УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ДС/СС 05/4-02 бр. 1864/1-XII/8

22.12.2011. године

ВЕЋЕ НАУЧНИХ ОБЛАСТИ ДРУШТВЕНО-ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА Наставно-научно веће Филозофског факултета у Београду је на својој XVI редовној седници, 22.12.2011. године – на основу чл. 221. став 1. алинеја 14. и члана 266. Статута Факултета, прихватило Извештај Комисије за докторске студије с предлогом теме за докторску дисертацију: ТОКОВИ У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ (1935-1941), докторанда Тадије Стефановића.

За ментора је одређен проф. др Александар Кадијевић. Доставити: 1х Универзитету у Београду 1х Стручном сараднику за докторске дисертације 1х Шефу Одсека за правне послове 1х Архиви

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Проф. др Весна Димитријевић

З А Х Т Е В

за давање сагласности на предлог теме докторске дисертације Молимо да, сходно члану 46. ст. 5. тач. 3. Статута Универзитета у Београду («Гласник Универзитета», бр. 131/06), дате сагласност на предлог теме докторске дисертације:

Токови у српској архитектури (1935-1941)

(пун назив предложене теме докторске дисертације)

НАУЧНА ОБЛАСТ ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ:

Име, име једног од родитеља и презиме кандидата:

Тадија (Бранко) Стефановић

Назив и седиште факултета на коме је стекао високо

образовање:

Година дипломирања:

Назив мастер рада кандидата:

Назив факултета на коме је мастер рад одбрањена:

Година одбране мастер рада: .

Обавештавамо вас да је

на седници одржаној

размотрило предложену тему и закључило да је тема подобна за израду докторске дисертације.

ДЕКАН ФАКУЛТЕТА

Проф. др Весна Димитријевић

Прилог: 1. Предлог теме докторске дисертације са образложењем 2. Акт надлежног тела факултета о подобности теме за израду докторске дисертaције

Факултет 04/1-2 бр. 6/2013

(број захтева) 9.01.2012.

(датум)

Филозофски УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Веће научних области друштвено-хуманистичких

наука (Назив већа научних области коме се захтев упућује)

историја уметности

Филозофски у Београду

2009.

Наставно-научно веће

22.12.2011.

Додатак уз образац 1.

ПОДАЦИ О МЕНТОРУ

за кандидата Тадију Стефановића

Име и презиме ментора: Александар Кадијевић Звање: редовни професор Списак радова који квалификују ментора за вођење докторске дисертације: 1.Newer Serbian Architecture and its Audience, Зборник Матице српске за ликовне уметности 39, Нови Сад 2011, 253-270. M51

2.Архитектура и дух времена, Београд 2010. M41

3. Оn the later architecture of Leskovac and its place in Serbian architecture, ЗЛУ Матице српске 37, Нови Сад 2009, 265-276. M51 4. Arhitektonska avangarda u službi levice: Misov spomenik Roze Luksemburg i Karla Lipknehta (1926). Architectural vanguard in the service of the left: Monument to Rosa Luxemburg and Karl Liebknecht by Ludwig Mies van der Rohe, Zbornik seminara za studije moderne umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu III/IV, Beograd 2008, 93-106. M51 5.Russian Emigrant Architects in Yugoslavia (1918-1941), Centropa 2, New York 2001, 139-148 (koautor: M.ðurñević). ERIH LIST

Заокружити одговарајућу опцију (А, Б, В или Г):

А) У случају менторства дисертације на докторским студијама у групацији техничко-технолошких, природно-математичких и медицинских наука ментор треба да има најмање три рада са SCI, SSCI, AHCI или SCIe листе, као и Math-Net.Ru листе.

Б) У случају менторства дисертације на докторским студијама у групацији друштвено-хуманистичких наука ментор треба да има најмање три рада са релевантне листе научних часописа (Релевантна листа научних часописа обухвата SCI, SSCI, AHCI и SCIe листе, као и ЕRIH листу, листу часописа које је Министарство за науку класификовало као М24 и додатну листу часописа коју ће, на предлог универзитета, донети Национални савет за високо образовање. Посебно се вреднују и монографије које Министарство науке класификује као М11, М12, М13, М14, М41 и М51.)

В) У случају израде докторске дисертације према ранијим прописима за кандидате који су стекли академски назив магистра наука ментор треба да има пет радова (референци) које га, по оцени Већа научних области, квалификују за ментора односне дисертације.

Г) У случају да у ужој научној области нема квалификованих наставника, приложити одлуку Већа докторских студија о именовању редовног професора за ментора. ДЕКАН ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА Датум __________ М.П. проф. др Весна Димитријевић

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ИСТОРИЈУ УМЕТНОСТИ

ДОКТОРСКЕ СТУДИЈЕ:

ПРИЈАВА ОДБРАНЕ ПРЕДЛОГА ТЕЗЕ

Наслов:

ТОКОВИ У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ

(1935-1941)

Београд 2011.

ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА

У хронолошком пресеку српске међуратне архитектуре, издвајају се три периода.

Први, који је трајао између 1918 и 1929, и који је био прошаран најразличитијим

идејним и стилским тенденцијама (сецесијским, академским, националним,

романтичарским, експресионистичким и раномодернистичким). У наредном

периоду, који је трајао између 1929 и 1935, преовладала је естетика модернистичке

архитектуре.

Ментор: проф. др Александар Кадијевић

Студент: Тадија Стефановић бр. индекса: 6И/09-01

У трећем, завршном периоду српске међуратне архитектуре, између 1935 и 1941.

године, иако у кризи, модернизам је и даље доминантни градитељски модел.

Међутим, сада се у значајној мери мењају његова идејна, иделошка, па и естетска

становишта. Поред модернизма, све снажније се испољавају нове градитељске

тенденције историчног тока. Међу њима, издвојиле су се оне, монуметалистичке,

неокласицистичке, позно-експресионистичке, романтичарске и националне

вокације, естетика академизма, ар-деко-а, али и одјеци тоталитарних идеологија.

ЦИЉ

У раду се истражује период између 1935 и 1941. године, са циљем да се допринесе

његовом потпунијем познавању, будући да исти, у досадашњој историографији

српске архитектуре још увек није опсежније истражен. Област истраживања, и тема

овог рада, формулисана је у консултацијама са ментором проф. др Александром

Кадијевићем, као и смернице у раду на овој тези, њена структура и методологија.

ОСНОВНЕ ХИПОТЕЗЕ

Током 1935, на друштвеном, политичком, и културном плану, у краљевини

Југославији долази до великих промена. У атмосфери заоштравања националних

позиција, које су уследиле након погибије краља Александра у Марсеју,

намесничка власт кнеза Павла, се почетком 1935, враћа провереном моделу

парламентарне монархије.

Притајена борба између старих традиционалних и нових европских културних

садржаја, те њихова мешања и прожимања, рефлектовала су се на архитектонској

сцени југословенске краљевине. Сложени наноси идеја, стилских и идеолошких

садржаја, створили су архитектуру изузетно наглашених естетских контраста. Ти

контрасти, одражавају како стање у југословенском друштву, тако и позицију

архитектуре као естетске, културне, регионалне, националне и друштвене појаве.

У вези са тим, потребно је поменути, да су се у оквиру српске архитектуре између

1935 и 1941. године, може говорити о профаном, сакралном и меморијалном

градитељству, које, иако је делило јединствени национални простор, у стилском,

естетичком, идеолошком, духовном и идејном смислу, упадљиво разликовало.

Будући да се 1934, гаси „Група архитеката модерног правца“, која је обележила

крај треће и прву половину четврте деценије, 1935. година је важна и као

симболични почетак позне фазе српске међуратне архитектуре. Криза модернизма,

с једне стране, водила је неумереном монументализовању модернистичких форми,

њиховој унификацији и академизацији, док је с друге стране, погодовала успону

нео-историчних стилова - академизма и неокласицизма, те њиховом комбиновању

са елементима модернистичке естетике.

Монументализам је био једно од главних обележја српске архитектуре између 1935

и 1941. године. Као градитељска норма, монументализам се у приближно истим

временским оквирима бележи на готово свим светским меридијанима, у

препознатљивим локалним градитељским варијететима, у распону од идеолошких

догми тоталитарних режима, до демократских међуратних друштава. Овој потоњој,

припадао је и српски међуратни монументализам. Као специфична регионално-

национална појава, у југословенским, па и југо-источним европским оквирима,

српски архитектонски монументализам се препознаје као упечатљива градитељска

појава свога времена.

Поред монументализма, српска архитектура је оставила довољно простора за

испољавање других градитељских позиција. Тако се паралелно развијају идејно и

естетски знатно удаљени концепти, попут модернизма, академизма, нео-

историчних стилова, ар-декоа, експресионизма и романтизма. Овај идејно-естетски

плурализам, најзаступљенији је био у профаном градитељству, како јавног, тако и

приватног сектора.

Док су се у профаном градитељству, у овом периоду нагло смењивале различите

архитектонске поетике, црквена архитектура имала је релативно уједначен и миран

ток. Сакрална архитектура се одвијала у више праваца чије су смернице одређивале

регионалне особености, друштвено-економски фактори, однос српске православне

цркве према националном наслеђу, и позиције пројектаната. У естетском погледу,

доминира рецепција моравског тока српског средњовековног градитељства, а са

друге монументална решења инспирисана претежно српско-византијским стилом.

Између профане и сакралне, нашла се меморијална архитектура. У идејном смислу,

меморијално градитељско наслеђе, симбол је националне мисли, којом су прожете

оне тужне, а уједно и поносне странице националне историје српског народа. У

естетском погледу, меморијална архитектура, претежно је наставак романтично-

националне, и академске линије српског неимарства, по чему се није битније

разликовала од архитектуре меморијала из треће деценије прошлог века. Међутим,

оно што се може означити као посебност ове епохе, јесте то, да се између 1935 и

1941, почињу реализовати неки од амбициознијих пројеката, који су у ранијим

временима углавном били нереализовани.

МЕТОД ИСТРАЖИВАЊА

У раду се користи више методолошких приступа, у зависности од стадијума

научно-истаживачког рада. На основу прикупљених извора и грађе, анализирају се

и тумаче појаве у српској архитектури између 1935 и 1941. године. Тежиште рада

стављено је на архитектуру са територије данашње Србије, са освртом на српску

архитектуру у другим крајевима југословенске краљевине (Хрватској, Босни и

Херцеговини, Македонији и Црној Гори). Настоје се уочити и издвојити

карактеристичне форме и мотиви, доминантни идејни, идеолошки, стилски и

културни токови овог времена, те спрам њих одредити положај и значај тадашње

архитектуре.

Многа значајна остварења српске архитектуре, подигнута су управо у периоду

између 1935 и 1941. године. Међу њима, издвајају се следећа дела: зграда команде

ратног ваздухопловства у Земуну (1935), арх. Драгише Брашована; зграда државне

штампарије у Београду (1935-41), арх. Брашована; зграда женске гимназије у Нишу

(1935-37), арх. Зорана Чемеркића; зграда хипотекарне банке у Бањалуци (1935-37),

арх. Миодрага Васића; зграда Рударско-геолошког факултета у Београду (1936);

зграда Општинске штедионице у Београду (1936), арх. Јосифа Најмана; хотел

Београд (1936), Милутина Јовановића; Танирџићева палата у Новом Саду (1936),

арх. Ђорђа Табаковића; соколски дом у Суботици (1936), арх. Фрање де Негрија;

хотел Парк у Нишу (1936-37), арх. Александра Секулића; зграда берзе рада у Нишу

(1936-37), арх. Александра Медведева; Универзитетска дечја клиника у Београду

(1936-39), арх. Милана Злоковића; палата Дунавске бановине у Новом Саду (1936-

39), арх. Брашована; зграда Правног факултета у Београду (1936-40), арх. Ђуре

Бајаловића и Петра Анагностија; зграда пензионог фонда у Новом Саду (1937), арх.

Ђорђа Табаковића; палата „Јанковић“ у Нишу (1937), арх. Бранислава Којића;

зграда осигуравајућег друштва L'Union у Београду (1937-38), Миливоја

Тричковића; палата Симе Игуманова у Београду (1937-38), арх. Петра и Бранка

Крстића; палата „Призад“ у Београду (1937-38), арх. Богдана Несторовића;

Народно позориште у Нишу (1937-39), арх. Всеволода Татаринова; хотел „Балкан“

у Београду (1938), арх. Андреја Папкова; зграда Поште у Чачку (1938), арх. Бранка

Петричића и Јована Ранковића; палата Хипотекарне банке у Ваљеву (1938-39), арх.

Василија фон Баумгартена; палата „Албанија“ у Београду (1939), арх. Миладина

Прљевића; зграда Министарства грађевина (1939-41), арх. Гојка Тодића; палата

Пензионог фонда (1938-40), арх. Григорија Самојлова; Шегртски дом у Нишу

(1938-48), арх. Медведева; Вила „Весна“ у Дубровнику (1939), арх. Николе

Добровића; Интернат студената Богословског факултета у Београду (1940), арх.

Александра Дерока; палата „Борбе“ у Београду (1940), арх. Бранислава Којића;

палата „Србија“ у Београду (1940), арх. Владислава Владисављевића и Бранислава

Маринковића; Хипотекарна банка у Новом Саду (1940), Богдана Игњатовића и

Тихомира Ивановића; Хипотекарна банка у Панчеву (1940) и друго.

Међу црквама које су подигнуте између 1935 и 1941. године, издвајају се: црква

Светог великомученика Лазара у Марибору (1933-39), арх. Момира Коруновића;

црква манастира Ваведења у Београду (1935-36), арх. Ивана Рика; црква Светог

Марка у Београду (1935-39), арх. Петра и Бранка Крстића; црква Светог

великомученика Лазара у Београду (1931-36), арх. Коруновића; црква у Сушаку

(1937-38), арх. Момира Коруновића; црква Светог арханђела Гаврила у Београду

(1937-39), арх. Григорија Самојлова; Спомен-црква Светих апостола Петра и Павла

са костурницом у Добоју (1938), арх. Душана Бабића; Спомен-црква Светог

Димитрија са костурницом у Лазаревцу (1938-41), арх. Ивана Рика; Преображењска

црква у Сарајеву (1939), арх. Александра Дерока; Храм Светог Саве у Београду

(1939-), арх. Богдана Несторовића и Дерока.

У корпусу меморијалног градитељства, издвајају се следећа спомен-обележја:

Спомен-костурница на Зејтинлику (1936), арх. Александра Васића; Спомен-

обележје на Зебрњаку (1937), арх. Коруновића; Спомен-костурница на Виду (1938-

39), арх. Николаја Краснова; Споменик сарајевским атентаторима у Сарајеву

(1939), арх. Александра Дерока; Спомен-костурница у Смедереву (1939-41), арх.

Дерока, и друга спомен-обележја.

СТРУКТУРА РАДА

Рад је структурално подељен на више поглавља: „Увод и историографија“; „ Извори

и грађа“; о карактеристикама епохе, њене архитектуре, иностраних узора,

културној клими, градитељима и сл.; профаном српском градитељству између 1935

и 1941; црквеном и меморијалном градитељству између 1935 и 1941; и поглавља

„Закључак“. Радом су обухваћена и следећа информативна поглавља: „Списак

илустрација“; „ Списак скраћеница“; и „Литература“.

У поглављу „Увод и историографија“ укратко се излаже предмет проучавања и

циљеви истраживања, даје се краћи увид у тематику рада, те хронолошки преглед

досадашњих историографских истраживања.

У поглављу „Извори и грађа“, износи се преглед расположивих архивских извора и

друге грађе. Они се наводе прегледно и хронолошки, према методологији навођења

архивске грађе.

У поглављу о карактеристикама епохе, њене архитектуре, иностраних узора,

културној клими, градитељима, разматрају се фактори који су утицали на развој

светске, југословенске и српске архитектуре између 1935 и 1941. године, њених

естетских орјентација, идејних и идеолошких позиција, културни миље и актуелни

историјски тренутак.

Посебно поглавље посвећено је профаном градитељству у српској архитетури

између 1935 и 1941. године. Оно се састоји од два подпоглавља, првом о јавним, и

другом о приватним објектима, у оквиру којих се грађевине разврставају према

стилским параметрима и хронологији подизања.

Такође, засебна поглавља, посвећена су црквеној и меморијалној архитетури

између 1935 и 1941. године, у којима се даје преглед најзначајнијих објеката тога

типа, као и њихово тумачење у архитектонском и друштвеном контексту.

У поглављу „Закључак“, сумирају се раније изнете опсервације, и настоји ближе

одредити место српског градитељства између 1935 и 1941. године у укупном

корпусу српске, југословенске и европске међуратне архитектуре.

Списак литературе: Банковић, В., Нова зграда министарства грађевина Краљевине Југославије, Наслеђе (бр.VI), Београд 2005, 163-174. Boban, Lj., Sporazum Cvetković-Maček, Beograd 1965. Borsi, F., The monumental era. European architecture and design 1929-1939, New York 1987, 56-61, 96-97, 134-136, 143. Вукотић, М., Момчило Белобрк, Београд 1996. Дабижић, А., Модернистичка целина Земуна, Наслеђе (бр.VIII), Београд 2007, 61-70. Дамјановић, Т., Два храма за две конфесије: трагање за модерно-византијским, Наслеђе (бр.VI), Београд 2005, 77-84. Димић, Љ., Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941. Друштво и држава, (део 1), Београд 1996. Димић, Љ., Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941. Школа и црква, (део 2), Београд 1997. Димић, Љ., Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941. Политика и стваралаштво, (део 3), Београд 1997. Дрљевић, М., Архитектура два значајна јавна здања Чачка с краја четврте деценије XX века – пошта и железничка станица, Зборник радова народног музеја (бр.XXXV), Чачак 2005, 95-108. Ђурђевић, М., Петар и Бранко Крстић, Београд 1996. Здравковић, И., Павиљон Краљевине Југославије на међународној изложби у Паризу, Уметнички преглед 1, Београд 1937, 27-28. Ičević, D., Jugoslovenstvo i jugoslovenska nacija, Beograd 1989. Јанакова Грујић, М., Београдски опус архитекте Стевана Тоболара (1888-1943), Наслеђе (бр.VII), Београд 2006, 151-166. Јовановић, З, М., Зебрњак, Београд-Горњи Милановац 2004. Јовановић, М., Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд 2007.

Kadijević, А., Elementi ekspresionizma u srpskoj arhitekturi izmeñu dva svetska rata, Moment 17, Beograd 1990, 90-100. Кадијевић, А., Живот и дело архитекте Драгише Брашована (1887-1965), ГГБ XXXVII, Београд 1990, 141-173. Kadijević, А., Arhitekt Josif Najman (1890-1951), Moment 18, Beograd 1990, 100-106. Kadijević, А., Novosadski opus arhitekte Dragiše Brašovana, Projekat 1, Novi Sad 1993, 45-47. Кадијевић, А., Архитектура спомен-обележја на Зебрњаку, Врањски гласник XXVI-XXVII, Врање 1993/94, 153-163. Кадијевић, А., Архитектура Патријаршијске зграде у Београду, Гласник ДКС 18, Београд 1994, 170-173. Kadijević, А., Saborna crkva u Banjaluci – zaboravljeno delo Dušana Živanovića, Likovni život 45/46, Zemun 1994, 77-78. Кадијевић, А., Изложбе руских архитеката у Београду између два светска рата,у: Руска емиграција у српској култури XX века (зборник радова), књ. I, Београд 1994, 293-301. Кадијевић, А., Допринос руских неимара - емиграната српској архитектури између два светска рата, у: Руси без Русије. Српски Руси, Београд 1994, 243-254. Кадијевић, А., Архитектура Саборне цркве Св.Тројице у Бањалуци (1925-1941), Зборник за историју БиХ 1, Београд 1995, 237-243. Кадијевић, А., Београдски опус архитекте Милана Минића (1889-1961), ГГБ XLIII, Београд 1996, 123-152. Кадијевић, А., Момир Коруновић, Београд 1996. Кадијевић, А., Прилог проучавању архитектуре цркве Св.Марка на београдском Ташмајдану, Наслеђе 1, Београд 1997, 75-80. Кадијевић, А., Београдски период рада архитекте Виктора Викторовича Лукомског (1920-1946), ГГБ XLV- XLVI, Београд 1998-1999, 115-132. Кадијевић, А., Идеолошке и естетске основе успона европске монументалне архитектуре у четвртој деценији двадесетог века, Историјски часопис XLV-XLVI, Београд 1998-1999, 255-277. Кадијевић, А., Рад архитекте Ивана Афанасјевича Рика у Југославији између два светска рата, Саопштења РЗЗЗСК XXX-XXXI, Београд 1998-1999, 233-237. Кадијевић, А., Београдски опус архитекте Романа Николајевича Верховскоја (1920-1941), Наслеђе II, Београд 1999, 33-40. Kadijević, А., ðurñević, М., Russian Emigrant Architects in Yugoslavia (1918-1941), Centropa 2, New York 2001, 139-148. Кадијевић, А., Улога руских емиграната у београдској архитектури између два светска рата, ГГБ XLIX-L, Београд 2002-2003, 131-142. Кадијевић, А., Марковић, С., Милан Минић - архитект и сликар, Пријепоље 2003. Кадијевић, А., Естетика архитектуре академизма (XIX-XX век), Београд 2005. Кадијевић, А., Поглед на француско-српске везе у архитектури од 1904. до 1941.године, у: Српско-француски односи 1904-2004 (зборник радова), Београд 2005, 163-176. Kadijević, А., Odjeci arhitekture totalitarizma u Srbiji, DaNS 51, Novi Sad 2005, 44-47. Кадијевић, А., Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX- XX века), Београд 2007 (друго допуњено издање, 388 страна).

Кадијевић, А., Архитектура и дух времена, Београд 2010. Ковачевић, И., Прилог познавању архитектонског опуса Милутина Борисављевића: Породична кућа и вила, Наслеђе (бр.IV), Београд 2002, 89-112. Кошчевић, Ж., Југословенски павиљон Париз 1937, Момент 10, Београд 1988, 88. Маневић, З., Дело Драгише Брашована, ЗЛУМС 6, Нови Сад 1970, 187-208. Маневић, З., Наши неимари. Димитрије М. Леко, Изградња 5, Београд 1980, 36. Маневић, З., Наши неимари. Богдан Несторовић, Изградња 5, Београд 1981, 57. Маневић, З., Наши неимари. Миладин Прљевић, Изградња 7, Београд 1981, 42. Маневић, З., Архитектура и политика (1937-1941), ЗЛУМС 20, Нови Сад 1984, 293-307. Маневић, З., Злоковић, Београд 1989. Марковић, И., Прва Југославија, друга Југославија, трећа Југославије, Нови Сад 1995. Marković, P. J., Beograd i Evropa 1918-1941: evropski uticaji na proces modernizacije Beograda, Beograd: Savremena administracija, 1992. Медведев, М., Пројекти и архитектура ing. Александра И. Медведева Овл. Архитекта, ДАНС 50, Нови Сад јун 2005, 44-47. Милетић Абрамовић, Љ., Храм Св. Марка у Београду, у: Традиција и савремено црквено градитељство, Београд 1995, 190-199. Миловановић, М., Палата пензионог фонда Народне банке у Београду – врхунско дело новомонументалног стила, Ликовни живот 53-54, Земун 1995, 90-91. Миљуш, Б., Споразум 1939 године, Београд 1957. Мишић, Б., Београдски сајам, Наслеђе (бр.VII), Београд 2006, 127-149. Несторовић, Б., Постакадемизам у архитектури Београда (1919-1941), ГГБ XX, Београд 1973, 373. Petranović, B., Istorija Jugoslavije 1918-1988. Kraljevina Jugoslavija 1914-1941 (knj.I), Beograd 1988. Просен, М., Прилог познавању београдског опуса Григорија Самојлова, Наслеђе (бр.III), Београд 2001, 89-104. Просен, М., О раду београдског архитекте Јована Бјеловића, Наслеђе (бр.VI), Београд 2005, 133-145. Просен, М., Градитељски опус архитекте Александра Ђорђевића (1890-1952), Наслеђе (бр.VII), Београд 2006, 167-203. Просен, М., Зграда државне хипотекарне банке у Ваљеву: непознато дело архитекте Василија фон Баумгартена, Зборник: Музеј примењене уметности, Београд 2010, 81-90. Ристић, П., Криза заборављене архитектуре, „Књижевне новине“ 1. фебруар 1969, 12. Слапшак, С., Југословенство као културни програм: три примера, Багдала: часопис за књижевност, уметност и културу (год. 30, бр. 356-357), Крушевац 1989, 30-33. Станчић, Д., Лазовић, М., Бановина, Нови Сад 1999.

Stojkov, T., Vlada Milana Stojadinovića (1935-1937), Beograd 1985. Тошева, С., Капитална дела руских архитеката у Београду, у: Руска емиграција у српској култури XX века (књ.1), Београд 1994, 305. Туцић, Х., Дело архитекте Војина Симеоновића између два светска рата, Наслеђе (бр.IX), Београд 2008, 155-178. Церанић, М., Историја и архитектура палате Албанија у Београду, Наслеђе (бр.VI), Београд 2005, 147-162. Церанић, М., Делатност архитекте Андреја Васиљевича Папкова у Београду (1925-1951), Наслеђе (бр.VIII), Београд 2007, 71-85.

Реферат о квалификованости кандидата и подобности предложене теме за докторску дисертацију

1.Основни подаци о кандидату и дисертацији: Тадија Стефановић је рођен 23.

априла 1984. у Лазаревцу. Дипломирао на Одељењу за Историју уметности

Филозофског факултета у Београду 2009. са просечном оценом 9.32. Дипломирао

са темом „Архитектура спомен-цркве светог Димитрија са костурницом у

Лазаревцу“, (оцена 10). Похађа докторске студије на Филозофском факултету у

Београду. Просечна оцена на докторским студијама 10.00. Учествовао на неколико

симпозијума међународног и националног значаја. Сарађивао са више научних и

стручних установа. Објавио више запажених радова у научној периодици, међу

којима се издваја исцрпна монографија о лазаревачкој спомен цркви. О истој теми

објавио је и инструктивни прилог у Русији. Као корисне и подстицајне, важно је

истаћи и Стефановићеве прилоге о власотиначкој спомен-чесми, архитектури

чачанског хотела ,,Крен'' и јужносрбијанском опусу истакнутог руског емигранта

Василија фон Баумгартена. Тему дисертације ,,Токови у српској архитектури

(1935-1941)'' коју је Стефановић пријавио, сматрамо вишеструко утемељеном и

подобном за рад. Планирано је да иста обухвати апстракт, исцрпан расправни текст

са напоменама, мноштво илустрација (усађених у текст), преглед извора,

литературе и списак скраћеница.

2. Предмет и циљ дисертације: Реч је о потпуно оригиналном истраживању,

значајном за даљи развој домаће архитектонске историографије и науке уопште. У

раду се истражује период између 1935 и 1941. год., са циљем да се допринесе

његовом потпунијем познавању, тумачењу и вредновању, пошто исти није

темељитије историографски сагледан. Досадашњи научни осврти нису целовито

обухватили развој архитектуре у поменутом периоду, будући посвећивани ужим

темама и проблемима. Предмет разматрања ће отуд бити сви типови профаних и

сакралних објеката, ауторске и стилске поетике које су на њима инаугурисане, као

и њихов урбанистички и шири друштвени значај. Неопходно је осветлити развој

фундаменталних идеја у тадашњој архитектури, неретко међусобно

супротстављених. Утицај иностраних градитељских центара и глобалних културно-

политичких стремљења који се одразио на развој тадашњег градитељства, такође

ће бити адекватно проучен. У тополошком погледу, пажња ће се усмерити на дела

српских архитеката остварена и ван граница тадашње Србије, будући да су они

плодно употпуњавали амбијенте бројних југословенских културних центара. Циљ

рада је значајно обогаћивање постојећих сазнања и њихово систематично

раслојавање у правцу тачнијих и научно одрживих тумачења.

3.Опис садржаја (структуре по поглављима) дисертације: Предвиђено је да будући рад буде функционално одељен на следећа поглавља:

„Увод и историографија“; „ Извори и грађа“; ,,О карактеристикама епохе, њене

архитектуре, иностраних узора, културној клими, градитељима и сл.; ,,О профаном

српском градитељству између 1935 и 1941'', ,,О црквеном и меморијалном

градитељству између 1935 и 1941'' и,,Закључак“. Рад ће употпунити и „Списак

илустрација“; „ Списак скраћеница“ и „Литература“.

4.Основне хипотезе од којих ће се полазити у истраживању: Постојећа мишљења ће се проверити и употпунити мноштвом нових теза и

проблематизација. У том поступку највероватније да ће део важећих ставова бити

ревидиран, поготово они о неплодном развоју касномодернистичког шравца и

стерилности монументалистичких тенденција тадашњег националног и академског

стила. Утицај ценатра полтичке моћи на архитектуру ће бити помно проучен, чиме

ће досадашња мишљења о томе бити потврђена или демантована. Полазни став

кандидата је тај да су сви идентификовани токови подједнако вредни и значајни за

развој српске градитељске културе. Уз то, доказаће да је улога продуктивних

аутора изванмодернистичке уметничке групације била историјски знатно

позитивнија него што се до сада претпостављало.

5.Методе које ће се у истраживању применити: користиће се устаљени

историјско-уметнички методи, плодно потврђени током претходних деценија, као и

специјалистичка апаратура и терминологија савремене архитеконске

историографије, усклађена са актуелним светским критичким стратегијама.

6.Очекивани резултати и научни допринос: Они ће се огледати у обимном

корпусу нових сазнања, чињеница и тумачења, који ће резултирати успостављању

дуго одрживих историографских периодизација, карактеризација, квалификација и

валоризација. Истражено раздобље ће бити размотрено у свим релевантним

историјским аспектима – друштвеним, техничким и естетичким. Критиком и

допуном досадашњих тумачења, значајно ће се обогатити методологија вредновања

свих епоха наше новије архитектуре.

6.Закључак: Сматрајући тему оправданом и пажљиво одабраном, а планирани ток

њеног истраживања и тумачења утемељеним, прихватамо кандидатово

образложење и предлажемо да отпочне са радом.

у Београду 17.11.2011.

ментор, др Александар Кадијевић, редовни професор Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду Чланови комисије: др Предраг Драгојевић, ванредни професор Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду др Иван Стевовић, доцент Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду

др Вуксан Бодин, доцент

Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду