МАЧ И МАГИЈА

Сваки прави магичар у стању је да изведе оно за шта је оспособљен уз помоћ моћи које је стекао на свом путу ка спиритуалној и менталној зрелости. Aдептима највишег нивоa није потребна никаква помоћ у виду материјалних инструмената који симболизују његове моћи aли он може да користи церемонијалну магију и инструменте који би му очували снагу и омогућили лакши рад са окултним силама. Ти инструменти заправо су директна спона између магичареве свести и меморије и симболишу спиритуалне снаге, законе и способности. У њих је импрегнирана магичарева моћ. Концентришући се само на један инструмент који симболизује одређене способности и моћи, оне директно долазе у свест магичара и он остварује комуникацију са жељеним оностраним ентитетом. Сваки инструмент искључиво припада магичару који га је створио, али чак ни он, уколико није физички, ментално и духовно спреман, не сме да га користи. Такви инструменти служе само за сврху за коју су

првобитно створени и ни за једну другу. Они симболишу највише божанске законе и са њима се рукује као са реликвијама. Основна средства која се користе у ритуалној магији су: Магијски Круг, Троугао, Кадионица, Огледало, Лампа, Штап, Круна, Капа и Магнус-трака, Одора, Опасач и наравно Магијски Мач. Магијски штап убeдљиво је најважније средство у магијској пракси. Он је пре свега симбол воље, моћи и снаге помоћу којих магичар одржава свој утицај на сферу за коју га је направио и напунио енергијом. Он помоћу њега пројектује своју вољу на ту сферу тј. раван постојања. Међутим у случају појаве злоћудних ентитета или њиховим одбијањем да се манифестују, као додатна подршка користити се Магијски Мач, као симбол апсолутне послушности оностраног ентитета, магичареве моћи, победе и супериорности. Са свим овим особинама мач је аналоган светлости и представља један вид ватре и речи. Примери су многобројни кроз већину религија и митологија. Тако у Библији Арханђел Михајло, анђео највишег реда, има пламени мач којим убија Змаја, који симболзује негативни принцип. Адама и Еву из раја извео је анђео такође са пламеним мачем, и у том примеру мач је симбол казне. Герхард Дорн алхемичар из 16. века тврдио је да је тај мач претворен у Христа.

У борби са демонима Магијски мач је неопходно средство, да би се сачували сигурност и ауторитет, приликом искушења којима је изложен магичар. Он се међутим употребљава само када се онострани ентитет успротиви или одбије послушност. По неким гримоарима (магијским књигама) такво оружје назива се бодежом, међутим то

није ништа друго до скраћени мач, са истом снагом и истом врстом симболизма. Мач се прави од најбоље врсте челика, а дужина му варира од 60-90цм, и зависи од висине онога ко га користи. Дршка се прави од бакра јер је добар проводник флуида тј. енергије. Облик не игра битну улогу, само треба бити наоштреног сечива, поготово врх. Може се украсити одговарајућим симболима.

Пуњене мача енергијом, врши се помоћу пројекције која је ограничена само вољом мага, његовим карактером, степеном и усмерености моћи. На тај начин се на мач преносе особине које магичар жели да има (нпр. да буде симбол борбе, живота, победе над злом). Акумулирањем светлосног флуида личиће на сјајно сунце или пламени мач попут мача који на симболичким сликама или фрескама држи Арханђел Михајло. Поистовећивање мача са светлошћу и чистотом распрострањено је не само у херметизу, већ и у многим другим видовима магије, што се најбоље види кроз митологије и легенде широм света. Поред светлосне/сунчеве снаге он има и фаличко значење у смислу исказивања стваралачке енергије. Тако у легендама о краљу Артуру, појављује се чувени мач Екскалибур, који је такође спадао у светлосне мачеве. Он је сијао светлом тридесет бакљи и тако заслепљивао непријатеље, а чуван је у корицама које су такође биле магичне и њиховна талисманска моћ је била у томе што је штитила Артура од било каквих рана током борби.

У хиндуистичком свету асура, Бодистава носи пламени мач, симбол борбе за освајање спознаје и ослобођење од жеља-он расеца мрак незнања. Вишнуов пламени мач такође. У Новом завету у Откровењу, Христ има лице које сија као сунце, а из уста му излази оштар двосекли мач, као симбл ватре која прочишћује и истине која осветљава као муња.

Магичари високог ранга у стању су да снагом ума пренесу спиритуални облик мача на ментални план, и на тај начин посећују планетарне сфере и више сфере свести носећи га са собом. Тако није потребно призивати ентитете, већ се може доћи до њих директно. Међутим, ова вештина је сигурна само за магичаре чистог срца и душе, у супротном, чаробњак који би покушао тако нешто да учини изазвао би мржњу и освету духова и убрзо пао под њихов утицај, завршавајући трагичним крајем много горим од смрти физичког тела.

Мач се

после употребе одлаже у белу или црну свилу и смешта на сигурно место ван досега другима. Међутим, при призивању негативних духова или демона високог реда, ако магичар није сигуран у своју безбедност, он уз помоћ мача може начинити одбранбени штит приликом спавања када је најрањивији. То се врши тако што се око кревета

обмота бакарна или гвоздена жица чији крајеви обавезно морају бити спојени Магијским мачем, а онда се мач забија у под поред доњег дела кревета. На тај начин негативни утицај се спроводи у земљу. Добро увежбани магичар може ово постићи тако што ће путем пројекције, менталне или астралне, направити магијски круг око кревета, користећи при томе свој штап или мач.

Мач било као магијски, војнички или религијски симбол, увек остаје један од најјачих симбола делања и промене, било да се користи да би раздвојио филозофско јаје и одвојио елементе како би успоставио примитивно стање хаоса које има за циљ добијање много савршенијег дела или да би донео рат, патњу, пустош. У комбинацији са вагом/теразијама мач представља симбол правде, увек подигнут и спреман да дели добро од зла, а кривца кажњава. Ништа му не може измаћи.

У сваком случају свима нам виси над главом, али његову функцију „кројиће“ једино наше заслуге.

Владимир Ћук

МАЛИ ЛЕКСИКОН МАЧЕВА И САБЉИ -Основни појмови и најпознатије врсте мачева и сабљи-

МАЧ. Сечно-бодно хладно оружје, пешака и коњаника. Први пут се појавио у средњем бронзаном добу (у Грчкој почетком 3. миленијума пре нове ере, у Египту миленијум касније, итд.), а полако почео да излази из употребе на крају 17. века. Два основна дела која га сачињавају су сечиво и балчак. На сечиву се разликују оштрица, врх, жлеб (бразда за отицање крви), телуће (код једносеклих мачева) и корен. Сечиво је најчешће право и са две оштрице (двосекло). Мачеви са тупим врхом су за сечење и ударање, а са шиљастим и за бодење. Балчак се састоји од краће или дуже дршке (која је причвршћена за корен), јабучице (којом се корен завршава) и ваљчасте, округле или призматичне накрснице (постављене између сечива и корена). На балчаку може бити причвршћен штитник у облику корпе различитог облика. Мачеви могу бити различитих дужина (0.22 до 2 м), при чему су краћи, који су и раније настали, обично намењени за бодење, а дужи, касније настали, користили су се и за бодење и за сечење. Држе се у корицама (канијама), обично од дрвета, споља обложеним кожом, а носе о појасу, преко рамена или на коњу. Поред борби, мач се употребљавао и у лову. Мајстори који су израђивали мачеве звали су се мачалари. После појаве ватреног оружја (14. век) значај мача као оружја постепено почиње да се губи. У 18. веку у коњици га замењује сабља. Данас служи за украс, обележје достојанства, друштвеног положаја а користи се и у неким специјалним церемонијама. На простору бивше СФРЈ, на коме су живели и који су прелазили многи народи, нађени су врло различити мачеви. Доласком у Подунавље (око 400. године пре нове ере) Келти су донели илирско-трачким племенима бронзане а затим и гвоздене мачеве: краће (40-50цм) - халштатске и дуже (60-80 цм) - латенске; познији примерци нађени у околини Београда и Срема имали су на корицама пређице за вешање. Од 5. до 4. века пре нове ере, за време грчке колонизације појавио се криви мач, по угледу на грчки мач махаире. Почетком 1.века нове ере Римљани на Балканско полуострво доносе своје мачеве. Током периода велике сеобе народа (4-7. век) појавио се велики број разних типова мачева, углавном источњачког порекла, без јабучице и накрснице. Донели су их Гепиди, источни Готи, Хуни и Авари. Од Авара потичу и дугачки гвоздени двосекли мачеви, слични каснијим западноевропским палашима. Јужни Словени, доласком на Балканско полуострво (6-8. век), примили су гвоздене германско-римске мачеве меровиншког и каролиншког типа, а под утицајем Византије развили су виткији германско-словенски мач, дужине 90-100цм, са затупљеним врхом. У немањићкој војсци мач је био западног порекла и уз копље служио је као главно оружје коњаника и пешака. Кроз векове појавили су се и развили многи типови на овом подручју а неки од најпознатијих били су: словенски мач (са штитником у облику корпе), вуковац (назван по урезаном вуку), леденик (окован сребром па личи на лед), гадар (дуг са дугом накрсницом, мало повијен и двооштричан), гребештак (тестерасто сечиво), палаш (дуг, прав, једнооштричан пореклом са Истока), јатаган и многи други.

МАЧЕВАЊЕ. Данас, врста спорта у којем се два лица боре мачем, сабљом или флоретом. Дужина мача и флорета је 110цм (сечива 90цм), тежина до 770 односно 500 грама; дужина сабље је до 105цм (тежина до 500 грама). Мачем се напада цело тело, сабљом до кукова, а флоретом прса, трбух и леђа. Врхови оружја морају бити затупљени или са куглицом, а борци се штите маском, прсником и рукавицама. Вештина мачевања обухвата просте и сложене покрете и акције, како би се противник приморао на откривање, а затим му с езадао брз и прецизан ударац. У старијим временима мачевање је било вештина којом су се ратници оспособљавали за употребу хладног оружја у рату и двобоју. На основу археолошких открића утврђено је да су још стари Кинези имали учитеље мачевања, а у Египту и Асирији, и другим земљама античког времена, вежбе бамбусовим штаповима биле су уобичајене. У Атини, мачевање се учило у гимназијама, а у Римској империји мачевалачке школе биле су у саставу гладијаторских. Све до 15. века мачевање задржава особине које је имало у античкој епохи. У 15. веку у Нирнбергу појављују се и јавне школе, а променом витешке опреме и одбацивањем оклопа мачевање ће попримити нова обележја. У италијанским школама мача уводе се нови елементи и боду се даје предност над сечењем. Тешки мачеви се замењују лакшим и манипулативнијим. Прво дело о мачевању објавио је Италијан А. Мароцо (Achille Marozzo), а шпански учитељ мачевања Х. де Карансо (Jeronimo de Carranzo) прописује посебан начин кретања и кораке. У 17. веку јавља се француска школа која покрете мача комбинује са кретањем тела. Од 19. века хладно оружје губи значај у борби, и добија обележја спортске вештине, а 1896. мачевање се уводии као редовна дисциплина на Олимпијади. После Првог Светског Рата мачевање је и даље било обавезно у оквирну већине војних школа. Временом се и то изгубило, а ватрено оружје у потпуности преузима примат.

САБЉА. Врста хладног оружја коњаника и пешака. Састоји се од сечива и балчака. Сечиво је закривљено, што је основна разлика у односу на мач, и наоштрено с испупчене стране. Састоји се од сечива и балчака. На сечиву разликујемо корен, оштрицу, врх, жлеб и телуће. Код неких сабљи врх може да буде наоштрен са обе стране. Балчак се састојао од краће или дуже, кожом обложене дршке (од дрвета или кости), јабучице и накрснице. На балчаку може бити причвршћен штитник (рукобран), најчешће у облику корпе. Један од најпознатијих типова сабље била је коњичка сабља, намењена за борбу против пешака и коњаника. Била је дуга од 80-95 цм, тешка до 1,2 кг. Тежиште јој је на око трећини дужине од краја дршке. Држи се у дрвеним или металним корицама. Сабља је оријенталног порекла, развила се од једносеклог мача. Мач кривог сечива био је познат Скитима, а почетком 2. века био је главно оружје Дачана. У Панонску низију донели су га Хуни. У облику каквом је данас знамо појавила се у 8. веку код степских народа источне Европе и централне Азије. У Русији се јавља у 10. веку, а до јужних Словена стиже преко Мађара. У средњем веку главно је оружје лаке коњице номадских народа попут Авара, Печенега, Арабљана, Персијанаца,

Турака. Једно од најпознатијих хладних оружја, јапански мач - нихонто,заправо је по дефиницији - сабља. Од 14. века почиње да потискује мач, а од 18. века углавном се употребљава само као знак официрског достојанства. На простору Србије била је распрострањена за време турске владавине. Имала је разне називе: дамаскиња, прекоморска, мисирија, аламанка итд. АЗИЈСКИ МАЧЕВИ/САБЉЕ Да. Назив за мач, или нож, са једном оштрицом, из Бурме, превасходно коришћен у Индокини. Сматра се да потиче од кинеског мача Даоа. Може бити благо закривљен ка спољнној или унутрашњој страни. Постоји велики број различитих варијација овог мача. На сечивима су обично урезани симболи, било да је то био знак мајстора који га је направио, или разни мотиви. Однос дужине сечива и дршке био је 2:1. И поред тога више се користио као једноручно оружје, него као дворучно. Дршке су се могле правити од обичног, фантастично обрађеног сребра или слоноваче. Дао. Кинески закривљени мач (тј. сабља) са једном оштрицом. Понекад је могао да има пар центиметара оштрог дела и са унутрашње стране, при врху. Спада у најцењеније оружје и био је познат као „Генерал свих оружја“. Намена му је била да сече и одсеца, не да убада. Ивице балчака су благо закошене у супротном смеру од смера сечива, што побољшава руковање при одређеним техникама. Око дрвене дршке је обично обмотана нека врпца, а штитници за шаку су у облику диска и спречавали су улазак воде у корице и квашење дршке крвљу приликом борби. Најстарији забележен период коришћења овог мача датира још из Шанг династије (1766-1122. пре Христа). Кован је од гвожђа или челика. Савршена дужина мача извођена је тако да када се држи мора својим врхом да додирује обрве мачеваоца (или по одређеним школама теме). Постоји на десетине различитих величина и варијација овог мача, као и школа које подучавају различите технике мачевања.

Јиан. Кинески прави мач, двосекли, коришћен у последњих 2500 година. Неки извори говоре да се први пут појавио у 7. веку пре нове ере. Верзије за једноручно коришћење биле су дугачке од 45-80 цм, а тежина је варирала од 700-900 грама. Примерци овог мача за дворучно коришћење су дужи и тежи. У кинеском фолклору био је познат као „Господин борац“ и представљао је једно од четри главна оружја, уз штап, копље, и дао (сaбља). Штитници су обично у облику кратких крила усмерених ка доле или ка горе. Мањи број мачева има штитник у облику диска као Дао кинески мач. Дршка је довољно дугачка за две шаке или за једну шаку и 2-3 прста друге шаке. Јиан за две руке могао је да буде дугачак и до 1.6 метара, али није био тако уобичајен као једноручна верзија. Дршке су обично биле дрвене и обмотане кожом, око којих је био обмотан танак конопац. Крај дршке се завршавао јабучицом, чија је функција била да мач буде добро избалансиран, да спречи да исклизне из шаке и за ударање противника. Јабучица је била закован за сечиво мача и на тај начин је одржавала као чврсту јединицу цео мач, заједно са оштрицом, штитником, дршком, и јабучицом. Понекад је дршка била украшена кићанком. Неке школе су у својим техникама користиле и кићанку као средство ометања противника. Сечиво је било подељено на три дела: 1) врх сечива, био је намењен за убадање и брзе ударне резове. Од врха сечива ишла је блага закривљеност ка 2) средишњој оштрици која је коришћена за разнолике, што нападачке што одбрамбене технике; 3) трећи део сечива (корен) који је био најближи штитнику највише је служио за одбрамбену технику. Постојале су разне верзије сечива које су варилале у дебљини, дужини и мало у облику. Пресек сечива типично је у облику површине обрађеног дијаманта са видљивим централним испупчењем. Постоје и заобљене верзије. Матријал који се користио за прављење ових мачева прво је био бронза па челик, у зависности од напретка технологије. У церемонијалне сврхе постоје примерци који су потпуно израђени од жада. Чести су мотиви на којима таоистички мудраци држе овај мач, и у том случају он симболише „мач мудрости“. Калис. Филипински двосекли мач са таласастим обликом сечива. Верује се да се први пут појавио у 13. веку, и да оригинално потиче са острва Јава у Индонезији. Таласасти облик је био направљен да би се мач лакше извадио из тела противника. Подједнако су коришћене технике убадања и сечења.

Дужина сечива варира између 46 и 66 цм. Његова издржљивост и оштрина често се поредила са јапанском катаном. Лако сече тешке и пуне објекте. Штитник је направљен тако да је линија преласка од штитника до сечива континуална и веома елегантна. Постоје типови где се сечиво и штитник раде као два засебна дела, али и где сечиво и штитник јесу један део. Сам штитник може бити прав или са углом нагиба од 45 степени. Балчак је обично умотан разним излакираним влакнима од коже или конопца. Мач који је користила нижа класа обично није имао украшен балчак, и био је рађен од чврстог и тврдог дрвета, док га је виша класа украшавала сребром, слоновачом или другим вредним украсним материјалима, а обмотавала сребрном жицом. Корице су прављене од дрвета (најчешће од махагоније или тиковине) из два дела и повезиване конопцем од ратана. Кампилан. Врста муслиманског дугачког мача са једним сечивом, пореклом са Филипина. Оштрица овог мача има веома специфичан профил, чији је врх мача шири од доњег дела, са веома необично обликованим врхом, и балчаком који представља отворена уста. Његова дужина се креће у распону од 90 до 100цм, и најдужи је од свих филипинских мачева. Сечиво је уско код балчака и полако се шири до врха у скоро трапезоидни облик. Врх овог мача варира у облику, тако да неки могу да имају пробушене рупе при врху, које су некада испуњене месингом, док су неки изгравирани украсним гравурама дуж целог сечива. Првенствено је мач за две руке, али може се користи и једном. Балчак се обично везује за шаку комадом тканине која има талисманска дејства и да не би испао из шаке приликом борбе. Обично се прави од тврдог дрвета, а постоје и скупљи типови који се прекривају комадићима сребра или се праве од слонове кости. На штитнику постоје две рупе које служе како би се у њих уградила додатна заштита за шаку. Корице се праве од дрвета за једнократну употребу, везују се конопцем од ратана, а приликом борбе ратник је у стању једним покретом (корице се располуте) да извади мач из корица, и тиме задобије тактичку предност, јер нема потребе да га извлачи из корица. Јединствена дршка, завршава се украсним обликом који представља митску Нагу (змију) разјапљених чељусти, или крокодила, док округли облик на средини дршке репрезентује око тих митских бића. Канда. Индијски мач правог и тешког сечива са две оштрице. Направили су га Раџпути, али су га користили и Сике, Марате и Наири. Дршка мача је специфична по томе што на њеном крају избија шиљак у супротном смеру од врха сечива. Основна примена овог мача јесте да боде (делом на дршци) и расеца. Врх је под тупим углом. Порекло датира још из древне прошлости Индије, а на многим сликама богиње Кали види се како држи овај мач. Раџпути и Пунџаби сматрају га симболом бога Шиве. Често се користе у плесовима као што је катакали а део је

борилачке вештине каларипаџат. Име мача води порекло из санскрита и речи „khanda“ или „khanga“, које значе „да ломи, дели, сече, уништава“. Прво коришћење равних мачева попут канде, бележи се око 600-300. године пре Христа. Био је веома цењено оружје међу Раџпут ратницима, а на сликама краљева није био редак случај да су насликани са овим мачем као симболом моћи. Мач-кука. Познат и као „Тигрова глава“, „Небески мач Сунца и Месеца“, традиционално је кинеско оружје највише коришћено у борилачким вештинама заступлљеним у северним и јужним деловима Кине. Тачно време настанка је неутврђено. Претпоставка је да потиче из доба Сонг династије (960-1279 год.), док неки подаци говоре да је овај дизајн добио у релативно скорије време, током династије Кунг (1644-1912). Био је искључиво цивилно оружје и не појављује се у званичним подацима о војном наоружању. Има пет делова овог оружја и то: а) сечиво које се користило као обичан мач; б) кука, која се користила за саплитање непријатеља и разоружавање, и наравно очигледну функцију сечења противника; в) крај дршке који је био обликован као бодеж; г) штитник у облику месечевог српа, коришћен за блокирање напада и сечење; и д) карика, која се користи приликом спајања ова два мача у један, чија укупна дужина може да буде и до 180 цм. Најпознатија школа за учење техника мачевања овим оружјем је школа Северни Шаолин. Нихонто (nihontō) - јапански мач. Традиционално јапанско оружје. Постоји много типова у зависности од величине, намене и начина производње. Најпознатији су: катана, закривљени дугачки мач са једном оштрицом кога су традиционално носили самураји од почетка 15.века; вакизаши, кратки мач (намењен за борбу у затвореном простору); цуруги, дугачки мач са две оштрице; одачи или нодачи старије и дуже верзије цурагија са једним сечивом. Поред ових, најпознатијих типова, постоји још на десетине различитих подтипова. У зависности од дужине сечива, која се мери у јапанским јединицама званих шаку (1шаку=30.3цм), имамо три основне поделе сечива: -1шаку или краћи јесте дужина за бодеже или ножеве (tantō),

-1-2 шаку јесте дужина уобичајена за кратке мачеве (shōtō), -2-и више, дужина дугачких мачева (daitō), као што је на катана, као и екстра дугачких мачева који се називају одачи (ōdachi) или нодачи (nodachi). Катана, најпознатија врста јапанског мача, оваквог каквог га данас знамо, појавио се у 15. веку. Развој јапанског мача по изгледу и конструкцији, где прво појављивање датира у 10. веку, било је условљено разним околностима. Једна од основних прекретница десила се током 13. века и монголске инвазије на Јапан. Монголи у својим дебелим кожним панцирима, начинили су јапанске старе мачеве са правим сечивом, неефикасним, и натерали коваче да сузе и заобле оштрицу мача, тако их направивши ефикаснијим у борби. Током периода грађанског рата у 15. веку мајсторство прављења мача досеже врхунац и овај период је познат као Златно доба уметности прављења мача. Руковање катаном може бити и једноручно и дворучно, у зависности од школе мачевања. Дворучни мачеви, који су обично били и дужег сечива и дуже дршке, били су предвиђени више за борбу на тлу, него за коњичку борбу. Што се тиче израде мача, користила се руда магнетит. Она је била топљена у пећима, а затим су се од ње извлачили листови овог метала који су били и меки и тврди. Спајањем ових листова, добијала се метална шипка која је истовремено била и мека и тврда. Онда је долазило на ред ковање, а после тога каљење које је давало оштрици коначан изглед. Квалитет оштрице зависио је од процента угљеника у металу. Зато се сечиво додатно премазивало раствором глине и воде, док су деливи сечива који су били намењени за украшавање или натписе били премазивани дебљим слојевима како би остали меки. Оштрица која се калила затим би била очишћења, и загревана у пећи до одређене температуре а затим би се нагло потапала у врућу воду. Овако би се добијала бритка и тврда оштрица а меко тело мача. После тога искивала се дршка мача, која је била део целокупног сечива и некада се обележавала „јасури“ знацима који су били печат мајстора. На искованој дршци бушила се рупа уз помоћ које се касније причвршћивао бамбусов рукохват. Обично би била дуга 20-25цм, ваљкастог облика. Пресвлачила се рибљом кожом, понекад металним прстеновима. Могла је да буде украшена орнаментима као и сечиво. О јапанском мачу, као и самурајима који су их користили настало је небројано много легедни. По завршетку израде, приче су, да су прави мајстори мача, своје дело испробавали на тај начин што би заболи мач у реку и видели да ли ће пресећи неки надолазећи лист. У кући, катана је увек имала почасно место. Чувала би се са оштрицом окренутом навише, дршком окренутом на десну страну, у специјално украшеној полици - катана-каке. Мачеви су увек остајали у породици, и преношени су са оца на сина. Постоји неклоко очуваних мачева легендарних мајстора ковача Масамунеа (13. век) и Мурамаса (14. век). Иако начин производње мача није оригинално јапански, квалитет израде чак и слабијег мача представљао је врхунски у поређењу са европским и блиско-источним стандардима. Древна уметност јапанске израде мача готово је ишчезла после Другог светског рата, када су савезници запленили и уништили око 5 милиона мачева и забранили производњу. Разлог је био тај што су се амерички војници бојали мачева и његове тајанствености, јер су јапански војници изводили банзаи нападе (очајничке масовне јурише), држећи мачеве као да верују у њихову магијску моћ. Године 1953. забрана је скинута. Данас се јапански мачеви углавном не производе више ручно, мада постоји мали број мајстора који су очували традицију и у својим ковачницама праве древне мачеве из самурајског доба. Цене ових мачева су баснословне, а поред тога сваки мајстор-ковач, бира да ли ће уопште продати свој мач ономе ко може да га приушти. Јер не заслужује свако да има овај мистичи и по квалитету најбољи и најлепши мач икада направљен.

Пата. Индијски мач са специфичном врстом заштите за шаку. Фиксира се око дршке, и подсећа на рукавицу. Настао је почетком 16. века током ере Мугала. Дужина му варира од 25 до 110 цм, и сматрао се за изузетно ефикасно оружје у борби против тешко науружане коњице. Био је веома цењен и коришћен од стране племића и краљева. Овај мач са две оштрице за ратника је представљао практично продужетак руке у буквалном смислу речи и због специфичног штитника било га је немогуће избацити из шаке, осим ако се рука не одсече. Највишесу га користили Раџупи, Мугали и Маратe. Сабља (scimitar). Пореклом са Блиског истока. Назив се односи на скоро сваки западно или јужно-азијски мач са закривљеним сечивом, и обично има избочину са унутрашље стране сечива при врху. Само спољна страна има оштрицу. Сабље које спадају у ову групу су арапска сабља, индијски талвар, персијски шамшир, турска килиџа и јатаган, авганистански пулвар, мароканска нимча и друге. Највише је коришћена у коњичком ратовању због своје мале тежине и лаке манипулације током борбе. Најстарије забележено време коришћења ове сабље јесте 9. век када су је користили ратници у Кусарану у персијском региону. Индијски тулвар је верзија ширег сечива, благе закривљености и са диском на крају дршке која обезбеђује чвршћи стисак, може се користити за пробадање као и за сечење. Реч „тулвар“ на хинду језику значи дословно-мач; Килиџу су користили Турци за време Отоманског царства, појавила се почетком 15. века. Карактеристичана је по томе што је практично правог сечива до последње трећине сечива, а онда нагло прави закривљење и прелази у дужи шиљасти врх који може да има и до 30цм у дужини. Авганистански пулвар је сличног сечива као и тулвар, али је штитник на балчаку специфичан по томе што је закривљен ка сечиву како би могао да „ухвати“противнички мач. Многе пулвар сабље су богато украшене разним гравурама и натписима. Уруми. Дугачак мач, налик бичу, веома специфичног облика, структуре и конструкције. Потиче из индијске државе Керал. Направљен је од савитљивог челика, довољно оштрог да без проблема сече месо и кожу противника, али довољно гибак да може да се намота у навој. И данас се користи у индијским борилачким вештинама, нарочито у артскаларипаџати и гатки. Руковање овим оружјем захтева дугогодишњи трениг због изузетно ризичног начина руковања, и велике опасности од повреде. Мач се израђује од флексибилног, савитљивог челика, дебљине око 2.5 цм и дужине око 1.5м.

Има малу дршку са штитником. Може да има и по неколико челичних каишева и што их је више то је опасније по противника, али и по онога ко њиме рукује. Окретност и вештина су особине много важније од снаге и агресивности и зато се начину руковања урамијем подучавају само најбољи ученици индијских борилачких вештина. Ово оружје има велику примену против бројчано надмоћнијег непријатеља. Носи се око струка, попут каиша. С обзиром да су жене носиле каишеве у својој ношњи, ово је било веома погодно оружје за њих, и није редак случај да су жене које су познавале борилачке вештине знале да рукују овим оружјем. АФРИЧКИ МАЧЕВИ/САБЉЕ Ида. Врста мача који је користио народ Јоруба из западне Африке, чувени по својој способности руковања мачевима. Спада у дугачке мачеве, а сечиво је могло да буде уско и широко, једнооштрично или двооштрично. Ношен је у корицама. Веома оштар мач, а да би то и остао морао је редовно да се оштри. Њиме је могло да се рукује и једноручно и дворучно. Коришћен је у лову као и у борбама приликом којих би се сечиво умакало у отров како би парализовало непријатеља и био ефикаснији у својој примени. Познавање обраде метала народа Јорубе датира од око 800-те године нове ере. Каскара. Мач тешког сечива, некада распрострањен у Судану и Чаду. Сечиво му је било право, обично дужине око једног метара, са две оштрице и специфичног облика корица које су при врху елипсасте. Води порекло од двосеклог средњевековног арапског мача, а сматра се да је настао у 16. веку. Ношен је хоризонтално на леђима, или са стране, у пределу торза.

Копеш. „Мач-срп, мач-секира“, порекло води још из Сумерије, 3000 година пре нове ере. У Египту познат као кананит, у Асирији као сапара. Дугачак је око 60цм, али постоје и краће верзије. Оштрица се налази само на спољњем закривљеном делу. Његов облик настао је од разних врста секира коришћених у борбама. Проналазак примерака у гробницама неких фараона, који су били потпуно тупи, имплицира да су коришћени и у церемонијалне сврхе. Иако је изашао из употребе око 1300-те године пре нове ере, он се полако развио у мач који је касније био познат као копиш, којим је Александар Велики наоружавао своју војску. Такоба. Мач који су користили Туарези. Дугачак око један метар, имао је три или више жлебова на сечиву, заобљени врх, а балчак му је био обично од бронзе, јер су Туарези имали аверзију према додиру са гвожђем. Претпоставља се да је ову врсту мача могла да носи само ратничка класа (Imajaghan). Као и многа друга оружја и оруђа, Такобу су израђивале занатлије. Ратници су сматрали да ковачи имају магичне моћи, вероватно због знања обраде гвожђа, па је претпоставка да је то био разлог због чега нису желели да долазе у директан контакт са њим. Флиса. Мач народа Кабил, настањеног у Алжиру и делу Марока. Био je у употреби током 19. века и раније. Дужина сечива му варира од 30 до 100цм. Сечиво му је тако обликовано (врх је био вема шиљат) да буде што ефикаснији приликом пробијања металних панцирних кошуља тога доба. Није имао штитник за шаку. Шотел. Мач веома закривљеног сечива целом својом дужином, пореклом из

Абисиније. Дужина сечива по пуној закривлјеној линији је око један метар. Дршка се израђивала од обичног дрвета, а имала је и штитник за шаку. Дуж средине сечива простирао се жлеб. Носио се у некој врсти кожне торбе специјално сашивене за овај мач. Мачеваоци који су носили Шотел звали су се Шотели, а поред уобичајених техника коришћења мача, нападали су и унутрашњим делом сечива, користећи на тај начин мач као куку. Тако су премошћавали штитове својих противника и рушили коњанике на земљу. ЕВРОПСКИ МАЧЕВИ/САБЉЕ Гладиjус. Та реч преведена са латинског језика значи - мач. Користили су га Римљани од 3. века пре нове ере, и био је веом сличан Старих Грка. Сваки римски војник, поред штита и копља обавезно је у свом арсеналу имао и мач. Чувена реч „гладијатор“ изведена је од речи гладијус и значи мачевалац. Иако се реч „гладијус“ односи на мач уопштено, по неким археолошким проналасцима, односи се и на тачно одређени тип мача који има неколико варијанти. То је био мач са две оштрице погодан за сечење, и веома шиљастог врха да би био што ефикаснији приликом убадања противника. Напад се највише вршио у пределу абдомена, где су ране скоро увек биле фаталне, али нападали су се и колена и чланци противника. Имао је чврсту дршку са заобљеним балчаком, специјално обликованим за прсте. На мачу је обично било угравирано име власника мача. Постоје четри основне врсте гладијуса и то: 1)Гладиjус из Хиспаније (Gladius Hispaniensis)-коришћен у периоду 200-20. године пр. н.е.; дужина сечива је била 60-68цм, дужина мача 70-75цм, ширина сечива до 5цм а тежина око 900 грама; 2) Гладиjус из Мајнца (Mainz gladius) - настао у 13 веку пр. н. е, дужине сечива 50-55ц, дужине мача 65-70цм, ширине сечиве до 7цм, тежине око 800 грама; 3) Фуламски гладиjус (Fulham gladius) - настао у близини места Фулам после окупације Римљана око 43. године нове ере, нешто ужег сечива од свог претходника, до 6 цм, исте дужине, и нешто је лакши, до 700 грама, при чему му је облик врха био троугласт; 4) и Помпејски гладиус (Pompei gladius) - добио је такође назив по месту настанка тј. римском граду Помпеју. Овај мач је имао паралелне ивице и врх у облику троугла. Са својом дужином сечива од 45-50цм, и укупном дужином од 60-65цм спада у најкраће од ове врсте. Ширина му је била до 5 цм. Разлике између ових типова биле су мале. Сечиво мача са обе стране има благу елипсоидну закривљеност, у облику листа. Балчак римског мача често је био украшаван и исцртаван, нарочито код официра и великодостојника.

Дугачки мач. Врста/врсте европског мача, коришћеног у касном Средњем веку (1350-1550). Имао је дугачак крстасти балчак, при чему је дршка била дугачка између 10-15 цм. Сечиво је обично варирало у дужини између 1 и 1.2 метра, а тежина му је била између 1.2 и 2.4 килограма. Приликом борбе обично се држао са две руке. Користио се за сечење, одсецање и пробадање. Овај мач био је моћно и свестрано оружје, али није сматран за једино оружје које треба користити у борби. Сви витезови који су носили овај мач били су обавезни да буду вешти у рвању, бацању копља, и коришћењу бодежа. Морали су да владају многим стиловима борби и мачевања. Широм Европе постојале су разне верзије дугачких мачева, а оно што их је највише разликовало били су балчак и штитник/рукобран. Што се тиче пресека облика сечива такође је постојало неколико верзија при чему су пресек у облику дијаманта и лентикуларни пресек били најчешћи. Жлебови на сечиву били су уобичајени, мада нису били ефикасни у својој намени, тј.ефикасном истицању крви са сечива. Постојали су разни стилови и школе мачевања, као што су на пример били Bloßfechten или „мачевање без оклопа“ и Harnischfechten, или „борба под оклопом“. Јатаган. Врста турског мача коришћеног од средине 16. до краја 19. века, на свим деловима територије коју је окупирала Турска, нарочито на Балкану. Састоји се из једнооштричног сечива, са закривљењем, и балчаком који се састојао из два дела која су била спојена са продужетком сечива. Сечиво је било дугачко између 60-80цм а закривљене је било усмерено ка спољној страни. Задњи део сечива је направљен од мекшег челика, док је део са оштрицом направљен од чврстог челика, како би услед коришћења имао што дужу трајност. Балчак није имао штитник за шаку. Делови дршке су били прављени од кости, слоноваче, сребра, и завршавали су се у облику два "уха" или "крила" са обе стране јабучице. Украсне резбарије на дршци или сечиву биле су веома честе. Држао се у корицама, а носио за појасом при чему је био причвршћен малом куком. Јатаган је добио име по месту у југозападној Турској, истог имена, а које је опет добило име по Селджучком команданту и ковачу, који је владао овим делом Турске, и назвао не само град по себи већ и мач који се ту производио. Касније се јатаган правио широм турске империје. Клејмор. Назив је изведен из шкотско-келтских речи claidheamh mòr, и значи „велики мач“. Могуће је да води порекло од два посебна шкотска мача: један је био дворучни мач са накрсницом, при чему је штитник за шаку окренут ка доле, а

користили су га Шкоти; или од мача који је имао корпу на балчаку као заштиту за шаку и коришћен је у 16. веку, а и дан данас обавезан је део ношње Шкотске регименте (Highland regiments) британске армије. Дворучни клејмор био је велики мач коришћен у касном Средњем веку и раном Модерном добу. Највише је коришћен у борбама између шкотских кланова и пограничним борбама са Енглезима (око 1500-1700 год.). Обично је био дугачак око 140цм, при чему је сечиво било дугачко око 107 цм, а дршка 33цм. Његова тежина је била око 2.5 килограма. Клејмор са заштитном корпом, једноручни мач, био је веома популаран у шкотским трупама и међу енглеским официрима до 17.века, а чак је коришћен у неким борбама и за време Другог светског рата. Могао је да буде са једном или две оштрице, био је дугачак између 75 и 90цм, а тежак око 1.5кг. Корпа за заштиту је била постављена платном од сомота, најчешће црвене боје, а чест случај је био да су се балчак или јабучица украшавали декоративном кићанком. Уз мач се обично увек користио и мали округли штит као додатна мера одбране од напада. Кригсмесер. Велики једносекли мач, коришћен у Немачкој током 15. и 16. века. У преводу значи „Ратни нож". Назван је тако јер облик дршке подсећа на дршку ножа, која је могла да буде од разних материјала (дрво, кост, кожа...). Рукохвт се састојао од два дела који се причвршћивао за метални део дршке. Јабучица је обично била закривљена на једну страну, док је накрсница често имала додатке у облику прстена, диска или облице. Највише су га користили професионални војници, најчешће Ландскнехти. Због сечива које је имало особине сабље, био је веома ефикасан и код сечења. Дужина сечива је обично била између 84-92 цм, са дршком која је била дугачка од 25-30 цм. Тежина се кретала између 1-1.6кг. Иако је сечиво најчешће било закривљено, било је случајева где је било и право, па је овај мач препознатљивији више по облику дршке него по геометрији сечива. Ксипос. Двосекли мач, једноручни, који су користили Стари Грци, од 8.века пре нове ере. Био је секундарно оружје на бојном пољу после копља и џилита. Сечиво је уобичајено дугачко између 50 - 60 цм, мада су Спартанци за време грчко-персијских ратова користили мачеве са сечивима од око 30цм. Понекад је имао дуж сечива ребро, а облик пресека му је био лентикуларан или у облику дијаманта. Користио се углавном када би ратник изгубио своје копље у блиској борби. У старијим записима, нарочито код Хомера, описиван је као мач са две оштрице чији је најшири део био на 2/3 дужине сечива од балчака. По неким изворима значење ове речи је „продирућа светлост“. Његово сечиво у облику листа омогућавало му је да буде погодан за убадање и сечење. За израду овог мача коришћени су гвожђе и бронза.

Мач-пиштољ. Врста мача на који је причвршћен пиштољ или револвер, обично на сечиву. За разлику од пушке и бајонета, ово оружје је осмишљено да мач представља основно оружје а пиштољ-секундарно. Мач и пиштољ се нису могли раздвојити. Један од најпознатијих примера био је шведски кратки мач-пиштољ настао 1865., произведен за чуваре у затвору. Направљено је свега 500 комада. Неколико тих примерика завршило је у колекцији пиштоља Буфало Била. Њихова употреба, није трајала дуго због скупе израде, и непрактичности, јер уместо да се добију два корисна оружја у једном, добијао се један претежак пиштољ и једно неизбалансирано сечиво. Мачеви са штитником у облику корпе. Име за групу мачева чија је карактеристика штитник за шаку у облику корпе на дршци. У зависности од стила и комплексности дршке, до 17. века појавиле су се многе верзије овог мача. Најпознатији и најцењенији су били: мач са валонском дршком, са синклерском дршком, словенски мач (Schiavona), врста шкотског клејмора и многи други. Словенски мач, један од најпознатијих примера овога мача, настао је у доба ренесансе и био је веома популаран у 16 и 17. веку. Био је препознатљив по јабучици у облику мачије главе и карактеристичом листоликом штитнику од месинга или гвоздених решетки који је био причвршћен за накрсницу. Води порекло од тзв. српског мача. По паду Србије, неке делове њене обале присвојила је Република Венеција, а самим тим и оружја која су се користила на том подручју. Школу за борбу и мачевање у Србији основао је деспот Стефан Лазаревић и била је позната широм Европе. Многи племићи и витезови су долазили да је похађају. Постоје и документи у дубровачким архивима у којима ковачи спомињу ову врсту српског мача. Слични мачеви постојали су и у Мађарској и Грчкој. Спадао је у праве мачеве, и био је шири него остали мачеви тога типа. Дужина му је била око 90цм, ширина око 3.5цм и имао је два жљеба која су ишла до око ¼ дужине сечива. Тежина му је била око 1.1кг. Био је једнако подесани за сечење и за пробадање. Представљао је омиљено оружје многих коњица, али и плаћеника и богатих трговаца.

Рапир. Танаки мач, двосекли, правог сечива, једноручни, веома оштрог врха, намењен превасходно за пробадање. Користио се у Европи током 16. и 17. века. Сама реч односи се на мач са дугачким сечивом са веома комплексном дршком. Она је у почетку била заштићена прстеновима, да би се касније прстенови покривали и металним деловма и тиме потпуно штитили шаку. Јабучица је за степен више осигуравала балчак и обезбеђивала додатни баланс код дугачких мачева. Сечиво је могло да се оштри дуж целе своје дужине, да се оштри од центра до врха или да се уопште не оштри. Уобичајени рапир био је тежак око 1кг, ширине до 2.5 цм и 1м или више дугачак. Назив овог мача највероватније потиче од шпанске речи „ropera“ изведене из речи „ ropa" и означава елегантну хаљину, па сходно томе значи „мач хаљина“. Свој развој започео је око 1500. године. Његове карактеристике омогућавале су брзу реакцију и имајући добар домет постао је веома популаран међу цивилима нарочито у двобојима. Фалката. Врста мача карактеристична за пре-римску Хиспанију. Сличан је турском Јатагану или грчком Копису. Значење речи је „срполики мач“. Сечиво је једнооштрично, и благо се нагиње ка спољашности како иде ка врху сечива. Његов облик је омогућавао ударац веома сличан удару секире, при чему му је задржао оштрину мача. Балчак му је био у облику куке, а крај дршке је обично био украшен у виду коња или птице. Чест је случај да је ланац повезивао доњи део дршке са горњим делом дршке. Такође су постојали примерци и са две оштрице. Начин израде је био посебан, јер су се челичне плоче од којих се мач касније ковао, прво закопавале у земљу где би стајале 2-3 године, а затим би се слабији део челика, који је кородирао, одстрањивао и од остатка би се правио мач. Због квалитета и јачине овако насталог челика Римљани су били принуђени да ојачају своје штитове. Сматра се да води порекло од срполиких ножева из Гвозденог доба, и претпоставка је да су га Келти донели са собом приликом својих долазака на Иберијско полуострво. Фалкион. Једноручни, једносекли мач, европског порекла, чији се корени доводе у везу са азијском сабљом (персијском) и кинеским даом. Оружје комбинује тежину и снагу секире са особинама свестраности мача. Користио се у периоду од 11-16. века. Облик сечива овог мача варирао је од примерка до примерка дуж целе Европе

и током векова. Скоро увек је био једнооштричан, са закривљењем код самог врха, при чему је накрсница била слична накрсницама модерних дугачких мачева. Иако није сачувано много примерака установљена су два основна типа: 1) у облику великог ножа или велике мачете; 2) шиљати фалкион - укупне дужине од око 95 цм, од чега је сечиво било право и дугачко око 80цм, а ширило се како се приближавало врху. Флорет. Врста оружја коришћеног у спортском мачевању и у почетним стадијумима тренинга мачевања. Може се рећи да је изникао из мача рапира, и представља лакшу верзију, са кога је уклоњена сва непотребна маса како би мачеваоцу омогућио што лакше тренирање технике мачевања. Постоје два основна типа флорета и то: електрични флорет (убод региструје електрични уређај везан за флорет) и обичан флорет. Приликим борбе користи се само за убадање, не и за ударац оштрицом (сабља). Борба се води у 5 погодака с најмање једним поготком разлике. Борилиште је стаза дугачка 12м и широка до 2м, површина убода је у труп с преда и са леђа, а погодак у руке, ноге и главу се не бодује. Слично оружје, мач, служи такође само за убод, борба се води у три поготка, борилиште је стаза дуга 24м и широка до 2м. Површина убода је цело тело од темена до стопала. Цвајхендер. У преводу „дворучни мач“ настао је у доба ренесансе. Направљен је у Швајцарској, а касније су га користили и Немци и Аустријанци. У 16. веку постао је заштитни знак немачких Ландскнехта - плаћеничких копљаника, који су били подршка пешадији и тешка препрека војскама са обичним оружјем, као и коњици. Од врха јабучице па до врха мача могао је да има дужину и до 180цм, при чему је сечиво могло да буде између 120-150цм, а дршка од 30-45цм. Тежина је могла да буде и до 7 килограма. Најпознатији мачевалац који је користио овај мач био је Пјер Герлофс Донија (ратник, пират, одметник) и његов мач је био дугачак 213цм, а вештина легендарна. Дршка мача се обично завршавала јабучицом у облику срца или крушке. Штитници за шаку су били изузетно велики, обично крстастог облика дужине до 35 цм. На растојању 10-20цм од балчака налазио се додатни испупчени део на сечиву, који је служио како додатна мера опреза, како противничко сечиво не би склизнуло низ сечиво. Мачевалац који је био довољно вешт, лако је могао да обезглави непријатеља, па чак и његовог коња. Овај мач могао је да има и специјално обликовано сечиво у облику пламена, и то је био тзв. пламенац. Пламенац је могао приликом судара са другим сечивом да произведе вибрације на другом сечиву, што је противнику отежавало руковање мачем.

Шашка. Посебна врста руске сабље, са веома оштрим једносеклим сечивом, једноручна и без штитника за шаку. По изгледу свога сечива налази се на између мача и сабље. Има мало закривљење и веома је ефикасна и код сечења и код пробадања. Нема штитник, а јабучица јој је закривљна и већа од просечних. Дршка је обично богато украшавана. Држи се у дрвеној канији, а носила се тако да је сечиво било окренуто ка леђима за разлику од обичне сабље. Порекло води из племена која су настањивала планину Кавказ у 12. или 13. веку. Постала је чувена јер су је користиле коњичке трупе руских и украјинских Козака. Сходно томе постојала су два основна типа: кавкаска шашка и козачка шашка. Назив потиче од речи „шашкоа“ и значи „дугачак нож“. Највише се користила у коњичким трупама. Због недостатка штитника скоро целом дужином се налазила заједно са дршком у корицама. Као већина средњевековног руског оружја као и Царевине Русије, оружје и корице су биле богато украшене, златним и сребрним гравурама. Утискивало се драго камење и исцртавали или гравирали цртежи на дршци. Сечиво је ковано два или три пута и стога је била отпорнија од европских врсти сабљи. Била је чувена по својој оштрини. Шпада. Врста римског правог мача са шиљатим или заобљеним врхом. Био је дугачак између 75-100 цм, а коришћен је дуж целог Римског царства све до 600. године нове ере. Највише се користио приликом ратовања и у гладијаторским борбама. Сматра се да је заменио мач гладијус, јер је био ефикаснији приликом пробоја пешадијских трупа. Назив потиче од латинске речи spatha, која је изведена из грчке речи σπάθη (spáthē), која значи „двооштрично сечиво од дрвета или метала“ али и „двооштрично сечиво мача“. Сматра се да су мачеви слични шпади преузети од Келта приликом сусрета са Римљанима. Најпознатији „рођак“овог мача јесте викиншки мач, који је био сличног облика, али му је горњи део био издуженији и врх шиљатији. Имао је дубоке жлебове у сечиву и специфичну јабучицу која је ка унутрашњости дршке била равна, а у спољнем делу троугластог облика. ЈУЖНО-АМЕРИЧКИ МАЧЕВИ Мачуахуитл. Астечко дрвено оружје у облику мача, на чијим су се странама уграђивала сечива призматичног облика, најчешће направљена од опсидијана,

вулканског стаклоликог камена. Поред Астека користили су га и други народи централног Мексика. Европљани су га први пут приметили у 16. веку, током шпанске инвазије. Обично је био дугачак између 0.9 и 1.2 метра, а широк око 8 цм. Размак и број сечива уграђених у овај „мач“ варирао од само неколико, па до густо уграђених једано до другог дуж целе дужине. Користио се једноручно и дворучно, а постојале су и варијације разних облика (правоугаони, обли, итд...). Поред војне примене, користио се и у сакралним обредима, приликом приношења жртви. Због своје тежине, која је била већа од тежине уобичајених мачева, и велике оштрине сечива, веома лако је могао да одсече главу жртве, па чак и главу коња. Више не постоји ниједан очувани оригинални примерак.

приредио: Владимир Ћук

Извори и литература: Војна енциклопедија, Београд 1973

http://en.wikipedia.org/wiki/Types_of_swords

Басне о мачу

Мајмун

Јагју Таџима но ками, чувени учитељ мачевања држао је два мајмуна као кућне љубимце. Њима је било допуштено да посматрају његове ђаке како пролазе кроз обуку. Будући да су по природи крајње склони опонашању, а такође воле и игру, они су очигледно научили како да рукују мачем и учествују у такмичењу. На неки начин, они су у томе чак постали стручњаци. Када је један ронин, којије био пријатеј с господарем, изразио жељу да испроба своју вештину у копљарству с њим, господар му је предложио да је најпре испроба са једним од његових мајмуна. Ронин се осетио веома увређеним, сматрајући да је то понижавајуће за њега. Када су били спремни за борбу, мајмун са шинајем а ронин с копљем, овај други, одлучан да једним ударцем обори ту животињу, жестоко је бацио своје копље на њу. Међутим, окретно се измакавши, мајмун је пришао ронину и задао му ударац. Ронин је онда ухватио копље у одбрамбеном ставу, али од тога није било никакве користи. Мајмун је скочио на дршку од копља. Копљаник је морао да призна свој пораз.

Када је он, сав црвен од стида, пришао Таџима но камију, господар је приметио, „Од самог почетка био сам сигуран у твоју неспособност да се супротставиш овом мајмуну“.

Тај ронин после тога је престао да посећује господара. Прошло је око пола године. А онда, изразивши жељу да се још једном суочи с тим мајмуном, он се поново појавио пред господаром. Господар је овог пута приметио да му његов мајмун више не може бити раван противник, па је одбио да му услиши молбу. Међутим, како је тај ронин био упоран, мајмун је ипак доведен. Чим су стали један наспрам другог, спремни за борбу, мајмун је одбацио своје оруже и вриштећи побегао. Таџима Но Ками је тада закључио, „Нисам ли био у праву?“ Касније је препоручио овог ронина да служи једном пријатељу, такође учитељу мачевања.

Зен и јапанска култура, Д. Т. Сузуки, Геопоетика, Београд 2005

МЕДВЕД

На путу за Русију, наишао сам на сеоско имање господина фон Г., Ливонијског

племића, чији су синови у то време били озбиљно учили мачевање. Најстарији дечак, који се управо вратио са универзитета, сматрао је себе за некаквог виртоуза, и једног јутра у његовој соби понудио ми је флорет. Мачевали смо се, али се испоставило да сам био супериорнији од њега. Врелина беса само је допринела његовој збуњености. Скоро сваки ударац који сам задао био је успешан и коначно његов флорет био је избијен у угао собе. Док је подизао флорет признао је, пола у шали, пола у бесу, да је

срео бољег од себе; али свако на свету га кад-тад сретне и зато предложи да ме одведе до мог. Браћа су се гласно насмејала и узвикнула: Нека буде! Кренимо! На двориште за отпад! И тако су ме водили путем до медведа кога је њихов отац, господин фон Г., дао да се дресира на отвореном дворишту.

Медвед је стајао, на моје чуђење, на задњим ногама, леђима наслоњених на колац за који је био окован, са десном шапом подигнутом и спремном на борбу, и гледао ме је у очи: то је био његов мачевалачки став. Изгледало ми је као да сањам, када сам се први пут суочио са овим противником; али-удари! удари!- викао је господин фон Г., и види да ли можеш постићи погодак. Након што сам се донекле опоравио од изненађења, отишао сам до медведа са својим флоретом; медвед је направио благи покрет својом шапом и одбио ударац. Покушао сам да га изведем из гарда финтом - медвед није реаговао. Кренуо сам на њега обновљеним налетом енергије; нема сумње да бих човека погодио у груди. Медвед је направио мали покрет шапом и одбио ударац. Сада сам се нашао у истој ситуацији као и млади господин фон Г. Усредсређеност медведа успевала је да умањи моје самопоуздање; ударци и финте су се смењивале, купао сам се у зноју. Али све је било узалуд. Не само да је медвед био у стању да парира свим мојим ударцима, као неки светски шампион у мачевању, већ и све финте, које сам пробао - а то ниједан мачевалац на свету не може да копира – медвед је унапред прозрео. Очи у очи, као да је могао да види директно у моју душу, стајао, шапе подигнуте и спремне на борбу, и кадгод моји покрети нису били прави ударци, једноставно се није померао.

Верујеш ли овој причи, питао је?

О марионетском позоришту (део), Хајнрих фон Клајст

Мач,

и како га сварити

Мач никада никога није нахранио.

Чак ни гутача мачева.

Његова иницијална функција није хранилачка, већ изгладњивачка. Он је ту да распали глад за крвљу, богатством, моћи, поседима... И осветом – за сва зла која наноси, док лапће крв, и беду коју за собом остави, отимајући све друго.

А, мач је, ако је прави, добар и поуздан – скуп1. Лако је богаташу да буде освајач (он је то увек, иначе не би био никада ништа, јер не би био богат), будући да он себи може да прушти – мач. И мачеваоца.

Проливати крв да би се стекло оно што се још нема, макар у задовољавајућој мери (ако та мера уопште постоји), је доследно скупо. Али, доследно, и освета таквом мачу је још скупља – јер онај који је осетио мач на сопственој кожи, обично СЕБИ мач није у стању да приушти. Да јесте, не би морао да се свети, јер:

а. нити би уопште био нападнут (богати освајач не мари много за равноправну борбу, и могућност да му инвестиције у мач - и мајстора у руковању истим - пропадну),

б. нити би на време пропустио да се одбрани.

Дају се пронаћи, у витлању мачем, још неке предности. Рецимо, на самом крају XVI века, Џорџ Силвер је написао: „Вежбање оружјем отклања муке и болове, и болести; повећава снагу и изоштрава ум, а усавршава просуђивање; протерује меланхолију из душе, колеричност из темпарамента, и злобу из мишљења; одржава дух свежим, у добром здрављу и дугом животу.“

Свети мачевалац

Некада се није морало говорити о њему, „оператеру“ мача. Некада је Мач био све: Индрина муња, самурајски свети мач бљеска, Арханђелов пламеник Рајског изгона и Демоносвргавања; и Бодисатвин и Вишнуов су пламене оштрице... сви симболи чисте спонзаје и разарања незнања.

Highlander је савремени XX-вековни свети(?) главосек-незналица, прави крсташ ничега јасног и узвишеног, оштрица чистог, бандоглавог преживљавања, који бесмртност купује туђом декапитацијом. Када није важно чему крвожедна бесмртност: кога брига какав је мач, ако сече врат? Уосталом, и Екскалибур је само музејски експонат у свом

1 Ковач, додуше, не (мора да) кује оружје да би се прехранио, али само кујући мачеве може заиста да се обогати.

постољу, АКО нема „чаробне“ руке да га учини „светим оружјем“. Али, ако и та рука чини недостојне ствари светим мачем – претварајући га из оруђа намењеног „прогресу“ у крваво клачко оружје – зашто такав артефакт испада из божјих џепова, и пада овамо, у наше блато?

Мач као лала

Tulpenwindhandel, лудило за лалама обузело је Европу половином 16 века, када су оне овамо пренете из Турске. Пре тачно 400 година, један једини цвет лале био је довољан мираз за богату удавачу! А онда су, 1637., људи посумњали у сопствено лудило – и цене су се суновратиле. И наставиле да падају, све до данашњег нивоа. У одређеном смислу, Фанафан Лала, иако виђен као романтична комедија са мачевањем, и јесте пут самоспознаје једн(ог)е - лале. Регрутована у Седмогодишњи рат, тек преживљавање многих битака нужно јој је како би схватила да је леп, мирисан цвет, рођен за љубав. Рапир заривен у земљу, са заштитном корпом овенчаном флоралним мотивима, украшава башту пуну срећне деце и заљубљених и пре-ЛЕПИХ супружника. Прави споменик за један срећан мач!

Мач и круна

Краљ носи круну на глави - али мач и куглу у рукама. Тешко лопти света у левици, ако не слуша мач у десници! Ионако је она само обезглављена у беспућу свемира. Краљева глава, антенама круне спојена са Божјим Промислом и Законом, даје „шећерној“ глави света – ум.

Али, мач је често својеглава машина, а тада се краљева глава нађе у нечијој левици, високо подигнута изнад световног шара и – саме светине... којом је дотле управљала.

Тја. Можда је свему крива круна? Можда би ЊУ, од почетка, требало носити наопачке - шиљцима према кожи главе? Као трнов венац? Можда би тада, под бодљикавом круном, и ум прорадио...

Мач и (по)нос

Шта данас да кажемо о ружно носатом типу, који је у стању да срчаног али празноглавог лепотана, свог ривала код изабранице срца, третира као пријатеља, и да му, затим, доживотно позајми дух и душу како би усрећио њихову заједничку љубав (јер она има високе естетске, али и етичке и филозофске стандарде)? Који ће се, само у друштву свог флорета, сукобити са 300 плаћених убица код Гревских врата, како би одбранио пријатеља, тј. част слободног критичког песништва? Чији је мото: Са надом на успех, никад се не бије./ Не. Узалуд кад је, много је дивније.? Који свој понос, као сваки прави Србин, не носи скривен (у гаћама), веч дрско, по сред среде лица – сваком (па и себи) увек пред очима?

Сирано је доказ да мач ИПАК има и неке везе с главом. Та веза је перјаница (на шеширу), коју ће прави витез скинути само пред бољим од себе, понекад. А пред дамом – увек.

Мач и магија

Тешко мачу у магији! Кад је он био магија међу обичним ратним стварима, био је цар. Мач Луја VIII имао је чаробна својства, звао се Lancelot du Lac (као артуријански витез Ланселот језерски) и био „отелотворење Феје“ (Морган ле Феј, Даме са језера, Ланселотове мајке, судећи по имену, макар Виле или пре вилинске краљице, јер је поседовала протејске и моћи чаробног излечења). У Средњем веку, мач је примао таинство светог крштења и добијао хришћанско име – рецимо мач Карла Великог звао се Joyeuse (Весели). Витез је био слуга мача. У магији, мач је на нивоу штапа (додуше чаробног) – црево за претакање чаробњакових моћи и воље. Нешто попут снајпера. (Види даље тематски текст Мач и магија )

Отац и син

Челик је мек, тело је чврсто - изрећи ће ковачку тајну омражени Тулса Дум (Конанов) оцеубица и нови отац филмском Конану Симеријанцу. И заиста, мржња и жудња за осветом стварају Конана оним што јесте: у његовим рукама и обична ћускија је мач. И сама рука је мач. Пауперизација оштрице породиће многу мржњом отровану копилад мача – од српа до гиљотине.

Света гиљотино, ужасу аристократа, заштити нас!

Добра машино, помилуј нас!

Света гиљотино, заштити нас од душмана наших!

/део Страшне литије париске руље, која је практично означила крај „древне освештаности мача“/

(види даље текст Отац мач)

Мач богова

(види Свети мачевалац)

Сиротињски мач(ета)

(види даље оба текста о мачети)

Свети мач

Уз тебе се, Боже,уздајући! – кликће мач из XVI века. Витешки мачеви се полажу на олтар и учествују у богослужењу. – Да не замарам на земљи десницу Бога Јехове! – стоји на другом.

Аве Маријо, милости пуна! – урезано је на Сидовом мачу. Реч чини челик праведним, а његово клање светим.

Дршка и заштитна корпа мача служили су као ковчежић светих моштију. Такав се мач није могао потегнути против просте сељачке гвожђурије. Али и част носиоца мача јача је и од најбоље оштрице. Од артуријанског витеза Округлог стола част захтева да прихвати понуду да одсече главу изазивача самог краља Артура, Зеленог витеза, али и

обавезу да кроз годину дана њему (коме, авај, декапитација не смета) понуди свој врат на узвратни ударац. Светост мача је смртоносно „заразна“.

Пиратски мач

Сваки одметнут или отет мач је – пиратски. Његова светост је згуљена, јер је његова функција само пљачкашка. Али, није требало губити наду: са променом света, и пратски мач се „канонизовао“. Наравно, отетим златом. Како је Свет постао само свет пирата, пиратерија је постала толика врлина, да су преживели и богати носиоци пиратског мача, постали „часни племићи“, рецимо, енглеске Круне. Јер, како то рече наш Љуба Ненадовић: У Лондону само/ још паметно раде/ отимају туђе/ па се тиме сладе.

Има ли то неке везе са савременом пиратеријом (од ПЦ игрица и филмова до, рецимо, Wикилеакс-а), може се запитати забринути гледалац? Има, али ми се овде и сада бавимо - мачевима.

Самурајски мач

(види даље тематске текстове)

Мач вампира

„Мач симболизује сунчеву и фаличку силу.“ Ако челик не акумулира довољно (сунчеве) ватре да може наудити вампиру, а он је, прилагођавајући се временима, изгубио веру у стару и по њега погубну симболику (што му не бисмо могли озбиљно приговорити), наћи ће се нека твар која може. Глог, рецимо. Он своје „сунчање“ не отпушта тако лако.

Казанова, опет, иако савим вичан мачу, служио се њиме само да сачува (од преварених мужева) оно „оруђе“ коме је био још вичнији. И радије му је прибегавао. А ако ћемо право, оно садржава много више „фаличке силе“ од било ког мача. Али уме и да (усрећујући) исцрпи животну енергију, макар колико и вампир.

Кинески мач

Кинез је вазда био мудар (и творац дипломатије): мач је само делић арсенала за бој. Нису „шаолинци“ они уштогљени самураји, који стану као јагњад пред клачем кад им из руке избијеш мач/понос, сматрајући се пораженим. Ако каниш побиједити, не смеш изгубити – како би се рекло у Алану Форду. А Кина је увек било велика, и никада није навикла да губи.

Скара-мач

Нема никакве везе са популарним македонским роштиљем.

То је мач који носи Скарамућо, или Скарамуш, лик из италијанске комедије дел арте кога је створио Тиберио Фјорели, у 18. веку. Ради се о веселом, ироничном, сатиричном

мачу, бритком као перо афористичара. „Краљевском“ само по обиму свог истинског весеља, дрскости, анти-аристократској правдољубовсти. Ради се о својеврсном црном мачу – кловну, који, као некада дворска луда, СМЕ отворено да обелодани краљеву голотињу. И да брани своје луцпрдасто право на истину – шпицом флорета.

Да га нећемо лако заборавити, сведочи нам и Боемска рапсодија енглеске групе Queen.

Пост-мач

Од мача је остала само част, смелост, правдољубивост, лојалност, страст. Мач само парадира о боку Човека. Јунак Коњаника на крову је витез чији је највећи подвиг лечење кужних, када чак и последњи лекар подлегне епидемији. Маните се мача. Остала је Сиранова перјаница. Док има ње, „рат“ није изгубљен.

Мач и маска

Куцнуо је час да се Човеком може (п)остати само ако се навуче маска. – речи су, наравно, анонимног супер-хероја. У сложеним условима и структури модерног друштва, једино место где се херој још може склонити да предахне, планира, и прикупи снагу, како би на боље мењао своје друштво је – његова анонимност. Маскирани мачевалац је сам наспрам мноштва. И они који му аплаудирају, неће му другачије помоћи. Али маска је, испрва, довољна. Она указује да је још могуће борити се, изнутра, против канцера који изједају данашњицу.

Мачевалац

Самурај ће рећи да је „мач душа самураја“. Али и Клајстов медвед и Но камијев мајмун су „душа мача“. И фалус је душа мача. И Сиранов ругобно дуги нос.

Мачевалац је душа мача. Не. И ваистину вам кажем: није важан мач.

Крај?

Христ Апокалипсе говори бритким двосеклим мачем, који му као језик палаца из уста. Филм његове блиставе, светлосне истине треба сварити.

„Мач је расекао границе времена, између почетака и последњих дана, а и границе између времена и вечности. Отуд му вредност есхатолошког симбола.“ (Шевалије, Жирбран)

А знате већ како то иде: ко свари Истину, никада више неће бити гладан, болестан, мрзовољан...

Шта да вам кажем?

Гледао сам мноого горе добре филмове.

Борислав Станојевић

Самоубиство самураја,

или

једини начин да се убије частан човек

Смрт је, изгледа, још увек једини сигуран начин да се заиста пренесе нека важна порука и заиста схвати њено право значење.

Индијанска коњица, са копљима и понеком празном „острагушом“ (претходно тражећи право, као ратничку уљудност храбром противнику, и добивши га, да) јуриша на строј „плавих блуза“ са репетиркама, у тзв. Америчким индијанским ратовима. Пољски „лансери“ (коњица са копљима) јуришају на тенкове Вермахта у II свестком рату, готово весело сконцентрисани само на то да пробаце сваки своје копље кроз прорезе за митраљезе, на челичном оклопу (у филму „Lotna“, Анџеја Вајде из 1959.). Самурајска коњица која јуриша на хаубице и ”gatling“ митраљезе, 1877., у Јапану (у Звикаовом филму „Последњи самурај“, 2003.).

Сви гину до последњег човека. И сви шаљу исту поруку: технологија не може спречити човека да буде частан. Нити га спасти од бечшашћа.

„Ако треба да изабереш између живота и смрти, без оклевања изабери смрт“, каже самурај. „Свет се квари,“ наставља се другде на истом месту (Хагакуре), „У време хероја, тешко је прочути се. У свету који се квари, релативно је лако бити изврстан.“

Па, какви су надљуди ти самураји? – запитаће неко. Неупућени ће причати о онима који чудно витлају неким чачкалицама од мачева. Упућени ће нагваждати о зазену. Али и мајмун Тађиме но камија уме да витла шинаијем и испраши неспремног ронина са копљем, и медвед у Клајстовом есеју о марионети бесконачно парира најбољем мачеваоцу, а мудрацима мач не треба.

Дакле, самураји су ратници са егзотичном (европоцентрично гледано) кореографијом и поетским кодексом. Ни мање, ни више. Бит је у томе да они не смеју да буду пуки професионалци, јер „Адачи Масахиро даје случај одважног борца који је натерао изврсног мачеваоца да устукне пред њим“. „Кад је нечија чврста одлука кобно донесена, чак и невешта рука може пружити такав отпор стручњаку“ (Сузуки). Самураји су као и сви остали часни људи, као мајстори церемоније чаја, композитори балетске музике или иконописци. И да не буде забуне, сви се они баве смрћу, само другачијим методама. Али, само ако нису часни (верни својој одлуци) - нису ништа.

Велики јапански редитељ, Акира Куросава, много је учинио да нам их приближи, па и невољно, јер он за своје самурајске филмове није много марио, баш као ни Конан Дојл за свог Шерлока Холмса. А Куросава је као дете успешно студирао кендо и у својим успоменама поносно истиче како је својим шинаијем у бег натерао гомилу дечака са каменицама и батинама. Он ће нам дати два „point de repere“ јапанског ратника, у филму „7 самураја“ (1954.): први, на дну лествице је Кикучио (глуми га

Тоширо Мифуне), ружан, разигран, блентав и смешан, неспретно-спретан и скакутав као шимпанза, без сумње крадљивац мача који је толико стар да мора бити да је отет из нечијег гроба, очити преварант и хвалисави самозванац; и крајњи, на врху, Кјузо (Сеиџи Мијагучи), тужни, меланхолични, ћутљиви усамљеник, сама смрт са катаном, човек који се сопственог мача ужасава више но сви они који би за то имали разлога, човек који убија и гине са натприродном лакоћом оног који се помирио са свим аспектима Света, осим са малигношћу убиства (и баш он мора бити друштвено овлашћени убица непријатеља свог рода), и баш је он, парадоксално, следећи еволуциони ступањ коме наоружани мајмун стреми. И обојица су часни људи. Обојица ће се супротсавити онима „који због апсолутне жеље коју су добили, почну да варају“. Самураји су ту да такве ратне варалице „буду обешчашћене и изгубе“ (наравно, Хагакуре). (Такав, технологијом бешчашћа проклет, и заслужено кажњен, анти-самурај је један од најмљених ронина-убица, наоружан револвером у, такође, Куросавином „Јоџимбу“, 1961.) Камбеи, вођа-сенсеи седморице, задржава оба самурајска екстрема у својој трупи, без бојазни да ће „загадити“ остале ратнике. Камбеиа занима само добро и његово одржање. Они су сви ту само да очисте жито од кукоља. Ратници (за)служе само да часно погину у борби. Свака друга смрт је ионако само бесмислена бука у комуникационом каналу хероја.

И крај најновијег „Последњег самураја“ је идентичан са сваком смрти античких војсковођа на бојном пољу: тешко рањеном ратнику пријатељ ће придржати мач како би се сам на њега бацио, да на њега не би пала срамота сужањства: заробљени ратник био би contradictio in adjecto, гротескни говорник коме је ишчупан језик.

Зато, његова смрт је формативна за комуниколошки разлог егзистенције ратника – без части, он је технолошки гаџет, као митраљез, робот-убица.

Часног човека страшно је тешко убити. Тачније, то може само он сам. И једино тада, смрт добија јасан смисао.

„Тако се предност има

из свега што је ту;

али корисност потиче

од оног што није.“

(Тао те чинг)

Борислав Станојевић

МАЧ САМУРАЈА „Вадећи овај мач, Пресецам празнину на двоје; Усред велике ватре, Дашак освежавајућег поветарца!“

„Мач је душа самураја“. Самурај који жели да буде веран свом позиву и животу има само један задатак: како да пригрли смрт и без двоумљена, у сваком тренутку буде спреман да да живот за свог господара. То не подразумева само излагање мачу противника, већ и дизање своје руке са мачем на самога себе. У том контексту мач има две улоге: да уништи све што му се супротставља, и одбаци сву жељу и нагон за самоодржањем. И једно и друго подједнако је важно и међусобно прожимајуће за правог самураја. Први услов се односи на апсолутну посвећеност и оданост господару, својој земљи, својој војсци. Мач је у том случају симбол силе, па чак може да буде симбол демонске силе која руши све пред собом. Та сила се мора контролисати, путем другог услова. Самурај никада не сме одбацити свој кодекс етике и части, који га спречава да постане демон и уништи самога себе. Прави самурај ово увек има на уму, и ако то успе да оствари, мач се тада поистовећује са уништењем ствари које стоје на путу миру, напретку и хуманости. Тако мач постаје отелотворење живота а не смрти.

Зен-будизам који је био основна доктрина самураја говори о две основне поделе мачева, па самим тим и самураја. То су мач живота и мач смрти, а потребна је велика посвећеност и просвећеност како би се научило како и када их правило употребити. Два будистичка свештеника, Манџусри и Ачала, најбоље су персонификације ова два принципа. Манџусри у десној руци држи мач, у левој сутру. Али његов свети мач није ту да убије свесно биће, већ нашу похлепу, гнев, глупост, зло, сваки негативни аспект нашег бића. Он је усмерен на нас саме. Манџусри је представник позитивног принципа. С друге стране, Ачала такође носи мач али он уништава све пред собом што се супротставља придржавању будистичких врлина. Ачала је представник негативног принципа. Његов гнев гори попут ватре све док не уништи и последњег непријатеља. Само тада ватра се гаси и Ачала поприма своје првобитно обличје Вајрочана Буде, чија је он манифестација. Вајрочана заправо јесте сам мач док седи сам са свим световима у себи. По једној причи, војсковођа који се сусрео са надмоћном војском дошао је код свог учитеља и упитао: „Шта човек да ради када се нађе на месту на коме се путеви рачвају?“. Учитељ му је одговорио: „Одсеци свој дуализам, и нека један мач мирно стоји наспрам неба!“. Тај један мач, који је на свом рођењу у руци Ачале био мач смрти, у својој крајњој тачки развоја, заправо није ни мач живота, ни мач смрти, то је мач из кога потиче свет дуалитета, то је мач који када стегнеш знаш шта ћеш урадити на месту где се путеви рачвају. Тај мач је Вајрочана Буда лично, то је мач који представља силу интуитивне или инстиктивне непосредности, која се не дели, и не закрчава свој сопствени пут.

Међутим, мач није само део духа самураја, он је исто толико део духа сваког мајстора-ковача који га ствара. За ковача он је симбол мистичног венчања воде и ватре. Приликом ковања мајстор призива свог бога-заштитника а цео процес израде је церемонија у којој је и најситнији детаљ битан. Ковач и његови шегрти напрежу се до крајних граница својих умних, физичких и духовних моћи. Тако настали мач није само пуко оружје, он је истинско уметничко дело. Он мора одражавати не само савршено оружје, већ мора да делује на дух самог народа, мора бити предмет инспирације и надахнућа, а не оружје за уништење. Прича о ковачима Масамунеу и његовом ученику Мурамасу говори о овим принципима. Обојица су били познати по своме умећу, а по оштрини сечива ученик је можда и превазишао учитеља. Но, при испитивању мачева ова два мајстора, дешавало се следеће. Када би се мач Мурамасуа забио у корито реке надолазећа бујица би доносила лишће и сваки лист који би наишао на Мурамасину

оштрицу био би располућен. Оштрина је била савршена. Али, када би место заузео Масамунеов мач, лишће би избегавало његову оштрицу. Масамуне није био склон убијању, и његов мач је био више од оружја, Мурамаса није могао да превазиђе сечење, у њему није било ничег више до обичног занатлије. Мурамаса је био деспотског, демонског духа, Масамуне је био човекољубив, њега је красила божанска енергија. Мурамаса је урезивао своје име на балчаку, Масамуне то није радио, њему је дело само по себи било награда. Сваки истински учитељ мачевања знао је шта представља мач, и био је свестан великог труда ковача и оног божанског у његовом раду, и стога је својим ученицима увек скретао пажњу и инсистирао да тога буду свесни. То је подразумевало: самопожртвовање, поштовање, неговање узвишених осећања. Све је то истински самурај. Као и ковач.2

Сходно свом животном путу, сваки самурај је носио два мача. Један дужи и један краћи. Дужи мач је био намењен за напад и одбрану (превасходно за борбу на отвореном простору), док је намена краћег била за борбу у затвореном простору (где су му покрети били ограничени) и сопственом уништењу, ритуалном самоубиству (харакири) уколико дође до те потребе. За њега је мач био симбол достојанства и части и никада се није одвајао од њега. Али да би знао како се правилно користити мачем, морао је да прође дуг пут. Први задатак на том путу било је савладати технику мачевања за коју се одлучи (школе мачевања су биле бројне и свака је имала своју специфичност), међутим само познавање техничког дела мачевања није било довољно да од самураја направи истинског ратника, колико год да је вешт. Он је морао на унутрашњем нивоу да се споји са својим мачем, да постану јединствено нераздвојно ткиво. То стање се у зен-будизму зове „не-ум“ и значи превазићи дуализам живота и смрти, добра и зла, постојања и не постојања. Та врста освешћења, значила је да ум не сме бити зачаурен у једном начину мишљења, у једној техници, он је морао бити препуштен самом себи, потпуно слободан да се креће у складу са својом природом, и у складу са препреком пред коју наиђе. По зену, то је стање несвесности у којој је човек свестан свега око себе, и могао је да реагује више инстиктивно и тренутно, без размишљања и било какве интелектуализације. Јагјау Таджима Но Ками Муненори, један од најпознатијих учитеља мача, као највећу тајну своје школе оставио је следеће стихове:

„Изнад технике, знај да је

дух: Свиће,

Отварам преграду, И гле, месечина сијајући улази!“

Учитељ зна да техника никада од човека неће направити правог мачеваоца, зна да дух мора да је подржи. С духовне стране може се рећи да је то стање потпуне одсутности ега. Его је тај који круто стоји наспрам утицаја који долазе споља, и управо је то што нас спречава да прихватимо све са чиме се суочавамо. Мачевалац мора достићи овај циљ уколико жели да рукује мачем који даје живот, уместо да га узима. Имајући у виду да будизам проповеда љубав и милосрђе, може деловати контрадикторно то како мач уопште може да даје живот. Уметност мачевања ту прави разлику. Прави самурај нема никакву жељу да било кога повреди или нападне, али када се појави непријатељ који

2 Најславнији самурај свих времена био је Мусаши Мијамото. У свом делу „Пет прстенова“ он је описао свој пут до савршеног мачеваоца и назвао га Пут Хеихоа. Али по њему принципи су исти, било да се ради о самурају или о другим занимањима. Као што је самурају главно оруђе мач, тако је дрводељи или земљораднику његово оружје алат; самурај мора знати како да се супротстваи непријатељу, дрводеља мора знати како да одабере добру грађу и да је обради, земљорадник да се избори са сушом и земљом. Суштинске разлике нема и само је илузија може дати.

жели његову смрт он самога себе претвара у жртву. У том случају мач правог самураја обавља само функцију правде и милосрђа. Самурај тада мач држи као да га не држи, мач се поистовећује са човеком, добија душу. У човеку више нема мисли, емоција које потичу из страха, несигурности, жудње за победом, није свестан да користи мач. Човек и мач се претварају у оруђе у рукама несвесног и из тога проистиче свака реакција. Ту мачевање постаје уметност а мач-мач живота. Зен на овај начин дубоко утиче на уметност мачевања а разлика између мачеваоца и зен монаха је у томе што зен учитељ покрива целокупну раван постојања, а мачевалац је ограничен на његову специјализовану уметност. Користећи овај систем обуке будизма Јагјау је развитак мача и мачеваоца кроз ступњеве забележио у свом делу „Збирка Плаве стене“. По њему постоје три нивоа развитка свести код мачеваоца: 1) „Мач који убија“, и термин се односи превасходно на савлађивање технике мачевања; 2) „Мач који даје живот“, односи се на мистични зен аспект схватања мачевања, који води до 3) „Мача не-мача“ у коме је Јагјау изнео своја зен искуства примењена на његову уметност мачевања и његов живот. Једним термином можемо рећи да се ради о „Мистичном мачу“ Јагјуа Тадџима Но Камија. Основни услов за схватање по њему је Тао, тј. потпуна и ослобођена истина, лишена свих илузија. Али, без учења и знања до ње се не може стићи. Када се човек роди код њега нема колебања, сметњи, препрека, али како сваким новим тренутком он учи, стиче знање да реагује на свет око себе, може постати бојажљив, опрезан. Нешто почиње да га гуши и кочи за разлику од времена када је несметано ишао право напред и када ништа није знао. То знање је неопходно али никако не сме да загосподари човековим умом и окује га ланцима сопствених страхова. По Буди постоје четири узвишене истине, и оне су: Узвишена истина о патњи. Узвишена истина о пореклу патње. Узвишена истина о престанку патње. Узвишена истина о путу који води ка престанку патње. Узрок патње је похлепна жеља за поновним рођењем, задовољствима, уживањима. Сходно томе, примењено на мачевање, Јагју каже да се мачевалац мора ослободити сваке идеје ма колико она била пожељна, јер она постаје болест уколико је ум њоме опседнут. Болести/опсесије којих се мачевалац мора ослободити јесу: жудња за победом, жудња да се прибегне техничком умећу, жудња да се прикаже све научено, жудња да се буде пасиван и жудња да се ослободи сваке болести којом се може заразити. Али, одређене жудње морамо гајити како би било шта постигли, па чак и жудња да се не жуди јесте жудња. То је једна од основних мистерија и парадокса у зен-будизму. Јагјау је зато често цитирао једну стару јапанску песму:

„Ум је тај који заводи Ум, Јер другога ума нема.

О Уму, не дозволи Да те заведе ум.

Самим тим он имплицира на постојње два ума: истински Ум и лажни ум. И зато мачевалац бар у тренутку борбе мора постати једно са Умом, а то ће постићи само на основу личног искуства тј. унутрашње спознаје. За решење ових проблема Јагју у својој филозофији даје пет кључних упутстава: 1) Прву тајну је назвао шуджи-шури-кен. „Кен“ значи мач, али је остатак нерастумачив и он одбија да га објасни. У овој тачки од мачеваоца се тражи да пронађе мач у самом себи. Он може бити мајстор технике и тактике, ал ако не види тај мач, оне му нису од користи.

2) Друга тајна је о положају и ставу који мачевалац мора да заузме и зове се „месец и вода“. Преузето је из будистичких учења када се жели описати брзина и непосредност којом ум опажа предмет који се налази пред њим. Као што се месец истог тренутка када се појави из облака огледа у води, тако и мачеваочев положај мора бити такав да када стане пред противника мора бити одмах спреман на бору с противником, истом непосредношћу којом се месечев лик појављује у води. 3) „Мач мистерије“ је следећи корак. Услед идеолошких или емоционалних сметњи, када мачевалац није у стању да се сусретне са непријатељем с непосредношћу којом се месец појављује у води, несвесно се мора „истерати“ напоље и преузети читаво подручје умне активности, што је једини начин да се несметано обезбеди коришћење прикупљеног знања. То је Јагјуов „Мач мистерије“, који вероватно припада духовној или метафизичкој сфери која лежи изнад граница психолошког несвесног. 4) Четврта битна ствар је ослободити се жудњи и опсесија. Мачевалац се мора ослободити свих ометајућих мисли и осећања и доћи у стање савршене „празнине“. 5) Последње упутство тиче се тела и удова који морају бити у савршеном стању, јер њихови покрети долазе из празнине, а празнина је искреност, веродостојност и отвореност, и она не допушта да било шта стане између ње и њених кретњи. Појављивањем и најмање трунке егоизма, месечина празнине се помућује и мачевалац је осуђен на пораз. Још једна школа мача била је високо цењена у Јапану. Основао је зен учитељ Хари Секуин, а касније је преузео његов најбољи ученик Одагиру Ичуин. Школа се звала „Мач не-пребивајућег ума“. Секиун је дошао до закључка да у мачевању нема потребе да се подлеже техничким појединостима. Одбацио је технике мачевања у потпуности, гледајћи на њих као непотребно скретање мисли са суштине. Јер, ако се осећаш потпуно слободно и независно, можеш изаћи на крај са било којом врстом професионалних наука. По њима, сваки мачевалац мора бити у складу са Небеским разумом и мора поштовати Закон природе, на онај начин на коме се он одражава у свакоме од нас. Небески разум постоји у свима нама, он нам говори како се понашати у свакој прилици. Када човек види ватру Разум ће му рећи како да реагује, када сретне пријатеља поздравиће га, када види да је неко у опасности помоћи ће му. Он представља начело на коме се заснива цео Универзум. Њега чине четири аспекта: ген (узвишено), ко (успех), ри (унапређивање) и теи (истрајност). Када је човек рођен на основу ова четири креативна начела он их испољава у облику четири главне друштвене врлине: љубав, правду, истрајност и мудрост. У складу са начелом „Мача не-пребивалишта“ мачевалац ће се приликом суочавања са противником понашати као да обавља неку свакодневну ствар, на пример као да ужива у јелу. Руковање мачем не захтева ни мало више пажње од његовог понашања за столом за којим једе. Ако жели више од тога, он није добар ученик ове школе. Лекција која ова школа даје својим ученицима крајње је једноставна: ако је противник предалеко, приђи му и задај ударац, ако је позиција одговарајућа задај ударац одмах. Треба деловти одмах у складу са ситуацијом и не размишљати о исходу, треба се препустити Природи и њеном току ствари и мач ће ударити у правом тренутку. На крају можемо рећи да следеће карактеристике красе „Мач не-пребивајућег ума“: 1) Одсуство система стереотипних техника; 2) Кроткост духа, не-опирање, не-акција (што не значи пасивност); 3) Буда је рекао када се родио „Горе небо, доле земља, једино мени припада највећа част“, док мачевалац има уверење „Ја сам једини мачевалац коме нема равна на свету“, а смисао обе изреке јесте да састружемо сву прљавштвину коју је наше биће сакупило још од времена пре нашег рођења и разоткријемо Стварност онакву каква јесте у својој неприкривености; 4) Појам „аи-нуке“. Када у такмичењу других школа учествују два потпуно равноправна противника, исход се обично завршава са „аи-учи“-обостраним задавањем ударца. У

„Мачу не-пребивајућег ума“ крај је „аи-нуке“ што значи „не ударајући“ и зато противници пролазе без озледа.

Непријатељ је тај који својим злим духом напада мајстора ове школе и на тај начин извршава ритуално самоубиство, док мајстор „Мача не-пребивалишта“ остаје у потпуности невин и чист, не гајећи никакве убилачке намере или жеље. Овај мач био је отелотворење Небеског разума и Закона природе, превазилазећи границе људског разумевања. Принцип зен-будизма подржава унутарњу спознају, не интелектуализацију, јер је она директнији пут до истине. Зато је и био толико привлачан самурајима, тј. мачеваоцима древног Јапана. Он је антирелигијски и не доводи у питање суштину. При томе његов циљ увек остаје исти. Стално усавршавање и напредак, на путу ка просветљењу и коначном циљу - Савршеном човеку. И зато овај текст завршавамо причом о сељаку и зен-монаху: Једном приликом човек је дошао до зен-монаха и рекао: „Док сам живео у свом граду, није било ничега што нисам вежбао када је био у питању морал, није било тешке ситуације за коју нисам имао храбрости да ускочим. Радим на својим пољима а она не доносе жетву, служим код господара а он ми не показује никакву наклоност. Протерали су ме. Какав сам грех починио наспрам Неба? Какву ћу судбину морати да трпим?“. Монах му одговори: „Зар никад ниси чуо како се понаша Савршен човек? Он заборавља на свој сопствени стомак, он није свестан свог сопственог постојања. Он одлази из света укаљаности, као да му не припада. Он се бави свачим, као да се не бави ничим. То значи изрека 'Кад обавиш неки посао, немој полагати никаква права на њега, пусти да ствари расту саме од себе и не прави се важан.' Међутим, у твом случају ти истичеш свој разум, што плаши заостале људе. Ти се посвећујеш моралној дисциплини што износи на видело мане других. Ти се држиш узвишено попут сунца и месеца када су у пуном сјају. Боље би ти било да честиташ себи што си сачувао своје тело нетакнуто, и што у међувремену ниси доживео несрећу да постанеш глув, слеп или хром и што те још увек сматрају људским бићем. Зар толико доколичиш да можеш да се кунеш у Небо? Губи се!“.

приредио:

Владимир Ћук

Извори и литература: Зен будизам и психоанализа, Д. Т. Сузуки & Е. Фром, Нолит, Београд 1964

Зен и јапанска култура, Д. Т. Сузуки, Геопоетика, Београд 2005 Књига пет прстенова, Мусаши Мијамото, Графос, Београд 1987

-поводом пројекције ремек дела Мануела Октавија Гомеза „Први јуриш с мачетама“-

ПРВИ ЈУРИШ С МАЧЕТАМА или

кад се дигне кука и мотика (а не дај Боже, Срп и Чекић)

Мачета јесте сиротињски мач. Раднички. Ратарски. Он није племенитог порекла, он није извучен из камена, њега није благосиљао ни Бог, а ни нека друга виша сила. Њега је створио човек, исковао га је неки сиромашни ковач у мраку трошне ковачнице. Првобитна намена није му да раздваја добро од зла, да му се клањају, или да се племићи око њега отимају јер има магичне моћи. Његова намена је да сече трску, да располути кокосов орах, да помаже у жетви. Он није оружје. Он је просто сељачко оруђе. Али! Када се ово оруђе натопљено бедом, јадом, крвљу, знојем и безнађем дигне у нечијој руци његова трансформација у оружје може се поредити само са мачем који Арханђел Уријeл држи у једној руци док у другој држи Божји пламен. То је мач који не зна за милост: његов једини задатак је прочишћење. Темељно. Када мач неког краља испадне из његових руку, то је крај рата. Кад мач самураја заврши у прашини то је крај борбе али и крај живота мача и његовог власника. Када рука која јуриша с мачетом клоне и она заврши у блату - то не значи ништа. Одмах је ту друга, која ће је заменити и наставити њену сврху и јуриш. Није битно да ли је наоштрена, напрсла, зарђала, стара, нова. Било каква. Њена

функција не престаје. Она само сече. И сече даље. Не, то није мач који ће елегантним убодом или засеком да онеспособи противника. Мачета је сурова и од земље „прљава“. Ако и не одсече у једном удару руку или ногу, бар ће те засећи, а и онда си готов, јер ће те прљавштина која уђе у рану убрзо савладати. Ни кад се њено грубо сечиво поломи, њен јуриш не престаје. И код такве мачете рез је дубок. Она стаје тек онда када се последња кап крви угњетача пролије, и добро натопи земљу. А онда, пун круг је направљен. И мачета враћа себи првобитну функцију за коју је и направљена у миру. „Први јуриш с мачетама“ филм је о овом оруђу-оружју и о људима који је носе. Филм је настао 1969. у оквиру циклуса посвећеног прослави „Сто година борбе“ од устанка против шпанске колонијалне власти на Куби. Сам филм, снимљен у црно-белој техници, са визуелно-естетске стране осмишљен је тако да делује као да је био могућ и те 1868. године када се устанак десио. Осветљење и ручна камера која је увек у покрету и прати сва дешавања, било да су то интервјуи бораца или улетање у само срце битке, дочарава филм као телевизијски документарац. Високи контраст између црне и беле боје подсећа на старе репортажне снимке и тиме дочарава још више документарност овог филма. Но, тај контраст има и метафорички значај јер га редитељ Мануел Октавио Гомез користи како би приказао крајност и безизлазност ситуације у којој је било какав компромис немогућ. Та употреба јаких контраста, којом су Кубанци представљени, стављена је насупрот сивим тоновима којим су представљени шпански званичници симболишући на тај начин лаж и превару. Како би био што стварнији, а с

обзиром да су кубански и шпански архиви у којима су били похрањени материјали у вези овог устанка уништени, Гомез је морао детаљно да истражи, нађе и проучи фотографије, документацију, књиге, говор, писма и анегдоте из тог доба. Инсистирао је да се и глумци потпуно удубе у материјал како би реконструкција догађаја била што вернија. Критике и са Кубе и из остатка света изјасниле су се веома повољно према овом оригиналном и јединственом делу, мада је било и оних који су му замерали сувише експресионистички визуелни приступ, стално „дрмање“ камере, као и грубост и насиље у филму. Али и са свим критикама, овај филм је опстао и има значајно место у историји латино-америчке кинематографије јер су се и основна премиса и идеја филма одржале. А идеје су отпорне на метке. И зато, топло препоручујемо гледање овог филма (под условом да сте старији од 18), промишљање после пројекције у хладним јануарским данима и изоштравање чула. Не би било на одмет и колективно похађање ове пројекције свим активно ангажованим „чинбеницима“ савремене политичке, привредне и финансијске српске сцене. Увек је добро видети прошлост, макар како изгледала туђом и далеком, јер историја се увек и свуда понавља.

Владимир Ћук

МАЧЕТА И МАЧЕТЕ (Machette, 2010)

’Сувише дуга да би била нож, а сувиш кратак да би био мач.’

(како мексиканци дефинишу мачету)

Мачета је пре свега оруђе за сечење траве и житарица. Као и на Далеком Истоку, историја је учинила остатак, да од оруђа, најпре постане одбрамбно средство, а затим оружје. У српском језику је женског рода, иако је директно везана за мачизам. У орбиту у трећем миленијуму бацио ју је највећи chicanos међу филмаџијама Роберто Родригез (Roberto Rodriguez,1968).

Као највећи експлоататор хиспано популарне културе Родригез је пре или после морао да нагази на мачету. Зороа (Zorro) је оставио бледопутима, а он је као краљ експлоатационог филма и grindhouse-а, коначно ове године поентирао, филмом ’Мачета’ који је отворио најстарији европски и један од најзначајнијих светских филмских фестивала, Венецију (La Bienalle di Venezia – Cinema 2010) и тако обезбедио глобалну пажњу.

За главног јунака, природно је одабрао свог prima, ближег сродника, Данија Треха (Danny Trejo) иконичног глумца акционих филма, чије лице подсећа на више урнисану страну Месеца. Осим глумачког има и 11 година стажа по америчким затворима укључујући и елитне (San Quentin), али по формули ’америчког сна’ то је сада ’бoља прошлост’, део ПР стратегије, и без прблема, као угледан члан филмске заједнице снима у просеку четири филма годишње. Руку на срце, идеја о мексичком low profile тајном агенту, била је његова идеја. У 10 од 11 филмова колико је снимио са Родригезом његови јунаци су се звали по мачевима и ножевима. Када је једне ноћи звао богатијег и славнијег рођака, да га наговори да сниме филм са њим као главним јунаком, Родригез му је да га откачи одговорио: ’Пошаљи ми СМС!’. ’Мачете не шаље СМС-ове!, одговори је Трехо. Реплика је ушла у филм.

’Мачета’ је hommage Б-серијалима, где из франшизе неочекивано епизодни јунак постане звезда. За пажљивог гледаоца то је луцидна анализа пост-бушовске САД и недоречене и ностварене Обамине Утопије УСА. Бар за латиносе, који најчешће у бежанији из Мексика заршавају на жици, набодени или препечени. Иако у Лос Анђелесу (Los Angeles) има више биоскопа на шпанском него ли на енглеском. Ко хоће да види социјалну драму све му је ту пред очима, укључујући и бриљантну досетку да главне негативце играју Роберт де Ниро (Robert DeNiro), бивши оперативац ЦИА-е и херој борилачких филмова Стивен Сигал (Steven Segal) и некада филмски и ТВ пандур, лепушкасти Дон Џонсон (Don Johnson). За фрикове жанра, посластице да се главни јунак спушта низ зграду уз помоћ 18м дугих људских црева (док власник истих још дише и говори).

’Мачета’ је и посвета свему што је мач или нож, што боде, одсеца или ломи, и од метала је. Све то користи главни јунак у дијапазону од оригиналне мачете. Преко кухињских ножева, хируршке опреме,...

Познавајући, Родригеза и после првих реакција, смеши се серијал. Већ смо били сведоци о три комада ’Деце шпијуна’(Spy Kids) и ’Од сумрака до свитања’(From Dusk Til Dawn). Јер јунак је остао жив и отишао у залазак сунца. О лепотици и мотору да и не говоримо. Али овакав филм свакако заслужује дужу и дубинску анализу. Вратимо се његовој основној инспрацији – мачети. Односно мачевима који су највећи мексички допринос кинематографији уз маскираног осветника Ел Санта (El Santo) и његових cca 55 филмова за пола века, под маском рвача luchaderosa, бар оном сегменту који је ближи поп култури. Да прескочимо сада Буњуелов (Bunuel) мексички период и новотарије које доноси Инауриту (Inauritu).

Дакле оно што боде.Варијације мачете.

El falcon гаучоски нож пореклом из Аргентине

El bolo варијанта са Филипина

El golok нешто слично са Индонезије

El kukri непалска закривљена варијанта

El panga којом се служе у Свахилију

El parang у Малезији

El charapo у братској Венецуели

La rula из оближње контроверзне Колумбије

La cuma из Салвадора

El corvo из Гватемале

La guarizma још једном Салвадор

La guparra још један мексички специјалитет

El sable rojo елегантна екваторијанска сабља

La peinilla сасвим мала венецуеланска

Колико много избора,мада братски знамо да ’бој не бије свијетло оружије, но срце у јунака’. Ипак смеше се наставци, епизодни јунаци, крвави обрачуни... у вечитој борби против оних који тлаче.

Па нека нам живи мачета и наравно, QUE VIVA EL MEXICO, и првих стотину година независности. Hasta la vista. Babby.

Динко Туцаковић

Борислав Станојевић

ОТАЦ МАЧ

(и његов син)

Отац:

- ако га потегнеш погрешно или узалуд – изгубио си.

- ако га потегнеш прерано или прекасно – изгубио си.

- ако га вратиш у корице прерано или прекасно – изгубио си.

(Па си још и смешан испао.)

Не играј се, бре, с’ тим мачем!