SRPSKOM -...

Engleski u srpskom, treće, elektronsko, izdanje

objavljeno i dostupno u Digitalnoj biblioteci Filozofskog fakulteta



3Tvrtko Prćić

ENGLESKI U

SRPSKOMrije

liti šo

u

web sajt

ingl

ish iz

in!

/ce-de

/ vs. /

di-vi-

di/

SMSo

vanj

e

Viljem

Moje

ime j

e...

prebukiran

Veliki Brat

1,00

0,00

0

Treće

e-izda

nje





Tvrtko Prćić

ENGLESKI U

SRPSKOMTreće, elektronsko, izdanje





Engleski u srpskom, treće, elektronsko, izdanje,objavljeno i dostupno u

Digitalnoj biblioteci Filozofskog fakulteta,predstavlja digitalnu verziju štampane knjige

Engleski u srpskom, drugo izdanje,(Filozofski fakultet, Novi Sad, 2011).

Saglasnost za objavljivanje monografije dalo jeNastavno-naučno veće Filozofskog fakulteta,na sednici održanoj 8. februara 2019. godine.

NAPOMENA O AUTORSKOM PRAVU:

Nijedan deo ove publikacijene može se preštampati, reprodukovati ili upotrebiti

u bilo kom obliku bez pisanog odobrenja autora,kao nosioca autorskog prava.

COPYRIGHT NOTICE:

No part of this publicationmay be reprinted, reproduced or utilized

in any form without permission in writing from the author,as the holder of the copyright.





Beware of false knowledge: it is more dangerous than ignorance!Čuvajte se lažnog znanja: ono je opasnije od neznanja!

(Džordž Bernard Šo, irski književnik)





Tipografske konvencije

kurzivno:• primer na srpskom jeziku; npr. imejl• naslov knjige ili časopisa• isticanje

malim verzalom:• primer na engleskom jeziku; npr. e-mail• primer na nekom drugom stranom jeziku

kurzivnim malim verzalom:• primer na srpskom jeziku napisan u engleskom originalu; npr.

e-mail

polucrno:• uvođenje stručnog termina

‘u jednostrukim navodnicima’:• spominjanje stručnog termina• parafraza, glosa ili objašnjenje

„u dvostrukim navodnicima”:• citat• naslov članka

/u kosim zagradama/:• izgovor fonološke ili leksičke jedinice

7





Sadržaj

Napomene uz Drugo izdanje . . . . . . . . . . . . . 11

1. Uvodne napomene: kontaktno-kontrastivna lingvistika?. . . . 132. Engleski kao odomaćeni strani jezik . . . . . . . . . . 16

2.1. Nova svojstva engleskog jezika . . . . . . . . . 162.2. Prateće pojave vezane za proces komunikacije . . . . 192.3. Nekad strani, danas odomaćeni strani jezik . . . . . 212.4. Posledice po buduću nastavu jezika . . . . . . . . 21

3. Nemarni „funkcionalni stil” i zagubljeno značenje . . . . . 233.1. Nastanak i svojstva . . . . . . . . . . . . . 233.2. Leksika u nemarnom „funkcionalnom stilu” . . . . . 253.3. Načini za prevazilaženje opisanog stanja . . . . . . 31

4. Nemarni „funkcionalni stil” i pravopisna pseudonorma . . . . 344.1. Šta je to pseudonorma? . . . . . . . . . . . . 364.2. Kako suzbiti pseudonormu? . . . . . . . . . . 394.3. Bukvarska i pravopisna pismenost . . . . . . . . 49

5. Prevođenje u znaku sindroma milenijumske bube. . . . . . 515.1. Milenijumske bube i milenijumske greške . . . . . . 515.2. Površinsko prevođenje . . . . . . . . . . . . 535.3. Novi varijetet srpskog jezika: anglosrpski . . . . . . 57

6. Anglicizmi u našoj svakodnevnoj praksi . . . . . . . . . 596.1. Šta čini koncentrične začarane krugove? . . . . . . 606.2. Kako izaći iz koncentričnih začaranih krugova? . . . . 69

7. Anglosrpski svuda oko nas . . . . . . . . . . . . . 777.1. Kako se anglosrpski ispoljava? . . . . . . . . . 787.2. Kako je anglosrpski nastao? . . . . . . . . . . 847.3. Kako ublažiti dalje bujanje anglosrpskog? . . . . . . 877.4. Zadaci nastave srpskog i engleskog jezika . . . . . . 88

8. Engleska imena u našoj svakodnevnoj praksi . . . . . . . 908.1. Između priželjkivanog i stvarnog stanja. . . . . . . 90

8





8.2. Odstupanja u tretmanu pojedinih fonema . . . . . . 938.3. Odstupanja pod uticajem izvornog pisanja . . . . . . 978.4. Odstupanja pod uticajem nemačkog jezika . . . . . . 998.5. Opšta asistemičnost i njene posledice . . . . . . . 1008.6. Šta i kako dalje? . . . . . . . . . . . . . . 104

9. Engleska imena koristim kako znam . . . . . . . . . . 1119.1. Mali transkripcioni eksperiment sa studentima . . . . 1119.2. Čitam jer znam, pišem jer su me naučili! . . . . . . 115

10. Anglicizmi sagledani iz četiri ugla . . . . . . . . . . 11910.1. Vrste: između očiglednih, skrivenih i sirovih anglicizama 12010.2. Nastanak: između preoblikovanih, prevedenih i mešovitih anglicizama. . . . . . . . . . . . 12310.3. Opravdanost: između opravdanih i neopravdanih anglicizama . . . . . . . . . . . . . . . 12910.4. Status: između segregacije i integracije anglicizama . . 13410.5. Iz četiri ugla ka jednoj tački: prototipski anglicizam . . 140

11. Globalna angloCOOLtura i lokalna sinonimija . . . . . . 14411.1. Anglicizmi kao sinonimi u srpskom jeziku . . . . . 14511.2. Tipologija sinonimijskih međuodnosa . . . . . . . 14711.3. Sinonimi u našoj angloCOOLturnoj jezičkoj praksi . . 148

12. I mi reč za trku imamo. . . . . . . . . . . . . . 15412.1. Strukovna i statusna upotreba anglicizama . . . . . 15612.2. Otkud nam objektivno nepotrebni anglicizmi? . . . . 15812.3. Najčešći anglosrpsko-srpski sinonimi . . . . . . . 160

13. Englesko-srpsko leksičko kontrastiranje . . . . . . . . 16513.1. Potrebe za leksičkim kontrastiranjem . . . . . . . 16513.2. Postupci u leksičkom kontrastiranju . . . . . . . 16913.3. Primene leksičkog kontrastiranja . . . . . . . . 173

14. Stvaranje prevedenih anglicizama . . . . . . . . . . 17414.1. Razlozi za adaptaciju reči prevođenjem . . . . . . 17414.2. Tipologija reči koje podležu adaptaciji prevođenjem . . 17614.3. Tipologija raspoloživih sredstava u srpskom jeziku. . . 17614.4. Tipologija prevodnih postupaka . . . . . . . . . 17814.5. Standardizacija i leksikografska kodifikacija rezultata . . 180

15. Kontaktna jezička kultura i nastava jezika. . . . . . . . 18115.1. Trenutno stanje: jezički angloholizam i anglosrpski jezik . 18215.2. Kontaktna jezička kultura i njena tri modula . . . . . 18515.3. Kontaktna jezička kultura u nastavi jezika . . . . . 189

9





16. Opšti principi prevođenja za studente anglistike . . . . . . 19216.1. Prevođenje s engleskog na srpski: sadašnja situacija . . 19316.2. Šta predavati iz opštih principa prevođenja? . . . . . 19516.3. Kako predavati opšte principe prevođenja? . . . . . 20016.4. Dodatak: Kako učiniti svoj prevod boljim? . . . . . 202

17. Ka standardizovanom pisanju anglicizama . . . . . . . 20617.1. Osvrt na sadašnju praksu . . . . . . . . . . . 20717.2. Opšta načela i opredeljenja predloženog modela . . . 21217.3. Kako pisati reči-anglicizme? . . . . . . . . . . 21417.4. Kako pisati akronime-anglicizme? . . . . . . . . 21917.5. Jezička norma nije „Kako vam drago”. . . . . . . 225

18. Ka standardizovanoj transkripciji engleskih vlastitih imena . . 22818.1. Osvrt na sadašnju praksu . . . . . . . . . . . 22918.2. Opšta načela i opredeljenja predloženog modela . . . 23118.3. Englesko-srpske glasovne i slovne pravilnosti . . . . 23318.4. Prenošenje engleskih naglašenih samoglasnika . . . . 23518.5. Prenošenje engleskih nenaglašenih samoglasnika . . . 23818.6. Prenošenje engleskih suglasnika . . . . . . . . 23918.7. Transkripcija imena iz drugih jezika u engleskom . . . 24118.8. Adaptacija ženskih imena. . . . . . . . . . . 24218.9. Adaptacija inicijala . . . . . . . . . . . . . 24218.10. Pravopisne specifičnosti . . . . . . . . . . . 24318.11. Ne piši kako hoćeš, ne čitaj kako ti odgovara! . . . . 244

19. Ka savremenom englesko-srpskom / srpsko-engleskom opštem rečniku . . . . . . . . . . . . . . . . 246

19.1. Makrostruktura: odabir i prezentacija odrednica. . . . 24819.2. Mikrostruktura: tipologija, organizacija i prezentacija podataka . . . . . . . . . . . . 24919.3. Principi utvrđivanja prevodnih ekvivalenata . . . . . 25519.4. Izazovi koje nude novi medijumi . . . . . . . . 257

20. Da li je sve ovo samo borba s vetrenjačama? . . . . . . . 259

Bibliografske napomene . . . . . . . . . . . . . . 267

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271

Bibliografski dodatak . . . . . . . . . . . . . . . 279

Srpsko-engleski registar termina / Serbian-English Index of Terms . 283

English within Serbian: Table of Contents . . . . . . . . . 287

10





Grafički prilozi

Dijagram 1: engleski u funkciji dopunskog jezika u srpskom . . 18Dijagram 2: prototipski anglicizam i njegova četiri definiciona

svojstva . . . . . . . . . . . . . . . . . 142Dijagram 3: kontinuum funkcijsko-komunikativne ekvivalentnosti . 170Dijagram 4: uspostavljanje ravnoteže između izvornog i ciljnog

jezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196Ilustracija 1: odrednica escapev – podaci u savremenom

dvojezičnom rečniku . . . . . . . . . . . . . 250Ilustracija 2: ostale specifičnosti u savremenom dvojezičnom

rečniku . . . . . . . . . . . . . . . . . 254Tabela 1: skala odomaćenosti anglicizama u srpskom jeziku . . 138Tabela 2: izgovor i pisanje slova engleskog alfabeta u srpskom

jeziku . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224

11





Napomene uz Drugo izdanje

Prvo izdanje knjige Engleski u srpskom pojavilo se 2005. godine, s ciljem da osvetli – teorijski i praktično, deskriptivno i preskriptivno – sve izraženiji fenomen globalnog širenja engle-skog kao prvog jezika svetske komunikacije i njegovog lokalnog uticaja na jezike koji s njim dolaze u kontakt, što je u našem slu-čaju srpski. Najupadljivija posledica sve nesputanijeg uticaja en-gleskog jezika na srpski svakako je hibridizacija srpskog jezika, koja se ispoljava u sada već sasvim prepoznatljivom njegovom (i dalje neformalnom) varijetetu – anglosrpskom jeziku, s kojim se redovno susrećemo u govoru i pisanju medija, stručnjaka i omla-dine, pri čemu ti njegovi korisnici i „ljubitelji” vrlo malo pažnje posvećuju pitanju sposobnosti da sagovornici, čitaoci, gledaoci ili slušaoci takav jezik uopšte razumeju. Osnovna namera ove knji-ge bila je, i ostaje, da ukaže na pravce odgovornog ponašanja u sopstvenom jeziku, s težištem na osmišljenom korišćenju reči i imena iz engleskog jezika u srpskom. U ovom izdanju donosi se nepromenjen tekst iz 2005. godine, u kome su ispravljene malo-brojne omaške i dopunjeni tada nepotpuni bibliografski podaci. Aktuelnosti radi, u posebnom Bibliografskom dodatku navedeni su relevantni radovi nastali ili objavljeni nakon završetka prvobit-nog rukopisa, koji se zbog toga u ovom tekstu ne pominju.

* * *

Ovom prilikom autor izražava najiskreniju zahvalnost recen-zentima prof. dr Ranku Bugarskom, prof. dr Miloradu Radova-noviću, dopisnom članu SANU, i prof. dr Biljani Mišić-Ilić na

12





plodnim stručnim razgovorima, kao i stalnim rečima podrške i podstreka da nastavi s istraživanjem i praćenjem ove tematike i ubuduće. Zahvalnost pripada i svima onima – u prvom redu, studentima – koji su čitali ili pročitali prvo izdanje, razmišljali o onom što su pročitali i sve to, bar delimično, primenjivali u svojoj svakodnevnoj jezičkoj praksi; drugo izdanje Engleskog u srpskom utoliko je postalo potrebnije.

No, za preostale propuste u knjizi odgovornim se i dalje može smatrati jedino autor.

U Subotici, u zimu 2011.

T. P.

13





1. Uvodne napomene: kontaktno-kontrastivna lingvistika?

Kontaktno-kontrastivna lingvistika – s crticom i sa znakom pitanja. Šta bi to trebalo da znači? Spoj ‘kontaktno-kontrastivni’ prvi put sam upotrebio sasvim slučajno i spontano – pišući 2002. godine izveštaj o podobnosti teme i kandidata za izradu magistar-ske teze koja se bavila fonološkim i grafološkim aspektima adap-tacije računarskih anglicizama u srpskom jeziku (Filipović 2004). Tema tog rada ticala se i kontaktne lingvistike, jer je posmatrala englesko-srpske jezičke kontakte, ali i kontrastivne lingvistike, jer je istraživala sličnosti i razlike između fonoloških i grafološ-kih sistema ovih dvaju jezika. U izveštaju su tada bile spomenu-te kontaktno-kontrastivna fonologija i grafologija. Razmišljajući kasnije o ovom spontanom spoju i njegovom sadržaju, zaključio sam da se on može primeniti i na opštijem planu, na čitav opseg kontaktno-kontrastivne lingvistike. Naime, granice između ove dve discipline više nisu jasne, čvrste i postojane, kao što je to bio slučaj 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, kada su i kontrastiv-na i kontaktna lingvistika širom (kontinentalne) Evrope cvetale – svaka za sebe, u sopstvenim zabranima. U to vreme engleski je uveliko imao status stranog jezika, baš kao i nemački, francuski, španski, italijanski i ruski, pa je tako bio i izučavan.

Međutim, danas, na početku 21. veka, engleskom je pripao novi status odomaćenog stranog jezika, zbog njegove globalne rasprostranjenosti i ogromne zastupljenosti u komunikaciji, što je dovelo i do njegovog snažnog uticaja na sve jezike koji s njim dolaze u dodir. I upravo ova okolnost, status odomaćenog stranog jezika, zahteva da se engleski izučava na bitno drukčiji način nego

14





do sada, pošto se s njim ne susrećemo više samo preko štampanih tekstova, televizije, filma i dr., nego sve češće i preko svojih ma-ternjih jezika, u koje engleski sve jače prodire. U tom smislu, bilo kakva analiza engleskog jezika prema srpskom (ili bilo kojem drugom), ili srpskog jezika prema engleskom, ne može da zaobi-đe činjenicu da ova dva jezika raspolažu različitim, ali uporedi-vim, pravilima sistema i principima upotrebe, koje je neophodno posmatrati u svetlu svakodnevnih međusobnih kontakata srpskog jezika i kulture s engleskim jezikom i anglofonim kulturama. Sto-ga se ovde predlaže da slučajno upotrebljeni leksički spoj preraste u tehnički termin, i to u obliku kontaktno-kontrastivna lingvi-stika, te da obuhvat ovog termina bude ‘izučavanje sličnosti i razlika između engleskog i srpskog (ili bilo kojeg drugog) jezika, u kontekstu engleskog kao odomaćenog stranog jezika i njegovih sveukupnih uticaja na srpski (ili bilo koji drugi) jezik’.

Ova knjiga predstavlja pokušaj da se ponude obrisi ovako za-mišljene – ili možda bolje, ovako prepoznate – nove lingvističke discipline. S izuzetkom uvodnog i završnog poglavlja, u knjizi su sakupljeni autorovi ranije objavljeni i još neobjavljeni radovi, na-pisani i/ili prvobitno saopšteni na konferencijama između 1995. i 2005. godine (izvorni podaci daju se u Bibliografskim napomena-ma), koje, kao crvena nit, povezuje jedna zajednička tema – En-gleski u srpskom. Svi uključeni radovi bave se, na jedan ili drugi način, sagledavanjem engleskih reči i imena u srpskom jeziku, te uticajima koje engleski jezik trenutno ima na srpski – ili možda tačnije, uticajima koje je srpski dopustio, ako ne i omogućio, en-gleskom jeziku. Tekstovi su razvrstani u sledeće kategorije: opis svojstava engleskog kao odomaćenog stranog jezika (Poglavlje 2), prikazi različitih aspekata naše svakodnevne jezičke prakse, zajedno s razlozima za nastanak zatečenog stanja i predlozima za njegovo popravljanje, ublažavanje ili otklanjanje (Poglavlja 3-9), teorijsko-metodološke i praktične leksičke analize (Poglavlja 10-14), pedagoški orijentisane rasprave (Poglavlja 15-16), normativ-no-standardološka razmatranja (Poglavlja 17-18) i jedan ogled iz dvojezične leksikografije (Poglavlje 19). Budući da svi tekstovi čine zaokružene celine, ponegde će između poglavlja dolaziti do

15





izvesnih sadržinskih preklapanja i ponavljanja opisa, definicija i primera, koja će, u krajnjem izvodu, pojačavati i učvršćivati obra-đene pojedinosti.

Glavna ciljna publika ove knjige jesu studenti jezika i lingvi-stike, naročito na grupama za Engleski jezik, lingvistiku i knji-ževnost, te Srpski jezik i lingvistiku, ali i svi zainteresovani za englesko-srpske jezičke kontakte. Oni će ovde naći mnoštvo je-zičkih činjenica iz svoje neposredne okoline, njihova tumačenja i objašnjenja, te jezičke savete i teme za razmišljanje. Uspešno praćenje teksta podrazumeva osnovna znanja iz opšte lingvisti-ke (up. Bugarski 1996a; Radovanović 2003), značenja i upotrebe reči (up. Prćić 1997, 2008b u Bibliografskom dodatku), kontak-tne lingvistike (up. Filipović 1986) i kontrastivne lingvistike (up. Đorđević 2000).

* * *

Na dragocenim primedbama i korisnim predlozima autor izražava najiskreniju zahvalnost recenzentima prof. dr Ranku Bugarskom i prof. dr Miloradu Radovanoviću, dopisnom članu SANU. Zahvalnost pripada i mojoj uvaženoj koleginici i koau-torki Du yu speak anglosrpski? Rečnika novijih anglicizama prof. dr Veri Vasić, koja je, ponudivši mi saradnju na ovom vrlo iza-zovnom leksikografskom projektu, podstakla moje sistematsko i kritičko interesovanje za anglicizme u srpskom jeziku.

Naravno, za sva iznesena opažanja, te eventualne manjkavo-sti forme ili nedorečenosti sadržine odgovornim se može smatrati jedino autor.

U Subotici, u zimu 2004/05.

T. P.

16





2. Engleski kao odomaćeni strani jezik

Status (prototipskog) stranog jezika trenutno se obično odre-đuje pomoću tri kriterijuma: (1) to nije maternji/prvi jezik date zemlje, (2) nije službeni jezik date zemlje, i (3) predaje se kao predmet u školi (up. Richards, Platt, Platt 1992, definicije za ma-ternji, prvi, drugi i strani jezik, engleski kao strani jezik i engleski kao drugi jezik; eng. native language, first language, second lan-guage, foreign language, English as a Foreign Language, English as a Second Language). Na osnovu navedenih kriterijuma engle-ski se takođe svrstava u kategoriju stranog jezika, mada oni ne uzimaju u obzir njegov odnos prema drugim stranim jezicima i, naročito, prema maternjim jezicima stranih govornika i učenika/studenata. Međutim, tokom proteklih dvadesetak godina engleski jezik se snažno i nepovratno učvrstio kao nesumnjivo prvi jezik međunarodne komunikacije i upravo zbog toga više se ne može posmatrati izdvojeno od bilo kog od tih jezika.

Nove sociolingvističke činjenice, proistekle iz njegove vo-deće uloge u svetu, doprinele su nastanku dodatnih, međusobno povezanih svojstava engleskog jezika, koja se javljaju uz ona ve-zana za čisto (prototipski) strane jezike. Postoje tri nova svojstva koja engleski izdvajaju od svih ostalih stranih jezika, i to: (4) laka audio-vizuelna dostupnost, (5) dvojno usvajanje, i (6) funkcija dopunskog jezika.

2.1. Nova svojstva engleskog jezika

Prema kriterijumu (4), laka audio-vizuelna dostupnost, en-gleski jezik se ne koristi samo u globalnom dvosmernom usme-

17





nom i pismenom sporazumevanju u oblastima politike, privrede, nauke, kulture, sporta i drugima, nego je isto tako sveprisutan u skoro svim zemljama sveta i otuda lako audio-vizuelno dostupan u jednosmernom sporazumevanju, uz pomoć sve savršenijih teh-noloških dostignuća, kao što su satelitska i kablovska televizija i radio, kompjuteri i internet, kinematografija, te VHS, DVD, CD i MC formati. Zabava i računarstvo, nazivi i opisi raznovrsnih proizvoda, i reklamni slogani, da spomenemo samo one najupad-ljivije, posvuda u svetu gotovo bez izuzetka „govore” engleskim jezikom i time umnogome doprinose širenju pojave koja bi se mo-gla nazvati jezička angloglobalizacija. Ovo konkretno svojstvo, laka audio-vizuelna dostupnost, čini engleski sličnim maternjem i delimično drugom jeziku, a različitim od čisto stranog jezika.

Prema kriterijumu (5), dvojno usvajanje, koji prirodno sledi iz kriterijuma (4), engleski ima tendenciju da se prvo usvaja van obrazovnog sistema, tj. da se spontano uči, time što su mu deca samo izložena (putem televizije, crtanih filmova, slikovnica, igra-čaka, igara, kompjutera, video-igrica, interneta, filmova, muzike) i odrastaju s njim, uporedo sa svojim maternjim jezikom. Na ovaj, u suštini samoučki i nesistematičan način, usvajaju se pojedinač-ne reči, strukture, značenja, glasovi i slova, čije je poznavanje prilično često nesigurno, nepotpuno i narodnoetimološko, a u fazi pismenosti potpomognuto dvojezičnim rečnicima. Rezultat svega ovoga jeste izvestan nivo pasivnog osnovnog znanja koje omo-gućava samo maglovito razumevanje opšteg značenja. Kasnije, naravno, engleski jezik se ponovo podučava i uči u sklopu obra-zovnog sistema, u školi, kao pravi strani jezik, ali sa sadržajima koji su neretko drukčiji (ponekad čak jednostavniji) od onih već usvojenih i savladanih. Ne treba ni isticati da se usvajanje engle-skog jezika van obrazovnog sistema ne završava s početkom nje-govog usvajanja unutar obrazovnog sistema – naprotiv, ova dva metoda idu ruku podruku i čini se da nadopunjuju jedan drugog: prvi metod nastupa kao neka vrsta pojačanja onog drugog, pri čemu se običajna norma i stručne terminologije usvajaju „spon-tano”, dok se gramatika, vokabular, pravopis i fonologija podu-čavaju i uče u školi. Vanobrazovna komponenta ovog konkretnog

18





svojstva, dvojno usvajanje, čini engleski opet sličnim maternjem jeziku, a različitim od čisto stranog jezika.

Prema kriterijumu (6), funkcija dopunskog jezika, koji pro-ističe iz kriterijuma (4) i (5), engleski jezik vrši stalan uticaj na međunarodnu zajednicu u celini i na pojedinačne jezičke zajedni-ce, zahvatajući podjednako i govornike maternjih jezika koji ga ne znaju i one koji ga usvajaju kako van obrazovnog sistema tako i unutar njega. (Prikazi uticaja engleskog jezika na različite evropske jezike daju se u Görlach 2002, 2004.) Ovi govornici se u svojim maternjim jezicima engleskim služe povremeno, tj. bez ustaljeno-sti, ali s većom ili manjom učestalošću, i on tamo ima funkciju dopunskog jezika. Posredi je dopunski, pre nego dodatni, jezik, jer on dopunjava komunikativne potrebe date jezičke zajednice tako što popunjava stvarne i pretpostavljene leksičke i druge praznine u maternjem jeziku i na taj način doprinosi uobličavanju jednog više ili manje zaokruženog komunikacionog resursa, koji sačinjava maternji jezik obogaćen odabranim elementima engleskog jezika. Taj komunikacioni resurs shematski je prikazan na Dijagramu 1: unutar velikog kruga, koji simbolizuje srpski kao maternji jezik, nalazi se manji krug, koji simbolizuje engleski kao odomaćeni stra-ni jezik, pri čemu njegova isprekidana linija ukazuje na otvorene granice između srpskog i engleskog jezika, a strelica ističe stalan priliv leksičkog i drugog materijala iz engleskog u srpski.

Dijagram 1: engleski u funkciji dopunskog jezika u srpskom

engleski srpski

19





U tako nastalom mešanju jezikâ engleski se javlja unutar maternjeg jezika (na nivou reči kroz pozajmljivanje, te sintagmi i rečenica kroz kalkiranje, kao i kroz druge slučajeve primene uve-zene norme, naročito one pravopisne), ili pored maternjeg jezika (s obezbeđenim prevodom, kada se ova dva jezika koriste istovre-meno), ili čak iznad maternjeg jezika (bez obezbeđenog prevoda, kao u ubacivanjima izgovorenog i napisanog engleskog jezika, kada je maternji jezik potisnut u celosti). (Kao što se moglo uo-čiti, primeri za ove i druge pojave ovde se ne daju. To je učinjeno namerno, kako bi se čitaoci podstakli da pronađu sopstvene pri-mere iz svoje okoline. No, u narednim poglavljima primeri će biti redovno davani.) Ovo konkretno svojstvo, funkcija dopunskog jezika, još jednom čini engleski sličnim maternjem i delimično drugom jeziku, a različitim od čisto stranog jezika.

Mešanje maternjeg jezika s engleskim rasprostranjeno je u govoru i pisanju mlađe i starije omladine, kao i stručnjaka, a tipič-no je zastupljeno u popularnim štampanim i elektronskim mediji-ma, u registrima zabave (najviše televizija, muzika, kinematogra-fija, pozorište, moda), računarstva i interneta, reklamiranja, te u većini današnjih stručnih terminologija, koje se sve više uvlače u svakodnevni jezik. Nakon ovoga, kao prirodan i nimalo neočeki-van razvoj događaja, engleski se vrlo često koristi pri imenovanju domaćih proizvoda, preduzeća i prodavnica, pop grupa i pesama, televizijskih i radio emisija, ilustrovanih časopisa, muzičkih i po-zorišnih predstava, kulturnih i drugih javnih događaja, kao i pri smišljanju reklamnih slogana (ponekad uz odstupanja od standar-dne norme engleskog jezika).

2.2. Prateće pojave vezane za proces komunikacije

Navedena dodatna svojstva, koja određuju sadašnji sociolin-gvistički status engleskog jezika, dovela su do nastanka nekoliko pratećih međuuslovljenih pojava, vezanih u osnovi za sveukupan proces komunikacije:

20





• Diglosija: u mnogim registrima engleski jezik se koristi kao neka vrsta višeg, ili čak nadmoćnijeg, varijeteta u od-nosu na maternji jezik, koji se nalazi u delimičnom povla-čenju, naročito na planu leksike.

• Hibridizacija maternjih jezika, pri čemu se za upućivanje na ove hibridne „jezike” u engleskom koriste polušaljivi nazivi poput Franglais, Spanglish, Romglish, Hunglish, a kod nas – anglosrpski: ovim su u većoj ili manjoj meri pogođeni svi neengleski jezici i kulture, u zavisnosti od njihove otvorenosti prema stranim uticajima uopšte, što na duže staze nužno dovodi do bar delimične jezičke i kulturne asimilacije (ili tačnije, samoasimilacije), i, u isto vreme, do bar delimične uniformnosti izražaja te, vrlo ve-rovatno, mišljenja.

• Pasivno dvojezično znanje predstavlja minimalan zahtev i/ili preduslov za uspešnu interpretaciju poruke: ako ta-kvog znanja nema dovoljno, ili nimalo, stvara se šum u komunikaciji, koji, opet, može uzrokovati potpun neuspeh komunikacije.

• Pored instrumentalne i integrativne motivacije za učenje stranih jezika, kao nastavak potonje razvila se motivacija za učenje engleskog jezika koju pokreće snažna želja uče-nika/studenata da se identifikuju s onim što oni smatraju da su jezički, kulturno i drukčije prestižna i pomodna an-glofona društva, posebno Sjedinjene Američke Države, i da se integrišu u ta društva – bar psihološki i površinski: ova vrsta izvedene motivacije mogla bi se nazvati identifi-kacionom ili dubinski integrativnom motivacijom.

• Konačno, postalo je više nego jasno da u današnjem svetu valjano znanje engleskog jezika, kako pasivno tako i ak-tivno, čini nezaobilaznu kulturnu pretpostavku, i to iz tri važna razloga: (a) da omogući ljudima da se sporazumeva-ju širom sveta sa strancima, izvornim i neizvornim govor-nicima engleskog jezika u dvosmernoj komunikaciji, (b) da omogući ljudima da razumeju širok spektar izgovore-nog i napisanog engleskog jezika u jednosmernoj komuni-

21





kaciji, i (c) da omogući ljudima da se snađu u sopstvenim, sve više angliciziranim maternjim jezicima. Koliko je po-znavanje engleskog jezika postalo bitno govori i činjenica da se već raspravlja o mogućoj podeli ljudi na „elitu” koja zna engleski, s jedne strane, i na „mase” koje ga ne znaju, s druge (up. Taavitsainen 2003: 61), što pomalo podseća na podelu između patricija i plebejaca u starom Rimu.

2.3. Nekad strani, danas odomaćeni strani jezik

Na osnovu svega što je do sada rečeno, očigledno je da teorija i praksa nisu u skladu. Engleski jezik se više ne uklapa u tradicionalne definicije stranog i drugog jezika, i iznenađujuće brzo prodire u ma-ternje jezike. Kao što su pokazali kriterijumi (4), (5) i (6), engleski se vremenom udaljio od čisto (prototipski) stranih jezika, kakvi su nemački, francuski, italijanski i ruski (koji među sobom takođe ispo-ljavaju različite stepene stranosti). S obzirom na činjenicu da se en-gleski jezik danas nalazi u upotrebi gotovo svugde, mnogi govornici ga subjektivno ne smatraju dalekim stranim (ili drugim) jezikom, a objektivno on više nije čisto strani (ili drugi) jezik.

Zbog svoje dominantne međunarodne uloge kombinovane s izvesnim svojstvima stranog, drugog i maternjeg jezika, nedav-no se pojavio nov, sociolingvistički uslovljen, kvalitet. Taj novi kvalitet tiče se isključivo engleskog jezika i najprikladnije bi se mogao izraziti nazivom engleski kao odomaćeni strani jezik, u kome određenje ‘odomaćeni’ ističe činjenicu da je engleski objektivno i subjektivno postao deo (mnogih) maternjih jezika i kultura u svetu, tako da su neka od njegovih svojstava stranog je-zika oslabila. Ova terminološka novina ima za cilj da zameni tre-nutni, ali sada već neprimeren, naziv engleski kao strani jezik.

2.4. Posledice po buduću nastavu jezika

Status engleskog kao odomaćenog stranog jezika u budućno-sti bi mogao – i morao – imati dalekosežne posledice po nastavu

22





kako samog engleskog jezika tako i različitih maternjih jezika. Pre svega, polazeći od svojstava (4) i (5) gore, engleski kao odo-maćeni strani jezik sasvim sigurno bi trebalo podučavati (od stra-ne i izvornih i neizvornih nastavnika engleskog jezika) drukčije od ostalih stranih jezika, s kojima učenici/studenti obično nisu u redovnom audio-vizuelnom kontaktu, kako bi se iskoristila okol-nost da poznavanje engleskog jezika uveliko prethodi početku njegovog usvajanja u okviru obrazovnog sistema.

Drugo, i podjednako važno, polazeći od svojstva (6) gore i iskorišćujući okolnost da su redovni kontakti između maternjih jezika i engleskog trajne prirode, te da se zbog toga njima mora sistematski baviti u teoriji, u praksi i u nastavi, engleski kao odo-maćeni strani jezik trebalo bi podučavati (od strane neizvornih nastavnika neizvornim učenicima/studentima istog maternjeg je-zika) tako da se uključi kompleks standardizovanih normativnih strategija za korišćenje elemenata iz engleskog jezika u svakom pojedinačnom maternjem jeziku na fonološkom, ortografskom, gramatičkom, semantičkom i pragmatičkom nivou, zajedno s kompleksom uputstava kojima bi se utvrđivalo koji se angliciz-mi mogu smatrati lingvistički potrebnim i opravdanim u datom jeziku. (Pokušaj standardizacije upotrebe novijih anglicizama u srpskom jeziku učinjen je u Du yu speak anglosrpski? Rečniku novijih anglicizama; Vasić, Prćić, Nejgebauer 2001.) Teorijske i metodološke temelje tih strategija i uputstava postavila bi jed-na nova poddisciplina u okviru primenjene lingvistike, koja bi se zvala kontaktna jezička kultura i koja bi obuhvatala relevantne aspekte kontaktne lingvistike, kontrastivne lingvistike i jezičkog planiranja. Ova poddisciplina, međutim, tek treba da bude detalj-no razrađena (više o tome videti u Poglavlju 15). A što pre do toga dođe, tim bolje.

23





3. Nemarni „funkcionalni stil” i zagubljeno značenje

S teorijskog stanovišta, nemarni „funkcionalni stil” uop-šte nije lako uklopiti u postojeće kategorije raslojavanja jezika do sada ponuđene u literaturi (naročito u Radovanović 2003), ali je uprkos tome ovo ubedljivo najzastupljeniji jezički varijetet u našoj javnoj upotrebi, pre svega u mnogim štampanim i elektron-skim medijima, i u govoru i u pisanju, a zatim i svugde gde se govori i piše (a potom i jezički misli?) pod njihovim uticajem – u spontanom govoru, u komunikaciji putem interneta, na uličnim natpisima, na reklamnim panoima.

3.1. Nastanak i svojstva

Radi se o jednoj hibridnoj tvorevini koja sadrži obeležja so-ciolekta (budući da je nastala i da se razvija u prvom redu među ljudima mlađe generacije u urbanim sredinama) i elemente svih funkcionalno raslojenih varijeteta (disciplinarno, situaciono i tematski; up. Radovanović 2003), i u kojoj dominira mešavina popularnog, ćaskačko-opuštenog i publicističkog stila. Nasta-nak nemarnog „funkcionalnog stila” posledica je ponašanja po kome se jezik shvata kao puka komunikaciona alatka, čija se je-dina funkcija sastoji u kakvom-takvom prenošenju poruke, dok se odabiru i načinu upotrebe jezičkih sredstava poklanja malo ili, češće, nimalo pažnje. U osnovi ovog „funkcionalnog stila” nalaze se sledeća svojstva:

(1) Nepoznavanje, nepoštovanje i nezainteresovanost za postojeću normu srpskog jezika, ali i odsustvo svesti o

24





postojanju takve norme, pri čemu se govori i piše osla-njanjem na sopstveno jezičko osećanje, mišljenje ili ve-rovanje, bez posezanja za jezičkim i drugim priručnicima. Stoga se ovakvi korisnici jezika, uz izvesnu dozu sarkaz-ma i posprdnosti, mogu nazvati „osećajnim” korisnicima jezika, čije jezičko ponašanje (kao da) opredeljuje naslov jedne Šekspirove komedije – „Kako vam drago”.

(2) Usled nedovoljnog poznavanja važeće norme u srpskom jeziku, često povođenje za nametljivijom i dostupnijom normom iz stranih jezika – danas, naročito engleskog. Tako su već nastali obrisi onoga što se, opet pomalo pos-prdno ali nažalost prikladno, naziva anglosrpskim jezi-kom, što je vrsta srpskog jezika koji (sve više) odstupa od svojih normi i (sve više) biva upotrebljavan prema nor-mama engleskog jezika (više o tome videti u Poglavljima 5, 6, 7 i 17).

(3) Stihijsko razvijanje navika koje se, zbog višestrukog, upornog, mehaničkog i gotovo papagajskog ponavljanja u govoru i pisanju, ustaljuju u svakodnevnoj praksi, po-tom spontano prerastaju u paralelnu običajnu normu, istiskuju onu propisanu i na taj način ozbiljno narušava-ju primat standardnog jezika i njegovih varijeteta. Otuda nemarni „funkcionalni stil” predstavlja zapravo jedan an-tivarijetet i nazovi-funkcionalni stil, koji izvrgava ruglu standardnojezičku i lingvističku teoriju i praksu. Navod-nici kojima se u ovom tekstu upućuje na ovaj „funkcio-nalni stil” upotrebljeni su upravo zato da bi se upozorilo na njegovu naopaku i podmuklu, iako skrivenu, prirodu.

(4) Umesto promene i zamene koda (up. Radovanović 2003), javlja se ujednačenje koda i klišeiziranost izraza, pa se o skoro svakoj temi i u skoro svakoj situaciji govori i piše na istovetan neinventivan, stereotipan, ukalupljen, dosa-dan i sve više predvidljiv način, ne samo u pogledu sadr-žine nego i u pogledu forme.

(5) Egocentrizam, koji karakteriše nebriga za to da li će pri-malac poruke (tj. sagovornik, čitalac, gledalac, slušalac)

25





uopšte uspeti da pravilno protumači i razume poruku. Ovo posebno dolazi do izražaja u slučajevima kada se u teksto-ve namenjene mahom opštoj i nespecijalizovanoj publici unose uskostručni termini, kao i nove a neobjašnjene reči preuzete iz stranih jezika, naročito engleskog.

(6) Sve veću rasprostranjenost nemarnog „funkcionalnog sti-la” potpomaže i sve češća praksa da se tekstovi ne pregle-daju pre objavljivanja (ni od strane samih autora, ni od strane lektora, ni od strane korektora), nego se događa ono što se slikovito može opisati, uz pomoć jedne izvanredne metafore-žaoke R. Bugarskog, kao „istresanje sadržaja kompjutera na papir”.

Nemarni „funkcionalni stil” ispoljava se na svim jezičkim nivoima – i pravopisnom (uključujući i transkripciju vlastitih imena iz stranih jezika), i izgovornom, i gramatičkom, i seman-tičkom, i pragmatičkom. Mnogobrojni primeri ovakve upotrebe jezika svakodnevno se mogu pronaći – i bez intenzivnijeg traga-nja, samo običnim praćenjem naše štampe, televizije i radija; pri tome, u nekima ih je više, u nekima manje, ali ih u svima ima. Prećutni moto koji obeležava suštinu nemarnog „funkcionalnog stila” mogao bi se formulisati na sledeći (nimalo nežan ali stvar-nosti sasvim odgovarajući) način: ‘Piši kako hoćeš, čitaj kako ti odgovara, s gramatikom kako ti volja, a sa značenjem šta bude!’. Ovom prilikom, u središtu pažnje naći će se pojave vezane za potonji segment ovog mota, „a sa značenjem šta bude”, kojim su objedinjeni semantički i pragmatički aspekti ovog „funkcional-nog stila” – naglasak će biti stavljen na leksiku, tj. reči i idiome (up. Prćić 1997).

3.2. Leksika u nemarnom „funkcionalnom stilu”

U celini uzev, u našoj jezičkoj nastavi, svakodnevnoj praksi, svesti većine običnih ljudi, a ponešto i u lingvističkoj teoriji, zna-čenje reči i semantika uopšte još uvek se nalaze u drugom planu,

26





dok su upotreba reči i pragmatika potisnute duboko u drugi plan. Delom zbog toga, a delom i zbog objektivnih razloga (neposto-janje praktičnog, jednotomnog rečnika srpskog jezika), stiče se utisak da se značenje negde zagubilo, kao da je ostavljeno i za-boravljeno u nekoj skrovitoj fioci. Posledica ovoga jeste okolnost da se kod nas do sada nije razvila navika redovnog proveravanja značenja „težih” reči i idioma, posebno pri pisanju, nego im se umesto toga neretko pridaje ili dodeljuje neka maglovita sadr-žina, naizgled izvedena iz konteksta, pri čemu se ona stvarna i objektivna sadržina nalazi u senci subjektivnog jezičkog oseća-nja, uveliko podložnog spoljnim uticajima i stalnim promenama. Situacija postaje još ozbiljnija s rečima stranog porekla – danas, naročito s onima iz engleskog jezika, koje se masovno i nekon-trolisano preuzimaju, bez obaziranja na to da li su one potrebne ili opravdane. Štaviše, u najnovije vreme sve češće se preslikava samo njihova forma, dok pripadajuća sadržina ostaje ne samo ne-dovoljno jasna nego i nedovoljno utvrđena.

Ovako nesređen odnos prema značenju i upotrebi leksike, po svojoj suštini intuitivan i narodnoetimološki, vremenom dovodi do niza semantičko-pragmatičkih pojava, koje su u nemarnom „funkcionalnom stilu” naišle na vrlo plodno tlo. U nastavku, te pojave biće ukratko opisane i ilustrovane autentičnim, mahom medijskim, primerima, koji će po potrebi biti i prokomentarisani. Sledi deset najčešćih, i ujedno najvažnijih, semantičko-pragma-tičkih pojava – ili preciznije, anomalija – karakterističnih za ne-marni „funkcionalni stil”.

(1) Pogrešne upotrebe reči: pričati se koristi i u smislu go-voriti i razgovarati, pa se tako mogu sresti rogobatnosti poput Ne pričajte predugo mobilnim telefonom; par (dana) se koristi i u smislu nekoliko i više; gde i u smislu kuda; odraditi i u smislu uraditi; ljubomora i u smislu zavist; poslednji (nečiji film) u smi-slu najnoviji; predstaviti (film) u smislu prikazati; prolongirati u smislu odložiti ili odgoditi umesto produžiti; amoralan se izjedna-čilo s nemoralan; Engleska se koristi i u smislu (Velika) Britanija pa i Ujedinjeno Kraljevstvo; umesto muškarci, žene i deca javlja se ljudi, žene i deca, čime se (nenamerno) stvara utisak da žene i

27





deca nisu ljudi; zahvaljujući se koristi i s nepoželjnim uzrocima, kao u Zahvaljujući sinoćnoj oluji ovogodišnja letina je uništena. U poslednje vreme uvrežila su se dva čudna kontradiktorna spoja taj neki (utisak) i taj neki vaš/tvoj (utisak), koji sadrže semanti-čki međuisključive reči: utisak može biti ili određen – taj, ili ne-određen – neki, ili vrlo određen – vaš/tvoj, ali nikako ne može biti malo određen, pa onda malo neodređen, pa onda još i malo vrlo određen. No, posebnu pažnju zaslužuje sledeća, nedavno zabele-žena, tvorevina: ta neka ova pesma koju sam napisao (!).

(2) Pleonazmi, u endocentričnim spojevima dveju reči kod kojih je značenje modifikatora već obuhvaćeno značenjem glavne reči: pored klasičnih izaći napolje (ovo napolje je semantički već uključeno u izaći); ući unutra; prići bliže; vratiti se natrag; pasti dole; često puta; Pošto košta?, nailazi se i na vremenski period i na vremenski rok i na vremenski cajtnot (sva tri mogu biti samo vremenski); slučajna koincidencija (kao da ima i namernih); glavni protagonista (kao da ima i sporednih); kratki šorc (kao da ima i dugih); privremeno suspendovati (kao da može i trajno); doslovno citirati (ako može i drukčije, onda više nije citiranje); pa onda neophodno potreban, faktička činjenica, veliki gran pri, gran pri nagrada, fastfud hrana, paginirati strane. Uz sve to, iz engleskog jezika uvezeni su: široko rasprostranjen; noćna mora (što bi impliciralo i neke druge, recimo jutarnje i dnevne); očni vid (nasuprot, valjda, ušnom i nosnom; uprkos tome što se spoj očni vid javlja u našoj starijoj poeziji, u cilju pojačavanja izre-čenog, današnja upotreba ovog spoja bez sumnje je nastala pod uticajem engleskog jezika).

(3) Tautologije, u spojevima obično dveju koordiniranih si-nonimnih reči, izraza ili čak afiksa kojima se višekratno izraža-va jedno isto osnovno značenje: čak štaviše; nešto oko desetak (i nešto i oko i -ak odvojeno znače približnost); strožiji (dvostruki komparativ: strog > stroži, strožiji); najoptimalniji i najidealni-ji (dvostruki superlativ: i semantički i morfološki); fokus težišta (drugim rečima, težište težišta); hotdog viršla (barena kobasica) (uočeno na jednom pakovanju viršli); Za poslednji tender kon-kurs će biti raspisan uskoro (ili jasnije, Za poslednji konkurs kon-

28





kurs će biti raspisan uskoro); sadašnja aktuelna vlada; poslovna biznis sekretarica; fiskalna registar-kasa; iz eks bivše Jugoslavije, dok je iz engleskog uvezen Golfski zaliv (odnosno, Zalivski za-liv). Članovi tautoloških spojeva vrlo često su povezani veznikom i: kako i na koji način; kada i u koje vreme; zašto i zbog čega; predlozi i sugestije; zanimljiv i interesantan; fer i pošten; legalan i legitiman (mada ovo i nisu sinonimi); razuman i racionalan; oblačno i tmurno; nedopustivo i nedozvoljivo; odlučno i rezolut-no; odabir i selekcija; tortura i mučenje; tenzije i napetosti; tačno i precizno; osavremenjavanje i modernizacija; javnost i transpa-rentnost; bezbednost i sigurnost.

(4) Izjednačeni i međuzamenljivi sinonimi, u cilju opsesiv-nog izbegavanja uzastopnog ponavljanja istih reči u neposrednoj blizini, pri čemu se gubi iz vida činjenica da se i u teoriji i u prak-si sinonimi gotovo uvek po nečemu razlikuju (o tome raspravlja Prćić 1999): predsednik vlade, premijer; savezni, federalni; vla-da, kabinet, administracija; glavni grad, prestonica; novac, pare, sredstva; uloga, rola; ulje, zejtin; student, akademac, visokoško-lac, akademski građanin, pa čak i indeksovac; struja, električna struja, električna energija; pravac, smer (što su dve različite po-jave); lek, medikament (ako je u naslovu članka lek, u podnaslovu mora biti medikament); reprezentacija, selekcija, ekipa, tim (ret-ko se može čuti da neka reprezentacija igra s drugom reprezen-tacijom, nego uvek sa selekcijom); pobeda, trijumf (mada trijumf implicira sjajnu pobedu); potpis, paraf (mada paraf predstavlja potpis u obliku inicijala); bivši, nekadašnji (mada je nekadašnji bio pre bivšeg); Evropska unija, Evropska zajednica, Evropska ekonomska zajednica (mada su to i vremenski i suštinski različi-te tvorevine). Ovde valja ukazati na neopravdano sinonimni par skupština, parlament, pošto je u stvarnosti parlament opšti naziv, tj. hiperonim, za sve vrste nacionalnih zakonodavnih tela, kao što su Skupština, Kongres, Bundestag, Duma, Kneset, Sejm, Sabor, Sobranje, i otuda ne može biti njihov sinonim; u slučaju britan-skog Parlamenta, ista reč ima funkciju i kohiponima (kada se piše velikim početnim slovom) i hiperonima (kada se piše malim početnim slovom). Interesantnom se čini i hiperonimska upotreba

29





reči ulica na tablama poput Ulica Korzo, Ulica Međunarodni put, Ulica Obilićev venac.

(5) Opisne parafraze reči i geografskih imena, koje se upo-trebljavaju u svojstvu njihovih izjednačenih i međuzamenljivih sinonima: nafta kao crno zlato; ugalj takođe kao crno zlato (!); ustav i ustavna povelja kao najviši državni akt i kao najviši za-konski akt; skupština kao najviše zakonodavno telo; nemačka marka kao stara nemačka monetarna jedinica (koja, uzgred, kod nekih i dalje služi kao psihološka obračunska jedinica); Japan kao Zemlja izlazećeg Sunca; Evropa kao Stari kontinent.

(6) Opisne parafraze službenih funkcija i institucionalnih imena, koje se upotrebljavaju kao njihovi izjednačeni i međuza-menljivi sinonimi: ministar inostranih/spoljnih poslova neupore-divo češće se izražava kao šef diplomatije; Narodna banka Srbije nasumično se varira s centralnom bankom; Narodno pozorište u Beogradu naziva se i nacionalnim teatrom; Poljoprivredni sajam u Novom Sadu je i sajam poljoprivrede; Radio-televizija Srbije i RTS sve se češće predstavljaju kao (vaša) nacionalna televizija; Radio Beograd prvi program najavljuju još i kao Prvi program Radio Beograda, Radio Beograd 1 i Beograd 1, a da slušaoci zapravo ne znaju koji je od tih naziva zvaničan.

(7) Anglicizmi potiskuju, pa i istiskuju, domaće ili odoma-ćene reči i izraze, jer niko i ne pokušava da utvrdi da li u srp-skom već postoje reči i izrazi koji izražavaju dato značenje i koji mogu poslužiti kao njihov adekvatan prevod: edukacija potiskuje obrazovanje i osposobljavanje; harmonizacija potiskuje usklađi-vanje i usaglašavanje; tender potiskuje konkurs; (Haški) tribu-nal potiskuje (Haški) sud; kasting potiskuje audiciju; evaluacija potiskuje i vrednovanje i ocenjivanje; implementacija potiskuje i sprovođenje i realizaciju; autorizovani diler potiskuje ovlašćenog prodavca; babun je odavno istisnuo pavijana; reptil je istisnuo gmizavca; tenzije su istisnule napetosti i zategnutosti; spekula-cije i, ređe, špekulacije su istisnule nagađanja; egzil je istisnuo izgnanstvo; no, sertifikacija nije imala šta da potisne ili istisne, pošto se malo ko potrudio da sazna da se ovde radi o zvaničnoj potvrdi (više o tome videti u Poglavljima 6, 7 i 11).

30





(8) Upotrebe reči pod uticajem engleskog jezika, neprepo-znavanjem englesko-srpskih lažnih parova, zbog površnog i ne-doučenog prevođenja (više o tome videti u Poglavljima 5 i 16): definitivno umesto zasigurno, zacelo, izvesno; ekonomija umesto privreda; purpuran umesto ljubičast; kopija umesto primerak (knjige); petrolej umesto nafta; rezidencijalni umesto stambeni (četvrt); pozitivan umesto konstruktivan (pristup, stav); origina-lan umesto prvobitan (predlog); masivan i masovan umesto že-stok (napad); komforan umesto komotan (većina); Milenijumski dom umesto Milenijumska kupola (u Londonu); Londonska eko-nomska škola umesto Londonski ekonomski fakultet; Silikonska dolina umesto Silicijumska dolina, pa čak i Nelsonova kolumna umesto Nelsonov stub (u Londonu).

(9) Upotrebe reči i struktura prema rečima, strukturama i značenjima iz engleskog jezika, takođe zbog površnog i nedou-čenog prevođenja: kratka priča u smislu pripovetka; ohrabriti u smislu podstaći, podržati; iskustvo u smislu doživljaj; pokrivati u smislu izveštavati o (nekom događaju) ili sa (nekog događaja); Moje ime je… umesto Ja sam… ili Zovem se…; Mogu li da vam pomognem? umesto Izvolite?; Pričaj mi (nešto) o tome! umesto Meni kažeš/pričaš? ili Ma, šta (mi) kažeš!; Uživajte! umesto Pri-jatna zabava!.

(10) Beleženja između navodnika reči upotrebljenih u pre-nesenom značenju, uključujući i čitave idiome, zbog verovanja da sve što nije u doslovnom i osnovnom značenju predstavlja od-stupanje (ne zna se, doduše, od čega) ili čak ogrešenje (ne zna se, doduše, o šta), pa ih otuda treba što upadljivije označiti: Automo-bilom „pokosio” devetoro ljudi (novinski naslov); Fotoreporter je „uhvatio” tri letelice; Film „ulazi” u bioskope iduće nedelje; Ako se pojave piratska izdanja sve „pada u vodu”; Projekat je dobio „zeleno svetlo”; Gitarista Edž „stao na ludi kamen” (no-vinski naslov).

31





3.3. Načini za prevazilaženje opisanog stanja

Kao što se iz navedenih (i brojnih nenavedenih) primera može zaključiti, jezik se u našoj javnoj upotrebi oteo kontroli i liči na podivljalu reku koja je probila nasip i izlila se iz korita. Na-ravno, ovo nije slučaj samo s prikazanim semantičko-pragmatič-kim aspektima tretmana leksike, nego i (još više) s pravopisnim, izgovornim i gramatičkim aspektima, koji ovde nisu obuhvaćeni, ali na čije se mnogobrojne uzorke, kako je ranije napomenuto, svakodnevno može naići na stranicama naše štampe, u programi-ma televizije i radija, ali i drugde. Ako se podivljala reka možda (više) i ne može ukrotiti, nasip se svakako može – i mora – ojačati.

Da bi se ovo sumorno stanje bar počelo ublažavati, te da bi bar počelo sprečavanje daljeg širenja, uveliko razmahanog, ne-marnog „funkcionalnog stila”, koji u protivnom ima veoma dobre izglede da se učvrsti i vremenom prevagne nad standardnim jezi-kom i svim njegovim varijetetima, nužno je što hitnije preduzeti nekolike mere. Njihov zajednički imenilac jeste potpunije jezičko obrazovanje, koje ima sledeće opšte ciljeve: prvo, sistematsko, istrajno i trajno negovanje dobrog jezika u školi i u medijima, uk-ljučujući i „potragu za zagubljenim značenjem”; drugo, usađiva-nje svesti o postojanju jezičke norme te o neophodnosti aktivnog poznavanja i redovnog primenjivanja te norme; i treće, razvijanje svesti o tome da se uspešna komunikacija upravlja prema osobi kojoj se obraća (u govoru i pisanju), a ne prema samom sebi. Među tim nužnim merama, najvažnijima se mogu smatrati četiri (više o tome videti u Poglavlju 6):

(1) Reformisati nastavu maternjeg jezika, naročito u gimna-ziji, tako što bi se sadašnji predmet podelio na dva pred-meta, s dva profesora – Srpski jezik i kultura izražavanja, te Književnost. U sklopu predmeta Srpski jezik i kultura izražavanja, pored bavljenja pravopisom i gramatikom, trebalo bi uvesti semantiku, stilistiku i pragmatiku reči i rečenice, kao i elemente analize diskursa, pri čemu bi se težište stavilo na konkretnu upotrebu jezičkog sistema s

32





primerima iz savremenog i autentičnog jezika, bliskog i prijemčivog mladima. Obaveznu literaturu za ovako za-mišljen predmet činili bi: Uvod u opštu lingvistiku (Bu-garski 1996a), Srpski jezik na kraju veka (Radovanović 1996), Pravopis srpskoga jezika – priručnik za škole (Pe-šikan, Jerković, Pižurica 2001) i Rečnik jezičkih nedou-mica (Klajn 1997), dok bi se u funkciji domaće lektire, kao povod za analizu i diskusiju, mogle koristiti brojne rasprave o jeziku I. Klajna (1978, 1980, 1994, 1998, 2000, 2004) i izabrani napisi u stručnim časopisima kao što je Jezik danas.

(2) Reformisati nastavu stranih jezika, naročito engleskog, u gimnaziji i na fakultetu, tako što bi se, pored uobičajenih sadržaja, uvela obrada elemenata kontrastivne i kontaktne lingvistike, kojima bi se sistematski ukazivalo, od strane odgovarajuće kvalifikovanih predavača, prvo, na slično-sti i razlike između dvaju jezika, što je izuzetno važno za obavljanje osmišljenog i kreativnog prevođenja, i drugo, na međujezičke kontakte, koji podrazumevaju i osposob-ljenost za dosledno pristupanje rečima i imenima iz stra-nih jezika u srpskom, a sve u sklopu izgrađivanja kontak-tne jezičke kulture (više o tome videti u Poglavlju 15).

(3) Izraditi inoviran i proširen, ali uprošćen i više rečnički ustrojen, sveobuhvatni jezički savetnik (u delokrugu rada Odbora za standardizaciju srpskog jezika), po uzoru na Srpski jezički priručnik (Ivić, Klajn, Pešikan, Brborić 2004) i Rečnik jezičkih nedoumica (Klajn 1997), čija bi primena, zajedno s Pravopisom i ostalim jezičkim pri-ručnicima, bila obavezujuća za sve izdavačke i medijske kuće, kao i sve posebne korisnike jezika, tj. one koji si-stematski utiču, ili mogu da utiču, na formiranje jezičkih navika javnosti, zbog čega nose posebnu odgovornost za valjanost izgovorene i napisane reči. Osim jezičkih i lin-gvističkih stručnjaka, ovamo spadaju: učitelji, nastavnici i profesori svih predmeta i na svim nivoima, zatim novi-nari, voditelji, spikeri i urednici, potom grafički i likov-

33





ni dizajneri, tvorci reklamnih slogana, osobe za odnose s javnošću, i, nipošto na poslednjem mestu, prevodioci svih vrsta tekstova i sa svih jezika.

(4) Pokretanje svakodnevnih novinskih rubrika te kratkih radio i televizijskih emisija, s naslovima poput „Dnevni jezički savet” i „Nije teško znati srpski”, koje bi bile po-svećene popularizaciji jezika i njegove valjane upotrebe. Ukazivanjem na svakovrsne jezičke probleme i nedoumi-ce, putem jasno obrazloženih i efektno ilustrovanih odgo-vora na konkretna pitanja, postavljena u prvom redu od strane same publike, ovakvi prilozi, brižljivo osmišljeni i razrađeni, naveli bi na razmišljanje o jeziku i njegovoj valjanoj upotrebi, i umnogome doprineli podizanju nivoa opšte jezičke kulture, pismenosti i usmenosti kod zain-teresovanih čitalaca, slušalaca i gledalaca, prvenstveno mladih. Nadalje, ovi prilozi skrenuli bi pažnju na (trenut-no nedopustivo zanemarenu) ključnu ulogu jezika – na-ročito, dobrog jezika – u svakoj kulturi, pa tako i našoj. I konačno, mada ne i najmanje važno, ovi prilozi sasvim sigurno bi podstakli i pospešili „potragu za zagubljenim značenjem”. Prvi rezultati ove akcije biće postignuti čim se reč znači, nesumnjivo osnovna semantičko-pragmatič-ka reč u srpskom jeziku, počne koristiti u svom pravom smislu ‘Šta znači (ova reč ili rečenica)?’, a ne kao potpuno obeznačena, obezvređena i banalizovana poštapalica, što je slučaj danas.

34





4. Nemarni „funkcionalni stil” i pravopisna pseudonorma

U ovom prilogu govoriće se o nekim pojavama u našoj naj-novijoj svakodnevnoj praksi, koje su se nesputano razmahale u proteklih desetak godina u oblasti pisanja. Naime, posredi je na-stanak pseudonorme. Za njenim uzorcima ne treba intenzivnije tragati – dovoljno je samo pažljivije čitati novine i gledati tele-viziju, s obzirom na to da je najjače izražena upravo u medijskoj upotrebi jezika. Začeta i razvijena u okrilju prakse koja se može nazvati nemarni „funkcionalni stil” (navodnicima se želi uka-zati na naopaku, iako skrivenu, prirodu ovog jezičkog antivarije-teta), pseudonorma je posledica ponašanja i odnosa prema jeziku po kome se jezik shvata kao puka komunikaciona alatka, čija se jedina funkcija sastoji u kakvom-takvom prenošenju poruke, dok se odabiru i načinu upotrebe jezičkih sredstava poklanja malo ili, češće, nimalo pažnje. U osnovi ovog, u našoj javnoj upotrebi izu-zetno rasprostranjenog, „funkcionalnog stila” nalaze se sledeća najvažnija svojstva (više o tome videti u Poglavlju 3):

(1) Nepoznavanje, nepoštovanje i nezainteresovanost za postojeću normu srpskog jezika, ali i odsustvo svesti o postojanju takve norme, pri čemu se govori i piše osla-njanjem na sopstveno jezičko osećanje, mišljenje ili ve-rovanje, bez posezanja za jezičkim i drugim priručnicima.

(2) Usled nedovoljnog poznavanja važeće norme u srpskom jeziku, često povođenje za nametljivijom i dostupnijom normom iz stranih jezika – danas, naročito engleskog.

35





(3) Stihijsko razvijanje navika koje se, zbog višestrukog, upornog i mehaničkog ponavljanja u govoru i pisanju, ustaljuju u svakodnevnoj praksi, potom spontano prera-staju u paralelnu običajnu normu, istiskuju onu propisanu i na taj način ozbiljno narušavaju primat standardnog jezi-ka i njegovih varijeteta.

(4) Sve veću rasprostranjenost nemarnog „funkcionalnog sti-la” potpomaže i sve češća praksa da se napisi i ispisi naj-češće ne pregledaju pre objavljivanja ili emitovanja (ni od strane samih autora, ni od strane lektora, ni od strane ko-rektora) – ili tačnije, u većini tekstova nema jasnih trago-va da su bili pregledani i eventualno podvrgnuti važećim pravopisnim i drugim normama; izuzeci, naravno, uvek postoje, ali su oni, nažalost, u manjini.

Nemarni „funkcionalni stil” ispoljava se na svim jezičkim nivoima – i pravopisnom, i izgovornom, i gramatičkom, i seman-tičkom, i pragmatičkom. Na planu pisanja (iz očiglednih razloga ovde je nemoguće reći ‘na planu pravopisa’), kojim se ovaj pri-log prvenstveno bavi, primena paralelne običajne norme upada u oči gotovo na svakom mestu i sa svakog mesta. Pažljivi i jezički osetljivi čitaoci i gledaoci koji prate napise u dnevnoj i nedeljnoj štampi, najave televizijskih programa, natpise i potpise u infor-mativnim i drugim televizijskim emisijama, najavne i odjavne špice televizijskih emisija, titlovane prevode filmova, stranice na internetu, reklame i oglase, objave za kulturne i druge mani-festacije, naslove knjiga i drugih štampanih publikacija, naslove filmova, pozorišnih komada, koncerata, te ulične plakate i natpise – dakle, oni koji prate način(e) pisanja u svim ili samo nekim od nabrojanih vrsta tekstova mogu uočiti da u mnogima od njih pa-ralelna običajna norma sasvim uspešno konkuriše onoj propisa-noj. Ta konkurencija, štaviše, postaje toliko žestoka da paralelna običajna norma polako ali sigurno počinje da potiskuje propisanu normu i da zauzima njeno mesto.

Tako zatičemo i sledeće izdanke paralelne običajne norme kako se bezbrižno baškare, što elektronski što štampano: preko

36





predajnika s Jastrebca emituju se serije Porodično Blago i Sex i grad; takmičari mogu osvojiti 96,000 i više dinara odgovarajući na pitanja koja se tiču Sretenjskog Ustava, uvođenja Evra, siesti; raspravlja se o ekstra profitu, dok u 19:30 izjave daju podpred-sednici stranaka i stručnjaci sa instituta društvenih nauka; studen-ti se upisuju na Prirodno matematički fakultet; šalju se e-mailovi i daunloaduju programi s web-a i Web-a; a videti pravilno napisan datum posebna je pravopisna poslastica. Za to vreme, u dubokoj senci stidljivo su se šćućurili pravilni, a sve bespomoćniji, oblici: s Jastrepca, Porodično blago, Seks i grad, 96.000 ili 96 000, Sre-tenjski ustav, uvođenje evra, sijesta, ekstraprofit, 19.30, potpred-sednici, Institut društvenih nauka, Prirodno-matematički fakultet, imejlovi, daunlouduju, s veba.

4.1. Šta je to pseudonorma?

Kako će nešto u datom trenutku biti napisano – recimo, da li kao u 19.30, ili kao u 19:30, ili kao u 19,30 – sada je već sasvim izvesno, zavisi u prvom redu od volje osobe koja se tada nađe za kompjuterskom tastaturom. Ako je ta osoba obrazovana i pripre-mljena na način da raspolaže razvijenom jezičkom osetljivošću i odgovornošću, može se očekivati da će redovno voditi računa o valjanosti jezika koji proizvodi, uključujući i njegovu pravopisnu stranu, i da će se redovno služiti jezičkim priručnicima. Među-tim, ukoliko to nije slučaj, osoba barata jezikom uglavnom po sopstvenom nahođenju, po svom savršeno individualnom i savr-šeno neujednačenom jezičkom osećanju, a po principu ‘sam svoj autoritet’. U oblasti pisanja, moto tih „osećajnih” korisnika jezika jeste ‘Piši kako hoćeš!’. Prosto je neverovatno s kolikom lako-ćom i samouverenošću oni govore i pišu (ali i prevode), potpuno nesvesni mogućnosti ogrešenja o normu srpskog jezika, neretko nesvesni i samog postojanja te norme i, naročito, nesvesni mo-gućnosti da se i neko drugi ugleda na njihovo pisanje i da to da-nas-sutra postane neka vrsta norme – ili preciznije, pseudonorma.

U tom smislu, pseudonorma predstavlja deo paralelne obi-čajne norme vezan za oblast pisanja i obuhvata spontano razvije-

37





ne navike koje odstupaju od propisane pravopisne norme i koje su usled višestrukog ponavljanja prerasle u skup ustaljenih obra-zaca. Navike koje se podvode pod pseudonormu dotiču skoro sve pravopisne aspekte, od kojih najviše: veliko slovo, spojeno i od-vojeno pisanje, interpunkciju, glasovne promene i transkripciju. Pored slabe upoznatosti s propisanom normom srpskog jezika, nastanak pseudonorme podstakla su i omogućila najmanje tri či-nioca:

• Povođenje za pravopisnim principima i običajima engle-skog jezika (naročito u domenu velikog slova, odvojenog pisanja osnova, interpunkcije i transkripcije reči, mada bi u potonjem slučaju tačnije bilo reći ‘u domenu izostan-ka transkripcije reči’), zbog upadljivo veće izloženosti pisanim tekstovima na engleskom jeziku – preko televi-zije, filma, interneta, kompjuterskih programa, uputstava za upotrebu proizvoda, zvaničnih dokumenata i dr., a da školska i fakultetska nastava ni engleskog ni srpskog je-zika ne pružaju gotovo nikakva znanja o tome kako da se valjano pristupa jezičkom materijalu iz engleskog jezika u srpskom.

• Povođenje za izgovorom reči, i to često sopstvenim izgo-vorom (naročito u domenu spojenog i odvojenog pisanja), budući da se svaki značenjski element u sklopu reči po-ima, izgovara, a onda i piše kao posebna reč, bez obzira na to da li takvi elementi čine celinu ili ne i da li su samo-stalni ili ne.

• Obično neznanje, nebriga i nemar (naročito u domenu glasovnih promena i transkripcije stranih imena, ali i svih ostalih aspekata).

Kao posledica odmeravanja snaga između propisane norme i pseudonorme, u pogledu poštovanja pravopisne norme naša tre-nutna javna upotreba je sociolekatski i funkcionalno raslojena, pri čemu je moguće razlikovati dve prakse: jedna je prestižna praksa, koja se dosledno rukovodi pravilima i preporukama pro-

38





pisane norme srpskog jezika, a primenjuje se mahom u stručnoj literaturi, umetničkoj književnosti i ozbiljnoj štampi. Ova praksa na svojim rubovima slabi, popušta u doslednom poštovanju nor-me i postepeno prelazi u jedan drukčiji kvalitet – tako nastaje popularna praksa, na koju se nailazi u vrstama tekstova navede-nim na početku i gde je propisana norma više ili manje protkana spontano razvijenim i ustaljenim obrascima pseudonorme, a po-nekad i nekim individualnim „kreacijama”, poput 15-o minutni, koje (još) nisu ušle u sastav pseudonorme. No, nije retkost da se takva nasumična mešavina javi ne samo u popularnim napisima, nego i u sasvim ozbiljnima, pa je tako, na primer, u jednom istom tekstu, inače stručnoj ekonomskoj analizi, jedna ista reč bila na-pisana na čak tri načina: ekstraprofit (norma), ekstra-profit (pseu-donorma), ekstra profit (pseudonorma). Nemarni „funkcionalni stil” u punom sjaju!

I sada dolazi do jednog paradoksa: iako se propisana pravo-pisna norma još uvek poštuje u znatnoj većini i u prestižnoj i u popularnoj praksi, pseudonorma, zbog svoje sveprisutnosti, na-padnosti i učestalosti, ima znatno veći domet i samim tim znatno veći uticaj na (pod)svest svojih jezički manje osetljivih „konzu-menata”. Upravo zbog takvog dometa i uticaja, obrasci koje je iznedrila pseudonorma (kao što je Filozofski Fakultet) usvajaju se, imitiraju, višestruko ponavljaju i tako postaju takmac odgova-rajućim obrascima propisane norme (u ovom slučaju, Filozofski fakultet). Nije teško pogoditi koji takmičar ima veće izglede na pobedu – naravno, onaj koji je primetniji, koji je istureniji, koji je žilaviji. A u ovom trenutku to je pseudonorma u sadejstvu s popu-larnom „pravopisnom” praksom u okrilju nemarnog „funkcional-nog stila”. (Na pitanje zašto je pseudonorma trenutno u prednosti i, još više, zašto se negovanju dobrog jezika ne poklanja dovoljna pažnja ni u školi, ni u medijima, a ni drugde trebalo bi što hit-nije ponuditi što konkretnije i delotvornije odgovore.) Međutim, pseu donorma ne sme pobediti, jer bi to značilo uzmicanje stvar-ne, propisane norme pred neznanjem, nebrigom i nemarom!

39





4.2. Kako suzbiti pseudonormu?

Da bi se uhvatilo u koštac s pseudonormom i da bi se ona počela suzbijati, neophodno je, pre svega, na nju sistematski uka-zivati kako u jezičkim priručnicima tako i u nastavi maternjeg jezika (ali i stranih). Zbog sve izraženije tendencije širenja pseu-donorme, čini se da su sazreli svi uslovi da ovoj neželjenoj pojavi pažnju posveti i novi Pravopis. Dva su načina na koja bi se to moglo učiniti.

Kao prvo i najznačajnije, pored dosadašnjih, uobičajenih pozitivnih određenja norme, u vidu pravila i preporuka o tome kako treba pisati, vrlo korisno i poučno bilo bi uvođenje i nega-tivnih određenja, u vidu preporuka o tome kako ne treba pisati i kojima bi se upozoravalo na zamke pseudonorme. Te negativ-ne formulacije davale bi se kao napomene posle odgovarajućih pozitivnih formulacija i bile bi istaknute posebnim simbolom i/ili otisnute drukčijim slogom. Na ovaj način korisniku bi jasno bilo predočeno šta treba da sledi i čega da se pridržava u svom pisanju, a istovremeno šta treba da izbegava i čega da se kloni. U nastavku, biće ponuđen pregled najčešćih ustaljenih obrazaca pseudonorme, od kojih svi, na sreću, nemaju podjednaku frek-ventnost u upotrebi. Razvrstani u sedam srodnih celina – Veliko slovo, Spojeno i odvojeno pisanje, Interpunkcija, Glasovne pro-mene, Transkripcija, Deklinacija i Ostalo, s pripadajućim nega-tivnim određenjima te objašnjenjima, tamo gde su ona potrebna, a potom i tipičnim i, u najvećoj meri, autentičnim primerima, svi ovi obrasci su neposredno ili posredno povezani s pravopisom; uticaj norme engleskog jezika biće označen izdignutim slovom e ispred datog određenja.

Veliko slovo

• e Pogrešno je pisati velikim početnim slovom sve člano-ve višečlanih naziva institucija, organizacija, kompanija, itd.: NE Matica Srpska, NE Filozofski Fakultet, NE Me-đunarodni Monetarni Fond, NE Evropska Unija, NE Skaj

40





Njuz (ali i kada nije posredi naziv: NE Prirodna Mine-ralna Voda); izuzetak čine nazivi u sklopu kojih se javlja lično, geografsko ili neko drugo ime: Savet Evrope.

• e Pogrešno je pisati velikim početnim slovom sve člano-ve višečlanih naslova/naziva umetničkih (književnih, li-kovnih, muzičkih, filmskih i dr.) dela, televizijskih i radio emisija, te naziva novina i časopisa: NE Porodično Blago, NE Njujork Tajms; izuzetak čine naslovi i nazivi u sklopu kojih se javlja lično, geografsko ili neko drugo ime: Zvo-nar Bogorodičine crkve.

• e Pogrešno je pisati velikim početnim slovom sve čla-nove višečlanih adresa: NE Ulica Proleterskih Brigada, NE Obilićev Venac; izuzetak čine adrese u sklopu kojih se javlja lično, geografsko ili neko drugo ime: Bulevar Nikole Tesle.

• e Pogrešno je pisati velikim početnim slovom dane u ne-delji i mesece u godini, jer oni nemaju status vlastitog imena: NE u Nedelju, 10. Maja.

• e Pogrešno je pisati velikim početnim slovom izvedeni-ce od ličnih imena i prezimena, jer su takve reči postale opšte imenice, pridevi, itd. i time izgubile status vlastitog imena: NE ovogodišnji Nobelovci, NE volim Spilbergov-ske spektakle; izuzetak čine prisvojni pridevi izvedeni od ličnih imena i prezimena: najnoviji Spilbergov film.

• e Pogrešno je pisati velikim početnim slovom prideve izvedene od geografskih imena i imena nacija, jer su ta-kve reči postale opšti pridevi i time izgubile status vlasti-tog imena: NE skok Britanske funte, NE kursevi Španskog jezika, NE svi Rimski vladari.

• Pogrešno je pisati velikim početnim slovom elemente stra-nih prezimena de, du, le, la, van, itd. ukoliko im prethodi lično ime: NE Brajan De Palma, NE Ludvig Van Betoven.

• Pogrešno je pisati velikim početnim slovom zamenicu vi i njene padežne i prisvojne oblike u prikazivanju izgovo-renih dijaloga, jer su takvi oblici primereni samo pisanom

41





jeziku, naročito u zvaničnom i direktnom dopisivanju: NE Molim Vas da izađete.

Spojeno i odvojeno pisanje

• Pogrešno je pisati odvojeno prefikse i prefiksoide od osnove, jer su oni nesamostalne leksičke jedinice: NE ne pušač, NE ne postojeći, NE ne potpisivanje, NE protiv vrednost, NE ekstra profit, NE kontra napad, NE ultra moderan, NE vice kancelar, NE auto biografija, NE mini samit, NE mega bend.

• Pogrešno je pisati odvojeno elemente reči koje se sastoje od dve osnove, pri čemu je prva ili samostalna ili nesamo-stalna, a druga samostalna, jer takve reči čine jednu for-malnu i sadržinsku celinu s uočljivom značenjskom ve-zom među elementima (vrsta onoga što je izraženo drugim elementom): NE auto delovi, NE veš mašina, NE ekspres lonac, NE klima uređaj, NE kontakt emisija (prva osnova samostalna), NE avio karta, NE alu folija, NE bilet servis, NE vizit karta, NE žiro račun, NE kino sala, NE krimi roman, NE porno film, NE sito štampa, NE fotokopir apa-rat (prva osnova nesamostalna). Ovo negativno određenje temelji se na opštem principu predloženom za transkri-bovanje anglicizama: reč koja predstavlja jednu sadržin-sku celinu, jer izražava jedinstveno i celovito značenje te imenuje jedinstvenu i celovitu kategoriju u vanjezičkoj stvarnosti, treba da bude predstavljena kao jedna formal-na (slovna) celina – neprekinuta ili spojena crticom, pri čemu se s crticom pišu elementi između kojih se uočava neka značenjska veza (više o tome videti u Poglavlju 17). Ukoliko bi ovaj princip bio prihvaćen i za pisanje doma-će leksike, za šta ne postoje suštinske prepreke, problem odvojenog i polusloženičkog pisanja osnova u rečima bio bi trajno i dosledno rešen; odvojeno pisanje primenjivalo bi se samo na sintagme, poput na ruku prema naruku ili u oči prema uoči.

42





• e Pogrešno je pisati odvojeno elemente transkribovanih engleskih složenica, jer one u srpskom jeziku čine jednu formalnu i sadržinsku celinu: NE fer plej, NE džet set, NE mejk ap (više o tome videti u Poglavlju 17).

• Pogrešno je pisati odvojeno endocentrične (podređene) pridevske složenice izvedene od ustaljenih spojeva ‘pri-dev + imenica’, jer one čine jednu formalnu i sadržinsku celinu: NE dnevno politički, od ‘dnevna politika’, NE na-učno fantastičan, od ‘naučna fantastika’, NE primenjeno lingvistički, od ‘primenjena lingvistika’.

• Pogrešno je pisati odvojeno kopulativne (naporedne i su-protstavljene) imeničke i pridevske složenice, jer one čine jednu formalnu i sadržinsku celinu: NE Radio televizija Srbije, tj. ‘i radio i televizija’, NE Prirodno matematički fakultet, tj. ‘i prirodni i matematički’, NE kulturno umet-nički program, tj. ‘i kulturni i umetnički’ (naporedne), NE američko irački sukob, tj. ‘američki nasuprot irački’ (su-protstavljena).

• Pogrešno je pisati odvojeno udvojena lična imena i prezi-mena, jer ona čine jednu identifikacionu celinu: NE Žan Žak Ruso, NE Mirjana Bobić Mojsilović.

• Pogrešno je pisati odvojeno oblike glagola biti: NE bi smo, NE bi ste.

• Pogrešno je pisati odvojeno futurske sufikse glagola koji se u infinitivu završavaju na -ti: NE spava ćeš, NE šeta ćemo.

• Pogrešno je pisati odvojeno lične oblike futurskih sufiksa glagola koji se u infinitivu završavaju na -ći: NE ovim će te izbeći, NE mi će mo pomoći.

• Pogrešno je pisati odvojeno: NE što šta, NE koliko toliko, NE šta više, NE sve jedno, NE s leva, NE s desna.

• Pogrešno je pisati spojeno odričnu rečcu ne s glagolima: NE neradimo, NE neradeći; izuzetak čine glagoli neću, nemam, nemoj i njihovi oblici.

• Pogrešno je pisati spojeno predloge s ličnim zamenicama: NE samnom, NE predamnom.

43





• Pogrešno je pisati spojeno futurske sufikse glagola koji se u infinitivu završavaju na -ći: NE doćiću, NE stićićemo.

• Pogrešno je pisati spojeno: NE dali, NE dal’, NE jeli, NE jel’, NE zašta.

Interpunkcija

• Pogrešno je pisati bez zareza imena, imenice i lične za-menice u vokativu: NE Marko donesi poštu! (na početku iskaza), NE Gde si dete? (na kraju), NE Slušaj ti ovako više ne ide. (u sredini).

• e Pogrešno je pisati zarez radi razdvajanja hiljada u više-cifrenim brojevima: NE 6,000.

• e Pogrešno je pisati dvotačku između sati, minuta i sekun-di: NE u 19:30.

• Pogrešno je pisati zarez između sati, minuta i sekundi: NE u 19,30.

• e Pogrešno je pisati tačku u decimalnim razlomcima: NE 30.25 %, NE 92.5 MHz, NE 10.8 m (valja naglasiti, usput, da se ova „decimalna tačka” bez izuzetka izgovara kao /zapeta/, /zarez/ ili /koma/).

• Pogrešno je pisati bez tačke redne brojeve predstavljene arapskim ciframa: NE na 2 spratu.

• Pogrešno je pisati osnovne brojeve rimskim ciframa: NE Prodaja robe na II i III rate.

• e Pogrešno je pisati bez tačke dane, mesece i godine u datumima predstavljene arapskim ciframa: NE 1. 5. 1995, NE 1 / 5 / 1995, NE 1 maj 1995.

• e Pogrešno je pisati bez tačke godine predstavljene arap-skim ciframa: NE iz 1990 godine.

• Pogrešno je pisati s crtom u značenju ‘do’ brojčane ras-pone ako je početni broj uveden predlogom od: NE od 10 – 18 sati, NE od 1914 – 1918. godine, NE uzrasta od 5 – 25 godina.

• Pogrešno je pisati s crticom brojke povezane sa sufiksom: NE 34-ro dece, NE čekam 48-micu, NE 40-togodišnjica;

44





izuzetak čine 90-ih godina, 20-ak studenata (ali NE 20- -tak, jer t nije deo sufiksa već deo osnove – dvadeset).

• Pogrešno je pisati s crticom elemente transkribovanih en-gleskih složenica: NE fer-plej, NE džet-set, NE mejk-ap; izuzetak čine one reči kod kojih se u srpskom jeziku može uočiti značenjska veza među elementima (vrsta onoga što je izraženo drugim elementom): fri-šop, grejs-period, pres-konferencija (više o tome videti u Poglavlju 17).

• Pogrešno je pisati s crticom spojeve ‘nepromenljivi pri-dev + imenica’ i ‘imenica + imenica’, jer se u oba slučaja prvi član spoja nalazi u funkciji prideva i kao takav piše se odvojeno od imenice: NE toples-igračica, NE onlajn--trgovina, NE instant-popularnost (nepromenljivi pride-vi), NE džez-muzika, NE stendbaj-aranžman, NE TV-pro-gram (imenice) (više o tome videti u Poglavlju 17).

• Pogrešno je pisati s crticom prefikse i prefiksoide poveza-ne s osnovom, jer su oni nesamostalne leksičke jedinice koje s osnovom čine celinu: NE ekstra-profit, NE mini--samit, NE mega-bend.

• Pogrešno je pisati s crticom padežne sufikse povezane s osnovom: NE sa PUTNIK-om, NE Erikson-ova oprema, NE Panasonic-ov televizor, NE na teletext-u, NE na na-šem web-site-u.

• Pogrešno je pisati s crticom padežne sufikse povezane s akronimima koji se izgovaraju kao fonološka celina: NE ide-ološka heterogenost DOS-a, NE obratili smo se OEBS-u.

• Pogrešno je pisati apostrof s osnovnim oblicima predloga s i k, jer nisu posredi nikakvi skraćeni oblici: NE s’ lju-bavlju, NE s’ druge strane, NE S’ kim ćeš na more?, NE k’ meni.

• Pogrešno je pisati apostrof u francuskim i drugim imenima koja sadrže predloge ili članove, jer nisu posredi nikakvi skraćeni oblici: NE Tur d’ Frans, NE L’ Korbizje; izuze-tak čine apostrofi koji postoje u datom jeziku: D’Alamber.

• Pogrešno je pisati pod navodnicima prenesena (metafo-rična i metonimijska) značenja reči, jer se ne radi ni o

45





kakvim posebnim upotrebama, poput

SRPSKOM -...

Documents

Transcript of SRPSKOM -...