UrednikMilorad Predojević Likovno-grafička opremaVladimir Nikolić

SivenKingIZMAGLICA

Prevod sa engleskogGORAN SKROBONJA

Novi Sad, 19941

DOLAZAK OLUJEEvo šta se desilo. Te noći kada se najzad okončao najgori toplotni talas u istoriji

severne Nove Engleske - u noći 19. jula - čitav region zapadnog Mejna bio je ošinutnajopasnijim gromovnim olujama koje sam ikada video.

Ziveli smo na Dugom jezeru, i videli smo kako se prve oluje probijaju ka nama prekovode tik pre mraka. Jedan sat pre toga, vazduh je bio sasvim nepokretan. Američkazastava koju je moj otac postavio na naše sklon[šte za čamce 1936. pružala se mlitavoniz svoju motku. Cak joj ni rub nije lepršao. Vrućina je bila kao čvrsta stvar, i delovalaje duboko poput izvorske vode. To popodne nas troje smo išli da plivamo, ali voda nijepružala olakšanje, izuzev ako se ne ode duboko. Ni Stefi ni ja nismo hteli da idemoduboko jer Bili nije mogao. Biliju je pet godina.

U pola šest smo ravnodušno pojeli hladnu večeru, sendviče sa šunkom i krompirsalatu, na verandi koja gleda na jezero. Izgleda da niko nije hteo bilo šta drugo osimpepsi, iz čelične kofe sa kockicama leda.

Posle večere Bili je otišao pozadi da se malo igra na svojim penjalicama. Stef i jasmo sedeli bez mnogo priče, pušili i posmatrali Harison na suprotnoj strani prekoozbiljnog ravnog ogledala jezera. Nekoliko motornih čamaca zujalo je napred-nazad.Zimzeleno drveće tamo preko delovalo je prašnjavo i izubijano. Na zapadu, velikiljubičasti gromovni oblaci lagano su rasli, grupisali se kao vojska. U njima blesnumunja. Do nas, radio Brenta Nortona namešten da hvata onu stanicu sa klasičnommuzikom što emituje sa vrha Maunt Vašingtona, slao je glasni šum statike svaki putkad bi munja blesnula. Norton je bio advokat iz Nju Džersija, i njegovo imanje naDugom jezeru sastojalo se samo od letnje kućice bez peći ili izolacije. Pre dve godineimali smo spor oko međe koji je završio pred okružnim sudom. Ja sam dobio. Nortonje tvrdio da sam ja dobio zbog toga što je on dođoš. Nismo se baš voleli.

Stef uzdahnu i zamaha ivicom ivicom grudnjaka ispred vršaka dojki. Sumnjam da juje to naročito rashladilo, ali prilično je poboljšalo vidik.

“Ne želim da te plašim”, rekoh ja, “ali mislim da se sprema gadna oluja.”Ona me pogleda sumnjičavo. “I sinoć i preksinoć je bilo gromovnih oblaka,

Dejvide. Prosto su se rasturili.” “Večeras neće.”“Ne?”“Ako bude baš gadno, sići ćemo dole.”“Koliko gadno misliš da može da bude?”Moj tata je bio prvi koji je na ovoj strani jezera izgradio kuću za preko cele godine.

Kad je bio jedva nešto više od deteta, on i njegova braća podigli su letnje imanje gdeje sada kuća, i 1938. letnja oluja ga je sasvim sravnila, sa sve kamenim zidovima.Izvuklo se samo sklonište za čamce. Godinu dana kasnije, započeo je veliku kuću.Ono što nanosi štetu kada gadno duva jeste drveće. Ono stari, i vetar ga obara. To jenačin na koji majka priroda povremeno pravi veliko spremanje.

“U stvari, ne znam”, rekoh sasvim iskreno. “Samo sam čuo priče o velikoj oluji iztridesetosme. Ali sa jezera vetar može da se digne kao ekspresni voz.”

Bili se vrati malo kasnije i požali se da penjalice više nisu zabavne jer su se skroz“oznojile”. Prođoh mu prstima kroz kosu i dadoh mu još jednu pepsi. Više posla zazubara.

Gromovni oblaci su se približavali, potiskujući plavetnilo. Više nije bilo sumnje dadolazi oluja. Norton je isključio radio. Bili je sedeo između majke i mcne posmatrajućinebo, opčinjen. Zatutnja grom, kotrljajući se polako preko jezera a onda ponovouzvraćati odjekom. Oblaci su se uvijali i kotrljali, sad crni, sad Ijubičasti, smi puni žila,sad opet crni. Postepeno su se raširili nad jezerom, i mogao sam da vidim delikatnumrežu kiše kako se spušta iz njih. Još je bilo daleko. Dok smo gledali, kiša jeverovatno padala na Bolsterove fabrike, a možda čak i na Norvej.

Vazduh poče da se kreće, najpre u trzajima, dižući pa onda ponovo spuštajućizastavu. Poče da biva svežije, i zadrža se tako, hladeći nam znoj na telima, a ondanaizgled ledeći ga.

Tada videh kako se preko jezera kotrlja srebrna zavesa. Zbrisala je Harison za parsekundi, a onda pošla pravo na nas. Motomi čamci su napustili mesto zbivanja.

Bili ustade sa stolice, minijaturne replike naših režiserskih stolica, sa sve njegovimimenom odštampanim pozadi. “Tatice! Gledaj!”

“Hajdemo unutra”, rekoh. Ustao sam i obgrlio ga oko ramena.“Ali vidiš li to? Tata, šta je to?”“Vodeni ciklon. Hajdemo unutra.”Stefi baci brz, zaprepašćen pogled na moje lice i onda reče: “Hajde, Bili. Uradi

kako ti otac kaže.”Uđosmo kroz klizna staklena vrata koja se otvaraju u dnevnu sobu. Zatvorih vrata

gurajući ih duž ležišta i zastadoh da još jednom pogledam napolje. Srebrna zavesa jebila na tri četvrtine puta preko jezera. Rastvorila se u mahnito zavrtelu čajnu šoljuizmeđu sve nižeg neba i površine vode, koja je dobila boju olova prošaranu belimhromom. Jezero je počelo užasno da liči na okean sa visokim talasima koji se kotrljajuunutra i nagore šalju penu sa dokova i molova. Napolju, na sredini, veliki zapenušanitalasi bacali su glave napred-nazad.

Posmatranje vodenog ciklona bilo je hipnotično. Već je bilo gotovo iznad nas kad je

munja blesnula tako sjajno da mi je sve odštampala na očima u negativu još tridesetsekundi kasnije. Telefon se oglasi zaprepašćenim ting! i ja se okrenuh da bih spaziomoju ženu i sina kako stoje baš ispred velikog panoramskog prozora koji nam pružaslikoviti pogled na jezero prema severozapadu.

Dođe mi jedna od onih strašnih vizija - mislim da su one rezervisane isključivo zamuževe i očeve - kako panoramski prozor puca na unutra sa dubokim, grubimkašljucavim zvukom i šalje nazubljene strele stakla u goli stomak moje žene, u lice ivrat moga dečaka. Užasi Inkvizicije nisu ništa u poređenju sa sudbinom koju um možeda zamisli za one koje volite.

Zgrabih ih oboje snažno i odvukoh dalje. “Sta to radite, dođavola? Sklanjajte seodatle!”

Stefi mi uputi zaprepašćeni pogled. Bili me je samo gledao kao da se delimičnoprobudio iz dubokog sna. Odvedoh ih u kuhinju i udarih po prekidaču za svetlo.Telefon se ponovo oglasi sa ting-a-ling.

Onda dođe vetar. Izgledalo je kao da je kuća 747-ica koja uzleće. Bio je to visokineprekidni zvižduk koji se ponekad produbljivao do urlajućeg besa pre nego što seotkliže u bučni vrisak.

“Siđite dole”, rekoh Stef, i sada sam morao da vičem da bi me čula. Direktno iznadkuće grom pljesnu dve mamutske daske jednu o drugu i Bili mi se skupi uz nogu.

“Dođi i ti!” uzvrati Stef vičući.Klimnuh glavom i rukama im pokazah da pođu. Morao sam da odvojim Bilija od

noge.“Idi s majkom. Hoću da uzmem nekoliko sveća za slučaj da nestane svetla.”Otišao je s njom, a ja počeh da otvaram komode. Znate, sveće su čudne stvari.

Ostavite ih tu svakog proleća, znajući da letnja oluja može da prekine struju. A kadavreme dođe, one se kriju.

Kopao sam po četvrtoj komodi, pored pola unce trave koju smo Stef i ja kupili prečetiri godine i još uvek nismo mnogo popušili, pored Bilijevog kompleta cvojsotavihzuba na navijanje iz prodavnice sjajnih fazona, pored nanosa fotografija koje Stefistalno zaboravlja da zalepi u naš album. Pogledao sam ispod Sirsovog kataloga i izakjupi lutke sa Tajvana koju sam osvojio na frajburškom vašaru oborivši drvene boce zamleko teniskom loptom.

Nađoh sveće iza kjupi lutke sa staklastim očima mrtvaca. Još su bile umotane ucelofan. Kako mi se šaka sklopila nad njima svetla nestade i jedini elektricitet ostadeonaj na nebu. Trpezarija je bila osvetljena nizom naizmeničnih bljesaka bele iljubičaste boje. Čuo sam da je dole Bili počeo da plače, i Stef kako tiho mrmlja da biga umiril

Moraću da bacim još jedan pogled na oluju.Vodeni ciklon je ili prošao kraj nas, ili se razbio kad je stigao do linije obale, ali i

dalje nisam mogao da vidim više od dvadeset jardi u pravcu jezera. Voda je bila utotalnom metežu. Video sam nečiji dok - možda Džesersov - kako žurno prolazi saglavnim podupiračima naizmenično okrenutim prema nebu i uronjenim u zapenjenuvodu.

Siđoh dole. Bili dotrča do mene i prilepi mi se za noge. Podigoh ga i zagrlih. Ondaupalih sveće. Sedeli smo u gostinskoj sobi na suprotnom kraju hodnika od mog malogstudija i gledali jedno drugome u lice u treperavom žutom odsjaju, slušajući kako olujaurla i udara nam o kuću. Oko dvadeset minuta kasnije začusmo prasak paranja icepanja kada se jedan od velikih borova srušio u blizini. Onda nastupi tišina.

“Je li gotovo?” upita Stef.“Možda”, Tekoh ja. “Možda samo za kratko.”Popesmo se, svako od nas sa po svećom, kao sveštenici koji idu na večernje. Bili je

svoju nosio ponosno i pažljivo. Nošenje sveće, nošenje vatre, bilo je za njega veomavelika stvar. Pomagalo mu je da zaboravi na to da se plaši.

Bilo je suviše mračno da bi se videlo kolika je šteta naneta okolini kuće. Prošlo jeBilijevo vreme za spavanje, ali nijedno od nas nije predložilo da ga pošaljemo u krevet.Sedeli smo u dnevnoj sobi, slušali vetar, i gledali munje.

Oko sat kasnije poče ponovo da se roguši. Tri nedelje temperatura je bila prekodevedeset, a šest dana od tih dvadeset i jedan Državna meteorološka služba naportlendskom aerodromu objavila je temperature od preko sto stepeni. Ćudnovatovreme. Zajedno sa satirućom zimom kroz koju smo prošli i kasnim prolećem, neki ljudisu ponovo izvukli ono staro otrcano o dugoročnim rezultatima testiranja atomskebombe iz pedesetih. To, i naravno, smak sveta. Najotrcanije od svih.

Drugi udar nije bio tako jak, ali smo čuli pad nekoliko stabala koje je oslabilo prvinalet. Kad je vetar ponovo počeo da zamire, jedno teško zatutnja po krovu, poputpesnice spuštene na poklopac mrtvačkog sanduka. Bili poskoči i bojažljivo podižepogled.

“Izdržaće, šampione”, rekoh ja.Bili se nervozno nasmeja.Oko deset sati dođe poslednji udar. Bilo je gadno. Vetar je zavijao gotovo isto tako

glasno kao i prvi put, i činilo se da munje sevaju svuda oko nas. Pade još stabala izaču se rascepljujući prasak dole pored vode, koji natera Stef da se oglasi tihimuzvikom. Bili joj je zaspao u krilu. “Dejvide, šta je to bilo?”

“Mislim da je to bilo sklonište za čamce.”“O. O, Isuse.”“Stefi, hoću da ponovo siđemo.” Uzeh Bilija u naručje i ustadoh sa njim. Stefine oči

su bile krupne i preplašene. “Dejvide, hoće li sa nama biti sve u redu?”“Da.”“Stvarno?”“Da.”Siđosmo. Deset minuta kasnije, kad je poslednji udar došao do vrhunca, odozgo se

začu rascepljujući prasak - panoramski prozor. Dakle, moja ranija vizija možda nakraju krajeva nije ni bila toliko luda. Stef, koja je zadremala, probudi se s prigušenimkrikom, a Bili se nelagodno promeškoljio u gostinskom krevetu.

“Ući će kiša”, reče ona. “Upropastiće nameštaj.”“Ako upropasti, neka. Osiguran je.”

“To ništa ne vredi”, reče ona uznemirenim, svađalačkim glasom. “Toaletni sto tvojemajke... naša nova sofa... TV u boji...”

“Šššš”, rekoh ja. “Spavaj.”“Ne mogu”, reče ona i pet minut kasnije zaspa.Ostao sam budan još pola sata sa jednom upaljenom svećom koja mi je pravila

društvo, slušajući kako grmljavina napolju hoda i priča. Imao sam osećaj da će mnogiljudi iz jezerskih naselja ujutro zvati svoje agente osiguranja, da će mnogo motornihtestera drndati dok vlasnici kućica budu sekli stabla koja su im pala na krovove iprobila im prozore, i da će mnogo narandžastih kamiona elektrodistribucije biti naputu.

Oluja je sada jenjavala, bez naznaka da nailaze novi udari. Vratih se gore, ostavivšiStef i Bilija na krevetu, i poglcdah u dnevnu sobu. Klizna staklena vrata su izdržala. Alitamo gde je bio panoramski prozor sada se nalazila nazubljena rupa ispunjenabrezovim lišćem. Biia je to krošnja starog drveta koje je stajalo pored našeg spoljnogprilaza suterenu otkad znam za njega. Gledajući njegovu krošnju, sada u poseti našojdnevnoj sobi, mogao sam da shvatim šta je Stef mislila kad je rekla da osiguranje ništane vredi. Voleo sam to drvo. Bilo je tvrdi borac iz mnogih zima, jedino drvo najezerskoj strani kuće koje je bilo pošteđeno moje motorne testere. Veliki komadi staklana tepihu iznova i iznova odražavali su plamen moje sveće. Podsetih sebe daupozorim Stef i Bila. Ovde će morati da nose papuče. Oboje su voleli jutrom da gacajuunaokolo bosi.

Ponovo siđoh. Spavali smo svo troje u gostinskom krevetu, Bili između Stef i mene.Sanjao sam da gledam Boga kako hoda preko Harisona na suprotnoj strani jezera,Boga tako džinovskog da se iznad pasa gubio u vedrom plavom nebu. U snu sammogao da čujem kidajući prasak i rascepljivanje polomljenog drveća dok je Bogutiskivao šume u oblik Svojih koraka. Kružio je oko jezera, približavajući sebridžtonskoj strani, prema nama, i sve kuće, kućice i letnja imanja prskala su uljubičasto-belom plamenu kao munje, i ubrzo je dim pokrio sve. Dim je pokrio sve kaoizmaglica.

2POSLE OLUJE. NORTON. PUT DO GRADA

“Auu-uu”, reče Bili.Stajao je kraj ograde koja razdvaja naše imanje od Nortonovog i posmatrao naš

prilazni put. Prilazni put se pruža četvrt milje do puta za kamp, koji se, opet, pruža okotri četvrtine milje do produžetka asfaltnog puta sa dve trake, po imenu Kanzaški drum.Od Kanzaškog druma možete ići gde god želite, pod uslovom da je to Bridžton.

Video sam ono što je Bili posmatrao, i srce mi se sledilo.“Ne prilazi bliže, šampione. Tu gde si dovoljno je blizu.”Bili se ne usprotivi.Jutro je bilo vedro i čisto poput zvona. Nebo, koje je imalo u vreme toplotnog talasa

meku, zamagljenu boju, povratilo je duboko, sveže plavetnilo gotovo nalik na jesenje.

Duvao je lagani povetarac i terao vesele suncokrete na priiaznom putu napred-nazad.Nedaleko od mesta gde je Bili stajao čula se neprekidna šištava buka, a tamo u travibilo je nešto za šta biste u prvom trenutku pomislili da je izuvijano klupko zmija.Dvadeset stopa dalje, električni kablovi koji su vodili do naše kuće pali su neurednoumršeni i ležali u sprženoj travi. Lenjo su se uvijali i štrčali. Da trava i drveće nisu takopotpuno bili nakvašeni žestokom kišom, mogla je kuća da se zapali. Ovako, zapalio sesamo taj deo koji su žice direktno dodirivale. “Tatice, dal’ bi to moglo nekog da’lektrifikuje?”

“Da. Moglo bi.”“Sta ćemo da radimo s tim?”“Ništa. Čekaćemo električare.”“Kad će oni doći?”“Ne znam.” Petogodišnjaci imaju pitanja koliko Holmark karata. “Mislim da su jutros

prilično zauzeti. Hoćeš da prošetamo do kraja prilaznog puta?”On krenu ka meni, a onda stade, nervozno posmatrajući žice. Jedna od njih se

pogrbi i lenjo preturi, kao da doziva.“Tatice, može li ’lektricitet da prođe kroz zemlju?” Pošteno pitanje. “Da, ali ne

brini. Elektricitet želi zemlju, ne tebe, Bili. Biće u redu ako se držiš dalje od žice.”“Želi zemlju”, promrmlja on, a onda dođe do mene. Hodali smo uz prilazni put držećise za ruke.

Bilo je gore nego što sam zamišljao. Drveće je preko prilaznog puta palo na četirirazna mesta, jedno od njih malo, dva osrednja, i jedno matoro luče koje po sredinimora da je imalo pet stopa. Mahovina se na njemu skorila kao plesnivi korzet.

Grane su, neke poluogoljene od lišća, ležale svuda u izobilju poput slamki. Bili i jaodosmo do puta za kamp, bacajući manje grane u šumu na obe strane. To me podsetina jedan letnji dan od pre možda dvadeset pet godina; nisam mogao biti mnogo starijinego Bili sada. Svi moji stričevi su bili tu, i proveli su dan u šumi sa sekirama,sekiricama i Darsijevim motkama, sekući grmlje. Kasnije popodne, svi su seli za sto zapiknik sa nogarama, koji su imali moj otac i majka, i bio je to čudovišni obrok viršli,hamburgera i krompir salate. Ruben je skočio u jezero sa sve odećom, pa čak i sabrodaricama. Tih dana u ovim šumama još uvek je bilo jelena.

“Tatice, smem da odem do jezera?”Umorio se od bacanja granja, a ono što treba uraditi sa malim dečakom kada se

umori jeste pustiti ga da ode i radi nešto drugo. “Svakako.”Dođosmo zajedno do kuće i onda Bili skrenu desno, obilazeći je i široko

izbegavajući srušene žice. Ja odoh levo, u garažu, da izvučem svog Mek Kuloha. Kaošto sam pretpostavio, već sam mogao da čujem neprijatnu pesmu motornih testeragore i dole duž jezera.

Napunih rezervoar, skinuh košulju i pođoh nazad uz prilazni put kad Stef izađenapolje. Ona pogleda nervozno srušeno drveće koje je ležalo preko prilaznog puta.“Koliko je gadno?”

“Mogu ga iseći. Koliko je gadno unutra?”“Pa, počistila sam staklo, ali moraćeš da uradiš nešto sa tim drvetom, Dejvide.

Ne možemo držati drvo u dnevnoj sobi.”“Ne”, rekoh ja. “Mislim da ne možemo.”Pogledali smo jedno drugo na jutarnjem suncu i zakikotali se. Spustio sam Mek

Kuloha na betonsku zaravan i poljubio je, držeći je čvrsto za guzove.“Nemoj”, promrmljala je. “Bili je...”U tom trenutku on dođe izjurivši iza ugla kuće. “Tata! Tatice! Treba da vidiš...”Stefi spazi ogoljene žice i vrisnu mu da se pazi. Bili, koji je od njih bio dosta daleko,

stade na mestu i izbulji se u majku kao da je poludela.“Dobro sam, mama”, reče on pažljivim tonom koji koristite da primirite vrlo stare i

senilne. Hodao je prema nama, pokazujući koliko mu je dobro, a Stef poče da mi drhtiu naručju.

“U redu je”, rekoh joj u uvo. “Zna sve o njima.”“Da, ali ljudi ginu”, reče ona. “Stalno daju priloge na televiziji o golim žicama, a

ljudi - Bili, hoću da smesta uđeš u kuću!”“Ao, hajde, Mama! ’Oću da Tati pokažem sklonište za čamce!” Oči su mu bile

gotovo iskolačene od uzbuđenja i razočarenja. Okusio je deo post-olujne apokalipse iželeo je s nekim da ga podeli.

“Smesta ulazi! Te žice su opasne i...”“Tata kaže da žele zemlju a ne mene...”“Bili, ne suprostavljaj mi se!”“Sići ću i pogledati, šampione. Sidi i ti.” Osetio sam kako se Stef ukočila kraj

mene. “Idi s druge strane, dete.” “Da! Važi!”On jurnu kraj nas, niz kamene stepenice koje vode do zapadnog kraja kuće, dve po

dve. Nestade uz lepršanje kraja košulje, ostavljajući za sobom jednu reč - “Au!” - kaoda je spazio neko drugo parče uništenja.

“On zna za žice, Stefi.” Uhvatih je nežno za ramena. “Boji ih se. To je dobro. To gačini bezbednim.”

Jedna suza spusti joj se niz lice. “Dejvide, bojim se.” “Ma hajde” Gotovo je.”“Je li? Prošla zima... i poslednje proleće... u gradu su ga zvali cmo proleće... rekli

su da u ovim krajevima nije bilo takvog od 1888...”“Oni” su nesumnjivo bili gospođa Karmodi, koja drži bridžtonsku antikvarnicu,

prodavnicu starudija po kojima Stef ponekad voli da kopa. Bili je voleo da ide s njom.U jednoj od senovitih, prašnjavih zadnjih soba, punjene sove sa očima sa zlatnimprstenovima širile su svoja krila zauvek dok su im noge beskonačno držale lakiranadebla; trio punjenih rakuna stajao je oko “rečice” koju je predstavljalo dugo parčeprašnjavog ogledala; i jedan vuk izjeden od moljaca, koji je penio piljevinom umestobalama oko njuške, kezio se jezivim večitim kezom. Gospođa Karmodi je tvrdila da jevuka ubio njen otac kada je ovaj došao da se napoji na Stivensovom potoku jednogseptembarskog popodneva 1901.

Ekspedicije u Antikvarnicu gospođe Karmodi dobro su delovale na moju ženu isina. Ona je volela karnevalsko staklo, a on smrt u ime prepariranja. Ali ja sam mislioda ta starica ispoljava prilično neprijatnu vlast nad Stefinim umom koji je, što se svega

drugog tiče, bio praktičan i tvrdoglav. Našla je Stefinu ranjivu tačku, mentalnu Ahilovupetu. A nije samo Stef u gradu bila fascinirana gotskim iskazima i narodnim lekovimagospođe Karmodi (koji su uvek bili prepisivani u ime Boga).

Voda iz panja vam skida masnice ukoliko vam je muž od onih koji postanu malopreviše slobodni sa pesnicama posle tri pića. Mogli ste da odredite kakva se zimasprema brojeći prstenove na gusenicama u junu ili mereći debljinu avgustovskogsaća. A sad, neka nas dobri Bog zaštiti i sačuva, CRNO PROLEĆE 1888, (samidodajte svoje uskličnike, koliko god mislite da zaslužuje). I ja sam čuo tu priču. Jednaje od onih koje ovde vole da prepričavaju. Ako je proleće dovoljno hladno, led najezerima će na kraju pocrneti kao istruleli zub. Vole to da prepričavaju unaokolo, alisumnjam da mnogo njih može to da prepriča sa toliko ubeđenja kao gospođaKarmodi.

“Imali smo jaku zimu i kasno proleće”, rekoh. “Sada imamo vrelo leto. I imali smooluju, ali ona je gotova. Ne ličiš na sebe, Stefani.”

“To nije bila obična oluja”, reče ona istim hrapavim glasom.“Ne”, rekoh. “U tome ću se složiti s tobom.”Čuo sam priču o Crnom proleću od Bila Đostija, koji je posedovao i vodio - na neki

način - Đostijev Mobil u Kasko Vilidžu. Bil je to vodio sa svoja tri sina ispičuture (uzpovremenu pomoć svoja četiri unuka ispičuture... kada su mogli da odvoje vreme odpopravljanja svojih motornih saonica i terenskih motocikala). Bilu je bilo sedamdeset,izgledao je kao da mu je osamdeset, a mogao je i dalje da pije kao da mu je dvadeset itri, kada je bio raspoložen. Bili i ja smo odvezli Skauta na punjenje sutradan pošto jeiznenadna oluja sredinom maja spustila skoro stopu mokrog, teškog snega na region,prekrivši nam travu i cveće. Đosti je prilično bio zaronio u čašicu, i bio je srećan damože da ispriča priču o Crnom proleću, zajedno sa svojim originalnim raspletom. Ali,imamo ponekad sneg u maju; dode i nestane posle dva dana. Nije to ništa naročito.

Stef ponovo sumnjičavo baci pogled na srušene žice. “Kad će doći izelektrodistribucije?”

“Čim budu mogli. Neće dugo. Samo neću da brineš za Bilija. Glava mu stojiprilično pravo. Zaboravlja da pospremi odeću, ali neće ti taj otići i stati na gomilugolih žica. On ima dobru, zdravu dozu samointeresovanja.” Dotaknuh joj kut usana ion poslušno stade da se pretvara u začetak osmeha. “Bolje?”

“Uvek učiniš da izgledabolje”, reče ona, i to me natera da se osećam dobro.Bili nas je dozivao sa jezerske strane kuće da dođemo i vidimo.“Hajde”, rekoh. “Pogledajmo štetu.”Ona frknu ojađeno. “Ako želim da gledam štetu, mogu da odem i sednem u

dnevnu sobu.”“Onda usreći malo dete.”Siđosmo niz kamene stepenice sa rukom u ruci. Tek što smo stigli do njihovog

prvog škretanja, Bili naiđe punom brzinom iz suprotnog pravca i umalo nas ne obori.“Polako”, reče Stef, mršteći se malo. Možda ga je u mislima videla kako se

zaustavlja u smrtonosnom gnezdu golih žica umesto kod nas dvoje.

“Morate dođete vidite!” dahtao je Bili. “Sklonište za čamce je skroz izlupano. Dokje na kamenju... i drveće u zalivu za čamce... Isuse Hriste!”

“Bili Drejtone!” zagrme Stef.“Izvini, Mama - ali morate - au!” On opet nestade.“Pošto je rekao svoje, vesnik propasti odlazi”, rekoh ja, i to ponovo natera Stef na

kikot. “Čuj, pošto presečem to drveće na prilaznom putu, otići ću do Centralnekancelarije Mejna za struju na Portlendski drum. Reći im šta imamo. Važi?”

“Važi”, reče ona zahvalno. “Kada misliš da možeš da odeš?”Da nije bilo velikog drveta - onog sa plesnivim korzetom mahovine - bio bi to posao

za jedan sat. Kada se doda i veliko, mislim da posao ne bi bio gotov do jedanaest ilitako nešto.

“Daću ti onda ručak ovde. Ali moraćeš da mi doneseš neke stvari iz tržnice...skoro nam je nestalo mleka i butera. Takođe... pa, moraću da ti napravim spisak.”Dajte ženi neku nesreću i pretvoriće se u vevericu. Zagrlih je i klimnuh,glavom.Obidosmo oko kuće. Bio mi je potreban samo jedan pogled da shvatim zašto je Bili biopomalo preneražen.

“Zaboga”, reče Stef prigušenim glasom.Mesto na kom smo stajali bilo je dovoljno visoko da vidimo gotovo četvrt milje linije

obale - Biberovo imanje s naše leve strane, naše sopstveno, i imanje Brenta Nortona sdesne.

Ogroman stari bor koji je čuvao naš zaliv za čamce bio je ošišan od polovine nagore. Ono što je ostalo izgledalo je kao surovo zašiljena olovka, a unutrašnjost drvetadelovala je svetlucavo i bespomoćno belo naspram spoljne kore zatamljene starošću ivremenom. Stotinu stopa od drveta, gornja polovina starog bora ležala je delimičnouronjena u naš plitki zaliv. Pade mi na pamet da imamo sreću što nam nije potopio na|mali Star Kruzer. Nedelju dana ranije nastao je neki problem s njegovim motorom pa jejoš bio u neplskoj marini, čekajući strpljivo na red.

S druge strane našeg malog dela obale, sklonište za čamce koje je sagradio mojotac - sklonište u kojoj se nekad nalazile Kris Kraft dug šezdeset stopa kada jebogatstvo porodice Drajton bilo veće nego danas - ležalo je pod drugim velikimdrvetom. Videh da je to ono koje je stajalo na Nortonovoj strani međe. To izazva prvupoplavu besa. Drvo je pet godina bilo mrtvo i odavno je trebalo da ga sruši. Sada jebilo srušeno tri četvrtine; naše sklonište za čamce ga je podupiralo. Krov je poprimiopijani, zaneseni izgled. Vetar je razbacao parčiće iz rupe koju je drvo napravilo počitavom placu na kome se nalazilo sklonište. Bilijev opis “izlupano” bio je dobar koliko isvaki drugi.

“To je Nortonovo drvo!” reče Stef. I to je rekla sa takvom ozlojeđenošću da sammorao da se nasmešim uprkos bolu koji sam osećao. Jarbol je ležao u vodi, a StaraSlava je gnjecavo plutala kraj njega, upletena u konopac. A mogao sam da zamislimNortonov odgovor: Tuži me.

Bili je bio na kamenom molu i ispitivao dok izbačen na stenje. Bio je ofarban uveselo plavo sa žutim prugama. On pogleda preko ramena prema nama i povika

radosno: “To je od Martinsovih, zar ne?”“Da, jeste”, rekoh ja. “Zagazi i upecaj zastavu, Veliki Bile, hoćeš?”“Naravno!”Desno od mola bila je mala peskovita plaža. Godine 1941, pre nego što je Perl

Harbur otplatio čitavu Veliku Krizu u krvi, moj tata je unajmio čoveka da kamionomdoveze taj fini pesak za plažu - šest punih kamiona za istovar - i da ga naspe negdedo dubine meni do bradavice, recimo pet stopa. Radnik je naplatio osamdeset dolaraza posao, i pesak se nikad nije ni pomerio. A isto tako, znate, na svoje zemljište sadane smete da naspete pesak za plažu. Sad kad su otpadne vode od industrije izgradnjekućica koja je u procvatu pobile vežinu riba a ostatak učinile nesigurnim za jelo,agencija za zaštitu životne sredine je zabranila postavljanje peskovitih plaža. Vidite,one bi mogle da poremete ekologiju jezera, i trenutno je to protivzakonito za sve osimzatvelike zemljoposednike.

Bili je pošao po zastavu - a onda stao. Istog trenutka osetih kako se Stef kraj meneukočila, pa spazih to i sam. Harisonska strana jezera je nestala. Bila je pokopana podlinijom.svetlobele izmaglice, kao da se oblak za lepog vremena spustio na zemlju.

Moj san od protekle noći se povrati, i kada me Stef upita šta je to, reč koja mi jeprva gotovo iskočila iz usta bila je Bog.

“Dejvide?”Tamo preko se nije mogao videti čak ni nagoveštaj obalske linije, ali godine

posmatranja Dugog jezera učinile su da poverujem da obalska linija nije mnogoskrivena; možda samo nekoliko jardi. Ivica izmaglice bila je prava gotovo kao lenjir.

“Šta je to, Tata?” povika Bili. Bio je u vodi do kolena i hvatao natopljenu zastavu.“Pojas izmaglice”, rekoh ja.“Na jezeru?” upita Stef sumnjičavo, i u njenim očima mogao sam da primetim uticaj

gospođe Karmodi. Prokleta žena. Moj sopstveni trenutak nelagodnosti je prolazio.Najzad, snovi su nematerijalne stvari, kao što je i sama izmaglica.“Svakako. Već si ranije viđala izmaglicu na jezeru.” “Nikada takvu. Ono više liči

na oblak.”“To je zbog sunčevog sjaja”, rekoh ja. “Isto tako izgledaju oblaci iz aviona kada

letiš iznad njih.”“Sta je moglo to da napravi? Izmaglicu imamo samo kada je vreme vlažno.”“Ne, imamo je baš sad”, rekoh ja. “Bar je ima Harison. Mali ostatak oluje, to je

sve. Susret dva fronta. Nešto duž te linije.”“Dejvide, jesi li siguran?”Nasmejah se i prebacih ruku oko njenog vrata. “Nisam, u stvari, kenjam k’o foka.

Da sam siguran radio bih prognozu na ves’tima u šest sati. Idi i napravi svoj spisakza kupovinu.

Ona mi uputi još jedan sumnjičav pogled, osmotri pojas izmaglice trenutak ili dvazaklonivši oči podignutom ispruženom šakom, a onda zatrese glavom. “Uvrnuto”, rečeona, i ode.

Za Bilija izmaglica je izgubila svojstvo novosti. Upecao je zastavu i zamršeni

konopac iz vode. Raširismo ga po travnjaku da se suši.“Tata, čuo sam da nije dobro dozvoliti da zastava bilo kad dodirne zemlju”, reče

on poslovnim, hajde-da-ovo-skinemo-s-vrata tonom.“Da?”“Da. Viktor Mek Alister kaže da zbog toga ubijaju ljude ’lektricitetom.”“Pa, recf ti Viku da je pun onoga od čega trava raste zelena.”“Balege, zar ne?” Bili je bistar dečko, ali začuđujuće neduhovit. Za šampiona sve je

ozbiljan posao. Nadam se da će poživeti dovoljno dugo da shvati da je u ovom sve t̂uto vrlo opasno gledište.

“Da, tako je, ali nemoj majci da kažeš da sam to ja rekao. Kad se zastava osuši,sklonićemo je. Čak ćemo je složiti u trougao pa ćemo i tu biti na sigurnom terenu.”“Tatice, hoćemo li popraviti krov skloništa za čamce i nabaviti novi jarbol?” Prvi putje delovao nespokojno. Možda mu je za izvesno vreme bilo dosta uništenja.

Potapšah ga po ramenu. “Samo trubiš.”“Mogu da odem do Biberovih i vidim šta se tamo desilo?”“Samo na par minuta. I oni će čistiti, a to ponekad ljude čini gadnim.” Na način na

koji sam se ja upravo osećao u vezi Nortona.“Važi. Zdravo!” On krenu.“Ne smetaj im, šampione. I Bili?”Osvrnuo se.“Seti se ogolelih žica. Ako ih još vidiš, zaobiđi ih.”“Naravno, Tata.”Stajao sam tamo za trenutak, najpre razgledajući štetu, a zatim ponovo

pogledavajući prema izmaglici. Delovala je bliže, ali bilo je veoma teško tvrditi sasigurnošću. Ako je bila bliže, suprotstavljala se svim zakonima prirode, jer je vetar -veoma blagi lahor - duvao prema njoj. To je, naravno, bilo očigledno nemoguće. Bila jeveoma, veoma bela. Jedino sa čime sam mogao da je uporedim bio je sveže napadalisneg koji leži u zaslepljujućem kontrastu sa duboko plavom blistavošću zimskog neba.Ali sneg reflektuje stotine i stotine dijamantnih tačkica na suncu, a ovaj čudni pojasizmaglice, iako svetao i čistog izgleda, nije svetlucao. Uprkos onome što je Stef rekla,izmaglica nije neuobičajena u vedrim danima, ali kad je ima mnogo, vlaga koju sadržigotovo uvek izaziva dugu. Ali ovde duge nije bilo.

Nelagodnost se vrati i povuče me za rukav, ali pre no što je stigla da se produbi,začuh tih, mehanički zvuk -vut-vut-vut! - praćen jedva čujnim “Sranje!” Mehanički zvukse ponovi, ali ovaj put bez psovke. Treći put grubi zvuk bi propraćen sa “Mater tijebem!” u istom ja-sam-sasvim-sam-ali-dečko-ne-da-sam-besan tonu.

Vut-vut-vut-vut......Tišina......onda: “Pizdo jedna.”Počeh da se cerim. Ovde se zvuk dobro prenosi, i sve zujeće motorne testere bile

su dosta daleko. Dovoljno daleko da prepoznam ne-tako-milozvučne zvuke mog prvogsuseda, slavnog advokata i vlasnika-imanja-na-jezeru, Brentona Nortona.

Spustih se malo bliže vodi, praveći se da šetkam prema doku nasukanom na našmol. Sad sam mogao da vidim Nortona. Bio je na čistini pored svog prekrivenogtrema, i stajao na tepihu starih borovih iglica odeven u bojom umrljane farmerke i beluutegnutu majicu. Njegova frizura od četrdeset dolara bila je u neredu i znoj mu je lioniz lice. Klečao je na jednom kolenu i patio se sa svojom motornom testerom. Bila jemnogo veća i lepša od moje male kućne od 79,95 $. Izgleda da je, u stvari, imala sveosim startera. Cimao je uže, proizvodeći mlitave vut-vut-vut zvuke i ništa više. U srcuse obradovah što vidim kako mu je jedna žuta breza pala preko stola za piknik islomila ga na dva dela.

Norton strahovito cimnu uže za paljenje.Vut-vut-vutvutvut-VAV. VAT! VATL. VATL. Vut.Zamalo si ga imao na trenutak, drugar.Još jedno herkulovsko povlačenje.Vut-vut-vut.“Sranje”, prošaputa Norton besno, i iskezi zube na svoju lepu motornu testeru.Vratih se oko kuće, prvi put zaista dobro raspoložen otkad sam ustao. Moja testera

je proradila posle prvog povlačenja, i ja krenuh na posao.Oko deset sati neko me kucnu po ramenu. Bio je to Bili sa konzervom piva u jednoj

ruci i Stefinim spiskom u drugoj. Nabih spisak u zadnji džep farmerki i uzeh pivo, kojenije bilo baš ledeno hladno, ali bar sveže. Iskapio sam gotovo pola odjednom - retkokad pivo ima tako dobar ukus - i podigao konzervu prema Biliju, u pozdravu: “Hvala,šampione.”

“Mogu li ja malo?”Dadoh mu jedan gutljaj. On napravi grimasu i vrati mi konzervu. Dovrših ostatak i

zaustavih se baš kad sam počeo da je gužvam u sredini. Zakon o depozitu boca ikonzervi bio je na snazi preko tri godine, ali stare navike teško odumiru.

“Napisala je nešto u dnu spiska, ali ja ne mogu da joj pročitam rukopis”, reče Bili.Ponovo izvadih spisak. “Ne mogu da uhvatim WOXO na radiju”, pisalo je u njenoj

belešci. “Misliš da ih je oluja izbacila iz etra?”WOXO je lokalna automatizovana FM radio stanica. Emituje se iz Norveja, oko

dvadeset milja severno, i to je sve što je naše staro i slabo FM radio pojačalo moglo dauhvati.

“Reci joj verovatno”, rekoh ja, pošto sam i njemu pročitao pitanje. “Pitaj je može lida dobije Portlend na AM kanalu.”

“Važi, Tatice, mogu da pođem i ja kad kreneš u grad?”“Svakako. I ti i Mamica, ako želite.”“Važi.” On otrča nazad do kuće sa praznom konzervom.Probio sam se do velikog drveta. Napravio sam prvi zasek, prosekao, a onda

isključio testeru na nekoliko trenutaka da se ohladi - drvo je stvarno bilo preveliko zanju, ali mislio sam da će biti u redu ako ne žurim. Pitao sam se da li je zemljani putkoji vodi do Kanzaškog druma čist od napadalog drveća, i baš dok sam se to pitao,protutnja narandžasti kamion elektrodistribucije, verovatno prema suprotnom kraju

našeg malog puta. Znači, bilo je u redu. Put je bio čist i električari će ovamo stići dopodne, da se pobrinu za ogolele žice.

Odsekao sam veliki trupac sa drveta, odvukao ga na stranu prilaznog puta, ipreturio ga preko ivice. Otkotrljao se niz padinu u grmlje u podnožju koje je od onogdavno prošlog dana kad su ga moj tata i njegova braća - svi oni umetnici, mi smo uvekbili umetnička porodica, Drajtoni - raskrčili, dopuzalo nazad. Obrisao sam znoj sa licarukom i poželeo još jedno pivo; jedno vam u stvari samo pripremi usta. Podigao sammotornu testeru i pomislio na to da WOXO nije u etru. To je bio smer iz koga je došaotaj čudni pojas magle. A to je bio smer u kome se nalazio Sejmor (lokalci su toizgovarali Samor). U Sejmoru je bio Projekt Strela.

Bila je to teorija Bila Đostija o takozvanom crnom proleću: Projekt Strela. Uzapadnom delu Sejmora, nedaleko od gradskih granica na Stounhemu, bio je malidržavni rezervat okružen žicom. Bilo je tu stražara i kamera televizije zatvorenog tipa iBog zna šta još. Ili sam tako čuo; nikada to, u stvari, nisam video, iako stari Sejmorskidrum prolazi duž istočne strane državnog zemljišta jednu milju ili tako nešto.

Niko sa sigurnošću nije znao odakle je došlo ime Projekt Strela, i niko sa stoprocenata sigurnosti nije mogao da vam tvrdi da je to zaista bilo ime projekta - ako jeprojekt uopšte postojao. Bil Đosti je tvrdio da postoji, ali kada bi ga upitali kako je i gdedošao do te informacije, postao bi neodređen. Njegova nećaka, rekao je, radi zaKontinentalnu telefonsku kompaniju, i ona je čula stvari. Tako je to išlo.

“Atomske stvari”, rekao je Bil tog dana, dok se naginjao kroz prozor u Skauta iduvao mi zdravu promaju pabsta u lice. “Sa time se tamo gore glupiraju. Ispaljujuatome u vazduh i sve to.”

“Gospodine Đosti, vazduh je pun atoma”, rekao je Bili. “To kaže gospođa Niri.Gospođa Niri kaže da je sve puno atoma.”

Bil Đosti je mom sinu Bilu uputio dugi, zakrvavljeni pogled od koga je konačnosplasnuo. “To su drugačiji atomi, sinko.”

“O, da”, progunđa Bili, popuštajući.Dik Miler, naš agent osiguranja, rekao je da je Projekt Strela poljoprivredna stanica

koju vodi vlada, ni manje ni više. “Veći paradajzi sa dužom sezonom gajenja”, rekaoje Dik mudro, a onda nastavio da mi pokazuje kako ću najjeftinije pomoći svojojporodici ako umrem mlad. Žanina Loles, naša poštarka, rekla je da je to geološkoistra-živanje koje ima nekakve veze sa naftom od ljuštura. Znala je to zasigurno, jer jenjen dever radio sa čovekom koji je...

A gospođa Karmodi... ona se verovatno više slagala sa Bil Đostijevim pogledom nastvar. Ne samo atomi, već drugačiji atomi.

Odsekao sam još dva trupca sa velikog drveta i spustio ih preko pre nego što se Bilivratio s novim pivom u jednoj ruci, i ceduljom od Stef u drugoj. Ako postoji nešto štoVeliki Bil voli više od prenošenja poruka, ne znam šta to može da bude.

“Hvala”, rekoh, uzimajući oba.“Mogu da dobijem gutljaj?”“Samo jedan. Prošli put si uzeo dva. Ne mogu da te pustim da jurcaš okolo pijan

u deset ujutro.”“I frtalj”, reče on i stidljivo se nasmeši iznad vrha konzerve. Uzvratih osmehom - to

nije bio tako veliki štos, znate, ali Bili ih tako retko pravi - a onda pročitah cedulju.“Dobila sam JBQ na radiju”, napisala je Stef. “Nemoj da se napiješ pre nego što

odeš u grad. Možeš da popiješ još jedno, ali to je sve do ručka. Misliš da možeš dase uspneš uz naš put bez problema?”

Vratih mu cedulju i uzeh pivo. “Reci joj da je put u redu jer je upravo prošaoelektričarski kamion. Radiće usput do ovde.”

“Važi.”“Šampione?”“Šta, Tata?”“Kaži joj da je sve u redu.”Ponovo se nasmeši, govoreći to možda najpre sebi. “Važi.”On otrča nazad i ja sam ga gledao kako ide, pumpa nogama i pokazujue đonove

svojih japanki. Volim ga. Njegovo lice i ponekad način na koji njegove oči gledaju umoje, ono su što čini da pomislim da su stvari zaista u redu. To je, naravno, laž - stvarinisu u redu i nikad nisu ni bile - ali zbog sopstvenog deteta poverujem u tu laž.

Popih nešto piva, pažljivo položih konzervu na kamen i ponovo uključih testeru. Okodvadeset minuta kasnije opet osetih lagano kuckanje po ramenu i okrenuh se,očekujući da ponovo vidim Bilija. Umesto njega, bio je to Brent Norton. Isključihtesteru.

Nije izgledao onako kako Norton obično izgleda. Izgledao je vruće, umorno,nesrećno i pomalo zbunjeno.

“Ćao, Brent”, rekoh ja. Naše poslednje reči bile su teške, i pomalo nisam biosiguran kako da nastavim. Imao sam čudan osećaj da je poslednjih pet minuta ili takonešto stajao iza mene, pristojno se nakašljavajući pod agresivnom rikom testere.Nisam ga stvarno dobro pogledao ovog leta. Izgubio je u težini, ali to nije izgledalodobro. Trebalo bi, pošto je nosio suvišnih dvadeset funti, ali nije. Zena mu je umrlaprethodnog novembra. Rak. Egi Biber je rekla to Stefi. Egi je bila naš domaćinekrolog. Svaki kraj ima po jednog. Po nehajnom načinu na koji je Norton mučio iponižavao svoju ženu (čineći to s oholom lakoćom starog matadora koji zabijabanderilje u zahuktalo telo matorog bika), rekao bih da bi mu bilo drago da je seotarasi. Da me je neko pitao, čak bih i mudrovao da će se ovog leta pojaviti ruku podruku sa devojkom dvadeset godina mlađom od sebe i glupavim moj-kurac-je-umro-i-otišao-u-raj kezom na licu. Ali umesto glupavog keza, bio je tu samo novi niz bora, atežina mu se smanjila na svim pogrešnim mestima, ostavljajući ulegnuća, prevoje ipodvaljke koji su pričali sopstvenu priču. U jednom prolaznom trenutku poželeh samoda povedem Nortona ilo mrlje sunca, posednem ga kraj jednog od palih stabala samojom konzervom piva u ruci, i skiciram ga ugljenom.

“Ćao, Dejv”, reče on posle dugog trenutka nezgrapne lišine - tišine koju je jošglasnijom činio nedostatak galama i rike testere. On zastade, a onda prasnu: “To drvo.To prokleto drvo. Zao mi je. Bio si u pravu.”

Slegnuh ramenima.Rekao je, “Drugo mi je palo na kola.”“Žao mi je da to č...” počeh, a onda mi osvanu strašna sumnja. “Nije valjda Ti-

Berd, zar ne?”“Da. Jeste.”Norton je imao Tanderberd iz 1960. u sjajnom stanju, samo trideset hiljada milja. Bio

je tamno, ponoćno plav i spolja i iznutra. Vozio ga je samo leti, a i tada samo retko.Voleo je taj Berd na način na koji neki Ijudi vole električne vozove, modele brodova ilipištolje za gađanje u metu. “Koje sranje”, rekoh, i zaista sam tako i mislio.

On lagano odmahnu glavom. “Umalo da ga nisam dovezao. Umalo da samdovezao karavan, znaš. Onda rekoh, kakve veze ima, dovezoh ga i veliki truli borpade na njega. Krov je skroz ulubljen. I mislio sam da ga isečem... mislim, drvo...ali ne mogu da nateram testeru da proradi... platio sam dvesta dolara za to sranje...i... i...” Njegovo grlo poče da ispušta male škljocave zvuke. 1 Isne su mu se kretalekao da je bez zuba i da žvaće urme. I) jednoj bespomoćnoj sekundi mislio sam da ćestajati tu i kukati kao dete u pesku. Onda se stavio pod neku polukontrolu, slegnuoramenima, i okrenuo se kao da će da pogleda trupce drveta koje sam sasekao.

“Pa, možemo da pogledamo tvoju testeru”, rekoh ja. “Je li tvoj Ti-Berd osiguran?”“Jeste”, reče on, “kao i tvoje sklonište za čamce.” Shvatih na šta misli, i ponovo se

setio onog što je Stef rekla o osiguranju.“Slušaj, Dejv, pitao sam se da li bi mi dao na poslugu tvoj Saab da trknem do

grada. Mislio sam da uzmem malo hleba, hladnih narezaka i piva. Mnogo piva.”“Bili i ja idemo tamo Skautom”, rekoh ja. “Pođi s nama ako hočeš. Tojest, ako mi

pomogneš da odvučem ostatak ovog drveta u stranu.”“Rado.”Zgrabio je jedan kraj, ali nije mogao baš da ga podigne. Ja sam morao da obavim

veći deo posla. Zajedno smo mogli da ga otkotrljamo u grmlje u podnožju. Norton jeduvao i dahtao, a obrazi su mu bili gotovo ljubičasti. Posle svog tog cimanja užeta zapaljenje na onoj testeri, malo sam se zabrinuo za njegovu čuku.

“U redu?” upitah ja, i on klimnu glavom, i dalje zadihan. “Vrati se onda do kuće,rfiogu da te povratim pivom.” “Hvala”, reče on. “Kako je Stefani?” Ponovo je dobionešto stare glatke naduvenosti koju nisam voleo.

“Vrlo dobro, hvala.”“A tvoj sin?”“I on je dobro.”“Drago mi je da to čujem.”Stef izađe napolje i trenutno iznenađenje joj prođe licem kad je videla ko je sa

mnom. Norton se nasmeši i oči mu zapuzaše preko njene uske majice. Na krajukrajeva, i nije se toliko promenio.

“Zdravo, Brente”, reče ona oprezno. Bili joj proturi glavu ispod ruke.“Zdravo, Stefnni. Ćao, Bili.”“Brentov Ti-Berd je u oluji dobio prilično dobar udarac”, kazah joj. “Kaže, krov mu

je probijen.”“O, ne!”Norton je to ponovo ispričao dok je pio jedno od naših piva. Ja sam pijuckao treće,

ali nije počelo da mi zuji, očigledno sam iznojio pivo isto tako brzo kao što sam ga pio.“Poći će u grad sa Bilijem i sa mnom.”

“Pa, ja te neko vreme neću očekivati. Možda ćeš morati da odeš u diskont uNorveju.”

“O? Zašto?”“Pa, ako nema struje u Bridžtonu...”“Mama kaže da sve kase i stvari rade na elektricitet”, dopuni Bili.Imalo je smisla.“Još imaš spisak?”Potapšah se po zadnjem džepu.Oči joj pređoše na Nortona. “Jako mi je žao zbog Karle, Brente. Svima nama.”“Hvala ti”, reče on. “Mnogo ti hvala.”Nastade još jedan trenutak nezgrapne tišine koju razbi Bili. “Možemo sad da

pođemo, Tatice?” Presvukao se u farmerke i patike.“Da, valjda možemo. Jesi li spreman, Brente?”“Daj mi jedno pivo za put, i biću.”Stefi nabra veđe. Nikad nije odobravala filozofiju jedne za put, ili ljude koji voze dok

im se konzerva bada oslanja o prepone. Klimnuh joj jedva primetno glavom i onaslegnu ramenima. Nisam hteo sada da ponovo otvaram stvari sa Nortonom. Ona mudade pivo.

“Hvala”, reče on Stefi stvarno joj ne zahvaljujući, već samo izgovarajući tu reč. Bioje to način na koji zahvaljujete kelnerici u restoranu. Okrenuo se prema meni. “Vodi,Mek Dafe.”

“Odmah se vraćam”, rekoh ja i odoh u dnevnu sobu. Norton krenu za mnom iuzviknu kad ugleda brezu, ali baš tada nije me zanimalo ni to, niti trošak za zamenuprozora. Posmatrao sam jezero kroz klizni stakleni panel koji je vodio na naš krov.Vetrić je bio malo svežiji, a dok sam sekao drva dan se zagrejao za nekih pet stepeni.Mislio sam da će se čudna izmaglica koju smo ranije zapazili svakako razići, ali nije.Osim toga, bila je bliže. Sada je bila na polovini jezera.

“Zapazio sam to ranije”, reče Norton ozbiljno. “Neka vrsta temperaturne inverzije,to je moje nagađanje.”

Nije mi se dopadalo. Veoma snažno sam osećao da nisam nikad video izmaglicusasvim istu kao što je ova.

Deo toga bila je uznemirujuće prava linija njenog vodećeg fronta. Ništa u prirodi nijetako ravno; čovek je izumitelj pravih ivica. Deo toga bila je čista, zaslepljujuća belina,bez ikakve varijacije ali takođe i bez iskričenja vlage. Sada je bila udaljena samo okopola milje, a kontrast između nje i plavetnila jezera i neba sada je bio upadljiviji negoikad.

“Hajde, Tata!” Bili me je vukao za pantalone.

Svi odosmo do kuhinje. Brent Norton sačuva jedan konačni pogled na drvo kojenam se srušilo u dnevnu sobu.

“Baš šteta što to nije bila jabuka, a?” primeti Bili pametno. “To moja mama kaže.Baš smešno, šta mislite?”

“Tvoju majku boli glava, Bili”, reče Norton. Prošao je Biliju prstima kroz kosunekako traljavo i oči mu se vratiše prednjoj strani Stefine majice. Ne, nije to bio čovekkoji će ikad moći stvarno da mi se svidi.

“Slušaj, Stef, zašto ne pođeš s nama?” upitah ja. Bez ikakvog konkretnog razlogaodjednom sam želeo da i ona pođe s nama.

“Ne, misiim da ću da ostanem ovde i počupam korov iz bašte”, reče ona. Oči jojpređoše na Nortona, pa onda ponovo na mene. “Izgleda da sam ovog jutra ja jedinastvar ovde koja ne radi na elektricitet.”

Norton se nasmeja previše srdačno.Shvatao sam njenu poruku, ali pokušao sam još jednom. “Sigurna si?”“Siguma”, reče ona odlučno. “Staro dobro saginjanje i istezanje dobro će mi doći.”“Pa, ne ostaj dugo na suncu.”“Staviću slamnati šešir. Ješćemo sendviče kad se vratite.”“Dobro.”Ona okrenu lice naviše da ga poljubim. “Budi oprezan, možda i na Kanzaškom

drumu ima srušenih stabala znaš.”“Biću oprezan.”“I ti budi oprezan”, reče ona Biliju, i poljubi ga u obraz.“Dobro, Mama.” Izleteo je kroz vrata i zastor se zalupi za njim.Norton i ja izađosmo za njim. “Da odemo kod tebe i sasečemo ti drvo sa Berda?”

upitah ga. Odjednom sam mogao da smislim puno razloga da odložim odlazak u grad.“Ne želim ni da ga pogledam do posle ručka i još nekoliko ovih”, reče Norton

podižući svoju konzervu piva. “Šteta je nanesena, Dejv, druže stari.”Nisam voleo da me zove drugom.Svi uđosmo na prednje sedište Skauta (u suprotnom uglu garaže izbrazdana

oštrica mog Fišer pluga ležala je svetlucavo žuta, kao duh Božića koji treba tek dadođe) i ja izvezoh unazad krckajući po razbacanim, olujom oduvanim grančicama.Stef je stajala na cementnoj stazi koja vodi do povrtnjaka na krajnje zapadnom delunašeg imanja. lmala je makaze u jednoj ruci, sa rukavicom, a motiku za plevljenje udrugoj. Stavila je svoj stari nezgrapni šešir za sunce, i on joj je bacao traku senkepreko lica. Lupnuh dvaput po sireni, lako, i ona podiže ruku držeći makaze upozdravu. Odvezosmo se. Od tada više nisam video svoju ženu.

Morali smo jednom da stanemo na našem putu do Kanzaškog druma. Posleprolaska električarskog kamiona, preko puta se srušio prilično pozamašni bor. Nortoni ja smo izašli i pomerili ga dovoljno da provučem Skauta kraj njega, i ruke su nam seumazale smolom. Bili je hteo da pomogne ali ja mu mahnuh da ostane. Bojao sam seda se ne ubode u oko. Staro drveće me je uvek podsećalo na Ente iz Tolkinove divnesage o Prstenovima, samo na Ente koji su se prozlili. Staro drveće želi da vas povredi.

Nije važno da li hodate po snegu, skijate kros kontri, ili tek šetate po šumi. Starodrveće želi da vas povredi, i ubilo bi vas da može.

Sam Kanzaški drum bio je čist, ali na nekoliko mesta videli smo još oborenih žica.Oko četvrt milje iza terena za kampovanje Viki-Lin, u jarku je punom dužinom ležalabandera, teških žica upletenih oko vrha poput divlje kose.

“To je stvamo bila oluja”, reče Norton svojim medenim, u sudnici istreniranimglasom; ali sada to nije delovalo svečano, već samo ozbiljno.

“Jeste, bila je.”“Gledaj, Tata!”Pokazivao je na ostatke Eličeve štale. Dvanaest godina umorno se ulegala na

zadnjoj njivi Tomija Eliča, do bokova u suncokretima, ivanskom cveću i minđušicama.Svake jeseni mislio sam da neće izdržati novu zimu. I svakog proleća opet bi bilatamo. Ali, više nije. Sve što je ostalo bila je rascepkana ruševina i krov sa koga ješindra bila skoro sasvim strugnuta. Izvučen je i njen broj. I to iz nekog razloga koji je umeni odjekivao svečano, čak i zlokobno. Oluja je došla i sravnila je sa zemljom.

Norton iskapi pivo, zgnječi konzervu jednom rukom i indiferentno je ispusti na pod.Bili otvori usta da kaže nešto, a onda ih ponovo zatvori - dobar dečko. Norton jedošao iz Nju Džersija, gde nije postojao zakon o bocama i konzervama; verujem damu se moglo oprostiti što je zgnječio moju kintu kad sam se jedva setio da sam to neuradim.

Bili stade da petnja oko radija, i ja ga zamolih da vidi da li se WOXO vratio u etar.Doterao je do FM 92 i dobio šamo prazan šum. Pogledao me je i slegnuo ramenima.Razmišljao sam jedan trčhutak. Koje su se druge stanice naiazile na suprotnoj stranitog čudnog fronta magle?

“Probaj WBLM”, rekoh ja.Doterao je do drugog kraja prelazeći WJBQ-FM i WI-GY-FM usput. Bile su tu i

radile kao i obično... ali WBLM, prva progresivna rok stanica u Mejnu, nije bila u etru.“Čudno”, rekoh ja.“Šta to?” upita Norton.“Ništa. Samo naglas razmišljam.”Bili je ponovo našao muzičke pahuljice na WJBQ. Vrlo brzo stigli smo u grad.Perionica Nordž u tržnom centru bila je zatvorena, pošto perionica na sitninu ne

može da radi bez elektriciteta, ali i Bridžtonska apoteka i Savezni supermarketishrane bili su otvoreni. Parking je bio prilično pun, i kao i uvek sredinom leta, dostakola imalo je tablice drugih država. Mala klupka ljudi stajala su tii i tamo na suncu,razglabajući o oluji, žene sa ženama, muškarci sa muškarcima.

Ugledah gospođu Karmodi, onu sa punjenim životinjama i poukama o vodici izpanja. Uplovila je u supermarket uparađena u neverovatan kanarinac-žuti komplet spantalonama. Tašna koja je ličila na mali Samsonajt kofer bila joj je obešena opodlakticu. Onda neki idiot na Jamahi zaurla kraj mene i promaši mi prednji branik zapar oskudnih inča. Nosio je teksas jaknu, naočare za unce nalik na ogledala, i nijeimao kacigu.

“Vidi to glupo govno”, progunđa Norton.Obiđoh jednom oko parkinga, tražeći dobro mesto. Nije ga bilo. Upravo sam se

pomirio sa dugim hodanjem sa suprotnog kraja parkinga, kad mi se nasmeši sreća.Limun-zeleni Kadilak veličine omanje jahte izlazio je iz proreza u redu najbližemvratima tržnice. Čim je otišao, skliznuh na njegovo mesto.

Dadoh Biliju Stefin spisak za kupovinu. Imao je pet godina, ali umeo je da čitaštampana slova. “Uzmi kolica i počni. Hoću da ti okrenem majku. Gospodin Nortonće li pomoći. A ja ću odmah doći.”

Izađosmo i Bili odmah zgrabi gospodina Nortona za ruku. Naučen je da ne prelazipreko parkinga ako ne drži odraslu osobu za ruku kad je bio mlađi, i još nije izgubio tunaviku. Norton je na tren delovao iznenađeno, a onda se malo nasmešio. Mogao samgotovo da mu oprostim što je očima pipao Stef. Njih dvojica uđoše u tržnicu.

Odšetah do govornice koja se nalazila na zidu između dragstora i Nordža.Sparušena žena u ljubičastom letnjem kompletu cimala je prekidač gore-dole. Stajaosam iza nje i rukama u džepovima, pitajući se zbog čega se osećam tako nelagodno uvezi Stef, i zbog čega je ta nelagodnost potpuno uvijena u onu liniju bele ali ne isvetlucave izmaglice, radio stanice kojih nije bilo u etru... i u Projekt Strela.

Žena u ljubičastom letnjem kompletu imala je opekotine od sunčanja i pege nadebelim ramenima. Ličila je na znojavu narandžastu bebu. Ona zalupi slušalicu nazadu ležište, okrenu se prema dragstoru i tu me spazi.

“Uštedite sitniš”, reče. “Samo da-da-da.” Ona ode natmurena.Umalo se nisam pljesnuo po čelu. Naravno, telefonski kablovi su negde bili oboreni.

Neki od njih bili su pod zemljom, ali nipošto svi. Svejedno, pokušah s telefonom.Govornice u ovom kraju Stef zove Paranoidnim govornicama. Umesto da odmahstavite unutra sitniš, dobijete signai za biranje i zovete. Kad se neko javi dođe doautomatskog prekida i morate sitniš da nabijete unutra pre nego što vam sagovornikspusti slušalicu. Jeste da iritiraju, ali toga dana ta mi je uštedela sitniš. Nije bilosignala za biranje. Kao što gospođa reče, samo da-da-da.

Spustio sam i lagano krenuo prema tržnici, taman na vreme da vidim zabavan maliincident. Jedan postariji par pošao je prema ulaznim vratima, ćaskajući. I daljećaskajući, ušli su pravo u njih. Prestali su da razgovaraju uz zveku, i žena iznenađenozakrešta. Zurili su komično jedno u drugo. Onda se nasmejaše, i stari momak svojojženi otvori vrata, uz određeni napor - ta vrata sa električnim okom su teška - i oniuđoše. Kad nestane elektriciteta, to vas dohvati na sto raznih načina.

I sam gurnuh vrata da bih ih otvorio i najpre uočih nedostatak rashlađivanjavazduha. Leti to obično nameste dovoljno jako da dobijete promrzline ako u tržniciprovedete iz cuga duže od jedan sat.

Kao mnoge moderne tržnice, Savezna je bila sagrađena poput Skinerove kutije -moderne tehnike marketinga sve kupce pretvaraju u bele pacove. Stvari koje su vamzaista potrebne, glavne namirnice kao što je hleb, mleko, meso, pivo i zamrznutevečere, nalaze se sve na suprotnoj strani radnje. Da biste tamo stigli, morate daprođete pored svih impulsivnih predmeta koje poznaje moderan čovek - pored svega,od Kriket upaljača, do gumenih kostiju za pse.

Iza ulaznih vrata najpre stoji gondola sa voćem i povrćem. Pogledah tamo, aliNortonu ili mom sinu nije bilo ni traga. Stara gospođa koja je naletela na vratarazgledala je grejpfrute. Njen muž je izvadio mrežu u koju će stavljati kupljenu robu.

Hodao sam duž reda i skrenuo levo. Nađoh ih u trećem redu, Bilija kako pretura popoređanim pakovanjima Dželi-O i instant pudinzima. Norton je stajao odmah iza njegai virio u Stefin spisak. Morao sam malo da se nacerim zbog njegovog smetenogizgleda.

Provukoh se do njih pored polunatovarenih kolica (Stef očigledno nije bila jedinapogođena impulsom veverice) i brstećih kupaca. Norton uze dve konzerve fila za pitusa gornje police i stavi ih u kolica.

“Kako napredujete?” upitah, i Norton se osvrnu jasno uočljivim olakšanjem.“Dobro, zar ne, Bili?”“Naravno”, reče Bili i ne izdrža da ne doda prilično izveštačeno: “Ali ima dosta

stvari koje ni gospodin Norton ne ume da pročita, Tata.”“Da vidim.” Uzeh spisak.Norton je uredno, advokatski označio svaki proizvod koji su on i Bili uzeli - pet-šest,

uključujući mleko i pakovanje od šest koka-kola. Bilo je još možda desetak drugihstvari koje je htela.

“Treba da se vratimo do voća i povrća”, rekoh ja. “Ona hoće i nešto paradajza ikrastavaca.”

Bili poče da okreće kolica a Norton reče: “Treba da odeš i baciš pogled na kase,Dejv.”

Odoh i bacih pogled. Bila je to stvar kakvu ponekad vidate u novinama u dane kadanema mnogo vesti, sa šaljivim podnaslovom. Samo dve trake bile su otvorene, iilvostruki red ljudi koji čekaju da plate svoju robu pružao so pored mahom ogoljenihpolica sa hlebom, zatim skretao udesno i izlazio sa vidika duž hladnjaka sa smrznutimvečerama. Sve nove kompjuterizovane kase bile su pokrivene. Na oba otvorena mestapo jedna devojka izmučenog izgleda sabirala je kupljeno na džepnom računaru nabaterije. Kraj svake devojke stajao je po jedan od dvojice upravnika Saveznog, BadBraun i Oli Viks. Oli mi se dopadao, ali Bada Brauna nisam mnogo cenio, jer je sebe,izgleda, smatrao Šarl De Golom sveta supermarketa.

Kad god bi devojke završile sa naplatom, Bad ili Oli bi napisali potvrdu na ceduljiciza kupčevu gotovinu ili ček i bacili u kutiju koju su koristili za čuvanje novčanica. Svisu delovali vruće i umorno.

“Nadam se da si poneo neku dobru knjigu”, reče Norton, pridruživši mi se.“Bićemo neko vreme u redu.” Opet pomislih na Stef, samu kod kuće, i iskusih noviblesak nelagodnosti. “Idi ti i uzmi svoje stvari”, rekoh. “Bili i ja možemo da izađemona kraj sa ostatkom ovoga.” “Da ćapim još par piva i za tebe?”

Razmislih o tome, ali i pored zbližavanja, nisam želeo da provedem popodne saBrentonom Nortonom opijajući se. Ne uz gužvu u kojoj su bile stvari oko kuće.

“Izvini”, rekoh. “Moram da pregledam štetu od kiše, Brente.”Mislim da mu se lice malo ukočilo. “Važi”, reče on kratko i ode. Posmatrao sam

kako odlazi, a onda me Bili povuče za košulju.“Jesi li razgovarao s Mamicom?”“Jok. Telefon ne radi. Pretpostavljam da su i ti kablovi oboreni.”“Brineš se za nju?”“Ne”, slagah. Brinuo sam se, nego šta, ali nisam imao predstavu o tome zbog čega.

“Ne, naravno da se ne brinem. A ti?”“Ne-eee...” Ali, brinuo se. Lice mu je bilo zgrčeno. Trebalo je tada da se vratimo. Ali

čak i tada je moglo biti prekasno.3

DOLAZAK IZMAGLICENekako smo se vratili voću i povrću kao lososi koji se bore protiv struje. Video sam

neka poznata lica - Majka Hatlena, jednog od naših gradskih upravnika, gospođuRepler iz osnovne škole (ta što je prestravljivala generacije trećih razreda upravo sepodrugljivo osmehivala dinjama), gospođu Turman koja je ponekad čuvala Bilija kadabismo Stef i ja izašli - ali bilo je tu najviše ljudi na letovanju koji su pravili gužvu kodproizvoda što se ne kuvaju i zadirkivali jedni druge o tome kako se ovde životari.Hladni odresci nestali su u potpunosti kao knjige za novčić sa poslužavnika narasprodaji; nije ostalo ništa izuzev nekoliko pakovanja parizera, nešto makarona veknii jedne usamljene kilbasa kobasice.

Uzeo sam paradajz, krastavce i teglu majoneza. Htela je i slanine, ali slanine nijebilo. Uzeo sam malo parizera umesto toga, iako nikad više nisam mogao da ga jedemsa pravim entuzijazmom otkad je Državna uprava za hranu i lekove javila da svakopakovanje sadrži i malu količinu insektnog izmeta - mali višak za iste pare.

“Vidi”, reče Bili kad smo zašli iza ugla u četvrti red. “Ima i nekih iz vojske.”Bilo ih je dvojica, u mrkim uniformama koje su odskakale od mnogo svetlije podloge

letnje i sportske odeće. Navikli smo da viđamo raštrkana vojna lica iz Projekta Strelaudaljenog samo oko trideset milja. Ova dvojica jedva da su izgledali dovoljno stari dase briju.

Pogledao sam opet Stefin spisak i video da imamo sve... ne, gotovo, ali ne sasvim.Na dnu, kao naknadnu misao, napisala je: Boca Lensersa? Zvučalo je dobro. Nekolikočaša vina večeras pošto Bili ode u krpe, a onda možda dugo, lagano voditi ljubav predspavanje.

Ostavih kolica, probih se do vina i uzeh bocu. Dok sam se vraćao prošao sampored velikih dvokrilnih vrata koja vode u magacinski prostor i čuo snažnu rikupozamašnog generatora.

Pomislih da je verovatno taman dovoljno velik da hladnjake održava hladnim, ali ne idovoljno velik da strujom napaja vrata i kase i svu ostalu električnu opremu. Onopozadi zvučalo je kao motocikl.

Norton se pojavi čim smo se vratili u red, balansirajući sa dva pakovanja od po šestŠlic Lajta, veknom hleba i kilbasom koju sam uočio pre par minuta. Ušao je u red kodBilija i mene. U samoposluzi je bilo jako vruće sa isključenim hlađenjem vazduha, i ja

se upitah zašto nijedan momak nije bar zaglavio otvorena vrata. Video sam BadijaEgltona u crvenoj kecelji dva reda pozadi kako svojski ne radi ništa. Generator jemonotono rikao. Poče da me boli glava.

“Stavi stvari ovde pre nego što nešto ispustiš”, rekoh.“Hvala.”Redovi su se sada pružali duž zamrznute hrane; ljudi su morali da ih presecaju

kako bi uzeli ono što žele i mnogo puta se čulo izvin’te i pardon. “A u pizdu materinu”,reče Norton mrzovoljno, i ja se malo namrštih. Ne želim da Bili sluša takve stvari.

Rika generatora se malo utišala kad je red krenuo napred. Norton i ja smo vodilinevezani razgovor, zaobilazili ružan spor o vlasništvu koji nas je doveo do okružnogsuda i držali se stvari kao što su šanse Crvenih Sokni i vreme. Najzad smo iscrplinašu malu rezervu neobaveznog razgovora i utihnuli. Bili se vrpoljio kraj mene. Red jepuzao napred. Sada su nam zamrznuti obroci bili s desna a skuplja vina i šampanjci sleva. Kada je red krenuo prema jeftinijim vinima, poigrah se nakratko idejom dauzmem bocu Ripla, vina moje plamene mladosti. Nisam to učinio. Moja mladost ionakonikad nije nešto mnogo plamtela.

“Joj, Tatice, zašto ne mogu da požure?” upita Bili. Onaj zgrčeni izraz još mu je biona licu i iznenada, nakratko, magla nelagodnosti koja se oko mene spustila rascepi sei nešto strašno proviri napolje sa druge strane - svetlo i metalno lice strave. Ondaprođe.

“Samo mirno, šampione”, rekoh ja.Uspeli smo da stignemo do polica sa hlebom i mesta gde se dvostruki red savijao

ulevo. Sada smo mogli da vidimo trake za naplatu, one dve koje su bile otvorene, iostale četiri, napuštene, svaku sa po malim znakom na stacionarnom prenosnomremenu, znakom na kome je pisalo MOLIMO ODABERITE DRUGU TRAKU iVINSTON. Iza traka se nalazio veliki izlog izdeljen u staklene ploče, koji je pružaopogled na parking i na raskrsnicu puteva 117 i 302 pozadi. Pogled je bio delimičnozaklonjen belim papirnim naličjima reklama koje su oglašavale trenutne specijalke inajnoviju rasprodaju koja se slučajno odnosila na komplet knjiga po imenu“Enciklopedija Majke Prirode”. Bili smo u onom redu koji bi nas konačno doveo donaplate gde je stajao Bad Braun. Ispred nas bilo je još možda trideset ljudi. Najlakšese mogla uočiti gđa Karmodi u svom plamenožutom kompletu sa pantalonama. Ličilaje na reklamu za žutu groznicu.

Iznenada se začu vrištava buka u daljini. Ubrzo se pojača i pretvori se u ludačkopodrhtavanje policijske sirene. Zadreča trubljenje i vrisnuše kočnice i goruće gume.Nisam mogao da vidim - ugao je bio sasvim loš - ali sirena je postala najglasnija kadase približila samoposluzi a onda počela da jenjava kada su policijska kola prošla.Nekoliko ljudi istupi iz reda da pogleda, ali ne previše. Suviše su dugo čekali da birizikovali da izgube mesto.

Norton je otišao; njegove stvari bile su u mojim kolicima. Posle nekoliko trenutakavratio se i ponovo ušao u red. “Lokalna panduracija”, reče on.

Onda poče da zavija gradska požarna sirena, verglajući polako sve do sopstvenog

vriska, spuštajući se i ponovo rastući. Bili me zgrabi za ruku - ščepa me. “Šta je to,Tatice?” upita, a onda, odmah: “Je li Mamica dobro?” “Sigurno požar na Kanzaškomdrumu”, reče Norton. “Te proklete žice ogoljene olujom. Za minut će proći ivatrogasna kola.”

To mojoj nelagodnosti dade nešto na čemu je mogla da se iskristališe. Ogoljenihžica bilo je u našem dvorištu.

Bad Braun reče nešto kasirki koju je nadgledao; ona se naginjala da vidi šta sedešava. Pocrvenela je i ponovo počela da radi sa računarom.

Nisam želeo da se nalazim u ovom redu. Odjednom sam veoma želeo da nisam unjemu. Ali on se ponovo pomerao, i bilo bi budalasto sada otići. Stigosmo do boksovacigareta.

Neko se progura kroz ulazna vrata, neki tinejdžer. Mislim da je to bio klinac kogasmo umalo udarili kad smo dolazili, onaj na jamahi, bez kacige. “Izmaglica!” povikaon. “Treba da vid’te izmaglicu! Valja se Kanzaškim drumom!” Ljudi se osvrnušeprema njemu. Dahtao je, kao da je pretrčao veliku daljinu. Niko ne reče ništa.

“Pa, treba da je vid’te”, ponovi on, i ovaj put je zvučao defanzivno. Ljudi su gaosmotrili, i neki od njih se uskomešaše, ali niko nije želeo da izgubi svoje mesto uredu. Nekoliko ljudi koji još nisu stigli do redova ostaviše kolica i odoše kroz praznetrake za naplatu da vide može li se videti to o čemu priča. Krupan tip sa šeširom sašarenom trakom (od onih koje gotovo nikad ne primećujete izuzev u reklamama zapivo smeštenim u dvorišta roštiljijade) cimnu i otvori ulazna vrata i nekoliko ljudi -deset, možda dvanaest - iziđe za njim. Klinac ode s njima.

“Nemojte da pustite napolje sav rashlađeni vazduh”, provali jedan od klinaca izvojske i začu se nešto kikotanja. Ja se nisam kikotao. Video sam kako izmaglicadolazi preko jezera.

“Bili, što ne odeš da pogledaš?” reče Norton.“Ne”, rekoh ja smesta, bez konkretnog razloga.Red se ponovo pomerio napred. Ljudi su krivili vratove, tražeći. maglu koju je klinac

pomenuo, ali nije se moglo videti ništa osim svetloplavog neba. Cuo sam kako nekokaže da klinac mora da se šalio. Neko drugi odgovori da je video čudnu linijuizmaglice na Dugom jezeru ni sat vremena ranije. Prva sirena zahuča i vrisnu. To mise nije sviđalo. Zvučalo je kao hučanje prvoklasne propasti.

Izađe još ljudi. Nekoliko ih čak ostavi mesta u redu, koji malo ubrza napredovanje. Aonda sedi, stari Džon Li Frovin, koji radi kao mehaničar na Teksako pumpi, uleteunutra i povika: “Hej! Ima li neko kameru?” Pogledao je unaokolo, a onda ponovoizleteo.

To izazva nešto pometnje. Ako je bilo vredno slikanja, bilo je vredno i da se pogleda.Odjednom gospođa Karmodi povika svojim zarđalim ali moćnim staračkim glasom:

“Ne izlazite napolje!”Ljudi se okrenuše da je pogledaju. Sređen oblik redova postao je bezobličan kada

su ljudi pošli da pogledaju maglu, povukli se od gospođe Karmodi, ili mileli unaokolotražeći svoje prijatelje. Prilično mlada žena u dukseru boje brusnice i tamnozelenim

pantalonama posmatrala je gospođu Karmodi zamišljeno, procenjivački. Nekolikooportunista koristilo je nastalu situaciju da bi napredovali nekoliko mesta. Kasirkapored Bada Brauna ponovo je gledala preko ramena i Braun je po ramenu kucnusrednjim prstom. “Misli na ono što radiš, Seli.”

“Ne izlazite napolje!” povika gđa Karmodi, “To je smrt! Osećam da je smrtnapolju!”

Bad i Oli Viks, koji su je obojica poznavali, delovali su samo nestrpljivo i iritirano, alisvako od ljudi na letovanju mudro je odstupio ne mareći za mesta u redu. Torbarke uvelikim gradovima izgleda da jednako utiču na ljude, kao da su nosioci neke zaraznebolesti. Ko zna? Možda i jesu.

Onda stvari počeše da se dešavaju ubrzanim, zbrkanim tempom. Čovek se uteturau samoposlugu, odgurujući ulazna vrata. Nos mu je krvario. “Nešto u izmaglici!”zavrišta on, i Bili se skupi uz mene, zbog njegovog krvavog nosa ili zbog onog što jegovorio, ne znam. “Nešto u izmaglici! Nešto u magli odnelo je Džona Lija! Nešto...”.Zatetura se unazad, kod izloženog đubriva za travnjake nagomilanog uz izlog, i tamosede. “Nešto u magli je odnelo Džona Lija i čuo sam ga kako vrišti!”

Situacija se promeni. Nervozni zbog oluje, policijske i vatrogasne sirene, suptilnedislokacije koju svaka nestašica struje izaziva u američkoj psihi, i stalno rastućenelagodnosti kao da su se stvari nekako... nekako izmenile (ne znam kako da se boljeizrazim), ljudi se pokrenuše kao jedno telo.

Nisu jurnuli. Kada bih vam to rekao, dobili biste potpuno pogrešnu predstavu. Nijebila to baš panika. Nisu potrčali - ili bar većina nije. Ali pošli su. Neki od njih prosto suotišli do velikog izloga na suprotnoj strani od naplatnih traka da pogledaju napolje.Ostali su izašli kroz izlazna vrata, neki i dalje sa robom koju su nameravali da kupe.Bad Braun, uznemiren i zvaničan, poče da viče: “Hej! To niste platili! Hej, vi! Vratitese ovamo sa tim rol-viršlama!”

Neko mu se nasmeja ludim, jodlujućim zvukom koji ostale natera da se nasmeše.Cak i dok su se smešili izgledali su pometeno, zbunjeno i nervozno. Onda se nekodrugi nasmeja i Braun pocrvene. On ote kutiju pečurki od gospođe koja se guralapored njega da pogleda kroz izlog - segmenti stakla bili su sada oivičeni ljudima, bilisu kao raja koju vidite da viri kroz otvore u gradilište - i gospođa vrisnu: “Vrati mimoje pečurke!” Ovaj bizarni izraz ljubavi natera dva muškarca koji su stajali u blizinida prasnu u ludački smeh - i sada je sve to nekako ličilo na staru englesku ludnicu.Gospođa Karmodi ponovo zatrubi da se ne izlazi napolje. Požarna sirena hučala jebez daha, starica koja je preplašila uljeza u kući. A Biliju grunuše suze.

“Tatice, šta je taj krvavi čovek? Zašto je krvav taj čovek?”“U redu je, Veliki Bile, to mu je nos, dobro mu je.”“Na šta je to mislio, nešto u izmaglici?” upita Norton. Teško se mrštio, što je

verovatno bio Nortonov način da izgleda zbunjeno.“Tatice, bojim se”, reče Bili kroz suze. “Molim te, možemo li kući?”Neko udari o mene grubo, izbaci me iz ravnoteže, i ja podigoh Bilija. I ja sam

počinjao da se plašim. Zbrka je rasla. Seli, kasirka pored Bada Brauna htela je da

krene i on je zgrabi i povuče za okovratnik njenog crvenog radnog mantila. On sepocepa. Ona ga pljesnu šakom savijenom u kandžu, kriveći lice. “Sklanjaj svojejebene ruke sa mene!” vrisnu.

“O, zaveži, kučko mala”, reče Braun, ali zvučao je totalno zaprepašćeno.On ponovo posegnu za njom i Oli Viks reče oštro: “Bad. O’ladi.”Neko drugi vrisnu. Ranije to nije bila panika - ne baš - ali polako je postajala. Ljudi

su izvirivali kroz oboja vrata. Začu se prasak slomljenog stakla i kokiška iznenadazapenuša po podu.

“Hrista mu, šta je ovo?” uzviknu Norton.Tada poče da se smrkava... ali ne, to nije sasvim tačno. Moja pomisao u tom

trenutku nije bila da se smrkava već da su nestala svetla u samoposluzi. Pogledaosam brzo i refleksno u fluoroscentna svetla, i nisam bio jedini. I isprva, dok se nisamsetio da nema struje, činilo se da je to bilo ono što je promenilo kvalitet svetlosti. Ondase setih da svetla nisu radila sve vreme dok smo bili u samoposluzi, i da stvari pretoga nisu izgledale mračno. A onda shvatih još pre nego što su ljudi kraj izloga počelida viču i pokazuju.

Dolazila je izmaglica.Došla je sa ulaza sa Kanzaškog druma na parkiralište, i čak ovako blizu nije

izgledala drugačije nego kad sam je ugledao prvi put na suprotnoj strani jezera. Bila jebela i svetla ali nije reflektovala svetlost. Kretala se brzo i zbrisala je većinu sunčevesvetlosti. Tamo gde se sunce nalazilo bio je sada srebrni novčić na nebu, kao punmesec zimi viđen kroz tanak zastor oblaka.

Došla je tromo. Gledanje u nju podsetilo me je nekako na vodeni stub od prošlenoći. U prirodi postoje velike sile koje retko kada uopšte primetite - zemljotresi, orkani,tornada - nisam ih video sve, ali sam video dovoljno da nagađam da se sve kreću tomtromom, hipnotišućom brzinom. Opčine nas, na način na koji su Bili i Stef biliopčinjeni pred panoramskim prozorom prošle noći.

Prevaljala se ravnodušno preko dve trake asfalta i zbrisala ga sa vidika. Progutala ječitav Mek Keonsov lepi, restaurirani Holandski Kolonijal. Na trenutak je drugi spratrasklimatane stambene zgrade do njega štrčao izvan beline, a zatim ode i on. ZnakDRŽITE DESNO na ulaznim i izlaznim tačkama Saveznog nestadoše, a ona slova naznaku kao da su za tren lebdela u ništavilu pošto je nestala prljavobela pozadinaznaka. Kola na parkiralištu počeše da nestaju sledeća.

“Hrista mu, šta je ovo?” upita Norton ponovo, i glas mu zape u grlu.Dolazilo je, proždirući plavo nebo i sveži crni asfalt sa istovetnom lakoćom. Cak i na

dvadeset stopa demarkaciona linija bila je savršeno jasna. Imao sam neki blesavosećaj da posmatram izuzetno dobar filmski efekat, nešto što su nasanjali VilisO’Brajen ili Daglas Trambul. Dogodilo se toliko brzo. Plavo nebo je iščezlo u širokipotez, zatim u traku, a onda u liniju olovke. Potom nestade. Prazna belina pritiskala jestaklo širokog izloga. Mogao sam da vidim do udaljenosti bureta za otpatke koje jestajalo na možda četiri stope, ali ne i mnogo dalje. Mogao sam da vidim prednji branikmog Skauta, ali to je bilo sve.

Vrisnu neka žena, veoma glasno i dugo. Bili se jače stisnu uzmene. Telo mu jedrhtalo kao kabl pun žica kroz koje protiče visoki napon.

Jedan muškarac povika i jurnu preko jedne od pustih traka prema vratima. Mislimda je to konačno započelo stampedo. Ljudi nagrnuše navrat-nanos u izmaglicu.

“Hej!” grmnu Braun. Ne znam je li bio besan, uplašen, ili i jedno i drugo. Lice mu jebilo gotovo ljubičasto. Vene su mu iskočile na vratu i izgledale debele gotovo kaokablovi za akumulator. “Hej, ljudi, ne smete uzeti te stvari! Vratite se ovamo sa tim,kradete!”

Nastavili su da idu, ali neki od njih baciše svoje stvari u stranu. Neki su bilinasmejani i uzbuđeni, ali oni su bili u manjini. Iscureli su u maglu, i niko od nas kojismo ostali nije ih nikada više video. Slab, reski miris dolebde kroz otvorena vrata.Ljudi počeše tamo da se gomilaju. Nastade guranje i odgurivanje. Ramena supočinjala da me bole od držanja Bilija. Bio je pozamašan; Stef ga je ponekad zvalasvojim telencetom.

Norton krenu, prezauzetog i u misli udubljenog lica. Pošao je prema vratima.Prebacih Bilija u drugu ruku kako bih mogao da zgrabim Nortonovu pre nego što

otplovi izvan domašaja. “Ne, čoveče. Ja ne bih to”, rekoh.On se osvrnu. “Šta?”“Bolje da sačekaš i vidiš.”“Vidim šta?”“Ne znam”, rekoh ja.“Ne misliš valjda...” započe on, i iz magle stiže vrisak.Norton umuknu. Zagušenje na izlaznim vratima popusti, a onda se vrati nazad.

Zubor uzbuđenog razgovora, uzvici i dozivanje splasnuše. Lica ljudi pored vrataodjednom su izgledala ravno, bledo i dvodimenzionalno.

Vrisak je trajao i trajao, takmičeći se sa vatrogasnom sirenom. Izgledalo jenemoguće da ijedna ljudska pluća mogu u sebi da imaju dovoljno vazduha da održetakav vrisak. Norton promrmlja: “O moj Bože”, i prstima prođe kroz kosu.

Vrisak se odjednom okonča. Nije se gubio postepeno; bio je presečen. Još jedančovek izađ&napolje, mesnati tip i radničkim pantalonama. Mislim da je krenuo daspase onoga što je vrištao. Na trenutak je bio tamo, vidljiv kroz staklo i izmaglicu, kaofigura viđena kroz ostatke mleka u čaši. A onda (koliko znam, ja sam bio jedini koji jeto video), činilo se da se nešto pozadi kreće, siva senka u svoj toj belini. I činilo mi seda ja, umesto da potrči u maglu, čovek u radničkim pantalonama bio trgnut u nju,mlatarajući iznenađeno rukama.

Jedan trenutak u samoposluzi je vladala potpuna tišina.Konstelacija meseca iznenada zasvetle napolju. Natrijumska svetla parkirališta,

nesumnjivo, snabdevena podzemnim električnim kablovima, upravo su se upalila.“Ne izlazite napolje”, reče gospođa Karmodi svojim liišinarskim glasom. “Otići

napolje znači smrt.”Odjednom, činilo se da niko nema poriv da se usprotivi ili nasmeje.Spolja stiže još jedan krik, ovaj put prigušen, i po zvukii prilično udaljen. Bili se

ponovo stisnu uz mene.“Dejvide, šta se to dešava”, upita Oli Viks. Napustio je svoje mesto. Njegovom

okruglo, glatko lice bilo je orošeno kapima znoja. “Sta je ovo?”“Proklet bio ako imam pojma”, rekoh ja. Oli je izgledao jako uplašeno. On je bio

neženja, živeo je u lepoj kućici kod Vrletnog jezera i voleo da pijucka u baru kodPrijatne Gore. Na debeljuškastom malom prstu leve ruke nosio je prsten sa zvezdastimsafirom. Prethodnog februara dobio je nešto para na državnoj lutriji. Od dobitka jekupio prsten. Uvek sam imao utisak da se Oli pomalo plašio devojaka.

“Ne kapiram ovo”, reče on.“Ne. Bili, moram da te spustim. Držaću te za ruku, ali ovako mi lomiš ruke, važi?”“Mamica”, prošaputa on.“Dobro joj je”, rekoh mu. Bilo je to tek da bih nešto rekao.Stari čudak koji drži radnju sa polovnim stvarim blizu Džonovog restorana prođe

pored nas, umotan u staru univerzitetsku ispisanu duksericu koji nosi preko čitavegodine. On reče naglas: “To je jedan od onih oblaka zagađenja. Fabrike u Ramfordui Južnom Parizu. Hemikalije.” S time se uputio četvrtim prolazom, pored lekova koji seprodaju bez recepta i toalet papira.

“Dejvide, hajdemo odavde”, reče Norton sasvim neubedljivo. “Šta kažeš da...”Začu se udar. Čudan, spiralni udar koji sam najviše osetio u stopalima, kao da je

čitava zgrada odjednom potonula za tri stope. Nekoliko ljudi uzviknu od straha iiznenađenja. Melodično zazveketaše flaše koje su se nagnule sa svojih polica ipolupale se na popločanom podu. Parče stakla u obliku klina ispade sa jednogsegmenta širokog prednjeg izloga, i ja videh kako se drveni ramovi koji povezuju teškeodeljke stakla savijaju i cepaju na nekim mestima.

Vatrogasna sirena zamuknu usred hučanja.Tišina koja je usledila bila je bremenita tišina ljudi koji očekuju nešto drugo, nešto

više. Bio sam šokiran i otupeo, i moj um načini čudno ukrštanje sa prošlošću. Uvreme kada je Bridžton bio tek nešto više od raskršća, moj tata bi me poveo sa sobomunutra i stajao i razgovarao kod kase dok bih ja posmatrao kroz staklo slatkiše za penii žvake za dva centa. Bila je januaarska jugovina. Jedini zvuk bilo je kapanje otopljenevode iz galvanizovanih limenih oluka u burad za kišnicu sa obe strane radnje.Posmatram vilicolomke i dugmiće i zupčanike. Mistično žute kugle svetlosti iznad glaveprikazuju čudovišne, projektovane senke bataljona mrtvih muva od lanjskog leta.Dečak po imenu Dejvid Drajton posmatra kartice Dejvi Kroket žvaka, i neodređenooseća potrebu da ode da piški. A napolju pritiska talasasta, žuta izmaglica januarskejugovine.

Sećanje prođe, ali veoma sporo.“Ljudi!” povika Norton. “Ljudi, slušajte me svi!”Oni se ogledaše. Norton je visoko držao obe ruke, sa prstima raširenim kao kod

političkog kandidata koji prima zagrljaje,“Može biti opasno izaći napolje!” viknu Norton. “Zašto?” uzvrati mu neka žena

vriskom. “Deca su mi kod kuće! Moram da se vratim deci!”

“Izaći napolje znači smrt!” uzvrati gospođa Karmodi mudro. Stajala je kraj džakovađubriva od dvadesetpet funti nagomilanih ispod izloga, i lice kao da joj se nekakoizbočilo, kao da se nadimala.

Jedan tinejdžer je iznenada snažno gurnu i ona sede na džakove stenjućiznenađeno. “Prestani da pričaš, vrećo matora! Prestani da pričaš to ludačkosranje!”

“Molim vas!” povika Norton. “Samo kada bismo sačekali nekoliko trenutaka dokne prođe i dok ne budemo mogli da vidimo...”

“U pravu je”, rekoh ja, vičući da bi me čuli od buke. “Dajte samo da pokušamo daostanemo mirni.”

“Mislim da je to bio zemljotres”, reče čovek sa naočarima. Glas mu je bio mek. Ujednoj ruci držao je pakovanje hamburgera i kesu keksa. Drugom rukom držao je zaruku malu devojčicu, možda godinu dana mlađu od Bilija. “Stvamo mislim da je to biozemljotres.”

“U Neplsu su jedan imali pre četiri godine”, reče lokalni debeljko.“To je bilo u Kasku”, smesta mu se usprotivi njegova žena. Govorila je

nezamenljivim tonom veterana u protivljenju.“Nepls”, reče lokalni debeljko, ali manje sigurno.“Kasko”, reče njegova žena čvrsto, i on odustade.Negde konzerva odgurnuta do same ivice svoje police udarom, zemljotresom, čime

god, pade preko sa zakasnelim zveketom. Biliju grunuše suze. “Hoću da idem kući!Hoću moju MAJKU!”

“Zar ne možete da ućutkate do dete?” upita Bad Braun. Oči su mu preletale brzoali bez cilja s mesta na mesto.

“Kako bi voleo jedan šut u zube, blebetalo?” upitah ja njega.“Hajde, Dejv, to ne pomaže”, reče Norton rastrojeno.“Žao mi je”, reče žena koja je ranije vrištala. “Žao mi je, ali ne mogu da ostanem

ovde. Moram da stignem kući i pobrinem se za moju decu.”Pogledala nas je, unaokolo, plava žena umornog, lepog lica.“Vidite, Vanda pazi na malog Viktora. Vanda ima samo osam godina i ponekad

zaboravi... zaboravi da treba da... pa, da ga čuva, znate. A mali Viktor... on voli daokreće dugmad na pećnici da vidi kako se pali malo crveno svetlo... on voli tosvetlo... i ponekad izvlači utikač... mali Viktor to radi... a Vanda... dosadi joj da gačuva posle izvesnog vremena... samo joj je osam...” Prestala je da govori i samo nasje gledala. Verujem da mora da smo joj izgledali u tom trenutku kao ništa drugo dobanka nemilosrdnih očiju, uopšte ne kao ljudska bića, samo kao oči. “Zar mi nikoneće pomoći?” vrisnu ona. Usne počeše da joj drhte. “Zar niko ovde neće da otpratidamu do kuće?”

Niko ne odgovori. Ljudi su se meškoljili na nogama. Gledala je od lica do lica svojimsopstvenim, slomljenim licem. Lokalni debeljko načini oklevajući polukorak napred ižena ga trznu nazad povukavši ga jednom brzo, sa šakom spuštenom na njegov ručnizglob nalik na lisice.

“Vi?” upita plavuša Olija. On odmahnu glavom. “Vi?” reče ona Badu. On spusti rukupreko računara teksas instruments na kasi i ne odgovori. “Vi?” reče ona Nortonu, iNorton poče nešto da govori svojim glasom velikog advokata, nešto o tome kako nikone bi trebalo da ide brzopleto i... i ona ga otkači a Norton naprosto utihnu.

“Vi?” reče meni, i ja ponovo digoh Bilija i zadržah ga u rukama poput štita da odbijenjeno strašno slomljeno lice.

“Nadam se da ćete svi redom istruleti u paklu”, reče ona. Nije to vrisnula. Glas jojje bio mrtav umoran. Ona ode do izlaznih vrata, gurnu ih i otvori, sa obe ruke. Hteosam nešto da joj kažem, pozovem je nazad, ali usta su mi bila suviše suva.

“Ovaj, gospođo, čujte...” poče tinejdžer koji je vikao na gospođu Karmodi. Uhvatioju je za ruku. Pogledala je dole u njegovu šaku i on je pusti, posramljen. Ona kliznu uizmaglicu. Gledali smo kako odlazi i niko ništa nije rekao. Gledali smo kako jeizmaglica prekriva i čini nematerijalnom, više ne ljudskim bićem več skicom ljudskogbića u olovci i tušu na najheljem papiru na svetu, i riiko ništa nije rekao. Za trenutakličilo je to na slova znaka DRŽITE DESNO koja su naizgled lebdela u ništavilu; ruke inoge i bledoplava kosa sasvim su joj nestali a ostali su samo magloviti tragovi njenecrvene letnje haljine, plešući naizgled u belom limbu. Onda nestade i njena haljina, iniko ne reče ništa.

4

MAGACIN. PROBLEMI SA GENERATORIMA.ŠTA SEDESILO SA SPOLJNIM MOMKOM

Bili počeo da se ponaša histerično i zlovoljno, da vrišti promuklo za svojom majkom,zahteva kroz suze, vrativši se smesta na uzrast od dve godine. Slina mu se zapenilana gornjoj usni. Povedoh ga odatle niz jedan od srednjih prolaza sa rukom okonjegovih ramena, pokušavajući da ga umirim. Odvedoh ga iza duge bele vitrine zameso koja se pružala dužinom cele radnje pozadi. Gospodin Mek Vej, kasapin, još jebio tamo. Klimnusmo glavom jedan drugom, najbolje što smo mogli da učinimo utakvim okolnostima.

Seo sam na pod, uzeo Bilija u krilo i držao mu lice uz moje grudi, ljuljao ga i pričaomu. Govorio sam mu sve Iaži koje roditelji čuvaju u rezervi za loše situacije, one kojedetetu izgledaju tako prokleto neverovatne, i ja sam ih govorio savršeno ubedljivimtonom.

“To nije obična izmaglica”, reče Bili. Podigao je pogled prema meni, tamnouokvirenih i suznih očiju. “Nije, zar ne, Tatice?”

“Ne, mislim da nije.” O tome nisam hteo da lažem.Deca se protiv šoka ne bore na način na koji to odrasli rade; ona mu se priklone,

možda zato što su deca u polupermanentnom stanju šoka dok ne napune nekih

trinaest godina. Bili zadrema. Držao sam ga i mislio da će se možda ponovo prenuti izsna, ali njegov dremež se pretvorio u istinski san. Možda je bio budan deo prethodnenoći, kad smo morali da utroje spavamo u krevetu prvi put otkad je Bili bio beba. Imožda - na tu pomisao osetih kako me prožima hladna struja - možda je osetio danešto dolazi.

Kad sam bio siguran da je čvrsto zaspao, položio sam ga na pod i pošao dapotražim nešto čime bih ga pokrio. Većina ljudi još je bila napred, gledajući napolje udebeli pokrivač magle. Norton je prikupio gomilicu slušalaca i bio zauzetzagovaranjem - ili je to bar pokušavao. Bad Braun je stajao ukočeno na svom mestu,ali Oli Viks je napustio svoje.

U prolazima je bilo nekoliko ljudi koji su tumarali poput duhova, lica umrljanihšokom. Odoh u magacin kroz velika dvokrilna vrata između vitrine za meso i hladnjakaza pivo.

Generator je uporno grmeo iza svoje pregrade od lesonita, ali nešto nije bilo u redu.Mogao sam da omirišem isparavanje dizela, i ono je bilo prejako. Pođoh premapregradi, dišući plitko.

Na kraju otkopčah košulju i prekrih usta i nos.Magacin je bio dugačak i uzan, slabašno osvetljen pomoću dva niza svetiljki za

slučaj nužde. Svuda su bile nagomiiane kutije - izbeljivači na jednoj strani, gajbeblagih pića na suprotnoj strani pregrade, nabacani sanduci “Govedonija” i supe zamačke. Jedan od njih se preturio i kartonska kutija izgledala je kao da krvari.

Otvorih vrata odeljka sa generatorom i kročih unutra. Mašina je bila zaklonjenalebdećim, masnim oblacima plavog dima. Tu se nalazio jednostavan prekidač zauključivanje i isključivanje i ja ga okrenuh. Generator zastade, podrignu, kašljucnu izamre. Potom se ugasi u nizu sve tišeg pucketanja koje me podseti na tvrdoglavuNortonovu testeru.

Svetla za slučaj nužde pogasiše se i ja ostadoh u mraku. Počeh da se plašim vrlobrzo, i izgubih orijentaciju. Disanje mi je zvučalo kao slab vetar koji zvižduće krozslamku. Dok sam izlazio udarih nosem u tanka vrata od lesonita i srce mi zastade. Naduplim vratima nalazili su se prozori, ali iz nekog razloga bili su ofarbani u crno i mrakje bio gotovo potpun. Skrenuh i naleteh na gomilu kutija izbeljivača. Prevrnuše. se ipopadaše. Jedna mi pro-lete kraj glave dovoljno blizu da me natera da kročim unazad,pa se sapletoh o drugu kutiju, koja je pala iza. Padoh, udarivši glavom dovoljno jako daugledam zvezde u mraku. Sjajna predstava.

Ležao sam tamo, psovao samog sebe, trljao glavu i govorio sebi da treba da seopustim, da naprosto ustanem i izađem odatle, vratim se Biliju, govorio sebi mi seništa meko i Ijigavo neće obaviti oko članka ili kliznuti u ruku kojom sam pipao okolo.Govorio sam sebi da ne treba da gubim kontrolu, jer ću inače početi panično datumaram, obaram stvari i postavljam samom sebi ludačke prepreke.

Ustadoh pažljivo, tražeći tanku liniju svetla između duplih vrata. Pronađoh je, slabuali očiglednu pukotinu u mfaku. Pođoh ka njoj, a onda stadoh.

Nešto se začu. Zvuk mekog klizanja. Prestade, a onda poče ponovo uz stidljiviudarac. U meni se sve otkači. Nekom čarolijom ponovo sam imao četiri godine. Zvuk

nije dopirao iz samoposluge. Dopirao je iza mene. Spolja. Gde je bila izmaglica. Neštoje klizilo, gmizalo i grebalo po blokovima šljake. I, možda, tražilo način da uđe.

Ili je već bilo unutra i tražilo mene. Možda ću za trenutak osetiti na cipeli ono što jepravilo taj zvuk, šta god bilo. Ili na vratu.

Začu se ponovo. Bio sam siguran da je napolju. Ali zbog toga mi nije bilo nimalolakše. Rekoh svojim nogama da krenu i one odbiše da izvrše naredbu. A onda sepromeni kvalitet zvuka. Nešto zastruga kroz mrak, srce mi poskoči u grudima i ja sebacih prema toj tankoj vertikalnoj liniji svetla. Udarih o vrata ispruženim rukama i uletehu samoposlugu.

Troje ili četvoro ljudi stajalo je odmah ispred duplih vrata - jedan od njih bio je OliViks - i svi oni odskočiše iznenađeno. “Dejvide!” reče on stegnuto. “Isuse Hriste,hoćeš da mi skratiš život za deset go...” On ugleda moje lice. “Šta je s tobom?”

“Jeste li čuli?” upitah. Glas mi je zvučao strano u rođenim ušima, visok i pištav. “Jeli iko od vas to čuo?” Nisu čuli ništa, naravno. Došli su da vide zašto se generatorugasio. Dok mi je to Oli govorio, jedan od spoIjnih momaka pojavi se hitro sa naručjempunim baterijskih lampi. Zagledao se radoznalo u Olija, pa u mene.

“Ja sam isključio generator”, rekoh i objasnih zašto. “Sta ste to čuli?” upita jedanod ostalih. Taj je radio u gradskom odeljenju za puteve; zvao se Džim, nekako.

“Ne znam. Struganje, Klizanje. Ne bih želeo da to čujem ponovo.”“Zivci”, reče drugi tip koji je bio sa Olijem.“Ne. Nisu to bili živci.”“Jeste li čuli to pre nego što su se svetla ugasila?”“Ne, samo posle. Ali...” Ali ništa. Video sam kako su me gledali. Nisu želeli da čuju

više ništa loše, zastrašujuće ili uvrnuto. Već je bilo dovoljno toga. Samo je Oli izgledaokao da mi veruje.

“Uđimo i uključimo ga opet”, reče spoljni momak deleći baterijske lampe. Oli uzesvoju sumnjičavo. Spoljni momak ponudi i meni jednu, sa malim oholim sjajem uočima. Bilo mu je možda osamnaest. Posle trenutka razmišljanja, uzeh lampu. I daljemi je trebalo nešto da pokrijem Bilija.

Oli otvori vrata i zaglavi ih, puštajući unutra malo svetla. Kutije izbeljivača ležale suoko poluotvorenih vrata odeljka od lesonita.

Tip po imenu Džim pomirisa i reče: “Stvarno prilično smrdi. Mislim da ste bili upravu što ste ga isključili.”

Zraci svetla iz lampi klatili su se i poigravali preko kutija konzervisane hrane, toaletpapira, hrane za pse. Zraci su bili zadimljeni zbog isparenja koja su se vračala nazadiz blokiranog otvora za ventilaciju. Spoljni momak načas uperi svetlo sasvim desno uširoka vrata za utovar.

Dva čoveka i Oli uđoše u odeljak sa generatorom. Njihova svetla bacala su odsjajenelagodno napred-nazad, podsetivši me na nešto iz avanturističke priče za dečake - aja sam jednu seriju takvih ilustrovao još u koledžu. Pirati koji zakopavaju u ponoć svojekrvavo zlato, ili možda ludi doktor i njegov pomoćnik koji kradu leš. Senke koje supanični, unakrsni zraci svetla činili iskrivljenim i čudovišnim, klatile su se po zidu.

Generator se hladio uz povremeno šklocanje.Spoljni momak je išao prema vratima za utovar i osvetljavao sebi put. “Ne bih išao

tamo”, rekoh ja.“Ne, znam da vi ne biste.”“Probaj sad, Oli”, reče jedan muškarac. Generator zabrekta, a onda grunu.“Isuse! Isključi ga! Svetog mu sveca, ala to smrdi!’Generator ponovo zamre.Spoljni momak se vratio od vrata za utovar baš kada su oni izašli. “Nešto je

zapušilo taj otvor, stvarno”, reče jedan muškarac.“Evo šta ćemo”, reče spoljni momak. Oči su mu sjale u svetlu baterijskih lampi, dok

je na licu imao ko-ga-šiša izraz koji sam isuviše puta skicirao kao deo naslovne straneza avanturističke priče za dečake. “Neka radi dovoljno dugo da tamo pozadipodignem vrata za utovar. Otići ću okolo i očistiti to, šta god bilo.”

“Norm, mislim da to nije naročito dobra zamisao”, reče Oli sumnjičavo.“Jesu li ta vrata električna?” upita onaj po imenu Džim.“Svakako”, reče Oli. “Ali stvarno mislim da ne bi bilo pametno za...”“U redu je”, reče drugi tip. On pomeri bezbol kapu pozadi. “Ja ću.”“Ne, ne razumete”, reče Oli ponovo. “Stvarno mislim da niko ne bi trebalo da...”“Ne brinite”, reče on Oliju kao da mu prašta i otkači ga.Norm, spoljni momak, bio je ozlojeđen. “Čujte, to je bila moja zamisao”, reče on.Odjednom, kao nekom čarolijom, svi se okupiše da raspravljaju o tome ko će to

učiniti umesto koga i da li to uopšte treba da se učini. Ali naravno, niko od njih niječuo taj gadan zvuk klizanja. “Prestanite!” rekoh glasno.

Svi me pogledaše.“Izgleda da ne shvatate, ili da se svim snagama upinjete da ne shvatite. Ovo nije

obična magla. Otkad je navalila niko nije ušao u samoposlugu. Ako otvorite ta vrataza utovar i nešto uđe unutra...”

“Kao na primer šta?” reče Norm sa savršenim prezirom osamnaestogodišnjegmačo muškarca.

“Ono što je načinilo buku koju sam čuo, šta god bilo.” “Gospodine Drajton”, rečeDžim. “Izvinite, ali nisam ubeđen da ste čuli bilo šta. Znam da ste veliki umetnik savezama u Njujorku i Holivudu i sve to, ali zbog toga za mene niste nimalo drugačijiod ostalih. Ja mislim da ste se našli ovde u mraku i možda se prosto... malozbuniii.” “Možda i jesam”, rekoh ja. “A možda je, kad već hoćete da počinjete sazajebancijom tamo napolju, trebalo najpre da proverite da li je ona žena stiglabezbedno kući svojoj deci.” Njegov stav - kao i stav njegovog drugara i Norma,spoljnog momka - činio me je besnim i istovremeno još više plašio. Imali su u očimaonaj sjaj kakav se javlja kod nekih ljudi kada krenu da pucaju na pacove na gradskomotpadu.

“Hej”, reče Džimov drugar. “Kad neko od nas poželi vaš savet, zatražiće ga.”Oklevajući, Oli reče: “Znate, generator stvarno nije tako važan. Hrana u

hladnjacima izdržaće dvanaest sati ili više, a da se apsolutno ne...”

“Važi, mali, ti si taj”, reče Džim grubo. “Uključiću motor, a ti podigni vrata tako daovde ne zasmrdimo mnogo. Ja i Majron ćemo stajati kraj izlaza izduvne cevi.Dovikni nam kada bude čisto.”

“Svakako”, reče Norm i pohita uzbuđen.“Ovo je ludo”, rekoh ja. “Pustili ste onu ženu da ode sama...”“Nisam primetio da ste se vi polomili da je otpratite”, reče Džimov drugar Majron.

Neodređeno crvenilo boje cigle ispuzalo mu iz okovratnika......ali ćete pustiti da ovo dete rizikuje život zbog generatora koji čak nije ni važan?”“Jebote, zašto prosto ne umukneš!” povika Norm. “Čujte, gospodine Drajton”, reče

Džim. “Evo šta. Ako imate još nešto da kažete, milsim da je najbolje da najpreprebrojite zube, jer ne mogu više da vas slušam kako serete.”

Oli me pogleda, vidno uplašen. Slegnuh ramenima. Bili su ludi, to je sve. Njihovosećaj za proporciju privremeno je nestao. Napolju-su bili zbunjeni i uplašeni. Ovdeunutra se nalazio jedan mehanički problem: osujećeni generator. Taj problem je bilomoguće rešiti. Rešavanje problema pomoglo bi im da se osećaju manje zbunjeno ibespomoćno. Prema tome, oni će ga rešiti.

Džim i njegov prijatelj Majron odlučiše da znaju da sam poražen i vratiše segeneratoru. “Spreman, Norm?” upita Džim.

Norm klimnu glavom, a onda shvati da klimanje glavom ne mogu da čuju. “Da”, rečeon.

“Norm”, rekoh ja. “Ne budi budala.”“Grešiš”, dodade Oli.Pogledao nas je, i lice mu je iznenada bilo mnogo mlađe od osamnaestogodišnjeg.

Bilo je to lice dečaka. Njegova Adamova jabučica grčevito se pomerala i ja shvatih daje prestravljen. On zausti nešto da kaže - mislio sam da želi sve da opozove - kadagenerator ponovo grunu u život, i kada poče da radi glatko Norm se haci na dugme sadesne strane vrata za utovar, a ona stadoše da se dižu uz tandrkanje duž svojihdvojnih čeličnih šina. Svetla za slučaj nužde vratila su se kada je generator proradio.Sada se zatamniše jer je motor za podizanje vrata odvlačio struju.

Senke jurnuše natrag i istopiše se. Magacinski prostor poče da se puni blagimbelim svetlom oblačnog zimskog dana. Ponovo zapazih taj čudan, rezak miris.

Vrata za utovar podigoše se za dve stope, a onda za četiri. Iza sam mogao davidim četvrtastu cementnu plat-formu oivičenu nacrtanom žutom trakom. Žuta boja segubila posle samo tri stope. Magla je bila neverovatno gusta.

“Diži ga!” uzviknu Norm.Pramenovi izmaglice, beli poput lebdeće čipke, prostrujaše unutra. Vazduh je bio

hladan. čitavo jutro bilo je primetno hladno, naročito posle lepljive toplote poslednje trinedelje, ali to je bila letnja svežina. Ovo je bilo hladno. Kao u martu. Stresoh se. Ipomislih na Stef.

Generator zamre. Džim izađe napolje baš kada se Norm sagnuo pod vrata. Videoje. I ja. I Oli.

Iznad suprotnog ruba cementne utovarne rampe pojavi se pipak i zgrabi Norma oko

lista. Otvorih usta širom. Oli načini veoma kratak zvuk iznenađenja - uk! Debljina pipkaširila se od jedne stope - veličine livadske zmije - od mesta gde se omotao okoNormove potkolenice, do nekih četiri ili pet stopa širine tamo gde se gubio u izmaglici.Odozgo je bio siv kao škriljac, odozdo mesnato ružičast. A na donjoj strani bili sunizovi sisaljki. Pomerale su se i uvijale poput stotina malih, nabranih usana.

Norm spusti pogled. Vide šta ga je dohvatilo. Iskolači oči. “Skidajte to sa mene!Hej, skidajte to sa mene! Hriste Isuse, skidajte ovu jebenu stvar sa mene!”

“O moj Bože”, zacvile Džim.Norm zgrabi donju ivicu vrata za utovar i povuče se natrag. Pipak se naizgled nadu,

kao ruka kada je stegnete. Norm bi trgnut nazad o talasasta čelična vrata - onaodjeknuše od udarca njegove glave. Pipak se još više nadu i Normove noge i torzopočeše ponovo da klize napolje. Donja ivica vrata za utovar izvuče mu košulju izpantalona. On divljački cimnu i povuče se natrag poput čoveka koji radi zgibove.

“Pomozite mi”, jecao je. “Pomozite mi, momci, molim vas, molim vas.”“Isuse, Marijo i Josife”, reče Majron. Izašao je iz odeljka sa generatorom da vidi

šta se dešava.Pošto sam bio najbliži, zgrabih Norma oko struka i potegoh što sam jače mogao,

odupirući se o pete. Za trenutak smo se kretali unazad, ali samo za trenutak. Ličilo jeto na rastezanje gumene trake ili razvlačenje karamela. Pipak popusti, ali nimalo neolabavi stisak. A onda još tri pipka dolebdeše iz izmaglice prema nama. Jedan se uvioko lepršave Normove crvene kecelje Saveznog i otkinu je. On nestade natrag uizmaglici sa crvenom tkaninom uvijenom u stisku a ja pomislih na ono što je momebratu i meni majka govorila kad bismo tražili nešto što nije želela da dobijemo -slatkiše, strip, neku igračku. “To vam treba koliko i kvočki zastava.” Pomislih na to,kao i na taj pipak koji maše unaokolo Normovom crvenom keceljom, i nasmejah se.Nasmejah se, samo što su moj smeh i Normovi krici zvučali otprilike isto. Možda nikoosim mene nije znao da se smejem.

Druga dva pipka klizila su za trenutak besciljno napred-nazad po utovarnoj rampi,praveći te tihe zvuke struganja koje sam ranije čuo. Onda jedan od njih pljesnu oNormov levi bok i kliznu oko njega. Osetih kako mi dodiruje ruku. Bio je topao i gladaki pulsirao je. Mislim da bih, da me je tada dohvatio tim sisaljkama, i ja nestao uizmaglici. Ali nije. Zgrabio je Norma. A treći pipak mu se uvio u prsten oko članka.

Sada ga je to odvlačilo od mene. “Pomozite mi!” povikah. “Oli! Kogod! Dajte,pomozite mi!”

Ali, oni nisu dolazili. Ne znam šta su radili, ali nisu dolazili.Spustih pogled i videh kako se pipak oko Normovog struka useca u njegovu kožu.

Tamo gde mu je košulja bila izvučena iz pantalona sisaljke su ga jele. Krv, crvenapoput njegove nestale kecelje, poče da teče iz kanala koje je sebi napravio pulsirajućipipak.

Udarih glavom o donji deo delimično podignutih vrata. Normove noge ponovo su bilenapolju. Jedna mokasina mu je spala. Novi pipak se pomoli iz izmaglice, obavi vrhčvrsto oko cipele i nestade sa njom. Normovi prsti zabiše se u donju ivicu vrata. Držao

ih je u samrtničkom stisku. Prsti su mu bili modri. Više nije vrištao; bio je izvan toga.Glavom je šibao napred-nazad u beskrajnom gestu negacije, dok mu je duga crnakosa divlje letela.

Pogledah preko njegovog ramena i videh da dolazi još pipaka, desetine njih, čitavašuma. Većina ih je bila mala, ali bilo je nekoliko đžinovskih, debelih poput mahovinomobraslog drveta koje nam je tog jutra ležalo preko prilaznog puta. Veliki su imalisisaljke ružičaste kao slatkiši, velike poput poklopaca za šaht. Jedan od tih velkihudari u cementnu utovarnu rampu sa glasnim, kotrljajućim trrrp! i zapuza ka nama,nalik na veliku slepu glistu. Povukoh iz sve snage i pipak koji je Norma držao za desnilist malo skliznu. To je bilo sve. Ali, pre nego što se pipak ponovo uhvatio čvrsto, videosam da ga to stvorenje jede živog.

Jedan pipak mi nežno očeša obraz i zatalasa se u vazduhu kao da razmatra nešto.Tada pomislih na Bilija. Bili je ležao usnuo u samoposluzi kraj dugog belog hladnjakaza meso gospodina Mekveja. Ovamo sam došao da pronađem nešto čime bih gapokrio. Ako me jedna od tih stvari ščepa, neće biti nikoga da pazi na njega - osimmožda Nortona.

I tako pustih Norma i padoh na ruke i kolena.Bio sam napola napolju, napola unutra, odmah ispod podignutih vrata. Pipak prođe

s moje leve strane, kao da hoda na sisaljkama. Pričvrsti se za Normovu napetumišicu, zastade na sekund, pa se obavi oko nje u kolutovima.

Sada je Norm ličio na nešto iz sna o omađijavanju zmija koji sneva neki ludak. Pipcisu se nelagodno uvijali svuda po njemu... i takođe bili svi oko mene. Napravihnespretan kolut unazad, padoh na rame i otkotrljah se. Džim, Oli i Majron još su bili tu.Stajali su kao grupa voštanih figura kod Madam Tiso, bledih lica, očiju isuviše sjajnih.Džim i Majron su stajali kraj vrata odeljka sa generatorom.

“Uključite generator!” doviknuh im.Nijedan se ne pomeri. Zurili su sa opijenom, tanatoničnom požudom u utovarni

prostor.Zapipah po podu, uzeh prvo što mi dođe pod ruku - kutiju belila “Sneško” - i bacih

na Džima. Ona ga pogodi u stomak, odmah iznad kopče opasača. On zastenja iuhvati se. Oči mu zatrepereše natrag u neki privid normainog.

“ldi i uključi taj jebeni generator!” vrisnuh toliko glasno da me zabole grlo.Nije se ni mrdnuo; umesto toga, on poče da se brani, očigledno rešen da je, pošto

Norma jede neki ludački užas iz izmaglice, došlo vreme za posipanje pepelom.“Žao mi je”, zacvile on. “Nisam znao. Kako sam, dođavola, mogao da znam? Rekli

ste da ste čuli nešto, ali nisam znao šta to znači, trebalo je bolje da objasnite na štaste mislili. Mislio sam, šta znam, možda neka ptica ili tako nešto...”

Tada se pokrenu Oli, odgurnu ga u stranu jednim debelim ramenom i utetura se uprostoriju sa generatorom. Džim se saplete o jednu kutiju s izbeljivačem i pade, baškao i ja u mraku. “Žao mi je”, reče on opet. Njegova riđa kosa pala mu je preko obrva.Obrazi su mu bili beli kao sir. Oči su mu bile prestravljene oči dečaka. Sekund kasnijegenerator se zakašlja i grmnu u život.

Okrenuh se ponovo..vratima za utovar. Norma gotovo da više i nije bilo, a ipak jevisio grozno o jednoj ruci. Pipci su mu vrveli po telu, a krv je ravnodušno tekla nabeton u kapima veličine novčića od deset centi. Glavom je šibao napred-nazad, očijuiskolačenih od strave i izbuljenih u izmaglicu.

Ostali pipci sada su puzali i bauljali unutra po podu. Isuviše ih je bilo kraj dugmetakojim se upravljalo vratima za utovar, da bi se uopšte pomislilo da mu se priđe. Jedanod njih uvi se oko polulitarske boce pepsija i odnese je. Drugi kliznu oko kartonskekutije i steže se. Kutija puče i rolne toalet papira, dupla pakovanja “Delsija” ucelofanskom omotu, prsnuše kao gejzir uvis, popadaše i otkotrljaše se na sve strane.Pipci ih dograbiše željno.

Jedan od velikih kliznu unutra. Vrh mu se podiže sa poda, kao da njuši vazduh. Onkrenu ka Majronu koji neprirodno iskorači dalje odatle, kolutajući ludački očima udupljama. Kratki, visoki jecaj pobeže mu sa mlitavih usana.

Osvrnuh se tražeći nešto, bilo šta, dovoljno dugo da dosegne preko ispitujućihpipaka i pritisne dugme za zatvaranje na zidu. Ugledah domarevu metlu oslonjenu ogomilu pivskih gajbi i zgrabih je.

Normova zdrava ruka bi otrgnuta. On tresnu o utovarnu rampu i ludački zamlataratražeći nešto da se uhvati. Njegove oči se za tren sretoše sa mojima. Bile su paklenojasne i svesne. Znao je šta mu se dešava. A onda bi odvučen, uz udaranje i kotrljanje,u izmaglicu. Začu se još jedan vrisak, pa bi zagušen. Norma više nije bilo.

Pritisnuh dugme krajem drške metle i motor zastenja. Vrata ponovo počeše da klizenadole. Dodirnuše najpre najdeblji pipak, onaj koji je istraživao u Majronovom pravcu.Pritisnuše mu kožu - ljusku, šta li - a onda je probušiše. Odatle šiknu crna sluz. Pipakse ludački zakoprca šibajući po betonskom podu magacina kao neki opsceni bivoljibič, a onda kao da se spljošti. Trenutak kasnije nestade. Ostali počeše da se povlače.

Jedan od njih držao je kesu “Gejns” hrane za pse od pet funti i nije hteo da je pusti.Vrata ga presekoše pri spuštanju na dva dela pre nego što se zalupiše u svomužljebljenom prorezu. Odsečeni deo pipka grčevito se steže, pocepa kesu i razbacasmeđe grumenje hrane za pse na sve strane. A onda poče da skakuiće po podu kaoriba na suvom, da se uvija i odvija, ali sve sporije, sve dok ne ostade da ležinepokretno. Podbodoh ga krajem metle. Deo pipka, možda tri stope dug, divljački seobavi oko drške za trenutak, a onda se ponovo opusti i opruži mlitavo usredrazbacanog toalet papira, hrane za pse i kutija sa izbeljivačima.

Nije se čulo ništa osim rike generatora, i Olija koji je plakao u odeljku od lesonita.Mogao sam da ga vidim kako sedi tamo na stoličici sa licem zarivenim u šake.

A onda postadoh svestan novog zvuka. Mekog, klizavog zvuka koji sam čuo umraku. Samo što je sada bio desetostruko jači. Bio je to zvuk pipaka koji vrve pospoljnoj strani vrata za utovar i pokušavaju da pronađu način da uđu.

Majron načini par koraka prema meni. “Vidite”, reče on. “Morate da shvatite...”Tresnuh ga pesnicom u lice. Bio je suviše iznenađen čak i da pokuša da je blokira.

Ona ga udari tik ispod nosa i zgnječi mu gornju usnu o zube. Krv mu poteče u usta.“Poginuo je zbog vas!” povikah. “Jesi li dobro pogledao? Jesi li dobro pogledao šta

ste uradili?”

Počeh da ga udaram divljački, i levom i desnom, ne onako kako su me učili nakoledžu na časovima boksa, već prosto, bez razmišljanja. Ustuknuo je, izbegao parudaraca, dok je druge primao tupo, kao da želi da pokaže kako se miri sa sudbinom ikaznom. To me još više razljuti. Raskrvario sam mu nos i napravio mu ispod oka šljivukoja će baš divno da pomodri. Tresnuo sam ga jednom teško u bradu. Posle toga, očisu mu postale tamne i poluprazne.

“Vidite”, govorio je neprekidno, “vidite, vidite”, a onda sam ga udario nisko ustomak i izbio mu vazduh pa više nije govorio “vidite, vidite”. Ne znam koliko bih dugonastavio da ga udaram da me neko nije zgrabio za ruke. Otrgnuo sam se i okrenuo.Nadao sam se da je to Džim. I Džima sam želeo da izudaram.

Ali, to nije bio Džim. Bio je to Oli, lica okruglog i mrtvački bledog, izuzev tamnihkrugova oko očiju - očiju još sjajnih od suza. “Nemoj, Dejvide”, reče on. “Ne udaraj gaviše. Time ništa nećeš rešiti.”

Džim je stajao sa strane, lica pometenog, praznog. Šutnuh kutiju nečega ka njemu.Ona ga udari o “Dingo” čizmu i odskoči u stranu.

“Ti i tvoj drugar ste dvojica glupih seratota”, rekoh ja. “Hajde, Dejvide”, reče Olinesrećno. “Prestani sa tim.” “Vas dva seratora ste ubili to dete.”

Džim je gledao u svoje “Dingo” čizme. Majron je sedeo na podu i držao se za svojpivski stomak. Disao sam teško. Krv mi je bubnjala u ušima i sav sam se tresao.Sedoh na par kutija, spustih glavu među kolena i uhvatih se čvrsto za noge odmahiznad članaka. Sedeo sam tako neko vreme sa kosom preko lica i čekao da vidimhoću li se onesvestiti, povraćati ili šta već ne.

Malo kasnije, to poče da jenjava i ja pogledah Olija. Njegov ružičasti prsten sijao jekao zarobljeni plamen u žaru svetiljki za slučaj nužde.

“U redu”, rekoh tupo. “Gotov sam.”“Dobro”, reče Oli. “Moramo da razmislimo šta ćemosad.”Magacin je opet počeo da smrdi na izduvne gasove. “Isključi generator. To je

najpreče.”“Da, hajdemo odavde”, reče Majron. Preklinjao me je očima. “Zao mi je za klinca,

ali morate da shvatite...”“Ne moram da shvatim ništa. Ti i tvoj pajtaš vratite se u samoposlugu, ali

sačekajte tamo odmah kod hladnjaka za pivo. I nikome ni reč. Još ne.”Odoše više nego rado, držeći jedan drugog dok su prolazili kroz vrata. Oli isključi

generator i baš kada su svetla počela da se gase, ja ugledah kariranu prostirku -jednu od onih kojima radnici oblažu lomljive stvari - bačenu preko gomile praznih bocaza sodu. Posegoh i zgrabih je za Bilija.

Oli izađe iz odeljka za generator uz zvuke muvanja i tumaranja. Kao i kod većinegojaznih ljudi, disao je pomalo teško i šištavo.

“Dejvide?” Glas mu je malo zadrhtao. “Još si tu?” “Evo ovde, Oli. Pripazi na te kutijesa izbeljivačima.” “Da.”

Vodio sam ga glasom i posle nekih trideset sekundi on posegnu iz mraka i ščepa

me za rame. Ispustio je dugi, drhtavi uzdah.“Hrista mu, hajdemo odavde.” Mogao sam da osetim miris “Rolejda” koje je žvakao

zbog daha. “Mrak je... loš.” “Jeste” rekoh ja. “Ali sačekaj još minut, Oli. Hteo sam dapopričam sa tobom, a nisam hteo da ona dva jebivetra to čuju.”

“Dejv... oni nisu Norma naterali ni na šta. Moraš misliti na to.”“Norm je bio dete, oni nisu. Ali nema veze, sa time je gotovo. Moramo im reći,

Oli. Ljudima u samoposluzi.” “Ako se uspaniče...” Olijev glas je bio sumnjičav. “Moždahoće, a možda i neće. Ali, to će ih naterati da dvaput razmisle o izlasku, a većina njihupravo to želi da uradi. Zašto ne? Većina njih je ostavila svoje kod kuće. Ja prvi.Moramo ih naterati da shvate šta rizikuju ako izadu napolje.”

Njegova šaka me je snažno držala za mišicu. “Da, samo se stalno pitam... svi tipipci... kao kod sipe, šta li... Dajvide, šta je tamo odakle počinju? Odakle svi ti pipcipočinju?

“Ne znam. Ali ne želim da ona dvojica to ispričaju ljudima na svoju ruku. To biizazvalo paniku. Hajdemo.” Zagledah se oko sebe i trenutak ili dva kasnije primetihtanku vertikalnu liniju svetla između dvokrilnih vrata. Krenusmo ka njoj, pazeći narazbacane kutije, dok me je

Oli jednom busmastom šakom držao za podlakticu. Pade mi na pamet da smo svipogubili baterijske lampe.

Kada stigosmo do vrata, Oli reče ravno: “Ono što smo videli je... nemoguće,Dejvide. To znaš, zar ne? Čak i da se kombi iz ’Bostonskog morskog akvarijuma’dovezao pozadi i izbacio jednu od onih džinovskih sipa iz Dvadeset hiljada milja podmorem, ona bi uginula. Prosto bi uginula.” “Da”, rekoh ja. “Tako je.”

“Pa šta se onda dogodilo? A? Šta se dogodilo? Šta je ta prokleta izmaglica?”“Oli, ne znam.”Izađosmo.

5

SVAĐA SA NORTONOM. RASPRAVA KOD HLADNJAKAZA PIVO. POTVRDA

Džim i njegov pajtaš Majron bili su odmah iza vrata, svaki sa po badvajzerom u ruci.Pogledah Bilija, videh da još spava i pokrih ga prostirkom. On se malo pomeri,promrmlja nešto, pa se ponovo umiri. Pogleđah na sat. Bilo je 12:15. To se činilopotpuno nemogućim; osećao sam se kao da je prošlo najmanje pet sati otkad sam prviput ušao unutra da potražim nešto čime bih ga pokrio. Ali čitava stvar, od početka dokraja, trajala je samo oko trideset pet minuta.

Vratih se tamo gde je Oli stajao sa Džimom i Majronom. Oli je uzeo pivo i meniponudio jedno. Uzeh ga i popih odjednom pola konzerve, kao i jutros dok sam sekao

stabla. To me malo razvedri.Džim je bio Džim Grondin. Majronovo prezime bilo je Lafler - i to je imalo svoju

komičnu stranu. Cvetiću Majronu se sušila krv na usnama, bradi i obrazu. Oko sašljivom već je oticalo. Devojka u dukserici boje brusnice prođe tuda besciijno i uputiMajronu oprezan pogled. Mogao sam da joj kažem da je Majron opasan samo zadečake tinejdžere koji žele da dokažu svoju muškost, ali poštedeo sam sebe toga. Nakraju krajeva, Oli je imao pravo - oni jesu samo želeli najbolje, mada slepo,zastrašeno, umesto u bilo kakvom stvarnom opštem interesu. A sada su mi bilipotrebni da bi uradili ono što sam ja mislio da je najbolje. Mislio sam da neće bitiproblema. Obojica su splasnula. Nijedan-pogotovo cvetić Majron-još izvesno vremeneće biti ni za šta. Nešto što su imali u očima dok su ubeđivali Norma da ode i otpušiizduvnu cev sada je nestalo. Kurčići im više nisu bili dignuti.

“Moraćemo nešto da kažemo ovim ljudim”, rekoh ja. Džim zausti da se usprotivi.“Oli i ja nećemo pominjati tvoj i Majronov doprinos Normovom izlasku ako

podržite ono što budemo rekli o... pa, o tome što ga je odnelo.”“Naravno”, reče Džim žalosno revnosno. “Naravno, ako to ne ispričamo, ljudi bi

mogli da odu napolje... kao ona žena... ona žena koja...” On obrisa usta rukom pabrzo popi još piva. “Hriste, kakav džumbus.”

“Dejvide”, reče Oli. “Šta...” On prekinu, pa onda primora sebe da nastavi. “Sta akouđu unutra? Pipci?” “Kako?” upita Džim. “Momci, zatvorili ste vrata.” “Naravno”, rečeOli. “Ali čitav prednji zid ove samo-posluge je od stakla.”

Stomak mi se sunovrati liftom u dubinu nekih dvadeset pet spratova. Znao sam to,ali sam uspevao nekako da prenebregavam. Pogledah tamo gde je Bili spavao.Pomislih kako su se ti pipci rojili iznad Norma. Pomislih da se to dešava Biliju.

“Staklo”, šapnu Majron Lafler. “Isusa mu Hrista.” Ostavio sam njih trojicu krajhladnjaka da petljaju oko novih konzervi piva i potražih Brenta Nortona. Zatekoh ga utrezvenom razgovoru sa Badom Braunom kod kase br. 2. Njih dvojica - Norton sasedom frizurom i dobrim izgledom matorog pastuva, Braun sa svojom hla-dnomnovoengleskom facom - ličili su na karikaturu iz Njujorkera.

Čak dvadesetak ljudi nespokojno je tumaralo između završetka naplatnih traka idugog izloga. Dosta ih se poređalo duž stakla i posmatralo izmaglicu. Ponovo su mepodsetili na ljude koji se okupljaju na gradilištu.

Gospođa Karmodi se posadila na jednu od stacionarnih premosnih traka i pušilaparlament u filteru “Korak po korak”. Njene oči me odmeriše, zaključiše da mi neštofali, pa produžiše dalje. Izgledala je kao da sanja na javi.

“Brent”, rekoh ja.“Dejvide! Gde si se samo izgubio?”“O tome baš i hoću da popričam sa tobom.”“Tamo kod hladnjaka neki ljudi piju pivo”, reče Braun mračno. Zvučao je kao čovek

koji objavljuje da su na đakonovom prijemu prikazani pornići. “Mogu da ih vidim ukontrolnom ogledalu. To naprosto mora da prestane.”

“Brent?”

“Izvinite me za trenutak, gospodine Braun, hoćete?”“Naravno.” Prekrstio je ruke preko prsa i zapiljio se smrknuto u konveksno ogledalo.

“To ima da prestane. Toliko mogu da vam obećam.”Norton i ja krenusmo prema hladnjaku za pivo u suprotnom uglu radnje, prolazeći

pored kućnih potrepština i sitnica. Bacih pogled preko ramena i primetih nelagodnoda su se drvene grede koje uokviruju visoke staklene pravougaonike izloga savijene,izvijene i rascepljene. Setih se da jedan od prozora čak nije sasvim ceo. U trenutkutog čudnog udarca iz gornjeg ugla ispao je klinasti komad stakla. Možda smo mogli daga zapušimo krpama ili tako nečim - možda gomilom onih ženskih bluza od 3,59dolara koje sam primetio blizu vina...

Misli mi se najednom prekinuše i bih primoran da stavim nadlanicu preko usta, kaoda prigušujem podrigivanje. Ono što sam stvarno prigušivao bila je navala užasnutogkikota koja umalo da mi se otme na pomisao da nabijam gomilu bluza u rupu ne bih lizadržao napolje jedan od onih pipaka koji su odneli Norma. Video sam kako jedan odtih pipaka - jedan mali - steže kesu hrane za pse, sve dok prosto nije pukla.

“Dejvide? Jesi li dobro?”“A?”“Tvoje lice - izgledao si kao da ti je palo na pamet nešto dobro, ili nešto prokleto

grozno.”Tada mi nešto sinu. “Brent, šta bi sa onim čovekom što je ušao bulazneći da je

nešto u izmaglici zgrabilo Džona Lija Frovina?”“Tip kome je curela krv iz nosa?”“Da, taj.”“Onesvestio se, pa ga je gospodin Braun povratio nekom mirišljavom solju iz prve

pomoći. Zašto?”“Je li rekao nešto kada se probudio?”“Opet je počeo sa tom halucinacijom. Gospodin Braun ga je odveo u kancelariju.

Poplašio je neke žene. Izgledao je srećan što ide. Nešto u vezi stakla. Kad jegospodin Braun rekao da u upravnikovoj kancelariji postoji samo jedan mali prozor, ito ojačan žicom, delovao je srećno što ide. Pretpostavljam da je još tamo.”

“On nije halucinirao.”“Ne, naravno da nije.”“A udar koji smo osetili?”“Ne, ali, Dejvide...”Uplašen je, podsećao sam sebe stalno. Nemoj ga naterati da se otkači, samog sebe

si doveo do toga da se već jednom otkačiš jutros, i to je dovoljno. Ne teraj ga da seotkači jer je isti ovakav bio tokom tog glupog spora oko međe... prvo pokroviteljski,onda sarkastičan i najzad, kad je postalo jasno da će izgubiti, uvredljiv. Ne teraj ga dase otkači jer će ti biti potreban. On možda ne ume da uključl motornu testeru, aliizgleda kao očinska figura Zapadnog sveta, i ako bude rekao ljudima da ne paniče,oni će ga poslušati. Zato ga ne teraj da se otkači.

“Vidiš ona dupla vrata tamo, iza hladnjaka za pivo?” POgledao je, mršteći se. “Nijeli jedan od onih što piju pivo drugi pomoćnik upravnika? Viks? Ako Braun to vidi,

mogu da ti obećam da će taj vrlo brzo da počne da traži novi posao.”“Brent, hoćeš li me saslušati?”On me pogleda odsutno. “Šta si ono govorio, Dejv? Zao mi je.”Ne toliko žao koliko će mu tek biti. “Vidiš li ona vrata?”“Da, naravno da vidim. Sta sa njima?”“Ona vode u magacin koji se pruža u potpunosti duž zapadnog pročelja zgrade.

Bili je zaspao, a ja sam otišao tamo da vidim ima li nečega čime bih ga pokrio...”Ispričao sam mu sve, izostavivši samo svađu oko toga treba li Norm uopšte da izlazi

ili ne. Rekao sam mu šta je ušlo... i najzad, šta je izašlo napolje, vrišteći. Brent Nortonje odbio da poveruje u to. Ne - odbio je čak i da razmisli o tome. Odvedoh ga doDžima, Olija i Majrona. Sva trojica potvrdiše priču, iako su Džim i cvetić Majronpoprilično već bili nacugani.

Norton ponovo odbi da poveruje, ili čak i da razmisli o tome. Jednostavno jeopovrgavao sve. “Ne”, rekao je. “Ne, ne, ne. Oprostite, gospodo, ali to je potpunosmešno. Ili me zezate...” - pokroviteljski nam je uputio svoj blistavi osmeh da bipokazao kako može da prihvati šalu kao i svako drugi -.....ili ste žrtve nekakve grupnehipnoze.”

Opet sam se iznervirao, ali sam uspeo da se kontrolišem - teško. Mislim da običnonisam prek, ali ovo nisu bile obične okolnosti. Morao sam da mislim na Bilija, na to štose dešava - ili se već desilo - sa Stefani. Te stvari su mi neprestano grickale pozadi uglavi.

“U redu”, rekoh ja. “Pođimo tamo pozadi. Na podu je parče pipka. Vrata su gaodsekla pri spuštanju. A možeš i da ih čuješ. Grebuckaju po čitavim vratima. Zvučipoput vetra u bršljanu.”

“Ne”, reče on mirno.“Šta?” Stvarno sam mislio da nisam dobro čuo. “Šta si rekao?”“Rekao sam ne, neću da idem tamo. Ako je i za šalu, mnogo je.”“Brent, kunem ti se da to nije šala.”“Naravno da jeste”, obrecnu se on. Oči mu pređoše preko Džima, Majrona, kratko

se zadržaše na Oliju Viksu - koji je istrpeo njegov pogled sa ravnodušnim mirom - inajzad se vratiše meni. “To je ono što vi, lokalci, verovatno nazivate ’pravimsmehotresom’. Je li tako, Dejvide?” “Brent... vidi...”

“Ne, vidi ti!” Glas poče da mu jača kao da se nalazi u sudnici. Čuo se veoma,veoma dobro, i nekoliko ljudi koji su lunjali okolo, napeti i besciljni, pogledaše ovamoda vide šta se dešava. Norton uperi prst u mene dok je govorio. “To je šala. To je koraod banane, a ja sam tip koji na njoj treba da se oklizne. Niko od vas nije naročitolud za dođošima, zar ne? Svi se vi poprilično držite jedni uz druge. Kao što se desilokada sam te tužio ne bih li dobio ono što mi po pravu pripada. Ti si dobio, u redu.Zašto ne? Otac ti je bio čuveni umetnik, a ovo je tvoj grad. Ja samo plaćam porez itrošim ovde svoj novac!”

To više nije bila predstava, više nas nije pobijao svojim uvežbanim glasom izsudnice, gotovo da je vrištao, na ivici toga da potpuno izgubi kontrolu. Oli Viks se

okrenu i ode, sa pivom u ruci. Majron i njegov prijatelj Džim zurili su u Nortona iskrenozapanjeni.

“Treba li da odem pozadi i pogledam neki gumeni trik-novitet od devedeset centidok ovi klipani stoje tu i upišavaju se od smeha?”

“Hej, pazi malo koga nazivaš klipanom”, reče Majron. “Drago mi je što ti je onodrvo palo na sklonište za čamce, ako hoćeš baš da znaš. Drago.” Norton mi sedivljački isceri. “Prilično dobro ga je ulubio, zar ne? Fantastično. A sad mi se miči sputa.”

On pokuša da se progura pored mene. Zgrabih ga za ruku i bacih na hladnjak zapivo. Jedna žena iznenađeno graknu. Dva kartona bada se preturiše.

“Pročačkaj uši i slušaj, Brent. Ovde su životi u pitanju. A život mog deteta meni jeviše nego važan. Zato me slušaj inače se kunem da ćeš se usrati od batina.”

“Samo napred”, reče Norton, i dalje isceren u nekakvom ludački paralisanomushićenju. Njegove oči, zakrvavljene i krupne, iskolačiše se u dupljama. “Pokažisvima koliko si velik i hrabar, kad biješ čoveka sa bolesnim srcem, dovoljno starogda ti otac bude.”

“Svejedno ga klepi!” uzviknu Džim. “Jebeš njegovo bolesno srce. Ne verujem datakav jeftini njujorški nadripisar uopšte ima srce.”

“Ti se ne mešaj”, rekoh ja Džimu, a onda približih lice Nortonovom. Bio samdovoljno blizu da ga poljubim, da sam to imao na umu. Hladnjak je bio isključen, ali jejoš zračio hladnoćom. “Prestaniš da kriješ glavu u pesku. Prokleto dobro znaš dagovorim istinu.”

“Ne znam... ništa... tome slično”, reče on.“Da je neko drugo vreme i mesto, pustio bih te da prođeš tako. Briga me koliko

se plašiš, i nemam nameru da vodim evidenciju. Plašim se i sam. Ali ti mi trebaš,proklet da si! Dopire li to do tebe? Trebaš mi!”

“Pusti me!”“Ne dokne pođeš tamo sa mnom i ne uveriš se i sam.” “Rekao sam ti, ne! Sve je

to trik, šala. Nisam toliko glup koliko misliš da jesam...”“Onda ima sam tamo da te bacim.”Zgrabih ga za rame i šiju. Sav košulje ispod ruke pocepa mu se uz meko predenje.

Odvukoh ga do duplih vrata. Okupila se grupa ljudi”njih petnaest ili osamnaest, alidržali su se na odstojanju. Niko nije pokazivao ni najmanji znak da želi da se umeša.

“Upomoć!” povika Norton. Iskolačio je oči iza naočara. Frizura mu se ponovopokvarila i iskočila iza ušiju u dva istovetna pramena. Ljudi su se meškoljili iposmatrali.

“Zašto vrištiš?” rekoh mu u uvo. “To je samo šala, zar ne? Zato sam te i poveo ugrad kada si zatražio da pođeš i zato sam ti i poverio da Bilija prevedeš prekoparkirališta - zato što sam imao u šteku ovu zgodnu maglu, zakupio sam mašinu zamaglu u Holivudu, koštalo me je to pet-naest hiljada dolara i još osam hiljada zaprevoz, a sve da bih se našalio s tobom. Prestani sam sebi da sereš i otvori oči!”

“Pu... sti... me!” drečao je Norton. Samo što nismo stigli do vrata.

“Dajte, dajte, šta je to? Sta to radite?”Bio je to Braun. Zurno se laktao kroz gomilu posmatrača.“Naterajte ga da me pusti”, reče Norton promuklo. “Ludak.”“Ne. On nije ludak. Voleo bih da jeste, ali nije.” Bio je to Oli, i ja poželeh da ga

blagoslovim. Obišao je red polica iza nas i stao tamo da se suoči sa Braunom.Braunov pogled zaustavi se na pivu koje je Oli držao. “Ti piješV’ reče on, i glas mu

je bio iznenađen, ali ne sasvim lišen zadovoljstva. “Zbog ovoga ima da letiš s posla.”“Daj, Bad”, rekoh ja i pustih Nortona. “Ovo nije uobičajena situacija.”“Propisi su propisi”, reče Braun uskogrudo. “Potrudiću se da uprava sazna za

ovo. To mi je dužnost.”Norton se u međuvremenu odšunjao dalje i zaustavio se na izvesnoj udaljenosti,

pokušavajući da ispravi košulju i zagladi kosu. Oči su mu streljale nervozno izmeđuBrauna i mene.

“Hej!” uzviknu Oli najednom snažno, grmnu basom koji nikad ne bih očekivao od togkrupnog, ali blagog i skromnog čoveka. “Hej, svi u radrtji! Svi treba da dođete ovamoi čujete ovo! Tiče se svih vas!” Pogledao me je mirno, potpuno ignorišući Brauna.“Da li to dobro radim?”

“Fino.”Ljudi počeše da se okupljaju. Prvobitna grupa posmatrača moje svađe sa Nortonom

udvostručila se, pa utrostručila.“Postoji nešto što svi treba da znate...” započe Oli.“Smesta ostavi to pivo”, reče Braun.“Ti da si smesta umuknuo”, rekoh ja i kročih ka njemu.Braun mi odgovori ustuknuvši za korak. “Ne znam šta to neki od vas misle da

rade”, reče, “ali mogu da vam kažem da će ’Savezna prehrambena kompanija’ otome biti obaveštena! O svemu! 1 hoću da shvatite - možda će biti podnesene ineke tužbe!” Nervozno je povukao usne sa požutelih zuba, i mogao sam da osetim zanjega sažaljenje. Samo pokušava da se prilagodi, ništa drugo. Kao što je Norton toučinio naredivši sebi da se mentalno uguši. Majron i Džim probali su tako što su svepretvorili u mačo šaradu - kad bi generator mogao da se popravi, izmaglica bi otišladalje. Ovo je bio Braunov način. On je... štitio radnju.

“Sarno napred, zapiši imena”, rekoh ja. “Ali, molim te samo da ništa ne pričaš.”“Zapisaću dosta imena”, odgovori on. “Tvoje će biti na vrhu liste, ti... ti boemu.”“Gospodin Dejvid Drajton ima nešto da vam kaže”, reče Oli, “i mislim da je bolje

da ga saslušate, u slučaju da ste nameravali da podete kući.”Tako ja ispričah šta se dogodilo, gotovo jednako kao što sam ispričao i Nortonu.

Najpre se začulo malo smeha, a kada sam završio nastupi duboka nelagodnost.“To je sve laž, znate”, reče Norton. Probao je glasom to jako da istakne, pa umalo

što nije vrisnuo. I to je bio čovek kome sam sve prvome saopštio, u nadi da ću gapridobiti radi verodostojnosti. Kakav zajeb.

“Naravno da je laž”, saglasi se Braun. “To je ludost. Odakle pretpostavljate da suti pipci došli, gospodine Drajton?”

“Ne znam, a u ovom trenutku to pitanje i nije naročito važno. Tu su. lma tu...”“Ja mislim da su došli iz nekoliko konzervi tog piva. To mislim ja.” Ovo izazva

nešto smeha u znak odobravanja. Ućutka ga snažan glas gospođe Karmodi, sličanškripanju zarđalih šarki.

“Smrt!” povika ona, i oni koji su se smejali brzo se otrezniše.Umarširala je u središte grubo formiranog kruga i njene jarkožute pantalone kao da

su sjale sopstvenim svetlom, dok joj je ogromna tašna udarala o slonovsku butinu.Crne oči arogantno su joj sevale okolo, oštre i kobno svetlucave, nalik na svračije. Dvezgodne devojke od nekih šesnaest godina, sa bluzama od veštačke svile na čijim jeleđima bilo ispisano KAMP VUDLENDS, ustuknuše dalje od nje.

“Slušate ali ne čujete! Cujete ali ne verujete! Ko od vas želi da izađe i uveri sesam?” Njene ih oči preleteše, a onda se zadržaše na meni. “I šta to predlažete dauradite u vezi toga, gospodine Dejvide Drajtone? Šta mislite da možete da uradite uvezi toga?”

Iskezila se poput lobanje iznad svog jarkožutog kompleta.“To je kraj, kažem vam. Kraj svega. Ovo je Poslednji Čas. Pokretni prst napisao

je to, ne vatrom, već linijama izmaglice. Zemlja se otvorila i iznedrila svojegadosti...” “Zar ne možete da je naterate da umukne?” prasnu jedna tinejdžerka.Zaplakala se. “Plaši me!”

“Plašiš se, dušo?” upita gospođa Karmodi i okrenu se prema njoj. “Ne, sada se neplašiš. Ali kada gnojna stvorenja koje je Đavo oslobodio po Zemljinom šaru dođu potebe...”

“Dovoljno je bilo, gospodo Karmodi”, reče Oli i uze je za ruku. “Sasvim dovoljno.”“Pustite me! To je kraj, kažem vam! To je smrt! Smrt!”“To je gomila sranja”, reče zgađeno čovek sa šeširom za ribolov i naočarima.“Ne, gospodine”, progovori Majron. “Znam da to zvuči poput sna nekog

narkomana, ali potpuno je istinito. I sam sam to video.”“Ja takođe”, reče Džim.“I ja”, pridruži se Oli. On je uspeo da ućutka gospođu Karmodi, bar zasad. Ali,

stajala je blizu, stezala svoju veliku torbu i kezila se svojim ludačkim kezom. Niko nijehteo da stoji previše blizu nje - mrmljali su međusobno i ovo potvrđivanje nije im sedopadalo. Nekolicina ih se osvrnu prema velikim izlozima od staklenih ploča,razmišljajući. Bilo mi je drago što to vidim.

“Laži”, reče Norton. “Svi se vi pokrivate lažima. To je sve.”“Sugerišete nešto sasvim neverovatno”, reče Braun. “Ne moramo da stojimo ovde

i žvaćemo o tome”, rekoh mu ja. “Dođite sa mnom u magacin. Osmotrite. I oslušnite.”“Kupcima je zabranjeno da ulaze...”“Bad”, reče Oli, “idi sa njim. Da završirno sa tim.”“U redu”, reče Braun. “Gospodine Drajton? Završimo s ovom budalaštinom.”Progurasmo se kroz dupla vrata u mrak.Zvuk je bio neprijatan - čak možda i zloban.Braun je to takođe osetio, bez obzira na svoje tvrdoglave jenkijevske manire; smesta

me je ščepao za mišicu, dah mu je zastao na tren, a potom se povratio, hrapaviji.Bio je to duboki zvuk šapata iz pravca utovarnih vrata- gotovo nalik na milovanje. Zamahnuh lagano nogom i najzad ćušnuh jednu od

baterijskih lampi. Sagoh se, dohvatih je i uključih. Braunovo lice se zgrči, a on ih niječak ni video - samo ih je čuo. Ali ja sam video, i mogao sam da zamislim kako seuvijaju i penju po nabranoj čeličnoj površini vrata kao žive puzavice.

“Sta sad mislite? Sasvim neverovatno?”Braun se obliznu i pogleda džumbus od razbacanih kutija i kesa. “Oni su to

učinili?”“Neki od njih. Većina. Dodite ovamo.”Došao je sa oklevanjem. Uperih lampu u smežurani i izuvijani komad pipka koji je

još ležao pored metle. Braun se naže prema njemu.“Ne dirajte”, rekoh ja. “Možda je još živo.”Brzo se uspravio. Uzeh metlu za čekinje i bocnuh pipak. Treće ili četvrto gurkanje

natera ga da se poput puža odvije i pokaže dve cele sisaljke i jedan dronjavi segmenttreće. A onda se parče ponovo uvi snagom mišića i ostade nepokretno da leži. Braunispusti prigušeni zvuk gađenja.

“Dovoljno ste videli?”“Da”, reče on. “Hajdemo odavde.”Pratili smo nestalno svetlo natrag do duplih vrata i progurali se kroz njih. Sva lica

okrenuše se prema nama i šum razgovora zamre. Nortonovo lice bilo je nalik na bajatisir. Crne oči gospode Karmodi blistale su. Oli je pio pivo; licem su mu još tekli tankimlazevi znoja, iako je u radnji postalo prilično hladno. Dve devojke sa KAMPVUDLENDS na bluzama skupile su se jedna uz drugu poput ždrebica pred oluju. Oči.Koliko očiju. Mogao bih da ih naslikam, pomislih sa jezom. Bez lica, samo oči u tmini.Mogao bih da ih naslikam, ali niko ne bi poverovao da su prave.

Bad Braun skupi sitničavo pred sobom svoje dugo-prste šake. “Ljudi”, reče on.“Izgleda da imamo znatan problem.”

6RASPRAVA SE NASTAVLJA. GOSPOĐA KARMODI.

UTVRĐENJA. ŠTA SE DOGODILO SA UDRUŽENJEMRAVNOZEMLJAŠA

Sledeća četiri časa prođoše u nekoj vrsti sna. Posle Braunove potvrde došlo je doduge i poluhisterične rasprave, ili možda rasprava i nije trajala toliko dugo koliko jeizgledalo, možda se samo radilo o mračnoj potrebi Ijudi koji prežvakavaju jednu istuinformaciju i pokušavaju da je vide sa svake moguće tačke gledišta, glodu je kao štopas glođe kost, pokušavaju da dođu dp srži. Bio je to spori nailazak verovanja. Istastvar može se videti za vreme svakog martovskog sastanka gradske skupštine u NovojEngleskoj.

Bilo je tu Udruženje ravnozemljaša, koje je predvodio Norton. Oni su bili glasačkamanjina od otprilike desetak njih koji ništa od svega toga nisu poverovali. Norton je

stalno isticao kako postoji samo četiri svedoka koji su prisustvovali odnošenju spoljnogmomka od strane onoga što je on zvao “Pipcima sa planete Iks” (prvi put je bilosmešno, ali ubrzo se izlizalo; u svom sve jačem agitovanju Norton to kao da nijeprimećivao). Dodao je da on lično ne veruje nijednom od četvorice. Dalje je istakao daje pedeset posto svedoka beznadežno pijano. To je bilo izvan svake sumnje. Džim iMajron Lafler, sa celim hladnjakom za pivo i policom za vino na raspolaganju, bili supijani kao guzice. Imajući u vidu ono što se dogodilo Normu, kao i njihov udeo u tome,nisam ih krivio. Otrezniće se prerano.

Oli je uporno pio i dalje, ignorišući Braunove proteste. Posle izvesnog vremena,Braun diže ruke, zadovoljavajući se sa pokojom povremenom kobnom pretnjom oKompaniji. Izgleda da nije shvatao da Savezna prehrambena kompanija, sa sveradnjama u Bridžtonu, Sevemom Vindamu i Portlendu možda više i ne postoji. Sto senas tiče, mogla je više da ne postoji i čitava Istočna obala. Oli je uporno pio, ali se nijenapijao. Znojio je to napolje istom brzinom kojom je smeštao unutra.

Najzad, kad je rasprava sa ravnozemljašima počela da postaje zajedljiva, Oliprogovori. “Ako ne verujete u to, gofpođine Nortone, lepo. Ja ću vam reći šta daradite. Izađite na prednja vrata i obiđite do zadnjih. Tamo je poveća gomila vraćenihflaša od piva i sode. Norm i ja smo ih jutros izneli. Donesite nekoliko tih flaša takoda znamo da ste stvarno bili tamo. Učinite to, i ja ću lično skinuti košulju sa sebe ipojesti je.”

Norton stade da galami.Oli ga saseče istim blagim, ravnim glasom. “Kažem vam, samo nanosite štetu

kada tako pričate. Ovde ima ljudi koji žele da odu kućama i uvere se da im je saporodicama sve u redu. Moja sestra i njena jednogodišnja ćerka upravo su kodkuće u Neplsu. Sigurno da bih voleo da proverim šta je sa njima. Ali, ako ljudipočnu da vam veruju i pokušaju da odu kućama, ono što se desilo Normu desiće sei njima.”

Nortona nije ubedio, ali nekolicinu onih što su se šlepovali jeste - ne toliko time štoje rekao, koliko očima, svojim progonjenim očima. Mislim da je Nortonovo mentalnozdravlje zavisilo od toga hoće li biti ubeđen ili ne, ili je on bar mislio da od toga zavisi.Ali, nije prihvatio Olijevu ponudu da se vrati otpozadi sa flašom kao dokazom. Niko odnjih nije. Nisu bili spremni da izađu, bar ne još. On i njegova grupica Ravnozemljaša(sada umanjena za jednog ili dvojicu) odoše što su dalje mogli od nas, do zastakljenogormara sa pripremljenim mesom. Jedan od njih šutnuo je dok je prolazio mog usnulogsina i probudio ga.

Odoh tamo i Bili mi se obesi o vrat. Kada sam pokušao da ga spustim, stegao je jošjače i rekao: “Nemoj to da radiš, Tatice, molim te.”

Nađoh kolica za kupljenu robu i stavih ga u sedište za bebe. Tamo je izgledaoprevelik. Bilo bi to komično da mu lice nije bilo bledo, sa crnom kosom začešljanompreko čela tik iznad obrva, a oči žalosne. Verovatno već dve godine nije sedeo usedištu za bebe na kolicima za kupljenu robu. Te sitnice vam promiču, najpre neshvatate, a onda sve to što se promenilo konačno dođe kao gadan šok. Umeđuvremenu, kako su se Ravnozemljaši povukli, za raspravu se našla nova kula

svetilja - ovaj put bila je to gospođa Karmodi, i sasvim razumljivo, stajala je sama.U oslabljenom, mrzovoljnom svetlu, ličila je na vešticu u plamenim jarkožutim

pantalonama, svetloj bluzi od veštačke svile, ruku natrpanih zveketavom bižuterijom -od bakra, kornjačinog oklopa i lažnih dijamanata - i sa svojom nakaznom tašnom.Pergamentno lice bilo joj je izbrazdano jakim vertikalnim borama. Kovrdžava sedakosa bila joj je zategnuta i ispravljena pomoću tri rožnata češlja, uvijena pozadi. Ustasu joj bila linija učvorovanog konopca.

“Ne postoji odbrana od volje Božije. Ovo se spremalo. Videla sam predskazanja.Nekima sam rekla, ali nema nikog zaslepljenijeg od onih koji sada ne žele da vide.”

“I, šta to hoćete da kažete? Šta prediažete?” upade Majk Hatlen nestrpljivo. On jebio gradonačelnik, mada sada nije delovao tako sa svojom jahtaškom kapom iotromboljenim bermudama. Pijuckao je pivo; mnogi muškarci sada su to radili. BadBraun je odustao od protesta, ali je zaista zapisivao imena - vodeći grubu evidencijugde god je mogao.

“Predlažem?” reče gospođa Karmodi kao odjek i obrnu se prema Hatlenu.“Predlažem? E, pa predlažem da se pripremiš da vidiš svoga Boga, Majkle Hatlenu.”Zapiljila se u sve nas unaokolo. “Spremite se da vidite svoga Boga!”

“Spremite se da vidite govno”, progunđa Majron Lafler pijano kraj hladnjaka zapivo. “Matora, izgleda da ti je jezik okačen posred srede, pa možeš da laparaš naoba kraja.”

Bučno odobravanje. Bili se ogleda okolo nervozno i ja ga zagrlih.“Reći ću svoje!” povika ona. Gornja usna joj se izvila, povukla i otkrila izbočene

zube žute od nikotina. Pomislih na prašnjave punjene životinje u njenoj radnji kakovečito piju u ogledalu koje im služi kao potok. “Neverni će ostati neverni do kraja! Aipak, tog jadnog dečaka odvuklo je čudovište! Stvorenja u izmaglici! Sve mogućekošmar-ne gadosti! Nakaze bez očiju! Samrtničko bledi užasi! Ne verujete? Ondaizađite! Izađite i recite ’ćao-šta-ima’!”

“Gospođo Karmodi, moraćete da prekinete”, rekoh ja. “Plašite mi sina.”Čovek sa devojčicom saglasi se sa mojim mišljenjem. Ona je, sva u zdepastim

nogama i krastavim kolenima, zagnjurila lice ocu u stomak i stavila ruke preko ušiju.Veliki Bil nije plakao, ali bio je blizu.

“Postoji samo jedna šansa”, reče gospođa Karmodi.“A koja to, gospođo?” upita Majk Hatlen uljudno.“Žrtva”, reče gospođa Karmodi - činilo se da se ceri u tami. “Žrtva u krvi.”Žrtva u krvi - reči ostaše da vise tu i lagano se okreću. Čak i sada, kada više znam,

ubeđujem sebe da je mislila na nečijeg psa ljubimca - nekoliko ih je trčkaralo posamoposluzi bez obzira na propise. Čak i sada sebe ubeđujem u to. Ličila je na nekipoludeli ostatak novoengleskog puritanizma u tami... ali sumnjam da ju je motivisalo inešto dublje i mračnije od pukog puritanizma. Puritanizam je imao sopstvenogmračnog dedu, starog Adama krvavih ruku.

Ona zausti da kaže još nešto, kada je jedan nizak, uredan muškarac u crvSnimpantalonama i kitnjastoj sportskoj košulji, ošamari je posred lica. Imao je razdeljak na

levoj strani prav kao lenjir. Nosio je naočari. Takođe je nepogrešivo izgledao kao letnjiturista.

“Prekini sa tim huškanjem”, reče on tiho i bezglasno.Gospođa Karmodi stavi ruku na usta, a onda je pruži ka nama u neizrečenoj

optužbi. Na dlanu je bilo krvi. Ali, činilo se da joj crne oči igraju u ludačkom veselju.“To ste i tražili!” uzviknu jedna žena. “I sama bih to učinila!”“Dočepaće vas se”, reče gospođa Karmodi pokazujući svoj okrvavljeni dlan. Tanak

mlaz krvi sada joj je tekao niz jednu od bora od usta do brade, kao kap kiše niz slivnik.“Možda ne danas. Večeras. Večeras, kada padne mrak. Doći će u noći i uzeti nekogdrugog. U noći će doći. Čućete ih kako dolaze, puze i gamižu. A kada dođu,molićete Majku Karmodi da vam pokaže šta da radite.

Čovek u crvenim pantalonama polako podiže ruku.“Hajde samo, udarite me”, šapnu ona i iskezi mu se svojim krvavim kezom. Ruka

mu se pokoleba. “Udarite me ako smete.” Ruka mu se spusti. Gospođa Karmodi seudalji sama. Tada Bili stvamo poče da plače, skrivajući lice kod mene kao što jedevojčica krila lice kod svog oca. “Hoću kući”, rekao je. “Hoću moju mamicu.”

Utešio sam ga što sam bolje mogao. Sto verovatno nije bilo naročito dobro.Razgovor konačno krenu manje zastrašujućim i destruktivnim smerom. Pomenuti su

izlozi od staklenih ploča, očigledna slaba tačka samoposluge. Majk Hatlen je upitaokoji još ulazi postoje i Oli i Braun ih brzo nabrojaše - dvoja utovarnih vrata pored onihkoja je Norm otvorio. Glavna ulazno-izlazna vrata. Prozor u upravnikovoj kancelariji(debelo, ojačano staklo, bezbedno zaključano).

Razgovor o ovim stvarima imao je paradoksalan učinak. Doprineo je da opasnostizgleda realnija, ali istovremeno i da se osećamo bolje. Čak je i Bili to osetio. Upitao jemože li da ode i uzme šećerlemu. Rekoh mu da može, pod uslovom da ne prilazivelikim prozorima.

Kada više nije mogao da nas čuje, čovek kraj Majka Hatlena reče: “Dobro, štaćemo sa tim izlozima? Matora je možda luda kao stenica, ali može da bude u pravušto se tiče dolaska nečega kada padne mrak.”

“Možda će do tada izmaglica otići dalje”, reče žena. “Možda”, reče čovek. “Amožda i neće.”

“Ima li ko ideju?” upitah Bada i Olija.“Čekajte malo”, reče čovek kraj Hatlena. “Ja sam Den Miler. Iz Lina, Masačusets.

Ne poznajete me, nemate ni razloga da me poznajete, ali ja imam imanje na jezeruHajlend. Kupio sam ga baš ove godine. Pre bi se reklo da su me odrali, ali moraosam da ga kupim.” Neko se nasmeja. “Bilo kako bilo, video sam ovde čitavu gomiludžakova sa dubrivom za travnjake. Većina su džakovi od dvadeset pet funti.Možemo da ih poređamo kao vreće peska. Da ostavimo puškarnice i gledamo kroznjih...” Sada ih je još klimalo glavama i govorilo uzbuđeno. Umalo nešto da kažem, alionda to ipak zadržah za sebe. Miler je bio u pravu. Postavljanje tih džakova nije mogloda nam škodi, a moglo je možda i da donese nešto dobro. Ali, misli mi se vratišeonom pipku koji je stegao kesu sa hranom za pse. Smatrao sam da bi jedan od većih

pipaka verovatno mogao da učini isto i sa džakom đubriva “Zelena jutra” ili “Vigoro”od dvadeset pet funti. Ali takvo zanovetanje ne bi nas izvukla niti bi ikome popravilaraspoloženje.

Ljudi počeše da se razilaze, razgovarajući o tome kako to da obave, a Miler povika:“Čekajte! Čekajte! Da sredimo ovo dok smo još na okupu!”

Oni se vratiše, razuđena kongregacija od pedeset ili šezdeset Ijudi u uglu izmeđuhladnjaka za pivo, magacinskih vrata i levog kraja vitrine sa mesom, gde gospodinMekvej izgieda stavlja ono što niko neće, poput slatkog hleba, škotskih jaja, ovčijegmozga i smrdljivog sira. Bili se probi kroz njih sa nesvesnom odlučnošćupetogodišnjaka u svetu divova i pruži mi tablu heršija. “Hoćeš ovo, Tatice?”

“Hvala.” Uzeh je. Imala je sladak i dobar ukus.“Ovo je verovatno glupo pitanje”, nastavi Miler posle prekida, “ali treba da se

razreše neke stvari. Ima li neko vatreno oružje?”Nastade pauza. Ljudi su gledali unaokolo jedni u druge i slegali ramenima. Starac

prosede kose koji se predstavio kao Embrouz Kornel reče da ima sačmaricu uprtljažniku automobila. “Pokušaću da dođem do nje, ako želite.”

Oli reče: “U ovom trenutku mislim da to nije dobra ideja, gospodine Kornel.”Kornel progunđa: “U ovom trenutku to mislim i ja, sinko. Ali, smatrao sam da

treba da se ponudim.”“Pa, nisam stvarno ni mislio”, reče Den Miler. “Ali, pomislih...”“Čekajte, samo trenutak”, reče jedna žena. Bila je to dama u dukserici boje

brusnice i tamnozelenim pantalonama. Imala je peščano plavu kosu i dobru figuru.Veoma lepa mlada žena. Otvorila je tašnu i iz nje izvukla pištolj osrednje veličine.Gomila ahhh-nu, kao da su svi ugledali kako mađioničar izvodi izuzetno dobar trik.Zena, koja je crvenela, pocrveni još jače. Ponovo je prekopala po tašni i izvukla kutijumetaka Smit & Veson.

“Ja sam Amanda Damfrajs”, reče ona Mileru. “Ovaj pištolj... je ideja mog muža.Mislila je da treba da ga imam kao zaštitu. Nosim ga praznog već dve godine.”

“Je li vaš muž ovde, gospođo?”“Ne, u Njujorku je. Poslovno. On ide na puno službenih putovanja. Zato je i želeo

da nosim pištolj.”“Pa”, reče Miler, “ako umete da ga koristite, treba da ga zadržite. Šta je to,

tridesetosmica?”“Da. A nikad u životu nisam iz njega pucala, osim jednom, na strelištu.”Miler uze pištolj, zapetlja nešto po njemu i uspe na par trenutaka da otvori burence.

Proverio je za svaki slučaj nije li pun. “Dobro”, reče on. “Imamo pištolj. Ko ume dagađa? ja ne umem.”

Ljudi se zgledaše. Isprva, niko ne reče ništa. A onda, sa oklevanjem, Oli reče: “Jadosta dobro gađam u mete. Imam kolt 45 i ljamu 25.”

“Ti?” reče Braun. “Ha. Dok se smrkne bićeš previše pijan da gledaš.”Oli reče vrlo jasno: “Zašto prosto ne umukneš i ne nastaviš da beležiš svoja

imena?”

Braun se izbeči. Otvori usta. A onda odluči, po mom mišljenju mudro, da ih opetzatvori.

“Vaš je”, reče Miler, zatreptavši malo očima prilikom razmene. On ga pruži i Oli gaponovo proveri, profesionalnije. On stavi pištolj u desni prednji džep pantalona i spustikutiju sa mecima u džep na prsima gde se ocrtala poput kutije cigareta. Onda seponovo nasloni na hladnjak dok mu je znoj i dalje cureo po okruglom licu, i otvori novopivo. I dalje sam se osećao kao da posmatram potpuno neočekivanog Olija Viksa.

“Hvala, gospođo Damfrajs”, reče Miler.“Nije vredno pomena” reče ona i ja načas pomislih da verovatno ne bih toliko

putovao da sam na mestu njenog muža, da sam gazda tih zelenih očiju i te punefigure. Davanje pištolja supruzi može se protumačiti i kao smešno simboličan gest.

“Ovo može takođe da zvuči glupavo”, reče Miler okrećući se ponovo Braunu koji jedržao beležnicu i Oliju koji je držao pivo, “ali ovde nema ničeg nalik na bacačeplamena, zar ne?”

“Ohhh, sranje”, reče Badi Iglton, pa pocrvene kao Amanda Damfrajs.“Šta je bilo?” upita Majk Hatlen.“Pa... do prošle nedelje imali smo čitav sanduk onih malih let-lampi. Onih što se

koriste po kući za lemljenje cevi koje propuštaju ili za popravke izduvnog sistema itako to. Sećate ih se, gospodine Braun?”

Braun klimnu glavom. Izgledao je kiselo.“Rasprodale su se?” upita Miler.“Ne, uopšte nisu išle. Prodali smo samo tri ili četiri, a ostatak sanduka vratili.

Koja popišana... Mislim, koja šteta.” Crveneći tako jako da samo što nije postaoljubičast, Badi Iglton se ponovo stopi sa pozadinom.

Imali smo šibice, naravno, kao i so (neko neodređeno reče da se so stavlja napijavice i slične stvari), kao i sve vrste O’Sedar portviša i metli sa dugim drškama.Ljudi su većinom i dalje delovali ohrabreno, a Džim i Majron su bili suviše nakresanida bi se oglasili notom neslaganja, ali ja pronađoh Olijeve oči i ugledah u njima mirnubeznadežnost mnogo goru od straha. On i ja smo videli pipke. Ideja o bacanju soli nanjih ili o pokušaju da se oni oteraju O’Sedar portvišima bila je smešna, na užasannačin.

“Majk”, reče Miler, “zašto malo ne pričuvaš stražu? Hoću da popričam sa Olijem iDejvom na minut.”

“Rado.” Hatlen potapša Dena Milera po ramenu. “Neko je morao da preuzmekomandu, i dobro je da si to ti. Dobrodošao u grad.”

“Znači li to da mi se otpisuje porez?” upita Miler. Bio je to kočoperan mali tip riđekose koja se proređivala. Izgledao je kao oni tipovi koje hteli-ne hteli morate za kratkovreme da zavolite - i možda - koje hteli-ne hteli posle izvesnog vremena morate dazamrzite. Oni tipovi koji sve umeju bolje da urade od vas.

“Nikako”, reče Hatlen kroz smeh.Hatlen ode. Miler pogleda mog sina.“Ne brinite se zbog Bilija”, rekoh ja.

“Čoveče, nikad u životu se nisam toliko brinuo.” “Nlste”, saglasi se Oli i ispustipraznu konzervu u hladnjak za pivo. Izvuče novu i otvori je. Začu se blago šištanjeodbeglog gasa.

“Video sam kako ste se vas dvojica pogledali”, reče Miler.Dovrših svoju tablu heršija i uzeh pivo da je sperem niz grlo.“Reći ću vam šta ja mislim”, reče Miler. “Trebalo bi da nađemo pet-šest ljudi da

omotaju drške portviša krpama pa ih onda vežu konopcem. Potom mislim da bitrebalo da uzmemo par onih konzervi sa tečnošću za paljenje ćumura i pripremimoih. Ako sa konzervi odsečemo vrhove, možemo vrlo brzo da imamo baklje.”

Klimnuh glavom. To je bilo dobro. Gotovo sigurno nedovoljno dobro - ne ako stevideli kako odvlače Norma napolje - ali bolje od soli.

“Imaće bar o nečemu da razmišljaju”, reče Oli.Milerove se usne stisnuše. “Toliko gadno, a?” reče on.“Toliko loše”, saglasi se Oli i baci se na pivo.Do pola pet tog popodneva džakovi sa đubrivom bile su na mestu i veliki izlozi bili

su blokirani sa izuzetkom uskih puškarnica. Pored svake je postavljen osmatrač, apored svakog osmatrača nalazila se konzerva tečnosti za paljenje ćumura saodsečenim vrhom i zaliha baklji od drški portviša. Bilo je pet puškarnica, i Den Miler jeza svaku dogovorio rotaciju stražara. Kada je došlo pola pet, ja sam seo na gomiludžakova kraj jedne puškarnice, sa Biiijem uz sebe. Gledali smo napolje u izmaglicu.

Odmah iza izloga bila je crvena klupa gde su ljudi ponekad čekali na prevoz sanamirnicama kraj sebe. Pozadi je bilo parkiralište. Izmaglica se lagano vrtložila, gustai teška. U njoj jeste bilo vlage, ali kako je samo mutno i mračno izgledala. I samogledanje u nju nateralo me je da se osećam obeshrabreno i izgubljeno.

“Tatice, znaš li šta se dešava?” upita Bili.“Ne, dušo”, rekoh ja.Malo se ućutao, zagledan u ruke koje su mu mlitavo ležale u krilu “tafskin” farmerki.

“Zašto neko ne dođe i ne izbavi nas?” upita on konačno. “Državna policija, FBI, biloko?”

“Ne znam.” i “Misliš da je Mama dobro?”“Bili, jednostavno ne znam”, rekoh ja i zagrlih ga.“Strašno je želim”, reče Bili, boreći se sa suzama. “Žao mi je za svaki put kada

sam bio nevaljao prema njoj.”“Bili”, rekoh ja i bih primoran da ućutim. Osećao sam knedlu u grlu i glas samo što

mi nije podrhtavao.“Hoće li se završiti?” upita Bili. “Tatice? Hoće li?”“Ne znam”, rekoh ja i on mi zagnjuri lice u rame, a ja ga uhvatih za potiljak i osetih

delikatnu zakrivljenost njegove glave pod gusto naraslom kosom. Zatekoh sebe kakose prisećam svoje prve bračne noći. Gledao sam kako Stef skida jednostavnu smeđuhaljinu u koju se presvukla posle venčanja. Imala je veliku ljubičastu modricu na bedruod prethodnog dana, kada je naletela na vrata. Setih se kako sam gledao tu modricu imislio, Kada je to zaradila još je bila Stefani Stepanek, i osećao nešto nalik na čudo.

Onda smo vodili ljubav, a napolju je mutnosivo decembarsko nebo bljuvalo sneg.Bili je plakao.“Šššš, Bili, šššš”, rekoh ja, ljuljajući ga uz sebe, ali on nastavi da plače. Bila je to

onaj plač koji samo majke umeju da prekinu kako valja.Preuranjena noć dođe u Savezni Prehrambeni. Miler, Hatlen i Bad Braun razdelili

su baterijske lampe, čitavu zalihu, oko dvadeset komada. Norton je bučno protestovaotražeći ih za svoju grupu, pa je dobio dve. Svetla su skakutala tamo-amo međugondolama kao nespokojni fantomi.

Držao sam Bilija uz sebe i gledao kroz puškarnicu. Mlečna, poluprovidna svetlosttamo napolju nije se mnogo promenila; ono što je toliko zamračilo samoposlugu bili supostavljeni džakovi. Nekoliko puta sam pomislio da vidim nešto, ali bilo je to odnervoze. Jedan drugi je sa oklevanjem podigao lažnu uzbunu.

Bili je opet video gospođu Turman i rado otišao kod nje, iako čitavo leto nije dolazilada ga čuva. Ona je imala jednu lampu pa ju je sasvim ljubazno dala njemu. Ubrzo jepokušavao da ispiše svoje ime svetlom na praznim staklenim licima vitrina sasmrznutom hranom. Izgleda da je bila isto toliko srećna što ga vidi koliko i on što vidinju, pa malo kasnije dođoše ovamo. Heti Turman je bila visoka, mršava žena sadivnom riđom kosom koju tek što su počele da šaraju sede. Naočari su joj visile oukrasnom lančiču - od onih koje, verujem, po zakonu smeju da nose samosredovečne žene - na grudima.

“Je li Stefani ovde, Dejvide?” upita ona.“Ne. Kod kuće.”Ona klimnu glavom. “Alan takođe. Koliko si dugo tu, na straži?”“Do šest.”“Jesi li video nešto?”“Ne. Samo izmaglicu.”“Čuvaću Bilija do šest, ako želiš.”“Da li bi ti to želeo, Bili?”“Da, mislim”, reče on zamahujući baterijskom lampom iznad glave u laganim

lukovima, posmatrajući igru svetla na plafonu.“Bog će sačuvati tvoju Stefi, i Alana takođe”, reče gospođa Turman pa odvede

Bilija za ruku. Govorila je sa vedrom sigurnošću, ali u očima joj nije bilo ubeđenosti.Oko pola šest začu se uzbuđena rasprava u pozadini radnje. Neko je ismevao

nekoga zbog onog što je taj drugi rekao, a neko - mislim da je to bio Badi Iglton -uzviknu: “Niste valjda ludi da izlazite napolje!”

Nekoliko snopova svetla spoji se u središtu rasprave, i oni krenuše ka prednjemdelu radnje. Vrištavi, podrugljivi smeh gospođe Karmodi rascepi tamu, hrapav poputprevlačenja noktima po tabli od škriljca.

Iznad žamora glasova uzdiže se prasak Nortonovog tenora iz sudnice: “Pustite nasda prodemo, molim! Pustite nas da prođemo!”

Čovek kraj puškarnice do moje napusti svoje mesto da vidi čemu sva ta vika. Jaodlučih da ostanem tamo gde sam. Sta god bilo to što se dešava, približavalo mi se.

“Molim vas”, govorio je Majk Hatlen. “Molim vas da razmotrimo ovo.”“Nema šta tu da se razmatra”, izjavi Norton. Lice mu sada ispliva iz tame. Bilo je

odlučno, zbunjeno i potpuno jadno. Držao je jednu od dve baterijske lampe dodeljeneRavnozemljašima. Uvojiti pramenovi kose još su mu štrčali iza ušiju kao rogoviprevarenog muža. Bio je na čelu izuzetno male povorke - petoro od prvobitnihdevetoro ili desetoro. “Mi izlazimo”, reče on.

“Nemojte ustrajavati sa tom ludošču”, reče Miler. “Majk je u pravu. Možemo torazmotriti, zar ne? Gospodin Mekvej će ispeći nekoliko pilića na gasnom roštilju,možemo svi da sednemo da jedemo i prosto...”

Našao se Nortonu na putu i Norton ga gurnu. Mileru se to nije svidelo. Lice mupocrvene, a onda se smiri, sa tvrdim izrazom. “Učinite kako hoćete”, reče on. “Ali, toje isto kao da ubijate te ljude.”

Sa svom staloženošću velike odluke ili nepokolebljive opsesije, Norton reče:“Poslaćemo pomoć po vas.”

Jedan od njegovih pratilaca promrmlja da se slaže, ali drugi tiho kliznu u stranu.Sada su tu bili Norton i još četvoro. Možda to i nije bilo toliko loše. Sam Hrist jedva daje uspeo da pronađe dvanaestoricu.

“Slušajte”, reče Majk Hatlen. “Gospodine Norton -Brent - ostanite bar za piliće.Pojedite nešto toplo.”

“Pa da vam dam priliku da još pričate? Bio sam u previše sudnica da bih naseona to. Već ste šestoricu mojih ljudi zaludeli.”

“Vaših ljudi?” Hatlen je to gotovo prostenjao. “Vaših ljudi? Dobri Hriste, kakav je torazgovor? Oni su ljudi, to je sve. Ovo nije igra, a sasvim sigurno ni sudnica. Tamonapolju su, u nedostatku bolje reči, neke stvari, i kakvog smisla ima u tome štoćete sami sebe ubiti?”

“Stvari, kažete”, reče Norton; zvučao je veštački kao da ga to zabavlja. “Gde? Vašiljudi su bili na straži već par sati. Ko je video ijednu?”

“Pa, tamo pozadi. U...”“Ne, ne, ne”, reče Norton, odmahujući glavom. To smo već apsolvirali. Mi

izlazimo...”“Ne”, šapnu neko, i to odjeknu i raširi se, poput šuštanja mrtvog lišća u sumrak

oktobarske večeri. Ne, ne, ne...“Hoćete li nas sprečiti?” upita jedan glas oštro? Bio je to jedan od Nortonovih

“ljudi”, da upotrebim njegovu reč - postarija gospođa sa bifokalnim naočarima.“Hoćete li nas sprečiti?”

Tihi žamor negiranja zamre.“Ne”, reče Majk. “Me, mislim da vas niko neće sprečiti.”Šapnuh Biliju u uvo. One me pogleda zaprepašćeno i upitno. “Hajde sad”, rekoh.

“Budi brz.”On ode.Norton prođe rukama kroz kosu, u gestu proračunatom kao kod bilo kog

brodvejskog glumca. Više sam ga voleo dok je bezuspešno potezao uže na svojoj

testeri, psovao i mislio da ga niko ne vidi. Nisam tada mogao da ustanovim, a ni sadane znam tačno, je li verovao u to što radi ili nije. Mislim, duboko u sebi, da je znao štaće se dogoditi. Mislim da se logika koju je zagovarao čitavog života na kraju okrenulaprotiv njega kao tigar koji se prozlio i podivljao.

Neprestano se osvrtao i izgledao kao da želi da postoji još nešto što treba da sekaže. A onda provede svoja četiri pratioca kroz jednu od naplatnih traka. Osim testarije žene, bio je tu i bucmasti dečak od nekih dvanaest godina, mlada devojka imuškarac u farmerkama, sa golf kapom zabačenom na glavi.

Nortonove oči susretoše moje, malo se raširiše, a onda počeše da skreću pogled.“Brent, čekaj malo”, rekoh ja.“Neću ništa više da raspravljam. Svakako ne sa tobom.”“Znam da nećeš. Samo hoću da te zamolim za uslugu.” Osvrnuh se i spazih kako

se Bil trkom vraća prema kasama.“Šta je to?” upita Norton sumnjičavo kada je Bili stigao do mene i predao mi paket

umotan u celofan.“Uže za veš”, rekoh ja. Bio sam neodređeno svestan toga da nas sada posmatraju

svi u samoposluzi, razuđeni sa druge strane kasa i naplatnih traka. “Veliki paket. Stometara.”

“Pa?”“Pitao sam se da li bi vezao jedan kraj oko pojasa pre nego što izađeš. Ja ću ga

puštati. Kada osetiš da se zateže, samo ga priveži oko nečega. Nije važno gde.Može i oko ručice na kolima.”

“Za ime božje, zašto?”“Po tome ću videti da ste prešli bar sto metara”, rekoh ja.Nešto u njegovim očima zatitra... ali samo na trenutak. “Ne”, reče on.Slegnuh ramenima. “Dobro. Svejedno, srećno.”Iznenada, čovek sa golf kapom reče: “Ja ću to da uradim, gospodine. Nema

razloga za suprotno.”Norton se okrenu prema njemu, kao da želi da se obrecne na njega, i čovek sa golf

kapom ga mirno osmotri. U njegovim očima ništa nije titralo. Doneo je odluku, i unjemu jednostavno nije bilo sumnje. Norton je takođe to primetio, ali nije rekao ništa.

“Hvala”, rekoh ja.Prosekoh omot svojim perorezom i uže se razvi poput harmonike u krutim petljama.

Nađoh jedan slobodan kraj i vezah ga labavo oko pojasa Golf Kapi. On to odmahrazveza i priveza čvršće, brzo napravivši dobar čvor. U samoposluzi nije bilo nikakvogzvuka. Norton se premeštao s noge na nogu.

“Hoćete moj nož?” upitah čoveka sa golf kapom.“Imam i sam.” On me pogleda sa istim mirnim prezirorn. “Vi samo pazite da

otpuštate uže. Ako se zamrsi, baciću ga.”“Jesmo li svi spremni?” upita Norton isuviše glasno. Bucko poskoči kao da ga je

neko uštinuo. Pošto nije dobio odgovor, Norton se okrenu da pođe.“Brent”, rekoh ja i pružih ruku. “Srećno, čoveče.”

Proučavao je moju ruku kao da je neki sumnjivi strani predmet. “Poslaćemopomoć”, reče on konačno i progura se kroz izlazna vrata. Onaj tanak, jedak miris,ponovo uđe unutra. Ostali izađoše za njim.

Majk Hatlen dođe i stade kraj mene. Nortonova petočlana grupa stajala je u mlečnojmagli koja se lagano kretala. Norton reče nešto što je trebalo da čujem, ali izmaglicakao da je čudno prigušivala zvuk. Nisam čuo ništa osim njegovog glasa i dva ili triizolovana sloga, poput glasa sa radija koji se čuje sa izvesne udaljenosti. Oni krenušedalje.

Hatlen je držao vrata malo otvorena. Ja sam otpuštao uže za veš držeći ga što samlabavije mogao, vodeći računa o obećanju onog čoveka da će uže baciti ako se unjega upetlja. I dalje nije bilo ni zvuka. Bili je stajao kraj mene, nepokretan, ali kao daje u njemu tutnjala njegova unutrašnja struja.

Ponovo je tu bio taj uvrnuti osećaj da njih petoro nije toliko nestaio u magli kolikopostalo nevidljivo. Za trenutak njihova odeća kao da je stajala sama od sebe, a ondasu nestali. Neprirodna gustina izmaglice nije vas zaista impresionirala sve dok je nistevideli kako guta ljude za nekoliko sekundi.

Otpuštao sam uže. Ode četvrtina, pa polovina. Ono na trenutak stade. Od žive stvariu mojim rukama postade mrtva. Zadržah dah. A onda ponovo krenu. Otpuštao sam gakroz prste i iznenada se setio kako me je otac vodio da glerlam film sa Gregori Pekomo Mobi Diku u Bruksajdu. Mislim da sam se malo nasmešio.

Sada su otišle tri četvrtine užeta. Video sam kako mu kraj leži pored Bilijeve noge.A onda uže prestade da mi prolazi kroz ruke. Ležalo je nepokretno možda petsekundi, a onda se istrže još dodatnih pet stopa. Tada ošinu iznenada silovito ulevo izateže se oko ivice izlaznih vrata.

Odjednom mi izlete dvadeset stopa užeta i osetih na dlanu usku vrelinu. A iz maglese začu zavijajući urlik kome moj sin odgovori jecajem. Hatlen je stajao užasnut. Očisu mu bile ogromne. Usne su mu se na jednoj strani savile naniže i podrhtavale.

Urlik odjednom bi presečen. Čitavu večnost nije bilo ni najmanjeg zvuka. A ondastarica povika - ovaj put nije biti sumnje o kome se radi. “Skin’te to sa mene!” vrisnulaje. “O moj Bože moj Bože skin...”

Tada i njen glas bi presečen.Gotovo čitavo uže projuri mi odjednom kroz labavo zatvorenu šaku, i ovaj put me

jače opeče. A onda se ponovo opusti, i iz magle dopre zvuk - podmuklo, glasnogroktanje - od kog mi se osuši sva pljuvačka u ustima.

To nije ličilo ni na šta što sam ikada čuo, a najbliže poređenje bilo bi sa filmomsnimljenim u afričkoj ravnici ili južnoameričkoj močvari. Bio je to zvuk velike životinje.Začu se ponovo, dubok, razdirući, divlji. Još jednom... a onda se utiša u nizu tihogrežanja. Zatim potpuno nestade.

“Zatvorite vrata”, reče Amanda Damfrajs drhtavim glasom. “Molim vas.”“Samo trenutak”, rekoh ja i počeh da povlačim uže natrag.Ono izroni iz magle i sklupča mi se oko nogu u neurednim, zamršenim petljama.

Oko tri stope od kraja, novo belo uže za veš bilo je crveno poput boje kojom se farbaju

ambari.“Smrt!”, vrisnu gospođa Karmodi. “Izači napolje znači smrt! Vidite li sada?”Kraj užeta bio je pretvoren u sažvakano i iskrzano kube vlakana i pramenova

pamuka. Pramenovi pamuka bili su ororšeni kapima krvi.Gospođi Karmodi niko nije protivrečio.Majk Hatlen pusti vrata da se zalupe.

7PRVA NOĆ

Gospodin Mekvej je radio u Bridžtonu kao kasapin još od moje dvanaeste ilitrinaeste godine, i nisam imao pojma ni kako mu je ime ni koliko je star. On jemontirao gasni roštilj ispod jednog od malih izduvnih ventilatora - ventilatori su sadabili nepokretni, ali moguće je da je tu i dalje bilo nešto ventilacije - i oko pola sedampopodne miris pržene piletine ispunio je samoposlugu. Bad Braun nije prigovarao.Možda usled šoka, ali pre će biti da je shvatio činjenicu da njegovo sveže meso iživina nemaju izgleda da postanu nimalo svežiji. Piletina je mirisala dobro, ali nijenaročito mnogo ljudi želelo da je jede. Gospodin Mekvej, suvonjav i uredan u svojojbeloj odeći, svejedno je pripremao piletinu i stavljao po dva parčeta na papirne tanjire iređao ih kao u kafeteriji povrh vitrine za meso.

Gospođa Turman donese Biliju i meni po tanjir, sa sve garnirungom i krompirsalatom. Jeo sam što sam više mogao, ali Bili svoje nije hteo ni da proba.

“Moraš da jedeš, momčino”, rekoh ja.“Nisam gladan”, reče on i odloži tanjir u stranu.“Ne možeš da porasteš veliki i jak ako...”Gospoda Turman, koja je sedela malo iza Bilija, odmahnu mi glavom.“Dobro”, rekoh ja. “Idi, uzmi breskvu i pojedi makar nju. ’Kej?”“Sta ako gospodin Braun kaže nešto?”“Ako bude nešto rekao, vrati se i kaži mi.”“Važi, Tata.”On ode polako. Izgledao je kao da se nekako skupio. Srce me je bolelo što ga vidim

da tako hoda. Gospodin Mekvej je nastavio da peče piletinu, kao da mu nimalo nesmeta što je jede samo nekoliko ljudi, srećan zbog samog čina pripremanja hrane.Kao što mislim da sam već rekao, postoje raznorazni načini da se čovek uhvati saovakvim nečim u koštac. Ne biste pomislili da je tako, ali jeste. Um je čudan.

Gospođa Turman i ja sedeli smo negde na pola puta niz gondolu sa lekovima zaslobodnu prodaju. Ljudi su u malim grupama sedeli po čitavoj radnji. Niko osimgospođe Karmodi nije sedeo sam; čak su i Majron i njegov pajtaš Džim bili zajedno -obojica obeznanjeni kraj hladnjaka za pivo.

Šestorica novih osmatrali su kroz puškarnice. Jeđan od njih bio je Oli, i žvakao jepileći batak i pio pivo. Baklje od držalja portviša bile su oslonjene kraj svakogstražarskog mesta, i uz svaku se nalazila konzerva tečnosti za paljenje ćumura... alimislim da niko više nije zaista verovao u baklje kao ranije. Ne posle tog dubokog i

stravično vitalnog groktanja, ne posle sažvakanog i krvlju natopljenog užeta za veš.Ako to stvorenje tamo napolju, šta god bilo, reši da nas sredi, srediće nas. Stvorenje ilistvorenja.

“Hoće li u toku noći biti gadno?” upita gospođa Turman. Glas joj je bio miran, ali očisu joj bile bolesne i uplašene.

“Heti, jednostavno ne znam.”“Dozvoli mi da čuvam Bilija koliko god možeš. Ja sam... Dejv, mislim da sam

nasmrt prestravljena.” Ona se oglasi suvim smehom. “Da, mislim da se o tome radi.Ali, ako imam Bilija, biće mi dobro. Biće mi dobro, zbog njega.”

Oči su joj sijale. Sagnuh se i potapšah je po ramenu. “Toliko se brinem za Alana”,reče ona. “On je mrtav, Dejv. U srcu sam sigurna da je mrtav.”

“Ne, Heti. Tako nešto ne možeš da znaš.”“Ali osećam da je istina. Zar ti ništa ne osećaš za Stefani? Zar nemaš bar neki...

osećaj?”“Ne”, slagah ja kroz zube.Iz grla joj dopre zvuk gušenja i ona prekri usta rukom. Naočari su joj odražavale

mutnu, sumornu svetlost.“Bili se vraća”, promrmljah ja.Jeo je breskvu. Heti Turman potapša pod kraj sebe i reče da će mu, kada završi,

pokazati kako da napravi čovečuljka od breskvine koštice i malo konca. Bili joj seprazno osmehnu, i gospođa Turman mu uzvrati osmehom.

U osam uveče nova šestorica odoše do puškarnica i Oli dođe do mesta gde samsedeo. “Gde je Bili?”

“Sa gospođom Turman, pozadi”, rekoh ja. “Bave se raznim veštinama. Završili susa pravljenjem čoveka od koštice breskve, maski od kesa i lutaka od jabuka, asada mu gospodin Mekvej pokazuje kako da pravi ljude od pribora za čišćenje lule.”

Oli otpi dug gutljaj piva i reče: “Napolju se neke stvari kreću.”Pogledah ga oštro. Mirno mi je uzvratio pogled. “Nisam pijan”, reče on.

“Pokušavao sam da se napijem, ali nije mi uspelo. Voleo bih da mogu, Dejvide.”“Šta to znači, napolju se neke stvari kreću?”“Ne znam stvarno. Pitao sam Voltera i on mi je rekao da ima isti osećaj, da na

trenutak neki delovi izmaglice postanu tamniji - ponekad samo mrljica, ponekadveliko tamno mesto, kao modrica.^ A onda ponovo izbledi u siviio. A ta stvar sevrtloži. Cak je i Arni Sims rekao da oseća da se tamo napolju nešto dešava, a Arnije još malo pa ćorav kao šišmiš.”

“Šta je sa ostalima?”“Svi su iz drugih država, za mene stranci”, reče Oli. “Nisam pitao nijednog od

njih.”“Koliko si siguran da ti se nije nije naprosto priviđalo?”“Siguran”, reče on. Klimnuo je glavom prema gospođi Karmodi, koja je sedela sama

na kraju gondole. Ništa od svega ovoga ni najmanje joj nije pokvarilo apetit; na tanjirujoj se nalazilo groblje pilećih kostiju. Pila je ili krv, ili sok V-8. “Mislim da je u jednome

bila u pravu”, reče Oli. “Videćemo. Kad se smrači, videćemo.” Ali, nismo moraii da čekamo na mrak. Kada je došlo, Bili je malo toga video, pošto

ga je gospođa Turman čuvala pozadi. Oli je još sedeo sa mnom kada je jedan od ljudinapred kriknuo i zateturao se unazad sa svog mesta, mlatarajući rukama. Bližilo sepola devet; napolju je biserno bela izmaglica potamnela do mutne škriljčane bojenovembarskog sumraka.

Nešto se spusti na staklo ispred jedne od puškarnica.“O, moj Isuse!” vrisnu čovek koji je tamo osmatrao. “Pustite me! Pustite me dalje

od svega ovoga!”On se otrže i načini isprekidani krug, oči mu se zakolutaše na licu, a mala kap

pljuvačke zasvetluca mu na kraju usne u sve dubljim senkama. Onda se stušti nizkrajnji red pored vitrina sa zamrznutom hranom.

Odgovoriše mu povici. Neki ljudi potrčaše napred da vide šta se dešava. Mnogidrugi se povukoše natrag, bez brige i želje da vide šta to gamiže po staklu tamonapolju.

Krenuh ka puškarnici, sa Olijem kraj sebe. Ruka mu je bila u džepu gde se nalaziopištolj gospođe Damfrajs. Sada jedan od ostalih uzviknu - ne toliko u strahu, koliko ugađenju.

Oli i ja se provukosmo kroz jednu naplatnu traku. Sada smo mogli da vidimo šta jeto oteralo momka sa stražarskog mesta. Nisam umeo da razaznam o čemu se radi, alimogao sam to da vidim. Izgledalo je kao neko od nižih stvorenja sa Bošove slike - sajednog od njegovih paklenih murala. Bilo je u tome i nečeg gotovo užasno komičnog,jer je takođe pomalo ličilo na jedan od onih čudnih proizvoda od vinila i plastike kojemožete da kupite za dolar i osamdeset devet centi i bacite ih na prijatelje... U stvari,baš kao ono za šta me je Norton optužio da sam podmetnuo u magacinu.

Bilo je možda dve stope dugo, u segmentima, ružičasto poput zaceljenog sprženogmesa. Buljave oči zurile su u dva različita smera odjednom na kraju kratkih, savitljivihizraštaja. Visilo je na izlogu o debelim jastučićima-sisaljkama. Na suprotnom krajuizvirivalo je nešto što je bilo ili organ za razmnožavanje, ili žaoka. A sa leđa sli muizbijala prevelika membranozna krila, nalik na krila muve. Pomerala su se veomasporo, dok smo Oli i ja prilazili staklu.

Kod puškarnice levo od nas, gde je stražar zgađeno kreštao, tri takva stvora puzalasu po staklu. Kretali su se po njemu lenjo i ostavljali za sobom lepljive puževsketragove. Njihove oči - ako su to bile - trzale su se na krajevima izraštaja debljine prsta.Povremeno su puzali jedan preko drugog.

“Gledajte te prokletinje”, reče Tom Smoli giasom punim gadenja. On je stajao krajpuškarnice desno od nas. Gamad je bila sada sasvim iznad puškarnica, što je značiloda verovatno puze po čitavoj zgradi... kao crvi po parčetu mesa. To nije bila prijatnaslika, i ja osetih kako mi se u stomaku diže ono malo piletine koju sam pojeo.

Neko je jecao. Gospođa Karmodi je vrištala o gadostima iz utrobe zemlje. Neko jojosorno reče da bi za nju bolje bilo da umukne. Isto staro sranje.

Oli izvadi pištolj gospođe Damfrajs iz džepa, a ja ga zgrabih za ruku. “Ne budi lud.”

On me se otrese. “Znam šta radim”, reče.On kucnu cevi pištolja po izlogu, sa licem u izrazu odvratnosti gotovo pretvorenim u

masku. Brzina krila stvorenja stade da se povećava, sve dok ona ne postaše nejasnaobličja - da niste znali, poverovali biste da ta stvorenja uopšte nemaju krila. A ondajednostavno odleteše.

Neki od ostalih videli su šta je Oli uradio i shvatili. Oni počeše da kuckaju drškamaportviša po izlozima. Stvorenja su odletala, ali su se odmah vraćala. Očigledno da nisuimala ni mozga više od obične kućne muve. Stanje blisko panici pređe u brbljanje irazgovor. Začuh kako neko pita nekoga šta misli da bi mu ta stvorenja učinila kada bisletela na njega. Odgovor na to pitanje nije me zanimao.

Kuckanje po izlozima poče da jenjava. Oli se okrenu prema meni i zausti nešto dakaže, ali pre nego što je stigao da učini bilo šta više do da otvori usta, iz izmaglicedolete nešto i ugrabi jedno od puzavih stvorenja sa stakla. Mislim da sam vrisnuo.Nisam siguran.

Bio je to neki leteći stvor. Više od toga sa sigurnošću nisam mogao da kažem.Izmaglica kao da se zatamoila upravo onako kako je Oli to opisao, samo što tamnamrlja nije izbledela; zgusnula se u nešto sa uzmahanim, kožnatim krilima, albino-belimtelom i crvenkastim očima. Udarilo je o staklo dovoljno jako da ga zatrese. Otvorilo jekljun. Progutalo je ružičasto stvorenje i zatim nestalo. Citav incident nije trajao duže odpet sekundi. Imao sam prazan konačni utisak da se ružičasto stvorenje koprca ibacaka dok pada niz kljun, kao što se ribica koprca i bacaka u kljunu galeba.

Sada se začu novi udar, pa još jedan. Ljudi ponovo zavrištaše, i nastade stampedoprema zadnjem delu radnje. Tada se začu jedan prodorniji krik, krik bola, i Oli reče:“O, moj Bože, ona starica je pala, a oni su je prosto pregazili.”

On potrča natrag kroz naplatni prolaz. Okrenuh se da pođem za njim i tada spazihnešto od čega sam se ukopao na mestu.

Visoko gore, desno od mene, jedan džak sa đubrivom klizio je lagano unazad.Odmah ispod njega bio je Tom Smoli, koji je zurio napolje u izmaglicu kroz svojupuškarnicu.

Još jedno ružičasto stvorenje spusti se na debelu staklenu ploču puškarnice kodkoje smo Oli i ja ranije stajali. Jedan leteći stvor nadlete i ščepa ga. Izgažena starica idalje je vrištala prodornim, napuklim glasom.

Džak. Taj džak koji klizi.“Smoli!” dreknuh. “Pazi! Iznad glave!”U opštoj zbrci uopšte me nije čuo. Džak se nakrivi, a onda pade. Udari ga tačno po

glavi. On teško pade, zakačivši vilicom policu koja se pružala ispod izloga.Jedno leteće albino stvorenje izvijalo se kao crv kroz nazubljenu rupu u staklu.

Mogao sam da čujem njeno blago grebuckanje, sad kada je vrištanje malo prestalo.Crvenkaste oči svetlucale su joj na trouglastoj glavi, malo nagnutoj u stranu. Težak,

kukasti kljun lakomo se otvarao i zatvarao. Ličilo je pomalo na slike pterodaktila koje seviđaju po knjigama o dinosaurusima, a još više na nešto iz košmara nekog ludaka.

Zgrabih jednu baklju i nabih je u konzervu tečnosti za paljenje ćumura, preturivši je iprosuvši baru toga na pod.

Leteće stvorenje zastade na vrhu džakova sa đubrivom, osmatrajući ukočeno okosebe, prebacujući se sporo sa jedne kandžaste noge na drugu. Bilo je glupo, u to sambio sasvim siguran. Dvaput je pokušalo da raširi krila koja su udarila o zid, pa se zatimpresavila iznad pogrbljenih leđa nalik na krila grifona. Kada je pokušalo treći put,izgubilo je ravnotežu i nespretno palo sa svog oslonca, i dalje pokušavajući da raširikrila. Palo je na leđa Toma Smolija. Kandže se opružiše i Tomova košulja široko serascepi. Poteče krv.

Bio sam tu, manje od tri stope daleko. Sa baklje mi je kapala tečnost za paljenje.Bio sam emocionalno dovoljno napumpan da ubijem to ako mogu... a onda shvatih danemam šibica kojom bih baklju zapalio. Poslednjom sam pre jedan sat pripaliocigaretu gospodinu Mekveju.

Sada nastade opšta pometnja. Ljudi spaziše stvorenje koje se ugnezdilo naSmolijevim leđima, nešto što niko na svetu ranije nije video. To sunu glavom napredispitivački, i otrže parče mesa sa zadnje strane Smolijevog vrata.

Spremao sam se da upotrebim baklju kao batinu, kad njena glava umotana utkaninu najednom buknu. Den Miler je bio tu, sa zipo upaljačem ukrašenim amblemommarinaca u ruci. Lice mu je bilo tvrdo kao kamen od užasa i besa.

“Ubij to”, reče on promuklo. “Ubij to ako možeš.” Pored njega je stajao Oli. Držaoie tridesetosmicu gospođe Damfrajs u ruci, ali nije mogao dobro da nanišani.

Stvorenje raširi krila i jednom zamahnu njima - očigledno ne da bi odletelo, već dabi bolje uhvatilo žrtvu - a onda se njena kožnata, bela, membranozna krila uviše okočitavog gomjeg dela tela sirotog Smolija. A tada se začuše zvuci - smrtonosni zvucikidanja čije detaljnije opisivanje ne bih mogao da podnesem.

Sve se to desilo u nekoliko sekundi. Tada gurnuh baklju na to stvorenje. Osetih daudaram u nešto nimaJo otpornije od dečjeg zmaja. Sledećeg trenutka, stvorenje sezapali. Ono zavrišta i raširi krila; trznu glavom, kolutajući crvenkastim očima u,nmajiskrenije se nadam, velikoj agoniji. Stvorenje uzlete uz zvuke platnenog čaršavakoji landara na užetu za veš pri jakom prolećnom povetarcu. Ponovo ispusti taj zarđalivrisak.

Glave se okrenuše da proprate njegov plameni, umirući let. Mislim da mi ništa odsvega nije tako ostalo u pamćenju kao to pticoliko stvorenje koje gori i leti cik-cakiznad gondola u Saveznom supermarketu, ostavljajući za sobom tu i tamo ugljenisane izadimljane parčiće. Konačno udari u sosove za špagete i razli na sve strane ragu,prins i prima salsu kao grudvice zgrušane krvi. Ostalo je jedva nešto više od pepela ikostiju. Miris sagorevanja stvorenja bio je prodoran i mučan. A ispod njega, kaokontrapunkt, bio je tanak i jedak smrad izmaglice koja se kovitlala unutra krozpolomljeno staklo.

Za trenutak je vladala potpuna tišina. Bili smo sjedinjeni u crnom čuđenju tomblistavom, plamenom, smrtonosnom letu. Onda neko zaurla. Drugi zavrištaše. A negdepozadi mogao sam da čujem kako plače moj sin.

Ščepa me neka ruka. Bio je to Bad Braun. Oči su mu bile iskolačene u dupljama.Usne je povukao sa veštačkih zuba, kao da reži. “Jedno od onih drugih stvorenja”,reče on i pokaza.

Jedno od gamadi ušlo je kroz rupu i uzveralo se na džak sa đubrivom, dok su mumuvlja krila zujala - moglo se čuti: zvučalo je poput jeftinog električnog ventilatora izrobne kuće - a oči buljile sa svojih drški. Ružičasto i nezdravo debelo telo ubrzano muje disalo.

Krenuh ka njemu. Baklja mi se topila, ali još se nije ugasila. Ali preteče me gospođaRepler, učiteljica trećeg razreda. lmala je pedeset pet, možda šezdeset godina, i bilaje mršava kao konopac. Telo joj je izgledalo tvrdo, isušeno, i stalno me teralo napomisao sušenu govedinu.

Držala je u obe ruke po konzervu rejda, kao neki ludi revolveraš u egzistencijalnojkomediji. Ona se oglasi jarosnim režanjem kojim bi se ponosio i pećinski čovek dokneprijatelju razbija lobanju. Držeći konzerve pod pritiskom u potpuno opruženimrukama, ona ih pritisnu. Gusti sprej insekticida prekri stvorenje. Ono poče da se uvija iludački okreće u samrtnom bolu, pa najzad pade sa džakova, odskoči od tela TomaSmolija - koji je bio sasvim sigurno i nesumnjivo mrtav - i konačno završi na podu.Krila su mu mahnito zujala, ali je nigde nisu ponela; bila su previše teško prekrivenarejdom. Nekoliko trenutaka kasnije krila usporiše, pa onda stadoše. Bilo je mrtvo.

Sada se čuo plač. I stenjanje. Stenjala je izgažena starica. A čuo se i smeh. Smehprokletih. Gospođa Repler je stajala iznad svog plena, dok su joj se mršave grudi brzopodizale i spuštale.

Hatlen i Miler pronašli su jedan od onih valjaka koje magacioneri koriste za kotrljanjesanduka po radnji, pa su ga zajedno podigli na džakove sa đubrivom i zakloniliklinastu rupu u staklu. Bilo je to dobro, kao privremeno rešenje.

Amanda Damfrajs dođe kao mesečar. U jednoj ruci je držala kofu. U drugoj jedržala metlicu, još uvijenu u providni omot. Ona se saže, očiju još raširenih i praznih, ipočisti mrtvo stvorenje - bubu, puža, šta god bilo - u kofu. Moglo je da se čujepucketanje omota na metlici pri dodirivanju poda. Ona ode do izlaznih vrata. Tamo nijebilo gamadi. Ona ih malo otvori i izbaci kofu napolje. Kofa pade na stranu i zakotrljase napred-nazad, u sve manjem luku. Jedno ružičasto stvorenje dozuja iz noći, spustise na kofu i poče da puzi po njoj.

Amandi grunuše suze. Odoh do nje i zagrlih je. U jedan i trideset sledećeg jutra sedeo sam oslonjem leđima o belu emajliranu

stranu tezge za meso, i napola dremao. Bilijeva glava bila mi je u krilu. On je spavaočvrsto. Nedaleko je spavala Amanda Damfrajs sa glavom položenom na nečiju jaknu.

Nedugo posle smrti pticolike stvari, Oli i ja smo se vratili u magacin i sakupili pet-šest umetaka poput onog kojim sam ranije prekrio Bilija. Nekoliko ljudi spavalo je nanjima. Vratili smo se takođe sa nekoliko teških sanduka pomorandži i krušaka, i nasčetvorica zajedno uspeli smo da ih nabacimo na džakove sa đubrivom ispred rupe ustaklu. Pticolika stvorenja teško da bi mogla da pomere jedan takav sanduk; svaki jebio težak oko devedeset funti.

Ali, ptice i bubolika stvorenja koja su ptice jele nisu bila jedina stvorenja napolju. Biloje tu ono stvorenje sa pipcima, koje je odnelo Norma. Trebalo je tu misliti i na onoiskrzano uže. Bilo je tu ono nevidljivo stvorenje koje se oglasilo tom dubokom, grlenom

rikom, na koje je takođe trebalo misliti. Culi smo posle toga slične zvuke - ponekadprilično udaljene - ali koliko daleko je bilo “udaljeno” kroz prigušujuči efekat magle? Aponekad su bilo dovoljno blizu da zatresu zgradu i nateraju vas da pomislite kako suvam komore u srcu najednom ispunjene ledenom vodom.

Bili mi se trže u krilu i zastenja. Pomilovah ga po kosi i on zastenja glasnije. A ondakao da je ponovo pronašao manje opasne vode sna. Moj dremež bio je razbijen iponovo sam zurio potpuno budan. Od mraka sam uspeo da odspavam samo okodevedeset minuta, a i tada su me progonili snovi. U jednom fragmentu sna ponovo jebila prošla noć. Bili i Stefi su stajali ispred panoramskog prozora i posmatrali crnu iškriljčano-sivu vodu napolju, kod srebrnog, vrtložnog vodenog mlaza koji je bio vesnikoluje. Pokušao sam da dođem do njih, jer sam znao da dovoljno jak vetar može dapolomi prozor i razbaca smrtonosne staklene strelice po čitavoj dnevnoj sobi. Ali, bezobzira koliko trčao, kao da im se nisam približavao. A onda se iz vodenog mlazavinula ptica, džinovska skerletna oiseau de mort čiji je praistorijski raspon krilazamračio čitavo jezero od zapada prema istoku. Kljun joj se otvori i otkri ždreloveličine Tunela Holand. I dok je ptica doletala da mi proždere ženu i sina, duboki,zlokobni glas poče da šapuće i ponavlja iznova i iznova: Projekt Strela... ProjektStrela... Projekt Strela...

Bili i ja nismo bili jedini koji su loše spavali. Drugi su vrištali u snu, a neki sunastavili da vrište i posle buđenja. Pivo je brzo nestajalo iz hladnjaka. Badi Iglton ga jejednom dopunio otpozadi bez komentara. Majk Hatlen mi reče da nema višesomineksa. Nije se radilo o iscrpljenim zalihama. Prosto je zbrisan. Nagađao sam dasu neki ljudi uzeli možda po šest ili osam bočica.

“Ostalo je nešto najtola”, rekao je. “Hočeš jednu bočicu, Dejvide?” Odmahnuo samglavom i zahvalio mu.

A u zadnjem prolazu kod kase 5, bili su naši alkosi. Bilo ih je negde sedmorica, sviiz drugih država osim Lua Tatingera, koji je imao perionicu kola “Bor”. Njemu nijetrebao nikakav izgovor da omiriše čep, kako se to kaže. Brigada alkosa bila je priličnodobro anestezirana.

O, da - bilo je takođe šestoro ili sedmoro ljudi koji su poludeli.Poludeli nije najbolja reč; možda naprosto ne mogu da se setim odgovarajuće. Ali,

tu su bili ti ljudi koji su zapali u potpunu obamrlost bez vina, piva ili pilula. Zurili su uvas praznim i sjajnim očima nalik na okrugle kvake na vratima. Tvrdi cement stvarnostiraspao se u nekom nezamislivom zemljotresu, i ovi jadnici propali su kroz njega. Svremenom, neki od njih će se možda vratiti. Ako vremena bude.

Mi ostali napravili smo sopstvene mentalne kompromise, i u nekim slučajevimapretpostavljam da su bili prilično čudni. Geta Repler, na primer, bila je ubeđena da ječitava stvar san - ili je bar tako rekla. A govorila je prilično uverljivo.

Pogledao sam Amandu. U meni je prema njoj raslo nezgodno snažno osećanje -nezgodno, ali ne baš neprijatno. Oči su joj bile neverovatno, brilijantno zelene... jednovreme sam je držao na oku da vidim hoće li izvaditi kontakt sočiva, ali boja jeočigledno bila prava. Zeleo sam da vodim ljubav sa njom. Zena mi je bila kod kuće,možda živa, najverovatnije mrtva, u svakom slučaju sama, i ja sam je voleo, želeo sam

da uzmem Bilija i vratim joj se više od svega, ali takode sam želeo da kresnem ovugospođu po imenu Amanda Damfrajs. Pokušao sam sebi da kažem da je to samozbog situacije u kojoj smo, i možda i jeste, ali to želju nije umanjilo.

Dremao sam i budio se, da bih se s trzajem potpuno probudio oko tri. Amanda jeprešla u neku vrstu fetalnog položaja, privukavši kolena prsima, stisnuvši ruke međubutinama. Cinilo se da duboko spava. Dukserica joj se malo povukla sa boka i otkrilačistu belu kožu. Gledao sam to i počeo da dobijam krajnje neupotrebljivu i neugodnuerekciju.

Pokušao sam da skrenem misli na drugi kolosek i pomislio kako sam juče hteo danaslikam Brenta Nortona. Ne, ništa tako važno kao što je prava slika, ali... prosto daga posednem na deblo sa mojim pivom u ruci i skiciram mu znojavo, umorno lice i dvapramena pažljivo negovane kose što mu neuredno štrče pozadi. Mogla je to biti dobraslika. Trebalo mi je dvadeset godina života sa ocem da prihvatim ideju kako je dovoljnodobro biti dobar.

Zriate li šta je talenat? Prokletstvo iščekivanja. Kao dete sa time treba da se izborite,pobedite ga nekako. Ako umete da pišete, mislite da vas je Bog postavio na Zemlju daoduvate Sekspira. Ili, ako umete da slikate, možda mislite - ja jesam - da vas je Bogpostavio na Zemlju da oduvate svog oca.

Ispalo je da nisam tako dobar kao on. Možda sam nastavio da pokušavam dabudem duže nego što je trebalo. Imao sam izložbu u Njujorku, i prošla je jadno -kritičari su me izlupali po glavi rođenim ocem. Godinu dana kasnije izdržavao samStefi i sebe komercijalnim stvarima. Bila je trudna, i ja sam seo i poppričao sam sasobom o tome. Rezultat tog razgovora bila je uverenost da će ozbiljna umetnost zamene biti hobi, ništa više.

Uradio sam reklame za šampon “Zlatna devojka” - ono kada Devojka uzjahujebicikl, ono gde igra frizbi na plaži, ono gde stoji na balkonu svog apartmana sa pićemu ruci. Radio sam ilustracije za kratke priče u većini velikih časopisa, ali u to poljesam se probio radeći brze ilustracije za priče u slabijim muškim listovima. Radio samneke filmske plakate. Novac pristiže. Fino držimo glave iznad vode.

Imao sam jednu konačnu izložbu u Bridžtonu, baš prošlog leta. Izložio sam devetradova na platnu, koje sam naslikao za pet godina, i prodao šest. Nekom čudnomkoincidencijom, jedno platno koje apsolutno ne bih prodao prikazivalo je Saveznisupermarket. Perspektiva je bila sa suprotnog kraja parkirališta. Na mojoj sliciparkiralište je bilo prazno, izuzev reda konzervi Kembelovog pasulja sa kobasicom,svaka veća od prethodne, u maršu prema oku posmatrača. Poslednja je izgledalaosam stopa visoka. Slika se zvala Pasulj i lažna perspektiva. Jedan čovek izKalifornije, glavni rukovodilac u nekoj firmi koja proizvodi teniske loptice, rekete i kozna koju još sportsku opremu, izgleda da je baš jako želeo da je ima i nije hteo daprihvati moj negativan odgovor i pored NZP karte zataknute u levom donjem ugludrvenog rama. Počeo je sa šest stotina dolara i stigao do hiljadu. Rekao je da je želiza svoju radnu sobu. Nisam mu je dao, i on je otišao žalosno zbunjen. Cak i tada, nijeodustao; ostavio je svoju posetnicu za slučaj da se predomislim.

Novac bi mi dobro došao - bila je to godina kada smo dogradili kuću i kupili kola sa

pogonom na sva četiri točka - ali jednostavno nisam mogao da je prodam. Nisammogao da je prodam zato što sam osećao da je to najbolja slika koju sam ikad uradio iželeo sam da je imam da bih je pogledao kada me neko upita, sa potpuno nesvesnomsurovošću, kada ću već jednom uraditi nešto ozbiljno.

A onda sam je slučajno pokazao jednog dana prošle jeseni Oliju Viksu. Pitao jemože li da je fotografiše i pusti nedelju dana kao reklamu, i to je bio kraj mojesopstvene lažne perspektive. Oli je u mojoj slici prepoznao ono što ona jeste, i takonaterao i mene da prepoznam. Savršeno dobar komad uglađene komercijalneumetnosti. Ništa više. I, Bogu hvala, ništa manje.

Dozvolio sam mu da to uradi, a onda pozvao rukovodioca na kuću u San LuisObispou i rekao da može da dobije sliku za dve i po hiljade dolara ako je još želi.Zeleo je, i ja sam je poslao za Zapadnu obalu UPS-om. A posle toga, taj glasrazočaranog iščekivanja - taj glas prevarenog deteta koje nikad neće biti zadovoljnotako blagim superlativom kao što je “dobro” - prilično je utihnuo. I izuzev nešto režanja- poput tih nevidljivih stvorenja negde napolju u maglovitij noći - bio je od tada stalnoprilično tih.

Možda mi vi možete reći - zbog čega ućutkivanje tog dečjeg, zahtevnog glasa tolikoliči na umiranje?

Oko četiri sata, Bili se probudio - bar delimično - i pogledao oko sebe zamagljenim

očima, ne shvatajući. “Jesmo li još tu?”“Da, dušo”, rekoh ja. “Tu smo.”On poče da plače slabo i bespomoćno, i to je bilo užasno. Amanda se probudi i

pogleda nas.“Hej, dete”, reče ona i privuče ga nežno sebi. “Sve će izgledati malo bolje kada

svane.”“Ne”, reče Bili. “Ne, neće. Neće. Neće.”“Šššš”, reče ona. Oči joj se sretoše sa mojima iznad njegove glave. “Šššš, prošlo ti

je vreme za odlazak na spavanje.”“Želim svoju majku!”“Da, želiš”, reče Amanda. “Naravno da želiš.”Bili se migoljio u njenom krilu dok nije bio u stanju da me vidi. Radio je to neko

vreme. A onda ponovo usnu. “Hvala”, rekoh ja. “Trebali ste mu.”“On me čak ni ne poznaje.”“To ne menja stvar.”“I šta mislite?” upita ona. Njene zelene oči nisu ispuštale moje. “Sta zaiste

mislite?”“Pitajte me ujutro.”“Pitam vas sada.”Zaustih da odgovorim i tada se Oli Viks materijalizova iz mraka poput nečega iz

horor priče. Imao je baterijsku lampu sa ženskom bluzom preko sočiva, i uperio ju je uplafon. Pravila mu je čudne senke na iscrpljenom licu. “Dejvide”, šapnuo je.

Amanda ga pogledan, najpre prepadnuto, a potom ponovo uplašeno.“Šta je bilo, Oli?” upitah.“Dejvide”, šapnu on ponovo. Zatim: “Dođi, molim te.”“Neću da ostavim Bilija. Upravo je zaspao.”“Ja ću biti s njim”, reče Amanda. “Bolje pođite.” A onda, tišim glasom: “Isuse, ovo

se nikada neće okončati.”8

ŠTA SE DOGODILO VOJNICIMA. SA AMANDOM.RAZGOVOR SA DENOM MILEROM

Pođoh sa Olijem. On se uputi prema magacinu. Dok smo prolazili pored hladnjaka,zgrabi pivo.

“Oli, šta je bilo?”“Hoću da vidiš.”On se progura kroz dupla vrata. Ona se zatvoriše za nama sa malim strujanjem

vazduha. Bilo je hladno. Ovo mesto mi se nije sviđalo, ne posle onoga što se desiloNormu. Deo mog uma uporno me je podsećao na to da tu negde još leži komadmrtvog pipka.

Oli pusti da bluza spadne sa sočiva njegove lampe. Uperi lampu iznad glave. Najpresam pomislio da je neko okačio par lutaka o cev za zagrevanje ispod plafona. Da suih okačili o klavirsku žicu ili tako nešto, dečji trik za Noć veštica.

Onda primetih stopala, kako se njišu oko sedam inča iznad cementnog poda. Bilesu tu dve gomile preturenih kutija. Podigoh pogled prema licima i krik poče da minarasta u grlu, jer to nisu bila lica lutaka iz robne kuće. Obe glave bile su nakrivljene,kao da ocenjuju neku stravično smešnu šalu, šalu koja ih je naterala da se smeju doknisu postale ljubičaste.

Njihove senke. Njihove senke izdužene i bačene na zid iza njih. Njihovi jezici.Njihovi isplaženi jezici.

Obojica su nosili uniforme. Bili su to klinci koje sam ranije primetio i usput ihizgubio iz vida. Vojna dečurlija iz...

Krik. Mogao sam da ga čujem kako mi se rada u grlu kao stenjanje, diže se kaopolicijska sirena, a onda me Oli zgrabi za ruku odmah iznad lakta. “Ne vrišti, Dejvide.Niko ne zna za ovo osim tebe i mene, I hoću da tako i ostane.”

Nekako ga progutah nazad.“Ta vojnička deca”, izustih.“Iz Projekta Strela”, reče Oli. “Naravno.” Nešto hladno mi bi gurnuto u ruku.

Konzerva piva. “Popij ovo. Treba ti.”Iskapih je.Oli reče: “Vratio sam se da vidim ima li dodatnih punjenja za taj gasni roštilj koji

koristi gospodin Mekvej. Video sam ove momke. Kako ja mislim, mora da suspremili omče i stali povrh ove dve gomile kutija. Mora da su jedan drugom vezaliruke i održavali međusobno ravnotežu dok su provlačili noge kroz konopac između

ručnih zglobova. A onda - tako ja mislim - provukli su glave kroz omće i zategli ihtrzajem glave u stranu. Možda je jedan od njih broja do tri, pa su skočili zajedno. Neznam.”

“Nisu to mogli da izvedu”, rekoh ja suvim ustima. Ali, ruke su im stvarno bile vezanepozadi. Izgledalo je da ne mogu da odvojim oči od toga.

“Mogli su. Ako su to želeli dovoljno jako, Dejvide, mogli su.”“Ali zašto?”“Mislim da znaš zašto. To ne zna niko od turista, izletnika - poput onog tipa Milera

- ali ima ovdašnjih koji bi prilično pristojno umeli da pogode.”“Projekt Strela?”Oli reče: “Po ceo dan stojim kraj jedne od onih kasa i čujem mnogo toga. Čitavo

proleće slušam stvari o toj prokletoj Streli, i to ništa dobro. Crni led na jezerima...”Pomislih na to kako mi se Bil Đosti unosi kroz prozor i duva topao alkohol u lice. Ne

samo atomi, već drugačiji atomi. A sad ova tela koja vise gore o toj cevi. Nakrivljeneglave. Zanjihane cipele. Jezici isplaženi poput letnjih kobasica.

Shvatih sa novim užasom da se unutra otvaraju nova vrata percepcije. Nova? Ne.Stara vrata percepcije. Percepcije deteta koje još nije naučilo da se brani razvijajućividljivost tunela koja napolju ostavlja devedeset procenata univerzuma. Deca vide svena čemu im se oči zaustave, čuju sve što im je u dometu ušiju. Ali, ako životpredstavlja uvećanje svesti (kao što proklamuje moto u vezu koji je moja žena napravilau srednjoj školi), onda on takođe predstavlja i umanjenje unosa podataka.

Strava je širenje perspektive i percepcije. Užas je bio u saznanju da plivam kamestu koje većina nas napusti kada iz pelena pređe u gaćice. Mogao sam to da vidimi na Olijevom licu. Kad racionalnost počne da se slama, kola u ljudskom mozgu moguda se preopterete. Aksoni postaju blistavi i grozničavi. Halucinacije postaju stvarne:lokva žive u tački gde perspektiva stvara privid da se paralel-ne linije seku zaista jetamo; mrtvi hodaju i govore; ruža počinje da peva.

“Čuo sam neke stvari od jedno dvadeset pet ljudi”, reče Oli. Justina Robards, NikTokaj. Ben Majklson. U malim gradovima se tajne ne mogu čuvati. Stvari izbiju navidelo. Nekad je to kao proleće - prosto nikne iz zemlje i niko nema pojma odakle jedošlo. Cuješ nešto u biblioteci i prepričaš, ili u marini u Harisonu. Sam Hrist zna gdejoš, ili zašto. Ali, čitavo proleće i leto slušao sam o Projektu Strela, Projektu Strela.”

“Ali, ova dvojica”, rekoh ja. “Hriste, Oli, oni su samo deca.”“Bilo je dece u Vijetnamu koja su uzimala uši. Bio sam tamo. Video sam to.”“Ali - šta je moglo da ih natera na ovo?”“Ne znam. Možda su znali nešto. Možda su samo sumnjali. Mora da su znali da

će ljudi ovde jednog trenutka početi da im postvljaju pitanja. Ako bude tog ’jednogtrenutka’.”

“Ukoliko si u pravu”, rekoh ja, “to mora da je nešto stvarno gadno.”“Ona oluja”, reče Oli svojim blagim, ravnim glasom. “Možda je otkačila nešto tamo

gore. Možda je došlo do nesreće. Mogli su da se zezaju sa svačim. Neki ljudi tvrdeda su petljali sa laserima i maserima visokog intenziteta. Ponekad čujem za silu

fuzije. A pretpostavimo... pretpostavimo da su procepili rupu pravo u neku drugudimenziju?”

“Koješta”, rekoh ja.“Jesu li oni koješta?” upita Oli i pokaza na tela.“Ne. Sada je pitanje: šta da radimo?”“Mislim da treba da ih skinemo i sakrijemo”, reče on odmah. “Stavimo ih ispod

gomile stvari koje ljudi neće hteti - pseću hranu, deterdžent za sudove, takve stvari.Ako ovo procuri, samo će pogoršati stvari. Zato sam i došao tebi, Dejvide. Osećaosam da si ti jedini kome stvarno mogu da verujem.”

Promrmljah: “Kao nacistički ratni zločinci koji se ubijaju u ćelijama pošto suizgubili rat.”

“Da, i ja sam pomislio isto.”Zaćutasmo, a onda iznenada ponovo otpoče ono meko struganje iza čeličnih

utovarnih vrata - zvuk pipaka koji ih blago ispipavaju. Skupismo se. Naježih se.“Dobro”, rekoh.

“Učinićemo to što brže možemo”, reče Oli. Njegov prsten sa safirom svetlucao jenemo dok je pomerao baterisjku lampu. “Želim što pre da izađem odavde.”

Pogledah užad. Upotrebili su istu vrstu užeta za veš koju mi je čovek sa golf kapomdozvolio da mu vežem oko pojasa. Omče su utonule u naduveno meso njihovihvratova, i ja se ponovo upitah šta li je to moglo da ih natera da to urade. Znam šta jeOli mislio kada je rekao da Ce, ako se sazna za dvostruko samoubistvo, to samopogoršati stvari. Meni već jeste pogoršalo - a nisam mogao da verujem da je tomoguće.

Nešto škljocnu. Oli je otvorio svoj nož, dobru, tešku spravu za rasecanje i otvaranjekutija, I, naravno, za sečenje konopca.

“Ti ili ja?” upita on.Progutah knedlu. “Svaki po jednog.”Uradismo to. Kad sam se vratio, Amanda je nestala, a sa Bilijem je bila gospođa Turman. Oboje

su spavali. Pođoh jednim prolazom, i neki glas reče: “Gospodine Drajton. Dejvide.”Bila je to Amanda, stajala je kraj stepenica koje su vodile u upravnikovu kancelariju, saočima poput smaragda. “Šta je bilo?”

“Ništa”, rekoh ja.Ona mi priđe. Mogao sam da osetim slabi parfem. I, o kako sam je želeo. “Lažete”,

reče ona.“Nije to bilo ništa. Lažna uzbuna.”“Ako tako hoćete.” Ona me uze za ruku. “Upravo sam bila gore u kancelariji.

Prazna je, i na vratima ima bravu.”Lice joj je bilo savršeno mirno, ali oči su joj bile blistave, gotovo divlje, i bilo joj je

snažno tuklo u grlu.“Ja ne...”

“Videla sam kako me gledate”, reče ona. “Ako moramo o tome da razgovaramo,onda ne vredi. Turmanova je sa vašim sinom.”

“Da.” Dođe mi pomisao da je ovo bio način - možda ne najbolji, ali svejedno način -da se skine kletva sa onoga što smo Oli i ja upravo uradili. Ne najbolji način, ali jedini.

Popesmo se uszanim stepeništem u kancelariju. Bila je prazna, kao što je onarekla. I imala je bravu na vratima. Okrenuh je. U tami, ona je bila samo obris. Ispružihruke, dodirnuh je, i privukoh je sebi. Drhtala je. Spustismo se na pod, najpre klečeći,ljubeći se, a ja joj obuhvatih jednu čvrstu dojku i osetih brze otkucaje srca krozduksericu. Pomislih na to kako Stefi govori Biliju da ne dira ogoljene žice. Pomislih namodricu na njenom bedru kada je skinula smeđu haijinu, u našoj prvoj bračnoj noći.Pomisiih na prvi put kada sam je video, kako vozi bicikl kroz tržni centar UniverzitetaMejn u Oronu, kada sam krenuo na čas Vinsenta Hartgena sa mapom pod miškom. Aerekcija mi je bila ogromna.

Onda smo legii, i ona reče: “Voli me, Dejvide. Zagrej me.” Dok je svršavala,zarivala mi je nokte u leđa i dozivala me tuđim imenom. Nije mi smetalo. Tako smonekako bili izjednačeni.

Kada smo sišli, počelo je da sviće, kao da zora nekako puzi. Crnilo iza puškarnicasa oklevanjem je prešio u mutno sivilo, zatim u boju hroma, pa u sjajnu, neodredivu inesvetlucavu belinu filmskog platna u drajv-in bioskopu. Majk Hatlen je spavao u stolicina sklapanje koju je negde maznuo. Den Miler je sedeo malo dalje napodu i jeo krofnumarke “domaćica”. Onu što je posuta šećerom u prahu.

“Sedite, gospodine Drajton”, pozva me on.Potražih Amandu, ali ona je već bila na pola puta niz prolaz. Nije se osvrnula. Naš

ljubavni čin u mraku već je izgledao kao nešto iz mašte, nemoguće da se poveruje,čak ni na ovom uvrnutom dnevnom svetlu. Sedoh.

“Uzmite krofnu.” On mi pruži kutiju.Odmahnuh glavom. “Taj šećer u prahu je smrt. Gori je od cigareta.”To ga zasmeja, malčice. “U tom slučaju, uzmite dve.” Bio sam iznenađen što sam

u sebi otkrio malo preostalog smeha - on ga je izazvao, i zato mi se dopadao. Stvarnouzeh dve njegove krofne. Bile su prilično ukusne. Propratio sam ih cigaretom,madainače nemam naviku da pušim ujutro.

“Treba da se vratim svom detetu”, rekoh ja. “Probudiće se.”Miler klimnu glavom. “Ona ružičasta gamad”, reče on. “Nema je više. Ni ptica.

Henk Vanerman je rekao da je poslednja udarila u prozor oko četiri. Očigledno je daje... divljač... mnogo aktivnija kad se smrkne.”

“To ne biste morali da kažete Brentu Nortonu”, rekoh ja. “Ili Normu.”On ponovo klimnu glavom, i dugo ne reče ništa. Onda upali sopstvenu cigaretu i

pogieda me. uNe možemo ostati ovde, Drajtone”, reče on.“Ima hrane. Pića u izobilju.”“Zalihe nemaju nikakve veze sa tim, i vi to znate. Šta da radimo ako jedna od

velikih zveri tamo napolju reši da prodre unutra umesto samo da se skita po noći?Da probamo da je oteramo drškama portviša i tečnošću za paljenje ćumura?”

Naravno, bio je u pravu. Možda nas je izmaglica štitila na neki način. Krii nas. Ali,možda nas neće dugo kriti, a bilo je i drugih stvari. Bili smo u Saveznom osamnaestsati, više ili manje, i mogao sam da osetim kako se po meni širi neka letargija kakvusam osetio jednom ili dvaput kada sam pokušao da otplivam predaleko. Postojala jepotreba da igram na sigurno, da ostanem gde sam, da se brinem o Biliju (i moždakresnem Amandu Damfrajs usred noći, promrmlja neki glas) da vidim neće li seizmaglica jednostavno dići i ostaviti sve kao što je bilo.

Mogao sam to da vidim i na drugim licima, i odjednom mi pade na pamet da sada uSaveznom ima ljudi koji verovatno ne bi otišli ni u kom slučaju. Sama pomisao naizlazak kroz vrata posle onoga što se dogodilo zaledila bi ih.

Miler je gledao kako mi ove misli prolaze licem, možda. On reče: “Ovde je biloosamdesetak ljudi kada je prokleta izmaglica došla. Od toga oduzmite spoljnogmomka, Nortona i četvoro što su izašli sa njim, i onog čoveka, Smolija. To jesedamdeset troje.”

A kada se oduzmu dva vojnika koji su sada počivali ispod gomile džakova “Purinazalogaja za psiće”, dobije se sedamdeset jedno.

“Onda oduzmite ljude koji su prosto odustali”, nastavi on. “Njih ima deset ilidvanaest. Recimo deset. To daje šezdeset troje. Ali...” On podiže jedan ušećereniprst. “Od tih šezdeset troje, imamo dvadesetak njih koji prosto ne bi hteli da odu.Morali biste da ih vučete dok se otimaju i vrište.”

“Iz čega svega proizilazi šta?”“Da moramo da izademo, to je sve. A ja idem. Oko podne, mislim. Planiram da

povedem sve ljude koji hoće da pođu. Voleo bih da vi i vaš sin pođete sa nama.”“Posle onoga što se desilo Nortonu?”

“Norton je otišao kao jagnje na klanicu. To ne znači da moram i ja, ili ljudi kojikrenu sa mnom.”

“Kako to da sprečimo? Imamo samo jedan pištolj.”“I sreća da ga imamo. Ali, ako uspemo da pređemo preko raskrsnice, možda i

stignemo do sportske radnje u Glavnoj ulici. Oni imaju više pušaka nego što možeteda prebrojite.”

“To je jedno ’ako’ i jedno ‘možda’ previše.” “Drajtone”, reče on, “ovo je ’ako’situacija.”

To mu se vrlo glatko skotrljalo sa jezika, ali on nije morao da brine o malom dečaku.“Vidi, pustite to za sada, važi? Noćas nisam mnogo spavao, ali sam imao priliku

da razmislim o nekoliko stvari. Hoćete da čujete?”“Svakako.”On ustade i protegnu «e. “Hodite sa mnom do izloga.” Prođosmo kroz naplatnu

traku najbližu policama za hleb i stadosmo kod jedne puškarnice. Covek koji je bio nastraži reče: “Gamad je nestala.”

Miler ga potapša po leđima. “Idi i popi kafu - i, druže, ja ću osmatrati napolje.”“Važi. Hvala.”On ode, a Miler i ja priđosmo njegovoj puškarnici. “Pa, kažite mi šta vidite napolju”,

reče on.Pogledah. Bure za otpatke bilo je prevrnuto u toku noći, verovatno je to uradilo

jedno od onih pticolikih stvorenja pri nadletanju i prosulo đubre papira, konzervi ipapirnih čaša za šejk iz Dejri Kvina tamo niz put, po čitavom asfaltu. Iza toga mogaosam da vidim kako niz kola najbliži samoposluzi nestaje u belini. Bilo je to sve što sammogao da vidim, i ja mu to i rekoh.

“Onaj plavi ’ševi’ kamionet je moj”, reče on. Pokaza mi, i ja uspeh da vidimnaznaku plavog u izmaglici. “Ali, ako razmisliš malo o tome kako si se jučeuparkirao, setićeš se da je parkiralište bilo prilično zakrčeno, je li tako?”

Pogledah ponovo svog ’skauta’ i setih se da sam se ubacio blizu samoposlugesamo zato što je neko drugi isparkirao. Klimnuh glavom.

Miler reče: “Sada poveži nešto sa tom činjenicom, Drajtone. Norton i njegovihčetvoro... kako si ih ono zvao?”

“Ravnozemljaši.”“Da, to ti je dobro. Upravo su to i bili. Oni su izašli, je li tako? Gotovo celom

dužinom užeta za veš. Onda smo čuli tu riku, kao da je tamo prokleto krdo slonova.Je li tako?”

“Nije zvučalo kao slonovi”, rekoh ja. “Zvučalo je kao...” Kao nešto iz praiskonskogmulja bila je fraza koja mi je pala na pamet, ali nisam želeo to da kažem Mileru, nepošto je potapšao tog tipa po leđima i rekao mu da popije kafu - kao trener koji povlačiigrača sa velike utak-mice. “Ne znam kako je zvučalo”, završih neubedljivo.

“Ali zvučalo je veliko.”“Da.” Zvučalo je prilično, prokleto veliko.“Pa kako to da onda nismo čuli sudaranje kola? Škripu metala? Lomljavu stakla?”“Pa, zato...” Stadoh. Imao me je. “Ne znam.”Miler reče: “Nisu nikako mogli da stignu izvan parki-rališta kada ih je to napalo,

šta god bilo. Reći ću ti šta ja mislim. Mislim da nismo čuli nijedna kola da krećuzato što ih je mnogo možda nestalo. Naprosto... nestalo. Potonulo u zemlju,isparilo, nazovi to kako hoćeš. Bilo je dovoljno jako da rascepi ove grede, iskrivi ih iporuši stvari sa polica. A istovremeno je stala i gradska sirena.”

Pokušah da zamislim da je pola parkirališta nestalo. Pokušah da zamislim kakohodam tamo napolju i jednostavno dolazim do ganc-nove strmine kojom se otisnuoasfalt sa svojim urednim žuto oivičenim mestima za parkiranje. Strmina, padina... ilimožda pravi pravcati ponor koji se obrušava u bezobličnu belu izmaglicu...

Posle nekoliko sekundi rekoh: “Ako si u pravu, koliko daleko misliš da stignešsvojim kamionetom?”

“Nisam mislio na kamionet. Mislio sam na tvoj pogon na četiri točka.”Tako nešto trebalo je sažvakati, ali ne sada. “Šta još imaš na umu?”Miler rado nastavi: “Apoteka do nas, to mi je na umu. Šta misliš o tome?”Zaustih da kažem kako nemam ni najmanje pojma o čemu govori, a onda žurno

zatvorih usta. Kada smo se juče dovezli, Bridžtonska apoteka bila je otvorena.Perionica nije, ali drogerija je bila širom otvorena, i vrata su bila zaglavljena gumenim

držačima kako bi unutra propustila malo svežeg vazđuha - naravno, rashladni uređajibili su im isključeni zbog nestašice struje. Vrata apoteke nisu mogla biti dalje oddvadeset stopa od Savezne tržnice. Onda zbog čega...

“Zbog čega se niko od tih ljudi nije ovde pojavio?” upita Miler umesto mene.“Prošlo je osamnaest sati. Zar nisu gladni? Svakako da tamo ne jedu dristane istejfri mini-uloške.”

“Ima tamo hrane”, rekoh ja. “Uvek prodaju specijalne prehrambene proizvode.Mekad su to krekeri u obliku životinja, nekad oni prepečeni slatkiši, raznoraznestvari. Plus polica sa šećerlemama.”

“Prosto ne mogu da verujem da su se toga držali dok ovde ima svega mogućeg.”“Na šta to ciljaš?’“Ciljam na to da hoću da izađem, ali da ne želim da budem ručak za neku stvar

izbeglu iz drugorazrednog horor filma. Četvoro ili petoro nas moglo bi da ode ukomšiluk i proveri situaciju u drogeriji. Kao nekakav probni balon.”

“To je sve?”“Ne, postoji još jedna stvar.”“Šta to?”“Ona”, reče Miler jednostavno i pokaza palcem ka jednom od srednjih prolaza. “Ta

luda pizdurina. Ta veštica.”On je to pokazao ka gospođi Karmodi. Više nije bila sama; pridružile su joj se dve

žene. Po njihovoj svetloj odeći nagađao sam da su verovatno turisti ili izletnici,gospođe koje su možda ostavile svoje porodice “samo da skoknu do grada i donesupar stvari” i sada su se ždrale od brige za svoje muževe i decu. Gospođe rade da seuhvate za gotovo svaku slamku. Možda čak i za crnu utehu gospođe Karmodi.

Njen komplet sa pantalonama sijao je i dalje zlokobno i blistavo. Govorila je,gestikulirala, lica oštrog i mračnog. Dve gospođe u svetloj odeći (ali ne tako svetlojkao što je bio komplet gospođe Karmodi, ne, niti njen džinovski džak od tašne i dalječvrsto stegnut pod gnjecavom miškom) slušale su zaokupljeno.

“Ona je drugi razlog što hoću da izađem, Drajtone. Dok padne mrak sa njom će ihsedeti šestoro. Ako se večeras vrate one ružičaste bube i ptice, do sutra ujutro sanjom će sedeti čitava parohija. Onda možemo da počnemo da se brinemo o tomekoga će im reći da treba da žrtvuju kako bi se sve ovo popravilo. Možda mene,možda tebe, ili onog momka Hatlena. Možda tvoje dete.”

“To je idiotluk”, rekoh ja. Ali, je li bio? Hladna jeza koja mi je puzala uz leđa govorilami je da nije baš nužno tako. Usta gospođe Karmodi kretala su se i kretala. Očituristkinja bile su prikovane za njene smežurane usne. Je li to bio idiotluk? Pomislih naprašnjave punjene životinje koje piju iz svoje rečice od ogledala. Gospođa Karmodi jeposedovala neku moć. Čak je i Stef, inače tvrdoglava i čvrsto na zemlji, prizivalagospođino ime sa nelagodnošću.

Ta luda pizdurina, tako ju je Miler nazvao. Ta veštica.“Ljudi u ovoj samoposluzi sigurno prolaze kroz ludačko iskustvo”, reče Miler. On

pokaza rukom ka crveno obojenim lajsnama oko segmenata izloga... iskrivljene,

rascepljene i izobličene. “Njihovi umovi verovatno izgledaju poput onih lajsni. Mojsvakako, najozbiljnije. Pola noći sam proveo u ubeđenju da sam podilkanio, da samnajverovatnije u ludačkoj košulji u Danversu i da bulaznim o gamadi, dinosaurskimpticama i pipcima, i da će sve to nestati čim dođe dobri bolničar i ubrizga mi dozutorazina u ruku.” Njegovo malo lice bilo je napeto i belo. On pogleda gospođuKarmodi, a onda ponovo mene. “Kažem ti da to može da se desi. Kako ljudi budusve rastrojeniji, nekima od njih činiće se ona sve boljom. A ja ne želim da budem tukada do toga dođe.”

Usne gospođe Karmodi u pokretu, u pokretu. Njen jezik koji joj igra oko staračkiizlomljenih zuba. Zaista je ličila na vešticu. Stavite joj šiljati crni šešir i biće savršena.

O čemu je to pričala svojim dvema zarobljenim ptičicama u svetlom letnjem perju?O Projektu Strela? O Crnom Proleću? Gadostima iz podruma zemlje? Ljudskoj žrtvi?Sranje.A opet...“I šta kažeš?”“Evo za šta sam”, odgovorih mu. “Pokušaćemo da odemo do drogerije. Ti, ja, Oli

ako želi da pođe, jedan ili dvojica od ostalih. Onda ćemo ponovo razmisliti osvemu.” Čak sam i zbog toga osetio da hodam preko nemoguće provalije na uskojgredi. Biliju ne bih pomogao time što bih se ubio. S druge strane, ne bih mu pomogaoni time što bih sedeo na guzici. Dvadeset stopa do drogerije. To nije bilo tako loše.

“Kada?” upita on.“Daj mi jedan sat.”“Svakako”, reče on.

9EKSPEDICIJA DO APOTEKE

Rekoh gospođi Turman, rekoh Amandi, a onda rekoh Biliju. Ovog jutra izgledao jebolje; pojeo je dve krofne i činiju Specijalnog K. za doručak. Potom sam se trkao sanjim do kraja dva prolaza i nazad, i čam sam ga naterao da se nasmeje. Deca sutoliko prilagodljiva da zbog toga možete da se userete od straha. Bio je previše bled,podočnjaci su mu još bili naduveni od suza koje je isplakao tokom noći, i lice mu jeizgledalo užasavajuće istrošeno.

Na neki način postalo je slično licu starca, kao da je pod njim previše dugo tekaopreveliki emotivni napon. Ali, još je bio živ i kadar da se smeje... bar dok se ne setigde se nalazi i šta se događa.

Posle sprinta sedosmo sa Amandom i Heti Turman, popismo Gatoradu iz papirnihčaša, i ja mu saopštih da idem do drogerije sa još nekoliko drugih.

“Neću da ideš”, reče on odmah i lice mu se smrknu.“Biće u redu, Veliki Bile. Doneću ti strip o Spajdermenu.”“Hoću da ostaneš ovde.” Lice mu sada nije bilo samo smrknuto; bilo je uzburkano.

Uzeh ga za ruku. On je izvuče. Uzeh je ponovo.“Biii, pre ili kasnije moraćemo da izađemo odavde. To shvataš, zar’ne?”

“Kada ode izmaglica...” Ali, govorio je to bez ikakvog ubeđenja. Pio je svojuGatoradu polako i bez uživanja.

“Bili, prošao je gotovo ceo dan.”“Hoću Mamicu.”“Pa, možda je ovo prvi korak na putu da joj se vratimo.”Gospođa Turman reče: “Ne budite dečaku nadu.”“Kakve ima veze”, odbrusih joj, “dete se mora nečemu nadati.”Ona spusti pogled. “Da, valjda mora.”Bili ovo nije primetio. “Tatice... Tatice, napolju su stvorenja. Stvorenja.”“Da, to znamo. Ali mnoga - ne sva, ali mnoga - izgleda da ne izlaze dok ne padne

noć.“Čekaće te”, reče on. Oči su mu bile ogromne, uperene u moje. “Cekaće u

izmaglici... a kad ne budeš mogao da se vratiš unutra, doći će da te pojedu. Kao ubajkama.” Zagrlio me je pomamno, panično čvrsto. “Tatice, molim te da ne ideš.”

Oslobodih se njegovih ruku što sam nežnije mogao i rekoh mu da moram da idem.“Ali, vratiću se, Bili.”

“U redu”, reče on promuklo, ali više nije hteo da gleda u mene. Nije verovao da ćuse vratiti. To mu je bilo na licu, koje više nije bilo uzburkano već nesrećno i žalosno.Opet se upitah činim li pravu stvar izlažući se riziku. A onda slučajno pogledah nizsrednji prolaz i tamo spazih gospođu Karmodi. Stekla je trećeg slušaoca, čoveka saobrazima zaraslim u bradu i gadnim zakolutalim, zakrvavljenim očima. Njegovoizmučeno čelo i drhtave ruke vrištale su reč mamurluk. Bio je tolniko drugi do prijateljvaš i moj, Majron Lafler. Tip koji nije osećao ni trunku kajanja što je poslao dečaka daobavi muški posao.

Ta luda pizdurina. Ta veštica.Poljubih Bilija i zagrlih ga snažno. Onda odoh do prednje strane radnje - ali ne kroz

prolaz sa kućnim potrepštinama. Nisam želeo da joj zapadnem za oko.Na tri četvrtine puta sustiže me Amanda. “Moraš li zaista ovo da radiš?” upita ona.“Da, mislim da moram.”“Izvini što ovo kažem, ali meni to zvuči kao mačo sranje.” Visoko na obrazima

imala je tačkice boje, a oči su joj bile zelenije nego ikad. Bila je veoma - ne, kraljevski- besna.

Uzeh je za ruku i prepričah razgovor sa Denom Milerom. Zagonetka sa kolima ičinjenica da nam se niko iz apoteke nije pridružio nisu ostavili naročito jak utisak nanju. Ono o gospođi Karmodi jeste.

“Možda je u pravu”, reče ona.“Stvarno to veruješ?”“Ne znam. Ima nečeg otrovnog u toj ženi. A ako se ljudi dovoljno dugo budu

dovoljno plašili, okrenuće se svakome ko predloži rešenje.”“Ali, ljudska žrtva, Amanda?”“Asteci su to radili”, reče ona mirno. “Slušaj, Dejvide. Ti se vrati. Ako se bilo šta

desi... bilo šta... vrati se. Beži ako treba. Ne zbog mene, ono što se sinoć desilo

bilo je lepo, ali to je bilo sinoć. Vrati se zbog svog sina.”“Da, hoću.”“Pitam se”, reče ona, i sada je ličila na Bilija, iscrpljena i stara. Pade mi na pamet

da većina nas izgleda tako. Ali ne i gospođa Karmodi. Gospođa Karmodi je delovalanekako miađe i vitalnije. Kao da je došla na svoje. Kao da... kao da se time hrani.

Nismo krenuli do pola deset. Pošlo nas je sedmoro: Oli, Den Miler, Majk Hatlen,negadašnji drugar Majrona Laflera, Džim (takođe mamuran, ali naizgled rešen dapronađe način da se okaje), Badi Iglton i ja. Sedma je bila Hilda Repler. Miler i Hatlensu poluusrdno pokušali da je odgovore. Ništa od toga nije htela da prihvati. Ja nisamni pokušao. Pretpostavljao sam da će se snaći bolje od svih nas, izuzev možda Olija.Nosila je mali platneni ceger pun konzervi Rejda i Crne zastave sa skinutim kapicama,spremnih za akciju. U slobodnoj ruci držala je Spaldingov Džimi Konors teniski reketsa izložbe sportske robe u prolazu broj dva.

“Šta ćete s tim, gospođo Repler?” upita Džim.“Ne znam”, reče ona. Imala je dubok, oštar, kompetentan glas. “Ali, dobro mi leži u

ruci.” Pogiedala ga je bolje, i pogled joj je bio hladan. “Džim Grondin, zar ne? Nisi libio kod mene u školi?”

Džimove usne razvukoše se u nelagodni kez, kao da isisavaju jaje. “Jesam,gospođo. Ja i moja sestra Polina.”

“Sinoć si previše popio?”Džim, koji je bio viši od nje i teži možda i stotinu funti, pocrvene do korena svoje

kratke “američka liga” frizure. “O, ne...”Ona se grubo okrenu i prekide ga. “Mislim da smo spremni”, reče.Svi smo imali ponešto, mada bi se takav asortiman naoružanja u najmanju ruku

mogao nazvati čudnim. Oli je nosio Amandin pištolj, Badi Iglton čelični pajser odnekudpozadi. Ja sam nosio dršku od metle.

“Dobro”, reče Miler, podigavši malo glas. “Ljudi, saslušajte nas nakratko.”Desetak ljudi poiako krenu ka izlaznim vratima da vide šta se to dešava. Biii su u

raštrkanim grupicama, a sa desne strane stajala im je gospođa Karmodi sa svojimnovim prijateljima.

“Otići ćemo do drogerije da vidimo kakva je tamo situacija. Nadamo se da ćemomoći nešto da donesemo natrag i pomognemo gospođi Klafem.” To je bila onaizgažena žena od juče, kada se pojavila gamad. Jedna noga bila joj je slomljena, itrpela je jake bolove.

Miler nas osmotri. “Ništa nećemo rizikovati”, reče on. “Na prvi znak bilo čegapretećeg, uskočićemo natrag u samoposlugu...”

“I sručiti nam sve đavole pakla na glavu!” povika gospođa Karmodi.“U pravu je!” podrža je jedna od izletnica. “Nateraćete ih da nas primete!

Nateraćete ih da dođu! Zašto ne ostavite na miru one kojima je sasvim dobro?”Začu se žamor odobravanja nekoliko ljudi koji su se okupili kako bi propratili naš

odlazak.Ja rekoh: “Gospođo, ovo je vama sasvim dobro?”

Ona spusti pogled, zbunjena.Gospođa Karmodi istupi korak napred. Oči su joj gorele. “Umrećeš tamo napolju,

Dejvide Drajtone! Hoćeš da ti sin ostane siroče?” Ona podiže pogled i sve nas njimeobuhvati. Badi Iglton spusti oči i istovremeno podiže pajser, kao da je tera.

“Svi ćete umreti tamo napolju! Zar niste shvatili da je došao smak sveta? Đavo jena slobodi. Zvezda Crvotočine bukti i svako od vas ko kroči kroz ta vrata bićeraskomadan! A oni će doći po nas koji ostanemo, baš kao što je ova dobra ženarekla! Ljudi, zar ćete dozvoliti da do toga dođe?” Sada se obraćala posmatračima ioni se ogiasiše malim žamorom. “Posle onoga što se juče dogodilo nevernicima? Toje smrt! To je smrt! To je...”

Najednom, konzerva graška prelete preko dve naplatne trake i tresnu gospođuKarmodi o desnu dojku. Ona se zatetura unazad i kriknu zaprepašćeno.

Amanda istupi. “Umukni”, reče ona. “Umukni, bedna lešinarko.”“Ona je sluškinja Zla!” vrisnu gospoda Karmodi. Uzbuđeni osmeh titrao joj je na

usnama. “S kime si sinoć spavala, gospoja? S kime si legla sinoć? Majka Karmodividi, o da, Majka Karmodi vidi ono što drugima promakne.”

Ali trenutna čarolija koju je stvoriia bila je prekinuta, a Amandine oči ostale sunepokolebljive.

“Hoćemo li da idemo, ili ćemo stajati ovde čitav dan?” upita gospođa Repler.I mi odosmo. Bog nam pomogao, odosmo. Den Miler je bio na čelu. Oli je išao drugi, a ja poslednji, sa gospođom Repler pred

sobom. Mislim da sam se piašio više nego ikada, i ruka kojom sam stezao dršku metlebila mi je znojava i klizava.

Bio je tu onaj tanak, jedan i neprirodan miris izmaglice. Kada sam stigao do vrata,Miler i Oli već su se stopili sa njom, a Hatlen, koji je išao treći, gotovo da se više nije nivideo!

Samo dvadeset stopa, nastavio sam da govorim samom sebi. Samo dvadesetstopa.

Gospođa Repler je hodala polako i čvrsto ispred mene, i blago mahala teniskimreketom koji je držala u desnoj ruci. Sa naše leve strane bio je crveni zid blokovašljake. Sa desne nam je bio prvi red kola koja su se u izmaglici nazirala kao avetinjskičamci. Još jedno bure za otpatke materijalizova se iz beline, a iza njega nalazila seklupica gde su ljudi ponekad sedeli i čekali na red za telefonsku govornicu. Samodvadeset stopa, Miler je sada već sigumo tamo, dvadeset stopa je samo deset ilidvanaest koraka, tako da...

“O, moj Bože!” vrisnu Miier. “O, dragi, slatki Bože, pogledajte ovo!”Miler je stigao tamo, jašta.Badi Iglton je bio ispred gospođe Repler, i okrenuo se da beži, očiju razrogačenih i

izbuljenih. Ona ga blago lupnu teniskim reketom po grudima. “Gde to misliš da tiideš?” upita ga ona svojim grubim, pomalo oštrim glasom, i tu se okonča sva panika.

Mi ostali dovukosmo se do Miiera. Pogledah jednom nazad preko ramena i videh da

je izmaglica progutaia Saveznu. Crveni zid od šljake izbledeo je u tanko, ispranoružičasto, a onda potpuno nestao, na nekih pet stopa od izlaznih vrata na straniBridžtonske apoteke. Osećao sam se izolovanije, ili jednostavno usamljenije, negoikad u životu. Bilo je to kao da sam izgubio utrobu.

U apoteci je bila klanica.Miler i ja smo, naravno, bili veoma blizu - gotovo da smo došli do samog saznanja.

Sve te stvari u izmaglici postupale su prevashodno prema čulu mirisa. Biio je torazumno. Vid bi za njih bio potpuno beskoristan. Sluh malo bolji, ali kao što sam većrekao, magla je na neki način sjebavala akustiku i činila da stvari koje su blizu zvučeudaljeno i - ponekad - da stvari koje su daleko zvuče blizu. Stvari u magli pratile susvoje najistinitije čulo. Pratile su svoj nos.

Nas u samoposluzi spasla je, koliko i bilo šta drugo, nestašica struje. Vrata saelektričnim okom nisu funkcionisala. Na neki način, samoposluga je bila zapečaćenakada je izmaglica došla. Ali vrata apoteke... ona su bila otvorena i zaglavijena.Nestanak struje im je isključio rashlađivanje vazduha pa su otvorili vrata da unutrapuste vetrić. Samo što je sa njim ušlo i nešto drugo.

Na ulazu je ležao čovek u kestenjastoj majici, sa licem okrenutim nadole. lli samprvo pomislio da mu je majica kestenjasta; onda sam video nekoliko belih mrlja nakrajevima i shvatio da je nekada cela bila bela. Boja kestena bila je krv. I još nešto sanjim nije bilo u redu. Počeh da mozgam o tome. Nije mi došlo čak ni kada se BadiIglton okrenuo da se bučno ispovraća. Verujem da vam um, kada se nekome neštotako... tako konačno desi, najpre to odbaci - osim, možda, u ratu.

Glava mu je nestala, eto šta je bilo. Noge su mu bile raširene kroz vrata apoteke, iglava je trebalo da mu visi preko donjeg stepenika. Ali, jednostavno nije.

Džimu Grondinu je bilo dosta. Okrenuo se, sa rukama preko ustiju, i zapiljio seludački svojim zakrvavljenim očima u moje. A onda se zateturao, saplićući se, prematržnici.

Ostali nisu obratili pažnju. Miler je kročio unutra. Gospođa Repler se postavila sajedne strane duplih vrata sa svojim teniskim reketom. Oli je stajao sa druge strane, saAmandinim pištoljem izvučenim i uperenim u trotoar.

On reče tiho: “Dejvide, izgleda da mi ponestaje nade.”Badi Iglton se jedva oslanjao o pregradu govornice, kao neko ko je upravo čuo loše

vesti od kuće. Siroka ramena tresli su mu jecaji.“Ne otpisuj nas još”, rekoh ja Oliju. Kročih ka vratima. Nisam želeo da uđem tamo,

ali sinu sam obećao strip.Bridžtonska apoteka bila je poprište ludačkog pokolja. Džepne knjige i časopisi bili

su posvuda. Gotovo pod mojim nogama nalazili su se stripovi Spajdermen iNeverovatni Hulk, i ja ih bez razmišljanja podigoh i strpah u zadnji džep, za Bilija.Boce i kutije ležale su u prolazima. Jedna ruka visila je preko police.

Preplavi me nestvarnost. Krš... pokolj - to je bilo dovoljno gadno. Ali, mesto jetakođe ličilo i na prizor neke ludačke žurke. Bilo je ovenčano i ukrašeno nečim za štasam najpre pomislio da su vrpce. Ali, nisu bile široke i pljosnate; više su ličile na jako

debele žice ili jako tanke kablove. Pade mi na pamet da su gotovo jednako jarke i belekao i sam izmaglica, i hladna jeza mi se uspuza uz kičmu poput mraza. Nije kreppapir. Šta je? Časopisi i knige visili su sa nekih od njih i njihali se u vazduhu.

Majk Hatlen je bockao čudnu crnu stvar jednom nogom. Bilo je to dugo i čekinjavo.“Jebote, šta je ovo?” upita on nikoga posebno.

I odjednom sam znao. Znao sam šta je to pobilo sve one koji su imali tu nesreću dase zateknu u apoteci kada je došla izmaglica. Ljude koji su imali tu nesreću da budunanjušeni. Napolje...

“Napolje”, rekoh ja. Glas mi je bio potpuno suv, i reč je izletela poput praska.“Izlazite napolje odavde.”

Oli me pogleda. “Dejvide...?”“To je paukova mreža”, rekoh ja. A onda iz izmaglice dođoše dva vriska. Prvi,

možda, od straha. Drugi od bola. Bio je to Džim. Ako su postojali dugovi koje jetrebalo da podmiri, upravo ih je podmirivao.

“Izlazite!” viknuh na Majka i Dena Milera.A onda se nešto iskobelja iz magle. Biio ga je nemoguće videti na beloj podlozi, ali

mogao sam da ga čujem. Zvučalo je kao mlitavo ošinut bič. A mogao sam da ga vidimkada se obavilo oko nogavice farmerki Badija Igltona.

On vrisnu i zgrabi prvo što mu je došlo do ruke, a to je bio telefon. Ručni aparatpolete svom dužinom žice a onda stade da se ljulja napred-nazad. O Isuse to BOLI!”vrištao je Badi.

Oli posegnu za njim, i ja videh šta se dešava. Istog trena shvatih zašto čoveku naulazu nedostajeglava. Tanki beli kabl koji se Badiju obavio oko noge uranjao mu je umeso. Ta nogavica njegovih farmerki bila je uredno odsečena i kiizila mu je niz nogu.Uredan kružni usek na nozi punio mu se krvlju dok je kabl išao dublje.

Oli ga snažno povuče. Začu se slabo puckanje i Badi bi slobodan. Usne su mupoplavele od šoka.

Majk i Den su dolazili, ali presporo. Tada Den utrča u nekoliko visećih niti i ulepi se,baš kao buba na papiru za muve. On se oslobodi strahovitim trzajem i ostavi parčekošulje da visi na mreži.

Odjednom je vazduh bio’pun tog mlitavog šibanja, i tanki kablovi lebdeli su sporonaniže, prema nama. Bili su prevučeni istom nagrizajućom supstancom. Izbegoh dva,više srećno nego vešto. Jedan mi pade pred noge, i mogao sam da čujem slabošištanje uzavreiog asfalta. Drugi dopluta iz vazduha i gospođa Repler mirno zamahnuteniskim reketom prema njemu. Nit se čvrsto zakači i ja čuh visoko tving! tving! tving!dok je nagrizajuća materija izjedala špan i prekidala ga. Zvučalo je kao da neko brzoprstima svira po žicama violine. Trenutak kasnije nit se omota oko gornjeg dela drškereketa i otrgnu ga u izmaglicu.

“Vraćajte se!” viknu Oli.Pokrenusmo se. Oli je obgrlio Badija. Den Miler i Majk Hatlen bili su svaki sa po

jedne strane gospode Repler. Bela vlakna mreže nastaviše da dolaze iz izmaglice, ibilo ih je nemoguće videti osim kada je oko moglo da ih razazna na crvenoj podlozi

šljake.Jedno se omota Majku Hatlenu oko ruke. Drugo mu se kao bič uvi oko vrata u nizu

brzog, pucketavog namotavanja. Njegova vratna žila ode u mlaznoj, poskakujućojeksploziji, i on bi odvučen, zabačene glave. Jedna “bas” patika mu spade i ostade tuda leži okrenuta na stranu.

Badi naglo pade napred i gotovo povuče Olija na kolena. “Dejvide, onesvestio se.Pomozi mi.”

Ščepah Badija oko pasa i mi ga povukosmo nespretno, saplićući se. Čak i unesvesti, Badi je i dalje čvrsto držao svoj čelični pajser. Noga oko koje mu se uvilo onovlakno mreže visila mu je sa tela pod stravičnim uglom.

Gospođa Repler se okrenu. “Pazite!” vrisnu ona svojim promuklim glasom. “Paziteiza sebe!”

Samo što sam počeo da se okrećem, kada jedno vlakno mreže dolebde DenuMileru na glavu. On stade da ga udara rukama, da ga otrže.

Iza nas iz izmaglice izađe pauk. Bio je krupan kao poveći pas. Crn, sa žutimšarama. Trkačke pruge, pomislih ludo. Oči su mu bile crvenkasto-ljubičaste, kaogranatine. Užurbano je kaskao ka nama na nečemu što je moglo biti čak dvanaest iličetrnaest nogu sa mnogo zgla-vaka - nije to bio običan zemaljski pauk naduvan doveličine iz horor filma; bilo je to nešto potpuno drugačije, možda čak uopšte ne pauk.Da ga je video, Majk Hatlen bi shvatio šta je zaista bila ona čekinjava crna stvar koju jebockao u apoteci.

Nastupao je prema nama pletući mrežu iz otvora ovalnog oblika na gornjem delustomaka. Vlakna su leb-dela prema nama gotovo oblikovana kao lepeza. Zagledan uovaj košmar, toliko sličan paucima crnim kao smrt koji se nadnose nad svoje mrtvemuve i bube u senkama našeg skloništa za čamce, osetih kako um želi da mi sepotpuno otkači sa sidrišta. Sada verujem da je samo po-misao na Bilija bila to što mije dopustilo da zadržim bar neki privid razuma. Pravio sam neki zvuk. Smejao se.Plakao. Vrištao. Ne znam.

Ali, Oli Viks je bio kao kamen. On podiže Amandin pištolj mimo kao čovek nastrelištu i isprazni ga pucajući u razmacima u to stvorenje iz neposredne blizine. Izkakvog god pakla došlo, nije bilo neranjivo. Crna sukrvica rasprsnu mu se sa tela i toispusti užasni zvuk mjaukanja, toliko dubok da se pre osećao nego čuo, kao bas tonna sintisajzeru. A onda odgamiza nazad u izmaglicu i nestade. Mogao je to bitifantazam iz užasnog drogiranog sna... da za sobom nije ostavilo lokve lepljive crnetvari.

Začu se zveket kada Badi konačno ispusti svoj čelični pajser.“Mrtav je”, reče Oli. “Pusti ga, Dejvide. Ta jebena stvar mu je sredila butnu

arteriju, mrtav je. Hrista mu, hajdemo odavde.” Licem mu je ponovo curio znoj a očisu mu se bečile na okruglom licu. Jedno vlakno mreže lagano mu dolebde nanadlanicu i Oli zamahnu rukom i prekinu ga. Vlakno ostavi krvavu prugu.

Gospođa Repler ponovo vrisnu: “Pazite!” i mi se okrenusmo ka njoj. Još jedan jeizašao iz magle i obavio nogama Dena Milera u ludačkom ljubavnom zagrljaju. Den ga

je udarao pesnicama. Kada sam se sagnuo i podigao Badijev pajser, pauk poče daumotava Dena u svoja smrtonosna vlakna, i njegova borba postade strašan, bacakaviples smrti.

Gospođa Repler krenu prema pauku sa konzervom “Crne zastave”, sredstva zaodbijanje insekata, ispruženom u ruci. Paukove noge posegnuše za njom. Ona otpustidugme i oblak toga briznu u jedno od njegovih svetlucavih očiju naiik na draguije.Ponovo se začu ono duboko mjaukanje. Pauk kao da se sav stresao, a onda počeoda se tetura unazad dok su mu slakave noge grebaie po pločniku. Vukao je za sobomDenovo telo koje se udaralo i kotrljalo. Gospođa Repler baci konzervu spreja za bubena njega. Ona odskoči od paukovog tela i zazveketa na afaltu. Pauk udari o bok malihsportskih kola dovoljno jako da ih zaljulja na oprugama, a onda nestade.

Stigoh do gospođe Repler koja se zanosila na nogama, mrtvački bleda. Obgrlih je.“Hvala vam, mladiću”, reče ona. “Osećam malu nesvesticu.”

“U redu je to”, rekoh ja promuklo.“Spasla bih ga da sam mogla.”“Znam.”Oli nam se pridruži. Potrčasmo prema vratima tržnice, dok su niti lebdele svuda oko

nas. Jedna nalete na ceger gospođe Repler i uroni u njen platneni bok. Onaneumoljivo stade da se rve za ono što je njeno, vukući za drške obema rukama, aliizgubi ga. On odskakuta u izmaglicu, prevrćući se.

Kada smo stigli do ulaznih vrata, jedan manji pauk, ne veći od šteneta kokeršpanijela, istrča iz izmaglice duž zida zgrade. Nije pravio mrežu; možda nije biodovoljno zreo za to.

Dok je Oli upirao mesnatim ramenom u vrata tako da gospođa Repler može daprođe, ja bacih čelični pajser na tu stvar kao koplje i probodoh je. Mahnito se uvijala,grebući nogama po vazduhu, a njegove crvene oči kao da su pronašle moje imarkirale me...

“Dejvide!” Oli je još držao vrata.Utrčah unutra. On me je pratio.Mrtvački bleda, preplašena lica zurila su u nas. Sedmoro nas je izašlo. Vratilo se

troje. Oli se nasloni na teška stakiena vrata dok su mu se bačvasta prsa nadimala. Onponovo poče da puni Amandin pištolj. Bela košulja direktorovog pomoćnika slepila muse za telo, a velike sive mrlje znoja ispuzale su mu ispod pazuha.

“Šta?” upita neko dubokim, promuklim glasom.“Pauci”, odgovori gospođa Repler grubo. “Te bitange su mi otele ceger.”A onda mi se Bili baci u naručje, uplakan. Uhvatih se za njega. Čvrsto.

10ČAROLIJA GOSPOĐE KARMODI. DRUGA NOĆ U

TRŽNICI. KONAČNA KONFRONTACIJABio je red na mene da spavam i ne sećam se ničega iz sledećih četiri sata.

Amanda mi je rekia da sam mnogo pričao i vrisnuo jednom ili dvaput, ali ne sećam se

nikakvih snova. Kada sam se probudio, bilo je popodne. Bio sam strašno žedan.Nešto mleka se ukvarilo, ali bilo je i još dobrog. Popio sam karton.

Amanda dođe tamo gde smo bili Bili, gospođa Turman i ja. Starac koji se ponudioda pokuša da uzme sačmaricu iz prtljažnika svojih kola bio je sa njom - Kornel, setihse. Embrouz Kornel.

“Kako si, sinko?”“Dobro.” Ali, bio sam i dalje žedan i glava me je bolela. Najviše od svega, plašio sam

se. Zagrlih Bilija i sa Kornela skrenuh pogled ka Amandi. “Šta se zbiva?”Amanda reče: “Gospodina Kornela brine ta gospođa Karmodi. I mene, takođe.”“Bili, hoćeš malo da se prošetamo?” upita Heti.“Neću”, reče Bili.“Hajde samo, Veliki Bile”, rekoh mu ja, i on ode - sa oklevanjem.“A sad, šta je to sa gospođom Karmodi?” upitah.“Zakuvava stvari”, reče Kornel. Pogleda me sa neumoljivošću starca. “Mislim da to

moramo da sprečimo. Na svaki mogući način.”Amanda reče: “Sa njom je sada gotovo tuce ljudi. Liči na nekakvu ludačku

crkvenu službu.”Setih se kada sam razgovarao sa prijateljem piscem koji je živeo u Otisfildu i

izdržavao ženu i dvoje dece uzgajajući piliće i pojavijujući se sa po jednomoriginalnom džepnom knjigom godišnje - špijunske priče. Došli smo do toga dapričamo o sve većoj popularnosti knjiga koje se bave natprirodnim. Golt je rekao da sučetrdesetih Uvrnute priče mogle da plaćaju samo bedne iznose, a pedesetih subankrotirale. Kada mašine iznevere, rekao je (dok mu je žena prikupljala jaja a petlovimrzovoljno kukurikali napolju), kada tehnologija izneveri, kada konvencionalni religijskisistem izneveri, ljudi moraju da imaju nešto. Čak i zombi koji posrće kroz noć može daizgleda prilično veselo u poređenju sa egzistencijalnom komedijom/stravom razlaganjasloja ozona pod kombino-anim napadom miliona fluorokarbonskih konzervi deodoransspreja.

Bili smo ovde zarobljeni dvadeset šest sati, a nismo mogli da učinimo ama bašništa. Naša jedina ekspedicija napolje rezultirala je gubitkom od pedeset sedamprocenata. Možda i nije bilo toliko iznenađujuće što je vrednost akcija gospođeKarmodi počeia da raste.

“Zar stvarno ima tuce ljudi?” upitah ja.“Pa, samo osmoro”, reče Kornel. “Ali, nikako da umukne! Liči na one

desetočasovne govore koje je držao Kastro. Prokleta opstrukcionarka!”Osmoro. Nije tako mnogo, čak ni dovoljno da popuni mesta u poroti. Ali, shvatio

sambrigu na njihovim licima. Bilo je to dovoljno da ih učini jedinom i najvećompolitičkom siiom u tržnici, naročito sada, kada više nema Dena i Majka. Pomisao na toda jedina i najveća grupa u našem zatvorenom sistemu sluša njeno trabunjanje opaklenim jamama i otvaranju sedam posuda primorala me je da se osećam priličnoprokleto klaustrofobično.

“Ponovo je počela da priča o ljudskoj žrtvi”, reče Amanda. “Bad Braun je otišao

tamo i rekao joj da prestane da priča takve gluposti u njegovoj radnji. A dvamuškarca koji su sa njom - jedan je onaj Majrobn Lafler - rekli su mu da bi za njegabilo bolje da umukne, jer je ovo još uvek slobodna zemlja. Nije hteo da umukne idošlo je... pa, valjda se tako kaže, do okršaja gurkanjem.”

“Razbili su Braunu nos”, reče Kornel. “Ozb’iljni su.” Ja rekoh; “Sigurno ne toliko danekoga zaista ubiju.” Kornel reče tiho: “Ne znam koliko će daleko ići ako ovaizmaglica ne popusti. Ali, ne želim to da ustanovim. Nameravam da odem odavde.”

“Lakše reći nego učiniti.” Ali, nešto poče da mi kucka u mislima. Miris. To je bioključ. U tržnici su nas prilično ostavljaii na miru. Gamad je verovatno bila privučenasvetlom, kao i ona obična. Ptice su jednostavno pratile svoju zalihu hrane. Ali, većestvari su nas ostavljale na miru, osim ako se iz nekog razloga ne raskopčamo. Klanicau Bridžtonskoj apoteci desila se zato što su vrata bila zaglavljena i otvorena - u to sambio siguran. Stvar ili stvari koje su sredile Nortonovu grupu zvučale su veliko kao kuća,ali nisu se približile tržnici. A to je značilo da možda...

Odjednom sam želeo da razgovaram sa Olijem Viksom. Bilo mi je potrebno darazgovaram sa njim.

“Nameravam da izađem, ili da poginem pri pokušaju”, reče Kornel. “Nisamplanirao da ostanem ovde do kraja leta.”

“Bilo je četiri samoubistva”, reče Amanda odjednom.“Šta?” Prvo što mi je palo na pamet u blesku polu-krivice, bilo je da su otkriveni

leševi vojnika.“Pilule”, reče Kornel kratko. “Ja i još dva-tri momka izneli smo tela pozadi.”Morao sam da prigušim očajnički smeh. Pozadi smo imali pravu pravcatu

mrtvačnicu.“Proređuje se”, reče Kornel. “Hoću da odem.”“Nećete stići ni do svojih kola. Verujte mi.”“Čak ni do onog prvog reda? On je bliže od drogerije.” Nisam mu odgovorio. Ne

tada.Oko sat kasnije zatekoh Olija kako pljačka hladnjak za pivo i pije “buš”. Lice mu je

bilo ravnodušno, ali kao da je i on posmatrao gtospođu Karmodi. Bila je očiglednoneumorna. I zaista je ponovo razglabala o ljudskoj žrtvi, samo što joj sada niko nijegovorio da umukne. Neki ljudi koji su joj juče rekii da umukne sada su ili bili sa njom,ili su bar biii voljni da je slušaju - dok su ostali bili u manjini.

“Mogla bi da ih nagovori na to do sutra ujutro”, primeti Oli. “Možda ne... ali akouspe, šta misliš koga će odabrati za tu čast?”

Bad Braun joj se zamerio. I Amanda. Bio je tu i čovek koji ju je udario. A onda,naravno, bio sam tu i ja.

“Oli”, rekoh, “mislim da bi nas možda šestoro moglo izaći odavde. Ne znam kolikobismo daleko stigli, ali mislim da bismo mogli da izađemo.”

“Kako?”Izložih mu to. Bilo je sasvim jednostavno. Ako se sjurimo do mog skauta i uguramo

se unutra, oni neće osetiti ljudski miris. Bar ne dok su prozori podignuti.

“Ali, pretpostavimo da ih privlači neki drugi miris?” upita Oli. “Na primer, izduvnigasovi?”

“Onda smo pečeni”, složih se ja.“Kretanje”, reče on. “Kretanje kola kroz izmaglicu takođe bi moglo da ih privuče,

Dejvide.”“Mislim da ne bi. Ne bez mirisa žrtve. Zaista verujem da je u tome ključ bekstva.”“Ali ne znaš.”“Ne, ne sa sigurnošću.”“Gde bi želeo da ideš?”“Najpre? Kući. Da pokupim ženu.”“Dejvide...”“U redu. Da proverim. Da budem siguran.”“Tamo napoiju te stvari su možda svugde, Dejvide. Mogle bi da te srede čim

kročiš iz skauta u svoje dvorište.” “U tom slučaju, skaut bi bio tvoj. Tražio bih samoda se brineš za Bilija što bolje možeš i što duže možeš.”

Oli dokrajči svoj “buš” i ispusti konzervu natrag u hladnjak, gde zazveketa međupraznim. Drška pištolja koju je Amandi dao muž virila mu je iz džepa.

“Jug?” Pitao je i gledao me u oči.“Da, tamo”, rekoh ja. “Išao bih na jug i pokušao da izađem iz te izmaglice.

Đavolski pokušao.”“Koliko imaš benzina?”“Gotovo je pun.”“Jesi li pomislio na to da je možda nemoguće izaći?” Jesam. Pretpostavimo da je

ono sa čime su se zezali u Projektu Strela povuklo čitav region u drugu dimenziju salakoćom kojom mi prevrćemo čarapu? “Palo mi je na pamet”, rekoh, “ali alternativa jeizgleda da čekamo ovde i vidimo koga će gospođa Karmodi odabrati za počasnomesto.”

“Jesi li to mislio danas?”“Ne, već je popodne, a te stvari su vrlo aktivne noću. Mislio sam sutra, jako

rano.”“Koga bi želeo da povedeš?”“Mene, tebe i Bilija. Heti Turman. Amandu Damfrajs. Onog čiču Kornela i

gospođu Repler. Možda i Bada Brauna. To je osmoro, ali Bili može nekome da sediu krilu, a mi možemo svi da se stisnemo zajedno.”

Razmislio je o tome. “U redu”, reče on najzad. “Pokušaćemo. Jesi li pomenuo tonekom drugom?”

“Ne, još nisam...”“Moj savet ti je da ne činiš to, ne do negde četiri sutra ujutro. Staviću nekoliko

kesa sa namirnicama ispod kase najbliže vratima. Ako budemo imali dovoljnosreće, moći ćemo da se iskrademo pre nego što bilo ko sazna šta se dešava.”Njegove oči ponovo se vratiše gospođi Karmodi. “Kada bi saznala, možda bipokušala da nas spreči.” “Misliš?”

Oli uze još jedno pivo. “Mislim”, reče.To popodne - jučerašnje - prošlo je usporeno. Mrak se prikrao dajući izmaglici

ponovo tu mutnu boju hroma. Ono sveta što je ostalo napolju rastopilo se u crnilu dopola devet.

Ružičasta gamad se vratila, a zatim i pticolike stvari, pikirajući u izloge i grabeći ih.Nešto bi povremeno zaurlalo iz mraka, a jednom, malo pre ponoći, čulo se dugo,isuviše dugo Aaaaaruuuuu! i nagnalo ljude da se okrenu prema crnilu zaplašenim,pretražujućim licima. Bio je to zvuk kakav u mašti pripisujete aligatoru u močvari.

Išlo je prilično kako je Miler predvideo. Do sitnih sati gospođa Karmodi je stekla joššest duša. Gospodin Mekvej, kasapin, bio je među njima i stajao je prekrštenih ruku iposmatrao je.

Bila je kao navijena. Kao da joj san nije bio potreban. Njena propoved, stalna rekaužasa iz Dorea, Boša i Džonatana Edvardsa, nastavljala se i dalje, narastala premanekom klimaksu. Njena grupa je počela da mrmlja sa njom, da se ljulja napred-nazadnesvesno, poput iskrenih vernika na skupu pod šatrom. Oči su im bile sjajne i crne.Omađijala ih je.

Oko tri ujutro (propoved je nemilosrdno tekla, i ljudi koji nisu bili zainteresovanipovukli su se pozadi da pokušaju da uhvate malo sna) video sam kako Oli stavlja torbusa namirnicama na policu ispod kase najbliže izlaznim vratima. Pola sata kasnijestavio je još jednu kraj nje. Izgleda da sam ga samo ja primetio. Bili, Amanda igospođa Turman spavali su zajedno kraj ogoljenog odeljka sa hladnim narescima.Pridružih im se i utonuh u nelagodan dremež.

U četiri i petnaest po mom ručnom satu, Oli me prodrma i probudi. Kornel je bio sanjim, i oči su mu jasno sijale iza naočara.

“Dejvide, vreme je”, reče Oli.Stomak mi se nervozno zgrči, a onda to prođe. Prodrmah Amandu i probudih je.

Pitanje šta bi moglo da se desi sa Amandom i Stefi u kolima prođe mi mislima, a ondaponovo nestade. Danas će najbolje biti prihvatati stvari onako kako dolaze.

Te izuzetne zelene oči se otvoriše i pogledaše moje. “Dejvide?”“Probaćemo da odemo odavde. Želiš li da pođeš?”“O čemu to pričaš?”Počeh da objašnjavam, a onda probudih gospođu Turman da ne pričam dvaput.“Tvoja teorija o mirisu”, reče Amanda. “To je u stvari samo promišljeno

nagađanje, zar ne?”“Da.”“Meni to nije važno”, reče Heti. Lice joj je bilo belo, a i pored toga što je spavala

imala je velike, bezbojne podočnjake. “Uradila bih bilo šta - prihvatila svaki rizik -samo da ponovo vidim sunce.”

Samo da ponovo vidim sunce. Mali drhtaj prođe kroz mene. Ona je ukazala prstomna tačku vrlo blizu središta mojih strahova, u osećanje gotovo neizbežne propasti kojeme je steglo kada sam video kako je Norm odvučen kroz ona utovarna vrata. Sunce semoglo videti kroz izmaglicu samo kao srebrni novčić. Bilo je to kao da ste na Veneri.

Nisu to toliko bila čudovišna stvorenja koja vrebaju u magli; moj hitac pajserompokazao mi je da to nisu Lavkraftovski užasi sa besmrtnim životom već samo organskastvorenja sa sopstvenom ranjivošću. Sama izmaglica bila je to što podriva snagu iotima volju. Samo da ponovo vidim sunce. Bila je u pravu. Samo to bi vredelo prolaskakroz pakao.

Nasmeših se Heti, i ona proba da mi uzvrati osmeh,“Da”, reče Amanda. “Ja takođe.”Počeh da budim Bilija što sam nežnije mogao. “Uz vas sam”, reče gospođa Repler sažeto.Bili smo svi zajedno kod vitrine za meso, svi osim Bada Brauna. On nam se

zahvalio na pozivu, a onda odbio. Nije želeo da napusti svoje mesto u tržnici, rekao je,ali je dodao izuzetno blagim glasom da ne krivi Olija što to čini.

Sada je počela da se širi neprijatna, sladunjava aroma iz emajlirane škrinje, smradkoji me je podsetio na vreme kada nam se pokvario zamrzivač dok smo provodilinedelju na Kejpu. Možda je, pomislih, smrad mesa koje se kvari bilo to što je oteralogospodina Mekveja u tim gospođe Karmodi.

“...iskupljenje! Iskupljenje je ono o čemu sada treba da mislimo! Ošinuti smobičevima i škorpijama! Kažnjeni smo za kopanje po tajnama koje je Bog davnozabranio! Videli smo kako zemlja otvara usta! Videli smo opscenosti iz košmara!Kamen ih neće skriti, mrtvo drvo ne pruža zaklon! A kako će se završiti? Sta će tozaustaviti?” “Iskupljenje!” povika stari dobri Majron Lafler. “Iskupljenje...iskupljenje...” Saputali su nesigurno. “Da čujem kako to kažete kao da tako imislite!” povika gospoda Karmodi. Vene su joj iskočile na vratu kao debela užad. Glasjoj je sada bio napukao, promukao, ali i dalje pun snage. I pade mi na pamet da jeizmaglica ono što joj daje tu snagu - snagu da pomrači umove ljudima, da napraviposebno zgodnu igru rečima - isto onako kako je od nas ostalih oduzela snagu sunca.Ranije, ona je bila tek blago ekscentrična starica sa antikvarnicom u gradu u kome jeantikvarnica bilo koliko i vaši. Samo starica sa nekoliko punjenih životinja u zadnjojsobi i reputacijom u — (ta veštica... ta pizdurina) — narodnoj medicini. Pričalo se daume da pronađe vodu pomoću rašlji od jabukovog drveta, da može bajanjem da izlečibradavice i da prodaje kremu od koje pege izblede. Čuo sam čak - od starog BilaĐostija? - da se gospođa Karmodi može posetiti (uz potpunu diskreciju) u vezi sapitanjima ljubavnog života; da može, ako imate krevetne jade, da vam da piće od kogće vam se vratiti snaga u pendrek. “ISKUPLJENJE!” povikaše svi oni zajedno.“Iskupljenje, tako je!” vikala je u delirijumu. “IskupIjenje je ono što će raščistitiizmaglicu! Iskupljenje će raščistiti ta čudovišta igadosti! Iskupljenje će nam skinutikrljuštiizmaglice sa očiju i dozvoliti nam da vidimo!” Glas joj se neznatno snizi. “A štaBiblija veli da je iskupljenje? Šta je jedino očišćenje za greh u Oku i MislimaBožjim?”

“Krv!”Ovaj put, jeza mi protrese čitavo telo, uzdiže mi se do potiljka i tamo mi natera kosu

da se ukruti. Tu reč je izgovorio gospodin Mekvej, gospodin kasapin Mekvej, koji je uBridžtonu sekao meso još kada sam bio mali i držao se za očevu ruku punu talenta.Gospodin Mekvej koji prima porudžbine i seče meso u svojoj beloj odeći. GospodinMekvej, koji se jako dugo druži sa nožem - da, sa testerom i satarom takođe.Gospodin Mekvej koji bolje od drugih shvata da očišćenje duše teče iz telesnih rana.

“Krv...” prošaputaše oni.“Tatice, bojim se”, reče Bili. Cvrsto mi je stezao ruku, malog lica napetog i bledog.“Oli”, rekoh ja, “zašto ne odemo više iz ovog odeljenja za ludake?”“Odmah”, reče on. “Hajdemo.”Podosmo prema drugom prolazu u razuđenoj grupi - Oli, Amanda, Kernel, gospođa

Turman, gospoda Repler, Bili i ja. Bilo je petnaest do pet ujutro i izmaglica je ponovopostajala svetlija.

“Ti i Kornel uzmite torbe sa namirnicama”, reče miOli.“Važi.”“Ja idem prvi. Tvoj skaut ima četvora vrata, je li?”“Da, ima.”“Dobro, otvoriću vrata vozača i zadnja vrata na istoj strani. Gospođo Damfrajs,

možete li da nosite Bilija?”Ona ga uze u naručje.“Jesam li previše težak?” upita Bili.“Ne, dušo.”“Dobro.”“Vi i Bili idite napred”, nastavi Oli. “Progurajte se preko. Gospođa Turman napred,

u sredinu. Dejvide, ti za volan. Mi ostali ćemo...”“Gde to mislite da ste krenuli?”Bila je to gospođa Karmodi.Stajala je na početku naplatne linije gde je Oli sakrio torbe sa namirnicama. Njen

komplet je bio žuti krik u tami. Kosa joj se divlje kovrdžala u svim pravcima, podsetivšime trenutno na Elzu Lančester u Frankenštajnovoj nevesti. Oči su joj plamtele. Desetili petnaest ljudi stajalo je iza nje, blokirajući ulazna i izlazna vrata. Ličili su na ljude izneke saobraćajne nesreće, na ljude koji su videli NLO kako sleće, ili ugledali drvokako izvlači korenje i hoda.

Bili se skupi uz Amandu i zabi joj lice u vrat.“Mi sada izlazimo, gospodo Karmodi”, reče Oli. Glas mu je bio neobično blag.

“Sklonite se, molim vas.”“Ne možete izaći. Tamo je smrt. Zar to već ne znate?” “Vama se niko nije mešao”,

rekoh ja. “Sve što hoćemo jeste ista privilegija.”Ona se saže i nepogrešivo otkri torbe sa namirnicama. Mora da je sve vreme znala

šta planiramo. Ona ih izvuče sa police gde ih je Oli stavio. Jedna se pocepa, ikonzerve se prosuše po podu. Ona baci drugu, koja udari i otvori se sa zvukomlomljave stakla. Soda zašišta, poteče na sve moguće strane i rasprši se o hromirani

porub sledeće naplatne trake.“Ovakvi su ljudi to navukli!” povika ona. “Ljudi koji neće popustiti pre voljom

Svemogućeg! Grešnici u gordosti, oholi jesu, i krutih vratova! Iz njihovih redovažrtva mora doći! Iz njihovih redova krv iskupljenja!”

Rastuća tutnjava odobravanja podstače je dalje. Sada je bila izbezumljena.Pljuvačka joj je letela sa usana dok je vrištala na ljude koji su se okupili iza nje:“Dečaka hoćemo! Zapalite ga! Uzmite ga! Dečaka hoćemo!”

Oni izbiše napred, Majron Lafler na čelu, očiju prazno veselih. Gospodin Mekvej bioje odmah iza njega, lica praznog i tupavog.

Amanda se zanese unazad, držeći Bilija još čvršće. Ruke su mu bile obavijene okonjenog vrata. Pogledala me je, prestravljeno. “Dejvide, šta da...”

“Uzmite ih oboje!” vrisnu gospođa Karmodi. “Uzmite i njegovu kurvu!”Bila je apokalipsa žutog i mračnog veselja. Tašna joj je još bila preko ruke. Počela je

da skače gore-dole. “Uzmite dečaka, uzmite kurvu, uzmite ih oboje, uzmite ih sve,uzmite...”

Odjeknu jedan jedini, oštar pucanj.Sve se zaledi, kao da smo bili razred neposlušne dece u koji se učitelj vratio i oštro

zalupio vrata. Majron Lafler i gospodin Mekvej stadoše gde su, nekih deset koraka odnas. Majron pogleda kasapina nesigurno. Ovaj ne samo da mu nije uzvratio pogled,već nije čak izgledao kao ni da shvata da je Lafler tu. Gospodin Mekvej je imao izrazkoji sam video na previše drugih lica u poslednja dva dana. Prešao je preko. Um mu jepukao.

Majron uzmače, izbuljen u Olija Viksa, razrogačivši oči od straha. Njegov uzmakpređe u trk. On se okrenu oko ugla prolaza, okliznu se na konzervu, pade, ponovo seuskoprca gore i nestade.

Oli je stajao u klasičnoj streljačkoj pozi, držeći Amandin pištolj obema rukama.Gospođa Karmodi je još stajala na početku naplatne linije. Obe šake sa pegama bojedžigerice bile su joj stisnute preko stomaka. Između prstiju joj je tekla krv, i natapalažute pantalone.

Usta joj se otvoriše i zatvoriše. Jednom. Dvaput. Pokušavala je da govori. Najzaduspe.

“Svi ćete umreti tamo napolju!” reče, a onda polako pade napred. Tašna joj skliznusa ruke, udari o pod i prosu svoju sadržinu. Tuba umotana u papir dokotrlja se do nasi udari mi o cipelu. Bez razmišljanja, ja se sagoh i podigoh je. Bilo je to do polaupotrebljeno pakovanje rolejda. Bacih ga ponovo dole. Nisam hteo da dodirnem ništašto joj je pripadalo.

“Pastva” je uzmicala, širila se, razbijenog fokusa. Niko od njih nije skidao oči sapale figure i tamne krvi koja joj se širila ispod tela. “Ubili ste je!” uzviknu neko u strahui gnevu. Ali, niko nije ni pomenuo da je ona planirala nešto slično mome sinu.

Oli je i dalje bio zamrznut u svojoj pozi strelca, ali usne su mu sada drhtale. Dotakohga blago. “Oli, hajdemo. I hvala ti.”

“Ubio sam je”, reče on promuklo. “Proklet bio ako je nisam ubio.”

“Da”, rekoh ja. “Zato sam ti se zahvalio. Hajdemo sad.”Ponovo krenusmo.Bez torbi sa namirnicama za nošenje - zahvaljujući gospođi Karmodi - mogao sam

da uzmem Bilija. Zastasmo za trenutak na vratima, i Oli reče dubokim, napregnutimglassom: “Ne bih je ubio, Dejvide. Ne da je postojao bilo koji drugi način.”

“Da.”“Veruješ to?”“Da, verujem.”“Onda hajdemo.”Izađosmo napolje.

11KRAJ

Oli se kretao brzo, sa pištoljem u desnoj ruci. Pre nego što smo Bili i ja jedva izašlinapolje, on je bio kraj mog skauta, nestvaran Oli, kao duh u televizijskom filmu. Otvorioje vozačeva vrata. Zatim zadnja vrata. Onda nešto izroni iz izmaglice i preseče gagotovo na pola.

Nisam dobro video, i mislim da sam zahvalan zbog toga. izgleda da je bilo crveno,gnevne boje kuvanog jastoga. Imalo je kandže. Pravilo je duboki, roktavi zvuk, nemnogo drugačiji od zvuka koji smo čuli pošto su Norton i njegovi Ravnozemljaši izašlinapolje.

Oli ispali jedan hitac, a onda ga kandže te stvari rasekoše spreda, i Olijevo telo kaoda se razglavi u stravičnoj navali krvi. Amandin pištolj mu ispade iz ruke, udari opločnik i opali. Uhvatih košmarni pogled ogromnih crnih očiju bez sjaja, veličinedžinovske pregršti morskog grožđa, a onda ta stvar skrenu natrag u izmaglicu držećiono što je ostalo od Olija Vikša. Dugo, višesegmentno škorpionsko telo odvuče serapavo po pločniku.

Postojao je trenutak izbora. Možda uvek postoji, bez obzira koliko kratak. Polovinamene želela je da umakne natrag u tržnicu sa Bilijem pripijenim uz prsa. Drugapolovina trčala je prema skautu, bacala Bilija unutra, bacala se za njim. A tada vrisnuAmanda. Bio je to visok, rastući zvuk koji kao da se spiralno sve više podizao dokgotovo nije prešao u područje ultrazvuka. Bili se skupi kraj mene i ukopa mi lice uprsa.

Jedan pauk držao je Heti Turman. Bio je velik. Oborio ju je. Haljina joj se povuklaiznad suvonjavih kolena dok je klečao nad njom, a čekinjaste, bodljikave noge milovalesu joj ramena. Počeo je da plete svoju mrežu.

Gospođa Karmodi je bila u pravu, pomislih ja. Umrećemo ovde napolju, stvamoćemo umreti ovde napolju.

“Amanda!” povikah.Bez odgovora. Sasvim se izgubila. Pauk je opkoračio ono što je ostalo od Bilijeve

bejbisiterke, koja je uživala u slagalicama i onim prokletim “duplo-ukrštenim” štonijedna normalna osoba ne može da izvede a da ne poblesavi. Njegove niti izukrštale

su joj telo, a bela vlakna već su se crvenela dok je presvlaka od kiseline uranjala u nju.Kornel je polako uzmicao ka tržnici, očiju velikih poput tanjira iza naočara. On se

naglo okrenu i potrča. Grebući otvori ulazna vrata i utrča unutra.Rascep u mojim mislima zatvori se kada gospođa Repler žustro istupi i ošamari

Amandu, najpre dlanom, pa onda nadlanicom. Amanda prestade da vrišti. Priđoh joj,okrenuh je prema skautu i vrisnuh joj “KRENI!” u lice.

Ona krenu. Gospođa Repler se očeša o mene. Ona gurnu Amandu na zadnjesedište skauta, uđe za njom i zalupi vrata.

ja otrgoh Bilija i bacih ga unutra. Dok sam se i sam penjao u kola, jedno od onihpaukovih vlakana pade mi na članak. Zapeče me kao što peče najlon za pecanje kadase brzo provuče kroz stisnutu pesnicu. I bilo je jako. Snažno trznuh stopalom i vlaknopuče. Skliznuh unutra, za volan.

“Zalupiih, zalupi vrata, dragi Bože!” vrisnu Amanda.Ja zalupih vrata. Jedva tren kasnije, jedan pauk blago lupnu o njih. Bio sam samo

inčima udaljen od njegovih crvenih, pakosno glupih očiju. Njegove noge, svaka debelakao moj ručni zglob, klizile su napred-nazad preko četvrtaste haube. Amanda jeneprekidno vrištala, kao požarno zvono.

“Ženo, začepi više”, reče joj gospođa Repler.Pauk odustade. Nije mogao da nas namiriše, dakle više nismo bili tu. Vratio se u

izmaglicu šepureći se na svojim raštelovanim brojnim nogama, postao fantazam, aonda nestao.

Pogledah kroz prozor ne bih li se uverio da je otišao, a onda otvorih vrata.“Šta to radiš?” vrisnu Amanda, ali ja sam znao šta radim. Volim da mislim da bi Oli

učinio baš to isto. Napola iskoračih, napola se sagnuh napolje, i uzeh pištolj. Neštobrzo krenu prema meni, ali nisam stigao to da vidim. Povukoh se unutra i zalupih vratas treskom.

Amanda zajeca. Gospođa Repler je zagrli i žustro stade da je teši.Bili reče: “Tatice, idemo li kući?”“Veliki Bile, pokušaćemo.”“Važi”, reče on tiho.Proverih pištolj, pa ga stavih u kasetu. Oli ga je ponovo bio napunio posle

ekspedicije u drogeriju. Ostali meci nestali su sa njim, ali to je bilo u redu. Pucao je nagospođu Karmodi, opalio je jednom u stvar sa kandžama, i pištolj je jednom okinuosam kada je pao na tle. U skautu nas je bilo četvoro, ali ako dođe do stani-pani, naćiću za sebe neki drugi način.

Imao sam jedan jezivi trenutak kada nisam mogao da pronađem privezak sa

ključevima. Pregledao sam sve džepove, i nisam našao ništa, a onda sam ih ponovopregledao sve, primoravajući sebe da to radim polako i mirno. Bili su mi u džepufarmerki; zapali su ispod sitniša, kao što to sa ključevima često biva. Skaut upali lako.Na sigurno hučanje motora, Amandi grunuše nove suze.

Sedeo sam tama i pustio ga da radi u praznom hodu, očekujući da vidim šta će.

privući zvuk motora ili miris izduvnih gasova. Pet minuta, mojih najdužih pet minuta uživotu, prođoše. Ništa se ne dogodi.

“Hoćemo li sedeti ovde, ili krećemo?” upita konačno gospođa Repler.“Krećemo”, rekoh ja. Izvezoh sa mesta za parkiranje i upalih oborena svetla.Neka potreba - verovatno osnovna - natera me da provezem pored Savezne tržnice

što sam bliže mogao. Desni odbojnik skauta odbaci bure za otpatke u stranu. Bilo jenemoguće videti unutrašnjost osim kroz puškarnice - od svih tih džakova sa đubrivomčinilo se da to mesto izgleda kao da je u agoniji neke ludačke vrtlarske rasprodaje - alikraj svake puškarnice dva ili tri bleda lica zurilk su u nas.

Onda zavih ulevo, i izmaglica se neprobojno zatvori za nama. I šta se desilo sa svimtim ljudima ja ne znam.

Vraćao sam se Kanzaškim drumom sa pet milja na sat, ispipavajući put. Čak i sauključenim glavnim i pogonskim svetlima skauta, nije se moglo videti dalje od sedam ilideset stopa.

Tle se nekako jezivo izvitoperilo; Miler je tu imao pravo. Put je mestimice bio samonapukao, ali na drugim mestima samo tle kao da se urušilo i iskosilo velike pločeasfalta. Mogao sam da pređem preko pomoću pogona na sva četiri točka, Bogu hvalaza to. Ali, užasno sam se plašio da ćemo uskoro naići na prepreku preko koje nasčak ni pogon na sva četiri točka neće prevesti.

Trebalo mi je četrdeset minuta da prevezem ono za šta mi je inače trebalo sedam iliosam. Najzad znak koji je obeležavao naš privatni put izroni iz izmaglice. Bili,probuđen u petnaest do pet, čvrsto je zaspao u ovim kolima koja je toliko dobropoznavao da mora da su mu delovala kao dom.

Amanda pogleda put nervozno. “Stvarno ideš tamo?”“Pokušaću”, rekoh ja.Ali, bilo je to nemoguće. Oluja koja je tu protutnjala otkinula je mnoštvo stabala, a taj

čudan, izvrnut nagib dokotrljao ih je do kraja. Mogao sam uz krckanje da pređempreko prva dva; bila su prilično mala. Onda sam došao do sedog starog bora koji jeležao preko puta kao razbojnička barikada. Do kuće je ostalo još gotovo četvrt milje.Bili je i dalje spavao pored mene, i ja ostavih skauta u praznom hodu, prekrih očirukama i pokušah da smislim šta sledeće da uradim.

Sada, dok sedim kod Hauarda Džonsona kraj izlaza br. 3 na Mejnskoj petlji i pišemovo na Ho Džo hartiji, mislim da je gospođa Repler, ta tvrda i sposobna matorka,mogla u nekoliko brzih poteza da izloži svu suštinsku uzaludnost situacije. Ali, bila jetoliko ljubazna da me pusti da to sam smislim.

Nisam mogao da izađem. Nisam mogao da ih ostavim. Nisam mogao čak ni sebeda zavaravam da su sva ta čudovišta iz horor filmova bila tamo, kod Savezne; kadasam malo spustio prozor, mogao sam da ih čujem u šumi kako posrću i lome sve predsobom na strmoj padini tla koju ovde zovu Litice. Vlaga je kap-kap-kapala sa lišća kojeje visilo iznad. Iznad nas izmaglica se za trenutak smračila kao da nas je nadleteoneki košmarni, poluprimećeni živi dečji zmaj.

Pokušao sam sebi da kažem - tada i sada - da je, ako je bila jako brza, ako sezatvorila u kuću, imala dovoljno hrane za deset dana, do dve nedelje. Uspeva samo

malčice. Ono što stalno tu smeta jeste moje poslednje sećanje na nju, kako nosi svojnezgrapni šešir za sunce i vrtlarske rukavice, na putu ka našoj maloj bašti saizmaglicom koja se iza nje neumitno kotrlja preko jezera.

Sada moram da mislim na Bilija. Bili, kažem sam sebi. Veliki Bil, Veliki Bil... Trebalobi to možda da napišem stotinu puta na ovom listu papira, kao dete osuđeno da pišeNeću da se pljujem u školi dok se sunčani mir u tri sata prosipa kroz prozore,učiteljica ispravlja domaće zadatke za svojom katedrom i jedini zvuk je zvuk njenogpera, dok negde, daleko, deca biraju timove za mali bezbol.

Ipak, na kraju sam učinio jedino što sam mogao. Vratio sam pažljivo skauta naKanzaški drum. Onda sam zaplakao.

Amanda mi sramežljivo dodirnu rame. “Dejvide, toliko mi je žao”, rekla je.“Da”, rekoh ja, pokušavajući da zaustavim suze, ali nisam u tome imao mnogo

sreće. “Da, i meni je.” Vozio sam do puta br. 302 i skrenuo levo, prema Portlendu. Put je takođe bio

ispucao i mestimice razrovan ali je, sve u svemu, bio prolazniji od Kanzaškog druma.Brinuo sam se zbog mostova. Površina Mejna bila je ispresecana tekućom vodom, iposvuda su se nalazili mostovi, veliki i mali. Ali, neplski nadvožnjak bio je netaknut, aodatle je bilo glatko - mada sporo - jedrenje skroz do Portlenda.

Izmaglica je i dalje bila gusta. Jednom sam morao da stanem, pomislivši da prekoputa leže stabla. Tada stabla počeše da se kreću i njišu, i ja shvatih da su to novipipci. Stadoh, i malo kasnije oni se povukoše nazad. Jednom je velika zelena stvar satelom koje se prelivalo duginim bojama i providnim krilima sletela na haubu. Izgledalaje kao grozno izobličeni vilin-konjic. Visila je tamo za trenutak, a onda ponovozamahala krilima i nestala.

Bili se probudio oko dva sata pošto smo ostavili Kanzaški drum za sobom i pitaojesmo li već stigli kod Mamice. Rekao sam mu da nisam mogao da siđem na naš putzbog oborenog drveća.

“Tata, je li ona dobro?”“Bili, ne znam. Ali, vratićemo se da vidimo.”Nije plakao. Umesto toga, ponovo je zadremao. Lakše bih podneo njegove suze.

Isuviše je spavao, i to mi se ni najmanje nije sviđalo.Od napetosti me je zabolela glava. Bilo je to od vožnje kroz izmaglicu sa stalnih pet

ili deset milja na sat, napetost saznanja da bilo šta može da izroni iz nje, baš bilo šta -klizište, odron, ili Gidra, Troglavo Čudovište. Mislim da sam se molio. Molio se Boguda je Stefani živa i da On ne sruči moju preljubu na nju. Molio sam se Bogu da midopusti da odvedem Bilija u sigurnost zato što je prošao toliko toga.

Većina ljudi stala je uz ivicu puta kada je izmaglica došla, i do podne bili smo uSevernom Vindamu. Probao sam da krenem Rečnim putem, ali oko pet milja dalje,most koji je premošćavao malu, bučnu reku srušio se u vodu. Morao sam da vozim urikverc gotovo celu milju pre nego što sam naišao na dovoljno široko mesto daokrenem. Na kraju krajeva, ipak smo pošli ka Portlendu putem br. 302.

Kada smo stigli tamo, odvezao sam do priključka za petlju. Uredan niz naplatnih

kabina koje su čuvale prilaz bio je pretvoren u slepe skelete od razbijenog pleksiglasa.Sve su bile prazne. U jednoj sa kliznim staklom nalazila se iscepana jakna saoznakama Mejnske uprave za puteve na rukavima. Bila je natopljena lepljivom krvljukoja se sušila. Otkad smo otišli iz Savezne, nismo videli nikog živog.

Gospođa Repler reče: “Dejvide, probaj radio.”Pljesnuh se po čelu od frustracije i besa na samog sebe, pitajući se kako sam

mogao da budem toliko glup da tako dugo zaboravim na skautov AM/FM radio.“Ne radi to”, reče gospođa Repler kratko. “Ne možeš da misliš na sve. Ako

pokušaš, poludećeš, i bićeš potpuno beskoristan.”Na čitavom AM rasponu dobio sam samo krik statičkog elektriciteta, a FM nije dao

ništa osim glatke i zlokobne tišine.“Da li to znači da u etru nema ničega?” upita Amanda. Znao sam na šta misli,

možda. Bili smo dovoljno južno da bi već trebalo da hvatamo probrane bostonskestanice - WRKO, WBZ, WMEX. Ali, ako je Boston otišao...

“To ništa ne mora da znači”, rekoh ja. “Ova statika na AM rasponu je čistainterferencija. Izmaglica ima prigušujući efekat i na radio signale.”

“Siguran si da je samo to?”“Jesam”, rekoh, ni najmanje siguran.Krenusmo ka jugu. Znaci za milje prolazili su kraj nas, brojeći negde oko četrdeset.

Kada stignemo do Milje 1, bićemo na granici Nju Hemšajra. Vožnja petljom bila jesporija; mnogo vozača nije želelo da odustane, i na nekoliko mesta bilo je sudaraotpozadi. Nekoliko puta morao sam da koristim srednju traku.

Oko jedan i dvadeset - počinjao sam da osećam glad - Bili me zgrabi za ruku.“Tatice, šta je to? Šta je to?”

Iz izmaglice se pojavi senka i zamaza je tamom. Bila je visoka kao litica i išla jepravo na nas. Nagazih na kočnice. Amanda, koja je dremuckala, polete napred.

Nešto je došlo; a opet, to je sve što sa sigurnošću mogu da kažem. Možda zbogčinjenice da nam je izmaglica dopuštala samo da nakratko nazremo stvari, ali mislimda isto tako postoje stvari koje mozak jednostavno ne dopušta. Postoje stvari tolikomračne i užasne - baš kao što, pretpostavljam, postoje i stvari toliko velike lepote - daneće stati u majušna ljudska vrata percepcije.

Imalo je šest nogu, to znam; koža mu je bila škriljčano siva i mestimice se šaralatamno smeđim. Te smeđe mrlje podsetiše me apsurdno na pege boje džigerice narukama gospođe Karmodi. Koža mu je bila duboko smežurana i izbrazdana, a sa njesu visile dvadesetine, stotine onih ružičastih “buba” sa očima na stabljikama. Ne znamkoliko je zaista bilo veliko, ali prošlo je pravo iznad nas. Jedna njegova siva,smežurana noga spustila se tik do mog prozora i gospođa Repler kasnije reče da nijemogla da mu vidi donji deo stomaka, iako je iskrivila vrat da bi to osmotrila. Videla jesamo dve kiklopske noge kako se dižu i spuštaju kroz izmaglicu poput živih tornjeva,sve dok se nisu izgubile iz vidokruga.

U trenutku dok je bilo iznad skauta, imao sam utisak nečeg toliko velikog da bi plavikit prema tome ličio na pastrmku - drugim rečima, nečeg toliko velikog da je prkosilo

mašti. Onda je otišlo, šaljući natrag seizmološki niz tupih udaraca. Ostavilo je tragoveu cementu Međudržavnog, tragove toliko duboke da nisam mogao da im vidim dno.Svaki trag bio je dovoljno velik da skaut upadne u njega.

Jedan trenutak niko nije progovarao. Jedini zvuk bilo je naše disanje i sve tiši tupiudari prolaska te Stvari.

Onda Bili reče: “Tata, je li to bio dinosaurus? Kao ona ptica što je ušla u tržnicu?”“Mislim da nije. Mislim da nikada nije postojala ovako velika životinja. Bar ne na

zemlji.”Pomislih na Projekt Strela i upitah se ponovo kakvu su to ludu i prokletu stvar mogli

tamo gore da izvode.“Možemo li dalje?” upita Amanda bojažljivo. “Možda se vrati.”Da, a možda ih napred ima još. Ali, bilo je besmisleno reći ne. Morali smo da

odemo negde. Nastavih da vozim i provlačim se između tih užasnih tragova sve doknisu skrenuli sa puta.

Eto, to se desilo. Ili gotovo da je to sve - ima još jedna, poslednja stvar na koju ću

preći za trenutak. Ali, ne smete očekivati nikakav prikladan zaključak. Ne postoji I onipobegoše iz izmaglice na dobru svetlost sunca novog dana; ili Kada smo seprobudili, Nacionalna garda je konačno stigla; pa čak ni ona velika, starapodštapalica: Sve je bilo san.

To je, pretpostavljam, ono što je moj otac uvek namršteno nazivao “krajem a laAlfred Hičkok”, čime je mislio na zaključak u neizvesnosti koja čitaocu ili gledaocudopušta da sam smisli kako su se stvari okončale. Moj otac za takve priče nije imaoništa osim prezira, govoreći da su “jeftine”.

Došli smo do ovog Hauarda Džonsona blizu izlaza br. 3 kada je počeo da se spuštasumrak, čineći od vožnje samoubilački rizik. Pre toga, rizikovali smo na mostu prekoreke Sako. Izgledao je gadno iskrenut i izobličen, ali u izmaglici je bilo nemogućeodrediti je li ceo ili nije. Tu jednu igru smo dobili.

Ali, treba misiiti i na sutra, zar ne?Dok ovo pišem, petnaest je do jedan ujutro, dvadeset trećeg jula. Oluja koja kao da

je signalizirala početak svega bila je pre samo četiri dana. Bili spava u predvorju, nadušeku koji sam izvukao za njega. Amanda i gospođa Repler su u blizini. Ovo pišempri svetlu velike baterijske lampe “delko”, a napolju ružičasta gamad kucka i odbija seod stakla. Malo-malo pa se čuje giasniji tupi udarac kada jedna od ptica pokupi koju.

Skaut ima dovoljno benzina da nas odveze možda još devedeset milja. Alternativa jeda pokušamo da ga napunimo ovde; napolju, na uslužnom ostrvcu je Ekson, i madanema struje, verujem da bih mogao da pretočim malo iz rezervoara. Ali...

Ali, to znači biti napolju.Ako budemo mogli da natgčimo benzin - ovde ili dalje - nastavićemo. Vidite, sada

imam u glavi odredište. To je ta poslednja stvar o kojoj sam hteo da vam pričam.Nisam mogao da budem siguran. To je ta stvar, prokleta stvar. Mogla je to biti samo

moja mašta, ništa drugo do dobronamerna misao. Pa čak i da nije, šanse su tako

male. Koliko milja? Koliko mostova? Koliko stvari koje bi volele da nasrnu na mog sinai pojedu ga dok još vrišti od strave i agonije?

Svi su izgledi da je to bilo samo sanjarenje na javi koje nisam ispričao ostalima...bar još ne.

U upravnikovom apartmanu našao sam veliki višerasponski radio na baterije. Iznjegove poleđine pljosnata antenska žica vodila je kroz prozor. Uključio sam ga,prebacio prekidač na BAT, pozabavio se brojčanikom za hvatanje stanica ipotenciometrom, i dalje ne dobijajući ništa osim statike ili mrtve tišine.

A onda, na suprotnom kraju AM skale, baš kada sam posegnuo za dugmetom zaisključivanje, mislim da sam čuo, ili sanjao da čujem, jednu jedinu reč.

Samo toliko. Slušao sam jedan sat, ali nije bilo ničeg više. Ako je postojala ta jednareč, došla kroz neko trenutno premeštanje prigušujuće izmaglice, infinitezimalnupukotinu koja se smesta ponovo zatvorila.

Jedna reč.Samo ako sam je čuo. Samo ako.Idem sad u krevet. Ali, prvo ću da poljubim sina i da mu šapnem dve reči u uho.

Protivsnova koji mogu da dođu, znate.Dve reči koje zvuče pomalo slično.Jedna od njih je Hartford.Druga je nada.

SADRŽAJ 1. Dolazak oluje 52. Posle oluje. Norton. Put do grada 103. Dolazak izmaglice 304. Magacin. Problemi sa generatorima. Šta se desilo sa spoljnim momkom? 415. Svađa sa Nortonom. Rasprava kod hladnjaka za pivo. Potvrda 536. Rasprava se nastavlja. Gospođa Karmodi. Utvrđenja. Šta se dogodilo sa

Udruženjem ravnozemljaša? 617. Prva noć 75

8. Šta se dogodilo vojnicima. Sa Amandom. Razgovor sa Denom Milerom 869. Ekspedicija do apoteke 9610. Čarolija gospođe Karmodi. Druga noć u tržnici. Konačna konfrontacija 10511. Kraj 114

D.O.O. DNEVNIKIZDAVAČKA DELATNOSTNOVI SADA-Z BIBLIOTEKA, 4 Stiven KingIZMAGLICA Za izdavača: Mr Jovo Radoš• Glavni i odgovorni urednik: Milan Belović• Korektura: Boban Knežević• Tehnički urednik: Borislavka Dimitrov• Slog »Znak Sagite«, Beograd• Štampa OFSET-ATEUE, Novi Sad, Petefi Šandora 62• 1994• Tiraž: 2.000 primerakaCIP — Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice srpske 820(73) - 31KING, Stiven Izmaglica; prevod sa engleskog Goran Skrobonja. - Novi Sad: Dnevnik, 1993. -141str.; 18 cm. - (A-Z biblioteka; 4).

Садржај

Stephen King - Izmaglica 1