Stiv Mozbi~Mračna soba

8/20/2019 Stiv Mozbi~Mračna soba

1/216


2/216


3/216

Sadržaj

Prvi deo

Prvi dan

Jedan

Dva

Tri

Četiri

Pet

Šest

Sedam

Drugi dan

Osam

Devet

De set

Jedanaest

Treći dan

Dvanaest

Trinaest

Četrnaest

Petnaest

Še snaest


4/216

Drugi deo

Še sti dan

Sedamnaest

Osamnaest

Devetnaest

Dvade set

Dvade set jedan

Dvade set dva

Sedmi dan

Dvade set tri

Dvade set četiri

Dvade set pet

Dvade set šest

Dvade set sedam

Dvade set osam

Dvade set devet

Osmi dan

Tride set

Tride set jedan

Tride set dva

Tride set tri

Tride set četiri


5/216

Tride set pet

Deveti dan

Tride set šest

Tride set sedam

Tride set osam

Tride set devet

Četrde set

Četrde set jedan

Treći deo

De seti dan

Četrde set dva

Četrde set tri

Četrde set četiri

Četrde set pet

Četrde set šest

Četrde set sedam

Četrde set osam

Četrde set devet

Pede set

Četvrti deo

Pede set jedan

Pede set dva


6/216

Pede set tri

Pede set četiri

Pede set pet

Peti deo

Pede set šest

Pede set sedam

Pede set osam


7/216

Prvi deo


8/216

Samo želimo da znamo šta se dogodilo – kaže polica jac.Mališan ispred njega ne odgovara. Samo zuri u svoje ruke nervozno ih kršeći i lupk

čevima jedan o drugi.Osam mu je godina, ali dok sedi sâm nasred velikog crvenog kauča, izgleda mnogo mlađe.Sva ta deca tu deluju mlađe. Ovo je odaja utehe: prostrana soba nameštena da više li

kaonicu nego na službenu sobu za ispitivanje. Naspram jednog zida nalaze se kutije s pliš

ačkama, a na stolu su na gomili raskupusani stri povi. No, dečak ni za šta nije mario.Odeven je u izbledelu plavu pidžamu, a udovi su mu tanki kao pruće. Odavno se nije

dno isečene šiške i paperjaste lokne na potiljku. Policajac mu slabo vidi lice, a i to štotpuno je bezizrazno, kao da su sinoćna zbivanja izbila sva osećanja iz njega. Njegovo ćutasivnost primetni su poput modrica.

Dečak je svašta preživeo. – Možeš li da nam is pričaš šta se dogodilo?Opet ćutanje.On ovlaš pogleda u socijalnu radnicu. Uštogljena je i revnosna, u urednom sivom odelu; ko

skupljena u punđu, na nosu naočare. Od nje nema vajde.Dečak iznenada progovara, ne dižući pogled. – Gde je Džon?Polica jac se naginje k njemu. – Tvoj brat? Tu je i on. – Hoću da ga vidim. – To sada nije moguće.Dečak još uvek ne diže pogled, ali policajac ga je pročitao. Očinski nagon ga tera da pom

čaku, ali nema šanse da mu dozvoli da vidi svog brata. Drugi dečak – dve godine stariji – nalaobi u prizemlju. Već su pričali s njim, ali tek će morati podrobni je da porazgovara ju.Polica jac se malo pomeri. – Moraš da nam ispričaš svoje viđenje onoga što se zbilo – kaže, ali to detetu pred njim

više službeno, isuviše zvanično. Policajac se seti onoga što mu je rekla socijalna radnicormativnog razgovora pa reče: – Ako želiš, možeš mi to ispričati i kao priču, kao da se toarno desilo.Dečak jedva primetno povi ramena. Neuhranjen je, uviđa policajac. Zapostavljen. Uost

deo je u kakvom je stanju dečakova kuća i zna da, šta god da je dečak iskusio, to svakakočelo ove noći. Mora da je počelo odavno. Nakon duge pauze, tokom koje je pokušavao da se sabere, dečak najzad podiže glavu i po

licajca u oči.I… kri je se tu nešto, zar ne?Lice mu više nije onako bezizrazno. Nakratko, policajac zamišlja da gleda u nekog, ili n

lo stari je.I dok dečak progovara: – Bilo je kasno. Mislim da je bilo posle ponoći – policajac nikak

ože da se otrese te misli. Kad dečak poče da pripoveda o onome šta se zbilo, policajac se hva

peće što mu visi oko vrata i podseća sebe da se taj mališan noćas nagledao užasa.


9/216

A ipak, crv sumnje se ne smiruje. Da, misli on.Ovaj dečak je svašta pre živeo.Možda.


10/216

Prvi dan


11/216

Jedan

e je počelo u Kavezima.Tako mi zovemo niz spojenih naselja na severnoj obali Kela, reke što vijuga kroz srce n

ada, naselje slično getu. Ulice, duž kojih se nižu zgrade, tu se ukrštaju pod pravim uglom. Stanzemlju su uglavnom obeleženi istočnoevropskim grafitima; na spratovima, povetarakonima njiše pačvork od prostrtog veša, kao kakve neobične zastave. Svaka šestospra

ružena je malim travnjakom, ali to malo zelenila ne može da ublaži jednoličnost tih četvranja.Kad odozgo avionom slećete u to naselje, čini vam se da je neko poređao hijerogl

skrajnom nizu, ili da je reka zadigla gornju usnu, iskesivši neobične sive zube k nebu.Uključio sam satelitsko navođenje i treperava plava strelica mi pokaza da samo što nisam s

o sam to i sam znao; ako ne na osnovu policijskog kordona što se pružao prekoputa malo ine, onda makar po ženskim kricima. Mogao sam ih čuti s drugog kra ja ulice.

o je petak, pola jedanaest izjutra: dan je bio topao, pa sam spustio prozor od kola i ležern

aktio, zavrnutih rukava, i osetio nežno i pri jatno milovanje sunca na podlaktici.Iza kordona sam ugledao tri hladnjače za meso i četiri policijska automobila, a plavičasto snajbližem od njih krotko je namigivalo pri sunčevoj svetlosti. Uniformisani policajci u p

remi, raspoređeni duž obe strane ulice, razdvajali su znatiželjne stanare iz obližnjih blokova,m kasni je ne bi pričali zbrkane i preuveličane priče.

Zaustavio sam kola kraj kordona.Automobilska vrata odjeknuše za mnom kad sam ih zalupio. Naseljem su se prolamali pro

ci; s trećeg sprata je dopirala jeziva vriska. Bio je to zvuk duše koja se cepa: majka ž

etpostavio sam. Ti povici su bili još strašniji u toplom danu obasjanom nežnožutom svetložda glupo zvuči, ali jezivi je je kada se nešto loše dogodi danju nego noću. – Inspektor Hiks. – Pokazao sam značku policajcu koji je komandovao kordonom s te s

ce. Klimnuo je glavom i propustio me. Upitah: – Je li kod vas sve kako tre ba? – Da, gospodine. Inspektorka Felouz je tamo. – Hvala.Inspektorka Lora Felouz, moja partnerka, stajala je ispred bloka broj 8. Obraćala se neko

formisanih pozornika i upirala prstom od jednog do drugog, izda jući im si jaset naređenja.U uobičajenim okolnostima stigli bismo zajedno na mesto zločina, ali sam ja bio uzeo slob

epodne jer je Rejčel imala zakazano kod ginekologa. Dok smo bili u sobi na spratu, pred samegleda, na pejdžer mi je stigla Lorina poruka. Rejčel se nespretno dizala s kreveta, brišući grazvuk pa pirnim ubrusima, kada sam osetio vi briranje na kuku.Odmah sam znao da je posredi nešto ozbiljno, čim me Lora uznemirava u slobodno vr

stalom, valjda sam zadnjih dana bio tako raspoložen. Sve što je imalo veze s trudnoćom u mdilo zebnju. Kad god bih pomislio na bebu, ceo svet bi istog časa postao krhak i ranjiv; činida svakog trenutka nešto može da krene po zlu. Tokom trudnoće uvek nešto može da

opako, tako da ne čudi što sam tu brigu proširio na čitav svet.

Stigao sam do Lore baš kad su se policajci udaljili kako bi izvršili svoje zadatke. – ’Bro jutro – pozdravih je ležerno.


12/216

– Hiks.Lora je nosila tamni kostim s pantalonama, a duga svetlosmeđa kosa joj je padala do ram

ovukla je prste kroz nju, naizgled iznurena i napeta, ali se kosa ponovo vratila na mesto. Svra odvajala je dobar deo vremena da je sredi, kako bi usled neizbežnog provlačenja prstpanja ostala iole uredna.

Imali smo istu boju kose i pegama prošaran nos i obraze, a pošto smo oboje tek zašli u tridesledali mlađe, ljudi bi često pomislili da smo brat i sestra. To joj je baš išlo na živce. Isbro me je poznavala.

– Izvini što sam te baš danas zvala. – Ne mari. Spasla si me.Ta opaska me je koštala njenog prekornog pogleda. Tokom osam meseci Rejčeline trudnoće

uzalud pokušavala da me ubedi kako će to što ću postati otac biti dobro za sve. Nije joj poškom, ali sam naučio kako da je umirim.

Rekla je: – Ne misliš to stvarno. – Ne. – Kako su?

– Sve je u redu. Sve je kako tre ba. – Dobro je.Pokazao sam glavom ka zgradi iz koje su i dalje dopirali ženski krici. – Pretpostavljam da s

slali lekara? – Da. Jesmo, jebote. Nadam se da će lekovi uskoro početi da deluju. Svima nam se već pope

vu. Stara je i pritom mnogo rastrojena. Što je valjda i razumljivo, s obzirom na to u kakvonju zatekla ćerku. – Mogao je i nju da sredi o istom trošku – rekoh.Još jedan prekoran pogled. – Ovo je baš gadan slučaj, Hiks.

Lora je uglavnom podnosila moj crni humor, mada nikad nije bila voljna da mi se pridružnas nije bila raspoložena.

– Izvini – rekoh. – Šta imamo? – Žrtva je, ili se bar tako čini, tridesetdvogodišnjakinja po imenu Viki Gibson.Pokazala je prstom niz put ka prednjem delu bloka. Duž pločnika se protezala živica, omeđ

ani travnjak i stambeni blok iza njega. Između živice i zgrade forenzičari su podigli beli šator. – Bar se tako čini? – upitah. – Još nije identifikovana. Majka, Karla Gibson, prepoznala je odeću koju je njena kćer nosil

malo teže identifikovati ostatak. Baš gadan slučaj. – Tako dakle. A ova što vrišti je Karla Gibson? – Aha. Žive na trećem spratu. Samo njih dve. Karla obično rano leže i rano ustaje. Bu

bajle, svakog jutra u četiri. Tako je i primetila da joj kćerka nije došla kući, pa je bacila pogle tamo terase, takoreći slučajno, i spazila telo.

Pogledah ka trećem spratu, u betonski balkon gde je vriska zamirala. Baš nezgodno: balkrli Gibson pružao sjajan pogled na mesto gde je ležalo telo njene kćeri, gde, zapravo, još i.

Da li je telo namerno tu ostavljeno?


13/216

– Gde je ona bila? – Viki Gibson je radila dva posla, i danju i noću. Sinoć je radila noćnu smenu u Batle

rionici rublja. To ti je nekoliko blokova dalje. – Neodređeno je mahnula rukom negde iza nmena joj se završila u dva ujutro, tako da je ubijena otprilike između dva i četiri. Pre će biti sle dva. – Bezbednosne kamere? – upitah. – Mislim, u perionici. – Jel’ ti to mene zavitlavaš? U smeni je bila još jedna devojka, i ona kaže da je Gibso

radila puno radno vreme. Možda je slagala, ali se uklapa. Gibsonova nije imala kola, svake n

šačila do kuće. A izgleda da ju je na padač ovde šče pao.Zastali smo na pločniku, tik kraj šatora. Živica je bila visoka oko metar i po i jasno se v

ocep tamo gde je bila oštećena.Rekoh: – Znači, zgrabio ju je tu na pločniku i gurnuo je kroz grmlje. Ili je čekao s druge s

ice i povukao je k sebi. – I jedno i drugo je moguće. Još je rano da bilo šta tvrdimo.Lora je naglasila ovo poslednje, znajući da sam sklon brzopletom zaključivanju: da se oslastatistiku i verovatnoću, te na osnovu njih donosim sud. Smatrala je to jednom od mojih

na, no oboje smo znali da to i nije tako strašno pošto bi se obično is postavilo da sam u pravuAli nisam mogao da se suzdržim. Dok smo išli ulicom ka glavnoj stazi, iznova sam sve premglavi: povezivao ono što sam već znao; uobličavao nekoliko mogućih scenari ja.Kavezi su bili oličenje bede. U dubini naselja – usred srede – uglavnom su živeli imig

ćinom ilegalni. Njegove ulice su bile papazjanija raznih jezika i kultura: zatvorene zajednoštvo manjih gradića pod kožom jednog glavnog. Koliko god da gledate, ne možete da procliko je ljudi načičkano u tim blokovima. Grafiti su uglavnom našarane zastave kojim deca dneracije obeležavaju teritoriju, a čije značenje proizvodi samo okruženje. Mnogi koji tu žive na pušta ju ni vlastiti „kavez”, a kamoli naselje.

No sada nismo bili u središtu. Možda su zgrade izgledale istovetno, ali tu na rubu, blizunovi su koštali malo više. Bilo je tu i studenta, smeštaj jeste bio loš ali mnogo jeftiniji nego jreke, bliže kampusu. Tako da je Viki Gibson, koja je radila dva posla kako bi sebi i m

uštila hleb i krov nad glavom, bila praktično viša klasa, po standardima Kaveza.Zašto bi je neko ubio? Jedan od razloga mogla je biti pljačka. Seksualni motiv? Teško, s obz

to da bi lako mogli biti viđeni, mada nije nemoguće. Još je rano da bilo šta tvrdimo…Mali travnjak je i dalje je bio mokar od rose što je blistala na prepodnevnom suncu. B

čuđujuće dobro negovan, uredno potkresan. Nije bilo teško zamisliti ljude koji na njemu priret is pred šatora – posve drugači jeg od onog kojem smo se upravo pri bližavali.Podigao sam zastor taman na vreme da vidim blesak blica: forenzičar se nadvio nad žrtvu ko

ala u senci šatora i fotografisao.Oklevao sam. Nakratko.Viki Gibson je ležala na leđima, nogu savijenih tako da joj je desno stopalo počivalo i

og kolena. Obe crvene štikle su joj otpale i štrčale iz trave u koju su bile zabodene; i dalje bi imala crvenu suknju, crnu bluzu i čupavi smeđi kaputić, koji je u pomrčini izgledao kao e rđe. Ruke su joj bile raširene. Kosa joj je bila duga – uvijeni crni pipci rasuti po travi, k

i u pedalj dubokoj vodi.


14/216

Od lica joj nije ostalo ništa.Gadan slučaj. – Pa – rekoh Lori. – Bila si u pravu.Ipak, još uvek su mi pažnju privlačile sitnice: kraj nje je ležala crvena tašnica, čiji je r

vijan ležao u travi. Dakle, nije pljačka. A činilo se da joj ni odeća nije dirana. To znači eostalo još samo jedno.

– Endi. – Sajmon Dankan, vođa forenzičkog tima stajao je pored tela. Klimnuo mi je glavago mi je što si došao.

– Ne bih ovo propustio ni za šta na svetu.Sajmon je bio visok i proćelav, građen poput planinara. Pored njega je bio patolog Kris i je sada, dok je čučao pored žrtve, delovao još ozbiljnije i još niže nego inače. Nakrat

digao pogled, tek da mi stavi do znanja da me je video. – Znam da je prerano – rekoh – ali imamo li nešto?Sajmon izvi obrvu. – Šta, još nisi rešio slučaj? Iznenađuješ me, Endru. Mislio sam da zbog toga kasniš, da s

šao da uhapsiš počinioca.

– Ja već imam teori ju – odvratih. – Da vidimo možeš li da je poljuljaš, a?Sajmon se skloni kako bi forenzičar s foto-aparatom prišao glavi žrtve a nama pružio bolji se zaista više nije moglo nazvati „glavom žrtve”. – Postoji jedna vrlo vidljiva povreda – reče Sajmon baš kad je aparat sevnuo slikajući je

lje reći, brojne povrede koje su nanete na jednom delu žrtvinog tela. Mislim da s veurnošću možemo reći da su povrede na glavi uzrok smrti, a ne da su nastale post mortem.Klimnuo sam glavom.Ko god da je napao Viki Gibson, tako joj je svirepo izubijao glavu i lice da ju je bilo nemo

epoznati. Čak ni zubarski karton ne bi vredeo, pomislih dok sam pomno proučavao njene pov

oni deo lobanje bio je ulubljen. Vrat joj je bio čitav i neukaljan, kao i rasuta kosa, no izeg nije bilo. – Nema tragova bor be?Sajmon odmahnu glavom. – Rekao bih da je prvi udarac bio dovoljan da je onesposobi. Ili

m odvukao kroz živicu ili ju je udarcem odbacio kroz nju. – Još je rano da se sa sigurnošću kaže – rekoh. – Tako je. U svakom slučaju, nebrojeno puta ju je udario, i dugo ju je tukao čak i poš

ahnula. Kao što vidiš, prednji deo lobanje je izuzetno oštećen.

Da, isuviše jasno sam to video.Čučnuo sam i zagledao joj se u šake. – Nema tragova na pastvovanja? – Ništa vidljivo u ovoj fazi istrage. – I nije pljačka. – Kreditne kartice i novac su joj u tašni. – Ponovo je izvio obrvu. – Još uvek ti nisam polj

ri ju, zar ne? – Neću da ti kažem. Oružje?Sajmon odmahnu glavom. – Još se ne zna, i pitanje je da li će se saznati. No pošto ga n

šli, pretpostavljam da je posredi mali tupi predmet: čekić ili cev. Možda kamen. U svakom sl


15/216

što što sta je u ruku.Klimnuh. Oružje je moralo da bude dovoljno teško da nanese ovolike povrede, ali i dov

o da bi ubica mogao da ga nosi: nešto što ima silu velike stene, ali ne i njenu težinu. Od te pom se užasnuo. Takva stenčuga bi nanela ovakve povrede i da ju je udario samo jednom ili dvi ako je korišćen čekić, onda bi trebalo mnogo više vremena i truda; mnogo, veoma maraca.

To je pak navodilo na zaključak da se ne radi o ubistvu u afektu. Napadač je po svemu sneo oružje sa sobom i po obavljenom poslu ga odneo. A ovakva svirepost obično ukazuje na

tiv. Ne uvek, ali uglavnom. – Hajde de, Šerloče Hiks. Da čujemo.Ustao sam. – Bivši muž. – A zatim se ispravih: – To jest bivši momak. Nekada je nosila prsten, ali ga

ma. Možda je posredi verenički prsten. – Nije se udavala. – Lora pognu glavu. – Naši kompjuteraši upravo pretražuju sistem, pa

koro znati da li je bilo pri java ili sudskih za brana prilaska. – Pronaći će ih – rekoh.

Ma koliko čudno zvučalo, malo sam se oraspoložio. I koliko god ovo ubistvo izgledalo svireo je nezamislivo svirepo, znao sam da će biti rasvetljeno. Jer, naposletku, sva su ubistva takvžem da je objašnjenje uvek zadovoljavajuće ili razumno, ne kažem ni da je to dovoljno, ali rek postoji i počiniocu uvek deluje razumno.

Istina je da se najveći broj zločina uklapa u najbanalnije statističke modele. Velika većina primer, strada od nekog koga poznaje, a obično je u pitanju partner ili doskorašnji partner. S

delje širom zemlje dve žene poginu od ruke muškaraca koji ih vole, koji bar tako tvrde, ili mišljaju da to osećaju. Stoga je, pogotovo ako se isključi pljačka ili silovanje, najverovsredi bivši partner. U nasilju u porodici najviše njih strada u zatvorenom prostoru, a ovo je

voljno blizu. Neko je znao kad i gde će je naći. Kad bolje razmislim, tridestdvogodišnja bson je živela s majkom, i to pre ukazuje na bivšeg nego na sadašnjeg partnera.Bio sam uveren da će nam kompjuteraši – ako već ne sama Karla Gibson – uskoro dati

uško ime. Viki ili njena majka su ranije sigurno zvale policiju, jer se ovako nešto ne deebuha. Moguće je da protiv bivšeg momka Gibsonove već postoji sijaset prijava, a možda iba. Biće da se u nekom trenutku osmelila i da ga ostavi, a pošto je on takav kakav ojeđenost i bol mora da su mu pali teže nego drugima. Na osnovu nekih porodičnih ubistava na kojima sam radio, uvek sam mogao maltene da zam

g bednog nitkova. Kad ga budemo uhapsili, verovatno će i čak i tada kriviti Viki Gibson za svdesilo. I dalje će biti ubeđen da mu je ona namerno kidala živce te da je to sama tražila. – Videćemo – reče Lora. – Hoćemo.Bio sam ubeđen u to. Prema mom viđenju zločina, ovo je bio školski primer „zločina iz spa

be”. Gnusan i užasan, ali razumljiv i lako razrešiv.Mora da je tako.Šta bi drugo moglo da bude?


16/216

Dva

Kad sam ustala, nje nije bilo – rekla je Karla Gibson. – Nije – blago će Lora. – Znam.Stan koji su, barem do jutros, delile dve generacije Gibsonovih bio je toliko malen da je de

ato čak i onda kada nas je unutra bilo samo troje.Bili smo u dnevnoj sobi, koja je ujedno bila i kuhinja; između kuhinjskih elemenata i otrc

iha video se pocrenli pod. Oslanjao sam se o zid, odmah pored zarđalog bojlera i isturenihe su izlazile iz tavanice i nesta jale u prljavim rupama u parketu.Lora je sedela naspram Karle za klimavim drvenim stolom. Sto je, kao i gotovo sav

meštaj, bio rasklimatan i jeftin: trošno drvo, koje su na nogarima držala tek četiri metalna zavrbra volja. Lora je sedela kao na iglama, strahujući da će stolica pući pod njenom težinom. – Na vrhovima prstiju sam došla ovamo da skuvam čaj. Uvek se prikradam. Ona mnogo

ate, stalno, pa nisam htela da je probudim. Ali nije bila tu. – To znamo, gospođo Gibson. Mnogo mi je žao.Sad kad je sredstvo za umirenje koje joj je medicinska sestra dala počelo da deluje, stari

irila, ali je očigledno i dalje bila rastrojena, slaba i uzdrhtala. Retko bi nas gledala ulavnom je netremice zurila u daljinu, usredsređena na nešto s one strane potamnelih ziravno, lek nije popravio štetu, već samo ublažio posledice. Videlo se da se dobro isplakala

da svim silama odbi ja da se suoči sa užasnim gubitkom.Osim dnevnog boravka, stan je imao još kupatilo i sobu, u kojoj je spavala Karla. Viki Gibs

avala tu na kauču. Bio je ulegnut skoro do poda, no ipak brižljivo namešten za počinak, na kojie stigla. Preko njega su uredno bili položeni ćebad i jastuci, prekriveni jorganom pačvork, krovatno sašila sama Karla.

To je bio mučan prizor: podsetnik da su se, uprkos bedi i nemaštini, snalazile kako su mogle.radila do kasno u noć, a često i od rane zore: po potrebi bi čistila kancelarije; uveče bi radrionici. Svake večeri Karla bi kćerki raspremila taj kauč za spavanje, svakog jutra sklonesavijenu ćebad i improvizovana spavaća soba bi se ponovo preobrazila u improvizovani dravak.

Svakog jutra osim ovog.I svih narednih. – A onda sam pogledala na polje – nastavi Karla – … i ona je umesto ovde ležala tamo.Lora se ubaci: – Nema potre be da ponovo pričamo o tome, gospođo Gibson. – Ne. Ne. – Hajde da pređemo na nešto drugo. – Da.Znao sam da Lora pre svega pokušava da ženi odvrati pažnju od toga da joj je kćerka i

mo u dvorištu. Još nekoliko sati nećemo pomerati telo, što će biti pravi košmar jer je stdašnjeg bloka i onih susednih tre balo držati podalje. Nameravao sam da posle razgovora s Karlom ostavim neku brižnu policajku s njom, da

jaka ubedi da se kloni balkona na suprotnom kraju sobe. Pogled na šator tamo dole, iako m

nje užasavajuć od prizora koji ju je jutros dočekao, mogao bi biti podjednako potresan. Činj


17/216

da smo se zasad starali o njenoj ćerki najbolje što smo mogli. Ali bližnji nastradalih ne misleo. – Dobro – reče Lora. – Da popričamo sad o Tomu Gregori ju? – Tomu…?Karla se na trenutak zagleda u nju. – Vikin bivši dečko. – Znam ko je on, ali što me pitate za njega? – Pa – reče Lora – koliko sam razumela, njihova veza bila je veoma burna.

– Nisam znala.Prekrstio sam ruke i ćutao, jer je izraz „burna” bio preblag. Kompjuterski tehničari su n

đuvremenu prosledili sve što su našli. Nisam bio mnogo daleko od istine. Nasilje u ovoj vezo tako veliko kao što sam zamišljao – ali ukazivalo je na jedno: da je policiji štošta prećutazirom na pretnje i raspodelu snage, koji obično prate nasilje u porodici, ono što je prijavto se nimalo ne podudara sa stvarnim stanjem. Na svako prijavljeno nasilje, obično ide mnbi jih na pada.Jedno je, međutim, bilo izvesno: Viki Gibson je tri puta zvala policiju zbog Toma Greg

aput dok su bili zajedno, a treći put pre šest meseci, pošto su već bili raskinuli. Gregori je barionicu, mrtav pi jan, pa je nekoliko mušteri ja moralo da ga obuzda.Iz kojekavih razloga, sva tri slučaja su se rasplinula pre nego što su podignute optužni

čajevima porodičnog nasilja, baš kao i kod silovanja, ima mnogo, kako bismo mi policajci ropusta”. Ponekad je u pitanju naša krivica; a u poslednje vreme, sve češće nije. Istini za vog mnogo, mnogo slučajeva bilo mi je žao što nisam učinio nešto više. Više slučajeva no štpravo smeo naglas da priznam.

Lora upita: – Viki to nikada nije spominjala? – Ne, nije. – Karla se namršti. – Ne verujem da bi Viki to trpela. Ona je baš jaka,

štitnički nastrojena, uvek brine o meni. Nije joj lako, znam, ali je tako pažljiva. – Razumem. – Ukoliko je Lora i primetila da Karla koristi sadašnje vreme, verovatno nije

joj skreće pažnju na to. Mudro. – Jeste li ga upoznali? Gospodina Gregori ja? – Nisam. Znam da su neko vreme bili veoma bliski, ali to je bilo pre nego što se vratila kući Kući.Ponovo se osvrnuh naokolo. Piter Gibson, Vikin otac, preminuo je prošle godine. Njeni rod

eli su ovde veoma dugo, a tu je i Viki odrasla. Zamišljao sam je kako puzi po ovom poduba, dok tanki zidovi jedva prigušuju zvuke komšijskog televizora. Možda je mesto i loše,

rodica dobra. Nekad je i to dovoljno. Obično nije. Viki je probala da se sama snađe, dala svbe, ali ju je naposletku neizbežan socijalni lastiš našeg grada ponovo odbacio tamo odaklenula. Jeste kliše, ali je i istina: gde će ljudi na kraju završiti umnogome zavisi od toga odakčeli. – Kada su raskinuli, rekla sam joj da se ne sekira – reče Karla. – Nije to ništa neobično, za

ško je, ali moramo da guramo dalje. – A vama je bilo milo što se vratila, zar ne? – Da. – Karla se malčice razvedri. – Da, baš sam se obradovala. Ona je dobro dete. – Nikad nije spomenula zbog čega su raskinuli?

– Ne. Ali ubeđena sam da ona za to nije kriva. Tako sam joj i rekla. Ona je dobra prilika. Je


18/216

enjeni, inspektore?Ovo poslednje je, s puno nade, bilo upućeno meni. Osetih se nelagodno i sažalih se na nju. – Jesam. – Baš šteta! Ona je tako divna devojka.Odmakoh se od zida i prvi put se uključih u razgovor. – Da li je gospodin Gregori navraćao ovamo pošto su raskinuli? – Ne, nije. – Znate li štogod o njemu?

– Oh, pa, možda… da, znam. – Ustala je, pomalo se teturajući. – Živeli su zajedno pre nego ki vratila kući. Moram da nađem adresar.

– Nema potrebe. – Ispružih ruku da je zaustavim. Njegovu adresu smo već imali i naši polutvrdili da on trenutno nije kod kuće. – Mislio sam zapravo da li znate nešto više? Gde navraćmu pri jatelji, rođaci kod kojih bi mogao da prespava? – To ne znam, žao mi je. – Ponovo je sela. Stolica pod njom gotovo da nije ni ulegla. – N

a toliko upućena. Za pravo ga nisam uopšte poznavala. – Neka, u redu je.

Ionako su bili slabi izgledi da će nam pomoći. Bilo zbog ponosa ili stida, Viki Gibson je ranu njihove veze krila od svoje stare majke. Što, opet, nije bilo nimalo iznenađujuće. Ono štodesilo nije je poljuljalo, ali u takvim okolnostima ljudi se često osete bespomoćno, pa nisu vsebi otežavaju poveravajući se drugima. Oni kojima pomoć zaista treba i oni koji je zasl

ično su dosegli onaj stadi jum kada im je najteže da o nasilju progovore.To nije bilo nimalo utešno, ali smo mogli da obećamo da se Tom Gregori neće izvući nakonje učinio. Ovog puta neće. Iako nam je trenutno izmicao, neće moći zauvek da se skriva.Udubljen u misli, primetih da me Karla Gibson posmatra uznemireno, kao da mi na čelu p

mu mudrujem, što je za pravo već iščilelo iz sobe. Taman sam hteo da se izvinim, kad ona reče

– Viki je bila tako jaka.Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim kako govori o Gregoriju, vrativši se na onaj

govora u kome je Lora njihovu vezu opisala kao burnu. Nije htela da poveruje da je njena ke trpela nasilje. Shvatih da nije uzrujana zbog toga što su meni odlutale misli, već stoga šrkos lekovima, iznenada povratila prisebnost.

– I je ste bila jaka – rekoh, uzvrativši joj pogled. Iako nije bitno da li je neko jak, pošto oglo da zvuči kao osuđivanje onih koji ne izlaze iz takve veze, ponovih još jednom: – Zaista joma jaka.

I pomislih:Uhvatićemo te, gospodine Gre gori.


19/216

Tri

k smo silazili niza ste penice, Lora i ja smo bistrili sve nanovo. – Ubeđen si? – upita ona. – Više nego ikad. Hoćeš da kažeš da ti nisi?Za mene je stvar bila kristalno jasna. Ljude ne ubijaju tek tako, bez razloga, uvek postoji uz

sledica, a u ovom slučaju činjenice dovoljno govore. Nije posredi bilo razbojništvo, niti je

ga seksualnog nasilja. Ako ćemo pravo, preostaje samo da je Viki ubijena iz osvete, iz straskar iz njenog trulog, ružnog naličja. Tom Gregori je imao krivični dosije. Ako nije on, klika verovatnoća je sve više rasla.Lora uzdahnu. – Moram priznati da sam i sama gotovo ubeđena da je on. Tako da ćemo istragu zasad vo

m smeru. – Zasad voditi u tom smeru. Nego šta! Baš si optimi sta, Lora. – Zaveži, Hiks. – Čuj. Imao je motiv. Imao je priliku. Ima dosije. I kao da je u zemlju propao. – Isprepleo

te, a zatim ih razdvojio. – Ima da rešimo ovo do kra ja dana. – Sigurno hoćemo. – Čini mi se da postoji „ali”. – Ali… u dubini duše osećam da tu nešto škripi. Ništa ne govori, znam da mrziš kad k

sećam”, ali tako je. Zar ti… ništa ne osećaš? – Nisam čudovište – rekoh. – O, bože, Hiks, znam da nisi. – Osećam sažaljenje prema Viki Gibson. Ne daj da te moje pošalice zavaraju. Osećam i že

okletu netrpeljivost prema Tomu Gregoriju. I veruj mi, osećaću se mnogo bolje kada se nađetaka da plati ceh za to što je uradio. – Nisam na to mislila.Oćutao sam. Dabome da sam znao da nije na to mislila – dovoljno dugo smo radili zajedno

e što kažem uzimala zdravo za gotovo. Ipak, ne rekoh ništa više. Mislio sam da dodam neislu: Nisam osetio da tu ima ičeg čudnog , a ipak iz nekog razloga nisam to učinio. Što se e, bez sumnje sam bio u pravu i verovao sam da je to tip kojeg tražimo, ali sam naslućivao na cilja. No nije mi padalo na pamet da to priznam. – Samo nikako ne mogu da zamislim – reče Lora – da neko može toliko da mrzi . A ti?Slegnuh ramenima. – Donekle. Teško mi je da zamislim da ja ili ti nekog toliko mrzimo. A o tom tipu ne znamo

ožda je to što ga je napustila shvatio kao napad na svoju muškost. Možda mu se nije svidelo štstavila do znanja da ona nije njegova svojina, kako je on smatrao. Znaš već kakvi su

uškarci. – Znam. Nažalost. – Neki od njih. – Što si toliko obazriv?

– Ja sam uvek obzriv.


20/216

Najzad smo izbili na podnevno sunce. Posle zamračenog stepeništa zgrade, svetlo je bilo prre jarko; zaklonio sam oči. – Šta je bilo? – upita Lora.Spustih ruku i spazih uniformisanog policajca ispred nas: istog onog koji me je presreo i

rdona. Delovao je uzrujano, uzbuđeno i pomalo izgubljeno.Rekao je: – Imamo još jedno telo.

* * *

k smo se Lora i ja vozili ka jugu mojim kolima, kroz dve raskrsnice Kaveza, saznali smo samdruga žrtva muškarac, ali pošto sam se i dalje oslanjao na zakon verovatnoće, očekivao sam de telo Toma Gregori ja.

Uostalom, oboje smo i ranije viđali slične stvari. Tokom zločina ubici je najverovatnije ummućen, da li od alkohola ili od besa, a možda i od jednog i drugog. Međutim, pre ili kastvo onoga što mu je služilo kao oklop s vremenom bi prestalo. U takvim okolnostima počto sam sebi oduzme život kad mu sine šta je zapravo učinio: da je uništio ne samo život ve već i sopstveni. Pride, to bi objasnilo zašto dosad nismo pronašli Gregori ja.Minut kasnije, izvezli smo se iz Ulice Lili na zapušteni parking na severnoj obali reke. Pred

pružala voda, široka preko pedeset metara, bleskajući srebrnim sjajem pod sunčevom svetlka je tekla prilično brzo, te se talasala i zapljuskivala obale. Tamo na drugoj strani vidkošan stari grad, koji se postepeno uzdizao i pretapao u daljini u blistave oblakodere poslvrti. S reke se čulo brektanje trajekta za turiste. Dok smo se parkirali, opazio sam da nas ljuubi posmatra ju.Čim smo izašli iz kola, zapahnuo nas je jak vetar. S Kela je uvek duvao hladan povetarac

zira na vremenske prilike, kao da je reka ledeno hladna.

Na parkiralištu se već nalazilo dvoje policijskih kola, ali je na vidiku bio samo jedan policajao je skroz na kraju parkinga, pored pukotine u kamenom zidu boje mahovine, i motrpenice što vode naniže do starog šetališta. – Hiks. – Pokazao sam mu značku. – I Felouz. Kuda ćemo… tamo dole? – Da, gospodine.Stepenice su bile prastare i načete zubom vremena: kameni blokovi iz nekog drugačijeg

š grad je star nekoliko vekova, a odavde je manje-više potekao, budući da su prve naseobinčičkane duž reke. Dugo se verovalo da je severna obala isuviše močvarna da bi se na njoj zije prošlo tek nepunih pedeset godina otkako su Kavezi sazidani na njenom gornjem

lavljeni između vode i industrijskih četvrti i seoskih imanja nešto severnije. No ovde se oso grada. Stene i kamene ploče su me oduvek podsećale na nadgrobne spomenike u npuštenom crkvenom dvorištu.

– Gospode! – stresla se Lora. – Da sam bar ponela mantil. – Dole je zavetrina, sklonićemo se tamo.To mesto je često korišćeno i kao sklonište. Stepenice su vodile naniže do opustele ka

ze, s obeju strana omeđene zidom. Duž te obale je bilo mnoštvo takvih ćorsokaka, svaki s nrih klupa, čije su daske bile sasušene i čvornovate kao mrtva debla. U njima se gomilalo đ

što od toga je naneo vetar te nije imalo kud da odleti. Ostatak je bio razbacan po klupama: pr


21/216

se s praznim konzervama i bocama, ostale od skitnica, koje često zatičete sklupčane na klupe, ne znam ni sâm kako, spavaju na hladnoći. A opet, ma koliko se smrzavali, tu im je bilo go negde bliže centru: bolje od parkova, odakle bi ih verovatno isterivali, ili od dve napunice gradskog metroa, gde bi bilo ne podnošljivo na peto od toliko beskućnika na jednom mestuTelo je ležalo na trećoj, najudaljeni joj klupi. Okruživala su ga četiri polica jaca, a jedan od n

što govorio u voki-toki. Pogledali su nas puni nade dok smo prilazili. Bili smo prvi inspektostu zločina. – Gospodo… – ponovo pokazah značku. – Pustimo čoveka malo da diše, može?

Skloniše se da bismo videli šta nam je za palo. – Sranje – rekoh. – Pazi kako se izražavaš, Hiks – reče Lora. – Izvini. Ali ipak je sranje. Nije bio Tom Gregori – zaključio sam na osnovu starosti žrtve. Ali jeste bio mušk

verovatnije beskućnik. Ležao je na leđima, umotan u slojeve farbom umazanih kaputa, džempntalona; bio je ušuškan u tu odeću kao krtica u jazbini. Jedna ruka mu je mlitavo visila, sa šloženom na kameno tlo. Na osnovu kože se moglo odrediti koliko je star, na osnovu k

šavog ručnog zgloba, grubih žutih noktiju. Starac. I to je sve, jer ga je neko, baš kao i Viki Gisomučno udarao po licu sve dok ga nije smrskao. Teško se moglo prosuditi gde mu je nekadao, a gde donja vilica.Pomalo nevoljno sam čučnuo. Plastične kese i kartonske kutije od brze hrane ispod klupe b

mrljane krvlju i komadićima njegove lobanje koji su propali između letvica klupe. – Šta misliš? – tiho upita Lora. – Mislim da je mrtav. – Znaš šta sam htela da kažem.Odmahnuh glavom da joj stavim do znanja da ni sam ne znam šta da mislim. Pitala me je d

isti ubica, da li je Tom Gregori počinio i ovaj zločin. A ja nisam znao jer se, na prvi poglemalo nije uklapalo. Izgledalo je kao delo istog ubice, ali ja sam bio siguran da je Gregori ubiobson, a nisam imao predstavu šta bi ga navelo da ubi je i ovog čoveka. Ništa mi nije bilo jasno

Hajde sad, Šerloče. – Ne znam.Ustadoh. – Stvarno ne znam.


22/216

Četiri

edinom popodneva pokupili smo Toma Gregori ja.I kao što obično biva, nije uhapšen zahvaljujući briljantnom istražiteljskom učinku Lore, me

zornika koji su tragali za njim, već se to naprosto desilo onda kada se ovaj, krajnje bezbšetao do vrata svoje kuće. To jest bezbrižno sve dok ga nisu uhapsili pre nego što je stigauče ključeve iz dže pa.

Rekoh, kao što to obično biva, zbog toga što to tako ide. U filmovima uvek dođe do iznenoznaje koja inspektora odvede do krivca, ali stvarni život je, na svu sreću, mnogo prizemica je obično prvi na koga ste posumnjali, i to zbog onoga što vam je prvo palo na pamikoj većini preostalih slučajeva, ljude uhvatite tako što se odvalite od posla: obrađujući pod

užavajući mogućnosti. Možete, maltene, da sledite krivulju na grafikonu. A ako nije nijedno a, onda obično preostane puka sreća. Prava osoba vam ispriča pravu stvar. Uđete na pravo mavo vreme. Ili pak, kao u ovom slučaju, bilmez s kojim hoćete da porazgovarate nađe seatima svoje kuće i samo što ne podigne ruke uvis, vičući: uhapsite me.

Bar mi tako govori iskustvo. Dok se Tom Gregori vozio u marici u policijsku stanicu, Loro sedeli u kancelariji na petom spratu, gde smo neformalno podnosili izveštaj šefu, glapektoru Šonu Jangu, i raspravljali o vezi između ova dva ubistva.Mesto zločina u slučaju Viki Gibson bilo je više no dovoljno da nas danima uposli, a sada

ali još jedno. U uobičajenim okolinostima, jedno od ta dva bismo smesta nekom uvalili. Međog moguće povezanosti i dalje smo, bar zasada, oba istraživali.

Ali, ali, ali… – Kao da sam namirisao sumnjičavost – reče Jang.To je bilo upućeno meni. Malo sam se zavalio, prevlačeći tamo-amo petom po mekom te pihu

– To je zato što i jesam sumnjičav, gospodine. Kao i uvek, ne krijem osećanja. Što na umu,umu.

– Vidim. Uzgred, ispravi se. – Da, gospodine.Lenjo sam izvršio naređenje, no Jang se dosad već navikao na mene. Iako je bio pred penzuvek je bio u dobroj kondiciji, mišićav i smrknutog lica, s kosom koju je farbao u crno. S

lavnom strepeli od njega. Iako je uvek strog i neumoljiv, čini mi se, mada ne znam zašto, uvek uživao u mojim sitnim ne poslušnostima.

– I dalje nisam siguran jesu li ova dva ubistva povezana. – Lora, koja je mnogo pristodela kraj mene, odmahivala je glavom. Dodadoh: – Uprkos tome što se moja koleginica ne sla

– Očigledno su povezana. Nije mi jasno kako to ne vidiš. – Nisam to rekao. Rekao sam samo da nisam siguran. – O bože… ponekad si baš naporan. Uvek se povodiš za statistikom i verovatnoćom, sto

umem zašto se i sada ne držiš toga. Kolika je verovatnoća da se iste noći u neposredenoj bgode dva ubistva počinjena tupim predmetom? – Trenutno je ta verovatnoća stopostotna. Zato što se to već dogodilo. Sve u svemu, ne m

…

– A da su u pitanju dva različlita počinioca.


23/216

– Čuj. – Imao sam vremena da razmislim o tome. – Zasad svi dokazi u slučaju Gibson ukazuda je Tom Gregori počinitelj. Da nema ove druge, još uvek neidentifikovane žrtve, ne beme. Zar ne? – Da, ali… – Odlično. Pošto deluje krajnje neuverljivo da je Gregori ubio drugu žrtvu, smatram da z

u povezani. – Jer si, u svojoj glavi, već rešio prvo ubistvo. I nema šanse da grešiš. – Ne, moguće je da grešim. Ali nelogično mi je da je Tom Gregori počinio oba ubistva. D

e preostalo još malo besa, pa ga je iskalio na beskućniku? Ili se možda zagrevao za ggađaj?

– Pretpostavljaš da je ubica Gregori. – Zapravo ne. Pretpostavljam da može biti bilo ko. Umesto Gre gori možeš da staviš bilo

je nema nikakvog smisla.Lora uzdahnu. – Ne mora uvek da ima smisla, Hiks. – Da, mora. – Sada sam se i ja ispravio u fotelji. – Da bome da mora.Zato što to jeste bitno. Zato što će pre ili kasnije imati smisla. Možda ne uvek onako

ekujemo, ali bar koliko-toliko. A činjenica je da ljudi ne ubijaju nasumično tupim predmetomobično koriste puške i pištolje. I mada je to teorij ski moguće, višestruke ubice se ne zaustatako: ubi ja ju sve dok ih mi ne zaustavimo, ili dok ih neko ne smakne.Da, Lora je bila u pravu. Zaista đavolska slučajnost da dve žrtve umru na vrlo sličan način u

atkom razmaku. Ali nikako nisam mogao da poverujem da je Gregori, ili ma ko, ubio obojnovu zakona verovatnoće, zasad sam sledio logiku, a ne instinkt.

Što ne znači da se nisam dvoumio.Jang je sedeo veoma mirno, samo su mu se pomerale oči, odmeravajući čas Loru, čas mene

prati teniski meč. Onda se nagnuo i nalaktio na sto pa vrhovima prstiju obe šake podupro b

reman da iznese svoje viđenje i presudu. – Šta ako je Tom Gregori imao razlog da mrzi i ovog gospodina? Da li bi onda postojala

među ove dve žrtve? – To je moguće, gospodine – rekoh. – Ali ja je ne vidim. Jeste da je reč o istom kraju grad

rkos sveopštoj bedi, žrtve potiču iz posve drugači jih društvenih krugova.Jang klimnu glavom. – Tre ba da ga identifikujemo pre nego što bilo šta isključimo. – Da, gospodine.

– A možda je krivac sišao do reke da bi se rešio oružja kojim je počinio ubistvo, gde jeugu žrtvu i odlučio da se i nje reši. – Upravo pretražujemo reku, gospodine. – Ipak, shvataš na šta ciljam. – Da, gospodine. Mada, ukoliko je to posredi, čemu tako brutalne povrede? Meni se čini

ijeni spavao u trenutku napada. Zašto se ubica onda nije jednostavno vratio i izabrao neko dsto? – Pa dobro. Sva ta pitanja traže odgovore, zar ne? U međuvremenu ćemo nastaviti da istražu

o da su slučajevi povezani. – Uzdahnuo je i pogledao na sat. – Uskoro će dovesti Gregorija

dimo šta on ima da kaže, a?


24/216

– Da, gospodine.Pogledah u Loru. Ona mi uzvrati pogled, a onda odmahnu glavom. – Da, gospodine.

e što je Tom Gregori imao da kaže bilo je: – Jel’ me vi to zajebavate? Odjebite. Oboje. Ožete lepo da odje bete.Rekoh: – Pa ne možemo da odje bemo, Tome.Bili smo u jednoj od prostorija za ispitivanje na spratu: nenameštena, funkcionalna soba, u

o se nalazili samo čelični sto, stolice, Lora i ja, i naš „počasni gost”. Gregori je tek prerdesetu, bio je krupan, visok preko metar i osamdeset, isturenog stomaka i mišićav. Jedan odova što nikad nisu vežbali, ali su ipak bili opasni u tuči. Retku kosu je brijao i nosio jmerke s prljavom crvenom košuljom kakve nose drvoseče. Kad ga pogledate, pomisliklimatani kamion parkiran negde na nekoj benzinskoj pumpi kraj auto-puta koji čeka da se nj

asnik vrati. – Jel’ me to za je bavate? – ponovi. – Uveravam te da nije tako.

I dalje je bio zaprepašćen. To mu se nedvosmisleno očitavalo na neobrijanom licu, baš karujem da bi se videlo i sve drugo što je osećao. Delovao je neotesano i verovatno nije skoja raspoloženja, ne mareći šta će drugi misliti o tome. Ljudi poput njega, pretpostavljameza ju da ne posredno i silovito is polje emoci je.

Na trenutak se zapiljio u mene, a onda se ponovo zavalio u stolicu, koja zaškripa pod njeginom, i prekrstio debele ruke. Gledao nas je s omalovažavanjem. Istini za volju, i ja sam o gledao. – Ma mora da me za je bavate – ponovi on. – Ne budi glup, Tome. Iznenađuješ me. Deluješ mi mnogo pametni je.

– Šta, koji moj, ’oćeš da kažeš? – Nisam ništa hteo da kažem. Rekao sam da se ponašaš glupo. Gluplje nego što izgl

pravo. Nekako ti je i to pošlo za rukom. Tvoja bivša devojka je mrtva, a tvoj dosije je prjava za nasilje nad njom, tako da ćeš morati malo da se potrudiš, a ne samo da ponavljaš kae bavamo. Jer nisi u pravu. – Nisam je ja ubio. – Ne izgledaš ni previše ucveljeno. – A zašto bih bio? Odavno smo raskrstili. Gotovo sam je zaboravio… to je živa istina. Bol

nisam ni upoznao. – A da li bi voleo da je mrtva? – Ne – slegnu ramenima. – Mada, zabole me za to, kad već pitate. A i zašto bi me bilo b

cite mi. Ne znate. Bila je pokvarena, lažljiva kučka. Kad-tad bi joj se nešto desilo. – Kad-tad bi joj se nešto desilo – ponovih. – Ovo su sjajne izjave, Tome. Nisi zaboravio d

e one mogu upotrebiti na sudu, zar ne? Ako tako nastaviš, možemo i da preskočimo suđenje. Sda izvadim pištolj i odmah da te upucam. – S obzirom na to gde je živela, to sam hteo da kažem. – Sada je delovao malo skruše

rovatno zato što je shvatio šta je upravo rekao. – To je užasno mesto. Sav taj prokleti o

rkosi što lunjaju naokolo. I šire svakojake laži. To je i ona radila. Bilo je pitanje vremena ka


25/216

zbog toga uvaliti u nevolju. – Kao što se s tobom uvalila u nevolju? – Nikad je nisam povredio. – Lupao je o sto. – Jeste li pronašli bilo kakvu presudu u

si jeu? – Ne. – Dakle, ništa nisam skrivio.Lora, koja je stajala kraj mene, duboko uzdahnu. Osećao sam da gubi strpljenje, što joj s

sto dešavalo. Ali sam saosećao s njom. Ispred nas je sedeo Gregori sa samozadovoljnim izr

a. Ništa nisam skrivio. Ljudi poput Gregorija su deca u duši. Kada ih izgrdite, oni nvraćaju prkosom, ne žele da razumeju, samo govore: Nisam ništa skrivio. Takvim ljudima je ko drugi kriv. Ako vas niko ne vidi, ako nema dokaza, onda niste ništa skrivili.

Odlučio sam da ga malo podbodem. – Sjajna ti je logika, Tome. Nego, znaš šta? Imamo listing telefonskih poziva i izjave svedok

spominjem i krivične pri jave. Imaš kratak fitilj, je li?Streljao me je pogledom. – Ponekad. – Ponekad.

Mada nijedna od tri tužbe u vezi s Viki Gibson nije dospela na sud, ostale jesu. Imao esude za nanošenje telesnih povreda i dve za nasilničko ponašanje. Uobičajene kafanske dna krivična pri java za materi jalnu štetu. Za svaki prekršaj uslovna i novčana kazna.

– Omakne ti se kad popi ješ čašicu više, jelda? – Ponekad. – Problem s kontrolom besa. – Zavrteh glavom. – Baš ste za bavni, a? Ti i tebi slični. – Za bavni? – Dabome. Uvek tvrdite da vam je problem da se kontrolišete. Samo vam padne mrak na oč

ožete da se suzdržite. I ostala sranja. Ali ne vidim da ti sa mnom pada mrak na oči. Kontroli

je li? – Možda brojim do deset. – Možda i umeš. No mislim da nije tako. Takvi kao ti su kukavice. Jesam li u pravu? Iz n

loga gubiš kontrolu samo onda kada možeš da se izvučeš nekažnjeno. Baš zabavno, jeldakneš od smeha.

Tom Gregori je samo zurio u mene. A i ja sam zurio u njega, pustivši da zavlada tajac. Izgledm uživao da čačkam mečku, ali sam bio besan. Delimično zbog svega onoga što je ranije počkav je čovek bio, a delimično zbog njegovog stava. A možda i zbog toga što sam, u dubini

tio da on govori istinu te da je nije ubio, a to me je dovodilo do ludila.Ponovo se zavalih u stolicu. – Ja je nisam ubio – reče on. – Bio sam… – Da, znam, rekao si nam. Zaveži.Gregori je policajcima koji su ga uhapsili malo ranije ispričao gde je bio sinoć. A onda je i

ponovio čim smo ušli u sobu za ispitivanje. Bio je u O’Rajli jevom baru od šest uveče do fajrmeđu dva i tri ujutru, pre nego što je izašao u društvu sredovečne žene iz istočnog dela gradaproveo kod nje. Pokupili smo ga na kraju njegove „staze srama”, pod uslovom da je uopnju da oseti tu emoci ju.

Na prvi pogled to je bio čvrst alibi. Izvesno je da još uvek bazdi na alkohol, a nije b


26/216


27/216

Okrenuh se k njoj. – Mora da postoji veza, Lora. Niko ne ubija nasumice dve osobe tek stoji neki razlog. Nešto nam promiče. – Aha. A rani je si rekao da ih verovatno ništa ne povezuje. – Ranije je to delovalo neverovatno. Sada je to vrlo izvesno. Shvataš li kako to ide? To zna

tehnički ne grešim. Samo prilagođavam svoju teoriju trenutno raspoloživim činjenicama. Mogto neki put da pokušaš.Lora se pakosno nasmeši. – Šta ćemo s njim?Ponovo pogledah u ekran. Tom Gregori je već bio izašao te pružih šaku, pritisnuh preki

ka na ekranu nestade. – Nema razloga da ga držimo u pritvoru – rekoh. – Nema.Pogledah na sat. – Ali imamo još dobrih šezdeset osam sati pre nego što ga za nešto optužimo. Zato hajde da g

lo zadržimo. – Zašto? Čemu to? – Zato što mi se ne sviđa, dođavola.

Okrenuo sam se i pošao prema vratima. – Eto zato.


28/216

Pet

kupatilu General odmerava svoj odraz u ogledalu.Kratka kosa mu je uredno začešljana i zalizana gelom; lice mu je bezizrazno ali strogo. To j

osobnog čoveka: nekog kome ne biste želeli da zapadnete za oko, čovek kome ne biste želeli merite. Najzad, to je lice vojnika.

Ispod sveže izbrijanog crvenog vrata, zelena uniforma stoji kao salivena; crveni širi

menima blistaju kao bobice u suncem obasjanoj travi. Kapu drži ispred sebe u stisnutim šakk stoji ukočen u raskoračnom stavu, tako da mu stopala budu u ravni s ramenima. Čizme sancane toliko da si ja ju. Noću može satima da stoji tako. Zuri u vlastiti odraz dovoljno dugo da se lice rastoči i po

bliči, pretvorivši se u lice neznanca. To jest sve dok ne oseti preteći pogled čoveka koande gleda. Plaši se lika koji vidi, ali je i opčinjen njegovom nadmoći. U drugim prilikama pmu oseća gađenje.Ta osećanja često osciliraju, te ga ta mešavina čulnih oseta, taj unutrašnji sukob, može navepovuče u sebe do tog nedokučivog kutka sopstvenog bića. Tada biva izgubljen u svojoj

pnotisan nedokučivim licem sopstvene duše koja mu namiguje.Ali noćas je već dockan. Čeka ga mnogo posla.I stoga General samom sebi klimne glavom – voljno – a zatim izađe iz kupatila i zaputi se

hlu kuću do radne sobe, ne baš mnogo prostrane. Krajičkom oka vidi tu skarednu, poluoblar koja ga tera i na divljenje i na gađenje, ali je zasad ignoriše i posmatra suprotni zid, gde

dni sto i kompjuter.Čeka ga mnogo posla: svaki put ga je sve više. Iako je imao naporan dan, uživao je u hal

u je izazvao. Uzbuđen je što se njegov plan naj zad ostvaruje. Zasad sve ide kako t

stalom, što i ne bi? Bio je oprezan. Zaslužio je da uspe. On je vojnik.General navlači rukavice i iz zaključane fioke radnog stola vadi dokument koji je otku

štampao još pre nekoliko dana. Zatim ga položi na sto pored monitora i čita prvih nekdaka, iako ih već zna na pamet.

agi inspektore,

Još ne znam ko ste. I dok pišem ovo pismo, ni vi ne znate ko sam ja. Niste ni svesnida postojim niti možete da naslutite šta nameravam. Istina je da ni sâm još ne znam kadaću početi. Zato ću i uspeti. Zato me nikada nećete uhvatiti.

Zatim pročita pismo do kra ja.Obistinilo se. Božanstveno je, nema šta. Na podu pored stola leži večernje izdanje današnjih novina. On ih podiže i pogledom

eleće preko izveštaja o prvom ubistvu, dok ne pronađe deo koji ga zanima. Evo ga, tu je. Či neće uspeti da provali njegovu šifru. Njegov protivnik, isti kao onaj lik u ogledalu. Gema plavo nalivpero da dopuni odštampano pismo.


29/216

agi inspektore Hiks.


30/216

Šest

Danas si bio u novinama – dobaci mu Rejčel. – Jesam li? Sranje. – Eno ih tamo na stolu. – Hvala.Bila je u kuhinji i pripremala večeru. Čuo sam je kako čangrlja šerpama, povremeno se trz

d bi je presekao bol. Uprkos tome, nisam bio lud da joj ponudim pomoć. U ovako poodmdnoći, stalno sam imao poriv da je tetošim, da joj smesta preotmem svaki posao kog bi se latj je to neizmerno smetalo. Stalno mi je govorila: Nisam bolesna. Strpi se, uskoro ću imati dsla. Pa ipak sam i dalje pokušavao; činilo mi se da je to najmanje što mogu da učinim. Međuhinja je bila jedina teritorija od koje je uporno odbijala da digne ruke. S obzirom na linarsko umeće, to je verovatno bilo naj bolje za oboje.

– Sjajno miriše – rekoh. – Hvala.Uzeo sam sa stola primerak Ivning posta.Vest o Viki Gibson je bila na naslovnoj strani. Zdesna se nalazila fotografija u boji nasm

ne. Šta god mislili o novinarima, ovo je bio zapanjujuće brzo obavljen posao. Još uvek nznanili njen identitet, mada pretpostavljam da nije bilo teško saznati od komšija, ili nlicajca s mesta zločina koji je želeo da ostane u dobrim odnosima sa svojim vezama vinarima.

Preleteo sam članak. Nigde nije spomenuta druga žrtva; vest je stigla prekasno da bi je obje nisu smatrali dovoljno bitnom. Hvala bogu, nigde nije spomenut ni Tom Gregori. S

bičajen redak o tome da je istraga u toku te da sledimo više tragova. Voleo bih da je to i

ene su spomenuli usput kao glavnog istražitelja, a naveli su broj telefona našeg odeljenja, nasrećom, nisam ja javljao. Sreća u nesreći.Spustio sam novine i prošao kroz kuhinju.Rejčel je okrenuta leđima stajala za pultom, odozgo osvetljena reflektorima, usredsređen

štenje i seckanje povrća. Ivicom noža je strugala seckane papričice s daske za sečenje u tigelim uljem.

Posmatrao sam je. Smeđa kosa bila joj je skupljena u labavi konjski rep. Potiljak, tik ovratnika, bio joj je bled i prošaran pegama. S vremena na vreme bi sa okvira njenih debelihočara sevnuo odsjaj.

Cak-cak-cak.Seckala je pečurke; ili nije znala da sam tu ili se pretvarala.Teško biste s leđa pogodili da je u osmom mesecu trudnoće. Nije se mnogo ugojila, te je

da, iako joj je spreda stomak bio naduven kao balon, njena bremenitost bila gotovo nevidozadi.Osim povremenih nelagodnih trzaja i problema prilikom spavanja, to se nije moglo zaključ

osnovu njenog ponašanja. Rejčel je oduvek bila izuzetno izdržljiva. Nikad je ništa nije potrea je vredna, ništa joj nije bilo teško. Trudnoću je podnosila smireno kao i sve ostal

manje je nije uznemiravalo što joj u utrobi raste dete, niti što se porođaj bliži. Nije je plašilo


31/216

će na nas pasti odgovornost da brinemo o njemu, pazimo ga i vaspitamo. ba;lk:añ.do:w.nl:o:aZa razliku od mene, Rejčel verovatno ništa od toga nije brinulo. Nesumnjivo, kada b

nuđena da sama podiže bebu, ona bi to mogla, bez ikakvih poteškoća. Bar smo to utvrdili tslednjih meseci, kako su se odnosi među nama zatezali. Udaljavali smo se, polako ali sipušta jući tu čvrstu za jednicu koju smo stvorili.

Rekla je: – Znaš da mogu da osetim da si tu. – Možeš? – Da. Zagolica ju me dlake na vratu.

– Pa kad si golicljiva.Bio je to glup odgovor, jer je zapravo bilo suprotno. Ja sam bio golicljiv, a ona, što me je m

ciralo, nimalo. U srećna vremena bila bi u stanju da me golicanjem natera da se bespomijam na podu ili u krevetu, mada je taj nivo bezbrižne bliskosti sada bio nezamisliv. Nespretnokušavao da smislim šta da kažem. To bi joj u stara vremena izmamilo osmeh, možda jedstaklo da mi dokaže da grešim, bez obzira na to da li je bila uposlena oko večere. Večeras toošlo. Muk koji je usledio bio je hladan i neprijatan, kao da sam pokušao da je zagrlim a onai.

Posle nekoliko trenutaka, ona reče: – O čemu razmišljaš? – Razmišljam kako si predivna. – Zaista? – Da. Ne veruješ mi?Još uvek je seckala povrće, te su joj se leđa pomerala u ritmu noža, i umalo mi promače

gnula ramenima. No kad sam već spazio, zabolelo me je. Ravnodušnost je uvek mnogo gosilja. Nasilje u najmanju ruku nagoveštava da je nekom još uvek stalo do tebe.

Rekla je: – Stvarno više ne znam u šta da verujem. – Žao mi je. Imao sam težak dan.

– Da, shvatila sam. Iz novina. Želiš li da razgovaramo o tome? – Ne baš.Jedva je primetno klimnula glavom pošto je očekivala takav odgovor. Nisam od onih što p

se kući. A nisam ni mnogo lupao glavu o onom što radim, uglavnom nisam, jer ubistva sunjavala dane, i ma koliko strašna bila, izludeo bih kad bih se neprestano vraćao na njih. Nek

kada ne otarasite. Naravno, ni ja nisam mogao da ponesem iole veći teret od onog koji nstalom, kad se sve svede, čemu se uopšte i vraćate? Istina je da se sve kad-tad sruši i puk

ojoj profesiji radi se o ljudima i njihovim životima. Veći deo vremena iskoristite da počistite

iza zločina ostane i nastavite dalje. Šta tu još ima da se kaže? Neko je uradio nešto ružno izupih i banalnih razloga. Ako možemo, kaznićemo ga, iako od toga nećemo imati neke vajde.I tačka. – Tako je kako je – rekoh. – Baš kao i uvek. – Večeras nisi neraspoložen samo zbog toga. Mislim, svako veče si uglavnom takav.Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim šta mi je rekla, a čim sam skopčao, zabolelo m

e nego ono sleganje ramenima. Ta silazna putanja kojom smo krenuli prošle godine za mene jomalija, težak period koji ćemo prebroditi, da bi nakon toga izašli još jači, pa sam se zanosiojčel misli tako. Ali evo je najzad: gorka istina. Rejčel se na ovo navikla. Nije to bio prolazni

šem za jedničkom životu: to je ste bio naš za jednički život. To moje ponašanje svake večeri.


32/216

– A kakav sam to? – Kao da nisi tu. Nisam joj odgovorio. Kuhinja je odjednom postala tako hladna i prazna da mi se činilo

avo čudo to što tiganj na ringli i dalje cvrči. Kad je Rejčel krenula da promeša jelo varjakoh:

– Žao mi je.Ponovo je slegla ramenima, a zatim, posle trenutka ćutanja, uzdahnula. Kad je n

ogovorila, uzvratila mi je mojim vlastitim rečima, ali tako dvosmisleno da jedva da su dopr

ne. – Tako je kako je.

* * *

što smo večerali, Rejčel je rani je otišla na spavanje.Mučila ju je nesanica, nikako nije mogla da se naspava, makar ležala postrance s trudn

tučetom između nogu, kako bi joj podupirao kukove. Stoga je gledala da prilegne kad god je lici. Pošto je uzela porodiljsko i nije išla u laboratoriju na posao, mogla je da nadoknadi

kom dana. Kad je bila lepo raspoložena, govorila bi da joj se tako telo navikava za nespavanjeuslediti kad se beba rodi. Nije mi se spavalo, pa sam poneo pivo na mali trem ispred kuće i osluškivao komšiluk. Ve

bilo tiho. Nije bilo nijednog automobila u našoj ulici, niti galame. Negde u daljini zalajao jelavež je sla bašno odjekivao između niskih zgrada.Ovde je sve bilo sivo i ravno: prostranstvo skladne arhitekture osvetljeno samo ul

etiljkama i mestimičnim jarkožutim prozorima naseljenih kuća. Ulice su bile široke a zelenilčnjaka uredno potkresano. Živeli smo u policijskom stanu u četvrti gde je nekad bila kasarna.

vojska nije koristila već više od dvadeset godina, i dalje se osećalo njeno prisustvo.A opet, to njeno prisustvo se svuda osećalo. Sećam se da sam kao dečak gledao ogromione kako prevoze rakete i avione konstruisane u čeličanama severno od reke. Čeličane sek tamo, ali sada iste one livene cevi, šarke i kompjuterske čipove ugrađuju u neke doizvode. Granice, tehnologija, politika, ponašanje pojedinaca i grupa: kad sagledam istoriju, o podstaknuto nekom vrstom nasilja.Kod nas, u našem kraju, sve je to još očiglednije, pošto vojna oprema predstavlja osnov

vrede, a polovina muškaraca koji su prevalili pedesetu na ovaj ili onaj način je služila u voj otac je bio u vojnoj službi dok nije otišao u invalidsku penziju. Svi žive u senci prošlog ras pritiska i gura. Iako sada nismo u ratu, ponekad se i dalje osećamo kao kakva gerilska državasmo sve oružje odložili u žbunje, ali smo svi spremni da za tili čas odbacimo alat, po

ra bimo puške i vratimo se u boj.Samo tražimo izgovor. Neki razlog .Otpih dobar gutljaj piva.Trebalo bi da mislim na Rejčel, da smislim kako da premostim taj jaz što se otvorio između

e odlaska na spavanje, podsetila me je da se spremim za našu narednu seansu kod bra

vetnika. Trebalo je da popišemo sve ono što smo prvobitno voleli kod ono drugog, kao i on


33/216

da volimo. Rekao sam da ću se baciti na posao iako nisam imao pojma šta da napišem, niti kamoglo da pomogne. Kao da spisak može izbaviti čoveka iz nevolje.Zato sam razmišljao o minulom danu: o Viki Gibson i neidentifikovanom beskućniku. N

ogao da izbi jem iz glave Lorine reči. Ne mora uvek da ima smi sla, Hiks.Ali bi ipak trebalo da ima. Mora da ima, jer stvari stoje ovako: svaki zločin je obja

bijam da verujem u zlo. Sam čin ubistva, koliko god da je naizgled gnusan, na kraju uvek ispjav, sitan i ljudski. Uvek postoji razlog .

U ovom sluča ju, ubistvo Viki Gibson imalo je sve oznake „zločina iz spavaće sobe”.Zločine zamišljam kao zgradu. Imate sobu za sastanke, spavaću sobu, bar i podrum. Ubistvo

tiče iz jedne od tih odaja. Uvek. Ljudi ubijaju jedni druge zbog novca; ljubomore ili žudnje; i ne mogu da obuzdaju. S vremena na vreme, poneki ubica skriva nešto naopako ispod pov

le u podrumu, te odraste nakazan. Ali se to uvek može objasniti. Iz te zgrade sve potiče, a zgradske tvorevine. To je, makar, moje viđenje zločina, kojeg se čvrsto držim. Ne postoji zlo. Ništa neobično.Bacivši pogled na drugu stranu ulice, učini mi se da neko stoji pored ulične svetiljke. Raza

m žensko lice, uokvireno crnom kosom, belo kao kreč i s modricama, a jedno oko joj je bilo tčeno da se svelo samo na uski prorez između ka paka.Zatim povetarac razveja taj lik, drugačije bacivši svetlost na žbunje iza svetiljke, a ja shvat

sem žbunja ničeg nije ni bilo.Otpio sam još jedan gutljaj piva.Sutra, pomislih.Sutra ćemo sve rešiti.


34/216

Sedam

včenko gleda na sat.Sad je devet i trideset uveče, a on mora da bude spreman tačno u deset. Naravno, nema načient ikad sazna da li je nalog izvršen kasno, ali Levčenko je revnostan i profesionalan kadanju posao po narudžbini: jer ipak, sve i da ga njegov klijent, Edvard Enrajt ne vidi, Bsmatra.

Stoga je vreme da počne.Proverava da li je radnja zaključana, zatim gasi svetlo i povlači se u radionicu iza pultadne strane se nalaze rešoi i stalci, po kojima su razbacane makaze, iseckani fitilji i neprostične kutije raznih oblika i veličina. Nasuprot njima, na klimavim drvenim stalažama stoji s

eća: kocke i valjci poslagani po nijansama poput duginih boja. Meša se isuviše mirisa da gli pobrojati, kao da je vazduh satkan od presovanog cveća.Levčenko bira mali metalni sud. Sav je ulubljen, kao da je pretrpeo bezbroj udaraca čekiće

o je kao ugalj crno od plavih plamičaka s plinskog gorionika koji ga već nebrojeno godinada na klupu i odvrće plin, a zatim pripali vatru pucketavom šibicom. Miris plina meša etnim miomirisima; do uši ju mu dopire nežno šištavo brujanje.

Ispod klupe izvlači zgužvanu plastičnu kesu sa sitnim belim ljuspicama. Gotovo je prazna. Vsruči u posudu, a zatim se postepeno rastvori i liči na masnu vodu. Dodaje boju pipetom sa stanost poprima predivnu nijansu plave. Čak i posle svih tih godina, uvek ga zadivi kako vma boju, tako jasnu i čistu. Zuri u posudu koja se puši, kao da gleda u savršeno morsko plavu nebo bez ijednog oblaka. Ali ne ono svakidašnje, već onakvo kakvo ljudi vide u ma

ovima. Na zidu je veliki časovnik, čija sekundara tiho odbrojava. Tek je petnaest do deset.

Levčenko is pruži ruku i oprezno umoči vrh prsta u posudu. Najpre oseti slab bol – peckanje, kao da ste dodirnuli kipuću vodu. No vosak je va

trebna je tek mala promena temperature da se istopi i očvrsne, te je razlika između vovekove telesne temperature dovoljna da poremeti balans tečnosti što mu dodiruje kožu. I tako,lo kasnije izvuče prst, njegov vrh je presvučen mekom plavom opnicom. Kad bi hteo, mog

bi da na pravi najkrhki je rukavice na svetu.Već je skoro gotovo.Trlja vosak s prsta i otresa mrvice voska. Zatim ustaje i pažljivo odmerava sveće na policam

be, da bi na kraju odabrao jednu izduženu belu, valjkastog oblika. Vrativši se na klupu, kumen gita da pričvrsti sveću za dno male kružne metalne posude i stavlja taman toliko da jepravno.

U radionici je i naprsli porculanski lavabo. Levčenko puni stari plastični lavor penušenom vodom do nivoa od dvadesetak centimetara. Zatim ga pažljivo spušta na stalak iza plinoa, kako bi se uskovitlana površina vode primirila.Pet do deset.Pomno posmatra časovnik dok ističu poslednji minuti.Kad je počeo da odbrojava poslednji minut, Levčenko isključi plamen i obmota peškirić

sude kako se ne bi opekao. Zaokupljen poslom, glasno šmrkće na jednu nozdrvu, a zatim


35/216

opljeni plavi vosak u posudu oko bele sveće, i ona sada stoji poput majušnog svetionika rnog mora.Sekundara lagano otkucava.Tačno u deset, uzima posudu i pota pa je u lavor s hladnom vodom.Susret dve tečnosti. Vosak se izdiže iz tacne u susret vodi koja ga okružuje, ali se tako brzo

se gotovo istog trena stvrdnjava. Toliko brzo da se golim okom i ne vidi, te ceo prizor više lmrznutu eksploziju nego na cvetanje. Sve je gotovo za manje od pola sekunde, ali Levčavlja sveću u vodi još nekoliko trenutaka pre nego što je izvadi i položi posudu na stalak.

Da li je ishod zadovoljava juć?Jeste.Prvobitna bela sveća još uvek stoji uspravno, debela i kruta. Ali se barica plavog voska uzd

predvidivim kovitlacima. Boje su blede i prelivaju se; vosak je tanak i krhak poput latica. I dmalo na cvet. No Levčenka više podseća na nebo, jer je savršena plava sada već poglovita, dok je čistobelo središte boje oblaka iz detinjstva. Nebo… to su njegove boje. Ustalom, vremenski uslovi nam se čine nasumičnim i haotičn

četku sitne promene, koje prouzrokuju složene i nepredvidljive obrasce, tako da se u vrem

ognozu možete uzdati svega nekoliko dana unapred, i to u najboljem slučaju. Ne možemedvideti, a sve se odvija po zakonima fizike. Sve je predodređeno. Svet se prosto odvija kra ja izatkan te pih koji još niko nije video. Oblaci su samo jedna od šara na njegovoj površin

Isto važi i za njegovu rascvetalu sveću. Ako biste tačno znali početno stanje svakog atoma dionici, u vosku i vodi, u njegovim rukama i njegovom mozgu, kad biste mogli da pratite njietanje i izvedete bezbroj računica, znali biste kuda će se vosak kretati, kako će se hladiti. Gvršiti svaka krhka bledoplava ljuspica.

Levčenko se naginje naj pre s jedne strane sveće pa s druge, a onda je odmerava odozgo.

* * *

ina je da ništa od toga ne možete znati. Možda Bog može, ali čovek ne. Čak i sam čin posmatma i čestica, kažu, može da promeni njihov pravac. Stoga je ova sveća, s divnim cvatom vošica, nešto naj bliže nasumičnom. Sekundu kasni je, sve bi bilo drugači je. Zato su tako posebne.Osim nasumičnosti, tu je i praktično pitanje konstrukcije. Levčenko iz iskustva zna da muš

sto gledaju u te specijalne sveće i pitaju se kako su zapravo napravljene. I zapanje se, jer kzna ju, sveće se mora ju oblikovati kalupima, a ne vrtlozima slučajnosti.Uostalom, u tome i jeste njihova draž.


36/216

Drugi dan


37/216

Osam

Neverovatno – rekoh.Lora samo frknu umesto odgovora, ali sam znao da se slaže sa mnom.Oboje smo poranili, marljivo češljajući kroz nepregledne gomile izveštaja svedoka koje su

kupili pozornici idući od vrata do vrata. Sve što je delovalo neuobičajeno bilo je označenžno, ali smo i Lora i ja smatrali da se neke pojedinosti lako mogu prevideti, te smo više vole

koliko god je moguće, i sami na brzaka pregledamo.Sedeli smo tako u relativnoj tišini u našoj malecnoj kancelariji, glava pognutih nad papiinu je narušavao jedino šum ventilatora s tavanice, povremeno šmrktanje nekog od nas i skanje stranica koje smo okretali. Iz šoljica s kafom pred nama izvi jala se para. – Ništa – rekoh. – Jok. – Ništa. – To si već rekao. – Jesam li? Možda ni sâm ne verujem svojim očima.Ima nekoliko načina da se nastavi istragu. Jedan od njih je forenzika. Najpre bi trebalo u

dukciju: u međuvremenu, sve drugo bi bilo podvrgnuto analizi ili bi čekalo da dođe na rearnosti, forenzički rezultati su najkorisniji onda kada imate osumnjičenog, te ih na njemu m

overiti. Sem ukoliko neko s krivičnim dosijeom nije ostavio otisak prsta žrtvi na čelu, forenm nude samo senku osumnjičenog, ali ne i telo koje ju je bacilo. Dobijate dobar obris, svakakje, istini za volju, upotre bljiv samo onda kada imate s kim da ga uporedite.Drugi način je kopanje po prošlosti žrtve. Ako ostavimo po strani neidentifikovanu drugu ž

ko se Viki Gibson uopšte našla na nišanu ubice? Nije bila opljačkana. Nije bila napastvo

ožda ju je neko mrzeo, a mi tek treba da ustanovimo zašto. Najpogodniji kandidat, koji je joši jao vreme u ćeli ji na donjem spratu, izgleda da je nevin.

Treći način – starinski da starijeg nema – jeste iskaz svedoka. Zapravo, veoma je teško počin na javnom mestu a da vas nekako ne uhvate. Bezbednosne kamere se retko sreću u Kavezo je posredi gusto naseljen kraj, a Viki Gibson je ubijena na mestu koje se jasno vidi s nekližnjih prozora.Ispitani su svi koji žive u tim stanovima, a opet, sudeći prema izveštajima pred nama, niko

e video.Lora podiže šoljicu s kafom i otpi gutljaj. – To i nije toliko čudno – reče. – Sasvim uobičajeno za takav kraj. Ljudi iz Kaveza imaju o

zažmure na jedno oko. Oboje to znamo iz prokletog gorkog iskustva. – Ne toliko u predgrađu. – Centralni delovi grada su vrveli od ilegalnih doseljenika, nele

ovine i ljudi koji su bili poznati po tome što nerado pričaju s policijom. – A gotovo je sredi nešto što ima veze s drogom. Mada ne bih rekao da je ovaj na pad takav, a ti?

Lora slegnu ramenima. – Na prvi pogled ne. Ali nikad se ne zna. – Radila je dva pristojna posla. – Baš tako. Znamo da joj je trebao novac. Ne bi me iznenadilo da je povezano s narkomanijo

kvim dugom.


38/216

Razmišljao sam i o tome. To jeste bilo moguće. Zadužiš li se kod pogrešnih ti pova, ne nadaj š izbeći odmazdu ako im ne vratiš dug. Ukoliko je iko i video ovo ubistvo, verovatno će radijima preča posla nego da se meša.Zločin s predumišlja jem. – Dobro – rekoh. – Mogli bismo to da istražimo. Ko su ulični prodavci u tom kraju? Ne

pamet. – Ni ja. – Doduše, ne bih baš rekao da su oni umešani.

Lora uzdahnu. – Ni ja. – To ne bismo mogli da primenimo i na drugu žrtvu, zar ne? – Ne. Osim ukoliko nije protumarao pijan pored mesta zločina, a ubica ga pratio da se uve

aj nije nešto video. – Je li to tvoja teori ja? – U neku ruku. – Ta ti se drži na staklenim nogama.Ona ponovo uzdahnu. – Znam.

I sam uzeh kafu, a onda smo nekoliko trenutaka ćutke sedeli. Niko nije ni pogledao kroz prvodno ni na ulici nije bilo nikoga u to doba. Nisam verovao da je posredi dug, no opet, mostoji neko objašnjenje. Neko zakuca na vrata. Polica jac ih otvori ne čeka jući da ga pozovemo. – Ne uznemiravaj! – povikah. – Izvinite, gospodine. – Sad si našao!Lora me besno pogleda. – Umukni, Hiks – reče. – Šta je bilo?

– Sajmon Dankan pita hoće li neko od vas dvoje da prisustvuje obdukci ji?Lora pogleda u mene. Podigoh ruku. – Ja ne – rekoh. – Dobro, idem ja. – Ona ustade. – Šta ćeš da radiš dok se ne vratim? Hoćeš da sediš ovde i

? – Jok – rekoh. – Idem do Istočne stanice. Pokušaću da identifikujem ubi jenog beskućnika. – Baš lepo. – Jeste prljav posao, ali neko mora i to da radi.

Lora mi se jedva primetno osmehnu zaputivši se ka vratima. U poređenju sa Istočnom stanopsi ja je bila bolji izbor. – Pa zašto ne bi ti, je li? – dobaci ona.


39/216

Devet

š grad ima metro sa šest stajališta. Dug je desetak kilometara i proteže se ispod južnog dela, opisnog starog grada i poslovnih četvrti, prateći okuku reke. Uglavnom ga koriste turžbenici. Možete prevaliti čitavu brektavu, šklopocavu liniju za svega dvadesetak minuta. Vokreću brzo između stanica, tako da ne primećujete otvorene cevovode i prolaze pokraj

olazite. Kao ni podzemne tunele, koji nisu toliko pusti koliko možda zamišljate.

Planirano je da metro ima osam stanica, ali je zbog greške prilikom proračuna budžetaičnije govoreći, krađe prilikom proračuna budžeta, završeno samo njih šest. Tako su ostaledovršene stanice, na oba kraja. To su početna stajališta za grad ispod grada: jedno na isugo na za padu.

Pošto je naša druga žrtva nađena mnogo bliže istoku, tamo sam se i za putio.Jutarnja saobraćajna gužva me je usporila, ali sam ipak stigao do za puštene stanice pre deveje preostalo od prvobitne zgrade bila su crna vrata sa zarđalim lancem koji je visio po sre

šarani crveni krug u visini glave. Mnogo raskošniji ulaz s obe strane su progutale radnje, tipičoblast: zamandaljeni diskonti pića, kladionice, sumorno poštansko zdanje. Duž zidova su

čičkane kese sa smećem, sabijene jedna uz drugu, kao da pokušavaju da se ugreju. Golubovi, trenutno više nego ljudi, uglavnom su nasumično kljucali po prljavom pločniku.

Odvezao sam se još malo dalje, a onda se parkirao na ulici blizu reke i odšetao se do vatle sam mogao da vidim čak i severnu obalu, gde smo u zapuštenim uvalama pronašli vu. Danas nije bilo čamaca na vidiku, samo galebovi kako dokono kruže iznad vode. Brrenuh kako bih pronašao veliki kružni tunel što vodi ispod asfaltiranog puta, duboko ispod zedela koji se obrušio štrčala je armatura nalik stotinama tankih zarđalih prsti ju.Pištolj sam držao u futroli, zakočen, ali sam izvadio baterijsku lampu me glajt i uključio je

m se pažljivo provukao s druge strane polomljene rešetke i kročio u tunel.Unutra nije bilo tiho, ali se buka čula drugačije. Svet je delovao zbijenije; granice postojanj

svedene na odvod prečnika oko dva metra kroz koji sam se spuštao, osluškujući uporno šištantiska u vazduhu. Odvod je bio napravljen od ogromnih lučnih kamenih blokova, oblobelim slojem zelenih vlažnih lišajeva. Lampica je bacala oskudnu svetlost, otkrivajući koliko metara preda mnom, te sam je uglavnom držao uperenu ispred sebe, da vidim kuda gemljivo kameno tlo ispod mojih stopala bilo je zasuto grančicama i prućem koje je vetar nake. Dok sam koračao, mukli tajac podzemnog tunela remetilo je neumorno kapanje i bivalo jdni je.Malo kasnije tunel izađe na proširenje; obreo sam se u četvorougaonoj prostoriji sa savij

vima koje izbijaju iz zida i potom nestaju u podu, kao da su proturile glave i smesta se ukopmlju. U drugom uglu voda je curila jače, pravo na sabijenu gomilu mulja. Ulegnuća kamenoga su is punjena baricama usta jale vode. Zaudaralo je na đubrivo i trulo bilje, miris sličan onomvetarac donese s neke za puštene tezge s povrćem.

Prolaz na drugom kraju vodi u manje-više običan hodnik, koji je možda nekada davno povežbe tehničkog održavanja stanice. Tuda je tre balo da krenem, znam, jer sam rani je već bio ov Nepun minut kasnije, baterijskom lampom uhvatih nečije kretanje i ubrzo mi lice obasja sv

či je lampe.


40/216

Zaklonih oči podlakticom. – Uf! Neko zagrme, veselo i teatralno: – Ko je tamo? – Polici ja – uzvratih. – Sklanjaj mi to svetlo s oči ju. Nisam došao da pravim probleme. – Važi, važi.Svetlosni snop se istog trena spusti na tlo, a neznanac is pred mene priđe bliže.Iskošeni snop svetlosti otkri obrise krupnog čoveka u ritama, s telom nalik na bure. Rum

raza, s bradom i neukroćenom crnom kosom, osmehivao se kao ludak.

– Šta mogu da učinim za vas, inspektore? – Tražim nekoga – rekoh. – Možda mogu da vam pomognem.T o možda se, naravno, podrazumevalo. Ljudi koji žive tu dole nemaju nikakve korist

meranja polici ji, ali to ne znači da bi i sarađivali ukoliko tre ba da otkuca ju nekog od svojih. – Dotični više nije u životu – rekoh. – To ne znači da nije ovde! – Glas mu gromko odjeknu u skučenom prostoru. – Puno je du

pektore. To znate. Neki ovde samo o tome i priča ju.

– Možda je jedan od vaših – uzvratih. – Našli smo ga tamo gore i tre ba da ga identifikujemo. – Opis? – Teško je reći. Ali imam ovo.Izvukoh neke fotografije odeće i predmeta koje smo pronašli kod druge žrtve. Mnogi s

bičajeni, ali sam polagao izvesnu nadu u lančić koji smo pronašli ispod slojeva njegove odećmu je bio stari venčani prsten.Čovek ih uze jednu po jednu kvrgavim prstima umotanim u vunene rukavice, obasjavši s

ografi ju baterijskom lampom pre nego što bi je vratio. Zaustavio se kod prstena. – Jašta – reče. – Godinama već svraća, s vremena na vreme. Fijuk isusovac. To je sve što z

znam kako se zove, ali neko će već znati. – U redu. Smem li…? – Da uđete? – Sklonio se i uzviknuo: – Samo izvolite! Neko vreme me je u stopu pratio, mrmljajući nešto sebi u bradu. Minut kasnije, zakoračio

u u zidu gde je bio uglavljen trosed, pored kojeg je stajala gajbica, a na njoj upaljena svećasedu je počivala otvorena stara knjiga u mekom povezu, a u uglu je bila uredno smotana vreavanje.

Produžih još malo i dođoh tamo gde je trebalo da bude fokstonska stanica metroa. Bio

tougaoni prostor sav u pločicama i ispunjen praznim mrežastim nosačima za plakate. U njemaki šum odjekivao. Tamo gde bi trebalo da se nalaze automati za karte bili su poređani vojeveti na sprat. Zidovi su bili išarani grafitima. Bilo je i pregršt zarđalih burića, koji su zimni drva za ogrev, dok su sada bili mračni i prazni. Sve se kupalo u ćilibarskoj svetlosti bealjenih sveća.

Ljudi je bilo na sve strane – pogrbljene senke su ili stajale u mestu ili bauljale naokolo. Vraima je nekad možda pisalo „Zabranjen ulaz” sada su bila otvorena i poduprta ve

menicama da se ne bi zatvarala. Tu je svaki pedalj bio zauzet. Znao sam da se duž hodnika nrađen prostor za spavanje. Televizori su treperili u tmini, napajani preko elektrodistribu

eže koja se razvila u podzemlju: zmijasti gumeni kablovi koji su povezivali razvodnike završ


41/216

se gumenim utikačima u starinskim kuti jama na zidu. Bilo je i nužnika, ali i tuševa.Probijao sam se kroz hodnike pokazujući fotografije ljudima kojima nisam mogao da vidim

rkos onome što je čuvar rekao, kao odgovor sam dobijao samo odmahivanje glavom i slemenima.

Već sam počeo pomalo da očajavam kad sam se spustio niz nepomične pokretne steperevši se u nekakvoj kapelici. To je zapravo bio preuređen magacin ispod jednog od železnkova. Iz dve limene kante, s obe strane ulaza, plamtela je vatra, pucketajući po metalu tankhkom kao ugljenisani pa pir.

Provirio sam. Nekoliko klupica je bilo poređano u grube redove, tu i tamo načičkane prilikapuljačama, s laktovima na kolenima, pognutih glava, lica okrenutog ka drvenom stolu na suproaju. Na kamenom zidu iznad njega bili su našarani svakojaki religiozni simboli. U kapelici jelo i možda se zbog tišine u koju je utonula ta mala grupa, činilo da će se svakog časa

goditi – prasnuti ili začangrljati iz utrobe okolnih tunela. – Bogomoljac – reče čuvar.Ako iko pozna je našeg neidentifikovanog, taj mora da je ovde.Priđoh čoveku u dnu kapele. Nosio je farmerke i staru crnu duksericu s kapuljačom, ali se

glo naslutiti da je de beo i mlohav. – Policija – rekoh. – Pokušavam da identifikujem jednu osobu. Prepoznajete li neki odedmeta?

Već sam izvukao fotografije kada on podiže pogled k meni, otkrivajući bradato lice prošapilarima i s beonjačama žutim kao maslac. Pramenovi masne crne kose izvirivali su puljače nalik na paukove nožice. Blago ustuknuh. Zurio je u mene, a njegove krmeljave oči k

malo bolje pogledaše. – Pozna jemo li se? – upita on. – Ne.

Čovek zbunjeno odmahnu glavom. – Da me niste nekada uhapsili? – Ne, koliko se sećam – odgovorih.Zurio je u mene još nekoliko trenutaka pokušavajući da dokuči jesam li zaista neko iz nje

ošlosti ili samo stranac u obličju duha. Zatim spusti pogled na fotografiju u mojoj ruci, na kojdela burma na lančiću.

Polako klimnuh glavom za sebe. – Aha, pozna jem ga. – Dobro – rekoh.

Čekao sam još malo, ali on nije nastavio. – I? – upitah. – Znaš li mu ime? – Pedeset. – Baš čudno ime. Roditelji baš ume ju da budu surovi, zar ne? – Mislio sam… – Znam na šta si mislio.Osvrnuh se oko sebe. Na ulazu su plamenovi pucketali glasnije no maločas. Opet sam

sak da ovde dole nešto vreba u senci. Činilo mi se da je i pritisak porastao. Hteo sam da oo mi se orosilo. Ipak posegnuh u zadnji džep za novčanikom i pokušah da se osmehnem.

– Da jete li priznanice?


42/216


43/216

drugo? – Gotovo je izvesno da je reč o istom ubici. Dejl je u oba tela pronašao tragove polietilena. – Polietilen? – Tragove polietilena – ponovi ona. – U njihovim ranama da budem preciznija. A bilo g

nogo više u Evansovoj lobanji nego kod Gibsonove.Pustila me je da svarim taj podatak. – Kesa za kupovinu?Lora klimnu glavom. – To je Dejlova pretpostavka. Tek treba da je potvrdi. Izgleda da je u

kić umotao u kesu. Mora da se kesa oštetila dok je udarao Gibsonovu, pa je ostavila više tralikom na pada na Evansa.Polako izdahnuh.Strahota ubistva je jedno, svi ti prizori koje bi vam prizivala u um, no ja sam pokušava

gonetnem šta nam oni poručuju. Da li je ubica hteo da prikrije tragove? To mi nije imalo misla. – Nije hteo da uprlja oružje? – Možda – reče Lora. – A možda je hteo da ga sakrije dok ga je nosio naokolo. Verovatn

čina, pošto kasni je nije ni morao. – Osim ukoliko nije izvrnuo kesu.Lora se ponovo namršti. – Hiks, imaš izopačen um. Ali si u pravu. Iz reke je izvađeno m

rih kesa, tako da će trebati vremena da se nađe ona prava. Pojačala sam i pretragu po okontama za đubre. Možda je bacio kesu jer mu više nije trebala, naročito ukoliko je bila me pana. – Možda.Ipak, nisam mislio da će nam se posrećiti s tim. Zavaljen u stolici, razmatrao sam sve iznova

ica je došao spreman da napadne Viki Gibson; u tome je bio prilično uspešan, ali onda je p

ativno kratak put, zatekao na klupi usnulog Evansa, pa i njega usmrtio, i to još svire pi je.Rekoh: – Moramo da pronađemo vezu između njih dvoje. – Ukoliko uopšte postoji. – Nešto sigurno postoji. U suprotnom, to znači da imamo posla s tipom koji napada

sumično. U šta ne verujem. Ama baš ne verujem. – Možda i nije sasvim nasumično – reče Lora. – Na šta misliš?Ona uzdahnu, a zatim ovlaš pokaza na hrpu službenih beležaka na stolu. Iskazi sve

govori koji nas nikuda nisu odveli jer, iz nekog razloga, niko baš ništa nije video. – Objasni mi? – Možda mu je ona prva naletela, pa za njom i Evans.Pogledao sam u izjave i razmislio o tome. Ubica koji nosi čekić u plastičnoj kesi. Samo

upadljiv. Ne odudara od drugih.Lora reče: – Pitali smo se kako je uspeo da uhvati Viki Gibson baš onda kad nikog nije b

zini, kad nije bilo svedoka. Možda se uopšte nije tako odigralo. – Nije došao po nju – rekoh. – Samo se zadesio na mestu bez svedoka kad su im se uk

tevi.

Lora klimnu glavom. – Mislim da se upravo tako nešto i dogodilo.


44/216

– To bi onda značilo da ubica može biti… – Bilo ko – reče ona. – Da. Mislim da može biti bilo ko. Bilo ko.


45/216


46/216

išta rekao policiji. A što je najvažnije, više nijednom nije navratio u klub. Niko od njih višelazio.Ova noć se razlikuje po tome što sada sve radi sam. Ali to je u redu, a sve i da nije, tako mo

de, jer je u pitanju lična uvreda: taj crnac bodibilder, Konor, sinoć mu se rugao pred svima. Pu, kurčio se. Krejmer nije najkrupniji i verovatno izgleda kao laka meta onome ko želi očuje. Naravno, svako ko se razume u te stvari zna da Krejmer traži nevolje tek posle raemena. Možda je u međuvremenu neko to i rekao Konoru, jer se noćas nije pojavio u klubu. Nneće spasti.

Tre balo je samo da se obazrivo ras pita na nekoliko mesta pa da dozna adresu tog naduvenkaIzlazi iz prolaza.Četiri je izjutra, pa zabit izgleda pusto. Zemlja deluje bledo i mrtvo; jedino što nije ska

te busenje drhtave trave i grmlje crno kao noć. Čak i đubrište kao što je ovo naselje treba daoje đubrište. U ovakvim pustopoljinama možete naići na spaljene automobile i nezakonito baeće: hrpe piratskih kutija za CD i ofucanih torbi punih dronjaka. Krejmer pažljivo bira jednbanih staza što vode preko poljane. Pred njim se ukazuje naselje, s tamnosivim umrtvlćama, kao kakvi zubi u tami.

Dah mu se i dalje magli, ali on jedva da ga primećuje. Patike mu meko škripe po šljunašini. Kesa koju drži uza se šuška.Krejmer sledi puteljak kroz žbunje. Izbliza, lišće je gotovo nevidljivo u tmini. Grane su nal

sture. A pred njim, teško je razaznati…Zasta je.Malo podalje opazi nekoga.Ponovo mulja pljuvačku po ustima. Prilika je na desetak metara od njega, ali je nemo

vatiti bilo kakav detalj. Nije ni velika, ni mala. Tek nešto više od ljudskog obličja nasunja.

Okrenuta je k njemu. I stoji gotovo ne pomično. Na trenutak se i Krejmer uki pi. Ni jedno od njih se ne miče.Zatim se oblič je okrenu i ode, zamakavši iza žbunja.Krejmer i dalje stoji kao ukopan, ali ga nekoliko trenutaka kasnije preplavi olakšanje te se u

smeja samom sebi. I taj se sigurno zaputio kao on prečicom sa drugog kraja đubrišta. Spazejmera, ukopao se i shvatio da je naj pametni je da odstupi te krene drugim putem.Očigledno Krejmer izgleda kao neko s kim se ne treba kačiti. Kako beše ona izreka? Ne

leli da ga sretnete u mraku. O tome sada sigurno razmišlja taj tip.

Krejmer odmahuje glavom i nastavlja, malčice ozlojeđen. Iako se zapravo ništa nije dogodilsret ga je malo prodrmao: uzbuđenje je proradilo pre vremena. Sada se oseća nepobedivo, …

Ponovo zastade. Još neko stoji tamo, u žbunju gde je bio onaj ne znanac. Krejmer vidi usi jani žar cigarete u tmDvojica tipova se ovde sastaju? Pa, svakako postoji objašnjenje. I ne zanima ga naročito, a

plaši. Samo će proći pored njega. Krenuo je, neće obraćati pažnju…Ali iznenada shvati da to nije cigareta. Svetlo ne tre peri. Ne menja se.Kada je stigao do grmlja, Krejmer proviri i spazi kroz lišće crvenu svetleću diodu sa sitni

kim sja jem, a zatim ugleda i crni ram sočiva. Kamera, uperena u žbun na drugu stranu staze.


47/216

Stiv Mozbi~Mračna soba

Documents

Transcript of Stiv Mozbi~Mračna soba