СВЕТА ПЛАНИНА (2) уторак, 28 април 2015 12:01

МЛАДЕН МЕДИЋ

Кавказ је заиста опасно место и неопрезност је злочин, према својој заједници у првом реду

У соби отац, син и онај пензионер разгледају карту Кавказа. Придружио сам им се.

„Куда намеравате да путујете?“

„Кренуо сам из Сочија, а сутра ћу за Мајкоп. После идем до Армавира и Владикавказа, а затим не знам. Одлучићу се“, излажем им свој план, док ко штабни официр вучем прстом по мапи.

„Ви сте значи из Србије?“ чујем то питање по ко зна који пут, сад од оца.

„Црвена звезда је оданде?“, упада доброћудно пензионер.

„Да. Европски и светски шампиони 1991.“

„Ви сте из Београда?“, пита ме син док нуди чај свакоме од нас.

„Не. Из једног малог места.“

„Има ли код вас много таквих радозналаца и авантуриста?“, обраћа се отац, подбочених руку.

„Не, нажалост“.

„Чувајте се. Опасно је даље према истоку“, пућкајући на уста, говорио је дебељушкасти пензионер и, као да се пред његовим очима непосредно развија догађај, наставио је да излаже: „У Чеченији возачи аутобуса неће ни да залазе у неке крајеве. Довољно је да се само мало удаљиш од друма, па да те нестане. Да, да, млади човече. Одведу те и више те нема.“

„Толико је лоше?“, питао сам.

„Киднапују те, па пошаљу захтев за откуп. Ако амбасада или породица оклевају, тестером ти одсеку главу и све то сниме, па пошаљу ТВ станицама као опомену“, потврђивао је нервозни трговац, „и није само у Чеченији тако него и у Ингушетији, која је сада део Чеченије“.

Његов нам је син дотле сипао шећер у чај и однео је и оном цимеру у углу, који нас је, први пут ваљда, констатовао и слушао, седећи на кревету са стопалима на поду.

Посматрао сам карту Кавказа са Чеченијом, као неком бледозеленом слузи, испљунутом па размазаном.

После тога сам отишао на вечеру.

Био сам у ресторану где су ми руске келнерице у одећи јапанских гејши служиле италијанску пицу. Пословне девојке за столом до мог су штапићима таманиле суши. Био је то забран за нову бизнис класу издвојен колико и белачке четврти у индијским и афричким колонијама деветнаестог века. Са византијском Русијом, златом окованих икона имало је то везе таман колико сличне гостинице са хајдучком и бесном Србијом. Уосталом, сам сам крив. Ко ме је био по ушима да ту улазим и наручујем.

Ноћ је, као и претходна, пролазила у врућини, шкрипању шина и слушању разгласа.

Почео сам да размишљам шта раде моји, имајући увек у виду да Кавказ Србији бежи за два сата.

У уторак сам кренуо за Мајкоп, главни град черкеске републике илити Адигеје.

Србија Черкезе памти, ако их уопште памти, по Ђунису и 1876, кад су палили и пљачкали по долини Мораве. Била су то она племена и братства која су радије ишла у Турску него да остану на Кавказу под влашћу омрзнутих и презрених Руса.

„Неколико хиљада Черкеза се 1999. преселило са Косова у Мајкоп. Можда ти се посрећи па упознаш некога од њих“, говорила ми је колегиница Милена Цветковић, родом из Таџикистана. Нисам био те среће.

Ипак, возећи се аутобусом према југу и Мајкопу, одмах сам могао запазити да прелазим не само регионалну већ и расну границу. Док је Сочи ипак био туристичко место, а Краснодар претежно насељен Русима, овде сам на седиштима око себе гледао другачија лица. Тамнија, оштрија, тврђа, успаљених очију била су типична за горштаке северног побрђа. Жене такође. Жилаве су и углавном танке. Лепше од нафраканих Рускиња. Када зађете у динарске крајеве, виђате сличне физиономије, можда мало блеђе.

КАВКАЗ, ОСТРВО ОПКОЉЕНО ЦИВИЛИЗАЦИЈОМСам је Мајкоп испарцелисан као шаховска табла. Превише су ту радили лењир и угломер соцреализма. Требало је сточарима, што носе дуге кафтане и шашке за појасом, по сваку цену навући качкете и цокуле. Хотел Адигеја у центру града памти још Стаљинова времена, у најмању руку. Дуги, слабо осветљени ходници. Као да је КГБ доводио у њих жртве на последње ноћење. Допуна свему томе је изглед собе и купатила. Телевизор, који је правио ваљда ЕИ Ниш седамдесет и неке, бушан кревет са мирисом прашине и купатило уљигављених плочица, без каде, са отвореним водокотлићем. Туширам се хладном водом. То ми прија, топле ионако нема. Док сушим гаће и мајицу на прозору, чекам да врелина мало попусти, па да изађем у град.

Тражећи мењачницу, примећујем групу црнаца на клупи преко пута. Седе и нешто торочу међусобно. Откуд они овде? Свуда зелене заставе са златним укрштеним стрелама и звездама изнад њих. Киоск где купујем локалне новине „Северни Кавказ“ (у стању сам да прочитам доста тога упркос слабом познавању руског) подсећа ме на оне наше из 80-тих, где сам пазарио стрипове и сличице.

Предвече покушавам да нађем споменик Светог Николаја Чудотворца (на слици изнад). Обраћам се неком плавом, штркљастом момку. Гимназијалац је, чини ми се. Ни сам није сигуран, па пита таксисту.

„Треба доста прећи. На другом је крају. Најбоље је аутобусом број 11. Хајте са мном господине. Отпратићу вас.“

„Нема потребе. Не бих да ти будем на сметњи.“

„Не, не! Молим вас!“, скоро да је уплашен.

Маше ми једном руком, а другом показује према аутобуском стајалишту. Прихватам да ме води, а он се максимално труди да испадне што бољи домаћин. Довео ме је до парка, где је споменик, одбијајући било какво чашћавање. Има људи који су сретни кад друге усреће.

Сутра сам отишао до парка руско-черкеског пријатељства (на слици испод), којег је било таман колико нашег и хрватског. Ипак, два бронзана ратника, у средњовековној опреми карактеристичној за исток Европе, уопште не изгледају лоше. Џамија је одмах наспрам њих. Мермерних белих зидова са плавим кубетом и минаретима, била је нова новцијата. Налик на свемирски брод, који ће сваког тренутка полетети, да ли до Бога или у изазов Њему? Двадесет метара испред улаза био је комби где се продавала халал храна. Ништа свињетина, ништа вино. Само оно што је по вољи пустињском

богу. Мора да Саудијска Арабија или Кувајт стоје иза пројекта. Домаћи људи напросто немају пара за тако нешто.

Брежуљак наспрам џамије тешко притиска зграда филхармоније. Овде је народ јако музикалан и само га Балкан и Африка могу пратити. Ко зна. Можда су они црнци баш зато у Мајкопу. Али не волим зграде. Такве какве су. Превелике и прегломазне. Личе

ми на бункере неке окупаторске војске, другачије од Тамерланове и Џингисове. Градски лавиринти и служе да човека истешу и ужљебе и претворе у нешто друго.

Кавказ је острво опкољено цивилизацијом. Борбе се воде од Сочија на западу до Дербенда на истоку. Циљ је друмовима и електродама премрежити чак и овај крај, где се малтене до јуче живело по савести и срцу, у складу са природом. Можда зато Кавказ није у стању да произведе добре аутомобиле, јер варварски живот је једноставан и не цепидлачи кад је истина у питању.

Ако свратите до Мајкопа, најбоље је пробати пилетину у једном од малих породичних ресторана. Кожа је хрскава и румена а месо добро зачињено. Види се да се људи труде и да воле то што раде. Важно им је да те угосте по сасвим пристојној цени.

За четвртак, 2. јул, оставио сам Национални музеј. Иако је на три спрата, нема много шта да се види. Експонати се углавном односе у Москву и Петроград. Пошто су посетиоци ретки особље је прилично изненађено и узмувано због дођоша из Србије. Можда мисле да сам нека ненајављена инспекција.

Изузетак у сиромашној колекцији чини соба посвећена античкој историји черкеског краја. Скитски мачеви, огрлице и појасеви украшени вуковима и јеленима у скоку. Шлемови од бронзе, који памте Даријев несретни поход у те крајеве, а добро би дошли и као опомена империјалистима новог доба. Ћупови за вино, жито и воду показују да су се људи мало мењали до данашњег дана.

Пут до Армавира се развукао, како због асфалтирања друма, тако и због колоне оклопних транспортера коју смо претицали и која нас је претицала.

МУКЕ СА ВИЗОМПроблеми се настављају одмах по доласку. Поново сам хтео у станични хотел. Питам чиновницу за смештај до сутра.

„Стоосамдесет рубаља“, каже госпођа педесетих година у униформи.

„Стосамдесет! Узећу онда за два дана“.

„У реду. Даћете ми пасош да унесем податке“, објашњава ми госпођа процедуру док стојим у канцеларији налик на поштанску.

„Ви сте видим из Србије?“

„Да“.

„А где је вама виза и гарантно писмо?“ Да сам био паметан, ово би ме већ упозорило, али ја морам да се учим на тежи начин.

„Не треба ми, госпођо. По споразуму између Русије и Србије од 10. јуна, ако идем са новим пасошем, ништа од тога ми не треба.“

„Сачекаћете овде само тренутак.“

После једног минута се враћа.

„Жао ми је, али напросто немамо слободне собе.“

Госпођа чиновник напросто није хтела да ризикује и дала је одговор који се даје у таквим приликама.

Хотел у центру Армавира је небоплавих зидова, отменог изгледа и кошта 1.000 рубаља дневно, а ја немам толико при руци нити је лако разменити паре у пет поподне.

Банке углавном не раде, сем једне, где ми се добро однеговане скотине безмало смеју онако знојавом, зараслом у браду, са руксаком на леђима. Дабогда са Чеченима имали посла. Ипак, налазим једну мењачницу. У хотелу ме чека нова епизода из серије „Муке моје са вама униформисанима, што носите пластичне билете на грудима“.

„Попуните молим вас овај формулар“, говори ми мала плава на рецепцији. „Сада се потпишите на ову признаницу. Заборавили сте овде да ставите име оца. Још само овај документ и готови смо.“

Дође ми да уједам.

Соба у коју су ме сместили уопште није била лоша, али тек што сам се истуширао чистачица лупа на врата.

„Хитно дођите доле“.

Аман, људи, хоћете ли ме оставити на миру?! Успут ме та баба чистачица нападно и безобразно о свему запиткује, не кријући малтене да поред метле држи и бич, којим изгледа фијуче у овом хотелу. Од шпијуна очекујемо Џејмс Бонда и вотку-мартини, а нож нам у леђа забијају баналне индивидуе попут ове. Не заборавимо, и Химлер је био агроном пре него што је прешао на свој истински позив. Подразумева се, уосталом, да хотелско особље буде у дослуху са полицијом.

„Млади човече“, говори ми иста она плавојка, млађа од мене барем пет година, „ви немате у пасошу визу и гарантно писмо. Ми не бисмо смели да вас примамо јер ћемо од полиције добити огромну казну да платимо.“

Склапа руке као да ме моли.

„Колико намеравате да останете код нас?“

„Кад је тако, сестро, онда само до сутра“. И то ће бити много какви сте.

Али ни њој није лако. Види се да је испрепадана. Кавказ је заиста опасно место и неопрезност је злочин, према својој заједници у првом реду.

На путу ка Владикавказу, где ћу се дуже задржати, пролазим кроз Пјатигорск.

„Пробај воду. Лековита је. Обиђи споменик Љермонтову“, читам поруку коју ми шаље Милена Цветковић. Њој захваљујући и имам обезбеђен боравак у Осетији.

До споменика ме вози таксиста, Шпанац. Из Барселоне је. Ради овде и све шаље фамилији у домовину. Споменик се налази у лепо уређеном парку, над којим се уздижу планински врхови близанци. У питању је обелиск у чијем је подножју црни медаљон са ликом Љермонтова. Неколико метара одатле је правоугаона мермерна плоча, која обележава тачно место двобоја у коме је 1841. године пао великан. Зашто Руси тако лако бирају смрт?

На путу према Северној Осетији, републици у оквиру Руске Федерације, седим до госпође која се упушта у разговор са неким брадоњом на другом седишту. Први пут чујем осетински језик. Делује ми некако исконски. Снажно и чисто. Тако се говорило у јутро човечанства, кад је све било јасно и без места за префињене двосмислености. Једино што разумем је реч „хазар“ (хиљаду). Почињемо да разговарамо, на руском, наравно. Дајући уобичајене одговоре на уобичајена питања, дошао сам до тога да јој објашњавам разлог због којег идем у Владикавказ. Нисам то најбоље извео. Разумела је да идем код веренице.

„Зете мој!“, одмах ме је загрлила.

Онај њен саговорник ме части бомбонама. Прихватам улогу коју ми доделише.

Аутобус успорава да би пропустио краве, које по вољи прелазе аутопут. Возачи не покушавају чак ни да их заобиђу. Нису краве само у Индији светиња.

МАЈА ГАПОЕВА И ЊЕН БОЛСтижем око 8 увече. Испраћају ме сапутници, уз жеље за добро здравље и много деце.

Маја Гапоева (на слици испод) је остала безазлена, упркос болу који су јој задали. Примила ме у стан само на основу Миленине препоруке. Стан је блиставо одржаван упркос расулу зграде у којем се налази.

Осећам се сигурније након купања и бријања у регуларним условима. Нисам нервозан јер не морам све на брзину.

Седимо у кухињи и разговарамо уз доста гестикулирања. Предамном је жена рођена 1952, којој бих дао максимално 40 година. Узимам карту Кавказа, коју сам купио и показујем где сам био.

Не крије чуђење.

„Све си то обишао! Маладјец.“

„Реците ми, госпођо…“

„Не морамо на ‘ви’. Није потребно.“

„У реду, Мајо. Реци ми да ли бих могао отићи до Беслана? Хтео бих да видим ону школу где су Чечени напали.“

„Можемо, само што то нису били Чечени, Младене, него Ингуши. Ми немамо сукоба са Чеченима. А шта би још желео да видиш?“

„Може ли се до Грозног?“, трудим се да то изговорим као да питам за одлазак до Зрењанина или Новог Сада.

„Наравно да може. Што не би могло?“, одговара она чудећи се таквом питању.

Пиринач и месо, којим ме служи у међувремену, заливам кефиром – хладним и оштрим.

„Кад си мислио да идеш у Грозни?“

„Ја бих у недељу. Аутобусом, ако је могуће? Враћам се истог дана.“

„Онда би сутра могли обићи неке музеје. Упознаћу те са колегом, Русланом Сулејмановичем Бзаровим. Целог живота се бави историјом Осетије, па ћете имати о чему да разговарате.“

Пристајем драге воље.

Сама Маја је професор лингвистике, која ме упућује на чињеницу да Кавказ насељава стотинак народа и да се говори толико језика. Да ли је то она утроба из које су изашли народи? Индоевропски свакако јесу. Ту нам је изгледа колевка и матрица по којој смо обликовани у непрекидном низу, од Ахила до Ратка Младића. Сточари и земљорадници у 2. миленијуму пре Христа крећу у највећу сеобу у историји ширећи успут веру у чојство и јунаштво, лепоту и врлину. Али имплозија је већ почела. Сакупљамо се као кожа на сунцу.

Маја ми прича о својим ћеркама, Ирини и Карини. Једна је психолог, а друга социолог. Супруг јој је убијен, касније ћу сазнати како.

Субота је ујутру. Гледам на телевизији лешеве полицајаца, страдалих на путу Владикавказ-Грозни. Граница према Чеченији и Ингушетији је затворена. Грозни значи отпада, као и пут до Каспијског мора.

Возимо се таксијем до центра. Руслан Сулејманович нас чека на проспекту Мира. Личи ми на генерала Врангела, онако висок, оштрог лица и танких бркова.

„Куда ћемо?“, пита нас.

„До музеја и књижаре. Хтео бих да купим неку књигу везану за вашу историју.“

Док ме воде до музеја, Руслан, најтипичније тамошње име, ми објашњава како Осетинци и данас себе зову Аланима. Сама реч Алан је изведена од „Ариј“. Иранског су порекла.

„Као и Таџици, којима ја припадам“, надопуњује Маја.

„А шта је са теоријом о кавкаском пореклу Срба?“

„О да! Вас и Хрвате рачунамо у рођаке. Два аланска племена, која су се у доба Велике сеобе народа одвојила и отишла на запад. Потом сте се помешали са Словенима“, говори ми о томе Руслан Сулејманович као о нечем што се подразумева.

И видим их!

КОПЉАНИЦИ У ОКЛОПИМАКоњанике, које је поплава народа захватила, док се главнина ноктима одржала за кавкаске литице. Окружени страним народима, избачени из лежишта, Срби и Хрвати су могли или да потону или да се наметну. Копљаници у оклопима и на оклопљеним коњима, потпомогнути луком и стрелама, штрчали су у односу на германске пешадинце, здепасте, кривоноге Хуне, што наликују својим коњима. И, наравно, мочварне словенске људе. На крају су подвластили ове последње и повели их на југ, мешајући се са њима. На Балкану ће их дочекати Илири и Трачани. Како смо тада уобличени, такви смо и данас.

Обилазимо музеј. Нажалост, као и у Мајкопу, већином се све одвлачи у Москву и Петроград.

У продавници сувенира колекција бодежа илити кинџала и још чувенијих козачких сабљи, шашки. Све то опет води порекло од персијског оружја, акинака. Сабља је једва 3.500 рубаља. Ни сто евра. Хтео бих да пазарим али…

„Не вреди вам. Ја вам могу продати, али ови сувенири не излазе из Русије. На царини би вам узели и наплатили огромну казну“, објашњава трговкиња. Значи опет казна (штраф).

Идемо даље.

У уметничкој галерији доминирају скулптуре жена и коњаника. Коњи су некако ситни за своје јахаче; дугоноге, широких рамена и усправне кичме. На Кавказу је и даље све по мери људи, али каквих само људи. Мирни, одмерени, природно господствени и надасве жељни доказивања у агону, по старим правилима.

„Увек одличан да будеми све да надмашим друге.“

Што је важило за Хомерове јунаке, важи на овој евроазијској граници и данас.

Жене на сликама и скулптурама су у одећи која истиче струк, a закопчана је до грла. И, иначе, одећа на Кавказу прављена је за брзо кретање; за скакање са камена на камен; за бег уз планину и јуриш низ њу. Онај дух који је правио опанке и џамадане, силаве и токе, кројио је и беле уске капуте широких рукава и уских џепова за барутне фишеке на грудима.

„Реци ми, Младене, каква је ситуација на Косову ових дана? Ми смо пажљиво пратили догађаје 1999. године“, Руслан ће уз пут.

„Срба је 150.000, а Шиптара милион и по. Ето таква је ситуација.“

Није ме више питао.

Касније ми у књижари потписује историјски атлас Осетије, који је он објавио. Сличан је нашим књигама те врсте.

Кад смо се вратили у стан, схватам да сам изгубио мобилни. У таксију, без сумње. Плитки ми џепови, па је возач барем дупло зарадио на мени.

„Немој се ти нервирати, Младен“, симпатична је Маја док ме теши и брка падеже.

„Сад ништа. Него молим те да јавиш Милени шта се десило, како би обавестила моје. Да се не брину што нема контакта.“

„Сад ћу је звати, а онда зовем моју колегиницу са посла, Фатиму. Она је професор историје. Она и њен супруг Волођа ће нас одвести да узмемо нов мобилни, па ћемо онда у Беслан.“

Пошто сам пазарио неку циглу од мобилног и једва прокљувио како да успоставим везу са Србијом, крећемо пут Беслана.

Фатима је професор старог кова, и тако и делује. Чак и кад се једном оклизнула и села на позадину, није изгубила достојанствено држање.

Волођа ради у Министарству грађевина, и он је шаљивџија у породици. Шале су му нарочито успешне јер их прича мртав хладан.

Ипак ме плаши.

То дебељушкасто лице је скривало големо животно искуство, познавања тајних путева, веза и сплетки. Очи које стално процењују и испитују, и довољно хладнокрвности да неког осуди на смрт. Не би ме зачудило да је обављао још неки посао сем оног у министарству.

Наставиће се