Stiv Mozbi~Mrana soba

of 91

  • date post

    07-Aug-2018
  • Category

    Documents

  • view

    228
  • download

    1

Embed Size (px)

Transcript of Stiv Mozbi~Mrana soba

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    1/216

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    2/216

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    3/216

    Sadržaj

    Prvi deo

     Prvi dan

     Jedan

     Dva

    Tri

    Četiri

     Pet 

    Šest 

    Sedam

     Drugi dan

    Osam

     Devet 

     De set 

     Jedanaest 

    Treći dan

     Dvanaest 

    Trinaest 

    Četrnaest 

     Petnaest 

    Še snaest 

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    4/216

    Drugi deo

    Še sti dan

    Sedamnaest 

    Osamnaest 

     Devetnaest 

     Dvade set 

     Dvade set jedan

     Dvade set dva

    Sedmi dan

     Dvade set tri

     Dvade set četiri

     Dvade set pet 

     Dvade set šest 

     Dvade set sedam

     Dvade set osam

     Dvade set devet 

    Osmi dan

    Tride set 

    Tride set jedan

    Tride set dva

    Tride set tri

    Tride set četiri

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    5/216

    Tride set pet 

     Deveti dan

    Tride set šest 

    Tride set sedam

    Tride set osam

    Tride set devet 

    Četrde set 

    Četrde set jedan

    Treći deo

     De seti dan

    Četrde set dva

    Četrde set tri

    Četrde set četiri

    Četrde set pet 

    Četrde set šest 

    Četrde set sedam

    Četrde set osam

    Četrde set devet 

     Pede set 

    Četvrti deo

     Pede set jedan

     Pede set dva

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    6/216

     Pede set tri

     Pede set četiri

     Pede set pet 

    Peti deo

     Pede set šest 

     Pede set sedam

     Pede set osam

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    7/216

    Prvi deo

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    8/216

     

    Samo želimo da znamo šta se dogodilo – kaže polica jac. Mališan ispred njega ne odgovara. Samo zuri u svoje ruke nervozno ih kršeći i lupk

    čevima jedan o drugi. Osam mu je godina, ali dok sedi sâm nasred velikog crvenog kauča, izgleda mnogo mlađe. Sva ta deca tu deluju mlađe. Ovo je odaja utehe: prostrana soba nameštena da više li

    kaonicu nego na službenu sobu za ispitivanje. Naspram jednog zida nalaze se kutije s pliš

    ačkama, a na stolu su na gomili raskupusani stri povi. No, dečak ni za šta nije mario. Odeven je u izbledelu plavu pidžamu, a udovi su mu tanki kao pruće. Odavno se nije

    dno isečene šiške i paperjaste lokne na potiljku. Policajac mu slabo vidi lice, a i to što tpuno je bezizrazno, kao da su sinoćna zbivanja izbila sva osećanja iz njega. Njegovo ćuta sivnost primetni su poput modrica.

    Dečak je svašta preživeo.  – Možeš li da nam is pričaš šta se dogodilo? Opet ćutanje. On ovlaš pogleda u socijalnu radnicu. Uštogljena je i revnosna, u urednom sivom odelu; ko

    skupljena u punđu, na nosu naočare. Od nje nema vajde. Dečak iznenada progovara, ne dižući pogled.  – Gde je Džon? Polica jac se naginje k njemu.  – Tvoj brat? Tu je i on.  – Hoću da ga vidim.  – To sada nije moguće. Dečak još uvek ne diže pogled, ali policajac ga je pročitao. Očinski nagon ga tera da pom

    čaku, ali nema šanse da mu dozvoli da vidi svog brata. Drugi dečak – dve godine stariji – nala obi u prizemlju. Već su pričali s njim, ali tek će morati podrobni je da porazgovara ju. Polica jac se malo pomeri.  – Moraš da nam ispričaš svoje viđenje onoga što se zbilo – kaže, ali to detetu pred njim

    više službeno, isuviše zvanično. Policajac se seti onoga što mu je rekla socijalna radnic ormativnog razgovora pa reče: – Ako želiš, možeš mi to ispričati i kao priču, kao da se to arno desilo. Dečak jedva primetno povi ramena. Neuhranjen je, uviđa policajac. Zapostavljen. Uost

    deo je u kakvom je stanju dečakova kuća i zna da, šta god da je dečak iskusio, to svakakočelo ove noći. Mora da je počelo odavno.  Nakon duge pauze, tokom koje je pokušavao da se sabere, dečak najzad podiže glavu i po

    licajca u oči. I… kri je se tu nešto, zar ne? Lice mu više nije onako bezizrazno. Nakratko, policajac zamišlja da gleda u nekog, ili n

    lo stari je. I dok dečak progovara: – Bilo je kasno. Mislim da je bilo posle ponoći – policajac nikak

    ože da se otrese te misli. Kad dečak poče da pripoveda o onome šta se zbilo, policajac se hva

    peće što mu visi oko vrata i podseća sebe da se taj mališan noćas nagledao užasa.

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    9/216

    A ipak, crv sumnje se ne smiruje.  Da, misli on. Ovaj dečak je svašta pre živeo. Možda.

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    10/216

     Prvi dan

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    11/216

    Jedan

    e je počelo u Kavezima. Tako mi zovemo niz spojenih naselja na severnoj obali Kela, reke što vijuga kroz srce n

    ada, naselje slično getu. Ulice, duž kojih se nižu zgrade, tu se ukrštaju pod pravim uglom. Stan zemlju su uglavnom obeleženi istočnoevropskim grafitima; na spratovima, povetara konima njiše pačvork od prostrtog veša, kao kakve neobične zastave. Svaka šestospra

    ružena je malim travnjakom, ali to malo zelenila ne može da ublaži jednoličnost tih četvranja. Kad odozgo avionom slećete u to naselje, čini vam se da je neko poređao hijerogl

    skrajnom nizu, ili da je reka zadigla gornju usnu, iskesivši neobične sive zube k nebu. Uključio sam satelitsko navođenje i treperava plava strelica mi pokaza da samo što nisam s

    o sam to i sam znao; ako ne na osnovu policijskog kordona što se pružao prekoputa malo i ne, onda makar po ženskim kricima. Mogao sam ih čuti s drugog kra ja ulice.

    o je petak, pola jedanaest izjutra: dan je bio topao, pa sam spustio prozor od kola i ležern

    aktio, zavrnutih rukava, i osetio nežno i pri jatno milovanje sunca na podlaktici. Iza kordona sam ugledao tri hladnjače za meso i četiri policijska automobila, a plavičasto s najbližem od njih krotko je namigivalo pri sunčevoj svetlosti. Uniformisani policajci u p

    remi, raspoređeni duž obe strane ulice, razdvajali su znatiželjne stanare iz obližnjih blokova, m kasni je ne bi pričali zbrkane i preuveličane priče.

    Zaustavio sam kola kraj kordona. Automobilska vrata odjeknuše za mnom kad sam ih zalupio. Naseljem su se prolamali pro

    ci; s trećeg sprata je dopirala jeziva vriska. Bio je to zvuk duše koja se cepa: majka ž

    etpostavio sam. Ti povici su bili još strašniji u toplom danu obasjanom nežnožutom svetložda glupo zvuči, ali jezivi je je kada se nešto loše dogodi danju nego noću.  – Inspektor Hiks. – Pokazao sam značku policajcu koji je komandovao kordonom s te s

    ce. Klimnuo je glavom i propustio me. Upitah: – Je li kod vas sve kako tre ba?  – Da, gospodine. Inspektorka Felouz je tamo.  – Hvala. Inspektorka Lora Felouz, moja partnerka, stajala je ispred bloka broj 8. Obraćala se neko

    formisanih pozornika i upirala prstom od jednog do drugog, izda jući im si jaset naređenja. U uobičajenim okolnostima stigli bismo zajedno na mesto zločina, ali sam ja bio uzeo slob

    epodne jer je Rejčel imala zakazano kod ginekologa. Dok smo bili u sobi na spratu, pred sam egleda, na pejdžer mi je stigla Lorina poruka. Rejčel se nespretno dizala s kreveta, brišući g razvuk pa pirnim ubrusima, kada sam osetio vi briranje na kuku. Odmah sam znao da je posredi nešto ozbiljno, čim me Lora uznemirava u slobodno vr

    stalom, valjda sam zadnjih dana bio tako raspoložen. Sve što je imalo veze s trudnoćom u m dilo zebnju. Kad god bih pomislio na bebu, ceo svet bi istog časa postao krhak i ranjiv; čini da svakog trenutka nešto može da krene po zlu. Tokom trudnoće uvek nešto može da

    opako, tako da ne čudi što sam tu brigu proširio na čitav svet.

    Stigao sam do Lore baš kad su se policajci udaljili kako bi izvršili svoje zadatke. – ’Bro jutro – pozdravih je ležerno.

  • 8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

    12/216

     – Hiks. Lora je nosila tamni kostim s pantalonama, a duga svetlosmeđa kosa joj je padala do ram

    ovukla je prste kroz nju, naizgled iznurena i napeta, ali se kosa ponovo vratila na mesto. Sv ra odvajala je dobar deo vremena da je sredi, kako bi usled neizbežnog provlačenja prst panja ostala iole uredna.

    Imali smo istu boju kose i pegama prošaran nos i obraze, a pošto smo oboje tek zašli u trides ledali mlađe, ljudi bi često pomislili da smo brat i sestra. To joj je baš išlo na živce. Is bro me je poznavala.

     – Izvini što sam te baš danas zvala.  – Ne mari. Spasla si me. Ta opaska me je koštala njenog prekornog pogleda. Tokom osam meseci Rejčeline trudnoće

    uzalud pokušavala da me ubedi kako će to što ću postati otac biti dobro za sve. Nije joj poš kom, ali sam naučio kako da je umirim.

    Rekla je: – Ne misliš to stvarno.  – Ne.  – Kako su?

     – Sve je u redu. Sve je kako tre ba. – Dobro je. Pokazao sam glavom ka zgradi iz koje su i dalje dopirali ženski krici. – Pretpostavljam da s

    slali lekara?  – Da. Jesmo, jebote. Nadam se da će lekovi uskoro početi da deluju. Svima nam se već pope

    vu. Stara je i pritom mnogo