao je svoju reč dok smo bili u Americi iItaliji. U njegovoj domovini nije to više nije bilo moguće.

Tada se dogodilo upravo onako kao što je unapred rekao moj dragiotac, ali o tome neću da govorim, želim samo reći da sam ja taj‘izgubljeni sin’ ".

"Vi ste to samo do pola, gospođo Slavkovski, jer se onaj sin vratio kući,a vi to još niste učinili."

"Da, imate pravo, još se nisam vratila. Kad sam ostavila tog nevernogčoveka, stidela sam se, da se tako napuštena vratim kući. Kad sammolila za pomoć svog ujaka, poslao mi je nešto novca sa oštromopomenom da se vratim svom mužu ili da idem svojim roditeljima i dase pomirim sa njima. Nisam htela da se pokajem. Mislila sam da su sesvi oni ogrešili o mene i da sam ja jedina nevina. Morala da nastavimda živim, te sam se ponovo vratila pozornici, ali slomljenog srca. Svetsam ubrzo opet imala pod nogama, ali tako napušena, ubrzo sam gaupoznala u svoj pokvarenosti. Moj je otac imao pravo: nisam mogla dačinim greh kao drugi oko mene, i zato sam mnogo, mnogo trpela, dok

57

nisam konačno klonula. Moje zdravlje je bilo narušeno, raskinula samugovor sa pozornicom i krenula sam u potragu za svojim čedom. Htelasam da ga vidim još jednom, pre nego što umrem. To je sve."

"Ne, to nije sve", nasmejao se Filina prijateljski i ustao. "Kraj će biti,kada se kći vrati najpre svom nebeskom, a onda i svom zemaljskomocu. Onaj koji je mene primio, primiće i vas. Sada idite na počinak imislite na to, da tamo, u daljini vaš zemaljski otac možda upravo sadamoli za vas. A nebeski Otac nas je toliko ljubio, da je dao svogjedinorođenog Sina. Laku noć!"

Trenutak kasnije, zvezde su sijale nad tihim komadićem zemlje, gde suljudi spavali.

58

Pesme proslosti

Pesme prošlosti

Sledećeg dana je, kao što je čika Filina očekivao, došao gospodindoktor. Kola su ga dovezla sve do kolibe, i pre nego što je to Andrijauočio, odvezao je majku i čika Filinu. Pre odlaska Filina je naredio:"Pavle, povedi dečake u šumu, gde vam niko neće smetati i molite seda nam Bog pomogne, da srećno uradimo ovoj poduhvat." Dečaci suposlušali, molili se i verovali da će ih Gospod Isus uslišiti.

Tek kasno uveče se stari pastir vratio. Deca su već spavala. Sledećegjutra ih je obavestio da je dobro uspelo sve što se moglo obaviti juče. Otome će im reći tek za nedelju dana; nek se mole i dalje.

U, to je bila nedelja!!! Dečaci nikada nisu doživeli nešto slično. Čas subili sa Andrijom kod njegove majke, čas u kolibi. Kad su se zadržaliposle večere, rado su noćili u Andrijinoj sobici. Predveče bi se vraćalatetka. Petar ju je pratio; rado je to činio, jer je tamo uvek dobio dobruvečeru. Andrija bi tada noćio sa svojom majčicom; a to je bilo takolepo! Ona je sedela na njegovom krevetu, pričala mu lepe priče, grlilaga i ljubila, dok nije zaspao. Zato je on nju budio ujutro. Skočio bi sasvog ležaja, zagrlio je oko vrata i nežno je ljubio. Andrija je pratio svojumajčicu, kada ju je čika Filina vodio okolo i pokazivao joj tri pašnjaka.Zajedno su hodali po livadama, posmatrali stada i razgovarali sapastirima. Svi su bili tako ljubazni. Za gospođu Slavkovski su ovakvešetnje bile izuzetno zdrave! Posle je mogla dobro jesti i mirno spavati.Andrija se radovao što joj je čika Filina bio tako drag. A Filina ju jepoštovao kao gazdaricu, ipak je s njom rado razgovarao kao saćerkom. U subotu je Andrija otišao s majkom u kućicu. Trebalo je daručaju zajedno. Za poslepodne su bila pozvana oba prijatelja, adozvolu su dobili i Dunav i Fidel. Mačka ih se nije bojala, i kada su to

59

oni primetili ostavili su je na miru.

Andrija je posle igre radosno utrčao u sobu. Na pragu je zastaozaprepašćen, jer je kod stola sedela njegova draga majka sa pismom uruci i plakala. Plakala je tako gorko! Pogledala ga je i kad je dotrčaopoljubila ga je, ali suze su tekle i dalje."Oh, zašto plačeš tako, mojamajčice?" pitao je "Zbog čega?"

"Plačem nad sobom, dete moje, jer sam tako zla, zaista zla."

To Andrija nije hteo da prizna, jer je njegova majka bila poput anđela.Upravo juče su čitali Reč. "Oni su grešnici i nisu dostigli do Božjeslave". Kada je Pavle rekao, da dok čovek to ne spozna i smatra se zadobrog, dotada ne može naći Gospoda Isusa. Zdravima nije potrebanlekar. A čika Filina je dodao da ovu spoznaju može dati samo BožjiDuh. Dakle, Božji Duh je, kod njegove majke već počeo da deluje utom smeru. Ona će sigurno brzo i da nađe Spasitelja!

"Zašto misliš majčice, da si ti zla?" pitao je dečak uplašeno.

"Jer imam tako dobrog oca, a tako sam ga rastužila. Gledaj, Andrija,sada sam mu posle mnogo godina prvi put napisala pismo."

"Ti si ga sigurno molila za oproštenje?"

"Da, ali, da li on može oprostiti takav greh?"

"Otac je isto tako oprostio izgubljenom sinu, jer ga je voleo", rekao jedečak ozbiljno. "Da li te je tvoj otac zaista ljubio, majčice?"

Žena je žalosno uzdahnula, ali više nije plakala.

"On bi te sigurno primio, kada bi došla kući," uveravao je Andrija svojumajku.

60

"Videćemo da li će, i kako odgovoriti!"

"Majčice, tvoj otac je meni deda, zar ne."

"Da, drago dete, ako Bog da, da te mogu zvati potpuno svojim, ondaćemo zajedno otputovati u Ameriku, do njega. Ti ćeš mi pomoći da semolim. Deda će za tebe sve da učini. Vi ćete se bolje razumeti, jerobojica ljubite Gospoda Isusa, a ti jesi Njegova ovčica."

"Zar i deda ljubi Gospoda Isusa?" uzviknuo je dečak oduševljeno."Sada sam potpuno siguran da će ti oprostiti."

Prekinuli su razgovor, jer je tetka zvala na ručak. Posle toga je došaoJoško. On je nosio sir u grad. Pitao je da li ima nešto, da ponese napoštu. Gospođa mu je dala svoje pismo a tetka papir sa spiskompotrebnih stvari iz prodavnice i novac. Dala mu je i veliki komad kolačaza put. Dobio je i novac, da kupi trešnje za sebe i dečake.

Kad su popodne došli prijatelji, bilo im je lepo u kućici a kasnijenapolju. Andrija se radovao što je njegova majka bila tako srećna.Odlazila je sa dečacima sve do Gospine stene i tamo je Pavle moraoda priča kako je on našao "sunčanu zemlju". Dva puta je spomenuo,da se izgubio kao malo dete. Odrastao je kod tuđih ljudi a Gospod Isusse pobrinuo za to, da dođe do svojih roditelja. Mogla bi da se napišečitava knjižica o tome kako mu je bilo u svetu. Kad su išli premapastirskoj kolibi, raspitivali su se za njegovu majku, koja je izgubilarazum od brige za svoje izgubljeno dete. Ozdravila je kad joj je GospodIsus vratio njenog sinčića. Nisu ni primetili kako su brzo stigli dokolibe...

Ponovo je došlo lepo i toplo letnje veče. Večernje rumenilo pokrilo jenebo kao ružičastom koprenom. Sunce je zalazilo iza brda na počinak injegovi zraci pozdravljali su još jednom mirnu dolinu i ljude . Posebno

61

su pozdravljali ženu koja je stajala pored vatre uronjena u razmišljanje.

"Pošto znate tako lepo da pevate", molio je Pavle,"da su ljudi odasvuddolazili da vas čuju, i mi bi smo vas rado čuli. Molim vas, pevajte namnešto!"

"Oh, Pavle," odgovorila je tresući glavom "ne bi se tebi svidele mojepesme. Osim toga ne bi ih razumeli, jer sam pevala većinom naengleskom ili talijanskom, a retko na slovačkom. Reči isto tako ne biodgovarale ovoj tihoj večeri i tihim brdima. Moram razmisliti malo."

Bilo je tako tiho svuda okolo. Čula bi se i igla, da je pala. Samo izdaljine čula su se zvona stada.

Iznenada je gospođa podigla glavu. "Setila sam se jedne slovačkepesme. Naučila sam je na moru. To je pesma o brodu koji je potonuo.Hoćete li da vam je pevam?"

"Da, da", uzviknuli su svi. Čika Filina se upravo vratio sa pašnjaka i seopored njih. Kako je samo lepo imati takav glas, što ga je Stvoriteljstavio u ljudsko grlo i što mu nije ravan ni jedan instrument. Sve sečuje u tom glasu, zvuk zlata, šumorenje borova na vetru, žuborenjepotočića i huka velikih voda.

Iznad doline se začula setna, tajanstvena slovačka melodija.

Jednom davno, kad je ona prvi put pevala ovu pesmu, plakalo jehiljadu ljudi, a danas je peva ovom malom krugu slušalaca. Činilo seda plaču sva brda i potočići unaokolo. Najviše od svih plakao je čikaFilina. Pavle koji je sedeo pored njega, zagrlio ga je i plakao zajedno snjim. On ga je razumeo, jer se setio da je jednom potonuo još jedanbrod. Na njemu se nalazio Steva. Taj brod je potonuo a on sa njim.Uzalud su mu pružali ruke, nikad se više nije vratio kući.

62

Ni dečaci, ni čikova družina nisu slutili, da na svetu postoji nešto takočudesno, kao glas ove žene. Pevala je tako, da se naprosto čulolomljenje broda, osećalo se da nema pomoći, ni spasenja. I poslednje:"Nećemo se vratiti nikada, nikada", odjekivalo je tako tiho i sve tiše,kao da je dolazilo iz dubina one vodene provalije, koja se zaklopila nadsvojim žrtvama. Kad je videla Andrijina majka šta je izazvala njenapesma, učinila je nešto, što bi još jutros smatrala za nemoguće:zapevala je pesmu koja joj je ostala u sećanju iz roditeljskog doma.

Možda još niko nije tako lepo otpevao tu pesmu. Kad je zaćutala, ustaoje čika Filina i rekao uzbuđeno:

"Zahvaljujem vam, gospođo Slavkovski, za ovu dragocenu pesmu.Mnogo ste mi učinili na taj način! Vaša prva pesma otkrila je u momsrcu duboku, još nezaceljenu ranu. Bio sam žalostan do smrti. Ovadruga pesma izlečila je ranu. Neka vam to Bog plati! Molim vas samoza jedno, dozvolite da prepišemo ovu pesmu, i naučite nas da jepevamo da nas teši u životu i smrti."

Gospođa je to obećala, a onda je zamolila da pročitaju večernjiblagoslov, jer je bila umorna. Uskoro je zavladala duboka, noćna tišinanad livadama.

"Čuj, Stevo", rekao je Joško svom drugu, "u dvorcu su rekli, da su ljudiposle pozorišta ispregli konje, i sami se zapregli u kola. Ne čudim setome. Kad ona peva, može raditi sa ljudima šta god hoće."

63

Istina izlazi na videlo

Istina izlazi na videlo

U nedelju ujutro, dok su svi doručkovali u kolibi, doneo je doktorrazličite papire. Pošto ih je gospođa Slavkovski pročitala, zagrlila jeAndriju i rekla kroz smeh i suze: "Sinko moj, sada smeš slobodno reći:‘Naše livade, naše ovce’. Kupila sam ih za tebe, sve je tvoje. Ne znamda li mogu reći: ‘Naš čika Filina’. Njega ne mogu kupiti, on sam moraodlučiti, da li želi ostati kod nas."

"Andrija", nasmejao se čika Filina, "ako ste vi zadovoljni sa mnom isvima nama ovde, onda ćemo rado ostati, zar ne pastiri?"

"Rado, vrlo rado ćemo ostati", potvrdili su oni.

Uskoro se na sva tri pašnjaka čula vest, da je gospođa Slavkovskikupila imanje i preneće ga na Andriju, čim joj Gemerski ustupi sina.Niko nije sumnjao u to. Upravnik je odmah dao otkaz, jer je bio pozvanza direktora nekog grofovskog imanja. Gospođa se nadala da će naćipoštenog čoveka za tu službu. Radnicima je obećala povećanje plata,čim se imanje dovede u red. Vladalo je opšte veselje. Činilo se kao da iovčice slute, da im je Andrija postao gospodar. Zvonile su svojimzvoncima, pa je bilo radost slušati ih. Na pašnjacima se zatim čula‘pesma naše gazdarice’, kako su je zvali: ‘Moja vera gleda na tebe, oJagnje, što si umro za mene.’ Dečaci su rado učili one koji su hteli daje uče. A nije se još rodio Slovak, koji ne bi rado naučio neku novupesmu. Kad je teta Moravec videla da je pesma svima tako draga,otkrila je Pavlu da postoji čitava knjižica takvih pesama, još iz Amerike.Andrija je molio svoju majku da peva još neku pesmu odatle. Nijeodbila. Svakog dana naučila bi ih po jednu novu pesmu, a svaka je bilalepša od druge. Nisu znali da su ove pesme bile uzrok zbog kog je

64

pobegla iz roditeljskog doma, jer ona nije htela da ih peva, ni sluša.Čika Filina je dozvolio pastirima sa drugih pašnjaka da im se večerimapridruže. Rado su dolazili radi ovih pesama. Imali su prelepe, čisteglasove kao večernja zvona. Gospođa ih je naučila da jednu pesmupevaju četvoroglasno. U nedelju, vežbali su čitavo prepodne, a uvečesu pevali tako da su brda odzvanjala.

To veče je Pavle čitao i govorio o tome, kako je Gospod Isus došao uKafarnaum, jer ga nisu želeli u Nazaretu. Rekao je da tako biva idanas; ako neko ne želi da primi Gospoda Isusa, On sam ga nećeprisiljavati, kao što nije prisilio ni one Nazarećane. U tom slučaju Onodlazi, i to zauvek. Onda je molio sve, da ne teraju Gospoda Isusa odsebe, nego da mu dopuste da se nastani u njima.

"Zaista bi bilo žalosno, ako bi naši pašnjaci bili kao Nazaret, ako bimorao da nas napusti i ode u Kafarnaum. Gde je On, tamo je nebo,tamo je svetlost, tamo je i veliki lekar. Koliko je samo ljudi iscelio uKafamaumu! Gde On ne prebiva, tamo je tama, i kao što kaže u jednojpesmi: ‘Nigde pomoći, nigde spasa!"

Svi su zamišljeno otišli na počinak. Andrija je dobro spavao, a ipak muse činilo da čuje kako njegova majčica plače. Ujutro je po njenim očimavideo da je malo spavala. Zato i nije hteo da je budi. Na vrhovimaprstiju, se kradom izvukao sa svojim odelom napolje i tamo seobukao...

Jednom, kada je Joško doneo iz grada svakojake stvari i dobio odtetke Moravec veliki komad hleba, počeo je da hvali svoju novugazdaricu i iznenada je zapitao: "Zašto se gospodin Gemerski rastaood nje? Takvu ženu ne može naći na čitavom svetu."

"Nije se on rastao od nje, već ona od njega", rekla je tetka nabirućičelo. "On je nevaljao i neveran čovek. Ona ga je, ipak, volela i bila muje jako odana! Kad ju je oženio, imala je veliko imanje; on je živeo

65

samo od njenih novaca i upropastio je. Kockao se i bančio. Kada smodošli u Budimpeštu, već je sve potrošio. Hteo je da i tamo peva.Njegova porodica to nije dozvolila. Ona je tada imala mnogodragocenog nakita a on je rekao da to želi da ostavi u nekoj banci.Založio ga je, jer mu trebao novac, pošto ga je izgubio na nekimtrkama. Pošto je primetio da savetujem gospođu da ne da sve iz ruke,udaljio me iz njene blizine pod izgovorom da ja stvaram nemir međunjima. Kada više nije imala nikoga na svojoj strani, svi su počeli da jeomalovažavaju: njegova majka, njegova sestra, pa i on sam. Ona jerođena u Americi i tamo se drugačije postupa sa ženama. Ona je to,ipak, sve podnosila čitavu godinu, jer ga je jako volela. Jednog dana jesvoj nakit videla na nekoj drugoj ženi. Pitala je, odakle joj, i tada jesaznala, da je bio založen, pa prodan. Dok je starica sve to još jednompreživljavala u mislima, više puta bi duboko uzdahnula. Nastavila je dapriča: "U njenoj okolini je bilo dosta nemilosrdnih ljudi, koji su jojpotpuno otvorili oči, da vidi ko je njen muž, kako je lagao i varao je, i danije voleo nju, nego njen novac. Posle svega nije više htela da ostanepod njegovim krovom ni jedan trenutak. Sakupila je što je još ostalo;uzela je pre svega sinčića i pobegla u Beč. Tamo sam je pronašlateško bolesnu. Od Gemerskog je tražila svoje stvari, jer je bila bolesna.On je zauzvrat tražio dečaka, ali se ona nije složila. Da ga nam ne bioteli, odvela sam ga kod svoje rodbine, gde mu je bilo dobro. Odatle suga odveli kada je završen sudski proces, jer je dečak bio dodeljen ocu.Pošto nije htela da da dete ranije, poslao joj je samo najpotrebnije ododeće i veša. Njene vredne i lepe stvari razgrabila je njegova porodica.Tako su postupali sa njom, a ona nije imala nikakvu zaštitu." Kad setetka Moravec raspričala, nije mogla tako lako da se zaustavi i kako jeJoško nije prekidao, nastavila je: "U najvećoj nevolji pomogao joj jeujak iz Amerike, koji joj je omogućio da uči pevanje. Sada je za dečakamogla da plaća redovno. Nas dve smo otišle najpre u Berlin, zatim uRim, i onda u Pariz. Pevala je da preživi, ali isto tako da bi povratilačast, koju joj je Gemerski neprestano rušio. Ogovarao je i pričaosvakojake laži, koje nije mogao dokazati. Bile smo još u Engleskoj aposle u Rusiji. Tamo joj je bilo još najbolje. Da je htela, mogla je postati

66

bogata grofica, ali ona se više nije interesovala za muškarce. Šta bisve samo dali oni grofovi da je htela da razgovara sa njima takoprijateljski, kao što govori ovde sa vama. Što je više pazila na sebe, tosu je drugi više mučili, sve dok više nije mogla da podnese ni život.Rekla je da želi da svoje dete vidi još jednom, pre nego što umre. Dugonismo znali gde se nalazi dečak. Onda se razbolela baš ovde naželezničkoj stanici, i tada joj je priskočio u pomoć vaš stari, dobri lekar.On nas je doveo ovamo. Sada znaš, zašto je otišla od Gemerskog."

"Ta hulja, taj nitkov! Tako ju je prevario i pokrao! Kad bi neko od nasukrao kokošku ili patku odmah bi nas zatvorili, a takvom gospodinuništa se ne desi! Ona, sirota, mogla bi da ga tuži i morao bi sve davrati", ljutio se Joško.

"Morao bi, ali ona to ne želi. Njoj nije stalo do blaga. Ona želi da jeostavi na miru zauvek. Da ne pravi neke poteškoće radi dečaka. Pisalasam našem advokatu, koji je s njim u vezi da mu zapreti tužbom radinakita i imanja, ako dete ne pusti dobrovoljno. Moja gospođa ne bitrebalo da sazna, da sam to učinila. Naš advokat joj je dobar prijatelj.On je pošten i iskren čovek, ne kao drugi koje je pre imala."

Da Joško sve ovo nije zadržao za sebe, sasvim je razumljivo. Na tajnačin su pastiri saznali ko je Gemerski. Više im nije bio gospodar i svisu jednodušno stajali na strani njegove žene. Žalili su je i samo suželeli, da ona dobije crno na belo da joj dečak pripada i da otac nemaviše na njega nikakva prava. Kad god bi je samo sreli, svi su jepozdravljali s poštovanjem.. Ona je uvek hodala tako žalosna izamišljena. Samo među decom je bila nešto veselija.

U kolibi su bili isto tako često zamišljeni. Brojili su dane i čekali kad ćedoći Pavlov otac, da odvede svog sina. Kad je Andrija, sa suzama uočima, dotrčao do svoje majke i rekao joj to, uplašila se toliko, da jepobledela. Nikada joj nije ni palo na pamet, da bi Pavle mogao otići.Nije mogla to ni da zamisli. Idućeg dana je Pavle pratio gospođu, kada

67

je pošla u kućicu. Obećala mu je lepu pesmu; hteo je da je nauči.

"Pavle, zar ti stvarno želiš da odeš?" počela je iznenada i uhvatiladečaka za ruku.

"Da, iduće nedelje dolazi moj otac", rekao je ozbiljno. "Imamo još okopet radnih dana u šumi, i onda se vraćamo."

"Ti jedva čekaš da odeš kući, zar ne?"

"Da", priznao je iskreno. "Nisam video svoju majku, a ni dedu i baku,već nedeljama; i oni isto toliko mene. Mnogo će se obradovati kaddođem, a ja još više, kad budemo opet zajedno."

"Zar ti neće biti žao tvojih prijatelja? Oni već sada plaču pri pomisli natvoj odlazak!"

"Zaista mi je žao, i žaliću za čika Filinom. Volim ga toliko, koliko igospodina propovednika Malinu. Zahvalan sam Gospodu Isusu da jezdrav, da neće umreti, nego će pričati svojim pastirima o GospoduIsusu. Muči me jedino to, draga gospođo, da li ćete se vi odlučiti zaGospoda Isusa! Naučili ste nas da pevamo tako lepe pesme; biću vamzahvalan za njih čitav svoj život. Pevali ste nam lepo kao anđeo saneba, ali..." Pavle je časak zastao, i dodao "Vi sami ne verujete u to očemu ste pevali. Meni je toliko žao, koliko to tek žalosti Gospoda Isusa.Juče ste nas naučili pesmu: ‘Sigurno je u Hristu, na grudima njegovim,u ljubavi počivati, to slast je za duh moj’. Vi ste već naišli na toliko zla usvetu i veoma ste žalosni, zar ne? On bi vas utešio. Ako Ga napustite,kao oni Nazarećani, On će otići, a Vi ćete zauvek ostati sama. Andrijami je rekao da imate oca i da vaš otac isto tako pripada GospoduIsusu. Andrija je takođe Njegov; oni će obojica jednom otići Isusu, a Vićete tada ostati sama."

Pavlove oči napunile su se suzama.

68

"Ne plači!" rekla je gospođa uzbuđeno, "neću postupiti kao Nazarećani.Ja bi rado pošla uskim putem, ali ga još ne mogu naći. Previše samgrešna, da bi me Bog primio. Dok mi ne oprosti moj zemaljski otac, nemogu tražiti Božje lice."

Razgovor je stao. Bili su pored klupice, kada im je u susret pošla svableda u licu tetka Moravec.

"Došao je telegram... Molim, potpišite."

Gospođi su otkazala kolena. Sela je na klupu, potpisala prijem i pružilaga tetki. Zatim je otvorila telegram i pročitala ga. Bilo je kao da vidi, aipak ne vidi. Ispred njenih očiju igrali su vatreni krugovi. Pružila jetelegram dečaku: "Pavle, pročitaj ti!". Pavle je čitao:

"Nju Jork − polazim na brod − dolazim do vas − tvoj otac koji te voli."

"Piše li to stvarno tako?"

"Da."

"O, moj oče, moj oče! On dolazi kod nas, on me još voli, i oprostio mije! Pavle, pomozi mi, to je previše za mene!"

Gospođa je pala na kolena i pokrila svoje lice. A Pavle je tiho rekao:"Zahvaljujem Ti, Gospode Isuse, što on dolazi i što je oprostio, i voli je.On je još daleko a ti si ovde. Kada bi ona molila, Ti bi joj oprostio, jer Tije ljubiš još više! Amin."

Život i smrt su u vlasti jezika. U Pavlovim rečima bio je život. Gospođaje verovala da je Isus stvarno tu, da je došao do nje. Jednom je onapobegla od Njega. Sada više ne želi da beži, ne! Danas Mu je priznalasve svoje grehe. Sada je znala, da je najnepravdenija bila prema

69

Njemu, da Mu se suprostavljala, trčala u propast, da Ga je prezirala aOn je za njom pružao svoje ruke probodene na krstu, Njemu u čast nijehtela da peva; mrzela je pesme o Jagnjetu. Htela je da peva za ljude, aoni su joj slomili srce. On, koga je prezirala, došao je do nje jošjednom. Nije htela da sluša slavne propovednike a ovde joj je jedandečak pokazao put koji vodi do nogu dobrog pastira. I On je nije isteraonapolje, o ne! Primio je nju. Pavle nije razumeo za šta je gospođamolila. Govorila je engleski. Razumeo je glas. Gospod Isus bio je snjom, znao je to. Ona je govorila sa Njim. Pavle je tiho ustao i udaljiose s poštovanjem sa mesta, koje je pripadalo samo Njemu − GospoduIsusu.

70

Ponovni susret

Ponovni susret

"Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti", kažeBožja reč, i to je istina. Ni u kolibi nisu slutili šta će im sutrašnji dandoneti: tešku bolest Andrijine majke. Doktor je mislio, da je nju jakopotresla neočekivana vest o očevom dolasku. Nije ga već godinamavidela, to je silno potreslo njene nerve a baš to je on želeo da izbegnedovodeći je ovamo.

Samo Pavle i čika Filina su znali, da je nju potreslo nešto drugo, aliusudili su se da o tome samo šapnu jedan drugom i mnogo su se moliliza bolesnicu. Nikoga nije prepoznavala. Ležala je u svom krevetu kaolep tek otkinut cvet. Uzalud joj je govorio Andrija, uzalud je milovao iljubio. Pogledala bi ga, ali mu nije odgovarala. Sirote dečake je u tomtrenutku radovalo samo jedno, što je njeno lice u snu i pri buđenjuizražavalo sreću. Osim toga, pevala je lepe pesme u čast JagnjetuBožjem; ponekad i pesmu o tonućem brodu a odmah zatim pesmu‘Moja vera gleda na tebe’. Tako je to trajalo oko dve nedelje.

U međuvremenu je stigao Pavlov otac. Nabavio je potrebno i ponovootputovao, ali Pavla nije odveo. Nije to mogao da učini Andriji. Dečakse priljubio uz starije prijatelje, kao ptičica ispala iz gnezda. Doktor sebojao da se i Andrija ne razboli, ako bi ga sada napustio drug. ČikaFilina je Lesini, obećao da će sam dovesti Pavla, čim gospođi budebolje. On je čvrsto verovao, iako se ni lekar nije nadao, da gospođaneće ni umreti, ni upasti u ludilo. Baš zbog toga Lesina nije poveoPavla, jer kao da bolesnica jedino njega prepoznaje. Kad joj je čitao izsvoje knjižice, gledala ga je i činilo se kao da čuje. Iako nije ni govorilasa njim, bila je smirena i srećna, kada je on bio pored nje.

71

U međuvremenu je stigao odgovor iz Pariza. Sirota žena, sada nijemogla da se raduje tome, što joj je u potpunosti pripao dečak, koji jetako bled sedeo na njenom krevetu, što niko osim nje nema na njegaviše nikakvih prava. Njena savest nije mogla da prihvati ni sledeće dvevesti: jedna je dolazila iz Hamburga i javljala, da je njen otac stigaosrećno; druga je najavljivala njegov dolazak u subotu. Žalosno je stajaoFilina sa brzojavima u ruci pored kreveta bolesnice, dok je tetkaMoravec gorko plakala.

"Šta da radimo, čiko Filina? On dolazi iz daleka i niočemu ne zna. Bićemu teško kada je tako nađe i sazna da se razbolela primivši njegovetelegrame? Još u Rusiji su lekari rekli, da ima jako nežne nerve, kojijednom mogu otkazati službu. Oh, šta će siromah samo reći? Hteo jeda je obraduje a ovako je ispalo!"

"Što Bog čini i dopušta, uvek je dobro", podsetio je Filina. "Ne brinitese. Idem po njega i pripremiću ga."

"Čiko Filina, povedite me sa sobom, da i ja dočekam svog dedu", molioje Andrija, kad se Filina popodne spremao.

"Idem pešice a to bi bilo previše za tebe, dete moje", rekao je ljubazno."Ostani kod svoje majčice i čekaj ga tu. Na stanici ću najmiti kola;mislim da bi oko osam sati mogli stići."

Filina je poljubio dečaka, što mu inače nije bila navika i trenutak kasnijeje nestala njegova velika pojava u gustoj, mladoj šumi. Skratio je putuskim, samo njemu poznatim stazama, ali ionako mu je trebalo jošgotovo dva sata da stigne do puta koji vodi na stanicu. Iznenada jezastao. Pogledao je prema istoku, gde se strmo iznad jedne steneuzdizao obnovljeni krst. O sećanje, kako si čudnovato! Filina je baciosamo pogled na onaj krst, i kao da su nestale sve one godine između, ikao da tu stoji kao devetnaestogodišnji mladić. Ispunila ga je neobičnačežnja, da ponovo požuri gore do krsta, naslonivši se na ruke da

72

posmatra stazu kojom je jednom odlazio i nikada se više nije vratioStevica. On je žurio ka onom ‘tonućem brodu’, onoj ‘vodenoj provaliji’.Filina nije mogao da odoli. Četvrt sata kasnije klečao je ispod krsta isvoje telo naslonio uz hladni kamen. Preplavila ga je velika žalost, kojaje htela da mu otme sigurnost oproštenja greha. Međutim... kao da jeneko u njemu i oko njega pevao:

"Moja vera gleda tebe,Ti, Jagnje, što umre za mene,Moj Iskupitelju!"

Da, Gospod Isus je njegovu krivicu poneo sa sobom na krst i Bog muje oprostio. Zašto se on tu još zadržava? Tamo u kolibi Andrijina majkalebdi između života i smrti, a njen otac iz daljine preko okeana dolazisvom detetu. Ako zakasni, mimoići će se.

Filina je ustao, očistio svoje nedeljno odelo, svojim rukama obavio krsti pogledao još jednom, kao jednom pre mnogo godina. Primetio jenekog čoveka vitkog stasa u gradskom odelu da se penje po stazi. Baštad je zastao. Skinuo je šešir s glave i pogledao u pravcu gde je nekadstajala Filinina kućica. Danas se tamo videla samo trava. Žalost jepokrila lice stranca. Oh, to lice! Sećalo ga je jedno takvo, jednonezaboravno, ali mnogo mlađe!

Filina je zatvorio oči što su htele da ga prevare. Otvorio ih je tek kadasu se koraci približili. Spustio je ruke sa krsta, namestio ih preko grudi,pogledao i ustao i pošao neznancu u susret.

"Dobro veče!" pozdravio je ovaj.

"Stevice!" otelo se iz grudi čika Filine. Bila je to napola radost, napolaužas.

"Petre, zar si to ti?", i dve ruke su ga zagrlile.

73

"Stevice! Živ si? Zaista? Nije moguće!"

"Tu sam, Petre! I konačno sam došao. Istina, kasno, ali... Dugo nisamznao, da ono drago biće što nas je razdvojila nije više među živima.Vreme se pobrinulo da ni tebi, ni meni ovaj susret ne priušti tugu ižalost. Sada me odvedi mom blagu koje čuvaš."

"Tvom blagu?" zapanjio se Filina. Još uvek nije znao, da li ne sanjaneki lep, neverovatan san. Nije mogao da se nasluša glasa, koji mu jegovorio. Lice je ostarelo, malo se izmenilo, ali glas je bio isti. Uvek jePetru Filini zvučao kao muzika... pa tako i danas.

"Očekujem oca gospođe Slavkovski, pa sam mu pošao ususret."

"Taj otac sam ja."

"Ti, Stevice?" Filina je pogledao stranca, "Tek sada ništa ne razumem."

"To ti verujem, Petre! Kako si se samo promenio. Postao si tako jak ivelik, kao ova naša lepa brda okolo! Ne bih te prepoznao, jedino poglasu, jer me tako nikad niko drugi nije zvao... I po ovim orlovskimočima ispod gustih obrva."

"Stevice, reci mi, kako je moguće da si živ? Onaj brod... zar nijepotonuo?"

"Da, Petre, on je potonuo na dno mora. Među malo iseljenika koje jespasio drugi brod nalazio sam se i ja. Bog ne želi smrt grešnika, negoda se pokaje i živi. Tako je spasio i mene. Prvi trajni posao koji samnašao u Americi, bio je na farmi gospodina Slavkovskog. Moja kći mi jepisala, da ti je o nama sve ispričala. Prema tome znaš, šta je gospodinSlavkovskl tražio od mene i da sam se podredio njegovim željama. Kadje od mene saznao, da želim biti mrtav za svoje ukućane, savetovao

74

me je, da uzmem njegovo ime i da se na taj način zauvek izgubim.Njegova žena i njegov sin, a pre svega moja draga žena složili su sesa tim. Tako je ‘umro’ dakle Ištvan Pribilinski i ostao samo ‘StevanSlavkovski’. Da se vratim kući i živim sa vama, kao što je to zamišljaonaš otac, nisam mogao. Ivka je bila tvoja žena, a ja sam je voleo.Doduše, u to vreme još nisam poznavao Boga i Gospoda Isusa, kaodanas, i nisam ništa razumeo njegove svete zapovesti. Ne, ipak samznao, da je veliki greh i velika opasnost za sve nas, ako bi živelizajedno. Zato sam hteo da postanem mrtav za vas."

Slavkovski je zaćutao a iz Filininih grudi se oteo duboki uzdah.

"Hteo si da postaneš mrtav za nas, a mene je još donedavno mučiloosećanje da sam tvoj ubica, kao Kain."

"Ti? Zašto?"

"Bilo mi je kao da sam te po drugi put udavio, zato što sam te oterao uAmeriku. Ivka je tebe volela; da nije bilo mene, mogli ste da budetesretni kao u raju. Tako ste dobro pristajali jedno uz drugo. Kod mene jeona venula od tuge. Ni moj otac nije dugo živeo. Majku sam negovaodo njene smrti, ali nisam mogao da joj nadoknadim sina. Vidiš li onupaljevinu tamo, gde je nekad bila koliba, u kojoj smo bili tako srećni?Kad sam pre mnogo godina stupio u službu, u kojoj sam i sada,prepustio sam je komšiji u najam. On se nije brinuo, i zapalila se.Nisam hteo, a ni želeo da je ponovo gradim. Čemu? Bio sam sasvimusamljen na svetu."

Ispod krsta su obojica sedeli i bila je tišina. Šta se događalo u srcimadva brata? Konačno je ćutanje prekinuo Slavkovski.

"Oprosti mi, Petre", rekao je, "nije bilo u redu, što sam se sakrio odvas. Načinio sam ti, vidim, kroz to mnogo bola. Zamišljao sam kako,ovde u našim brdima, koja nikad nisam mogao da zaboravim i

75

prežalim, živiš lepo sa Ivkom, okružen decom, kako su roditelji sretnikod vas. A ti si živeo godinama tako usamljen. Nije bilo dobro, što ni nakoji način nisam nagovestio da sam živ. Jednom je sa mnom pričaoneki čovek iz našeg kraja, koji me nije poznavao. Tada sam čuo oočevoj smrti. Već sam odranije imao napisano pismo majci, da jeutešim, ali ga nisam poslao. Još uvek mi se činilo da postupam vrloplemenito prema vama. Naše srce je prkosno i pokvareno, punosamopravednosti i ponosa. Ne, trebalo je da se javim, da sam živ.Mojim ćutanjem načinio sam tebi i majci mnogo bola. To mi se vratilo,kad me ostavilo moje jedino dete. Zato moram sada, posle skoro desetgodina, da je tražim čak ovde."

Tek tada se Filina osvestio. "Stevice, hajdemo. Ne smemo više da sezadržavamo, jer ako pođemo pešice, stići ćemo kasno."

Obojica su ustali. "Ne dolazim pešice" reče Slavkovski "iznajmio samkola. Rekao sam kočijašu da nahrani konje. Baš čujem zvuk kola ikonja, sigrno su to oni. Hajdemo. Usput ćemo još razgovarati."

Tako su dva brata putovala kroz brda u kojima su zajedno odrasli i sakojima su toliko srasli, da jedan od njih tamo u daljini gotovo nijepropao od čežnje. Ni drugi ne bi mogao da živi bez njih. Sada nijedanod njih nije obraćao pažnju na lepotu krajolika, jer je Stevan Slavkovskisaznao da će sresti svoje dete i da samo dobri pastir može spasitibolesnu ovčicu koja se vraća svom domu.

Ko bi mogao opisati trenutak, kada je siroti otac stajao pored posteljesvog jedinog deteta, kada je video svoju Mariju tako slomljenu, i čitao ulepom licu potvrdu svega onog što je unapred prorekao kćeri?Zalazeće sunce obasjavalo je slomljeni cvet, ali i čoveka koji je klečaopored kreveta i stavio na sklopljene ruke. Niko se nije usudio da gaometa u njegovom bolu i njegovoj molitvi. Iznenada je gospođa otvorilaoči, pogledala prema prozoru i počela pevati pesmu koju je nedavnoučila dečake:

76

"Hriste, spasu duše mojeprigrli me nedrima svojim,kad visoko vode stoje,kad zaprete munja i grom!

Zaštiti me od oluje,dok ne svršim ovde boj,pristanište daj mi svoje,na verne me primi grudi."

Njen otac je tiho plakao i svi su plakali zajedno sa njim. Ona je pevaladalje i tačno tako, kao što je Joško jednom rekao; može sa njima raditišta god joj volja, dok peva. Plač je prestao, i kao da se soba ispunilaNjim, koji je Kralj slave i Knez mira, ali i jedini Lekar u tom trenutku.

"Jer zaklona drugog nemam,Ti si nada moja sva,ne daj nikad da nastradam,da nemoćan padnem ja.

Mnoštvo briga ja ću mojihs pouzdanjem Tebi dati,sena moćnih krila Tvojih,slabog će me sačuvati."

Pavle je verovao i osećao da je Spasitelj tu. A gospođa je pevala dalje:

"Oproštenje i milostu Tebi je Spase moj,daj me leči od slabosti,blagoslov mi podaj svoj.

Ti života jesi vrelo,koje zauvek gasi žeđ,

77

srcu izvor si začeo,u život će večni teć."

Pesma je utihnula i sveta tišina ispunila je prostor. Bolesnica jeodmakla svoj pogled od prozora i uperila ga u lice čoveka koji senadvio nad njom.

"Marijo, moja draga, poznaješ li me?" pitale su usne čoveka nežno,drhtajući, kao što svom detetu može govoriti samo dobar otac. Samotrenutak su oči bolesnice u crte čoveka gledale tupo. Lekar koji jeupravo ulazio, načinio je zaprepašteni pokret; kao da je to hteo sprečiti;ali bilo je prekasno. Svetlo je prešlo preko njenog lica, kao kad poslemrke noći zarudi zora preko brda.

"Moj otac... oh, moj tata !"

Uspravila se i spružila mu ruke. Da je nisu prihvatile očeve ruke, njenebi nemoćno klonule natrag na jastuk. Sada je prislonila glavu na grudi,kao pile progonjeno od ptice grabljivce, koje se zaklanja pod krilakvočke.

"Ti si došao? Ti si oprostio? Još uvek me voliš? Oh, kod kuće sam, kodkuće!... Ne više u tuđini... Više ne bežim. Gospod Isus se smilovao iprimio me. Sada mogu da umrem!" Šaptala je gospođa tiho plačući iodgovarajući na poljupce oca.

"To ne! Da umrete − ne...", prekinuo je lekar. "Niste još pokazali dedi niAndriju!"

Čuvši ime svog deteta kao da je novi život ušao u gospođu.

"Moj Andrija!" uzviknula je i ispružila ruke prema dečaku koji sesćućurio na ivici kreveta. "Gledaj, došao je tvoj deda, nismo ni moralida ga molimo za to, došao je sam!"

78

U trenutku se Andrija našao na dedinim grudima. On je zamišljaostarca sa sivom bradom, a sada evo njegovog dede bez brade, joštako mlad i lep? Dečak je osetio nešto što dosad nije poznavao: kakoje to divno kad otac voli svoje dete. Ožalošćeno dečje srce razveselilose. U njega je ušao osećaj smirenosti i sigurnosti.

79

Veliki planovi

Veliki planovi

Oh, još uvek se na svetu događaju stvari kojima ne možemo dovoljnoda se načudimo. Tako je bilo i na pašnjacima Gemerskog. U okolini sujoš uvek živeli ljudi koji su dobro poznavali oca čika Filine. Sećali su seda im je govorio kako će jednog od svojih sinova poslati u Ameriku, adrugog oženiti. Kada Stevica s one strane mora prištedi nešto, vratićese kući, da žive svi zajedno. Zatim su se sećali, kako je došla vest, daje brod potonuo i da Steva neće više videti svoje domovine. Međutim,šta se dogodilo! Prošlo je više od tridest godina, ali se vratio StevanPribilinski. Činilo se, kao da je došlo ono veliko jutro uskrsnuća, kad ćemore dati svoje mrtve. Rekao je da je došao po svoju kći i unuka. Sadakad ga je pomilovao dašak njegovih ljubljenih, slovačkih brda, da li ćestvarno moći ponovo da ode preko mora? Nije li se osećao kaoprognanik sve ove godine, koje je živeo u tuđini. Tamo mu je bilodobro, ali se nije osećao kao kod kuće. U domovini se spava najslađe,pa makar to bilo i u crnoj zemlji! A koliko je tek veliko iznenađenje biloza tri dečaka, kada su saznali ko je to došao čika Filini, da to nije nikodrugi, već njegov Stevica. Pavle nije mogao više da izdrži. Otrčao je ušumu i tamo se isplakao od radosti. Zahvaljivao je Spasitelju što jezauvek utešio čika Filinu. Da mu je vratio njegovog Stevu i to jošspašenog i živog!

I još nešto je Pavla veoma obradovalo. Više nije morao sam da čita izsvoje knjižice. Sada je mogao da sedne pored nogu čika Steve, kogaje odmah zavoleo, i da iz njegovih usta sluša Božju istinu. To je bilodečaku vrednije, nego što je to čika Stevica mogao da pretpostavi.

Andrija se veselio posebno tome što su čika Filina i Petar njegovirođaci. Dečaci su se jako voleli i želeli su da tako ostane sve do smrti.

80

"Dakle, zato mi se činilo kao da sam među svojima, kao da sam došlakući", rekla je gospođa Slavkovski, "i vas sam zavolela, kao da samvaša kći."

Kad je kasnije čika Filina često pričao o Stevici, gospodin Slavkovski bigovorio svojoj kćerki: "Bio sam jako žalostan, kad sam razmišljao otome, što nisam dao nikakav znak života svojima. Sada vidim neštodrugo: Gospod Isus je sve naše zlo okrenuo na dobro; moje u Americia Petrovo ovde, kod kuće, jer nas je obojicu privukao sebi."

Zatim je čika Filina pokazao svom bratu Andrijino imanje. Kad segospođa dovoljno oporavila, svi su krenuli u dvorac. Pošli su s njima iPetar i Pavle. Dečaci su se igrali u parku sa loptom, koju je doneodeda iz Amerike. Za gospođu su našli ležaljku, jer je lekar naredio, daodmara u senci divljeg kestena. Posmatrala je dečake kako sezagrevaju igrom i radovala se njihovom veselju. Andrija je, međutim,ostavio drugove, dotrčao do nje, priljubio svoju glavu uz njen jastuk,poljubio svoju majčicu i ona njega, a zatim bi se sav srećan vrationatrag u igru. Kakva radost je ispunjavala ovo malo, jednom takonapušteno srce.

Upravitelj je pokazivao ocu sve unutar i oko dvorca, i stoku. Videlo seda se Slavkovski dobro razume u zemljoradnju. Rekao je konačno:"Ovde se način gazdovanja mora iz temelja promeniti, ako hoćemo dabude bolje ljudima, stoci i samoj zemlji."

Kuvarica je u međuvremenu pripremila dobar ručak, koji je poslužilaispod stabala kestena; tako je bilo najbolje za nežno zdravlje Andrijinemajke. Dvorac je bio kupljen sa svim u njemu. To je sredio čika Filina.Malo je jeo, i nije mogao da odvoji oči od dečaka koji su jeli do milevolje. Andrija je bio posebno dobre volje, kao i njegova majka. Samo jededa bio nešto zamišljen.

81

Posle ručka, pošao je Slavkovski kroz gusti drvored kestena i zastaona njegovom kraju, odakle je mogao da vidi komad lepe, ali sadazapuštene bašte. Približio mu se Filina: "Da li te nešto brine, brate?"pitao je zabrinuto. "Misliš li da smo preskupo platili dvorac?"

"To ne, već me brine kako naći poštenog upravnika, koji ne bi varao ikrao. Čini mi se, da bi ja možda mogao to preuzeti, ali nisam sigurankako će to moja draga Agneza primiti. Ona je rođena u Americi. Pitanjeje da li bi htela da napusti svoj rodni kraj i doći u tuđinu. Kao upravnik,dovoljno bi zaradio za sebe i nju a imanje bi podigao onako kako trebai može."

"Moliću Gospoda dan i noć da pripremi srce tvoje žene za tu stvar",rekao je Filina "Bilo bi dobro da se naseliš ovde, jer oko nas vladatama". Niko se ne brine za duše. Ljudi tu ne znaju Gospoda Isusa.Nisam mogao ni da zamislim, kako ćemo živeti kada Pavle ode. Ti ćešnam ga zameniti!"

"Gospod Isus ima u Pavlu posebnog slugu. Tu meru Svetog Duha kojuima taj dečak, ja nemam, ali imam dugogodišnje iskustvo sa Bogom.Težio sam, da budem svedok milosti Božje. Da, to me privlači u ovenaše lepe planine. Na taj način će se ispuniti želja našeg oca, da senas dvojica složimo. I znaš šta ću najpre uraditi, ako Gospod da damoja Agneza pristane i da se tu nastanimo?"

"Šta?"

"Sagradiću ponovo našu kolibu. Neka ostane Petru. Kad odraste,sigurno ćeš mu dati komadić zemlje uz nju. Zajednički ćemo se brinutiza njega, dok ne poraste."

82

On cini sve dobro

On čini sve dobro

Ponekad dani prolaze kao misli, a nedelje kao sati. U toku jednogtakvog dana, odveo je čika Filina Pavla kući. Svi su se veselilinjegovom povratku. Lesina se brinuo gde će naći stan, pošto je moraoda napusti ovaj. Filina je savetovao da se vrati u kolibu, u brda, gde jestanovala Andrijina majka. Ona je tamo ostavila sve stvari, te nemoraju baš da ponesu sa sobom.

Svi su bili zahvalni za taj predlog. Gospođa Slavkovski se preselila udvorac sa ocem i tetkom Moravec. Svako jutro bi išla u kolibu i ostajalatamo do večere. Ponekad bi prenoćila u Andrijinoj sobici. U dvorcu jegospodin Slavkovski preuzeo nadzor i počeo s uređenjem. Posle dvenedelje se nije više mogla prepoznati ni bašta, ni dvorac. Sve što jebilo oštećeno i uništeno, bilo je popravljeno.

Bilo je na redu još jedno lepo letnje veče. Pred kolibom sve je bilospremno za svečanost. Čika Filina je za veče sazvao sve pastire. IzLesinine kućice krenuli su dečaci Petar, Andrija i u sredini Pavle.

"Danas se moja majka jako raduje", pričao je Andrija svom prijateljuPavlu. "Konačno je stiglo pismo od moje bake iz Amerike; pokazaću tiga kasnije. Moja baka piše jako lepo, zar ne, Petre?"

"Da, piše lepo, i mene je pozdravila", rekao je prijatelj.

"Šta piše mojoj majci, ne znam tačno, ali majčica je otrčala do dede ibacila mu se u naručje i plakala i smejala se. Nisu hteli da ja razumem,pa su govorili engleski. A čika Fillna je obećao da će večeras bitisvečanost.

83

Da, bio je to pravi praznik. Najpre su pripremili dva jagnjeta na ražnju.Zatim ih je čika Filina poslužio sa sirom, a gospođa Slavkovska jedelila trešnje i velike šljive. Posluživali su Pavlova tiha majka, dobrabaka i njegov otac. Onda su svi seli oko vatre. Gospodin Slavkovskiotvorio je Sveto Pismo i čitao 105. psalam. govorio je o velikoj,opraštajućoj ljubavi Božjoj. Zatim su pevali lepe pesme koje ih jenaučila Andrijina majka. Morao je i Pavle da čita iz svoje knjižice. Čitaoje o Korneliju, kako je sa svim svojim ukućanima primio Gospoda IsusaHrista. Zatim je gospođa dala znak i kroz brda je odjeknula do tadanepoznata pesma:

"Čuo sam Hristov mili glas..."

kada je polako utihnula, svako lice je bilo ogledalo toga kako su jedoživeli. Iznenada ja ustao čika Filina. Najpre je zahvalio GospoduIsusu što je došao do njih, da traži i spasi to što se izgubilo, a zatim jeobjasnio šta je povod ove svečanosti. Naime, ne samo da ovde ostajegospođa Slavkovski, već i njen otac. Sutra putuje gospodin Slavkovskiu Ameriku po svoju ženu, da je dovede u svoju domovinu.

Ko bi mogao opisati radost koju je izazvala ta vest.

Vatra se kasnije ugasila. Čika Filina je kao i obično pošao u obilazak,da vidi da li je sve u redu. Ponovo je došao do klupe, kao pre nekolikonedelja. Hteo je da prođe, ali tamo su ga čekali.

"Znali smo da ćeš doći", rekao je Andrija i napravio mesto. "Majčicahoće nešto da te zamoli." "Mene?" upita Filina začuđeno.

"Da, vas dragi čiko. Ne budite više pastir, dođite kod nas. Predaćemovam nadzor nad svim i živećemo zajedno."

Gospođa je molila od srca. Pastir je mahnuo glavom: "Zahvaljujem,

84

draga ćerko." rekao je duboko ganut, "Rado ću živeti sa vama, jer stemi svi dragi, ali ne oduzimajte mi moj poziv. Stekao sam ga jednomkao nesrećan čovek. On me tešio u nevolji. Srastao sam sa ovcama,sa radom i prirodom. Sada kad mi se nebo otvorilo, ostavite me navratima neba. Neka vam ne smeta, što sam samo običan pastir. Jazarađujem pošteno za svoje potrebe. Vi ćete dolaziti kod mene, a jakod vas. Molim vas samo za jedno: ako imate više nego što vam treba,pošaljite Pavla u škole! Njegov otac teško zarađuje i ne može to sebida priušti. To što mu je Bog dao, to mu istina, ne mogu dati škole, aliako bi se sa propovedaonice čuo takav glas, zasvetlilo bi svetlo našemsiromašnom narodu!"

"Čiko Filina, hvala vam. Već sam mislila i na to, ali se nisam usudila dao tome govorim sa Lesinom." Gospođa je uzela žuljave ruke čika Filineu svoje. "Verujte, sve ću rado učiniti za Pavla. On nam je doneo svetlo ispasenje. Samo da ubuduće donese još mnogima."

Noć se polako spuštala na zemlju, odlazila je i nije se više vraćala.Posle nje sledi novi dan i nova milost za one koji su primili GospodaIsusa a kojima je omogućio da postanu Božja deca.

85

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

86