Nebojša Katićnebojsa.katic@gmail.comwww.nkatic.wordpress.com

Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam

Srpska ekonomska nauka je na stranputici kada se okreće političkoj filozofiji pokušavajući u njoj dapronađe inspiraciju i rešenja za ekonomsku katastrofu koju Srbija doživljava.

Ekonomska nauka ima previše svojih muka, previše dilema i nudi premalo rešenja da bi srpski ekonomisti sebi mogla dozvoliti luksuz gubljenja vremena u sholastičkim raspravama.

Na terenu političke filozofije nema ničega novog, ničega što ne znamo već decenijama, ničega što baca drugačije svetlo i što danas može pomoći u koncipiranju ekonomske politike. Da se poslužim novozavetnom porukom i da je parafraziram – politička filozofija otvara široka vrata koja vode ka intelektualnom eskapizmu. Idući tim putem, daje se za pravo Tomasu Karlajlu (Thomas Carlyle) koji je ekonomiju (kako izgleda, proročki) nazvao jadnjikavom naukom (the dismal science).

Na liniji tog i takvog eskapizma je i tema najavljene rasprave koju organizuje Naučno društvo ekonomista Srbije, a koja treba da odgovori na pitanje – kako liberalna i komunitarna misao mogu pomoći izgradnji institucija i kreiranju ekonomske politike? Ovaj rad je napisan povodom te rasprave.

Rezigniranost koju će čitalac svakako uočiti u ovom tekstu, potiče upravo iz strašnog nesklada između srpske društvene stvarnosti i njenog odraza na ekonomskoj intelektualnoj sceni.

Srbija danas i sutra

U trenutku kada ovo pišem (decembar 2014. godine), Srbija se nalazi u jednoj od najvećih ekonomskih i društvenih kriza u svojoj istoriji. Suočena sa pretećim bankrotom, nemoćna da svoju ekonomiju organizuje i oporavi, Srbija je pozvala u pomoć Međunarodni monetarni fond (MMF) i sa njim će zaključiti trogodišnji stand-by sporazum iz predostrožnosti. Kako god da se sporazum tumači i racionalizuje, od osnovne činjenice se ne može pobeći – Srbija je pod punim ekonomskim starateljstvom MMF-a i prisiljena je na njegovu gorku medicinu, najgorču od kada sa MMF-om sarađuje.

Na kraju 2014. godine, a na bazi danas raspoloživih statističkih podataka, realni bruto domaći proizvod Srbije će biti za oko tri procentna poena niži nego što je bio 2008. godine. Ako se ne dogodi čudo, Srbija će tokom 2015. i 2016. godine imati negativnu, ili u najboljem slučaju nultu stopu realnog rasta BDP-a. Na bazi projekcija MMF-a, Srbija bi tek 2017. godine mogla ostvariti mali privredni rast od oko dva procenta. U tom scenariju, BDP Srbije bi se 2018. godine mogao vratiti na (realni) nivo iz 2008. godine, ako i tada.

Velika je verovatnoća, bojim se i neminovnost, da će po isteku trogodišnjeg aranžmana sa MMF-omsvi ključni makroekonomski parametri Srbije biti gori nego što su danas. Ovo se pre svega odnosi na nivo zaposlenosti, na visinu javnog i spoljnog duga. Ovakav zaključak sledi i iz iskustava svih

1

onih država koje su primenile politiku na kojoj insistira MMF, a koju je Srbija upravo prihvatila.1Biće veliki uspeh ako Srbija u naredne tri godine uzmogne da izbegne finansijsku krizu i ako ne bude morala da traži reprogram spoljnog duga.

Srbija će, sva je prilika, prokockati još jednu deceniju tapkajući u mestu ili hodajući unazad. U tom svetlu bi bilo logično očekivati da se domaća ekonomska scena usijava od ozbiljnih rasprava i argumentovanih, suprotstavljenih stavova, da sve vrvi od predloga o tome kako unaprediti ekonomsku politiku, kako zaposliti ljude, kako preokrenuti trendove i promeniti vladajuću paradigmu.

Srpska ekonomska scena

Nažalost, na medijski vidljivoj strani intelektualnog spektra, a samo je on važan jer kreira javno mnjenje, stanje je redovno. Nema upotrebljivih razvojnih ideja, nema ničega što bi pomoglo da politička elita možda promeni smer i sama kreira svoju razvojnu politiku. Na mrtvom moru srpske ekonomske misli dominiraju tri grupe ekonomista koje se povremeno mešaju i preklapaju.

Prvi grupu čine rutineri i majstori opštih mesta. Oni nikada ne greše i sve što govore je tačno. Po njima, bolje je da država bude funkcionalna nego nefunkcionalna, bolje je da fokus bude na stvaranju vrednosti nego na raspodeli, bolje je da zaposlenost raste nego da pada, bolje je da se izvozi nego da se uvozi, bolje je da industrija jača nego da slabi, bolje je da se investira nego da se ne investira. Iako je sve tačno, ništa, ali baš ništa od ovih opštih mesta se ne može operacionalizovati i pretvoriti u ekonomsku politiku.

Drugu grupu ekonomista čine poklonici MMF-a, USAID-a, Svetske banke, itd., koji u ovim i sličnim institucijama vide nosioce svekolike ekonomske mudrosti. Ovi ekonomisti popunjavaju sva ključna savetnička, a često i ministarska mesta, njihov zadatak je da promovišu i sprovode politiku inostranih institucija, da govore o nužnosti i nepogrešivosti politike koja uvek i svuda insistira na maloj državi, na privatizaciji, na liberalizaciji i privlačenju stranih investicija. Stavovi ovih ekonomista su manje opšti, ali su reducirani – smanjiti javnu potrošnju i javni dug, uravnotežiti budžet, smanjiti subvencije, prodati javna preduzeća i ... i dalje nema.

Treću grupu ekonomista čine ideolozi, ili možda bolje, ekonomski filozofi. Oni dominiraju univerzitetima, oblikuju javno mnjenje, promovišu (neo)liberalnu ideologiju i daju ključnu intelektualnu potporu politici kolonizacije koju sprovode već pomenute međunarodne organizacije. U javnim nastupima, ideolozi se najčešće ne bave konkretnim ekonomskim problemima „sada i ovde“; oni se bave teorijama i principima.

Za sve tri grupe ekonomista je karakteristično da potpuno ignorišu stvarnost, empiriju i ekonomsku istoriju. Ovde je reč samo o različitim pojavnim oblicima istog fenomena – o nedopustivom intelektualnom eskapizmu u banalnost, servilnost ili jalovu teoriju.

Ako su problemi domaće ekonomije vezani za nisku stopu zaposlenosti, za stagnaciju, za ekonomiju koja je na evropskom dnu, ako svi segmenti društva i države tonu pod teretom dugova (spoljnih i unutrašnjih), ako je industrija propala a sve što vredi je već sada, ili će biti u rukama

1 O iskustvima vezanim za programe fiskalne konsolidacije pisao sam u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2014/09/29/fiskalna-konsolidacija-na-putu-ili-na-stranputici/.

2

stranaca, ako građani jedini izlaz vide u bekstvu iz zemlje, onda je nejasno kako će analiza ocvalih političkih teorija pomoći da se ti procesi promene. Ni na jedno od ovih pitanja politička filozofija nedaje odgovor, niti se time bavi. Time se ne bave ni liberalni, ni komunitarni, ni ini politički teoretičari. To nije domen ni političke filozofije, ni filozofije morala.

Bilo bi logično da se rešenja traže kroz analizu sopstvenih iskustava i grešaka, bilo bi mudro da se proučavaju modeli država koje su uspele da umaknu bedi i koje su nesporno uspešni modeli razvoja. Dakle, umesto na terenu pragme i empirijskih analiza, srpska ekonomska misao se vrti u krugu apstraktnih teorija i ideologije.

Akademski pedant bi s pravom mogao tvrditi da pragmatične i teorijske analize ne isključuju jedna drugu, te da su potrebna oba pristupa analizi srpske drame. Nevolja je, bar se meni tako čini, što jalovo teoretisanje odnosi ubedljivu pobedu nad empirijskim analizama, pa time više služi da se od empirije pobegne ili da se ona sakrije, no da se bude njen komplement ili idejni okvir.

Idejna sterilnost uvek traži smokvin list, ona svoju ispraznost zaodeva učenošću. U tom smislu, teren političke filozofije je neodoljivo privlačan. Za razliku od surove ekonomije gde se morate suočavati sa stvarnim problemima, gde se moraju predlagati rešenja, gde se greši i gde su greške jasno vidljive, kao što je i bezidejnost jasno vidljiva, teren političke filozofije je oaza sigurnosti. Tu vladaju logički konstrukti i valjanost teorija se ne meri egzaktno. Reputacije se grade na elokvenciji,erudiciji i polemičkom daru, a ponekad i na goloj agresivnosti koja je sama sebi svrha. Na tom terenu se nikada ne može izgubiti, jer je u prirodi filozofije da ne nudi konačna rešenja.2I one ideje koje stvarnost i iskustvo ubijaju, na terenu političke filozofije se uvek mogu oživeti i mogu trajati večno.

Idejni i pojmovni haos ili, na šta misliš kada kažeš liberalizam? Na koga misliš kada kažeš liberal?

Liberalizam je u akademskom smislu neuhvatljiv pojam, njegov smisao i značenje se menjaju i krozvreme i kroz geografski prostor i danas ga je nemoguće precizno definisati. Ne samo da je teško definisati šta se pod liberalizmom podrazumeva u širokoj oblasti političke filozofije, već je nemoguće definisati i sadržaj liberalizma na užem, ekonomskom terenu.

Ova idejna i pojmovna konfuzija u velikoj meri obesmišljava upotrebu pojma liberalizam u ekonomskoj sferi. Pod pojmom liberalnog se mogu podvesti različiti, pa i potpuno suprotni pogledi na ekonomsku politiku.

U SAD se pod liberalima najčešće podrazumevaju intelektualci koji stoje levo od centra, koji su bliži Demokratskoj partiji i koji su pristalice države blagostanja. U Evropi se, sasvim suprotno, pod liberalima podrazumevaju intelektualci koji stoje desno od centra i koji su pristalice laissez-faire politike. Ni uvođenje kovanica poput utilitarni liberalizam, klasični liberalizam, libertarijanski liberalizam, egalitarni liberalizam, ordoliberalizam, neoliberalizam itd., ne može pomoći da se u taj idejni haos uvede bilo kakav pojmovni red.

2 O karakteristikama srpske debatne scene sam pisao u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/.

3

Kako, na primer, pomiriti liberalizam Isaije Berlina (Isaiah Berlin), po kome je New Deal najkonstruktivniji kompromis između individualnih sloboda i ekonomske sigurnosti, i liberalizam Fridriha fon Hajeka (Friedrich von Hayek), koji je najveći kritičar upravo takve politiku kakvu Berlin hvali? Kada smo kod Berlina, treba pomenuti i različite koncepte slobode – nije svejedno da li se društvo uređuje na principima negativne, ili na principima pozitivne slobode.

Veća je razlika u stavovima (i posledicama po ekonomsku politiku) između liberala Džona Rolsa (John Rawls) i liberala Roberta Nozika (Robert Nozick), nego između Rolsa i komunitaraca.

Primer Hajeka govori i koliko je teško povući jasnu granicu između liberala i libertarijanaca. Da li Hajeka podvesti pod liberale, ili pod libertarijance? Svrstavanje Hajeka među libertarijance bi veoma uznemirilo Ain Rand (Ayn Rand) koja je Hajeka prezirala, nazivajući ga „čistim otrovom“. (Ona ni o Fridmanu nije mislila bolje, i samo je Mizes bio po njenom ukusu.)

Ukupnoj konfuziji svakako doprinosi i neobična simbioza i uzajamno razumevanje između liberala ikonzervativaca. Bilo bi za očekivati da su ova dva tabora na suprotnim stranama intelektualnog diskursa, ali začudo, ta saradnja je porodila novo filozofsko čedo – fuzionizam.

Ili još gore, kako tumačiti netrpeljivost koju ponekad korifeji liberalizma iskazuju prema demokratiji i „tiraniji većine“? Kako objasniti afinitet koji neki liberali imaju prema diktatorima i/iliapsolutistima?

Uprkos velikim i nepomirljivim razlikama, zanimljivo je da propagatori libertarijanskih ideja žele da ostanu u korpusu liberala i zaklonjeni iza njih. Da li kroz to zajedništvo njihove ideje u opštoj gužvi postaju pitkije i prihvatljivije? Za sve radikalne ideje, a libertarijanske su van svake sumnje takve, najvažnije je da ostanu u opticaju i na debatnoj sceni, da ne budu odbačene i da čekaju svoje vreme.

U nastavku teksta ću dati samo kratki prikaz najzanimljivijih i najvažnijih liberalnih teoretičara, fokusirajući se na one njihove stavove koji imaju najviše dodira sa ekonomijom.

Džon Rols i teorija pravde

Polazna tačka u analizi modernog liberalizma bi morala biti čuvena knjiga „Teorija pravde“ Džona Rolsa. Ona ne predstavlja sintezu filozofije liberalizma, ali se na bazi odnosa prema tom delu mogu povući kakve-takve linije koje makar delimično razgraničavaju liberale, libertarijance i komunitarce. Moglo bi se reći i da su se komunitarne, kao i neke novije libertarijanske ideje izoštrile i kristalisale kroz odnos prema Rolsovom delu. „Teorija pravde“ se pojavila 1971. godine i postala je, bar kada su u pitanju društvene nauke, jedna od najznačajnijih i najuticajnijih knjiga druge polovine dvadesetog veka. Rolsova knjiga je pokušaj da se ponudi liberalna alternativa do tada vladajućoj školi utilitarnog liberalizma.

Po utilitaristima, društveni i ekonomski sistem treba organizovati tako da on obezbeđuje najveću moguću ukupnu sreću (utility) društva. Utilitaristi smatraju da treba uzimati od bogatih i davati siromašnima, ne u ime pravde, ne zbog toga što siromašni to zaslužuju, već zato što siromašni u takvoj raspodeli dobijaju više nego što bogati gube, pa se time uvećava i ukupna sreća.

4

Za Rolsa je neprihvatljiva utilitarna ideja da se interesi pojedinca mogu podrediti i žrtvovati zarad maksimiziranja opšteg dobra i sreće. Nedopustivo je da čovek može postati sredstvo za ostvarivanjenekakvih opštih ciljeva i da ti ciljevi mogu stajati iznad interesa pojedinca.

U osnovi Rolsove teorije je snažna afirmacija jedinke i njenih prava, građanskih sloboda i interesa, ali sve to uz očuvanje principa socijalne pravde i jednakosti. On se zalaže za sistem širokih sloboda i jednakih šansi za sve – za jednaku pristupnost obrazovanju, radnim mestima i društvenim pozicijama. Kada se obezbede mehanizmi (procesi) koji će ispuniti te bazne principe socijalne pravde, tada su socijalne i statusne razlike koje proističu iz takvog sistema opravdane i dopuštene. Ipak, nejednakost je opravdana samo pod jednim uslovom – najugroženijim delovima društva u tako uspostavljenom sistemu mora biti bolje nego u bilo kom drugom sistemu (differece principle).

Važno je uočiti da je Rolsov fokus na pravednosti procesa a ne na pravednosti rezultata, i tu je jednaod ključnih razlika između njega i utilitarista. Otuda i Rolsovo zalaganje za proceduralnu pravdu, suprotno utilitarističkim zalaganjima za distributivnu ili alokativnu pravdu. Kada bi postojao nekakav nulti trenutak (original position) u kome društvo i njegove institucije nastaju, trenutak u kome članovi zajednice ne znaju ništa o sebi (veil of ignorance) što bi im pomoglo da predvide i procene svoju poziciju u društvu koje nastaje, Rols veruje da bi oni verovatno izabrali sistem pravde koji on zastupa jer bi njime dobili optimalnu kombinaciju slobode i sigurnosti (tzv. maximin rule).

U ekonomskoj stvarnosti, razlike između Rolsa i utilitarista postaju još jasnije.

Stavovima utilitarnih liberala nije teško braniti veliku, intervencionističku državu blagostanja koja uvodi progresivne poreze, koja aktivno preraspodeljuje, subvencioniše i pomaže siromašne i ugrožene, pokušavajući da društvo u celini učini sretnijim. Ovakva država deluje najčešće korektivno, ex-post, smanjujući nejednakosti koje stalno nastaju.

Rolsova pristup je drugačiji. On već unapred (ex-ante) pokušava da smanji narastanje socijalnih razlika time što svima daje jednaku šansu omogućavajući ravnopravan pristup školovanju i zapošljavanju. Za razliku od države blagostanja, Rolsova vlasnička država (property-owining democracy) bi svojim mehanizmima i institucijama obezbeđivala ravnomerniju raspodelu bogatstvai kapitala. Takva država je egalitarnija od države blagostanja, ona može, ali i ne mora biti velika da bi bila socijalno pravedna. Time se, po Rolsu, smanjuje potreba za kasnijom preraspodelom, a sve kasnije nastale razlike u bogatstvu se mogu smatrati opravdanim. Uvećanje opšte sreće nije njegovatema.

Rolsovu teoriju je moguće interpretirati i drugačije – kao napuštanje liberalne pozicije i priklanjanjesocijalističkoj etici (Bell 1972.). U svetlu njegovih baznih principa gde su interesi pojedinca iznad svega, Rolsu se pripisuje kontradiktornost kada preveliku pažnju pridaje zaštiti najugroženijih. Čini se da se u njegovom konceptu pravde interesi te grupe ipak stavljaju ispred interesa pojedinca. I redistributivni instinkt je kod Rolsa mnogo snažniji nego što se to čini na prvi pogled. To se možda najjasnije vidi u načinu na koji on tretira meritokratiju.

Liberalizam, bar u principu, podržava stav da svima treba obezbediti jednaku startnu poziciju. Sporno je Rolsovo viđenje jednakosti startnih pozicija – nasleđeni socijalni status je nezaslužena prednost, ali Rols i talent vidi kao nezasluženu prednost, tražeći način da to otkloni. U skladu sa

5

takvim egalitarnim principom, društvo mora više pažnje posvećivati onima koje je priroda manje obdarila. Tu Rolsov intervencionizam ugrožava samu logiku liberalizma i nije jasno kako se taj intervencionizam miri sa idejom po kojoj pojedinac uvek stoji iznad svakog društvenog cilja.

Upravo zbog toga što se Rolsova teorija može tumačiti na različite načine, različite i suprotstavljenepolitičke opcije u njoj uvek mogu naći nešto za sebe. Rols je van svake sumnje pristalica tržišne privrede, ali se čini da bi socijaldemokratski model možda bio najbliži njegovom konceptu države i društva.

Libertarijanski i liberalni kritičari Rolsa

Robert Nozik

Za libertarijansku kritiku Rolsove teoriju možda je najbolje poslužiti se Robertom Nozikom i njegovom najpoznatijom, gotovo kultnom knjigom „Anarhija, država i utopija“. Nozika pre svega interesuje priroda države, njene funkcije kao i opravdanost njenog postojanja. On zaključuje da je minimalna država (night-watchman state) „najveća“ država čije se postojanje može braniti. Nozikova minimalna država treba da zaštiti građane od nasilja, krađe, prevare, da obezbeđuje sprovođenje ugovora, i slično. Sve više od toga i sve preko toga je nasilje nad građanima i narušava njihova prava. Država ne može nikoga prisiljavati da pomaže drugima, niti sme na bilo koji način ograničavati slobodu građana. To se odnosi i na pokušaj države da građane štiti od njih samih.

Nozik odbija bilo kakvu pomisao da redistributivna, intervencionistička država može biti pravedna. Po njemu, oporezivanje rada je isto što i prinudni rad, i time pojedinac postaje sredstvo i podređuje se dobrobiti drugih.

Uzgred, po Noziku je i minimalna država delom redistributivna, jer pruža zaštitu i onima koji za tu zaštitu nisu platili - npr. policija štiti i one koji nemaju posao i ne plaćaju porez. Nozik se poigrava i sa idejom o još manjoj državi od minimalne, uvodeći pojam ultraminimalne države, ali se za nju ne zalaže.

Nozik ne priznaje postojanje bilo kakvih opštih, društvenih ili zajedničkih interesa. Postoje samo ljudi za svojim zasebnim životima i interesima, i od njih se ne može zahtevati da se žrtvuju za druge. Oni imaju samo jedan život i on pripada samo njima. (Ovu tezu o nepostojanju društva i primatu pojedinca je kasnije ponovila, gotovo doslovno, i Margaret Tačer.)

Nozik je ponudio svoju alternativnu i jednostavnu teoriju prava i pravde (entitlement theory) koja sebavi sticanjem, raspodelom i razmenom imovine i bogatstva. U Nozikovom konceptu legitimno je sve što se prisvojilo a da nije pripadalo bilo kome, i sve što se dobilo, zaradilo, nasledilo itd. kroz proces dobrovoljne razmene. Za slučaj da neko bogatstvo nije nastalo na ovim principima to bi se moralo ispraviti, mada Nozik priznaje da ne zna kako bi se to moglo uraditi.

Sva bogatstva i sve socijalne razlike nastale na Nozikovim principima su opravdane i nikakve etičkedileme ne postoje. Nebitno je da li je neko zaslužio bogatstvo i da li ga je dostojan. Istini za volju, Nozikov koncept ne isključuje ni mogućnost ni potrebu da se siromašnima pomaže, ali ta pomoć

6

može biti samo i jedino dobrovoljni čin pojedinca.

Slično Rolsu, i za Nozika je bitan proces (princip) sticanja imovine, a ne i pravičnost njegovog ishoda. Nozikovi stavovi su jednostavni, jasni, mogu se nekom sviđati ili ne sviđati, ali za razliku od Rolsa, niko ne može biti u dilemi za kakvu državu se Nozik zalaže.

Pa ipak, uz tako radikalne teorijske stavove, teško je prihvatiti da je i sam Nozik verovao u realnost organizovanja države po njegovom receptu. Čini se da je tu više reč o filozofskim vežbama i logičkim mozgalicama, nego što je reč o racionalnom konceptu države. Uostalom, Nozik filozofiju inije doživljavao kao nauku, već kao umetničku formu, a u filozofima je video literate koji rade sa idejama. Verujem da su mnogi, čitajući Nozikovu knjigu, stekli utisak da se Nozik odlično zabavljao dok je pisao.

Valja ukazati i da nema te parlamentarne političke partije koja bi se usudila da pred birače izađe sa Nozikovim idejama o minimalnoj državi, niti bi se iko u političkoj sferi smeo pozvati na Nozikovu etiku. To onda otvara pitanje, kako je moguće da u debatnom prostoru ostaju teorije koje niko ne želi da koristi i na koje se niko u javnom političkom životu ne bi pozvao?

Fridrih fon Hajek

Gledano iz ekonomskog ugla, Hajek je svakako najvažniji i najuticajniji liberalni mislilac. Hajek je iz ekonomije iskoračio u političku filozofiju, pokušavajući da napravi svoju sintezu ove dve discipline. Iako Hajek smatra da su razlike između njega i Rolsa više semantičke (verbalne) nego suštinske, čini se da je Hajekov pristup državi i društvu ipak bitno različit od Rolsovog.

Hajekov liberalizam je spontani poredak koji počiva na apstraktnim zakonima i u tom poretku nemaprostora za socijalnu pravdu. Hajek se sa prezrenjem i gotovo gadljivo odnosi već i prema samom pojmu socijalne pravde. Socijalna pravda je za njega iluzija, semantička nepravda, prazna formula, znak nezrelog uma, kult koji teži da uništi autentična moralna osećanja. Po Hajeku, reč je o trojanskom konju totalitarizma, o manifestaciji plemenskog duha, o atavizmu i atavističkoj žudnji za zajedničkom svrhom (Hayek 1998).

Socijalna pravda je po Hajeku sinonim za distributivnu pravdu, a to podrazumeva da država ima svoju ideju o pravdi i sopstvene ciljeve koje nameće društvu. Još gore, sprovođenje principa distributivne pravde znači uništavanje tržišta i njegovih mehanizama. To je sistem preraspodele kojipokušava da nametne neku vrstu uravnilovke, da silom oduzme sredstva od uspešnih da bi ih dodelila manje uspešnim. Najtežu posledicu ovakve preraspodele Hajek vidi u tome što ona sprečava sposobne da realizuju svoj puni potencijal, budući da im se oduzimaju sredstva koja bi oni produktivno investirali. To je proces u kome svi gube, pa i siromašni. U centralističkom sistemu (centrally directed system) će siromašni dobiti manje nego što bi dobili u sistemu koji počiva na slobodnom tržištu (Hayek 1990).

Po Hajeku, bogate države možda i mogu sebi dozvoliti luksuz socijalne pravde a da pri tome ne ugroze privredni rast. On takvu politiku nikako ne vidi kao recept za siromašne države koje se moraju ubrzano adaptirati na brze globalne promene, a od brzine adaptacije zavisi njihov rast i ekonomski uspeh.

7

Hajek iskazuje i bojazan kako bi verovanje u socijalnu pravdu moglo navesti moderne demokratije da prihvate sistem koji će značajno smanjiti ljudske slobode. Po njemu, država blagostanja će kroz redistributivnu politiku, korak po korak, uništiti tržište, a potom će se sve više uvoditi centralno planiranje. Na kraju, sistem redistributivne pravde će završiti u totalitarizmu.

Hajekov ekonomski (liberalni) univerzum je relativno jednostavan i počiva na spontanoj mudrosti tržišta. Tržište je mehanizam preko koga se harmonizuju različiti ciljevi pojedinaca, preko koga oni stupaju u kontakt i sarađuju, i gde svako pokušava da sledi svoje interese i optimizira svoju situaciju.

U tom smislu tržište nikoga ne diskriminiše, svakome daje šansu i na kraju ga dovodi na svoje mesto. Uspeh ne zavisi samo od sposobnosti, već zavisi i od okolnosti i od sreće. Tržište nije instrument pravednosti, ali je najbolji mehanizam koji imamo. Mudrost tržišta ne može zameniti država i svaki pokušaj da se interveniše znači uplitanje u procese koje ne razumemo i čije implikacije ne možemo predvideti. Slično Rolsu, i Hajek misli da je ključ pravednosti u procesu, u mehanizmima kojima se pravednost ostvaruje, a tržište je upravo takav mehanizam.

Na užas libertarijanaca, Hajek prihvata da moderna država može i mora vršiti neke funkcije koje prevazilaze okvire klasičnog liberalizma, ili Nozikove minimalne države. Uz to, država može ostvarivati i neke socijalne funkcije, pružati minimalnu zaštitu siromašnima kroz socijalnu pomoć, može subvencionisati školovanje i sl., ali sve se to mora odvijati van tržišta i ne sme ugrožavati tržišne mehanizme. Po Hajeku, veličina države je manje važna od odabira funkcija koje će ta državana sebe preuzeti.

Hajekova uverenost u sopstvene stavove i predviđanja je toliko jaka, da ih on često prezentira aksiomatski, kao samopodrazumevajuće. U skladu sa tim, Hajek ne troši vreme na empirijske analize kojima bi svoje teze potvrdio, pa je (pre)često u velikom raskoraku sa stvarnošću i društvenim preferencijama.

Iako je Hajek veoma popularan na britanskoj desnici, ni tamo nema političke partije koja bi se usudila da se pozove npr. na njegovu kritiku britanskog zdravstvenog sistema. Nacionalna zdravstvena služba (NHS) je institucija koja svakom građaninu obezbeđuje besplatnu zdravstvenu zaštitu i Britanci su na nju izuzetno ponosni. Hajek je tvrdio da taj sistem ometa razvoj medicine, jer u takvom sistemu nema konkurencije. Hajeku bi svakako po volji bio američki zdravstveni sistem koji je mnogo skuplji od evropskih, manje je efikasan, ali u kome vlada tržišna utakmica (Hayek 2011, Hayek 1994).

Hajekovština, kao metoda ignorisanja stvarnosti, može se najbolje ilustrovati kroz njegov odnos prema socijaldemokratiji. Redistributivna socijalna država neminovno srlja u totalitarizam – uveren je Hajek. Ako je to tako, vrata pakla bi danas morala biti u Skandinaviji, mračnom prostoru totalitarnog užasa. Hajek neće priznati da je pogrešio, neće revidirati stavove, pa mu jedino preostaje da ignoriše skandinavski model, praveći se kao da on ni ne postoji. To isto slepilo za stvarnost, kada se stvarnost ne uklapa u liberalni skript, karakteristična je i za Hajekove sledbenike.

8

Komunitarna kritika liberalizma3

Komunitarna misao i ono što danas pod tim podrazumevamo, nastala je na kritici modernog liberalizma, ponajviše na kritici Rolsove teorije prava. Šarenilo ideja liberalne scene nije zaobišlo nikomunitarce, pa su neki od najuticajnih filozofa koji se rutinski svrstavaju u komunitarce, odbijali da tu budu svrstani (npr. Sandel, Macyntire itd.).

Komunitarna kritika Rolsa zadire u samu suštinu modernog liberalizma i dovodi u pitanje njegove osnovne postavke, što joj u filozofskom smislu daje fundamentalni značaj. Komunitarci daju jasan primat konsekvencijalizmu (teleološkoj etici) nad deontologijom. U najkraćem, komunitarci ne videjedinku van društvenog konteksta, i ne prihvataju da individualna prava pojedinca mogu biti odvojena i nezavisna od koncepta dobra.

Komunitarci ne prihvataju koncept neutralne liberalne zajednice u kojoj nema ideje o zajedničkom dobru i zajedničkim ciljevima, i u kojoj svaki pojedinac živi u svom zasebnom etičkom prostoru u kome je sloboda osnovna ideja dobra. Prostor slobode je kod komunitaraca mnogo uži i restriktivniji nego kod liberala. Oni dopuštaju uskraćivanje onih prava koja prete da destabilizuju društvo, insistirajući na ravnoteži između reda i slobode. Posledica ovakovog razumevanja prava i etike je da država može intervenisati i koristiti svoju moć kada je to potrebno za dobrobit zajednice.

Društvo definiše jedinku, i po komunitarcima Rols greši kada zanemaruje socijalni kontekst i činjenicu da je svaki pojedinac već oblikovan i da je produkt takvog socijalnog konteksta. Rolsov nulti momenat (kako sam to prethodno pomenuo) samo je konstrukt koji u stvarnosti ne postoji. Ljudi nisu prazne ploče na kojoj teoretičari mogu ispisivati novi etički sistem.

Liberalima se zamera i da ignorišu tradiciju i njene naslage, da ignorišu specifičnosti društava, kultura i religija, pokušavajući svima da nametnu svoj jedinstven sistem vrednosti.

Komunitarci su i veliki kritičari potrošačkog, atomiziranog društva. Oni se zalažu za jačanje porodice i lokalnih zajednica, za humanije i solidarnije društvo, pa čak i za kolektivno traženje višeg smisla egzistencije. Pri tome, oni iskazuju nepoverenje kako u veliku državu, tako i u korporacije i njihovu moć.

Komunitarna misao je mnogo više orijentisana ka kritici liberala i liberalne stvarnosti, no što je po sebi nekakav zaokruženi filozofski sistem. U tom smislu, kritičari s pravom ukazuju na nekoherentnost, pa i etičku naivnost komunitaraca, kao i tendenciju da olako žrtvuju prava manjina u interesu „moralne“ većine.

Komunitarna kritika liberalizma pomalo podseća na nove marksiste (Markuzea, na primer) i na kritiku kapitalizma koja je dolazila sa te strane. U tom smislu, komunitarci su neka vrste filozofske levice.

3 Kako bih izbegao da tekst dodatno opterećujem ogromnim brojem fusnota, ovde ću komunitarne ideje izložiti bez pozivanja na autore. U pregledu literature su navedeni izvori koje sam koristio za kompiliranje ovog dela teksta.

9

Liberalne ideje i njihove posledice danas

U razvoju zapadne civilizacije ideje liberalizma su bile moćan agens i u tom smislu su bile najprogresivnije i najmodernije ideje svog vremena. Njihov smisao je bila pobuna protiv tiranije i apsolutizma i afirmacija građanskih sloboda i pravne države. Te ideje su dobro poslužile zapadnim zemljama da izgrade jaku državnu i ekonomsku strukturu, da postanu uspešna i uređena društva i moćne ekonomije. U tim procesima dugog trajanja građene su institucije liberalnog sistema, ali podjednako važno, oblikovala se i specifična mentalna struktura stanovništva.

Ipak, kao produkt zapadne civilizacije, ideje liberalizma ne mogu predstavljati univerzalne vrednosti, sem u najopštijem smislu. One se ne mogu uspešno nametati društvima i kulturama drugačijeg tipa, drugačijih mentalnih struktura. Pri tome, i društveni procesi su spori i ne mogu se na silu ubrzavati. Takvi pokušaji pre dovode do destrukcije društava, no do njihovog procvata na principima liberalizma. Ili da to grubo formulišem - takva društva pre liče ni na šta, nego što liče na uređene zapadne demokratije. To se nažalost odnosi i na države koje pripadaju pravoslavnim kulturama. Čini se da uporno nametanje liberalističkih ideja postaje oblik specijalnog rata protiv država drugačijeg ustrojstva.

Ideje liberalizma nisu superiorne ni u odnosu na druge filozofske i socijalne ideja. Nema filozofskog kantara kojim se kvalitet ideja može izmeriti, pogotovo ne van šireg socijalnog konteksta. Japansko društvo, na primer, počiva na „antiliberalnim“ idejama. Interesi jedinke su uvekpodređeni interesima društvene grupe i šire zajednice, a ideja socijalne harmonije je iznad ideja individualne slobode. Pri tome, reč je o uspešnom društvu, mereno svakim racionalnim kriterijumom. Slično važi i za konfučijanske ideje i društva.

Na premisama novog liberalizma i ekonomske politike koja se vodi poslednjih 35 godina, došlo je do ogromne koncentracije bogatstva na vrhu piramide moći, do strahovitog narastanja socijalnih razlika, do potpune atomizacije i rastakanja društava. Važnu Piketijevu (Thomas Piketty) studiju „Kapital u XXI veku“ i njene zaključke više niko ne može osporavati. Problem nejednakosti nije više samo socijalni i etički problem. On je postao i prvorazredni ekonomski problem, prepreka ekonomskom napretku i izlasku iz krize4.

Paralelno sa akumulacijom bogatstva koncentriše se i ogromna politička moć koja urušava demokratiju i koja polako ovladava i pravnim sistemom potčinjavajući ga svojim interesima. Novacse direktno pretvara u politički uticaj, ne samo preko uticaja lobističkih grupa na zakonodavnu i izvršnu vlast, već i kroz odluke najviših sudskih instanci5.

Pravna sigurnost i vladavina prava, taj ključni stub liberalne države, zagarantovani su samo najmoćnijim strukturama i onima koji mogu da plate vrhunske advokate. Za ostale važe druga pravila - mogu biti ubijani kao psi, hapšeni, mučeni, a da pri tome nemaju nikakvu pravnu zaštitu. Čak i princip habeas corpus, na kome su vekovima počivali zapadni pravni sistemi, danas prestaje da važi.

4 Videti tekst “Nejednakost i ekonomski rast, ili i plavuše su shvatile” http://nkatic.wordpress.com/2014/10/30/nejednakost-i-ekonomski-rast-ili-i-plavue-su-shvatile/

5 Npr. presuda američkog Vrhovnog suda u čuvenom slučaju Citizens United v. Federal Election Commission.

10

Liberalizam istrajava na gotovo farsičnoj tezi o slobodnom tržištu, uprkos činjenici da su ogromni delovi tržišta monopolizovani i kartelizovani. Globalni ekonomski prostor je podređen relativno malom broju moćnih igrača koji kroz komplikovanu mrežu ukrštenog vlasništva vrlo često simuliraju tržišnu konkurenciju. Začudo, u teoriji novog liberalizma monopoli su prihvatljivi, ali uz uslov da nisu državni.

Globalni finansijski sistem i njegove institucije su maligna sila koja gospodari životima milijardi, a kome ni najjače države više ne mogu ništa.

Liberalnim ekonomistima ova stvarnost kao da je nepoznata. U njihovom intelektualnom univerzumu privredna struktura i danas izgleda isto kao u vremenu Adama Smita.

Teoretičari se mogu skrivati i bežati od stvarnosti, ali se stvarnost ne može sakriti od građana. Od individualnih sloboda, od slobodnog i nezavisnog pojedinca na kome počiva liberalna građevina, gotovo da nije ostalo ništa. Liberalizam, u njegovoj neoliberalnoj inkarnaciji, najbolje su na svojoj koži osetili građani tranzicionih država, i to je veoma bolelo. Sada na red dolaze države koje su do juče bile pojam dobrog života – Španija, Italija, Grčka, Francuska... Sve one danas prolaze kratke tečajeve i večernje škole liberalizma, ali uz sve veće otpore.

Snažan otpor neoliberalizmu je prisutan svuda, čak i u Velikoj Britaniji. Prošlo je nezapaženo da je jedan od razloga zbog koga je ogroman broj građana Škotske želeo da uđe u opasnu avanturu otcepljenja, velikim delom vezan za pokušaj odbacivanja neoliberalne ideologije. Škotska, kolevka klasičnog liberalizma, danas je po osećanju života bliža skandinavskom socijaldemokratskom modelu i ona taj model želi da zadrži.

Liberalne ideje ne daju odgovore na ekonomske probleme i socijalne bolesti novog vremena - one kriju da bolest postoji. Ogroman deo današnjih ekonomskih i socijalnih problema vezan je upravo za slepo istrajavanje na idejama liberalizma. Propovedanje liberalizma je zalaganje da se društvo okameni, hibernira i zauvek ostane upravo ovakvo, kakvo je danas. To i jeste Fukajamina poruka o kraju istorije. Liberalne ideje koje su bar dva veka bile u službi društvenog progresa i moderniteta, sada postaju najreakcionarnije ideje na globalnoj sceni.

Politička filozofija i ekonomija Srbije

Ponoviću tezu s početka teksta. Ako bismo pokušali (na bazi svega do sada napisanog) da napravimo liberalni ili komunitarni idejni okvir za ekonomsku politiku Srbije, to ne bi bilo moguće.I nije ovde reč samo o idejnom haosu i različitim pogledima na uređenje društva o čemu sam pisao; reč je o tome da se nijedna ideja iz tog haosa, ma kako važni bili mislioci koji ih predlažu, jednostavno ne može upotrebiti za kreiranje ekonomske politike i ekonomskog ambijenta.

Da bi ideje imale ekonomskog smisla, da bi bile upotrebljive, one moraju dokazati superiornost na terenu stvarnosti i moraju proći empirijski test. Naravno, niko od političkih filozofa to nije ni pokušao da uradi, jer se politički filozofi ne bave ekonomskom efikasnošću sistema, ne bave se modelima razvoja, ne bave se monetarnom politikom, dok se fiskalnom politikom bave na nivou maglovitih principa. Oni pre svega govore o svojim moralnim preferencijama i o svom sistemu vrednosti. Pa i na tom terenu, kako sam pokušao da pokažem, mnoge od njihovih ideja su u praktičnom i političkom smislu neupotrebljive.

11

Otuda se nameće pitanje - zašto se od svih političkih teorija i modela države i društva, Srbija tvrdoglavo fokusira samo na modele koje opsesivno nameću propagatori liberalnih ideja? Da li je moguće da neko može verovati da isti ekonomski model i ista ekonomska politika mogu biti primenjivi i u SAD i u Bugarskoj, ili i u Britaniju i u Srbiji, na primer?

Koje to sile ne dozvoljavaju da u debatni prostor uđu i druge ideje, poput socijaldemokratskih, na primer? Zašto se ne proučavaju dirižistički modeli istočne i jugoistočne Azije, ili posleratni (dirižistički) francuski model, na primer? Zašto niko ne pominje ili ne proučava razvojni model Finske, do njenog ulaska u EU? Gotovih recepata naravno nema, modeli se ne mogu tek tako prepisivati, eksperimentisati se mora, ali to se mora raditi na bazi mnogo šireg opsega ideja i iskustava od onog koji nudi liberalna misao.

Konačno, gotovo da nijedan uspešan model razvoja u poslednjih pedeset godina nije bazirao na idejama liberalizma. Kako je moguće da se tranziciona katastrofa koja je izazvana neoliberlanim receptima tako vešto skriva od očiju javnosti?6 Koje to sile nameću teze o tobožnjem baltičkom ekonomskom čudu, na primer?7 Kako je moguće da je u Srbije marginalizovana i najvažnija studija razvojnih modela koju je radila tzv. Spensova komisija za rast i razvoj?8

Da li je moguće da oni koji se zalažu za nemešanje države u privredne tokove, ne znaju da se i samaamerička država, nominalni bastion liberalizma, intenzivno meša u privredne procese, da stimuliše ifinansira sva važna istraživanja i da stoji iza svakog velikog tehnološkog proboja9.

Srpski liberali insistiraju na značaju kreiranja dobrog poslovnog ambijenta i na ustrojstvu pravne države. Tome se nema šta zameriti, ali to su tekovine svake civilizovane države i liberalna misao nad tim idejama nema monopol. Uostalom, paradoksalno i tragično po Srbiju, pravna država i poslovni ambijent su bili povoljniji u socijalističkoj Jugoslaviji nego što su to danas, u tranzicionoj, kapitalističkoj Srbiji.

U ekskluzivni domen liberalnih ekonomskih ideja spada uporno insistiranje na maloj državi, na niskim carinama i na otvorenom tržištu. I sve to, uz neprestano stigmatizovanje javne potrošnje, glorifikovanje fleksibilnog tržišta rada i zalaganje za niske, linearne poreze.

U takvom liberalnom univerzumu, jedino je važno da država ne interveniše, i da nikako ne pomaže domaćim preduzećima. Sve treba prepusti tržišnoj utakmici i u toj utakmici svako će zauzeti mesto koje mu pripada, ili će propasti. Problem je što se utakmica ne odvija na domaćem, zatvorenom terenu, i u međusobnom nadmetanju ravnopravnih lokalnih igrača. Srpska preduzeća su sada izložena inostranoj konkurenciji. A da se strancima ne bi naškodilo, liberali insistiraju na štetnosti carinske zaštite po privredni sistem. Kada se sa teorijskih visina aterira, privredni život izgleda drugačije nego u knjigama i u teoriji.

6 Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2014/07/15/kada-tranzicija-ubija/7 Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.8 Izveštaj Spensove komisije je na ovoj adresi

http://siteresources.worldbank.org/EXTPREMNET/Resources/489960-1338997241035/Growth_Commission_Final_Report.pdf

9 Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2013/12/12/retorika-mitovi-i-preduzetna-drzava/

12

U realnom životu će domaće preduzeće sa ukupnim prihodom od 10 miliona evra i sa osam godina sankcija iza sebe, ući u tržišnu utakmicu sa stranom kompanijom čiji je prihod 10 milijardi evra i koje iza sebe ima nula godina sankcija. U tako „ravnopravnoj“ utakmici, liberali navijaju da pobedi bolji.

Bolji će svakako, pobediti, ali to nije dovoljno. Pobedniku se mora i dodatno pomoći, pa je važno obradovati ga niskim porezima. Tako će od ostvarene dobiti mali deo ostati u Srbiji, a veći deo kolača će se izneti iz zemlje. Dodatno, dobro je i da se dobit uveća još pre oporezivanja, pa plate moraju biti što niže. To je smisao zahteva za fleksibilnim tržištem rada. Urođenici će raditi za male plate i biti sretni što i to malo jada primaju, jer nešto je uvek veće nego ništa. Razume se, i javna potrošnja mora biti niska jer to omogućava da porezi i doprinosi na rad budu niski, a profiti visoki.

Ovde se liberalni krug konzistentno zatvorio, ali u čiju korist?

Posledica, verovatno i cilj novog liberalizma je slab i nezaštićeni pojedinac, ostavljen na milost i nemilost moćnim korporacijama. Da bi se taj cilj sa sigurnošću ostvario, bitno je onemogućiti ili makar otežati bilo kakav vid kolektivnog udruživanja, ukinuti i minimalnu sigurnost radnog mesta, ioparati mrežu socijalne zaštite koja je tkana poslednjih stotinak godina i čiji je garant bila država.

Kada su države u pitanju, posledica, verovatno i cilj novog liberalizma su slabe i nerazvijene države, zauvek hibernirane u stanju nemoći, čijom privredom upravljaju moćne korporacije.

Ako ovo može zaličiti na kolonijalizam, to je zato što je o kolonijalizmu i reč. Insistiranje na razvojnom modelu koji bazira na stranim investicijama je ključni mehanizam moderne kolonizacije.Za razliku od klasičnog kolonijalizma koji je nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, na novi kolonijalizam građani pristaju dobrovoljno, političke elite ga prizivaju, a ekonomski teoretičari ohrabruju. Nerazvijene i slabe države danas mole da budu ekonomski potčinjene, čak i plaćaju da budu kolonizovane.

Klasični kolonizatori su civilizovali prostor koji su osvajali, o svom trošku gradili infrastrukturu i gradove, i iza sebe nešto ostavljali. Novi kolonizatori uglavnom samo uzimaju. I najporaznije od svega – danas se kolonizuju i države koje nikada nisu bile kolonije, koje imaju dugu tradiciju nezavisnosti i koje su umele da funkcionišu samostalno kao nezavisne države.

Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune), samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle, niti da kritički, otvorenih očiju analiziraju svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja - iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći.-------------------------------------------------

Literatura:

Bell, Daniel (1972), On Meritocracy and Equality, Public Interest AutumnBerlin, Isaiah (2002), Liberty, Oxford University Press Burns, Jennifer (2009), Goddess of the Market, Oxford University Press Caney, Simon (1992), Liberalism and Communitarianism: a Misconceived Debate, Political Studies 40

13

Hayek, F. A. (1967), Studies in Philosophy, Politics, Economics,RutledgeHayek, F. A. (1990), New Studies in Philosophy Politics, Economics and the History of Ideas, RutledgeHayek, F. A. (1998), Law, Legislation and Liberty, RutledgeHayek, F. A. (1994), Hayek on Hayek, RutledgeHayek, F. A. (2011), The Constitution of Liberty, The Univeristy of Chicago PressMazzucato, Mariana (2013), The Entrepreneurial State, Anthem PressMulhall, Stephen & Swift, Adam (1996), Liberals and Communitarians, Blackwell PublishingNozick, Robert (1999), Anarchy, State, and Utopia, Blackwell Publishers Ltd Piketty, Thomas (2014), Capital in the Twenty-First Century, Belknap PressRawls, John (1971), A Theory of Justice, The Belknap Press of Harvard University PressSandel, Michael (1983), Liberalism and the Limits of Justice, Cambridge Univeristy PressSandel, Michael (2012), What Money Can't Buy, Penguin Books LtdThorsen, Dag Einar and Amund Lie. (2007), What is Neoliberalism?, Department of Political Science, University of Oslo

SAŽETAK

Cilj ovog teksta je da pokaže da je srpska ekonomska nauka na stranputici kada se okreće političkoj filozofiji pokušavajući da tamo nađe inspiraciju i rešenja za ekonomsku katastrofu koju Srbija doživljava. Ekonomska nauka ima previše svojih muka, previše dilema i premalo rešenja da bi srpski ekonomisti sebi mogla dozvoliti luksuz gubljenja vremena u sholastičkim raspravama. Na terenu političke filozofije nema ničega novog, ničega što ne znamo već decenijama, ničega što baca drugačije svetlo i što danas može pomoći u koncipiranju ekonomske politike.

SUMMARY

This article aims to highlight the slippery slope that Serbian economic science finds itself on, when turning to political philosophy to seek inspiration and solutions for the Serbian economic crisis. Economic science faces numerous challenges and there are too few solutions for Serbian economists to allow themselves the luxury of wasting time on scholastic debates. Political philosophy provides nothing new; its principles have been widely known for decades and there is no fresh perspective that it can offer to help us grasp economic politics.

Ključne reči

Rols, Nozik, Hajek, liberalizam, komunitarizam, srpska ekonomija, ekonomska kriza

Key words

Rawls, Nozick, Hayek, liberalism, communitarianism, Serbian economy, economic crisis

14

Post Scriptum o „našim naučnim sporovima“

Kratka hronologija, ili šta je tema najavljene naučne rasprave

Akademija ekonomskih nauka je za 20.03.2015 zakazala raspravu pod naslovom Naši naučni sporovi: Liberalne i komunitarne opcije u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici.

Ovakav naslov je naknadno formulisan, budući da se u pozivu koji sam dobio od gospodina Madžara 25.08.2014. ne spominju „naši naučni sporovi“ u naslovu teme, već samo „liberalne i komunitarne opcije u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici“.

Ovde nije reč o mom formalizmu ili cepidlačenju, već o nečemu važnijem – tema skupa je vezana za analizu liberalne i komunitarne teorije i njihovu vezu sa ekonomskom politikom, a ne za naše naučne sporove. Sporovi bi naravno mogli proisteći iz različitih viđenja političkih teorija, ali o tomebi mogli govoriti tek kada svi radovi pristignu10. Drugo, „naši sporovi“ su znatno širi i ne svode se samo na liberalne i komunitarne opcije. Ako je akcenat na „našim sporovima“, onda je tema loše i preusko formulisana.

Gospodin Madžar je napisao rad od 252 strane (sa dodacima 332) i to priložio kao svoj doprinos naučnoj raspravi. Kakav god da je motiv za pisanje ovog rada, on ne može biti vezan za naučnu raspravu o kojoj je ovde (trebalo da bude) reč i kako je prvobitno definisana. Slutim, možda pogrešno, da je nova formulacija teme skupa bila neophodna samo iz jednog razloga - da bi se tekst gospodina Madžara mogao pod nju podvesti.

Rad gospodina Madžara je neobičan ne samo po dužini, već i po tome što se ne bavi samo ekonomskim idejama i kontroverzama, već se direktno bavi ocenjivanjem i vrednovanjem nekih od učesnika u aktuelnim raspravama. Ovo iznenađuje tim više, što gospodin Madžar nije najavio da će o tome pisati. (Rad gospodina Madžara je mogao poslužiti za neki drug skup, a mogao je biti i uvodni referat na takvom skupu.) Da nije došlo do kašnjenja sa predajom tekstova, autori koje Madžar kritikuje ne bi dobili šansu da na kritiku odgovore. To bi bilo krajnje nekolegijalno i nefer. U zborniku radova bi izgledalo kao da Madžarevi neistomišljenici nemaju šta da kažu na njegove primedbe.

Ovaj dodatak ranije dostavljenom tekstu je odgovor na kritike mojih stavova kojima je gospodin Madžar u svom radu posvetio više od 20 strana (od 158 do 183 strane). Kao i tekst gospodina Madžara, i moja replika sada potpada pod „Naše naučne sporove“.

Ako bih propustio da odgovorim, bojim se da bi čitaoci na osnovu teksta gospodina Madžara stekli pogrešnu i iskrivljenu sliku o stavovima koje zastupam, kao i o argumentaciji koju koristim. U nastavku teksta ću pokazati o kakvom metodu naučne polemike je ovde reč, i da li je gospodin Madžar moje stavove i argumente interpretirao na korektan način.

10 U roku koji je bio zadat (15.12.2014.), pristigla su samo tri rada – radovi gospode Madžara i Dušanića, i moj. Ostalim pozvanim učesnicima rok je produžen do 31.01.2015. Svoj tekst sam predao strogo u roku i tom roku žrtvovao i nešto od kvaliteta teksta. No, to je moj problem. Iz principa neću promeniti ni slovo u tekstu, iako je naknadnim produženjem roka za predaju radova to omogućeno.

15

Gospodin Madžar se u kritici mojih stavova referiše samo na tri moja teksta:

1. Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke https://nkatic.files.wordpress.com/2013/03/svetska_ekonomska_kriza_katic.pdfu daljem tekstu (Katić 2013.)

2. Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize https://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/u daljem tekstu (Katić 2010.)

3. Dobri i loši momci ekonomske politike https://nkatic.wordpress.com/2008/07/01/dobri-i-losi-momci-ekonomske-politike/u daljem tekstu (Katić 2008.)

Najveći deo kritike je vezan za tekst iz 2013. godine (Katić 2013). Kako je kritika mojih stavova u tekstu gospodina Madžara digresivna i nije pratila redosled iznetih teza u mom radu, pokušaću ovdeda sistematizujem i njegovu kritiku i svoje odgovore po celinama koje se meni čine logičnim.

U ovoj replici se neću obazirati na sve kritičke primedbe jer bih morao da pišem veoma dug tekst. Baviću se samo onim što smatram relevantnim i moj odgovor će biti kraći od Madžareve kritike.

Tamo gde sam citirao gospodina Madžara najčešće sam preuzimao cele pasuse, a kada sam preuzimao delove pasusa, trudio sam se da oni budu dovoljno reprezentativni, te da se i u kontekstu i van konteksta mogu čitati na isti način. Čitaoci će imati pred sobom oba teksta i moći će da provere da li su moji navodi tačni.

O naslovu i epigrafu Madžarevog teksta

Madžarev tekst nosi naslov Moj obračun s njima. To vickasto referisanje na Krležu je neprikladno ine odgovara stvarnom stanju na srpskoj ekonomskoj sceni. Ad hominem kritičari bi Madžarevo samopoređenje sa Krležom mogli nazvati i pretencioznim.

Naslov teksta implicira da je Madžar usamljeni pojedinac koji se bori protiv većine ili organizovanog mnoštva. To je veoma daleko od istine. Madžar nije usamljeni branitelj neoliberalizma već je deo velike, uticajne, i zašto ne reći, jedine finansijski i medijski podržane struje na domaćoj ekonomskoj sceni. Uz to, na svojoj ideološkoj strani Madžar ima gotovo sve važnije medije i sve relevantne međunarodne finansijske institucije koje presudno utiču i na oblikovanje javnog mnjenja i na ekonomsku politiku Srbije. Madžar kaže:

„Katić se vidno izdvaja iz kruga ekonomista koji su okupljeni oko paradigmatske platforme AL [antiliberalizma] i angažovani na njenom razvijanju i širenju u ovdašnjem profesionalnom okruženju“. (Madžar str. 158)

Ne znam da li se vidno izdvajam, ali znam da se nigde i ni sa kim se „ne okupljam“, ne pripadam taborima, klanovima, ekspertskim grupama, udruženjima, nevladinim organizacijama. To nije u mom karakteru, kao što nije ni pohvala mom karakteru. Nije mi poznato ni da postoji telo, forum ili asocijacija gde su antiliberali okupljeni.

16

Ako je neko usamljen, neorganizovan i uglavnom marginalizovan, onda su to oni ekonomisti koji nisu prihvatili ideološki diktat vašingtonskih ekonomskih institucija. (Možda sam ja ovde jedini izuzetak, budući da se ne mogu požaliti da su me ozbiljni mediji ignorisali.) Možemo se sporiti oko ispravnosti stavova, ali se ne možemo sporiti oko toga da Madžar nije usamljeni pojedinac kakav je bio Krleža.

I svaka druga paralela sa Krležom je promašena. Krležin međuratni angažman je protekao u borbi protiv levog, tada vladajućeg dogmatizma. Madžarev angažman je sasvim suprotnog predznaka, i on je u službi promovisanja današnje neoliberalne dogme.

Teza o neoliberalnom dogmatizmu nije izmišljotina srpskih anti-neoliberala. O pritisku i iritantnostineoliberalnog dogmatizma najbolje svedoče studenti najuglednijih svetskih univerziteta koji više nežele da trpe tu vrstu intelektualne torture.

U tekstu Mladost na tržištu ekonomskih ideja (https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/) sam napisao:

„Na ekonomskom akademskom tržištu poslednjih decenija, kako je već i red, vladaju neumoljivi zakoni konkurencije. Sve ideje su dobrodošle, sve ideje su ravnopravne, pod uslovom da su neoliberalne. Moglo bi se ipak dogoditi da ustoličena vladajuća doktrina izgubi nešto od svoje nadmoći. Velika recesija unosi promene i na tržište ekonomskih ideja, i prvih nagoveštaja već ima.

Glavni pokretači mogućih promena nisu kukavni profesori, već studenti koji ne žele da trpe intelektualni teror u jednodimenzionalnom propagandnom prostoru. (Naravno, ovo se ne odnosi na srpske studente. Oni, gorštački izdržljivi, mogu da istrpe sve, i poveruju u sve.) Pobuna je sada već dovoljno snažna da je više ne mogu ignorisati ni najvažniji svetski mediji.

Jedna od prvih poznatih pobuna je počela 02.11.2011. godine, kada je grupa harvardskih studenatau znak protesta napustila predavanja čuvenog Gregori Menkjua (Gregory Mankiw). Solidarišući se sa pokretom Occupy Wall Street, želeli su da ukažu na stvarnost oko sebe koja se nikako nije mogla uklopiti u „učenje“ čuvenog Menkjua.“

Čak i Madžarev metod polemike koketira sa dogmatizmom. On svoje neistomišljenike indirektno proglašava za neuke - ili si liberalan, ili si neznalica. To gospodin Madžar jasno naznačava u epigrafu svog teksta, citirajući rečenicu gospodina Miroslava Prokopijevića:

„Ljudi oskudnog znanja nikada neće biti za liberalno shvatanje sveta, jer u takvom svetu se prolazi po rezultatima, a ne prema diplomi, pripadnosti klanu ili poslušnosti.“

Ovaj citat, koji valjda pretenduje da bude univerzalan, nedopustivo je neukusan i narcisoidan, pogotovo u kontekstu teksta koji Madžar piše. Kazuje nam se time da među liberalno opredeljenimanema onih sa oskudnim znanjem, i da kroz taj liberalni filter samo najumniji prolaze. Antiliberali suna pogrešnoj strani jer liberalizam ne razumeju. Ili kako to Madžar objašnjava:

17

„Pošto se nisu dovoljno udubili u ogromnu, reklo bi se skoro beskrajnu literaturu o liberalizmu,kod njih se nije pojavio onaj tipični imperativ tačnog poimanja koji neizbežno sledi iz temeljnog poznavanja neke stvari.“(Madžar str. 147)

Koristeći isti metod diskvalifikacije, cinik bi mogao reći da ponekad iznenađuju veština i istrajnost kojima neoliberalni korifeji skrivaju svoju načitanost i briljantno obrazovanje. Ta vrsta mimikrije podrazumeva kako herkulijanski napor, tako i skromnost vrednu divljenja.

O Madžarevom metodu, ili hajekovsko bekstvo od empirije

Uz dužno poštovanje Madžaru, priložiti rad od 252 gusto kucane strane je maltretiranje učesnika naučne rasprave. Očekivati da će taj rad neko u celini čitati, impresivna je autorska samouverenost ihrabrost.

Ne sećam se da sam ikada čitao stručni rad koji je tako impresionistički argumentovan i romaneskno napisan, u kome je tako mnogo tvrdnji i kvalifikacija, a tako malo činjenica. Za početak, nije loše ovu tezu ilustrovati Madžarevim lirskim citatom o liberalizmu:

„ ... Liberalizam je živ misaoni sistem i normativno postavljeni društveni poredak. Njegova plodna ishodišta nisu mogla da ne produkuju obilnu naučnu produkciju u vremenima koja slede sjajnom dobu njegovog začetka. Mnogo toga novog u liberalnoj misli se kreiralo, a brojna koncepcijska opredeljenja dobila su svoju elegantniju, precizniju i prikladniju formalizaciju. Doktrina koja se uspešno razvija, i iz godine u godinu dobija nove doprinose, sigurno se menja postajući bogatija, šira i bukvalno raskošna u svojim novim artikulacijama ...“ (Madžar str. 147)

Ako neko očekuje da ove teze Madžar sada razvije i nečim potkrepi, ostaće razočaran. Madžarev način argumentovanja je dobra ilustracija onoga što bih nazvao „Hajekov metod“, ili još grublje, hajekovština. To je manir u kome se iznose i konstruišu teze i tvrdnje koje se nikada empirijski ne dokazuju. Dakle, sve je po definiciji i/ili (neoliberalnoj) logici upravo onako, kako Madžar i njegoviistomišljenici na koje se poziva, tvrde.

Neverovatno je da na 252 strane teksta, Madžar nema potrebu da bilo šta potkrepi podacima i sopstvenim empirijskim analizama. U tekstu nema nijedne tabele niti grafikona, i sve bazira na logičkim konstruktima ili šturim referisanjima na istomišljenike. Uzaludno je pozivati neoliberale da svoje tvrdnje potkrepe empirijskim činjenicama. Oni se na takve pozive neće odazvati.

Madžar je sebi dodelio ulogu vrhovnog arbitra ekonomske scene. U tom smislu Madžar ne dopušta čitaocu da samostalno zaključuje o kvalitetu argumentacije različitih autora, već on sam agresivno sugerira zaključke. Madžar za svoje istomišljenike tvrdi kako oni barataju argumentima koji su „ozbiljni i teško osporivi“, da su njihove analize „zanimljive, rafinirane, besprekorne, sjajne, neobično jasne, precizne i uverljive“, ili npr. da je njihova kritika „ubitačna a metodološki pristup pravi“. Čitalac nema kud nego da Madžaru veruje na reč.

18

S druge strane, najnekorektnije u Madžarevom metodu je način na koji interpretira i citira neistomišljenike. On izvlači rečenice (ili čak delove rečenica) iz konteksta, menja im smisao, pa onda sa njima polemiše. Na ovaj način Madžar netačno prikazuje stavove i argumentaciju neistomišljenika. Čitaocima koji nisu bili u prilici da pročitaju tekstove koje Madžar kritikuje, preostaje samo da Madžaru ponovo veruju na reč. Ovaj isti metod sam sretao i u polemikama drugih neoliberalnih ekonomista11. Previše je „metoda“ u ovom načinu polemisanja, da bi se preko toga olako prešlo.

Katić kao agitpropovac

U svojoj kritici Madžar između ostalog kaže:

„U svojoj objavi renesanse kejnzijanizma i opšteg okretanja ka „spasonosnoj“ državnoj intervenciji Katić je na neki način zavodljiv i opasan. Stvari koje su netačne on formuliše sa takvom tvrdoćom i uverljivošću da slabije obavešteni čitaoci maltene moraju da mu poveruju. Najiskrenije, prizvao mi je u sećanje rukovodioce agitpropa dobrim delom odumrlih komunističkih partija, pogotovo iz perioda njihove vladavine, koji su plamenim rečima znali da formulišu marksističke i druge klasno obojene propozicije, da puk bezmalo nije ni mogao da ih ne uzme ozbiljno i poveruje im. Takvi su mi iz osnova preokrenuli sliku sveta i učinili da dobru trećinu života provedem sa verom u marksističku himeru.“ (Madžar str. 160)

Sve je jasno. Uporno Madžarevo promovisanje neoliberalne ideologije nije agitpropovsko; agitpropovska je moja kritika takve ideologije.

Teza o tome kako sam „opasan“ se dosta često sreće kod srpskog neoliberalnog podmlatka. Srećom,Madžar ne ide tako daleko kao njegovi mlađi saborci, pa ne predlaže da mi se zabrani pisanje. Uzgred, kritika mojih stavova kod Madžara je uljudnija od kritike na koju sam navikao u Srbiji, i natome sam mu zahvalan.

U svojoj ispovednoj iskrenosti, Madžar nam otkriva da je dobru trećinu života proveo u ideološkoj zabludi. To je jako, jako dug period. Možda bi se moglo postaviti pitanje i da li je Madžar jednu himeru - marksističku, zamenio drugom – neoliberalnom, i ko su novi agitpropovci koji su mu u tome pomogli.

Nema ničega spornog u tome da se stavovi menjaju i nije problem što je Madžar od ekonomiste kojije veliki deo života posvetio planiranju privrednog razvoja danas postao neoliberal. Verujem, međutim, da tako radikalan zaokret obavezuje na veliki oprez u promovisanju novousvojenih ideja. Iako je tipično, nije mudro da intelektualni prebezi budu u prvim redovima borbe za „nove“ ideje. Ovo tim pre, što Madžar nikada ne može biti siguran da neka treća himera ne čeka svoj trenutak.

11 Videti npr. moju polemiku sa gospođom Danicom Popović u Politici:. https://nkatic.wordpress.com/2008/08/26/beogradska-lakirovka/, https://nkatic.wordpress.com/2008/09/03/%E2%80%9Ebeogradska-lakirovka%E2%80%9D-kako-da-ne-danica-popovic/, https://nkatic.wordpress.com/2008/09/05/promasena-polemika/, https://nkatic.wordpress.com/2008/09/09/nista-od-polemike-danica-popovic/

19

Da li je Katić antiliberalni kejnzijanac i da li smo danas svi kejnzijanci?

Madžar me svrstava u antiliberalni tabor, i to u njegov kejnzijanski deo. To je potpuno pogrešna kategorizacija i bojim se da svedoči o ne baš temeljnom poznavanju teorije liberalizma.

Pogledajmo kako Enciklopedija Britanika (http://www.britannica.com/EBchecked/topic/408890/neoliberalism) na primer, definiše neoliberalizam i njegov odnos sa liberalizmom:

“Neoliberalism, ideology and policy model that emphasizes the value of free market competition.Although there is considerable debate as to the defining features of neoliberal thought and practice,it is most commonly associated withlaissez-faireeconomics. In particular, neoliberalism is often characterized in terms of its belief in sustained economic growth as the means to achieve human progress, its confidence in free markets as the most-efficient allocation of resources, its emphasis onminimal state intervention in economic and social affairs, and its commitment to the freedom of trade and capital.

Despite their similar titles, neoliberalism is distinct from new liberalism. Both have their ideological roots in the classical liberalism of the 19th century, which championed the freedom (or liberty) of the individual. But liberalism evolved over time into a number of different (and often competing) traditions. New liberalism developed from the social liberal tradition, which focuses on individuals’ freedom to achieve fulfillment through state intervention (such as the right to free education and health care). By contrast, neoliberalism is closely related to economic liberalism, which emphasizes individuals’ freedom from state intervention (for example, in terms of the right to own private property and to enter into contracts) …”

Može se biti i kejnzijanac i liberal, i to jedno drugo ne isključuje. Ne može se biti kejnzijanac i neoliberal. Imam veliko poštovanje za klasičnu liberalnu misao, pa otuda moja pozicija nije antiliberalna, ona je anti-neoliberalna.

Madžar mi pripisuje kejnzijanstvo i tu tezu uporno ponavlja na više mesta. Moje životno iskustvo i razumevanje ekonomije su takvi, da ne mogu biti sledbenik nijedne ekonomske, niti filozofske škole. Ovo nije hvala, niti za hvalu ima razloga. Ovo je samo konstatacija. Ja nisam kejnzijanac. I nije ovde reč o mom distanciranju od Kejnza, već je reč o distanciranju od bilo koje ekonomske teorije koja pretenduje na univerzalnost.

Ne postoji teorija koja se može primeniti na sva društva i u svim vremenima. Društva se nalaze na različitim stepenima razvoja, imaju različite potrebe i ekonomske strukture, imaju i različite socijalne strukture i nastala su na bazi drugačijih istorijskih geneza. Ignorisanje tih činjenica vodi u opasan dogmatizam. Otuda i moje žestoko protivljenje neoliberalnoj, ili bilo kojoj drugoj ideološkojProkrustovoj postelji.

Ako govorimo o nerazvijenim zemljama, poput Srbije na primer, moja bazna teza je da se one ne mogu uspešno razviti na principima neoliberalizma. Na tim principima one ne mogu postati ništa drugo do kolonije. To nije kejnzijanska pozicija, niti se Kejnz, koliko je meni poznato, bavio problemima ekonomija u razvoju.

20

Da ne bude dileme – iako nisam kejnzijanac, verujem da je u krizama poput ove Velike recesije, kejnzijanski model izlaska iz krize bolji i zdraviji od monetarističkog modela kakav je danas na sceni ( iako to „verovanje“ ne mogu egzaktno potkrepiti). Ali kejnzijanstvo nije univerzalni lek za svaku krizu, budući da se krize razlikuju po svojoj genezi.

Za Kejnza imam mnogo simpatija, i one nemaju nikakve veze sa ekonomskim i ideološkim podelama. Kejnz spada u retke teoretičare koji su se izložili tržištu i koji o „ćupriji nisu samo čitali“, već su „po njoj i hodali“. Kejnz je tržišna iskustva sticao iz prve ruke, kao ozbiljan berzanskišpekulant. (Iz istog razloga su mi simpatični i Irving Fišer ili Šumpeter, na primer.)

Ljudima koji su ceo život proveli u zaštićenom akademskom ambijentu je teško objasniti da se realni tržišni život odvija na drugačiji način od onoga koji je opisan u knjigama, pogotovo u onim knjigama koje oni čitaju. Autentična tržišna iskustva iz prve ruke su dragocena i često otrežnjujuća.Zaključak o mom kejnzijanstvu Madžar potkrepljuje sledećom rečenicom (Katić 2013.), punom ornamentike:

„On [Katić] slavodobitno, razume se afirmativno i triumfalistički, citira Lukasa kako su tobože svi postali kejnzijanci, a zatim konstatuje i sam da „u trenucima izbijanja krize svi postaju kejnzijanci i svi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa i teorije su bili do tada“. (Madžar str. 160)

Prvo, rečenicu po kojoj su danas svi kejnzijanci, izrekao je ekonomista i nobelovac Robert Lukas (Robert Lucas), a ja sam ga parafrazirao. Ako bih Lukasa doslovno citirao u duhu srpskog jezika, onda bi rečenica glasila „Kada je „gusto“, svi smo kejnzijanci“ (I guess, we are all Keynesians in the foxhole). Izabrao sam baš Lukasov citat, budući da je on pripadnik neoliberalne škole, i kao takav bi morao biti blizak Madžarevim stavovima. Ako sam ja kejnzijanac, po istoj logici je to i Lukas.

Drugo, Madžar me ovde nedopustivo selektivno citira i izostavlja važnu narednu rečenicu (Katić 2013.). Tačan citat glasi:

„U trenucima izbijanja kriza svi postaju kejnzijanci i svi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa i teorije su bili do tada. Kada se kriza bliži kraju, svi se vraćaju na stare pozicije i zaboravljaju dotadašnja iskustva i faktografiju kriza. Fakti su najveći i najprezrenijineprijatelj doktrine, pogotovo neoliberalne.“

Madžar kritikuje i moj sledeći stav (Katić 2013.):

„Ni u Srbiji te mračne jeseni nije grmelo od upozorenja državi da se uzdrži od mešanja u tržišne procese. Niko nije zahtevao od vlade da ne traži pomoć od MMF-a, da odbaci Bečki (bankarski) sporazum, te da sudbinu ekonomskog sistema hrabro prepusti tržištu i kreativnoj destrukciji. Činilo se da su i ekonomisti neoliberalne orijentacije interes svojih deviznih štednih uloga stavili ispred odbrane doktrine, i diskretno, ćutanjem ponajviše, prešli na intervencionističku stranu.“

Citirani pasus je ironičan i namerno provokativan, ali je fundamentalno tačan. Madžar je imao priliku da me uputi na tekstove s kraja 2008. u kojima srpski neoliberali zahtevaju da se srpska država ne meša u ekonomske procese i da rešavanje ekonomske krize prepusti moći

21

samoregulišućeg tržišta. Neoliberali su 2008. imali istorijsku šansu, da kada je „gusto“, predlože svoj program izlaska iz krize. Ništa slično se nije dogodilo. Na neoliberalnoj strani je vladao muk. Još preciznije - vladala je neverica da će kriza uopšte pogoditi Srbiju. Srpski neoliberali nisu razumeli mehanizam nastajanja krize, a krizu su prepoznali tek kada se Srbija našla na ivici ambisa12.

Madžar ne polemiše sa mojim ključnim stavovima o ćutanju neoliberala. On ne navodi članke, dopise, stručne radove, analize, peticije, ništa što bi dokazalo „nećutanje“ neoliberala. Umesto toga,on samo negira moju tvrdnju uveravajući čitaoce da su svi oni istrajavali (ćutke i u sebi, valjda) na svojim neoliberalnim principima, i kaže:

U svom tekstu (Katić 2013.) sam se osvrnuo i na stanje na globalnoj sceni i napisao sledeće:

„Te jeseni se niko ozbiljan nije junačio ni tražio da država ostane po strani i da se finansijski sektorprepusti sudbini samoregulišućeg tržišta. Niko od ugleda i reputacije se nije pozivao na Hajeka niti predlagao terapiju samoizlečenja, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa se nalazio.“

Madžar tu tezu pokušava da opovrgne:

„Ništa slično, koliko sam bio u stanju da pratim, nije se dogodilo ni u svetskoj profesionalnoj javnosti. Među prijateljima sa kojima sam u stalnoj korespondenciji posebno su aktivni dva Stiva – Pejovich i Hanke – koji me takoreći dnevno bombarduju tekstovima gde se oštro i bez kvalifikacija kritikuju možda kejnzijanski inspirisani ali pouzdano politički iznuđeni fiskalni odgovori na krizu, upakovani u poznate konstrukcije od po nekoliko stotina milijardi dolara. Prava poplava kritičkih napisa krenula je od samog početka, od onog čuvenog paketa od 700 milijardi dolara, pa nadalje.“ (Madžar str. 160).

„Jednostavno nije tačna Katićeva konstatacija da su teoretičari neoliberalizma na vrhuncu krize„mudro zaćutali“. Već je pomenuta poplava priloga iz liberalnih krugova sa žestokom kritikom tekućih „antikriznih“ mera i predlozima za jednu bitno drukčiju ekonomsku politiku. A. Metzler (2013a, 2013b, 2014a) je nekoliko puta ovim povodom, sa doslovno ubitačnom kritikom, nastupao i pred odborima američkog Kongresa.“ (Madžar str. 169)

Bojim se da Madžar ne prati dovoljno svetsku ekonomsku scenu i zbivanja na njoj. On svoja saznanja stiče, po sopstvenom priznanju, kroz optiku dvojice neoliberalnih ekonomista (gospode Pejovića i Hankea) koji za njega biraju tekstove. To je veliki hendikep, pogotovo kada se želi polemisati o kompleksnim međunarodnim temama.

12 O nerazumevanju mehanizama nastajanje krize sam pisao 2007. u tekstu Nova dužnička hipoteza https://nkatic.wordpress.com/2007/02/20/nova-duznicka-hipoteza/

22

„Najkraće i najtačnije se na ovo može uzvratiti da ta tvrdnja nije istinita. U krugu liberalno orijentisanih ekonomista ovde u Srbiji nijedan nije promenio stranu niti relativizovao svoje gledište o dometima državne intervencije i potencijalnim štetama od njenog intenziviranja i, posebno, širenja.“ (Madžar str. 160)

Čini se da manjak informacija Madžar zato mora nadoknađivati viškom jakih reči poput: „poplava priloga“, „doslovno ubitačna kritika“ „bitno drugačija politika“ itd.. Sve su to opšta, preopšta mesta.

Od „poplave priloga“, Madžar navodi samo jednog autora, Allana Meltzera (ne Metzlera, kako u Madžarevom tekstu stoji), a njegova četiri rada naziva „poplavom“. Još važnije, Madžar verovatno nije pažljivo čitao Melcera. Primera radi, Melcerov tekst Why the recovery is slow: What should be done? jasno govori da Melceru ne pada na pamet da američku politiku izlaska iz krize naziva kejnzijanskom. Naprotiv.

Madžar je i ovde imao mogućnost da moje teze pobije citirajući reputabilne svetske ekonomiste kojisu ustali protiv državnog intervencionizma u jesen 2008., nudeći neoliberalni recept izlaska iz krize.Madžar to nije uradio, već se umesto toga referisao na radove Melcera koji su se pojavili pet godinaposle izbijanja krize i koji se bave predupređivanjem budućih kriza.

Za razliku od Madžara kome tekstove šalju gospoda Pejović i Hanke, ja tekstove biram sam, pa je moja literatura eklektična. Čitam i jedne i druge i treće, ali zaključke izvodim sam, uvek proveravajući i empirijske podatke. Ti zaključci mogu biti tačni ili pogrešni, ali su uvek moji i nikada mi ih niko nije nametao.

Otuda ću još jednom ponoviti da 2008. godine nije bilo nikakve poplave tekstova koji su se suprotstavili državnoj intervenciji i koji su nudili tržišna rešenja. Te 2008. video sam samo paničan strah kuda god se pogledalo, a pozornici sam, logikom posla i geografije, bio mnogo bliži nego srpski neoliberali.

Uzgred, i tu naknadnu neoliberalnu pamet i „poplavu tekstova“ koji će doći, anticiparao sam u januaru 2010. kada sam napisao tekst Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize (Katić 2010.) i kraj teksta citiram:

„Kako se bude odmicalo od krize, isprva tiho, a potom sve glasnije, mogli bi se pojavljivati stručni radovi u kojima će se prvo objasniti da su svi neoliberalni postulati bez mane, ali da su matematički modeli bili nedovoljno razvijeni i zato nepouzdani. Drugi će autori (za očekivati je), dokazivati da je suština krize bila u nedovoljnoj kapitalizaciji banaka i da je podizanjem kapitalnogracija kriza mogla biti izbegnuta. U tom smislu, tvrdiće se da uzroci krize ne leže u logici deregulisane kazino ekonomije i doktrini, već da je greška u tehnici.

Nešto kasnije, mogli bi se pojaviti i radovi u kojima će se država, a ne privatni sektor, direktno optužiti za izazivanje krize. Nekakav razlog će se već naći. Ukratko, mogle bi se pojaviti analize koje će po svojoj suštini bite slične onoj, kakvu je o uzrocima krize iz 1929. godine dao Milton Fridman (sa Anom Švarc) u svom čuvenom delu „Monetarna istorija SAD, 1867–1960“. Po njemu, za Veliku krizu nije bio odgovoran privatni sektor i besomučne, sumanute berzanske špekulacije koje su kulminirale 1929. godine, već je krivica na Centralnoj banci koja nije štampala novac i obezbedila dovoljnu likvidnost sistemu.

Za sve to vreme, u ekonomskim i intelektualnim nedođijama poput srpske, baklja neoliberalizma će ponosno goreti kao da se ništa nije dogodilo, kao da svet nije došao na ivicu finansijske katastrofe ovodeći se za metafizičkim konstruktima (kako bi to Kejns rekao).“

23

O modelima izlaska iz krize

Kada je o teoriji, a još više o praksi reč, u vremenima velikih kriza postoji samo jedno rešenje koje danas generički, mada neprecizno i pogrešno, nazivamo kejnzijanskim13.

Dakle, u vremenima velikih kriza postoji samo jedna snaga koja može intervenisati i ublažiti razorne posledice krize. Tu snagu ima samo država i to kroz instrumente fiskalne i/ili monetarne politike.

Tržišnog rešenja izlaska iz krize jednostavno nema, a pokušavalo se i sa njim upravo 1930., tokom trajanja Velike depresije. Politiku izlaska iz krize koju je tada zastupao FED, a Huverova administracija prihvatila, najbolje je sažeo čuveni bankar i ministar finansija SAD Endrju Melon (Andrew Mellon) :

“Liquidate labor, liquidate stocks, liquidate the farmers, liquidate real estate....It will purge the rottenness out of the system... People will work harder, live a more moral life. Values will be adjusted and enterprising people will pick up the wreck from less-competent people.”14

Za dubinu Velike depresije iz 1929. zaslužna je upravo logika tržišnog samoizlečenja. Ekonomske posledice ovakvog tržišnog samoisceliteljskog pristupa su bile toliko razorne da su postale obrazac za ono što u krizama ne treba raditi. Ako postoji dilema u vezi sa tim šta će pomoći ekonomijama u velikim krizama, bar nema dileme oko toga šta će ih ubiti.

Važno je razumeti i da državne intervencije, bilo da ih sprovode vlade ili centralne banke, nisu kejnzijanska politika po sebi. Ponoviću još jednom - aktuelna kriza se ne sanira po Kejnzovom, već po Fridmanovom modelu. Osnovni instrument saniranja krize je monetaristički, i vezan je za veliku ekspanziju primarnog novca. Bezobzirno je, čak i bezobrazno, politiku budžetske štednje u recesiji, kakva se pokušava sprovesti u Evropi npr., podvoditi pod kejnzijanstvo.

O ovom problemu sam pisao 2010. u tekstu Šta bi danas rekao Kejnz https://nkatic.wordpress.com/2010/08/29/sta-bi-danas-rekao-kejnz/. Deo tog teksta ovde citiram:

„Mora biti da se Dž. M. Kejnz prevrće u grobu. Mnogo toga što se danas podvodi pod „kenzijanskeideje“ on sigurno ne bi ni podržavao, niti ohrabrivao. Državna intervencija i kejnzijanska politika nisu sinonimi, kako se to uporno sugerira.

Ekspanzivna monetarna politika koju danas sprovodi najveći broj razvijenih država, daleko je od Kejnzovog ideala. Kejnz predlaže, pre svega, da država neposredno troši i time podstiče posustalu tražnju koja je najvidljivija manifestacija krize. Kada se budžetska sredstva direktnokoriste za izgradnju puta ili pruge, tada novac svakako ulazi u kanale potrošnje – preko plata, preko kupovinematerijala ili opreme. Tražnja u okviru nacionalne ekonomije raste i podstiče se rast zaposlenosti. Kejnza ne bi prevario fiktivni, statistički rast bruto domaćeg proizvoda (BDP). On bi gledao šta se

13 Uzgred, Kejnzova teorija je samo najpoznatija sinteza nečega što je na ovaj ili onaj način već bilo prisutno u javnom domenu i što je proizašlo iz iskustva. Mariner Ekls (Marriner Eccles) guverner FED-a (1934.-1948.) npr. imao je isti pristup rešavanju problema Velike depresije kao i Kejnz, i to pre Kejnza. Nemačka i japanska iskustva iz perioda Velike depresije su bazirala na „kejnzijanskim principima“ i pre nego se Kejnzovo knjiga pojavila 1936.

14 William Greider :Secrets of the Temple (str. 300)

24

dogadja u realnom sektoru, a pogotovo na tržištu rada. Samo je rast zaposlenosti dokaz da ekonomija zaista izlazi iz krize.

Kada države daje bankama stotine milijardi dolara, one nemaju nikakvu garanciju da će taj novac podstaći privrednu aktivnost. Istina, banke tim novcem mogu kreditirati privredu i podsticati tražnju. Mogu, ali i ne moraju. Banke mogu uzeti novac od centralne banke ili iz budžeta, i njime kupovati zlato, obveznice, akcije, dakle špekulisati na svim robnim, ili finansijskim tržištima, bilo gde u svetu. U tom slučaju efekata na zaposlenost nema, ili su marginalni. Uostalom, jedino se takoi može objasniti fenomen da su banke ponovo sve profitabilnije, dok ostatak privrede uglavnom stagnira. Upravo je ovaj fenomen u korenu trenutnog, tobožnjeg oporavka, u kome nezaposlenost ostaje na visokom nivou.“

Jasno ukazivanje da na sceni nije kejnzijanska politika, i moja isto tako jasna kritika modela koji se primenjuje, dati su i radu koji Madžar kritikuje (Katić 2010.):

„Iako se danas često sugerira kako je antikrizna politika razvijenih država poslednjih godina kejnzijanska, to je daleko od istine, to je i nefer podmetanje kukavičjeg jajeta Kejnzu. Pokušaji saniranja ove ekonomske krize vrše se pre svega monetarnom ekspanzijom, po modelu koji bazira na Friedmanovoj analizi krize iz 1929. godine.

U svom poznatom delu „Monetarna istorija SAD, 1867–1960“ koji je napisao zajedno sa Annaom Schwartz, Friedman je za krizu iz 1929. godine okrivio restriktivnu monetarnu politiku Federalnih rezervi, tvrdeći da je ona dovela do eskalacije i produbljivanja krize. Fridman pravi razliku između ekonomske kontrakcije koja pomaže da se sistem oslobodi neefikasnih i slabih i gde je stezanje kaiša potrebno, i bankarske krize i krize likvidnosti, kada se mora intervenisati.

Čini se da je upravo ekonomska politika koja počiva na ovakvoj logici danas na delu. Istovremeno sa monetarnom ekspanzijom bez presedana, insistira se na štednji države i na rezanju javne potrošnje, koja neminovno dovodi i do pada privatne potrošnje.

Fokus je van svake sumnje na spasavanju bankarskog sistema na teret svih ostalih sektora. Dakle, intervencionizam i pomoć finansijskom sektoru, ali kontrakcija za sve ostale. Ovo nije i nikako ne može biti kejnzijanska politika. Keynes nikada ne bi sugerirao rezanje javne potrošnje u recesiji, niti bi tako dugo ignorisao problem nezaposlenosti. Umesto oslanjanja na stimulisanje ponude, Keynes bi insistirao na stimulisanju tražnje, pre svega kroz investiranje države.”

Zašto domaći neoliberali kritikuju kejnzijanski model izlaska iz krize, iako je očigledno da se radi oFridmanovom modelu?

Odgovor je jednostavan. Fridman je „njihov“, i kritikovati Fridmana bi bilo pucanje sebi u nogu. Umesto da se neoliberalne frakcije međusobno sukobljavaju, pronađeno je sjajno rešenje – monetarni intervencionistički model proglasiti „kenzijanskim“, a potom ga žestoko kritikovati. Dakle, kriv je Kejnz i krivi su kejnzijanci.

25

Da li je ekonomska kriza 2007/2008. velika, mala ili ne-baš-naročito-velika?

Madžar mi zamera da dramatizujem krizu 2007/2008. godine i da je pogrešno poredim sa krizom iz 1928. Po Madžaru:

„ ... nema nikakvog osnova za poređenje dveju kriza a još manje za izjednačavanje njihove dubine.“(Madžar str. 159)

Madžar mi zamera i na metodu kojim pokušavam da dokažem svoje teze. Za uporište svoje kritike on uzima tekst gospodina Boška Mijatovića Odgovor Jovanu Dušaniću ili o tzv. neoliberalizmu (http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/odgovor-jovanu-dusanicu-ili-o-tzv.-neoliberalizmu.html).

Madžar objašnjava:

„Najdalje što je stigao (Katić) da tu alarmantnu dijagnozu empirijski potkrepi jesu tabele sa indeksima per capita BDP 2012./2007. i nivoima i indeksima stope nezaposlenosti za iste te godine. Takve informacije ne daju uvid u dubinu krize niti govore o njenoj tako dramatično naglašavanoj dubini. (Madžar str. 159)

Smisao mojih tabela je bio da pokaže da, ni pet godina posle krize, veliki broj država nije dostigao nivo BDP-a po glavi stanovnika iz 2007. i da im je nezaposlenost i nadalje bila na značajno višem nivou nego 2007. Skrupulozno sam u tabele uneo podatke i za one države koje su se najbrže oporavile i čiji je BDP porastao u odnosu na 2007.

Kako podaci koje sam izneo za Madžara nisu alarmantni, očekivao bih da je on ukazao na neki drugi višegodišnji period u kome je ovako veliki broj značajnih ekonomija (istovremeno) zabeležio ovakve padove. Madžar to nije uradio, već se poslužio pomenutim tekstom gospodina Boška Mijatovića:

„U traganju za odgovorom na isto pitanje – da li je, i koliko je, kriza duboka – pravi metodološki pristup odabrao je, a i do empirijski zasnovanog odgovora stigao, jedan liberalno orijentisani ekonomista gde analizira stopu rasta BDP sveta, a potom prezentira istu stopu zasebno za razvijene i nerazvijene zemlje, te zaključuje da su trendovi u dve skupine zemalja veoma različiti dok su fluktuacije na svetskom nivou daleko od toga da bi mogle da se okarakterišu kao dramatične.“(Madžar str. 159)

Kako to Mijatović analizira krizu i kako izgleda njegovo traganje za odgovorom?

Jasno je, pre svega, da Mijatović uopšte ne analizira krizu, niti je analiza krize predmet njegovog teksta. To je jasno već iz samog naslova teksta kao i prostora koji je u tekstu posvećen krizi. Mijatović se na krizu samo osvrće komentarišući podatke iz MMF-ove publikacije World EconomicOutlook. Mijatović preuzima sintetičke podatke o stopama rasta rasta BDP-a za svet, za razvijene zemlje, zemlje u razvoju i zemlje centralne i istočne Evrope.

26

Iz činjenice da je ukupan svetski BDP pao za „samo“ 0.7% u 2009., a kod razvijenih država za „samo“ 3.7%, Mijatović izvlači zaključak da nema govora o “epohalnoj krizi”. I to je to. Coup de grâce. Ovo je verovatno najkraća analiza Velike recesije ikada viđena, i ovakva analiza može impresionirati Madžara, ali bojim se, samo njega.

Šta je sporno u Mijatovićevom zaključku o ne-baš-naročito-velikoj-krizi?

Mijatovićeva tvrdnja je nedopustivo površna i lišena je bilo kakvog konteksta. Ovako kako to Mijatović interpretira, kriza je došla, bila je mala i prošla je sama od sebe. Mijatoviću se ovakav pristup i može oprostiti jer, ponavljam, njegov tekst se krizom bavi usputno. Međutim, Madžaru se ne može oprostiti što nekoliko rečenica Mijatovićevog teksta koristi da bi opovrgavao teze mog teksta koji se bavi isključivo krizom i njenim različitim aspektima. To ne znači da je moja analiza nužno korektna, ali ona se ne može osporavati na način na koji to Madžar radi.

O tome da kriza nije velika, Mijatović je ocenu dao odoka. I Madžar i Mijatović propuštaju da uoče da prvi put u posleratnoj istoriji svetska ekonomija 2009. nije zabeležila rast. Dakle, ako je reč o ne-baš-naročito-velikoj-krizi, kako je moguće da je u tom smislu 2009. jedinstvena godina u poslednjih60 godine ekonomske istorije? Kako to da nije naveden niti jedan primer u posleratnoj istoriji sveta kada se dogodilo nešto slično?

Dalje, u modernoj ekonomskoj istoriji dugoj vek i po, prepoznate su samo dve velike, globalne krize i obe su dobile svoje prepoznatljive nazive - Duga depresija (1873) i Velika depresija (1929).

Kriza koja je započela 2007. takođe je dobila naziv - Velika recesija. Već i time je identifikovana kaotreća globalna kriza. Ako je reč o ne-baš-naročito-velikoj-krizi kakvih je već bilo, ne bi bilo nikakvepotrebe da joj se daje jedinstven naziv koji je sada i opšteprihvaćen.

Konačno, i daleko najvažnije od svega, jeste činjenica da je globalni ekonomski pad sprečen državnim intervencijama kakve nikada ranije nisu viđene, ni po veličini, ni po geografskom obuhvatu.

Madžar previđa ili ignoriše ključne teze iz mog teksta (Katić 2013.), gde sam napisao:

„….. [za neoliberale je] izuzetno važno da se aktuelna kriza nikako ne upoređuje i ne izjednačava sa svetskom krizom iz 1929. godine, sa krizom koja se takođe odigrala u deregulisanom tržišnom ambijentu i kojoj je takođe prethodio period špekulativnog berzanskog ludila.

Bazni argumenti kojima se pokušava razbiti veza između ove dve krize oslanjaju se, s jedne strane na različite performanse američke privrede, a s druge strane na činjenicu da su regioni van zapadnog sveta znatno manje pogođeni krizom.

Dubina američke kriza iz 1929. godine merena padom BDP-a bila je neuporedivo veća, a oporavakmnogo sporiji nego što je to danas slučaj. Ovaj argument jeste formalno tačan, ali ima krupan metodološki defekt, vezan za nedopustivo zanemarivanje ukupnog ekonomskog konteksta.

U prvim godinama velike ekonomske krize iz 1929. godine, američka država nije intervenisala. Naprotiv, radila je „ništa“ - upravo onako kako to danas (sa zakašnjenjem od par godina) zagovara najradikalnije neoliberalno krilo. Nasuprot apsolutno pasivnoj politici iz 1929., poslednjih pet godina karakteriše žestoki državni intervencionizam. Od jeseni 2008. godine, države

27

su započele sa programima monumentalne koordinirane intervencije, kako kroz budžete, tako još snažnije kroz intervencije centralnih banaka i nezapamćeno štampanje novca. MMF (koji 1929. godine nije postojao) je sa svoje strane pružio veliku finansijsku pomoć dobrom broju zemalja, i time na primer, sprečio katastrofu Srbije.

Pad BDP-a kakav je viđen tokom velike ekonomske krize nije se ponovio, ali ne zato što se radilo o plitkoj, uobičajenoj krizi, već stoga što se radilo o kontinuiranom, spektakularnom državnom intervencionizmu bez presedana. Koliko je taj intervencionizam delom neutralisao posledice, toliko je prikrio i stvarnu dubinu krize. Uz to, žrtvama recesije u SAD se ovih godina dele bonovi za hranu, pa sirotinja ne mora čekati ispred kazana kao u krizi 1929. godine. (Za bonove za hranu se kvalifikovalo preko 60 miliona Amerikanaca.) Kada se hrana deli u radnjama a ne na ulici, kriza izgleda manja.

Pravovremene, snažne i koordinirane intervencije država i međunarodnih finansijskih organizacija sprečile su i da kriza snažnije pogodi regione van zapadnog sveta. Obzirom na stepen globalizacije svetske ekonomije, može se samo pretpostaviti kakav bi razoran domino efekat pogodio države u razvoju da do intervencije nije došlo.“

Nešto slično sam napisao i u starijem tekstu (Katić 2010.):

„Vidljive posledice današnje krize manje su teške od onih iz 1929. godine. Razlozi su pre svega vezani za drugačiju socijalnu i ekonomsku strukturu modernih država. One su danas finansijski mnogo moćnije nego što su bile pre osamdeset godina, a time je i njihov kapacitet da intervenišu daleko veći. Ekonomska koordinacija između država na globalnoj sceni je znatno bolja nego što je bila nekada, a međunarodne finansijske institucije imaju značajna sredstva kojima mogu pomoći slabim državama. Konačno, ali ne poslednje, u ekonomskim merama je danas sadržano i višedecenijsko iskustvo upravljanja krizama.“

Očigledno je da ja u svojoj analizi nisam ignorisao činjenicu da je dubina ekonomskog pada u ovoj krizi bila mnogo manja nego tokom Velike depresije, ali sam pokušao da objasnim i razloge zbog kojih je taj pad BDP-a bio manji. Mogu da razumem da se Madžar ne slaže sa mojim tezama i objašnjenjima, ali ne mogu da razumem da ih prenebregava, i da ne pokušava sa njima da polemiše.

Uzgred, grafikom u prilogu ovog teksta ću ilustrovati dubinu krize na bazi kolapsa banaka koji se dogodio krajem 2008. i početkom 2009. godine. Reč je o komparativnoj kapitalizovanoj vrednosti najvećih zapadnih banaka 2007. i 2009. godine. Ukupna kapitalizovana vrednost 16 najvećih banaka je sa 1.726 milijardi (velike kružnice) pala na 502 milijarde (male kružnice) i smanjena je gotovo 3.5 puta. Mislim da ništa tako jasno ne pokazuje dubinu drame pred kojom su se našle globalne svetske finansije, a sa njima i svet u celini.

28

Šta su ciljevi centralne banke?

Madžar mi zamera što kritikujem NBS i što joj „postavljam dodatne ciljeve“ i kaže:

„Da stvar bude zanimljivija, dosledan kejnzijanac nije ni sam Katić. U seriji primedaba, mahom neosnovanih, upućenih Narodnoj banci Srbije (NBS), on uz ostalo zamera što u domenu unutrašnje stabilnosti, pre svega kontroli inflacije, nisu postignuti znatno bolji rezultati. Neka u najkraćem bude rečeno da uz tako destruktivno ekspanzivnu fiskalnu politiku – budžetski deficit i javni dug daleko iznad zakonski propisanih nivoa i, još dramatičnije, ubitačno visoke stope njihovog rasta – nema monetarne politike koja bi mogla da isporuči to što Katić od nje rezolutno traži. Još gore od toga, Katić NBS-u postavlja dodatne ciljeve, i to u broju koji je veći od teorijski dozvoljenog, kao što su oni vezani za privredni rast, (ne)zaposlenost, platni bilans i spoljni dug. Smetnuo je s uma Tinbergenovu teoremu po kojoj broj ciljeva ne može biti veći od broja raspoloživih nezavisnih instrumenata. Tu ne pomažu ni Theilova i kasnije generalizacije koje ipak između broja ciljeva i broja instrumenata uspostavljaju određene međuzavisnosti i ne dozvoljavaju da se jedan broj postavlja nezavisno od drugoga.“

29

Po ustaljenom metodu, Madžar govori o „seriji mahom neosnovanih primedbi upućenih NBS-u“, aliponovo odlučuje da tu seriju primedbi ne navede. Ne samo da Madžar ne navodi „seriju neosnovanih“ primedbi, već on ne kazuje čitaocu ni gde se te moje primedbe mogu naći. I ovde je važno da čitalac poveruje Madžaru na reč kako su te primedbe neosnovane. U intelektualnom, ali i etičkom smislu, ovo je nedopustivo.

Madžar se ovde verovatno referiše na sledeći paragraf iz mog teksta (Katić 2008.):

„Osnovni zadaci centralne banke su održavanje cenovne stabilnosti i stabilnosti finansijskog sistema. U ostvarivanju tih ciljeva, centralna banka ne može ignorisati probleme u vezi sa nezaposlenošću i privrednim rastom, platnim bilansom i spoljnim dugom. Čini se da NBS ove makropokazatelje zanemaruje, a da pri tome ne ostvaruje ni svoj osnovni cilj – stabilnost cena.“

Madžar bi morao da nabroji teorijski dozvoljene ciljeve, i da pokaže gde je, i ko je te ciljeve nabrojao i dozvolio. Ovako, Madžar ponovo zatrpava svoj tekst opštim mestima. Nema ničega spornog u mom pasusu, a pozivanje na Tinbergena je potpuno deplasirano.

Pretpostavljam da Madžar veruje kako je posao centralne banke da isključivo vodi brigu o stabilnosti cena, i kako njen posao nije da brine o zaposlenosti i privrednom rastu, na primer. Ovakav model je imala Bundesbanka, a taj model je usvojila i Evropska centralna banka. Ali ovde nije reč o „teorijski dozvoljenim ciljevima“, već samo o preferencijama nekih centralnih banaka. Pritome, bojim se da Madžar ima pojednostavljenu predstavu o centralnom bankarstvu. Da li je moguće da Madžar zaista veruje da centralne banke svoju politiku vode ignorišući privredna kretanja, stopu nezaposlenosti, ili stanje platnog bilansa, npr.?

Madžaru je verovatno promaklo da, na primer, američki FED ovako definiše svoju misiju i zadatke (http://www.federalreserve.gov/aboutthefed/mission.htm):

„Today, the Federal Reserve's duties fall into four general areas:

conducting the nation's monetary policy by influencing the monetary and credit conditions in the economy in pursuit of maximum employment, stable prices, and moderate long-term interest rates supervising and regulating banking institutions to ensure the safety and soundness of the nation's banking and financial system and to protect the credit rights of consumersmaintaining the stability of the financial system and containing systemic risk that may arisein financial marketsproviding financial services to depository institutions, the U.S. government, and foreign official institutions, including playing a major role in operating the nation's payments system”

Dakle, FED pored stabilnosti cena, između ostalog mora voditi računa i o maksimiziranju zaposlenosti.

30

Može li javni dug da raste kada se javna potrošnja reže?

Kritikujući mene, Madžar nudi jedan sasvim novi pristup razumevanju odnosa između javne potrošnje i javnog duga i tvrdi:

„Kao ubeđeni kejnzijanac Katić upada i u ozbiljnu kontradikciju. U svom tekstu, u dve susedne rečenice, između kojih je samo jedna rečenica, on daje dve očito protivrečne tvrdnje. Najpre govori o „strahovitom rastu javnih dugova“ a potom, u rečenici koja razdvaja pomenute dve kaže da se izlazak iz krize traži u primeni Friedmanovog a ne Keynesovog modela, da bi potom rezolutno ustvrdio da „rezanje javne potrošnje ne daje očekivane rezultate“. Nema sumnje da jebilo zemalja u kojima je javna potrošnja, čak i drastično, rezana, ali citirane rečenice su protivrečne i nespojive. Javni dug ne može „strahovito“ da raste ako se javna potrošnja „reže“ukoliko nije došlo – kao što zapravo i nije – do nekakvog dramatičnog smanjivanja poreza.“ (Madžar str. 161)

Ovde ću empirijski pokazati kako je nedopustivo kada se logiciranje proglašava za činjenicu. Upotrebiću samo mali grafik kako bih pokazao šta se u Grčkoj dešavalo od 2008. do 2011. (do reprograma i otpisa dela dugova do kojih je došlo 2012.).

Zanimljivo je uočiti jaz koji se pojavio između visine javne potrošnje i visine javnog duga, iako nijedošlo do smanjivanja poreza koji bi mogao objasniti taj jaz. Prepustiću grafiku da ispravi Madžara –javni dug MOŽE strahovito da raste i to APSOLUTNO, i onda kada javna potrošnja pada! Ovo nije epohalno otkriće i ekonomisti odavno znaju za to. Ovakva kretanja su vezana za logiku i mehanizme fiskalnog multiplikatora o kome sam pisao upravo u tekstu koji Madžar kritikuje (Katić 2013.)15.

15 Videti i tekst Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici? https://nkatic.wordpress.com/2014/09/29/fiskalna-konsolidacija-na-putu-ili-na-stranputici/

31

Visina javne potrošnje i verovatnoća izbijanja ekonomske krize

Za neoliberale javna potrošnja je bête noire. Da vidimo šta o tome kaže Madžar:

Naravno i očekivano, ni ovde nemamo empirijsku analizu, već samo tvrdnje koje su postale deo aksiomatskog korpusa neoliberalnih teoretičara. Svoje neslaganje sa ovim neoliberalnim aksiomom sam izneo i u tekstu o krizi (Katić 2013.):

“Ako je visoka javna potrošnja izvor svih zala, ako je država generator svih neracionalnosti, tada je zaključak jednostavan – države koje imaju najveću javnu potrošnju su na sigurnom putu u ekonomsku propast i u najvećem su riziku od izbijanja krize. I ovaj logički konstrukt mora biti empirijski testiran.”

U tabelarnom pregledu (datom u pomenutom tekstu) sam pokazao da empirijskog utemeljenja za takve tvrdnje nema i postavio sam dodatno pitanje:

“Ako je visoka javna potrošnja jedan od ključnih faktora rizika, bilo bi za očekivati da umesto velike mediteranske krize imamo mnogo veću, skandinavsku krizu? Zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju i najveće javne dugove? Zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju najveću stopu nezaposlenosti? Kako to da sve ove države nisu odavno propale, kako uopšte opstaju itd.?”

Madžar me ovde citira selektivno i potpuno van konteksta:

„Tu se našlo i jedno neprikladno pitanje: „zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju i najveće javne dugove?“. Fer odnos zahteva da se to pitanje protumači tako da se odnosi na odgovarajuće količnike obeju ovih veličina i relevantnog BDP-a po zemljama, jer biveličina zemlje i razmere privrede u taj „poredak“ unele izvesnu zbrku. Odgovor na pitanje je ipak elementaran: količnik duga i BDP-a ne zavisi samo od količnika javne potrošnje i BDP-anego i od pratećih fiskalnih prihoda.“ (Madžar str. 182)

32

„Javna potrošnja je makroekonomski agregat na kome se lomi i pada ekonomska politika mnogih zemalja. Ona tipično ispoljava snažne tendencije neodmerenog rasta i time ugrožava razvojne činioce privrede kao celine, te žestoko potkopava potencijal za buduću ekspanziju. Javna potrošnja se finansira iz poreskih i drugih sličnih prihoda, a upravo tu se javlja duboka strukturna slabost koja uslovljava njenu preteranu ekspanziju i time ugrožava funkcionalnu sposobnost ekonomskog sistema u celini“. (Madžar str. 88)

„Kao što usput komentariše Hanke, ko god smatra da je javna potrošnja u današnjem svetu nedovoljna – mora da je u ozbiljnom nesporazumu sa stvarnošću. Najdramatičnija je, dakako, situacija u onim zemljama koje imaju veliku javnu potrošnju čije su brojne stavke ireverzibilne i koja se stoga teško prilagođava naniže. Te zemlje su upućene na javno zaduživanje, ponajčešće ono spoljno koje je najopasnije, i to u onoj, opet nahazardnijoj varijanti u kojoj se daljim zaduživanjem pokrivaju tekući izdaci.“ (Madžar str. 196)

Da li je moguće da Madžar ne razume poentu mojih teza i retoričkih pitanja? On me podučava i objašnjava mi kako zemlje koje sam naveo nemaju najveće javne dugove jer imaju visoke fiskalne prihode. Da li Madžar zaista misli da ja to ne znam, pa pokušava da mi otvori oči?

Naravno, visoki fiskalni prihodi su posledica i visokih poreza, a to je druga neoliberalna bête noire. Kako se izvući iz nove nevolje? Ako države sa velikom javnom potrošnjom i visokim porezima nemaju probleme sa javnim dugom, hoće li to možda ugroziti osnovne postulate neoliberalizma?

Madžar ponovo frazama i konstruktima rešava ovaj problem:

„S druge strane, ipak je pomalo varljiv iskaz po kome visoka javna potrošnja ne mora da izazove finansijsku krizu ukoliko je pokrivena dovoljnim poreskim prihodima. Uravnoteženostviskokih rashoda odgovarajućim javnim prihodima ne može izazvati krizu samo posredstvom javnog duga, ali može na druge načine. Tamo gde su visoki i javni prihodi i javni rashodi prevelika je i neodmerena preraspodela, proizvodni doprinosi znatno su odvojeni od relevantnih nagrada u procesu raspodele, a takvo podrivanje motivacione strukture, udaljavanje od nagrađivanja shodno široko shvaćenim ekonomskim doprinosima, može društvo na duži rok da uvuče u teško izlečivu boljku sekularne stagnacije pa i involucije.“ (Madžar str. 182)

Ni ovde Madžar nema potrebu da svoje teze potkrepi činjenicama. I ovde se Madžaru, po ko zna koji put, mora verovati na reč.

O neodgovornim kreditorima i naivnim dužnicima

U analizi neoliberalnih korena Velike recesije (Katić 2010.), ukazujući na neodrživost neoliberalnih dogmi, izneo sam sledeći stav:

„Umesto racionalnih i odgovornih tržišnih učesnika, sistem je otkrio neodgovorne kreditore i milione neodgovornih i naivnih dužnika. Sve što se dogodilo, dogodilo se u okviru privatnog sektora. Umesto efikasnih finansijskih tržišta, deregulacija je stvorila moralne hazardere amoralnog kova. Za njih nijedan rizik nije prevelik, ako se može prevaliti na državu. Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da oni sjajno poznaju unutrašnju logiku sistema i da će gubici finansijskog sektora biti socijalizovani i prevaljeni na budžete i poreske obveznike.“

Madžar ni ovde ne razume, ili „ne razume“ argumente koji govore o tome da je Velika recesija pre svega kriza „racionalnog“ privatnog sektora i „efikasnog“ finansijskog tržišta. Kako bi pobegao od ove važne teze, on moje četiri reči (naivni i neodgovorni dužnici) izvlači iz konteksta, a zatim postavlja pitanja koja nemaju nikave veze sa mojom tezom i na njih sam daje odgovor:

33

„Katićeva teza o naivnim i neodgovornim dužnicima još je dirljivija. Kako on u svom institucionalnom poretku uopšte može ostaviti mesto za tržište ako veruje da su akteri koji bi morali da ga tvore „neodgovorni i naivni“. Tržišta nema bez autonomije subjekata koji na njemunastupaju. Ako sami nisu vlasni da donose odluke o plasiranju svojih sredstava i zadovoljavanju vlastitih potreba, ko bi te odluke mogao umesto njih da donosi? Da li bi u društvo trebalo ugraditi nekakvu instituciju patronata tako da svako dobije uputstva šta na tržištu da radi i da bude oslobođen obaveze da misli i da za svoje slobodno donesene odluke snosi prateći rizik i ekonomsku odgovornost? Ili ih možda na tržište ne treba ni pustiti nego kroz kakav centralizovani sistem redovono osiguravati da svako dobije svoje sledovanje? Sve su ovo retorička pitanja na koja bi valjda i sam Katić odgovorio odrično.“ (Madžar str. 170)

Nema te faktografije niti iskustva koja Madžara mogu poljuljati u uverenjima. Otuda, Madžar kaže:

„... No, između privatnog sektora i države sa njenim javnim sektorom postoji bitna razlika sa implikacijama čija se važnost na može preceniti: za svoje greške privatni sektor plaća sam, a zagreške počinjene u državnoj izvedbi i režiji plaćaju poreski obveznici. Bilo bi zanimljivo izraditi studiju izgubljenih sudskih sporova pokrenutih povodom grešaka naših ministara i drugih visokih zvaničnika, od Prvoslava Davinića i Mile Dragića pa nadalje, i u njoj prezentirati obračun budžetskih izdataka i ostalih troškova, uključujući uništena radna mesta i izgubljenu proizvodnju.“ (Madžar str. 167 - 168)

Problem sa Madžarevim stavom o tome kako privatni sektor svoje greške plaća sam je u manihejskoj bezrezervnosti kojoj ne smeta ni balvan u oku - svetska finansijska oligarhija NIJE snosila troškove haosa koje je napravila, već ih je prevalila na državu. U privatnom sektoru nisu svi jednaki, neki su jednakiji od drugih.

Nije sporno da veliki delovi privatnog sektora snose posledice svojih pogrešnih odluka. To se pre svega odnosi na mala i srednja preduzeća, kao i na građane. Velike kompanije imaju drugačije modele zaštite, pa se od posledica svojih eventualnih pogrešnih odluka brane monopolisanjem tržišta, kartelskim udruživanjima i sl.. I oni posledice svojih loših odluka mogu preneti na „poreskog obveznika“, samo što tog obveznika nazivamo potrošačem.

O smislu debate, zvonima i praporcima

Debate na domaćoj ekonomskoj sceni mogu biti podsticajne i mogu imati smisla samo onda kada seneistomišljenici uvažavaju, kada se njihovi stavovi korektno interpretiraju i kada se o suprotstavljenim stavovima vodi argumentovana rasprava. To podrazumeva da se važni argumenti ili teze ne iskrivljuju, da se ne ignorišu, već da se sa njima polemiše.

Metod koji neoliberalni ekonomisti rutinske koriste, a koji i Madžar nažalost jasno demonstrira, prečesto ne uvažava ove principe. Ekonomija mora počivati na empiriji. Bez empirijske provere i dokaza je besmisleno voditi rasprave. Istina je pre u empiriji nego u ideološkim ekonomskim priručnicima. Neki novi Dositej bi danas rekao: „Činjenice, braćo moja, činjenice, a ne zvona i praporce“.

34