Sveti Georgije ubiva aždahu

LIČNOSTI, LICA, POJAVE I SENKE

ĐORĐE DŽANDAR KATARINA DŽANDAROVA GAVRILO VUKOVIĆ MILE VUKOVIĆ ALEKSA VUKOVIĆ VANE SIROČE DOKTOR KONSTANTIN GRK ŽOJA RIBAR RAJKO PEVAC RECI VOJO UČITELJ MIĆUN NINKO BELOTIĆ KRIVI LUKA TRIFUN PIJANI TETKA SLAVKA PORUČNIK TASIĆ MIKAN BESNI BAĆA DANE NEŽENJA REDOV POSILNI VOJNICI PORUČNIKA TASIĆA

PRVI DEO

1. GAVRILO VUKOVIĆ I KATARINA DŽANDAROVA

(Tiha, topla junska noć. Gavrilo Vuković sedi na zemlji oslovijen leđima na avlijsku ogradu. Dok se upasuje, jednom rukom, posmatra Katarinu Džandarovu, lepu crnomanjastu devojku, koja prevrće tanke heklane čarape. Levi rukav mladićeve košulje zadenut je za pojas. Devojka ga pogleda, preko ramena, dok navlači belu dokolenicu) KATARINA Imaš li još nešto da me pitaš? GAVRILO Ne... ništa više. KATARINA Sve ti je jasno? GAVRILO Zašto mi to nisi rekla ranije? KATARINA Rekla bih ti da sam te videla ranije... Viđam te uvek kasno.

GAVRILO Je l' tako? KATARINA Tako je. GAVRILO I, šta misliš, šta ćemo sad da radimo? KATARINA Ništa. Uradili smo sve što smo mogli... A koliko vidim, radimo i dalje. (Bezruki mladić pokušava da se osmehne.) GAVRILO Je l’ on zna? KATARINA Ko? GAVRILO On! KATARINA Ne zna... Neću mu ni reći. GAVRILO Kako mu nećeš reći, jesi li ti krštena? Uskoro će i sam primetiti. KATARINA Neka primeti... To se njega ne tiče. GAVRILO (Gavrilo se prekrsti.) Bože Gospode, ovo još nisam čuo. To se tvoga muža ne tiče? A koga se onda tiče? Zaobilaziće dete po kući, neće pitati čije je? Praviće se da ga ne vidi... KATARINA Moj muž je moja briga, a moje brige ostavi meni, kao što si ih uvek ostavljao... Hoćeš li ti reći tvojoj ženi? (Mladić pretražuje džepove čakšira. Pronalazi upaljač-čauraš i tabakeru. U daljini protutnjaše konjanici. Topot kopita brzo nestade. Bivši konjički podnarednik podiže glavu, osluškuje... Pokušava da upali cigaretu, muči se. Katarina prilazi, pruža ruku da uzrne upaljač.) Da ti pripalim. GAVRILO Da pripalim ja tebi, jednu, ovako, preko nosa. Ti ćeš da mi pripaljuješ... Da prestanem da pušim kad te nema. KATARINA Mene je Đorđe jednom, samo jednom, pokušao da udari pa je dobio žaračem posred čela; nije dolazio sebi dva dana. Nisam ja došla u ovu selendru da me vas dvojica bijete... Lepo je meni moja tetka govorila: »Sa seljacima se viđaj samo na pijaci. I to, što kraće.« (Gavrilo kreše kremen upaljača o butinu... Najzad pripali cigaretu.) GAVRILO Ti bi i mene »posred čela«? (Katarina je obgrlila skupljena kolena. Šćućurila se, ćuti.) Čuješ li šta te pitam? KATARINA Da imam malo ponosa, ubila bih te. GAVRILO Ubila bi me? KATARINA Ubila bih te, Gavrilo. GAVRILO A zašto, ako smem znati? KATARINA Ne znaš? Ne znaš zašto? GAVRILO Ne. Znam zašto su hteli da me ubiju Bugari. Znam zašto su hteli Turci i Arnauti. To znam. Ali zašto bi ti htela, to stvarno ne znam. KATARINA Turci, Bugari, Arnauti i ja... Bože Gospode... Sledeće nedelje vraćam se u Valjevo. GAVRILO Napustićeš muža i kuću? (Devojka se okrete, vrisnu.) KATARINA Kojeg muža i koju kuću?! Udala sam se zbog tebe! GAVRILO Zbog mene? Zbog mene si se udala? KATARINA A šta misliš, svinjo nezahvalna, zašto sam napustila očevu kuću u centru Valjeva, zašto sam iz bogate trgovačke kuće došla u ovaj čemer i jad... GAVRILO Stani malo... KATARINA Neću da stanem! Hoću noćas sve da ti kažem, da te nikad više ne vidim, ko pseto! GAVRILO Ne vređaj! Katarina... KATARINA Ja tebe vređam? A šta ti meni radiš? Šta ti meni radiš? Izvodiš me noću, pokraj taraba, teraš

me da se svako jutro, posle ovakve noći, stidim, da danima plačem i samo mislim kako da se ubijem! Sram te bilo. Imaš četiri sestre, plašiš li se Boga, Gavrilo? GAVRILO Tiše, bre. Ne mora celo selo da čuje. KATARINA Šta me se tiče selo! Dok si služio kadar u Valjevu nisi se plašio da će čuti celo Valjevo. Nisi izbijao iz moje kuće. Bio si više kod mene nego u kasarni. U rat sam te pratila do beogradske stanice, preklinjao si me da te čekam, i ja sam te čekala, a ti se nikad više nisi javio... GAVRILO A znaš li zašto nisam?! (Gavrilo zaurla kroz gluvu noć. Devojka zaneme.) Zato što sam ti obećao, kad se vratim iz rata, da ću podići kuću, da ću uzeti svoj deo zemlje, da ću biti svoj čovek, prvo svoj, a onda i nekom drugom. I vratio sam se, a bolje da nisam! Kome sam ja, ovakav, potreban? Ne trebam ni sebi. Švercujem svinje i rakiju preko Save, čekam da me Švabe ubiju, ili tvoj muž sa njegovim džandarima, i nadam se državnoj pomoći za ratne škartove, koja nam je obećana u Maćedoniji dok su nas sekli i vraćali kućama! KATARINA Poručivala sam ti stotinu puta da dođeš i zaposliš se u Valjevu. Otac je hteo... GAVRILO Šta je otac hteo? Da iskupi dušu preko zeta bogalja? KATARINA Moj otac je pomagao vojsku. Poslao je... GAVRILO Dvesta pari čizama. Bolje bi bilo da je »poslao« samo jedan par - na svojim nogama. S trgovcima poravnavanja nema! Koliko sam ja u ratu izgubio, toliko je on dobio. Dvesta pari je poslao, a pet hiljada prodao. KATARINA Dobro, Gavrilo, smem li ja tebe nešto da pitam, kad smo već kod »poravnanja«: zašto si se posle oženio, zašto si »takav« uzeo drugu? Zašto si prema meni bio nežan, pažljiv i dobar, a drugu ženu upropastio? GAVRILO Ona je odavde, sa sela. A ovde se ljudi uzimaju, ako nisi znala, zbog kuće, zemlje i stoke, a ne zbog sebe. Mi taj gospodski, trgovački luksuz, da se uzimamo zbog sebe, još nismo dostigli. Možda ćemo i to umeti, što veli UČITELJ - »kad svi budemo jednaki«. Ovu ženu sam doveo... KATARINA Doveo? Doveo si je? GAVRILO Da, jer ima četiri ruke i četiri noge, jer može... KATARINA Jesi li siguran da si »doveo« ženu kad je tako rukata i nogata? (Ponovo se oglasiše konjanici, glasniji i mnogo blizi. Mladić pokušava da nazre šta se zbiva dole kraj reke.) Vojska? GAVRILO Džandari... Jašu sodadžijske rage... Možda ti se muž vraća sa vežbe? KATARINA U Obrenovcu je do utornika. GAVRILO Ajmo. Sutra ćemo se videti i o svemu lepo popričati. Ako sam do danas bio pseto, da ne budem i od sutra. KATARINA Gde ideš sad? GAVRILO Idem... do bratove mehane. KATARINA Noćas ćete preko? Videla sam čamac kod Aleksinog dolapa. Pun je burića rakije. GAVRILO Ko ti je rekao da tamo vezuješ čamac? KATARINA Đorđe. GAVRILO On zna? KATARINA Takav mu je posao da zna. Hteli su prošle nedelje da vam spreme zasedu... GAVRILO Eno ti svetlo u kući. (U daljini zasvetli jedan prozor) Lagao je da ide na vežbu. Veruješ džandaru… Šta ćeš sad? KATARINA Da si čovek, pitao bi: šta ćemo sad? (Začu se dozivanje od kuće: Katarina! Katarina!) Jedino

mogu za Šabac, kod tetke. (Devojka pođe, ali je Gavrilo uhvati za ruku.) GAVRILO Stani, bre. Kakav te Šabac spopao. Nećeš stići do zore. KATARINA A gde ću? Mogu li kod tebe? (Ponovo se oglasi dozivanje, nešto bliže.) GAVRILO Kreni za Šabac, pokraj Save. Čim siđeš s druma, stani i čekaj. Poslaću Trifuna sa čezama. (Katarina potrča, pa zastade.) KATARINA Nemoj noćas preko, molim te. (Vraća se, grli ga, ljubi...) Obećaj mi da nećeš? Gavrilo? GAVRILO Neću. (Devojka odlazi na jednu, mladić na drugu stranu. Ubrzo se pojavi Đorđe Džandar - dobro držeći čovek na izmaku srednjih godina, u prašnjavoj i izgužvanoj uniformi. Drži pištolj kao da njime osvetljava put. Osvrće se, osluškuje. Primeti nešto na zemlji. Podiže upaljač čauraš. Zagleda ga pazljivo. Kresnu kremen, upali ga i odmah ugasi, jer se iz mraka začuše glasovi; skriva se iza ograde. Puteljkom nailazi Vane Siroče, vižljasti desetogodišnji dečak, davno izrastao iz nečijih pantalona. Nosi fenjer, visoko podignut. Zastaje, osvetljava put Aleksi Vukoviću. Starac nabada nogama po mraku i gunđa.) VANE SIROČE Je l’ istina, Aleksa, da Beč, Pariz, Solun i London svetle ko po danu? ALEKSA Jeste, istina je. Meni su ljudi pričali, Moskva tako svetli da tamo narod ne zna kad je noć, a kad je dan... Ej, da mi je videti Moskvu i Zagorsk. VANE SIROČE Mi živimo u velikom mraku. ALEKSA Ćuti, navikli smo. Na svetlosti samo trepćemo. Čim smrkne, nama svane. A i kad živiš u mraku, lakše ti je da umreš. Skoro da ne gubiš ništa. Mrakom zameniš mrak... Onima što žive pod evropskim lampama smrt mnogo teško pada. Čuo sam da na samrti zapomažu: »Svetlosti! Svetlosti!...« A da ti pravo kažem, bojim se da smo zaslužili da živimo u ovolikom mraku. VANE SIROČE Zašto, naopako? ALEKSA Zato što ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalajisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo... Da sam ja Sunce ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb i majku. Čemu se može nadati narod kome su obične, svakodnevne psovke: Sunce, Bog, hleb i majka... Kad putuješ? VANE SIROČE U onu subotu. ALEKSA Solun je velik, lep grad. Na moru. VANE SIROČE Juče su me doktor Grk i njegova Bosiljka vodali ceo dan po šabačkim dućanima. Nakupovali su mi odeće i obuće, ko da nisam sam. Rešili su načisto da me upropaste. ALEKSA Reci hvala Bogu. VANE SIROČE Na sve sam pristao, samo neću da me posine. To sam im i rekao. Znaš, Aleksa, nije im baš bilo pravo. Samo su se skupili... ALEKSA A što si im to rekao? Oni nemaju dece, ti nemaš roditelje. Oćeš ceo vek da te ljudi zovu Vane Siroče? VANE SIROČE Ti si, Aleksa, načisto omatorio. Do juče si znao šta pričaš. Kako mogu doktora Grka zvati ocem i Bosiljku materom, pa onda otići na groblje i stati pred moje rođene. Valjda ima neki red na ovom svetu. ALEKSA Dobro, de, ima, ima. Ni mene nisi zvao đedom, a bio sam ti ko pokojni đed Janko. Ako ne i bolji, đed ti je bio malo ovako... Hoću da ti k.ažem nešto, da dovek upamtiš: ideš u veliki svet; ako te budu voleli i brinuli o tebi kao otac i mater, tako ih i zovi. Zovi ih onako kakvi ti budu. Od tolike dece, iz cele Mačve, odabrali su baš tebe. Možda te ni rođeni roditelji ne bi odabrali. Ima to da panitiš i da poštivaš.

Ima da ih gledaš i paziš, bolje nego da su ti rođeni. Rođeni za svoje dete moraju da čine, ovi ne moraju, ali hoće, i to da ti je uvek na pameti... Ja ću te pratiti do Beograda. VANE SIROČE Prvo i prvo, koliko su oni mene »odabrali«, toliko sam i ja njih. Ne bih ja sa svakim putovao. I, drugo, nećeš me pratiti do Beograda. ALEKSA Zašto, Vane? VANE SIROČE Da mi plačeš na stanici pa da se i ja rasplačem i vratim. Pozdravićemo se ovde, u selu. Odavde nemam gde da se vratim... Tamo ću gledati da što pre završim za doktora. ALEKSA Šta ja, ovde, da gledam? VANE SIROČE Da ne umreš. (Iza ograde pojavi se Đorđe Džandar.) ĐORĐE Pomoz Bog, Aleksa. (Starac i dečak, uplašeni nenadanim pozdravom, posmatraju čoveka kao priviđenje) ALEKSA Ti, Đorđe, ko vampir... ĐORĐE Gde ti je unuk, Aleksa? ALEKSA Koji unuk? ĐORĐE Znaš ti koji... Gavrilo? ALEKSA Ne znam... A što pitaš, je li nešto učinio? ĐORĐE Ne znaš gde je? ALEKSA Ne znam. A i da znam, znaš da ti ne bih rekao, pa ti isto dođe da li znam ili ne znam. ĐORĐE Dobro, Aleksa... Ako ga vidiš, reci mu da ga tražim. ALEKSA S pištoljem? (Đorđe odlazi prema osvetljenom prozoru svoje kuće.) Ko noćas prelazi Savu? VANE SIROČE Gavrilo, Mile i Žoja. ALEKSA Ajmo. Ovaj nešto gadno sprema. (Starac prvi požuri zaboravljajući na »večiti mrak«.)

1. ATENTAT

(Ispred mehane, savske brvnare, stari prijatelji pevaju vidovdanske pesme. Tamburom ih prati, a glasom predvodi Rajko Pevac. Lepuškasti mladić, sakat u desnu nogu od rođenja, odeven je po »poslednjoj« evropskoj modi. Oko mehane se suše razapete ribarske mreze. Ispod tri ukrštena vesla visi bakrač za riblju čorbu. Vatra u ponoć dogoreva. Na prvi pogled slika bi bila obična, česta, da prisutni ljudi nisu većinom bogalji; osakaćeni u tek minulim balkanskim ratovima ili rodcnjem obeleženi. Osvetljava ih mutna svetlost fenjera okačenih o stubove pletene nadstrešnice. Iznad ulaznih vrata istaknuta je firma ispisana velikim slovima: »MEHANA KOD MILE«. Pokraj prozora prikucan je »pozajmljeni« poklopac vojnog sanduka sa utisnutim upozorenjem: »NE TUMBAJ - DINAMIT!!!« Iz mraka dolaze Aleksa i Vane Siroče. Starac nadvikuje raspevane ljude.) ALEKSA Gde su Mile i Gavrilo?! KRIVI LUKA (Krivi Luka, brestovački vodeničar, kome je desno rame sastavljeno sa obrazom, kao kad ptica spava, pokaza rukom put Save.) Odoše preko granice. Sa Žojom. (Starac se smalaksalo spusti na ivicu klupe. Rajko mu prilazi pevajući: »Oće čiča da se ženi...« Uz put posmatra dečaka, koji iz mehane donosi fraklić rakije, za Aleksu.) VANE SIROČE Smiri se, Aleksa, prelazili su granicu sto puta. Ne sme im džandar ništa. RAJKO Je li, Siroče, što ne posluživaš redom? Jesmo li mi ovde svi jednaki ili nismo? Ako nismo, da

menjamo restauraciju! KRIVI LUKA Mi mu dođemo ko gosti trećeg poziva. VANE SIROČE Kad ovo bude »restauracija«, bićete jednaki. Dok je obična mehana, Aleksa se prvi poslužuje. (Ljudi zagalamiše odobravajući. Rajko se prvi nasmeja. UČITELJ Mićun, zarastao u bradu, pridržava naočare sa povećom dioptrijom; ponosito grli dečaka i ljubi u pametno čelo.) UČITELJ Na sve ima pravi odgovor. Moj đak! Moja škola! RAJKO Ima ti đak jezičinu, svaka mu čast. Ima Grci da se usreće s njim! UČITELJ Samo tako, Vane. »U svako doba, svakom u lice«, što je Marks govorio, a posle Socijaldemokratska partija Nemačke uzela kao osnovu za »Erfurtski program«... Znaš li, Rajko, šta mi je doktor Konstantin rekao za Vaneta? VANE SIROČE Nemoj, Mićune, molim te. UČITELJ Rekao je: »U Srbiji sam devet godina, a pametnije čeljade nisam sreo«. Sad ćeš, Vane, za našeg prijatelja, velikog junaka i paćenika, koji izgubi nogu u ratu s Turcima, izdeklamovati pesmu Prilep. Njemu u čast, i svima koji se nisu vratili... Stani ovde. (Ninko Belotić, večito zamišljen i zabrinut čovek, pijucka iz fraklića kao da ga niko nije pomenuo. Ostali lupaju šakama po stolu prozivajući: Vane! Vane! Dečak ih gleda smrknuto dok ga UČITELJ namešta ispred ratnog invalida.) VANE SIROČE Prilep od Janaćija Nikolića Šapčanina. »Prilepe dragi, naša slavo stara, Ti svetilište srpskoga imena, O sliko divna iz prošlosti slavne, Kolevko mila svetlih uspomena.

Ti nisi više ono što si bio, U zlatno ruho obučen si sada; U tebi nema tiranina ljutih, Ni ropstva, patnje, stradanja i jada.

Pale su horde divljih Osmanlija, Srbin je za te svoju krvcu dao; Nad tobom sada zlatno sunce sija, A polumesec krvavi je pao.

O diko srpska iz prošlosti davna, Prilepe mili, naša slavo stara, Sad Marko može, posle teških dana, S pokojem da se u grobu odmara.«

(Ljudi ćute, gledaju dečaka, koji mirno, bez uzbudenja, uzima posluzavnik sa stola i ulazi u mehanu... UČITELJ skida no,očari, dlanovima briše oči.) UČITELJ Ja ne znam, braćo, da li su mi živci oslabili ili je došlo takvo vreme - samo mi se plače... Volim što ide u Solun, ovom narodu su lekari potrebni kao parče hleba, ali, opet, srce će mi prepući... Opusteće mi škola...

ALEKSA Učo, nemoj da plačeš. Ti misliš da su nama živci bolji. (Ninko Belotić, kao da se vratio sa puta po sećanjima, započinje priču, tiho, za sebe, a onda sve glasnije.) NINKO Čudi me da je iko preživeo... Bila je sreda, deseti oktobar, negde pred sumrak. Mi se utvrdili na Mladom Nagoričanu. Ko sad se sećam, ja uzeo duvan od pokojnog Srećka, beogradskog apotekara, kad iz obližnjih šuma krenuše Turci, sa puškama oborenim prema zemlji. To je bio znak za predaju, kad ovako drže puške... Mi stojimo, a oni kuljaju prema nama. A nama već rekli da su tako, na prevaru, nekoliko puta pobili naše... KRIVI LUKA Oće Turci. Došli jednom u moju vodenicu... ALEKSA Ćuti, bre, pusti vodenicu! Šta bi, Ninko? NINKO Zgrabimo mi oružje, čekamo. Oni sve bliži i deru se: »Našinci smo! Našinci smo!« Komandant bataljona Milisav Nedeljković iskoči iz rova, priđe turskom oficiru i poijubiše se. Mi mislimo gotova predaja, krenemo iz rova, kad Turci, nanu li im jebem, digoše one oborene puške pa po nama. Prva linija opali pa zalegne, druga klečeći, treća stoji, biju sa dvadeset meteri. Ne možeš pušku da digneš - ko pred streljačkim strojem. Apotekar Srećko pade sa cigaretom u ustima... Utrča komandant puka Aleksandar Glišić, povika: »Za mnom! Za mnom, junaci!« Mi, ko da nas neko gurnu, pa na nož. Nasta klanje. Klanica. Samo urlici i krv. Aleksandra Glišića pogodi metak posred čela. Ubi ga na nogama. Samo pade. Kad se razleže po celom polju: »Major Glišić! Major Glišić!« Niko ne kaže da je ubijen, samo sva vojska viče, zemlja drhti: »Major Glišić! Major Glišić!«... A onda, kroz oblak prašine i baruta, blesnu svetlost, kao petrovdansko podnevno sunce, i mi ugledasmo, već na umoru, našeg svetog Georgija na belom konju sa zlatnim kopljem u ruci. Kako se pojavi na nebu, tako nestane... ALEKSA I našim ranjenicima se pojavio na Kutinama. NINKO Mi dobismo strašnu snagu, Turci udare u bežanje, a iz pozadine izvuku topove pa po nama. Samo sam video kad polete brdo zemlje... Tu razbismo tursku vardarsku armiju; posle je dokusuriše kod Bitolja... Nego, ljudi, hoćemo li sastavljati Zahtev, ili ja da idem? UČITELJ Sedi, sad će Gavrilo samo što nije. ALEKSA Ja sam bio ranjen na Kutinama, sa novopazarskom turskom silom, pre skoro četrdeset godina. Moj đed, Rade Vuković, poginu pod Karađorđem, tu gore, na Mišaru. Barjaktari su birani po hrabrosti, lepoti i visini. Sin mi Mihajlo nestade na Kosovu, a Gavrilo izgubi ruku u Maćedoniji, kod sela Pestrišina, na koti 550, u klanju s Bugarima. Od nas, Vukovića, nema više nikog sposobnog za rat... Ukleta zemlja. Kako se rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno. (Debeli Vojo nešto secka britvom i jede; više se, što bi sam rekao, zanima nego što stvarno jede Rajko ga udari po plećatim leđima.) RAJKO Reci Vojo, pobratime, kako si mogao da izgubiš glavu zbog debljine. Ispričaj im molim te... Ajde, bre! RECI VOJO Glupost... Ukopali se mi na Vučjoj gori, ostali bez hrane mesec dana. Vojska pada od gladi, a ja smršavio sto grama. »Nešto jedeš«, kažu vojnici i prijave me. Odvedu me kod nekog poručnika Rosića, visokog preko dva metra i mršavog ko pakost. Gleda me on odozgo, uperio mi pogled u stomak: »Odakle ti to«? Koje, pitam ja. »To čudo. Ta pustinja. Ta strahota.« Od rođenja. »Uvek si bio takav?« Uvek. Bio sam i deblji, sad sam se malo stesao. Kad mu to rekoh, on poteže pištolj: »Sad ću ja tebe stesati, lopužo! Ti nešto jedeš dok ti drugovi skapavaju od gladi!« Ja se tu oprostim od života pa podviknem: Sram te bilo, gospodine poručniče! Malo mi je moje muke što ceo život na jednim nogama nosim tri čoveka,

nego me ti još vređaš! Ja sam bolestan čovek, a ti me grdiš što sam bolestan! A odakle tebi to?! On se zagleda, ne zna šta ga pitam. »Koje?« veli. Ta visina!? Svakom vojniku fali bar pedalj, a vidi koliki si ti! I, za razliku od mene, ti nisi takav od rođenja, nego si to stekao kasnije, dok tvoja vojska nije imala vremena da raste... Posle me ponudio cigaretom i na rastanku rekao: »Gledaj nekako da se pritegneš... a ja ću se pogrbiti.« (Do mehane dolaze tri pijana mladića pevajući. Uz put, da ne bi dangubili, piju iz čuturica. Zastaju, posmatraju zapričane ljude,.. Jedan se izdvoji, priđe stoJu, nasloni se, skoro dodirujući glavom Rajka Pevca.) MIKAN Ako te još jednom vidim da mi se gegaš oko kuće i žene, prebiću ti i drugu nogu. Ispred moje kuće si našao da lupaš po tamburi? Ja te neću tući ko što su te drugi tukli, ja ću te unakaziti, đubre kljakavo! RAJKO Sebi ruke, Mikane. (Vane Siroče prilazi mladiću, hvata ga za ruku, povlači.) SIROČE Ostavi ga i napusti mehanu. MIKAN Mali, nemoj da te zgnječim noktima, ko vašku. (Aleksa, ćuteći, ulazi u mehanu.) Rajko, pazi šta ću ti sad reći: ako mi još jednom zapevaš pred kućom, majka će ti zapevati! (Prijatelji pokušavaju da smire i odvuku pobesnelog mladića.) DANE Ajmo, Mikane, šta ti je? BAĆA Pusti Pevca. Pusti bogalja. DANE Idemo, ima još mehana. MIKAN Samo da mu glavu ponesem. (Aleksa izlazi iz mehane noseći kratki karabin.) ALEKSA Koga ćeš ti da zgnječiš, oca li ti jebem? Marš! Vuci se! (Mladići nestaju u noći... Rajko pokušava da se pravda.) RAJKO Lud čovek. Samo sam mu prošao pokraj kuće. KRIVI LUKA Nisi pevao? RAJKO Nisam, časti mi... Možda sam pevušio, za sebe. Ja po ceo dan pevam, pa, sad, pokraj čije kuće prođem. KRIVI LUKA Ne laži, bre. Po ceo dan pevaš tuđim ženama. RAJKO Ko laže? Ja? Pa, kad sam tebe slagao? KRIVI LUKA Juče. Rekao si mi da imaš najvišlji jablan na Balkanu: »Dolazili ljudi, merili ga i čestitali mi.« RAJKO Nije tačno. Vidiš kako ti lažeš. Rekao sam ti da su ga merili i da je najvišlji u Evropi... A u mome dvorištu je tek treći po visini... To jedno, a drugo, što se tiče pevanja - gledao sam, u civilizovanom svetu, kako pod balkonima i prozorima pevaju celi orkestri; ovde ne smeš da prođeš pored kapije, odmah te neko napadne sekirom. Nije to što su muževi ljubomorni, nego što vole da ubiju... Za mene postoji samo jedna žena - moja Smiljka. Samo ona. NINKO Koliko ja znam, ona je žena poručnika Tasića? RAJKO Bila! Bila žena poručnika Tasića! NINKO Pa ga zbog tebe - ostavila?! RAJKO Zbog njega. Žene ostavljaju muževe zbog muževa, posle dođu drugi. Ajde, ljudi, da zapevamo jednu - praznik je. Reci Vojo, hoćemo li onu moju, da čuju koliko je i kako je volim. Priprati me. (Rajko peva, a Vojo, iz basa, pripomaže.) Kroz sokake i avlije Razlila se reka Sava, Celo selo na nogama

Samo moja Smilja spava.

Neka spava, neka spava, Povuće se reka Sava. Celo selo na njivama, Godina se okopava, Od uranka narod kopa Samo moja Smilja spava.

Neka spava, neka spava, Za nju Rajko okopava. (Ninko Belotić, bez desne noge, uzima štake, svojeručno izdeljane.) NINKO Dogovaramo se dva meseca da na Vidovdan uputimo Zahtev - vi niste u stanju da se sakupite. Ja, ovako sakat, obigrao sela, pronašao familije i popisao ljude... Mićune, nije trebalo da se prihvatiš obaveza za koje nisi zainteresovan. Niti si ti bogalj, niti iko od tvojih. UČITELJ Pogano govoriš, Ninko Belotiću. Pogano. A ko je, ako te pamćenje služi kao mržnja, o Vrbici, o prazniku naše dece, pred crkvom govorio da se mora ukazati pomoć deci stradalih ratnika? Ko je prvi govorio? Ja mojim đacima pomažem koliko mogu, jer UČITELJi se ne pamte po učenju, već po dobroti. Ti UČITELJa nisi imao pa ne znaš o čemu ti pričam. KRIVI LUKA Je li, braćo, ima li mesta u tom vašem Zahtevu i za nas? Da nas bar pomenete, reda radi. NINKO Koje »vas«, Luka? KRIVI LUKA Nas, ovakve, od rođenja. Samo nas u Brestovcu ima petnaest. Kome ja da se žalim? NINKO Ocu! Ja se žalim onome ko me je ovakvog »napravio«. Ocu nemam šta da zamerim... (Iz mraka dolazi Đorđe Džandar... Ljudi smrknuto posmatraju uniformisanog suseda koji zaviruje u mehanu.) ĐORĐE Gde je Gavrilo?... Čujete li šta vas pitam? RAJKO U mehanu ljudi svraćaju da bi se slušali, a ne - saslušavali. ĐORĐE Rajko, skrati jezik. RAJKO Pretiš? ĐORĐE Kažem samo, skrati jezik. RAJKO Da nećeš ponovo da napujdaš one tvoje da mi rebra odvaljuju? Do juče si bio seljak, sad si natakario tu uniformu pa odma rešio da zavodiš red u našem selu. Na nas si pajvan digao, a u Šapcu ideš na prstima. ĐORĐE Rajko... RAJKO A za ono što mi bubrege odvaliste na Mišaru, za ono ću vam se kadtad krvi napiti. ĐORĐE Ko te je tukao na Mišaru? RAJKO One tvoje džukele! ĐORĐE Hoćeš li da ti kažem ko te je tukao, pseto lažljivo. Tukla su te braća Darinke Popović iz Bogatića. Jesi zaboravio šta si devojci uradio? RAJKO A njen najstariji brat slučajno radi kod tebe? Je l’ radi? Čuješ li šta te pitam? Je l’ Slavko radi ko džandar. ĐORĐE Jeste, radi. RAJKO Pa me do ponoći tukao privatno, a od ponoći službeno. I šta on ima u uniformi da rešava

probleme svoje sestre? Je l’ mu uniforma data da štiti državu ili sestru? Da sam mu uzvratio, dobio bih nekoliko godina bukagija, jer nisam udario Darinkinog brata, već čuvara reda, mira i zakona. Što nije naišao u civilu, kao čovek? ĐORĐE Zato što ti nisi čovek. Naišao je onako kako si zaslužio. I Bogu zahvali što je bio u uniformi, inače bi te ubio. Kuću si im osramotio doveka; zakazivao svadbu, dovodio »svatove«, provodio se, pozajmljivao pare... (Nasipom, u neposrednoj blizini, protutnjaše konjanici... Đorđe pogleda na sat.) ALEKSA Đorđe, što ste se noćas uzvitlali duž Save? ĐORĐE zbog atentata. ALEKSA Kakvog atentata? (ĐORĐE ih posmatra, ne zna da li se ružno šale ili ga ozbiljno pitaju.) UČITELJ Kakvog, bre, atentata? ĐORĐE Niste čuli šta se desilo u Sarajevu?... Ubijen je prestolonaslednik Ferdinand. UČITELJ (Svi koji su stajali polako sedaju; jedino učitelj Mićun ustaje.) Ubijen Franc Ferdinand? Veliki nadvojvoda? ĐORĐE On i žena. UČITELJ Grofica Sofija Hotek? NINKO Ko ih pobi? ĐORĐE Ujutro dobijamo puni izveštaj. Po prvim obaveštenjima, atentatori su iz Beograda. ALEKSA Iz Beograda? ĐORĐE Neki đaci. ALEKSA Đaci? ĐORĐE Gimnazijalci. ALEKSA Sotone, a ne đaci! Sotone! ĐORĐE Ovde su negde prešli Savu na putu za Sarajevo. RECI VOJO A što ih pobiše? NINKO Kako »što«? Biće puna godina kako nismo ratovali. Uželela se deca krvi i ubijanja! UČITELJ Ruke im se pozlatile! Ja sam predosećao da će se nešto desiti. Dosta je bilo monarhističkog zuluma i tiranije! ALEKSA Bolje da su školu učili, knjige gledali - pameti se dokopali pre oružja... Hoće li i oni preko pojačati straže? ĐORĐE Tamo više neće ni ptica preleteti. ALEKSA Majku im švapsku, decu će mi pobiti. (Starac otrča noseći karabin. Vane pokušava da ga zaustavi.) VANE SIROČE Aleksa! Stani, Aleksa! ĐORĐE Ko je otišao preko?... Govorite, imam naređenje da pucamo na sve koji prelaze reku. KRIVI LUKA Otišli su Gavrilo, Mile i Žoja. ĐORĐE A Katarina? (Ljudi se zgledaju, začudeni pitanjem.) KRIVI LUKA Koja Katarina? ĐORĐE Moja žena. Je l’ i ona s njima? KRIVI LUKA Pobogu, Đorđe, šta će ona s njima? I sam znaš zašto su otišli... ĐORĐE Ne laži! I ona je s njima... Ubiće je... (I Đorđe otrča prema reci... Krivi Luka se prekrsti.) KRIVI LUKA Bože mili, što je tužno kad mator čovek poludi. RAJKO Nije mu lako, ali ako!

3. POSLEDNJA SITNA TRGOVINA S KRUPNOM CAREVINOM

(Iz mraka nad rekom izranja hrastov čamac natovaren burićima rakije. Oko ponoći. Gavrilo stoji na pramcu. Čamac se nasuka na peščanu obalu; mladić skoči, povuče lanac. Osvrće se, osluškuje... Čuju se samo savske žabe. Iza burića, ivicom čamca, dolazi Mile Vuković, brat Gavrilov, grbav čovek neodređenih godina. Pripomaže se veslom. Za njim ide Žoja Ribar, sakat u levu nogu; stopalo mu je. podvijeno, gazi vrhovima prstiju. Brestovački bogalji i »trgovci« osmatraju obalu Austro-Ugarske Carevine.) MILE Da istovarujemo? GAVRILO Sačekaj... Čujete li nešto? MILE Ne... Ništa. GAVRILO Iz šume?... Odande... Žojo, jesi li ti čuo? ŽOJA C! Šta da čujem od ovih žabetina. (Žoja zaduva u stisnute sake. Razleže se huk noćne ptice. Gavrilo ga udari po šakama.) GAVRILO Nemoj da mi ćurličeš. MILE Šta si čuo? GAVRILO Kao noću na frontu kad se vojska sprema u napad. Neko zveckanje. ŽOJA Zvecka tebi u glavi. To ti je od fronta ostalo... Ljudi su već bili, čekali, čekali, pa otišli. Docnimo dva sata. MILE Ovo, vala, nema nigde na svetu: našu rakiju prebacujemo u ponoć preko naše reke, našim ljudima u našoj zemlji. Sve naše, a hoće da te ubiju. ŽOJA Sve je to zbog onog žiranja. Dok smo ini dozvoljavali da uteruju svinje u Srbiju na žiranje, bili smo dobri. Ali kad smo mi zatražili da uterujemo ovamo goveda na kukuruzovanje, njih fras udari... Šta ti je, bre? Je l’ još zvecka? GAVRILO Donesi karabin. ŽOJA Nisam poneo. GAVRILO Zašto? ŽOJA Zato što mi je Đorđe Džandar rekao: ako nas uhvate s oružjem, oduzeće mi čamac. Meni je ovaj čamac sve što imam. GAVRILO Jesi im dao duvan?... A jesu pitali odakle duvan? ŽOJA Nisu. To im dođe kao naša obaveza. GAVRILO Od noćas će da mi puše na čibuk... govna džandarska... Idem do useka. (Gavrilo vadi pištolj iz pojasa, steže ga kolenima - repetira. Odlazi niz obalu... Mile i Žoja zure u mrak.) ŽOJA Tvom bratu su živci načisto popuslili. MILE Kako i ne bi, šta je sve u ratu preživeo. ŽOJA Nije on bio ni ranije kako treba. Zajebali smo ljude zbog njegove švaleracije. Našo noćas da jebava ale, a ti Žojo veslaj, đa vamo, đa tamo. Turaj glavu na panj zbog švalera. MILE Kakve švaleracije? ŽOJA Ne znaš zašto je zakasnio? Treba ja da ti govorim. MILE Ne znam, sreće mi. ŽOJA Bio je s Katarinom Džandarovom. I to ispod Džandarove kuće. Ja naišao, mogo sam ih zgaziti. Bar da se kriju, ko što je red, nego se dave gde stignu. Ko zveri. Dovate se zubima, noktima, grizu se i kidaju, kožu deru, kidišu jedno drugom na život, za oči se ujedaju... I ja sam jebo, al' se neki red znao - bar ko

koga. Ona njega... Ta će mu čipkasta gospođica doći glave, pazi šta ti Žoja kaže. Tu me pljuni kad si najbolesniji. MILE S Katarinom Džandarovom... Opet? ŽOJA A znaš li šta će na kraju da ispadne: pobiće nas Đorđe ko đurđevdanske zečeve. Ali neće to da bude zbog žene, nego će nam spremiti zasedu kad se jednom vraćamo sa robom, pa - tras! tras! Milina će biti kako će nas pobiti. Nije lud da robija zbog kurve. Pobio na dužnosti lopuže... Još će ga unaprede... Avanzovaće na mrtvom Žoji. MILE Misliš da Đorđe zna? ŽOJA Ne zna. Samo mu deca po Šapcu pevaju: »Evo našeg džandara, što ga žena vara!«... Ide čopor dece... Mile, eno neko... Tamo... MILE Vojska. ŽOJA Guraj čamac... Ajde. MILE Stani. Gde ćeš u majčinu, da ostaviin brata... Gavro! Gavro! (Gavrilo se oglasi iz mraka: Begaj! Begaj!... Mile i Zoja guraju čamac; uskaču, odguruju se veslima... Gavrilo dotrča, skoči na pramac.) GAVRILO Madžarska policija. Brže! Brže! (Duž obale odjekuju povici i naređenja. Zapucaše puške. Žoja jeknu, uhvati se za grudi i skliznu na pod čajnca. Iz bureta iza njegovih leđa procuri tanak mlaz rakije. Praćen puščanom vatrom, čamac nestaje u noći.)

4. HIRSIZ JATAGI

(Učitelj Mićun šeta ispred mehane od fenjera do fenjera, zapenušao od siline sopstvenog govora. Maše novinama.) UČITELJ Od aneksije dva puta po milion vojnika, dolaze do granice, zveckaju oružjem, prete, vređaju, psuju. Reci Vojo, šta ti je sestra pisala iz Sarajeva, šta je sve tamo zabranjeno? RECI VOJO Naredbom Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu zabranjeno je, brate, sve što je srpsko: kulturna društva, narodne i sportske organizacije, knjige, čitaonice, Udruženje pravoslavnog sveštenstva... More, sve! UČITELJ A Oskar Potiorek posebno satire socijaliste kao pravi zastupnik habzburgovske ideje o pangermanskoj ulozi Austrije. Srbi se iz Bosne sele godinama, beže, napuštaju ognjišta i groblja - pred kim? Pitam ja vas: pred kim?! Sad ću vam pročitati pred kim, šta piše »Slovenski glasnik«. Čućete kog su ubili naši sokolovi: »Kad bude stupio na presto, austrougarskog nadvojvodu i prestolonaslednika čeka sledeća titula: car Austrije, kralj Ugarske, kralj Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slovenije, Galicije, Lodomerije, Rame, Bosne i Hercegovine - gde je danas i »krunisan« - moja primedba - kralj Kumanije, Ilirije, Jerusalima, vojvoda Dubrovnika i Zadra, gospodar Kotora«... i još stotinu titula... A kakav bi bio nesuđeni gospodar svih ovih naroda najbolje govori uredan, tačan popis njegovog pedantnog sekretara: »Velika strast mu je lov. Do ovog proleća ubio je oko 500.000 divljači. Samo za jednog lova u Češkoj ubio je 2.140 komada sitne divljači. U Blumbahu je za jedan dan ustrelio 53 jarca. Tokom dosadašnjih lovova ubio je preko 6.000 jelena...« Eto, pa da nije ništa drugo učinio, trebalo ga je ubiti zbog ovolikog pomora nedužnih životinja. NINKO Zašto ga nije ubio neko od tih stotinu porobljenih naroda? Zašto baš mi? To te pitam... (Gavrilo, Mile, Aleksa i Vane donose ranjenog Žoju; unose ga u mehanu... Ljudi ustaju, raspituju se šta je bilo. Gavrilo izlazi, briše krvavu ruku.)

GAVRILO Odmah za Šabac, Trifune, po doktora Grka. Ajde. (Mali, sićušan čovek, večito pijan, poslušno ustaje, noseći flašu i kamdžiju.) TRIFUN Lipsaće mi konj, Gavro. Vratio sam se nema frtalj sata. (Gavrilo ga odvodi u stranu, do ribarskih mreža.) GAVRILO Jesi li je odvezao do tetke? TRIFUN Jedva. Džandari duž celog puta, zbog ovog aten... aten... tog što su ovog... GAVRILO Požuri. Drži. (Gavrilo mu dade novčanicu pa pođe prema mehani, ali ga iz mraka zaustavi glas: Gavrilo!) Ko je? ĐORĐE Hoću nešto da te pitam. (Mladić prilazi mreži iza koje stoji Đorđe Džandar) Gde mi je žena, Gavrilo? GAVRILO Tvoja žena? ĐORĐE Trebalo bi da je moja. GAVRILO A zašto mene pitaš gde ti je žena?... Znaš dobro gde sam noćas bio. ĐORĐE Znam, zato te i pitam. GAVRILO Kad znaš, nema šta da me pitaš. Možeš da me hapsiš što sam prelazio granicu, ili da se praviš lud, bar dok pušiš moj švercovani duvan. ĐORĐE Tvoje đubre nikad nisam pušio. Ovo ja kupujem za moje pare. Oni što su pušili tvoj duvan nisu više u ovoj karauli. Sad su ovde samo nepušači... Gde si bio pre prelaska Save? To te pitam! GAVRILO Ti mene saslušavaš? ĐORĐE Hoću nešto da te zamolim, što se u Brestovcu nikad nije molilo: okani se moje žene, dalje od nje - molim te; nemoj život da mi zagorčavaš, nemoj kuću da mi rasturaš... Gavrilo, ubiću te, neću ti više reč reći, samo ću te ubiti, ovoga mi krsta. (Đorđe izvadi upaljač-čauraš, kresnu ga uzdrhtalim rukama, pripali duvan, a upaljač baci pred mladićeve noge. Odlazi, kao da beži od sopstvene pretnje... Gavrilo podiže upaljač. Iz mraka se razleže Đorđev glas, nalik na urlik: Hirsiz jatagi! Hirsiz jatagi! Aleksa prilazi unuku, koji i dalje posmatra upaljač.) ALEKSA Je l’ on to preti da će te ubiti? GAVRILO Preti, deda, preti. ALEKSA Zbog žene? GAVRILO Da. Zbog žene. ALEKSA I treba. Neka te ubije. Žena ti čeka dete, a ti se uhvatio njegove kuje. Ostavio si nosećoj ženi da tegli celo imanje. Šta god radi, kud god ide, samo plače. Po vas dan plače. Ja, vako mator, moram da lažem za tebe. Nikad za sebe nisam lagao. GAVRILO Deda, molim te... ALEKSA Hoće li to dete valjati kad ga majka čeka plakajući. Misliš li ti nešto tom tvojom glavom? Vukovići su udarali na vojske, gradove i careve, ali ne na tuđe žene - nikada! Sram te bilo. (Starac se vraća do stola.) RAJKO Aleksa, šta mu znači to - Hirsiz jatagi? ALEKSA Lupeško skrovište. Lopovska jazbina... Velika turska uvreda. KRIVI LUKA Što nisi odmah preveo, da mu ja pokažem »lopovsku jazbinu«! RAJKO Kad ne znaš jezik, može svaka budala da te izvređa.

5. SRICANJE LJUBAVI

(Đorđe, Katarina i tetka Slavka sede za stolom zastrtim belim heklanim stolnjakom. Đorđe je u seljačkom odelu; izgleda mladi i mnogo dobroćudniji. Ispred njega je teglica sa usećerenim šljivama i čaša vode. Sede, čini se, godinama. Devojka pilji u jednu tačku, negde na podu. Tetka, ostarela pa prestala da stan, krišom posmatra svaki pokret i hekla. Ogrnula se heklanim šalom. Čovek ugasi cigaretu i reče tiho, skoro molećivo.) ĐORĐE Katarina, ajmo kući. (Tetka pomera tacnu sa posluženjem.) TETKA Posluži se, Đorđe. ĐORĐE Hvala, ne mogu... Hoćemo li? KATARINA (Katarina uzdahnu, prekrsti ruke, i dalje gledajući u pod.) A šta ću vam ja? (Čovek htede da odgovori, zastade, pogleda tetku.) ĐORĐE Slavka, da li bi nas dvoje mogli, na malo, da ostanemo nasamo? TETKA Ne bi. U mojoj kući nećete se svađati ni tući. To radite tamo, na selu, ovde - ne! ĐORĐE Hoću samo da popričamo. TETKA Pa, popričajte. Ja vam neću smetati ako popričate ko ljudi. Evo, slobodno vi popričajte... kao da mene nema. (Tetka pomera stolicu i ponovo seda, gledajući ih preko uzanih naočara... Đorđe podiže pesnicu kao da će zdrobiti astal, ali smiri ruku i samo je položi pokraj pepeljare - kao tuđu.) ĐORĐE Slavka, ja bih te zamolio... TETKA Nema šta da me moliš. Ovo nije žandarmerijska stanica niti soba za saslušavanje - bez svedoka. ĐORĐE Hteo bih samo... TETKA Molim te: moj muž je bio oficir, Bog da mu dušu prosti, ali ovde nikad nije komandovao, vikao i izdavao naređenja. Kasarna je kasarna, žandarmerija - žandarmerija, a kuća - kuća! Ako imate nešto da »popričate« što nije za mene, onda to nije ni za moju kuću. Je l’ jasno?... Kad jeste, onda izvolite. (Katarina položi ruke na astal i prvi put pogleda umornog čoveka.) KATARINA Vi mislite da i dalje možemo živeti kao da se ništa nije desilo? ĐORĐE A šta se to »desilo«? KATARINA Pa... ja sam... napustila vašu kuću. ĐORĐE I ja sam je napuštao, dok sam živeo sam... pa sam se opet vraćao, kad se izljutim. KATARINA Kome ste se vraćali? ĐORĐE Kući... KATARINA Mislila sam, kome ste se vraćali u kući? ĐORĐE Nikome. KATARINA Vidite, ja neću da se vraćam - nikome. (Tetka pomeri stolicu, nakašlja se, a čovek samo povi glavu.) ĐORĐE Jutros sam dao otkaz na službu... Vratio sam uniformu. KATARINA Dali ste otkaz? Zbog mene? ĐORĐE Ostavljao sam te samu, danima. KATARINA Ja vas molim, zahtevam, ako ste dali otkaz zbog mene da odmah odete i povučete ga. Ne želim ni jednog trenutka da se osećam krivom. U službu niste ulazili zbog mene, zbog mene nećete ni izlaziti. Vaša služba je vaš problem! TETKA Kajo, dušo... bez prostih strasti, čedo. ĐORĐE Živeo sam četrdeset godina od zemlje i sto larije, bolje i mirnije. Uniformu sam obukao da bih

malo video sveta i stekao nove prijatelje; video sam samo jad i čemer, stekao nove neprijatelje, a stare prijatelje izgubio... Nešto sam mislio, ako hoćeš, da sve prodam, da pređemo u grad. Ovde u Šabac ili negde bliže tvojima, bliže Valjevu... Nije selo za tebe. KATARINA A da li je grad za vas? TETKA Đorđe, posluži se... Početak jula, a ovako toplo. (Čovek se nemoćno, žalosno osmehnu; pređe nadlanicom preko čela, kao da briše znoj.) KATARINA Kad već ovako razgovaramo, moram vam nešto reći, da sve među nama bude jasno i pošteno: ja vas nikad nisam volela, niti vas ikad mogu voleti. ĐORĐE Znam. KATARINA Šta znate? ĐORĐE Pa, to. KATARINA Da vas nikad nisam volela? ĐORĐE Da. KATARINA Pobogu, kakav ste vi čovek, ako ste »to« znali, a uzeli me za ženu? ĐORĐE A kakva si ti žena kad si se takva udala za mene? Uostalom, ja u to nikad nisam verovao. Možda to postoji kod mlađeg sveta, pre braka, nekoliko meseci, pa posle prođe. KATARINA Šta prođe? Šta »to« prođe? ĐORĐE Pa, to,... KATARINA Ljubav? ĐORĐE Da... KATARINA A šta ostaje, kad sve prođe? ĐORĐE Brige. KATARINA I ništa više? Samo brige? ĐORĐE Ništa više... Samo brige. (Tetka, zamišljena klima glavom... Đorđe i Katarina ponovo se ukipiše; razgovor je, po ko zna koji put, dospeo na sam početak. Sa ulice se oglasi graja, galama, pesma. Tetka ustaje da vidi šta se zbiva: otvara prozor. I Đorđe, valjda po navici, okreće se prema »mestu zbivanja«. Sobu ispuniše kreštavi dečiji glasovi, pre nalik uzvicima parola negoli pesmi.) ĐACI Blago majci što te rodi, Da nas vodiš ka slobodi! Blago zemlji što te ima, Slaviće te vekovima! Svi Sloveni danas kliču: Oj, Gavrilo, sivi tiću, Sarajevski Obiliću! (A onda se razlegoše povici: Gavrilo! Gavrilo!) ĐORĐE Slavka, ko to viče? TETKA Đaci. Doveo ih onaj vaš napredni Učitelj. Ide ispred daka i diriguje: »Svi Sloveni danas kliču: Oj, Gavrilo, sivi tiću, sarajevski Obiliću...« U celom Šapcu do pre nekoliko nedelja nije moglo da se kupi crno platno, sve bilo prodato za haljine i barjake. (Začu se kucanje na vratima.) Da! VANE SIROČE (Ulazi Vane Siroče. Dečak je zadihan i zajapuren. Zbuni se kad ugleda i Đorđa; iza leđa skriva list papira.) Pomoz Bog... svima... Oprostite svratio sam samo da pozdravim Katu... Ja putujem... KATARINA Milovane... Vane... Ej! (Devojka pritrča, zagrli ga.)

TETKA Ko je ovo dete? ĐORĐE Vane Siroče, usvojenik Vukovića, a sad ovog Grka, doktora... Ispomaže u mehani... i ovako... TETKA Je l’ tebe učitelj doveo da pevaš u slavu Gavrila? VANE SIROČE Jeste, gospođo. TETKA On je smislio tako lepu pesmu? VANE SIROČE Jeste, gospođo. TETKA Prota mi reče da je smislio i novu azbuku? VANE SIROČE Jeste, gospođo. (Dečak potvrđuje glavom i krišom daje Katarini pismo.) TETKA Hoćeš li mi reći kako ide ta divota i milina, od čuda je nisam zapamtila? VANE SIROČE Hoću, gospođo: Avram, Bogdan, Vodu Gaze. Duboko. Đaci Evropski Žive Zimi I Jesen Kao Lopovi. Ljudi Mrze Na Njih. Obrad, Petar, Rekoše Srećku: Treba Ćemo Uzeti Fijaker, Hitati Celom Čaršijom - Džabe Špaciramo... Oprostite, žurim, gospođo. (Nakloni se i izjuri iz kuće. Tetka se prekrsti, a Katarina sakri pismo u pojas, pa se vrati do stolice, kao osuđenik.) TETKA Bože Gospode, deca bi da ginu... Svuda, u celom svetu, polja, planine i reke poznate su po lepotama, samo u Srbiji - po mrtvima. Jedna reka, jedan deo naroda, jedna planina, drugi deo. Ostali po šumama, poljima i gudurama. Možemo li se ikad pročuti po živima? Valjda nešto valjamo i dok smo živi. (Đorđe ustaje, oslanjajući se vrhovima prstiju na sto.) ĐORĐE Ajmo Katarina... Idemo. (Devojka ga pogleda, htede nešio da kaže - zaplaka se, spusti glavu na sto gužvajući šakama heklani stolnjak. Tetka prilazi sestričini, pokušava da je smiri.) TETKA Kajo, dušo... Katice... KATARINA Tetka... ne mogu više... On je dobar čovek, ali meni njegova dobrota ne treba... U očevoj kući imala sam dobrote za ceo život pa sam je napustila... Ne mogu... TETKA Đorđe, ostavi nas pet minuta same. (Čovek raširi ruke, kao da se konačno predaje.) Posle ću ja izaći. Ovo, ovako, ne biva. (Đorđe napusti sobu... Tetka, odlučno, pridiže uplakanu devojku.) Smiri se. Šta mi se tu valjaš po astalu. Nema od plakanja ništa. I jednom se urazumi: ili mu sve reci, pa neka se gubi - a ti kupi prnje pa za Valjevo, ili se vrati i zaboravi onog sotonu, onog razbojnika, onog kabadahiju... KATARTNA Tetka... TETKA Dosta, molim te! Dosta! Ona te vucibatina sad voli, ne može bez tebe, a oženio se drugom. Prostačka, mangupska posla. Uzeo je ženu za kuću, ženu za avliju, ženu za njivu, ženu za rađanje, crnčenje, čekanje i plakanje, a voli drugu, baš onakvu kakvu bi ubio da je njegova. Nije te uzeo iz svih razloga zbog kojih te voli. Da nemaš te vrline, koje su mane za ženu, ne bi te pogledao! Poznajem ih šezdeset godina: takvih dripaca svet nije video! Ološ! (Tetka razvlači, namešta stolnjak.) Nemoj da mi gužvaš stolnjak... A Đorđe je u pravu kad kaže da ostanu samo brige. Ja to najbolje znam... Neka sve proda pa idite što dalje od onog krvopije i vukodlaka. Pamet u glavu! Glavom se misli, ne bije se po stolu.

Đorđe nije čovek kakvog si zaslužila, ali je bolji od onog za kim plačeš... (Đorđe ulazi, rešen da mučenje privede kraju.) ĐORĐE Dobro, Katarina, ja sam se pomirio. Nećeš više da živiš sa mnom? KATARINA Ne mogu... ĐORĐE (Čovek izvadi pištolj. Tetka vrisnu, stade ispred sestričine. Đorđe drži pištolj, ne zna šta bi... Umoran, izmučen, sruči se na stolicu.) Ubiću se... Kaća, ubiću se. TETKA Ja sam mislila da će tebe.

ĐORĐE Kaća... ja te... ja te... KATARINA Recite? ĐORĐE Ja te... KATARINA Šta? ĐORĐE Ja te... mnogo... KATARINA Vi me volite? ĐORĐE Da. KATARINA Šta »da«? ĐORĐE Pa... to... KATARINA Recite! Recite jednom! ĐORĐE (Čovek diže glavu, gleda je uplakan, molećivo, spreman da izgovori i tu strahotu.) Volim te. TETKA Pusti čoveka neka se smiri. KATARINA Jezici im odebljali od psovanja i uvreda. Neka nauči da izgovori i »to« jasno i glasno, da sebe jednom čuje. Naučili da žene »uzimaju« i »dovode« bez reči, kao stoku... Ima li još nešto što me vi... a niste u stanju da izgovorite? ĐORĐE Učini mi da te zaboravim kao čovek, da ne pravim gluposti i budalu od sebe. Evo, kunem ti se Bogom, ako opet ne ide, odvešću te gde želiš. Neću ti više reč reći... Molim te. (Katarina ćuti, posmatra zgrčenog čoveka.) KATARINA Tetka, mogu li da te zamolim da pođeš s nama, na nekoliko dana? TETKA U nedelju moram na groblje... ĐORĐE Slavka, dovoziću te svaki dan. TETKA Dobro... Da spakujem stvari. (Sa ulice, u prolazu, ponovo odjekuju uzvici u slavu Gavrila.) Đorđe, je l’ ovo znači da je ceo narod spreman na novi rat? Zašto stalno uzvikuju Gavrilovo ime? ĐORĐE Ne znam Slavka... Čekam vas kod čeza... Imam ja »moga« Gavrila. Dosta mi je jedan. (Žurno izlazi, kao da beži od reči kojima ispuni sobu.) KATARINA Tetka, nisam ti sve rekla... Očekujem dete. TETKA Dete?... Nije, valjda, od onog razbojnika? (Tetka smalaksalo seda; posmatra sestričinu koja mirno potvrđuje njeno pitanje.)

6. SRBIJA DOBIVA RATOVE - A NAROD IH GUBI

(Iz mehane dopiru jauci. A ispred mehane zasedaju prijatelji rešeni da već jednom sastave i upute vladi Zahtev za pomoć »ratnim škartovima«. Sve je isto, samo je firma malo izmenjena: neko je, šale radi, ispred imena Mile dopisao dva slova - Ka, pa se mehana sad zove: MEHANA KOD KaMILE. Grbavi Mile iznosi lavor, prosipa vodu naliva svežu... Krivi Luka zakuvava riblju čorbu.) KRIVI LUKA Je l’ to doktor štroji Žoju? MILE Previja ga. KRIVI LUKA Dere se ko nezdrav, a metak ga samo malo okrznuo, po srcu... Je li, Mile, ko ti dodade ona dva slova, sunce ga kroz zemlju grejalo? (Mile pogleda u firmu, sleže ramenima i uđe u mehanu. Sa reke se oglase brujanje brodskog parnog motora i isprekidani pozdravi sirene. Krivi Luka maše slamenim šeširom. Iz mehane izlazi doktor Konstantin, onizak, punačak, u belom platnenom odelu, sa cvikerima na komadini nosa; zabrinuto gleda džepni sat.) Hej! Hej!... Doktore, ujutro ćete putovati do Beograda

najlepšom srpskom lađom - »Nikolaj drugi«!... A u vašu čast, spremam najbolju riblju čorbu. Ovo niste jeli. DOKTOR Je l’ pa sveža riba? KRIVI LUKA Pogledajte: kuvam je pet sati - još pliva. (Mile izvodi Žoju iz mehane. Ranjeniku su grudi previjene. Pomaže mu da sedne na siolicu, u hladu... Gavrilo ga posmatra.) GAVRILO Doktore, hoće li Žoja skoro prezdraviti? DOKTOR Nemaš ortak za šferca?... Gde je Vane? GAVRILO Otišao da se pozdravi po selu... Ozbiljno te pitam, kako mu je? (Doktora, reklo bi se, bez razloga razljuti pitanje.) DOKTOR A otkad pa vi, seljaki, verovate u lekari, kad imate dobri berberi, dobri gatari i vračari, koji vam puštaju krf. Boli grudi, pušti krf, boli glava, pušti krf. Kad vam neprijatelji ne pušti krf, onda je sami sebi puštite. RAJKO Nemoj tako, doktore, mi baš poštujemo medicinu. Našeg Vaneta pratimo za doktora... DOKTOR Ko pa poštuje? Vi?! Ko vam beše na prvi lekar? Toma Konstantinović - kafedžija! Njega ustanički Sovjet na Karađorđeva Srbija postavi 1806. za šef od vojni i od civilni sanitet. Eto, to vam pa beše prvi od lekar - kafedžija! A ko beše prvi od Srbi sa prava lekarska diploma?... Beše - Jovan Apostolović, s polovina na prošli vek, iz Novi Sad. Ja moram da vas učim. Znate imena na svi prvi uskoci, arambaši i ajduci, a na prvi učeni ljudi - ni čuli. Kako ih pamtite i poštivate, tako ih innate!... Sad ste navalili, pa vam sve od švapski ponajbolje. Švapski, pa švapski! Doće vama švapski glave, ja vam kažem. Bečki glavati Josif vam zameni veliki Sokrat! Šta je čovečanstvo posle grčki filosofi, posle pesnici, lekari i mudraci pa novo pronašlo? Šta to? Ovo! Ovo! Samo ovo: »Ne tumbaj - dinamit!« (Udara šakom po prikucanom vojnom poklopcu.) RAJKO Luka, daj mu čorbu. DOKTOR Umesto golemi grčki filosofi sad vam učitelj govori Marksove mudrosti. Kad se na slovenska duša nakalemi šfapska pamet, ima da se rodi mečka, sa ovaki zubi i kamdži! UČITELJ Doktore, svako vreme ima svoje filosofe. Ne greši dušu. DOKTOR A do juče, ko je hteo da ima pa svetsku učevnost priklanjao se grčki školi. Ko beše učitelj i vospitnik na Karađorđev sin Aleksija? Beše pa Rodofinikin. A na Miloševi sinovi? Beše Ranos. Miloševa ćer Savka čitala sve po grčki. Po, po, po! UČITELJ Mora da je Miloš čitao grčke tragičke pesnike kad ubi kuma? (Mile donosi doktoru fraklić rakije.) MILE Nema tebe na celom svetu! DOKTOR Kakva ti je rakija? MILE Da prostite - laje! (Između razapetih mreža, po podnevnom suncu, dolazi Đorđe - bavši džandar. Ljudi ga dočekaše ćutanjem i sumnjičavim pogledima. Čovek seda u hlad na tronoznu stolicu, pored Žoje.) ĐORĐE Kako si, Žojo? Je li ti bolje? ŽOJA Sve sam dalji... Vidiš da te gledam s neba. (Učitelj pruža Ninku nekoliko listova hartije.) UČITELJ Evo, Ninko, to je naš Zahtev. On nije konačan, već je više predlog za Zahtev, sa zajedničkim... NINKO Čitaj, zlo mi je... UČITELJ Poštovani Gospodine predsedniče Pasiću, ovaj Zahtev za hitnu pomoć ratnim invalidima hteli smo Vam uputiti odmah posle prvog rata s Turcima, ali, uvidevši opasnost od novog rata - s Bugarima, prošle godine - odlučismo da sačekamo. Prođe i on... Sad je opasnost od rata s Austro-Ugarskom.

Znamo: Vama i vladi nikad teže nije bilo, ali mi više ne možemo čekati, jer živimo i između ratova. Greh je i sramota, Gospodine predsedniče, gledati kako Vaši hrabri ratnici, ijudi osakaćeni u velikim bitkama, očekuju niiiostinju po selima i gradovima. Poštovani Gospodine predsedniče Pašiću, zamolili bismo Vas da se setite datih obećanja, po barakama i bolnicama Skoplja, posle strašne kumanovske bitke. Izgovorili ste ih u gradu koji oslobodismo posle 520 godina. Izgovorili ste ih u gradu gde se silni car Dušan krunisa, gde donese svoj znameniti Zakonik, gde se... (Ninko tresnu pesnicom po stolu.) NINKO Šta je to?! Mićune, je li to Zahtev ili čas iz istorije za tvoje đake? Kome kukaš i koga moliš?! Jesu li oni molili kad je trebalo u rat? Zahtevali su. Znači, zahtev za zahtev. UČITELJ Red je da se napiše mali uvod. NINKO Bez uvoda! Đacima uvod, vladi samo - kraj! Bace pismo posle uvoda. Zahtev se mora napisati s istom hrabrošću kao kad smo ginuli, da vide da im pišu isti ljudi. Zahtev mora početi rečima: Sram Vas bilo! Srbija dobija ratove - a narod ih gubi! Ova zemlja, iz rata u rat, izlazi sa sve manjim narodom i sve brojnijom vladom. Poraženi neprijatelji se povlače, ali nam ostavljaju naše vlade, da nas one i dalje uništavaju, jer to niko od njih bolje ne ume. Naše vlade znaju gde smo najosetljiviji, gde smo najbolećiviji, najslabiji i najgluplji, pa to koriste, sve u irne našeg dobra! To je taktika svih naših neprijatelja, koju mi oberučke prihvatamo, jer nikada nismo posumnjali da je neprijatelj toliko pokvaren. RECI VOJO Tako je! Alal ti vera, Ninko! UČITELJ Ta ista vlada dobila je dva rata za dve godine! NINKO Nije vlada, narod je dobio! A taj tvoj Gospodin Pašić, ljudi su mi po Beogradu pričali, ima dvorac u Londonu. Vele, kad pritisne jedno dugme, dvorac se okreće sam oko sebe. Kako mu je volja, hoće li ceo dan da ima sunce ili hlad. Njega moliš, on će da te razume?! (I, kao što je red, Ijudi se posvađaše, podeljeni zahtevima. Đorđe ustaje, ponet svađom; za trenutak je zaboravio da je još uvek »sa one strane«.) ĐORĐE Braćo, ja mislim da poslušate Učitelja. Zahtev mora biti diplomatsko pismo, a ne objava rata. KRIVI LUKA To su te u pandurneriji učili? GAVRILO Kad zagusti, svi smo »junaci, sinovi, braća« - nema boljeg naroda, čim prođe opasnost, opet smo Miloševa »stoka seljačka«! ĐORĐE Mislio sam, prvo pokušajte lepim, pa ako ne ide... RAJKO More, da ti malo ideš... Ko je tebe zvao da nas učiš pameti? Misliš, ako si skinuo uniformu, da ne znamo da sad radiš u civilu. Nama si našao da se preoblačiš! ĐORĐE Šta ja to radim? RAJKO Uhodiš, dojavljuješ, špijuniraš. Čuli su da se piše Zahtev pa su te poslali na čašicu prisluškivanja. ĐORĐE Ja vas uhodim... ja dojavljujem... prisluškujem... Sad ću vam pokazati, bednici jedni, ko je među nama doušnik. (Uzdrhtalim rukama vadi presavijene listove hartije iz unutrašnjeg džepa prsluka.) Hoćete li da vam pročitam samo jedno pisrno, od stotinak, upućenih meni, a pisano rukom jednog od vas, sa doušničkog platnog spiska pune četiri godine? Hoćete li, poštenjačine i čestiti ljudi? (Društvo ućuta, smireno doušničkim listovima.) GAVRILO Čitaj. ĐORĐE Poštovani Gospodine Đuriću, Savest mi nalaže da Vas obavestim da sam pre dve noći, između utornika i srede, sedeo u Mehani kod Mile, u onoj jazbini, koju Vi tako tačno nazivate »Hirsiz jatagi«, i pričao takve svinjarije protiv vlade da bi me trebalo odmah streljati. A sve sam to radio radi toga da ih navedem da oni progovore, jer su pričali samo o tuđim ženama; gde je ko koga, kada i koliko puta - vlast

nisu pominjali pa sam se uplašio da će mi propasti cela noć. Ovo Vam sada pišem jer se opravdano bojim da među njima sedi još neko ko radi za Vas, a ja ga ne poznajem, pa Vam je on, možda, dostavio izveštaj o meni. Ko me ne zna, kao Vi, mogao bi svašta pomisliti. To što Vam je on, možda, napisao - sve je to tačno. Međutim, kad sam ih naveo, oko ponoći, da prolaju, lajali su do zore. Poštovani Gospodine Đuriću, Takve strahote moje uši nisu čule. Ako je i od njih - mnogo je. Tako se, valjda, riigde u svetu ne priča za svoju vladu i svoje vladare. Ja sam, od užasa, pokušao da vratim priču na tuđe žene, ali, sve je bilo kasno; kad se oni dočepaju psovanja politike i političara, nema te žene koja bi ih zaustavila. Prosto se nadmeću ko će ružnije da ismeje sve što je narodu najveća svetinja. Nikad tuđe nisu tako psovali. Za vas, džandare, pričaju da uvek idete u grupama, jer se pridržavate - čim vas niko ne gleda, vele idete četvoronoške. Poštovani Gospodine Đuriću, ubio bih se kad bi Vi posumnjali u mene na osnovu izveštaja tog drugog čoveka, koji ne zna ko sam ja, kao što ja ne znam ko je on - možda je i on jedan od onih što su psovali sve živo, sa istim ciljem da ostale navede, kao što sam i ja radio, pa se prosto plašim da mu ne učinim istu nepravdu, u neznanju, koju je on meni, možda, učinio. Bilo bi mi lakše kad bih znao da li taj drugi zna za mene. A ako se varam, pa njega nema, ja sam spreman da sam sebe prijavljujem, od reči do reči, sve sa zadatkom da saznam šta ovi misle, a u cilju gore pomenutih svetinja. S iskrenim poštovanjem, Vaš... Vi znate ko. P.S. Ako mi dozvolite, mislim da je za ovu mehanu i Brestovac dovoljan jedan pravi čovek, pa se Vi odlučite između njega i mene - ako on postoji. (Đorđe baci doušničko pismo na sto. Ljudi se sumnjičavo zgledaju. Reci Vojo uzima listove.) RECT VOJO Čiji je ovo rukopis, braćo? ĐORĐE Mogu vam pročitati i jednu od prijava za jednog od vas da čujete s kim sedite... Ili vam je ovo bilo dosta, doušnici? NINKO Čitaj. ĐORĐE Evo, slučajno sam odabrao izveštaj o Luki. RAJKO A ima o svima? ĐORĐE Ima. RAJKO Pisao je onaj o kome nema. ĐORĐE On je i o sebi napisao, da ne bi bio sumnjiv... Luka, da čitam? KRIVI LUKA Nego šta! ĐORĐE »Luka Rosić, špicnamen - Krivi Luka, vodeničar brestovački. (Dostavljeno 11. aprila 1914. Zavedeno pod S.A.G. br. 20149, odelenja carinske službe za pograničnu oblast Šapca. Str. pov.) Krivi Luka - glavat, bahat čovek, uvek razdrljen i glasan, rasta malog, a gleda s visine, sve zna, u sve se razume, o svemu ima poslednje mišljenje, u svim događajima bio očevidac, nikad bolestan - sramota ga da poboljeva, hoće da učini, a onda se hvali i razmeće - čoveku presedne što mu je učinio, deset dana razbacuje pare na sve strane, jedanaesti dan štedi - ide bos, ima napade ljubavi i na pade mržnje - ne znaš šta je gore, kad te voli ili kad te mrzi, ono za šta bi danas poginuo, za to će sutra da ubije, o smrti ne razmišlja, ko umre - nije normalan, voli životinje, ali, samo one koje se jedu, ispod časti mu je da digne dvesta kila, živeće hiljadu godina, jer sve što drugima skraćuje život - njemu produžava. P. S. Tri napomene: Pod jedan: Sa Rajkom Pevcem organizuje »sedeljke uz tamburu«. Mnoge su žene samlele u njegovoj vodenici uz pšenicu - čast i poštenje. Toga je naročito bilo tokom proteklih ratova, kad su muževi odlazili za oružjem. Pod dva: Ako prebacuje ljude preko granice, onda to radi iz čistog inata. Da mora, ne bi za živu glavu. Onaj koga je on prevezao preko Save bolje da su ga uhvatili i osudili, državi bi se odužio, Krivom Luki nikada. Pod tri: Nije za doušnika. Sve što bi on prijavio morala bi četvorica da

proveravaju. KRIVI LUKA Daj da vidim... Pas mu mater poganu, ko je to pisao. ĐORĐE Ne znam.... Ali ga molim, ako sad »radi« za drugog, da napiše da sam izneo poverljive dokumente i čitao ih ovde, jer me je oduvek bilo sramota što iz mog sela, bez mojih zahteva, stižu ovakve gadosti. Drugi nisu, pod batinama, reč rekli, vi ste se sami prijavliivali. Ja sam radio u policiji za pare, vi radite iz ljubavi, sram vas bilo! (Baci pregršt hartije na ljude. Odlazi besan i uzrujan... Doktor jede riblju čorbu i sa osmehom prati svađu.) DOKTOR Vi ste složni samo kad treba izginuti, čim je pa živeti, posvađate se. Kakav ste to narod? KRIVT LUKA Kadtad ću saznati ko ovo napisa. Presešće mu dan kad je propisao. DOKTOR Vane! Vane! Pobrže!... Ubiće me Bosiljka. (Poljem iza mehane dolaze Vane Siroče, Aleksa, Katarina i tetka Slavka. Dečak je, na čuđenje prijatelja, obučen u matrosko odelo. Ide ukočen, gledajući u zemlju. Aleksa mu nosi pleteni kofer. Ljudi ga, uz smeh i zadirkivanje opkoliše. Katarina ga grli, skriva, brani.) GAVRILO Je li to naš Vane? RAJKO Ej, bre, Siroče, na šta se napravi?! RECI VOJO Da smo znali, doktore, da je ovako lep - ne bismo ga pustili. ALEKSA Vidim ja da ću nekoga tresnuti po labrnji. Ostavite dete! DOKTOR (Doktor se popeo na stolicu, moleći za tišinu.) Braćo Srbi!... Došao sam kod vas na osam meseci da pišem knjiga o bolesti na grudi, a ostao pa devet godina. Red je da se vratim. Da sam odma imao dete, toliki bi on pa bio kao moj Vane. Želim vam mnogo zdravlje, mnogo sreća i mnogo mira. Ko hoće da vidi Grčka, Solun i more, neka dođe u Vaneta kuća, gde ću ja sa Bosiljku živeti. U zdravlje i na spasenije! (Mile iz mehane donosi burence rakije.) MILE Da ti zahvalim u ime svih koje si lečio pre i tokom ratova. Dok je Brestovca, nećemo te zaboraviti. Živeo nam hiljadu godina, doktore Konstantine! DOKTOR To je ona što laje? (Izljubiše se... I ostali prilaze da se pozdrave.) ŽOJA Hvala, doktore... Slaviću ti ime, ako preživim. (Po strani, Aleksa razgovara sa dečkom držeći gusle.) ALEKSA Ne treba više da ti govorim šta tamo da radiš, kako da se ponašaš i učiš? VANE SIROČE Ne treba. ALEKSA Ponesi ove gusle, meti ih na zid. Čuvaj ih, pa kad budeš imao dece, koje ti bude najbolje, ti mu ih daj, da ih dalje čuva, kao što je meni moj otac dao... I da se vratiš... (Starac ga poljubi u kosu, okrete se i sede za sto... I ostali prilaze. Mile mu poklanja sat - lančaraš. Dečak prima poklone, netremice gledajući starca.) MILE Ovo ti je što si me lepo i pošteno služio. Kasni tačno dva sata. Kad se privikneš, radi bez greške. GAVRILO Ovaj upaljač je sa kote 550. Kad propušiš, da njime pališ. Ajde! RECI VOJO Ako im je rana tvrda, ova britva sve seče. Putuj igumane. RAJKO Iz ove Male prostonarodne pesmarice da učiš solunske drugove, a i ti da se podsećaš odakle si. Tu je i moja pesma: »Neka Smiljka samo spava!« (Učitelj ga zagrli, podiže, ljubi u čelo. Hteo bi nešto da kaze, ne može... Zaplaka se... ostali trepću, okreću glave. Tetka vadi heklanu maramicu iz rukava, briše suze. Katarina povila glavu.) UČITELJ Oči moje lepe... Da nam pišeš, da se javljaš... da se vratiš kao veliki doktor... Da pomogneš ovom nesrećnom narodu... (Iz mehane izlazi pijani Trifun; širi ruke, viče.) TRIFUN Vane! Vane!

VANE SIROČE Trifune... TRIFUN Vane, kad si se vratio? Da te poljubi čiča Trifun. Kao da si juče otišao. (Pijani čovek pojavi se kao spas, da malo oraspoloži ljude. Doktor uzima pleteni kofer; on i Vane odlaze... Dečak se osvrće.) VANE SIROČE Aleksa, hoćeš li me ispratiti? ALEKSA (Starac polako ustaje.) Ako moram. GAVRILO (Dok se putnici udaljavaju praćeni mahanjem i povicima, Katarina i Gavrilo krišom razgovaraju.) Kad ti putuješ? KATARINA Morala bih što pre. Otac mi je bolestan. GAVRILO Reci mu da prezdravi. Švabe dovlače vojsku. Trebaće čizama. (Tetka prilazi sestričini, uzima je za ruku i ljutito odvodi. Gavrilo se vraća do ostalih, maše i dalje gledajući za odvedenom devojkom.)

Kraj prvog dela

DRUGI DEO

7. MOBILIZACIJA

(Ispred Mehane kod KaMile prijatelji čitaju novine. Na slabe živce lose deluju preteći članci i letnje sunce.) KRIVI LUKA Bilo bi časnije da nas Austrija napadne bez objave rata. Ništa smrdljivije nisam pročitao. Hoće rat po svaku cenu. (Voja odbaci novine.) RECI VOJO More, ako treba da ginemo - da ginemo! Svinjarija! NINKO Ko da gine? Reci Vojo, ko da gine? RECI VOJO Svi! NINKO Ko to »svi«? RECI VOJO Prvo ja, pa ti... NINKO Pa moja deca? Treba da mi gine i ono u kolevci. A zašto? Hoćeš li mi objasniti zašto da ginemo? UČITELJ Ako ti to danas nije jasno - onda bolje da ćutiš. NINKO Nemoj ti mene da ućutkuješ, Mićune. Jebe se meni za sve tvoje Slovene, zajedno sa svom porobljenom braćom! Neka se braća sama malo odrobljavaju, ako im je uopšte stalo do slobode. Treba da mi se kuća zatre zbog braće. Već sam dva puta ginuo pa mi se do danas nijedan brat nije javio da pita: kako ti je, Ninko, bez noge? Braća ćute i trpe, a nama teško; teže nama nego njima što je njima teško! (Ninko gužva novine, baca ih, uzima štake i odlazi.) TRIFUN Ljudi, opet se prevrnuo voz. (Aleksa pogleda pokazanu fotografiju u novi nama.) ALEKSA Okreni novine, pijanduro. KRIVI LUKA Šta ti piše Vane? ALEKSA Svašta... Bogami, snašao se. (Izmedu ribarskih mreža dolazi Katarina Džandarova - sva u belom, sa velikim čipkanim šeširom na glavi... Mile izvodi previjenog Žoju; pomaže mu da sedne.) KATARINA Pomoz Bog... Mile, gde je Gavrilo? ALEKSA (Aleksa se pridiže, kao da je ugledao sopstvenu smrt.) A šta će ti? MILE Otišao je u Mišar, po babicu. Žena mu se porađa.

KATARINA Porađa se? Zar već? ALEKSA Jeste, porađa se! Šta se čudiš? Sve ste učinili da rodi pre vremena! Gde je pas noćas bio?! KATARINA Molim vas... ALEKSA Gubi se! Ako te Đorđe nije ubio, ja ću te ubiti! Kučko! Marš! (Devojka odlazi... Mile pridržava Aleksu kome je pozlilo od besa) Kučka... zar Đorđe nema oči i ruke. MILE Sedi, deda... Ja ću Gavrila naučiti pameti. ŽOJA Hoćeš, kad svi stradamo. Zbog njega i ove aždaje umalo da poginem... Nego, Mićune, kad smo već kod pogibije, kako tumačiš odgovor naše vlade Beču? UČITELJ Čitam ga od jutros dvadeseti put... Sve su učinili da ne dođe do rata. RECI VOJO Pošto su rat izazvali. UČITELJ Ko je izazvao? Šta pričaš?! Samo lupaš budalaštine! RECI VOJO Đacima bilo dosadno u školi pa rešili da ubijaju vladare. Od stotinu porobljenih naroda baš su iz Beograda morali da ga ubiju! UČITELJ Naša vlada je pucala? RECI VOJO Morali su da spreče. Svi su znali da se nešto sprema. KRIVI LUKA Evo, ljudi, zašto je meni oduzeta dozvola za rad vodenice. U odgovoru vlade, pod tačkom osam, lepo piše: »Da se spreči uspešnim merama učešće srpskih vlasti u protivzakonitom proturanju oružja i eksploziva preko granice; da se otpuste i strogo kazne pogranični činovnici u Šapcu i Loznici koji su krivi što su pomagali izvršiocima sarajevskog zločina olakšavši im prelazak preko granice.« UČITELJ Kakve to veze ima s tobom? KRIVI LUKA Ko zna šta im je doušnik javio. Možda im je pisao da sam ja prevezao atentatore i oružje. (Resko brujanje iz visine polako nadjača razgovor... Zbunjeni ljudi ustaju... Poljem trči ćopavi Rajko Pevac sa podignutim vratom tambure prema suncu.) RAJKO Eno ga! Eno ga! MILE Šta ono leti? (Natkriljuju šakama oči, gledajući put Sunca. Okreću se za brujanjem kao suncokreti.) UČITELJ Leti rat... Austrijski izviđački jeroplan. KRIVI LUKA Eno čovek. Vidi se čovek... Maše nam! Hej! Hej! UČITELJ Ne maše - preti.... Preti nam. (Brujanje aviona zagluši jeka crkvenih zvona i grlata, prozukla pesma trojice brestovačkih mladića; gaze zagrljeni, pijani, razbarušeni, sa visoko podignutim čuturicama. Dok pevaju, prete austrijskom pilotu.) MIKAN, BAĆA I DANE Oj, Srbijo, mila mati, Za tebe ću život dati! Bio redov, konjovodac, Komordžija il' tobdžija! Neće Švaba preko Save Dok je jedne srpske glave! Može samo preko Drine U tri pičke materine! (Učitelj pokušava da ih zaustavi.) UČITELJ Mikane, gde ćete? MIKAN Mobilizacija, učo! Samo vi sedite, biće novih škartova. Možda ćemo vam praviti društvo posle rata! Ostavite tri mesta!

BAĆA Idemo, učo, u prve borbene skamije. DANE Ko padne - nema ponavljanja! (Odlaze pevajući... Prvi se pomera Reci Vojo.) RECI VOJO Treća godina - treća zvona. KRIVI UJKA Ajmo, ljudi, treba naše pratiti. UČITELJ Ko još ima za praćenje? (Odlaze... Aleksa i Mile ostaju sami.) ALEKSA Donesi letve da zakujemo mehanu. Dok je rat - neće raditi. (Izmedu mreža dolazi Gavrilo: bled, usukan, oznojen... Ćuti, gleda u vrhove pohabanih čizama.) MILE Šta je bilo?... Gavrilo? GAVRILO Žena je dobro... Biće dobro. ALEKSA A dete? Sta je sa detetom?.. Čuješ li šta te pitam?! Gavrilo?! (Mladić ulazi u mehanu; odjeknu prasak stakla i lom stvari. A onda, razleže se životinjski urlik. Mile pođe prema vratima, ali ga Aleksa uhvati za ruku.) Pusti ga... Možda će se ubiti.

8. ĐORĐE DŽANDAR ODLAZI U RAT

(U prvo svitanje, sa prvim pevcima, Katarina i tetka Siavka prate Đorđa. Čovek nosi drveni kofer, ćuti i poslednji put posmatra osvetljeni prozor svoje kuće; sa njom se prvo oprašta. Katarina je bleda, neispavana, po običaju - Tetka ukipljena. Ogrnula se širokim heklanim salom, a oko struka povezala džemperom. Tetka je zastala - ne bi da smeta. Đorđe joj se obraća, kao da mu žena nije prisutna.) ĐORĐE Slavka, hteo bih nešto da te zamolim... Ako ovaj rat krene, ne daj Bože, kako ne treba, upreži kola pa za Valjevo. Šabac će biti prvi na udaru. Nemoj čekati povlačenje vojske, drumovi će biti zakrčeni... U vajatu imaš bure gasa - zapali vajat, ambar, štalu i kuću da mi Švabe ne pogane. TETKA Gledaj ti sebe, Đorđe. Bar se u ratove razumem. Odvešću je ovih dana, bez obzira kako vama »krene«. ĐORĐE Što žuriš? TETKA Pa... ona mora... mislim, biće joj najbolje kod matere i oca. ĐORĐE Dobro, radi kako je najbolje... Ako se ne vratim, sve što imam - njeno je. A dete što čeka, ako bude muško... TETKA Kakvo dete? KATARINA Rekla sam mu, tetka. Sve sam mu rekla. ĐORĐE Ako bude muško, Slavka, neka ostane u ovoj kući, na ovoj zemlji, da mi se trag ne zatre. Ako bude žensko, neka beži iz ovog čemera. Eto... toliko... Pa... ja bih da idem... Eto... (Negde iz susedne avlije začu se dozivanje: Đorđe! Đorđe!) Idem, Vojo! Idem!... Pa... daće Bog da se u zdravlju i miru skoro vratimo. (Pođe da poljubi ženu, ali se ona savi - poljubi mu ruku i ustuknu. Naviknut na uvrede, čovek se samo skupi kao da mu je zima. Pruža ruku Slavki; ona mu predaje par čarapa.) TETKA I, da ti kažem na rastanku, nešto: milo mi je što sam te upoznala. Kako mi je Mihajlo umro, nisam srela poštenog, čestitog i dobrog čoveka. ĐORĐE Hvala, Slavka... Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje. (Uzima kofer, polazi... Osvrće se, nespretno maše rukom, kao tuđom. Tetka briše oči.) TETKA Kajo, dete, što me izbruka pred čovekom; što me natera pod stare dane da lažem? KATARINA Noćas sam se predomislila. TETKA I šta si mu rekla?

KATARINA Sve. TETKA Šta »sve«, naopako? I da dete nije njegovo? KATARINA Da. Prvo to. TETKA Rekla si mu i čije je? KATARINA Nisam. Sam je znao. TETKA Bože Gospode! KATARINA Uplašila sam se da se detetu nešto ne desi. TETKA Šta ti je rekao? KATARINA Ništa... Dva sata je ćutao i pušio, dva sata plakao, a do pre pet minuta me molio, ako bude muško, da dam njegovo ime. Sluti, veli, neće se vratiti, a nema nikoga, pa da mu se ime ne zatre. Veliko ime - šteta bi bilo. TETKA Jesi nešto obećala? KATARINA Jesam: ako se ne vrati, biće njegovo, a ako se vrati, biće - čije je. U oba slučaja, to je samo moje dete. Samo moje. Ne znaš koliko sam puta htela da se ubijem - krv sam proplakala. Biće onako kako ja odlučim. Prave decu i ginu; slava herojima, đeneralima, oružju, a ti rađaj i ćuteći trpi uvrede, poniženja i zapovesti. Ja to neću. Tetka, idi kući, odmah ću se vratiti. TETKA Gde ćeš? KATARINA Samo nešto da vidim... Odmah se vraćam. (Žurno nestaje u svitanju). TETKA Katarina! Vraćaj se! Idem odmah za Šabac! Katarina! (Tetka odlazi prema osvetljenom prozoru žalosne kuće. Putem nailaze Mikan, Baća i Dane. Pevaju da ih celo selo čuje. Nestaju zagrljeni.)

9. BLAGO TEBI, ALEKSA

(Smrt Alekse Vukovića okupila je prijatelje, mahom bogalje - za rat nesposobne. Smrknuti ljudi sede oko pokojnikovog sanduka položenog na dve stolice bez naslona. Ćute, puše, kašlju, bdiju i piju. Velika primaća soba, bez stvari, osvetljena. je svećama. Na zidu, pokraj prozora, visi kućna ikona familije Vuković - Sveti Georgije ubiva aždahu - rad nepoznatog »slikara iz srednjeg veka«, ljubitelja žarkih boja; lep mladić, na belom konju, ubiva zelenu aždahu iz kofe potokom otiče žarko crvena krv. U pozadini je tamnoplavo nebo sa obrisima crnog dvorca. Ispod ikone, zaodenute belim peškirom, treperi kandilo. Grbavi unuk naliva čašice i krišom plače. Gavrilo se skupio, šakom zgrabio lice. Pokraj otvorenog prozora stoji učitelj. Gleda u letnju noć na drum, odakle dopire potmula tutnjava kola, karuca, kopita i vojničkih glasova... Kao iz zemlje.) UČITELJ Odoše naša deca... Ko li će se vratiti sa Drine i Cera... Moji đaci završavaju školu za mrtve... Učitelj mrtvih. GAVRILO Mićune, je l’ to sad prolazi konjica? UČITELJ Jeste. Konjica. (Bezruki mladić ustaje sa klupe - prilazi prozoru.) TRIFUN Bojim, se braćo, da ćemo uskoro zavideti Aleksi, da ćemo govoriti: blago tebi, Aleksa. Moj deda je stalno ponavljao: »Bolje da umrem nego da mi se nešto desi!« ŽOJA Šta bulazniš, pijanduro. KRIVI LUKA Jezik pregrizo pa se ogriskom udavio. (Ulazi Rafko Pevac - iscepan, isprebijan - jadan. Zastaje podno sanduka, krsti se. Izfavljuje saučešće unucima.) RAJKO Malopre sam stigao iz Šapca pa svratio do Vojine Darinke. Ona mi reče... Mile, kao da mi je otac...

Pa sinoć smo sedeli zajedno! KRIVI LUKA Do Vojine Darinke? RAJKO Jeste. NINKO Ko te tako udesi? (Rajko omahnu rukom i prihvati čašicu rakije; odliva malo po podu, a ostatak ispija. Seda držeći se za krsta.) KRIVI LUKA Zašto si svraćao do Vojine Darinke? RAJKO Odneo sam joj pismo od Voje, sa Cera. A što ti mene tako podmuklo ispituješ? NINKO Nosio si pismo i Mikanovoj ženi - Jelici? RAJKO I njoj. I još u desetak kuća. NINKO Pa te Mikanovi stričevi uhvatili i prebili? RAJKO Neka im je na čast kad tuku čoveka koji donosi vojnikovo pismo. To samo mogu smrdljivi Babići... Nije im ptica kuću preletela dvesta godina. NINKO More, dobro si prošao. Iz moje avlije ne bi izašao. RAJKO Ako si sakat, nisi gluv: pisma sam nosio! Čuješ li ti šta ja govorim? NINKO Pisma si nosio? Šta ti imaš da nosiš pisma? Ima ko je zadužen da nosi pisma. Što ih ne nosiš kad su muževi kod kuća? Nije se za ljudima trava pridigla, a ti već zašao po kućama - nosiš ženama pisma. MILE Dosta! Ko hoće svađu neka izađe napolje!... Aleksu je svađa ubila, neću svađorn da ga pratite. NINKO (Ninko uzima štake, odlazi.) Svrati, Rajko, do moje kuće. Donesi pismo mojoj ženi. RAJKO (Rajko promrmlja za sebe, kad čovek izađe.) Već sam joj donosio. UČITELJ (Sa druma odjekuje »prašinarska« pesma. Učitelj prilazi pokojniku.) Ne znam kako ću mome Vanetu javiti. Moraću ovih dana, a ne znam kako. Svisnuće dete od tuge... Pročitaću vam šta je pisao Aleksi... »Dragi moj Aleksa, nema tebe u celoj Grčkoj. Ovde imaju svetlosti koliko hoćeš, i kuća do neba, gospodskih, mora još više, a ne vidi se od brodova, ali, sve im je džabe - kad tebe nemaju« (Učitelj prestaje sa čitanjem pisma; u kuću ulazi Katarina Džandarova, sva u belom. Prilazi pokojniku, krsti se... Seda na stolicu, uz sveću i sanduk. Ranjeni i ćopavi Žoja prvi ustaje - za njim i ostali. Napuštaju kuću... Žoja zastaje pokraj ikone.) ŽOJA Hoće li, jednom, naš Đorđe ubiti aždaju, da nas spase zla? Pomozi, sveti Georgije. (Prekrsti se i izađe... I Mile odlazi.) MILE Idem do mehane. Kad se vratim, neću da vas vidim. Ni nju, ni tebe. Nikad više, Gavrilo! (U velikoj sobi ostaju Katarina i Gavriio. Mladić, okrenut leđima, i dalje stoji kraj prozora gledajući odlazak vojske.)

10. POBUNA »OPANČARSKIH BATALJONA«

(U očekivanju austrougarske kaznene ofanzive, na jednom od privremenih cerskih položaja poručnik Tasić govori ukipljenim vojnicima. Gazi pred četom, u kojoj su i Đorđe, bivši džandar, sad u činčiću podnarednika, Reci Vojo i tri grlata mladića - Mikan, Baća i Dane. Poručnik Tasić je bolesno mršav čovek, sivog lica i povijenih ramena. Jedino ga glas služi kao nekad - uskipteo od mržnje, besa i ljubavi. Koracima odmerava reči.) PORUČNIK TASIĆ Zatim, kad ispališ svu municiju, a neprijatelj i dalje nastupa - na bajonet, kad ti slome nož - na ruke, kad ti polome obe ruke na zube, kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok mrdaš, dok te ima - napadaj! Kad te smrt no pogode, gledaj da im padneš nasred puta, da te zaobilaze, preskaču, sklanjaju - da im mrtav smetaš! Zatim, podoficira koji vikne: »Juriš, braćo!« odmah ću ubiti. Viče se samo: »Za

mnom, braćo! Za mnom, braćo!« Tako podoficir viče ako je ispred stotinu vojnika, tako viče i kad ostane sam - i juriša. Najviše na svetu mrzim da vidim mrtvog vojnika i živog podoficira. Zatim, čast mi je obavestiti vas, bićemo na položaju koji će sačekati glavni neprijateljski udar. Do tog položaja, odavde, sa padina Cera, ima ravno 28 kilometara. Te kilometre ćemo, kad zatreba... podnaredniče? ĐORĐE Gospodine poručniče... PORUČNIK TASIĆ Šta čemo raditi s tih 28 kilometara kad viknem: »Za mnom, braćo!« ĐORĐE Gospodine poručniče, te kilometre ćemo pretrčati! PORUČNIK TASIĆ Nećemo pretrčati. U žandarmeriji se trći, u vojsci leti! Preletećemo ih! Mi pripadamo bataljonima »strategijske rezerve«, što znači letećim bataljonima. Bićemo tamo gde je najteže. Zatim, ako ste ikad čuli za reč »povlačenje«, od danas je zaboravite. Tu reč, dok ste pod mojom komandom, dok su nam kuće i deca iza leđa, dok su nam rake očeva na pogled udaljene, tu reč iz mojih usta nećete čuti. Povlačenja neće biti. Svi se mogu povući, svi mogu preći na druge položaje, mi nećemo pedalj nazad! Za mene postoje dve komande: komanda Vrhovne komande i komanda moje zemlje, a zemlja je iznad svake druge komande, i ona naređuje samo: ni korak nazad!... Ko se osvrne, ugledaće cev moga pištolja, i to će mu biti poslednje što je ugledao. Ja i vi smo, braćo, od naših kuća krenuli mrtvi - to da vam uvek bude na pameti; pošli smo mrtvi, nemamo šta da izgubimo. Ako Bog da pa pobedimo, u ovom ratu ćemo se roditi. U ovom ratu branimo otadžbinu - zemlju otaca naših, i borimo se za sinovinu - zemlju sinova naših. Između otadžbine i sinovine nas nema! Je l’ jasno? VOJNICI Jasno, gospodine poručniče!!! PORUČNIK TASIĆ Kad pitam: Je l’ jasno? - hoću da čujem da je jasno! Je l’ jasno! VOJNICI Jasno, gospodine poručnice! (Poručnik uperi prst u daljinu, kao da će nešto dodirnuti.) PORUČNIK TASIĆ o našoj vojsci austrougarske novine pišu, na prvim stranama, da smo dronjavi »opančarski bataljoni«. Ismejavaju nas, rugaju se sirotinji, jer smo vekovima po rovovima, u blatu do guše, na njihovim graničnim položajima, kao psi čuvari; dok se Evropa gradila, zidala, bogatila, dok je Evropa igrala, pevala, krala, dok je Evropa pljačkala, otimala i uništavala male i sirote narode kao što je i naš! Srbija danas ima 4 miliona duša, Crna Gora 280 hiljada, a AustroUgarska - 55 miliona! Oskar fon Poćorek sedi u Tuzli, pije konjak i sere kako će rat trajati dve nedelje. Rešili su, veli, da nas pregaze, pobiju i mrtve, na poslužavniku, odnesu u Beč 18. avgusta, na rođendan cara Franje Josifa. Mi smo, po Oskarovom planu, jedan od darova glavatom Josifu, koji će se obradovati mrtvom poklonu. Glavati Josif ima sve lovačke trofeje izuzev nas. Iznad kamina mu jedino nedostaju glave »opančarskih bataljona«! Godinama prete, godinama vrište kako »Srbija mora doživeti čelično kupanje«. Ja nikad ništa smrdljivije i poganije nisam čuo od pretnje da jedan narod bude okupan čelikom! Zato vam sad ponavljam: drugi oficiri će poštovati međunarodni dogovor o ratnim zarobljenicima, ja zarobljenika neću imati! Svi moji zarobljenici biće pobijeni »pri pokušaju bekstva«! Ko mi na decu krene, neće uspeti da digne ruke, da se preda, dobiće metak posred čela! Tu! (Poručnik zastaje, hvata šakama stornak, kao da ga je tane pogodilo. Nekoliko trenutaka stoji u grču, stisnutih vilica.) PORUČNIK TASIĆ Podnaredniče, nastavi sa obukom... I da se vojnici redovno briju. Ako svi čizme nemamo, sapun i britve imamo. Da ne budemo sutra i »neobrijani opančarski bataljoni«. ĐORĐE Razumem, gospodine poručniče! (Poručnik odlazi... Voja istupi iz stroja.) RECI VOJO Zašto mu nisi rekao? ĐORĐE Nisam došao do reči. Videli ste... (Vojnici opkoljavaju zbunjenog podnarednika - bez ikakvog poštovanja. U opštoj galami, najgrlatiji je zdepasti Mikan.)

MIKAN Ne moraš ti ništa reći! Mi ćemo to sami srediti! VOJNICI Tako je! RECI VOJO Dosta! Mir! Nećemo galamom ništa postići... Slušaj, Đorđe, ako odmah ne odeš do poručnika Tasića, sutra nas nećeš ovde zateći. Od prvog dana spremate nas da izginemo bez reči, a neprijatelj nam već po avlijama i kućama... ĐORĐE Koji neprijatelj? RECI VOJO Meni je svejedno kako se »neprijatelj« zove kad mi nasrne na kuću i ženu. A ovaj mi je još crnji i gori! ĐORĐE Mislio sam da je najpametnije... RECI VOJO Prošetaj malo po drugim jedinicama pa ćeš čuti šta je najpametnije. Vojnici su pobesneli, spremni su da napuste položaje. Molimo te za ono što je tvoja dužnost, da izveštavaš oficire o raspoloženju vojske. MIKAN More, ne bih ja nikom ništa govorio! Šta tu ima da se govori? Treba mi četiri sata do sela, sat vremena da pobijem džukele i četiri sata nazad - sve za jednu noć. ĐORĐE Koga ćeš ti da pobiješ? MIKAN Sve strvinare! Ako je to samo moja briga, sam ću je rešiti. Da je neko nasrnuo na poručnikovu ženu, već bi trčali da je branimo! BAĆA Leteli bi! Nema kod njega trčanja! Idemo nas dvojica noćas da pobijemo govna! ĐORĐE Dok vam ja komandujem... MIKAN Kome ti komanduješ, serem ti se na komandu! (Đorđe zgrabi vojnika za revere, ali ih debeli Voja rastavi. Mikan isuka bajonet.) U džandarmeriji si naučio da hvataš za gušu... RECI VOJO Zaveži! MIKAN Ako je njemu svejedno što mu se onaj bogalj uselio u kuću, što mu jebava ženu... (Voja, iz okreta, raspali šamar pobesnelom mladiću.) RECI VOJO Dosta! Ni reči više!... Idem ja do poručnika. Tražiću raport kod majora. ĐORĐE Stani, Vojo. (Vadi iz džepa pismo, baca ga pred noge vojnika.) Već su mi pisali »da mi se bogalj uselio u kuću i da mi jebava ženu«, ali sam ja mislio da u ovom trenutku postoje važnije i preče stvari od žene i kuće. Tako su me učili. Sad vidim da su me pogrešno učili... ili sam ja sve pogrešno razumeo. (Odlazi. Podalje od zavađenih ljudi treći mladić - Dane - vadi iz torbice poveći batak i komad hleba. Priča za sebe, ali dovoljno glasno da ga i ostali čuju.) DANE Hteli i mene da žene, međutim, vidim ja biće rata pa, velim, što da se sekiram šta ona radi dok sam u ratu. Taman je priviknem, pa odem. More, mislim se, neka se rat završi pa ću se u miru ženim. Malo će mi Švaba brige zadati. Treba glavu da izgubim ludeći šta ona radi. MIKAN Dane, nemoj da jedeš govna. DANE Pevca, jedem. Kome je žena poslala pevca? Nikome. Žene šalju bolešljivu pilad i gugutke. Meni majka poslala pevca. Samo majke šalju pevca... Ženama ima ko da ih pojede. (Vojnici ćute, gledaju nezenju kako slatko jede; ne znaju da li bi se nasmejali, da li bi zaplakali ili bi ga tukli.) A onom malom, krivonogom Žiki iz druge čete, žena sročila pesmu u pismu. Veli: Nit ti, Žiko, voliš rat, Nit ja, bome, volim škart, Al' što mora biti, mora, pozdravlja te tvoja Zora!

11. O ČOVEKU TVOJE ŽENE

(Posilni poručnika Tasića drži u jednoj ruci fenjer, a u drugoj ogledalo. Stoji »raspet«. Trudi se da ga nema. Nasapunjani oficir - tek počeo da se brije - očekuje da Đorđe nastavi sa podnošenjem raporta. Međutim, podnarednik je ućutao.) PORUČNIK TASIĆ I? ĐORĐE Gospodine poručniče, isto raspoloženje je i u drugim četama. Obišao sam podoficire, raspitao se. Ne bih vam se javljao da se radi samo o našim vojnicima. Situacija je, verujte, vrlo ozbiljna. PORUČNIK TASIĆ Situacija je vrlo ozbiljna? ĐORĐE Da, gospodine... PORUČNIK TASIĆ I? (Poručnik, odavno iznerviran, zaseče obraz; krv natopi sapunicu. Đorđe ćuti, sleže ramenima, gleda u zemlju. Poručnik se udaljava od posilnog, zateže kaiš, polako prevlači sečivo britve.) Zamolio bih te da mi ponoviš, kratko i jasno, šta se to događa po selima? Zašto je »situacija vrlo ozbiljna«? ĐORĐE Sve sam vam rekao... PORUČNIK TASIĆ Šta si mi rekao? ĐORĐE Pa gospodine poručniče, nesposobni za rat... PORUČNIK TASIĆ Jebu i kradu kokoške? Ćuješ li šta te pitam: nesposobni za rat jebu i kradu kokoške? ĐORĐE Gospodine poručniče, dužnost mi je bila da vas obavestim. Pravila službe nalažu... PORUČNIK TASIĆ Da me obavestiš? Ti mene, ja majora, major pukovnika, pukovnik đenerala, đeneral vojvodu Putnika, vojvoda Putnik Vrhovnu komandu, koja će odmah zasesti, pobacati sve ratne planove i izdati naređenje da se vojnici šalju kućama, da pred svojim pragovima iskopaju rovove, nameste puškarnice, sačekaju i pobiju jebače?! A neprijateljskim kaznenim armijama na donjoj Savi i srednjoj Drini, koje dolaze da satru sve živo, objasnićemo našu »vrlo ozbiljnu situaciju«; zamolićemo ih da pričekaju sa klanjem dok naši vojnici pobiju jebače, onda će biti raspoloženi za rat, sad nisu, imaju preča posla - švalere, žene i kokoške?! (Poručnik vitla brijačem i sve čvršće, levom šakom, steže stomak, kao da će mu utroba ispasti. Krvava sapunica sliva se niz vrai po grudima i beloj košulji.) Kako si mislio, podnaredniče, da ja izađem pred majora sa takvim bljuvotinama dok očekujemo naređenje za pokret? ĐORĐE Gospodine poručniče, kao što sam ja pred vas. PORUČNIK TASIĆ A kako si ti pred mene?! Skupio si gomilu vojničkih govana, doneo ih i bacio mi pred noge. Sad treba ja ta govna da pokupim i da ih bacim pred majora, a on dalje. Neprijatelj će svakog trenutka preći granicu... (Poručnik ispusti brijač, ščepa rukama stomak, steže vilice pa poče da se savija kao da se klanja. Đorđe mu prilazi vadeći iz džepa belu kesicu. Viče posilnom, dok istresa tablete na dlan.) ĐORĐE Donesi vode! (Posilni se ne pomera... Poručnik podiže glavu, ispravlja se.) PORUČNIK TASIĆ Ne treba... Šta ti je to? ĐORĐE Grčki lekovi protiv žuči. Mene, isto tako, kad zaboli, oću da svisnem... samo popijem dve... To vam je napad žuči. PORUČNIK TASIĆ Nije. To mi je napad Bregalnice. Nemam žuč, nemam ništa da me boli. Sve što boli, izvađeno je. ĐORĐE Bili ste teško ranjeni? POSILNI Bio je teško mrtav.

PORUČNIK TASIĆ Podnaredniče, jesi li ti oženjen? ĐORĐE Jesam, gospodine poručniče. PORUČNIK TASIĆ Imaš li dece? ĐORĐE Nemam... Imaću. Daće Bog, imaću. PORUČNIK TASIĆ Sumnjaš li i ti da ti neko uznemirava kuću i napada ženu? ĐORĐE Ne, gospodine poručniče. Kad ja nisam kod kuće, tamo je drugi čovek. On mi čuva kuću i ženu. Da njega nema, brinuo bih se. PORUČNIK TASIĆ Drugi čovek? Šta bulazniš, bre? ĐORĐE Gospodine poručniče, voleo bih da sam umro dok sam dolazio ovamo. (Đorđe pozdravi, okrete se, pođe) PORUČNIK TASIĆ Stani!... O kakvom čoveku pričaš? ĐORĐE O njenom. PORUČNIK TASIĆ O čoveku tvoje žene? ĐORĐE Da. PORUČNIK TASIĆ Pa je l’ ti to venčana žena? ĐORĐE Jeste. Molim vas, to je duga i ružna priča. Nije vreme za to. Rat je... Oprostite. Dozvolite mi da odem. PORUČNIK TASIĆ Stani, bre! Kako taj zlikovac nije ovde? Koji mu moj fali ako je sposoban da upada u tuđu kuću i nasrće na ženu vojnika. ĐORĐE Ratni bogalj. Izgubio je ruku... PORUČNIK TASIĆ Podnaredniče, je l’ tebi uopšte stalo do tvoje žene? ĐORĐE Svikao sam se, ali vojska ne može. Stižu im pisma, dolazi rodbina, donose poruke i priče. Mladi vojnici poludeli. A znate kakav je naš narod, kad treba nekoga ocrniti... Oprostite. PORUČNIK TASIĆ Ajde. (Đorđe odlazi. Poručnik izvuče peškir, zadenut za pojas, obrisa krvavo lice i odjuri zakopčavajući blnzu. Posilni ostaje i dalje drzeći ogledalo i fenjer.)

12. JOSIFOVCI PRELAZE DRINU

(Cersko jutro u izmaglici. Đorđe pokušava da smiri vojnike.) ĐORĐE Major mi je rekao da je gospodin pukovnik obavestio lično predsednika Pašića. BAĆA Šta ima Pašić s tim? MIKAN Zašto nije obaveštena Vrhovna komanda? ĐORĐE Iz dva razloga! Prvo, Vrhovna komanda ima preča posla i, drugo, nije reč o vojsci! RECI VOJO Kako nije reč o vojsci? A o kome je reč? O stoci?! MIKAN Šta smo mi?! ĐORĐE A šta ste vi učinili da se o vama odlučuje? Reč je o civilima! Za njih važe drugi zakoni. BAĆA U ratu svi spadamo pod iste zakone! (Kroz izmaglicu dolaze Vane Siroče i doktor Konstantin Grk. Prvi ih primeti debeli Vojo; prilazi dečaku, diže ga, grli...) RECI VOJO Slavca ti tvoga... Zdravo, doktore! ĐORĐE Doktore, odakle vas dvojica?! DOKTOR Iz Soluna, brate. Noćas stigli za Šabac, pa odma na Cer. U Šabac čuli gde ste, po vaša galama. RECI VOJO Ti opet s nama. Alal ti vera!

DOKTOR Naterali me Vane i Bosiljka: »Sad nam je pa najteže!« Kad vam nije bilo pa najteže? (U daljini oglasi se grmljavina. Mladi vojnici osluškuju prve eksplozije. Dane se zagledao u nebo.) DANE Grmi... iz vedra neba... RECI VOJO Sotona Josif Gromovnik. DANE Promiče kiša. PORUČNIK TASIĆ (Uznemireni mladić ispruži ruku, uhvati kap. Pokazuje dlan, kao krv crven... Poljem trči poručnik i u trku komanduje.) Mirno!... Braćo, švapske armije prelaze Drinu... Odakle civili? ĐORĐE Gospodine poručniče, to je naš doktor Konstantin, Grk, sanitetski poručnik. Došao je iz Soluna da pomogne. A mali je... naš... njegov... DOKTOR Moj sin, Vane... Imam naredba da se organizovati mora prebacivanja ranjenika do sanitetskih vozova, za Bitola i moj Solun... PORUČNIK TASIĆ Vi ćete sa nama, a mali kući. (Doktor se pozdravlja sa dečakom. Nešto mu, savijen, govori.) Brže, doktore... Mirno! Zlikovci su prešli granicu. Josifovci nastupaju prema Lješnici i Loznici. Artiljerijom ruše Beograd, Obrenovac i Šabac. Na udaru su i sva pogranična sela. Počeli su kao što su obećali - kupanje čelikom. Poćorek nam poručuje da je krenuo u »vojničku šetnju do Niša«. Po njegovom planu doručkovaće u Loznici, a večerati u Nišu. Mi smo zaduženi da mu spremimo »ručak«. I spremi ćemo, al' će biti malo zagoreo! DANE Posle ručka služimo žito. (Mladić netremice posmatra okrvavljeni dlan.) PORUČNIK TASIĆ Ko je to rekao? DANE Ja, gospodine poručniče. PORUČNIK TASIĆ Vrlo dobro! DANE Staraću se, gospodine poručniče! PORUČNIK TASIĆ Kao što sam vam rekao, ukazana nam je čast da sačekamo švapske divizije, pozdravimo ih i ugostimo; skromno, ali - od srca! S ovoga mesta, odakle se vidi cela zemlja, pozdravićemo otadžbinu sa zakletvom i obećanjem da ovim putem - prema našim kućama i našoj deci - neće proći nijedan neprijateljski pas, nijedna monarhistička džukela! Nalevo! Mirno! Pozdrav Vrhovnoj komandi - majci Srbiji! (Poručnik udari petama - pozdravlja. I vojnici pozdravljaju, zagledani u daljinu. Jedino Dane posmatra svoj dlan.) Mirno! Za mnom braćo! Pesma! (Odlaze pevajući: Oj, Srbijo, mila mati... Doktor maše dečaku sa začelja.) DOKTOR Vane, sine, idi kući! (Dečak odmahuje nadvikujući raspevanu vojsku.) VANE SIROČE Čuvaj se, Konstantine! Čuvaj se! (Grmljavina je sve jača. Dečak pogleda u nebo i ispruži ruku - ne bi li uhvatio kap prave kiše.)

13. PRIZIVANJE PAMETI

(Praskozorje na frontu. Vojnici poručnika Tasića zalegli očekujući napad ili znak za novi juriš. Posle prvih, teških borbi, većina je ranjena. Iza prve linije, Đorđe prima naredenja poljskim telefonom. Izmučeni podnarednik, ranjen u desnu nogu, koja »visi«, oslanja se na račvastu granu. Voja mu osvetljava fenjerom kartu fronta. Iz pozadine, iz sanitetskog satora, dopiru priguseni jauci.) ĐORĐE Gospodine majore, sa kote 110 noćas smo prebačeni ovamo. Dozvolite mi, ako smem da primetim, sinoć smo na koti 110 imali 26 mrtvih i preko 40 teško ranjenih. Izginuo je i ceo bataljonski sanitet, sa doktorom Grkom. Preživeli vojnici većinom su ranjeni. Seku nas, krpe i vraćaju. Ljudi umiru u

hodu... Razumem, gospodine majore!... Hteo sam samo reći, uskoro će i nama biti potrebna popuna ljudstva. Prepolovili smo se, a neprijatelj sprema novi napad... Da... Već ste poslali pomoć? U pravi čas! Zahvaljujemo se... Da... Da... Nisam vas razumeo... Vi se šalite, gospodine majore? RECI VOJO Šta je bilo? ĐORĐE Jeste, gospodine majore, naši vojnici su se bunili, kao i vojnici drugih jedinica; tražili su da se ceo slučaj ispita i krivci kazne... Dozvolite mi da vam objasnim, to su »moji« ljudi... Da, razumem... To prvi put čujem... Nije mi poznato da je neko pisao... Posredi je velika zabuna... nesporazum... RECI VOJO Šta je? Zašto vrišti? (Vojo pokušava da prisluškuje.) ĐORĐE Gospodine majore, ako mi dozvolite... Razumem! Razumem, gospodine majore! (Podnarednik se prodera u stavu »mirno« i polako spusti slušalicu.) RECI VOJO Šta je bilo? ĐORĐE Oni dolaze. RECI VOJO Ko dolazi? ĐORĐE Oni. RECI VOJO Ko, bre, »oni« ? ĐORĐE Bogalji... Raspoređeni su po jedinicama koje su se bunile, kao pomoć. (Vojnici se pridružuju, ali ih Đorđe »prikova« za zemlju) Lezi! Očekujemo napad! Da li je neko od vas skupljao potpise i slao ih Pašiću? MIKAN Ja sam... sa još dvojicom iz prvog bataljona. Poslali smo pet tabaka. ĐORĐE Ko ti je dozvolio? Koga si pitao za dozvolu? MIKAN Sebe! Obratio sam se sebi i sam sebi dozvolio. Niko nije hteo da me sasluša, a ja, gospodo oficiri i podoficiri, ako vam nije poznato, na ovom položaju branim moju kuću u Brestovcu. Za zemlju ste uvek imali razumevanja, za moju kuću - nikada. A meni su moja kuća, moja žena i moja deca preči od cele zemlje. Bez njih - sve su mi zemlje iste! ĐORĐE Šta pričaš, pobogu? MIKAN Ja sam glup, slep, siroma čovek. Ja moju zemlju, za koju ginem, nikada nisam video. Nikad nisam imao mogućnosti da vidim. Stoka seljačka, gospodo! Verovao sam vam na reč da postoji - da je ima. Ja sam video samo ono što sam mogao da dodirnem, a to su moji bližnji i duvari moje kuće. Samo u to verujem, zbog toga sam ovde! ĐORĐE Bogalji su po kazni mobilisani i raspoređeni u prve borbene linije, na položaje kojih već danas neće biti. MIKAN Po kazni? ĐORĐE Upućeni su pobunjenim bataljonima... MIKAN Po kazni? Čuješ li šta te pitam? ĐORĐE Po kazni! MIKAN Kakva je to »kazna« ako su na položajima gde i mi, a mi ovde nismo »po kazni«. Nisam znao da je kazna biti ovde? Govorili ste da je to čast i sveta obaveza. Na mesto njihove kaznemi smo išli pevajući... (Kroz svitanje dolaze mačvanski bogalji... Po kazni mobilisani, ljudi su u svakodnevnoj odeći, sa ponekim delom vojničke opreme, na brzinu uzete ili uz put dobijene. Naoružani su puškama trećeg poziva. Povijeni, krivi, ćopavi, grbavi - nalik su priviđenjima i uivarama. Ispred svih ide učitelj Mićun, noseći ikonu sv. Georgija. Među »grešnicima« su i brestovački bogalji: Gavrilo i Mile Vuković, Krivi Luka, Rajko Pevac, Žoja, Ninko Belotić, Pijani Trifun... Do položaja ih dovodi redov iz sastava »normalne« vojske. On

pozdravlja podnarednika Đorđa.) REDOV Gospodine podnaredniče, po zapovesti gospodina majora predajem vam ove... ove... (Ne zna kako bi ih nazvao. Mikan skoči, prodera se.) MIKAN Lopuže! Skotove! Strvine! (I ostali vojnici ustaju spremni da se obračunaju sa dovedenim »pojačanjem«... Đorđe, Voja i redov staju između vojnika i bogalja.) Kokošari! Jajare! BAĆA Gde ste, pašićevci, nanu li vam jebem? UČITELJ Braćo, neko nas je oklevetao! Bilo je poganih ljudi i zlih jezika! Zar ste u laži poverovali?! Mi smo uvek bili sa vama. Uz pomoć svetog Georgija, zajedno ćemo ubiti monarhističku aždaju! Nemojte... MIKAN Sad smo braća? A gde su nam sestre, braćo?! Gde su nam snaje i žene, braćo?! More, jebem li vam... ĐORĐE Odbi! Nazad! MIKAN Rajko, krvi ću ti se napiti! Majku li ti jebem... Pusti me! (Đorđe zadržava pomahnitalog mladića... Bogalji, uplašeni, povlače se. Jedino Gavrilo stoji mirno, izazovno. Ruku je položio na pištolj za pojasom.) GAVRILO Pusti ga. MIKAN Đubre kljakavo! GAVRILO Pusti ga, tukao sam govno i ranije. ĐORĐE Odbi! Nazad! (Đorđe odgumu Gavrila prema ostalim bogaljima, ali se bezruki mladić vrati urlajući na podnarednika.) GAVRILO Pipni me još jednom, majku li ti džandarsku! Sve je ovo tvoje maslo. Ti si sve ovo smislio. Pobunio si vojsku, naredio im da traže mobilizaciju bogalja jer nisi imao hrabrosti da dođeš u selo i ubiješ me - kao čovek! Bio si i ostao potuljeno đubre! ĐORĐE Ne laj, Gavrilo. GAVRILO I opet si se zajebao, budalo džandarska; mene nisu mobilisali, jer sam ratni škart. Nas, ratne bogalje, nisu kupili. Došao sam da te vidim i da te pitam, džukelo džandarska: šta su ti skrivili ovi ljudi? Što zbog mene upropasti ovoliki narod? U kuću sam ti samo ja zalazio, samo sam ti ja bio sa ženom, koja ti nikad i nije bila žena. S njom sam bio prvi i biću poslednji, svinjo džandarska! ĐORĐE Ne laj! (Čovek vrisnu, udari Gavrilu šamar, zamahnu i drugom rukom, ali ga zaustavi, preseče i odbaci pucanj mladićevog pištolja... Svi se smiriše gledajući nepomičnog podnarednika. Iz sanitetskog šatora izlazi poručnik Tasić. Glava mu je previjena. Ispod zavoja obmotanog oko čela i levog oka probija krv.) PORUČNIK TASIĆ Ko puca? Ko je pucao?! (Zastao je, gleda ubijenog podoficira... Pita tiho, jedva čujno.) Ko je ubio podoficira? Ja, gospodine poručniče. Ko je ubio mog podoficira? GAVRILO Ja... (Poručnik ne diže glavu, ne osvrće se na Gavrilovo javljanje iza leda, kao da mu nije stalo da vidi ubicu, već samo da mu čuje glas.) PORUČNIK TASIĆ A ko si ti? GAVRILO Gospodine poručniče, ja sam... PORUČNIK TASIĆ A, šta si ti? GAVRILO Ja sam... PORUČNIK TASIĆ Jesi li ti ovamo doveden da se narod spase razbojnika ili da mi ubijaš ljude? GAVRILO Ošamario me je. I ja nisam »doveden«, ja sam došao svojom voljom. PORUČNIK TASIĆ Da mi ubijaš ljude? GAVRILO Gospodine poručniče... (Gavrilo se pomera, teško mu je da razgovara sa povijenim leđima.)

PORUČNIK TASIĆ Neprijatelj kolje, veša, siluje, decu, žene i starce po kućama i crkvama spaljuje, oko snopova sena ljude vezuju, snopove pale, a onda pijani sviraju da »Srbi svoje kolo igraju«, zemlju u prah i pepeo pretvaraju, rešeni da nas zatru, da nas nema. I to ti je malo, to te nije prizvalo pameti, nego si i ti krenuo na kuću čoveka koji te ovde branio. A kad si po kazni mobilisan... GAVRILO Nisam mobilisan! PORUČNIK TASIĆ... onda si rešio da mi ubiješ ovo malo preživelih vojnika! Ko si ti, sunce ti jebem krvavo! Ko si ti?! (Poručnik se naglo okrete, prvi put pogleda mladića.) GAVRILO Ja sam... (Odjeknu pucanj potporučnikovog pištolja; Gavrilo posrnu, napravi dva koraka i pade podno Đorđevih nogu.) PORUČNIK TASIĆ Ima li još neko ko je došao »svojom voljom«, ko »nije doveden«, da mi ubija ljude? Ima li još neko ko je rešio da otadžbinski rat pretvori u prljavi obračun? Ima li još neko ko ne zna da je ovo sveto mesto, ko ne zna da postoji nešto veće od sopstvene kože i sopstvenih gaća? Vi postojite zbog ove zemlje, a ne zemlja zbog vas! Danas se odlučuje sudbina cerske bitke - hoću da znam s kim ginem! (Zagrme prva granata, za njom druga, treća... sve dok se strahovite eksplozije ne pretopiše u jednu, bez kraja i predaha. Svetlost čelika pretvori avgustovsko svitanje u zaslepljujući dan. Austrougarska teška artiljerija zasipa položaje srpske vojske, rešena, pred poraz i bežanje, da unisti sve živo. A onda se, kao u pričama iz proslih ratova, kroz oblak baruta, dima i zemlje, na tren, kao svetlost, ukaza sveti Georgije na belom konju, sa zlatnim kopljem u ruci. Kako se pojavi, tako, kao blesak, nestade. Kroz paklenu jeku začu se naređenje poručnika Tasića, kao krik.) Za mnom, braćo! Juriš! (I poslednje, što se ču, beše.) VOJSKA Uraaa!!!

14. GAVRILO VUKOVIĆ I KATARINA DŽANDAROVA

(Ponoć. Na raskrsću. Iz mraka izranja Vane Siroče. Nosi žmirkavi fenjer. Prilazi dotrajalom stubu - podiže fenjer, osvetljava putokaz: VALJEVO 48 km. Osvrće se, govori nekome u mraku.) VANE SIROĆE Ovuda. (Pojavljuje se Katarina, premorena, izmučena... Nadlanicom briše oznojeno lice. Pod rukom nosi ikonu svetog Georgija. Njene bele čipkane haljine potamnele su od znoja i prašine.) Putovaćemo do sutra uveče... Hoćeš li moći? KATARINA A ti? (Dečak odmahnu rukom, kao da ga pita ne što nevažno. Vraćaju se u mrak, odakle su došli. Nakon nekoliko trenutaka pojavljuju se tegleći kolica sa dva teška kolska točka. Na daskama dvokolice leži Gavrilo Vuković. Mrtvi ratnik i ljubavnik prekriven je belim, sirokim, čipkanim šalom, koji se, krajevima, vuče podrumu. Tegleći dvokolicu devojka i dečak nestaju u noći, drumom za Valjevo.)

Kraj