SVETO PISMO I SVETO PREDANJE · PDF filezastupa uverenje da Sveto pismo (Biblija) predstavlja...

SVETO PISMO I SVETO PREDANJE

Ivica Stamenković

Prvo poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

http://biblijskaistina.blogspot.com



2

"Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti, da Božiji čovek bude savršen, pripravljen za svako dobro delo."

2. poslanica Timoteju 3:16-17

Svrha pisanja ovog poglavlja je argumentovano dokazivanje ispravnosti verovanja koje zastupaju evanđeoski vernici u Srbiji i širom sveta, a to je da jedini autoritet po pitanju vere za sve hrišćane mora da bude jedino i isključivo Sveto pismo Starog i Novog zaveta, bez ikakvih kasnijih pisanih ili usmenih dodataka. Pomenuti kasniji "dodaci" koji se u okviru Pravoslavne crkve nazivaju svetim predanjem, predstavljaju učenja mnogobrojnih crkvenih učitelja ("svetih otaca") iz kasnijih vekova1. Njihova tumačenja Biblije umnogome odudaraju od izvorne hrišćanske misli i verovanja kojeg su u prvom veku propovedali Hristos i apostoli. U istinitost ove tvrdnje, koju sam upravo izneo, moji čitaoci će moći da se uvere prilikom daljeg iščitavanja stranica ove knjige. No, najpre bih želeo da sa velikom pažnjom istražimo temu ovoga poglavlja, a to je definisanje pojmova Svetog pisma i svetog predanja, bogonadahnutosti prvog i navodne nadahnutosti onog drugog.

ŠTA JE SVETO PISMO?

Tokom čitave istorije Hristove Crkve, a posebno od evropske protestantske reformacije na ovamo, evanđeosko hrišćanstvo čvrsto zastupa uverenje da Sveto pismo (Biblija) predstavlja jedinstveno i savršeno Božije otkrivenje dato čovečanstvu. Sveto pismo, ta Knjiga nad knjigama, predstavlja zbirku od 66 knjiga većeg ili manjeg obima, od kojih 39 sačinjavaju Stari, a preostalih 27 Novi zavet. Stari zavet, koji je više nego dvostruko obimniji od Novog, napisan je od strane Božijih slugu (proroka, careva i levitskog sveštenstva) tokom više od jednog milenijuma. Pretpostavlja se da je prva zapisana knjiga početnog dela Biblije zapravo knjiga o mnogostradalnom pravednom Jovu (čija se radnja hronološki smešta negde za vreme života Jakova, praoca izrailjskog naroda), dok su potom usledile one koje su zapisali prorok Mojsije itd.

1 Sve do najmodernijih vremena – jer i u našem veku žive ili se kanonizuju među svetitelje, tj. ''svete oce'', nedavno preminuli pojedini monasi, episkopi ili patrijarsi.



3

Stari zavet (koji je pisan između 1900. - 400. godine pre Hrista) predstavlja Gospodnju objavu datu ogrehovljenim i smrću poraženim ljudima o tome da će u budućnosti On na zemlju poslati Izbavitelja – koji će biti niko drugi do njegov večni Sin – drugo lice božanske Trojice. Novi zavet (koji je pisan u 2. polovini I veka posle Hrista), pak, predstavlja zapise apostola koji su bili očevici i svedoci božanskog poslanja Isusa Hrista, njegovog dela ispaštanja i stradanja poradi ljudskih grehova, kao i Njegovog slavnog vaskrsenja iz mrtvih. Stih kojeg sam naveo na početku poglavlja, iz 1. poslanice koju je ap. Pavle pisao Timoteju, daje nam do znanja da su Bogom nadahnuti apostoli, naučeni tome od svoga Učitelja i Spasitelja Isusa, čvrsto verovali da je celokupno Sveto pismo (od prve do poslednje njegove rečenice) nadahnuto od savršenog i nepromenljivog Gospoda Boga.

Ono što je u ovom proučavanju teme o Svetom pismu posebno značajno jeste dokazivanje verodostojnosti stava evanđeoskih hrišćana da, zbog postojanja mnoštva drugih drevnih knjiga koje pretenduju da se nazovu svetim, jedino 66 knjiga koje se nalaze u tzv. "užem", tj. protestantskom kanonu Biblije poseduju božansko nadahnuće2. Jedino su ove knjige (koje, blagodaću Božijom, imamo u srpskim Biblijama) savršene i nepogrešive u svojoj objavi Boga Tvorca i Njegovog veličanstvenog spasiteljskog dela kojeg je ostvario kroz ljubljenog Sina. Kao dokaz za tvrdnju da je svakom pojedinom grešniku radi spasenja, kao i svakom hrišćaninu i Crkvi u celini za svakodnevnu pobožnost i bogosluženje potrebno samo i isključivo Sveto pismo sa svojih 66 knjiga i nijedan drugi izvor iz koga bi crpeli verska saznanja, poslužiće tekstovi u nastavku moga izlaganja.

Božansko nadahnuće Svetog pisma

2 Jedina dva dosadašnja prevoda i izdanja kompletnog Svetog pisma (Starog i Novog zaveta) na srpskom jeziku sastoje se od ''užeg'' tj. protestantskog kanona od 66 biblijskih knjiga. To su prevodi Biblije koje su sačinili Đuro Daničić i Vuk Karadžić, kao i dr Lujo Bakotić. Bilo bi dobro istaći i činjenicu da daleko najveći broj štampanih Biblija na mnogim svetskim jezicima, milošću Božijom, poseduje u svom sastavu samo bogonadahnute knjige (njih 66), bez tzv. apokrifnih tekstova. Kao što ću napomenuti u nastavku našeg proučavanja, Rimokatolička i Pravoslavne crkve priznaju za bogonadahnute i korisne za duhovni rast i vaspitanje i neke knjige koje ne postoje u srpskim prevodima Svetih pisama (tj. one knjige koje su od strane drevnih jevrejskih i hrišćanskih autoriteta odbačene kao one koje sadrže verovanja oprečna učenju izvornih biblijskih tekstova).



4

"Ovo najpre znajte da se ni jedno proroštvo Pisma ne može tumačiti kako ko hoće. Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga ".3 U upravo navedenom novozavetnom tekstu, jedan od prvih Hristovih učenika, ap. Petar, govoreći o problemima sa kojima se susreću ljudi koji žele da ispravno shvate određena biblijska proročanstva, iznosi svoju čvrstu veru u to da su pisci Biblije (među kojima i on sam) svoje tekstove zapisivali pod direktnim nadahnućem i vođstvom Svetog Duha. Za vreme zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola, jedino Sveto pismo koje je bilo čitano sa njihove strane (kao i od strane njihovih savremenika) jesu bile starozavetne knjige. Budući da su pisci starozavetne zbirke svetih spisa bili Izrailjci (tj. Jevreji, potomci Avraama, Isaaka i Jakova), ova nacija je imala, u to vreme, nesvakidašnju privilegiju da jedina poseduje i čita bogonadahnute tekstove. Kao obećani Božiji Mesija i "osnivač hrišćanske religije", Isus Hristos je propovedao i naučavao da su svi starozavetni spisi (koje i mi danas imamo u svojim Biblijama) u potpunosti od Boga nadahnuti i apsolutno nepogrešivi. Iskazujući svoj stav o bogonadahnutosti Starog zaveta, Sin Božiji je rekao: ''Jer vam zaista kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.''4

Bogonadahnutost jevrejskog kanona Starog zaveta Jevrejski kanon Starog zaveta (tj. celokupnog njihovog Svetog pisma, jer oni ne priznaju Novi zavet), koji je nazvan još i "uži" tj. "palestinski", u potpunosti je identičan današnjem tzv. "protestantskom" kanonu Starog zaveta. Jedinu razliku predstavlja to što jevrejski kanon broji 24 biblijske knjige (umesto 39), a razlog je taj što se neke knjige u jevrejskoj Bibliji nalaze grupisane tako da više njih čine jednu. Tako na primer, spomenute 24 knjige su tradicionalno podeljene u tri grupe:

- Zakon (koji obuhvata 5 Mojsijevih knjiga); - Proroci (tzv. "prvi proroci": Knjiga Isusa Navina, knjiga o

Sudijama, 1. i 2. Samuilova (kao jedna knjiga), 1. i 2. o Carevima (kao jedna knjiga); "poslednji proroci": Isaija, Jeremija i Jezekilj, i grupa od 12 proročkih knjiga manjih po obimu koja se naziva "knjigom malih proroka" i računa kao jedna knjiga);

3 2. posl. Petrova 1:20-21 4 Ev. po Mateju 5:18



5

- Spisi (Knjiga o Jovu, Priče Solomonove, 1. i 2. Dnevnika, Jezdra i Nehemija, Ruta, Pesma nad pesmama, Propovednik, Plač Jeremijin, Jestira i knjiga proroka Danila). Takođe, napred pobrojane knjige jevrejske Biblije (našeg Starog zaveta) se ne nalaze poređane istim redosledom kao što je to slučaj u hrišćanskim. Jevrejska Biblija otpočinje 1. Mojsijevom knjigom a završava 2. knjigom Dnevnika (umesto knjigom proroka Malahije – kao što je to slučaj sa Starim zavetom u hrišćanskom Svetom pismu). Što se tiče načina formiranja kanona jevrejske Biblije, protestantski teolog Branko Bjelajac, u svom delu "Sveto pismo u Srba" kazuje sledeće: "Najranije određenje knjiga Staroga zaveta kao "svetih knjiga" ili "svetih spisa" dao je rimski istoričar i vojnik jevrejskog porekla Josif Flavije, oko 100. godine posle Hrista. Za njega je osnovna odlika ove literature bila sadržana u tome što su ti spisi bili božanska objava nesumnjivog autoriteta, koji su nastali u doba proroka i stoga su bili pod božanskim nadahnućem. Flavije je izjavio kako je u Svetim pismima objavljena celokupna istorija sveta sve do cara Artakserksa Prvog. Kanon Starog zaveta formiran je u doba cara Artakserksa Prvog oko 424. godine pre Hrista. Veruje se da je to delimično učinio prorok Jezdra, a da je ostatak spisa sakupio prorok Nemija.''5 No, iako je zbirka knjiga koje su kanonizovane u ono što mi danas nazivano Starim zavetom, sabrana još u V veku pre Hrista, u narednim stolećima su nastale još neke jevrejske istorijske knjige koje su sadržale i religijske primese. Prilikom prevođenja jevrejske Biblije na grčki jezik u Aleksandriji (u Egiptu) u trećem ili drugom veku pre Hrista, od strane sedamdeset dvojice prevodilaca, zajedno sa biblijskim knjigama prevedene su i ove istorijske knjige, tako da su sve one našle svoje zajedničko mesto u novonastalom prevodu nazvanom Septuaginta (LXX tj. "prevod sedamdesetorice"). Ove istorijske knjige se još nazivaju i apokrifima (jer sadrže pored istorijskih podataka i religijske ideje i učenja koja nisu u saglasnosti sa tvrđenjima bogonadahnutih spisa). Evo šta je o starozavetnom kanonu (tj. knjigama jevrejske Biblije) između ostalog rekao Josif Flavije (koji je pre svog zarobljavanja od strane Rimljana, tokom Judejskog rata koji je vođen od 66-73. god. posle Hrista, bio jevrejski vojskovođa i pripadnik verske struje fariseja):

5 Sveto pismo u Srba; 2. izdanje, Alfa i Omega, Beograd 2003. god. str. 14 -15. Naglasak moj.



6

"Kod nas nije slučaj da imamo veliki broj knjiga koje se ne slažu, ili se suprotstavljaju jedna drugoj. Imamo ih samo dvadeset dve6, koje sadrže istoriju svih vremena, knjige u koje se s pravom verovalo. Od ovih, pet su Mojsijeve, koje sadrže zakone i najranije tradicije od stvaranja sveta do Mojsijeve smrti. Posle Mojsija do vladanja cara Artakserksa, persijskog cara, proroci koji su sledili Mojsija napisali su istoriju događaja koja se pojavila u njihovo vreme, ukupno trinaest knjiga. Ostala četiri dokumenta sadrže pesme Bogu i praktične pouke ljudima. Od vremena Artakserksa (430 godina pre Hrista) svaki događaj je zapisan, ali novi zapisi nisu smatrani vrednim da se prime poput onih pre njih, zato što više nije bilo proroka. Naš stav prema proročkim pismima vidi se u tome što, niko nije pokušao ni da doda, ni da ukloni ili promeni jedno slovo, iako je veliki period vremena (500 godina) do sada prošao. Svakom Jevrejinu je urođeno da ove knjige smatra Božijim zapovestima, da ih drži, i ako je potrebno, da umre za njih."7 Da je istina ono što je pisao istoričar Flavije možemo da potvrdimo i rečima Gospoda Isusa Hrista. On, naime, nikada u svojim govorima nije navodio citate iz apokrifnih knjiga (iako su i one u njegovo vreme postojale u okviru Septuaginte i čitale se među Jevrejima u rasejanju, u grčkom govornom području). Isus takođe nije citirao ni izreke poznatih jevrejskih učitelja (rabina) iz prošlosti, iako je to bio istaknut običaj među rabinima njegovog doba, već se oslanjao isključivo na Sveto pismo8. Zanimljivo bi bilo da, a u vezi kanona jevrejske Biblije kojeg je Isus priznavao, istaknemo i upozorenje koje je Gospod izrekao bezakonim Jevrejima svoga doba, u kome je istakao da će ih, zbog odbacivanja Mesije stići zaslužena kazna: "Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene? Zato, evo vam šaljem proroke, i mudre i književnike. Od njih ćete jedne ubiti i raspeti, a druge šibati u vašim sinagogama i goniti od grada do grada, da dođe na vas sva pravedna krv, prolivena na zemlji, od krvi Avelja

6 Jevreji su ponekada računali knjige Isusa Navina, knj. o Sudijama i knj. o Ruti kao jednu, umesto kao tri knjige, te otuda razlika između malopre navedenog podatka da jevrejska Biblija sadrži 24. knjige, i ovog upravo pomenutog o broju od 22 knjige. Vidi kod: Dragan Simov, Šta kaže Sveto pismo; drugo izdanje, Alfa i Omega, Beograd 1996. god. str. 39. Isto tako, ponekada se Ruta i Sudije smatraju jednom knjigom, kao i Jeremija i Plač Jeremijin, tako da se ponovo dolazi do 22 knjige umesto 24, iako se time u kanonu ne vrše bilo kakve promene. Vidi u: Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2, 2002. godine. str. 49. 7 Šta kaže Sveto pismo, str. 38-39. Naglasak moj. 8 Vidi sledeće stihove: Mt. 5:17-18; 22:29-32, 37-40; Mk. 7:8-9; Lk. 4:17-21; 18:31-33; 24:27, 32, 44-45.



7

pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, koga ubiste između hrama i žrtvenika. Zaista vam kažem, sve će to doći na ovaj naraštaj."9 Isus, kao što vidimo, pominje "svu pravednu krv prolivenu na zemlji" i to od krvi Avelja (sina Adama i Eve koga je ubio njegov brat Kain) pa sve do Zaharije sina Varahijinog. Smrt pravednog Avelja je opisana u prvoj knjizi jevrejske Biblije, Prvoj knjizi Mojsijevoj 4:8-11, a smrt Zaharije u poslednjoj knjizi te iste Biblije, Drugoj knjizi Dnevnika, u 24:20-22. Iako su mnoge bezimene Božije sluge izgubile svoje živote i posle završetka pisanja bogonadahnutih starozavetnih knjiga, a pogotovo u vreme Makaveja – što je opisano u istoimenim starozavetnim apokrifnim knjigama, Gospod Hristos je navođenjem imena dva nevino stradala čoveka, sa samog početka, kao i sa samog kraja jevrejske Biblije – potvrdio činjenicu da je i On smatrao Prvu knjigu Mojsijevu prvom, a drugu knjigu Dnevnika poslednjom knjigom Božijeg starozavetnog otkrivenja (dakle, bez apokrifne literature). Ovaj kanon je i konačno potvrđen krajem prvog veka nove ere, od strane uvaženih jevrejskih rabina: "U tom smislu treba spomenuti i sabor jevrejskih starešina u mestu Javne (latinski Jamnia) pod vođstvom rabina Johanana ben Zakaja, nedaleko od Jerusalima oko 90. godine. On je proizašao iz potrebe da se vidi da li bi neke novije knjige (npr. Knjiga Isusa, sina Sirahova) mogle biti pridodate kanonu. Na tom skupu je potvrđen "uži" jevrejski kanon zaključen još u 5. stoleću pre Hrista. Naime, prema rabinskom predanju Bog je objavio sebe kroz neprekinuti niz bogonadahnutih ljudi, počevši od Mojsija do Jezdre. (...) Bitno je naglasiti da Javnejski sabor nije doneo nove zaključke i rešenja, već samo potvrdio kanon koji je već vekovima bio opšteprihvaćen među Jevrejima.''10 Ipak, iako su kanonu Starog zaveta stolećima pripadale samo one knjige koje i mi danas imamo na srpskom jeziku (tzv. "uži" – palestinski kanon, koga su jedino priznavali Isus i apostoli), Rimokatolička crkva je u XVI veku (1546. godine), na jednom svom saboru u Trentu, na četvrtoj sesiji zasedanja, donela odluku o proširivanju ove zbirke knjiga – prihvatajući tzv. "širi" tj. aleksandrijski kanon – kakav se nalazio u grčkom prevodu – Septuaginti. Zbog toga danas, u rimokatoličkim

9 Ev. po Mateju 23:33-36 (Vidi takođe: Knjiga proroka Zaharije 1:1). Naglasak moj. 10 Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2. 2002. god. str. 49. Naglasak moj.



8

prevodima Biblije nalazimo, u Starom zavetu, ukupno 46 knjiga (umesto 39), kao i dodatna poglavlja u knjizi proroka Danila i knjizi o Jestiri. Što se, pak, tiče kanona Starog zaveta kojeg priznaju i prihvataju pravoslavne crkve, evo šta o tome kazuje Branko Bjelajac u svojoj knjizi "Sveto pismo u Srba": "Pravoslavne crkve su ranije svoj kanon Starog zaveta saobražavale u skladu s proširenjima i nabrajanjima crkvenih otaca Atanasija Aleksandrijskog (koji priznaje kao kanonsku knjigu Varuhovu), Grigorija Bogoslova, Kirila Jerusalimskog i drugih, što je kasnije preuzeo sv. Sava i objavio u svom Zakonopravilu (Nomokanonu). Međutim, za razliku od toga, danas među teolozima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje dve struje: s jedne strane su oni koji smatraju da je pravi kanon Staroga zaveta takozvani palestinski – uži kanon (kakav imamo objavljen u prevodima Đure Daničića i dr Luja Bakotića); dok drugi, teolozi mlađe generacije, smatraju da treba prihvatiti takozvani aleksandrijski – širi kanon. Ovaj širi kanon obuhvata sve knjige užeg kanona i apokrifne knjige, koje su u kanon ušle na osnovu razmatranja mnogih crkvenih otaca: Vasilija Velikog, Kirila Aleksandrijskog, Jefrema Sirca, Jovana Zlatoustog itd. (...) Kako pak ne postoji jasan kanon među pravoslavnim crkvama, one su na svepravoslavnoj konferenciji održanoj 1961. godine na Rodosu u Grčkoj, odlučile da se sazove Veliki svesabor na kojem bi trebalo da se razmatra autoritet drugokanonskih (nekanonskih) knjiga koje se čitaju u pravoslavnim crkvama. Od ovog Sabora (budućeg Osmog vaseljenskog sabora, prim. I. S.) se očekuje da konačno odredi kanon Staroga zaveta za pravoslavne crkve. (...) Međutim, bez obzira na buduće odluke, pojedini profesori na Bogoslovskom fakultetu SPC već danas naučavaju studente da u kanon Staroga zaveta spadaju i: Druga Jezdrina, Knjiga o Tovitu, Knjiga o Juditi, Knjiga premudrosti Solomonove, Knjiga premudrosti Isusa sina Sirahova, Poslanica Jeremijina, Knjiga proroka Varuha, Prva, druga i treća Makavejska i Treća knjiga Jezdrina, što predstavlja proširenje i šireg, aleksandrijskog kanona (koji prihvata rimokatolička crkva). (...) S druge strane, profesor dr Dimšo Perić, u svojoj knjizi Crkveno pravo, u drugom dopunjenom izdanju iz 1999. godine koja je ujedno i udžbenik za ovaj predmet na Pravnom fakultetu u Beogradu, bez imalo dvojbe za kanon Starog zaveta uzima uži, palestinski kanon, dakle onaj isti koji je kod Daničića i Bakotića u prevodima, i koji se naziva još i protestantskim. (...) Očigledno je da oko pitanja kanona Staroga zaveta, kao i oko toga koje knjige spadaju u deuterokanonske, a koje su apokrifne, među pravoslavnim teolozima još uvek nema saglasnosti čak ni u okviru jedne crkve, SPC.''11

11 Sveto pismo u Srba, 2. izdanje, Beograd 2003. g. str. 20-22. Naglasci moji.



9

A evo šta nam isti protestantski teolog saopštava o istorijskom

razvoju stavova o kanonu Starog zaveta među istočnim verskim autoritetima, a pogotovo u XVII stoleću: "U godinama 1642. i 1672., pravoslavni sabori u Jasi i Jerusalimu potvrdili su kao 'originalne delove Pisma': 1. Jezdrinu (u Vulgati to je 3. Jezdrina), Tovita, Juditu, 1., 2. i 3. Makavejsku, Premudrost Solomonovu, Varuha, Premudrost Isusa sina Sirahova, i poslanicu Jeremijinu. Ovaj kanon je poznat kao kanon 'Septuaginta plus'. (...) Pravoslavni teolozi veruju da su izmene u Septuaginti načinjene po nadahnuću Svetoga Duha, tako da se imaju prihvatiti kao deo Božijeg nastavljenog otkrivenja . (...) Međutim, situacija među pravoslavnim crkvama danas nije tako jasna. Određene apokrifne knjige su navedene kao autoritativne na Sedmom ekumenskom saboru u Nikeji 787. godine kao i u Konstantinopolju 869. godine. Tokom vekova koji su usledili posle Velike šizme 1054. godine, pitanje kanona nije se postavljalo kao pitanje. Međutim, kada je konstantinopoljski patrijarh Kiril Lukarski objavio i odštampao Veroispovedanje u kojem je potvrdio stari jevrejski kanon, sazvan je Sinod u Jasi 1642. godine gde je to bilo osuđeno, a patrijarh je smaknut sa trona. Verovatno jedan od najvažnijih sinoda u istoriji istočno-pravoslavne crkve bio je održan 1672. godine u Jerusalimu. On je održan kako bi se suprotstavio uticaju Kirila Lukarskog i 'grupe kalvinista', i na

Bilo bi zanimljivo spomenuti i to da, npr. pravoslavni bogoslov,

protođakon Radomir Rakić, u svom ''Biblijskom rečniku'' kaže da Stari zavet sadrži ukupno 39 knjiga, što odgovara užem kanonu, dok mitropolit crnogorsko – primorski Amfilohije, kanonskim (iako ipak ''drugokanonskim'' - ali ne i apokrifnim) smatra i: prvu Jezdrinu, tri Makavejske, Toviju, Juditu, dodatke Danilu (Suzana, molitva Azarijina, himna tri mladića, Vil i Drakon), dodatke Jestiri, Varuhovu knjigu, poslanicu Jeremijinu, premudrost Isusa sina Sirahova i Premudrost Solomonovu. U uvodu svom prevodu knjige ''Premudrosti Solomonove'' on navodi da se ove knjige u SPC koriste u starom, crkveno-slovenskom prevodu. Vidi u: Sveto pismo u Srba, str. 21.

Zastupajući stav o tome da Stari zavet ne broji 39 već 46 knjiga, kao i to da su i ovih dodatih 7 (koje postoje u rimokatoličkim Biblijama) takođe kanonske, pravoslavni predavač Goran Radenković kazuje sledeće: ''Stari i Novi Zavet, koji čine Bibliju, predstavljaju korpus od 73 knjige koje su nastale u vremenskom periodu od oko 1.000. godina; 46 knjiga čine Stari Zavet, a 27 knjiga – Novi Zavet.'' Sveti knez Lazar, časopis za duhovni preporod, br. 4 [24], 1998. god. str. 61. Naglasak moj.



10

njemu je izričito rečeno da su ove knjige Premudrosti, Judita, Tovija, dodaci Danilu, i četiri Makavejske – kanonske.''12 Ipak, različito od zaključaka prethodno pomenutih pravoslavnih sabora koji potpadaju (po pravoslavnom učenju - kao što ćemo se uveriti u drugoj polovini ovog poglavlja), u tzv. "sveto predanje" koje je, smatra se, bogonadahnuto poput Svetog pisma, kao i različito od mišljenja mnogih pravoslavnih patrijaraha, episkopa i drugih savremenih bogoslova, stoji i 33. pravilo (kanon) svetog, pomesnog, kartaginskog sabora (čije se odluke takođe smatraju delom "svetog predanja"), koji negira kanoničnost nekim od maločas pomenutih knjiga. Evo kako glasi ovo pravilo13 u delu koji reguliše broj starozavetnih knjiga: "33. pravilo: O tome da se, osim kanonskih knjiga, u hramu ništa drugo ne čita

Takođe se ustanovljuje da se, osim kanonskih knjiga, ništa drugo pod imenom Božanskih knjiga, ne može čitati u hramovima. A kanonske knjige su ove: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, ponovljeni Zakoni, Isus Navin, Sudije, Rut, četiri knjige Carstva, dve knjige Paralipomenon (tj. dve knjige Dnevnika, prim. I. S.), Jov, Psaltir, pet knjiga Solomonovih, dvanaest knjiga proroka, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Tovija, Judit, Jestir, dve knjige Jedrine."14

U pomenutom spisku nalazi se ukupno 42 knjige, među kojima i

ranije pominjane Tovija i Judita. Međutim, ovaj sabor izričito tvrdi da knjige Makavejske, Varuh, poslanica Jeremijina, Premudrost Isusa sina Sirahova i druge ranije navedene – nisu kanonske i da se ne smeju čitati u pravoslavnim hramovima. No očito je da se ovaj pomesni kartaginski sabor, čiji se kanoni (pravila) nalaze u "zborniku pravila Pravoslavne crkve", i kao takvi trebali da se poštuju, ne poštuje ni od strane pravoslavaca koji podržavaju tzv. "uži" kanon Biblije, niti pak od onih koji podržavaju "širi" kanon Septuaginte (ili pak kanon nazvan "Septuaginta plus"). Tako, izgleda da pitanje kanoničnosti ili nekanoničnosti određenih apokrifnih knjiga i dalje ostaje otvoreno, sve do nekog sledećeg "sveopšteg sabora", kada bi, barem prema najavama, trebali da očekujemo konačni rasplet događaja. 12 Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2. god. 2002. str. 45. Naglasak moj. 13 Dva crkvena sabora u Kartagini, na kojima je donesena odluka o tome koje knjige čine, a koje ne, zbirku autoritativnih apostolskih spisa (Novoga zaveta) održani su 397. i 419. god. posle Hrista. 14 Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, Šibenik 2003. str. 94. Naglasak moj.



11

Pošto smo upravo utvrdili da su jedino protestantske (kao i

evanđeoske) crkve te koje poštuju kanon Starog zaveta kojeg se pridržavao i Gospod Isus Hristos, za razliku od rimokatolika i pravoslavnih (koji, barem što se tiče ovih poslednjih – čak ni posle 2000 godina postojanja hrišćanstva nisu došli do zaključka koje knjige pripadaju Bibliji a koje ne; - možda će ovo pitanje ostati nerešeno sve do drugog Hristovog dolaska), pogledaćemo na koji je način nastao Novi zavet.

Bogonadahnutost kanona Novoga zaveta

Zbirka knjiga koju su napisali Hristovi apostoli kao i njihovi

najbliži saradnici u prvom veku naše ere, a koju možemo za razliku od Starog zaveta (jevrejske Biblije) da nazovemo "hrišćanskom Biblijom", zvanično je počela da se naziva "Novim zavetom" tek nakon okončanja apostolske epohe (u II veku posle Hrista). Uporedo sa nastajanjem apostolskih spisa (poslanica, evanđelja i Otkrivenja), koji su kasnije prepoznati kao bogonadahnuti i uvršteni u kanon Novog zaveta, nastajali su i tzv. apokrifni zapisi koji su poticali iz pera autora koji su u manjoj ili većoj meri bili pod uticajem neke od nehrišćanskih filozofija, ili svoje, Duhom Svetim neprosvetljene, telesne pameti. Evo šta o apokrifima između ostalog kaže Radomir Rakić:

''U 2. veku su nastala apokrifna jevanđelja, apokrifna Dela

apostolska, poslanice, čak i apokalipse (Otkrivenja), obično napisani u ime nekih apostola, a skoro uvek su odražavala osobena gledišta . Hrišćani nisu smesta odbacivali takva dela ukoliko su bila bliska knjigama smatranim za kanonske. Kad je bio u pitanju takav spis kao što je Tomino jevanđelje, nedavno pronađeno u koptskoj verziji, oni uopšte nisu bili spremni da ga odbace. A pritom su bili svesni da sve sadržano u tom evanđelju, ma koliko bilo blisko onom što je smatrano autoritativnim predanjem, ima osobiti gnostički preliv.''15

Jedan od osnovnih problema koji se javio posle smrti apostola, a

bio je prisutan i za vreme njihovog života, jeste pitanje autentičnosti (originalnosti) verskih spisa koji su se čitali u hrišćanskim crkvama – gde god da su one postojale. Apostol Pavle je, naime, upozoravao hrišćane u Solunu još sredinom prvog veka da se po crkvama raznose i poslanice koje nisu napisane apostolskom rukom – a čiji sadržaji mnogo više zbunjuju i

15 Sveti knez Lazar, Časopis za duhovni preporod, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 93. Naglasak moj.



12

odvode na stranputicu – nego što doprinose utvrđivanju onih koji su poverovali:

''A vas, braćo, molimo u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa

Hrista i našeg skupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplašiti, ni duhom, ni rečju, ni tobože našom poslanicom – kao da je dan Gospodnji već tu. Da vas niko ne prevari ni na koji način...''16

Budući da je ap. Pavle diktirao svoje poslanice piscu koji ih je

zapisivao od reči do reči17, to je značilo da je rukopis Pavlovih poslanica uvek bio različit (jer su poslanice ispisivali svojeručno – svojim rukopisom, različiti pojedinci kojima je apostol diktirao). To je naravno stvaralo i problem prvovekovnim čitaocima u vezi prepoznavanja originalnih Pavlovih pisama sa jedne, i raznih pisama koja su poticala od lažnih učitelja – sa druge strane. Zbog toga je apostol imao praksu da poslednjih nekoliko reči ispisuje svojeručno – rukopisom koji je bio poznat crkvama kojima su poslanice bile upućivane. On u vezi te svoje prakse, uvedene zbog sprečavanja mogućnosti da vernici budu obmanuti, kaže: ''Pozdrav mojom rukom, Pavlovom.'' (Kol. 4:18); ili: ''Pozdrav je mojom rukom, Pavlovom. To je znak u svakoj poslanici; tako pišem.'' (2. Sol. 3:17; naglasak moj).18 Evanđelist Luka je takođe potvrdio činjenicu koja mu je bila poznata, a to je da su se mnogi latili posla da (pitanje je koliko uspešno i

16 2. posl. Solunjanima 2:1-3. Naglasak moj. 17 U posl. Rimljanima 16:22 npr. čitamo: ''Pozdravljam vas u Gospodu ja, Tertije, koji napisah ovu poslanicu.'' – iako je zapravo jasno da je autor poslanice ap. Pavle (Rim. 1:1-7), a da je Tertije bio samo jedan od lokalnih vernika koji se ponudio da zapiše Pavlove reči. 18 Verovatno je da će neki proučavaoci Biblije postaviti pitanje zbog čega Pavle onda čitav tekst svojih pisama nije pisao svojeručno, ukoliko je već postojala opasnost obmane mnogih vernika o kojima se on duhovno starao? Odgovor bi mogao da bude u tome da je ap. Pavle, u poznijem dobu svoga života, bio veoma slabog vida (ili je možda bio dalekovid), te ga je to ometalo da piše svojom rukom. Naznake za opravdanost stava o Pavlovom slabom vidu nalazimo u posl. Galatima 4:15 i 6:11, gde on kazuje da su reči ispisane njegovom rukom pisane veoma krupnim slovima, kao i to da su ga vernici iz Galatije tako voleli, da bi, da su samo mogli, i svoje oči izvadili i dali ih njemu.



13

verno?) opišu događaje iz života Isusa Hrista kao i njegovih najbližih prijatelja i saradnika: ''Pošto su mnogi preduzeli da opišu događaje koji su se ispunili među nama, - onako kako nam predaše oni koji su od početka bili očevici i služitelji reči, - naumih i ja - pošto sam sve tačno ispitao od početka – da ti napišem po redu, ugledni Teofile, da uvidiš istinitost onoga o čemu si poučen.''19 Pod odrednicom ''mnogi'', koju je istakao u prvom stihu prve glave svog evanđelja, Luka sasvim sigurno nije mislio na evanđeliste Mateja i Marka, koji su pisali svoja evanđelja u približno vreme kad i on sam (ap. Jovan je svoje evanđelje pisao znatno kasnije od ostalih evanđelista)! Ovi ''mnogi'' su oni hrišćanski pisci (ili možda tzv. ''hrišćanski gnostici''), koji svoje biografske radove o životu i radu Isusa Hrista ili nisu dovršili (jer ih na taj poduhvat nije ni inspirisao Duh Sveti), ili, pak, njihova dela nisu bila verodostojna zbog ubacivanja mnogih legendarnih događaja ili izreka koje nisu izvorno poticale od Hrista. Zbog toga evanđelist Luka striktno naglašava da je on ''sve tačno ispitao od početka'' – što očito znači da neki nazovi ''evanđelisti'' nisu bili tako pedantni – te stoga njihovi spisi nisu ni uvršteni među knjige Novog zaveta. Zbog postojanja većeg broja ovakvih ''Hristovih biografa'' i pisaca lažno-apostolskih poslanica, u toku prvog a posebno u drugom veku posle Hrista (a i u nekoliko narednih), nastale su mnoge knjige koje su se u manjoj ili većoj meri udaljavale od evanđelske istine o kojoj su pisali pravi Hristovi apostoli. Među mnogim verskim spisima koji su se čitali među hrišćanima u drugom i trećem veku nalazile su se i knjige pod nazivom (na primer): Dela Pavlova, Jermin Pastir, Apokalipsa Petrova, Poslanica Varnavina, Evanđelje po Jevrejima, Evanđelja po Petru, Nikodimu, Mariji, Tomi, Matiji, protoevanđelje Jakovljevo (knjiga o Marijinom rođenju), Dela Andrejeva, Pavlova, Jovanova itd. Sa druge strane, pored ovih dela koja su bila pripisivana apostolima ili njihovim bliskim prijateljima (radi što boljeg prihvatanja od strane zbunjenih vernika), u istom korpusu dela nalazile su se i knjige koje su krajem prvog i početkom drugog veka pisali naslednici apostola, starešine hrišćanskih crkava, radi pouke vernika. Među ovim spisima možemo da izdvojimo, na primer, sedam poslanica antiohijskog episkopa Ignjatija (upućenih: Rimljanima, Efescima, Traljanima, Smirljanima, Filadelfljanima, Magnežanima i Polikarpu), dve poslanice Klimenta iz Rima upućene Korinćanima, kao i Polikarpovo pismo Filipljanima.

19 Ev. po Luki 1:1-4. Naglasak moj.



14

Da je konfuzija među hrišćanima u drugom veku bila poprilična po pitanju koje knjige zaslužuju da budu svrstane u kanon Novog zaveta a koje da budu odbačene kao one koje zagovaraju učenje koje se razlikuje od apostolskog, dokazuje i slučaj da su mnogi hrišćanski autoriteti iz tog vremena (a i kasnije), kao autentične i bogonadahnute prihvatali određene apokrifne knjige (koje su kasnije bile odbačene) a odbacivali one za koje se kasnije pouzdano utvrdilo da su upravo autentične i da potiču od apostola. Najviše se raspravljalo po pitanju autentičnosti novozavetne knjige Otkrivenja Jovanovog, iako ni neke druge knjige nisu bile pošteđene (kao na primer II i III posl. Jovanova, Judina, II Petrova, Jevrejima...). Ipak, prema svojoj providnosti i velikoj milosti prema ljudskom rodu, kome je želeo da podari u potpunosti autoritativnu zbirku knjiga u kojoj je nepogrešivo opisana Njegova večna Istina, Gospod je upravljao mislima inače pogrešivih i greškama sklonih ljudi – da bi se novozavetni kanon na kraju ipak uobličio i postao onakav kakvog ga mi imamo danas. O načinu i vremenu konačnog formiranja kanona Novog zaveta Bjelajac kazuje sledeće: ''Pojavila su se nova ''evanđelja'' i nova tumačenja. Međutim, osnov za kanonizaciju bila je autentičnost apostolske doktrine u njima. U ovom periodu nije postojala nikakva zvanična institucija ili organizacija koja bi izvršila sistematizaciju novozavetnih knjiga, pa je i to bio jedan od razloga što su se pojavili jeretici koji su nudili svoja ''sveta pisma''. U trećem i četvrtom veku dolazi do formiranja Novog zaveta u obliku koji imamo danas. Veliku ulogu tu su odigrale tzv. istočne crkve koje su Novi zavet prihvatile kao Sveta pisma. Do sredine četvrtoga veka, više nije bilo nikakve sumnje u autentičnost novozavetnih tekstova, osim u Otkrivenje, koje nije bilo na spisku knjiga Novog zaveta na saboru u Laodikeji 367. godine. Aleksandrijski episkop Atanasije je 367. godine u svojoj 39-toj Vaskršnjoj poslanici vernicima objavio da je kanon Novog i Starog zaveta određen i da se ne može menjati. U Egiptu je bilo velikih problema s lokalnim crkvama koje nisu čitale i tumačile samo izvorne tekstove, tako da je Atanasije bio prinuđen da napiše sadržaj – kanon Novog zaveta. Te iste godine, ovu Atanasijevu preporuku – poslanicu crkvama usvaja i crkveni Sabor u Laodikeji. Atanasije je dao spisak knjiga za koji kaže da su ''određene od otaca da ih čitaju oni koji tek prime hrišćanstvo, i koji traže uputstva u pobožnoj reči''. Rimska crkva takođe usvaja ovaj, Atanasijev, kanon na svom Koncilu 382. godine pod papom Damaskusom. Do sabora u Kartagini 397. godine sve knjige Staroga i Novoga zaveta su kanonizovane, uključujući i Otkrivenje. Odluke ovog Sabora su potvrđene na sledećem Saboru u Kartagini 419. godine. Međutim, smatra se da je kanon Novog zaveta konačno prihvaćen i usvojen od strane svih crkava



15

tek na drugom trulonskom (Quinisextine) saboru u Carigradu 692. godine, ali i tamo su usvojena dva kanona Novog zaveta: jedan s Otkrivenjem a drugi bez Otkrivenja Jovanovog. Tek se u spisima grčkih crkava u desetom veku može pronaći Otkrivenje kao deo Novog zaveta.''20 Nakon što smo ovim utvrdili na koji je način i kada došlo do odbacivanja apokrifnih knjiga i formiranja zbirke apostolskih bogonadahnutih spisa i njihovog proglašavanja jedino merodavnim delima za pravilno formiranje bogougodnog hrišćanskog veroispovedanja kod ljudi, želim da posebno obratimo pažnju još na jedno, veoma važno pitanje. Iako će možda ovo izgledati kao ponovno stavljanje upitnika na već date odgovore, moramo ponovo da se pozabavimo pitanjem: Kada je zapravo nastao Novi zavet? - Kada je nastao Novi zavet i ko su njegovi autori?

Ovo pitanje moramo ponovo da postavimo iz razloga što teolozi pravoslavne crkve neprestano insistiraju na tezi da je Crkva Hristova (čitaj: Pravoslavna crkva) postojala pre Novog zaveta, te da je Crkva napisala i presudno uticala na konačno formiranje kanona Novog zaveta! To u prevodu znači (a to je upravo ono što pravoslavni ovom tezom žele da dokažu) da je jedino ''prava i izvorna'' Hristova Crkva (tj. Pravoslavna) ta koja ima svetoduhovski autoritet i ovlašćenje da tumači Sveto pismo! Ova teza se posebno potencira prilikom rasprave pravoslavnih sa evanđeoskim protestantima (i ostalim nepravoslavnim verskim zajednicama), po pitanju ispravnosti određenih pravoslavnih verovanja koja nemaju svoja utemeljenja u Bibliji i sa kojima se protestanti ne slažu. Evo šta o ovome možemo da pročitamo u tekstu protođakona Radomira Rakića: ''Postojanje i priroda kanona podrazumeva postojanje Crkve. Ovime se želi reći da bez Crkve ne bi bilo Novog zaveta. Upravo kao što Novi zavet izražava odgovor (udovoljenje) apostola i njihovih učenika Hristu, tako i Crkva izražava isti odgovor (udovoljenje); međutim, Novi zavet je plod crkve, dok Crkva nije plod Novog zaveta. Crkva bi mogla propovedati, i stvarno je propovedala, jevanđelje bez posredovanja Novog Zaveta; no Novi zavet ne bi mogao nastati nezavisno od Crkve.''21

20 Sveto pismo u Srba, str. 23-24. Naglasak moj. 21 Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], 2000. god. Tekst Radomira Rakića. str. 89. Naglasak moj.



16

Tekst koji ću dalje navesti pisan je perom sveštenika Džejmsa Bernštajna (Amerikanca koji je poreklom Jevrejin). U njemu je ovaj teolog objasnio zbog čega je, između ostalog, prešao iz evanđeoskog protestantizma u pravoslavlje, govoreći da je glavni razlog tome bilo uočavanje činjenice o postojanju istorijskog hrišćanstva – oličenom u njemu. Budući da je protestantizam kao pokret reformacije nastao tek u XVI veku, to po njegovom mišljenju nije bilo moguće da on predstavlja ''izvornu Hristovu Crkvu''.22 Budući da pre početka svoga interesovanja za pravoslavlje, kako sam kaže, uopšte nije bio upoznat sa istorijskim putem formiranja kanona Novog zaveta, Bernštajn je na kraju zaključio da mora da se priključi crkvi koja je ''stvorila'' Novi zavet – a to je bila crkva od Istoka: ''U mojim ranim hrišćanskim godinama, veći deo mog religioznog obrazovanja sticao sam sopstvenim čitanjem Biblije. Kad sam otišao na koledž, džepno izdanje Svetog Pisma bilo je moj stalni pratilac. Učio sam omiljene delove Svetog Pisma napamet, i samom ih sebi navodio kad sam bio u iskušenjima – ili drugima kad sam želeo da ih privedem Hristu. (...) Moje početno nastrojenje je bilo da što god je bilo dovoljno dobro za Apostole dovoljno je dobro i za mene lično. Tada sam se prvi put iznenadio. Kao što sam malopre pomenuo, znao sam da je Apostol Pavle Sveto Pismo smatrao Bogom nadahnutim (2. Tim. 3, 16). Ali ja sam uvek smatrao da ''Pismo'' o kome on tu govori podrazumeva celu Bibliju – i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo ''Novog Zaveta'' kad je on to izjavio. (...) Kad su Apostoli živeli i poučavali, nije bilo Novog Zaveta i Stari Zavet još nije bio dovršen (autor misli na konačnu kanonizaciju knjiga jevrejske Biblije od strane rabina u Jamniji oko 90. god. posle Hrista; prim. I. S.). Koncept ''Pisma'' bio je mnogo slabije definisan nego što sam ja zamišljao. (...) Drugo veliko iznenađenje nastalo je kad sam shvatio da se prvi kompletan spisak novozavetnih knjiga kakve imamo danas pojavio preko trista godina posle smrti i vaskrsenja Hristovog. (...) Za mene je bilo teško da zamislim da je Crkva opstajala i napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. To je možda bio moj prvi

22 Pravoslavni autori dosta često, a povodom teoloških ''rasprava'' sa protestantima, iznose, inače pogrešnu, tezu da verovanje evanđeoskih protestanata potiče iz vremena porekla konkretnih protestantskih denominacija od pre nekoliko vekova. Nasuprot tome, za razliku od tzv. ''istorijskog hrišćanstva'' koje danas u svetu postoji u obliku Rimokatoličke i Pravoslavnih crkava, i uključuje nepregledni broj učenja i verovanja uvedenih u crkvene dogme tokom mnogih stoleća, protestanti su želeli da izvrše ''reformu'' i praksu Crkve vrate na njene prahrišćanske apostolske uzore. U ovoj knjizi su načinjeni pregled i data objašnjenja povodom uvođenja mnogih učenja i praksi koje nemaju apsolutno nikakvog utemeljenja u svetim tekstovima Staroga i Novoga zaveta.



17

ključ za odgonetanje činjenice da je sveukupnost života Crkve nešto mnogo više od samo pisane Reči. (...) Sledeće što me je iznenadilo bilo je otkriće da je mnogo ''evanđelja'' pored onih iz novozavetnog kanona kružilo u prvom i drugom stoleću. To su bila Evanđelje po Jevrejima, Evanđelje po Egipćanima, Evanđelje po Petru, da pomenemo samo neke. (...) Bio sam naročito zainteresovan za traženje najstarijeg legitimnog popisa novozavetnih knjiga. Neki veruju da je to Muratorijev kodeks, sa kraja drugog veka. On isključuje Poslanicu Jevrejima, Jakovljevu, kao i dve Petrove (tj. neke od bogonadahnutih tekstova; prim. I. S.), ali uključuje Otkrivenje Petrovo i Premudrosti Solomonove (tj. neke od apokrifa; prim. I. S.). (...) Tokom vremena, Crkva je ustanovila koji su spisi zaista apostolski, a koji nisu. (...) Umesto da pokušavam da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se smirim i da se sjedinim sa Crkvom koja je stvorila Novi Zavet , i da joj dopustim da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma. (...) Današnja Pravoslavna Crkva je neposredni i jasan istorijski kontinuitet sa Crkvom Apostola, i sačuvala je netaknutim kako Sveto Pismo, tako i Sveto Predanje koje nam pomaže da Pismo na pravi način protumačimo. Čim sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje.''23 Nakon što smo se i konkretno upoznali sa stavom pravoslavnih o tome da su, zapravo, ''oni'' stvorili Novi zavet, te upravo iz tog razloga i polažu pravo da ga jedini, na svoj ''ispravni'' način tumače, za razliku od svih drugih – a naročito protestanata, još jednom postavljamo pitanje: Kada je zapravo nastao Novi zavet? Ili, možda još preciznije: kada su nastale, odnosno, kada su napisane knjige Novoga zaveta?

To da su novozavetne knjige napisane nekoliko decenija posle osnivanja Hristove Crkve (koja je ''rođena'' na dan silaska Svetog Duha na apostole, deset dana nakon Hristovog vaznesenja na nebo) – činjenica je koju niko, a ponajmanje evanđeoski protestanti, ne želi da porekne. Dakle, istina je da je Crkva napisala Novi zavet, ili, bolje rečeno, pojedini pripadnici Crkve – apostoli i njihovi najbliži saradnici. Istina je i to da je Crkva najmanje dve decenije bila bez ijedne novozavetne knjige (pošto su apostoli počeli da pišu svoje poslanice tek negde nakon 50-te god. nove ere), te da se evanđelje u to vreme propovedalo isključivo usmenim putem (ili putem usmenog ''predanja'', kako to pravoslavni vole da kažu). Naravno, u to vreme su u Crkvi postojali i određeni darovi Svetog Duha (a koji su kasnije izostali) predati pojedincima u vidu, npr. dara proroštva (preko kojeg se ranim hrišćanima, pored apostolskih propovedi, obznanjivala Božija volja - zbog nepostojanja autoritativnog pisanog

23 Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 8-25. Naglasak moj.



18

izvora; vidi: Dela ap. 10:3-7; 9-16, 19, 13:1; 16:6-7; 18:9; 21:7, 9-11; 1. Kor. 12:10; 14:4-5). Tačno je i to da bi Crkva mogla i dalje da opstaje bez ijednog pisanog izvora (dakle, bez knjiga Novog zaveta), ali samo ukoliko bi ostala u potpunosti verna Hristovom tj. apostolskom učenju i praksi - koje bi morala da nepromenjeno usmeno prenosi iz generacije u generaciju. Međutim, u skladu sa apostolskim upozorenjima, ne samo da su lažni učitelji (judaisti, gnostici i drugi) bili aktivni u zavođenju prostodušnih hrišćana, već su čak i neki od hrišćanskih starešina (prezvitera tj. episkopa) koje su lično apostoli rukopoložili, kasnije odbacivali pravu nauku i ''uvodili pogubna krivoverja'' (Dela ap. 20:28-30). Upravo zbog toga je bilo veoma bitno da apostoli veoma pedantno i detaljno obrazlože svaki detalj jedino ispravnog hrišćanskog učenja i takvog ga predaju Crkvi. Jer, ukoliko se lažni učitelji nisu libili da još u apostolsko vreme šire različita krivoverja, a u dosta navrata su i uspeli da skrenu hrišćane sa pravog puta i učine ih malodušnima (Kol. 2:4; 2. Sol. 2:2-5; 2. Tim. 2:16-18), koliko se još više podrazumevalo da će nakon smrti direktnih Hristovih sledbenika, koji su imali prilike da lično slušaju reči sa Spasiteljevih usana, uspeti u zavođenju vernika lažnim naukama – ukoliko ne budu postojali apostolski zapisi koji će sadržati potpunu Istinu? Postoji mnoštvo dokaza, od kojih je neke spomenuo i ''preobraćenik'' Bernštajn, da su tzv. rani crkveni oci bili u velikoj zabuni koji spisi potiču od apostola a koji ne. Sa druge strane, zbog određenih zloupotreba svetih tekstova i njihovog pogrešnog tumačenja od strane lažnih učitelja, crkveni autoriteti iz kasnijih vekova su dolazili u iskušenje i odbacivali, pored samih krivoverja, i bogonadahnute tekstove koje su jeretici pogrešno tumačili (očigledan primer za to je odbacivanje autoritativnosti i bogonadahnutosti knjige Jovanovog Otkrivenja počevši od IV veka pa na dalje, iako su ovu knjigu smatrale svetom i bogonadahnutom sve crkvene vođe sa početka II veka). Da crkvene starešine iz posleapostolskog perioda nisu baš bile ''na visini zadatka'' što se tiče ''odbrane vere koja je jednom zauvek predata svetima'', a na koju ih je pozvao apostol Juda u drugoj polovini prvog veka nove ere, dokazuje i tekst koji sledi. Naime, na osnovu njegovog čitanja možemo da saznamo da je Crkva u to vreme, odnosno njeni učitelji, počela da odbacuje neke od apostolskih svetih spisa i prihvata gnostičke (jeretičke) tekstove kao bogonadahnute: ''Ovo je bilo i rimsko gledište: posl. Jevrejima se nije nalazila u Muratorijevom zborniku, a nisu je prihvatali sv. Ipolit, Gaj i Novicijan. Isto je bilo i afričko gledište. Tertulijan je citirao posl. Jevrejima samo jednom, a citat pripisuje Varnavi (De pudic. 20). Vaistinu, prvi zapadni pisac koji posl. Jevrejima smatra kanonskom knjigom bio je Ilarije Poatjeski (umro 367. g.). S druge strane, posl. Jevrejima su visoko cenili u Aleksandriji i drugde na Istoku. Panten (2. vek) je smatrao da ju je ap.



19

Pavle napisao anonimno, budući da je pisana Jevrejima kojima bi on mogao biti podozriv. (...) Sv. Kliment je predlagao da je ap. Pavle napisao poslanicu na jevrejskom jeziku i da ju je Luka preveo na grčki. (...) Na Zapadu je postojala znatna zbrka krajem 4. veka . Filastrije Brešćijski (umro 397) držao je posl. Jevrejima za Pavlovu, ali ne i za kanonsku, s druge strane, afrički sabori držani 393. i 397. prihvatili su kanoničnost ''trinaest poslanica apostola Pavla'' i ''od istoga, jednu Jevrejima'', praveći na taj način razliku ali ne i različitost. (...) U najranijem periodu za koji imamo podatke – drugi vek – hrišćanski pisci su koristili samo I Petrovu i I Jovanovu poslanicu (premda se ponekad II Jovanova smatrala delom I Jovanove). Ovo se održava i u 3. veku kod sv. Ipolita, Novacijana i sv. Kiprijana, i kod Origena koji spominje sumnje oko drugih sabornih poslanica, ali ne oko ovih (tako isto i Jevsevije, poč. 4. veka). Još kasnije, samo ove dve saborne poslanice prihvataju Diodor Tarsijski (umro oko 394) i Nestorije (umro 451). (...) Potpuniji spisak možemo dobiti iz Origenovih spisa, jer je on prihvatio svih sedam sabornih poslanica, ali je izrazio sumnje u Jakovljevu, Judinu i II Petrovu, kao što je to činio njegov obožavalac Jevsevije. Međutim, većina grčkih pisaca 4. veka nisu imali sumnju u neku od ovih poslanica, i njihovo mišljenje je bilo preovlađujuće i na Istoku i na Zapadu, osim u Siriji. Sirijsko gledište, kao reagovanje na porast kanona, odraženo je u spisu ''Učenje Adajevo'' i u spisima Afraata i sv. Jefrema Sirijskog, svi iz sredine 4. veka. Shodno njima, nije bila prihvaćena ni jedna saborna poslanica, a istovremeno su podgrevane sumnje u jedan spisak kanonskih knjiga oko 400. g. i u spisima Teodorita Mopsuestijskog. Čak i u 6. veku je grčki putnik Kozma Indikoplevit delio ovo gledište. Posrednički stav je zauzimao sv. Jovan Zlatoust, najpre patrijarh antiohijski a zatim carigradski (umro 407), kao i Teodorov učenik Teodorit Kirski (umro 458): saborne poslanice su Jakovljeva, I Petrova i I Jovanova. Isto gledište se odražava u sirijskom prevodu Svetog pisma poznatom kao Pešito, a koji spominje Kozma. (...) Otkrivenje Jovanovo su visoko cenili skoro svi pisci 2. veka koje znamo (...) U 4. stoleću, Otkrivenje su odbacivali svi istočni pisci izvan Aleksandrije; zapadni sirijski pisci nisu ga prihvatali do 5. veka; istočni sirijski pisci, koliko nam je poznato, nikad ga nisu prihvatili. Pa i u 9. veku mnogi hrišćani grčkog govornog područja i dalje su imali sumnje u ovu knjigu. (...) Apokrifne knjige su ponekad čitane u crkvi ili su inače smatrane za autoritativne. Oko 190. g. Serapion Antiohijski je imao muke kako bi potisnuo tzv. ''Petrovo jevanđelje'' a neki tajanstveni fragment koji je nedavno pronašao prof. Morton Smit navodi kako sv. Kliment tvrdi da je u Aleksandriji postojalo ''tajno Markovo evanđelje''. I Ipolit i Origen su koristili ''Dela Pavlova''.24

24 Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 94-97. Naglasak moj.



20

Kao što možemo da zaključimo nakon celokupnog našeg razmatranja opisanog na prethodnim stranicama, i neki od onih koji se danas u Pravoslavlju cene i poštuju kao ''svetitelji'' ili ''blaženi'', ne samo da nisu pozitivno doprinosili određivanju kanona Novog zaveta, već su otvoreno zastupali međusobno oprečne stavove po pitanju bogonadahnutosti najrazličitijih pisanija. U raznim delovima Rimskog carstva kolala su i čitala su se najrazličitija dela nepoznatih autora, i šta više poštovala kao posve autoritativna. Iz ranije citiranog teksta Radomira Rakića saznali smo da se hrišćani u posleapostolskoj eri nisu tako lako odricali apokrifnih evanđelja, a posebno tzv. ''Evanđelja po Tomi'', kojeg uopšte nisu bili spremni da odbace, iako su mogli da uvide da je bilo obojeno gnosticizmom25. Ono što bi još bilo zanimljivo da na ovom mestu pomenem, pre nego što to u narednim poglavljima i argumentovano potvrdim, jeste da današnja Pravoslavna crkva mnoga svoja verovanja i dan-danas bazira na drevnim apokrifnim tekstovima koji se ne nalaze u Novom zavetu. To se pogotovo odnosi na detalje o rođenju i životu Marije, Isusove majke, za koju apokrifno ''Protoevanđelje Jakovljevo'' (nastalo u II veku nove ere) ispreda mnoge legende koje se ne mogu dovesti u vezu sa izvornim apostolskim tekstovima. Isto tako, takozvana ''evanđelja po Jevrejima i po Egipćanima'', kao i ''evanđelje po Tomi'' sadrže određene gnostičke ideje o uzvišenosti samačkog nad bračnim životom, te stoga ne čudi da je pokret hrišćanskog monasticizma (monaštva) nastao upravo u Egiptu – u kome su ova ''evanđelja'' bila i najzastupljenija. No, ono što bi trebali posebno da istaknemo, jeste podatak da se današnji pravoslavni autori, bez imalo pardona, usuđuju da ustvrde da jedan deo novozavetnih apokrifa uopšte ne sadrži u sebi bilo šta jeretičko, te da bi, po njihovom mišljenju valjda, i ti spisi mogli da budu čitani od strane hrišćana kao štivo za versku pouku. Da to ipak nije slučaj, dokazaću navodeći detalje iz apokrifnog ''Nikodimovog evanđelja'' koje je nastalo u III stoleću, a za koje je episkop raško-prizrenski Artemije, prilikom objavljivanja u eparhijskom časopisu ''Sveti knez Lazar'', između ostalog rekao:

''Neki od tih apokrifnih spisa napisani su da ''popune'' prazninu, koja zaista postoji u izlaganju života Gospoda Isusa Hrista i Apostola. Dvadeset sedam kanonskih knjiga Novog Zaveta ne sadrže mnoge detalje koje pobožna narodna duša želi da sazna, naročito što se tiče detinjeg uzrasta Isusa Hrista...(...) Pred nama je upravo ovo Nikodimovo Evanđelje u prevodu prof. Tomislava Jovanovića, koje sa bogatom maštom opisuje

25 Više o gnosticima i njihovom verovanju možete pročitati u poglavlju: Vaseljenski sabori.



21

do detalja suđenje i stradanje Gospoda Hrista, a ne njegov život. Prijemčivost proste i pobožne narodne duše za ovu vrstu literature, pokazuje činjenica da je ovo Nikodimovo Evanđelje poznato danas u preko 180 slovenskih prevoda. Budući da u njemu nema ništa jeretičkog, mi ga stavljamo pred naše čitaoce upoznavanja radi.''26 Upoređivanjem kazivanja koja su zapisana u Novom zavetu (tj. kanonskim apostolskim evanđeljima) i onih koji se nalaze u ''Nikodimovom Evanđelju'' nastalom više od dva veka nakon odigravanja pomenutih događaja, uvidećemo koliko je zapravo velika razlika među njima. Između novozavetnih izveštaja i apokrifa postoje ozbiljne kontradiktornosti koje nam nipošto ne dozvoljavaju da izjavimo (poput pomenutog pravoslavnog episkopa) da ''u njima nema ničeg jeretičkog'', već ukazuju na to da su oni sa pravom odbačeni - kao spisi u koje ne možemo imati nikakvog poverenja. ''Evanđelje po Nikodimu'' sadrži nekoliko istorijskih netačnosti. Najpre, u ovom ''evanđelju'' stoji zapisano da su Jevreji pred Pilata izašli sa sledećom optužbom: ''On reče: Mogu razoriti hram ovaj i za tri dana sazidaću ga. Reče Pilat: Koji hram? Rekoše Jevreji: Ovaj hram naš, koga sazda Solomon za 46 godina, a ovaj govori kako će ga razoriti i za tri dana sazidati ga.'' (naglasak moj).27 Pisac ovoga dela je sastavljajući upravo navedeni tekst pogrešio najmanje dvostruko. Prva greška se sastoji u njegovom nepoznavanju Starog zaveta u kome je jasno zapisano da je Solomon sagradio Božiji hram u Jerusalimu za tačno sedam godina i šest meseci, a ne za četrdeset šest godina, koliko je to ovde navedeno. U 1. knjizi o Carevima, naime čitamo: ''Četiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izrailjevih iz zemlje Misirske, četvrte godine carovanja Solomunova nad Izrailjem, mjeseca Zifa, a to je drugi mjesec, poče zidati dom Gospodu. (...) A jedanaeste godine mjeseca Vula, koji je osmi mjesec, svrši se dom sa svijem stvarima svojim i sa svijem što mu pripada. Tako ga sazida za sedam godina.''28

26 Sveti knez Lazar, br. 1 (9), Prizren 1995. god. str. 170. Naglasak moj. 27 Na istom mestu, str. 178. 28 1. Carevima 6:1, 38. Naglasak moj.



22

Druga greška, na osnovu koje je, naime, i došao do podatka o zidanju hrama u toku četrdeset i šest godina jeste njegovo pogrešno razumevanje teksta iz evanđelja po Jovanu. Evo kako je glasio dijalog između Isusa i njegovih verskih protivnika: ''Tada prozboriše Judeji i rekoše mu: kojim znakom nam dokazuješ što to činiš? Odgovori Isus i reče im: srušite ovaj hram, pa ću ga za tri dana podići. Onda rekoše Judeji: za četrdeset i šest godina sagrađen je ovaj hram, a ti ćeš ga podići za tri dana? No on je govorio o hramu svoga tela''.29 U čitavom tekstu napisanom u drugoj glavi ev. po Jovanu, ili pak u celom Novom zavetu, nigde ne možemo da nađemo podatak da je Solomon gradio hram četrdeset i šest godina, što bi, uostalom, bilo i u suprotnosti sa onim što nam govori Stari zavet. Biblija nikada nije sebi protivrečna – iz razloga što je u potpunosti nadahnuta nepogrešivim Bogom. No, Judeji su Isusu ipak rekli da je hram zidan četrdeset i šest godina, zar ne? Naravno. Ipak, ovde se uopšte ne radi o Solomonovom zidanju hrama, već o obnovi hrama koju je 20-te godine pre nove ere započeo judejski kralj Irod Veliki, a koja je trajala sve do 64. godine posle Hrista (dakle, ukupno preko 80 godina)30. Budući da se događaj kojeg Jovan opisuje odigrao u prvoj godini zemaljske službe Gospoda Isusa, u dobi kada mu je bilo oko 30 godina (Lk. 3:23), on se hronološki smešta u 26. ili 27. godinu nove ere (Hristos je rođen 4. ili 5. god. pre nove ere). Stoga je jasno da Judeji, prilikom razgovora sa Isusom, a koji je zapisan u ev. po Jovanu 2:20, nisu mislili na Solomonovo zidanje hrama, već na ponovno zidanje tj. obnovu hrama koju je započeo Irod, a koja je do toga momenta trajala tačno 46 godina. Da je pisac ovog ''evanđelja'' odista imao bujnu maštu kada je zapisivao svoj tekst, dokazuje i sledeći navod koji se ne samo suprotstavlja kazivanju istinitih evanđelja, već i zastupa određene nauke koje ne možemo da pronađemo nigde u apostolskim zapisima. On predstavlja deo pisma koje je, navodno, Pontije Pilat uputio rimskom Cezaru povodom dešavanja u Judeji, a koja su vezana za stradanje i vaskrsenje iz mrtvih Isusa iz Nazareta:

29 Ev. po Jovanu 2:18-21. Naglasak moj. 30 Navedeno prema: Novozavjetni komentari, tumačenje evanđelja po Ivanu, Leon Morris, Dobra Vest, Novi Sad, 1984. god. str. 165; i The NIV Study Bible, 10 th Anniversary Edition, Zondervan Publishing House, Copyright 1995 by Zondervan Corporation, str. 1594. Podnožni komentar na stih: Ev. po Jovanu 2:20.



23

''Predadoh Isusa volji njihovoj svezavši ga, ni jedno delo zlo ne našavši kod njega. I načinivši krst, raspeše ga. A kad raspeše njega, odmah sunce usred dana pomrači se i tama nastade po vaseljeni, i zvezde na nebu javiše se, i luna kao krvlju obavi se zbog umrlog Isusa na krstu, i zavesa njihove crkve raspara se na dvoje, i zemlja potrese se, i kamenje raspade se, i rasede se zemlja, i ponori javiše se do podzemnog ada, i grobovi otvoriše se, i ustadoše neki iz mrtvih, koji behu od istih tih Jevreja i koje nazivahu pravednicima, i pravedni patrijarsi njihovi Avraam, Isak i Jakov i drugi mnogi sa njima, i javiše se na dugo vreme, i ponovo nevidljivi behu, kao što mnogi posvedočiše od Jevreja, videvši i sve one proroke i pravednike, koji se prestaviše pre tri ipo hiljade godina. A ja i od njih mnoge videh. I tresaše se zemlja od šestog časa dana do devetog u petak. I kasno u subotu uveče grom beše sa nebesa. I svetlost javi se, svetlija sedmostruko jačeg sijanja od sunčevog. I još usred noći [dođoše] muževi visoki veoma, slavni, odeveni u presvetlu odeću, i vikahu govoreći: 'Raspeti Hristos usta! Uzlazite na nebo, svi pravedni, koji ste u adu obasjani!' A broj onih presvetlih mladića koji pozivahu beše neizbrojiv. A svu noć onu ne prestajaše svetlost ona neizreciva. A u provalije te zemaljske, koje toga dana zemlja stvori, mnogi propadoše i izgubiše se i ne nađoše se, koji na Isusa okrenuše se. I sam očevidac bejah tada ovoga. I strahom velikim i izbezumljenošću zahvaćen bejah i videh što nikada ne videh niti slušah. Zato drhtim zbog onih viđenja i, bojeći se tvoje veličine, opisah i poslah tvom gospodstvu šta beše sa Isusom, i što videh one noći smrću njegovom i šta učiniše Jevreji Isusu. O tome, ipak, napisah na znanje tvojoj veličini i vladavini.''31 Kao što može da primeti svaki poznavalac kanonskih evanđelja, najveći deo upravo navedenog teksta uopšte ne odgovara opisima događaja kakvim ih predstavljaju Hristovi apostoli. Rečenice koje sam podebljanim kurzivom posebno naglasio su pogotovo u neskladu sa bogonadahnutim izveštajima. No, krenimo redom. Ponajpre se srećemo sa kazivanjem koje nam stavlja do znanja da se tokom Hristovog raspeća dogodilo pomračenje sunca (u ranijem tekstu ovog ''evanđelja'', na str. 184 je zapisano: ''A beše oko šestoga časa dana. I bi tama pomračenjem sunca po čitavoj zemlji do devetog časa.''). U isto vreme, kaže se dalje, mesec je dobio boju krvi. Ipak, iako se ovaj izveštaj prividno slaže sa onim što čitamo u evanđeljima (Mt. 27:45), tekst ovog apokrifa kao da naglašava da se radilo o običnom pomračenju sunca, iako pritom nije jasno kako je moguće da se tada mogao da vidi i mesec (pošto znamo da pomračenje sunca nastaje onda kada ga delimično ili u potpunosti zakloni mesečev disk). Sa druge strane, iako Sveto pismo

31 Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god. str. 197. Naglasak moj.



24

izveštava o zemljotresu i raspadanju stena u trenutku Isusove smrti (Mt. 27:51), ono ništa ne govori o ''pojavljivanju ponora'' koji je dopirao do ''podzemnog ada''. Dalje, iako Pismo govori o vaskrsavanju mnogih umrlih starozavetnih pravednika u trenutku Hristove smrti (ili možda u trenutku Njegovog vaskrsenja; vidi: Mt. 27:52-53), ono ipak ne govori ništa o vaskrsenju Avraama, Isaaka, i Jakova, kao i starozavetnih proroka – o čemu bi apostoli sasvim sigurno pisali – da su nešto o tome znali. Napomena da su Jevreji videli mnoštvo vaskrslih pravednika koji su bili pomrli ''tri i po hiljade godina'' pre Isusovog vremena je takođe zbunjujuća. Naime, patrijarsi Avraam, Isaak i Jakov su živeli između 2000. i 1800. godine pre Hrista, a vreme od 3500 godina pre Hrista je onaj period koji se hronološki smešta u vreme pre potopa, nekoliko stotina godina posle stvaranja sveta – u doba koje Božija Reč opisuje kao vreme velikog bezakonja – bez ikakvih napomena da su tada živeli ''mnogi pravednici'' (1. Mojs. 6:6-7, 13). Hristovi apostoli (evanđelisti) takođe ne govore da se ''zemlja tresla od šestog do devetog časa u petak'' (dakle čitava tri sata) već da se to desilo samo u trenutku Hristove smrti (Mt. 27:50-51). Veliku izmišljotinu predstavlja i pripovest o pojavljivanju velikog broja anđela, u toku veoma svetle noći između subote i nedelje, uoči Isusovog vaskrsenja (noć je bila sedam puta svetlija od običnog osunčanog dana!!!). Ukoliko se ovako nešto zaista desilo, svi apostoli bi bili očevici tog događaja, koji bi im svakako pomogao da povrate veru u Hristovo vaskrsenje – koju su bili u potpunosti izgubili. Međutim, nasuprot ovome, u nedelju rano ujutru32, nakon primanja prvih vesti o Isusovom vaskrsenju iz mrtvih, apostoli su uzvratili neverovanjem (Mk. 16:9-13). U kanonskim apostolskim evanđeljima se zaista nigde ne spominje čudesna svetlost – koja je noć pred Hristovo vaskrsenje pretvorila u najsjajniji dan u istoriji sveta. Prema ovom apokrifu, Pontije Pilat je poverovao u Hristovo vaskrsenje čitav dan pre apostola, iako taj zaključak na osnovu Novog zaveta uopšte nije izvodljiv. Novinu u odnosu na biblijske izveštaje i Gospodnju nauku o zagrobnom životu predstavlja i pomen ''pojavljivanja ponora do podzemnog ada'', iz koga su, na poziv anđela, izašli svi pravednici (tj. njihove nematerijalne duše) i popeli se na nebo. Takođe, nigde se ne pominje ni velika pogibija Hristovih protivnika koji su propali u mračne dubine otvorenog adskog ambisa...

32 Apostol Jovan u svom evanđelju navodi da su žene otišle na Isusov grob, zbog pomazanja njegovog umrlog tela (a ne da bi se uverile u vaskrsenje; što nam još jednom dokazuje da niko od Isusovih učenika nije očekivao Njegovo vaskrsnuće), još pre svitanja – dok je još bio mrak, tako da u evanđeljima zaista ne možemo naći nikakvog pomena velike svetlosti koja je bila zastupljena tokom čitave te noći (Ev. po Jovanu 20:1).



25

Kao što vidimo, tzv. ''Nikodimovo Evanđelje'', koje u tekstu daje lažno svedočanstvo o autentičnosti svog autorstva33, i koje je posve sigurno pisano mnogo nakon smrti onog pravog Nikodima iz prvog stoleća34 nipošto nije tako ''bezazleno'' što se tiče propagiranja raznovrsnih istorijskih netačnosti i verskih doktrinarnih zabluda – kako ga nam je predstavio episkop Artemije. Nasuprot tome, ovo tzv. ''evanđelje'' predstavlja pravi pravcati izvor raznih jeresi, te je, Bogu hvala, odista dobro što Gospod nije dozvolio da se ovakav spis nađe među svetim knjigama Novoga zaveta. ''Nikodimovo Evanđelje'' je bio samo jedan od gotovo nepreglednog broja jeretičkih apokrifnih spisa koje su neki ''crkveni oci'' koristili kao kanonske i bogonadahnute. Ipak, iako je, u ono vreme, bilo znatno teže razlučiti apostolske spise od onih nazoviapostolskih, ipak smatram da pred tadašnjim crkvenim učiteljima i nije bio posebno težak zadatak. Već smo, iz samo nekoliko navedenih rečenica iz ''Nikodimovog Evanđelja'' uočili kolika je velika razlika između njega i apostolskih tekstova. Ukoliko još znamo da apokrifni tekstovi, poput ''Evanđelja po Tomi'' i sličnih npr. uče da je Gospod Isus negovao telesni ljubavni odnos sa Marijom Magdalinom, da je naučavao da žene – da bi dostigle spasenje - moraju da postanu muškarci, ili pak da Isus nije uistinu umro na krstu jer nije ni posedovao pravo ljudsko telo, da postoje Bog Otac i Bog Majka, da je Isus imao brata blizanca (tzv. Judu Tomu), da nema vaskrsenja mrtvih itd35. onda je sasvim jasno da apokrifna evanđelja, oko kojih su ''lomljena

33 Pisac ovog apokrifa je lažno pripisao autorstvo Isusovom sledbeniku Nikodimu rečima: ''A Nikodim, neki muž Jevrejin, koji ovo i napisa, stojeći tu ispred svih i tog učitelja jevrejskog, reče Pilatu...''. Vidi na str. 179. časopisa Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god. 34 Dokaz da je ovo ''evanđelje'' napisano mnogo nakon smrti ''pravog'' Nikodima nalazi se i u samom tekstu apokrifa. Naime, na str. 199 časopisa ''Sv. knez Lazar'', na kojoj je opisan njegov završni deo, stoji da je (što je takođe istorijski netačno) rimski cezar, odlučio da Jevreje kazni zbog toga što su ovi raspeli Isusa. Stoga, cezar je naredio izvesnom Likiniju da okupi vojsku i porobi judejsku zemlju. Ovaj Likinije je ispunio carevu zapovest. U apokrifu stoji zapisano: ''I kada okupi veliku vojsku, osvoji ceo jevrejski rod i rasu ih među druge narode, te je i do danas tako.'' (Istorijski, ovaj događaj osvajanja jevrejske zemlje, pod vođstvom rimskog vojskovođe Tita Vespazijana, odigrao se tokom poznatog ''Judejskog rata'' koji je vođen od 66-73. god. nove ere. Konačno rasejanje Jevreja je, pak, usledilo posle njihove pobune protiv Rimljana po vođstvom lažnog mesije Bar-Kohbe 135. godine posle Hrista). Odrednica ''te je i do danas tako'' nam ukazuje na činjenicu da su Jevreji već duže vreme bili rasejani (što odgovora datiranju pisanja ovog apokrifa u treći vek nove ere, a ne tokom života pravog, biblijskog Nikodima – iz prvog veka). 35 Mnogo više informacija o apokrifnim tekstovima vidi u poglavlju: Vaseljenski sabori.



26

koplja'' u prvim vekovima hrišćanstva uopšte nisu tako ''slična'' apostolskim spisima – kao što bi to neko mogao da pomisli na osnovu velikih dilema oko njih kod crkvenih autoriteta iz prošlosti. Ono što je ipak iznad svega jasno jeste da su gotovo svi apokrifi nastali nakon smrti Hristovih apostola, tj. od drugog veka nove ere pa na dalje. Sa druge strane, spisi koje mi danas imamo u Novom zavetu pisani su rukom Hristovih apostola u drugoj polovini prvog veka, i sadrže Bogom danu poruku neophodnu za spasenje i Njemu ugodno hrišćansko življenje. Novi zavet je, dakle, stvoren od strane prvovekovne apostolske Hristove Crkve, a ne od strane pravoslavne crkve (koja se usuđuje da se nazove tvorcem Novog zaveta samo iz razloga što su njeni ''sveti oci'', i to, kao što smo videli, sve do desetog veka bili u nedoumici o tome koje su knjige pravoverne a koje jeretičke, i na taj način stvarali konfuziju skoro hiljadu godina). No, ukoliko pogledamo realnosti u oči, moći ćemo da zaključimo da je Pravoslavna crkva uistinu stvorila, ali ne samo Novi zavet već i čitavu, i to neku ''novu'' - svoju Bibliju. Naime, kao što sam ranije pokazao, Pravoslavlje u celini, do današnjeg dana, nije na čisto koje knjige treba a koje ne treba priznati kao kanonske iz Starog zaveta, te poštujući starozavetne apokrife kao bogonadahnute (drugokanonske) i bazirajući svoju teologiju između ostalog i na njima, stvara novi kanon Svetog pisma – za koji Gospod Hristos i apostoli uopšte nisu znali niti su iz njega citirali. Takođe, što se tiče Novog zaveta, današnja Pravoslavna crkva, i pored tvrdnje da su upravo njeni ''sveti oci'' formirali kanon hrišćanskih spisa (i odbacili apokrife), baš na nekim od odbačenih apokrifa36 bazira značajan deo svoga crkvenog učenja, kao na primer ono o Bogorodici (apokrif: Protoevanđelje Jakovljevo)37 itd. Očigledno je, stoga, da se Pravoslavna crkva ne slaže ni sa trenutnim opsegom novozavetnog kanona, te bi, kada bi se ona pitala, i njega značajno proširila – i na taj način stvorila Bibliju kakva je njoj po meri. - Postoji samo šezdeset i šest bogonadahnutih knjiga Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta na svojim stranicama, i to na više mesta, stavlja do znanja da je sa Božije tačke gledišta apsolutno

36 Verovatno se rukovodeći devizom da „u njima nema ničeg jeretičkog“. 37 Veliki pravoslavni teolog Justin Popović priznaje da mnogo što šta od pravoslavnog učenja potiče iz apokrifnih evanđelja, rečima: ''U ovoj ''povesti'' (Justin misli na ''povest o rođenju Isusa Hrista''; prim. I. S.) iznete su razne pojedinosti o Rođenju Gospoda Hrista, kojih nema u Evanđelskoj blagovesti o tome. Skoro sve te pojedinosti pozajmljene su iz takozvanih apokrifnih evanđelja. (...) U tu vrstu kazivanja spada na prvom mestu ''Prvoevanđelje Jakovljevo'', koje je nesumnjivo najstariji spomenik apokrifne književnosti.'' Žitija svetih za 25. decembar, str. 722. Naglasak moj.



27

nedopustivo bilo kakvo dodavanje ili oduzimanje otkrivenju kojeg je On obznanio preko svojih slugu proroka i apostola. Dakle, Gospod nipošto u svojoj Crkvi ne dozvoljava ispovedanje vere koje proističe iz apokrifnih – jeretičkih tekstova, a koji su napisani tokom starozavetnog ili novozavetnog vremenskog perioda. Evo nekih stihova koji nam upravo to potvrđuju: ''Ništa ne dodajte k riječi koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovijesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam.''38 ''Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš se laža.''39 ''Svedočim svakom ko sluša proročke reči ove knjige: ako im ko dometne nešto, na toga će Bog navaliti zla napisana u ovoj knjizi. Ako pak ko oduzme nešto od reči ove proročke knjige, Bog će oduzeti njegov deo od drveta života i od svetog grada, koji su opisani u ovoj knjizi.''40 Božije svedočanstvo je jasno. Ukoliko se bilo koje zemaljsko propadljivo i smrtno stvorenje usudi da doda ili oduzme samo jedno jedino slovo Božijoj Reči (i tako savršenu Reč Svesavršenog Boga učini nesavršenom), sasvim je sigurno da će završiti u večnoj smrti – u ognjenom jezeru u kome će biti plač i škrgut zuba. Gospod svedoči da je Njegova Reč oduvek i za večnost postojana i apsolutno nepromenljiva: ''Do vijeka je, Gospode, riječ tvoja utvrđena na nebesima.''41 I, kao što sam rekao, upravo iz razloga što je Božija Reč večna, a zemaljski čovek prolazan, a uz to i jako sklon činjenju grešaka, on Svetom pismu ne sme, što se tiče obima biblijskog bogonadahnutog teksta ili načina njegovog tumačenja, dodati ili oduzeti ijednu reč koja se njime ne podrazumeva. Gospod je naime rekao proroku Isaiji: ''Glas govori: viči. I reče: šta da vičem? Da je svako tijelo trava i sve dobro njegovo kao cvijet poljski. Suši se trava, cvijet opada kad duh

38 5. Mojsijeva 4:2. Naglasak moj. 39 Priče Solomunove 30:6. Naglasak moj. 40 Otkrivenje Jovanovo 22:18-19. Naglasak moj. 41 Psalam 119:89.



28

Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Suši se trava, cvijet opada; ali riječ Boga našega ostaje do vijeka .''42 A kao još jedan dokaz o istinitosti verovanja evanđeoskih hrišćana, koji zastupaju bogonadahnutost ''užeg'' kanona Svetoga pisma koji se sastoji od 66 knjiga, za razliku od rimokatolika i pravoslavnih koji zastupaju drugačija gledišta, može da nam posluži i jedno izuzetno, ili bolje rečeno, zapanjujuće otkriće. Do ovog otkrića je došao ruski matematičar dr Ivan Panin, koji je živeo na prelazu između XIX i XX veka. Ovaj naučnik, koji je bio iskreni hrišćanski vernik i verovao u božansko nadahnuće Svetog pisma u njegovih 66 knjiga, ponudio je nepobitan dokaz u prilog svom čvrstom ubeđenju: ''Gospodin Panin nije bio prvi koji je otkrio da postoji čudna matematička struktura koja se provlači kroz Bibliju. I drugi su pisali o toj temi. Bili su to Browne u svom ''Ordo Saeculoreum'', Grant u svojoj ''Numeričkoj Bibliji'' i Bullinger u svojim ''Brojevima u Pismu''. Svi su oni izneli zapanjujuće dokaze numeričkih karakteristika u Bibliji.''43 Polazeći od biblijske pretpostavke da broj 7 predstavlja broj Božijeg savršenstva, dr Panin je proveo dugi niz godina u marljivom proučavanju Biblije na originalnim jezicima, što se tiče njenih numeričkih (brojčanih) fenomena. Pored toga što se u knjizi Postanja (1. Mojsijeva) pominje ciklus od 6+1 dan stvaranja od strane Tvorca, kao i sedmodnevna nedelja, broj 7 se pominje u još nekim slučajevima. Naime, za razliku od broja čovečjeg, koji je broj 6 (jer je stvoren šestog dana stvaranja), knjiga Otkrivenja kazuje da broj sedam (7) karakteriše savršenstvo božanskih osoba Svete Trojice – Oca, Sina (Isusa Hrista) i Svetoga Duha. U otkrivenjskoj viziji, Isus Hristos je kao Jagnje Božije predstavljen kao onaj koji ima sedam očiju i sedam rogova:

''I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj zemlji.''44

42 Isaija 40:6-8. Naglasak moj. 43 Dr Ivan Panin, Matematika i Biblija, apsolutni matematički dokazi o božanskoj nadahnutosti Biblije, izdaje: Centar za kreacionističke studije, skripta, bez godine izdavanja, str. 4. 44 Otkrivenje Jovanovo 5:6. Naglasak moj. Sedam očiju i sedam rogova koje poseduje Jagnje (Hristos) jesu simbol Svetog Duha koji je poslan na zemlju na dan Pedesetnice, deset dana nakon Hristovog vaznesenja. Sveto pismo jasno naučava da je Sveti Duh zapravo Hristov Duh tj. Duh Božiji (Rim. 8:9, 11, 14-16), te da je ishođen od nebeskog Boga Oca (Ev. po Jovanu 15:26).



29

''Odmah se zaneh, i vidi, na nebu stajaše presto, a na prestolu seđaše neko, i taj što seđaše beše na izgled kao kamen jaspis i sard, i okolo prestola beše duga na izgled kao smaragd. I okolo prestola behu dvadeset i četiri prestola, a na prestolima videh dvadeset i četiri starešine kako sede, obučeni u bele haljine, a na svojim glavama imahu zlatne krune. I od prestola izlažahu munje i glasovi i gromovi; a sedam vatrenih buktinja gorelo je pred prestolom; to su sedam Božijih duhova''.45 ''Jovan na sedam crkava u Aziji: blagodat vam i mir od onoga koji jeste i koji beše i koji će doći, i od sedam duhova koji su pred njegovim prestolom, i od Isusa Hrista, koji je verni svedok, prvenac od mrtvih i vladar nad zemaljskim carevima.''46 U prvom poglavlju Otkrivenja, vaskrsli Gospod je, takođe, prikazan kao onaj koji u svojoj ruci drži sedam zvezda i hodi posred sedam svećnjaka, koji predstavljaju sedam otkrivenjskih crkava47 – kao i sedam velikih proročkih perioda u istoriji hrišćanske Crkve – sve do Gospodnjeg drugog dolaska (Otk. 1:12-20).

Polazeći, dakle, od broja 7 kao oznake Božijeg savršenstva, dr Panin je došao do sledećeg zaključka, a koji se tiče bogonadahnutosti Svetog pisma:

''Sledi jedan skraćeni primer vrste fenomena koje gospodin Panin

nalazi u ovim tekstovima: On uzima kao predmet proučavanja Hristov rodoslov u Mateju 1,

1-17, ili jednu knjigu Biblije kao celinu, ili Bibliju u celosti, i pokazuje sledeću vrstu fenomena:

- broj reči u rečniku deljiv je sa sedam, - broj reči koje počinju samoglasnikom deljiv je sa sedam, - broj reči koje počinju suglasnikom deljiv je sa sedam, - broj slova u rečniku deljiv je sa sedam, - od ovih slova, i ona koja su suglasnici i ona koja su

samoglasnici deljiva su sa sedam,

45 Otkrivenje Jovanovo 4:2-5. Naglasak moj. 46 Otkrivenje Jovanovo 1:4-5. Naglasak moj. Ovakav uvodni pozdrav, koji između ostalog potvrđuje verovanje Crkve u tri božanske osobe, Oca, Sina i Svetoga Duha (u ovom tekstu u malo drugačijem redosledu: Otac, Sveti Duh i Sin), potvrđuje i to da se u Otkrivenju na više mesta, kao ''broj'' Svetoga Duha spominje broj sedam (7). 47 Kao što sam vaskrsli Hristos, preko svoga sluge apostola Jovana upućuje sedam pisama sedmorim crkvama (Otk. 1:11; kao i 2. i 3. poglavlje), tako je i apostol Pavle pisao svoje poslanice upućene na sedam prvovekovnih crkava.



30

- broj reči koje se javljaju u rečniku više od jednom deljiv je sa sedam,

- broj onih reči koje se javljaju samo jednom takođe je deljiv sa sedam,

- broj reči koje se javljaju u više od jednog oblika deljiv je sa sedam; broj onih koje se javljaju u samo jednom obliku takođe je deljiv sa sedam.

- broj imenica je deljiv sa sedam; broj reči koje nisu imenice takođe je deljiv sa sedam,

- broj vlastitih imena je deljiv sa sedam; broj muških imena je deljiv sa sedam i broj ženskih imena je deljiv sa sedam,

- broj reči koje počinju svakim slovom alfabeta deljiv je sa sedam.''48

Ono što je sigurno jeste da biblijski pisci uopšte nisu bili svesni

numeričkih vrednosti tekstova koje su ispisivali, već su na materijal za pisanje nizali reči po Božijoj inspiraciji – onako kako ih je vodio Duh Sveti. Apostol Petar je za pisce Staroga zaveta rekao:

''Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom

Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga.'' (2. Petr. 1:21). Prema Ivanu Paninu, koji je, podsetimo se, bio matematičar a ne

teolog, ova fascinirajuća numerička struktura predstavlja vrhunski dokaz o apsolutnom Božijem vođstvu prilikom pisanja svih 66 knjiga Staroga i Novoga zaveta. O tome da je ljudima, bez Božije pomoći, u potpunosti nemoguće da napišu obimno delo koje ima ovakvu strukturu, dr Panin je rekao:

''Ali mnogi od autora Biblije bili su ljudi izabrani iz vrlo niskih

životnih krugova, imajući malo ili nimalo škole. Da su Matej, Marko, Luka ili Jovan, na primer, pokušali da, nepomognutom ljudskom mudrošću, pišu i proizvedu skladne numeričke karakteristike koje nalazimo kroz sve njihove knjige, koliko bi im bilo potrebno da ih napišu? Setite se da sa svakom dodatnom rečenicom teškoća konstruisanja na ovom planu raste aritmetičkom i geometrijskom progresijom, jer bi oni tako pokušavali da napišu svaki odeljak tako da razviju konstantno fiksne numeričke veze sa onim što ide pre i što dolazi posle.''49

48 Ivan Panin, Matematika i Biblija, skripta, str. 5. Naglasak moj. 49 Na istom mestu.



31

Poznato je, takođe, da Sveto pismo u originalu sadrži tačno 444.000 reči (300.000 u Starom i 144.000 u Novom zavetu)50. Ivan Panin je, pak, sa svoje strane, izazvao bilo kog čoveka da pokuša da napiše smislen tekst od samo nekoliko stotina reči, i to u roku znatno dužeg vremenskog perioda nego što su apostoli pisali svoja evanđelja ili poslanice:

''On izaziva bilo kojeg čoveka da napiše bilo koji odeljak od 300

reči inteligentno, i proizvede neke numeričke fenomene sličnih vidova, i da ga dovrši za šest meseci. Gospodin Panin kaže da će bilo koji čovek koji to može ostvariti dokazati da je mag. Nijedan čovek to ne može učiniti.''51

Na samom kraju našeg dokazivanja velike nebeske Istine o tome

da Biblija sa svojih 66 knjiga predstavlja jedini bogonadahnuti izveštaj koji bi hrišćani trebali da prihvate kao temelj za svoje verovanje (bez dodatnih ''otkrivenja'' koja potiču iz apokrifa ili učenja kasnijih crkvenih autoriteta), a koristeći se neospornim matematičkim dokazima do kojih je došao Ivan Panin, verovatno nam postaju mnogo jasniji ranije navedeni stihovi iz Knjige nad knjigama koji govore o njenom ''večitom utemeljenju na nebesima'' (Ps. 119:89) i njenom ''ostajanju za večnost'' (Isa. 40:8). Verovatno nam postaje još jasnije i zbog čega je Gospod Isus Hristos imao tako nemerljivo veliko poverenje u ispunjenje svakog pojedinog slova zapisanog u Starom zavetu (Mt. 5:18)52, ili zbog čega je tako uvereno mogao da kaže:

''Nebo i zemlja će proći, ali moje reči neće proći.'' (Mt. 24:35). Da je kojim slučajem bilo moguće da Bog, Gospodar neba i

zemlje, dozvoli da neki od apokrifnih tekstova, koji na manje ili više netačan način opisuje Hristove govore kao i njegovo delovanje, uđe u kanon Svetog pisma, prethodne Isusove reči ne bi imale nikakvu težinu. Ipak, nasuprot ovome, Gospod Hristos, kao Večni Bog čiji je Sveti Duh nadahnuo Njegove sluge radi pisanja savršene Reči, učinio je da i mi danas, u XXI veku, imamo autoritativan i siguran izvor za davanje odgovora na sva pitanja hrišćanske vere i ispravne bogoslužbene prakse. Apostol Petar je, poput Gospoda Isusa Hrista (u Mt. 24:24) savetovao 50 Vidi u: Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad, 1996. god. str. 24, 28. Ivan Panin je prilikom svoga ''brojanja'' koristio ''Primenjeni jevrejski tekst'' kao Stari zavet i Wescott-Hort tekst za Novi zavet. 51 Ivan Panin, skripta, str. 5. Naglasak moj. 52 Ovaj stih glasi: ''Jer vam zaista kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.''



32

hrišćane da dobro paze na sva biblijska učenja kako ne bi došli u priliku da budu prevareni od lažnih učitelja, koji žele da obmanu Božije izabranike:

''I tako imamo čvršću proročku reč, a vi dobro činite što pazite

na nju kao na svetilo koje svetli na mračnom mestu – dok ne svane dan i zvezda Danica se ne pojavi u srcima našim.''53

Ukoliko bi Bibliji, kakvu mi danas poznajemo i imamo i na

srpskom jeziku, bilo dodato ili oduzeto samo jedno jedino slovo – čitav sistem ustanovljenih, matematički dokazanih konstrukcija i deljivost Božijim brojem savršenstva – bio bi nepovratno narušen.

Nakon svih ovih saznanja, okrenućemo se razmatranju pravoslavnog učenja o ''svetom predanju'' i utvrditi da se ovaj, prvi po važnosti izvor pravoslavnog veroispovedanja, nalazi u nepomirljivoj suprotnosti sa biblijskim otkrivenjem, i to ne samo narušavajući proučeno matematičko savršenstvo (koje je, sve u svemu, i manje bitno) već i poričući mnoga veoma jasna biblijska učenja, uz dodavanje mnogih koja se njome ni malo ne podrazumevaju.

ŠTA JE SVETO PREDANjE?

Pravoslavna crkva ovaj pojam objašnjava na sledeći način: ''Usmeno predavanje učenja Isusa Hrista i događaja jevanđelske

istorije je – Sveto Predanje. U crkvi ono postoji naporedo sa Svetim Pismom i dopunjava ga (...) no u evanđelju ni približno nije sve zapisano. Jevanđelist Jovan kaže da kad bi se o svemu podrobno pisalo, tada se ni u sami svet ne bi mogle smestiti napisane knjige (Jov. HHI, 25). Mnogi događaji su se i dalje prepričavali usmeno. Na primer priče o Rođenju Bogorodičinom, o Vavedenju Njenom u Hram, o Njenom slavnom Uspenju, nisu napisane u evanđelju.''54

''Šta je Sveto predanje? To su sva ona duhovna blaga koja smo

nasledili od naših svetih predaka, a koja su u savršenoj harmoniji sa Svetim pismom i koja nam pomažu da pravilno razumemo Sveto pismo. Šta je starije Sveto pismo ili Sveto predanje? Sveto predanje. Šta je obimnije? Sveto predanje. Sveti Jovan jevanđelist potvrđuje ovo govoreći:

53 Druga Petrova 1:19. Naglasak moj. 54 Pravoslavna veronauka, Glas Crkve, Valjevo 1990. god. str. 23-24. Naglasak moj.



33

''A ima i mnogo drugo što učini Isus, koje kada bi se redom popisalo, mislim, ni u sami svet ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. HHI, 25).''55

''Sveto predanje obuhvata: 1. Kratka izlaganja i formulisanja našeg pravoslavnog

verovanja; 2. Učenje o sedam svetih tajana, kao i činove kako se one vrše; 3. Apostolska pravila (kanone); 4. Pravila (kanone) sedam vaseljenskih sabora, koji su održani

u :

I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca, II Carigradu 381. g. sa 150 svetih otaca, III Efesu 431. g. sa 200 svetih otaca. IV Halkidonu 451. g. sa 630 svetih otaca, V Carigradu 533. g. sa 160 svetih otaca, VI Carigradu 680. g. sa 170 svetih otaca, i u VII Nikeji 787. g. sa 367 svetih otaca. (Na ovih sedam vaseljenskih sabora, učestvovalo je, dakle,

ukupno oko 2.000 predstavnika hrišćanske crkve iz celog sveta); 5. Kanoni i pravila nekoliko pomesnih sinoda ili sabora; 6. Pravila o crkvenoj disciplini sv. Vasilija Velikog i drugih

svetitelja; 7. Spisi svetih otaca Crkve; 8. Liturgije i druga crkvena bogosluženja; 9. Žitija hrišćanskih svetitelja i mučenika; 10. Pobožni običaji, značenja i simvoli kao izrazi naše vere, nade

i ljubavi.''56 Dakle, ukratko rečeno, Pravoslavna crkva veruje da je tzv. sveto

predanje starije od Svetog pisma (Novog zaveta), da ga dopunjava, te da je u potpunoj saglasnosti sa njegovom objavom. Naravno, nije ni malo teško uporediti tekstove Biblije i pravoslavnog predanja i proveriti da li su u saglasnosti – tj. da li se slažu po svim (a ne samo nekim) pitanjima hrišćanske vere. Ono što se pre svega i iznad svega očekuje je da, ako je ''sveto predanje'' zaista istinito - ono mora biti u potpunosti saglasno sa učenjem koje je u davnini, pre dve hiljade godina, zapisano u svetim tekstovima prvovekovne apostolske Crkve, a koje mi nazivamo Svetim

55 Episkop Nikolaj, Vera Svetih, Šabac 1988. god. str. 21-22. Naglasak moj. 56 Na istom mestu, str. 22, 24.



34

pismom. Bogonadahnuta knjiga Staroga i Novoga zaveta, koju je pisalo preko četrdeset pisaca u toku ogromnog vremenskog perioda od preko jednog i po milenijuma, ne sadrži niti jednu protivrečnost u svojim učenjima i tvrđenjima. Hristovi apostoli, iako različitih obrazovanja, karaktera, nacionalnosti i inteligencije, zapisivali su po nadahnuću Svetog Duha knjige Novoga zaveta u toku pedeset godina (u 2. polovini prvog veka nove ere) i ni u jednom detalju nisu bili kontradiktorni jedan drugome. No, kao što ćemo vrlo lako uvideti i zaključiti našim upoređivanjem Božije Reči i ''svetog predanja'' - mnoga dogmatska tvrđenja ove uzdanice na kojoj je utemeljeno pravoslavno učenje, ni izbliza nisu čak ni slična učenju Hrista i apostola u Novom zavetu. Ipak, pre nego što krenemo na samo upoređivanje ova dva izvora vere (koje je sadržano u narednim poglavljima knjige), zaustavimo se kratko na stihovima koje citiraju pravoslavni teolozi pokušavajući da dokažu da je i ranohrišćanska zajednica poštovala predanja u koja danas veruju pripadnici Istočne crkve.57

Upotreba reči ''predanje'' u Novom zavetu

Postoji nekoliko pomena reči ''predanje'' u apostolskim spisima (u

zavisnosti od prevoda). Kada se taj pojam spominje u evanđeljima (ev. po Mateju 15. gl;

po Marku 7. gl.), on biva negativno okarakterisan od strane Gospoda Isusa Hrista. Hristos u ovim tekstovima osuđuje jevrejske verske vođe i daje im do znanja da čuvanjem i držanjem predanja svojih predaka ukidaju Božiju Reč i zapovest. Dakle, jevrejsko ''predanje'' je bilo protivrečno Svetom pismu (Starom zavetu u to vreme) i njegova direktna negacija. Onima koji su ovakvo predanje držali, Isus objavljuje da je njihovo bogopoštovanje uzaludno jer se zasniva na ljudskim zapovestima i mudrovanjima a ne na Božijoj Reči.

Što se tiče ''predanja'' u apostolskim poslanicama, ono se pojavljuje nekoliko puta: u 1. posl. Korinćanima 11:2, 23; 15:3; 2. posl. Solunjanima 2:15; 3:6; posl. Galatima 1:14 i u posl. Kološanima 2:8.

Poslanica Galatima

''Vi ste svakako čuli za moj nekadašnji način života u judejstvu, da sam preko mere gonio crkvu Božiju i razarao je, pa sam u judejstvu

57 Lazar Milin, dokazujući da Sveto pismo potvrđuje da treba verovati i svetom predanju (koje danas postoji u Pravoslavlju), ističe stihove: Ev. po Jovanu 21:25, 1. Kor. 11:2; 2. Sol. 2:15; 1. Tim. 6:20 i 2. Tim. 2:2. Vidi u: Nau čno opravdanje religije, Crkva i sekte, str. 160.



35

prevazišao mnoge svoje vršnjake u svom narodu – kao preterani revnitelj za svoja otačka predanja.'' (posl. Galatima 1:13-14. naglasak moj.).

Ni u jednom od prethodno naznačenih stihova ne možemo

prepoznati da je reč o predanjima koja govore o događajima iz pravoslavnog ispovedanja, o kojima su apostoli znali, ali ih nisu zapisali (vezano za Bogorodicu i sl.). Kada ap. Pavle u posl. Galatima govori o predanju, on ga ističe kao izrazito negativnu pojavu (kao i Hristos u evanđeljima), govoreći da je zbog revnovanja i držanja otačkih običaja bio slep za duhovnu realnost koja ga je okruživala.

Poslanica Kološanima

Kada isti apostol u poslanici Kološanima pominje ovaj pojam, on

veoma ozbiljno upozorava tadašnje vernike da se čuvaju lažnih nauka i filozofija koje nastaju kroz ljudska mudrovanja (predanja) a na štetu prave evanđeoske nauke. Ovakva predanja, koja su i u prvom veku bila prisutna, a koje su širili neki nazoviapostoli, Pavle naziva sujetnom prevarom:

''Pazite da vas ko ne zarobi filosofijom i sujetnom prevarom po

ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu.'' (posl. Kološanima 2:8. Naglasak moj).

Između ostalih lažnih smeranja, ova predanja su uključivala i

zapovesti da se, umesto samo i jedino Bogu, hrišćani treba da klanjaju i služe anđelima (Kološanima 2:18).

1. Poslanica Korinćanima

Sa druge strane, u preostalim stihovima koji govore o predanju (1. Kor. 11:2, 23; 15:3; 2. Sol. 2:15; 3:6), apostol se o njemu odnosi na pozitivan način i ima na umu vrlo konkretne stvari. Naime, u toku prvih dvadesetak godina postojanja hrišćanske Crkve, do pedesetih godina prvoga veka, apostoli su propovedali evanđelje usmeno – još uvek ništa ne zapisujući. Kako se kroz godine broj hrišćana neprestano povećavao i crkve se osnivale u mnogim gradovima Rimskog carstva, a u isto vreme se pojavili i lažni učitelji koji su iskrivljivali nauku Gospodnju, ukazala se potreba da se apostolskim pisanjem utvrdi pravo Hristovo učenje i kao takvo širi među novozavetnim zajednicama. Dakle, u prve dve decenije širenja hrišćanstva, apostoli su usmenim propovedanjem (predavanjem) poučavali učenike hrišćanskoj veri. Tako, kada ap. Pavle spominje predanje u posl. Korinćanima, on piše tamošnjim vernicima podsećajući ih na svoje ranije propovedanje – dok je još bio među njima:



36

''Ugledajte se na mene, kao što se i ja ugledam na Hrista. Hvalim

vas pak što me se sećate u svemu i što držite predanja onako kako sam vam predao.'' (1. Kor. 11:1, 2. Naglasak moj.)

. ''Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je

Gospod Isus, one noći kada je bio predan, uzeo hleb...''. (1. Kor. 11:23. Naglasak moj).

''Obznanjujem vam, braćo, evanđelje koje sam vam propovedao,

koje vi primiste, u kom i stojite, kojim se i spasavate, ako ga čvrsto držite kako sam vam ja objavio, sem ako niste uzalud poverovali. Jer sam vam pre svega predao što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe – po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana – po Pismima.'' (1. Kor. 15:1-4. Naglasak moj).

Pošto pisac ove poslanice nije bio jedan od dvanaestorice

apostola, te nije lično prisustvovao Hristovoj smrti i vaskrsenju, on napominje da je im predao (na usvajanje – verom) ono što je i sam primio (na znanje i verovanje) od drugih. Zapravo, sadržaj više poglavlja ovog pisma predstavlja ponavljanje onoga što im je nekoliko godina ranije predao svojim propovedanjem, a to iz razloga što su se neki u međuvremenu pokolebali u veri i govorili da nema vaskrsenja iz mrtvih (stihovi 15:11-19), verovatno pod uticajem grčke misli i religije koja je to negirala.

U pravoslavnoj literaturi, između ostalih, mogu da se pročitaju i izjave poput ove koja sledi, a kojima se želi da dokaže da apostoli upućuju današnje vernike da se drže pravoslavnih predanja:

''U Novom Zavetu stoji zapovest (1. Tim. 6, 20; Tim. 2, 2) i

pohvala (1. Kor. 11, 2) za držanje i čuvanje Svetog Predanja.''58 Milan Vukomanović, sociolog religije, međutim, zastupa

ispravno uverenje da se termin ''predanje'' kojeg spominju apostoli ne može poistovetiti sa ''predanjem'' o kojem govore sveti oci kao i pravoslavci modernog vremena:

''Važno je tu, svakako, uočiti da se apostol poziva na usmenu

kerigmatsku tradiciju, na jedno predanje koje treba sačuvati u pamćenju. Punih sedam vekova nakon ovog Pavlovog svedočanstva, vizantijski

58 Tekst Branislava Peranovića, u knjizi ''Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve''; Cetinje 1997. str. 27. Naglasak moj.



37

učenjak Jovan Damaskin pozivao se, u svom spisu o ikonama, na to izvorno značenje Tradicije kao pamćenja, i to kolektivnog pamćenja. Tradicija je, kako tu veli Damaskin, omeđena večnim granicama, i kao takva ona je trajna i nepromenljiva. Međutim, sam sadržaj hrišćanske Tradicije u prvom veku, u Pavlovo doba, nije isti kao onaj u osmom veku. (...) Kada Pavle upućuje na Tradiciju, on tu uglavnom ima u vidu samo usmenu propoved o Isusovoj smrti i vaskrsenju, sakrament krštenja, nekakav rudimentarni oblik evharistije i Stari Zavet . Sa druge strane, kad Jovan Damaskin govori o Tradiciji, on se već može pozvati na više različitih elemenata, slojeva hrišćanskog predanja: Novi, a ne samo Stari Zavet; Nikejski simbol vere i dogmu o Trojstvu; religijske i političke odluke bar šest vaseljenskih sabora, nešto razvijeniji oblik liturgije, evharistije; dela crkvenih otaca; i najzad, ikone – kao ''neslužbeni'', ali u Jovanovo vreme već naširoko rasprostranjeni vid pravoslavnog bogosluženja.''59

Sa druge strane, ''pohvala'' za držanje predanja upućena

Korinćanima, odnosi se samo na njihovo sećanje na Pavlov primeran hrišćanski život i ranije izrečene propovedi o raznim duhovnim istinama, kao što iz teksta jasno proizilazi (11:1-2). Ipak, iako ovaj apostol sada ispisuje mnogo od onoga što je ranije bio usmeno izgovorio, u njegovim kazivanjima nigde ne nalazimo da su besede o ''vavedenju Bogorodice'' i sl. bile sadržane u ranije izgovorenim propovedima (predanjima) upućenim ovim i vernicima drugih crkava.

2. poslanica Solunjanima

I preostala dva stiha, ispisana perom već pomenutog učitelja prve Crkve, nedvosmisleno odbacuju mogućnost da se pod njima podrazumevaju predanja današnjeg istočnog hrišćanstva. U prvom od njih, apostol ohrabruje vernike u Solunu da stoje čvrsto i nepokolebljivo u veri, upućujući ih da se pridržavaju onoga što su naučili iz njegove usmene reči (propovedi) i pisma koje im je pisao sa svojim saradnicima par godina ranije (a koje mi nazivamo Prvom poslanicom Solunjanima).

''Stojte onda čvrsto, braćo, i držite predanja koja naučiste bilo

našom rečju bilo našom poslanicom.'' (2. Sol. 2:15. Naglasak moj ). Ovo je bilo od posebne važnosti iz razloga što Solunjani, poput

drugih hrišćana širom Rimskog carstva, nisu imali kompletno Božije

59 Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo - od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad, 1996. god. str. 289-290. Naglasak moj.



38

otkrivenje u pisanom obliku (za razliku od vernika koji su živeli u kasnijim vekovima – pa sve do danas), da bi iz njega mogli da se poučavaju. U to vreme su kolala razna tumačenja izvorne evanđeoske poruke kao i pisma (poslanice) koje su crkvama upućivali nepoznati autori koji se nisu libili da se potpišu i imenima apostola, samo da bi njihova krivoverja bila što bolje prihvaćena među novoobraćenima. Takva predanja i poslanice su imale veoma negativan efekat po duhovnu stabilnost crkava i pojedinaca i rušile veru mnogih. Primere upravo rečenog nalazimo na nekoliko mesta u Novom zavetu:

''A vas, braćo, molimo u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa

Hrista i našeg sakupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplašiti, ni duhom, ni rečju, ni tobože našom poslanicom – kao da je dan Gospodnji već tu. Da vas niko ne prevari ni na koji način...'' (2. Sol. 2:2. Naglasak moj).

''A poganih praznih reči kloni se, jer će takvi sve više napredovati

u bezbožnosti, i njihova reč izjedaće kao rak rana. Među ovima su Imenej i Filit, koji se udaljiše od istine govoreći da se vaskrsenje već dogodilo, i tako ruše nečiju veru.'' (2. posl. Timoteju 2:16-17 ).

Očigledno je da se ni iz ovih stihova ne može zaključiti da Pavle

upućuje vernike da drže u sećanju predanja o Bogorodici i svetiteljima, već se radi o temeljnim istinama novozavetnog hrišćanstva a to su vaskrsenje mrtvih i drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista.

Poslednji citat sa kojim se susrećemo a koji pominje reč ''predanje'' se nalazi takođe u 2. posl. Solunjanima, a glasi ovako:

''A vama nalažemo, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da

se odvojite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje su primili od nas.'' (stih 3:6. Naglasak moj).

Kao što je očigledno iz samoga stiha, kao i čitavog konteksta,

Pavle je još ranije dao uputstva ovoj zajednici o primernom hrišćanskom življenju, kojih se, nažalost, nisu baš svi pridržavali. Konkretno, radilo se o nekima koji su želeli da žive na račun svoje braće i sestara po veri, u isto vreme ništa ne radeći i ne privređujući (stihovi 7-12). Zato apostol ponovo ponavlja (ovoga puta i zapisujući ovu uredbu koju im je ranije saopštio u formi usmenog predanja, u stihu 10):

''Jer i kad smo bili kod vas, ovo smo vam nalagali: ako neko neće

da radi, neka i ne jede.''



39

Najcitiraniji stih

Na kraju želim da obratimo pažnju na stih koji pravoslavni autori

ponajviše citiraju, želeći da njegovim, inače pogrešnim tumačenjem potvrde valjanost svoga veroispovedanja. Pomenuti tekst se nalazi u poslednjem poglavlju Jovanovog evanđelja:

''A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje – kad bi se

zapisalo jedno po jedno – mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet.'' (Ev. po Jovanu 21:25).

Ovaj stih je omiljen među pravoslavnim bogoslovima. Po

njihovom mišljenju on predstavlja svojevrstan dokaz o tome da čak i apostoli potvrđuju istoričnost i istinitost predanja koja se veruju u okvirima istočnog hrišćanstva, a koja će biti detaljno razmotrena u narednim poglavljima. Ipak, pored ove Jovanove izjave, postoji još jedna, koju oni uglavnom vešto zaobilaze jer im se očigledno ne uklapa u pomenuti koncept. Ona glasi ovako:

''I mnoga druga čuda učini Isus pred učenicima, koja nisu

zapisana u ovoj knjizi; a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime.'' (Ev. po Jovanu 20:30-31).

Ovi stihovi, poput onog iz dvadeset prvog poglavlja, su više nego

jasni u svom značenju i za čitaoca koji se po prvi put sreće sa Biblijom, tako da je potrebna velika mašta da bi se u njima pročitalo ono što tamo ne piše. Jedino što ovi tekstovi naglašavaju jeste da su postojala još mnoga dela i čuda koja je Isus učinio pred učenicima za vreme njegove zemaljske misije koja je okončana vaznesenjem na nebo. Apostol takođe naglašava i reči: ''...koja nisu zapisana u ovoj knjizi''. (stih 20:30; naglasak moj), misleći pritom svakako na knjigu koju je on upravo dovršavao, a koju mi nazivamo evanđeljem po Jovanu. Sam Jovan je u svom evanđelju zabeležio mnogo manje Hristovih čudesnih dela nego što je to slučaj sa drugim evanđelistima (Jovan spominje manje od deset Hristovih čuda u svom izveštaju, što svakako predstavlja kap u moru čudesnih dešavanja vezanih za Spasiteljev život. Zato, ukoliko iskreni čitalac Svetoga pisma želi da sazna o kojim to čudima Jovan nije pisao, pozvan je da pročita i ostala evanđelja). Ono što je još interesantno da pomenem jeste da Jovan kaže i sledeće:



40

''A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje – kada bi se zapisalo jedno po jedno –mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet.'' (stih 21:25; naglasak moj).

Činjenica je da prilikom čitanja sva četiri evanđelja nalazimo

pomen mnogih Hristovih čudesnih dela. Neka od njih su opisana prilično detaljno (kao na pr. ona koja su opisana u Jovanovom evanđelju), a druga spomenuta u kratkim crtama (kao na pr. u ev. po Mateju 4:23-25; u kome se govori o velikom mnoštvu ljudi koji su bili isceljeni od svojih bolesti i tegoba. Događaji poput ovog nisu predstavljali retkost tokom Hristove troipogodišnje propovedničke mesijanske službe). Pošto je apostol Jovan bio svedok svih dešavanja (pa i onih koja nisu zapisali ostali apostoli), te pošto je sasvim sigurno na stotine ljudi bilo isceljeno, oslobođeno zlih duhova ili vaskrsnuto, ovaj evanđelista je uistinu imao pravo kada je rekao da bi za opisivanje svih događaja ponaosob (''jedno po jedno'') bilo potrebno jako puno vremena i velika količina materijala za pisanje (papirusa i pergamenata, tj. ''knjiga'').

Pravoslavna ''sveta predanja'' o događajima u vezi Bogorodice, mnogobrojnih svetitelja i ''čudesima'' vezanim za njihove živote, a koja potiču iz kasnijih decenija ili vekova, sasvim sigurno ne mogu da se svrstaju pod ''čuda koja je Isus učinio pred svojim učenicima'' – a o čemu jedino govori apostol Jovan.

No, trideset i prvi stih 20. poglavlja ovog evanđelja nam otkriva još jednu vrlo važnu činjenicu. Ona nam kazuje da, iako mnoga Hristova dela nisu opisana, kao ni mnoge njegove besede (setimo se samo izjave ap. Pavla iz Dela apostolskih 20:35; u kojoj on citira rečenicu Gospoda Isusa Hrista koju nije zabeležio nijedan evanđelista a koja glasi: »Blaženije je davati nego li primati«), ipak ono što je zapisano jeste više nego dovoljno da svaka osoba koja iskreno poveruje u Hrista ima večni život:

''...a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i

da verujući imate život u njegovo ime.'' (stih 20:31, naglasak moj). Na kraju krajeva, uočili smo da stih koji pravoslavnima najviše

odgovara po pitanju učenja o biblijskoj zasnovanosti ''svetog predanja'' zapravo uopšte ne potvrđuje njihovo gledište.

Da li je sveto predanje starije od Svetog pisma?

Interesantno bi bilo napomenuti i zapažanje koje nam odmah upada u oči prilikom čitanja tvrdnji pravoslavaca da je ''sveto predanje'' starije od Svetog pisma. Naime, odluke Vaseljenskih sabora, učenje o svetim tajnama, kanoni i pravila pomesnih sinoda i sabora, pravila sv.



41

Vasilija i ostalih svetitelja, spisi svetih otaca i njihova žitija kao i ostale ''komponente'' pravoslavnog predanja nastale su vekovima posle završetka pisanja Biblije i smrti apostola!

Sav problem koji zapravo teolozi Istočne crkve žele da reše proglašavanjem svetog predanja jednakim Svetom pismu jeste u spoznanju činjenice da u okviru njihovog verovanja postoji dugačak niz dogmi koje ne mogu ni na koji način da pronađu svoje utemeljenje u svetim tekstovima hrišćanstva (Novom zavetu). Mnoge su čak u direktnoj suprotnosti sa apostolskom teologijom.

Pravoslavni autor Ivan Nikoljin, nastavnik vitanske duhovne seminarije, priznao je da je razlog preteranog naglašavanja važnosti predanja upravo ovaj:

''Važnost i neophodnost predanja i u jednom i u drugom obliku60

neosporivi su. (...) Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znači, mnoga verska pitanja (poštovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog rešenja.''61

Stoga, jedino rešenje koje je teolozima Istočne crkve bilo

preostalo, sastojalo se u proklamovanju napred pomenutih predanjskih učenja za jednako bogonadahnute poput tekstova koji su proizašli iz pera ličnih pratilaca Isusa Hrista. Po pravoslavnima, osoba nipošto ne sme čitati Bibliju razumevajući je nezavisno od učenja svetih otaca, napominjući da bi tako nešto i pomisliti bila ''lažna i sablasna misao''62 :

''Crkveno učenje se zasniva na dva izvora: Svetom Pismu i

Svetom Predanju, pri čemu se Sveto Pismo smatra izdankom Svetog Predanja, i kao takvo, tumači se samo u njegovim okvirima.''63

Dobar odgovor na ovu tvrdnju dao je pravoslavni episkop Georgije Popović (episkop niški, pa temišvarski, živeo do 1757. god), čije je reči zapisao veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović. On je rekao: ''Bog pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna, dao mu um i razum da ga u svako vreme vode i prosveštavaju. Stari su mislili za sebe (episkop misli na svete oce; prim. I. S.), a mi valja da mislimo za nas; nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo slovesni, umom i razumom od

60 Autor misli na usmeni i pisani oblik predanja. 61 Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, 1934. god. str. 160. Naglasak moj. 62 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 69. 63 U šta veruju pravoslavni hrišćani, Svetilo, Mala pravoslavna biblioteka, str. 2. Naglasak moj.



42

boga obdareni, a pri tom imamo u ruku Jevanđelije Hristovo i apostolske nauke – što je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku? Niti je pravo ni pošteno. ''64

Kada bi o biblijskim tekstovima rasuđivali odvojeno od učenja

mnogobrojnih ''svetih otaca'', upravo onako kako bi i trebalo da se rasuđuje (iako pravoslavni to smatraju sablasnom mišlju), na osnovu njih bi nam postalo jasno da Gospod ni u kom slučaju ne odobrava veliki deo njihove verske prakse (kao što će biti prikazano u narednim poglavljima, Božija Reč zabranjuje ikonopoštovanje, molitve za umrle, molitveno obraćanje preminulim ''svetiteljima'', a ima i sasvim drugačiji pogled na učenje o spasenju, krštenju, pričešću, vaskrsenju mrtvih – da spomenem samo neke). Ovako, kada osoba na svoje oči stavi svetopredanjske ''naočare'' i prihvati značenje Biblije koje je proisteklo iz umova kasnijih crkvenih autoriteta (a koji su u mnogo čemu bili i jedni drugima protivrečni - što će biti u ovoj knjizi prikazano), koji su u hrišćansko bogosluženje uvodili najrazličitije novotarije, sasvim je sigurno da neće uočiti izvorno hrišćansko ispovedanje, već će postati poštovalac neautentičnog poimanja najsvetije vere.

Ovu istinu je uočio i jedan od najvećih i najpoznatijih književnika modernog doba, ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj. Iako nije pripadao crkvama evanđeoskih hrišćana, niti je u mnogo čemu delio njihovo verovanje, Tolstoj je napisao nekoliko dela u kojima je ispoljio otvoreno neslaganje sa učenjem Pravoslavne crkve – što je na kraju doprinelo otvorenom sukobu i njegovim isključenjem iz pomenute organizacije. Evo šta je, između ostalog Tolstoj napisao, upoređujući izvorno Hristovo učenje sa mnogobrojnim njegovim tumačenjima koja su nastala tokom kasnijih vekova:

''I ja počeh izučavati hrišćanstvo u onom što iz hrišćanskog

učenja rukovodi životom ljudskim. Ja počeh izučavati ono hrišćanstvo čiju sam primenu video u životu, i stadoh upoređivati tu primenu sa njenim izvorom. Izvor hrišćanskog učenja behu jevanđelja; i u jevanđeljima ja nalažah objašnjenje onoga smisla koji je rukovodio životima svih živećih ljudi. No naporedo sa tim izvorom čiste vode života ja nađoh neopravdano sjedinjeno sa njim blato i travuljinu, koji su zaklanjali od mene njegovu čistotu; naporedo sa visokim hrišćanskim učenjem ja nađoh svezano sa njim, njemu tuđe, ružno učenje jevrejsko i crkveno.''65

64 Dositej Obradović, Izabrani spisi, 1989. god. str. 94. Naglasak moj. 65 Tolstoj, Jevanđelje, izdavač: Metaphysica, Beograd 2004. god, str. 18-19. Naglasak moj.



43

Za sam kraj navešću i izjavu koja će nam još jedanput potvrditi da se pravoslavno verovanje, u celini, ne temelji samo na Bibliji već i na predanjima koja su u nedovršenom procesu stalnog nastajanja. Shodno tome, saznajemo da se učenju Istočne crkve stalno dodaju nova otkrivenja koja postaju sastavni deo njene dogme:

''Sveto predanje se uvek nastavlja, i sada ništa manje nego ranije, živimo u Svetom predanju i stvaramo ga.'' 66

Upravo iz razloga što se pravoslavno predanje stalno nastavlja i

dodaju mu se nove pojedinosti (koje su, pored toga što su nove, i suprotne učenju apostola), valjalo bi ponovo poslušati episkopa Georgija Popovića koji je zastupao ispravno biblijsko gledište:

''No, nije li nam slobodno rasuditi je li moguće da duh sveti

drugojače črez apostola Pavla uči i uzakonjava, a drugojače črez svete oce? Na ovi način duh bi sveti samom sebi protivrečio, danas na jedan način učeći, a sutra na drugi, i ne bi mu se moglo ni u jednoj ni u drugoj stvari verovati; no to nije moguće ni pomisliti. Što god duh sveti jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo vek veka nepokolebimo i sveto ostati . Ljudi često krat sami sebi protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi podložni pogreškam; a duh božiji, večna istina, bezgrešni i sovršeni, nikad ni u čemu niti može niti hoće sebi protivrečiti ni protivuzakonovljavati niti u čem pogrešiti. Zato, dakle, ako su sveti oci u čemgod protiv nauke apostola Pavla postupili, neka mi oproste, oni su mogli kao ljudi u tom pogrešiti, protiv javne duha svetoga nauke, črez apostola Pavla predate, mudrujući i ustanovljavajući (...) Ali je bilo mnogo svetih otaca!? Ništa to ne čini. Da ih je hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči što protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati. Ovo ne velim ja nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla (episkop misli na stihove iz posl. Galatima 1:6-10; primedba I. S.). ''Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga '' – uči nas isti oni koji je iz prsiju Spasiteljevih mudrost počerpao, Joan Bogoslov (1. posl. Jovanova 4:1; prim. I. S.). Kako ćemo ih, dakle, iskušavati? (...) Je li soglasno prvoj nauci svetoga duha? I ako nije, nije od boga; bog svoju volju nikad ne izmenjava.''67 Budući da se u potpunosti slažem sa izjavom mudrog episkopa, u narednim poglavljima ću nastaviti sa izlaganjem pravoslavnog svetootačkog poimanja hrišćanstva, upoređujući ga sa njegovim izvorom -

66 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 83. Naglasak moj. 67 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 92-93. Naglasak moj.



44

tekstovima Staroga i Novoga zaveta, kao i mnogim drugim istorijskim činjenicama. Iz upravo tog i takvog izlaganja, svakome čitaocu ovoga dela će postati jasno da se Istočna crkva nipošto ne može nazvati ''svetom, sabornom i apostolskom'' (što je pridev kojim se stalno, bez ikakve osnove, ukrašava), kao i to da ''sveto predanje'' pomenute crkve na isti način ukida Božiju Reč, kao što je to bio slučaj sa jevrejskim predanjem koje je Gospod osudio i proglasio ''uzaludnim poštovanjem''. (Mt. 1:1-8; Mk. 7: 1-13).


SVETO PISMO I SVETO PREDANJE · PDF filezastupa uverenje da Sveto pismo (Biblija) predstavlja...

Documents

Transcript of SVETO PISMO I SVETO PREDANJE · PDF filezastupa uverenje da Sveto pismo (Biblija) predstavlja...