С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ А

Светислав Првановић:

НАШЕ СТАРЕ ПРАЗНОВЕРИЦЕ И ОБИЧАЈИ

Мало је крајева у нашој земљи који се одликују таквим етничким шаренилом као Тимочка Крајина. Хетерогени састав њеног становништва, уз потпуну очуваност како старинаца тако и разних досељеничких група (српских, влашких и бугарских), изукрштана наречја и говорне струје, прави мозаик народног фолклора, обичаја и предања, све то њену етнографску слику чини врло занимљивом.

На жалост, иако она пружа обиље материјала за етнолошка проучавања, за њега се до данас, осим Маринка Станојевића, нико није озбиљније заинтересовао. А тај материјал, под притиском све бржих економских и друштвених промена, ишчезава из дана у дан. Стари полако одлазе, а са њима лежу у гроб не само њихова схватања и начин живота, већ и све оно што су знали о нашој даљој прошлости, испуњеној робовањем, заблудама и патњама сваке врсте.

Интересантну област етнологије чине разне празноверице и обичаји.

По веровању старих Тимочана, које се код заосталог света и сада упорно одржава, људском судбином одлучују неке више, невидљиве силе. То нису само бог, анђели и свеци на небу и ђаволи на земљу, које је хришћанство званично признало. То су и разне друге, од цркве непризнате духовне силе – але, неведе, удуриснице, самодиве, самовиле, чуме, вампири, аждаје, змајеви, вештице, вирушке, осење, караконџуле и шта још све не. Кријући се по пољима и путевима, по запуштеним зградама, поред мостова и воденица, оне свуда прате човека и вребају прилику да му чине зло.

Веровање у сва та чуда вуче порекло из дубоке старине, још из некадашњег словенског паганизма. У Тимочкој Крајини и данас се срећу трагови словенске митологије. Тако, на пример, за кључко село Велесницу К. Јиречек наводи да је тако названа по имену старословенског бога Велеса или Волоса, заштитника стоке. Прадавног митолошког порекла је и тимочка реч неведа, супротног значења од „веда“, од које су постале речи сведок, свадба итд. Неведа је неки зао дух, нешто невидљиво, незнано. Код Словена и данас „не вем“ значи не знам, а „неведење“ незнање, непознавање. Истог порекла је и реч „самодива“, слична руском „самодур“ (грубијан, тиранин). Тимочани у клетви употребљавају израз „Марен да га убије!“, у коме је реч „марен“ (негде марем или марам) тамног порекла и значења, али и она означава неку мистичну, натприродну силу.

У Тимоку, Заглавку и Црној Реци с веровањем у духове били су уско повезани многи чудни обичаји и враџбине. Њима су наши стари покушавали да духове одстране или умилостиве, да им не чине никакво зло. Да би се за науку и будућа поколења понешто отело од заборава, изнећу неколико интересантних обичаја и празноверица, од којих су неки делимично, а неки потпуно напуштени, чак и заборављени.

Кмет повео село да истера змаја

У змаја се, кажу, претвара риба и змија која доживи 40 година, а да је људско око није никако видело. Змајева има мушких и женских, већ према томе да ли су постали од мужјака или женке.

Змај се однекуд појављује ноћу, као огромна, крилата змијурина, и слеће у кућу где има млад човек или жена, односно момак или девојка. Ту се моментано претвара у дивно људско биће и проводи љубавну ноћ. Пре зоре изненада се изгуби, односно одлети кроз прозор или оџак. При доласку и одласку, са његових крила прскају на све стране искре, као варнице од ватре.

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. год, број VI)

1

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ А

Млади којима долази змај брзо слабе и вену, постајући чудно повучени и болесни од љубавних доживљаја. Али они тајну строго чувају, било због страха, било што их тајанствени посетилац опчини лепотом и чарима. Њих родбина може спасти једино ако кришом утврди ту везу са змајем и настане да га уништи или протера.

Прича се да је неки младић почео да бледи и пропада, па је његова мајка посумњала да га то змај пије. Једном се она сакрила у синовљевој соби, да провери своју сумњу. Кад је било око пола ноћи, у соби се појави змија и почне се извлачити из своје кошуље. Чим се извукла, претворила се у девојку необичне лепоте и легла поред младића у кревет. Мајка полако дохвати њену кошуљу, изиђе неопажено и метне је на ватру. Тог момента девојка је, у загрљају њеног сина, издахнула и некуд ишчезла. За другу, пак, мајку причају да је оставила у соби, кришом од своје кћери, пуну кацу вреле воде, и кад је змај слетео, упао је у њу и у истом тренутку нестао без трага.

Верује се да змај долази и старим људима. Не због љубави, већ зато што и они, због дугог боловања и самовања, почињу да се претварају у неку врсту духова. Био млад или стар, онај ко има везу са змајем навлачи на село велику несрећу – сушу. Док по околини кише редовно падају и усеви бујају, такво село облаци стално обилазе. Земља на сунчевој припеци испуца, воде пресахну, трава и усеви повену.

Уверени да је томе узрок змај, сељаци настоје да открију коме он долази. Довољно је да неко изјави да је над кућом у коју се сумња приметио неко светлуцање (оно се заиста јавља при распрскавању звезда падалица), па да се о томе почну испредати читаве бајке. Онда настаје договор како да се змај из села протера.

Како је протеривање вршено, показује пример села Ошљана, ваљда последњи пример те врсте заосталости у Тимоку. По обавештењу које сам добио од Стевана Ђорђевића, наставника у Зајечару, а он од Ошљанаца који су у томе лично учествовали, Ошљане је то чинило двапут пре и једанпут после другог светског рата.

Пре рата, око 1935. године, сумња је пала на неку младу, верски занесену жену. Она је слабо радила, често била болешљива и бавила се прорицањем и тумачењем снова. План и време протеривања змаја, који је наводно долазио њој, а можда и некој другој жени, одредила је општинска управа, односно сеоски кмет Риста Рашић. Скупивши сељаке испред улаза у село – ноћу, наравно – он је једну групу повео уз главно село, а другу упутио у засеоке „Старо село“ и „Белбрадич“.

Ошљане се одједном нашло као у рату. Клепетуше, звонца, пиштаљке, лупање у канте, звиждање, ударање штаповима у тарабе – све је то давало слику правог ратног напада. Нападачи су упадали у дворишта и претресали сва скровита места, а затим претурали сандуке, каце, корита итд. Међутим, кад су се ове групе састале, утврђено је да змај није побегао. Зато је све то поновљено у наредне две ноћи, али без успеха.

Тек идуће године, наместу званом „Градско“, општа халабука натерала је змаја на бекство. Видело се, тобоже, како је нешто засветлело изнад села и ишчезло косим правсем у висину.

Сушне, 1946. године сумња је пала на једну болешљиву, нервно лабилну девојку, кћер сеоског врачара Крсте. У ери разних акција на обнављању ратом порушене земље, општинском писару пало је на памет да покрене акцију за протеривање змаја. Предвођени њиме, тридесетак младића приђу једне ноћи врачаревој кући, позову га да тихо отвори, а онда груну унутра. Зграбивши преплашену девојку, они су је одвукли на поток и окупали (испод једног малог водопада). По народном веровању, они који одржавају везу са змајем живе у нечистоћи, и ако их неко преваром или силом окупа, змај им више не долази.

О љубави између змаја и девојке забележио сам у Тимоку једну интересантну народну песму. По казивању Стевке Ђ. Јовановић, из Боровца, и Ранке Д. Марковић, из суседног Малог Извора, та песма у тимочком дијалекту гласи:

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. год, број VI)

2

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ А

Змеј девојћу под камена мами:„Оди, добро, добро че ти буде,Јер ја имам двори самотворни,И у двори остарелу мајку,И код мајку сестрицу Јелицу“.Девојћа се млада преварилаИ код њега у пештер отишла,Ал’ у камен нигде никог нема.– „Змеје, војно, где је твоја мајка,И где ти је сестрица Јелица?“– „Бога тебе, убава, девојћо,Мајка ми је змија белоушка,А сестра ми змија ридовћиња.“– „Знеје, војно, води ме код мајку!“– „Кад поникне поп’р *) по камена,Те гај чу те код мајку одведем.“Девојћа је досетљива била,Млад поп’р по камен садила,Па је она змеја замолила“– „Змеје, војно, води ме код мајку,Поникал је поп’р по камена“.– „Бела врба кад гројзе пророди,Тегај ћу те код мајку одведем“.Девојћа је досетљива била,Па је врбу с гројзе оћитила,– „Змеје, војно, води ме код мајку,На врбу је гројзе прородило“.– „Кад на планин’ три слнца изгреју,Тегај чу те код мајку одведем“.Девојћа се од змеја искрала,На планину три огња наклала.– „Змеје, војно, води ме код мајку,Над планину три слнца излезла“.– Кад процепиш железни оп’нци,Тегај чу те код мајку одведем“.Девојћа и’ три годин’ носила,Д’њу носи, ночу на жар пече,А кад и’ је јадна процепила,Она се је змеју замолила:– „Змеје, војно, води ме код мајку,Ја процепи’ железни оп’нци“.Тегај се је змеју дожалелоИ он реши да девојћу води.

* Поп’р значи паприка.

Змеј се створи на златна литара, **)И она га окол њу опаше,Па ју такој код мајку одведе.Кад је мајка ћерку угледала,Она се је много радувала.Девет годин’ за њу неје чула,Нити чула, нити ју видела.– „Где си, ћерко, девет годин’ била?“Девојћа је све редом казала.– „Кој те, ћерко, код мене доведе?“А она је литар показала.Узе мајка од ћерку литара,Па га врљи у воду ћипелу,Кад је пукло, до небо се чуло,И земља се унакрс препукла.

Завршни део песме изнет је онако како гласи у Боровцу. Мали Извор има другачију варијанту, коју жене не знају напамет, већ могу само да је испричају. Ту се износи да је девојка са змајем очувала сина и да је мајци повела и њега. У путу, кад су срели човека који је возио сено, змај јој случајно ода дајну да у сену има неке травке помоћу којих се змајеви могу уништити. Ако се сено прокува, па се у ону воду баци змијска кошуља коју они увече скину, они тог трнутка ишчезну заувек. Дошавши мајци, девојка остави змаја и сина да спавају у једној соби, а она с мајком отиде у другу. У току ноћи оне су прокувале сено, налиле воду у кацу и у њу бациле змајеву и дечју кошуљу. Тог момента они су ишчезли, уз страховит пуцањ.

Учитељ прогони вампире

Тимочани верују да мртвац, ако је умро без свеће, а нарочито ако се нешто преко њега пренесе или га прескочи мачка или човек, може да се повампири („утенчи“). А ако се пре сахране не „начне“, тј. не убоде иглом или трном, сматра се за сигурно да ће се повампирити.

** литар је у Тимоку 3-4 прста широк појас, изаткан од фине, разнобојне вуне или памука. Њега жене и девојке опасују преко сукње, у висини кукова, а скопчавају га напред, помоћу две широке месингане плоче, тзв. „павте“.

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. год, број VI)

3

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ А

Душа таквог покојника не иде на онај свет за четрдесет дана. Она и даље борави у његовом мртвом телу, а ноћу га напушта и враћа се у село. Претварајући се час у људско биће, а час у какву животињу или птицу, она лута по мрачним раскршћима, залази у куће најближе родбине и лупа по таванима, плаче као мало дете, мауче, цвили итд. Понекад вампир („тенац“) мори стоку, а може и дете да угуши.

Ако га за четрдесет дана не убоде трн, нити га угризе пас, вампир одлази у неки далек крај, обелодани се, ожени и живи животом нормалног човека. Само добро пази да га не примети нико познат и да се ничим не посече или убоде. Понекад наврати кришом и у стари крај, али се ту јавља само жени, било у ранијем облику, било као пас. Прича се да се некој удовици муж јављао на ливади, скупљао с њом сено, товарио га и презао волове. Једном га она остави и зађе мало дубље у шуму, да се напије воде на извору. Кад тамо, навали на њу огроман пас и исцепа јој сукњу. Вративши се, она то исприча мужу-вампиру. Он зине да се смеје, а жена спази у његовим зубима конце од своје сукње. Сутрадан, кад је почео да купи с њим сено, она га, као нехотице, боцне гвозденом вилом у ногу и он у истом тренутку ишчезне (спихтијоше се).

По причању старих Тимочана неки њихов сељак, по имену Стојан, провео је као вампир у једном селу четрдесет дана. Претварао се час у једно, час у друго и држао сељаке у страху. Чак је, кажу, изводио ноћу и свог коња из штале и на њему јурио кроз село. Ознојен, сав у белој пени, коњ је јурио брекћући под теретом, а коњаник се на њему није видео. После је отишао у Мораву, оженио се и очувао двоје деце. Случај је, међутим, хтео да неки сељак пролазећи кроз тај крај, дође у Стојанову кућу да преноћи, позна га и при поласку све исприча његовој жени. Да га се ослободи, жена да Стојану да обуче кошуљу без дугмета на рукаву, а кад он пружи руку да му пришије дугме, она га, шијући, боцне мало иглом и он одједном ишчезне. Кад је после тога, пробе ради, боцнула и своју децу, мушкарац је ишчезао, а девојчица остала као што је и била. У ње је душа била од мајке, а не од оца.

Како се види из једне приповетке Милована Глишића, сељаци западне Србије излазили су ноћу на гроб вампира и пробадали његов леш глоговим коцем. Из примера који ће овде бити наведени види се да је тај обичај постојао и у источној Србији.

Један такав пример изнео је Андра Гавриловић, пишући о школама и учитељима у Карађорђевој Србији. У једном селу црноречке (зајечарске) нахије често су се јављали вампири. Наравно, само у машти застрашених и врло сујеверних сељака. Да их спасе невоље, учитељ, који по образовању није био од њих далеко одмакао, водио их је у глуво доба ноћи на гробље, раскопавао с њима гробове и пробадао вампире глоговим коцем. Сви су они веровали, и сељаци и учитељ, да ће душа вампира тако бити ослобођена робовања телу и отићи где мртве душе иду. Глогов колац њој отвара пут у вечито спокојство и мир, а село ослобађа страха.

Стари људи причају да се такав случај одиграо у Горњој Каменици релативно скоро, крајем прошлог века. Неки Миљко се повампирио и задавао страх не само својим у кући, већ и целом комшилуку. Сељаци се једне ноћи скупе, раскопају његов гроб и нађу га још свежег у лицу. Кад су га проболи глоговим коцем, он је, тобоже, пружио руке да га зграби и задрхтао. Али његова душа је, кажу, тог момента ишчилела и он је побледео и смирио се.

Потуљеног, чутљивог човека злобног погледа Тимочани називају „тенчомор“ (у Боровцу, на пример). То је, без сумње, био некада назив за онога ко плаши и мори „тенце“.

Данас на Тимоку не постоји обичај пробадања вампира глоговим коцем. У народу се мало зна да је и постојао. Али се, на жалост, мора признати да је код необразованог света, нарочито код старијих људи, веровање у вампире још увек јако распрострањено.

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. год, број VI)

4

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ А

Војвода спаљује вештицу

На Тимоку народ и данас верује у мађије и чаролије разних врачара и надрилекара, али је веровање у вештице готово ишчезло. Међутим, није тако далеко време кад је народ за разне болештине и друге своје несреће кривио вештице и страшно их кажњавао. По народном веровању, вештица је жена која се ставила у службу ђаволу, и она својим чинима може да „напрати“ на неку кућу, па и на читаву махалу или село, разне невоље – смрт и болести људи, помор стоке итд. Она се у глуво доба ноћи учини невидљивом, узјаше метлу и тако креће на свој ђавољи посао.

Почетком августа 1811. године Карађорђе је послао у Гургусовац, данашњи Књажевац, свога војводу и зета Антонија Пљакића, који је био познат као звер човек. Пљакић је добио задатак да са локалним властима похвата неке одметнике и њихове јатаке и уведе бољи ред. Извештавајући Карађорђа да је све то са успехом извршио, он је додао да је усред Гургусовца живу испекао неку бабу – врачару, зато што ју је народ оптужио као вештицу. Из Вражогрнца, где се тада био затекао, Карађорђе је 11. августа Пљакићу одговорио: „Писмо Ваше примио сам и разумео... Што ми пишете за хајдуке, за јатаке њине и за врачару, то си све добро учинио“.

Заиста, језиво и чудно. Али кад се зна да је католичка црква спаљивала вештице широм слободне западне Европе, поносне на своју културу, онда се не треба чудити Карађорђу и његовом војводи, а још мање једном заосталом, вековима поробљеном народу.

Убијање стараца

Обичај убијања старих људи, сачуван код примитивних племена Азије и Африке веома дуго постојао је некад, у прадавна времена, и код наших предака. Научници етнолози су утврдили, према сачуваној традицији у народу, да је тога било у источној Србији, македонској Торбешији, једном делу Црне Горе (код племена Пјешиваца, на пример) и неким крајевима Босне и Херцеговине.

О узроцима тог суровог обичаја постоје две верзије. По једној, старци и старице убијани су из милосрђа, да им се прекрате старачке муке, чамовање и болест. По другој, пак, они су убијани из економских разлога, зато што су постајали неспособни за рад и падали на терет својим укућанима.

Убијање су вршили њихови синови или најближи рођаци, и то на разне начине: у Хомољу су им одрубљивали главу оштрим раоником, у Тимоку их убијали мотком, у Македонији клали, у Црној Гори им разбијали главу секиром, у Босни тровали. Са чврстом вером у загробни живот, старци су се покоравали том древном обичају, па су своје синове-убице чак и благосиљали: „Синко, да си жив много лета и година и да дочекаш старост, па и тебе син овако да испрати на онај свет“.

По ономе што сам сазнао из етнолошке литературе, тај се обичај на Тимоку звао лапот и вршен је на свечан начин. Укућани су тога дана позивали родбину, суседе и друге сељаке из места, па чак и других села. Кад се сви скупе, одведу старца на одређено место. Ту су се најпре са њим опраштали, а онда му на главу стављали хлеб и говорили му: „Не убијамо те ми, него овај хлеб“. Затим су се они удаљавали, а његов син – или неки рођак – свршавао посао. Отада је, ваљда, остала клетва која се на Тимоку и данас чује: „Убио те у главу хлеб који једеш!“

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. год, број VI)

5

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ А

У жељи да проверим да ли се данас зна да је тај обичај постојао, распитивао сам се код великог броја појединаца из три разна села, односно три етничке групе на Тимоку: код Тимочана старинаца (Боровац), досељеника са Косова (Звездан) и досељеника из Бугарске (Велики Извор). Већина стараца из свих група, а не ретко и људи средњих година, чули су о томе понешто. Од њихових изјава објављују се оне које се могу сматрати карактеристичним и веродостојним.

Милан А. Вељковић, звани Милан Лексин, старац од 88 година из села Боровца, прича ово: „Ја сам још као дечак чуо од старих људи да су старци некада убијани. Узрок је био тежак живот, а нарочито кад наступе неродне године. Како сам чуо, син је оца прво убијао (не знам чиме и на ком месту), а после је његов леш вукао дрвеном куком у густу шуму или на неку провалију, да га растргну зверови и птице. Кад се један од њих враћао и бацио куку, његов син, који је с њим ишао ваљда по обичају, рекао му је: „Не бацај куку. Она ће мени требати кад ти будеш остарео“.

На питање када је и како тај обичај напуште, стари Вељковић каже: „У неком селу живео врло искусан и паметан старац. Једном приликом, кад су се сељаци опкладили ко ће ујутру први угледати сунце, он је посаветовао свог сина како да поступи. Док су сви други гладали руменило неба на истоку, чекајући да сунчева кугла изрони, он се окренуо на запад и узвикнуо: „Ено сунца!“. На то се сви окрену, а планински висови на западној страни већ су бљештали од сунчевих зракова. Добивши опкладу, човек је одлучио да оца не убије, макар да је био јако стар.

Ускоро је у тој држави настала таква глад због суше да је пшеница поједена до последњег зрна. Да би се поново запатила, цар обећа велику награду оном ко му је донесе бар мало за семе, макар за једну шаку. Онда онај старац поучи сина да поруши по пољима мравињаке („брабинчила“), покупи зрнца која су мрави навукли за себе и однесе цару. Кад он то учини и пшеница се поново запати, цар нареди да се стари људи више не убијају“.

Даница Тодоровић, 60-годишња сељанка из села Звездана, досељеног са Косова крајем 17. века, изјавила је да је и у Звездану сачувано у народу предање о убијању стараца. Да ли је оно донето са Косова или је настало овде, тј. прихваћено од затечених старинаца, није познато. Прича се само да је неко, погубивши оца у присуству свог сина, хтео да баци мотку, али се младић успротивио: „Не бацај је, требаће за тебе“.

Предраг Цачевић, школован земљорадник из Великог Извора, стар 40 година, рекао је ово: „О том обичају не зна се код нас ништа одређеније. Само се од понеког ретког старца може чути да су некада стари људи заиста убијани. Пре неких двеста година, а можда и више, моје село је досељено из Тетевена у Бугарској, а овде се измешало са нешто затечених Срба, пореклом Косоваца, и сада је тешко знати да ли је традиција о убијању стараца остала од једних или других. Прича се, углавном, да је убијање вршено мотком. И сада се код нас за старог и неспособног каже да је „дошао до мотке“. Има и код нас легенда да је неко повео оца да га убије, али је повео и свог сина да присуствује. Кад је после убиства хтео да баци мотку, младић му је рекао: „Зашто си је бацио? Могли смо је сачувати, затребаће ми кад на тебе дође ред“.

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. год, број VI)

6