Sveti Ignjatije Brjancaninov Trpljenje

8/12/2019 Sveti Ignjatije Brjancaninov Trpljenje

1/8

O TRPLjENjU

SVETI IGNjATIJE BRJANANINOV

ASKETSKI OGLEDIO TRPLjENjU

Dom duse je trpljenje, jer ona zivi u njemu; hrana duse je smirenje, zato sto se ona

hrani njime,[1] rekao je sveti Ilija Ekdik.I zaista: dok se hrani svetom hranom smirenja, dusa moze da obitava u svetom

domu trpljenja. A cim nedostane te hrane, dusa izlazi iz doma trpljenja. Kao vihor otima je

dusevni nemir, odnosi, kovitla. Kao talasi podizu se u njoj razne strasne pomisli i osecanja,

potapaju je u dubinu bezumnih i gresnih razmisljanja, mastanja, reci i postupaka. Dusazapada u stanje iznemoglosti, mracnog uninija, cesto se priblizava ponorima ubistvenog

ocajanja i potpunog rastrojstva.Hoces li da neprestano obitavas u svetom domu trpljenja? Snabdej se hranom,

neophodnom za takvo obitavanje: nalazi i umnozavaj u sebi pomisli i osecanja smirenja. To

smirenje koje priprema za trpljenje nevolja pre njihovog dolaska i potpomaze dobrodusnom

trpljenju nevolja kad one dodju sveti oci su nazvali samoprekorevanjem.Samoprekorevanje je okrivljivanje sebe za gresnost, za onu zajednicku svim ljudima,

i za svoju pojedinacnu. Pri tome je korisno da se prisecamo svojih narusavanja Bozijeg

zakona i da ih brojimo ali ne i spoticanja i padova u blud: sveti oci su zabranili secanje na

ta narusavanja zato sto obnavljaju u coveku osecaj greha i nasladjivanje njime.[2]Samoprekorevanje je monasko delanje, umno delanje, suprotstavljeno i protivno

bolesnom svojstvu pale prirode, svojstvu zbog koga se svi ljudi, pa i najnesumnjiviji

gresnici, koristeci sve moguce lukavstine, upinju da pokazu da su pravednici i da dokazu

svoju pravednost. Samoprekorevanje je prinuda za palu prirodu; prinudom ona smatra i

molitvu i ostale monaske podvige, a upravo njima se Carstvo nebesko s naporom osvaja, i

pomocu njih ga podviznici zadobijaju.[3] Na pocetku vezbanja u njemu, samoprekorevanjeima karakter nesvesnog mehanizma: izgovara se samo recima, bez narocite blagonaklonosti

srca, cak suprotno osecanju srca; zatim, malo-pomalo, srce pocinje da pokazuje sve vecu

blagonaklonost prema recima samoprekorevanja; a na kraju samoprekorevanje ce se

izgovarati iz cele duse, uz izdasni osecaj placa, umanjice i zaklonice pred nama nedostatke i

sagresenja bliznjih, pomirice nas sa svim ljudima i okolnostima, sabrace po celom svetu
http://ignjatije.wordpress.com/2008/10/26/o-trpljenju/http://ignjatije.wordpress.com/2008/10/26/o-trpljenju/http://ignjatije.wordpress.com/2008/10/26/o-trpljenju/


2/8

rasejane pomisli u cin pokajanja, pruzice usredsredjenu molitvu, ispunjenu duhom milosti,

nadahnuce nas i naoruzati nesavladivom silom trpljenja.Smirenim mislima samoosudjivanja ispunjena su sva molitvoslovlja Pravoslavne

crkve. Pa opet monasi posvecuju svakog dana deo vremena upravo razvijanju

samoprekorevanja. Oni se trude da samoprekorevanjem uvere, ubede sebe da su gresnici:

pala priroda nece da veruje u to, nece da prihvati takvo saznanje. Samoprekorevanje je

korisno za sve monahe: i za pocetnike, i za uznapredovale, i za one sto obitavaju u

opstezicu, i za tihovatelje. Za poslednje najopasnija strast, koja trosi celokupno njihovo

delanje, jeste visokoumlje:[4] a, suprotno, osnovna vrlina, na kojoj se zasnivaju i drze sve

ostale vrline, za njih je samoprekorevanje. Upravo zato je ava nitrijskih tihovatelja rekao da

je, po njegovom misljenju, njihovo najvaznije delanje neprestano samoprekorevanje.[5]

Samoprekorevanje, dostignuvsi svoju punocu, iskorenjuje poslednju zlobu iz srca tako sto

potpuno iskorenjuje iz njega lukavstvo i licemerje, koji ne prestaju da zive u srcu sve dotle

dok samoopravdavanje nalazi u njemu mesta. Prepodobni Pimen Veliki je rekao da se

mrznja prema lukavstvu sastoji u tome da u svakom slucaju opravdavamo bliznjeg a

okrivljujemo sebe.[6] Ova izreka je zasnovana na Spasiteljevim recima: svakoga ko

osudjuje bliznjeg Spasitelj je nazvao licemerom.[7] Dok prekoreva samog sebe, tihovatelj

ce uvideti da su svi ljudi sveti i andjeli, a da je on gresnik nad gresnicima, i pogruzice se,

kao u bezdan, u neprestani duh milosti.Izvanredne primere samoprekorevanja imamo u Jecanjima prepodobnog Isaije

Otselnika i u Dvadeset slova svetog Isaka Sirijskog. Sveti Isak, cija knjiga sadrzi pouke za

tihovatelje, dao je takav naslov svome Slovu: Slovo koje sadrzi najnuznije i najkorisnijesvakodnevno podsecanje onome koji, pozvan da pazi jedino na sebe, tihuje u svojoj keliji.

Jedan brat govori sveti Isak napisao je ovo sto sledi i stavljao to stalno pred sebe, da

bi se podsecao: U bezumlju proziveo si svoj zivot, posramljeni i svakog zla dostojni covece!

Sacuvaj sebe bar ovog dana sto ti je ostao od tvojih na zrtvu tvojoj sujeti prinetih dana, koji

su se, bez dobrih dela, obogatili zlim delima. Ne postavljaj pitanja o ovome svetu, ni o

njegovom stanju, ni o monasima, ni o njihovoj delatnosti, kakva je ona, ni o broju njihovih

podviga ne zalazi u brigu o bilo cemu takvom. Izasao si iz sveta tajanstveno, ubrojao si

sebe u mrtve Hrista radi: ne zivi vise za svet, niti za ono sto pripada svetu, da bi te

predusreo pocinak, i da bi bio ziv u Hristu. Budi spreman i pripremljen da poneses svakoponizavanje, svaku nepravdu i ruganje, i prekore svih.Primi sve to sa radoscu, kao da si

stvarno dostojan toga.Podnesi sa blagodarenjem Bogu svaku bolest, svaku nevolju i nesrecu

od demona, ciju si volju izvrsavao. Hrabro podnosi svaku oskudicu i nedacu, jer dolaze od

prirode. S nadom u Boga podnosi lisavanje telesnih potreba, jer ce se ubrzo pretvoriti u

gnoj. To sve primi sa dobrom voljom u nadi u Boga, ne ocekujuci ni izbavljenje ni utehu od

bilo koga drugog. Prenesi na Gospoda svu brigu svoju,[8] i u svim svojim iskusenjima osudi


3/8

samog sebe kao njihovog uzrocnika. Nemoj da te sta sablazni, i ne ukori nijednoga od onih

koji te vredjaju: tisi okusio plod sa zabranjenog drveta i stekao svakojake strasti. Sa

radoscu primi te nedace; neka te one koliko-toliko potresu, da bi se kasnije obradovao.

Tesko tebi i smrdljivoj slavi tvojoj! Svoju dusu, ispunjenu svakim grehom, ostaviosi bez

brige, neosudjenu, a druge si osudio i recju i pomislju.Ostavi svinjama tu hranu kojom si sedosad hranio. Kako ti je stalo do ljudi, o necisti! Kako se ne stidis opstenja sa njima kad si

zivot proveo bezumno!? Ako obratis paznju na ovo, i ako sve to ne budes smetao s uma,

mozda ces se spasti uz sadejstvo Bozije. A ako ne budes: poci ces u mracnu zemlju, u

naseobine demona, ciju si volju bestidno izvrsavao.Eto, potvrdio sam ti sve to. Ako Bog

pravedno podigne na tebe ljude da ti vrate za nepravde i hule koje si protiv njih pomislio i

izgovarao, onda ceo svet zauvek mora da ustane protiv tebe. Zato odsad prestani (da cinis

sto si dosad cinio), i primaj platu koja ti se daje. Na sve ovo podsecao je sebe brat svakoga

dana da bi, sa blagodarenjem Bogu i sa svojom dusevnom koriscu, mogao da podnosi

iskusenja ili muke, kaDa dodju. I mi cemo sa blagodarenjem podnositi ono sto je na nas

dopusteno i dobijati korist blagodacu covekoljubivog Boga. Samoprekorevanje ima to

osobeno, neobicno korisno, tajanstveno svojstvo da budi u secanju i ona sagresenja koja su

bila potpuno zaboravljena, ili na koja nije bila obracena nikakva paznja.Vezbanje u samoprekorevanju uvodi nas u naviku da prekorevamo sebe. Kada onoga

koji je stekao tu naviku zadesi neka nevolja, u njemu istog trena pocinje da dejstvuje

navika i nevolju prihvata kao zasluzenu. Glavni uzrok svake zbunjenosti govori

prepodobni ava Dorotej ako brizljivo ispitamo, jeste to sto ne prekorevamo sebe. Iz

ovoga proizilazi svako rastrojstvo: zbog ovoga nikada ne nalazimo spokojstvo. Zato nije

neobicno sto od svih svetih cujemo: Nema drugog puta osim ovoga. Ne vidimo da je bilo

koji svetitelj nasao spokojstvo hodeci nekim drugim putem! A mi hocemo da ga imamo, i da

se drzimo pravog puta, a da pri tome nikada ne zelimo da ukorimo sebe. I zaista, ako covek

ucini mnostvo vrlina, a ne drzi se tog puta, on nikada nece prestati da se ozaloscuje i da

ozaloscuje, i time ce upropastavati sve svoje trudove. Suprotno ovome: ako prekoreva

sebe, on je uvek u radosti, uvek u spokojstvu. Ako prekorevas sebe, kuda god posao

rekao je i ava Pimen sta god te zadesilo: neka steta, ili ponizenje, ili kakva zalost, ti vec

unapred smatras da si dostojan svega neprijatnog, i nikada te to ne zbunjuje. Moze li sta

biti spokojnije od toga stanja? Ali, reci ce neko, ako me brat vredja, i ja ispitam sebe, i

nadjem da mu nisam dao nikakvog povoda za to, kako tada mogu da prekorevam sebe?Doista, ako neko preispituje sebe sa strahom Bozijim, taj ce naci da je dao povoda ili delom,

ili recju, ili na neki drugi nacin. Ako pak i vidi da, kako kaze, danas nije dao nikakvog

povoda, onda je nekad ranije uvredio njega ili drugog brata u ovom delu, ili u nekom

drugom, i morao je da postrada radi toga, ili radi kakvog drugog greha: a to se, zaista,

cesto desava. Tako, ako neko, kako rekoh, ispita sebe sa strahom Bozijim, i preispita svoju

savest, svakako ce naci da je kriv.[9] Kakva cudna stvar! Cim pocinjemo da prekorevamo


4/8

sebe, mahinalno, gotovo na silu, mi napokon dostizemo samoprekorevanje, i ono nas cini

toliko sigurnim i toliko deluje na nas da pomocu njega podnosimo i najvece nesrece, a ne

samo obicne nevolje. Iskusenja vec nemaju takvu moc nad onim koji napreduje, naprotiv,

po meri napredovanja, ona postaju laksa, mada bi sama po sebi bila teza. Dusa jaca onoliko

koliko napreduje, i dobija snagu da strpljivo podnosi to sto se desilo.[10] Snagu dajeposebno hranljivo jelo: smirenje koje je prodrlo u srce. Upravo ta snaga i jeste trpljenje.

Nesumnjiva vera u promisao Boziji utvrdjuje u trpljenju i potpomaze

samoprekorevanje. Ne prodaju li se dva vrapca zajedan novcic rekao je Gospod svojim

ucenicima pa nijedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vasega. A vama je i kosa na

glavi sva izbrojana. Ne bojte se, dakle.[11]? Ovim recima Spasitelj sveta je izrazio onu

neumornu brigu koju ima Bog. O svojim slugama i sluziteljima, i koju moze da ima jedino

sami svemoguci i sveprisutni Bog. Takvom brigom Boga o nama mi smo izbavljeni od svake

malodusne brige i straha o sebi, dakle od onoga sto neverovanje uliva u nas. Ponizite

se,dakle, pod mocnu ruku Boziju, da vas uzvisi kad dodje vrijeme. Sve svoje brige polozite

na Njega, jer se On stara za vas.[12] Kada se izlazemo nevolji, Bog to vidi. To se desava i

po Njegovom dopustenju, ali i po Njegovom svesvetom promislu o nama.On dopusta da se

neko vreme pomucimo zbog nasih grehova, da bi nas izbavio od mucenja u vecnosti. Cesto

se desava da nas tajni i teski greh ostaje nepoznat ljudima, ostaje nekaznjen zato sto ga je

prikrila milost Bozija; a bas tada,ili po isteku odredjenog vremena, prinudjeni smo da

donekle postradamo zato sto smo nekoga klevetali ili nekome prigovarali, gotovo bez

potrebe i bezazleno. Nasa savest nam govori da stradamo zbog naseg tajnog greha! Milost

Bozija je pokrila taj greh i daje nam priliku da nas ukrasi venac nevinih stradalnika za

pretrpljene klevete, i da se ujedno kroz kaznu ocistimo od tajnog greha. Pazljivo

razmatrajmo to, i proslavimo svesveti promisao Boziji, i smirimo se pred njim.Poucan primer samoosudjivanja i samoprekorevanja, sjedinjenih sa slavoslovljem

pravednih i mnogomilostivih sudova Bozijih, pruzila su tri sveta judejska mladica u Vavilonu,

svezana i bacena u pec ognjenu, uzarenu. Blagosloven si Gospode Boze otaca nasih

govorili su oni hvaljeno je i proslavljeno ime Tvoje u vijekove. Pravedan si u svemu sto si

ucinio sa nama, i sva djela Tvoja su istinita, i putevi Tvoji su pravi, i svi sudovi Tvoji su

istiniti. Ti si u djelo sproveo istinite sudove u svemu sto si naveo na nas i na sveti grad

otaca nasih, Jerusalim, jer si po istini i po sudu naveo sve to na nas zbog grijehova nasih.Sgrijesili smo, i postupili nezakonito, jer smo odstupili od Tebe, u svemu smo sgrijesili.[ 13]

Sveti mladici su baceni u uzarenu pec zbog svoje vernosti istinitom Bogu: ne sagorevajuci,

vec ostajuci u njoj kao u prohladnoj odaji, oni su priznavali i ispovedali da su gresnici

zajedno sa sugradjanima koji su zaista odstupili od Boga. Zbog ljubavi prema bliznjima oni

su prosirivali na sebe sagresenja bliznjih. Zbog smirenja, buduci da su bili sveti i pravednici,

nisu hteli da se udaljavaju od brace koja robuju grehu. Iz tog stanja, iz stanja


5/8

samoosudjivanja, smirenja i ljubavi prema covecanstvu, iz opravdanja dopustenja Bozijih,

oni su vec prineli molitvu Bogu za svoje spasenje. Tako cemo i mi slavosloviti promisao

Boziji i ispovedati nasu gresnost uvek kada naidju iskusenja, i nasa licna i zajednicka na

temelju tih slavoslovlja i ispovedanja molicemo usrdno Boga da nas pomiluje. Sveto pismo

svedoci da se slugama Bozijim koji hode putem zapovesti Bozijih salju posebne nevolje kaopomoc njihovoj delatnosti, kako je i Spasitelj sveta rekao: Otac nebeski svaku lozu koja rod

radja u Hristu cisti da vise roda rodi.[14] Te ociscujuce nevolje nazivaju se dopustenjima ili

sudovima Bozijim; njih je u pesmi opevao sveti David: Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno

opravdani.[15] Sudovima Tvojim nauci me![16] Da saznam i uverim se: sve, meni bolno,

desava se po promislu Bozijem, po volji Boga moga! Tada cu upoznati i to da ce mi sudovi

Tvoji pomoci u mom slabom i nedovoljnom blagougadjanju Bogu.[17]Kao primer toga kako sudovi Boziji pomazu slugama Bozijim koje zele da blagougode

Bogu, kako ih ti sudovi uznose prema onoj svetoj delatnosti koju oni nikako ne bi dostigli

bez pomoci sudova Bozijih, navescemo ono sto se dogodilo konstantinopoljskom velmozi

Ksenofontu, njegovoj supruzi i dvojici njegovih sinova. Bogati i znameniti Ksenofont

provodio je najpobozniji moguci zivot u svetu i opstoj poboznosti hriscana tog vremena,

zivot koji je sada moguc mozda jedino u udaljenosti od sveta. Zeleo je da dva njegova sina

budu naslednici i njegovog imanja, i polozaja na carskom dvoru, i poboznosti. U sirijskom

Viritu (danasnjem Bejrutu) tada je postojala cuvena skola. U taj grad Ksenofont je poslao

svoju decu da izucavaju premudrosti ovoga veka. Put iz Konstantinopolja u Virit vodi

morem. Jednom prilikom, dok su se sinovi, nakon posete ozbiljno bolesnom ocu, vracali u

skolu, neocekivano se podigla strasna bura na Sredozemnom moru: brod se razbio, obojicu

mladica talasi su izbacili u razlicita mesta na obali Palestine. U takvoj teskoj situaciji,

odgojeni od detinjstva blagocestivim pomislima i teznjama, Ksenofontovi sinovi su

prepoznali u nevolji koja ih je zadesila Boziji poziv na monaski zivot, i, kao po zajednickom

dogovoru, stupili u palestinske manastire. Nakon mnogo vremena braca su se srela; nakon

mnogo vremena Ksenofont je saznao da je bura razbila brod na kome su putovala njegova

deca i da su svi putnici sa broda nestali bez traga. Duboko ozalosceni otac pribegao je

molitvi; posle svenocnog bdenja u keliji, on je dobio bozansko otkrivenje da njegove sinove

osenjuje posebna milost i blagodat Bozija. Shvativsi iz toga da su oni primili monastvo, a

znajuci da se u Palestini, na cijoj je obali brod pretrpeo brodolom, nalazi mnostvo

manastira, Ksenofont se sa suprugom uputio u Jerusalim; tamo je video sinove, i vise senije vratio u Konstantinopolj. Iz Jerusalima je organizovao prodaju imanja: novac dobijen za

imanje razdao je manastirima, crkvama, siromasnima. Ksenofont i Marija (tako se zvala

njegova supruga) sledili su primer svojih sinova, Jovana i Arkadija: stupili su u monastvo, u

kome su i roditelji i deca dostigli veliko duhovno napredovanje.[18] Oni nikako ne bi bili

udostojeni tog velikog duhovnog napredovanja da su ostali u svetovnom zivotu, makar i

veoma poboznom. Bog ih je, providjajuci njihovo napredovanje, priveo tome svojim


6/8

neizrecivim sudovima. Tezak je put sudova Bozijih, kako je posvedocio sveti apostol: Koga

ljubi Gospod, onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[19]Posledice sudova Bozijih su zivo zeljene, neprocenjive. Iz zitija mnogih drugih

izabranika Bozijih osvedocavamo se da Bog salje nevolje u pomoc dobrom delanju svojih

slugu, i tim nevoljama ociscuje i izvrsava to delanje. Samo covekovo sopstveno delanje nije

dovoljno, primecuje prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Jedini nacin govori on da se

zlato koje je prekrila patina ocisti i vrati svoj prirodni sjaj jeste da se ubaci u vatru i brizljivo

iskuje cekicima; tako je i sa dusom koja se ukaljala rdjom greha i ucinila sebe potpuno

nepotrebnom: jedini nacin da se ocisti i primi staru lepotu jeste da se nadje u mnogim

iskusenjima i udje u vatru nevolja. To govore i reci Gospoda nasega: Idi prodaj sve sto

imas, i uzmi krst svoj i hajde za mnom.[20] Ovde krst oznacava iskusenja i nevolje.

Razdavanje celog svog imanja bez istovremenog hrabrog podvizavanja protiv pristiglih

iskusenja i nevolja, po mom misljenju, znak je da je ta dusa nemarna, i da ne zna sta je

njena korist: od samog odricanja od imanja i stvari nista nece steci oni koji ih se odricu ako,

Boga radi, ne pretrpe do kraja u iskusenjima i nevoljama. Hristos nije rekao: odlaganjem

svojih stvari, nego: trpljenjem svojim spasavajte duse svoje.[21] Nema sumnje da

razdavanje imanja i bekstvo od sveta jeste pohvalno i korisno, ali samo po sebi, bez

trpljenja iskusenja, ono ne moze da ucini coveka savrsenim po Bogu Onaj ko je razdao

imanje siromasnima i udaljio se od sveta i tvari, taj se sa velikom nasladom u svojoj savesti

dici nadom u nagradu, no ponekad se kroz slavoljublje iskrada sama nagrada. A ko razda

sve ubogima, pa sve zalosti podnosi blagodarne duse, i zivi u nevoljama, taj okusava svaku

gorcinu i stradalnicki trud, a njegova nagrada ostaje nepokradena: njega ocekuje velika

nagrada u ovom i buducem veku jer se ugleda na Hristova stradanja, jer je postradao s

Njim u danima nasrtaja iskusenja i nevolja. Stoga vas usrdno molim, braco u Hristu:

postarajmo se, po reci Gospoda, Boga i Spasitelja nasega, Isusa Hrista, da isto onako kako

smo se odrekli sveta i svega sto pripada svetu prodjemo i kroz uska vrata,[ 22] i ne

zaboravljajmo da se ona zakljucavaju odsecanjem nase telesne oholosti i volje, bekstvom

od telesne oholosti i volje, jer bez umrtvljavanja tela, njegovih pozuda i volje, ne mozemo

dobiti nagradu i radost, izbavljenje od strasti i slobodu koja se radja u nama iz onoga sto

stvara Sveti Duh iz utehe.[23] Zasto ne zelimo da se izlozimo nevoljama koje je Boziji

promisao dopustio radi spasenja nasih dusa i na koje nas priziva sam Bog? Zato sto nama

vladaju slastoljublje i slavoljublje: po nagovoru prvoga ne zelimo da ogranicavamo svojetelo, po nagovoru drugoga visoko cenimo ljudsko misljenje. Obe te strasti satire ziva vera,

obe su, naprotiv, posledica neverovanja. Na pitanje prepodobnog ave Doroteja: Sta da

radim? bojim se stida koji cu doziveti zbog sramocenja, sveti Jovan Prorok je odgovarao:

Nepodnosenje sramocenja delo je neverovanja. Brate! Isus je postao covek, i podneo je

sramocenja: zar si ti veci od Isusa? To je neverovanje i demonska prelest. Ako neko govori

da zeli smirenje, a ne podnosi sramocenja, taj ne moze Da nadje smirenje. Eto, cuo si


7/8

istinito ucenje: ne prezri ga. U protivnom, prezrece tebe delo. O stidu: ako sebe budes

podsecao na stid koji ce gresnici doziveti pred celim svetom i pred Gospodom, priznaces da

privremeni stid nije nista.[24] Secanje na svuda prisutnog i svemoguceg Boga cuva srce od

onog kolebanja u koje nastoje, i to svim silama, da ga privedu pomisli neverovanja, i pri

tome se oslanjaju na slavoljublje i nepravilnu ljubav prema telu. Sveti prorok David jerekao: Providjah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem.

Toga radi razveseli se srce moje, i obradova se jezik moj, a jos i telo moje pocinuce u

nadi.[25] Razveseli se srce moje od dejstva vere i smirenja! Reci slavoslovljenja Boga i

samoprekorevanja donose radost ustima i jeziku! Samo moje telo oseca kako sila

nepropadljivosti ulazi i izliva se u njega iz osecanja skrusenog i smirenog srca koje je utesio

i tesi Bog!Ako nikakvo iskusenje ne moze da dotakne coveka bez Bozije volje, onda jadanja,

roptanje, ozaloscenost, opravdavanje sebe, okrivljivanje bliznjih i okolnosti nisu nista drugo

do ustajanja duse protiv Bozije volje, pokusaji protivljenja i odupiranja Bogu.[26] Uplasimo

se takve nesrece! Dok razmisljamo o nekoj nasoj nevolji, ne oklevajmo u razmisljanju, da

nas ono ne bi neprimetno odvuklo od smirenoumlja u otvoreno ili prikriveno

samoopravdavanje, u stanje suprotno Bozijem staranju o nama. Ne uzdajmo se u nasu

nemoc, vec pre pribegnimo pouzdanom oruzju samoprekorevanja! Na dva krsta, pored

Spasitelja, raspeta su dva razbojnika. Jedan od njih je kudio i hulio na Gospoda; drugi je

priznao da je dostojan kazne za svoja zlodela, a da je Gospod nevini stradalnik.

Samoprekorevanje mu je najednom otvorilo oci srca, i on je u nevinom stradalniku coveku

ugledao svesvetog Boga koji strada za ljudski rod. Njega nisu videli ni uceni ljudi, ni

svestenici, ni arhijereji judejski, iako su se oslanjali na Zakon Boziji i detaljno proucavali

svako njegovo slovo. Razbojnik postaje bogoslov, i pred svima koji su se, smatrajuci da su

mudri i mocni, podsmevali Gospodu ispoveda Gospoda, i tim svojim svetim misljenjem

satire pogresno misljenje koje mudri i silni imaju o sebi. Bogohulni greh, najtezi od svih

grehova, bacio je razbojnika hulitelja u pakao, udvostrucio tamo njegovu vecnu muku.

Ispovedanje Iskupitelja, svojstveno i moguce jedino smirenima, uvelo je u raj razbojnika

koji je posredstvom iskrenog samoosudjivanja dosao do istinskog bogopoznanja. Isti je krst

kod obojice razbojnika! Suprotna misljenja, osecanja, reci izazivaju suprotne posledice. Sa

punim pravom ta dva razbojnika mogu da posluze kao obrazac celog covecanstva:[27] svaki

covek koji je potrosio svoj zivot nepravilno, protivno pozvanju Bozijem, na stetu svogspasena i blazenstva u vecnosti, i jeste prema samom sebi i lopov, i razbojnik, i ubica. Tom

zlotvoru salje se krst, kao poslednje sredstvo spasenja, da bi zlotvor ispovedio svoja

zlodela, priznao da je dostojan kazne, i tako sacuvao za sebe od Boga darovano spasenje.

Radi olaksanja stradanja i pruzanja duhovnih uteha pri raspecu i ostajanju na krstu, tu, kraj

raspetog coveka, raspet je i obesen na krsnom drvetu ocoveceni Bog. Covek koji ropce, zali

se, negoduje na svoje nevolje potpuno odbacuje svoje spasenje: posto nije poznao i nije


8/8

ispovedao Spasitelja, on se survava u pakao, u vecne i besplodne muke, jer se potpuno

otudjio i odbacio Boga. A koji, suprotno ovome, posredstvom samoprekorevanja otkriva

svoju gresnost i priznaje da je dostojan privremenih i vecnih kazni, taj ulazi postepeno

upravo kroz samoprekorevanje u delatno i zivo poznanje Iskupitelja, dakle u vjecni

zivot.[28] Raspetom na krstu po volji Bozijoj, ako slavoslovi Boga sa svoga krsta, otkriva setajna krsta, a ujedno s njom i tajna iskupljenja ljudi kao dela Bogocoveka. Takav je plod

samoprekorevanja. Prema svemogucoj i svesvetoj volji Bozijoj covek ne moze imati drugih

pravih osecanja osim neogranicene poboznosti i isto toliko neogranicene pokornosti. Od tih

osecanja, cim postanu covekovo nasledstvo, izradjuje se trpljenje.Gospoda naseg Isusa Hrista, Cara neba i zemlje, koji je dosao da spasi ljudski rod, i

to sa neospornim dokazima svog Bozanstva, sa bezgranicnom vlascu nad svim vidljivim i

nevidljivim, ljudi nisu primili sa slavom i cascu koja Njemu dolikuje: Njega su docekali sa

mrznjom, podozrenjem, ubilackim zamislima; sve vreme zemaljskog stranstvovanja Njega

su progonili klevetom, hulom, prigovaranjem, lukavstvom; napokon su ga i uhvatili, kao

zlocinca, usred Njegove nocne molitve, svezali, vukli na silu, izveli pred sud koji se pre

sudjenja odlucio za ubistvo; Njega su zlikovci ismejavali, udarali po obrazima, pljuvali,

izlagali raznim torturama i mukama, podvrgli sramnoj smrti, smrti na krstu. Krotko jagnje

stoji nemo i nepomicno pred onim koji ga strize: tako je stajao Gospod pred bezboznim

svojim sudijama i neljudskim ubicama, i bozanskim cutanjem odgovarao na drska pitanja,

klevete i ruganja. Samoosudjivanje i samoprekorevanje nisu bili svojstveni Njemu, jer On

nema udela u grehu: cutanjem je On prikrio svoju bozansku istinu, da bismo mi, odricuci se

samoosudjivanjem i samoprekorevanjem nase krivotvorene, prividne istine, mogli da

postajemo pricasnici Njegove svesvete i svesavrsene istine. Ni istina pale prirode, ni istina

Mojsijevog Zakona nisu mogle da nas uvedu u izgubljeno vecno blazenstvo: u njega uvodi

istina Jevandjelja i krsta. Nema savrsenog coveka po ljudskim vrlinama: hriscanskom

savrsenstvu privodi krst Hristov i pecati savrsenstvo koje je darovao Duh Sveti. Smirenje je

podiglo Gospoda na krst: i ucenike Hristove smirenje podize na krst, koji i jeste sveto

trpljenje, nedokucivo za telesne umove, kao sto je Isusovo cutanje bilo neshvatljivo Irodu,

Pontiju Pilatu i judejskim arhijerejima.Molimo Gospoda da nam otkrije tajnu i daruje ljubav svog krsta, da nas udostoji da

kako dolikuje podnesemo sve nevolje koje sveblagi Boziji promisao dopusta na nas uvremenu radi naseg spasenja i blazenstva u vecnosti. Gospod nam je obecao: Ko pretrpi do

kraja, taj ce se spasti.[29] Amin.

Sveti Ignjatije Brjancaninov Trpljenje

Documents

Transcript of Sveti Ignjatije Brjancaninov Trpljenje