STRUČNA KONFERENCIJA „BOSIFEST — POKRENI PROMENU”

Beograd, 10-12. oktobar 2017. godine

ZBORNIK

Beograd, 2017

STRUČNA KONFERENCIJA „BOSIFEST — POKRENI PROMENU”

ZBORNIK

Izdavači:Resursni centar za specijalnu edukaciju, BeogradHendi centar „Koloseum’’, Beograd

Za izdavača:prof. dr Goran Nedović

Urednik:dr Srećko Potić

Tehnički urednik:Biljana Krasić

Dizajn korica:mr Boris Petrović

Štampa:BIG Štampa

Tiraž:100

ISBN 978-86-89713-05-3

STRUČNA KONFERENCIJA „BOSIFEST — POKRENI PROMENU”

Beograd, 10-12. oktobar 2017. godine

Organizator:Hendi centar Koloseum, Beograd

Programski odbor:• Goran Nedović, predsednik• Vesna Radovanović• Srećko Potić• Dejan Petrović• Risto Raco

Organizacioni odbor:• Darko Ivić, predsednik• Lena Simentić• Svetlana Ivić• Darijan Mihajlović

5

Uvodna reč

STRUČNA KONFERENCIJA

„BOSIFEST — POKRENI PROMENU”

Stručna konferencija „BOSIFEST – POKRENI PROMENU’’ organizuje se u okviru VIII Beogradskog internacionalnog filmskog festivala za osobe sa invaliditetom. Osnovni cilj Konferencije je da se u okviru Internacionalnog filmskog festivala koji se bavi tematikom osoba sa invaliditetom definiše značaj i uticaj medija u stvaranju okruženja bez predrasuda za osobe sa invaliditetom.

Radovi štampani u ovom zborniku predstavljaju osnovu za podsticanje diskusije i razmenu mišljenja o medijskom predstavljanju osoba sa invaliditetom, o uticaju medija na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom, o primeni i značaju medija u inkluzivnom obrazovanju, kao i o kulturi, toleranciji i različitosti.

Mediji imaju važnu ulogu u društvu. Putem medija javnost dobija informacije koje oblikuju njihove stavove i vrednosti. Kada je reč o predstavljanju osoba sa invaliditetom, mediji imaju posebnu ulogu i uticaj na način razmišljanja javnosti o pitanjima invaliditeta i načinu opažanja osobe sa invaliditetom. Međutim, autori radova ne daju konačnu procenu uloge medija u prikazivanju invalidnosti. Oni prikazuju trenutno stanje tj. načine na koje se trenutno predstavljaju osobe sa invaliditetom u medijima, kako bi se bolje razumeli trendovi trenutnih praksi u medijima i kako bi se ilustrovali stereotipovi koji se ponavljaju u medijima kada se predstavljaju osobe sa invaliditetom. Autori takođe ističu i primere dobre prakse koji pokazuju znakove menjanja standardnog prikazivanja invalidnosti i osoba sa invaliditetom.

Očekujemo da svojom jedinstvenošću i originalnošću, Konferencija pokrene brojna pitanja, ali i da ponudi praktična rešenja koja mogu da dovedu do stvaranja okruženja bez predrasuda za osobe sa invaliditetom.

Konferencija ima multidisciplinaran i međunarodni karakter. Konferencija je akreditovana u Komori socijalne zaštite i u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Urednik

7

STRUČNA KONFERENCIJA „BOSIFEST — POKRENI PROMENU”

Sava Centar, Beograd Beograd, 10-12. oktobar 2017. godine

PROgRaM

10.10.2017.15.00 – 16.00 Registracija učesnika „BOSIFEST 2017 – POKRENI

PROMENU’’

16.00 – 16.17 Revijalni film: Andre the Anti Giant (Andre anti džin). Autor: Kim Saltarski. Zemlja: Canada, 2016.

16.20 – 16.38 Takmičarski film: Altrove-Elswhere (Drugde). Autori: Cesare Cicardini, Mauro Melgrati. Zemlja: Italy, 2015.

16.40 – 18.00 Takmičarski film: Listen to the Silence (Slušanje tišine). Autor: Mariam Chachia. Zemlja: Georgia, 2016.

18.00 – 18.30 Svečano otvaranje „BOSIFEST 2017 – POKRENI PROMENU’’18.35 – 19.58 Projekcija filma: Normal Autistic film (Normalni autistični

film). Autor: Miroslav Janek. Zemlja: Czech Republic, 2016.20.00 – 21.20 Revijalni film: My hero brother (Moj brat heroj). Autor:

Yonatan Nir, Enosh Cassel. Zemlja: Izrael, 2016.

11.10.2017.11.00 – 12.00 Prijava učesnika – Konferencija „BOSIFEST – POKRENI

PROMENU’’

Tema: Uticaj medija na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom

Moderatori: Goran Nedović, Risto Raco12.00 – 12.20 Dragan Rapaić, Petar Jordanov, Marko Rapaić: Uticaj

filma kao medija, na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom

12.20 - 12.40 Goran Nedović, Ivana Sretenović, Srećko Potić: Uloga medija u formiranju stavova prema osobama sa invaliditetom

8

Tema: Medijsko predstavljanje osoba sa invaliditetomModeratori: Goran Nedović, Risto Raco

12.40 – 13.00 Pavle Milenković: Jezik i isključenost: politike govora i društveno obeležavanje

13.00 – 13.20 Ognjen Radović: Uloga fokalizacije u izvještavanju o zdravstveno različitim osobama

13.20 – 13.40 Dejan Petrović – Umetnost kao pokretač ili kako je nastao film „Restart”

Tema: Kultura, tolerancija, različitostModeratori: Goran Nedović, Raco Risto

13.40 – 14.00 Jasmina Kovačević, Branislava Živanović – Kultura, tolerancija, različitost – „Biti različit, znači biti svoj”

14.00 – 14.20 Jovana Karaulić: Participativne prakse u filmskoj umetnosti – izazovi

14.20 - 14.40 Nebojša Nikolić - Proces sociokulturnog razvoja adolescenata sa smetnjama u razvoju

14.40 – 15.00 Diskusija16.00 – 16.09 Revijalni film: If I could choose (Kada bih mogla da

biram). Autor: Mirijana Isakov, Žarko Sebić, Željko Mandić. Zemlja: Serbia, 2015.

16.10 – 17.02 Takmičarski film: Two worlds (Dva sveta). Autor: Maciej Adamek. Zemlja: Poland, 2016.

17.02 – 18.00 Revijalni film: The kangaroo Complex (Kompleks kengura). Autor: Sarah Moon Howe. Zemlja: Belgium, 2014.

18.00 – 18.38 Takmičarski film: 88 MhZ (88 MhZ). Autor: Yana Titova. Zemlja: Bulgaria, 2016.

18.38 – 19.16 Takmičarski film: In another world (U drugom svetu). Autor: Anna Bedynska. Zemlja: Netherlands, 2016.

19.17 – 19.41 Takmičarski film: Daniel (Daniel). Autor: Anastazja Dabrowska. Zemlja: Poland, 2016.

19.42 – 20.00 Revijalni film: Toloo (Tolo). Autor: Ebrahim Nematijan. Zemlja: Iran, 2016.

20.00 – 20.26 Revijalni film: Champion and ballet dancer (Šampion i balerina). Autor: Ekaterina Timoshenko. Zemlja: Russia, 2016.

20.30 – 22.00 Revijalni film: Sanctuary (Svetilište). Autor: Len Collin.Zemlja: UK, 2016.

9

12.10.2017.11.00 – 12.00 Prijava učesnika – Konferencija „BOSIFEST – POKRENI

PROMENU’’

Tema: Primena i značaj medija u inkluzivnom obrazovanjuModeratori: Vesna Radovanović, Srećko Potić

12.00 – 12.20 Marina Neđić: Inkluzivni programi za osobe sa invaliditetom u javnim bibliotekama Srbije

12.20 – 12.40 Vesna Radovanović, Goran Nedović: Uloga asistivnih tehnologija u kreiranju pristupačnosti kulturnim sadržajima za gluve i nagluve

12.40 – 13.00 Mirjana Đorđević, Nenad Glumbić, Branislav Brojčin, Ivana Kostić: Da li modalitet zadatka za procenu spsobnosti prepoznavanja emocija utiče na postignuća osoba sa intelektualnom ometenošću

13.00 – 13.20 Dubravka Valić Nedeljković, Stefan Janjić: Projekat „Dan u tvojim cipelama” – primer dobre prakse

13.20 – 13.50 Diskusija14.00 – 14.37 Takmičarski film: 50 X Rio (50 X Rio). Autor: Francesco

Mansuti. Zemlja: Italy, 2016.14.38 – 14.58 Takmičarski film: They went dancing (Odlazak na ples).

Autor: Maryam Makhieva. Zemlja: Russia, 2014/15.15.00 – 15.26 Revijalni film: I am Jeeja (Ja sam Džidža). Autor: Swati

Chakraborty. Zemlja: India, 2016.16.00 – 17.23 Takmičarski film: Arise and walk (Ustani i hodaj). Autor:

Matthieu Firmin. Zemlja: France, 2016.18.00 – 19.00 Svečano zatvaranje BOSIFESTA 2017 – POKRENI

PROMENU’’

DODELA NAGRADA I ZAHVALNICA

11

INKLUZIVNI PROGRAMI ZA OSOBE SA INVALIDITETOM U JAVNIM BIBLIOTEKAMA SRBIJE

Marina NeđićBiblioteka grada Beograda, Beograd, Srbija

Sažetak

Biblioteke u čitavom svetu su shvatile neophodnost da izađu izvan svojih zidova i dokažu društvenu korisnost svojih aktivnosti i projekata. Približavanje korisnicima i usredsređenost na njihove potrebe strategija je svake savremene javne biblioteke koja je prevazišla isključivo tradicionalan način rada. Osnovno načelo javne biblioteke jeste da njene usluge treba da budu dostupne svima. Osobe sa invaliditetom su isključene, potpuno ili delimično, iz društvenog sistema i u budućnosti treba raditi na njihovoj integraciji u društvo. Rad se bavi predstavljanjem uspešnih inkluzivnih programa za osobe sa invaliditetom koji su realizovani u javnim bibliotekama u Srbiji – edukativne radionice, literarne radionice, čitalački časovi, muzički programi, slikarske i vajarske radionice, filmske projekcije, lutkarske predstave, radionice informatičke pismenosti. Oni su realizovani kroz partnerstvo biblioteka sa institucijama i organizacijama koje se bave ovom grupacijom na lokalnom nivou (Centri za socijalni rad, specijalne škole, udruženja invalida, dnevni centri i boravci, nevladine organizacije). Zaključak je da programi namenjeni osobama sa invaliditetom nemaju samo kulturnu nego i humanu i socijalnu dimenziju, jer njihovim organizovanjem biblioteke pomažu da se osobe sa invaliditetom sa uspehom integrišu u društvo.

Ključne reči: osobe sa invaliditetom, javne biblioteke, inklizivni programi, udruženja osoba sa invaliditetom, nevladine organizacije, lokalna zajednica

UvOd

Osobe sa invaliditetom imaju pravo na puno učešće u društvenoj zajednici. To pravo ističu i međunarodne konvencije u kojima se podvlači da „diskriminacija po osnovu invaliditeta podrazumeva svaku razliku, isključivanje ili ograničenje na osnovu invaliditeta, što ima za cilj ili efekat narušenja ili poništenja priznavanja, uživanja ili vršenja, ravnopravno sa drugima, svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti“.1 U razvijenim zemljama se usluge za osobe sa invaliditetom stalno usavršavaju i proširuju, a biblioteke, kroz osmišljavanje i realizaciju inkluzivnih programa, šalju poruku

1 Конвенција о правима особа са инвалидитетом и Опциони протокол, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Београд.

12

da su upravo one mesto uključivanja ove grupacije u društvo. U pitanju je nova strategija poznata kao „rehabilitacija zasnovana na zajednici“.2

S politikom kojom se podržava zaštita prava osoba sa invaliditetom, u oblasti bibliotekarstva može se uvećati reputacija bibliotečke profesije zasno-vane na etici jednake dostupnosti informacija. S tim u vezi treba sprovesti od-lučnu akciju praktičnih koraka koji će dovesti do uspostavljanja operativnosti. Stepen pažnje posvećen osobama sa invaliditetom može konačno da počne da biva usklađen s potrebama ljudi sa invaliditetom u društvu uopšte, a treba spro-vesti više istraživanja kojima bi se bolje definisali problemi, moguće intervencije i rezultati. Ishod toga će biti veći društveni doprinos onog dela populacije kome je predugo bila poricana mogućnost da dostigne svoj puni potencijal.3 Od donoše-nja Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom 2006. godine, a potom i niza drugih propisa, pored ostalog i u oblasti bibliotekarstva, po prvi put se u domaćem zakonodavstvu bliže uređuje položaj ove grupe građana. I biblioteke u Srbiji u ovom periodu počinju intezivnije da zauzimaju svoje mesto u svetu onih koji imaju poteškoća sa čitanjem standarnog štampanog teksta. Nakon skromnih i neveštih početaka, biblioteke su se poslednjih godina osmelile da se ozbiljnije upuste u savladavanje ove, za većinu nove oblasti bibliotekarstva.4

Mrežu javnih biblioteka, kao deo jedinstvenog bibliotečko-informacio-nog sistema Republike Srbije, čine samostalne narodne biblioteke, organizacio-ne jedinice opštinskih kulturnih centara koje vrše funkciju opštinske narodne biblioteke, stacionarni organci narodnih biblioteka, mesne biblioteke i bibli-oteke sa opštim fondom u preduzećima.5 U svakoj urbanoj sredini radi javna biblioteka, a brojne gradske biblioteke imaju ogranke u seoskim područjima. U 35 opština biblioteke su jedine ustanove kulture, te funkcionišu i kao poliva-lentni centri za kulturu, organizujući raznovrsne kulturne aktivnosti.6 Javne biblioteke su sve više usmerene na različite tipove korisnika i njihovih potre-ba, a ne samo ka čitaocima. Osnovni postulat poslovanja se menja sa reader friendly (posvećenost čitaocu) prema user friendly (posvećenost korisniku),

2 Дејн-Џоунс, Унапређивање библиотечких услуга за особе с инвалидитетом, 96.

3 Дејн-Џоунс, Унапређивање библиотечких услуга за особе с инвалидитетом (Београд: Народна библиотека Србије, 2009), 103.4 Драгана Милуновић, „Другачије књиге“, Крагујевачко читалиште: Лист Народне библиотеке „Вук Караџић“, Крaгујевац бр. 37 (јун 2014), https://issuu.com/nbkg/docs/kragujevacko_citaliste_jun_2014/1(преузето 2. 10. 2016).5 Владимир Шекуларац, „Финансирање јавних библиотека у Србији“, у Економска улога библиотека у савременом друштву: зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Београду од 7. до 9. октобра 2004. године, уредници Александра Вранеш, Љиљана Марковић (Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду: Факултет за менаџмент Универзитета „Браћа Карић“: Библиотекарско друштво Србије, 2005), 127-139.6 Стратегија развоја културе Републике Србије од 2017 до 2027., http://www.kultura.gov.rs/docs/dokumenti/nacrt-strategije-razvoja-kultu-re-republike-srbije-od-2017--do-2027-/-nacrt-strategije-razvoja-kulture-republi-ke-srbije-od-2017--do-2027-.pdf

13

što znači prestrukturiranje organizacije celokupne mreže bibliotečkih usluga.7

U svetu je tokom poslednjih godina većina biblioteka nadogradila svoje kapaci-tete, obučila osoblje da preuzmu nove uloge, iskoračila izvan okvira isključivog pružanja usluga korisnicima, nego je organizovala obrazovne i kulturne doga-đaje. Biblioteke su spremne da služe kao višenamenski centri za celoživotno učenje.8 Cilj svih projekata koji se u javnim bibliotekama u Srbiji realizuju za osobe sa invaliditetom je: dostupnost bibliotečkih usluga i ostvarivanje prava na kulturu i informisanje posebno ugroženih kategorija; socijalizacija i uključi-vanje ovih kategorija stanovništva u javni život lokalne sredine i njihov dopri-nos razvoju; povećanje broja korisnika bibliotečkih usluga; prevazilaženje pre-drasuda; uključivanje mladih u volonterski rad sa osobama sa invaliditetom; ostvarivanje socijalne jednakosti.

Inkluzivni programi za osobe sa invaliditetom

Javne biblioteke unapredjuju kulturni život zajednice organizovanjem velikog broja raznovrsnih kulturnih programa za sve kategorije društva. U od-nosu na starosnu strukturu korisnika, usluge i programe biblioteke uslovno možemo podeliti na dve osnovne vrste – usluge i programi namenjeni deci i mladima i usluge i programi namenjeni odraslim korisnicima. Međutim, ova podela se ne može primeniti i kod pripreme i realizacije programa za osobe sa invaliditetom, jer su programi za ovu kategoriju korisnika specifični, oset-ljivi, a za njihovo adekvatno osmišljavanje i realizaciju potrebni su određeno pedagoško i psihološko znanje i upućenost u potrebe i mogućnosti ove popula-cije. Udruženja invalida okupljaju svoje korisnike po vrsti invaliditeta, a ne po starosnoj strukturi. Dnevni boravci, koji se sada sve više otvaraju, zbrinjava-ju korisnike uzrasta od 19 do 49 godina (starosna razlika između najmlađih i najstarijih korisnika u istoj grupi iznosi 30 godina). Vrlo lako može da se desi da su ove osobe nenamerno diskriminisane u bibliotekama i to ne samo zbog negativnog stava bibliotekara prema takvim osobama. Većina bibliotekara u javnim bibliotekama ima ograničeno iskustvo i znanje o karakteristikama in-validiteta i problemima osoba sa invaliditetom. Ukoliko te osobe osete da bibli-otekari izbegavaju komunikaciju, tako što umesto da im se direktno obraćaju to čine preko roditelja ili terapeuta, doćiće do psihološke prepreke u pristupu bibliotečkim uslugama. Da bi se uklonile pomenute psihološke prepreke, pred bibliotekare se postavljaju novi zahtevi u pogledu obezbeđivanja bolje obuke i obrazovanja. Ovo bi trebalo da bude najvažnije pitanje u vezi sa mogućnostima uključivanja osoba sa invaliditetom u korišćenje bibliotečkih usluga.9 Da bi ste-kli bar neka znanja o problemima sa kojima se sreću osobe sa invaliditetom i njihovim mogućnostima i potrebama, za bibliotekare iz javnih biblioteka neop-7  Јасмина Нинков. Библиотеке XXI века (Београд: Чигоја штампа, 2010), 14.8 Библиотеке као моћни партнери у дисеминацији и експлоатацији резултата пројеката целоживотног учења : методолошки материјал: модел сарадње са библиотекама у циљу осигурања одрживости резултата пројеката целоживотног учења (Београд: Библиотека града Београда, 2014), 17.9 Дејн-Џоунс, прир, Унапређивање библиотечких услуга за особе с инвалидитетом, 117.

14

hodno je organizovati edukaciju iz oblasti defektologije, psihologije i pedagogi-je. Time će se ukloniti bar deo „nevidljive“ psihološke barijere koju bibliotekari osećaju u komunikaciji sa ovim osobama.10

Za bibliotekare je veliki izazov da osobe sa invaliditetom uključe u bibli-otečke usluge. Dostava materijala na kućnu adresu predstavlja uobičajnu vrstu usluga u bibliotekama koje za korisnike imaju lica sa posebnim potrebama koja su, u skladu sa prirodom svog hendikepa, uglavnom nesamostalna i ograničena u kretanju. Bibliotečki materijali mogu im se dostavljati na kuću, besplatno, i uz dodatnu opremu za reprodukciju koje korisnici, zajedno sa materijalima za čitanje, vraćaju biblioteci na isti način.11 Ali za osmišljavanje i realizaciju nekih ozbiljnijih programa, neophodno je ostvariti široku saradnju sa terapeutima i vaspitačima koji rade svakodnevno sa ovom grupom korisnika, da bi ovi doživ-ljavali biblioteku kao prijatno mesto za druženje, učenje, igru i opuštanje, ali i edukaciju. Programi bi trebalo da budu interaktivni i osobama sa invalidite-tom treba da omoguće da kroz njih koriste postojeće sposobnosti, ali i da razvi-jaju svoje potencijale. Od mnoštva raznovrsnih programa koje javne biblioteke osmišljavaju i realizuju za osobe sa invaliditetom u radu će biti predstavljeni sledeći: edukativne i kreativne radionice, programi namenjeni slepim i slabo-vidim osobama, programi informatičke obuke.

Edukativne i kreativne radionice

Država bi osobama sa invaliditetom morala da pruži mogućnost da isko-riste svoj stvaralački, umetnički i intelektualni potencijal, ne samo za sop-stvene potrebe već i za obogaćivanje svoje zajednice, bilo da žive u seoskim ili gradskim sredinama. Primeri takvih aktivnosti su igra, muzika, književnost, pozorište, figurativne umetnosti, slikarstvo i vajarstvo. U zemljama u razvo-ju posebnu pažnju bi trebalo posvetiti tradicionalnim i savremenim oblicima umetnosti kao što su lutkarstvo, recitovanje i pripovedanje.12 Osnovne odred-nice radionica koje se osmišljavaju i realizuju u javnim bibliotekama za osobe sa invaliditetom su razvoj socijalne odgovornosti, grupna kohezija, osećaj pri-jatnosti i pripadnosti grupi i pozitivna klima u grupi i uvažavanje članova gru-pe. Radionice se prema cilju koji žele da postignu mogu podeliti na edukativne radionice čiji je cilj saznanje u najširem smislu reči i kreativne radionice koje za cilj imaju podsticanje divergentnog izražavanja, a u koje spadaju dramske, likovne i pesničke radionice.13

10 Марина Неђић „Културно-образовни програми за особе са инвалидитетом у Библиотеци града Београда“, Библиотекар год. 58, св. 1-2 (2016): 63-83.11 Драгана Милуновић, „Савремене библиотечке услуге за лица са посебним потребама“, у Библиотечке услуге: зборник радова, главни и одговорни уредник Сретен Угричић (Београд: Заједница матичних библиотека Србије; Суботица : Градска библиотека, 2008), 63-66. 12 Стандардна правила Уједињених нација за изједначавање могућности које се пружају особама са инвалидитетом: Резолуција Генералне скупштине бр. 48/96 од 20. децембра 1993. године, http://www.ombudsman.osobesainvali-ditetom.rs/attachments/004_23.pdf, стр. 17 (преузето 2. 10. 2016).13 Dragana Pajić, Novine u tretmanu umereno mentalno retadiranih osoba (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2004), 24-25.

15

Biblioteka grada Beograda je najveća pozajmna biblioteka u zemlji. U nje-nom sastavu se nalazi trinaest opštinskih biblioteka sa teritorije grada i kao društveno odgovorna institucija ima dugogodišnju uspešnu saradnju sa ustano-vama, udruženjima i organizacijama koje okupljaju sugrađane sa invaliditetom ili koje se bave organizacijom aktivnosti za ovu grupaciju građana. U početku se ta saradnja zasnivala na humanitarnim besplatnim upisima, a poslednjih neko-liko godina osmišljavaju se i realizuju i posebni projekti i programi za osobe sa invaliditetom. Osposobljavanje, doprinos u poslu, uz važan aspekt socijalizacije, opravdava potrebu i veliki značaj angažovanja osoba sa invaliditetom. Biblioteka je podesno mesto za umrežavanje sa raznorodnim institucijama koje treba da uključuju nove vrednosti kao vitalni dugoročni projekat.14 Na nekim projektima koje je pokrenula Biblioteka grada Beograda angažovano je više činilaca iz lokal-ne zajednice – javna biblioteka, Centar za socijalni rad, Dnevni boravak, udruže-nja i organizacije osoba sa invaliditetom, a kroz programe koji su bili obuhvaćeni projektima, bibliotekari su, uz veliku pomoć stručnog osoblja (defektolozi, speci-jalni pedagozi, psiholozi, pedagozi), uspeli da ispune obrazovne potrebe, potre-bu za uspešnom socijalizacijom, za socijalnim predstavljanjem, za prihvatanjem, priznanjem i samopoštovanjem, saznajne i estetske potrebe.

Osamdesetih godina 20. veka bibliotečke službe za decu proširuju svoju aktivnost i potrebama dece sa smetnjama u razvoju. Prve igraonice sa fondovi-ma igračaka i knjiga prilagodjenih hendikepiranoj deci i njihovim porodicama otvaraju se u Švedskoj. Specijaliziovani bibliotečki programi posvećeni deci sa smetnjama u razvoju krajem 20. veka počinju da se realizuju i u jednom broju dečjih biblioteka u Srbiji.15 Dečje odeljenje Biblioteke grada Beograda je, 1999. godine, u saradnji sa humanitarnom organizacijom Save the children uspešno re-alizovalo projekat Biblioteka igračaka – Zmajeva igraonica čiji je cilj bila integra-cija dece sa invaliditetom u vršnjačke grupe, rad na njihovoj socijalnoj integraciji kao i otklanjanje predrasuda kroz sadržaje i programske aktivnosti u Dečjem odeljenju biblioteke. Ciljna grupa su bila deca uzrasta do deset godina, sa i bez ra-zvojnih teškoća, a osnovni koncept koji je igraonica promovisala je značaj igre za dečji razvoj, sve vreme stavljajući u prvi plan stanovište da je igra aktivnost koja nema alternativu jer predstavlja suštinsku dečju potrebu, te da je igra početni korak ka svim drugim saznanjima. Osnovni princip koji je poštovan jeste da to nije prostor gde se deca ostavljaju, već mesto gde se roditelji igraju sa svojom decom i prilika da deca i roditelji kvalitetno provedu vreme zajedno. U svakom segmentu njihovog bivstvovanja u biblioteci na usluzi im je bio edukovan kadar koji se nadovezivao na njihovu aktivnost i svojim delovanjem podizao je na viši nivo. U igraonici je organizovana slobodna igra, edukativne i kreativne radioni-ce, rad sa roditeljima – individualni i grupni, iznajmljivanje igračaka.16

14 Гордана Копоран, „Ангажовање особа са инвалидитетом на пословима дигитализације“, Крагујевачко читалиште: Лист Народне библиотеке „Вук Караџић“, Крагујевац, бр. 37 (јун2014), https://issuu.com/nbkg/docs/kragujevac-ko_citaliste_jun_2014/1(преузето 2. 10. 2016).15 Милица Матијевић и Елизабета Георгиев, Култура читања: право детета и обавеза библиотекара (Лазаревац: Библиотека „Димитрије Туцовић“, 2014), 21.16  Виолета Ђорђевић, „Улога библиотека у остваривању права деце на културу“, Библиотекар год. 54, св. 1-2 (2012): 123-139.

16

Nakon procesa apliciranja na redovnom konkursu i selekcije od strane Ministarstva za kulturu, Biblioteka grada je dobila saglasnost Ministarstva za sufinansiranje projekta pod nazivom „Vaspitno-obrazovne i kreativne radioni-ce za decu sa hendikepom“. Projekat je realizovan 2010. godine i sastojao se iz dva potprojekta:

1. Primena vaspitno-obrazovnih i kreativnih radionica u pripremi dece sa oštećenjem vida za školovanje u redovnoj školi - Aktivnosti su se odnosile na izvođenje šest radionica sa decom oštećenog vida starijeg osnovnoškolskog uzrasta, u Biblioteci Sveti Sava u Zemunu. Učesnici projekta su stekli znanja o pravima dece (usvajanje pojma diskriminacija, upoznavanje sa pravom na ži-vot i lični razvoj, shvatanje položaja dece u situacijama u kojima je na bilo koji način ugrožena njihova bezbednost, kao i prava na primanje pomoći koja im je zagarantovana, sa pravom na postojanje privatnosti i lične svojine i poštovanje tuđe), o preprekama i vidovima podrške za školovanje dece sa oštećenim vidom u redovnoj školi (o nastavnom procesu u redovnoj školi, shvatanje sličnosti i razlika redovne i škole za učenike sa oštećenim vidom, upoznavanje sa pismi-ma koja koriste osobe bez oštećenja vida) i na taj način uobličila lično iskustvo i povećala spremnost za školovanje u redovnoj školi. Od posebne važnosti je to što su deca upoznata sa mogućim preprekama, predrasudama i stereotipima u vezi sa svakodnevnim funkcionisanjem. Istovremeno, predstavljeni su im vidovi podrške za školovanje u redovnoj školi, načini reagovanja na moguće probleme i ukazano im je na značaj zajedničkog rada.

2. Vaspitno-obrazovne i kreativne radionice za decu sa intelektualnom ometenošću - Radionice su kod dece sa intelektualnom ometenošću povećala znanja vezana za prirodnu i socijalnu sredinu, ali i podstakla razvijanje kre-ativne sposobnosti. Aktivnosti su se odnosile na izvođenje radionica za decu sa teškoćama u intelektualnom razvoju starijeg osnovnoškolskog uzrasta u Biblioteci Vuk Karadžić, ogranak Fontana, na Novom Beogradu. Na radionicama su realizovane teme: ekologija, socijalni razvoj, dramska radionica. Evaluacija koja je urađena na kraju projekta pokazala je da ovaj tip rada, koji odstupa od tradicionalne edukacije i obuke, kao i socijalni kontekst u kome su se radionice realizovale (biblioteka, a ne škola i učionica), predstavlja novinu i osveženje u svakodnevnoj rutini ove dece. U okviru njega je studentima Fakulteta za speci-jalnu edukaciju i rehabilitaciju, smera Specijalna edukacija i rehabilitacija oso-ba sa oštećenjem vida (učestvovalo je 30 studenata), omogućeno da prisustvu-ju radionicama i da se upoznaju sa primenom neformalnih vidova obrazovanja na mestima koja ne podrazumevaju samo školske uslove.

Veliki broj inkluzivnih programa se realizuje i u bibliotekama koje se nalaze u sastavu Biblioteke grada Beograda. Primer dobre prakse je projekat Sredom u 10 koji, Biblioteka Despot Stefan Lazarević Mladenovac, od 2000. go-dine uspešno sprovodi u partnerstvu sa Centrom za socijalni rad Mladenovac, Udruženjem za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Delfin i

Centarom za smeštaj i dnevni boravak dece i mladih ometenih u razvoju Beograd, OJ Dnevni boravak Mladenovac. Socijalni aspekt je bio samo početna tačka projekata Sredom u 10 koji, kroz razne aktivnosti, od 2000. godine, osmi-šljava i realizuje Biblioteka. Najveći kvalitet projekta su njegova fleksibilnost

17

i adaptivnost, što je dovelo do toga da se on dugi niz godina uspešno realizuje kroz različite aktivnosti. Počeo je sa programom Hajde da čitamo koji je za cilj imao razvijanje navike kod dece da čitaju i namenjen je predškolcima i uče-nicima prvih razreda, ali su ga bibliotekari prilagodili za decu sa smetnjama u razvoju. Realizacija programa za osobe sa invaliditetom je nastavljena kroz multimedijalni projekat Putujemo s bajkom koji je realizovan u toku 2005. godi-ne sa Udruženjem za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Delfin, a Biblioteka Despot Stefan Lazarević, u kontinuitetu, od 2003. godine, realizuje projekat Dramska radionica, namenjen osnovcima i srednjoškolcima koji pose-duju talenat za glumu, pisanje, izradu scenografije i kostima, kreiranje plakata, ples. Do sada je kroz ovu radionicu prošlo preko 500 polaznika i realizovano je 30 predstava koje su gostovale na brojnim festivalima. Od 2008. godine reali-zuje se i Škola glume za korisnike Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i mla-dih ometenih u razvoju Beograd, OJ Dnevni boravak Mladenovac. Posebno je bio zapažen projekat Mali plavi zeckojije realizovan od 2010. do 2012. godine i bio je inspirisan radom sa slikovnicama, koje su zbog svog sadržaja i velikog broja ilustracija prilagođenje osobama sa smanjenom mentalnom sposobnošću.17

Biblioteka Milovan Vidaković u Sopotu sarađuje sa humanitarnim udru-ženjem Briga o deci Sopot kroz osmišljavanje i realizaciju radionice Biblioteka za sve. Svake srede mladi iz ovog udruženja, u pratnji defektologa, posećuju biblioteku, gde u okviru radionice čitaju pesme, crtaju, recituju ili razgovaraju. Štićenici Udruženja Živimo zajedno dolaze u Dečje odeljenje Dragan Lukić na Starom gradu u kome bibliotekarke, u saradnji sa vaspitačima, osmišljavaju i organizuju lutkarske predstave, čitalačke časove ilikovne radionice, a aktivno učestvuju u inkluzivnim stvaralačkim radionicama koje ovo udruženje orga-nizuje. Najviše uspeha na Starom gradu imaju radionice izrade predmeta od drveta, dekupaž, izrada predmeta od prirodnih i recikliranih materijala, kali-grafija, izrada nakita i likovna radionica.

Od programa koje Biblioteka grada Beograda i biblioteke u njenom sa-stavu realizuju za štićenike dnevnih centara i boravaka, ističu se inkluzivni programi koji se realizuju za Dnevni boravak za osobe sa autizmom Kornelije, Dnevni centar za osobe sa posebnim potrebama Stari grad i Dnevni boravak Barajevo. U Dečjem odeljenju Rastko, na Vračaru, u dogovoru sa terapeutima, do sada su realizovane edukativne radionice, jer je osnovni zadatak terapeu-ta da osobe sa invaliditetom ovog tipa obuči da se što bolje uklope u socijalni život. Smetnje su najviše izražene u domenu komunikacije, u razumevanju i prihvatanju pravila i zahteva koje socijalne situacije postavljaju i usklađiva-nju sopstvenog ponašanja tim situacijama. Jedan od programa koji terapeti iz Kornelija sprovode je program Kafa petkom tokom koga oni svakog petka po nekoliko štićenika odvode u obližnji kafić gde ih „na licu mesta“ obučava-ju kako da se ponašaju u datim okolnostima – primereno ponašanje bez vike u prisustvu drugih gostiju, pristojno ispijanje kafe (čaja, soka). I u biblioteci ovi korisnici sa bibliotekarkom i terapeutom razgovaraju o ponašanju na uli-ci, u saobraćaju, biblioteci, bioskopu...Ova publika je ograničena svojim zdrav-stvenim problemom i teško im je da duže zadrže pažnju na čitanju. Zbog toga 17 Јасмина Чабрило, „Средом у 10“, http://www.bibliotekaobrenovac.org/su-sreti.php (преузето 13. 11. 2016).

18

bibliotekari na čitalačkim časovima dosta koriste slikovnice, jer one imaju malo teksta, a bogate su ilustracijama. Ove osobe reaguju na boju, linije, od-nos svetlosti i tame. Ukoliko bibliotekari i terapeuti uvide da je trenutna grupa skladna i dobrog raspoloženja, na ovim časovima „prolazi“ i poezija za decu koja je namenjena učenicima nižih razreda osnovne škole – pesmice J. J. Zmaja, Dragana Lukića, Dobrice Erića, Ljubivoja Ršumovića. Štićenici boravka su vrlo zainteresovani i za crtanje, a nekolicina njih ima i izražen talenat za ovu umet-nost. Na likovnim radionicama bibliotekari koriste i bojanke gde su gotovi crteži pa ih oni samo boje drvenim bojicama. Muzikoterapija kod ovih osoba razvija osećaj za ritam, kordinaciju pokreta, senzibilnost. A pošto oni, pored muzike, dobro reaguju i na vizuelnu projekciju, bibliotekari su pripremili i prikazali im muzičke sekvence iz filmova „Meri Popins“, „Tarzan“, „Moje pesme, moji snovi“, „Mala sirena“ i „Zaleđeno kraljevstvo“.

Bibliotekari Dečjeg odeljenja Dragan Lukić na Starom gradu za štićenike Dnevnog centra za osobe sa posebnim potrebama Stari grad tradicionalno or-ganizuju program Druženje sredom, u okviru koga se realizuje nekoliko različi-tih programa: proslava Svetskog dana knjige, koji se svake godine obeležava 23. aprila, kada se, u veoma lepoj atmosferi, čitaju odlomci iz dela svetskih klasika; likovne radionice jer su ovi korisnici vrlo zainteresovani za crtanje; čitalački časovi na kojima su se ovi korisnici upoznali sa poezijom dečjih stvaralaca J. J. Zmaja, Dragana Lukića, Dobrice Erića, a dobro su reagovovali i na čitanje na-rodnih bajki; osmišljene su radionice posvećene umetnicima (realizovano je više radionica posvećenih životu i radu Leonarda da Vinčija). Ovo Dečje odeljenje je poznato po svojim lutkarskim predstavama koje bibliotekari osmišljavaju i realizuju sa predškolcima i učenicima nižih razreda osnovne škole. Neke od tih lutkarskih predstava („Ko je rekao mjau“ po tekstu Vladimira Sutejeva) biblio-tekari su prilagodili za osobe sa invaliditetom i uspeli su da nekoliko korisnika Dnevnog centra uključe u samu predstavu (da pomeraju lutke iza zavese), tako da oni nisu bili samo puki posmatrači iz publike, nego i aktivni učesnici pred-stave. Dečje odeljenje poseduje tehničke preduslove (kompjuter i video-bim) za reprodukovanje sadržaja sa Interneta ili sa cd-ova. Neke od poseta se „pre-tvore“ u gledanje poznatih crtanih i dugometražnih filmova za decu, najčešće iz Diznijeve produkcije. Nakon završetka projekcije grupa se animira da govori o odgledanom materijalu.

Dnevni boravak Barajevo je organizaciona jedinica Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju. Ustanova pruža uslugu dnevnog zbrinjavanja korisnika sa smetnjama u mentalnom razvoju, autizmom i višestrukom ometenošću (od ponedeljka do petka u intervalu od 6 do 18 sati). Bibliotekari iz Biblioteke Jovan Dučić iz Barajeva odlaze u posetu štićenicima Centra, a zatim su te posete biblioteci višestruko uzvraćene. Štićenici Dnevnog boravka su posećuju ogranak u selu Vranić, a njihovi utisci o biblioteci i pro-gramima koji su bibliotekari osmislili i realizovali za njih najbolje se oslikava-ju kroz tekst koji su, prilikom jedne od poseta biblioteci, terapeuti napisali u knjizi utisaka: „... Violeta Mladenović i Vladan Nikolić učinili su da nam vreme provedeno tamo bude ispunjeno čitanjem, crtanjem, pevanjem i sličnim, nama bliskim aktivnostima. Pred povratak u boravak, naši domaćini su nam priredi-li malo iznenađenje. Iznenađenje se sastojalo iz mnoštva knjiga koje smo dobili

19

na poklon i članskih karti za sve nas. Sada smo članovi biblioteke i sa radošću ćemo je redovno posećivati.“18

Edukativne radionice nisu edukativne prvenstveno zbog svog sadržaja koji se u njima nudi, već po tome što pokreću razvojno značajne promene u deci. Njihova suština je grupa učesnika, zajednička igra i doživljaj iskustva ste-čenog u igri. U ovim radionicama igrovni kontekst stvara mogućnost za nova iskustava, oko iskustva se organizuju nova saznanja koja deluju podsticajno na razvoj, a sam rad dece u grupi potpomaže svaku kariku u ovom lancu.19

Biblioteka Petar Kočić Vračar, od 2013. godine, u partnerstvu sa Udruženjem Hendi Centar Koloseum, realizovala je nekoliko uspešnih projekata. Prvi od njih je projekat Isti u različičitosti, koji je realizovan u saradnji sa Četrnaestom beogradskom gimnazijom, a pod pokroviteljstvom Sekretarijata obrazovanja i dečije zaštite. Cilj radionica je bio senzibilisanje i edukacija dece srednjih škola o pravima osoba sa invaliditetom, o sprečavanju kršenja tih prava i specifič-nim potrebama koje imaju osobe sa invaliditetom, čime se doprinosi razvoju većeg stepena tolerancije prema osobama sa invaliditetom i njihovoj integraciji u društvu. Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, 2016. godine, organizovan je značajan program Za život bez barijera, tokom koga je organi-zovana promocija filmova, čija se tematika odnosi na život osoba sa invalidite-tom. Učenicima osmog razreda OŠ „Sveti Sava“ su prikazana dva filma – špan-ski animirani film „Užad“ autora Pedra Solisa Garcie i dokumentarni film „I ti imaš hendikep“ belgijskog autora Idrisa Gabrijela. Nakon projekcije filmova održana je interaktivna radionica na kojoj su učenici izneli mišljenje o odgle-danim filmovima, ali su govorili i o svojim iskustvima u susretu sa osobama sa invaliditetom.

Osim Biblioteke grada Beograda, Gradska biblioteka u Novom Sadu, kako bi promovisala biblioteku i njene usluge i kod tzv. nedosegnutih ciljnih grupa, udružila je organizacije iz vladinog i nevladinog sektora u zajedničkom cilju prevazilaženja kulturne barijere među ciljnim grupama svih uzrasta i profila. Projekat Biblioteka za sve20 realizovan je 2010. godine, u partnerstvu sa Udruženjem za pomoć MNRO Grada Novog Sada, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Pokrajinskog sekretari-jata za kulturu. Cilj projekta bio je povećati nivo popularnosti rada biblioteka u Novom Sadu i šire kod mladih sa intelektualnim teškoćama i mladih iz redov-ne populacije kroz organizovanje volonterskih literarnih radionica i publiko-vanje priručnika za rad bibliotekara sa osobama s intelektualnim teškoćama. Inkluzivni programi u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu su nastavljeni kroz projekat Knjiga za svakog, koji je realizovan pod pokroviteljstvom Gradske uprave za privredu. Tokom dva četvoromesečna perioda, 2011. i 2012. godine, održano je ukupno 38 literarnih i kreativnih radionica sa decom i mladima, smeštenim u ustanove Socijalne zaštite – u Sigurnoj ženskoj kući i u Dnevnom boravku za decu sa poremećajem u ponašanju Centra za socijalni rad Grada 18 Неђић „Културно-образовни програми за особе са инвалидитетом у Библиотеци града Београда“, 63-83.19  Pajić, Novine u tretmanu umereno mentalno retadiranih osoba, 24-25.20 Бојана Грујић, Пружање услуга особама са интелектуалним тешкоћама у библиотекама (Нови Сад: Градска библиотека, 2010), 15-18.

20

Novog Sada. Deci uzrasta od 5-15 godina na kreativan i pristupačan način su približene knjige i kultura čitanja. Uz ekranizovane bajke i crtanje omiljenih li-kova, s mlađom decom se uvežbavalo lepo govorenje na razne teme. Igrale su se igre takmičenja u prepoznavanju boja i oblika, u lepom pisanju. Poseban akce-nat stavljen je na izražajno čitanje literature koja govori o dečjem emotivnom svetu i doživljavanju stvarnosti. S starijom decom radilo se najviše na pisanom i usmenom izražavanju. Učesnici radionica imali su priliku da se upoznaju s različitim formama knjige, a saznali su puno o poeziji, prozi, drami i upoznali raznolike stilske izraze. Svako je napisao sopstvenu pesmu i priču i pročitao je na radionici, uz zvuke gitare.21 Ovim navedenim projektima Gradska biblioteka u Novom Sadu se potvrdila kao jedna od vodećih institucija u Srbiji u oblasti motivisanja, angažovanja i uključivanja osoba sa invaliditetom u širu društve-nu zajednicu.

Narodna biblioteka Užice, od 2009. godine, kontinuirano realizuje pro-jekat za osobe sa invaliditetom, pod nazivom Kultura za sve. Cilj projekata je bio dostupnost bibliotečkih usluga i ostvarivanje prava na kulturu i informisa-nje posebno ugroženih kategorija: osoba sa invaliditetom, starih i nepokretnih osoba i socijalizacija i uključivanje ovih kategorija u javni život lokalne sre-dine. Moto projekta je bio Ako vi ne možete do biblioteke, biblioteka će doći do vas. Ovaj projekat je proglašen za najuspešniji projekat javnih radova u Srbiji iz oblasti kulture za 2009. godinu.22 Projektna aktivnost u biblioteci u Užicu je uspešno nastavljena i 2012. godine kroz projekat Profil, anfas, poluprofil, u kome su su ciljna grupa bila deca i mladi osnovnoškolskog uzrasta, deca sa in-validitetom i socijalno ugrožena deca prigradskog naselja Sevojno i okoline. U toku realizacije projekta su organizovane su razne inkluzivne radionice, koje su doprinele da edukativni i kulturni sadržaji budu dostupni svima, a da kroz zajedničku integraciju deca sa invaliditetom budu ravnopravni učesnici sadr-žaja koje nudi biblioteka.23 Narodna biblioteka Užice u ogranku Ribaševina i Karan realizuje projekat pod nazivom Biblioteka-mesto susreta svih, namenjen mladima i deci osnovnoškolskog uzrasta, deci sa invaliditetom i socijalno ugro-ženoj deci iz navedenih naselja. Cilj je ne samo da se održi, već i da se unapredi bibliotečka delatnost u ruralnoj sredini. Ministarstvo kulture i informisanja je prepoznalo inicijativu i podržalo projekat sufinansirajući nabavku tehničke opreme. Računar i internet omogućavaju prelazak na upotrebu elektronskih bibliografskih kataloga (povezivanje sa uzajamnom bazom podataka i siste-mom COBISS.SR) i pristup edukativnim elektronskim izvorima u funkciji ob-razovanja korisnika biblioteke. Specifični ciljevi projekta su: povratak mladih biblioteci i izgrađivanje čitalačkog ukusa, edukacija u svrhu bezbednog kori-šćenja interneta, podsticanje dečjeg kreativnog stvaralaštva u svim sferama

21 Бојана Грујић и Јелена Калајџија, Под кровом књиге: друштвена одговорност у оквиру пословања јавних библиотека (Нови Сад: Градска библиотека, 2014), 34-35. 22 Анђа Бјелић и Душица Мурић, „Библиотека за све“, у Прилози за историју Народне библиотеке „Ужице”: 2006-2016: поводом 160 година од оснивања (1856-2016), главни уредник Анђа Бјелић (Ужице: Народна библиотека „Ужице”, 2016), 107-108. 23 Анђа Бјелић и Душица Мурић, „Библиотека за све“, 111.

21

kulture i umetnosti, nenametljiva socijalizacija dece. Oni se postižu kroz 30 edukativno-kreativne radionica, i to: informatičku, bibliotečku, književnu, dramsku, muzičku i likovnu.24

Programi namenjeni slepim i slabovidim osobamaJavne biblioteke u većini evropskih zemalja imaju obavezu da obezbede

dostupnost usluga svim ljudima sa gubitkom vida u njihovoj lokalnoj zajedni-ci. Postoji mnogo slepih i slabovidih osoba koje bi želele da pristupe uslugama biblioteka. Slepi i slabovidi čitaju različite formate publikacija: publikacije u uvećanoj štampi, na Brajevom pismu i u zvučnom formatu.25

I u našoj zemlji postoji briga za ove osobe. Savez slepih Srbije je, davne 1946. godine, nastao kao rezultat težnje slepih i slabovidih da rade organizova-no na ostvarivanju svojih specifičnih potreba i interesa. Osnovni ciljevi Saveza su ublažavanje teških posledica slepoće i slabovidosti i aktivan i ravnopravan život slepih sa licima normalnog vida. Sa Opštinskom organizacijom Saveza slepih Srbije na opštini Vračar Biblioteka Petar Kočić ima dugogodišnju i uspeš-nu saradnju. Članovi ove podružnice su veoma aktivni i uključeni u kulturne i sportsko-rekreativne programe. U prostoru Biblioteke je, u januaru 2015. go-dine, otvorena izložba ručnih radova članica ove organizacije26 Narodna bibli-oteka Užice je realizovala projekt I glas je slika namenjen licima sa teškim vizu-elnim smetnjama i slepim osobama. Cilj je bio inkluzija osoba sa invaliditetom u kulturni život lokalne zajednice i prevazilaženje predrasuda. Moto projekta je bio IN COMPORE – SVI ZAJEDNO. U Užicu je, u saradnji sa Međuopštinskom organizacijom slepih Užice i Udruženjem „Homer“ iz Beograda, realizovan i projekat Bioskop za slepe. On je trajao tri dana, a nakon toga su nastavljene periodične projekcije. Ukupno su održana tri Filmska festivala za slepe (2009, 2010 i 2011. godine), na kojima su prikazana 24 filma. Pored emitovanja filmo-va rađeni su i audio zapisi knjiga za slepe, slikovnica za decu i čitanje titlova.27

U užičkoj biblioteci je za ovu kategoriju korisnika realizovan i projekat Korak ka jednakosti koji je osmišljen kroz niz edukativnih, kreativnih i kulturnih programa. Sredstvima obezbeđenim projektom nabavljeni su : laptop računar sa govornim softverom, Magic (softver za slabovide), audio knjige, knjige na Brajevom pismu i duštvene igre za slepe (šah, karte, ne ljuti se čoveče). U okvi-ru ovog projekta u biblioteci je gostovala taktilna izložba „Dodirni i oseti: deset umetničkih dela iz kolekcije Pavla Beljanskog“.28

24 Пројекти Министарства културе и информисања за 2014. годину, „Библиотека – место сусрета свих“, Народна библиотека Ужице, http://www.biblioteka-uzice.rs/projekti.htm (преузето 28. 09. 2017)25 Џон Хардисти, „Могућности коришћења електронских књига код слепих и слабовидих особа“, Крагујевачко читалиште : Лист Народне библиотеке „Вук Караџић“, Крагујевац бр. 37 (јун 2014), https://issuu.com/nbkg/docs/kragujevacko_citaliste_jun_2014/1(преузето 2. 10. 2016).26 Марина Неђић „Културно-образовни програми за особе са инвалидитетом у Библиотеци града Београда“, 63-83.27 Анђа Бјелић и Душица Мурић, „Библиотека за све“, 108-109. 28  Анђа Бјелић и Душица Мурић, „Библиотека за све“, 113.

22

U Velikoj Britaniji postoje biblioteke koje u svom pozajmnom fondu ima-ju i do hiljadu knjiga s taktilnim ilustracijama koje detetu s oštećenim vidom otvaraju svet novih informacija, pojmova i rečnika. One podstiču razvitak ve-ština dodirivanja i daju motivaciju da se uči čitanje. Većinom ih izrađuju rodite-lji i nastavnici, u očajničkom pokušaju da naprave nešto u čemu će njihova deca uživati i iz čega će učiti. Napravljene su od tekstila, sa teksturama, oblicima i predmetima prišivenim za stranice. Neke su napravljene u tehnici kolaža, sa elementima koji su prilepljeni na stranice. U nekim knjigama se nalaze vaku-mirani obrisi stvarnih predmeta koji su zalepljeni na stranicu kao ilustracija. Teme koje se obrađuju u ovim knjigama su uspavanke i narodne priče, brojevi, pojedinačna slova azbuke, sadržaji za rano učenje.29 U javnim bibliotekama u Švedskoj taktilne slikovnice mogu se naći u onom što se zove „Police u jabuci“, koncept koji je nastao 1993. kada je jedna javna biblioteka u odeljenju za decu izgradila veliku jabuku i tu izložila materijal u posebnim formatima za inva-lidnu decu. Posle toga je svaka javna biblioteka ustanovila police sa zvučnim knjigama, knjigama sa Blisovim simbolima ili piktogramima, video – knjigama na jeziku znakova za gluve i taktilnim slikovnicama.30

Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Pokrajinski sekre-tarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine i Uprave za kulturu Grada Novog Sada su, 2015. godine, podržali projekat namenjen slepim i slabovidim osobama. On je realizovan sa ciljem širenja svesti o potrebi prilagođavanja mu-zejskih prostora i programa netipičnoj publici, zahvaljujući osnovnoj ideji da se ukaže na razne mogućnosti koje nude inkluzivni programi unutar institucija kulture. Taktilna izložba Dodirni i oseti: deset umetničkih dela iz kolekcije Pavla Beljanskog izazvala je veliko ineresovanje kod posetilaca Narodne biblioteke Srbije u Beogradu, Narodne biblioteke u Užicu i biblioteke Dimitrije Tucović u

Lazarevcu. Taktilnu postavku Spomen-zbirka Pavla Beljanskog je realizovala u saradnji sa Školom za osnovno i srednje obrazovanje Milan Petrović iz Novog Sada i koncipirala je po najvišim standardima zasnovanim na iskustvima u kontaktu sa slepim i slabovidima, te njihovom specifičnom doživljaju i izgra-đivanju odnosa prema umetnosti. Tiflo-staza, taktilni dijagrami, legende na Brajevom pismu, gipsane kopije skulptura, kao i audio-vodiči na dejzi-fleš ple-jerima, omogućuju da se slika doživi, a skulptura oseti.31 Partner ovog projekta bila je i Biblioteka „Ljubomir Nenadović” u Valjevu. Autorka izložbe i kataloga, Milica Orlović Čobanov, ovaj događaj je koncipirala tako da zadovolji i visoke zahteve uobičajne publike, ali i tako, da je pomoću posebnih tehnika, apara-ta i pomagala, mogu konzumirati i osobe sa smanjenom percepcijom vida. Istovremeno, posetioci izložbe sa normalnim vidom, osim doživljaja, imali su i

29  Marion Ripli, „Stvaranje pozajmne zbirke knjiga s taktilnim ilustracijama za malu decu s oštećenjima vida“, Glasnik Narodne biblioteke Srbije br. 1 (2008), https://www.nb.rs/publications/publication.php?id=18672 (преузето 3. 10. 2016).30  Beatris Kristensen Skeld, „Slikovnice dostupne slepoj i slabovidoj deci“,Gla-snik Narodne biblioteke Srbije br. 1 (2008), https://www.nb.rs/publications/publi-cation.php?id=18672 (преузето 3. 10. 2016).31 Тактилна изложба: Додирни и осети: десет уметничких дела из колекције Павла Бељанског, http://www.pavle-beljanski.museum/ovih-da-na-strana.php?id=373 (преузето 24. 08.2017.)

23

osećaj učešća u posebnoj humanitarnoj akciji, što je postignuto i kroz organi-zovanu posetu valjevskih srednjih i osnovnih škola.32

Informatička obuka za osobe sa invaliditetomTokom poslednje decenije istraživači na polju bibliotekarstva istakli su

se u traženju načina da se poboljša dostupnost preko Veba. Postoji termin „di-zajn za svakog“ koji u osnovi znači da bibliotečki sistemi zasnovani na informa-cionoj tehnologiji i interfejsi moraju biti osmišljeni i napravljeni tako da mogu da se čitaju i da s njima stupaju u interakciju svi korisnici biblioteke, bilo da je stvarno posećuju ili joj pristupaju s daljine.33 Pojavio se i novi tip biblioteka, tzv. digitalne biblioteke, koje sve svoje resurse procesuiraju, čuvaju i daju na korišćenje u digitalnom obliku. Važan oblik digitalnih biblioteka predstavljaju tzv. virtuelne biblioteke, koje funkcionišu isključivo preko digitalnih mreža, a koje su posebno pogodne za osobe s poteškoćama u čitanju sa stanovišta delo-kalizacije prijema informacija.34

Razvoj bibliotečkih usluga za osobe sa invaliditetom odvijao se paralelno sa s razvojem novih tehnologija. Ovo je odigralo značajnu ulogu u povećanju broja čla-nova biblioteka, naročito među osobama s teškoćama u čitanju – ljudima koji iz bilo kog razloga imaju poteškoće u čitanju standardnog štampanog teksta. Tridesetih godina prošlog veka pojava zvučnih knjiga kao medijuma bila je kamen temeljac za unapređivanje bibliotečkih usluga za slabovide. Pre proizvodnje zvučnih knji-ga slepe osobe su koristile Brajevo pismo kao glavni format za čitanje. U eri elek-tronskih informacija čak i potpuno slepi mogu koristiti pomoćne programe kako bi pristupili računarskim katalozima, elektronskim knjigama i časopisima i svetom rasprostranjenim informacionim izvorimana Internetu. Obezbeđivanjem brzog i samostalnog pristupa informacijama, tehnologija pruža mogućnost da biblioteke opšteg tipa stalno unapređuju usluge za osobe sa invaliditetom.35

Biblioteke, zbog njihove uloge čuvanja knjiga, informacija, resursa za uče-nje, su uvek bile prepoznate kao zainteresovane strane ili partneri u procesu celoživotnog učenja. Međutim u kontekstu informacionog društva i ekonomije zasnovane na znanju, kada je celoživotno učenje bitno za sve i svuda, i sa novim mogućnostima koje nude informacione tehnologije, biblioteke su razvile i svoju ulogu i svoje ambicije za aktivnije partnerstvo.36 Javne biblioteke u Srbiji promo-32 „Додирни и осети” - тактилна изложба из збирке „Павле Бељански”, http://www.maticnabiblioteka-va.org.rs/dogadjanja.htm33 Piter Brofi i Dženi Krejvn, „Dostupnost preko Veba“,Glasnik Narodne biblio-teke Srbije br. 1 (2008), https://www.nb.rs/publications/publication.php?id=18672 (преузето 3. 10. 2016).34 Драгана Милуновић, „Ка светској дигиталној библиотеци за особе са потешкоћама у читању“, Гласник Народне библиотеке Србије бр. 1 (2008),https://www.nb.rs/publications/publication.php?id=18672 (преузето 3. 10. 2016).35  Кортни Дејн-Џоунс, Унапређивање библиотечких услуга за особе с инвалидитетом, 96.36 Библиотеке као моћни партнери у дисеминацији и експлоатацији резултата пројеката целоживотног учења: методолошки материјал: модел сарадње са библиотекама у циљу осигурања одрживости резултата пројеката целоживотног учења, 17.

24

višu informacionu pismenost osoba sa invaliditetom. Zastupljenost informaci-one pismenosti kod osoba sa invaliditetom može doprineti povećanju njihovog učešća u različitim aktivnostima u zajednici; socijalnom uključenju; ovladava-nju novim sposobnostima, inoviranju postojećih rešenja u različitim oblastima i povećanju stepena preduzimljivost; stvaranju novih znanja, ličnom, stručnom, korpotarivnom i organizacionom osposobljavanju i životnom učenju.37

Narodna biblioteka Užice je u 2014. godini realizovala projekat Usluga za sve: formiranje i razvoj bibliotečkih usluga za slepa i slabovida lica. Projekat je sufinansiralo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. Autori projekta su bibliotekarke Dušica Murić i Slađana Marković. Nabavljena je najsavremenija oprema: računar, skener, plextalk aparat i potrebni softveri (JAWS, Anreader i OCR softver Finereader) i 25 naslova zvučnih knjiga koje su upotpunile postojeću kolekciju. Da bismo realizovali planiranu informatičku obuku i o uspešno odgovorili na zahteve ove specifične grupe korisnika bilo je potrebno savladati specifične softvere. Uz pomoć firme Gloria Ferari doo i in-struktora gospodina Gradimira Kragića (koji je i sam osoba sa invaliditetom), bibliotekarka Dušica Murić je savladala osnove rada na računaru sa govornim softverom. Program obuke uspešno je savladalo 10 polaznika, što predstavlja izuzetno veliki odaziv, ako imamo u vidu činjenicu da osobe sa oštećenjem vida imaju problem sa samostalnim kretanjem i jako su nepoverljive prema novim tehnologijama. Ono što je jako zanimljivo to je da za ovaj program obuke i dalje vlada interesovanje.38

Požarevačka biblioteka je 2010. godine pokrenula je i osposobila radnu jedinicu za građane sa oštećenim vidom, koja prikuplja i prebacuje književna dela u zvuk. Ova biblioteka ima nameru da kontinuirano razvija ovaj oblik lite-rature. Nabavljen je kompjuter i softver za slepa i slabovida lica, a sredstva su obezbeđena prodajom ulaznica za pozorišnu predstavu „Horizonti žuti, pur-purni, plavi“ radionice „Integracija“, u kojoj glume slepa i slabovida lica, kao i Miki Manojlović i Nebojša Dugalić. Krajem 2010. nabavljeno je i šest primera-ka audio-izdanja „Službenog glasnika RS“.39 U toku su i besplatne informatič-ke obuke za osobe sa invaliditetom koje se sprovode u prostorijama Narodne biblioteke u Kuli. Obuka se sastoji iz četiri celine.Polaznici prolaze kroz obuku upoznavanja sa konceptima informatičkih tehnologija, upotrebom kompjutera i upravljanjem dokumentima, kao i obradom teksta i tabelarnim kalkulacijama. Takođe, polaznicima su omogućene knjige neophodne za obuku kao i prostor opremljen računarima koji je KZM Kula ustupila na korišćenje kulska biblio-teka. Svi polaznici će nakon završene obuke dobiti sertifikat koji je priznat u više od 140 zemalja u svetu. ECDL znači European Computer Driving license

37  Кортни Дејн-Џоунс, Унапређивање библиотечких услуга за особе с инвалидитетом, 79.38  Анђа Бјелић и Душица Мурић, „Библиотека за све“, 112.39 Весић Антић, прир., Остваривање права особа са инвалидитетом : примери добре праксе (Beograd: Zaštitnik građana, 2012), http://www.osobe-sainvaliditetom.rs/attachments/058_Ostvarivanje prava invalida FINAL.pdf, (preuzeto 29.08. 2017.)

25

tj. evropska kompjuterska vozačka dozvola.40 Realizacijom ovih projekta bibli-oteke su uspeli da osobama oštećenog vida pomognemo da lakše prevaziđu prepreke na koje nailaze u domenu pristupa i dostupnosti informacijama.

ZAKlJUČAK

Socijalna integracija i uključenost osoba sa invaliditetom u zajednicu najlakše se ostvaruje kroz kulturnu integraciju. Javne biblioteke predstavlja-ju jedan od najznačajnijih nosilaca kulture u Srbiji. Kroz pregled inkluzivnih programa za osobe sa invaliditetom, koji se osmišljavaju i realizuju u njima, pokazali smo da su biblioteke relevatna i poželjna mesta za različite oblike obrazovno-kreativnog rada sa ovom grupacijom stanovništva. Osobe sa inva-liditetom su biblioteku shvatile kao mesto gde za sebe mogu naći knjige i elek-tronsku građu, informatički se opismeniti, ali i razvijati sopstveno kreativno stvaralaštvo. U svetu se poslednjih godina posebna pažnja posvećuje slepim i slabovidim osobama. Bibliotečke usluge za ovu grupaciju stanovništva su po-stale deo sistema javnih biblioteka. Iz svega navedenog proističe zaključak da je biblioteka postala važan deo života osoba sa invaliditetom, koji je kroz ovo „druženje“ postao bogatiji i kvalitetniji.

lITERATURA

1. „Besplatna informatička obuka za osobe sa invaliditetom”. Naše me-sto: lokalna informativna mreža, 26. novembar 2015.,http://www.nasemesto.rs/2015/11/26/besplatna-informatic-ka-obuka-za-osobe-sa-invaliditetom/ (преузето 27. 09. 2017)

2. Biblioteke kao moćni partneri u diseminaciji i eksploataciji rezultata projekata celoživotnog učenja: metodološki materijal: model sarad-nje sa bibliotekama u cilju osiguranja održivosti rezultata projekata celoživotnog učenja. Beograd: Biblioteka grada Beograda, 2014. (na ćirilici).

3. Bjelić, Anđa i Dušica Murić. „Biblioteka za sve – projekti za invalide”. u Prilozi za istoriju Narodne biblioteke „Užice”: 2006-2016: povodom 160 godina od osnivanja (1856-2016), glavni urednik Anđa Bjelić, 105-116. Užice: Narodna biblioteka „Užice”, 2016. (na ćirilici).

4. Brofi, Piter. Biblioteka u dvadeset prvom veku : nove usluge za informa-ciono doba. Beograd: Clio, 2005. (na ćirilici).

40 „Besplatna informatička obuka za osobe sa invaliditetom”. Naše mesto : lokal-na informativna mreža, 26. novembar 2015., http://www.nasemesto.rs/2015/11/26/besplatna-informaticka-obuka-za-oso-be-sa-invaliditetom/ (преузето 27. 09. 2017)

26

5. Brofi, Piter i Dženi Krejvn, „Dostupnost preko Veba“,Glasnik Narodne biblioteke Srbije br. 1 (2008). https://www.nb.rs/publications/publi-cation.php?id=18672 (preuzeto 3. 10. 2016).

6. Vesić Antić, Aleksandra, prir. „Ostvarivanje prava osoba sa invalidite-tom: primeri dobre prakse”. Beograd: Zaštitnik građana, 2012. http://www.osobesainvaliditetom.rs/attachments/058_Ostvarivanje prava invalida FINAL.pdf, (preuzeto 29.08. 2017.)

7. Grujić, Bojana, Pružanje usluga osobama sa intelektualnim teškoćama u bibliotekama. Novi Sad : Gradska biblioteka, 2010 (na ćirilici).

8. Grujić, Bojana i Jelena Kalajdžija, Pod krovom knjige : društvena od-govornost u okviru poslovanja javnih biblioteka. Novi Sad : Gradska biblioteka, 2014 (na ćirilici).

9. Dejn-Džouns, Kortni, prir. Unapređivanje bibliotečkih usluga za osobe s invaliditetom. Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 2009. (na ćirilici).

10. Đorđević, Violeta. „Uloga biblioteka u ostvarivanju prava dece na kulturu“, Bibliotekar god. 54, sv. 1-2 (2012): 123-139. (na ćirilici).

11. Zaštitnik građana. „Ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom : pri-meridobreprakse. http://www.ombudsman.osobesainvaliditetom.rs/attach-ments/058_Ostvarivanje%20prava%20invalida%20%20FINAL.pdf(preuzeto 27. 7. 2016)

12. IFLA/UNESCO smernice za razvoj javnih biblioteka. Beograd: Narodna biblioteka Srbije: Biblioteka grada Beograda, 2005. (na ćirilici).

13. Kirćanski, Milica. Bibliotečke usluge u javnim bibliotekama. U: Bibliotečke usluge / Dani matičnih biblioteka Srbije 2008 Biblionet. Beograd: Zajednica matičnih biblioteka Srbije ; Subotica : Gradska biblioteka, 2008. (na ćirilici).

14. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Beograd.http://www.minrzs.gov.rs/cir/dokumenti/invalidska-zastita/konvencija-o-pravima-osoba-sa-invaliditetom-i-opcioni-protokol (preuzeto 27. 7. 2016).

15. Koporan, Gordana. „Angažovanje osoba sa invaliditetom na poslovi-ma digitalizacije“. Kragujevačko čitalište: List Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“, Kragujevac br. 37 (jun 2014), https://issuu.com/nbkg/docs/kragujevacko_citaliste_jun_2014/1(preuzeto 2. 10. 2016).

16. Matijević, Milica i Elizabeta Georgiev. Kultura čitanja: pravo deteta i obaveza bibliotekara. Lazarevac : Biblioteka „Dimitrije Tucović“, 2014 (na ćirilici).

17. Milunović, Dragana. „Drugačije knjige“. Kragujevačko čitalište : List Narodnebiblioteke „Vuk Karadžić“, Kragujevac br. 37 (jun 2014),https://issuu.com/nbkg/docs/kragujevacko_citaliste_jun_2014/1(preuzeto 2. 10. 2016).

27

18. Milunović, Dragana. „Ka svetskoj digitalnoj biblioteci za osobe sa po-teškoćama u čitanju“. Glasnik Narodne biblioteke Srbije br. 1 (2008),https://www.nb.rs/publications/publication.php?id=18672 (preu-zeto 3. 10. 2016).

19. Milunović, Dragana. „Savremene bibliotečke usluge za lica sa po-sebnim potrebama“, u Bibliotečke usluge : zbornik radova, urednik Sreten Ugričić, 63-66. Beograd : Zajednica matičnih biblioteka Srbije; Subotica : Gradska biblioteka, 2008 (na ćirilici).

20. Neđić, Marina. „Kulturno-obrazovni programi za osobe sa invalidite-tom u Biblioteci grada Beograda“. Bibliotekar god. 58, sv. 1-2 (2016): 63-83. (na ćirilici).

21. Ninkov, Jasmina. Biblioteke XXI veka. Beograd : Čigoja štampa, 2010 (na ćirilici).

22. Projekti Ministarstva kulture i informisanja za 2014. godinu, „Biblioteka – mesto susreta svih“, Narodna biblioteka Užice, http://www.biblioteka-uzice.rs/projekti.htm (преузето 28. 09. 2017)

23. Ripli, Marion. „Stvaranje pozajmne zbirke knjiga s taktilnim ilustra-cijama za malu decu s oštećenjima vida“. Glasnik Narodne biblioteke Srbije br. 1 (2008),https://www.nb.rs/publications/publication.php?id=18672 (preu-zeto 3. 10. 2016).

24. Skeld, Beatris Kristensen. „Slikovnice dostupne slepoj i slabovidoj deci“. Glasnik Narodne biblioteke Srbije br. 1 (2008),https://www.nb.rs/publications/publication.php?id=18672 (preu-zeto 3. 10. 2016).

25. Spomen zbirka Pavla Beljanskog, „Dodirni i oseti” - taktilna izložba iz zbirke „Pavle Beljanski”, Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović“ Valjevo, http://www.maticnabiblioteka-va.org.rs/dogadjanja.htm (preuzeto 27. 09. 2017)

26. Standardna pravila Ujedinjenih nacija za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom : Rezolucija Generalne skup-štine br. 48/96 od 20. decembra 1993. godine.http://www.ombud-sman.osobesainvaliditetom.rs/attachments/004_23.pdf (preuzeto 2. 10. 2016).

27. Strategija razvoja kulture Republike Srbije od 2017 do 2027.,http://www.kultura.gov.rs/docs/dokumenti/nacrt-strategije-ra-zvoja-kulture-republike-srbije-od-2017--do-2027-/-nacrt-strategi-je-razvoja-kulture-republike-srbije-od-2017--do-2027-.pdf

28. „Taktilna izložba: Dodirni i oseti: deset umetničkih dela iz kolekcije Pavla Beljanskog“, Spomen zbirka Pavla Beljanskog, http://www.pavle-beljanski.museum/ovih-dana-strana.php?id=373 (preuzeto 24. 08.2017.)

28

29. Hardisti, Džon. „Mogućnosti korišćenja elektronskih knjiga kod slepih i slabovidih osoba“. Kragujevačko čitalište: List Narodne bi-blioteke „Vuk Karadžić“, Kragujevac br. 37 (jun 2014), https://issuu.com/nbkg/docs/kragujevacko_citaliste_jun_2014/1(preuzeto 2. 10. 2016).

30. Higins, Sjuzan I. Javne biblioteke i službe za mlade. Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 2009. (na ćirilici).

31. Šekularac, Vladimir. „Finansiranje javnih biblioteka u Srbiji“, u Ekonomska uloga biblioteka u savremenom društvu: zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog u Beogradu od 7. do 9. okto-bra 2004. godine, urednici Aleksandra Vraneš, Ljiljana Marković, 127-139. Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu: Fakultet za menadžment Univerziteta „Braća Karić“: Bibliotekarsko društvo Srbije, 2005. (na ćirilici).

INClUSIvE PROGRAMS FOR dISABlEd PEOPlE IN PUBlIC lIBRARIES IN SERBIA

Marina NedjićBelgrade City Library, Belgrade, Serbia

Abstract

Libraries around the world have understood the necessity to go beyond its walls and demonstrate the social utility their activities and projects. The approach to the focus on customers and their needs is the strategy of every modern public library which overcome the traditional mode. The basic moto of the public library is availability of its services to everyone. Disabled people are excluded, completely or partially, from the social system and in the future we need to work on their integration into society. This paper represents suc-cessful inclusive projects for disabled people, were realised in public libraries in Serbia - educational workshops, literary workshops, a reading classes, music programs, painting and sculpture workshops, film screenings, puppet show, computer literacy workshops. They were implemented through partnerships with local libraries and organizations (Centers for Social work, special scho-ols, associations of disabled persons, day care centers, NGO). Programs for di-sabled people in public libraries have cultural, human and social dimension because public libraries, in that manner, help to disabled people in successful integration into society.

Key words: disabled people, public libraries, inclusive programs, associations of disabled people, NGO, local community

29

ULOGA ASISTIVNIH TEHNOLOGIJA U KREIRANJU PRISTUPAČNOSTI KULTURNIM SADRŽAJIMA ZA GLUVE I NAGLUVE

Vesna Radovanović, Goran NedovićUniverzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju,

Beograd, Srbija

Sažetak

Veliku ulogu u stvaranju pristupačnog okruženja imaju asistivne tehnologije, koje se pored doprinosa na unapređenju nezavisnosti osoba sa invaliditetom, razvijaju u pravcu razvoja kreativnosti i uklјučivanja osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog razvoja i napretka. U ovom radu dat je prikaz nekih od sredstava asistivnih tehnologija koja se, između ostalog, mogu koristiti u stvaranju pristupačnog okruženja za gluve i nagluve osobe kada su u pitanju kulturni sadržaji, među kojima su zatvoreni prevodi, Soundfield FM sistemi, indukcione petlje i infrared sistemi. Stvaranje pristupačnog okruženja za uživanje u sadržajima i kulturnom životu zajednice je izazov, a i obaveza svih nas, kako bi se pronašla najbolja rešenja za ostvarivanje tih uslova, a posebno nadležnih državnih organa i institucija.

Ključne reči: asistivne tehnologije, gluvi i nagluvi, pristupačnost, kulturni sadržaji

UvOd

Jedan od suštinskih preduslova za puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u svim oblastima društvenog života je pristupačnost, a jedno od osnovnih načela na kojima počiva Konvencija o pravima osoba sa invalidite-tom upravo se odnosi na pristupačnost. Konvencija izuzetno detaljno uređuje ovu materiju u članu 9, gde je navedeno da države potpisnice treba da preduz-mu odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom, na osnovu jednakosti sa drugima, osiguraju pristup izgrađenom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije, kao i drugim uslugama i pogodnostima namenjenim javnosti.

Veliku ulogu u stvaranju pristupačnog okruženja imaju asistivne tehno-logije, koje se pored doprinosa na unapređenju nezavisnosti osoba sa invalidi-tetom, razvijaju u pravcu razvoja kreativnosti i uklјučivanja osoba sa invalidi-tetom u sve sfere društvenog razvoja i napretka.

U ovom radu dat je prikaz nekih od sredstava asistivnih tehnologija koja se, između ostalog, mogu koristiti u stvaranju pristupačnog okruženja za gluve i nagluve osobe kada su u pitanju kulturni sadržaji, među kojima su titlovanje, Soundfield FM sistemi, indukcione petlje i infrared sistemi.

30

Titlovanje

Od pojave prvog zvučnog filma, 1927. godine, prošlo je dosta vremena dok gluvima nije omogućeno da uživaju, kao i svi ostali, u sadržajima televizij-skih, filmskih, video i drugih projekcija. Nakon premijere filma sa titlom (za-tvorenim prevodom) održane 1958. godine, prošla je trideset i jedna godina dok filmovi nisu postali pristupačni i gluvim osobama (Norwood, 1988).

Titlovanje se danas omogućava uz pomoć tehnologije za dekodiranje koja kodira reči u program. Titlovanje televizijskog programa u Americi omuguće-no Zakonom o telekomunikacijama koji je donet 1996. godine. Većina najgleda-nijih emisija je titlovana: vesti, drame, dokumentarni program, komedije, dečji program, sportska dešavanja, kao i specijalna izveštavanja. U Americi se go-dišnje titluje preko hilјadu video programa namenjenih gledanju u kućnom ili školskom okruženju. Ovi prevodi variraju u kvalitetu: prilagođenosti uzrastu korisnika, jezičkom nivou i njegovoj sofisticiranosti (Meyer, Yung-bin, 1995).

Princip rada zatvorenih prevoda (titlovanje) se može se podeliti na dva tipa: za unapred snimlјene programe i za programe u realnom vremenu.

Titlovanje ili zatvoreni prevodi razvili su se za potrebe gluvih osoba, ali su se pokazali veoma korisnim i za učenje stranog jezika i kao pomoć u razume-vanju nematernjeg jezika. Zatvoreni prevodi nisu vidlјivi na ekranu, uklјučuju se uz pomoć dalјinskog upravlјača za razliku od otvorenih prevoda koji su vid-lјivi i koje je nemoguće isklјučiti. Sa uvođenjem zatvorenog prevoda poraslo je interesovanje naučnika za ispitivanjem njihovog uticaja na razvoj jezičkih ve-ština. Korišćenje zatvorenih prevoda podrazumeva veštinu čitanja kao osnov-nu veštinu, kao i razumevanje pročitanog teksta.

Doprinos titlovanog videomaterijala na razumevanje pročitanog kod učenika kojima engleski nije maternji jezik, kao i kod odraslih potvrđena je u rezultatima velikog broja istraživanja (Bean, Wilson, 1989; Garza, 1991; Koskinen et al., 1986; Lewis & Jackson, 2001; Parlato, 1985).

SoundField FM sistemi

Još jedno dostignuće FM tehnologije su tzv. Sounfield FM sistemi, koji za-uzimaju sve značajnije mesto u školama. U pozorištima i koncertnim salama mogu da se postave specijalni FM predajnici koji putem radio talasa prenose zvuk do individualnih FM prijemnika gluvih i nagluvih osoba, koje se nalaze u sali. Sve što je potrebno da korisnici urade je, da svoje individualne slušne apa-rate prebace na „T“ ili „MT“ program i da uživaju u performansama.

31

FM predajnik FM prijemnikIzvor: http://www.phonak.com

Slika 1. FM predajnik i prijemnik namenjen koncertnim salama

FM predajnik za koncertne i pozorišne sale veoma je jednostavan za upo-trebu, a može da pokrije salu veće površine. FM prijemnik pojačava zvučni si-gnal, može se nositi oko vrata ili staviti ispod odeće.(http://www.phonak.com/content/dam/phonak/b2b/C_M_tools/FM/FM-For-Theatres-and-Concert-Halls.pdf)

Indukciona petlja (Induction loop-Il)

Sistem indukcione petlјe pomaže korisnicima slušnih aparata da jasni-je čuju zvuk, smanjenjem ili potpunim isklјučenjem pozadinskih zvukova. Na primer, korisnik sistema indukcione petlјe kod kuće može uklјučiti samo zvuk televizije, muzičke linije ili radija. Na bučnim mestima, indukciona petlјa može biti spojena sa mikrofonom, tako da korisnik može slušati samo govornika bez pozadinske buke. U pozorištima, indukciona petlјa omogućava čistiji zvuk za korisnike slušnih aparata. Međutim, indukciona petlјa ne daje stereo zvuk, kao što se to može postići upotrebom nekog drugog sredstva za pojačavanje in-tenziteta zvuka, na primer, infracrveni sistem (www.actiononhearingloss.org. uk/soundsolutions).

32

Slika 2. Sistem indukcione petlјePrednosti indukcione petlјe su sledeće: tehnologija indukcione petlјe u

celom svetu je jedinstvena i kompatibilna (slušni aparati, čak i starije genera-cije, kao i kohlearni implanti mogu primati signal ukoliko imaju „T” prekidač tj. ugrađenu zavojnicu; primenjiva je za javne prostore koje koristi veći broj osoba, po veoma pristupačnoj ceni; kvalitet zvuka pojačanog indukcionom pe-tlјom je dobar, pod uslovom da su se ispoštovali svi standardi prilikom njenog instaliranja; sistem je dugotrajan, potrebno je proveravati njegov rad na go-dišnjem nivou od strane sertifikovanog dobavlјača.

Nedostaci indukcione petlje: jaki izvori elektromagnetnog zračenja mogu stvarati smetnje u prijemu zvučnog signala; ponekad je za instaliranje indukcione petlјe potrebno naći kreativno rešenje, kako bi se kabl indukcione petlјe učinio manje vidlјivim (npr. potrebno ga je staviti ispod podne obloge); u objektima u kojima je zastuplјeno dosta metalnih konstrukcija, potrebni su dodatni proračuni i pojačanje signala (Heđever, 2012).

Infracrveni sistemi (IR- infrared)

Infracrveni ili infrared sistemi (IR) predstavlјaju alternativu za FM siste-me. Infracrveni sistem funkcioniše tako što audio signal pretvara u modulova-ne infracrevene zrake, koji su nevidlјivi oku (Heđever, 2012). Korisnik slušnog aparata ili kohlearnog implanta mora imati poseban IR prijemnik da bi mogao bolјe da čuje zvučni signal, uz pomoć IR sistema. Infracrveni zraci se šire na isti način kao i svetlosni zraci. Za nesmetano funkcionisanje infracrvenog siste-ma, između predajnika i prijemnika ne sme biti prepreka. Ova karakteristika

33

koja ga čini manje funkcionalnim u odnosu na FM sisteme i indukcione petlјe (gde signal prolazi kroz zidove), ujedno ga čini i nezamenjivim u nekim situa-cijama gde je neophodno omogućiti bezbednost signala, kao i nesmetani rad u susednim prostorijama, npr. sudnice ili multipleks bioskopi (Robitaille, 2010). Infracrveni sistemi se ne mogu koristiti u prostorima u kojima postoji previše svetlosnih signala, kao što je spolјašnja sredina ili jako osvetlјena prostorija.

Infracrveni sistemi kod kojih je prijemnik ugrađen u slušalice, namenjen je osobama tipične populacije i može se koristiti u brojnim situacijama (kon-certnim dvoranama, pozorištima, muzejima, konferencijama, za gledanje TV, i sl.).

Slika 3. Konferencijski infrared sistem (WIRSYS1 Infrared Hearing Assistance System)

Izvor: http://www.definitionaudiovisual.co.uk/Infrared sistemi imaju nekoliko prednosti u odnosu na FM sisteme, a

to su: zvučni signali se ne šire u susedne prostorije; kvalitet zvuka je bolјi i zbog toga se više koristi na javnim predavanjima; akustički izlaz IR sistema je mnogo manji u odnosu na FM sisteme, zato je manja opasnost od povreda, ali i nekoliko nedostataka: FM sistemi ne zahtevaju „liniju vida” (tj. prolaze kroz barijere); FM sistemi koriste osobe sa težim oštećenjem sluha zbog njihovog većeg akustičkog izlaza (Warick, Clark, Dancer, Sinclair, 1998).

34

ZAKlJUČAK

Učešće gluvih i nagluvih osoba u društvenom i kulturnom životu zajed-nice pokazatelj je socijalne inkluzije, a u velikoj meri je uslovljen stvaranjem pristupačnog okruženja. U anketi koju su sproveli studenti Fakulteta za spe-cijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, decembra 2016. go-dine, o opremljenosti Ustanova kulture sredstvima asistivnih tehnologija za gluve i nagluve osobe, od više od deset anketiranih direktora tehničkih službi u ustanovama kulture u Beogradu, potvrđeno je da samo jedna sala Doma omla-dine poseduje indukcionu petlju.

Rezultati projekta „Mladi sa oštećenjem sluha Evrope: razvoj strategije za pristup ravnopravnom učešću, socijalnoj inkluziji i zaštiti ljudskih prava“ (CRID, 2009) pokazuju da je kulturni život osoba sa oštećenjem sluha u veli-koj meri uslovljen činjenicom da im većina kulturnih sadržaja i institucija nije prilagođena. Na pitanje u kojoj meri su navedeni kulturni sadržaji prilagođeni njihovom oštećenju, oko 450 mladih gluvih i nagluvih osoba odgovorilo je sa „veoma malo” za koncerte (93,1%), pozorišne predstave (35%) i bioskopske projekcije (57,1%).

Stvaranje pristupačnog okruženja za uživanje u sadržajima i kulturnom životu zajednice je izazov, a i obaveza svih nas, kako bi se pronašla najbolja rešenja za ostvarivanje tih uslova, a posebno nadležnih državnih organa i institucija.

lITERATURA

1. CRID (2009). Mladi sa oštećenjem sluha Evrope: razvoj strategije za pristup ravnopravnom učešću, socijalnoj inkluziji i zaštiti ljudskih pra-va. Ministarstvo omladine i sporta Republike Srbije.

2. Bean, R. M., Wilson, R. M. (1989). Using closed-captionedtelevision to teach reading to adults. Reading Research and Instruction, 28(4), 27-37.

3. Garza, T. (1991). Evaluating the use of captioned video materials in advanced foreign language learning. Foreign Language Annals, 24(3), 239-58.

4. Heđever, M. (2012). Osnove fiziološke i govorne akustike. Univerzitet u Zagrebu: Edukacijsko-rehabilitacijski fakultet.

5. Koskinen, P.S., Wilson, R., & Jensema, C. J. (1986). Closed-captioned television: A new tool Reading Research Instruction, 28for reading in-struction. Reading World, 24(4), 1-7.

6. Lewis, M., Jackson, D. (2001). Television Literacy: Comprehension of program content using closed captions for the deaf. Journal of Deaf Studies and Deaf Education 6(1), 43-53.

35

7. Meyer, M., & Lee, Yung-bin, B. (1995). Closed-Captioned Prompt Rates: Their Influence on Reading Outcomes. In: Proceedings of the 1995 Annual National Convention of the Association for Educational Communications and Technology (AECT). Preuzeto 23. novembra 2011. sa adrese: http://eric.ed.gov/?id=ED383326

8. Norwood, M. J. (1988). Captioning for deaf people: An historical overview. In (Harkins, J.E., Virvan, B.M., Eds.): Speech to text: Today and tomorow, (133-138). Proceedings of a conference at Gallaudet University, Washington.

9. Parlato, S. J. (1985). Re-discovering films with captions. TeachingEnglish to Deaf and Second Language Students, 3(1), 17-20.

10. Robitaille, S. (2010). The Illustrated Guide to Assistive Technology and Devices: Tools and Gadgets. NY: Demos Medical Publishing.

11. Warick, R., Clark, C., Dancer, J., & Sinclair, S. (1998). Assistive liste-ning devices. Preuzeto 24. maja 2007. sa adrese:http://www.pepnet.org/sites/default/files/56Assistive%20Listening%20Devices.pdf

12. whiteboards/index.htm

36

UMETNOST KAO POKRETAČ ILI KAKO JE NASTAO FILM „RESTART”

Dejan Petrović

Sažetak

Koliko puta, svakog jutra, odlažemo buđenje na budilniku koje nas upozorava da treba da ustanemo, pokrenemo i započnemo novi dan? Koliko puta smo odluku, akciju odložili za sutra, prekosutra, iduću nedelju, mesec ili godinu? Do kada smo spremni da čekamo poziv drugih za posao ili zabavu? Kako se pokrenuti iz tačke u kojoj smo se zaustavili i uspavali? Pitamo se, odakle potreba da se neprestano odlaže buđenje, ustajanje, izlazak iz spavaone u kojoj se nalazimo. Kako se to neko probudi i pokrene? Da li čovek može i sme sebi da dozvoli toliki luksuz, da samo pasivno, sa strane, posmatra sopstveni život? Ili će uzeti svoj život u svoje ruke i preuzeti odgovornost za odluke koje donosi? Kako napraviti prvi korak i pokrenuti se? Još kao student režije, kao i većina mojih kolega, snimao sam studentske vežbe i razmišljao o danu kada ću završiti studije i krenuti slobodno, nezavisno, da snimam svoje filmove. Međutim, lagano sam se udaljavao od onoga za šta sam se školovao i odlazio u drugom pravcu. Bavio sam se produkcijom, druge sam podučavao kako se prave filmovi i čekao da se pojavi ona prava tema. Tražio sam izgovore što ne snimam, izgovore u koje ni sam nisam verovao. Od nedostatka vremena do sistema u kojem živimo. I tako skoro deceniju, tražeći razloge u drugima, uskraćivao sam sebe za predivne trenutke stvaranja, kreiranja, pravljenja filmova.A onda, jednog dana za vreme ručka, supruga Slađana mi je ispričala da je pozvala svog prijatelja, slikara, Darka Babića da izlaže u Galeriji čiji program ona uređuje. Pozvala ga je sa namerom da se prizivanjem umetnika Darka, probudi uspavani prijatelj. Njena namera da probudi uspavanog prijatelja, probudila je i uspavanog reditelja u meni. Darko je prihvatio poziv da izlaže u Galeriji i ubrzo, nakon deset godina, po prvi put, uzima olovku, papir i počinje da crta - autoportret. Ujedno to su bili i prvi kadrovi koje smo, snimatelj Sreten i ja zabeležili kamerom. Uz ogroman napor, uprkos neposlušnosti mišića ruku i šake, uporno, Darko je povlačio linije. Nakon dva sata crtanja, umoran, odbacio je olovku i rekao: Dosta je za danas! Uspeo je da nacrta samo desnu stranu svog portreta. Levu stranu nije bio u mogućnosti da završi. Prekinuli smo snimanje uz dogovor da sutra nastavljamo. Bio je to Darkov ponovni susret sa olovkom i papirom, ali i moj sa kamerom i junakom. Snimali smo Darka, koji je nakon desetogodišnje pasivnosti prihvatio poziv galerije u svom gradu, da u njoj izlaže. Time započinje desetomesečni proces pripremanja izložbe, ali i neizvesni period borbe sa pasivnošću, navikama i sopstvenim ograničenjima. Dan kasnije, po dogovoru, snimatelj i ja došli smo kod Darka. Nas dvojica da nastavimo snimanje, a on rad na svom crtežu.

37

Darko se nije osećao dobro tog dana i odložili smo snimanje za sutradan. I tako iz dana u dan, nastavak snimanja je odlagan. I nakon tri meseca odlaganja crtanja i snimanja imali smo pola nacrtanog Darkovog autoportreta i samo nekoliko minuta snimljenog materijala. Mislio sam da ipak nećemo imati film. U međuvremenu, Darko je dobio poziv iz požeškog Udruženja osoba sa invaliditetom i dva puta nedeljno odlazi u udruženje gde deci, članovima udruženja, drži likovne radionice. Dogovorili smo se da nastavimo sa snimanjem i odlazili smo sa njim u Udruženje. Darko je, najpre bio njihov učitelj koji ih uvodi u svet umetnosti, zatim prijatelj, da bi na kraju, kada su deca dolazila kod njega kući, postajali saradnici, koji ravnopravno učestvuju u stvaralačkom procesu. Rad sa decom vraćao je Darka stvaranju, oni su ga na neki način podsetili ko je i dali mu priliku da uživa u procesu stvaranja, čisto i slobodno, kao dete. I mi, dok smo snimali osećali smo Darkovu promenu. Rad sa decom uticao je na njega, ali i na dramaturgiju našeg filma. Deca su postala glavni pokretač u njegovom životu i stvaranju, ali i u našem filmu. Pozitivna energija koja je navirala iz njihovog odnosa pokretala je i nas. Ponovo sam počeo da verujem da ćemo imati film. Tokom celog procesa, bili smo svedoci Darkove borbe sa ukorenjenim navikama i bolešću. Beležili smo njegova pokretanja i odustajanja. I sve vreme vladala je neizvesnost, kako za Darka, Slađanu i ljude iz galerije, tako i za nas iz ekipe filma. Da li ćemo imati film sa afirmativnom idejom? Da li će biti izložbe? Izložba, za sve nas, nije bila kao svaka druga, predstavljala je pobedu, bila je više od same umetnosti.Izložba u Požeškoj galeriji za Darka nije samo restart, već i nastavak tamo gde je stao pre deset godina. Jer, tada, na samom početku karijere, nakon prve samostalne izložbe baš u toj Galeriji, Darko saznaje da boluje od multiple skleroze - neizlečive bolesti u kojoj organizam uništava samog sebe, u kojoj su veze između mozga i mišića, ekstremiteta, oštećene, a poruke iz mozga na „cilj“ stižu sa zakašnjenjem, greškom, najčešće se gube i nestaju. Od tog trenutka započinje period postepenog povlačenja. Umetnik prestaje da stvara i prepušta se navikama koje ga u potpunosti pasiviziraju.Nakon desetomesečne Darkove borbe, suočavanja sa sobom samim i pronalaženja onog najčistijeg, naiskrenijeg u sebi, kroz stvaralački proces i uz podršku dece, prijatelja, radovi su završeni i otvorena je izložba pod nazivom „Restart“, a mi smo dobili film, sa istim nazivom.Restart nije priča o bolesti, jer se ona u filmu iščitava kao metafora ljudske pasivnosti, nemogućnosti da se misli, govori i dela u skladu sa sopstvenim potrebama, kao metafora pojedinačne i kolektivne svesne samoizolacije i marginalizacije. Restart je film koji svedoči o upornosti, ogromnim fizičkim naporima, ali i odluci junaka, Darka Babića, da se zagleda duboko u sebe na najiskreniji i najhrabriji način, i da započne novo poglavlje svog umetničkog stvaranja, ali i sopstvenog života. Restart je priča o pronalaženju novog smisla i nove pokretačke snage, kroz komunikaciju jezikom vizuelnih umetnosti sa decom i mladima sa različitim formama tzv. invaliditeta, o sinergiji i zajedničkom izlasku u javnost; o razbijajanju predrasuda, o povratku dostojanstva; o snazi dečje čiste emotivnosti, neposrednosti i slobode za eksperiment, o prijateljstvu i ljubavi; o podjednakoj važnosti svakog koraka, kao i cilja ka kome idemo.

Ključne reči: restart, invaliditet, film

38

PROCES SOCIOKULTURNOG RAZVOJA ADOLESCENATA SA SMETNJAMA U RAZVOJU

Nebojša Nikolić UG „Vitezovi osmeha”, Novi Sad, Srbija

Sažetak

Razvoj socijalne i kulturoloske svesti menja svoja polazišta sa tehnološkim i informacionim napretkom, svoju dinamiku i svrhu povećanim mikro i situacionim migriranjem zbog raznolikih potreba. Svaki pojedinac nosi i kroz sebe eksponira svoju kulturnu baštinu, nehotično ili ciljano, inervišući druge makar na pasivnu asimilaciju tih kulturalnih odraza ili vrednosti. Socijalno kulturalni razvoj primarno percipiran kao proces učenja sadržan u interakciji sa roditeljima, nastavnicima i ličnostima iz kulturnog i javnog života, treba da obezbedi da pojedinci sa smetnjama u intelektualnom razvoju nauče onaj tip ponašanja i međuljudskih odnosa, koji su karakteristični za datu kulturu u mikrosocijalnom okruženju, uz široku mogućnost adaptacije na nove životne uslove. Proces socijalno psihološke maturacije, oblikovanja proaktivne socijalne percepcije, kao i socijalno emocionalna personalizacija ličnosti najveće promene beleži u periodu adolescencije i mladog odraslog doba; onog doba kad se od pojedinca očekuje samostalnost u odlučivanju i ponašanju. Posebna zanimljivost sadržana je i u iskustvenim činjenicama vezanim za način percipiranja i razumevanja socijalnih kontroverzi, parodičnih i socijalno zahtevnih situacija. Mladi sa smetnjama u intelektualnom razvoju različito reaguju na iste društvene pojave ali pitanje je uzročnosti tog različitog reagovanja. Da li je ono uslovljeno opštim kognitivnim potencijalima, sociokulturnom depriviranošću mlade osobe ili izostankom pravilnih podsticaja? Upravo zbog ovakvih dilema, program socijalno kulturalnog razvoja temelji se na postupnosti. Osnovno polaziste programa jeste postupnost u izgradnji funkcionalne socijalne inteligencije koja korespondira kognitivnom razvoju pojedinca sa intelektualnom teškoćom. Poseban naglasak u samom procesu oplemenjivanja ličnosti jeste na parcijalizaciji dijalektickih relacija koje mladi sa smetnjama u razvoju vide ili učestvuju u njima, kako bi se i najsitnija nerazumljivost otklonila i transponovala makar u ravan elementarne razumljivosti. Sa takvim postavkama u radu sa mladima sa intelektualnim teškoćama, može se očekivati određen pomak na putu smanjivanja one infantilne naivnosti u korist socijalne obazrivosti i samim tim povećavanja samostalnosti u socijalnim razmenama. Program sociokulturnog razvoja ima višedimenzionalna „pružanja”, posebno ako znamo da je međuvršnjačka, ali i krosgeneracijska razmena apostrofirana i prilično delotvorna, jer se upravo u tim kontekstualno bliskim razmenama inkorporiraju i ona „nedovršena” znanja i kompetencije. Putem medđuvršnjačkog dijaloga otvaraju se vrata delovanju, ponašanju i komunikaciji u konkretnim i stvarnim situacijama.

Ključne reči: socijalno kulturalni razvoj, kulturna dekontaminacija, mladi sa smetnjama u razvoju, socijalizacija, proces

39

PROJEKAT „DAN U TVOJIM CIPELAMA” – PRIMER DOBRE PRAKSE

Dubravka Valić Nedeljković, Stefan Janjić

Sažetak

Projekat „Dan u tvojim cipelama”, koji Novosadska novinarska škola organizuje u kontinuitetu od 2010. godine, dobio je 2013. u konkurenciji više od 2000 aplikacija, specijalnu međunarodnu nagradu ERSTE fondacije u Beču za socijalne integracije.Osnovni cilj projekta je da kroz inkluzivni pristup unapređuje izveštavanje i kreiranje medijskog sadržaja tako da bude prilagođen ostvarivanju komunikativnih potreba osoba sa invaliditetom, kao i da obezbedi njihovo aktivnije prisustvo u medijskoj sferi. Posebno značajan cilj je osnaživanje senzibiliteta studenata novinarstva, kao i celokupne javnosti, za svakodnevicu, probleme i potrebe osoba sa invaliditetom.Projekat „Dan u tvojim cipelama” sastoji se iz dve faze. U prvoj, edukativnoj fazi studenti novinrstva stiču teorijska i praktična znanja (igraju uloge osoba sa invaliditetom i pokušavaju da se u tim ulogama snađu u svakodnevnim situacijama kao što su odlazak u prodavnicu, na pijacu, ulazak u autobus, ćaskanje u kafiću, poručivanje jela u restoranu i sl.) o pravilnom i etičnom ponašanju prema osobama sa invaliditetom i izveštavanju o osobama sa invaliditetom, kao i znanje i veštine neophodne za tehničko prilagođavanje medijskih sadržaja njihovim komunikativnim potrebama. Istovremeno osobe sa invaliditetom uče se osnovama medijske pismenosti i posebno digitalnoj televizijskoj produkciji. U drugoj fazi studenti i studentkinje novinarstva zajedno sa svojim vršnjacima osobama sa invalidtetom proizvode televizijske pakete koji se zatim na Međunarodni dan posvećen ovim osobama, (3. decembar), kao vid svojevrsnog javnog zagovaranja i senzibilisanja građanstva emituju na programima lokalnih TV stanica i objavljuju na internet stranicama NNŠ, internet stranici udruženja osoba i studenata sa invaliditetom, NNŠ fejsbuku i Jutjub kanalu.Kroz ovaj izuzetni inkluzivni program medijske pismenosti do sada je prošlo oko stotinu mladih iz nekoliko gradova u Srbiji (Novi Sad, Niš, Beograd) i objavljeno je oko 50 televizijskih paketa od kojih su neki imali i po više od 30000 pregleda na Jutjubu.

Ključne reči: novinari, studenti, osobe sa invaliditetom, produkcija, tv paketi, senzibilizacija, igranje uloga

40

KULTURA, TOLERANCIJA, RAZLIČITOST – „BITI RAZLIČIT, ZNAČI BITI SVOJ”

Jasmina Kovačević, Branislava ŽivanovićOŠ „NH Dušan Dugalić“, Beograd, Srbija

Sažetak

Stepen demokratičnosti nekoga društva direktno je proporcionalan odnosom tog društva prema svojim najosetljivijim članovima. Razvoj empatičnosti, tolerancije i pozitivnih stavova prema marginalizovanim grupama i pojedincima nije jednostavan proces i odvija se u dužem vremenskom periodu. Naše društvo, koje je prošlo kroz čitav niz turbulentnih događanja, počelo je da se razvija u pravcu ojačavanja svojih kapaciteta, ali učeći se na tuđim iskustvima i ličnim greškama, moramo biti svesni da postoji još uvek veliki manevarski prostor u kom se mogu razvijati bolji socijalni, interpersonalni, i opšteljudski odnosi, čime se obogaćuje društvena zajednica.Frensiis Bekon je davno rekao „Onoliko možemo, koliko znamo’’. Dakle, uticaj vaspitanja, akademskog obrazovanja, socijalnih matrica, ali u novije vreme medija i sredstava masovne komunikacije može odigrati značajnu ulogu u razvijanju stavova pojedinaca, ali i velikih grupa, u pravcu boljeg razmevanja i prihvatanja razlika među ljudima. Iako se može reći da se primećuju određene promene u dobrom prvcu, dug je put do postizanja cilja. Jedan od osnovnih problema su predrasude i stereotipi. Prevazilaženje predrasuda, a rekli bi i zabluda, može se postići kroz bolju obaveštenost članova zajednice.Imperativ zdravlja, lepote, pa rekli bi i savršenosti pretenciozno se reklamira kroz medije i poprima groteskne karakteristike, ne obazirući se koliko takvi stavovi mogu da vređaju prosečne gledaoce, ili čitaoce. Razvijajući kulturu straha i izopačenih stavova prema starosti, bolesti, nesavršenosti naših tela, ili samo puke prosečnosti, ide se u pravcu razvijanja jedne kvazikulture u kojoj svako ko nije idealnih proporcija mora biti izopšten i javlja se još veća segregacija i marginalizacija. Ako znamo da oko 10% svetske populacije čine ljudi sa invaliditetom ili nekom smetnjom u razvoju, pitamo se da li je to nebitan deo opšte populacije na koji ne treba računati.Možemo razumeti da u današnje vreme borba za tržište, gledaoce i profit postaje sve žešća, te se teme vezane za marginalizovane grupe vide kao neprofitabilne i daje im se mali medijski prostor u terminima koji nisu udarni. Iskustva iz drugih zemalja govore u prilog činjenici da TV stanice, TV mreže, radio emisija ili pisani mediji ne gube konzumente ako uključuju ovakve emisije u svoje programske šeme. Ono što je važno naglasiti, da se mi ne zalažemo za formu, već sadržaj takvih emisija u kojima će se predstavljati realne mogućnosti i potencijali osoba sa invaliditetom. Stoga je važno da se novinari, reditelji, voditelji emisija i drugi koji treba da promovišu jednakost i ravnopravnost, moraju dobro pripreme i upoznaju sa specifičnostima teme o kojoj žele da razgovaraju s osobama sa invaliditetom. Do nesporazuma dolazi baš zbog nepoznavanja terminologije i rekli bismo nenamerno. Promena načina ne

41

rešava uvek problem. Zdravi odnosi se stvaraju kada naučimo da uvažavamo sve ljude na isti način, a procenu donosimo na osnovu činjenica i kroz utvrđene i proverene istine. Mi ne tvrdimo da je svaka osoba sa invaliditetom vanserijski uspešna, kao uostalom ni svi drugi ljudi. Mi želimo da srušimo predrasude i ostvarimo mogućnost da se čuje za te osobe i da one budu vidljive.Tolerancija koja se stiče u procesu vaspitanja, uvažavanje, pozitivan odnos, empatija, pažnja i otvorenost u svakodnevoj komunikaciji su osnov pune podrške osobama sa smetnjama u razvoju. Takav pristup potvrđuje stvarni osećaj pripadnosti socijalnoj sredini, pa ga je potrebno intenzivno promovisati u svim sredinima i na svim nivoima. Mediji su jedan od poželjnih načina te promocije.Osobe sa smetnjama u razvoju i invaliditetom imaju potrebu, kao i svi, da budu sa drugim osobama i očekuju bezrezervnu i potpunu prihvaćenost sa njihove strane. Na taj način one jačaju osećanje sigurnosti i stepen sposobnosti da vrednuju i da budu vrednovani u društvu. Takvu vrstu podrške oni u potpunosti zaslužuju. „Niko nije učinio veću grešku od osobe koja nije preduzela ništa, zato što je mogla da učini malo“ (E. Burke).Film, televizija, internet, štampani mediji kao i sve druge tehnološke inovacije, mogu u znatnoj meri poboljšati odnos društvene zajednice prema pojedincu, u rušenju stereotipa i predrasuda, u rušenju barijera, i stvaranju povoljnije medijske prezentacije, a samim tim i društvene klime u odnosu na ove osobe. Uticaj na kulturne obrasce, koji je u ovom trenutku veoma upitan, mogao bi se promeniti, ako bi se i formalno i, naročito sadržajno izmenili koncepti, kako TV emisija, tako i tekstovi u štampanim medijima.Mi sami kreiramo forme svog opstanka, ali sredina utiče na tu kreaciju.Ako nas sredina ne prihvati, ako nas ignoriše ili odbaci, mi to doživljavamo kao lično nepostojanje. Treba li neko da se stidi što ga je neprijatna životna okolnost dovela u situaciju da bude u nečemu različit od drugih? Većina mora da deluje regenerativno i da nalazi i pruža energiju da manjinske grupe nastave život sa što manjom količinom prepreka. Treba se napajati sa dobrih izvora. Kultura i medijski prostor ne sme biti ekskluziva odabranih, jer i te odabrane nisu svi birali. O ukusima se može polemisati, ali mora se dati mogućnost različitih pogleda i procena. Osobe sa invaliditetom deo su populacije našeg i svih drugih naroda. Nije njihov izbor bio da se nađu u toj situaciji, ali je za poštovanje njihov izbor da prevazilaze prepreke i na sebi svojstven način rešavaju probleme na koje nailaze. Za poštovanje je njihova volja, upornost, izdržljivost, i to treba pokazati ljudima. Smanjujući svoj narcizam većinska populacija će priznati da nije posebna, izuzetna, bezgrešna i shvatiće da svi imamo i vrline i mane, jer smo samo ljudi. Zamislite da Stivenu Hokingu, Marti Keler, Rej Čarlsu i mnogim drugima nije data šansa!? I da ne zaboravimo, svako od nas se može naći u situaciji da postane osoba sa invaliditetom. Broj saobraćajnih nesreća, ali i povreda na radu i drugih vrsta rizika, višestruko je povećan, a samim tim povećava se i broj osoba sa invaliditetom. To sutra može biti neko koga volite, do koga vam je stalo, neko bitan u našim životima, zapitajmo se kako bi se tada osećali? Treba li da ih zaboravimo i stavimo u društveni zapećak?

Ključne reči: mediji, tolerancija, osobe sa invaliditetom

42

PARTICIPATIVNE PRAKSE U FILMSKOJ UMETNOSTI – IZAZOVI

Jovana KaraulićDoktorantkinja, Univerzitet umetnosti u Beogradu – Fakultet dramskih

umetnosti, Beograd, Srbija

Sažetak

U centar savremenih umetničkih razmatranja se smešta pojam participacije, koji stvara uslove za mogućnost aktivnog uključenja zajednice u produkciju i stvaralaštvo koje ostvaruje dalekosežne pozitivne efekte na društvo. U ovom radu postavlja se pitanje - koja je moguća uloga filmskog stvaralaštva u tom procesu? Usvajanjem pretpostavke prema kojoj umetničke prakse doprinose međusobnoj interkaciji građana/publike i javnih praktičnih politika u polju kulture, ne možemo govoriti o participaciji ako zajednica ne definiše svoje učešće i nema uticaja na tok izvođenja. U radu razlikujemo tri nivoa uključivanja: pristup, inerakciju i participaciju, gde participacija zahteva veći stepen ustanovljenih demokratskih vrednosti u društvu. U radu je upotrebljena empirijska metoda studija slučaja na primeru participativnih praksi u okviru igranog filma „Zlogonje (koji se bavi pitanjem vidljivosti dece sa invaliditetom), te analizi koje probleme prepoznaje ova vrsta interakcije, odnosno značenja koja iz nje proizilaze u pogledu tolerancije i različitosti. Istraživački metod uključuje posmatranje sa učestvovanjem i metodu intervjua.

Ključne reči: participacija, film, javna praktična poltika, tolerancija

43

ULOGA FOKALIZACIJE U IZVJEŠTAVANJU O ZDRAVSTVENO RAZLIČITIM OSOBAMA

Ognjen RadovićKomunikološki koledž, Banjaluka, Bosna I Hercegovina

Sažetak

Izvještavanje o zdravstveno različitim osobama (ZRO) putem audio-vizuelnih medija je izuzetno važno kako bi se smanjio stepen stigme prema istima. Drugim riječima, izvještavanje o zdravstveno različitima putem interneta i televizije je od izuzetnog značaja u oblikovanju percepcije javnosti o tome šta je zdravstvena različitost. Pored toga, narativ audio-vizuelnog pripovijedanja je daleko kompleksniji nego u slučaju drugih medija, što otvara veći broj rizika ali i mogućnosti za kvalitetnu reprezentaciju ZRO. U ovom radu se objašnjavaju načini na koji vrsta fokalizacije primarnih i sekundarnih pripovjedača unutar audio-vizuelnog priloga utiče na uokviravanje zdravstveno različite osobe, a koji perpetuira ustaljene stereotipe i održava visok nivo stigme. Ciljevi rada su da se: (1) istraže sve vrste fokalizacije novinara, ZRO i ostalih učesnika u izgradnji TV priloga u sklopu informativnog TV programa; (2) analizira uticaj fokalizacije na raspored moći unutar priloga; (3) analiziraju međuodnosi drugih elemenata narativa u zavisnosti od vrste fokalizacije; (4) definišu preporuke za kvalitetniju upotrebu fokalizacije u cilju unapređenja načina reprezentacije ZRO. Naposljetku, osnovni zadatak rada je da dokaže hipotezu da Upotreba načina fokalizacije u informisanju o zdravstveno različitim osobama utiče na održavanje stereotipnog načina reprezentacije.

Ključne riječi: zdravstvena različitost; izvještavanje; mediji; narativ

44

JEZIK I ISKLJUČENOST: POLITIKE GOVORA I DRUŠTVENO OBELEŽAVANJE

Pavle MilenkovićUniverzitet u Novom Sadu – Filozofski fakultet, Novi Sad, Srbija

Sažetak

Veza između jezika, kulturnih i političkih vrednosti i identiteta predmet je brojnih istraživanja u društvenim naukama. Način na koji se imenuju/obeležavaju/označavaju stvari, odnosi, događaji, ljudi, procesi ima svoju semiotičko-semiološku, sociolingvističku i političku dimenziju. Kao sredstvo obeležavanja/označavanja, jezik je istovremeno i sredstvo isključivanja i izolovanja.Različite jezičke prakse u sprezi su sa političkim praksama i institucionalnim obrascima. U radu će se skrenuti pažnja na terminološke nedoumice i otvorena pitanja u vezi sa kategorisanjem i opisivanjem kategorije osoba koje se u engleskom jeziku imenuju kao persons with disabilities, što se u državama balkanskog regiona – posebno u Srbiji, BiH i Crnoj Gori imenuje na različit način: osobe sa invaliditetom, osobe sa hendikepom i osobe sa posebnim potrebama. U radu će biti izneta problematika različitih jezičkih praksi i posledica koje ova različitost ima u komunikaciji između pojedinaca, institucija i udruženja na regionalnom nivou, na osnovu iskustava i aktivnosti na projektu Erasmus+ Trans2Work - School to Work Transition for Higher iducation students with disabilities in Serbia, Montenegro and Bosnia & Herzegovina. Različite jezičke prakse upućuju na samo na različite normativne i institucionalne obrasce, već i na različite vrednosne stavove i orijentacije koji, shodno kontekstu, upućuju na međusobnu isključenost/isključivost.

Ključne reči: uključenost, isključenost, jezik, društveno obeležavanje

45

DA LI MODALITET ZADATKA ZA PROCENU SPOSOBNOSTI PREPOZNAVANJA EMOCIJA UTIČE NA POSTIGNUĆA OSOBA SA

INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU? 1

Mirjana Đorđevića, Nenad Glumbića, Branislav Brojčina, Ivana KostićbaUniverzitet u Beogradu - Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju

bSrednja zanatska škola, Beograd

Sažetak

Sposobnost prepoznavanja emocija pomaže osobama da razumeju socijalne situacije i da planiraju sopstveno ponašanje u određenim društvenim kontekstima. Rezultati istraživanja pokazuju da na sposobnost prepoznavanja emocija kod osoba sa intelektualnom ometenošću mogu uticati kognitivna i govorno-jezička postignuća ispitanika, starosna dob, tip ispitivane emocije, kao i tip smeštaja u kom ispitanik boravi. Neki autori smatraju da na povećanu učestalost tačnih odgovora u zadacima prepoznavanja emocija utiče i primena zadataka u kojima se kombinuju vokalne karakteristike i facijalna ekspresija, odnosno da će ispitanici češće biti uspešni na zadacima koji su bazirani na video-snimcima nego na zadacima koji koriste ilustracije ili fotografije. Cilj ovog istraživanja je ispitati da li se postignuća na prepoznavanju emocija kod ispitanika sa lakom intelektualnom ometenošću razlikuju u zavisnosti od primenjenih zadataka (nacrtanih emotikona, crno-belih fotografija ili video-snimaka).Uzorkom ovog istraživanja obuhvaćeno je 70 učenika sa lakom intelektualnom ometenošću iz Srednje zanatske škole iz Beograda, uzrasta od 15 do 24 godine (AS = 17,93, SD = 1,772). Uzorak je ujednačen prema polu (χ² = 0,000; df = 1; p = 1,000) i uzrastu (χ² = 1,429; df = 1; p = 0,232). Sposobnost prepoznavanja emocija procenjivana je uz pomoć tri različita instrumenta. Upitnik za procenu prepoznavanja emocija (The Emotional Recognition Questionnaire, Davies, 2013) sadrži 20 pitanja, kojima se od ispitanika zahteva da zamisli kako bi se osećao u nekim situacijama i da uz pomoć nacrtanih emotikona odredi tu emociju. Drugi instrument zasnovan je na upotrebi 14 crno-belih fotografija (Еkman, 2007) na kojima osoba ženskog pola iskazuje različite emocije. Paralingvistička supskala iz Baterije za procenu komunikacije (The Assessment Battery for Communication – AbaCo, Sacco et al., 2008) je treći korišćen instrument i sadrži osam kratkih video-snimaka u kojima glumci ispoljavaju emocionalne izraze.U cilju poređenja rezultata na različitim instrumentima, dobijeni ukupni sirovi skorovi su konvertovani u z skorove. Za potrebe poređenja vrednosti z skorova na Upitniku za procenu prepoznavanja emocija (Md = 2,00), Ekmanovim fotografijama (Md = 2,03) i Paralingvističkoj supskali (Md = 1,97) korišćen je

1 Rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu „Socijalna participacija osoba sa intelektualnom ometenošću“ (ev. br. 179 017) koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

46

Fridmanov test. Rezultati Fridmanovog testa pokazuju da ne postoji statistički značajna razlika između postignuća na tri različita zadatka za procenu sposobnosti prepoznavanja emocija χ² (2, n = 70) = 0,114, p = 0,994.Na osnovu dobijenih rezultata možemo zaključiti da ispitanici sa lakom intelektualnom ometenošću pokazuju relativno ujednačen nivo uspeha na različitim modalitetima zadataka za procenu sposobnosti prepoznavanja emocija.

Ključne reči: intelektualna ometenost, emocije, video snimci, fotografije

47

UTICAJ FILMA, KAO MEDIJA, NA KREIRANJE STAVOVA PREMA OSOBAMA SA INVALIDITETOM

Dragan Rapaić, Petar Jordanov, Marko Rapaić

UvOd

Film predstavlja izuzetno moćan medij za plasiranje umetničkih sadrža-ja koji, u svojoj osnovi, imaju ideju. Ona se, na osnovu estetskih kriterjuma koji važe za filmsku umetnost, razvija i uobličavava da bi se, kao posebna kulturna forma, predstavila publici.

Svaki film, bez izuzetka, predstavlja odraz kulturnog sadržaja jednog naroda, odnosno jedne zemlje. On, kao umetnička forma, predstavlja destilat sveukupnog kulturnog odnosa prema temi koju obrađuje.

U svetu je snimljeno dosta filmova čiju centralnu temu čine osobe sa inva-liditetom. Isto tako, postoje i filmovi, u kojima se ove osobe epizodno obrađuju.

Da bi nešto postalo tema filma, skoro je obavezno postojanje literarnih sadržaja, drugih umetničkih formi (slikarskih, vajarskih ili muzičkih), biogra-fija pojedinaca, legendi ili mitova iz kojih se crpu ideje za njihovo uobličavanje i predstavljanje kroz ovaj medij.

Kod nas, nije bilo toliko ovih sadržaja da bi se destilirala ideja o jasnoj potrebi za predstavljanjem osoba sa invaliditetom kroz film i jasnoj poruci koju film obavezno mora da nosi u sebi. Nekih filmskih ostvarenja je bilo pa ćemo se u ovom radu osvrnuti na njih.

Osobe sa invaliditetom na filmu u svetu

Pokušavajući da saznamo nešto više o filmovima koji za centralnu temu imaju osobe sa invaliditetom, pored sećanja zasnovanog na vlastitim uvidima, pretražili sam i dostupne poretale na ovu temu. Na internetu smo pronašli por-tal Filmovi snimljeni o osobama sa invaliditetom u Americi je u prošlom veku gde smo izbrojali 44 filma. Našli smo i portale nevladinih organizacija u Srbiji koje su posvećene filmovima u kojima su osobe sa invaliditetom, ali, one su predstavljale samo filmove koji se odnose na određenu vrstu invaliditeta. Ne i na ostale vrste invaliditeta.

U daljem tekstu ćemo se zadržati na nekoliko filmova, koje smo gledali pa o njima možemo i da govorimo.

48

”Čovek slon”

Film je snimljen 1980. a zasnovan je na istinitom događaju. Scenario za film je nastavo iz dve, predhodno napisane knjige, „Čovek slon” i „Drugo seća-nje”. Govori o Džozefu Meriku, čoveku sa teškim telesnim deformacijama, koje uključuju i deformacije glave ali sa očuvanom inteligencijom i sposobnostima suptilnog izražavanja. Film opisuje način na koji, Londonska javnost XIX veka percipira jednog takvog čoveka, kao i njegove probleme koje takva percepcija nosi sa sobom. Uz užas, kao doživljaj, pri susretu sa takvim čovekom, možemo videti i ruganje, ponižavanje, izbegavanje, empatiju, samilost i milosrđe. Ova vrsta odnosa prema Meriku, predstavljaju glavne odlike ponašanja sredine, tog vremena, prema njemu. „Zahvaljujući” takvom izgledu, prikazivan je u cirku-su, kao „atrakcija”. Kada je primljen u bolnicu, Merik pokazuje i druge osobi-ne. U bolnici, Merik, čita, pravi maketu crkve i, uglavnom, ćuti. On je, u stvari, obrazovana osoba koja svakodnevno čita Bibliju, sposoban je da izdvoji i reci-tuje, za njega najvažnija poglavlja Biblije, pun je refiniranih i toplih osećanja, naročito preme doktoru Frederik Trevisu koji ga uvodi u svoju porodicu kao dobrodošlog.

”Moje levo stopalo”

Reč je o biografskom filmu iz 1989. koji predstavlja Kristi Brauna, rođe-nog sa cerebralnom pralizom. Odrastao je u siromašnoj, radničkoj porodici u Irskoj. Njegovo stanje je bilo takvo da je jedino mogao da kontroliše pokrete svog levog stopala. Nije mogao da hoda ni da govori. Roditelji nisu imali novca da mu kupe invalidska kolica. Otac ostaje bez posla. Stanje teško, da ne može biti teže. Otac nije verovao da će „od njega biti nešto.” Kasnije majka uspeva da sakupi novac za invalidska kolica. Kristi je, zahvaljujući svojoj inteligenci-ji, odlučnosti i neverovatnoj motivisanosti i istrajnosti uspeo da se opismeni. Njegovo obrazovanje i psihološki sadržaj su ga dalje usmeriči prema umetnosti tako da je postao pisac i slikar. Njegovo odrastanje, u porodici i socijalnoj sre-dini, bilo je traumatično ali je, uporkos očekivanjima, izbegao bilo koju vrstu psihopatske reakcije. Prihvatanje sopstvanog stanja i izgrađivanje odnosa sa članovima porodice i drugim ljudima predstavlja centralnu temu ovog filma.

”Kišni čovek”

Ovaj film (snimljen 1988.) zadobio je nepodeljene simpatije čitavog sveta tako da se i danas rado gleda. Rejmond je predstavljen kao autističan mladić koji je sposoban da govori, komunicira sa okolinom, zna da čita, foto-grafski pamti (pogotovo brojeve), ne razume vrednost novca, nije u stanju da razume socijalne odnose i ne ume da povezuje činjenice. Njegovo ponašanje obeležavaju različite stereotipije ali bez agresije prema drugima. U ustanovu u kojoj je smešten, dolazi njegov brat Čarli da preuzme brigu o Rejmondu. Radnja filma, zasnovana je na odnosu između dva brata. Jednog, koji je autističan i drugog koji pripada tipičnoj populaciji. Njihovi početni problemi su vezani za

49

sporazumevanje. Čarli ne razume kako da komunicira sa Rejmondom. Ne ra-zume njegove emocionalne reakcije i, u početku, ne ume da uspostavi nikakvu vezu sa njim. Istovremeno, Čarli je iznenađen Rejmondovim sposobnostima koje se odnose na pamćenje brojeva, sposobnosti da proceni broj čačkalice koje su se rasule po podu ili da zapamti redosled karata kada se u kockarnici igra Džek Pot. Čarli je prvo bio iznenađen ponašanjem svog brata Rejmonda, što dovodi do emocionalne suzdržanosti. Socijalna sredina je suzdržana a njegove reakcije i ponašanje ponekad plaše ljude koji su u okolini. Upoznavajući ga sve više, Čarli razvija topao emocioni i zaštitnički odnos prema Rejmondu u sluča-jevima njegovog problema u komunikaciji sa „spoljašnjim svetom”.

”Na prvi pogled”

Film je snimljen 1999. godine po stvarnom događaju o dečaku, Virdžilu, koji je oslepeo kada je imao tri godine. Slike iz perioda kada je video su nejasne i nesigurne. Kao mladić, završio je kurs za masera i zaposlio se. Od tada, živi sam, a u komšiluku, živi njegova sestra koja je tu uvek kada mu zatreba pomoć. Jednog dana, na masažu dolazi Ejmi, sa kojom se vremenom bliže upoznaje. Početna simpatija, koju ona gaji prema njem, vremenom prerasta u ljubav, koja postaje obostrana. Kroz taj emocionalni odnos, Ejmi upoznaje unutrašnji svet Virdžila. Način na koji on gradi predstave o svetu koji ga okružuje, načinu na koji razmišlja i donosi odluke. U želji da mu pomogne, Ejmi je pronašla dokto-ra koji se eksperimentalno bavi operacijom koja bi Virdžilu mogla da vrati vid. Virdžil je pristao na operaciju i vid mu se povratio. Međutim, povratak vida, za njega (a i gledaoce), nije bio radostan trenutak. Od tog trenutka on postaje konfuzan i dezorijentisan. Umesto da povratak vida, za njega bude najradosniji trenutak njegovog života, on se pretvorio u period sa dramatičnim emocionalim sadržajem. Ono što je on od tog trenutka video, bilo je u sukobu sa predstavama koje je on izgradio tokom detinjstva i mladosti. Potpuno neočekivano i zastrašu-juće bilo je to što je morao da se ponovo upoznaje sa svetom za koji je mislio da ga poznaje. Ono što je on „znao”, kroz predstave koje je izgradio, nije odgovaralo onome šta je video. Ni lice njegove partnerke Ejmi nije bilo onakvo kakvim ga je on „znao”. Njegov terapeut ga usmerava da se potrudi da „gleda” svet oko sebe, ne samo da ga „vidi”. Ejmi mu stalno objašnjava ono što on vidi i tako postaje tu-mač vizuelnih utisaka. Ona, na neki način, preuzims ulogu vizuelne percepcije, koju on nikad nije razvio. Njegovog oca muči osećaj krivice jer nije našao način da pomogne svom sinu da ponovo progleda. Vremenom, Virdžilov vid se pogor-šava i on ponovo počinje da slepi. Ejmi odbija da to prihvati. On je pita da li ona želi da provede svoj život sa njim. Ejmi okleva, a Virdžil odlučuje da se vrati kući i svom starom načinu života. Dok gubi vid, Virdžil odlučuje da pregleda što više časopisa i fotografija u knjigama. Ostaje da gleda zalazak sunca, posmatrajući horizont poslednji put. Pošto je već neko vreme ponovo slep, Virdžil je u parku u šetnji. Ejmi mu prilazi i i izvinjava mu se zbog pokušaja da ga promeni.

50

”Miris žene”

Ovo filmsko ostvarenje iz 1992. govori o čoveku koji je, kao oficir, oslepeo u zrelom životnom dobu. Živi sam, u malom gradu, a u kući do njegove živi nje-gova sestričina koja je tu da mu pomogne kad mu je to potrebno. Penzionisani pukovnik Slejd je usamljen, ponekad rezigniran ili ogorčen, pretežno lošeg ras-položenja i sklon alkoholu. Iz svog ponosa odbija tuđu pomoć. Pun je nerazre-šenih konflikata iz mladosti, rata i frustracija koje su nastale gubitkom vida. U kontaktu sa socijalnom sredinom deomonstrira visoke socijalno intelektu-ralne sposobnosti, odlučnost, doslednost, ponekad i konfliktnost. U početku vređa, zatim se podsmeva i na kraju pomaže svom „personalnom asistentu” Čarliju. U obilasku svog brata, koji živi u Njujorku, vređa većinu članova poro-dice i, uz fizički obračun sa bratancem, napušta porodično okupljanje. U otme-nom restoranu podučava, privlačnu devojku, tangu. Pri tom joj demonstrira suptilnost svojih rafiniranih receptora za miris kao i iskustvo u poznavanju ženske kozmetike. U tom ležernom flertu, pukovnik Slejd, govori o Čarliju sa najboljim preporukama. Sama scena igre tanga, slepog čoveka i devojke koja vidi, postala je jedan od najposećenih filmskih klipova. U trenutku očaja, koji je preplavio pukovnika Slejda, odlučuje da izvrši samoubistvo. Čarli, ubrzo prepoznaje njegovu nameru, i nudi mu svoj život u zamenu za njegov. Slejd je potpuno zatečen i njegova nemara isčezava. Umoran, i potpuno poražen leže u krevet. Na povratku kući, Slejd se bliže upoznaje sa konfliktom u koji je Čarli uvučen i zbog koga je na koledžu organizovano javno saslušanje. Iako su se oprostili, kad su se vratili u grad, Slejd, neočekivano, dolazi na saslušanje ”in loco parente” (umesto roditelja). U svom obraćanju prisutnima, između ostalog kaže: „...u ratu sam video mladiće koji su mlađi od Čarlija, sa otkinutim rukama i nogama, ali ništa nije gore od stanja amputiranog duha.... za to ne postoji pro-teza.” Al Paćino je za ulogu pukovnika Slejda u ovom filmu dobio Oskara.

”Sjaj”

”Sjaj” je film zasnovan na životnoj priči Dejvida Helfgota. Snimljen je u Australijskoj produkciji 1996. Godine. Početak filma opisuje odrastanje Dejvida i strogo vaspitanje oca, na čije insistiranje, počinje da svira klavir. Čitavo njegovo detinjstvo je obeležilo očevo insistiranje na svakodnevnom i višečasovnom vežbanju i očekivanju, da kao pijanista, dosegne svetsku slavu. Otac je predstavljen kao hladna figura bez osećaja empatije prema članovima svoje porodice, uključujući i Dejvida. Takav tretman, doveo je Dejvida do na-cionalnog takmičenja gde osvaja prvo mesto ali doživljava prvi nervni slom. Osvojena nagrada mu omogućava da nastavi studije u Americi ali se otac proti-vi tome. Njegov narastajući talenat je primećen u Londonu i Dejvid je pozvan na Kraljevski koledž u London. Očeva fiksacija, da mora da savlada Rahmanjinov Koncert za klavir br. 3, počeo je toliko da ga proganja da on manično pristupa savladavanju ovog dela. To ga dovodi to teškog nervnog sloma koji ishoduje lečenju elektrošokovima u psihijatrijskoj bolnici. Posle oporavka vraća se u Australiju ali otac ne želi da ga vidi. Sve te okolnosti ga dovode do gubitka kon-takta sa realnošću – vremenu, prostoru i socijalnim odnosima. Sviranje klavira

51

mu je od tada zabranjeno. Svoj život nastavlja, živeći sam u iznajmljenom stanu, a najam stana i ishranu plaća centar za socijalni rad. Njegov stanodavac ispolja-va lukrativne odlike. Pokušava da se pridržava saveta lekara, redovno pije le-kove ali dezorijentisano luta ulicama, ne nalazeći sebi mesto u sebi samom i so-cijalnoj sredini. Ipak, njegova ljubav prema sviranju se nije mogla sputati. Ulazi u restoran u kome je video klavir, seda za klavir i počinje da svira. Svi prisutni su oduševljeni i toplo ga pozdravljaju. Videći reakciju gostiju, vlasnik restorana ga unajmljuje da svira za honorar. Ubrzo se upoznaje sa Gilijan. Njihov odnos se preko simpatije razvija do ljubavi i na kraju kruniše brakom. Prijatelji Gilijan ga prihvataju „takvog kakav jeste”. Iako, ponekad, sklon bizarnim ispadima, njegovo duševno stanje biva sve bolje do te mere da je priredio povratnički koncert na kome je oduševio publiku. Od tada često svira. Živi u Melburnu.

”Nedodirljivi”

I ovaj film je zasnovan na istinitom događaju. Prikazan je 2011. i veoma dobro je prihvaćen od strane publike. Reč je o kvadriplegičnom poslovnom čo-veku Filipu, koji je u stanju da priušti sebi raskošnu kuću, ličnog lekara, advo-kata, fizioterapeuta, poslovnu sekretaricu, omaćicu kuće, personalnog asisten-ta, poslugu, itd. Na audiciju za personalnog asistenta, javlja Dris, mladić iz so-cio-ekonomski depriviranog i kriminalnog miljea. Njegovo javljanje na konkurs je motivisano dobijanjem socijalne pomoći. Posao koji mu je ponuđen, nije mu se dopao, ali drugi izbor nije imao. Film opisuje odnos između kvadriplegičara, intelektualca, uspešnog i ozbiljnog čoveka i neobrazovnog emigranta. Filip je prvo zaintrigiran Drisom, da bi vremenom doživeo trenutke sreće kakve ni-kad nije doživeo. Drisov odnos prema Filipu je kao prema potpuno zdravom čoveku. Spori se sa njim, negoduje, viče i nagovara ga da sebi pronađe ženu. Filip negoduje jer smatra da njega, u takvom stanju, neće hteti ni jedna žena. Dris, krišom, uspostavlja kontakt sa jednom ženom, objašnjava joj ko je Filip i u kakvom je zravstvenom stanju. U dogovoreno vreme odvodi Filipa na sastanak a da on o tome ne zna ništa i ostavlja ga samog. Filip se oženio, ima dvoje dece i živi u Maroku a Dris je osnovao sopstvani posao i živi u Fransuskoj.

ŠTA BI MOGAO BITI ZAJEdNIČEKI IMENITElJ ZA OvE FIlMOvE?

U svim filmovima o kojima smo govorili, centralne teme jesu osobe sa invaliditetom. Opisuju se njihove lične drame, koje je taj invaliditet proizveo, načine na koji se one nose sa tim, promene raspoloženja, subdepresivno i de-presivno raspoloženje i ponašanje, sagledavanje mesta u društvu i vlastite perspektive. Osobe sa invaliditetom su predstavljene kao emocionalno tople, željne socijalnih kontakata sa svojom socijalnom sredinom i potrebom za sa-morealizacijom. Sve one imaju potrebu za partnerskom ljubavi, porodicom i prijateljima.

52

OSOBE SA INvAlIdITETOM NA FIlMU KOd NAS

Kod nas, koliko mi znamo, nije snimljen ni jedan igrani film čija je cen-tralna tema osoba sa invaliditetom. To ne znači, da za tako nešto naša film-ska produkcija nema volje ili talenta. Smatramo da je posledica takvog stanja nedostatak književnih dela, priča, mitova i legendi o ovim osobama. Javnost, takođe, izbegava ove teme jer kod nje, ona proizvodi nelagodu i loša osećanja. Naprosto, za tako nešto nema materijala. Kod nas je snimljeno nekoliko doku-mentarnih filmova koji su se, uglavnom, odnosile na pojedinačne slučajeve i jedan dokumentarni film koji je obuhvatio veću populacionu grupu.

”Sveti Georgije ubiva aždahu”

Film „Sveti Georgije ubiva aždahu”, nastao je iz scenarija istoimene po-zorišne predstave Dušana Kvačevića. Snimljen je 2009. i govori o vremenu ne-posredno pre početka Prvog Svetskog rata. Filmska radnja je smeštena u po-graničnom selu, preme Austougarskoj, i govori o odnosima ljudi u tom selu. Centralna tema ovog filma predstavlja ljubav između žene žandarmerijskog podoficira Đorđa i oženjenog ratnog vojog invalida (sa nadlakatnom amputa-cijom leve ruke) Gavrila. Ljubav i razumevanje njegovog stanja, koje mu pruža Katarina, on ne može da prihvati. Ne zbog toga što ga ona voli i razume već zbog toga što on sam sebe, takvog kakav je, ne može da ponese. To njegovo duhovno stanje preovladava u njegovom liku, ne samo u odnosu prema ženi koju voli, nego i prema sredini u kojoj živi. Pun je rezignacije, cinizma, ogorčenja i, pone-kad, manifestacije samosažaljenja. Drugu temu ovo filma čine osobe sa invali-ditetom, jedan slep čovek, trojica ratnih vojnih vojnih invalida sa motoričkim poremećejima, jedan sa izraženom kifozom i jedan sa hipofizalnom nanosomi-jom. Oni su u filmu predstavljeni kao, socijalno ugrožena grupa, koja pokušava da od države dobije dostojanstveniji tretman. Zapleteni su u palanački menta-litet, skloni alkoholu, agresivni, subdepresivni i konfliktni. Isto tako, neki od njih predstavljeni su i kao ljudi koji su lakomi na tuđe žene, posebno one čiji su muževi otišli u rat. Kraj ovog filma obeležava scena u kojoj su, baš iz tog ra-zloga, kao trećepozivci, odvedeni na prvu liniju fronta. Jedan od njih, hodajući prema neprijateljskim puškama izgovara narodnu poslovicu: „Ko nas je kleo, nije dangubio.”

”Snovi male Jovane”

Ovaj film nismo gledali pa ćemo se, kao izvorom, poslužiti intervujom reditelja filma Gorana Paskaćljevića, datog dnevnom listu Novosti 20. 02. 2004. (Ninković, B.). Film „Snovi male Jovane”, je autentična priča u kojoj autistič-na devojčica ima jednu od uloga. „Negde u septembru, počeo sam da razmiš-ljam o društvenom autizmu kao metafori, pa sam se prirodno zainteresovao, šta je pravi autizam i počeo sam da istražujem. Ubrzo sam upoznao devojčicu Jovanu Mitić iz Kačareva, njene roditelje Radu i Radeta i sestru Gocu, Saznao sam da autistična deca žive u svom svetu, koji je paralelan sa našim, ali da nisu

53

u stanju da komuniciraju, pa su zbog toga izopšteni iz društva. Neki od njih po-put Jovane, imaju izuzetne talente i visoku inteligenciju, ali na žalost ti njihovi kvaliteti ostaju neotkriveni. Postoji stara legenda da autistična deca nisu od ovog sveta, da su vile po rođenju zamenile i ostavile svoju decu. Neobjašnjivi poremećaj u mozgu, kada čovek nije u stanju da razlikuje bitno i nebitno, a iza-ziva poremećaj u ponašanju. Simptomi se mogu poznati i kod normalnih ljudi, a nekad „autizam“ može da zahvati i čitavo društvo. U početku sam posle susreta sa obolelom decom, upadao u depresije, sve dok u sebi nisam prihvatio njihovu različitost. U tome mi je najviše i pomogla mala Jovana, koju sam mnogo zavo-leo. Ona je prelepa devojčica, izuzetno nežna, inteligentna, puna energije, što nije karakteristično za njenu bolest.”

”Za dlaku”

Dokumentarni film „Za dlaku”, reditelja Marka Mak Pantelića, nastao je kao završni čin akcije „Kilometar kose” 2016. godine. Ova akcija, je imala za cilj sakupljanje kose od koje su se pravile perike za osobe obolele od karcinoma, koje su izgubile kosu. Trauma nastala bolešću i dodatna trauma, nastala upad-ljivom promenom fizičkog izgleda, proizvela je i psihološke reakcije. U filmu se mogu videti, kakve su to reakcije i kako se ove osobe nose sa tim problemi-ma. Ove osobe su se predstavile kao uznemirene, ali ne i depresivne, hrabre, spremne i odlučne da se suoče sa svojom bolešću i promenom fizičkog izgleda. Pored toga, u filmu su predstavljeni i stavovi osoba koje su donirale kosu, ili njihovih roditelja, jer su se kao donatori pojavila i deca. Naravno da je reč o osobama koje su pune empatije i spremnosti da pomognu onima koji se nalaze u takvom stanju. Broj osoba, koje su se odazvale ovoj akciji, bio je zaista im-presivan i govori o spremnosti društva da adekvatno reaguje na ovakvu vrstu problema.

UMESTO ZAKlJUČKA

Umesto zaključka, možemo vam preporučiti da uporedite brojeve, koji se odnose na snimljene u Americi, Francuskoj, kao i kod nas. Posebno bi vašoj pažnji preporučili, upoređivanje pouka, koje ovi filmovi šalju gledaocima Sveta i naše Zemlje.

54

ULOGA MEDIJA U FORMIRANJU STAVOVA PREMA OSOBAMA SA INVALIDITETOM

Goran Nedović1, Ivana Sretenović1, Srećko Potić21Univerzitet u Beogradu, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Srbija

2Visoka medicinska škola strukovnih studija „Milutin Milanković“, Beograd, Srbija

Sažetak

Tokom istorije menjali su se i stavovi prema osobama sa invaliditetom. Predrasude koje su duboku ukorenjene u kulturi jednog društva predstavljaju osnovu za tumačenje ukupnog odnosa tog društva prema osobama sa invaliditetom. O invalidnosti saznajemo preko medija, a na isti način, na koji se i neki drugi stavovi, bilo skriveni ili otvoreni, usvajaju kroz proces učenja, usvajaju se i negativne pretpostavke o osobama sa invaliditetom. Iako za takvo stanje ne možemo da krivimo isključivo medije, njihov uticaj nikako ne treba potceniti. U ovom radu ukazaćemo na ulogu medija u formiranju stavova prema osobama sa invaliditetom. Takođe, daćemo kratak osvrt na značaj upotrebe jezika i korišćenje pravilne i adekvatne terminologije u medijskim sadržajima. U zaključku navodimo primer dobre prakse kada je u pitanju mogućnost upotrebe medija kao sredstva za formiranje pozitivnih stavova prema osobama sa invaliditetom.

Ključne reči: javno informisanje, mediji, osobe sa invaliditetom, predrasude, stavovi

UvOd

Kada invaliditet posmatramo kao fenomen, onda nailazimo na određene probleme. Sa jedne strane se javlja „mali broj naučnih radova koji eksplicit-no koriste perspektivu studija invalidnosti zasnovanu na pretpostavci da je ovaj fenomen bar delom društveno iskonstruisan, a sa druge strane је nedo-statak istorijskih izvora, i to ne samo onih koji se odnose na daleku prošlost već i na donedavnu praksu postupanja prema ovoj kategoriji stanovništva, što bitno otežava sumiranje odnosa zajednice prema osobama sa invaliditetom” (Петровић, 2012: 866). Ipak, poslednjih godina javlja se porast zanimanja za ovaj fenomen, gledano iz diskursa različitih nauka i struka. Dokazi o porastu interesovanja za fenomen invaliditeta nalaze se u sve brojnijim raspravama o različitim aspektima problema invaliditeta: pravna zaštita, institucionalni i alternativni vidovi socijalne zaštite, socijalni položaj, materijalni standard, pitanja socijalne inkluzije, itd. Međutim, u određenim oblastima istraživanja javlja se nedosledna upotreba terminiologije za označavanje pripadnika ove društvene grupe u stručnim i naučnim raspravama. Važno je naglasiti da je-zička etikecija u javnom i naučnom diskursu predstavlјa svojevrsni indikator socijalnog položaja osoba sa invaliditetom kao i odnosa, ne samo nauke, već i

55

čitavog društva prema problemu invaliditeta (Dimoski, 2010; Петровић, 2007; Rajkov, 2003; Ružić, 2003; svi prema Петровић, 2012).

Podaci iz literature ukazuju na to da predrasude duboko ukorenjene u kulturi predstavljaju klјučnu činjenicu za tumačenje ukupnog odnosa društva prema osobama sa invaliditetom (Петровић, 2008).

Osobe sa invaliditetom posmatrane kroz prizmu medija

Stavovi prema osobama sa invaliditetom su se menjali tokom istorije. Kretali su se od uzdizanja, odnosno veličanja usled verovanja da su ih magij-ske sile obeležile na rođenju, preko posmatranja ove populacije isključivo kroz medicinski model pristupa invalidnosti, kao pasivnih objekata tuđe brige, do pristupa invalidnosti kroz prizmu ljudskih prava i socijalnog modela prema kome invalidnost nije lična karakteristika i individualni problem, već socijalni fenomen (Milošević, 2015). Međutim brojne raspoložive informacije o životu osoba sa invaliditetom pokazuju da su one bile i ostale jedna od najmarginali-zovanijih grupa.

Stavovi koje određena grupa ljudi zauzima prema osobi koja nosi stigmu, i akcije koje preduzimaju u vezi s njom, su opštepoznati. Prema nekom (ne)pisanom pravilu, veruje se da osoba sa stigmom nije ljudsko biće. Usled ovakve pretpostavke sprovode se razni oblici diskriminacije, putem kojih se veoma efikasno, smanjuju mogućnosti u životu te osobe. Osobama koje nose stigmu, pripisuju se mnogobrojni nedostaci na osnovu nekog osnovnog nedostatka, a istovremeno se pridodaju neke poželjne ali nevoljne karakteristike, često nat-prirodne (Goffman, 2009).

Stereotipne predstave o osobama sa invaliditetom zasnivaju se na su-jeverju, mitovima i verovanjima koja potiču iz vremena kad je nivo prosveće-nosti bio mnogo niži nego danas. Oni su sastavni deo naše kulture i opstaju delimično i zahvaljujući konstantnom ponavljanju u sredstvima komunikacije (Петровић, 2012). O invalidnosti saznajemo preko medija, a na isti način, na koji se rasistički ili seksistički stavovi, bilo skriveni ili otvoreni, usvajaju kroz proces učenja, usvajaju se i negativne pretpostavke o osobama sa invalidite-tom (Cumberbatch & Negrine, 1992). Iako za takvo stanje ne možemo da krivi-mo isključivo medije, njihov uticaj nikako ne treba potceniti. Istraživanje spro-vedeno u Velikoj Britaniji pokazuju da 98% porodica ima televizor, i da članovi domaćinstva, u proseku, provode bar 24 sata i 45 minuta nedeljno gledajući televizijski program. 65% od ukupnog stanovništva čita dnevne novine, 72% čita nedeljne novine, 9% čita časopise, a 81% od 26% stanovnika koji koriste javne biblioteke pozajmljuje knjige iz njih (HMSO 1991).

Danas, mediji imaju bitnu ulogu u kulturi i upravo putem medija veći deo javnosti dobija informacije koje oblikuju njihove stavove i vrednosti. Masovni mediji kao što su televizija, radio, novine i tabloidi imaju neverovatan uticaj na to kako će ljudi formirati svoje mišljenje i stavove o različitim temama i grupama ljudi. „Masovni mediji su u najmanju ruku, značajna društvena sila u formiranju i ograničavanju pretpostavki javnosti, stavova i raspoloženja jav-nosti – jednom rečju, ideologije” (Gitlin, 1980: 9).

56

Istraživanje sprovedeno 2006. godine govori o tome da, kada je reč o predstavljanju invalidnosti u medijima, zapaža se njihova uloga u uticanju na način razmišljanja javnosti o pitanju kako se opažaju osobe sa invaliditetom. Ovo je naročito značajno kada se uzme u obzir činjenica da su u mnogim delovi-ma sveta, osobe sa invaliditetom mahom nevidljive jer se suočavaju sa velikim institucionalnim, arhitektonskim i profesionalnim barijerama, ali i barijera-ma u stavovima, odnosno predrasudama osoba tipične populacije, što njihovo učestvovavanje i društvu i javnom životu čini dodatno otežanim. Stoga, pred-stavljanje invalidnosti u štampanim medijima igra važnu ulogu u formiranju ili upravljanju javnim mnjenjem o pitanjima invalidnosti, a utiče i na kulturno prestavljanje osoba sa inavliditetom. Ovakva situacija je prisutna u zemljama jugoistočne Evrope gde se osobe sa invaliditetom suočavaju sa brojnim barije-rama koje ih ograničavaju u učestvovanju u zajednici. U velikoj meri, invalid-nosti se u štampi predstavlja kao pitanje socjalne zaštite koje zahteva zakonsku reformu, usluge koje imaju prenaglašeno zaštitnički odnos prema korisnicima, i izmene u naknadama iz oblasti socijalne zaštite. Međutim, o invalidnosti i pitanjima koja se direktno tiču osoba sa invaliditetom retko se raspravlja u štampi sa stanovišta samih osoba sa invaliditetom. Najčešće se pogled na in-validnost daje kroz viđenje populacije koja nema invaliditet i koja invalidnost, u najvećem procentu, posmatra kao nešto „drugo”. Primera radi, retko će se naići na novinski članak o opštim životnim pitanjima sa kojima se suočava ce-lokupno stanovništvo ispričan iz perspektive osobe sa invaliditetom (t.j. priče o ljudskim interesovanjima, sportu, kulturi, umetnosti itd…) (dostupno: http://www.mc.rs/upload/documents/istrazivanje/Invalidnost_u_stampi.pdf).

Važnu ulogu u smislu uticanja na čovekovo razmišljanje i definisanja nje-govog sistema vrednosti ima jezik. Promenom reči koje se upotrebljavaju može se umnogome uticati na način na koji su osobe sa invaliditetom prikazane u javnosti i može se pomoći da se promeni način na koji društvo razmišlja o inva-lidnosti (Petrović, 2010).

Jezik koji se koristi u medijima ima ključnu ulogu u oblikovanju društve-nih stavova o osobama sa invaliditetom. Terminologija korišćena za oslikava-nje osoba sa invaliditetom je ključna, ne samo za oblikovanje društvenih stavo-va već i za stvaranje i pojačavanje stereotipova. Stava smo da postoji potpuni nedostatak doslednosti termina koji se koriste u medijima. Vrlo često će se je-dan izraz upotrebljavati naizmenično da označi različite stvari kao što je izraz deca sa posebnim potrebama, što u jednom kontekstu označava samo decu sa intelektualnim smetnjama, a u drugom jednu širu grupu svih osoba sa inva-liditetom. Izraz osobe sa invaliditetom, koji obuhvata osobe sa svim vrstama invaliditeta, često se koristi da označi samo osobe sa fizičkim/telesnim inva-liditetom, dok se ponekad ispravno koristi da označi različitu grupu ljudi. Nije neuobičajeno naći čak pet različitih izraza u jednom članku za opisivanje osoba sa invaliditetom, čime se šalje zbunjujuća poruka javnosti u pogledu umesne terminologije u oblasti invalidnosti (dostupno na: http://www.mc.rs/upload/documents/istrazivanje/Invalidnost_u_stampi.pdf).

I dalje postoji veliki broj uvredljivih izraza koje upotrebljavaju predsta-vnici medija, uprkos rastućoj upotrebi izraza osobe sa invaliditetom, koji ima

57

i široku podršku i upotrebu u pokretu osoba sa invaliditetom u zemlji i sve-tu. Naročito uvredljivi izrazi kao što su „hendikepiran“, „bogalj“, „retardiran“ i „spastičar“ kao i drugo uznemirujuće označavanje ipak uspeva da se pojavi u štampi. Takođe je u širokoj upotrebi i izraz „mentalna retardacija“. Postoji i tendencija da se osobe nazivaju „invalidi“, „slepi“, „gluvi“ i da se koristi ter-minologija koja se odnosi na oštećenja kao „paraplegičari“ i „mišićni distro-fičari“. Upotreba prideva kao imenice na ovakav način davno je prevaziđena i već se dugo smatra uvredljivom u odnosu na osobe različitih etničkih grupa (bilo bi nepodesno, primera radi, upotrebljavati izraz „crnci“). (Cooke, Daone, Morris, 2000). Nažalost, uvredljiv i pežorativan jezik čini se da je norma jer se često sreće u člancima koji se odnose na invalidnost. Tako uobičajena upotreba uvredljive terminologije mogla bi da bude pokazatelj da ni predstavnici medija ni javnost uopšte nisu svesni da takav jezik vređa, ali i da boji i formira stavove šire društvene zajednice.

Međutim, moguće je pronaći i novinske članke u kojima se dosledno ko-risti adekvatna terminologija. Dobre prakse su obično priče koje su napisali zagovornici pitanja invalidnosti ili priče u kojima su članovi pokreta osoba sa invaliditetom intervjuisani ili kada novinar ima opštu svest o pitanjima inva-lidnosti sa stanovišta socijalnog modela. Zagovornici pitanja invalidnosti imaju veliku odgovornost da prenesu medijima kakav jezik žele da bude korišćen i da insistiraju na njegovoj doslednoj primeni. Na ovaj način, teži se ka tome da se naprave dugoročne promene koje se odnose na upotrebljavanje terminologije invalidnosti u štampi. Sa druge strane, jasno je da novinari, urednici, pomoćnici urednika i drugi zaposleni u medijima imaju potrebu za obukom iz oblasti jezi-ka invalidnosti kako bi znali koja je ispravna terminologija. Pregledanje speci-fičnih tema koje novinari biraju prilikom izveštavanja o pitanjima invalidnosti je važno za razumevanje kako se problem invalidnost prikazuje i predstavlja javnosti. Pisanje novinara o invalidskim penzijama i socijalnim doprinosima za osobe sa invaliditetom, ili izveštavanje o Konvenciji UN o pravima osoba sa invaliditetom i dostignućima pokreta osoba sa invaliditetom može da napra-vi veliku razliku u tome kako javnost opaža i doživljava invalidnost (http://www.cilsrbija.org/ebib/201501091150170.predstavljanje_osoba_sa_invalidi-tetom_u_medijskom_diskursu_srbije.pdf). U zavisnosti od toga kakvi se atri-buti u medijima dodeljuju vestima i izveštajima iz oblasti invalidnosti utiče se na opredeljivanje javnog mnjenja prema pitanju invalidnosti i prema kultur-nom predstavljanju osoba sa invaliditetom uopšte. Drugim rečima, način na koji se invalidnost predstavlja od strane novinara je sastavni deo saopštavanja auditorijumu kako i šta da misli o datom pitanju. U stvari, neki analitičari me-dija veruju da je način na koji novinari uobličavaju određene teme i pitanja o kojima pišu, povezan sa formiranjem neke vrste programa. Selekcija tema za program vesti i odabir okvira u koji će se smestiti ove priče moćna su sredstva za određivanje uloga i impresivne moralne odgovornosti (Haller, 2010).

58

UMESTO ZAKlJUČKA

U prethodno navedenom tekstu prikazana je uloga medija i njihov uti-caj na formiranje stavova prema osobama sa invaliditetom. Mediji pomažu da se definiše šta predstavlja javnu temu, šta strukturiše naše shvatanje pojedi-načnih događaja, i šta utiče na naše sumnje i verovanja, kao i na naša sećanja, razgovore koje vodimo, na naše postupke, pa čak i identitet (Kicinger, 2005, prema: Milošević, 2015). U skladu sa navedenim, mediji mogu da pomognu kod prihvatanja invaliditeta kako kod samih osoba sa nekom vrstom ošteće-nja, tako i u užoj i široj zajednici, kao i kod identifikovanja i pronalaženja kon-kretnih rešenja za socijalne, psihološke, fizičke i druge barijere. Iz tog razlo-ga potrebno je kontinuirano podizanje svesti i formiranje pozitivnih stavova, kako kod samih osoba sa invaliditetom, tako i kod šire društvene zajednice. Kao pokušaji otklanjanja predrasuda i tradicionalnih stavova prema osobama sa invaliditetom, eliminacije njihove izolovanosti i izdvojenosti i unapređenje njihove socijalne integracije i ravnopravnosti, realizovana su dva projekta. Prvi projekat „Stvaranje okruženja bez predrasuda za osobe sa invalidnošću“ Instituta za defektologiju Defektološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji su podržali Handicap International i Biro za humanitarnu pomoć Evropske unije (ECHO) realizovan je 2002. godine. 2017. godine, dakle petnaest godi-na kasnije, na temeljima pomenutog projekta usledila je ponovna realizacija projekta „Stvaranje okruženja bez predrasuda za osobe sa invaliditetom“, podr-žanog od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja - Sektora za zaštitu osoba sa invaliditetom. Rukovodilac oba projekta bio je dr Goran Nedović, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, Fakulteta za spe-cijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Pored brojnih zadataka, odnosno aktivnosti predviđenih projektom, istakli bismo dve: 1) podizanje nivoa informisanosti stanovništva o pravima, potrebama i mogućnostima osoba sa invaliditetom i 2) konkretne aktivnosti u cilju otklanjanja predrasuda i tradicionalnih sta-vova prema osobama sa invaliditetom. Kao značajniji rezultat, a koji je u vezi sa temom rada, jeste promena socijalnog stava prema osobama sa invalidite-tom. Ovaj pozitivni efekat ostvaren je, između ostalog, putem medija. Tačnije, zahvaljujući objavljenim člancima u dnevnoj štampi o osobama sa invalidite-tom, emisijama na televiziji i lokalnim radio stanicama, održanim tribinama i stručnim skupovima koji su bili posvećeni problematici osoba sa invaliditetom. Moramo da napomenemo da su pozitivniji efekti projektnih aktivnosti bili za-stupljeniji prilikom realizacije prvog projekta, odnosno rezultati dobijeni to-kom realizacije drugog projekta nisu pokazali neko značajnije napredovanje, ili odstupanje od prethodno dobijenih. Ovo ukazuju potrebu za kontinuiranim praćenjem i konstantnom analizom stanja u ovoj oblasti.

59

lITERATURA

1. Cooke, C., Daone, L., Morris, G. (2000). Stop Press: How the Press Portrays Disabled People. London: Scope.

2. Cumberbatch, G., Ralph, N. (1992). Images of Disability on Television.

London: Routledge.3. Gofman, E. (2009). Stigma: zabeleške o ophođenju sa narušenim iden-

titetom. Novi Sad: Mediterran Publishing.4. Haller, B. A. (2010). Representing Disability in an Ablest World: Essays

on Mass Media. Louisville: The Advocado Press.5. HMSO. (1991). Social Trends 21. London: Her Majesty’s Stationery

Office.6. Milošević, J. (2015). Predstavljanje osoba sa invaliditetom u književ-

nosti, stripu i filmu. CM: Communication and Media Journal, 10 (34): 97–120, doi:10.5937/comman10-8359

7. Петровић, Ј. (2008). Правни аспекти заштите особа са инвалидитетом. У Н. Петрушић (ур.), Приступ правосуђу – инструменти за имплементацију европских стандарда у правни систем Републике Србије, (стр. 411–447). Ниш: Правни факултет у Нишу.

8. Петровић, Ј. (2012). Преглед односа друштва према особама са инвалидитетом кроз историју. ТЕМЕ, 36 (2): 865 - 886

9. Petrović, Lj. (2010). Jezik invalidnosti kao društveni problem kroz istoriju. Hereticus, 3-4: 77–92.

10. Gitlin, T. (1980). News Coverage of Disability Issues: Final Report for The Center for an Accessible Society. The Whole World is Watching.

Berkeley, California: University of California Press. 11. http://www.cilsrbija.org/ebib/201501091150170.predstavljanje_

osoba_sa_invaliditetom_u_medijskom_diskursu_srbije.pdf12. http://www.mc.rs/upload/documents/istrazivanje/Invalidnost_u_

stampi.pdf

61

INdEKS AUTORA

BBrojčin Branislav, 45

ĐĐorđević Mirjana, 45

GGlumbić Nenad, 45

JJanjić Stefan, 39Jordanov Petar, 47

KKaraulić Jovana, 42Kostić Ivana, 45Kovačević Jasmina, 40

MMilenković Pavle, 44

NNedović Goran, 29, 54Neđić Marina, 11Nikolić Nebojša, 38

PPetrović Dejan, 36Potić Srećko, 54

RRadovanović Vesna, 29Radović Ognjen, 43Rapaić Dragan, 47Rapaić Marko, 47

SSretenović Ivana, 54

VValić Nedeljković Dubravka, 39

ŽŽivanović Branislava, 40

62

63

64

65

66

67

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

791.091.4(497.11)(082)791.233:364-056.26/.36(100)(082)791.091.4(497.11)(048)791.233:364-056.26/.36(100)(048)364.4-056.26/.36(082)316.648:376.1-056.26/.36

СТРУЧНА конференција "Босифест - Покренипромену" (2017 ; Београд)

Zbornik / Stručna konferencija "Bosifest - Pokrenipromenu", Beograd, 10-12. oktobar 2017. godine; [urednik Srećko Potić]. - Beograd : Resursni centarza specijalnu edukaciju : Hendi centar Koloseum, 2017([Beograd] : Big štampa). - 67 str. : ilustr. ; 24 cm

"Stručna konferencija 'BOSIFEST - Pokreni promenu'organizuje se u okviru VIII Beogradskog internacionalnogfilmskog festivala za osobe sa invaliditetom."--> Uvodnareč. - Tiraž 100. - Str. 5: Uvodna reč / Darko Ivić.- Bibliografija uz pojedine radove. - Registar.

ISBN 978-86-89713-05-3 (RCZSE)

a) Филм - Зборници b) Филм - Апстракти c) Особе сапосебним потребама - Социјална интеграција - Зборници

COBISS.SR-ID 247235340