SrboljubMiletic - ПАРОХИЈЕ, ЦРКВЕНОШКОЛСКЕ ... · Web viewДок су се...

, ПАРОХИЈЕ ЦРКВЕНОШКОЛСКЕОПШТИНЕИМАНАСТИРИ

Историја настанка појединих парохија, црквених општина и манастира биће

изнета хронолошким редом.

- , ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНАСВЕТИСАВА, ВАРИВУД НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

Lot 32 Wilson Avenue, Ingleside, NSW

Сиднеј је главни град савезне државе Нови Јужни Велс, и највећи град у

Аустралији. Као такав, био је изазов за многе досељенике од најранијих времена, а нарочито од 1851. године, када су у Аустралији отворени први рудници драгоцене златне руде. Сиднеј данас красе два карактеристична симбола: Харбур Бриџ - мост преко сиднејске луке, и недалеко од њега, зграда сиднејске опере.

Почетком двадесетог века у Сиднеју је живео веома мали број Срба, углавном по фармама у северним деловима града. Тек после Другог светског рата, тачније од 1947. године, почела су масовнија досељавања Срба из европских логора у Сиднеј и његову околину.

* * * У време масовнијег досељавања Срба у Аустралију крајем четрдесетих година

прошлог века највећи број Срба староседелаца налазио се у сиднејским предграђима Варивуд и Мона Вејл, удаљеним око 17 миља (око 27 км) од центра града. Између два рата је ту већ живело 20-так породица чији су се чланови међусобно дружили, подржавали и помагали, чинећи тако прву малу српску заједницу у овом делу света. Међу њима је било и таквих који су ту живели још од пре Првог светског рата, као Живко Никетић и Мирко Аврамовић, оба родом из Србије.

Пред Други светски рат, као и у току рата, ова група је разменила неколико писама са Епископом америчко-канадским Дионисијем, тражећи од њега савет и молећи га да им помогне око оснивања прве српске православне црквене општине у овој земљи. Душан Цветичанин (родом из околине Личког Петровог Села) поседовао је латиничну писаћу машину којом се користио за преписку са еп. Дионисијем (коју је касније поклонио новооснованој Првој ЦШО, и она се њоме служила све до половине 60-тих година).

Долазак бројних Срба из расељеничких логора и прихватних кампова, значио је велико освежење за ове малобројне Србе староседеоце - како су их новодошли назвали.

Староседеоци, као Миле Чанак и Маћа Бубало, помагали су многима око доласка и добијања визе за Аустралију, подносили су личне гаранције да ће их прихватити, помоћи око смештаја, запослења, као и у свакодневном сналажењу у новој средини.

Једна од првих већих група Срба досељеника стигла је у Сиднеј јула 1948.[1] Многи од њих су се настанили у Варивуду и Мона Вејлу, где су били братски дочекани од староседелаца који су им помогли да се сместе и нађу запослење на околним фармама, на којима се већином, у то време, у стакленим баштама узгајао парадајз. Многи од ових Срба староседелаца су и сами поседовали такве фарме.

По доласку и смештају, новодошли су као и староседеоци, обилазили једни друге и састајали се по кућама: на фарми Маће Бубала (родом из Личког Петровог Села), Милета Чанка (родом из Лике), Максима Радмановића (Острвица, Лика), Крсте Балића (Бока Которска) и т.д. Недељом и празником су код њих долазили и други Срби, који су живели даље од Варивуда и Мона Вејла. Једна од неизбежних тема на овим сусретима била је оснивање Српске православне црквене општине, која би била стожер вере и окупљања расејаних Срба.

Срби на фарми Милета Чанка. С лева, стоје: брачни пар (имена непозната), Урош Ајдуковић, Ненси (Секулић) Вукобратовић, Олга (Секулић) Варда, мајор Стојановић, Даница Солунац, прот. Светозар Секулић, Живко Поповић, Зорица Поповић, Деса Секулић, непознат, Саво Срзентић, непознат, Никола - Нино Грбић, дете Гордана Шормаз и Душан Шормаз. У доњем реду, с лева: Ђуро Лемајић, Ђорђе Чанак, Стево Вукобратовић, Миле Чанак, Ђорђе Грбић, Маћа Бубало, непознат, Саша Секулић и Гојко Секулић.

Међутим, црква и парохија се нису могле замислити без свештеника. Стога су, природно, оснивање црквено-школске општине и уопште, рад на организовању Српске цркве у Аустралији, везани за долазак првих српских свештеника на овај континент. Из досадашњег излагања смо видели да је и раније било покушаја оснивања парохије и црквене општине, како од стране епископа Дионисија, тако и од појединих Срба из Аустралије, који су овом виталном питању, организације црквеног живота, поклањали нарочиту пажњу. Међутим, до остварења није долазило јер, све до 1948. године, у Аустралији није било ни једног српског свештеника. Тек њиховим доласком учињени су почетни кораци у организовању Српске цркве у Аустралији.

У својим мемоарима прота Светозар Секулић описује долазак и сусрете са овдашњим Србима: "У Аустралију сам стигао 6. септембра 1948. године као први

српски свештеник. У Сиднеју нас је дочекала композиција воза у који смо се одмах укрцали и кренули за пријемни логор Батрст (Bathurst), гдје сам се задржао око шест неђеља. Ту сам се упознао са господином Гаврилом Булићем који је пре мене стигао, и на његов предлог у октобру пођосмо да посетимо староседеоце у Варивуду. У оно вријеме то је била једина наша колонија која се бавила одгајивањем патлиџана и сви су били прилично имућни. Отсједосмо код покојног Максима Радмановића и ту, у његовом дому одржао се први састанак свих наших старосједелаца. Том приликом је образован привремени одбор за чијег председника је изабран почивши Душан Цвјетичанин... а за секретара Стеван Вукобратовић. Сутрадан сам у друштву Стевана обишао све наше старосједеоце и са сваким се упознао и разговарао. Истог дана у вечер вратили смо се за Батрст. Половином новембра сам упућен на рад у 'Receiving House' Royal Park Melburne "[2]

Изгледа да је пре овог "Привременог одбора", о коме пише прота Секулић, постојао претходно још један, вероватно незванични одбор, јер пре посете проте Секулића Варивуду, октобра 1948. године, Душан Цветичанин и Миле Чанак су се обратили државним властима поводом регистрације црквене општине. Молба је, по сведочењу Стојана Брекића, састављена у кући Милета Чанка, 1. марта 1948. године.[3] У првом броју "Светосавља", листа ове црквене општине, објављен је одговор подсекретара Е. Андерсона, од 27. септембра 1948. у коме се каже: "Поводом вашег писма у вези формирања Савета Прве српске православне цркве, желим да вас обавестим да, уколико се ова организација бави само промовисањем религије, регистрација код овог департмана није потребна."[4]

По свему судећи, било је више покушаја формирања Акционог, Привременог или Иницијативног одбора, најпре почетком 1948. затим, приликом посете о. Секулића у октобру 1948. и најзад у јануару 1949. године. У сваком случају, иницијатива за оснивање Прве српске православне црквене општине је потекла од Срба староседелаца. О томе В. Шиљеговић каже: "Неколико честитих домаћина у Сиднеју и околини, покрећу идеју оснивања Прве српске црквене општине у Аустралији. Имао сам прилику да чујем излагања ових Срба, то је било у фебруару ове године. Задивила ме искреност ових људи. На чистом српском језику они су излагали своја мишљења и потребу организовања."[5]

У Мелбурну, где је о. Света Секулић био додељен на рад у болници, није било српског православног храма, па је о. Света сваке недеље одлазио на богослужење у Сиријанску православну цркву где је упознао неколико православних Македонаца. Иницијативни одбор из Варивуда био је у контакту са свештеником Секулићем у Мелбурну (који је од Сиднеја удаљен око 800 миља). О томе прота Секулић пише: "Половином јануара 1949. године добио сам позив од овог одбора за оснивање Црквене општине и узео одмор да бих дошао у Сиднеј."[6] Одмах по доласку о. Свете одржани су 26. и 29. јануара 1949. састанци у Варивуду, на којима је одлучено да се сви Срби позову на Оснивачку скупштину у Сиднеју. Позиве на све српске адресе за које су знали, упутио је одбор на чијем челу се налазио Миле Чанак.[7]

О овим догађајима био је обавештен и епископ Дионисије.[8] Он пише управи 29. фебруара 1949. године и поручује им: "Браћо православни Срби, чланови управе своје нове црквено-школске општине, као верни синови Светог Саве узели сте на себе велико и свето бреме да чувате оно што је он посадио у Српству, да одржавате његово свето име и наше дично и многострадално Српство и Светосавље. Истрајте у томе. Много пута биће разних неспоразума и ситних неслога. Све то треба да победите љубављу међусобном, стално имајући на уму да је Ваша црквена општина кула светиља у Аустралији коју је подигао и запалио кроз Ваша срца сам Свети Сава. Ваша црквено-

школска општина има висок циљ и свети задатак да окупи све православне Србе и Српкиње... и сачува их од однарођавања и туђинштине."[9]

"Скупштина Срба староседелаца као и новодошлих из Сиднеја сазвана је за 26. фебруар 1949. год. у Buffalo Hall, 61 Reger Street, Sydney. На њој је основана Прва српска црквеношколска општина у Аустралији."[10]

Оснивачка скупштина Прве српске православне цркве Св. Саве у Аустралији, 26. фебруара 1949. у Бафало Холу, Сиднеј. На бини, с лева: Стево Вукобратовић, Ж. Никетић, Миле Чанак, о. Светозар Секулић, Милан Цветичанин, Стојан Брекић и Живко Поповић.

Потпуни извештај са овог, како су га тада назвали "Црквеног сабора", то јест,

оснивачке скупштине у Сиднеју, сачуван је у првом броју "Светосавља" (билтен Црквене општине из 1949. године). Из чланка Косте Капетановића, који са одушевљењем говори о овом догађају, може се готово у потпуности реконструисати дневни ред оснивачке скупштине:

"На дан 26. фебруара 1949. године би сазван Црквени сабор у Сиднеју по први пут у историји Аустралије. Пространа дворана Бафало Хол у центру града поче постепено да се пуни људима и женама... лица озарена, веселих погледа, прилазили су један другом, упознавали се... Настаје тихи жагор у сали. Иако бацани од немила до недрага и растурани на све стране света, ипак се ево, нађоше у туђини, и у овој далекој земљи нађоше своју браћу која их позивају да заједно раде и сарађују, да граде попут својих прадедова... Како је било дивно гледати та весела лица староседелаца... осећали су да ће се њихова давно очекивана жеља остварити."

Оснивачка скупштина Прве српске православне цркве Св. СавеуАустралији, 26. фебру-ара 1949. уБафало Холу, Сиднеј. На бини, слева: Стево Вукобратовић, Ж. Никетић, Ми-ле Чанак, о. Светозар Секулић, Милан Цветичанин, СтојанБрекић иЖивко Поповић.

"На позорници се појави акциони одбор Црквено-школске општине, на челу са својим председником, вредним и ваљаним домаћином, братом Чанком... (који) позива скуп да заузме места. ...и када се жагор стиша, онда брат Чанак припали свеће, а свештеник, отац Секулић... очита молитву... и благослови скуп."

"Брат М. Чанак кратким и народним говором позива присутне да сложно и српски отпочну прегалачки (рад)... да се створи храм Божији, брод Светосавља, српска школа и српски дом, да у овоме нико не жали труда и жртве, јер ће нам само тако и Господ помоћи... Бурно би поздрављен од присутних."

"...дата је реч брату Д. Цветичанину који је... изнео његове душевне патње на овом континенту, без своје Цркве, без Православне вере... а нарочито када су му се почела рађати деца и када их је требало крстити. Истакао је и тежину дана своје Крсне славе, када је била потребна свештеникова рука и молитва... Све га је ово тиштило и гонило... да са неколико људи отпочне акцију за изградњу Српске цркве... Укратко је изнео историјат рада око оснивања и уопште окупљања људи за ово дело, и вели: ...сада је браћо Срби на нама свима да... сложно изградимо своју цркву, да се не би наша деца одродила... да им пружимо оно за чим смо ми толико година жудели. Прешао сам 800 миља да бих присуствовао овом скупу. Не жалим труда и новаца. Увек ћу бити са вама... и радићу колико год будем могао! Бурно поздрављен, брат Цветичанин... чекао је даљи развој овог заседања."

"Свештеник, отац Секулић, својим пастирским и језгровитим говором износи потребу и циљ Српске црквене општине у Аустралији, и позива скуп да сложно и несебично прионе раду... да се што пре приступи подизању храма Св. Саве у Сиднеју, који ће бити стожер Српства... Поред тога, кроз храм ће доћи и до оснивања српске школе која ће српској деци показивати пут... Најзад, говори и о патњама и страдању Српске цркве и народа у Отаџбини и убедљиво доказује да се српски народ само и једино кроз своју Веру и Светосавље одржао и да ће се овим путем и даље одржати."

"Приступа се избору сталне управе Прве српско-православне црквено школске општине Св. Сава у Варивуду, Сиднеј. Бира се председник, ...чика Саво Срзентић, који устаје и са поносом се прима дужности... са неколико народских реченица захваљује на избору и указаном поверењу. Чим је избор управе завршен, новоизабрана управа је положила заклетву да ће свако радити часно и поштено на корист Српске цркве и Српства." [11]

У Управу су изабрана следећа лица: председник Саво Срзентић, подпредседник Урош Ајдуковић, благајник Милош Лаурић, заменик благајника Стојан Брекић, секретар Стеван Вукобратовић, заменик секретара Живко Поповић. Одборници: Добросав Жижић, Драгомир Цветичанин, Драгомир Милојевић. Надзорни одбор: председник Петар Секулић; чланови: Сава Спасојевић и Милутин Шућур. Одбор за подизање храма и школе: председник Бранислав Андрејевић, први подпредседник Максим Радмановић, други подпредседник Душан Цветичанин, благајник Маћа Бубало; одборници: Миле Чанак, Владо Секулић и Живојин Никетић. Ревизори: Војин Срдић, Миливоје Ђукановић и Дане Трбојевић. На крају је изабран Савет од 27 чланова.[12]

Чланови оснивачке скупштине у Бафало Холу, 26. фебруара 1949.

На скупштини је било организовано сакупљање добровољног прилога за функционисање општине. Према списку који се чува у архиви црквене општине у Варивуду скупљена је сума од 463 фунте.[13] Сви приложници су незванично постали и чланови оснивачи. Према списку је било 72 члана.[14]

Својим актом, од 5. априла 1949. године, епископ Дионисије је потврдио организовање Прве српске православне црквене општине Свети Сава и у прилогу им послао Епархијска правила да би их користили за своје потребе.[15] На основу њих, црквена општина је израдила своја Правила и усвојила их на годишњој скупштини 15. априла 1950. године.[16]

Овај догађај је примећен и од стране шире аустралијске јавности. Извештач водећег сиднејског дневног листа Сандеј Хералд (Sunday Herald), направио је пар фотографија и тим поводом објавио 6. марта 1949. кратки чланак у коме се између осталог каже: "Неколико стотина Срба, који су из логора за расељена лица у Европи недавно стигли у Аустралију по државном плану за усељавање... састали су се у Сиднеју и одлучили да овде подигну цркву посвећену Св. Сави. Члан Одбора српске заједнице, г. Ж. Ј. Никетић, објашњава: `хиљаде православних Срба су радије одабрали да остану у камповима за расељена лица, него да се врате у Југославију која је под комунистичком контролом. Очекујемо да ћемо за неколико година постати велика заједница`!"[17]

Оснивање црквено-школске општине поздравио је и св. владика Николај Велимировић који је преко Добривоја Цицварића из Сиднеја упутио благослов и неколико савета. Своје писмо почиње стихом: "Вера, слога и стрпљење, српско је спасење!" - и потом препоручује шта треба радити:

"Учинити све што је могуће да још Срба тамо дођу; милостив бити према брату Србину и помоћи му као себи; Веру и молитву не заборавити; држати се Православља и Крсне славе; бити опрезан према разним пропагандама; поштовати лојално законе Аустралије; поручити на српском Свето Писмо преко Библијског друштва у Сиднеју и читати; међу собом писати ћирилицом и ако ма шта штампате, опет ћирилицом, јер то је освештано писмо наше; не делити се ни у какве партије, није време томе и нема се

шта делити кад смо тако малобројни. Тако ће нас Господ благословити и својом јаком руком дома вратити. А сада остаје нам: кајати се и јуначки подносити све, докле се Бог не смилује да нас поврати у земљу отаца наших. Вас и сву браћу око Вас, родитељски целује и благосиља и поздравља одани Вам, + Еп. Николај."[18]

За даљи напредак црквене општине значајна је била одлука свештеника Секулића да се из Мелбурна пресели у Сиднеј. Будући да је општина била у повоју она није могла пружити никакво материјално обезбеђење свештенику. О томе сам прота Секулић каже: "У јуну 1949. године прешао сам у Сиднеј. Пошто се нико није постарао мени за стан нити пак, за моје издржавање, ја сам нашао за себе стан и запослење у Repatriation General Hospital, Concord, и ту сам радио од понедељка до петка 23 године, не тражећи ни од кога ништа, све док нисам отишао у пензију."[19]

Пре изградње црквене сале, српска заједница у Сиднеју је изнајмљивала разне сале и просторије. За Божић 1950. године, свештеници Илија Булован, Светозар Секулић, заједно са тројицом руских свештеника, одржали су богослужење и прославили празник у Англиканској цркви Св. Лоренса на Релвеј скверу (St Laurences Anglican Church at Railway Square). Свети Сава је 1950. године прослављен у грчкој цркви Св. Софија на Тејлор скверу (Greek Orthodox Church of St. Sofia at Taylor Square).[20] Такође, коришћене су и помоћне просторије катедрале Св. Андреја у Сиднеју, где је обављено једно од првих венчања у српској заједници. [21] Састанци и игранке су одржавани у Бафало холу на Релвеј скверу, затим у сали Радио театра у улици Џорџ и сали Удружења младих хришћана у улици Пит (Radio Theatre Hall at 690 George Street and also the YMCA building at 325 Pitt Street)).

Али, "већ приликом оснивања у Сиднеју појавила се партијска препирка."[22] Борба за утицај у заједници и политичке интриге наставиле су се и следећих месеци, што је веома кочило напредак Црквене општине. Услед нагомиланих проблема у јулу 1949. сазвана је седница "Шире Управе (Савета) Црквено-школске општине, на којој су претресана поједина важна питања и извршене измене и допуне у управи. Пошто је дотадашњи секретар Стево Вукобратовић поднео оставку, то је за секретара изабран Урош Ајдуковић, а на његово место за подпредседника је изабран Војин Срдић. Уместо њега за ревизора Јагош Марковић. Кратак укупан извештај са седнице достављен је Њ. Преосвештенству Г. Дионисију."[23]

Не добија се утисак да је ситуација била много успешнија ни у току целе 1950. године. Билтен црквене општине Светосавље објављује оглас: "На седници Управног одбора од 9. и 30. децембра 1950. и од 13. јануара 1951. решено је да се скромно, али свечано прослави Крсна слава Црквено-школске општине Свети Сава. Прослава ће се одржати у Соби бр. 2, 55 Парк Стрит, Сиднеј. Умољавају се сви чланови и пријатељи ове Општине да овој скромној свечаности неизоставно присуствују. Трошкове, који износе око 15/ - по особи подноси Црквено-школска општина. Добровољни прилози, из којих ће се подмиривати трошкови, примају се са захвалношћу."[24]

Позивајући још једном све Србе да се учлане, у јануарском броју 1951. године, Уредништво резигнирано закључује: "Црквено-школска општина Св. Сава у Варивуду, Сиднеј, постоји од 26. јануара 1949. год.[25] Од тога времена до данас, чињени су разни покушаји да се привеже што већи број Срба за исту и да их што више постану чланови. Успех није био задовољавајући. Ми не верујемо да наши људи нису заинтересовани за постојање ове општине или пак да имају разлога за неприступање истој. Једини стварни разлог највероватније лежи у томе што су наши људи махом нехатни и имају обичај да све одлажу од данас до сутра."[26] "Сходно одредбама Правилника Прве српско-православне црквено-школске општине Св. Сава, Варивуд, Сиднеј", Светосавље објављује позив за "редовну годишњу скупштину, на дан 26. маја 1951. у сали YМЦА 325 Пит Стреет, Сиднеј." [27]

Црквени лист Светосавље 1. септембра 1949. Позив за приступ у чланство.

ПРИПРЕМЕОКОПОДИЗАЊАХРАМА Према писању Daily Telegraph -а од 4. јануара 1954. године, Сава Срзентић се

доселио у Сиднеј 1927. године. На оснивачкој скупштини црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду 26. фебруара 1949. године био је изабран за првог председника. Вероватно око годину дана касније, он је обећао на поклон плац на адреси 36 Винеyард Стреет, Мона Вале, за подизање првог српског храма, црквене сале и парохијског дома. У даљим припремама за подизање храма и дома био је ангажован архитекта Миодраг Радовановић, који је урадио план за изградњу ових објеката.[28]

Према схватању проте Секулића најважнији задаци су били: оснивање црквене општине, окупљање свих честитих Срба и подизање првог српског храма у Аустралији. Али, у току те године, живот новоосноване црквене општине и парохије није ишао глатко, тако да Саво Срзентић пише епископу Дионисију: "Ова се управа налазила у доста критичном положају који је изазван непријатељским радом извесних разорних елемената. Но, захваљујући Господу Богу као и агилном и преданом раду управе, потешкоће су савладане... Најзад не осврћући се на интриге, зле и подле карактере, на ситне и безначајне душе, већ Светосавским путем братске љубави и слоге, ова управа се налази пред великим остварењем својих светих циљева. Бацајући све у заборав и одстрањујући од себе све зађевице и партијске нетрпељивости, управу само дели неколико недеља од остварења њеног задатка."[29]

Позивница за освећење камена темељца у Мона Вејлу, 30. децембра 1951. године.

И поред свих потешкоћа управа је дочекала тренутак да са великим поносом извести епископа Дионисија и позове га на освећење камена темељца за први српски храм у Аустралији на дан 30. децембра 1951. године. Управа је такође упутила позиве свим Србима и Српкињама широм Аустралије.[30] Пошто епископ Дионисије није могао доћи, он је овластио протојереја Илију Булована, архијерејског намесника, да обави освећење камена темељца. Поред протојереја Булована у чину освећења камена темељца су узели учешћа и свештеници: Светозар Секулић, Георгије Ђонлић и руски свештеник. о. Теодор. Освећењу је присуствовао и један англикански свештеник.[31] Одушевљен овим значајним подухватом, епископ Дионисије је упутио савет члановима управе и свим парохијанима: "Сложно, и то најсложније, уколико је то могуће више, јер ћете само тако моћи да довршите то свето дело које сте започели. У свако доба, молим Вас, можете употребити моје епископско име у скупљању прилога за Ваш нови свети храм, само да се то врши кроз нарочити одбор, односно кроз саму Вашу управу, да све буде честито и поштено."[32]

Освећење камена темељца у Мона Вејлу, 30. децембра 1951. Свештеници, с лева: Георгије Ђонлић, Илија Булован и Светозар Секулић.

Нажалост, племенита намера око градње првог српског храма у Аустралији се није остварила. Црквена управа на челу са Савом Срзентићем, председником, променила је првобитну одлуку оснивачке скупштине те је уместо изградње храма приступила изградњи црквене сале. Касније, у својој аутобиографији, свештеник Светозар Секулић је изразио велико разочарење због такве промене одлуке: "Та одлука је била веома кобна, јер како су подигли дом на томе су и стали и ништа више учинили нису до данас."[33]

Црквени дом или сала, грађена је од 1952 - 1954. године. Планове је израдио Влада Станојковић а зидари су били Урош Станковић и Бранко Вуковић.[34] Догађај подизања црквене сале у Мона Вејлу забележиле су и сиднејске новине Дејли Телеграф (Даилy Тлеграпх) од 4. јануара 1954. године. Новинар је истакао да је црквена сала, чија изградња кошта око 7000 фунти, саграђена на земљишту од 5 акара које је поклонио Србин Саво Срзентић. Нарочито је подвукао Срзентићеве речи упућене присутном народу: "Пре много година ја сам посетио пет држава. Затим дошао у Аустралију. Нашао сам да је Аустралија најбоље место на земаљској кугли."[35]

Дом је свечано освећен на дан Светог Саве, 27. јануара 1956. године, у присуству око 200 људи и званица мећу којима су били присутни и чланови аустралијског парламента: Клајв Еват (Clive Evatt), брат федералног лидера Херберта Еварта (Herbert Evatt), Вилијам Вентворт (William Wenthwort) и Роберт Аскин Robert Askin), касније премијер државе Нови Јужни Велс.[36]

Према катастарским подацима земљиште које је поклонио Саво Срзентић, на коме је грађен црквени дом, преписано је на поверенике црквене општине 6. априла 1956. године. Међутим, ненамерно сала је озидана сувише близу међе са осталим делом

имања Саве Срзентића, који је због тога тражио да црквена општина купи парче земље ширине 3 стопе на источној међи и једно парче на северо-западном делу плаца, за шта је тражио 90 фунти. Црква је ово платила и препис је урађен 1. октобра 1959. године.[37]

Дуги низ година ова црквена сала била је главно сабиралиште православних Срба, а истовремено и главно богослужбено место. Ту су се одржавале приредбе, сахране, крштења, венчања, игранке, и све остале активности српске заједнице овог краја. Још пре него што је црквена сала изграђена Данило Чукић је са омладином организовао рецитале и приредбе, од којих су прве одржане у сали Church of England, у Мона Вејлу. Драмска секција, а потом и недељна школа српског језика и фолклора, наставиле су са радом још неколико деценија у новосаграђеној сали, све до подизања нове цркве и сале на Еланора Хајтс (Elanora Heights).

Парохијске дужности у Првој црквеној општини Св. Сава у Мона Вејлу, прота Булован је преузео од проте Светозара Секулића у јулу 1953. Након тога, он је у више наврата покушавао да оснује још једну парохију, која би обухватила центар града Сиднеја, где је такође, број Срба из године у годину растао. Јануара 1955. године најзад успева да оснује Црквену општину Св. кнеза Лазара у Сиднеју, када и званично постаје њен парох. Упркос томе, прота Булован није прекинуо да води пастирску бригу о Првој српској ЦШО у Мона Вејлу, служећи повремено око седам година, све до 26. фебруара 1960. године, када за свештеника долази протојереј Душан Поповић.

У међувремену, као последица неслоге, црквена општина и парохија су пролазиле кроз многе кризе. Многи Срби су се држали по страни не узимајући учешћа у црквеном животу и раду. Из године у годину у званичним документима црквене општине могу се видети напори појединаца да се такво стање превазиђе и да се око цркве окупи што више православних Срба. Тако је, 7. децембра 1957. године, председник Данило Чукића издао "Службено саопштење" у којем апелује на Србе и позива: "у интересу наших заједничких националних стремљења да се састанемо, да се братски поразговарамо, да позовемо ону браћу која нису чланови наше заједничке парохије, да на лицу места од њих чујемо шта им стоји на путу и какав је то сотонски камен спотицања на њиховом светосавском путу, те им смета да и они не уђу као чланови у нашу заједничку светосавску кућу..."[38] А, у записнику са Годишње скупштине од 10. јануара 1959. убележено да је "нарочито запажен говор Г. Луке Трифуновића, који се односи на оне који су се због нечега одбили од сале."[39]

Било је и радосних догађаја, као на пример, у време првог заседања Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију. Заседање је одржано у Првој српској ЦШО у Мона Вејлу, 24-26. децембра 1961. године. У својој поздравној речи, парох, протојереј Душан Поповић, истиче да ова црквена општина броји око 80 домова, и да је поносна што у свом Дому може да дочека свештенство и делегате свих црквених општина у Аустралији."[40]

Али нешто касније, у своме извештају архијерејском намеснику проти Радошу, од 18. октобра 1962. године, парох варивудски прота Душан Поповић, између осталог пише: "Стање у ЦШ општини није сјајно. Вечите свађе и неспоразуми довели су дотле да се и оно мало, заиста добрих православаца, удаљи од Дома а и од активног рада у Општини. Недавно су напустили Управу потпредседник Стева Вукобратовић и секретар Душан Деспотовић. Ја за сада, док се још мало не стабилизујем, не могу енергично да иступим противу рушилачког рада неколицине људи који су у току неколико последњих година довели дотле да црквени живот сведу скоро на нулу. Надам се да ћу почетком идуће године покушати да такво стање поправим, уз претходно саветовање са Вама, кад се будемо идући пут састали... Са градњом цркве

стоји се на мртвој тачци, иако је све лако остварљиво са мало добре воље. Увек се нађе изговора да се градња одложи, до бољег времена - или томе слично."[41]

На жалост, прота Душан није успео да поправи стање јер је већ фебруара следеће, 1963. године, прешао у другу парохију а прота Булован се поново прихватио да служи једном месечно у црквеном дому у Мона Вејлу. На тој дужности ће се повремено смењивати са протом Секулићем све до 1978. године.

Приликом свог обиласка српских заједница у Аустралији, краљ Петар ИИ је посетио и ову црквену општину 30. септембра 1960. године. Боравак краља међу Србима Аустралије представљао је догађај од изузетног значаја, јер је по први пут нека важнија личност Србима дошла у посету. То је била и прва прилика када је један представник Срба могао да се састане са локалним политичарима и водећим људима аустралијског живота, и успостави са њима контакт на једном вишем нивоу.

Раскол, који је 1963. године избио у Америци, одразио се врло негативно и на ову црквену заједницу. Чланови црквене општине, који су подржавали епископа Дионисија и желели да ставе Прву српску православну црквено-школску општину Св. Сава у Мона Вејлу под његову јурисдикцију, 1965. године су поднели тужбу противу чланова који су желели да остану под јурисдикцијом Српске православне цркве. Они су тврдили да позиви за годишњу скупштину, одржану 13. децембра 1964. године, нису били уручени 15 дана раније, како Правилник ове црквене општине наређује, него дељени на 2 - 3 или 7 дана пре скупштине. Поред тога, да позиви нису уручени свим члановима, и да стога скупштина није правилно одржана. Од суда су тражили да поништи избор управног одбора и нареди сазив нове скупштине. Доцније су допунили тужбу тврдњом да је записник седница управе фалсификован произвољним додавањем извесних тачака, или мењањем постојећих.

Судски процес, под бројем 734/1965. и насловом "Поповић против Чукића", трајао је две године, а парничаре су представљали Гвозден Поповић и Данило Чукић. Врховни суд Новог Јужног Велса је на крају, 9. фебруара 1967. године донео одлуку да тужиоци нису уверили суд у оправданост својих захтева, стога је тужба одбачена, а тужиоцима је наређено да осим својих, плате и 2/3 целокупних трошкова тужене стране.[42] Тужиоци су потом поднели апел на пресуду, али су убрзо одустали од њега.

Црква Св. Саве, Еланора Хајтс.

Крајем шездесетих и током седамдесетих година, смењивали су се свештеници а Прва српска православна црквено-школска општина је пролазила кроз разне кризе и дуги период стагнације. Ново поглавље у њеној историји настаје тек када је у августу 1979. године купљено имање од 4,25 акра у Вилсон Авенији, на Елеанора Хајтс, недалеко од Мона Вејла, за 40.000 долара. О овом догађају у часопису Црквено Братство остало је забележено: "У овој земљи ће се подизати велики црквени центар на којем ће бити саграђени следећи објекти: храм посвећен светом Сави, црквена сала, школа, паркиралиште, спортски терени и кућа за свештеника."[43]

Убрзо након тога, поводом педесетогодишњице оснивања Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду и Мона Вејлу, 21. октобра 1979. године је премештен са Новог Зеланда и постављен за пароха ове ЦШО, свештеник Илија Драгосављевић. За време његове службе (1979 - 1984.) протојореј Илија успева да ојача црквени живот, окупи више људи око Цркве и да уреди прилично запуштену парохијску администрацију. Након 30 година од оснивања ове ЦШО, најзад почињу и редовне службе Божије сваке недеље у црквеној Сали, а истовремено почиње изградња на купљеном црквеном имању на Еланори. Многим члановима ове ЦШО о. Илија је остао као прави духовни отац и дугогодишњи пријатељ.

Након о. Илије, у следећих шест година, ову парохију је опслуживало, на дуже или краће време, више свештеника: протонамесници Милорад Лончар, Мирослав Поповић и Милан Збиљић, јереј Станко Милосављевић и протојереј Душан Вавић. После њега, на Никољдан 1991. године, на дужност пароха ове црквене општине постављен је протојереј Ненад Ђурашиновић. Прву Литургију у храму Св. Саве на Еланори, одслужио је на празник Светих Отаца, уочи Божића 1992. На овој парохији он остаје до 15. септембра 1997. године, када је настао спор, који је довео до новог судског процеса пред Врховним судом Новог Јужног Велса.

Као резултат неслагања чланова Управног одбора ове црквене општине са свештеником, однос између црквеног одбора и епархијских власти је почео да се погоршава. Поверење је било пољуљано и настао је спор око тога ко има право да управља црквеном општином и њеном имовином, као и око тога, ко може да

запошљава и отпушта свештеника? Међу појединим члановима почело је да преовладава мишљење да је имовина у ствари власништво црквене општине и њеног чланства, а не Српске православне цркве, као такве. Са идејом увођења извесног облика демократије у Цркви, поједини су сматрали да је врховни ауторитет једне црквене општине њена годишња скупштина, као представничко тело свих чланова, на којој се бира управни одбор, као њено извршно тело. По њиховом мишљењу, управни одбор је тај који потом управља материјалним животом црквене општине и парохије, без учешћа виших црквених власти, а повереници (трасти) су лица која имају дужност да се о томе старају. Стојећи на становишту да је чланство то, које гради, финансира и одржава цркву и које бира своје представнике на годишњој скупштини, као своје легалне представнике, незадовољни чланови управног обора су одбацивали јерархијски поредак и оспоравали право епархијским властима да се мешају у управљање имовином црквене општине, као и у коначно одлучивање о постављању и отпуштању свештеника.

Епископ и Епархијски управни одбор су чинили напоре да изнађу мирно решење. Делегирана су три члана Епархијског управног одбора, на челу са свештеником Србољубом Милетићем, да разговарају са тужиоцима, од којих су два била регистрована као трасти (повереници), а трећи је био бивши председник управног одбора. Они су одржали више састанака са незадовољном страном. И поред тога што је одређени успех у разговорима постигнут, тужиоци нису повукли своју тужбу. Стога је тужиоце и чланове који су их подржавали, због упорне непослушности надлежним епархијским телима, Црквени суд казнио одлучењем од заједничке молитве и Причешћа, различитим временским казнама.

Браниоци, Ђуро (Ђука) Радан, Коста Недељковић и Никола Лукић, су преко својих адвоката, поднели суду исцрпну евиденцију о томе да је црквена општина подређена епископу, епархијским и другим вишим црквеним телима, да као таква мора поштовати Устав СПЦ, законе, уредбе и наредбе надлежних власти.

Обимни правни процес, под бројем SC 1354/99 и називом "Радмановић против Недељковића", трајао је око пет година. Врховни суд Новог Јужног Велса је на крају прихватио евиденцију бранилаца и, између осталог, донео одлуку да имовину црквене општине држе повереници (trustees), на поверење (in trust) у име Српске православне цркве широм света, чији је она неотуђиви део. Да се Устав Српске православне цркве мора поштовати, са изузетком неколико чланова који се односе на избор управног одбора, како је описано у Правилнику ове црквене општине, као и то, да лица која су осуђена од стране епархијског Црквеног суда не могу бити чланови црквене општине, стога они не могу бирати нити бити изабрани на положаје у црквеним телима.

Од оснивања до данас, парохију и црквено-школску општину су опслуживали следећи свештеници:

Протојереј Светозар Секулић јун 1949 - 17. јули 1953.Протојереј Илија Булован 17. јули 1953 - 26. феб. 1960.Протојереј Душан Поповић 1. март 1960 - феб. 1963.Протојереј Илија Булован (једном месечно) 1963 - 1969.Протојереј Илија Булован (повремено) 1970 - 1978.Протојереј Светозар Секулић (повремено) 1970 - 1978.Протојереј Милорад Лончар 8. феб. 1978 - 21. окт. 1979.Протојереј Илија Драгосављевић 21. окт. 1979 - 30. окт. 1984.Протојереј Милорад Лончар 30. окт. 1984 - 22. феб. 1985.Протојереј Мирослав Поповић 22. феб. 1985 - 14. феб. 1986.

Протојереј Милан Збиљић 14. феб. 1986 - 26. окт. 1986.Протојереј Милорад Лончар (повремено) 14. феб. 1986 - 26. окт. 1986.Јереј Станко Милосављевић 26. окт. 1986 - 10. дец. 1989.Протојереј Душан Вавић 10. дец. 1989 - 29. дец. 1989.Протојереј Милан Збиљић 29. дец. 1989 - 28. окт. 1991.Протојереј Ненад Ђурашиновић 19. дец. 1991 - 12. април 1998.Протојереј Србољуб Милетић 15. мај 1998 - 3. мај 2004.Синђел Лазар Царан (служашчи свештеник) март 2002 - 3. мај 2004.Протонам. Саша Радојичић 3. мај 2004 - до данас

НАПОМЕНЕ:

1. Архив Прве СПЦШО, Варивуд - Мона Вејл, година 1972, Писмо Стојана Брекића еп. Димитрију из Слободне цркве, 17. октобар 1972, Прибелешке за 1949. год.

2. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Протојереј Светозар Секулић, Кратак преглед историје Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду.

3. Архив архијерејског заменика Петра Радоша, Перт, Писмо Стојана Брекића епикопу Димитрију, 17. октобар 1972.

4. Светосавље, Орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1. септембар 1949, бр. 1, стр. 11.5. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, септембар, 1949. год. Бр. 1, стр.

10.6. Прота Светозар Секулић, Кратак преглед историје СПЦ у Аустралији и Новом

Зеланду, Архив цркве Лазарице, Сиднеј.7. Најпре је Душан Цветичанин био изабран за председника Иницијативног

одбора, вероватно у септембру или октобру 1948. Међутим, како је живео око 800 миља далеко од Сиднеја, вероватно да је 26. или 29. јануара 1949. године, као погоднији за локалну организацију, био изабран Миле Чанак. У сваком случају, оба су били заслужни за организацију, што се види из извештаја са Оснивачке скупштине у Сиднеју, 26. фебруара 1949. где су, осим протојереја Секулића, говорили и њих двојица: најпре Чанак, а одмах за њим Цветичанин.

8. У име Иницијативног одбора о. Светозар је известио епископа Дионисија о овим догађајима, али је навео погрешан датум оснивања, 27. јануар 1949. Из доступне архиве се види да су по доласку о. Светозара у Сиднеј одржана два састанка 26. и 29. јануара 1949. Ови састанци су свакако били пресудни, јер је, по свој прилици, након неколико ранијих покушаја, на овим састанцима група људи коначно и чврсто стала иза идеје оснивања прве српске цркве у Аустралији и званично формирала Иницијативни одбор, пославши о томе обавештење и позив свим Србима. Највероватније да је догађај оснивања прве ЦШО прота Секулић желео да веже за дан прославе Св. Саве. Стога, он понегде тај датум помиње као историјски. Међутим, Лист Светосавље, орган ове црквене општине, који је почео са излажењем 1. септембра 1949. године, на насловној страни испод грба, има датум оснивања ове црквене општине - 26. фебруар 1949. Обзиром да је тога датума одржана оснивачка скупштина, он се у свим потоњим документима

наводи као дан оснивања. Осим овог примера, у протиним мемоарима се такође, може наћи још понеки погрешан датум, вероватно стога што су они писани по сећању, много година касније.

9. Архив Митрополије срдњезападноамеричке, Епископ Дионисије управи Српске православне црквено-школске општине Св. Саве Мона Вале, Аустралија, 29. фебруар 1949.

10. Прота Светозар Секулић, Кратак преглед историје СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду, Архив цркве Лазарице, Сиднеј.

11. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1. септембар 1949, бр. 1, стр. 3 и 4.

12. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Списак лица изабраних за чланове управе Прве српске православене црквене општине Свети Сава у Варивуду на дан 26. фебруара 1949.

13. Ради поређења, према огласима у Сyднеy Морнинг Хералд од 5. марта, 1949. за продају некретнина, у то време у Варивуду се могао купити кућни плац близу плаже и главних саобраћајница, за ? 220, а кућа на два акра земље у истом карају за ? 3150. Просечна недељна плата је била ? 9, а интерес на зајам за кућу код банке износио је 3.88% годишње.

14. Архив Прве СПЦШО, Варивуд - Мона Вејл, Списак приложника од 26. фебруара 1948.

15. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1. септембар 1949, бр. 1, стр. 6,16. Архив Прве СПЦШО, Варивуд - Мона Вејл, Правила Прве српске православне

црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду, стр. 8.17. Sunday Herald, Sydney, 6. March 1949.18. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, бр. 1, 1. септембар 1949, стр. 7.19. Архив Прве СПЦШО, Варивуд - Мона Вејл, Аутобиографија прот. Светозара

Секулића.20. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 27. јануар 1950, бр. 2 стр. 15.21. По сећању Данила Чукића из Мона Вејла.22. Архив Прве СПЦШО, Варивуд - Мона Вејл, година 1972, Писмо Стојана

Брекића еп. Димитрију из Слободне цркве, 17. октобар 1972.23. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1. септембар 1949, бр. 1, стр. 14.24. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, јануар 1951, бр. 3 и 4, стр. 24.25. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кез

Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 2.26. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, јануар 1951, бр. 3 - 4, стр. 24, 38,

39.27. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, бр. 6-7, април - мај 1951, стр. 45.28. Архив Прве СПЦШО, Варивуд - Мона Вејл.29. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Сава Срзентић, председник

црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду епископу Дионисију, 10. децембар 1951.

30. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије управи црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду, Сиднеј, 30. јануар 1952.

31. Никола Лукић, Историја Прве српске православне црквено-школске општине у Аустралији, Сиднеј, 2004, стр. 48.

32. Архив Митрополије срдњезападноамеричке, епископ Дионисије управи Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве , Варивуд, Сиднеј, 30. јануар 1952.

33. Архив Прве српске православне црквене општине Светог Саве у Варивуду, Аутобиографија свештеника Светозара Секулића.

34. Никола Лукић, Историја Прве српске православне црквено-школске општине у Аустралији, Сиднеј, 2004, стр. 50.

35. Daily Telegraph, Sydney, January 4, 1954.36. Никола Лукић, Историја Прве српске православне црквено-школске општине у

Аустралији, Сиднеј, 2004, стр. 5137. Никола Лукић, Историја Прве српске православне црквено-школске општине у

Аустралији, Сиднеј, 2004, стр. 52.38. Архив Прве српске православне црквене општине Светог Саве у Варивуду,

Службено саопштење од 7. децембра 1957.39. Архив Прве српске православне црквене општине Светог Саве у Варивуду,

Записник Годишње скупштине од 10. јануара 1959.40. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник првог

заседања Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, Варивуд - Мона Вејл, 24-26. децембар 1961.

41. Архив архијерејског намесника, Перт, Писмо прот. Душана Поповића, 18. октобар 1962.

42. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, књ. 3, стр. 4.43. Српска православна црквена општина Свети Сава на Еланора Хајтсу, Сиднеј,

стр. 543.

ПРВОБИТНАПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНАСВЕТИ, САВА АДЕЛАИД

Држава Јужна Аустралија је већим делом полупустињска, сува и безводна

територија. Главни град Јужне Аустралије је добио име у част краљице Аделаид (Adelaide), супруге енглеског краља Вилијама IV. Основан 1836. године, када је почело насељавање овога дела Аустралије, Аделаид је пети град по величини у Аустралији. Он данас броји преко 1,100.000 становника. Такође, то је најсувљи град у Аустралији, у коме влада медитеранска клима, а падавина има, углавном, у зимском периоду.

Удаљен око 20 км од обале Јужног мора и подигнут на некадашњем мочварном терену, Аделаид се налази у равници, на просечној надморској висини од око 50 м. Кроз град протиче више потока и река, од којих су највеће Торенс (Torrens) и Онкапаринга (Onkaparinga).

Аделаид је седиште многих државних и финансијских институција. Данас је познат по многим фестивалима, производњи вина, уметности и спортовима.

* * * Након Другог светског рата прва већа група Срба досељеника из европских

логора, од око четрдесетак људи, након краћег задржавања у пријемном центру Батрст, стигла је у Јужну Аустралију крајем 1948. године. Крајем следеће, 1949. године, у

Јужну Аустралију се уселило нових девет стотина Срба, од којих је било око двеста породица. Највећи број новодошлих су били ратни заробљеници.

Обзиром да је међу њима било и добрих фудбалера, најлакше и најпре је био основан спортски клуб Београд. Али, све више се показивала потреба за оснивањем српске цркве, у којој би се венчавали, крштавали, празнике и славе славили. Било је више састанака по овом питању. На једном од њих, на Бадње вече, 6. јануара 1950. године, присутнима се придружио и руски емигрант, протојереј Александар Јасирски, бивши парох из Панчева. Сутрадан, на Божић, 7. јануара 1950. године, организован је шири састанак Срба, на коме је изабран Акциони одбор, са задатком да најпре од других јурисдикција затражи на услугу богослужбено место. Пошто су православни Руси и Грци поставили услов Србима да се учлане у њихове парохије, Срби су се обратили Англиканцима, чији су им представници обећали изнајмљивање катедрале Св. Тројице, под условом да православни Срби најпре организују своју парохију са свештеником постављеним од надлежног епископа Српске цркве.

У то време, Акциони одбор је поседовао адресе само десетак чланова, па је шири састанак организован тек на Видовдан, 28. јуна 1950. Решено је да се о постигнутом обавести надлежни епископ Дионисије (Миливојевић) и да се од њега затражи благослов. Септембра 1950. године, протојереј Александар Јасирски се обратио архијерејском намеснику, протојереју Илији Буловану, да код епископа Дионисија издејствује декрет о његовом постављењу за свештеника Српске православне цркве у Аделаиду. "Овај декрет ми је неопходно потребан да бих могао издејствовати код аустралијских власти дозволу ради оснивања црквене општине и признања аделаидске парохије као правне корпорације"[1] - каже свештеник Јасирски.

У оквиру припрема за оснивачку скупштину, Акциони одбор, на челу са протојерејем Јасирским, септембра 1950. године, посетио је секретара англиканског епископа за Јужну Аустралију, ради информисања о начину регистрације црквене општине. Поводом ове посете, протојереј Јасирски је нагласио: "Са пуно поверења и предусретљивости он нам је дао сва потребна обавештења и затражио од мене декрет Његовог Преосвештенства Господина Епископа о мом постављењу за пароха, без којега не могу бити признат од стране власти."[2] Епископ Дионисије је 14. новембра 1950. године, снабдео протојереја Јасирског декретом који му је дао легитимитет пред државним властима да може предузимати кораке на оснивању парохије и црквено-школске општине Српске цркве у Аделаиду.

У Споменици ове црквене општине се каже: "Половином августа 1950. стигло је писмо од епископа Дионисија и уз исто прикључена тражена акта и правила. На основу тога, сазвана је оснивачка скупштина за 24. септембар 1950."[3] Међутим, протојереј Јасирски је, преко архијерејског намесника протојереја Булована, службено затражио декрет од еп. Дионисија 16. септембра 1950. Акт епископа Дионисија у архиви Митрополије новограчаничке у Чикагу, носи датум од 14. новембра. А у вези састанка од 24. септембра 1950. године, који се у Споменици наводи као оснивачка скупштина, протојереј Јасирски, 17. октобра 1950. године, извештава архијерејског намесника протојереја Илију Булована: "На дан 24. септембра текуће године, одржана је седница акционог одбора за оснивање српске православне црквене општине у Аделаид. Седници је присуствовало око 50 лица. Сви присутни су се сложили да је оснивање црквено-школске општине, односно парохије, у Аделаид најхитнија потреба."[4]

У истој Споменици се каже: "На првој редовној скупштини 6. јануара 1951. усвојена су правила и општина је добила име: Српска православна црквеношколска општина Свети Сава, Јужна Аустралија."[5] Извештај секретара црквене општине, на другој редовној годишњој скупштини, одржаној 1. јануара 1952. године, бележи да "6. јануар 1951. године представља један од најзначајнијих датума наше емиграције... Тога

дана се једна група Срба, 55 на броју, састала се у просторијама Church of England, North Terrace да би потврдила већ раније донету одлуку о стварању своје црквено - школске општине и изабрала себи једну сталну управу."[6] Може се закључити да је седница, коју је Акциони одбор сазвао за 24. септембар 1950. године, са присутних 55 чланова, за оно време заиста представљала импресиван скуп, који је донео одлуку "...да је оснивање црквено-школске општине, односно парохије, у Аделаид најхитнија потреба"[7] - како наводи прота Јасирски.

Правила ове црквене општине прочитана су и усвојена на ванредној годишњој скупштини 18. марта 1951. године.[8]

Протојереј Александар Јасирски је био парох српској заједници у Аделаиду од 14. новембра 1950. до 24. јуна 1951. године, када га је заменио јеромонах Георгије (Ђонлић). Свештенику Јасирском је потом, на личну молбу, додељен канонски отпуст 4. септембра 1951. године.[9]

Постављање јеромонаха Георгија за пароха у Аделаиду, било је проблематично. Пре његовог доласка у Аделаид, члан црквене општине "Ратко Мандић је обавестио присутне да се налази један наш јеромонах у Бонегили у логору, који је недавно стигао из Немачке, али је он истовремено обавестио и о проблему који дотични јеромонах има: да је отац Георгије Ђонлић јеромонах, и као калуђер се оженио."[10] Упркос томе, "из бојазни да наш црквени живот не стане",[11] донета је одлука да он почне да врши свештеничку дужност привремено, док не добије одобрење од епископа Дионисија из Америке.

Шта је све томе претходило, данас је врло тешко утврдити. Изгледа да је архијерејски намесник, протојереј Булован, на такву одлуку најпре ставио забрану. У рукопису књиге Историја, ове црквене општине, од члана оснивача Бранка Узелца, наводи се писмо, од 25. фебруара 1951. године, у коме епископ Дионисије каже "да се Ђонлић има сматрати рашчињеним" и уз то писмо, епископ Дионисије прилаже копију свог решења од 2. фебруара 1951.[12] У свом акту од 14. марта 1951. године, Управи црквеношколске општине Св. Сава, Аделаид, епископ Дионисије каже: "Што се тиче ...вашег тражења да вам за свештеника поставимо јеромонаха Георгија Ђонлића, овим вас извештавамо да ни у ком случају не можемо јеромонаха Георгија Ђонлића поставити за свештеника нигде, јер се оженио и тиме прекршио своје монашке завете, а такође, и сам је молио да му се одобри иступање из клира и из свештенства. Ми смо му то одобрили и више не може служити и вршити свештеничке дужности."[13] Из поменутог извештаја секретара црквене општине, на другој редовној годишњој скупштини 1. јануара 1952. године, сазнајемо да је ова црквена општина епископу Дионисију упутила протест због таквог решења, "да је наше највише црквено представништво у Америци примило око 400 сличних протестних писама, и да је правда ипак победила."[14] Рукопис Историје[15] ове цркве наводи касније писмо епископа Дионисија, од 1. маја 1951. у коме он повлачи своју одлуку о рашчињењу Ђонлића и даје разлоге за то, али нисмо успели да пронађемо оригинал овог акта. На крају, епископ Дионисије је, 2. септембра 1951. године, ипак одобрио да јеромонах Георгије може обављати дужност пароха. Недељу дана касније, слично одобрење је послао и протојереј Булован.[16]

Можда је томе допринео и претходни извештај јеромонаха Георгија епископу Дионисију, за месец август 1951. године, где он не спомиње своју личну ситуацију, али изражава задовољство због већ остварених циљева у парохији. Он наводи да је најпре основано Коло српских сестара, донета су и усвојена правила Кола, затим је основан црквени хор и црквена школа, потом је сачињен план верске наставе, образована библиотека српске цркве, итд.[17]

Тако је, упркос проблему са парохом, током следећих неколико година, настављен започети рад на организовању парохије и црквене општине. Али, не без препрека и даљих искушења: "...политичке групе, које су биле око цркве... све су се бориле која ће да предузме вођство у управи црквене општине! Нормално, то је отежавало рад и свештенику и управи, и због тога, опет, као и претходне године, било је неколико ванредних скупштина и промена управа."[18]

Након што су неколико пута мењали места за богослужења и састанке, црквена општина је, 1953. године, склопила уговор са конгрегистичком заједницом о изнајмљивању на пет година једног њиховог старог храма. Храм су, на Духове 1953. године, осветили протојереј Илија Булован и свештеник Светозар Секулић, оба из Сиднеја.

Мада је било и ранијих покушаја који нису уродили плодом, током 1953. године је организована и недељна школа при црквеној општини, за коју је најзаслужнији био Радомир Стојановић, учитељ по професији.

ПИТАЊЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ Годишња скупштина, децембра 1953. године, између осталог, расправљала је и о

одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ, којом се, у смислу чл. 55 т.12 Устава Српске православне цркве, управа над црквеним и мисијским подручјима у дијаспори враћа у надлежност српског Патријарха у Београду.[19] Примивши обавештење о томе, управа црквеношколске општине у Аделаиду је донела одлуку: "Да се детаљно простудира Акт Њ. Светости Патријарха Викентија... и писмо од архијерејског намесника за Аустралију, проте Булована, у коме саветује управу да се стави под јурисдикцију Патријархову... Када је секретар прочитао Акт од Патријарха Викентија и архијерејског намесника о. Булована, настала је жучна дискусија. Нису тражена решења, него су се одмах виделе две групе и два различита мишљења."[20]

Жучна дискусија у заједници и подељеност по питању јурисдикције, су се наставиле до годишње скупштине, 11. децембра 1955. Тада је, како изгледа, не баш радо, већином гласова донета одлука да црквена општина прихвати јурисдикцију Патријарха и Светог синода. Након ове одлуке, двадесетак чланова је демонстративно напустило скупштину, док су други били веома резервисани. "На овакво расположење... имали су утицаја емигранстки листови из Америке и Канаде који су, у то време, доносили врло неповољне вести о посетама разних верских комисија, државама изван Југославије. Нарочито је истицана комисија коју је предводио ондашњи епископ моравички Герман..."[21]

Као што смо навели у поглављу о расколу, чињеница је да је нерасположење поводом промене јурисдикције било присутно и у другим црквеним општинама. Током ратних година и након њих, све до 1952. године, по овлашћењу Синода СПЦ, епископ Дионисије је био опуномоћен да води духовно старање о свим мисионарским подручјима изван своје, Америчко-канадске епархије. Он је потом, много учинио на збрињавању и организовању избеглица и досељеника који су му се по завршетку Другог светског рата, као надлежном епископу, обраћали у вези разних црквених и других потреба. Због тога су и у Аустралији многи Срби епископа Дионисија доживљавали не само као привременог управитеља, већ као свог епархијског Архијереја. Враћање дијаспоре, односно мисионарских подручја ван граница Југославије, Патријарху српском на духовно старање, још тада је од многих доживљено више као чин притиска комунистичких власти, односно верске комисије, него као законски поступак заснован на Уставу СПЦ. Слаба обавештеност и организованост, уз отсуство редовних комуникација, прецизних, практичних инструкција и обавештења, недовољна коресподенција, владале су на обе стране. А то није била само последица комунизма у земљи. То чак није било ни нешто ново, што се појавило тек након Другог светског рата. За цео почетни период Српске цркве у расејању су врло карактеристичне речи св. владике Николаја из његовог извештаја Светом архијерејском сабору СПЦ, од 13/26 јуна, 1921. године. Поводом његовог боравка међу Србима у Америци он извештава Сабор: "Најзад, морам да признам да ми, с ове стране океана, немамо никакво морално право да строго судимо, а још мање осуђујемо наше свештенство и народ у Америци због његових каквих недостатака и несавршенстава. Тако се мало пажње поклањало њима одавде, тако слабо кореспондирало са њима и тако нехато односило према њиховој судбини, да је грешно отворити уста и говорити о њима другачије него похвално!" [22]

По питању јурисдикције у Аустралији подељеност мишљења није била краткотрајна. Одређено незадовољсто и неповерење, половином педесетих година, касније се показало као почетак расцепа. На годишњој скупштини 30. децембра 1956. године, донете су одлуке о формирању фонда Самопомоћ, и о куповини два плаца на Порт Роуду, на којима би се евентуално, зидале црква и сала. Црквена општина је тада имала око 280 чланова. Следеће две годишње скупштине су претежно разматрале начин исплате купљених плацева и планове изградње на њима. Тада су се међу члановима формирала два мишљења: једни су били за то да се зида нова црква, а други да се купи стара конгрегистичка црква, коју су изнајмљивали у градској четврти Хајндмарш. Гласање по овом питању је обављено на ванредној скупштини 29. септембра 1957. године, са резултатом да је већина била за куповину старе цркве. Расправа о томе, да ли купити стару или зидати нову цркву, потрајала је и следећих неколико година. Поново је одржана ванредна скупштина 5. априла 1959. године, на којој је такође већина била за куповину. У то време за пароха ове црквене општине је дошао свештеник Милан Радојевић. Упркос одлукама ванредних скупштина, међу члановима два табора дошло је до све већих неслагања. Због насталих несугласица је архијерејски намесник прота Булован, на редовној годишњој скупштини 29. децембра 1960. године, разрешио вођство обе групе и поставио привремено поверенство. Сазвана је још једна редовна годишња скупштина за 1. јануар 1961. године, којој је, поред пароха Милана Радојевића, присуствовао и архијерејски намесник. Скупштина је изабрала управни одбор, на челу са председником Димитријем Николићем, али вођство оних који су били за куповину није присуствовало овој скупштини.

Како није било изгледа да се две стране сложе, чланови су 26. јуна 1961. године, затражили правну помоћ. Несугласице су решене судском одлуком да група која жели

да зида цркву добије два плаца на Порт Роуду, а група која је за куповину, да добије стару цркву у Хајндмаршу.

Још један догађај је допринео дубљем раздору. Наиме, на заседању свештеничке скупштине у Сиднеју, од 26. до 28. августа 1961. године, саопштено је "...да је, решењем Њ. светости патријарха српског Г. Германа, П. Бр. 113/60 од 13. децембра 1960. године, стављена забрана свештенодејства јеромонаху Г. Георгију Ђонлићу. Црква позива своју верну децу у Аделаиду да се окупе око свог новог пароха, протонамесника Г. Славка Субића, и да му пруже пуну подршку у његовом пастирском раду."[23]

Четири месеца касније, 24-26. децембра 1961. године, на првом заседању Савета при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, "Петар Лазаревић, Бранко Узелац и прота Славко Субић су јасно потврдили очајно стање код нашег света у Аделаиду, где су мирјани у толикој мери завађени, да кум са кумом, син са оцем и пријатељ са пријатељем не говоре, па је потребно то болно стање лечити. Запажена је изјава Стојана Жарковића... Он наводи да није била никаква тајна да се у Аделаиду населио ожењени калуђер и продужио да обавља свештеничке дужности. Знајући да је починио највећи грех, као интелигентан човек, он је већ тада предвидео да то неће моћи да иде у бесконачност, те је због тога, још тада, смишљено и плански завео представнике тадање црквене општине и регистровао цркву као "независну српску цркву". А, да се то зло не би поновило и код других ЦШО, извештава како су Правила ЦШО у Аделаиду, од стране г. Ђонлића на енглеском била написана онако како су конвенирала само њему, а на нашем језику сасвим у другом смислу написана и показана Управи."[24]

По овом питању је донета резолуција, која гласи: "Савет при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, поздравља пресуде Црквеног суда за Аустралију и Нови Зеланд, бр. 26 из 1961. године, и Великог црквеног суда ЦС Бр. 22 Зап. 19, да бившег јеромонаха и пароха у Аделаиду, Георгија Ђонлића, коначно лишава свештеномонашког чина и враћа у ред световњака. Савет даје пуно признање и подршку црквено-школској општини Св. Сава, на челу са председником г. Димитријем Николићем, и упућује позив свим припадницима Српске православне цркве у Аделаиду, да се окупе око јединог српског православног пароха, протонамесника Славка Субића."[25]

Упркос свих ових решења и пресуда, бивши јеромонах Георгије Ђонлић је остао парох у Аделаиду, у независној црквеној општини у Хајндмаршу, до 1964. године. У међувремену, било је покушаја да се он смени. На поменутом Првом заседању Савета при архијерејском намесништву, 24 - 26. децембра 1961. године, делегат црквено-школске општине Св. Сава у Аделаиду, Бранко Узелац, истакао је да, по доласку проте Душана Поповића, Георгије Ђонлић није хтео да му преда парохијске дужности. Такође је одбио да преда дужност и свештенику Милану Радојевићу, "изговарајући се како је овај млади свештеник још неупућен и не зна да се сналази, па је потребно да га он поучава."[26]

Најзад и најдубља подела у Аделаиду створена је појавом раскола у Српској цркви 1963. године. Клима расцепа, пренета из Америке, битно је утицала на додатну поделу у црквено-школској општини и парохији Светог Саве у Аделаиду. Након тога, поводом случаја бившег јеромонаха Георгија Ђонлића, Црквени суд Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд "...донео је решење: Да се примени решење Епархијског црквеног суда Америчко-канадске епархије, по ком се њему забрањује вршење свештених обреда и не сматра се свештеником. Обавестити народ и чланове општине у Аделаиде да он није свештено лице и замолити их да га не примају као таквог." [27]

НАПОМЕНЕ:

1. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Александар Јасирски архијерејском намеснику протојереју Илији Буловану, 16. септембар 1950. године.

2. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Александар Јасирски протојереју Илији Буловану, бр. 4, 17. октобар 1950.

3. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989, стр. 36.

4. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Александар Јасирски архијерејском намеснику Илији Буловану, 17. октобар 1950.


6. Архив цркве Св. Сава, Порт Роуд, Извештај секретара са редовне годишње скупштине, 1. јануар 1952, стр. 1.

7. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Александар Јасирски архијерејском намеснику Илији Буловану, 17. октобар 1950.

8. Архив цркве Св. Саве, Порт Роуд, Извештај секретара са редовне годишње скупштине, 1. јануар 1952, стр. 4.

9. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара у Сиднеју, књ. 1, стр. 6.

10. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде, 1989. стр. 37.


12. Архив ЦШО Св. Сава, Порт Роуд, Вудвил Парк, Бранко М. Узелац, Историјат или документација Српско православне црквеношколске општине Светог Саве у Аделаиду (инкорпорисане), од 24. септембра 1950. до 17. маја 1981. године, ИИ део, стр 157.

13. Архив цркве Св. Саве, Порт Роуд, писмо еп. Дионисија Управи црквено-школске општине Св. Сава, Аделаид, 14. март 1951.

14. Архив цркве Св. Саве, Порт Роуд, Извештај секретара са редовне годишње скупштине 1. јануара 1952, стр. 2.

15. Архив ЦШО Св. Сава, Порт Роуд, Вудвил Парк, Бранко М. Узелац, Историјат или документација Српско православне црквеношколске општине Светог Саве у Аделаиду (инкорпорисане), од 24. септембра 1950. до 17. маја 1981. године.


17. Архив митрополије средњезападноамеричке, Извештај јеромонаха Георгија Ђонлића о раду парохије и црквене општине, за август и септембар 1951.

18. Исто, стр. 41.19. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Патријарх Викентије епископу

Дионисију, бр. 157, 14. јул 1952.20. Споменица Слободне српске православне цркве Св. Сава, Хајндмарш, Аделаиде,

1989, стр. 42.


22. Епископ Николај Велимировић, Сабрана дела, књ. 10, Хилместир, 1983, стр. 464.23. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник

Свештеничке скупштине у Сиднеју, 26-28. август 1961.24. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Првог

заседања Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, Варивуд - Мона Вејл, 24-26. децембар 1961, стр. 9.

25. Исто, стр. 6.26. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Првог

заседања Савета при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, Варивуд - Мона Вејл, 24-26. децембар 1961, стр. 5.

27. Архив Епархије аустралијско-новозеландске НГМ, ман. Св. Саве, Хол, Записник Ц/Суда, 26. април 1967.

. ,ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНАСВ САВА ,ХАЈНДМАРШ ЈУЖНААУСТРАЛИЈА

1-3 Mary Street, Hindmarsh SA

Као што смо већ поменули, у православној српској заједници у Аделаиду су се

неколико година сукобљавала опречна мишљења да ли зидати нову цркву или откупити стари храм конгрегистичке заједнице. Овај спор је изазвао поделу међу члановима црквене општине и парохије. Било је покушаја да две стране дођу до решења, али без успеха. Стари конгрегистички храм је ипак купљен током 1958. године, док су плацеви купљени око годину дана раније, почетком 1957.

У том периоду постављен је и нови парох, Милан Радојевић, који је покушао да помири и састави завађене стране, али је и он доживео неуспех. Остао је кратко време и потом напустио Аделаид.

Помоћ је на крају, затражена од правних лица. Судском одлуком из 1961. године, несугласице су решене тако да група која жели да зида цркву добије два плаца на Порт Роуду, а група која је за куповину, да добије стару цркву у Хајндмаршу. Тако је свако добио оно што је желео, али су и размимоилажења између две групе из првобитне црквене општине, постала већа.

Изгледа као да је у току овог спора група, која је желела да откупи стару цркву у Хајндмаршу, 1960. године затражила и добила пријем у Америчко-канадску епархију,

од епископа Дионисија. "Одмах по повратку Америчко-канадској епархији 1960. године, формирана је, при црквеној општини, женска секција Српска мајка, која је имала улогу данашњег Кола српских сестара."[1] - каже се у Споменици ове црквене општине.

Након вести о суспендовању епископа Дионисија, сазвана је ванредна скупштина, која је једногласно донела одлуку "...да се стави директно под јурисдикцију америчко-канадског епископа Дионисија."[2] Одбор за резолуцију је 10. јуна 1963. године, објавио текст у коме се каже: "Да је ова општина још пре три године прозрела намере Патријаршије у Београду и одбила да сарађује, било са њом директно, или преко њених представника у Аустралији."[3] "Исте, 1960. године, ова општина је била примљена поново под јурисдикцију Америчко-канадске епархије и Њ. Пр. епископа Дионисија."[4]

Епископ Дионисије је посетио ову црквену општину 3-9. новембра 1964. године и том приликом рукоположио њеног будућег свештеника Драгољуба Петковића. Током исте године, купљено је земљиште у Меилору (Mailore), које је потом освећено 29. новембра 1965. На њему је касније сазидан дом и кућа. Имање се употребљава за излете.

Црква Св. Саве, Хајндмарш-Аделаид

Почетком седамдесетих година, стара и дотрајала црква у Хајднмаршу је срушена, да би се на истом месту изградио храм посвећен Светом Сави. Градња је трајала од 1974. до 1976. године. Храм и малу салу је осветио епископ Димитрије, уз саслужење месног пароха Драгољуба Петковића, 17. октобра 1976.

Иконостас од храстовине је 1976. године израдио Благоје Јовановић, у Аделаиду. Иконе за њега је осликао Перо Баждаревски, такође из Аделаида. Како су ове иконе биле врло скромне израде, оне су 2003. године замењене новим иконама, које је израдио Милорад Цветковић, иконописац из Ниша. Храм Светог Саве на Хајндмаршу за сада нема фреске.

Свештеници Милан Радојевић и потом Илија Николајенко, служили су извесно краће време Богу и верном народу у овој црквеној општини, али је, као што смо рекли,

бивши јеромонах Георгије Ђонлић ипак остао да 1964. године, када га је заменио протојереј Живко Поповић, до маја 1969. године. У време службовања протојереја Живка Поповића, маја 1966. године, основано је при овој црквеној општини Коло српских сестара Краљица Марија. Оснивач Кола је била Зорка Поповић, супруга свештеника. Слава Кола српских сестара је Успеније Пресвете Богородице.

Социјални клуб при овој цркви је основан 1964. године, а каснијих година и Удружење српских пензионера Хајндмарш. При црквеној општини основано је и хуманитарно друштво Самопомоћ, које је касније прерасло у самосталну организацију под називом Српско добротворно удружење (Serbian Welfare Association).

Протојереј Драгољуб Петковић је ступио на дужност августа месеца 1969. године. Службовао је, без прекида, до 4. августа 1998. године, када је пензионисан. Њега је 1998. године заменио протејереј Славко Кашиковић, који је до данас парох на Хајндмаршу.

Парохијски дом је купљен 1998. године, пошто је претходно продан стари парохијски дом, у коме није становао ниједан свештеник. Црквена општина поседује две сале: мања је саграђена 1976. године, а велика црквена сала је изграђена 1986. године.

Од оснивања црквене општине и парохије у Аделаиду, било је више покушаја да заживи недељна школа за српски језик и веронауку. Школа је током педесетих година радила повремено, да би поново била организована 1966. године. Први учитељ недељне школе при овој парохији био је Рака Стојановић. Од тог времена до данас, деца овде уче да пишу и читају ћирилицу и стичу основна знања из српске историје, веронауке и других области. Просечан број ђака није увек исти и креће се 30-50 деце. Фолклорна група Равна Гора окупља у своје три групе око шездесеторо деце, што је за ову црквену општину успех и велико богатство.

НАПОМЕНЕ:


2. Исто, стр. 50.3. Исто, стр. 76.4. Исто, стр. 59.

- . ,ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНАСВ САВА ВУДВИЛ, ПАРК ЈУЖНААУСТРАЛИЈА

675 Port Rd. Woodville Park, SA

Део чланства, који је судском одлуком из 1961. године добио два плаца на Порт

Роуду, кренуће потом у изградњу сопственог црквеног живота. Једна капела и мала црквена сала представљали су скромни црквени центар ове групе православних верника, који су, након раскола из 1963. године, остали у јединству са Српском црквом.

Доласком нових Срба досељеника, током шездесетих и почетком седамдесетих година, број чланова ове цркве је постепено растао, а парохија и црквена општина се развијале. Многи од нових досељеника су у почетку мислили да ће се, чим стекну довољно новца, вратити својим кућама у Југославију. Мећутим, родиле су се нове генерације, засновани нови бракови и нови домови. Осетила се потреба за подизањем већег храма за ову Српску православну црквено-школску општину.

Боравак специјалног изасланика Светог архијерејског синода СПЦ, Епископа далматинског Стефана (Боце) у Аделаиду, искоришћен је да се започне са градњом. Епископ Стефан је, 24. јануара 1973. године,[1] у присуству великог броја верника и државних представника, осветио темеље за нови храм. Радови на изградњи, данас највеће српске цркве у Аустралији, трајали су готово десет година. Између многих који су прилагали у раду и новцу, значајну помоћ у подизању храма Св. Саве у Аделаиду, пружили су Љубо Бешир, Дмитар Травар, Милош Кесић, тројица браће Јурковић и многи други.

Током 1978. године из Грчке су наручени полијелеји, као и већина ствари и предмета у овом храму. Иконостас у дуборезу је ручни рад монаха Емилиана, израђен у манастиру Симона Петра на Светој Гори. Иконе за иконостас је израдила Вероника Ђукановић из Београда. Организација Српска братска помоћ је у ливници Поповић у Београду наручила звоно тежине 500 килограма, које се први пут огласило са храма 1984. године. Кум звона је био Раде Васиљевић.

Црква Св. Саве, Вудвил Парк.

Док је још трајала изградња храма, на Ускрс 1978. године, епископ Николај је положио повељу и осветио темеље велике црквене сале за око 800 особа, са канцеларијама, учионицама и пропратним просторијама.[2]

Троносање новог храма је обављено 20. марта, 1983. године, у присуству великог броја верника из Аделаида и околине. Чин освећења су служили Епископи жички Стефан, средњезападноамерички Фирмилијан, далматински Николај, грчки епископ у Аделаиду Језекиљ и аустралијско-новозеландски Василије, уз саслужење седам свештеника и архиђакона Викентија из манастира Св. Саве у Илејну. По освећењу је служена Света архијерејска литургија, на којој је одговарао мешовити хор из Аделаида. У име Англиканске цркве свечаностима је присуствовао аделаидски архиепископ К. Рајнер, а у име владе Јужне Аустралије министар Ц. Самнер, представник општине М. Р. Дајер и други званични гости.

После богослужења приређен је пријем у мањој сали, а потом свечани ручак за 800 званица. На ручку је госте поздравио председник црквене општине Бранко Максимовић. У име Епархије госте је поздравио Епископ аустралијско-новозеландски Василије, а у име парохије говорио је надлежни свештеник Чедомир Видеканић, кога је његов Архијереј тога дана произвео у чин протојереја. Осим њих, такође су говорили: министар Ц. Самнер, епископ Стефан, архиепископ Рајнер, епископи Фирмилијан и Николај, председник општине и кум Љубомир Бешир, протојереј-ставрофор Славко Субић и други.

Велика црквена сала, започета 1978. године, постала је својеврсни Српски црквени центар са канцеларијама, учионицама за верску наставу и просторијама за састанке. У непосредној близини је такође изграђен и солидан парохијски дом за свештеника. Сва ова здања, са храмом, подигнута су трудом и прилозима верних Срба ове парохије и црквене општине, залагањем свештеника протојереја-ставрофора Славка Субића и протојереја Чедомира Видеканића. Цркву је фрескама живописао иконограф

Драган Марунић, од новембра 1988. до маја 1989. године. У раду су му помагали Слободан Шоргић, Бобо Арежина, Милош Кесић и Србијанка Рајић.

У организацији Покрета српских четника при овој црквеној општини, прилозима Срба широм Аустралије, испред центра је подигнут споменик ђенералу Дражи Михаиловићу, у природној величини.

Школа при црквеној општини је радила са променљивим успехом. Последњих десетак година просечан број ученика је око 100.

Коло српских сестара Света Јелена деценијама неуморно ради и помаже у овој српској православној заједници. Оно такође финансира и радио час Глас Цркве, који се емитује једном недељно у Аделаиду, захваљујући труду пароха Милорада Јовчића, Јованке Узелац и Илије Петровића.

Свештеници: Александар Јасирски, Славко Субић до 1978, Светозар Ћирић (око 6 месеци), Чедомир Видеканић до 1984, Раде Радан март 1985 - 14. октобар 1990, Милорад Јовчић 14. октобар 1990 - до данас.

НАПОМЕНЕ:

1. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Еп. Лаврентије, Е. бр. 265, 12. мај 1973.

2. Гласник СПЦ у Аустралији, година ИИ, бр. 2, јун 1978, стр. 37.

- ПРВОБИТНАПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНАСВЕТИ, САВА ПЕРТ

Перт је главни град државе Западна Аустралија. Пре доласка белаца, територија

на којој се данас налази град Перт, била је током више хиљада година настањена Абориђанима из племена Њунгар (Nyoongar tribe). Остаци њихове културе се и данас проналазе у Перту и околини од неколико стотина километара.

Први белци за које се поуздано зна да су пристајали уз ове обале, били су чланови посаде три Холандска брода (Geelvink, Nijptangh, Weseltje) под командом капетана Вилема де Вламинга (Willem de Vlamingh), крајем 1696. и почетком 1697. године. Они су тада обишли део западне обале Аустралије у потрази за преживелима са претходне експедиције Фламанске ВОК компаније,[1] који су нестали током 1694. године. Најпре су пристали на острво које су назвали Ротнест (Rottenest = пацовско гнездо), због малих торбара валабија (wallaby) којих је ту било у изобиљу. Потом су, 10. јануара 1697. године, у дубини од око 20 км истражили ушће реке коју су назвали Свон Ривер (Swan River) на којој се данас налази град Перт. Територију су тада окарактерисали као "непрофитабилну".

Град Перт је основан 1829. године, као насеље на реци Свон. У почетку, оно је споро расло, све до 1850. године, када су као радна снага доведени затвореници из Енглеске, који су изградили многе веће и лепше зграде из тадашњег времена као, градску већницу и зграду владе Западне Аустралије.

Упркос томе, Перт је и даље заостајао у изградњи за већим градовима на источној обали Аустралије, све док 1890-тих није пронађено злато. Током следеће деценије становништво се учетворостручило, а град је брзо растао. Током двадесетог века на територији Западне Аустралије откривено је велико рудно богатство, тако да је Перт имао великих и богатих компанија непропорционално више од других градова Аустралије. Крајем двадесетог века град су потресали политички и пословни скандали, али се атмосфера убрзо стабилизовала. Захваљујући његовом положају, може се очекивати да ће Перт и даље расти као главни град државе Западне Аустралија, којој велико рудно богатство омогућује просперитет и у будућности.

Златна грозница у овој држави и њен нагли развој крајем деветнаестог века, довео је и прве православне Србе. Колико је до сада познато, међу првим Србима који су се доселили на тле Западне Аустралије били су Томо Марић, родом из Херцеговине, који се доселио у Карлгурли 1896. године, и Јово Спаић 1905. године, из села Граб код Требиња. Затим, Никола Марић, који је дошао код свога рођака Томе Марића, такође из Требиња, Херцеговина. Никола се потом, као добровољац пријавио у аустралијску војску 1914. године. Борећи се на страни савезника био је рањен у Француској. По завршетку рата, влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца га је, као познату личност, 1930. године поставила за свог почасног конзула. На тој дужности је остао пуних петнаест година, све до 1946. године. Као човек на правом месту и у право време учинио је доста на прихватању и збрињавању Срба пристиглих из европских расељеничких логора у Перт и на тле Западне Аустралије, а био је активан и у црквеном животу након Другог светског рата.[2]

http://ss.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPC028.htm#note2


Слева: Милош Бојанић, Никола Марић почасни конзул Краљевине Југославије, непознати, Душан Бојанић. Седе: Ћана Бојанић и Милева Бојанић, Перт, 1938.

Почетком 1948. године, из логора у Минхену, у Западну Аустралију је стигла прва већа група, од око 130 Срба. Након истека двогодишњег обавезног радног уговора, један део се отселио у друге делове Аустралије, али је око четрдест особа од те групе остало у Западној Аустралији.

Током априла 1948. доселили су се: из Француске капетан Владислав Гудовић, из Италије Божо Јанковић са мајком. Из Египта су стигли Милош Саичић са супругом, судија Михаило Рајковић и Крсто Мандић. Са њима су стигли и официри: Балша Баошић, Јосиф Бранер, Раде Јакшић, Момчило Кршикапа и Свето Чотић. Од друге половине 1948. године до августа 1949. из Немачке је стигла нова група од 110 ратних заробљеника међу којима је било војника и официра са породицама. Са том групом су дошли и мајор Јован Параћинац, Иванко Милошевић и судија Петар Вујовић. Од 1953. године почеле су у Аустралију да пристижу и супруге са децом. Међу првима је стигла Јованка Гудовић са сином Петром, а касније и Симка Милошевић са сином Радомиром.[3] Доцније су пристигле и друге супруге са децом. Тако су породице поново спајане, а српска колонија у Западној Аустралији увећавана.

Пре него што је дошло до организовања парохије и црквене општине биле су осниване поједине националне организације, клубови и друге асоцијације. Међу првим организацијама формирано је 10. децембра 1949. године, Удружење бораца К.Ј.В. Дража Михаиловић, као прво на тлу Аустралије.


* * * Заузимањем бившег конзула Краљевине Југославије у Перту, Николе Марића и

групе Срба, на челу са Михајлом Рајаковићем, оснивачка скупштина црквено-школске општине у Перту се састала на дан Светог Саве, 27. јануара 1951. године. Специјално за ту прилику из Сиднеја је возом допутовао архијерејски намесник протојереј Илија Булован. Удаљеност од Перта до Сиднеја износи око 4,300 км, па је на путу прота Булован провео четири дана у одласку и исто толико у повратку, не жалећи труда како би учествовао у раду скупштине и помогао оснивање још једне цркве у Аустралији.

Прва управа је била састављена од староседелаца и новодошлих. За првог председника изабран је староседелац Душан Бојанић. Одлучено је да будућа црквено-школска општина носи име Светог Саве, јер је планирано да и будући храм, кога православни Срби Перта буду подигли, буде посвећен његовом имену.

Чланови управе су потом, били обавештени да им из логора у Италији за свештеника долази јеромонах Григорије (Удицки). Међутим, он је у међувремену отишао за Америку. Док су се Срби Перта припремали за његов долазак, јеромонах Григорије се јавио и из неких разлога отказао свој долазак у Перт. Уместо њега, на ванредној скупштини 17. маја 1952. године изабран је за свештеника свршени богослов Петар Радош из Перта, који је потом отпутовао за Сиднеј да би га рукоположио епископ Руске заграничне цркве Теодор, 13. децембра 1952. године. Од тада, па до данас, он активно обавља свештенопастирску службу у Перту.

Свештеник Петар Радош је најпре обављао богослужења у изнајмљеним просторијама YМЦА, и у појединим храмовима англиканске цркве, која им је радо излазила у сусрет. Међутим, инсистирање младог свештеника на поштовању црквеног Устава[4] и других прописа црквених власти, на одржавању дисциплине и црквеног поретка, изазвало је одређени раздор, због чега је сазвана ванредна скупштина ове црквене општине. Скупштина је одржана 14. јуна 1953. године у Монаш клубу. Према извештају упућеном епископу Дионисију, на њој је преовладало питање, које је уствари било предмет спора, а то је: "Да ли ће ова црквена општина радити по постојећем Уставу Српске православне цркве, на који су чланови одбора положили заклетву, или ће се у овој парохији управљати по правилима израђеним од стране лица која за ово нису била надлежна?"[5] Након препирке и немогућности да се постигне сагласност, раздвојиле су се две групе. Одмах потом, група чланова, на челу са свештеником, одржала је своју скупштину у капели Ст. Георге'с Терраце, на којој је изабран нови црквени одбор са председником Николом Павасовићем. Друга група парохијана је наставила са радом без свештеника. Касније, они су за своје потребе подигли дом, а по избијању раскола у Америци, ставили су се под јурисдикцију епископа Дионисија и изградили храм посвећен Светој Тројици. Тако су у Перту настале две црквене општине, једна посвећена Св. Сави а друга, најпре истог имена, а потом, по изградњи цркве, посвећена Св. Тројици. Даље ћемо наставити са посебним излагањем историје ове две црквене општине.



НАПОМЕНЕ:

1. Познато је да су 42 од 54 европска брода, који су досегли аустралијске обале пре енглеског брода Ендевор (Endeavour) 1770. године, пловили под заставом компаније Vereenigde Oost-Indische Compagnie, или United East Indies Company, која је такође позната и као Dutch East India Company.

2. Слободан Лазић, Срби у Аустралији, Љиг, 2002, стр. 54.3. Исто, стр. 38-41.4. У вези са извештајем свештеника Петра Радоша и његовим инсистирањем на

поштовању Устава Српске православне цркве, патријарх Викентије, као надлежни архијереј, одговара: "Потпуно увиђамо тешкоће у којима се налазите, али Вас храбримо да не клонете. Велика је милост Божија која ће Вам помоћи у Вашем тешком пастирском раду. Несумњиво, треба се трудити, да се колико је то могуће црквени живот одвија по начелима Устава Српске православне цркве. Тиме се најбоље одржава веза са црквом у Отаџбини, јер Устав Српске православне цркве духовно обједињује све православне Србе без обзира на то где се налазе. Али треба узети у обзир и нарочите прилике и место у којем се поједине црквене општине налазе и жеље наших верних који носе на себи терет издржавања храма или свештеника. Ако би верни хтели можда нешто друго, тада би било потребно да сами верни сачине пројекат Статута црквено-скупштинског и поднесу нама на расмотрење и одобрење. Међутим, треба настојати да верни прихвате Устав Српске Православне Цркве." - Архив Патријаршије, Кабинет патријарха, Патријарх Викентије свештенику Петру Радошу, бр. 131, 21. јул 1953.

5. Архив Митрополије срдењезападноамеричке, Извештај Српске православне црквено-школске општине Светог Саве у Перту, 8. јул 1953.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , , СВЕТИСАВА ХАЈГЕЈТ ЗАПАДНААУСТРАЛИЈА

31 Smith Street, Highgate, WA

Након скупштине у капели St. George's Terrace, јуна 1953. године, на којој је

изабран нови црквени одбор на челу са председником Николом Павасовићем, одбор је наставио рад на даљој организацији парохије, плановима за изградњу цркве и регистрацији црквене општине Св. Сава у Перту.

Свештеник Петар Радош је одмах приступио припреми за подизање храма. Како је било више покушаја да се две групе измире, постојала је и нада да ће их зидање храма зближити. Тако се парох Петар Радош 19. јула 1953. године, обратио вернима апелом, у коме је нагласио: "Дивни су примери кроз историју о подизању задужбина у спомен Васкрслог Спаситеља и његових угодника. Задужбина значи за душу нешто приготовити... Наш храм ће нас достојно репрезентовати пред Аустралијанцима и пред

осталим нацијама. Он ће бити још један доказ нашег јединства и решености да, где год ми живимо - ту храм Господу подижемо."[1] Овај апел је био разаслат свим Србима Западне Аустралије, али до жељеног јединства ипак није дошло.

Црква Св. Саве, Перт.

Камен темељац новог храма у Перту, положен је 31. јануара 1954. године, а црква је освећена 1. јануара 1956. године, јерејским освећењем пароха Петра Радоша.

Значајан догађај у животу заједнице представљала је посета краља Петра ИИ Карађорђевића цркви Св. Саве у Перту 3. септембра 1960. године. Краља су одушевљено и веома топло дочекали свештеник и чланови ове парохије и црквене општине.

Коло српских сестара "Краљица Марија" основано је 1962. године као орган цркве Светог Саве у Перту. Прву управу Кола сачињавале су чланице: Невенка Герасимовић председница, Софија Радовић секретарица и Селма Сладојевић благајница. Радећи на темељима старе традиције Коло сестара је посебну бригу испољавало у одржавању недељне школе, о незапосленима, инвалидима, старима и изнемоглима.[2]

Зграда недељне школе Вук Караџић, подигнута је у непосредној близини цркве. Освећена је и отворена на дан Светог Саве 27. јануара 1963. године. Свечаност освећења и отварања школе изазвала је пажњу, не само парохијана, већ и аустралијске јавности града Перта и околине. Тај догађај су пропратили готово сви дневни листови као и телевизија у Перту. Приликом отварања школе двадесет чланова се прихватило да отплаћује дуг за њену изградњу. Међу првим људима који су понели терет њеног утемељења помињу се Невенка Герасимовић, Софија Радовић, протојереј Петар Радош, Миро Вујовић, Стојан Шарковић, Тома Ристић и Милош Саичић.



При овој школи, значајну улогу има и школска библиотека која је пружила могућност Србима да читају српске књиге и негују своје ћирилично писмо и српски језик.

Посета епископа Дионисија другој црквеној општини у Перту, 9. новембра 1964. године, изазвала је бурне реакције парохијана ове црквене општине. На аеродрому, "при доласку у Перт било је противу њега демонстрација. Викало се на енглеском: Доле епископ Дионисије! Иди кући!"[3] Епископ Дионисије је потом "дао изјаву новинарима да су седам свештеника овде, који се нису определили за његову линију, постављени од стране комуниста и да су цркве под управом патријарха Германа комунистичке агентуре."[4] Због ове изјаве, тадашњи архијерејски намесник и парох, протојереј Петар Радош, је поднео тужбу грађанском суду противу епископа Дионисија, тражећи да му се не дозволи одлазак из Перта док се не одржи суђење. Ипак, епископ Дионисије је напустио Перт два дана пре предвиђеног рока.[5]

Током 1978. године, као прилог Саве Живановића, израђена је у Италији и постављена на звоник цркве, икона Св. Саве и Св. Симеона Мироточивог у мозаику. Осим ове иконе, на истом месту су наручене још три иконе у мозаику, међу којима и икона Св. великомученика и победоносца Георгија.[6] Друга два мозаика су поклонили: Коло српских сестара ове цркве и Организација српских четника из Западне Аустралије, за покој душе Ђенерала Драгољуба Михајловића.[7] Укупно четири мозаика на звонику цркве осветио је парох Петар Радош 13. маја 1989.

Значајну установу при цркви Светог Саве у Перту, представља и зграда са становима за пензионере. Пензионерско насеље од десет једнособних станова подигла је црквена општина, уз помоћ државе, која је доделила две трећине новчаних средстава. У име владе Западне Аустралије насеље је свечано отворио Т. Бурк (Т.Ј. Бурке), а осветио парох Петар Радош 12. априла 1985.

Од 9. септембра 2004. године, на дужност другог пароха ове црквене општине ступа новорукоположени јереј Саша Стојановић, који са протојерејем ставрофором Петром Радошем служи у њој и данас.

НАПОМЕНЕ:

1. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Извештај Српске православне црквено-школске општине Светог Саве, Перт, јул 1953.

2. Гласник Српске православне цркве у Аустралији, година III, бр. 9, јун 1967, стр. 22.

3. Летопис... књ. 2, стр. 99. The West Australian Nov, 1964.4. Летопис... књ. 2, стр. 99. The West Australian Nov. 11, 1964.5. Летопис... књ. 2, стр. 99. The West Australian Nov. 11, 1964.6. Гласник СПЦ у Аустралији, год. II, бр. 2, јуни 1978, стр. 37.7. Парохијски гласник, бр. 1, Перт, 20. дец. 1979, стр. 13.






. , ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНАСВ ТРОЈИЦА МАУНТ, ЛОУЛИ ЗАПАДНААУСТРАЛИЈА

Marlborough Street, Mt. Lawley, WA

Извештавајући о парохији и црквеној општини Св. Саве у Перту, архијерејски

намесник прота Илија Булован, марта 1958, пише: "Ова општина подељена је доцније на два дела, и то 14. јула 1953. године, услед конфликта између црквене управе и парохијског свештеника Петра Радоша. Обе носе исто име, али су две засебне управе. Настојања да се обједине до данас нису успела."[1]

Након бројних покушаја измирења закључено је да заједничког рада нема. Општина је регистрована код департмана за послове корпорација (Corporate Affairs 4. септембра 1953. Потом су купљена два плаца у улици Марлборо, на око 400 м удаљености од имања на коме је друга група решила да гради цркву. Одлучено је да се у улици Марлборо изгради дом за окупљања и богослужења, јер је постојала нада да ће се духови временом смирити и да не треба журити са још једном црквом и још једним домом.

Камен темељац за дом освећетио је 8. јануара 1955. године руски свештеник протојереј Сергије. Помоћу добровољних прилога и добијеног зајма од банке, дом је изграђен а осветио га је 1. јула 1956. јеромонах Георгије (Ђонлић). Чланова је у то време било 72. Пошто нису имали свештеника, за своје духовне потребе обраћали се пароху Петру Радошу и одлазили у цркву друге црквене општине.

Када је 1963. године у Америци избио раскол, јаз између две групе се повећао. Чланови ове црквене општине су донели резолуцију да чврсто стану уз епископа Дионисија и затраже пријем у његову јурисдикцију. Тако је, приликом боравка у Аустралији, епископ Дионисије, у пратњи архимандрита Димитрија (Балаћа) и прот. Славка Нићетина, посетио Перт. Стигао је 9. новембра 1964. Али, поред дочека добродошлице на аеродрому, "при доласку у Перт било је противу њега демонстрација,"[2] које су изазвале неред и непријатности.



Црква Св. Тројице, Перт.

Дужност свештеника у овој парохији и црквеној општини, од 14. јануара 1965. године, обављао је Драгољуб Петковић кога је, приликом свог боравка у Аустралији, рукоположио епископ Дионисије. У почетку, богослужења су обављана у дому. Касније, заузимањем свештеника Петковића, саграђена је нова црква, коју је осветио 26. фебруара 1967. године епископ Димитрије (Балаћ). Касније, иконостас у храму Свете Тројице је, 1973. године, такође осветио епископ Димитрије. Пошто је новосаграђени храм посвећен Светој Тројици и црквена општина Св. Сава променила је име у Св. Тројица. Трудом и залагањем свештеника, тада је почео нормалан парохијски живот.

Нови парох, Растко Нинковић, постављен је 22. марта 1968. године. Он је остао до 30. септембра 1979. године, када је поднео оставку. У међувремену, женско удружење Краљица Марија, при овој црквено-школској општини, расформирано је 1. августа 1971. године, и основано Коло српских сестара Краљица Марија.

Одласком свештеника Нинковића црква је остала без пароха. Украјински свештеник Валентин је повремено служио и обављао потребне свештенорадње. Осим тога, епископ Петар (Банкеровић) је долазио у канонску посету, охрабрујући и духовно инспиришући верне Србе, међу којима је био и заслужни, доживотни потпредседник ове црквене општине, Михаило Рајаковић.[3]

Благословом епископа Петра, 7. фебруара 1982. године постављен је млади свештеник, Србин из Румуније, Милорад Соактар, који се на овој парохији налази до данас.

Осим епископа Петра, ову парохију су посећивали и митрополит Иринеј (Ковачевић) јануара 1987. године, и архимандрит Сава (Јурић) марта 1989, који су пружали духовно освежење и охрабрење члановима и парохијанима ове цркве.

Током 1982. године покренут је месечни парохијски лист Млади српски соколи, са уредником Костом Мијатовићем.


У време председника Косте Мијатовића, 1987. године, црквена општина је купила кућу у непосредној близини дома. Потом је нова управа, на челу са Ђуром Ристићем, купила и другу кућу у близини храма. На њеном месту су потом, 2000. године, изграђене три засебне куће на спрат.

Недељна школа при овој цркви је започела са радом 1985. године. Учитељи су били: Дана Поповић, Вера Стојановић, Димитрије Стојановић, Жана и Радмила Мијатовић. Исте године основана је и фолклорна група, на челу са кореографом Вером Зимоњић.

НАПОМЕНЕ:

1. Летопис... књ. 1, стр. 52. Летопис...књ. друга, стр. 99; The West Australian Nov. 11, 1964.3. Преминуо 9. септембра 1982. Опело извршио еп. Петар у Перту.

ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТИСАВА, ГРИНСБОРО ВИКТОРИЈА

212 Diamond Creek Road, Greensborough, VIC. 3088

Крајем деветнаестог века (око 1890.) Мелбурн је постао највећи град у

Аустралији и снажан економски центар, подигнут на ушћу реке Јаре. Али, финансијска криза, која је захватила Аустралију од 1893. године и трајала све до Првог светског рата, проузроковала је велико исељавање становништва. И поред тога, Мелбурн је остао град индустрије, пољопривреде и трговине, што иначе карактерише државу Викторију.

* * * Први српски православни свештеник, који је стигао у Аустралију 6. септембра

1948. године, био је Светозар Секулић. Он је, након боравка од око шест недеља у пријемном логору у Батрсту, крајем 1948. године, упућен на рад у једну болницу у Мелбурну. У овом граду се већ тада налазио мали број Срба и Македонаца. Долазак свештеника је донекле окупио малу заједницу. У настојању да у оскудним условима одржи верски живот, отац Светозар је сваке недеље одлазио на богослужење у Сиријанску православну цркву Св. Николе, где су му Либанци, заједно са својим свештеником, радо помагали.

Већ у јуну 1949. године, отац Светозар прелази у Сиднеј,[1] а 1950. године, у Мелбурн стиже свештеник Будимир Ђукић. Он је од стране имиграционих власти био одређен на рад у електродострибуцији у Њупорту (Electricity Commission of Victoria, Newport). По свом доласку, свештеник Ђукић је ступио у везу са руским свештеником Игором Сусемилом са којим је сарађивао и саслуживао у руској цркви, за православне Русе и Србе. У то време су поједини Срби почели размишљати о оснивању српске парохије и црквене општине. Основан је иницијативни одбор, на челу са Војиславом Топаловићем, а дивизијски ђенерал Драгутин Живановић, са циљем и надом да се формира српска парохија, почео је са уписивањем Срба. У ту сврху је користио чланске карте из парохије Руске заграничне цркве у Мелбурну.

Српска колонија у Мелбурну није била велика, а број људи који су били спремни да се потруде на организовању црквеног живота, био је још мањи. Међутим, присуство српског свештеника Будимира Ђукића је било олакшавајућа околност. О овоме је био обавештен и архиепископ Теодор у Сиднеју, који је дао благослов да свештеник Ђукић може богослужити са руским свештеником у руском храму и задовољавати духовне потребе православних Срба и Руса. Преко архијерејског намесника за Аустралију Илије Булована, свештеник Ђукић је о томе известио и епископа Дионисија. Архијерејски намесник је препоручио епископу Дионисију: "С обзиром на околности а имајући у виду потребу и корист по нашу верску и националну ствар да у Мелбурну као главном средишту државе Викторија имамо једног српског свештеника тим пре, што је то жеља наше колоније и оца Будимира, мишљења сам да би га требало поставити за пароха у Мелбурну... Мелбурн је милионски град и насушна је потреба да и у њему буде један српски свештеник. Ради тога, слободан сам поднети предлог Вашем Преосвештенству да га благоизволи поставити за пароха у Мелбурн."[2]



На образложени извештај Архијерејског намесника да се свештеник Будимир Ђукић постави за пароха у Мелбурну, епископ Дионисије је одговорио: "Потпуно се слажем и одобравам да отац Будимир Ђукић може служити света богослужења у руској цркви и са Русима у Мелбурну, за време, док се Срби не оспособе у том месту да могу сами имати своју богомољу. Али, стављам оцу Будимиру у дужност да са Србима који су у Мелбурну оснује засебну црквено-школску општину српску, са циљевима изнетим у епархијском Уставу. Да Србе сабира и духовно храбри."[3]

Истом поштом преко Архијерејског намесника, епископ Дионисије је послао званични декрет о постављењу свештеника Ђукића за свештеника у Мелбурну. Осим тога, за нову црквено-школску општину епископ Дионисије је послао копију Устава Епархије америчко-канадске да им послужи као узор приликом састављања правила за парохију и црквено-школску општину у Мелбурну.

Убрзо потом, оснивачка скупштина се састала 20. маја 1951. године. На њој је формирана црквено-школска општина под именом Свети Сава.[4] Ђенерал Драгутин Живановић се није прихватио никаквог положаја, али је том приликом скупштини предао списак адреса и имена чланова. Од стране присутних 109 чланова и парохијана, за првог председника је изабран Војислав Топаловић. На оснивачкој скупштини су такође, прочитана и усвојена Правила ове црквене општине, које је потом, епископ Дионисије одобрио својим актом од 1. априла 1952. године.[5]

У записнику редовне годишње скупштине 18. маја 1952. године, забележено је да је, од оснивања црквене општине одржано: 7 забава, 23 седнице, прослављен Св. Сава, рођендан краља Петра ИИ и одржан помен ђенералу Михајловићу и Косовским јунацима.[6] Од црквеног одбора су одређени повериоци, који су обилазили Србе у Мелбурну, тако да је, већ половином 1952. године, било уписано око 290 чланова. Тада је формирана и фолклорна група одраслих особа, под вођством Милана Станића. Шира заједница је са одушевљењем прихватила иницијативу оснивања српске православне црквене општине и парохије.

Почело се размишљати о куповини земље и изградњи цркве. Формиран је одбор, јула 1953. године, који ће се о томе бринути. Међутим парохија је убрзо остала без свештеника. У новембру 1953. године, отац Будимир Ђукић је поднео оставку, ради одласка на посао у Квинсленд.

За црквену славу 1954. године, из Сиднеја је дошао архијерејски намесник протојереј Илија Булован, који је служио са свештеником Теодором Демјањуком. Слава је прослављена у руској цркви у Фицроју, у присуству око 300 особа, а увече је одржана забава у Пререн Таун Холу (Prahran Town Hall), којој је присуствовало око 820 особа.

Благословом патријарха Викентија, свештеник Теодор Демјањук је постављен за привременог пароха 28. фебруара 1954. године. Следећих неколико година је протекло у редовном парохијском и црквеном животу, као и у тражењу погодног плаца за градњу цркве. Када је купљено замљиште у улици Гор, у Фицроју (Gore Street, Fitzroy), 15. децембра 1957. године је сазвана ванредна скупштина, на којој је чланство прихватило планове инжињера Вујадина Поповића за изградњу цркве. Општина је одобрила планове средином 1959. године, а потом су предузимачи тражили између 30 и 35,000 фунти за пројекат. Како црквена општина није могла да обезбеди толико новца, као јефтинија могућност, одлучено је да се потражи нека црква на продају.

Богослужења су сваке недеље наизменично обављали свештеници Славко Нићетин и Теодор Демјањук, у изнајмљеној методистичкој цркви. Тек 1962. године, архијерејски заменик, протојереј Петар Радош је поставио оца Теодора за сталног пароха.





У међувремену, крајем педесетих година, чланство црквене општине је почело да се осипа. Остало је око 70 чланова, а на богослужења је долазило свега десетак особа. Приликом своје посете, 1960. године, краљ Петар је обишао Србе у Сеинт Албансу, а не и у Мелбурну. Због свега тога, на скупштини те године, било је доста критика на рачун одбора. Изабрана је нова управа на челу са Тодором Јелићем, која је убрзо потом, на седници од 13, октобра 1962. године, одлучила да купи стару цркву у Карлтону (corner Station & Lee Streets), по цени од 6,500 фунти. Положена ја кауција од 3,100 фунти, с тиме да остатак буде исплаћен за три године. Богослужења су се наставила у изнајмљеној цркви док новокупљена није реновирана. За повериоце су изабрани: Борислав Петровић, Милорад Вековић и Обрен Поповић.[7]

Стара методистичка црква, купљена у Карлтону, обновљена је и адаптирана у православни храм, посвећен светом Сави. Иза цркве је постојала и мала сала у којој је прорадила недељна школа. Прва служба у овој цркви била је храмовна слава, прослављена 27. јануара 1963. године, малим освећењем нове цркве, а потом Светом литургијом, коју су служили свештеници Теодор Демјањук и Славко Нићетин. Тога дана је био и први наступ новооснованог црквеног хора, под управом Ивана Макаревића - Јасенка.

Стара црква Св. Савe у Карлтону.

Ова, 1963. година, била је за Цркву у расејању веома бурна и тегобна. Раскол се из Америке пренео у Аустралију, где је изазивао расцепе у парохијама. Током те године планирано је и велико освећење цркве у Карлтону, а поводом забрињавајућих вести, заказан је и састанак свештеничког братства код ове цркве, 10-12. јула 1963. године. Са овог скупа је објављена резолуција у којој свештенство одлучно изјављује да остаје у јединству са својом Српском православном црквом, да остаје на стражи одбијајући ма какве налете комуниста, у земљи или иностранству, и да ће се, у погледу поделе


Америчко-канадске епархије, сложити са одлукама Десетог црквено-народног сабора у Либертивилу.

У суботу, 14. јула 1963. године, освећена је новообновљена црква. У свети престо положене су мошти свете великомученице Варваре.[8] Освећење је обавио архиепископ Антоније из Руске заграничне цркве, уз саслужење свештеника: Илије Булована, месног пароха Теодора Демјањука, Душана Поповића, Славка Субића, Светозара Секулића, Будимира Ђукића, Славка Нићетина и архијерејског намесника Петра Радоша.

Расположење на редовној годишњој скупштини ове црквене општине, одржаној 15. децембра 1963. године, било је веома напето. Гласало се за останак у јурисдикцији СПЦ или прелазак у јурисдикцију Америчко-канадске епархије. Већином гласова је одлучено да ова црквена општина затражи пријем код епископа Дионисија. Остатак чланова, који су били против ове одлуке, са свештеником, протојерејем Теодором Демјањуком, основао је нову црквену општину посвећену Св. Тројици, о чему је више речено у том поглављу.

Пошто је епикопу Дионисију у држави Викторији тада пришао само један свештеник, Славко Нићетин, он је морао да опслужује све црквене општине у овој јурисдикцији: Св. Саве у Карлтону, Св. Ђорђа у Ст. Албансу, Св. Николе у Ђилонгу, Св. Тројице у Јалорну и Св. Петра и Павла у Водонги.

Коло сестара, под именом Књегиња Зорка, основано је 1964. године. Прва председница је била Вера Кашиковић. Касније, коло сестара је реорганизовано под новим именом, Огњена Марија.

Пошто је стара сала била мала, направљени су планови за већу, иза цркве. Темељи су освећени 9. јула 1969. године. Сала је завршена исте године.

Доласком новог таласа Срба током шездесетих година, црквена општина је ојачала. Током ове, 1969. године, купљено је као инвестиција, имање од 45 акара близу Гизборна, које је служило за излете. Следеће, 1970. године, при овој црквеној општини је основана једна од најбољих фолклорних група, под именом Авала.

Недалеко од цркве, 1971. године је купљена парохијска кућа, која је потом издавана под кирију. Када се указала прилика, 1974. године је ова продата, да би се купила кућа поред цркве. У њу је потом смештена канцеларија, недељна школа и Српско добротворно друштво (Serbian Welfare Association), које је основано 28. јуна 1978. године. Његов дугогодишњи председник је био Борислав Петровић. Касније, ово Српско добротворно друштво се осамосталило и данас је то јака установа са својим огранцима широм Мелбурна, у Данденонгу, Ст. Албансу и Престону.

Црква је, била захваћена пожаром 1972. године, али није страдала конструкција, тако да је брзо поправљена и поново освећена од стране епископа Димитрија. Ипак, временом се увидело да је црква мала, као и простор око ње. Није било места за проширење, па је разматрана могућност куповине већег имања, подаље од центра града. Земљиште од 4. акра, на коме ће потом израсти један леп православни центар, купљено је фебруара 1982. године, у предграђу Гринсборо (Greensborough), око 22 км од центра града. Када су од општине добијене потребне дозволе, крајем 1983. године, изливени су темељи за велики црквени дом и салу, и засађено је око 500 садница. Свечано освећење темеља је обавио епископ Петар (Банкеровић) 21. априла 1985. године, након чега је започело зидање сале.

Парох Мирослав Јовановић се разболео током 1985. године, па га је замењивао свештеник Драгомир Шиповац, који је потом постављен за пароха 2. новембра 1986. У међувремену, земљиште за нову цркву је освећено 9. марта 1986. године.

Ради наставка радова на новом имању, у септембру 1987. године је продата црквена кућа у Карлтону. Следећих пар година је протекло у интензивној градњи. Нова


сала, која је примала око 700 гостију, иако не сасвим завршена, била је препуна 10. и 11. јуна 1989. године, за свечано обележавање 600. годишњице Косовског боја. Многе свечаности су те године по први пут одржане на новом имању у Гринсбороу: прослављена је црквена слава, затим Видовдан и потом, слава Кола сестара Огњена Марија. У септембру исте године, одржано је успешно фолклорно вече, иако се фолклорна група Авала готово угасила. Али, ускоро су у новој сали почели часови веронауке и фолклора, па се група убрзо обновила. У октобру 1989. године је формирано и пензионерско друштво, које се потом угасило 2001. године.

Црквени дом Св. Сава, Гринсборо.

Од тада, све веће прославе су се одржавале у новој сали на новом имању, које је 10. фебруара 1990. године посетио старац Никанор, проигумана манастира Хилендара. Иако у позним годинама и слабог здравља, он је обављао мисију измирења међу Србима. Када је на имању видео место за цркву, обележено крстом, предложио је да нови храм буде по узору на Лазарицу, да би нам се деца учила ко су били св. Сава и св. кнез Лазар.[9] Старчеве речи су са љубављу прихваћене и свештеник са члановима одбора је набавио оригиналне планове Лазарице у Крушевцу. Увећавши основу цркве за 1/5 а задржавши исту висину, нови храм је тако постао Нова Лазарица.

Имање у Гизборну је продато у децембру 1990. године, када је и паркинг за око 150 возила завршен и исплаћен. Нову салу су 12. маја 1991. године осветили: архијерејски заменик протојереј Драгољуб Петковић из Аделаида, парох Драгомир Шиповац и свештеник из Ст. Албанса Звонимир Јовић.

Радови на изградњи нове цркве Лазарице, почели су 19. фебруара 1992. године, када је председник црквене општине Св. Стефан из Спрингвејла Слободан Дакић, као свој прилог, багером бесплатно изравнао терен. То је био један од почетних гестова братске сарадње међу члановима две епархије. Темеље су 21. јуна 1992. године осветили епископи Василије (Веиновић) и Лонгин (Крчо).

Изградња парохијске куће је почела 25. августа 1992. године. Када је кућа од око 170 м2 завршена и освећена 18. јула 1993. године, у њу се истога дана уселио парох Драгомир Шиповац.

Када је нова црква саграђена, освећени су крстови и подигнути на куполе 11. маја 1996. године. Потом је почело фрескописање новог храма, које је уметнички урадио Андреј Сисољатин, који је у Русији радио на рестаурацији икона.

Последња служба у старој цркви у Карлтону, је одслужена на Оце, 3. јануара 1999. године. Након тога, прешло се сасвим у Нову Лазарицу на новом имању, а стара црква је стављена на продају. За пожртвовани рад пароха Драгомира Шиповца, епископ Сава га је одликовао напрсним крстом, на Светој литургији 24. априла 1999. године.


Током 1999. године снаге НАТО су бомбардовале Србију, па је црквена општина организовала помоћ за фонд СПЦ Човекољубље. У мају исте године, изабран је епископ Никанор (Богуновић) за поглавара СПЦ у Аустралији.

Црква Св. Саве, Гринсборо.

Следећих година је изградња и уређење објеката на црквеном имању настављена. Уведено је грејање и хлађење у великој сали, проведена канализација, поплочан простор око храма и његово степениште обложено гранитом. Испод бине у сали, изграђен је двособни стан, а на спрату је уређена учионица за децу у недељној школи.

СВЕШТЕНИЦИ:Будимир Ђукић (5. фебруар 1951 - новембар 1953.)Теодор Демјањук (28. фебруар 1954 - децембар 1963.)Славко Нићетин (1964.)Драгутин Павловић (кратко 1964.)Мирослав Јовановић (1964 - 1967.)Саво Цупаћ (јануар 1967 - јануар 1970.)Владимир Дејановић 1970 - 1976.Мирослав Јовановић (поново 1976 - 1985.)Драгомир Шиповац (1985.до данас)

НАПОМЕНЕ:

1. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Протојереј Светозар Секулић, Кратак преглед историје СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду.

2. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд, протојереј Илија Булован епископу Дионисију, 1. децембар 1950.

3. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије високопречасном протојереју Илији Буловану, архијерејском намеснику, 5. фебруар 1951.

4. Летопис српске православне парохије Св. кнеза Лазара у Сиднеју, књ. 1, стр. 5.5. Споменица Српске православне цркве Св. Сава - Мелбурн, 2002. стр. 10.6. Споменица Српске православне цркве Св. Сава - Мелбурн, 2002. стр. 12.7. Споменица Српске православне цркве Св. Сава - Мелбурн, 2002, стр. 21.8. Срби у Аустралији, историјат и развој... стр. 249.9. Споменица Српске православне цркве Св. Сава - Мелбурн, 2002, стр. 82.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТИСАВА, ФЛЕМИНГТОН НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

34 Hampstead Road, Flemington, NSW

Парохија и црквена општина Св. Саве, Флемингтон, Сиднеј, основана је трудом и

залагањем њеног пароха Миленка Стефановића. Почетци ове парохије била су прва богослужења, одржавана у центру Сиднеја, у једној осмоугаоној згради која се ослања на англиканску цркву Св. Андреје код Градске већнице

Црква Св. Саве, Флемингтон.

(Chapter House, St. Andrew's Cathedral).[1] Нешто касније, Англиканска црква им је дала на услугу цркву Св. Павла у Редферну (Redfern). Након одслужене Свете литургије и сечења славског колача у овом храму на други дан празника Св. Саве, 28. јануара 1951. године, свештеник Стефановић је у својој беседи позвао окупљени народ у црквену салу, ради договора о покретању иницијативе за изградњу прве српске православне цркве у Аустралији. У сали је отац Миленко говорио о потреби изградње српске цркве, ради очувања вере и идентитета. Предлог свештеника је одушевљено примљен, тако да је одмах у наставку одржана прва оснивачка скупштина[2], на којој је изабран први црквени одбор од 19 чланова,[3] угледних људи из српске заједнице у Сиднеју. Одбор је истога дана саставио проглас о намери подизања прве српске православне цркве у Аустралији, која ће бити посвећена светом Сави, и почео са сакупљањем прилога. Потом, уз потписе свих одборника проглас је упућен на све познате адресе Срба и пријатеља српског народа.

Подршка православних Срба из других места није изостала. Убрзо је пронађено погодно место за изградњу храма, у улици Хемпстед (Hampstead Road) бр 34 у Флемингтону, у близини железничке станице, недалеко од највеће некрополе, гробља Руквуд. Положена је кауција за земљиште, у висини од 125 фунти, с тим да остатак буде исплаћен када тапија буде преведена на Српску православну цркву.[4] Као свој





прилог, познати предузимач Драган Тошић, бесплатно је урадио план за овај први српски храм, а прво богослужење на новокупљеном имању одржано је 31. марта 1953. године. Камен темељац је положен 6. априла 1953. године,[5] чиме је озваничен почетак градње светог храма. Изградњу прве српске цркве у Аустралији забележио је и водећи сиднејски лист "Sunday Telegraph ", од 29. новембра 1953. године, пригодним чланком, уз фотографију свештеника Стефановића са радним колицима на улазу у будући храм.

Изградња храма је почела 23. јула 1953. године. Текла је брзо, са великим ентузијазмом који је отац Миленко уливао. Радови су финансирани добровољним прилозима парохијана, као и самог пароха.[6] "Много новца је уштеђено јер су чланови цркве радили на грађевини бесплатно."[7] Црква је изграђена за мање од годину дана. О томе свештеник Стефановић пише: "Дана Господњег, на Цвети, 18. априла ове (1954.) године, ако Бог да и св. Сава помогне, осветићемо прву српску цркву у Аустралији... Нека да Бог да ова наша Богомоља послужи као место за окупљање и измирење добрих Срба. Дај Боже да са њеног торња, звоњењем објавимо и ослобођење земље наше лепе, давно невиђене, много ојађене и много ужељене." [8] На улазу у храм, свештеник Стефановић је поставио спомен плочу са натписом: "Српска православна црква Св. Саве. Спомен храм Дражи Михајловићу и свим Србима изгинулим за Крст часни и слободу златну. Подигао свештеник Миленко са српским народом у Аустралији 1953-1954."

Поводом освећења завршеног храма, новине Слога бележе: "На дан Цвети 18. априла 1954. освећена је прва српска православна црква "Св. Сава"... Освећење је обавио свештеник г. Миленко Стефановић, уз асистенцију оца Антонија, протојереја Пољске православне цркве у Аустралији... Свечаном чину освећења присуствовало је око 800 Срба, а било је доста и гостију Аустралијанаца... По освећењу обављена је служба Божија, која је трајала до 2 сата по подне. На крају Литургије, пољски православни свештеник одржао је дирљиву проповед у којој је подвукао патње и страдања православне цркве у прошлости и сада... Потом је овдашњи парох, г. М. Стефановић, у својој беседи изнео тешкоће око подизања цркве и захвалио браћи на пажњи и великој посети, као и на дару који су Срби приложили за изградњу цркве." [9]

Спомен плоча на улазу у храм Св. Саве, Флемингтон

Као што смо већ поменули у поглављу о доласку првих српских свештеника у Аустралију, међусобни односи у малој српској заједници, која је тек требала да се формира у овој земљи, били су нетактични, неправилни и неправославни. Разни документи из овог периода сведоче да су неслога и одбојност владали међу појединим свештеницима, парохијама и парохијанима, члановима разних организација, које су у






то време започињале своје активности у Аустралији. Пишући о томе, свештеник Миленко Стефановић каже: "Стање у српској средини у Сиднеју у то време, а добрим делом и данас, у духовном погледу је болесно."[10]

Успех и радост због изградње прве српске цркве у Аустралији били су донекле помућени тешкоћама о којима је на њеном освећењу говорио парох. Дошавши у нову и непознату средину, поједини свештеници и малобројни црквени радници, нису увек поштовали правила своје православне вере и Цркве, као ни уобичајени ред и поредак који важи у православљу. На фотографијама са Свете литургије, коју је на дан освећења темеља ове цркве служио свештеник Стефановић, види се и англикански свештеник Канон Кеш (Rev. Cannon Cash), у својим одеждама, како за време Литургије клечи пред Престолом, држећи Путир у рукама, као да се причешћује из њега.[11]

У записнику са оснивачке скупштине ове парохије и црквене општине, одржане 1. априла 1956. године, било је доста речи и о неповерењу и неслози. Описано је више случајева у којима се огледа нетактичност и често, безразложно неповерење једних према дугима. Као на пример, када је једном приликом "отац Миленко упитао секретара црквене општине г. Ајдуковића, зашто се он није представио као секретар српске црквене општине, када се са њим срео у Сиднеју? г. Ајдуковић је одговорио да он то није учинио јер је сматрао да је отац Миленко члан Душана Силног (једне српске политичке групе). Отац Миленко им је тада рекао да он није врачара која гледа у зелену каленицу да ли овде или онде постоји црквена општина. Нити је пак, пророк Исаија да погађа да ли постоји, или да ли ће постојати црквена општина!"[12]

Још пре доласка у ову земљу, свештеник Стефановић, је био у вези са надлежним епископом Дионисијем, па је чудно да није знао да ли и где постоји црквена општина. А и да није знао, као свештенику, била му је дужност да се распита о осталим свештеницима, парохијама и црквеним општинама на територији на којој се налази, као и да прати инструкције надлежног архијерејског намесника протојереја Илије Булована. Али, међу многим Србима је владала непомирљива политичка подељеност, супарништво, дубоко неповерење, зазирање и страх једних од других.

У таквој атмосфери, оснивач ове парохије и црквене општине, свештеник Миленко Стефановић, све до краја своје службе, 1. јануара 1999. године, држао се по страни, како од браће свештеника, тако и од својих надлежних, ничим не показујући да се он и његова парохија налазе под било чијом јурисдикцијом. Живео је и радио изолован у свету своје парохијске цркве у Флемингтону, бринући се о њој и о вернима који су долазили и који су то умели да цене. У већ поменутом записнику са оснивачке скупштине стоји да је "члан Акционог одбора Г. Коста Капетановић ...рекао да је ово једини пример, можда у целој српској историји, да је црква подигнута без грађевинских одбора. Главни терет око подизања цркве носио је свештеник Миленко и то је био једини могући начин да се у оваквим приликама, какве су међу нама, успе са подизањем цркве."[13]

На истој скупштини, од 1. априла 1956. године, усвојена су и правила "Српске православне цркве Св. Сава", која су регистрована 3. јула 1956. године. Имена првих повереника (trustees) уписана су у Катастарски уред (Land Title Office) 13. новембра 1956. Повереници су били: јереј Миленко Стефановић, Јован Атанасковић и Радомир Урошевић.[14] У извесном периоду између куповине земљишта и регистрације, као повереник је такође био регистрован и Бранислав Ђорђевић.

Временом, ова црквена заједница је напредовала. Иконостас за цркву је израђен у Сиднеју, а иконе су наручене из Велса, у Енглеској. Обзиром да је то била прва изграђена српска црква у Аустралији, многи досељеници су били везани за њу,






долазили су на богослужења од њеног почетка, у њој се крштавали, венчавали и доводили своју децу и унуке.

У недељу 25. септембра 1960. године, краљ Петар ИИ Карађорђевић је посетио ову цркву и присуствовао благодарењу. Пред улазом у храм Њ.В. Краља је поздравио председник црквеношколске општине г. Коста Капетановић.[15]

Епископ Дионисије (Миливојевић) је такође, посетио цркву Св. Саве у Флемингтону, 10. октобра 1964.[16] Ипак, свештеник Миленко Стефановић и ова парохија нису били под јурисдикцијом Слободне српске православне цркве, као ни под јурисдикцијом Патријаршије. У записнику свештеничке скупштине, одржане 26 - 28. августа 1961. године у Сиднеју, свештеници из целе Аустралије закључују: "И овога пута ми много жалимо што на састанку Братства није учествовао брат Миленко Стефановић, иако је уредно био позван од Архијерејског заменика. Поред тога, нарочита делегација од четири свештеника, и то: г.г. Буде Ђукића, Петра Радоша, Славка Нићетина и Живка Поповића, посетила га је у његовом стану и позвала пре почетка заседања да истом присуствује, што је он, на жалост одбио."[17] На заседању Црквеног суда Слободне српске православне цркве, Епархије аустралијско-новозеландске, од 19-22. априла 1967. године, разматран је случај свештеника Стефановића. Тим поводом је речено: "Његов став и држање према нашој Епархији изражен је у више прилика и увек је био и остао непријатељски... а што је најглавније његовим радом, показао је да није вољан да се стави под јурисдикцију наше Епархије... те се иста благовремено оградила од његовог штетног и наопаког рада својим расписом бр. 205, од 8. маја 1965. године."[18]

У докуменацији судског процеса[19] пред Врховним судом НЈВ, под бројем 1884 из 1987. године, констатује се да "разна евиденција јасно показује да је зграда у Флемингтону позната као црква Св. Саве... али су од 1954. године, различити фактори утицали на њено богослужење... политичке дебате су водиле ка затегнутости међу Источним црквама у Аустралији, као и у прекоморским земљама."[20] У сведочењу током овог судског спора парох Миленко Стефановић донекле објашњава начин рада ове парохије и црквене општине. Он каже да због комунизма у Србији не помиње патријарха, а због проблема који постоје у цркви у егзилу не помиње ни епископа из Америке. Што се тиче чланства, из бојазни да њихов списак не доспе у руке комунистима, он га поседује једино у својој меморији. Чланарина износи 5 центи, тако да све крштене особе, које редовно долазе у цркву и остављају прилог на тас, имају удела у чланству; а због малог износа, о чланском улогу се не води евиденција.[21]

Свештеник Стефановић није узео учешћа у формирању Савета при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију, као ни у каснијим епархијским телима, било једне или друге Епархије. У току више деценија, више епископа и свештеника су му се обраћали, честитали јубилеје, добар број га је и посетио покушавајући да га одобровољи на неку основну сарадњу, али без успеха. Својим актом Е. бр. 129/73, од 21. фебруара 1973. године, епископ Лаврентије је апеловао на њега да се врати у крило Српске цркве, скренувши му пажњу да ће, у случају отказивања послушности, бити лишен свештеничког чина, у смислу Чл. 91 Поступка за црквене судове СПЦ.[22] Ипак, свештеник Стефановић је остао при свом ставу све до краја своје службе. Епископи, који су столовали у Аустралији, као и црквена тела у епархијама, снисходили су му, имајући разумевања и поштујући напоре првих српских свештеника на овом континенту. Такав став су имали и многи епископи у Отаџбини, па и сам патријарх Павле, који је 24. новембра 1999. оцу Миленку упутио писмо захвалности и охрабрења у старости и болести. Било им је познато да су политичка трвења међу избеглицама и страх који се увлачио међу малобројне прегаоце, били појачани недораслошћу ситуацији, неорганизованошћу и несналажењем у новој средини. Све то је често









доводило до повлачења у себе и своју локалну заједницу, која је за велики број досељеника, одсечених догађајима и простором од своје отаџбине, привремено представљала мали, али довољно реалан и готово читав њихов свет.

Иако већ у поодмаклим годинама и болестан, последњу службу парох Миленко Стефановић је одслужио 31. јануара 1999. године. Неко време је провео у болници а потом, своје последње године у руском старачком дому Свети Сергије у Кабрамати, све до своје смрти 1. октобра 2003. године.

По одласку пароха Стефановића, ову црквено-школску општину је привремено опслуживао протојереј Ђуро Ђурђевић. Од њега је духовно старање о овој парохији, 19. децембра 1999. године, преузео протојереј Владислав Ђорђевић, а парохија и црквено-школска општина су дошле под јурисдикцију Епархије аустралијско-новозеландске, Митрополије новограчаничке.

По ступању на дужност, нови парох, протојереј Ђорђевић, предузео је обнову храма. Његовим заузимањем изграђена је и нова припрата на цркви коју је, заједно са обновљеним храмом, епископ Милутин осветио 18. априла 2004. године, на 50. годишњицу јерејског освећења. Том приликом, протојереј Владислав Ђорђевић је унапређен у чин ставрофора. Изградња црквеног дома је потом, почела јуна 2005. године. У њему су предвиђени стан за парохијског свештеника, канцеларија, сала, библиотека и недељна школа.

НАПОМЕНЕ:

1. Проф. Слободан Живковић: Златни јубилеј храма Св. Саве, Флемингтон, прве српске православне цркве изграђене у Аустралији 1954 - 2004, Сиднеј 2004, стр. 42-43.

2. Када је црква изграђена и освећена, одржана је 1. априла 1956. још једна оснивачка скупштина на којој су усвојена њена Правила.

3. Међу њима су били: Коста Капетановић, Лазар Хаџи-Павловић, Бошко Бронзан, Машан Божовић, Бранислав Ђорђевић, Илија Ковачевић, Сергије Јовановић, Слободан Васић, Ратко Грковић, Гвозден Поповић, Гаврило Булић, Раде Матаруга, Павле Нешковић, Миодраг Симић, Милија Мијатовић, Петар Гојнић, Стојан Николић, Добросав Цицварић и свештеник Миленко Стефановић.

4. Прота Владислав Ђорђевић и проф. Слободан Живковић, Прота Миленко Стефановић, Светски српски глас, Мелбурн, 10. октобар 2003, стр. 18.

5. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Устав и Правила Црквено-школске општине Св. Сава, Флемингтон.

6. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Устав и Правила Црквено-школске општине Св. Сава, Флемингтон.

7. Архив цркве Св. Саве, Флемингтон, Записник са оснивачке скупштине, 1. април 1956.

8. "Нарочито се захвалио следећој браћи на њиховом физичком раду при изради храма: Илији Ковачевићу, Радојку Блажевићу, Душану Узелцу, Влади Игњатовићу, Душану Бушевцу, Александру Стојковићу, Влади Николићу, Богољубу Марковићу, Јовану Бановићу, као и браћи Анђелковићима, који су у многоме помогли да се овај храм за кратко време заврши. Од жена највише се

истакла сестра Српкиња Ружа Бојанић, која је својим радом и трудом највише допринела цркви." - Лист "Слога", Перт, бр. 204-205, 16-23. априла 1954, стр. 8

9. М. Васовић, Освећење прве српске цркве у Сиднеју, Слога, Перт, бр. 207, 7. мај 1954. стр. 3.

10. Архив цркве Св. Саве у Флемингтону, Записник са оснивачке скупштине 1. априла 1956. стр. 4.

11. Проф. Слободан Живковић, Златни јубилеј храма Св. Саве, Флемингтон, прве српске православне цркве изграђене у Аустралији 1954 - 2004, Сиднеј 2004, стр. 102.

12. Архив цркве Св. Саве у Флемингтону, Записник са оснивачке скупштине, 1. април 1956.

13. Исто.14. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Устав и Правила Црквено-школске

општине Св. Сава, Флемингтон.15. Слободан Лазић, Срби у Аустралији, књ. I, Љиг 2002, стр. 109.16. Ратко Д. Протић, Долазак епископа Дионисија, Слога, Перт, бр. 732, 30. октобар

1964, стр. 3.17. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник

Свештеничке скупштине у Сиднеју, 26-28. август 1961.18. Архив Епархије аустралијско-новозеландске НГМ, ман. Св. Саве, Хол, Записник

Ц/Суда, Аделаид, 26. април 1967.19. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Црквено-школска општина Св.

Сава, Flamengton, Judgment - Resev v Stefanovich, in the Supreme Court of NSW, Equity Division, No 1884 of 1987.

20. Исто.21. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Црквено-школска општина Св.

Сава, Flamengton, Judgment - Resev v Stefanovich, in the Supreme Court of NSW, Equity Division, No 1884 of 1987.

22. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископ Лаврентије, Е. бр. 265, 12. маја 1973.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТАТРОЈИЦА , СЕВЕРНИ ЈАЛОРН ВИКТОРИЈА

Yalluorn North Rd, Yallourn North, VIC

Известан број православних Срба се, током 1950. године, населио у мали

рударски градић Јалорн у Северној Викторији. Група је по броју била мала, али велика по решености да организује црквени живот у својој средини. Заслуга за остварење тих племенитих жеља припада двојици честитих људи др. Милану Ђукићу и Воји Бранкову. Др. Ђукић је пружао иницијативу, а Воја Бранков је, обзиром да није имао кола, пешке обишао сваког Србина у околини Јалорна. Позивао их је да дођу на скупштину, на којој ће се разматрати могућност оснивања црквено-школске општине.

Скупштина, од око једанаест људи, одржана је на празник Духова, 8. јуна 1952. године. На њој је донета одлука о оснивању парохије и црквено-школске општине Свете Тројице, а за првог председника је изабран Милан Ђукић. Преко архијерејског намесника, протојереја Булована, одмах су достављени патријарху Викентију у Београд, молба за благослов, уз оверени записник са оснивачке скупштине, обавезу присутних чланова да ће морално и материјално помагати своју црквену општину и свештеника који им буде одређен; као и то да ће поштовати предложени правилник црквене општине.

По благослову Патријарха, оснивање ове црквене општине је одобрио намесник протојереј Булован, својим актом од 27. априла 1953. године.[1] Он је, у прилогу свог акта, вратио и примерак одобрених правила ове црквене општине, с молбом да се она чувају у црквеној архиви и да се по њима управљају у раду.

Црква Св. Тројице, Јалорн Норт.


Већ следеће године, 9. марта 1953. црквени одбор је писао осталим црквеним општинама у Аустралији указујући на потребу и предлажући састанак делегата свих српских православних парохија и црквених општина.[2]

На предлог ове црквене општине патријарх Викентије је као првог пароха поставио 16. јула 1953. године, свештеника Теодора Демјањука, пореклом Руса.[3] Стан за свештеника је бесплатно обезбедио председник Воја Бранков, а парохијани су организовали помоћ за његово издржавање. Оваквим својим радом мала српска заједница у Северној Викторији је показала црквену свест која изазива поштовање.

Првог председника, др. Милана Ђукића, наследио је Воја Бранков, а након његове смрти, изабран је Драгољуб Петровић. Богослужења су најпре одржавана у једној англиканској цркви. Иако малобројни, чланови црквено-школске општине су, на ванредној скупштини од 13. априла 1957. године, донели одлуку да изнајме на двадесет година земљиште од Комисије за електродистрибуцију у Викторији (State Electricity Commission of Victoria), на коме би се подигла нова црква. Тада је формиран грађевински одбор на челу са председником, Драгољубом Петровићем, Божидаром Магазиновићем и Савом Симићем. Један од најшколованијих Срба међу члановима ове парохије, Душан Милојевић, направио је планове за будући храм. Мада су преговори о изнајмљивању земљишта од Комисије за електродистрибуцију почели још крајем 1954. године[4], уговор је сачињен тек 22. јула 1957. године.[5] Током исте године су и планови за градњу одобрени од надлежне општине. Неколико година се ова мала заједница трудила око изградње своје цркве.[6] Када је храм завршен, његова употреба и отварање за јавна богослужења, одобрени су од Здравствене комисије 5. маја 1961. године.[7]

Нажалост, планове у овој, као и у многим црквеним општинама широм Аустралије, веома је успорио и пореметио раскол 1963. године. Тек када су се духови мало смирили, 1967. године је решено да се поред цркве сазида и црквени дом. Како за цркву, тако сада и за дом, Александар Кашиковић је поклонио сву дрвену грађу. Завршени дом је осветио епископ Димитрије (Балаћ) 8. новембра 1975. године. Кумови су били Јово Дубаић и Данко Ћосић. У међувремену, земљиште, на коме се налазе црква и сала, закупљено је 1972. године, од општине на 99 година.

Коло српских сестара је основао владика Петар (Банкеровић) 1979. године. Прва председница је била Грета Ћосић. Након ње су биле председнице: Наранџа Карлеуша, Васиљка Поповић, Борка Миленковић, Нада Ђурић, Ђија Јелача и Живка Тодоровић.

Фолклорна група је радила у периоду од 1993. до 2002.По одласку свештеника Теодора Демјањука током 1954. године, ову парохију су

опслуживали најпре, парох из Карлтона Мићо Јовановић, а потом игуман Тома (Казић) из манастира Св. Саве у Холу. Отац Тома је долазио, у просеку једном месечно, све до 1982. године, када је духовну бригу преузео протојереј Драгомир Шиповац, све до 22. марта 1987. После протојереја Шиповца служио је повремено свештеник Петар Дамњановић, који је доста учинио на духовном плану: започео је часове веронауке за децу и омладину, без обзира на мали број присутних, а верни су почели да се боље придржавају молитве, поста и причешћивања. Након њега, 1992. године је парохију преузео протонамесник Недељко Милановић из Френкстона, служећи повремено до 1995. Тренутно, овде једном месечно служи протонамесник Милан Милутиновић, који успешно окупља и оне који су, због незнања српског језика, престали да долазе.

Црквена сала са кухињом и помоћним просторијама је освећена 31. августа 1997. године. Од тада, она је реновирана и проширена, тако да сада прима око 250 особа. Такође, уређен је простор око цркве, подигнута нова ограда, као и паркинг за 50 аутомобила. Сви ови радови су завршени до 2002. године.







Данас ова црквена општина нема више од десетак старијих чланова, што није довољно да се изабере црквени одбор и коло сестара. Стога је договорено да преостали Срби заједно и по договору раде све што је потребно. Изабране су само две председнице: за црквеношколску општину Борка Миленковић и за Коло српских сестара Живка Тодоровић. Мали број Срба у Јалорну већ годинама постепено опада. Млађи нараштаји одлазе да живе у већим градовима, а старији одлазе на починак, код отаца својих.

Председници: Милан ЂукићВоја БранковДрагољуб Петровић (око 30 година)Данко ЋосићСаво ТравицаВукашин ДујаковићВелимир СтевановићЂорђе ЛазаревићРисто ПоповићБорка Миленковић

НАПОМЕНЕ:

1. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Протојереј Илија Булован, Одобрење за оснивање ЦШО, 27. априла 1953.

2. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Писмо ЦШО Св. Сава из Перта, 17. мај 1953.

3. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Акт намесника прот. Булована, 3. август 1953.

4. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Писмо State Electricity Commission of Victoria 12 November 1954.

5. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, , Indenture of 22 July 1957 between State Electricity Commission of Victoria and trustees: Божидар Магазиновић, Душан Милојевић и Радосав Ђорђевић.

6. По сећању старијих чланова Срби Јалорна су одмах саградили једну малу дрвену црквицу са скромном опремом, утварима и средствима која су имали, и без званичне дозволе почели да је употребљавају за молитву, тако да је у њој, током 1958. године, обављено прво венчање.

7. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Писмо Department of Health, 5 May 1961.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТИНИКОЛА, БЛЕКТАУН НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

33-37 Second Avenue, Blacktown, NSW

Почетком педесетих година прошлог века, у време када су новодошли Срби из

европских заробљеничких логора, са породицама или као самци, још увек живели у разним баракама и изнајмљеним собама, када још нико од њих није поседовао своју кућу, једна група српских домаћина[1] повела је иницијативу да се у њиховој средини најпре изгради Божији храм и оснује српска црква у северозападном делу Сиднеја, Блектауну (Blacktown).

Са том идејом су отишли код двојице школованијих људи: генералштабног капетана прве класе, Александра Митровића и студента технике Јована Томића, који су свесрдно прихватили замисао и одмах отпочели припреме за оснивачку скупштину. Упутили су позиве Србима из Блектауна и околине, за састанак у сали Уметничке школе (School of Arts), 28. децембра 1952. године. Тога дана се окупило 29 људи, којима је Јован Томић подробније објаснио разлог за овај састанак. Упркос, по њиховом мишљењу, малог броја људи, скуп је изгласао да се оснивачка скупштина одржи, и изабрао је за председавајућег Александра Митровића.[2] Председавајући је потом прочитао одређене делове Устава Српске цркве, који се односе на оснивање црквено-школске општине и потом позвао присутне да одаберу коме ће она бити посвећена. Предлог Лазара Живковића, да се за покровитеља узме св. Никола, крсна слава ђенерала Драже Михајловића, једногласно је примљен. Формиран је и кандидациони одбор, преко кога је изабрана прва управа новоосноване црквене општине Св. Никола: председник Александар Митровић, подпредседник Блажо Поповић, секретар Мирослав Милекић, благајник Светозар Спасојевић и други.[3] Милан Чалић је потом предложио да се, и поред овог избора, након месец дана одржи друга скупштина, јер у околини има још много Срба који нису обавештени. Предлог је прихваћен, с тим да изабрани црквени одбор остане до тада на дужности.[4]

Следећа оснивачка скупштина сазвана је за 17. јануар 1953. године, на истом месту. На тој скупштини је било присутно тридесетдвоје људи. Скупштина је усвојила правила, која је 3. марта 1953. године, по овлашћењу патријарха Викентија, одобрио архијерејски намесник протојереј Булован. Такође, потврђена је и одлука о оснивању црквено-школске општине и поново је изабран црквени одбор, чије уже председништво је остало у истом саставу. [5] Донета је одлука да се купи плац за цркву, а сваки члан се обавезао на суму од по 10 фунти. Скупштина је упутила молбу тројици тадашњих сиднејских свештеника: Светозару Секулићу, Илији Буловану и Миленку Стефановићу, да наизменично врше богослужења једном месечно. Прва двојица су прихватили, а трећи је одбио, тако да је прву Литургију отслужио прота Илија Булован, у истој сали, School of Arts, у Блектауну, на Сретење 15. фебруара 1953. године. Одмах потом, свештеник Светозар Секулић је прихватио да буде њихов парох, остајући на тој дужности десетак година, од јануара 1953. године све до децембра 1963.[6]

У градској четврти Лепингтон, недалеко од Ливерпула, живело је око шеснаест српских породица. Председник Митровић са неколико чланова црквеног одбора, заказали су састанак са њима 2. априла 1954. године, и на њему изнели планове и потребу градње цркве у Блектауну. Такође, на том састанку је Милисав Васовић прихватио да бесплатно води недељну школу за српску децу у Лепингтону.







Недељна школа у Блектауну је почела са радом 2. маја 1954. године. Учитељица Мица Кркуш је бесплатно радила, спремивши два позоришна комада, са којима су деца постигла велики успех и гостовала у неколико црквених општина у Сиднеју. Архијерејски намесник за Аустралију, протојереј Булован, том приликом је у листу "Слога" од 24. децембра 1954. јавно похвалио ову црквену општину, рекавши да је ова црквена општина почела са око двадесетпет чланова, а сада броји око 70. Већ су купили и комад земље за градњу цркве, али нарочиту похвалу заслужује недељна школа са око двадесеторо деце.[7]

Убрзо по оснивању црквено-школске општине, управни одбор је купио један плац у Блектауну за нову српску цркву. План за цркву израдио је инжењер Бајић из Београда. Према договору, зидање храма је требало да почне 1952. године. Међутим, општина није хтела да изда дозволу за градњу цркве и сале на купљеном плацу, нудећи неке друге алтернативе. Спор са општином је трајао више година, у току којих се црквени одбор жалио разним државним надлештвима, тражио помоћ од Англиканске цркве, па чак и од Аустралијског савета цркава, али је све било узалуд. Како није било изгледа да се дозвола добије, управа је ставила у дужност своме члану Николи Ћуку да пронађе друго земљиште за будући храм. Ћук је пронашао плац на Другој авенији, у близини железничке станице, у вредности од 2.800 фунти, који је купљен јула 1959.

Коло српских сестара при овој црквеној општини, основано је на ванредној годишњој скупштини 11. августа, 1957. године. Из извештаја црквеног одбора за ту годину, види се да је вођено више разних акција, међу којима је била и акција сакупљања новчане помоћи појединим Србима који су били болесни или у каквој невољи. На овој скупштини је одређена и делегација за Црквени савет Новог Јужног Велса.

Свештеник Славко Нићетин, који је стигао из Европе у октобру 1956. године, примљен је у ову црквену општину. Одбор се постарао око његовог смештаја, запослења и најнужнијих ствари. Међутим, он је само кратко време провео као свештеник ове црквене општине, отишавши за Мелбурн већ у децембру 1956. Тако су опет остали без сталног свештеника, замоливши поново оца Светозара Секулића да их повремено опслужује. У ту сврху, током следећих година, црквени одбор је проти Светозару Секулићу, плаћао 1 фунту недељно за возну карту, а прота је и њу поклањао у болеснички фонд Луке Беговића. Осим тога, сваке године о Богојављењу прота Секулић је обилазио домове и сав приход давао црквеном одбору, тако да је служио сасвим бесплатно.[8]

У међувремену, црквени одбор је покушавао да сакупи довољно новца за куповину земље и изградњу цркве и сале. На ванредној годишњој скупштини 14. септембра 1958. године, подигнута је годишња чланарина на 6 фунти годишње, што је изазвало оставку неких чланова. Осим тога, међу члановима црквене општине су се већ дуже времена сукобљавала мишљења, да ли да се најпре зида сала или црква? На истој ванредној скупштини ово питање је стављено на гласање. Простом већином гласова одлучено је да се најпре подигне црква. Та одлука је такође, проузроковала оставку неколико чланова црквеног одбора, који су желели да се прво изгради сала.[9] Касније, њихова жеља је ипак превагнула.

Почетком 1960. године на купљеном земљишту изграђена је црквена сала, која је освећена 19. децембра 1960. године. Чин освећења је извршио протојереј Илија Булован, уз саслужење протојереја Светозара Секулића и Душана Поповића. Претходно, у септембру 1960. године, у новоизграђеној сали је дочекан краљ Петар ИИ, приликом свога обиласка аустралијских Срба. Његовом дочеку је присуствовао велики број Срба који су дошли да виде свога Краља и изразе своју љубав и поштовање. Све до изградње храма, сала је служила, како за окупљање парохијана, тако и за богослужења.




У току 1961. године, добровољним прилозима и радом парохијана, на црквеном имању је подигнута зграда за смештај старих и немоћних Срба, у коју је одмах усељен стари Лука Беговић, дугогодишњи члан ове црквене општине.

Крајем 1962. и почетком 1963. године, црквени одбор, на челу са протом Секулићем, успоставио је у везу са двадесетак домаћинстава из околине Ричмонда (Richmond), на удаљености од око 17 км од цркве. То су били већином Македонци, који су ту живели више деценија, и који су радо прихватили позив да се прикључе овој црквеној општини. Касније, након стварања македонске цркве, они су се повукли.

Црква Св. Николе, Блектаун.

Настанком раскола дошло је до одређених последица по живот и рад црквено-школске општине. Сазвана је ванредна скупштина за децембар 1963. године, на којој је готово једногласно донета резолуција, у којој се између осталог каже: "Црквено-школска општина Св. Никола из Блектауна Н.Ј.В. Аустралија, ставља се под јурисдикцију Америчко-канадске епархије на челу са Њ. Пр. Епископом Господином Дионисијем, са свом својом имовином.

Убудуће никаква наређења ни у каквом погледу неће се примати од Њ. Св. Патријарха Г. Германа и Светог архијерејског синода из Београда, већ једино од Америчко-канадске епархије.

У потпуности се прихвата одлука Десетог црквено-народног сабора Српске православне епархије за Сједињене Државе Америке и Канаду, одржаног на дан 13. новембра 1963."[10]

Ова резолуција је достављена свим члановима црквене општине, као и осталим организацијама и српским новинама у Аустралији. Са своје стране, парох ове цркве, протојереј Секулић, бележи:

"Када је 1963. године Свети архијерејски синод Српске православне цркве покренуо поступак против епикопа Дионисија... ова општина, на седници одржаној почетком децембра исте године, отишла је у раскол. Ја у раскол нисам хтео да идем те сам их напустио. Последњу Свету литургију сам отслужио на храмовску славу Св. о. Николу, 19. децембра 1963. године и том приликом су ми запријетили да се не бих усудио да спомињем Њ. Светост Господина Германа."[11]

Након одласка протојереја Секулића, управни одбор је замолио свештеника из Њу Кастла (New Castle) Живка Поповића, који је пришао јурисдикцији епископа Дионисија, да повремено опслужује и ову црквену општину, на шта је он пристао све до свог одласка у Аделаид.

Током 1964. године, епископ Дионисије у пратњи архимандрита Димитрија (Балаћа) долази у посету овој црквеној општини. Поводом тога за државу Нови Јужни Велс је формиран одбор за дочек, 28. маја 1964. године, на челу са свештеником Живком Поповићем. Председник Александар Митровић је израдио детаљан план



боравка у Блектауну и потом одржао поздравни говор на дочеку гостију који су провели један диван дан са Србима из ове околине.[12]

Ванредна скупштина је одржана 22. јануара 1966. године, по питању богослова Љубомира Вучуровића, који је понудио да бесплатно опслужује ову црквену општину у року од две године, уколико она издејствује његово рукоположење код надлежног епископа. Ово питање је позитивно решено већином гласова и црквена општина је, преко свог представника Димитрија Јовановића, то и затражила. Међутим, епископ Дионисије је одбио да га рукуположи због противљења црквене општине из Кабрамате.[13]

У свом рукопису под насловом "Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну", њен дугогодишњи председник Александар Митровић бележи да су најпре, 27. децембра 1965. године, изливени темељи за цркву. Потом, описује како је, годину дана касније, 29. јануара 1967. године, епископ Димитрије осветио камен темељац, уз саслужење свештеника Стефана Милојевића и Божидара Арчона. Том приликом епископ Димитрије је рукоположио Љубомира Вучуровића у чин ђакона,[14] а нешто касније и за пароха ове црквене општине. Он је служио без плате све до годишње скупштине 11. јула 1971. године, када је решено да му се поклони 300 долара, а убудуће, од сваког богослужења у храму по 8 долара.

На седници управног одбора од 3. јуна 1967. године, решено је да зидар Зотовић озида цркву само онолико колико се понудио да уради бесплатно, а то је предњи део унутрашњег зида до плафона. Након тога, радови ће се обуставити до добијања новца од продаје црквеног плаца на Санихолт улици. Потом је, 15. јануара 1968. године, склопљен уговор између црквене општине и зидара Ердеи Јаноша за довршење цркве. Према уговору, радови су почели 22. јануара 1968. године, а завршили се 22. марта 1968.

Даске за патос будућег храма понудио је 1. септембра 1968. године, на поклон Марко Мартић, на чему му је изражена велика благодарност. Управни одбор је, 7. јуна 1969. године, прихватио понуду иконописца Ђорђа Ђорђевића да им преда готове иконе за будући иконостас, а одбор ће их продавати члановима чије име ће се уписати на икони приликом њеног постављања. Кумови за освећење цркве: Светозар Спасојевић, Драгутин Пејовић, Милан Синђелић, Мирко Мартић и Љубисав Спасовић, изабрани су на седници одбора 3. октобра 1970.

Освећење новоподигнутог храма 13. јуна 1971. године, обавио је епископ Димитрије уз саслужење протојереја Славка Нићетина, свештеника Божидара Арчона и месног пароха Љубомира Вучуровића. Пре тога, на цркви је постављена спомен плоча са именима приложника.

Како се указала потреба за проширењем црквеног дома, планови су послани на одобрење општини у мају 1972. године. Када је општина то одобрила, одбор је сазвао ванредну годишњу скупштину за 24. септембар 1972. године, на којој је донета одлука о проширењу и састављен списак оних који су желели да помогну добровољним радом.[15]

Одређени број чланова и парохијана није био задовољан радом новог пароха. Стога је, на седници црквеног одбора 11. октобра 1969. године, поднета петиција којом се тражила ванредна скупштина по том питању, које је потом одложено, све до заједничке седнице управног и надзорног одбора, од 23. новембра 1972. године. Тада је решено "да се досадашњи парох ове општине, Г. Љубомир Вучуровић из оправданих разлога отпусти и да му се да писмена разрешница од 27. новембра 1972. године."[16]

У међувремену, Коло сестара које је претходно помагало цркву, временом се угасило. Ново је основано 7. октобра 1973. године, на челу са Вером Јевтовић.






Како су опет остали без сталног свештеника, управа је 7. септембра 1974. године, решила да замоли епископа Димитрија да им за пароха постави Данила Милинковића. Епископ се више од годину дана није одазивао на ову молбу, па је црквена општина то поново затражила на својој седници 12. децембра 1976. године. Пошто ни после тога није било одговора, на састанку 15. јануара 1977. године, решено је да се пошаље делегација код епископа. Потом је, десет дана касније, још једна делегација одређена на састанку 25. јануара 1977. године, да би тек на ванредној седници управног одбора, којој је присуствовао и епископ Димитрије, 13. фебруара 1977. године, било решено да се за пароха ове црквене општине постави Данило Милинковић.

На годишњој скупштини 6. марта 1977. године, прихваћено је и то, да парох Данило Милинковић на неодређено време обавља дужности бесплатно, све док ова црква не буде финансијски ојачала. Касније, на седници црквеног одбора 25. јуна 1977. године, пароху је уручен пригодан поклон.

Иста годишња скупштина је одобрила нова "Правила Црквено-школске општине Св. Никола из Блектауна". Међутим, касније их Епархија није одобрила, па је на седници управног одбора 2. фебруара 1978. године, одређен нови одбор за састављање Правила која би била поново предложена следећој скупштини на усвајање.

На следећој скупштини 5. марта 1978. године, парох Данило Милинковић је поднео извештај комисије од 11 чланова која је израдила предлог нових Правила. Након извештаја, скупштина је без јавног читања прихватила нова Правила, уз одобрење комисији да, пошто има довољан број чланова, у случају потребе може да у њима врши измене и допуне.[17] Међутим, ни ова Правила нису била одобрена од стране Епархије. На овој годишњој скупштини је такође, одобрена надокнада трошкова пароху, који је остао на тој дужности све до јуна 1981. године.

Иницијатива за подизање манастира Слободне цркве у Аустралији, потекла је из ове црквене општине. На седници управног одбора 17. јуна 1978. године, примљен је акт о томе да је Епархија усвојила предлог ове црквене општине о подизању манастира, истовремено налажући јој да одабере једну комисију од три члана који ће радити на томе. Тада су одређени и први чланови ове комисије, у саставу: Славко Дамњановић, Рајко Спасовић и Вукашин Јевтић. Њихови заменици: Иван Јевтовић и Бранислав Митровић. Након тога, вођење иницијтиве за подизање манастира су преузела епархијска тела, Савет и Епархијски управни одбор. Најпре је основан и фонд коме је додељен назив "Мисионарско-манастирски фонд", али је на првој седници 3. фебруара 1979. године у Блектауну, на предлог пароха Милинковића усвојен само назив "Манастирски фонд".

Након пароха Данила Милинковића, духовну бригу о овој парохији и црквеној општини је преузео свештеник Божидар Арчон. У то време, ради унапређења црквеног живота, управни одбор црквене општине је донео одлуку да се стара црквена сала, која је својевремено служила за богослужења и свечаности, сруши и на том месту подигне нови црквени дом са станом за свештеника. Овом пројекту се приступило 25. јула 1982. године, када је епископ Петар, уз саслужење месног пароха Арчона и јеромонаха Томе (Казића), осветио темељ. Захваљујући финансијској помоћи градске општине, дародавцу челичне конструкције Данку Ћосићу и добровољном раду парохијана, црквени дом са трособним станом за свештеника, саграђен је и освећен 1986. године. Освећење су обавили месни парох Божидар Арчон и јереј Драган Сарачевић.

У међувремену је јануара 1984. године, у периоду градње Црквеног дома, убијен тадашњи председник управног одбора Радојко Ђорђевић. Његово убиство није расветљено ни касније, када је 2005. године државно јавно тужилаштво обновило поступак.


Преласком протојереја Божидара Арчона на упражњену парохију у Кабрамати 1989. године, за пароха долази свештеник Драган Сарачевић. Заједно са управним одбором он започиње обнову рада Српске недељне школе и фолклорног ансамбла. Ангажовани су редовни учитељи, међу којима Драгиша Живковић, Милорад Јанковић и Љубисава Решидовић. Школа је радила сваког петка увече, када је служено и вечерње богослужење на коме су сва деца учествовала и одговарала. Захваљујући професору музике Маји Петровски, формиран је и мали дечји хор, као и школа клавира и виолине. У овом периоду се приступило како духовној, тако и материјалној обнови. Захваљујући побољшању организације, оснивању школе и фолклорног ансамбла, повећан је и број парохијана. У периоду од 1995. па до 2001. године, у парохијској канцеларији је два дана недељно био запослен државни социјални радник који је радио на збрињавању новодошлих Срба са подручја захваћених ратом.

Црква Св. Николе је обновљена и у њој су уграђени клима уређаји. Израђена је нова столарија у дуборезу, затим Христов гроб, свећњаци са водом и прописном вентилацијом, као и витражни прозори у византијском стилу. Санирани су темељи парохијског дома који је потпуно обновљен. Уграђена је нова кухиња, хладњача, клима уређаји и целокупан ентеријер је модернизован. Подигнуга је нова ограда, израђен бетонирани паркинг простор, и пикник павиљон.

Поводом педесетогодишњице трагичне погибије генерала Драгољуба Драже Михаиловића, 1996. године, донета је одлука да се на црквеном имању подигне његов споменик. У пројетку подизања су узеле учешћа све црквене општине сиднејског басена, као и српске националне организације. Споменик је изливен у бронзи према моделу кога је израдио академски сликар Радош Стевановић. Споменик је 2000. године осветио преосвећени епископ Никанор уз саслужење свештенства из Новог Јужног Велса. Поред локалних државних представника почасни гост је био Слободан Ћировић, тадашњи председник Равногорског покрета из Србије.

На седници од 7. марта 1997. године, црквени одбор је донео одлуку да се свети храм живопише. У ту сврху је ангажован академски сликар из Београда Радош Стевановић. Он је урадио већи део посла али је између њега, пароха и црквене општине избио спор око рокова и исплате, који је завршио на суду. Током судског процеса дошло је до бесправног отпуштања пароха од стране одбора црквене општине и сазива годишње скупштине 1. фебруара 2004. Епархијски савет је овај предмет доставио Црквеном суду, који је 4. маја 2004. године, донео одлуку о поништавању поменуте скупштине и због нецрквеног поступка искључио 13 чланова на одређено време, са забраном примања Светог Причешћа. У црквеној општини је сходно Уставу СПЦ постављено привремено поверенство.

У време бомбардовања Србије и Црне Горе, 1999. године, ова црквена општина је добила на дар од Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексеја Другог делић моштију светог Серафима Саровског и комадић од стене на којој је он провео хиљаду дана и хиљаду ноћи на молитви. Пренос светих моштију из руске црквене општине у Сиднеју је обављен градским улицама у свечаној литији коју је обезбеђивала полиција. Преносу су присуствовали државни представници, члан савезног парламента Френк Мосфилд са супругом, члан парламента НЈВ Пол Гибсон, председник општине Чарлс Лолс, амбасадор ондашње СР Југославије Драган Драгојловић са особљем амбасаде и генералног конзулата, као и генерални конзул Руске Федерације, са особљем руског конзулата.

Имајући у виду да је смењени управни одбор и после решења Црквеног Суда и Епархијског савета узурпирао власт у црквеној општини и црквену имовину, поверенство је донело одлуку да се затражи интервенција Врховног суда, државе Нови Јужни Велс. Врховни Суд је 21. октобра 2004. године, донео одлуку којом се имовина

мора користити у сврхе у које је намењена, дакле за црквене потребе, богослужења, верске обреде и школу. Суд је такође поништио одлуку о давању отказа протојереју Драгану Сарачевићу и вратио га на ранију дужност. Поред тога што је оптуженима било забрањено да ометају надлежног пароха у вршењу свештеничке и учитељске службе, они су истовремено били осуђени и да плате судске трошкове.

На ово је уследила жалба осуђених лица, и да би се спречио даљи судски поступак дошло је до преговора. Том приликом надлежне црквене власти су се сагласиле са предлогом поверенства да се сви судски трошкови плате из црквене благајне, да осуђени предају власт поверенству, а да надлежни парох буде премештен на неку другу парохију. Оваквом решењу се надлежни парох успротивио на седници поверенства од 11. децембра 2004. године, после чега је разрешен парохијске службе у овој црквеној општини.

Одлуком администратора ове парохије архијерејског намесника протојереја Ђуре Ђурђевића и привременог поверенства, сазвана је 4. јуна 2005. године скупштина чланства црквене општине, на којој је изабран нови управни одбор, а за привременог пароха је 28. јула 2005. године, постављен протојереј Ненад Ђурашиновић.

Председници црквене општине Св. Никола из Блектауна: Александар Митровић 1952 - 1955.Светозар Спасојевић 1956.Александар Митровић 1957.Небојша Боројевић 1958 - 1960.Ратомир Миловановић 1961.Драгољуб Стојановић 1962.Александар Митровић 1963 - 1964.Драгутин Пејовић 1965 - 1966.Љубивоје Џимрић 1967.Ратомир Миловановић 1968 - 1971.Љубисав Спасовић 1972.Драгутин Пејовић 1973.Милан Синђелић 1974.Љубисав Спасовић 1975.Драгутин Пејовић 1976.Славко Дамњановић 1977.Радојко Ђорђевић 1984.Бранислав Вучетић 1984 - 1985.Милић Маринковић 1986 - 1989.Милорад Бодирожа 1989 - 1993.Милан Стојчевић 1983 - 2002.Илија Виторовић 2002 - 2004.

НАПОМЕНЕ:

1. То су били: Светозар Спасојевић, Љубисав Спасовић, Ђуро Радиновић, Ратомир Маћић и Алекса Дамњановић.

2. За секретара Мирослава Милекића и за овераче: Јована Томића и Гојка Косановића.

3. Остали чланови првог црквеног одбора су били, тутори: Миле Станић и Ратомир Маћић. Чланови: Живко Кнежевић, Гојко Косановић и Љубисав Спасовић. Надзорни одбор: председник Драгомир Петровић, подпредседник Јован Томић и чланови Ђуро Радиновић и Момчило Брдаревић.

4. Архив цркве Св. Николе, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 1.

5. Остали чланови су били: рачуновођа Гојко Косановић; тутори Миле Станић и Ратомир Маћић; чланови: Љубисав Спасовић, Живко Кнежевић и Бранко Ђорђевић; надзорни одбор: председник Драгомир Петровић, подпредседник Јован Томић и чланови Влада Митровић и Ђура Радиновић; приређивачки: председница Бојана Томић и чланови Јулија Митровић, Момчило Брдаревић и Живан Томић.

6. Крајем 1956. године, одмах по свом доласку у Аустралију, око два месеца је у њој служио и свештеник Славко Нићетин, који је потом отишао за Мелбурн.

7. Архив цркве Св. Николе, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 4.

8. Аутобиографија протојереја Светозара Секулића, стр. 2.9. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја

Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 11-12.

10. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 20.

11. Аутобиографија протојереја Светозара Секулића, стр. 6.12. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја

Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 23.

13. Исто, стр. 24.14. Исто, стр. 25.15. Прилог у добровољном раду: Милан Синђелић, Љубисав Спасовић, Радојко

Балтић, Драгутин Пејовић, Светозар Спасојевић, Владимир Митровоћ, Д. Милојевић, Мирко Мартић и Н. Миланковић. Приложили у новцу: Младен Ковачевић, Јован Обрадовић, Дања Миљковић, Митар Ревић и Будимир Стаменковић.



ПРВОБИТНАПАРОХИЈАИ - ЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИ, , НИКОЛА БРИЗБАН КВИНСЛЕНД

Савезна држава Квинсленд обухвата североисточни део континента прекривен

тропским шумама и растињем. Главни град Бризбан (Brisbane) смештен је око речног система Дарлинг. Иако су га холандски истраживачи откупили половином седамнаестог века, енглеске колоније су се почеле стварати половином деветнаестог века.

Досељавање Срба у Бризбан и околину почело је доласком наших људи из европских расељеничких логора крајем четрдесетих година. Неке од првих породица које су се овде настаниле биле су: Бојић, Грубнић, Илић, Јовић и Марковић.

Данас у Бризбану постоје три српске православне цркве посвећене св. Николи. Све три су настале из једне црквене општине, основане 25. септембра 1953. године. Та црквена општина и парохија је, 12. новембра 1956. године, купила плац и потом изградила дом у улици Бејлис у Тувонг-у (Bayliss Street, Toowong). У време настанка раскола, 1963. године, већина чланова ове црквене општине је гласала за јурисдикцију епископа Дионисија. Остатак парохијана који су, на челу са свештеником, били противу раскола, изабрали су за себе поверенство и отпочели са посебним богослужењима 29. марта 1964. године. Данас се њихова црква налази у улици Рос.

Дом у Тувонгу је временом постао неприкладан. Након спора око места за градњу цркве, друга група верних из Тувонга је, 15. децембра 1974. године, отпочела градњу цркве у Вејколу, где је потом настала трећа црквено-школска општина, посвећена истом светитељу.

Чланови и парохијани који су остали у Тувонгу, данас сачињавају црквену општину у Валчер улици.

Овде ћемо хронолошким редом изложити заједнички почетак црквеног живота у Бризбану, а потом наставити са историјатом појединих црквених општина.

* * * По сећању старијих чланова, прва српска (или југословенска) организација у

Бризбану, основана је 12. децембра 1949. године под именом Клуб Свети Никола (или Свети Сава?), а први председник је био Радослав Ковачевић. Клуб није дуго постојао, угасио се 1. фебруара 1950. године.

Из првих окупљања Срба у Бризбану настало је и Удружење југословенских нових усељеника - Бризбан. Прва скупштина овог Удружења одржана је 23. марта 1952. године,[1] на којој је 29 чланова оснивача формирало Југословенски клуб и изабрало његов први управни одбор. Прва редовна годишња скупштина чланова Југословенског клуба нових усељеника - Бризбан одржана је 18. јануара 1953. године, у присуству око 50 чланова. Скупштина је поново изабрала чланове претходне Управе.

Током формирања и рада овог Југословенског клуба, 1952. и 1953. године, водили су се разговори и о оснивању цркве и школе. Било је подељених мишљења. Неки су желели да се настави са клубом, док су други сматрали да би било боље формирати црквену општину. Чланови, који су били за оснивање црквене општине, сазвали су оснивачку скупштину која је одржана у сали англиканске цркве Св. Лука у центру


града (Brisbane City), 25. септембра 1953. године. Тада је формиран црквено-школски одбор, који је убрзо преузео вођство у пословима мале заједнице. Први председник црквене општине је био Душан Вујадиновић. За заштитника је једногласно изабран св. Сава. Међутим, нешто више од годину дана потом, на ванредној скупштини 20. новембра 1954. године, већином гласова је одлучено да ће црквена општина носити име св. Николаја.

Богослужења и окупљања Срба су се најпре обављала у изнајмљеним просторијама англиканске цркве Св. Лука у центру града. У почетку, све до 14. фебруара 1954. године, служио је руски православни свештеник, а потом је за пароха изабран свештеник Будимир Ђукић, који је у то време у Новом Јужном Велсу имао фарму банана.

Осим црквено-школске општине, 1952. године је основан и Фонд краља Александра, са задатком да помогне сиромашнима, старима и болеснима. Неколико година потом, основан је и Краљев фонд, који је постојао све до 1963. године, имајући посебну благајну и књигу записника.[2]

Организовању црквеног живота међу Србима Бризбана допринео је њихов парох Будимир Ђукић, који се ту доселио 30. септембра 1950. године, и остао све до своје смрти, 30. јануара 1968. године. У време када су српски свештеници у Аустралији били врло ретки, присуство свештеника је било велико преимућство и олакшавајућа околност. Осим свештеника Ђукића, око организовања црквене општине, између осталих, веома се потрудио и Душан Вујадиновић, предратни судија из Краљевине Југославије, који је по доласку у Аустралију радио као чистач на улицама Бризбана.[3] Касније, захваљујући његовом знању и залагању, ова црквена општина је, 8. децембра 1955. године, регистрована као Српска православна црквено-школска општина Св. Николе, Квинсленд.[4] Као ретко која друга организација или црква, она је преко гувернера Квинсленда, сер Џона Дадлија (Sir John Dudley), добила регистрацију краљичиним указом (Letters Patent).[5] Председник црквене општине је у то време био Милијан Бранковић.

Англиканска црква и њене просторије служиле су Србима за привремено окупљање и богослужења. Захваљујући ентузијазму свештеника и парохијана, црквени живот се постепено развијао, тако да су убрзо сакупљена средства, којима је 17. јула 1956. године (по некима 12. новембра 1956.), купљен плац, у то време ван града, у улици Бејлис у Тувонг-у (Bayliss Street, Toowong). Одлуком седнице црквеног одбора од 23. јуна 1957. године, решено је да се на њему најпре изгради дом. Под надзором Боре Вукотића дом је, за непуне три године, подигнут добровољним радом и прилозима парохијана. Освећење је обавио парох Будимир Ђукић, 3. маја 1959. године, у присуству око 400 људи. Та сала, или дом, имала је покретни олтар, па је служила за богослужења, забаве, фолклор, школу и остала окупљања и потребе црквене општине.

Интересантно је напоменути да је у то време црквени одбор решио "да тутор купи материјал за мантију оцу Будимиру, јер му је она дотрајала, носи је још из земље."[6]

Архијерејски заменик протојереј Илија Булован је посетио ову црквену општину 15. фебруара 1960. Он је одржао састанак са црквеним одбором, упутио их у духовним и административним стварима, служио Свету литургију и поучио парохијане.

Посета краља Петра Србима у Бризбану од 4. до 11. октобра 1960. године је била велики и значајан догађај, поводом кога је у црквеном дому служио руски епископ са свештеницима. Долазак тако високе личности је снажио и учвршћивао заједницу.

Али, већ крајем 1962. године, на редовној годишњој скупштини се није могао изабрати управни одбор, па је парох Будимир Ђукић поставио привремено поверенство. Убрзо је и раскол изазвао поделе са далекосежним последицама. Већина






чланова се определила за епикопа Дионисија. Сматрајући да треба да послуша глас већине, у прво време је и парох пристао за онима који су затражили пријем у јурисдикцију епископа Дионисија. Не дуго потом, он се ипак определио за останак под јурисдикцијом српског Патријарха.

НАПОМЕНЕ:

1. Архив Црквене општине Св. Никола, Бризбан, Записник седница, књ. 1, стр. 3.2. Архив Црквене општине Св. Никола, Бризбан, Записник седница, књ. 1.3. Аустралијска влада није признавала новодошлим Србима готово никакве

квалификације. Као бивши судија, Душан Вујадиновић је са смирењем прихватио овај посао и намерно се на њему задржао остатак живота. Шездесетих година прошлог века он је погинуо несрећним случајем на послу.

4. На основу списка који нам је ставио на располагање брат Младен Богдановић, трећи по реду председник ове ЦШО, у могућности смо да објавимо имена свих који су тада постали чланови Општине: Вујадиновић Душан (први председник), Милијан Бранковић (други председник), Шиљеговић Владимир, Петровић Радивоје, Николић Радисав, Николић Предраг, Станојевић Драгољуб, Јовић Божидар, Драгуљовић Перо, Нешић Рафаило, Уљаревић Шпиро, Глишић Радивоје, Тејић Милан, Црњански Милош, Икач Илија, Рогоћ Богољуб, Караџић Војислав, Анђелковић Стојан, Мартиновић Трифун, Обрадовић Иван, Трифуновић Ђуро, Јерић Саво, Гроздановић Љубомир, Милошевић Живорад, Бига Божо, Ивановић Миодраг, Милошевић Миливоје, Богдановић Младен, Бојић Шпиро, Николић Јован, Влајић Богољуб, Миловановић Момир, Милошевић Стојан, Антић Боривоје, Милојевић Милијан, Арсић Љубомир, Ковачевић Радош.

5. Letters Patent је специјални указ, или отворено писмо, којим монарх или влада додељује екслузивно право или статус извесној организацији или особи. Оваквим писмом или указом се може доделити одређени грб, могу се установити специјалне високе функције и представништва у влади или друштву или се може одобрити стварање корпорације. Оваква писма су обично у виду диплома, попут академских степена које додељују крунске или државне образовне институције. Израз "патент" се данас често односи на документ којим се додељује ексклузивно право на одређени изум.

6. Архив Црквене општине Св. Никола, Бризбан, Записник седница, књ. 3.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТИНИКОЛА , ЈУЖНИБРИЗБАН КВИНСЛЕНД

243-247 Vulture Street, South Brisbane, QLD

Половином 1963. године, вести о расколу су долазиле са свих страна, а црквене

општине су, једна за другом, сазивале ванредне скупштине на којима се гласало за останак под јурисдикцијом Патријарха или прелазак у јурисдикцију епископа Дионисија. Већина чланова ове црквене општине се определила за епикопа Дионисија.

У почетку је и парох Будимир Ђукић био са већином, али се убрзо потом определио за останак под јурисдикцијом српског Патријарха. Из тог разлога је црквени одбор забранио пароху да врши службе у црквеном дому у Тувонгу. Тако је на прослави Св. Саве, 26. јануара 1964. године, служио руски свештеник, док је свештеник Ђукић, стајао позади у храму. Након овог догађаја, парохијани, који су остали у крилу Српске цркве, потражили су са свештеником друго место за богослужења. Од тада им је био забрањен приступ у дом у Тувонгу.

После свештеника Будимира Ђукића, у дому у Тувонгу су служили о. Драгољуб Петковић, о. Владимир Дејановић (по његовој изјави, од октобра или новембра 1969. до маја 1970.), о. Растко Нинковић, украјински свештеник о. Микулај Серђук и други.

Спроводећи одлуку Другог црквенонародног сабора, од 28. децембра 1967. године, при црквеној општини Св. Никола у Тувонгу је, од жена које су већ биле у њој активне, 12. маја 1968. године основано Коло српских сестара Света Петка, а прва председница је била Ковиљка Миловановић. На дан Св. Петке, о првој слави исте године, парох Драгољуб Петковић је Колу поклонио икону Св. Петке и пресекао славски колач. По преласку у улицу Валчер, у Јужном Бризбану, сестре су наставиле своју мисију под именом и заштитом Свете Тројице, настављајући традицију првобитног кола у Тувонгу. Прва председница Кола сестара је била Ангелина Горупенко, подпредседница Сава Ћук, секретарица Грозда Касап и благајница Драгица Милојевић.

Судски спор, око тога која је страна правни наследник регистрације (Letters Patent) покренут је 20. септембра 1968. Убрзо су обе стране позване на рочиште, али је суђење одложено због неспремности. То се поновило и следећих неколико година, тако да се читав процес веома одужио. Суд није био у стању да донесе коначну одлуку коме имовина припада па је, 1970. године, наложио да до заједничког договора имовина буде у поседу оних чланова који су остали у Тувонгу. Од тада се ова црквена општина званично зове Слободна српска православна ЦШО Свети Никола, Бризбан.

Тужба око власништва црквене имовине је поново покренута током 1972. године. Вероватно стога, што случај и овога пута није био довољно припремљен, судија је одлучио да са правне стране није јасно ко представља наследника имовине и краљевског указа о оснивању. Након тога, судски поступак је суспендован, а спор око имовине је остао на мртвој тачки, оптерећујући црквени живот и ометајући успешно планирање и рад на организацији цркве.

Због потребе за проширењем, 1968. године је купљено имање у Вејколу (Wacol), које је све до 1974. године служило за излете. Известан број чланова је био за то да се на овом имању гради црква. У међувремену је сала у Тувонгу оштећена, за време поплаве 1974. године. Мишљења су била подељена: градити цркву у Вејколу или остати ближе центру града? Одржане су две скупштине, на којима се гласало по том питању. Група која је била за Вејкол добила је незнатну већину гласова. Али, пошто

није могло доћи до споразума, већа група је 16. децембра 1974. године, отпочела градњу цркве у Вејколу.

Чланови, који су били за то да се остане ближе центру града, купили су по повољној цени 7. децембра 1975. године методистичку цркву у улици Валчер (Vulture Street), у Јужном Бризбану. Црква је имала и повећу салу са потребним помоћним просторијама. За поверенике (трастије) су изабрани: Драгољуб Станојевић, Драгољуб Ребић и Жарко Вујић. Поправљену и преуређену цркву је осветио епископ Петар, 12. новембра 1978. године. Исте године је почела са радом и фолклорна група под именом Косовка.

Нерешено стање у вези наследства првобитне црквене општине је потрајало све до 1985. године, када су се, на сахрани Боре Вукотића, срели представници две стране, Милош Илић и Ратко Нешић, и договорили око предлога за решење судског спора. Ситуација је била таква, да је свако отишао на своју страну и да су у Бризбану, од оригиналне, настале три црквено-школске општине које су се самостално развијале, служећи Богу и српском роду. Нагодба у вези судског спора је била следећа: да црквена општина у улици Рос задржи право на указ о регистрацији (Letters Patent), сву архиву пре 1964. године и пола сале. Црква у Вејколу другу половину сале, а црквена општина у улици Валчер је већ однела своју половину када су напустили салу, обзиром да су је пре тога користили и од ње узимали сав приход, помоћу кога су купили ново имање.

Крајем осамдесетих година постојали су и планови да се две црквене општине, из улица Рос и Валчер, уједине како би се заједничким снагама изградило нешто боље, али се потом, од уједињења одустало.

Осим Кола српских сестара, ова црквена општина има још и грађевински одбор, приређивачки одбор и Удружење ратних заробљеника.

Свештеници који су служили у овој парохији:Будимир ЂукићДрагољуб ПетковићМикулај Серђук (украјински свештеник)Милан Цветковић 23. фебруара 1978 - 25. јуна 2006.Никола Стефанов, од 25. јуна 2006. до данас * * * Председници ЦШО у Шарлот улици и у Тувонгу:Душан Вујадиновић од 25/9/53. до 10/10/54.Милијан Бранковић од 10/10/54. до 4/11/62.Младен Богдановић од 4/11/62. до 10/11/63.Боривоје Вукотић од 10/11/63. до 6/12/64.Петроније Стефановић од 6/12/64. до 4/12/66.Мирослав Кангрга од 4/12/66. до 19/11/67.Душан Влаисављевић од 19/11/67. до 2/3/69.Радивоје Петровић од 2/3/69. до 8/3/70.Жарко Вујић од 8/3/70. до 14/3/71.Душан Влаисављевић од 14/3/71. до 19/3/72.

Младен Богдановић од 19/3/72. до 17/3/74. * * *Председници ЦШО у Валчер улици:Драгољуб СтанојевићМиливоје МилошевићРадослав КовачевићЂорђе ЂукићМиодраг МиловановићБошко ЧубрилоСиниша ЈеличићРадисав НиколићМилан ИлинчићВластимир Цветковић (садашњи председник)

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТИНИКОЛА, ВУЛУНГАБА КВИНСЛЕНД

6 Ross Street, Woolloongabba, QLD

Поводом избијања раскола, архијерејски намесник протојереј Петар Радош је

сазвао састанак свештенства за 1. фебруар 1964. године, при храму Св. кнеза Лазара у Александрији, Сиднеј. Присутни протојереји Петар Радош, Душан Поповић, Илија Булован, Светозар Секулић и Будимир Ђукић, детаљно су се упознали са ситуацијом и по саветовању су донели једногласно решење да остају у јединству са Патријаршијом. Такође, договором је решено да протојереј Будимир Ђукић пронађе у Бризбану погодно место и богослужи тамошњим верним Србима.[1] Пошто је црквени одбор забранио свом пароху да врши службе у сали, он је био приморан да са остатком парохијана, који нису желели раскол, потражи друго место за богослужење.

Прво богослужење ове групе је одржано 29. марта 1964. године у изнајмљеној англиканској сали Св. Тројица у Вали-ју (Holy Trinity Hall, Valley), када је као помоћ свештенику изабрано и поверенство црквене општине. Од тада, пароху и свим члановима који су остали у јединству са Српском црквом био је забрањен приступ у црквену салу. Забрана је остала на снази и приликом посете војводе Момчила Ђујића Србима у Бризбану, 1965. године. Ни њему није дозвољено да одржи састанак у сали, јер је био на страни Патријаршије. Неколико испада од стране појединаца са обе стране пропратило је ову посету, као и почетни период раскола.

Српске поделе и свађе ни на Англиканце нису оставиле добар утисак, тако да су им, под изговором да им је сала потребна, ускратили гостопримство. Службе су се потом, од 1966. године, одржавале у руској сали Лотус (Lotus Hall). Након поверенства, 8. маја 1966. године изабран је и црквени одбор од чланова који су остали под јурисдикцијом СПЦ.


Такво стање је потрајало до почетка 1968. године, када је изненада, 30. јануара преминуо свештеник Будимир Ђукић. Он је живео и радио на својој фарми банана у Бурингбар-у (Burringbar), а сахрањен је на Сиднејском гробљу Руквуд (Roockwood).

На састанку 1. септембра 1968. године формирано је и Коло сестара од четири чланице, под именом и заштитом свете Недеље. Од тада, сестре неуморно раде и помажу својој цркви.

Током 1968. године црквена општина је покушала да купи једну кућу за своје потребе, али због судског спора око тога која је страна правни наследник регистрације (Letters Patent), банка им није одобрила кредит. Да би се то питање решило, председник црквеног одбора Јован Алексијевић је, на састанку 30. августа 1968. године, у име црквене општине потписао сва потребна документа за судски поступак, који је њихов адвокат покренуо 20. септембра 1968. Убрзо су обе стране позване на рочиште, али је суђење одложено због тога што странке нису правно и у потпуности припремиле предмет. Како се то на следећим рочиштима поновило, процес се веома одужио.

По смрти протојереја Ђукића, црквено-школска општина је запала у кризу због недостатка свештеника. Неколико следећих година богослужења и требе су обављане у руској цркви Св. Серафима у улици Хоторн (Hawthorn Street) где је био свештеник отац Георгије. Ту је дочекан и епископ Лаврентије приликом његове прве посете Бризбану током 1970. године.

Долазак првог српског епископа у Бризбан је представљао велико охрабрење. Ипак, без сталног свештеника је било тешко, као што се види из извештаја који је управа упутила Епархијском савету 3. априла 1971. године: одбор црквене општине извештава Савет да имају 38 финансијских чланова; да немају сопственог храма, ни свештеника. Моле да им се што пре пошаље свештеник и спремни су да га плаћају 50 долара недељно. По питању судског процеса, одбор обавештава Епархијски савет да он још увек траје и не види се крај, нити решење.[2]

Доласком свештеника Душана Куриџе са Новог Зеланда, 13. маја 1972. године, службе су настављене редовно у руској и грчкој сали, а повремено и у напуштеном методистичком храму у улици Рос, у Вулунгаби (Ross Street, Woolloongabba).

Као изасланик Светог архијерејског синода СПЦ, епископ Стефан је посетио ову црквену општину крајем децембра 1972. године, посаветовавши их да купе неко имање на коме се могу састајати. Председник Милош Илић, благајник Ђуро Црномарковић и члан одбора Душан Илић, у име црквене општине погодили су 26. августа 1973. године, куповину старе методистичке цркве коју су раније изнајмљивали у улици Рос, по цени од $ 265,000. По савету адвоката, имовина је регистрована на поверенике (труст) док се не реши правно питање наследства краљичиног указа о оснивању и статусу црквене општине. За поверенике су изабрани протојереј Душан Куриџа, Ђуро Црномарковић и Милош Илић, а банка је позајмила новац на основу приватних гаранција.

Одмах по куповини, храм је реновиран и украшен у православном стилу. Озидан је олтар, а стара сала иза цркве преправљена, тако да је у приземљу добијена нова сала, а на спрату стан за свештеника. Под вођством Ђорђа Личине и Ђуре Црномарковића, сви радови су изведени добровољно од стране парохијана и пријатеља. Милош Попадић је израдио нови иконостас 1978. године,[3] а иконе за њега су наручене и израђене у манастиру Жичи 1980. године.

У међувремену, свештеник Куриџа је 10. августа 1975. године, у име црквене општине, уговорио куповину суседне куће бр. 8 у истој улици за $23,000, тако да је имање знатно проширено.

Након тога, о. Душан Куриџа се 1978. године вратио на Нови Зеланд, а у децембру 1978. долази свештеник Светозар Ћирић. Он је био парох ове цркве све до 1.



фебруара 1982. године, када је дужност предао новом свештенику Николи Билићу, који је остао на овој дужности све до 1989. године.

Током 1981. године дошло је до спора са повереницима. На ванредној годишњој скупштини 23. августа 1981. године, изабрани су нови, у лицу проте Светозара Ћирића, Перице Бобића и Милоша Илића. Реновирање и поправка купљене цркве су били завршени па је епископ Василије свечано осветио храм 27. децембра 1981. године.

Спор око имовине и правног наследства је остао нерешен све до 1985. године, када је дошло до договора између три црквене општине, као што је описано у претходном поглављу. Наиме, на сахрани Боре Вукотића, Милош Илић и Ратко Нешић су се договорили око предлога за решење судског спора: да црквена општина у улици Рос задржи право на указ о регистрацији (Letters Patent), сву архиву пре 1964. године и пола сале. Црква у Вејколу другу половину сале, а црквена општина у улици Валчер је већ однела свој део када су напустили салу, обзиром да су је пре тога користили и од ње узимали приход, помоћу кога су купили ново имање.

Уместо да се сала прода и новац подели, црквена општина из улице Рос је одлучила да исплати половину вредности општини у Вејколу, у износу од $35,000 по тадашњој процени. Након тога, сала је реновирана и била је у употреби све до 1992. године.

У међувремену, црквена општина у улици Рос је поднела захтев за инкорпорацију, која је регистрована 16. фебруара 1987. године. Сва имовина је потом пренета са повереника на корпорацију (Body Corporate).

Пошто су дугови углавном били исплаћени, 1990. године одбор је решио да купи имање у месту Логанхолм (Loganholme), удаљеном око 35 км. од центра града, са намером да на њему изгради салу, игралиште и друге објекте. Постојали су и планови да се две црквене општине из улица Рос и Валчер уједине како би се заједничким снагама изградило нешто боље. У ту сврху је стара сала продана 1992. године, али се потом од уједињења одустало. Од добијеног новца за салу купљене су две куће које се граниче са црквом, бр. 5 и бр. 7 у Локхарт улици (Lockhart Street), као и 120 м2 од кућног плаца бр. 10 у улици Рос, за будући храм.

Црква Св. Николе у Рос улици, Вулунгаба.

Свештеник Никола Билић је разрешен дужности пароха актом епископа Лонгина.[4] Он је предао парохију 21. марта 1991. године јереју Душану Стефанову, који је опслуживао до 1992. године. Њега је наследио јереј Драгољуб Пантелић до 1996. године. У то време је општина у Логанхолму поставила услов да се на купљеном имању може извести само један пројекат, а да остатак мора бити намењен за травнату површину. На скупштини црквене општине, одржаној 27. новембра 1994. године, решено је да се део земљишта испарцелише и прода као кућни плацеви, а остатак преда општини за парк. Од тог новца би се изградила нова црква у улици Рос, и сала у улици Локхарт.

За пароха 1996. године долази Јован Цветић који остаје до данас. Одлука да се започне изградња нове цркве донета је на скупштини одржаној 20. августа 2000. године. Председник Миле Мирковић и црквени одбор, чекали су око две године на дозволу од општине да би започели са изградњом. Архитекта нове цркве је Љубица Бошњак из Београда, а мајстори Милан Спасеновић и Жељко Секулић су доведени из Србије. Са њима заједно, мајсторске послове је водио и овдашњи парохијанин Бошко Гојковић. До 2005. године, радови се налазе у завршној фази.

Председници од 1966. године: Јово Алексијевић, Милош Илић, прот. Душан Куриџа, Милош Попадић, Добривој Мирчић, Миланко Црњанин, Шпиро Јовић, Бранко Добрић, Пајо Личина, Ђуро Црномарковић, Миле Мирковић, Слободан Роберт Милошевић и Бранко Костадиновић.

Дугогодишњи секретар је био Добривој Мирчић, благајници Стојан Милошевић и Петар Црномарковић.

Дугогодишње председнице Кола српских сестара Св. Недеља: Љубица Стојчиновић, Зора Илић и Деса Личина - Божић.

Фолклорну групу Србија је дуги низ година успешно водио кореограф Бошко Гојковић.

Од првих година при црквеној општини ради и недељна школа Св Сава.У време кризе и ратова у отаџбини, црквена општина је имала регистровану

организацију за помоћ избеглицама од 1995-2000. године, коју је водила Душанка Илић. Госпођа Душанка Илић такође води и групу добровољних радника који за потребе цркве годишње праве 15-20,000 свећа.

НАПОМЕНЕ:

1. Летопис... књ. 2, стр. 82.2. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, део за Аустралију и Нови Зеланд,

Записник са петог ванредног заседања Савета, 3. април 1971.3. Тај иконостас ће касније бити пренет у нову цркву.4. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Е. бр. 53, 19. март 1991.


- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА . , , СВ НИКОЛА ВЕЈКОЛКВИНСЛЕНД

48 Bandara Street, Wacol, QLD

Сала у Тувонгу није била прикладна за богослужења, па се осећала потреба за

изградњом цркве. Подношена је молба општини за дозволу за градњу цркве на постојећем имању у Тувонгу, али је она одбијена, јер није било довољно простора за цркву и паркинг. Због тога се морало тражити веће имање на којем би се градила црква и пратеће просторије.

Залагањем Јована Лазовића, Војимира Никетића и Јована Гаћеше, пронађено је имање у Вејколу, површине од приближно једног хектара (2,5 акра), које су они 10. септембра 1968. године, купили на своје име, платили кауцију и узели од банке кредит, заложивши као гаранцију своје куће. Они су то имање понудили управном одбору црквене општине у Тувонгу. Управа је одбила да купи имање из касе црквене општине, али је одобрила да се од чланова парохије прикупљају паре за исплату имања, које би се, за сада, користило за излете. За шест месеци имање је отплаћено и потом пренето са приватних лица на Слободну српску православну цркву, Епархију за Аустралију и Нови Зеланд, са седиштем, у то време, у Сиднеју.

Од 1968. до 1974. на имању су одржавани излети, а свештеници, отац Растко Нинковић и отац Драгољуб Петковић, служили су и неколико служби Божијих под шатором на имању. Међутим, свима је недостајала црква, па се у Тувонгу 1973. и 1974. године воде интензивни разговори о томе где да се гради црква. Једна група чланова је била за то да се црква купи или гради ближе центру града, а друга група је била за то да се црква гради на већ постојећем имању у Вејколу. Тако је, 16. септембра 1973. године одржана скупштина чланства на којој је већина била за то да се нова црква гради у Вејколу.[1] Међутим, ова одлука није била пуноважна јер је гласање било јавно. Тако је, под председништвом епископа Димитрија, 8. децембра 1974. одржана нова скупштина у Тувонгу. Гласало се по питању: да ли да се гради нова црква у Вејколу или да се купи готова понуђена црква у Бризбану? Гласање је било тајно. Од 93 присутна члана, 49 је гласало да се црква гради у Вејколу, а 44 да се купи готова црква. Иако су сви претходно обећавали да ће се мањина покорити већини, ипак није дошло до тога. Велико незадовољство је владало међу члановима мањине, а пошто није било велике разлике између две групе, свака је кренула својим путем.

Већ сутрадан, по храмовној слави Св. Никола, која је прослављена 15. децембра 1974. годинеу Тувонгу, већа група је отпочела градњу цркве у Вејколу, копањем темеља, без икаквог новца пошто је новац ЦШО Тувонг био "замрзнут" због судског спора. Људи нису жалили ни физичког рада ни новаца да би саградили свој први храм у Бризбану. Очевици сведоче да су људи давали и јавно и тајно "да не зна левица што даје десница", често се проналазио новац остављан испод цигле или алата на градилишту цркве, тако да се није знало ко су приложници. Они нису хтели да приме хвалу од људи, очекујући за своју жртву награду од Господа.

Црква је завршена и осветио је епископ Димитрије у недељу, 24. априла 1977. године. Поред епископа, саслуживали су и свештеници: протојереј Божидар Арчон парох из Канбере, протојереј Микулај Серђук, украјински свештеник из Бризбана, протонамесник Владимир Дејановић и бивши јеромонах Данило Милинковић, уз


присуство великог броја угледних гостију из Канбере, Сиднеја, Мелбурна... Наравно, ту је било и мноштво народа из Бризбана и околине. Кум цркве је био инжењер Милан Богдановић.

За време градње храма у Вејколу, постојао је грађевински одбор од чланова из Тувонга,[2] који је водио послове. Када је црква завршена и освећена, одржана је 2. априла 1978. године оснивачка скупштина, којој је присуствовало 60 чланова. Нешто касније, 29. маја 1980. године, ова црквено-школска општина је регистрована код државних власти. После тога, 6. јула 1981. црквено имање у Вејколу је "купљено" од Епархије за 1 долар и пренето на црквеношколску општину Св. Никола у Вејколу.

Председници ЦШО у Вејколу су били: Душан Влаисављевић, Младен Богдановић, Ратомир Нешић, Живојин Видановић, Зоран Лазовић, Никола Ј. Влаисављевић и Стеван Влаисављевић.

Као што су сестре у Колу српских сестара неуморно радиле у Тувонгу, тако су и у новооснованој општини у Вејколу наставиле традицију првобитног Кола, под именом и заштитом свете Петке. Председнице кола у Вејколу су биле: Драгица Милојевић, Олга Тодоровић, Ружа Милићевић, Грозда Касап, Катица Гроздановић, Мирјана Лазовић, Десанка Јокић, Оливера Шамановић, Милка Влаисављевић, Зора Беланов, Мила Јолдић и Злата Пујић.

При цркви у Вејколу су служили следећи свештеници: Растко Нинковић прелази из Тувонга; епархијски ђакон Драган Јоцковић, кога је за презвитера рукоположио епископ Петар (Банкеровић) у Вејколу 25. марта 1979. Свештеник Драган је служио у овој парохији до 11. јануара 1981. године, када је поднео оставку, те је разрешен дужности. Свештеник Душан Стефанов од октобра 1984. до августа1990. Јереј Срђан Веселиновић, од фебруара до августа 1991. Парох Недељко Милановић од фебруара 1993. до 17. априла 1994. и свештеник Велибор Бојичић, који је на парохију дошао фебруара 1995. године. У честим периодима без свештеника, парохију су повремено опслуживали и свештеници из других градова: архимандрит отац Сава (потоњи Епископ славонски), отац Тома (Казић), отац Владимир Дејановић, отац Божидар Арчон, отац Милан Цветковић, отац Михаило Мешерски, отац Драган Сарачевић, отац Бојан Попов, отац Микулај Серђук, отац Звонимир Јовић и други.

При овој парохији и црквеној општини постоји фолклорна секција Косовски божури, која сада броји око 50 чланова. Подељена је у три фолклорне групе узраста од 5 до 20 година. Често гостују приликом разних догађаја, како у Бризбану, тако и широм Аустралије. Редовно наступају на Светосавском омладинском фестивалу фолклора у Канбери, као и на разним фестивалима у Бризбану, Сиднеју, Мелбурну и другде.

Готово сви чланови фолклора су и полазници недељне школе Свети владика Николај Велимировић. Часови у школи се одржавају сваког петка увече наизменично са пробама фолклора у три групе. У школи се учи српски језик, веронаука и историја. На часовима се наша деца и омладина припремају за учешће на разним приредбама и прославама.

Фолклорна група и полазници недељне школе славе своју славу, свога заштитника, новопросијавшег српског светитеља Николаја Велимировића.

Данас, ова црквено-школска општина поседује око један хектар земљишта, зидану цркву, реновирану салу са пратећим просторијама и клима уређајима,[3] трособни стан за свештеника, гаражу, мању салу у изградњи која је предвиђена за школу, тениско игралиште, шупу за оставу, и велике могућности изградње на пространом имању. Има добро чланство и парохијане, стабилну управу, вредно Коло српских сестара, добру омладину, која делује кроз фолклорну групу "Косовски божури"



и недељну школу "Свети владика Николај Велимировић", редовног свештеника и солидне посете верника.

Црква Св. Николе, Вејкол.

НАПОМЕНЕ:

1. Према записнику, од 59 пуноправних чланова - 47 присутних и 12 преко пуномоћја, за градњу цркве у Вејколу гласало је 36 присутних и 12 преко пуномоћја; 4 члана су била против ове одлуке, а 7 чланова се уздржало.

2. Душан Влаисављевић, Младен Богдановић, Радојица Милићевић, Александар Милинковић, Милијан Бранковић и други, под стручним надзором младог инжењера Милана Богдановића.

3. Сала је реновирана 1995-96. године, када је, 17. новембра 1996. осветио епископ Сава (Јурић).

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈАУ. , СТ АЛБАНСУ ВИКТОРИЈА

6 Kate Street, St. Albans, VIC

Током 1949-50. године у државу Викторију се доселило око 1000 српских

породица и већина њих се настанила у Мелбурну. Како је земљиште у западним предграђима било јефтино, а у близини је било индустрије и радних места, поједини Срби су почели куповати плацеве у Ст. Албансу и градити своје прве скромне куће, углавном од дрвета и лаког материјала. У то време, у овом мелбурншком предграђу је било свега око 30-так кућа, које је са центром повезивала градска железница.

У почетку, Срби Мелбурна и Ст. Албанса, са својим свештеником Будимиром Ђукићем, нису имали свој храм, већ су изнајмљивали храмове других цркава или одлазили на службе у православне храмове других јурисдикција. Тако су и православни Срби из Сент Албанса, на Васкрс 1954. године, присуствовали Светој литургији у Руској православној цркви у Колингвуду (Collingwood). У повратку кући, после Васкршње службе, у возу према Сент Албансу се повео разговор о организовању црквеног живота и оснивању црквено-школске општине у Сент Албансу. Разговор, започет у возу, настављен је у кући Симеона Томића. Група од десет људи која је била присутна у кући Томића сакупила је око 95 фунти за трошкове око сазива оснивачке скупштине.

Оснивачка скупштина, којој је присуствовало 13 особа, одржана је 30. маја 1954. године. Сви скупштинари су ушли у први црквени одбор: Миле Момчиловић председник, Илија Колунџија подпредседник, Мирослав Јовановић секретар, Ранко Вујовић благајник, Милан Томић књиговођа. Чланови: Вукосав Пљакић, Миодраг Манић, Душан Аралица, Миливоје Јовановић, и Илија Косановић. Надзорни одбор: Славко Лончар, Дане Миљковић и Петроније Радосављевић.

Пред новоизабраном управом стајали су озбиљни задаци. Половином 1954. године је купљен један плац земље за 155 фунти, на углу улица Кејт и Елизабет у Ст. Албансу. Затим су пронашли успешног архитекту Мићу Радовановића, који се прихватио да за српску колонију у Сент Албансу сачини план за будућу цркву. Архитекта Радовановић је обећао да ће план урадити бесплатно под условом да храм буде подигнут, а уколико одустану од градње да му исплате 50 фунти за план на име трошкова.

Било је страха да ли ће Срби у намераваном подухвату успети, па је било предлога да се позову православни Белоруси, који такође нису имали свој храм, да се придруже Србима у изградњи заједничког храма. Међутим, од овог предлога се потом одустало. Други предлог је био да се удруже црквена општина Светог Саве у Мелбурну и Светог Георгија у Сент Албансу, те да заједничким средствима приступе изградњи једне цркве у Мелбурну и црквене сале у Сент Албансу. И по овом предлогу није дошло до сагласности и споразума. О свему је био обавештаван архијерејски намесник, протојереј Илија Булован.

Срби Сент Албанса су били ношени великим ентузијазмом и веома активни око изградње прве српске цркве у држави Викторија. Освећење камена темељца обављено је 30. јануара 1955. године. Освећење је обавио архиепископ Руске заграничне цркве Сава, уз саслуживање свештеника Теодора Демјањука и још двојице руских

свештеника, уз учешће хора Руске цркве Покрова Пресвете Богородице из Мелбурна. У име општинских власти Сент Албанса, присуствовао је одборник Истен (councillor Easten), који је обећао сваку помоћ од стране општине, изразивши радост што ће Сент Албанс добити нови храм.

Отац Теодор Демјањук је пореклом био Рус. Служио је у Српској цркви, у малој парохији у Јалорну и повремено опслуживао српску православну заједницу у Мелбурну и Ст. Албансу. Октобра 1955. године се настанио у Ст. Албансу, где је почео са часовима веронауке у недељној школи ове парохије и црквене општине. Крајем 1956. године, парохију Св. Георгија у Ст. Албансу наизменично са оцем Теодором опслужује и свештеник Славко Нићетин. Њих двојица су иначе, опслуживали и све српске колоније у Викторији.

Са великом љубављу Срби Сент Албанса су градили свој храм. У току градње храма, 24. маја 1957. купљен је плац са малом кућом одмах до цркве, у коју се уселио свештеник Славко Нићетин, који је тек 5. јуна 1962. године, званично постављен, од стране архијерејског намесника Петра Радоша, за пароха ове црквене општине. Будући да је требало обезбедити новац за наставак изградње цркве као и за исплату купљене куће и новог плаца, црквено-школска општина је узела кредит од банке у висини од 2000 фунти. Банка је поставила услов за доделу кредита да она може продати куће жираната уколико се на време не буде отплаћивао дуг.[1] Као жиранти, да ће се новац уредно враћати банци, тапије својих кућа су код банке уложили: Миле Момчиловић, Миле Бањанин, Сима Полић и Мирослав Јовановић.

Храм Светог Георгија у Сент Албансу градио се уз велике жртве парохијана, који су улагали доста свог труда и физичког рада. Средином 1959. године, када су грађевински радови били поприлично одмакли, разболео се архитекта Мића Радовановић, те је по његовој препоруци бригу око изградње храма преузео архитекта Јан Хумел, пореклом Пољак. Мозаик Св. Ђорђа је направио Франце Банко током 1960. године.

Црква Св. Георгија, Сеинт Албанс.


При овом храму је одржан састанак свих свештеника из целе Аустралије, 23-25. априла 1960. Исте године, црквену општину је посетио и краљ Петар II.

На годишњој скупштини одржаној 26. јануара 1964. године, одлучено је да ова црквено-школска општина затражи пријем у јурисдикцију Епархије америчко-канадске.

Иконостас у дуборезу и иконе за њега, направљени су током 1964. године. Иконе је урадила уметница Матјус из Вилијамстауна.[2] Током ове године, 31. октобра, епископ Дионисије је посетио ову црквену општину. Прилоком ове посете, рукоположио је Драгутина Павловића, који је недавно дошао из Југославије, и Мирослава Јовановића, оснивача ове цркве. За пароха је поставио Драгутина Павловића, који је на жалост, не дуго потом, погинуо у саобраћајној несрећи, марта 1965. Стога су, током ове 1965. године, парохију наизменично опслуживали отац Славко Нићетин и Владимир Пиндур, украјински свештеник. Јула месеца исте године, завршени су радови на звонари цркве. Купљено је и постављено звоно, тешко око 500 килограма, које је осветио отац Славко, 28. октобра 1965. У то време је црквена општина издавала билтен под називом Гласник, чији је уредник био Атанасије Новаковић.

Одлука да се гради црквени дом, донета је на састанку одбора у фебруару 1966. Израда планова за њега и добијање потребних грађевинских дозвола су потрајали неколико година, тако да је тек на годишњој скупштини 5. маја 1970. наименован грађевински одбор, на челу са Марком Бањанином. Радови на изградњи дома су почели 21. новембра 1970. Не малу тешкоћу при куповини земљишта и изградњи црквених објеката, представљао је и судски спор са повереницима (трастима), од којих су двојица били у јурисдикцији Српске цркве. Случај је трајао дуго година, тако да су купљени плацеви и касније стечена имовина регистровани на Епархијски траст Слободне српске цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд.

Храм је завршен и освећен 14. јануара 1968. године, од стране епископа Димитрија (Балаћа). Кум цркве је био Миодраг Костадиновић.

Парох Славко Нићетин је током 1969. године био премештен за пароха у Кабрамати, а црквену општину у Ст. Албансу је опслуживао свештеник Мирослав Јовановић.

Коло српских сестара Краљица мајка Марија је основано 9. децембра 1973. године. За прву председница је изабрана Наталија Момчиловић.

Темеље за нови црквени дом је 12. септембра 1971. године, осветио епископ Димитрије (Балаћ). Изградња дома са великом салом, бином, кухињом и помоћним просторијама, трајала је нешто више од три године. Осветио га је 12. јануара 1975. године, епископ Димитрије.

На седници од 10. децембра 1974. године, решено је да се купи кућа одмах до цркве. У то време је у Ст. Албанс дошао нови парох Владимир Дејановић из Карлтона, а на његово место је прешао свештеник Мирослав Јовановић. Кућа је намењена за свештеника, али је издавана, пошто је парох имао стан.

При овој цркви је 7. децембра 1975. године основан Српски омладински клуб.Радови на поправци и уређењу црквених објеката и имања, настављени су током

1977-78.На редовној годишњој скупштини 25. фебруара 1979. године, парох Владимир

Дејановић је поднео оставку. Црквену општину је потом, поново опслуживао свештеник Мирослав Јовановић.


Принц Андреј Карађорђевић је посетио ову црквену општину 24. децембра 1979. године.

Током 1980. године, црква је опремљена са потребним утварима, а 5. децембра исте године, за пароха је епископ Петар (Банкеровић) поставио свештеника Драгомира Шиповца. По његовом доласку, настављено је са издавањем парохијског билтена Гласник.

На седници управног одбора 15. марта 1981. године, основана је фолклорна група Морава, на челу са Ружом Костадиновић. Исте године је основана и драмска секција Цар Лазар.

Ова мала црква на периферији Мелбурна, израсла је временом у својеврсни православни центар, у коме је активан и већи број млађих Срба, рођених у Аустралији.

НАПОМЕНЕ:

1. Споменица Слободне српске православне цркве Светог великомученика Георгија, Сент Албанс, 1954-1983, стр. 35.

2. Исто, стр. 50.

ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТОГ , , ВЕЛИКОМУЧЕНИКАКНЕЗАЛАЗАРА АЛЕКСАНДРИЈА НОВИ ЈУЖНИ

ВЕЛС

Cnr Renwick and Dibbs Sts. Alexsandrija, NSW

Пре оснивања црквено-школске општине Светог кнеза Лазара у Сиднеју,

новодошли Срби имигранти из европских логора су већ формирали три црквено-школске општине, и то у Варивуду - Мона Вејлу 1949. године, у Флемингтону 1951. и у Блектауну 1953. године. Обзиром на велики број Срба који су живели у централним деловима града, указала се потреба да се и у самом Сиднеју организује Црквена општина.

За оснивање парохије и црквено-школске општине Светог кнеза Лазара у Сиднеју и уопште за организовање црквеног живота у Аустралији, највећа заслуга припада протојереју Илији Буловану. О своме доласку у Сиднеј, прота Булован пише:

"По доласку на овај континент са супругом и ћерком, крајем јула 1949. године, морао сам, ради издржавања, да се запослим у једној болници Репартриатион Генерал Хоспитал, Цонцорд, у Сиднеју. На том послу сам остао пуних шест година и пар месеци. А, уз то, као најодговорније лице у својству Архијерејског намесника, односно заменика, учествовао сам најактивније у организовању верског, црквеног и просветног живота на овом континенту."[1]

Пре оснивања црквене општине прота Булован је богослужења обављао у грчкој цркви Свете Софије у Падингтону, а понекад у англиканској цркви Christ Church St. Laurence, Sydney, затим у методистичком храму у Wiliam St. King's Cross, потом у просторијама Српског културног клуба, а такође и удружења YМЦА у Сиднеју. "Сва та места", каже прота Булован, "била су неподесна и са знатним потешкоћама, поготову што приватне просторије нису биле уређене за службу Божију, па ничим нису привлачиле свет на молитву и побожност."[2] Овај недостатак богослужбеног места, поред свештеника, осећали су и побожни Срби који су се заузимали да се за град Сиднеј оснује црквено-школска општина, која би заједно са свештеником преузела бригу о проналажењу подесног места за богослужење и за организовање верског, националног и културног живота православних Срба Сиднеја.

У договору са неколико парохијана, прота Булован је сазвао састанак Срба за 29. август 1954. године, ради разматрања начина организовања црквено-школске општине. Прота је окупљенима на састанку нагласио да ће многи, ако не баш сви, остати доживотно у Сиднеју, што прво треба имати на уму када се говори о организовању црквеног живота. "...Време пролази, деца се рађају, омладина расте и то у једној средини потпуно хетерогеној и по језику и по вери и по националности и по обичајима и по традицији; а ми немамо никаквог духовног центра где би могли да се окупимо, духовно окрепимо, поучимо и утешимо. Немамо места за богослужење, за веронауку наше деце, поучавање у српском језику и у српском писму ...немамо црквеног појца ни црквеног хора. Једном речју: немамо ништа што би нас привлачило и јавно манифестовало као Србе и као православце. Због тога, продужи ли се овако, прогутаће нас туђина и омладина наша ће се потпуно изгубити за српство и за православље, а то би био неопростив грех свију нас."[3]




Реч проте Булована саслушана је са великом пажњом, те је на том састанку формиран одбор са њим на челу, за оснивање црквено-школске општине. Овај одбор су сачињавали: др Бошко Малешевић, Павле Мешковић, Јован Марек, Ранко Милосављевић, Душан Лазаревић, Милан Мршић, Милена Видмарић и Нада Мадираца. Одбор је, по договору са протом Булованом, сазвао оснивачку скупштину за 17. октобар 1954. године у згради YМЦА. Због малог одзива, скупштина није одржана. Акциони одбор није губио поверење и наду да ће се остварити племенита намера успостављања црквеног живота. Након три месеца, акциони одбор поново сазива оснивачку скупштину за 16. јануар 1955. године. Тога дана било је присутно довољно парохијана, па је скупштина одржана и на њој је основана црквено-школска општина Светог кнеза Лазара у Сиднеју. На истој скупштини примљена су и Правила црквено-школске општине.

Прву управу црквено-школске општине сачињавали су: Никола Грубјешић, председник, Никола Поморишац, подпредседник, Душан Лазаревић, секретар, Митар Ђурић, благајник, Милан Мршић, рачуновођа и чланови: Др Бошко Малешевић, Бранко Вуковић, Миодраг Милутиновић, Марко и Лазар Хаџи-Павловић. Надзорни одбор: Ранко Милосављевић, председник, Влада Димитријевић и Чеда Пајић.

Одмах по конституисању црквено-школске општине, одбор је упутио захтев аустралијским властима за регистрацију. Надлежни су одобрили и општина је регистрована под бројем 3490 од 8. априла 1955. године. [4]

Прва брига новоизабране управе била је окупљање свих Срба на територији ширег центра града, и њихово увођење у евхаристијски и парохијски живот. Већ 1956. године, нова управа је на редовној годишњој скупштини изабрала протојереја Илију Булована за свог парохијског свештеника. Овај избор је патријарх Викентије потврдио својим актом бр. 113 од 13. јула 1956. године. Приоритетан задатак новоформираној парохији и црквено-школској општини на челу са свештеником, је био проналажење места за богослужење. Нажалост, у почетку је то ишло тешко. Ипак, настојањем пароха, протојереја Булована, нађено је место за одржавање часова веронауке школској деци, при старој англиканској цркви, чији је старешина дозволио одржавање веронауке суботом 9-11 часова.[5]

"Годишња чланарина је била 1.10.0 фунти, што је у то доба била прилична сума (ако се узме у обзир да је просечна недељна плата била 7.10.0 фунти). На крају ове године наша црквена општина је располагала са 265.0.0 фунти, што је остварено од чланарине и добровољних прилога."[6]

Црква Св. кнеза Лазара, Александрија.




Размишљајући на који начин да се дође до богослужбеног места, прота Булован је дошао на идеју да се обрати патријарху српском Викентију у Београду. У писму прота Булован је нагласио:

"Нама је познато да овдашња Англиканска црква има празних дворана па и понеку стару цркву ван употребе и кад бисмо једну од тих добили, могли бисмо је дивно преуредити за богослужење и задовољити своје духовне потребе, док сами не подигнемо цркву која је у пројекту..."

"Имајући у виду сталне и давнашње везе између наше цркве и Англиканске, а знајући да од Ваше Светости већег ауторитета и утицајније личности не можемо ни замислити, ми верујемо да Вас архиепископ не би одбио кад бисмо имали препоруку од Ваше Светости."[7]

Имајући у виду шта значи оставити народ без богослужења, поготову у страном свету, патријарх Викентије се обратио Англиканском архиепископу за Сиднеј, Др Моул-у (Dr Mowll), да неку од својих цркава, која им није неопходно потребна, уступи српској заједници у Сиднеју на богослужбену употребу. Архиепископ је позитивно одговорио на ову молбу и уступио је без икакве надокнаде православним Србима цркву Светог Марка у Александрији, све док не буду у могућности да саграде свој храм.

Тако је решен један од почетних и најважнијих проблема српске црквене заједнице у Сиднеју, коју је Англиканска црква овим племенитим гестом веома задужила. Јерејско освећење храма обавио је 14. октобра 1956. године протојереј Илија Булован. Тада је одслужена прва Света литургија. Нарочити труд у послу око добијања храма и раду на формирању прве црквене општине у Сиднеју, испољио је њен први председник Никола Грубјешић.

Црквена власт Англиканске цркве у почетку није дозвољавала да се било шта на спољашности храма поправља и уређује, да се не би повредила осећања чланова Англиканске цркве који су становали у близини храма. Тек 1957. године старешина уступљене цркве пренео је нашем свештенику Илији Буловану и црквеном одбору да могу преуредити храм у православном стилу, а кров и ограду поправити. Ова одлука представника Англиканске цркве охрабрила је наше парохијане. Одмах по добијању дозволе приступило се општем уређењу храма и других просторија које су припадале храму. Нарочити труд показали су др Бошко Малешевић, Никола Поморишац, Мирко Косановић, који је израдио иконостас, затим браћа Ивица и Срећко Станојковић, Богољуб Ранчић, Данило Вицковић, Ђуро Вицковић, Ружа Данило и многи други.

У току 1958. године прота Илија Булован је обишао око 130 српских породица, аутобусом, возом или углавном идући пешице (ретко ко од Срба је у то време имао ауто) и прикупио 72.10.0 фунти добровољног прилога, што је створило солидну основу за доцнију куповину цркве.[8]

Управа црквене општине је током 1959. године издејствовала да се на сиднејском гробљу у Руквуду, поред постојеће три, додели још једна специјална парцела за православне Србе. Само на једној од ових парцела, коју су најпре добили, у то време је већ било око 400 српских гробова. Закуп гроба је у то време износио 9.0.0 фунти.[9]

Посета краља Петра II Карађорђевића, 31. августа 1960. године, била је значајан догађај у животу парохије Светог кнеза Лазара у Сиднеју.[10] Одмах по приспећу са аеродрома, блаженопочивши краљ Петар је посетио ову цркву. Дочекао га је почасни председник Никола Грубјешић и поздравио дивним говором, истичући да су сви српски краљеви, у свим важнијим приликама, прво одлазили у цркву да се захвале Богу, па тек онда у двор или у посете. Поводом овог догађаја, прота Булован у свом Летопису бележи: "Свуда је његов наступ био заиста краљевски и оставио је најбољи утисак не





само код нашег света, него и код Аустралијанаца, који су нам за њега пружили највећу подршку и гаранцију. Он је нарочито међу њима уздигао наше име, углед и вредност, па је његова посета заиста била од велике користи за све нас без разлике на веру и народност. Свугде где се појавио препоручивао је међусобну љубав и слогу, радиност и залагање за ослобођење нашег народа испод комунистичког јарма."[11]

После непуних пет година коришћења храма, управа црквено-школске општине Светог кнеза Лазара донела је одлуку на редовној годишњој скупштини 1. априла 1961. године да се приступи куповини цркве Светог Марка у Александрији. Преговори око куповине храма Св. Марка започети су 2. марта 1960. године са овлашћеним старешином тога храма, Кен Чајлд-ом (Rev. Ken Child). У име црквено-школске општине Св. кнеза Лазара у преговорима су учествовали протојереј Илија Булован и Никола Поморишац, председник. Уговорена продајна цена износила је 3.250 фунти. Скупштина црквено-школске општине је 10. априла 1960. године одобрила куповину храма Светог Марка у Александрији, а 23. јула поднета је Англиканској цркви формална молба за куповину. Новембра месеца исте године, Синод англиканске цркве је прихватио овај предлог, а потом је преко адвоката приступљено регулисању питања зајма. Коначно, храм Светог Марка у Александрији, у Сиднеју, пренет је у власништво српске православне црквено-школске општине 10. маја 1961. године.

У једном саопштењу члановима и свим Србима у Сиднеју и околини, управа цркено-школске општине саопштава зашто су купили цркву и зашто су утрошили новац на њену поправку и дотеривање. "То смо учинили јер смо свесни да црква у овом иноверном свету представља и веру нашу и нацију нашу, па није смела даље да остане у ранијем неугледном стању. С друге стране и сама величанственост службе Божије захтевала је и захтева да дом Божији буде уређен што је могуће достојанственије."[12]

Куповином храма и настојањем проте Илије Блована, основан је и црквени хор, на челу са хоровођом Душаном Петровићем, који је на најбољи начин доприносио црквеном благољепију. Хор је отпочео са радом октобра 1961. године.

Да би се црквени живот што боље организовао са једне стране, а са друге, да би се развио хумани и социјални рад, било је говора да се оснује једна асоцијација жена под именом: "Коло српских сестара", "Српска мајка", "Добротворно старатељство" и слично. "Извршни одбор Црквеног савета за Нови Јужни Велс, на свом заседању 8. априла 1962. године у Блектауну и 2. септембра у Кабрамати, препоручио је да се у свакој парохији и црквеној општини оснује један одбор госпођа који би под покровитељством односне црквене општине с њом сарађивао и помагао, а у свом раду био потпуно самосталан."[13] У духу ове одлуке, Српска православна црквено-школска општина Светог кнеза Лазара у Сиднеју је 18. октобра 1962. године послала позив свим госпођама на састанак ради оснивања кола сестара, који се одржао 28. октобра под покровитељством црквено-школске општине. Међутим, по неким податцима Коло српских сестара при овој цркви коначно је основано 21. јула 1963. године, на челу са председницом Ружом Данило.

Након две ипо године од куповине цркве, освећење преуређеног и адаптираног храма Светог великомученика кнеза Лазара у Сиднеју обавио је 16. фебруара 1964. године, архиепеископ Руске заграничне цркве Сава. У свету трапезу стављене су мошти преподобног Јована Кијевско-Печерског чудотворца, који се прославља 31/18. јула. Овај значајан догађај за Српску цркву у Аустралији и за све православне у Сиднеју, пропратила је и дневна штампа. Угледни дневни лист Daily Telegraph од 17. фебруара 1964. године пише: "Црква у Ренвик улици је прва за српску општину у Сиднеју. Она је купљена од Енглеске цркве 1961. године ...Церемонија освећења је непромењена и потсећа на векове. Унутрашњост и олтар прилагођени су источно православном стилу. У њему су положене мошти светог Јована мученика руског."[14]





Следеће године, Архијерејски намесник протојереј Петар Радош, извештавајући патријарха Германа о стању наше цркве у Аустралији, напомиње:

"Српска православна црквено-школска општина Св. кнеза Лазара у Сиднеју у својим аналима може да забележи два необично радосна догађаја у минулој години. Први догађај, освећење храма извршено од стране архиепископа Саве, по Вашем благослову и одобрењу. Други догађај је потпуна отплата свете Лазарице, која је сада у правом смислу речи својина тамошње црквене општине."[15]

Поводом овог успеха црквене општине, патријарх Герман је, својом Граматом и решењем П Бр. 53-Д од 8. јула 1965. године, одликовао црквену општину и њеног доживотног почасног предсеника Николу Грубјешића.[16]

Ову црквену општину је посетио војвода Момчило Ђујић, на своју крсну славу, Никољдан, у недељу, 19. децембра 1965. године. Војвода се тада налазио у посети својим саборцима и другим Србима у Аустралији. У његову част, Лазарица је 15. јануара 1966. године, приредила банкет у "Хакет Мемориал Холу" Алтимо, коме је присуствовало око 100 људи.

У Летопис ове парохије, протојереј Илија Булован је забележио да је посета богослужењима у току 1965. године била нешто боља него претходне. Просечан број присутних на богослужењима у обичне недеље је био 28 лица, док је у току 1964. износио 24. Светим Тајнама Покајања (исповести) и Причешћа, приступило је свега 74, а у претходној 1964. години 48.[17]

Чланова црквене општине у току 1966. године, на списку је било 131, а скупштини је лично присуствовало 28, са пуномоћјима 55, што укупно износи 83, од, како бележи протојереј Илија Булован, "ефективних" 114 чланова. Треба напоменути да је, у потрази за бољим послом и смештајем, приличан број Срба релативно често мењао место боравка и одлазио на територије других парохија и црквених општина. Међутим, многи од њих су се и даље рачунали члановима своје претходне цркве.[18]

Почетком 1967. године, грчки архиепископ Језекиљ је посетио Лазарицу и замолио да им уступе на коришћење собицу поред цркве за веронауку. Црквена општина је понудила просторију без накнаде, а Грци су добровољно давали по 4 долара недељно за трошкове.

Што се тиче српске деце, након вишегодишњег позивања пароха протојереја Илије, родитељи су најзад почели да доводе децу на веронауку сваке последње недеље у месецу, од 9:30 до 10:20 пре подне. Сложили су се са парохом да то није довољно, уз констатацију да чешће не могу. Тако је, после више од једне деценије постојања црквене општине, настава веронауке почела у недељу 28. маја 1967. године.[19] Већ идуће, 1968. године, веронаука је одржавана редовно, а број деце се са 16 попео на 31. Час веронауке је држао протојереј Илија Булован недељом пред Литургију, а од 1970. године, ту дужност је преузео протојереј Секулић једном у две недеље. Како су родитељи све више каснили са довођењем деце, тако је час, уместо у 9 ујутру, почињао у 9.30. Због тога је свештенику остајало врло мало времена за предавање, па су ангажоване две млађе студенткиње, Мира Пољак и Мира Рауш, које су настављале рад са децом предајући на енглеском језику лекције из Светог Писма, према уџбенику проте Матеје Матејића из Америке. Када је на годишњој скупштини, 22. марта 1970. о овоме дискутовано, јавио се инжињер Златоје Шећеров да добровољно предаје деци српски језик и ћирилицу. Тако је најпре парох предавао катихизис и црквено певање, затим су две студенткиње предавале веронауку на енглеском, а потом су деца учила српски језик. Након годишње скупштине, у фебруару 1971. године, Шећеров се повукао, а број деце се смањио.[20] Школске 1972. није било недељне школе при овој црквеној општини, него је она покренута тек следеће године, на иницијативу пароха







Секулића и трудом Братислава Стевановића, све до половине јула 1977. године, о чему ће бити речи касније.

Пошто је током 1968. године, пароху, протојереју Илији Буловану, драстично ослабио вид на десном оку, а у јулу месецу исте године почео је слабити и у левом, извесно време је вршио службе Божије напамет. Како се стање није побољшавало, на годишњој скупштини у недељу, 16. марта 1969. године, он је известио о томе и најавио своје повлачење у мировину.[21] Пре тога, он је преко Архијерејског намесника поднео молбу патријарху Герману, који га је, својим актом П Бр 125-2/68, од 30. новембра 1968. године, разрешио дужности и на његово место поставио протојереја Светозара Секулића. Примопредаја је извршена 14. септембра 1969. године. О овој временској разлици, протојереј Илија Булован каже: "...на предлог архијерејског намесника протојереја Петра Радоша, који о свом предлогу и горњој одлуци Његове Светости није известио пароха, проту Булована, него тек у другој половини месеца јула 1969. године. Због тога примо-предаја парохије није раније извршена."[22]

У својој речи захвалности, протојереј Секулић је истакао да ће се радо посветити верском, црквеном и материјалном напретку ове црквене општине. Он је изјавио да ће бити задовољан приходом од треба,[23] одбијајући да прихвати било какву новчану надокнаду за путне трошкове или хонорар за богослужења од црквене општине.[24]

Крајем 1969. године, при овој црквеној општини основана је фолклорна група на челу са председником Братиславом Стевановићем и кореографом Љиљаном Рашета. Први наступ је имала на Бадње вече, 6. јануара 1970. године, након вечерњег богослужења кога је служио епископ Лаврентије.

Када је епископ Лаврентије по први пут стигао у Аустралију, по слетању на аеродром у Сиднеју, 24. децембра 1969. године, дошао је у цркву Св. кнеза Лазара у Александрији где је одржана доксологија. У име свих, добродошлицу је пожелео парох, прота Секулић, на шта је владика Лаврентије узвратио беседом, пуном хришћанске љубави и јеванђелске поуке. Тога дана, црквена општина је за новодошлог епископа организовала ручак у "Хеленик хауз" у улици Елизабет, коме су присуствовали делегати готово свих црквених општина и њихови свештеници.

Почетком фебруара 1970. године, на иницијативу председника др. Малешевића и благајника Братислава Стевановића, одржан је први састанак српске средњошколске омладине, са циљем да се она упозна са учењем Цркве и да узме учешћа у њеном животу. На жалост, због инсистирања на фолклору, група се није одржала. Ипак, током ове, 1970. године, посета храму и богослужењима се готово утростручила. Опхођење и активности новог пароха, а посебно долазак епископа Лаврентија, изузетно повољни утисци о њему и нове наде у будућност наше Цркве, подстакли су многе Србе, који су дотле стајали по страни, да узму учешћа у парохијском и црквеном животу. За Васкрс те године, храм није могао да прими све који су дошли на службу, а црквена порта и тротоар око цркве су били препуни Срба. Црквени приходи су се такође удвостручили. Стога је, почетком фебруара 1971. године, на ванредној скупштини одлучено да се купи кућа у Самер Хилу (cnr. Denver and Grosvenor Sts. Summer Hill) и тако инвестира уштеђени црквени новац. Предвиђено је такође, да она послужи пароху као канцеларија по потреби. За њу је плаћено $22,400 плус порез и законски трошкови. Исплаћено је 12,000 и подигнут кредит од банке у још толиком износу, са месечном отплатом од $180.

Ова кућа, названа "црквени дом", на редовној годишњој скупштини, од 21. фебруара 1971. године, понуђена је присутном епископу Лаврентију на располагање за стан и канцеларијске просторије. Међутим, он је са захвалношћу одбио ову понуду рекавши, "да жели да има, макар и најскромнију епархијску кућу, независну од ма које





црквене општине, и да он већ на томе ради. У току је и сабирна акција за новчана средства."[25]

На Цвети, 11. априла 1971. године, након одслужене Свете Архијерејске литургије у Лазарици, у присуству око 100 људи, у црквеном дому је приређена опроштајна вечера епископу Лаврентију, пред његов повратак у Европу. У овом црквеном дому су касније одржавана разна предавања и скупови, као и прослава храмовне славе, када је послужен ручак за око 80 гостију на Видовдан, исте године.

Пошто је ова црквена кућа била сувише удаљена од храма да би служила пароху као канцеларија, а није служила ни Епархији, на скупштини од 5. марта 1972. године, решено је да се она прода, што је убрзо потом и учињено.

Када је парох, протојереј Светозар Секулић навршавао 65 година живота и 44 године свештеничке службе, за лазаричког пароха је као његов помоћник дошао ђакон Драган Јоцковић 25. септембра 1976. Међутим, он је остао само до 29. јуна 1977. године, а прота Светозар је и даље остао да опслужује ову црквену општину.

Пошто је Коло српских сестара, основано још 1961. године, почело да се осипа и не функционише, око 36 млађих жена се окупило 23. фебруара 1977. године у кући Драгане Шундић и ту основале Коло сестара под именом "Царица Милица". За председницу је изабрана Вида Кљајић, за секретарицу Драгана Шундић и за благајницу Олга Антонијевић.

Пошто је прошло доста времена од куповине и адаптације цркве, храм и просторија поред њега су били у стању које је захтевало генералну обнову и уређење. Почетком 1977. године одлучено је да се црква генерално обнови а просторија до ње поруши и на том месту подигне мања сала са канцеларијом и простором за окупљање. Радови су почели 4. јула 1977, да би били завршени исте године. Обновљени храм је осветио Епископ аустралијско-новозеландски Николај, уз саслужење протојереја Илије и Светозара, као и јереја Мирослава Поповића. Најпре је служено вечерње богослужење 31. децембра 1977. а потом Света Архијерејска литургија, 1. јануара 1978. Кум новообновљене цркве је био Братислав Стевановић.

Током 1977. године, у црквени одбор ове општине ушло је неколико млађих људи са децом, коју су желели да их васпитају у српској вери и духу. На њихову иницијативу формирана је фолклорна група "Србија", у којој је за председника изабран Милош Лапчевић, подпредседника Мића Црнобрњић, секретара Тома Павличевић и благајника Братислав Стевановић. Веронауку је предавао прота Секулић, а српски језик Б. Стевановић. Ова група, са бројем деце који се кретао од 35 до 40, била је веома активна, оживевши на тај начин недељну школу и фолклор при овој црквеној општини.

Протојереј Светозар Секулић је остао лазарички парох све до 15. маја 1981. године. Пошто је раније најавио одлазак у мировину, одбор је решио да за новог пароха купи кућу у близини. Тако је ванредна скупштина 12. априла 1981. године одобрила куповину куће бр. 26 у Дибс улици, у Александрија.

Убрзо потом, из Србије стиже протонамесник Милан Збиљић, 15. маја 1981. године, преузима дужност пароха и усељава се у црквену кућу. Његовим залагањем, при храму Св. кнеза Лазара основано је, 30. марта 1985. године, Братство о. Јустина Поповића, које као своју славу прославља празник Благовести. Братство до данас повремено организује богословска предавања, бави се ширењем речи и дела о. Јустина и уопште религиозне мисли и штампе, упознаје верне са значајем религије, шири хришћанску љубав међу људима, помаже сиромашне, а вредне богослове, као и обнову храмова и манастира.

Протојереј Милан Збиљић је 29. децембра 1989. године, прешао у црквену општину Св. Саве у Варивиду, а храм и парохију Св. кнеза Лазара преузима на


привремено опслуживање протонамесник Милорад Лончар. Његовом иницијативом окупила се једна група младих, која је следећих неколико година сваке недеље долазила на вечерње богослужење и потом имала на енглеском језику разговоре о вери. Многи од ових младих су тада стекли солидно знање о својој вери и постали веома привржени својој Цркви.

Црква Св. кнеза Лазара и сала поред ње, налазе се на лепом месту, у близини центра града, на углу улица Ренвик и Дибс (Renwick and Dibbs). Међутим, од самог почетка се осећала потреба за простором, па су током година постојали разни планови како да се она прошири. Након куће за пароха (бр. 26 Дибс улица), купљена је кућа бр. 4 у Дибс улици, 26. јуна 1984. Између ње и цркве је постојала још једна кућа за коју се одбор надао да ће је у догледно време откупити. Међутим, њен власник није желео да је прода. Пошто након неколико година није било изгледа да ће се и та кућа моћи откупити, одбор је, на ванредној седници 29. октобра 1989. године, решио да кућу бр. 4 у Дибс улици прода и уместо ње купи недалеко од цркве већу кућу, бр 13 у улици Дадли (Dudley Street). Тако је крајем 1989. године продана друга кућа од цркве, а нова је пренета на име црквене општине у јануару 1990. године. У међувремену, на седници црквеног одбора 29. маја 1987. године, поднет је извештај о томе да је и кућа бр. 26 у Дибс улици, купљена за стан пароха 1981. године, коначно продана.

Дужност пароха ове црквене општине, од о. Милорада је преузео 6. јануара 1991. године, јереј Раде Радан. Хор, који је трудом протојереја Булована основан још 1961. године, временом се угасио. Једна од првих иницијатива пароха Радана била је оснивање новог хора, 10. септембра 1992. године, под управом Слободана Живковића. Диригентску палицу је 1994. године преузела Марија Ћук, а потом, од 1995. до 2002. године Тијана Миљоска. Након њих, Ненад Јаковљевић диригује од јануара 2002. до јануара, 2004. године, а овај успешни хор, од марта 2004. до данас води диригент Драгана Јовановић-Милановић, коју је ангажовао нови парох, протојереј Миодраг Перић.

Трудом и залагањем пароха Радета Радана, маја 1994. године је започео обиман пројекат потпуне обнове и рестаурације храма, као и изградња нове сале и зграде, која укуључује канцеларије, оставе, учионице, трпезарију и кухињу, гаражу и друге помоћне просторије. У ту сврху, кућа бр. 13 у улици Дадли је продата у фебруару 1994. године.

Овим пројектом црква Лазарица у Сиднеју је споља и изнутра веома лепо украшена, а изградњом нове зграде је добила много више корисног простора и свој данашњи изглед. По завршетку нове зграде и сале, крајем 1995. године, у њој је основана и Библиотека "Отац Јустин Поповић".

Фреске у храму су радиле Рускиње, мајка и ћерка, Александра и Антонина Ганин, иконе за иконостас Вероника Ђукановић, а фреске у трпезарији је осликао Горан Тмушић. Витраж на стаклу је израдио Џефри Хамилтон.

Један од оснивача и првих председника (1956 - 1960.) Никола (Пеца) Поморишац, поводом прославе 40-годишњице овога храма, половином 90-тих година прошлог века, записао је: "Када све то видим, као и масе парохијана који присуствују богослужењима, нарочито око Божића и Ускрса, срце ми је пуно, јер видим да се ми стари нисмо за бадава мучили и борили. Нарочито ме радује велико присуство наше омладине и мале дечице.[26]

Протојереј Раде Радан је разрешен дужности пароха 15. фебруара 2002. године. Истога дана дужност је преузео протојереј Миодраг Перић, који је парох ове црквене општине до данас.


- . , ПредседнициЦрквено школске општинеСв кнезЛазар:Александрија

17. октобра 1954. - формиран Акциони одбор: председник Никола Грубјешић16. јануара 1955. - изабран први управни одбор, председник Никола Грубјешић

:Председнициизабрани на годишњој скупштини 8. април 1956. - Никола Грубјешић10. март 1957. - Никола Поморишац3. март 1958. - Никола Поморишац1. март 1959. - Никола Поморишац10. април 1960. - Никола Поморишац1961. - Душан Лазаревић1. април 1962. - Душан Лазаревић24. март 1963. - Душан Лазаревић19. април 1964. - Др. Бошко Малешевић7. март 1965. - Др. Бошко Малешевић20. фебруар 1966. - Др. Бошко Малешевић12. март 1967. - Др. Бошко Малешевић3. март 1968. - Душан Лазаревић9. март 1969. - Др. Бошко Малешевић22. март 1970. - Др. Бошко Малешевић21. фебруар 1971. - Душан Лазаревић5. март 1972. - Душан Лазаревић25. март 1973. - Сава Спасојевић28. април 1974. - Сава Спасојевић13. април 1975. - Сава Спасојевић21. март 1976. - Душан Лазаревић20. март 1977. - Душан Лазаревић19. март 1978 . - Душан Лазаревић25. март. 1979. - Јован Кљајић31. мај 1980. - Јован Кљајић16. август 1981. - Јован Кљајић22. август 1982. - Братислав Стевановић14. август 1983. - Братислав Стевановић16. септембар 1984. - Братислав Стевановић15. септембар 1985. - Братислав Стевановић31. август 1986. - Братислав Стевановић26. јули 1987. - Братислав Стевановић31. јули 1988. - Братислав Стевановић10. септембар 1989. - Братислав Стевановић12. август 1990. - Драгиша Гајић

4. август 1991. - Драгиша Гајић30. август 1992. - Драгиша Гајић15. август 1993. - Драгиша Гајић4. децембр 1994. - Драгиша Гајић20. август 1995. - Драган Савић26. октобар 1996. - Драган Савић28. септембар 1997. - Драган Савић27. септембар 1998. - Мирослав Зарић26. септембар 1999. - Мирослав Зарић12. септембар 2000. - Мирослав Зарић17. септембар 2001. - Петар Козлина6. септембар 2002. - Петар Козлина19. октобар 2003. - Петар Козлина26. септембар 2004. - Петар Козлина

НАПОМЕНЕ:

1. Протојереј Илија Булован, Почеци црквеног живота у Аустралији, Светосавски весник Епархије аустралијско-новозеландске, бр. 19, јун 1999, стр. 17 и 18.

2. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара... књ. 1, стр. 93. Исто, стр. 9.4. Исто, стр. 9-16.5. Исто, стр. 16.6. Архив Српске православне цркве Св. кнеза Лазара, Никола Пеца Поморишац, 40

година Лазарице.7. Архив Лазарице, Протојереј Илија Булован патријарху Викентију, 11. јун 19568. Архив Лазрице, Никола Пеца Поморишац, 40 година Лазарице.9. Архив Лазарице, Никола Пеца Поморишац, 40 година Лазарице.10. Осим ове црквене општине, Краљ је посетио и друге српске цркве и колоније,

као: Варивуд - Мона Вејл, Авалон и Палм Бич, Лепингтон, Кабрамата, Блектаун, Канбера, Волонгонг, Перт и Нови Зеланд.

11. Летопис Српске православне парохије Св. кнеза Лазара у Сиднеју, књ. 1, стр. 5.12. Архив Лазарице, Саопштење члановима црквено-школске општине о Видовдану

1961.13. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Протојереј Илија Булован, Летопис Српске

православне парохије Светог кнеза Лазара у Сиднеју, књ. 2, стр. 62.14. Даилy Телеграпх, Сyднеy, Фебруарy 17, 1964.15. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник за Аустралију

и Нови Зеланд Петар Радош патријарху Герману, 19. јун 1965.16. Летопис... књ. 2. стр. 120.17. Летопис... књ. 2. стр. 128.

18. Због одређених заслуга неки чланови црквених општина су добијали статус доживотних или почасних чланова. Такви би се заслужено водили на списку чак и када се одселе на територију друге црквене општине.

19. Летопис... књ. 3, стр. 6.20. Летопис... књ. 3, стр. 65-66.21. Гласник СПЦ у Аустралији, год. В, јуни 1969, бр. 17, стр. 21.22. Летопис... књ. 3, стр. 44.23. Обреда.24. Летопис... књ. 3, стр. 50.25. Летопис... књ. 3, стр. 60.26. Архив Српске православне цркве Св. кнеза Лазара, Никола Пеца Поморишац, 40

година Лазарице.

ПРВОБИТНАПАРОХИЈАИЦРКВЕНАОПШТИНА СВЕТИ , ,ВЕЛИКОМУЧЕНИКГЕОРГИЈЕ КАНБЕРА АУСТРАЛИЈСКАПРЕСТОНА

ТЕРИТОРИЈА Убрзо по формирању федерације Канбера је постала главни град Аустралије.

Поред тога што је административни центар државе, седиште владе и државних установа, Канбера је такође, и центар за природне науке, истраживачке студије и друге научне гране.

Већина првих српских имиграната, који су пристизали у Канберу током 1949. и 1950. године, настањивали су се у оближњем градићу Квинбиен-у, где су се повремено одржавала њихова прва богослужења. На молбу Срба у Канбери одазвао се свештеник Миленко Стефановић из Сиднеја, одржавши једно од првих богослужења, Свету литургију и парастос вожду трећег српског устанка, ђенералу Дражи, у недељу 23. јула 1950. године.[1]

Током 1951. године службе су одржаване у англиканској цркви Св. Јована Крститеља на Риду. Касније, српска заједница у Канбери је са Руском и Украјинском црквом делила једну капелу Риверсајд Хостела, која је била адаптирана за православно богослужење. При овој капели је 18. септембра 1955. године, основана црквена општина и парохија светог великомученика Георгија. Оснивачкој скупштини је присуствовало 36 чланова. Молбу за одобрење и благослов, у име црквене општине упутио је патријарху Викентију секретар Гвозден Браловић, 1. октобра 1955. године. Патријарх је преко архијерејског намесника протојереја Булована послао свој молитвени благослов 6. фебруара 1956.[2] Нешто касније, по овлашћењу Патријарха, одобрење за рад ове црквене општине послао је 1. марта 1956. године архијерејски намесник прота Булован, са назнаком да "ово одобрење почиње важити од дана када се одобри црквени Правилник за исту општину".[3]

У вези са овом парохијом, протојереј Светозар Секулић у својој аутобиографији бележи: "...18. септембра 1955. г. образована је црквено-школска општина у Канбери, под претсједништвом Госп. Воје Милетића. Пошто та општина није имала свог свештеника, она се обратила мени и проти Буловану и ми смо се радо одазвали, те смо исту опслуживали једном двомјесечно. Никакве награде нисмо узимали, већ једино путне трошкове. Они су за богослужење имали у једном кампу дивну капелу, која им је дана на располагање. Свијет је долазио у приличном броју на богослужење... Ја и прота Булован смо опслуживали ту општину све док није добила свог свештеника, проту Душана Поповића."[4]

Редовна годишња скупштина је одржана 8. јануара 1957. Број присутних чланова на овој скупштини је опао до те мере, да је покренута дискусија о њеном гашењу. Ипак, састанку је присуствовао и одређени број Срба који нису били чланови и дотле нису узимали учешћа у раду ове црквене општине. Тако је одлучено да ова парохија, "као светиња свих православних Срба мора наставити рад".[5] Још је одлучено да се сазове нова, ванредна скупштина за недељу, 27. јануара 1957. године, како би се на њој обавио допунски упис чланства и изабрала управа.






Ради окупљања Срба око Цркве и повећања чланства, представници црквене општине Св. Ђорђа из Канбере су крајем педесетих година обилазили и околна места, као: Квинбијен, Куму са околином, Јас и Голбурн. Осим тога, са циљем упознавања и зближавања Срба, управни одбор је организовао забаве, приредбе, другарске и породичне вечери, прославе, као и Видовдански помен.

Током 1959, године, секретар Петковић је известио да "с обзиром на мали број свештеника у Сиднеју, који су заузети у својим парохијама, управа није могла да организује и спроведе одржавање богослужења сваког месеца."[6] Одбор ове црквене општине се обраћао и руском архиепископу Сави са молбом да православним Србима одобри коришћење руског храма Св. Јована Крститеља у Канбери. Архиепископ Сава је 19. јуна 1959. године одговорио да им даје свој благослов и "веома радо одобрава да настојатељ Руске општине у Канбери, протојереј Филип Осипов, на дан 28. јуна одржи Видовдански помен за Србе, после завршене службе Божије."[7]

Осим протојереја Булована и Секулића, ову парохију су опслуживали још и свештеници Миленко Стефановић, Славко Нићетин и Душан Поповић.

Преко архијерејског заменика, протојереја Булована, црквена општина се обратила патријарху Герману са молбом да им постави парохијског свештеника Милана Радојевића из Аделаида. Патријарх је изашао у сусрет њиховој молби,[8] и доласком првог сталног свештеника, 28. фебруара 1961. године, живот ове парохије се почео боље развијати. Те године, управа црквено-школске општине се обратила Министарству унутрашњих дела са молбом да им пронађе погодну кућу, у којој би њихов нови свештеник становао, а коју би потом црквена општина откупила чим буде у могућности.[9] Исте године, црквена општина, на челу са својим парохом Радојевићем, обратила се и Епископу америчко-канадском Дионисију молбом и апелом за помоћ за подизање цркве: "У жељи и намери да свој дуг роду и Цркви одужимо за свога живота, решили смо, уз велике напоре и жртве, да отпочнемо припреме за зидање храма нашем патрону, светом великомученику и победоносцу Георгију, у престоном граду Аустралије."[10] Епископ Дионисије им је честитао на готовости и упутио их на надлежне црквене власти, одговоривши: "Ви сте под духовом бригом и управом Његове Светости Патријарха Српског, који има свог заменика за Аустралију и надлежне црквене власти, па би они требали вашу молбу поткрепити својом препоруком и благословом. Ми ћемо учинити с наше стране шта нам је могуће."[11]

Одласком свештеника Радојевића, ова парохија је остала упражњена. Стога је архијерејски намесник, протојереј Петар Радош, поставио пароха из Варивуда, свештеника Душана Поповића, да је опслужује од 11. новембра 1962. године.[12] Убрзо потом, протојереј Поповић се преселио за Канберу и прихватио дужност сталног пароха ове парохије.

Избијањем раскола 1963. године, дошло је до поделе у овој црквеној општини. Поводом ситуације настале рашчињењем епископа Дионисија и разних вести, позива и резолуција, које су стизале са више страна, парохијани и чланови, на челу са црквеним одбором, састали су се најпре 20. октобра 1963. године. На овом састанку су се управни одбор и већина чланова определили за епископа Дионисија. Одлука је потом обнародована у виду резолуције. Потом је сазвана и годишња скупштина 1. децембра 1963. године, на којој су, у духу претходне резолуције, изгласане измене црквено-школских правила.

Тадашњи парох, протојереј Душан Поповић, наставио је да помиње Патријарха на богослужењима током Божића, због чега је дошао у сукоб са одбором црквене општине. Управни и надзорни одбор су се тим поводом састали најпре 11. јануара, а потом, неколико дана касније са протојерејем Поповићем 13. јануара 1964. Како није








била постигнута сагласност са свештеником, у име управног и надзорног одбора црквене општине, протојереју Поповићу је упућено писмо у коме му је дан отказни рок до 1. марта 1964. године.[13] На ово је протојереј Поповић одговорио да одбор нема право да се меша у област канонских и законских прописа Српске православне цркве.[14]

Због насталих нередовних прилика изазваних расколом, архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд, протојереј Петар Радош је, на основу члана 204 Устава Српске православне цркве, распустио управу црквено-школске општине Св. Георгије и поставио привремено поверенство до избора нове управе. Такође, на састанку свештеничког братства у Сиднеју 1. фебруара 1964. одлучено је да протојереј Поповић остане у Канбери и надаље обавља богослужења.[15]

Како је већина чланова, на челу са управним одбором црквене општине Св. Георгија, одлучила да затражи пријем у Америчко-канадску епархију, чланови који су остали у јурисдикцији Патријарха остали су без своје организоване заједнице и места за молитву. Да би се овакво стање разрешило, случај је дошао пред грађански суд. Једно од спорних питања је било и употреба назива Српске православне црквено-школске општине Св. Георгије у Канбери. У покушају да изнађе решење за обе стране, судија Бриџ је наредио да се странке нагоде тако да ни једна страна у будуће не може користити стари назив. Група која је пришла епископу Дионисију, доставила је одлуку да ће се у будуће њихова заједница звати: "Источно Српска Православна црквено-школска општина и парохија светог Георгија, Епархија америчко-канадска, Канбера". Заједница православних Срба која је остала у јединству са Српском црквом, на ванредној скупштини 17. септембра 1964. године, донела је одлуку да ће се у будуће звати: "Православна црквено-школска општина и парохија Светог Саве, Канбера".

НАПОМЕНЕ:

1. Летопис цркве Св. Саве у Флемингтону, Сиднеј.2. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо патр. Викентија, 6. фебруар 1956.3. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Молба Патријарху од 10. фебруара 1956. и

благослов преко прот. Булована од 1. марта 1956.4. Архив Лазарице, Прот. С. Секулић, Аутобиографија.5. Архив црквено-школске општине Св. Георгија, Канбера, Привремени

председник Јован Роквић, Извештај са скупштине, 9. јануара 1957.6. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Извештај о раду управног одбора до 30.

августа 1959.7. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо архиепископа Саве, 19. јун 1959.8. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо прот. Булована, 16. март 1961.9. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо Mr Gordon Freeth, Minister for the

Interior, 22. март 1961.10. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Илија Булован

епископу Дионисију, 27. мај 1961.11. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо еп. Дионисија, 30. новембар 1961.




12. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Акт Архијерејског намесника, 1. новембар 1962.

13. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо председника Боре Петковића прот. Душану Поповићу, 15. јануар 1964.

14. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Писмо прот. Поповића, 25. фебруар 1964.15. Архив Лазарице, Сиднеј, Летопис, књ. 2, стр 82.

ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИ , ,ВЕЛИКОМУЧЕНИКГЕОРГИЈЕ МАНУКА АУСТРАЛИЈСКАПРЕСТОНА

ТЕРИТОРИЈА

32 National Circuit, Manuka, ACT 2603

Појавом раскола 1963. године, дошло је и до поделе првобитне црквене општине

Св. великомученика Георгија у Канбери на две јединице, које ће потом, наставити свој посебан живот и развој.

Камен темељац новом храму Св. Георгија на Форесту, постављен је 5. децембра 1965. године,[1] а освећење темеља је, по благослову епископа Дионисија, извршио протојереј Славко Нићетин 13. фебруара 1966. Након њега, свештеник Божидар Арчон долази за пароха ове цркве на Цвети 1967. године,[2] а завршени храм је осветио епископ Димитрије 18. фебруара 1968. године.

Црква Св. Георгија, Канбера.

Током 1967. године академски сликар Карл Мацек је почео да осликава цркву фрескама. Мацек је био Аустријанац, који је у време кајзера Вилхема студирао на Берлинској сликарској академији. У својој дугој каријери добио је осам златних медаља за слике битака приликом изложби у царској Русији, Чикагу, Њујорку, Мексико Ситију, Буенос Аиресу, Риму и Берлину. У позним годинама се доселио у Аустралију и као пензионер понудио да бесплатно ослика новоизграђену српску цркву на Форесту. Од



тада су многи туристи, студенти и школска деца, почели да посећују овај храм, који је убрзо ушао у регистар знаменитости главног града Аустралије. Мацек је завршио осликавање цркве 1982. године, и потом преминуо 1983. Својим дугогодишњим радом је веома задужио српску заједницу. Сахрањен је у манастиру Св. Саве, код Канбере.

Црквена сала - Српски центар Дража Михајловић и споменик ђенералу Драгољубу Михаиловићу осветио је такође, епископ Димитрије 27. децембра 1969. године. Али, већ следеће, 1970. године, (а потом и касније, 1974.) подметнут је експлозив под споменик ђенерала Михаиловића, који је оштетио његово подножје. Споменик је убрзо рестауриран и до данас стоји на централном месту у порти, испред сале и цркве.

Након девет година службе при овом храму, протојереј Божидар Арчон је, 6. априла 1976. године, склопио уговор о запослењу са црквеном општином.[3] Почетком осамдесетих, парох Арчон је због болести почео да отсуствује са службе и црквена општина му се захвалила на труду и раду, са жаљењем упутила отказ 3. јануара 1982. године и расписала конкурс за новог пароха.[4]

После свештеника Божидара Арчона, ову парохију је опслуживао протојереј Војислав Бугарски, све до 20. априла 1986. године, када му је на редовној годишњој скупштини додељен отказ.[5] Након њега, парохију је опслуживао игуман Тома (Казић), из манастира св. Сава, Хол, а повремено и свештеник Владислав Ђорђевић, из Сиднеја.

Отац Јаков Јовић стиже у Аустралију 16. марта 1988. године и одмах ступа на дужност у овој парохији. Он остаје до септембра 2004. године, када бригу о овој црквеној општини преузима свештеник Станиша Остојић, који је остаје до јула 2006. године. Након њега, на ову парохију је 31. децембра 2006. године постављен протојереј ставрофор Никола Билић.

НАПОМЕНЕ:

1. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Повеља о оснивању.2. Архив ЦШО Св. Гоергија, Канбера, Акт еп. Димитрија Е. бр. 47, 29. март 1967.3. Архив црквено-школске општине Св. Георгија, Канбера, Писмо Радомира

Урошевића протојереју Божидару Арчону, 3. јануар 1982.4. Исто.5. Архив ЦШО Св. Георгије, Канбера, Писмо прот. Бугарском, бр. 86/6, 25. април

1986.




ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНА . , , СВ САВА ФАРЕР АУСТРАЛИЈСКАПРЕСТОНАТЕРИТОРИЈА

Cnr. Lambrigg and Longerenong Roads, Farrer, ACT 2607

Црквена општина и парохија Св. Саве је настала након избијања раскола 1963.

године, као последица поделе међу члановима првобитне заједничке црквене општине Св. Георгија, Канбера.

Црква Св. Саве, Фарер.

Како су управа и већина чланова цркве Св. Георгија одлучили да затраже пријем у Америчко-канадску епархију, чланови који су били у јединству са Српском црквом остали су без места за молитву. Нови председник управног одбора Аврамовић, обратио се стога, старешини англиканске цркве Светог Јована Крститеља у Канбрихилу, са молбом за одобрење да српски свештеник може употребљавати њихов храм за богослужења. Поводом ове молбе, у разговору са оцем Душаном Поповићем, не само англикански свештеник, већ је и бискуп Хил изразио жељу да помогне. Он је свештеника Поповића упутио на старешину храма светог Павла, Мурцисану, који је радо изашао у сусрет њиховој молби, изјавивши: "Ја познајем веома добро прилике Српске православне цркве данас, јер сам пре кратког времена био у посети Српској

патријаршији... Ви оче прото можете имати у свако доба на располагању овај храм после 11 часова пре подне".[1]

И Епископ Грчке православне цркве Језекиљ, понудио је да српски свештеник може користити њихове храмове за богослужења. Грчки свештеник Кортис, по налогу епископа Језекиља, израдио је распоред богослужења у Грчкој цркви за Србе. Епископ Руске заграничне цркве Сава је такође дао дозволу свим српским православним црквено-школским општинама и парохијама, које су са мајком Црквом, да могу уживати ма коју од руских православних богомоља.[2]

У погледу раскола, осим интервенције архијерејског намесника Радоша, дошло је и до судског спора између чланова који су остали у јурисдикцији Српске цркве и чланова који су затражили пријем у Америчко-канадску епархију. Између осталог, постављало се питање која група има право да употребљава назив ове црквене општине. Судија Бриџ је наложио да се чланови нагоде тако да ни једна страна у будуће не може користити стари назив. Чланови под јурисдикцијом епископа Дионисија су доставили одлуку да ће се њихова заједница убудуће звати: "Источно Српска Православна црквено-школска општина и парохија Светог Георгија, Епархија америчко-канадска, Канбера". Чланови који су остали у јединству са Српском црквом донели су, на ванредној скупштини 17. септембра 1964. године, одлуку да ће се њихова заједница убудуће звати: "Православна црквено-школска општина и парохија Светог Саве, Канбера".

Током времена ситуација у црквено-школској општини се постепено стабилизовала. На седници Епархијског савета, Епархије западноевропске и аустралијске одржаној 3. априла 1973. године, председник црквено-школске општине Свети Сава, Војислав Милетић је саопштио да се број чланова повећао. Том приликом је обавестио Савет да је црквено-школска општина поднела молбу држави да јој додели плац на којем би подигли црквени дом са учионицама и другим просторијама, као и капелу у којој би се обављала богослужења.[3]

Протекло је око две године од ове молбе, да би 1975. године од државе била купљена земља за храм на Фареру, предграђу Канбере. Одмах се приступило градњи сале, која је завршена 1980. године. Исте године се почело са богослужењем у сали, као и одржавањем забава и недељне школе. Дотадашњег пароха Душана Ракића је 1980. заменио јереј Мирослав Хаџи-Поповић.

Доласком новог свештеника почела је изградња цркве, освећењем темеља 1981. године. Црква је озидана следеће, 1982. године, а прва архијерејска служба је служена 24. октобра исте године, у још недовршеном храму. Том приликом је прослављена и 25-годишњица оснивања Црквеношколске општине и извршено благодарење Господу за све што је до тада постигнуто.

Освећење новоподигнутог храма на Фареру обавили су 14. октобра 1985. године, Епископи: западноевропски Лаврентије и аустралијско-новозеландски Василије, уз саслужење протојереја Милоја Николића из Лондона и проте Свете Секулића из Сиднеја, као и грчког, руског и српског свештенства. Кум цркве је био Анђелко Радуловић, који је иначе један од највећих приложника храма од дана његовог оснивања. [4]

СВЕШТЕНИЦИ:Душан Поповић 1960 - 1975.Душан Ракић 1976 - 1980.Мирослав Хаџи-Поповић 1980 - 1985.Илија Драгосављевић 7. октобар 1985 - до данас.





НАПОМЕНЕ:

1. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Извештај управе црквено-школске општине Светог Георгија у Канбери за 1964. годину.

2. Исто.3. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета од 3. априла 1971.4. Поред многобројних Срба из Сиднеја, Волонгонга, Мелбурна, Аделаида и

других градова Аустралије, свечаности су присуствовали и представници владе: министар за емиграцију и етничке послове Стјуарт Вест (Stewart West), сенатор Маргарет Рид (Margaret Reid), члан Парламента и посланик за Канберу Рос Кели (Ross Kelly), члан Парламента и посланик М. Хордер (М.Horder). - Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Србољуб Милетић, Освећење темеља новог храма, Светосавље, бр. 5, 1985, стр. 27.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИ ,ВЕЛИКОМУЧЕНИКГЕОРГИЈЕ

, КАБРАМАТА НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

348 Cabramatta Rd, Cabramatta, NSW

Кабрамата (Cabramatta) је једна од већих градских четврти у западном предграђу

сиднејске метрополе, у којој је била највећа концентрација српског живља. То је допринело да током година ова црквена општина израсте у једну од највећих и најбројнијих у Аустралији. Након избијања раскола 1963. године, и формирања Слободне српске православне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, она је одиграла веома важну, ако не и одлучујућу улогу, у животу и раду Слободне цркве на овим просторима. "Увек спремна да помогне Епархији, било новцем или физичким радом, Саборна црква Св. Ђорђа, постала је десна рука Епархије. Кад се само погледа списак чланова Епархијског пленума, Савеза КСС, националних организација, види се да је пун чланова ове црквене заједнице."[1]

Акциони одбор за оснивање ове Црквене општине, који је сачињавало око 18 српских домаћина, састао се у Кабрамати, септембра 1957. године. Његов задатак је био рад на оснивању Српске православне црквено-школске општине и парохије у овим деловима града. Свако од присутних је одмах приложио по 1 фунту и то је био први буџет са којим се почело. Након пет месеци договарања и припреме, одбор је 2. фебруара 1958. године сазвао оснивачку скупштину, којој је присуствовало око педесет пет чланова оснивача. Тада је изабрана прва управа, на челу са др. Миланом Ђукићем, бившим судијом из Бањалуке. Црквени одбор се одмах обратио надлежним државним органима, од којих је 11. новембра 1958. године, од Колонијалног секретара у Сиднеју, добио изузеће од регистрације и дозволу за сакупљање прилога, под бројем 4002.[2]

Одмах по оснивању црквено-школске општине Управа је позвала тројицу српских свештеника из Сиднеја: протојереја Булована, Секулића и Стефановића и понудила им место пароха. Свештеник Стефановић се уопште није одазвао позиву, а одбор је између проте Булована и свештеника Секулића изабрао Секулића за свештеника у Кабрамати, уз награду од 1 фунте недељно, за покриће трошкова.[3]

Пошто парохија још није имала богослужбених просторија, Управа је изнајмила салу у старој згради градске општине (Old Town Hall), где су се од 11. маја 1958. године почела одржавати редовна богослужења. Вредно је помена, да је у тој сали претходно одржана оснивачка скупштина ове црквено-школске општине, у њој је основана и недељна школа, 8. јуна 1958. године, као и драмска група. Прва Видовданска академија је одржана у јуну 1958. године, а прво Бадње вече и Божић су прослављени у јануару 1959. године.[4] Међутим, сала у којој су одржавана богослужења је била запуштена и неугледна, неприкладна за ту сврху.





Следеће године је за председника изабран Миливоје Ђукановић, који је на том положају остао дуго година. Захваљујући томе што се народ почео окупљати у све већем броју на редовна богослужења, Управа је за мање од годину дана успела да сакупи довољно средстава, како би на Божић следеће, 1959. године, купила парцелу на углу Кабрамата Роуд и Боуден Стрит, на којој се данас налази свети храм. Убрзо затим, у јуну исте године, купљен је још један, следећи плац до њега, на коме је 1961. године сазидана прва зграда.

Најпре је подигнута црквена сала у којој су одржавана редовна богослужења и недељна школа. О томе, у својим мемоарима парох, прота Светозар екулић пише: "Одмах се почело са подизањем сале у којој би се привремено вршило богослужење, одржавала неђељна школа, као и за одржавање сједница. На подизању сале (дома) су се највише истицали: Никола Пекић, Михаило Стојановић, Срећко Александрић, Рашо Обрадовић, Сава Ковачевић и други. Са подизањем сале је рјешен проблем мјеста за богослужење и одмах је отпочео рад неђељне школе. Било је уписано око 40 дјеце. За учитељицу се примила госпођа Милена Видмарић, која је предавала српску историју и језик, док сам ја предавао вјеронаук. У раду у школи нарочита захвалност се дугује господину Раши Обрадовићу, који је баш тих дана купио ауто и са истим, о свом трошку, прикупљао дјецу за неђељну школу, а по свршетку часова их враћао својим домовима."[5]

Охрабрен овим успехом, већ 1961. године, Управни одбор црквено-школске општине се обраћа епископу Дионисију и моли за помоћ, јер су одлучили да на купљеном плацу почну са градњом цркве. У исто време, управа моли епископа Дионисја да их препоручи осталим црквено-школским општинама, свештеницима и народу за помоћ.[6] План за изградњу цркве посвећене Св. великомученику Георгију, израђен је 1963. године, а прилози су редовно стизали. Поред купљеног земљишта и изграђеног дома, у то време је у црквеној каси било готовине у износу од преко 5.000 фунти, а уз то, знало се да ће и верни народ помоћи када се црква почне зидати,[7] - забележио је парох, прота Светозар Секулић. О свом доприносу напорима да се што пре дође до цркве, прота каже: "За ову општину, ја сам ишао сваке године по Богојављењу са освећеном водицом по кућама. Пошто та општина заузима огромни простор, обилазио бих шест дана, и то обично суботом и неђељама, када би свијет био код куће. Сав приход сам давао управи, не устављајући за себе ништа, све са циљем да се црква што пре подигне."[8]

Нажалост, раскол који је настао 1963. године, пореметио је и успорио почетак радова на изградњи храма. Јавност у српској заједници је била узбуркана и узбуђена, опредељујући се за једну или другу страну. Ванредна годишња скупштина Црквене општине одржана је 8. децембра 1963. године, и на њој је већина чланства стала на страну епископа Дионисија. Усвојена је и Резолуција, под бр. 510/63 у којој се између осталог, каже: "Остајемо у духовном јединству са Матером Црквом све док пуна слобода делатности и доношења одлука не буде повраћена Српској православној цркви у Југославији, која је сада под безбожничким комунистичким терором... По нашој жељи, убеђењу и у интересу очувања слободне Српске православне цркве у слободном свету, а у духу одлука 10. Народног сабора Америчко-канадске епархије, од 6-9. септембра 1963. и 12-14. новембра 1963. године, од данас, 8. децембра 1963. године, стављамо се под јурисдикцију једине слободне Српске православне Епархије америчко-канадске, до ослобођења Српске православне цркве у Југославији од комунистичке владавине. Умољавамо Њ. Пр. Епископа Г. Дионисија да нас изволи примити под своју јурисдикцију."[9]






Црква Св. Георгија, Кабрамата.

Прота Светозар Секулић није подржавао овакву одлуку Црквене општине. Пошто му је одбор црквене општине поставио услове које он није могао прихватити, прота Светозар је престао да даље служи у овој парохији.

Након ових бурних догађаја, у септембру 1964. почињу радови на зидању храма. У то време долази до посете епископа Дионисија Аустралији и он свечано освећује темеље храма, 23. новембра 1964. године. Подухват зидања новога храма је био велики, али је прилозима верних и добровољним радом парохијана брзо напредовао. До августа следеће, 1965. године, био је већ под кровом, са подигнутим куполама. Почетком идуће године, 27. марта 1966. купљена је још једна парцела на којој се данас налази зграда школе "Вук Караџић", тако да је црквено имање постепено расло и развијало се у читави комплекс зграда за потребе српске Црквене заједнице. За пароха ове цркве 15. августа 1966. долази јеромонах Стефан (Миливојевић), који на тој дужности остаје до 8. априла 1967.

По доласку у Аустралију 26. децембра 1966. године, "Владика Димитрије је био стално у покрету: саветовао, учио и крепио своју паству да издржи и да се Светосавске вере држи... Прва црква коју је владика Димитрије осветио у Аустралији, била је Св. Георгија у Кабрамати, на други дан Божића, 8. јануара 1967. Тада је проглашена да буде Саборна за Аустралију."[10] Обзиром да је ово била најбројнија Црквена општина, у највећем граду у Аустралији, Сиднеју, са највећом концентрацијом Срба у својој околини, Епископ Димитрије је одабрао да она буде и седиште Епископа.[11]

Коло српских сестара "Покров Пресвете Богородице", основано је 23. априла 1967. године, а 15. јула исте године је основан и дечији оркестар, који се потом, након више година рада угасио.

Протојереј Славко Нићетин ступа на дужност пароха ове Црквене општине 11. јула 1967. године. У његово време, при храму Св. Ђорђа у Кабрамати, одржан је 28. децембра 1967. године, Други црквено-народни сабор, на коме је, између осталог, одлучено да седиште Епархије остане у Сиднеју,[12] при овој Црквеној општини, која још дуго година након тога остаје централно место живота и рада Слободне српске православне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, све до Седмог црквено-народног




сабора, одржаног 28-30. децембра 1982. године, по први пут у манастиру Св. Саве код Канбере, као сталном седишту Епархије.[13]

Са намером да изгради омладински центар и старачки дом, Црквена општина 1973. године, од заоставштине Борке Барлоу (Borka Barlow), купује имање од 20 акара у Росмору (Rossmore), удаљеном око 20 км од цркве. Ово имање се до данас повремено користи за излете, спортске и фолклорне активности, а на њему је подигнута и помоћна зграда која се за сада користи у те сврхе.

Након трагичне погибије 31. октобра 1976. пароха ове цркве, протојереја Славка Нићетина, парохијску дужност 27. маја 1977. преузима протојереј Живојин Станојевић, који остаје око годину дана, до маја 1978. После њега, од 18. августа 1978. године, свештеничке дужности обавља Георгије Ђонлић. Храм Св. великомученика Георгија обновљен је средином 1981. године. Тада су дозидани бочни лукови и степеништа, а око порте је озидана ограда. Освећење обновљеног храма обавио је на други дан Божића епископ Петар.

Стара парохијска кућа је срушена 1981. године, а на њеном месту је подигнута нова велика зграда, зидана за потребе недељне школе. У њој се у приземљу налазе канцеларије за свештеника и Управу, црквена сала, кухиња и школске просторије, а на спрату библиотека, станови за Епископа и свештеника са породицом. Осветио је 2. октобра 1983. године епископ Петар.

Свештеник Драган Сарачевић преузима духовну бригу о овој црквеној општини 20. септембра 1985. године. У току 1987-88. године, у олтару храма осликана је фреска Богородице "Ширшаја небес" и постављене су иконе у унутрашњости цркве. Зидови храма су у доњем делу обложени дрветом и постављени столови за старије особе, а у горњем делу зидова постављени су ливени и позлаћени зидни полијелеји. Испред олтара су постављена два трона за епископа и краља, а у припрати израђени ормани у којима су изложене црквене књиге, иконе и уопште ствари које се продају у храму. Црква је снабдевена свим утварима и одеждама, а освећење унутрашњег уређења обавио је митрополит Иринеј, 18. децембра 1988. године.

У то време, црквена општина је имала фолклорни ансамбл и најбројнију српску недељну школу у којој се предавао српски језик и веронаука. Захваљујући професионалним учитељима, који су били чланови ове парохије, г-ђи Олги Жунић, која је била директор школе, Стевану Божићу и Катарини Зајац, који су били чланови школског одбора, добијена је од Департмана за образовање, државе Нови Јужни Велс, дозвола за отварање једног одељења, где се предавао српски језик за ученике гимназије, тако да је полазницима оцена из овог предмета улазила и рачунала се равноправно са осталим регуларним предметима на државном матурском испиту. Српски језик су у гимназији предавали свештеник Драган Сарачевић и попадија Мила.

Такође, у овом периоду је био активан и црквени хор, којим је дириговао учитељ г. Стеван Божић. Користећи се нотним зборником од Мокрањца, Божић је аранжирао цело одговарање на Литугији на српском језику. Хор је бројао преко двадесет чланова, и одговарао је редовно на готово свим богослужењима и епархијским свечаностима у манастиру Светог Саве код Канбере.

У новембру 1989. године, управни одбор је свештенику Сарачевићу понудио да потпише одређени уговор о запослењу. Свештеник је то одбио сматрајући да је такав уговор противан црквеном устројству и поретку. Сходно томе парох је поднео оставку.

Након тога, протојереј Божидар Арчон долази за пароха ове црквене општине на Никољдан 1989. године, где остаје све до 12. децембра 1995. Тада ову парохију преузима протојереј Ђуро Ђурђевић. У његово време је завршена нова зграда на имању у Росмору, коју је осветио епископ Сава, 1996. године.


Почетком новог миленијума, црквена општина је као инвестицију купила три куће. Најпре су купљене две куће 2001. године, једна у Боуден улици, а друга у Ненси авенији. Трећа кућа је купљена 2004. године, такође у Боуден улици.

За време ратних страхота у отаџбини, током последње деценије 20. века, црквена општина Св. Георгија из Кабрамате је водила акцију сакупљања помоћи у новцу, лековима, храни и оделу. У току неколико година издвајана су средства из црквеног буџета, организовани су излети, богослужења, културне и духовне вечери, разне акције прикупљања помоћи за страдалну браћу и сестре у Републици Српкој, Крајинама, у Србији, Црној Гори, као и на Косову и Метохији. Само у једној од ових врло успешних акција испоручено је 8 великих контејнера одела, хране и лекова, укупне тежине око 160 тона, и вредности око 390,000 долара.

НАПОМЕНЕ:

1. Срби у Аустралији, Историјат изградње манастира Св. Саве, црква "Нови Каленић", Канбера 1992, стр. 24.

2. Архив Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Ђорђе, Кабрамата, Цхаритабле Цоллецтион Ацт, Цертифицате оф Еџемптион фром Регистратион, 11 Новембер 1958.

3. Прота Светозар Секулић, Аутобиграфија.4. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве

Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Канбера 1990, стр. 277.5. Прота Светозар Секулић, Аутобиграфија.6. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Управа црквено-школске општине

у Канбери епископу Дионисију, бр. 313, 4. април 1961.7. Прота Светозар Секулић, Аутобиграфија.8. Исто.9. Архив Српске православне црквеношколске општине Св. Георгија, Кабрамата,

бр. 510/63, 8. децембар 1963.10. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве

Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Канбера 1990, стр. 174.11. Од свог доласка у Аустралију, па све до 7. марта 1970. године, епископ

Димитрије је живео код Димитрија Јовановића, у градској четврти Аустрал, удаљеној око 15-так км. од Кабрамате. - Срби у Аустралији, Историјат изградње манастира Св. Саве, црква "Нови Каленић", Канбера 1992, стр. 250.

12. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Канбера 1990, стр. 175.

13. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Канбера 1990, стр. 194.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТОГНИКОЛЕ, ЂИЛОНГ ВИКТОРИЈА

122 Ballarat Road, Geelong, VIC. 3215

Град Ђилонг, удаљен око 65 км од Мелбурна, именовао је гувернер Бурк

(Governor Bourke) 1837. године, приликом своје посете луци Порт Филип.[1] Његово име потиче од абориђанске речи "ђилонг", за коју се мисли да значи земља или литице. Овај град се убрзо развио у значајан урбани провинцијски и индустријски центар у држави Викторија, што је свакако био разлог да се знатан број Срба досели овде и у околину.

Пре организовања црквеног живота у Ђилонгу, Срби су основали удружење

Братска помоћ, чији су циљеви рада били племенити. Као приоритет у свом програму, истакли су помоћ болесним Србима, инвалидима и онима који су остали у европским логорима, који из разних узрока нису били спремни или способни за емиграцију. Братска помоћ је организовала прославе Бадње вечери, Божића, Светог Саве, Видовдана, и т.д. Англиканска црква им је за такве прилике уступала своје храмове за богослужења, као и сале за извођења пригодних програма. Богослужења, за православне Србе у Ђилонгу, у прво време су обављали свештеници Славко Нићетин, потом Мирослав Јовановић и касније, Саво Цупаћ.

Увидевши велику потребу за организованим црквеним животом, Срби Ђилонга су на оснивачкој скупштини 9. фебруара 1958. године, донели одлуку о оснивању црквено-школске општине. На скупштини је обављен упис чланова, одређена је чланарина и изабран први управни одбор црквено-школске општине, за чијег председника је изабран Вукосав Тасић. Тога дана је основано и Коло српских сестара Мајка Југовић, које је постојало до 1961. године. Оснивачка скупштина је овластила новоизабрану управу да пронађе погодно место за зидање нове цркве и црквеног дома. Том приликом је одлучено да храм буде посвећен св. Николи.

Након краћег времена, управа црквено-школске општине у Ђилонгу је сазвала ванредну скупштину на којој је изабрана нова, на челу са Драгољубом Николићем. Убрзо је купљен плац за зидање цркве и црквеног дома. Пре подизања цркве на плацу је, за привремену употребу, изграђена барака за смештај материјала и алата, а у којој су такође, одржаване седнице и обављана богослужења.

Темељи црквеног дома су започети и освећени 30. септембра 1961. године, од стране епископа Заграничне Руске цркве, Антонија. Те године су основане фолклорна група и недељна школа ове црквене општине. Часови су се одржавали у бараци на црквеном имању.

Приликом поделе у Српској цркви 1963. године, на ванредној годишњој скупштини, чланство ове црквене општине је одлучило да затражи пријем у јурисдикцију Америчко-канадске епархије.

Женска секција при овој црквеној општини је организована 27. фебруара 1965. године и била је активна до јула 1975. године, када је поново активирано Коло српских сестара Мајка Југовић, које ради до данас.


Црква Св. Николе, Ђилонг.

Црквени дом је завршен 31. децембра 1965. године. До завршетка храма, у њему су се обављала сва богослужења.

По завршетку изградње, цркву је 21. јануара 1973. године осветио епископ Димитрије (Балаћ). Кум цркве је био Милан Николић, а велики добротвор Манојло Мандић.

Како је живот ове црквене општине напредовао, тако се показала потреба за сталним свештеником. Пошто су је опслуживали свештеници који су долазили у Ђилонг, 23. маја 1971. године, епископ Димитрије је поставио пароха Јанка Вујанића, који је остао до 16. марта 1975. Следећи парох, Јован Вукадиновић, ступио је на дужност 27. марта 1976. и остао до 22. децембра 1980. Потом су ову парохију опслуживали свештеник Драгомир Шиповац и игуман Тома (Казић), све до 1987. године, када 12. децембра, духовно старање преузима свештеник Владислав Ђорђевић.

Парохијска кућа, недалеко од црквене сале и храма, купљена је 6. априла 1986. године. У њој су тако обезбеђени стан и канцеларија за свештеника.

Трудом новог пароха и залагањем Петра Зукановића, купљен је 1991. године, мали парк који се граничио са црквеним плацом. Тако је проширена порта, која је одмах потом ограђена са три стране. Током 1995. године на цркви су реновиране куполе, и покривене бакром.

Свештеника Владислава Ђорђевића је заменио јереј Бојан Попов 20. октобра 1996. године. Он је остао до 1999. године, када га је заменио свештеник Момчило Вукша, који се на овој парохији налази и данас.

НАПОМЕНЕ:

1. Гувернер Бурк је такође дао имена Мелбурну и Вилијамстауну.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИНАУМ,ОХРИДСКИ

, БРОУДМЕДОУ НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

38 Gosford Road, Broadmeadow, NSW

Почетком педесетих година Срби, настањени у Њукастлу и околини, образовали

су одбор који се бринуо о верским обредима, свечаностима и националним празницима. Осећајући потребу за организовањем црквеног и верског живота овај одбор је на Видовдан, 28. јуна 1959. године, сазвао све Србе на заједнички договор. Председавајући Петар Берић је објаснио потребу оснивања црквене општине. За њим је богослов Живко Поповић говорио о улози Српске цркве и њеном значају за очување српства кроз векове. Предлог је тада усвојен. Основана је црквено школска општина и посвећена св. Науму Охридском.[1]

По овлашћењу Патријарха, архијерејски заменик прота Булован је својим актом 127/59 одобрио оснивање, известивши црквени одбор да је њихову црквену општину регистровао код надлежних власти. За првог пароха новоосноване парохије поставио је Живка Поповића, који је рукоположен 9. октобра 1959. године. Јереј Поповић је служио сваке друге недеље у изнајмљеном англиканском храму Ст. Јамес, Цхурцх оф Енгланд.

Уз помоћ прилога Томе Петровића, који је поклонио 1,000 фунти, купљен је, 19. марта 1962. године, плац за храм и црквени дом на адреси 386 Gosford Rd. Broadmedow, за 2,347. фунти. Радови на подизању цркве били су накратко заустављени настанком раскола 1963. године. На годишњој скупштни 7. јула 1963. године, којом је председавао Вукосав Радовић, црквено-школска општина се већином гласова ставила под управу Епархије америчко-кандске. Тада је скупштина сачинила резолуцију, коју је упутила епископу Дионисију и широј српској јавности.

Темеље цркве је осветио и у њих положио повељу о оснивању, епископ Дионисије, приликом своје посете, 7. јула 1964. године. Саслуживали су архимандрит Димитрије (Балаћ) и отац Живко Поповић. Новац за изградњу цркве је позајмљен од банке, а дуг је отплатило 26 чланова црквене општине за годину дана. Када је храм завршен, постављена је мермерна плоча са именима оснивача и приложника. Осветио га је 7. јула 1968. године епископ Димитрије (Балаћ), у присуству делегата из других цркава, кола сестара, националних организација, представника англиканске цркве и општине Њукастл, а уз појање црквеног хора из Кабрамате. Кумови новосаграђене цркве су били Жика Стевановић и Петар Берић.

Темеље црквене сале је осветио епископ Петар 2. јула 1978. године, уз саслужење протојереја Тедора Михаљука и ђакона Драгана Јоцковића. Сала је завршена и освећена 20. јануара 1980. године. Осветио је епископ Петар, а кум је био Вукосав Шћепановић. На њој је постављена мермерна плоча са именима приложника. Данас, ова црквена општина има леп храм, парохијску кућу у којој станује свештеник, и црквену салу.


Црква Св. Наума Охридског, Њукастел.

Принц Андреј, у пратњи епископа Петра, посетио је, 27. новембра 1979. године Црквену општину Св. Наума Охридског. Том приликом је представник краљевске куће Карађорђевића био одушевљено дочекан од стране чланова и парохијана.

Од оснивања ове парохије и црквене општине, у њој су служили свештеници: Живко Поповић, Јован Лупиш, Теодор Михаљук, Растко Нинковић, Данило Милинковић, Михаило Мешерски, Владислав Ђорђевић, Ненад Ђурашиновић, Драган Сарачевић и Милић Ракић.

При овој цркви постоји Коло српских сестара "Мајка Југовића" које дугогодишњим вредним радом доприноси напретку цркве и парохије. Недељна школа и фолклорна група "Шумадија" су повремено радиле, а црква поседује и библиотеку, о којој се старао Воја Марковић.

НАПОМЕНЕ:

1. Црквени одбор су сачињавали: председник Петар Берић, заменик Александар Стефанов, секретар Станимир Андријанић, заменик секр. Благоје Јованетић и благајник Благоје Младеновић. Надзорни одбор су сачињавали: Вукосав Радовић, Нада Младеновић и Лазар Мрдаковић. Тутори: Тома Ламберт и Недељко Вучетић. Приређивачки одбор: Родољуб Илић, Миодраг Павловић, Петар Трпеловски и Борис Зулумовић.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНАСВЕТИХАПОСТОЛА , , ПЕТРАИПАВЛА ВОДОНГА ВИКТОРИЈА

54 High Street, Wodonga, VIC

Већ почетком 50-тих година, у Водонги се оформила мала српска заједница.

Разговори о оснивању Српске православне црквене општине су вођени током 1952. године, када је и настала идеја да се она посвети св. апостолима Петру и Павлу. Епископ Дионисије је послао упутства за њено оснивање.

Једну од првих Литургија у Водонги, крајем 1952. године, служио је свештеник Миленко Стефановић, у дворишту породице Крстић. Олтар је импровизован на веранди, а народ је стајао на травњаку.

Током 1953. је одржана оснивачка скупштина у кући Драге Пиљића у Камп улици, Водонга (Camp Street Wodonga) на којој је изабрана прва управа Српке православне црквеношколске општине Св. Петар и Павле, на челу са председником Љубомиром Спасојевићем. Почетком 1954. године они су успели да купе земљиште на коме је одмах направљена мала шупа у којој су одржавана повремена богослужења и скупови. Земљиште је отплаћено маја 1956. године, а потом је донета одлука да се на њему изгради црквени дом или сала. Сала је имала преградни зид на склапање, иза кога је био постављен олтар.

Током педесетих година у Водонги је било мало Српкиња. Ипак, решено је да се оснује Удружење православних жена (Orthodox Women's Association), чији је први састанак одржан 28. јуна 1959. године. Прва председница је била Душанка (Мица) Матејић.[1] Удружење је потом постало Коло српских сестара под именом Краљица Мајка Марија. Своју славу, Св. Параскеву, Коло је почело да слави 1975. године, у време председнице Наде Рупар.

Црквена општина је регистрована 1960. године. Исте године, 19. септембра, ову малу српску заједницу на граници држава Викторије и Новог Јужног Велса, посетио је краљ Петар ИИ.

При црквеној општини је постојала фоклорна група Равна Гора. Учитељица допунске школе за српски и веронауку била је Драгослава Вилијамс, која је, између осталог, научила известан број деце да читају Апостол и одговарају за певницом на Литургији. Осим тога, деца су рецитовала о већим празницима на српском и енглеском језику.

У црквеном дому су се одржавала и богослужења. Али, када се 1961. године указала прилика, парохијани и чланови црквено-школске општине у Водонги, купили су једну стару презвитеријанску цркву и прилагодили је за православно богослужење. Дозиђивање олтара са апсидом на купљеном храму започето је 1963. године. Међутим, радови су успорени и заустављени догађајима из 1963. године. У то време, парох ове цркве је био Славко Нићетин, који је саветовао парохијане да се ставе под јурисдикцију епископа Дионисија. Тако је ова црквено-школска општина била једна од првих које су поднеле молбу епископу Дионисију за пријем у јурисдикцију Америчко-канадске епархије. Касније, 1979. године, чланови који се нису слагали са овом одлуком, основаће своју црквену општину. Приликом боравка у Аустралији, епископ Дионисије је посетио ову црквену општину 26. октобра 1964. године и благословио радове на доградњи олтара. Кума цркве је тада била Јелена Мусић.


Црква Св. Петра и Павла, Водонга.

Првобитни црквени дом је изгорео у пожару, новембра 1965. године, а уместо њега је подигнут нови и већи, који је освећен 14. јануара 1973. Следеће, 1974. године, поред овог дома су ударени темељи за нову цркву, које је осветио епископ Димитрије (Балаћ) 25. новембра 1974. Нови иконостас је поклоњен 1992/93. године, од стране Руске заграничне цркве, преко свештеника Петра Дамњановића.

Посета Краља Петра II српској заједници у ВОДОНГИ, 19. септембра 1960. године.

Храм је обновљен и преуређен током 1982. године.Свештеници су, током педесетих година, били ретки, а заједница у Водонги мала,

тако да није могла имати сталног пароха. Повремено су службе држали и парохију опслуживали свештеници: Миленко Стефановић, Славко Нићетин, Мирослав Јовановић, отац Јанко, игуман Тома (Казић), Драгомир Шиповац и други.

НАПОМЕНЕ:

1. Приватни архив Драгославе Вилијамс из Водонге, Записник Удружења православних жена, 28. јун 1959.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНАСВЕТИХАПОСТОЛА , , ПЕТРАИПАВЛА ВОДОНГА ВИКТОРИЈА

198 Melbourne Road, Wodonga, VIC 3690

Сала Слободне српске цркве Св. Петар и Павле у Водонги.

Српска православна заједница у Водонги није била велика, али се још више умањила расколом из 1963. године. Подела у Српској цркви омела је планове и изазвала многе непријатности међу Србима Аустралије. Пошто је већина чланова црквене општине Св. Петар и Павле у Водонги затражила пријем у Америчко-канадску епархију, мањина је остала без свога богослужбеног места. Крајем шездесетих и током седамдесетих година чињено је више покушаја измирења две групе. У том периоду, српску заједницу у Водинги су обилазили епископ Лаврентије, епископ Николај (Мрђа), јеромонах Бенедикт (Ананић) и архиђакон Викентије (Вујовић), али до жељене слоге, сарадње и јединства није долазило. Православни Срби из ове јурисдикције су морали за своје сахране и богослужења да користе англикански, грчки или неки други храм или салу.

Повремена богослужења, од фебруара 1976. године, почели су да одржавају јеромонах Бенедикт (Ананић) и јерођакон Викентије (Вујовић). Верни Срби су се почели окупљати, тако да је пре оснивања црквене општине, током 1977-78. године, основано Коло српских сестара под именом Србија, са председницом Душанком

(Мицом) Матејић. Коло је изабрало Св. Петку за своју славу. Након више година рада, Коло је расформирано јуна 1982. године.

Око педесет породица, које су биле у јурисдикцији Српске цркве, решило је да се потруди и оснује своју црквену општину. Сестре из Кола су вредно радиле, сакупљале су половну робу и продавале је на пијаци, правиле су колаче и домаћа јела, како би се сакупило довољно новца за куповину потребних ствари за богослужења и остале потребе мале заједнице. Таква ситуација је потрајала све док Епископ аустралијско-новозеландски Василије, на Петровдан 12. јула 1979. године, није основао истоимену црквену општину у својој јурисдикцији. За првог пароха новоосноване парохије, на дан храмовне славе, Св. апостола Петра и Павла, епископ Василије је 1979. године поставио јереја Николу Билића. Први председник је био Драгомир (Гане) Матејић, који је био и повереник (трасти) приликом куповине старе цркве.

Сала Црквене општине Св. Петар и Павле, Водонга.

Богослужења су повремено одржавана у англиканској, грчкој или презвитеријанској цркви, или у некој сали коју би парохијани изнајмили. Моралну и материјалну подршку малобројним Србима у јрурисдикцији Епархије аустралијско-новозеландске СПЦ, давали су чланови црквене општине Св. Тројица из Мелбурна, чији је хор такође, често долазио и улепшавао богослужења.

Упорним радом, прилозима и залагањем малобројних парохијана, током 1985. године купљено је земљиште од 1,1 хектара, на главном путу за Мелбурн. Имање је освећено на Божић, 7. јануара 1986. године. На њему је 1995. године направљена црквена сала.

Након постигнутог црквеног јединства, током 1992-93. године, било је покушаја да се две парохије уједине, али до данас то није остварено.

Фолклорна група Србија је повремено била активна, али пошто је било мало Срба, она се гасила. Њу су водила следећа лица: Љубинка Павловић, Анастасија (Наташа) Макелић, Богдан Масал, Ружица Ковачевић (Гавранић) и Снежана Кељин.

Организована је повремено и школа за српску децу, коју је водила Драгослава Вилијамс. Деца из ове школе су више пута одржала представе и декламације о већим празницима. 1995. године је био уписан 31 полазник. У предавању наставе су помагале Невенка Ашковић, Ружица Ковачевић, Снежана Кељин и Јелица Алавук.

За православне Србе из Водонге, у јурисдикцији Епархије аустралијско-новозеландске СПЦ, повремена богослужења су одржавали епископ Лаврентије, епископ Николај, јеромонах Бенедикт и архиђакон Викентије, игуман Теодор (Бојивић) а понајвише јеромонах Лука (Ковачевић), касније епископ аустралијско-новозеландски, као и епикоп Василије (Вадић). Свештеници: Никола Билић и Душан Ракић, који до данас води духовну бригу о овој парохији.

- ПРВОБИТНАПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИ ,ЈОВАНКРСТИТЕЉ

, Волгонг Нови ЈужниВелс Јужно од Сиднеја, уз морску обалу, налази се град Волонгонг (Њоллонгонг). Он

има повољан географски положај и приморску климу, а развијена жељезна и рударска индустрија привукла је већи број Срба да се настане у његовој околини. Први српски досељеници за које се зна, доселили су се у Волонгонг током 1949. године. У почетку, док је број Срба још био мали, у околини није било никаквог организованог црквеног или друштвеног живота. Било је неколико покушаја оснивања друштвених и националних организација, али без успеха. На крају је међу српским досељеницима преовладала идеја да се организује црквени живот и оснује црквено-школска општина.

Црква Св. Јована Крститеља, Волонгонг.

Идеја за оснивање црквено-школске општине коначно је остварена на скупштини одржаној 27. марта 1960. године. Црквено-школска општина основана је под именом светог Јована Крститеља. За првог председника је изабран инг. Драгољуб Стефановић. Посебна заслуга у организовању црквеног живота и окупљању Срба припада протојереју Душану Поповићу, који је најпре богослужио у једној приватној просторији, а потом низ година опслуживао ову парохију. У самом почетку свог црквеног живота ова мала српска колонија је доживела посебну радост 1960. године, посетом краља Петра ИИ.

Заједница православних Срба, иако не бројна, успела је током 1962. године да купи један плац у улици Кени (Kenny Street), у Волонгонгу. Од тада су се повремена богослужења одржавала на овом имању, у бараци скромних димензија. Тим поводом, летописац је записао: "Нашем одушевљењу и срећи није било краја кад смо у овој малој бараци, скромних димензија, могли одржати наша богослужења, да се на овом парчету српске земље и под својим кровом окупљамо и не морамо тешко зарађени новац давати за туђе сале. Наша капелица нам се чинила као велико достигнуће и нисмо жалили труда ни новца да је уредимо са свим што је било потребно."[1]

Сјајан напредак мале парохије и црквено-школске општине у време потоњих председника: Милана Делића, Гојка Вујића и Перка Гачевића, заустављен је избијањем црквеног раскола 1963. године. Током следеће, 1964. године, дошло је до коначне поделе чланства на страну Патријаршије и на страну епископа Дионисија. Упркос неслагању и неповерењу које је међу њима владало, ипак је дошло до договора по питању црквене имовине: решено је да група која остаје исплати другој страни процењену половину вредности црквеног имања. Тако је група, која је приступила епископу Дионисију, исплатила другој страни половину вредности црквеног имања, након чега је свака страна наставила са радом на својој црквеној организацији.

НАПОМЕНЕ:

1. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве - Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, књ. 1, Канбера 1990, стр. 269.


- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИ ЈОВАН, , КРСТИТЕЉ ВОЛОНГОНГ НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

82 Kenny Street, Wollongong, NSW 2500

Након поделе и исплате половине вредности имања другој страни, чланови

црквене општине и парохијани су наставили рад на духовној и материјалној изградњи своје заједнице. На годишњој скупштини 16. фебруара 1964. године, изабран је нови управни одбор, на челу са председником Миланом Маравићем. У то време, повремене службе су држали: епископ Димитрије и свештеници Божидар Арчон, Славко Нићетин, Родољуб Илић и Живко Поповић, а крајем шездесетих година и Љубомир Вучуровић.

Коло српских сестара Косовка девојка формирано је 23. априла 1967. године, на челу са првом председницом Љиљаном Јовановић.[1] Под покровитељством Кола сестара, недељна школа је почела са радом 1968. године, и трајала је до 1976. када више није било довољног броја ученика. У свим активностима црквене општине, Коло српских сестара је дало значајан допринос. Одржаване су приредбе и прославе, које су биле веома посећене, а приход са њих је омогућивао изградњу цркве.

Храм је основан 17. марта 1973. а осветио га је епископ Димитрије, 10. октобра 1976. године, у присуству великог броја Срба, како из ове парохије, тако и из Сиднеја, и других градова. Такође, није изостала ни помоћ и подршка шире аустралијске заједнице. Звона на овом храму су израдили и поклонили представници челичне индустрије у Волонгонгу, што је причинило посебну радост малој српској заједници, која је овај гест разумела као признање и подршку за њен труд у добром делу изградње цркве.

Након завршетка изградње храма, председник Љубомир Делић је успео да организује фолклорну групу, као и да прошири црквену салу. Реновирану црквену салу 1981. године је осветио епископ Петар.

Након свештеника Илића, почетком осамдесетих година, по први пут ова црквено-школска општина добија свог сталног свештеника, Јована Вукадиновића. Долазак сталног пароха је унео нове снаге за рад у Цркви. Осим тога, велики догађај, током 1984. године, била је и посета принца Андреја Карађорђевића, са епископима Петром, Иринејем и Василијем.

Међутим, већ следеће, 1985. године, дошло је до затегнутих односа међу члановима и нестало је пређашњег елана. Те године је прекинута годишња скупштина, а незадовољни чланови су тражили смену црквеног управног одбора. Затегнутост и неповерење је трајало неколико година, тако да је, на крају, и свештенику забрањено да обавља службу у храму.

Након 1963. године, председници црквене општине су били: Милан Маравић, Драгић Стефановић, Ђура Бабић, Милутин Шућур, Љубомир Михаиловић, Живољуб Лечић и Љубомир Делић.


НАПОМЕНЕ:1. 20 година од оснивања Слободне српске православне цркве - Епархије за

Аустралију и Нови Зеланд, Српски православни календар за 1984, стр 79.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИ ЈОВАН, , КРСТИТЕЉ ДАПТО НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

20 Dale Street, Dapto, NSW 2530

Након избијања раскола 1963. године, дошло је до поделе међу Србима црквено-

школске општине светог Јована Крститеља у Волонгонгу. Имајући у виду новонасталу ситуацију, архијерејски намесник, протојереј Петар Радош, је одмах формирао привремено поверенство црквено-школске општине, у које су ушли: Никола Мирић, Перко Гачевић, Петар Јовановић, Гојко Вујић, Лука Ковач, Љубомир Ђурић, Рајко Манојловић и Светислав Арјан.[1] Патријарх српски Герман, као надлежни Архијереј, децембра 1964. године је потврдио новоизабрано поверенство и доделио им благослов за даљи рад.[2]

Две стране су се договориле да реше спор без суда. О томе је, на седници Епархијског савета, одржаној 3. априла 1971. године, представник црквено-школске општине Перко Гачевић известио Савет: "Највећи успех ове општине, постигнут у овом периоду, јесте постизање споразума са другом страном да се не води започети спор око црквене имовине, већ да они исплате нашој црквеној општини половину вредности нашег дотичног имања, у процењеном износу 4000 долара. Овај износ је достављен нашем адвокату ових дана. Општина се спрема да купи један комплекс земље на периферији Волонгонга. Број чланова 25. Богослужења се одржавају десет пута годишње. Народ се окупља око цркве све више и више."[3]

Црква Св. Јована Крститеља, Дапто

Неко време је ову црквену општину опслуживао протојереј Душан Поповић из Канбере. Потом је епископ Николај (Мрђа), 27. децембра 1974. године, поставио за




пароха Мирослава Поповића. Залагањем председника ове црквене општине и новог пароха, априла 1976. године је купљено имање од 2,5 акра са кућом и једнособним станом, у предграђу Дапто. Од једнособног стана направљена је капела, која је освећена на Видовдан 1976. године. Половином јануара 1977. су започели радови на изградњи црквеног дома. Верни парохијани ове цркве су уложили доста труда око куповине и уређења црквеног земљишта, подизања привремене капеле и нове црквене сале, коју је отворио градоначелник Волонгонга Френк Аркел, а осветио Епископ аустралијско-новозеландски г. Николај 17. децембра 1977. Том приликом, у присуству више стотина Срба, Епископ је одликовао пароха црвеним појасом, а црквену општину и градоначелника епископском граматом.[4]

Након свештеника Мирослава Поповића, бригу о овој црквеној општини преузима нови парох Љупко Чубриловић. Он је рукоположен у чин свештеника 16. априла 1978. године у храму Св. кнеза Лазара у Сиднеју, а убрзо потом, 14. маја, додељена му је парохија у Дапту, Волонгонг. Његова прва брига је била подизање храма. Израда планова, оснивање фонда за изградњу цркве, избор грађевинског одбора и добијање потребних дозвола, узели су неколико година.[5] Најзад темељи за нови храм су ископани и у присуству градоначелника, свештенства и многих гостију, епископ Василије (Вадић) је осветио темеље у недељу, 18. јула 1982. године. Цркву је пројектовао арх. Миодраг Шундић из Сиднеја, а инж. Драган Тошић је поклонио бетон за темеље, израдио инжињерске планове, обезбедио скеле до завршетка радова на цркви и бесплатно надгледао радове.[6]

Прву Свету литургију, у још недовршеном храму, парох Љупко Чубриловић је служио 20. маја 1984. године, са суседним свештеником Милорадом Лончарем из Рути Хила (Rooty Hill). Лепоти богослужења допринео је црквени хор Свети Архиђакон Стефан из Рути Хила. Прва Света архијерејска лирургија је служена на дан славе Кола српских сестара Покров Пресвете Богородице, 14. октобра 1984.[7]

Звона за цркву су поклонили: Бошко Тешановић, Горан Предић и Душко Рашета. Она су електрифицирана и потом их је епископ Василије осветио 25. новембра 1984. Када су сви радови завршени, цркву су осветили 5. октобра 1986. године, Епископи: далматински Николај, сремски Василије и надлежни епископ Лонгин. У часни престо су постављене честице моштију св. Кнеза Лазара. Том приликом, месни парох отац Љупко Чубриловић је одликован чином протонамесника. Кум цркве је био Бошко Тешановић који је подарио 12,000 долара. Иконостас у дуборезу, поклон Кола српских сестара ове цркве, локалне је израде. Иконе су из иконописачке школе у манастиру Жичи, а полијелеји су набављени у Грчкој.

У току градње цркве уложен је велики труд и рад парохијана. Вредно је напоменути да су неки од њих цео годишњи одмор провели радећи на цркви, тако да су Саво Ћосић, који је водио радове, и Миле Регулић, приложили преко 700 радних сати. Поводом освећења цркве, захваљујући Јовици Матијевићу, издата је Споменица, у којој се, осим историје црквене општине, налази и списак новчаних приложника и парохијана који су добровољно радили.

Вредно је напоменути да је отац Љупко Чубриловић, уз помоћ Јовице Матијевића, покренуо издавање парохијског листа под називом Глас. Први број је издан поводом Божићних празника 1981. године. Излазио је четири пута годишње, све до 1996. године.

Након освећења цркве, црвени одбор је донео одлуку да парох престане са радом у фабрици, након проведених 8 година, и да му црквена општина обезбеди пуну плату.

У периоду 1987-90. године, саграђена је нова улазна капија, порушена стара кантина и саграђена нова кухиња, магацин и школска учионица. Део црквене порте је





преуређен за излете. На њему је бетонирано 20 плоча, на којима су израђени столови са клупама.

Током 1991. године, урађени су планови за проширење црквене сале (36м х 7м) додатком још једне мање сале, једне учионице, и свлачионице за фолклорне групе. Одмах се започело са градњом и радови су завршени почетком 1994. Освећење нових просторија обавили су 7. августа 1994. године надлежни епископ Лука и Епископ далматински Лонгин. Крајем 1995. год започело се са реновирањем парохијске куће. Срушена је првобитна капела, која је била у саставу куће, и саграђена резиденција за Епископа, као и канцеларија за Српско добротворно удружење.

За све ове пројекте, у протеклих 10 година, посебна захвалност припада Милану Бундалу и Мили Миловановићу који су изобилно помогли својим радом, материјалом и новчаним прилозима. На дан прославе годишњице освећења цркве 1. октобра 1995. године, епископ Лука је протонамесника оца Љупка Чубриловића произвео у чин протојереја.

Крајем 1997. године, купљено је земљиште величине 4200м2, које се налази до црквене сале. У току следеће две године се радило на његовом сређивању: насуто је преко 500 камиона земље да би се оно довело на ниво осталог дела црквене порте. Потом је на њему саграђено фудбалско игралиште, игралиште за одбојку и дечији парк, који је 2. фебруара 2004. године свечано осветио епископ Милутин.

Крајем 2001. године, започело се са унутрашњим реновирањем црквене сале. Сви унутрашњи зидови су омалтерисани, срушене су старе свлачионице и проширена бина. Постављен је нови плафон, ново осветљење и озвучење сале.[8]

На дан прославе храмовне славе Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула 2004. године, епископ Милутин је проту Љупка Чубриловића одликовао напрсним крстом.

Отац Љупко, председник и група млађих парохијана, већином рођених овде, раде на припреми потребних докумената да се од локалних власти добије суседно земљиште од 4,450м2 за градњу Српског старачког дома. Од те групе младих људи, својом активношћу се нарочито истиче Алекса Пуповац. Надамо се у Божију помоћ да ће се и ова замисао ускоро остварити.

Током последњих 30 година од куповине црквеног имања у Дапту, ову црквену општину су посетиле многе познате личности из црквеног, политичког и јавног живота које живе ван Аустралије. Митрополити Амфилохије и Николај, Епископи Лаврентије, Стефан, Атанасије, Христифор, Василије, Игњатије, Лонгин, Иринеј, Георгије, Јован, и други. Затим, војвода Момчило Ђујић, Принц Томислав, Принцеза Јелисавета, Вук Драшковић, Војислав Шешељ, Саво Штрбац, капетан Драган, Матија Бећковић, Антоније Ћурић и многи други. Ипак, најдражи гост, чија посета ће остати у доживотном сећању многих парохијана, био је Његова Светост Патријарх српски Павле, који је посетио овај храм и црквену општину 10. новембра 2004. године.

ПРЕДСЕДНИЦИ: Драгољуб Стефановић 1960, Милан Делић 1961, Гојко Вујић

1962, Перко Гачевић 1963. Након избијања раскола били су следећи председници: Никола Мирић 1964-69, Љубомир Злојутро 1969-74, Јовановић Димитрије 1974-76, Рајко Манојловић 1976-79, Рајко Ђукић 1979-81, Велибор Давидовић 1981-83, Рајко Манојловић 1983-87, Стеван Хрњак 1987- 96, Милан Бундало 1996-2001, Жељко Милашиновић 2001-2002, Милан Бундало 2002-2006, Лука Говедарица 2006-


КОЛОСРПСКИХСЕСТАРАПОКРОВПРЕСВЕТЕБОГОРОДИЦЕ Коло српских сестара постоји од оснивања Црквене општине, али није било

активно. На предлог пароха Љупка, Коло српских сестара је реорганизовано 1979. године. На првој редовној годишњој скупштини за председницу је изабрана Јела Радмановић. Од тада, оно својим радом и залагањем веома доприноси црквеном животу. Брину се о чистоћи црквених просторија и земљишта и око припремања и организовања разних свечаности. Највећи поклон цркви, Кола сестара је било финансирање израде иконостаса у износу од $22,000. Остале председнице су биле: Анђа Грубнић 1980-81, Милева Јелић 1981-82, Гина Милашиновић 1982-83, Љиљана Рашета 1983-1988, Савка Чикић 1988-1995, МиљаЋосић 1995-97, Цвета Давидовић 1997-99 и МиљаЋосић 1999-2006.

ФОЛКЛОРНАГРУПАРАВНАГОРА Идеја за оснивање фолклорне групе се појавила почетком 1974. године.

Захваљујући поједним родитељима, а нарочито Љубомиру Злојутру, група је започела са пробама. Њихов први наступ је био 7. јануара 1975. године, на Божићној забави у сали Грчке православне цркве у Волонгонгу. Од куповине црквеног земљишта у Дапту 1976. године, до данас, пробе се одржавају у црквеним просторијама.

Од свог оснивања, фолклорна група ради са успехом и окупља велики број деце. Наступа на свим већим прославама које организује црквена општина. У току протеклих година гостовали су у свим већим градовима Аустралије и представљали црквену општину. Поводом прославе тридесете годишњице, 4 септембра 2005. године, издата је књига Споменица фолклора, као и ДВД са кратким исечцима из наступа групе у току протеклих 30 година.

Већина родитеља су активни, што доприноси успешном раду групе. Сваке године бира се нова управа која се брине о њеном раду и потребама. За протеклих 30 година председници (вође) фолклорне групе су били: пок. Љубомир Злојутро, Љиљана Рашета, Ненад Ћосић, Јово Зарач, Остоја Вујић, Мирко Ђукић, Свето Ђукић, Стоислав Ивковић, Драган Бранковић, Раде Ђукић, Биљана Влачић и Марија Милашиновић.

Кореографи су били : Драган Коматовић, Миодраг Милетић, Будимир Мирић, Љиљана Рашета, Раде Радан, Славко Вацић, Будимир Стјепановић, Гари Доусон, Бранко Штрбац, Јованка Рашета, Милош Јурковић, Ђорђе Николић, Томо Сирковић, пок. Мирослав Вељовић, Младен Јаковљевић, др. Милан Божина, Жељко Милашиновић, Кристина Крајишник и Рајко Добре.

Ношње су шиле: Анђа Грубнић, Смиља Ћосић, Даница Боговац и Милка Ковач.

НЕДЕЉНАШКОЛА Недељну школу Св. Јован Крститељ основао је 1976. године, парох Мирослав

Поповић. Она је одржавана недељом после Свете литургије. Због незаинтересованости родитеља и малог броја ђака школа се брзо угасила. Након доласка оца Љупка школа је поново почела са радом 1978. године, али не недељом, него петком увече, у исто време када и пробе фолклора. Донета је одлука да сва деца, која играју у фолклору, обавезно морају похађати и школу српског језика. Од тада па до данас школа ради са успехом. У просеку има око 70 полазника годишње и подељени су у четири разреда. У почетку су

родитељи помагали свештенику у раду са децом, а нарочито Вукица Кољанин и Јудита Митровић. Тек од 1991. године, у школи су запослени квалификовани учитељи, а део новчаних средстава за школу обезбеђује се од државне помоћи, што је случај до данас. Све до 1996. године, наша школа је радила под окриљем Српског православног удружења Свети Сава, из Сиднеја. Од тада до данас, она је под окриљем Српског добротворног удружења Свети Јован Крститељ из Дапта. У току године, о већим празницима, ђаци школе неколико пута наступају и изводе програм. Школска слава је Свети Сава, а сваке године неко од деце буде домаћин. Од 1992. године до данас, осим о. Љупка, учитељи су били: Милица Зимоњић, Радмила Шукара, Анкица Бабић, Биљана Влачић и Сенка Бороја.

АУСТРАЛИЈСКОСРПСКОДОБРОТВОРНОУДРУЖЕЊЕ СВЕТИ ЈОВАН, КРСТИТЕЉ ДАПТО

Након избијања рата у бившој Југославији, група Срба из Волонгонга је дошла на

идеју да оснује једну организацију која ће представљати Српску заједницу у нашем региону Илаваре. Заслугом госпође Заге Тркуље, Душана Зубића и Дејана Ђорђевића, 13. марта 1992. године, основано је Српско добротворно удружење. За првог председника изабран је Душан Зубић.

Под окриљем Удружења, током 1993. године, основан је Српски радио час, на станици 2ВОЏ ФМ, који емитује програм на српском језику сваке среде од 18 до 20 часова. Исте године, Удружење је успело да од државе добије помоћ за пензионерску групу. Запослен је Александар Марковић да један дан у недељи ради са пензионерском групом.

Удружење је било веома активно на сузбијању лажне пропаганде против српског народа у току рата у Отаџбини. Нарочито је било активно у прихватању и смештају новодошлих српских породица које су прогнане из Босне и Хрватске. На десетине породица је прихваћено током 1995/96 године. Пред њихов долазак Удружење им је обезбедило стан, намештај, храну и све што им је било потребно, да се што лакше уклопе у нову средину. Посао је био огроман, а сав рад је био на добровољној бази. У томе су нарочито били активни парохијани црквене општине Дапто, а међу њима прота Љупко и протиница Дрина Чубриловић.

Почетком 1996. године, Удружење је успело да још једном добије помоћ од државних власти за двојезичног саветника, који ће радити са новодошлим Србима. Ова помоћ је добијена на шест година, за радно време по тридесет сати недељно. У том времену су били запослени: Љиљана Радојчић, Нада Буразор и Снежана Недић. Оне су, током шест година рада, помогле на стотине српских породица да се што лакше и безболније прилагоде свакодневном животу у новој средини. У таласу досељавања био је и велики број деце која су прекинула школовање у Отаџбини. Доласком у нову средину, без знања енглеског језика, помоћ им је била преко потребна.

Захваљујући успешном раду Удружења, државне власти су наставиле да пружају новчану помоћ и следеће три године, за радника који ће радити са српском омладином. Тако је запослен Драган Бранковић, који је, радећи седам сати недељно, био од велике користи српској деци на подручју Волонгонга и околине.

Тренутно, Удружење има стално радно место за једног радника за рад са пензионерима. Група се састаје сваког четвртка код цркве у Дапту и са њима, од 2000.

године до данас, ради протиница Дрина Чубриловић. Пре ње, овим послом су се бавили Љиљана Радојчић и Александар Марковић.

У раду Српског добротворног удружења, током 1997. године, долази до значајних промена. До тада, Удружење је било у неизвесној и компликованој ситуацији, јер је радило као независна огранизација. Био је доведен у питање и сам његов опстанак. Међутим, на редовној годишњој скупштини Удружења, за председника је, 1997. године, изабран отац Љупко Чубриловић, који ту дужност обавља и данас. Исте године, донета је одлука да Удружење постане једна од помоћних организација црквене општине Св. Јован Крститељ у Даптоу, али, да настави да пружа услуге целој српској заједници на подручју Волонгонга и околине. На црквеном имању је потом, саграђена нова канцеларија за Удружење. Захваљујући члановима управе, оно до данас ради успешно на корист српске заједнице. Српско Удружење је непрофитабилна организација, која за свој рад прима средства из социјалног фонда Владе Новог Јужног Велса.

СРПСКИРАДИОПРОГРАМ Захваљујући госпођи Заги Тркуљи, Српски радио програм је основан 1993.

године, под окриљем Српског добротворног удружења. Емитује се на станици 2ВОЏ ФМ 106.9 сваке среде од 18 до 20 часова. Први уредник био је Александар Марковић, а затим Дејан Ђорђевић, Душан Гуша, Лазо Ристић, Вики Драча и од 1999. године, Виолета Павловић. Осим уредника, током овог периода је било више сарадника који су својим радом допринели квалитету програма. Радио час је популаран и радо слушан у српској заједници. Програм је разноврстан и састоји се од вести, огласа, музике, честитки и жеља слушалаца, прилога из разних области, религије, националне историје, здравства и актуалних збивања.

НАПОМЕНЕ:

1. Архив Птријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник Петар Радош паријарху Герману.

2. Архив ЦШО Св. Јован Крститељ, Дапто, Акт патр. Германа, П. Бр. 39, Д/1964.3. Архив Епархије аустралијско новеозеландске, Записник седнице Епархијског

савета, 3. април 1971.4. Гласник СПЦ у Аустралији, год. II, бр. 2, април 1978, стр. 39.5. У грађевински одбор су изабрани председник Велибор Давидовић и чланови:

парох Љупко Чубриловић, Рајко Ђукић, Саво Ћосић, Никола Докић, Жарко Ромић и Душко Новаковић.

6. Споменица, Српска православна црквеношколска општина Св. Јован Крститељ, Дапто, Волонгонг 1986, стр. 16 и 20.

7. Служили су: епископи Василије и Лаврентије, уз саслужење проте Милоја Николића из Лондона, Мирослава Поповића из Канбере, Илије Драгосављевића из Варивуда и месног пароха Љупка, којег је епископ Василије тога дана одликовао правом ношења црвеног појаса.

8. Рад је поклонила компанија Прилеп Рендеринг, власника Борислава Соколоског. Својим добровољним радом посебно се истако и Раде Ђукић.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТИНИКОЛА, КУМА НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

Кума је планински градић у држави Нови Јужни Велс, где је известан број Срба

живео радећи на великом државном пројекту у Снежним Планинама. Архијерејски заменик прота Булован је записао да је малу српску заједницу и парохију Светог Николе у Куми 1961. године сачињавало 18 чланова. Као таква, она је била организована у парохију и црквено-школску општину.

У позиву на црквену славу 1961. године, секретар Милан Нешковић наводи: "Своју прву славу, Св. Оца Николу, ова општина прославиће у недељу 17. децембра 1961. године, службом Божијом и освећењем славског колача у храму у Куми, где ће истовремено бити и освећење иконостаса... Веома жалимо што, као тек основана заједница и још увек у стадију организовања и прибирања, нисмо у могућности да тога дана на шири и виднији начин манифестујемо наше обичаје и традиције... па ипак верујемо да ће и ова скромна прослава послужити циљу снажења и јачања наше Светосавске вере."[1]

Прота Секулић наводи да је ова мала црквена општина "отишла у раскол" 1963. године. Међутим, у следећим годинама налазимо да њени представници учествују на заседањима епархијских тела Епархије при СПЦ. Вероватно да се у једном тренутку већина чланова определила за јурисдикцију епископа Дионисија, да би се потом касније поново вратили у састав Српске цркве.

Ради заједничког планирања, сарадње и бољег организовања црквеног живота у црквеним општинама које су остале у јединству са Патријаршијом, архијерејски намесник Петар Радош је сазвао састанак свих свештеника и делегата црквених општина у Аустралији, у просторијама при храму Св. кнеза Лазара у Александрији, за 13. и 14. фебруар 1965. године. На њему су најпре поднети појединачни извештаји о стању у парохијама и црквеним општинама. Том приликом је представник из Куме, Милан Нешковић, известио да ова црквена општина тренутно има 15 чланова, који су за јединство са Српском црквом. [2] Међутим, тај број, иако мали, расељавањем Срба из овога места се још више смањивао. На годишњем заседању Црквеног савета за Нови Јужни Велс, 29. октобра 1966. године, председник ове црквене општине, Воја Милетић, извештава да је број чланова врло мали, али посетилаца богослужењима која се одржавају једном у два месеца има више.[3]

Представник црквено-школске општине Св. Николе, Милан Нешковић, на седници Епархијског савета 3. априла 1971. године, саопштио је да се број чланова црквено-школске општине смањује из године у годину, јер се варошица постепено расељава, па се и број наших породица смањује. Од 18 чланова, колико их је при оснивању било, ова општина је остала само са два члана. Богослужења се одржавају три




пута годишње у англиканском храму... У Куми живи седам српских породица али су оне доста незаинтересоване за црквени живот."[4]

Убрзо се, током седамдесетих година, расељавањем Срба из Куме и живот ове мале црквене општине потпуно угасио.

НАПОМЕНЕ:

1. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Позив на црквену славу у Куми, 11 децембар 1961.

2. Летопис... књ. 2, стр. 112.3. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара... књ. 2, стр. 150.4. Архив Епархије аустралијско новозеландске, Записник седнице епархијског

Савета, 3. април 1971

ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТАТРОЈИЦА , БРАНСВИКИСТ ВИКТОРИЈА

Cnr. Nicholson St. & Glenlyon Rd. Brunswick East, VIC

Почетак црквеног живота у Мелбурну, описан је у поглављу о црквеној општини

Св. Сава у Мелбурну. Парохија и црквена општина Св. Тројице, настала је као последица раскола из 1963. године, када су надлежни парох и мањи број чланова и парохијана одлучили да остану у јединству са СПЦ и оснују нову парохију.

Раскол из 1963. године је изазвао велики поремећај у животу црквено-школских општина. Све дотле, једина српска црквена заједница у Мелбурну је била црквена општина Свети Сава. Међутим, када је у Америци избио раскол, атмосфера поделе се одмах преносила и на Аустралију. Талас неповерења и расцепа у заједници ширио се усмено и писмено, разним памфлетима и саопштењима у којима није заостајао ни, тада једини, недељни српски лист Слога.

У таквим приликама је, 15. децембра 1963. године, одржана годишња скупштина црквене општине Св. Сава. На њој је, осим чланова, узео учешћа и већи број парохијана


и заинтересованих људи. Тада је изабрана нова управа, која није признавала одлуке српске Патријаршије, већ је затражила пријем у јурисдикцију епископа Дионисија.

Надлежни свештеник, прота Теодор Демјањук, са црквеним хором и великим бројем парохијана, није се сложио са овом одлуком. Одмах се почело размишљати о формирању црквене општине која ће остати у канонском и духовном јединству са српском Патријаршијом. С тим у вези, Миро и Душан Поповић су почели обилазити угледније Србе у Мелбурну износећи план о стварању општине.

У то време Мелбурн је посетио Архијерејски намесник за Аустралију, протојереј Петар Радош. У његовом присуству је, јануара 1964. године, одржан први састанак око двадесетак угледнијих Срба. На овом састанку протојереј Радош је дао пристанак и благослов да се за почетак најпре оформи привремено поверенство. Ускоро потом, у Мелбурн је стигао и протојереј Илија Булован, како би одржао други састанак проширене групе. Том приликом сустворени планови за будући рад и изабрано је привремено поверенство. За председника је изабран Милован Мојић, а у чланство су ушли Веселин Терзић, Јован Вагић, Младен Оница, Ђорђе Недовић, Миро Поповић, Красоје Нотарош и Душан Поповић.

Први задатак поверенства је био да пронађе погодно место за одржавање богослужења. Англиканска црква им је изашла у сусрет и дала на употребу цркву Св. Марка у Фицроју, недалеко од центра града. Епископ Руске заграничне цркве и некадашњи сабрат манастира Миљкова, Антоније (Медведев) из Пожаревца, снабдео их је иконама и потребним предметима за одржавање богослужења.

У пространој и препуној цркви Св. Марка одржано је прво богослужење на Цвети 1964. године. Дан је био диван и владало је празнично расположење. Радост је била велика, јер се по броју присутних видело да је ово зачетак веће црквене заједнице.

Почетком 1965. године, привремено поверенство се укида, одржава се скупштина и оснива Црквено-школска општина Света Тројица. За првог председника је изабран Милован Мојић, а одбор су сачињавали углавном дотадашњи чланови поверенства. Богослужења су се редовно одржавала, а број парохијана и чланова црквене општине се стално повећавао.

Године 1966. на чело управе долази Миро Поповић, са одбором кога су сачињавали: Драгољуб Рацић, Урош Петровић, Мића Тодоровић, Душан Поповић, Младен Оница, Жика Николић, Лазар Самарџија, Мирко Бркић, Вукоје Андрић, Миодраг Симоновић и Милош Урошевић.

Нова управа је тада успоставила боље везе са сестринским православним, као и англиканском црквом. Црквена општина је постала члан Аустралијског савета цркава, чијим седницама је присуствовао њен делегат. Почело се са издавањем месечног листа "Саопштења", који је излазио до новембра 1967. године, да би се затим претворио у "Глас православља".

У међувремену, под притиском година и болести, парох Теодор Демјањук, није могао редовно да одржава богослужења, тако да су га често замењивали свештеници из других места: Илија Булован, Светозар Секулић, Душан Поповић, Славко Субић и Милан Вучинић. Понекад је владика Антоније слао и руске свештенике Димитрија Симонова и Николаја Осцијанка. У таквим приликама, главни задатак црквеног одбора је био да обезбеди сталног свештеника и богослужбено место. Архијерејски намесник Петар Радош, писао је Митрополиту загребачком Дамаскину још 14. септембра 1964. године, упознајући га са тешкоћама ове црквене општине и православних Срба у Мелбурну и околини, због недостатка српског свештеника. "Годинама ми муку мучимо што се свештеника тиче, јер ову парохију је до сада опслуживао руски свештеник који је сада ступио у 76. годину живота и моли да се пензионише... Под изузетно тешким

околностима ми смо образовали поверенство у Мелбурну које је одобрио и благословио Његова Светост. Ово поверенство је веома агилно, покушава да спаси што се спасти може, по оној нашој пословици - триста без попа ништа. Наш црквени одбор у Мелбурну налази се немоћан и везаних руку да ма шта учини без млађег, енергичног и богословски образованог свештеника."[1]

Храм Св. Тројице, Брансвик.

Патријарх Герман је изразио одређену бојазан да би наш народ примио свештеника посланог из земље. Ову Патријархову констатацију потврдио је и архијерејски намесник. "Верујем да није потребно наглашавати да ми томе, који се определи да дође у Аустралију не можемо много да обећамо. На првом месту, тај који и мисли да долази, мора да се помири са тим да овдашњи народ оне који долазе из земље гледа са страховитим подозрењем и сумњом...[2]

Две године касније, крајем 1966. године, Милован Мојић је боравио у Београду. Боравак је искористио да посети и свог надлежног архијереја, патријарха Германа, замоливши га да овој црквеној општини додели једног свештеника. Мојић је по повратку о томе обавестио Архијерејског намесника, уз напомену да је општина дефинитивно донела одлуку за довођење свештеника у Мелбурн, са обавезом да му обезбеди стан и плату од 30 долара недељно. У то време, клима раскола је била веома изражена међу Србима у Аустралији, што је у многоме утицало на одлуку да се што пре пронађе способан свештеник који би водио верни народ Српске цркве у овом граду.

Када се мелбурншки парох, протојереј Теодор Дејмањук, због болести и старости, повукао са парохијске службе, архијерејски заменик прота Булован је такође покушавао да пронађе новог свештеника. Напослетку, благословом патријарха Германа, протојереј Миодраг Миловановић, парох Саборне цркве у Београду, прихватио се да дође на одређено време у Аустралију. Он је стигао у Мелбурн 8. јуна, а парохијске дужности је преузео 14. јуна 1967. године. Протојереј Миловановић је опслуживао ову парохију око две године, до половине 1969.



У то време црквена општина је имала око 150 уписаних чланова, а изражена је и нада да ће приступом новодошлих Срба број чланова још више порасти. Због недостатка сталног свештеника и свог сопственог храма, богослужења нису одржавана редовно. Повремено је изнајмљивана англиканска црква, а на сваком богослужењу је одговарао хор, који се одржао захваљујући залагању диригента Пантелејмона Шувајева. Црквена општина је издавала свој лист "Глас православља", који је у то време био једини црквени лист у Аустралији. У току априла 1971. године је изашао тридесети број.[3]

Због извесних оптужби, протојереј Миловановић се вратио за Београд, а на чело управе је поново дошао Милован Мојић. Тадашња управа се није сложила са одласком пароха па је, упркос томе што је сам свештеник поднео оставку, одбор упутио члановима и парохијанима упитник да се изјасне да ли желе да свештеник остане или не? Међутим, свештеник је ипак отишао, али је неко време међу парохијанима владала подела.

По одласку проте Миловановића, на чело црквеног одбора опет долази Миро Поповић. Богослужења се наново обављају уз помоћ српских и руских свештеника које им је додељивао нови епископ Теодосије.

Први српски епископ који је ступио на тло Аустралије био је владика Лаврентије, који је стигао 1969. године. Он је више пута обишао ову црквену општину и одмах се осетило да нови дух провејава нашом црквом у Аустралији. Посетио је све парохије, богослужио, беседио, појачао везе са сестринским црквама као и са Светским саветом цркава, увео је издавачку делатност, а народ га је прихватио и заволео. Одбор је тада замолио владику да им пронађе и постави сталног свештеника. По повратку у Београд, он је изабрао свршеног теолога Милуна Костића, који је као ђакон стигао у Мелбурн јануара 1971. године.

Одмах по доласку оца Милуна Костића, владика Лаврентије га је рукоположио у чин презвитера и поставио за пароха мелбурншког. Доласком оца Милуна Костића религиозни живот ове црквене заједнице постаје садржајнији и много активнији: са попадијом Добрилом отвара недељну школу, одржава састанке са омладином, опслужује и парохију у Сент Албансу, где се налази велики број домаћинстава који нису желели да се ставе под јурисдикцију епископа Дионисија. Нови свештеник се није бавио политиком и међу члановима је владала хришћанска љубав и братско разумевање. Преко гласила "Глас Православља" обавештавају се парохијани о збивањима у нашој цркви, како у Аустралији, тако и у отаџбини.

На заседању Епархијског савета у Мелбурну, 3. априла 1971. године, извештај о раду ове црквене општине је поднео председник Миро Поповић. Он је описао напоре да добију свештеника, рекавши како им је најзад, посредством епископа Лаврентија, Његова Светост партријарх Герман "доделио за пароха младог теолога оца Милуна Костића. Ту одлуку смо прихватили са одушевљењем и предузели хитне мере да нам што пре дође. То није било лако, јер смо уложили доста труда и упутили низ молби. Чак је и Преосвећени Лаврентије посетио министра за имиграцију. Решење је било повољно, чак повољније него што смо се надали: јер је и пут био бесплатан, не само за оца Милуна, већ и за његову госпођу Добрилу, која је постала прва учитељица наше недељне школе."[4]

Делегат Миро Поповић је нагласио да се присуство оца Милуна осетило у сваком српском дому. Српска омладина у Мелбурну први пут се заинтересовала за цркву, јер је отац Милун у својој свештенопастирској мисији говорио о највишим вредностима православне вере, језиком који је био разумљив за омладину. И супруга оца Милуна, Добрила, учитељица по позиву, дала је значајан допринос напретку црквене школе.



Предавања из веронауке, која је држао отац Милун и предавања српског језика са ћириличним писмом која је држала госпођа Добрила Костић, била су радо посећивана од школске омладине.

Доласком дипломираног теолога Милуна Костића са супругом Добрилом, који је 30. јануара 1971. године рукоположен за презвитера у храму Свете Тројице у Мелбурну, где је постављен за пароха, настаје ново доба у животу црквено-школске општине и парохије Српске православне цркве у Мелбурну. Млад, енергичан, богословски образован, дао је потпуно нов тон црквеном животу у црквеној заједници у Мелбурну и околини. Не само да се његов рад одразио на црквени живот српске заједнице у Мелбурну, већ је благотворно утицао и на друге црквене заједнице широм Аустралије.

Почетком 1971. године недељна школа је почела са радом, а резултати су били охрабрујући. Те године је било 26 редовних ученика којима је парох Милун Костић предавао веронауку, а његова супруга Добрила српски језик и остале предмете.

Црквена општина је тада известила Савет да свештеници посећују имигрантске кампове у околини Мелбурна, нуде помоћ у прихватању и позивају новодошле Србе у цркву. Председник, Миро Поповић је нагласио да "поред духовно-црквеног и културног рада нису занемарени ни социјални проблеми, који стално искрсавају доласком новодошлих. Многи се обраћају нама, а ми се трудимо, у оквиру својих могућности, да помогнемо што већем броју наших људи. Са доласком нових, појављују се нови проблеми за нашу Цркву. До сада смо радили само на духовном пољу, а сада се од Цркве тражи свестрано ангажовање... Дакле, Црква треба да буде организатор свих активности и манифестација које доприносе религиозно моралном и културном усавршавању наших људи. Тако ће се онда најрадије и најлакше окупити око ње, јер ће бити сигурни да ће ту наћи све што им треба за нормалан и срећан живот. Успех наше црквеношколске општине треба тражити у општехришћанском раду, без екстремних националних примеса и без политизирања. Црква је Божанска установа која ни по чему не дели, већ окупља људе. И ту њену Божанску улогу треба стално наглашавати, ако желимо да нам храм буде пун верника."[5]

Неколико година касније, 1976. црквена општина је купила од Англиканаца велики храм са салом и кућом за $105,000. Дуг је отплаћиван на време, прилозима парохијана и трудом Кола сестара које су организовале кухињу и повремену продају разних приложених ствари, чиме су успеле да сакупе значајну помоћ за отплату храма и црквеног имања.[6]

Милун Костић је отишао почетком 1977. Њега је одмах заменио протојереј Михаило Толмачев. Он је организовао израду иконостаса, који је од бразилске махагоније направио Николас Златанос, а иконе је насликала Мара Завођа из Варивуда. Протојереј Толмачев је на овој парохији остао до Недеље Православља (16. марта) 1986. Он је за собом оставио добар духовни темељ на коме ова парохија и данас почива.

Заменио га је протојереј Мирослав Поповић, који је убрзо организовао изградњу парохијске куће са два стана и библиотеком, затим зидану ограду око црквеног имања које излази на три улице. Стара покретна сала замењена је новом, изграђеном у стилу постојеће цркве. Нова црквена сала за триста особа, има и све савремено опремљене помоћне просторије. Храм је такође, опремљен потребним инвентаром, и у њему је постављен нови плафон на коме се планира осликавање фресака. У скорој будућности је планирано и препокривање крова на цркви.



НАПОМЕНЕ:

1. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Протојереј Петар Радош митрополиту Дамаскину. бр. 225, 14. септембар 1964.

2. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Протојереј Петар Радош митрополиту Дамаскину. бр. 225, 14. септембар 1964.

3. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета, 3. април 1971, стр. 9.



6. Гласник СПЦ у Аустралији, год. II, бр. 2, април 1978, стр. 38.

ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТОГ ,ПРВОМУЧЕНИКАИАРХИЂАКОНАСТЕФАНА - ЛИВЕРПУЛ РУТИХИЛ

259 Hyatts Rd. Plimpton, NSW

Ливерпул (Liverpool) данас спада у западне делове Сиднеја. Међутим, као

насеобина, он је четврти по старости у Аустралији. Основао га је гувернер Лаклан Меквори (Lachlan Macquarie) 1810. године. Данас представља један од значајнијих региона, са најбржим растом привреде и становништва, уз велики број историјских и културних знаменитости.

Црква Св. архиђакона Стефана, РутиХил.

Оснивање црквене општине Св. архиђакона Стефана у Ливерпулу се догодило као последица раскола који је настао у Америци 1963. године, а који се потом проширио и на Аустралију.

Црквеношколске општине Св. Николе из Блектауна и Св. великомученика Георгија из Кабрамате, које су обухватале западне делове Сиднеја, крајем 1963. године су се определиле за раскол. Изгледа за скоро помирење није било, већ се црквени спор, половином шездесетих година, све више заоштравао. Многи Срби који су живели у тим деловима града, који се нису слагали са одлукама ових црквених општина, не желећи да пођу у раскол, остали су без места за молитву. Међу таквима је био и протојереј Светозар Секулић, свештеник црквене општине Св. Георгија у Кабрамати, који је уложио велики труд и поднео многе жртве на њеном оснивању и изградњи. Приликом избијања раскола, прота је остао уз Српску цркву, а управа ове црквене општине уз епископа Дионисија. Тако је све више растао притисак на проту Секулића да престане

са помињањем патријарха Германа на богослужењима и да прекине везу са Српском црквом. Када је одбор црквене општине Св. Георгије поставио одређене услове своме пароху, које он није могао прихватити, једини излаз за њега је био - потражити неко друго место за молитву.

Један од првих чланова и оснивача црквене општине Св. архиђакон Стефан, Недељко Балаћ, касније о томе пише: "На инсистирање једног малог броја наших добрих домаћина о. Свето реши да сазове састанак - скупштину и да створи нову црквену општину. Скупштина је заказана за 28. фебруар 1965. Чланство, које је узело учешћа на скупштини, једногласно је решило да за Ливерпул и околину оснује нову црквену општину, посвећену св. архиђакону Стефану. Ливерпул је био изабран као седиште, јер је то највеће место у западном Сиднеју. Важно је напоменути да у том моменту нико од присутних није веровао да се ствара нека стална црквена општина, већ да ће се у блиској будућности спор ипак позитивно решити и да ће црквени живот тећи по старом."[1]

На оснивачкој скупштини, поред свештеника Светозара Секулића, у први Управни одбор изабрани су: председник Никола Тршић, благајник Милован Љубић и секретар Петар Лукић.[2]

О оснивању нове Црквене општине и разлозима за њега, архијерејски намесник Петар Радош 3. марта 1965. године извештава патријарха Германа, обраћајући се са молбом: "Пошто на територији Ливерпул - Кабрамата - Рути Хил и Пенрит живи велики број наше браће који су остали верни јединству са Српском црквом, а раздаљина и проблем транспорта онемогућава их да се прикључе црквеној општини Лазарици у Сиднеју, то се после дугих разговора решило да се оснује црквено-школска општина која би служила тамошњем живљу. По жељи присутних решено је да се за заштитника новоосноване парохије и црквено-школске општине узме Свети архиђакон Стефан.

Новооснована црквено-школска општина моли Вашу Светост за благослов и подршку за свој рад, да би истрајали на овом мукотрпном путу упркос чињеници да има браће Срба који чине све да их у овом послу омету."[3]

Патријарх Герман је 23. марта дао благослов за оснивање црквено-школске општине и у исто време потврдио изабрану управу, изразивши наду да ће црквени живот бити унапређен.[4]

По оснивању црквене општине прота Светозар је одржавао редовна богослужења у разним изнајмљеним просторијама у Кенли Вејлу (Canley Vale) и Рути Хилу (Rooty Hill), све до 1969. године, када је са службом прешао у црквену општину при храму Св. кнеза Лазара у Сиднеју, где је заменио пензионисаног проту Илију Булована. Ово је био велики губитак за новоосновану црквену општину, за коју тада настају тешка времена. Њен председник, Никола Тршић, је покушавао да нађе новог свештеника како би наставили са богослужењима. Ишао је и код епископа Саве из Руске заграничне цркве, али без успеха. Тако је одбор почео да се носи мишљу да обустави даљи рад и угаси постојање ове црквене општине.

По свом доласку у Аустралију, 24. децембра 1969. године, владика Лаврентије је обишао све црквене општине у Сиднеју. На храмовну славу, Св. архиђакона Стефана, 9. јануара 1970. године, у присуству приличног броја верних служио је Архијерејску литургију у овој црквеној општини. Након тога, приређен је богат славски ручак, а епископ Лаврентије је у разговору са управом и парохијанима уклонио сваку помисао о њеном укидању. Њен управни одбор, иако под тешким условима, охрабрен и поучен од свога епископа новим снагама наставља свој рад. Колико је било тешко стање у овој црквено-школској општини најбоље говори извештај Драгана Тошића, поднет на





седници Епархијског савета 1971. године: "...захваљујући преосвећеном Лаврентију, она и данас егзистира. Имамо 11 чланова, али ако би добили младог свештеника број би се попео на две стотине, јер се око нас налазе бројни кампови пуни нашег света који, или иду у храм светог Ђорђа у Кабрамати, или нигде."[5]

Од преласка проте Секулића у Лазарицу, ову парохију су повремено опслуживали свештеници из околних парохија. Тадашњи јереј Љубомир Вучуровић преузима дужност њеног пароха 1972. године (касније, 20. јануара 1981. лишен свештеничког чина). Богослужења су се тада одржавала на разним местима, а најчешће у сали Уметничке школе (School of Arts) у Рути Хилу, све до фебруара 1975. године.

Епископ Лаврентије на храмовној слави Св. архиђакона Стефана, 9. јануара 1970. године.

Ново поглавље у овој парохији настаје 1972. године, када је Будимир Стаменковић уступио црквеној општини на бесплатно коришћење део своје фарме у Скофилду. На његов предлог, Општина касније купује једну дрвену војну бараку, коју парохијани преносе на фарму и преуређују у скромну капелу.[6] Чин малог освећења капеле извршио је надлежни архијереј Николај (Мрђа), 16. фебруара 1975. године. Након десет година постојања и селидби по разним локацијама, ова црквена општина тада, по први пут, добија своје стално богослужбено место, у чему је пресудна била улога и доброта Будимира Стаменковића и његове породице. Нове породице тада почињу да прилазе младој парохији, али се, због честих боловања и одсуства пароха Вучуровића, богослужења не одржавају редовно. Ипак, ентузијазам ове мале заједнице је растао. Оснивају се недељна школа за децу и фолклорна група Растко, са првом учитељицом Љиљаном Николић.

Јереј Вучуровић напушта парохијску дужност у октобру 1975. године, а следеће, 1976. године, надлежни архијереј Николај доводи из Отаџбине свршеног богослова Милорада Лончара, кога убрзо рукополаже и поставља на ову парохију. У међувремену, њу је опслуживао тадашњи свештеник из Волонгонга, Мирослав Поповић.

Са доласком свештеника Милорада Лончара, број парохијана постаје све већи: богослужења су посећенија, недељна школа почиње да ради све боље, а фолклорној групи прилази све више омладине. Наиме, од 1976. године, предавање фолклора и рад



са омладином, на себе преузима Илија Глишић, који је читаву следећу деценију био најзаслужнији за њихов успешан рад. При овој Црквеној општини тада почиње свој и рад Коло српских сестара "Косовка девојка". Оснивачка скупштина Кола одржана је 6. марта 1977. године и на њој је изабрана прва Управа, на челу са Весном Лукић.[7]

Друштвени живот у младој црквеној општини такође, почиње да се шири: одржавају се чести излети, редовне забаве, филмске вечери итд. На њима се запажа све више и више нових лица. Доласком марљивог свештеника, почиње се и са прикупљањем прилога за куповину црквеног земљишта, а Коло сестара се на разне начине труди да финансијски помогне Црквеној општини: сваке недеље, након Свете литургије, припрема ручкове, осим тога, сестре продају кафу, колаче, и друго. Тако да је већ прве године рада Коло сестара предало својој цркви око три хиљаде долара.[8]

Један од чланова црквене општине, Матеја Волф (немачког порекла, који је рођен и живео у Београду пре рата, прешао у православље по доласку у Аустралију), пронашао је имање од пет акара, на углу Вудсток Авеније у Рути Хилу и улица Хајатс у Пламптону (Woodstock Avenue, Rooty Hill and Hyatts Road Plumpton). Црквена општина се одлучује да купи то земљиште по цени од $40,000. Одмах су направљени планови за будућу изградњу и упућен је апел за помоћ и прилоге свим Србима у околини. У име црквене општине, отац Милорад Лончар је образложио замисао: "Све се више, у овом делу Аустралије, осећа нужда за неким већим центром који би могао одговарати потребама нашег српског живља, насељеног у овим крајевима. Готово све наше цркве, које су до сада подигнуте, налазе се на ограниченом, скученом земљишту. Већина њих немају ни простора за паркирање аутомобила, а да не говоримо о неким другим, преко потребним просторијама. Имајући ово у виду, као и интересе Српске православне цркве у Аустралији и њених верника, ми смо одлучили, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Николаја, да почнемо са подизањем једног таквог центра, који би могао да задовољи потребе читавог благочестивог Српства нашег. То би био српско - православни центар, а обухватао би: храм Божији, дом за старе, салу за забаве и разне пријеме и скупове, недељну школу, кућу за свештеника и одаје за епархијског архијереја. Ако се ово последње оствари то би у исто време било седиште епископа у Новом Јужном Велсу."[9]

Судећи по прилозима који су стизали, апел је наишао на добар одзив код верних Срба. Након куповине земљишта, капела се у августу 1978. године, превози из Скофилда на црквено имање. Исте године, 12. новембра, епископи Николај и Василије су обавили обред освећења земљишта и капеле.[10]

Кућа, која се налазила на црквеном земљишту, била је у веома лошем стању. Она је убрзо поправљена и оспособљена за парохијску кућу.[11]

По договору са Управним одбором црквене општине[12], 14. маја 1978. године, Епископ Николај поставља за привременог пароха о. Мирослава Поповића, бившег пароха у Волонгонгу, на Другу ливерпулску парохију, која обухвата простор око Ливерпула и Ферфилда. Отац Мирослав је становао у Кабрамати, имао је стални посао у фабрици, а слободно време је посвећивао раду у парохији и црквеној општини.

Прелазак на црквено имање у Рути Хилу допринео је да се чланство црквене општине, а нарочито парохије, даље увећа. Како је број чланова растао, а са њиме и одушевљење за нове акције, по преласку на црквено земљиште, Управни одбор је сачинио план будућих објеката. То је на првом месту био свети храм, посвећен Св. првомученику и архиђакону Стефану, заштитнику владарске лозе Немањића и српске државе до данас. Али, доласком нових чланова у току 1977-78. године, дошли су и нови проблеми. О томе свештеник Милорад Лончар са тактом пише: "Духовно стање у још увек малој Црквеној општини беше променљиво. У једном тренутку изгледало је да је







све у најбољем реду, али одмах затим, онај ко би посматрао људе и њихов однос према другима, Богу и Цркви, морао би да промени мишљење и да се забрине над долазећим проблемима. Неки непотребан и неоснован страх се увукао у срца људи и неповерење је завладало свима. Свако у другоме види непријатеља. Зашто? "Чуо сам, причају...!" Због оваквих непотребних препричавања успораван је нормалан рад Црквене општине и веома је тешко било придобити поверење људи. Уместо да трошимо време радећи нешто корисно, ми смо надуго и нашироко распредали о неким неухватљивим проблемима, који су налазили своје уточиште не само међу члановима Управног одбора, већ су се ширили и у Колу Српских Сестара, па је чак, повремено и омладина била оптерећивана овим стварима. Све је то итекако успоравало темпо нашег рада."[13]

Упркос оваквим интригама, свештеник и Управни одбор су улагали крајње напоре да одушеве људе за даљи рад. Тако је приликом освећења земљишта сакупљена сума од $ 5,500 и дуг банци за црквено имање је исплаћен 12. новембра 1978. године, што значи за само нешто више од годину дана од куповине.

Међутим, градске власти су ставиле привремену забрану изградње на купљеном земљишту. Цела 1979. година је протекла у великој неизвесности, у току које је помишљано и на куповину неког другог имања, где би се могао изградити храм и остали објекти.

Преговори са надлежнима око скидања забране изградње на купљеном земљишту трајали су све до половине 1980. године, када је општина најзад дала сагласност за изградњу цркве и пратећих објеката. Црквени одбор[14] је одмах започео припреме по усвојеним плановима за храм, које је урадио архитекта Миораг Шундић. Темеље је бесплатно ископао Душан Санчанин, а дугогодишњи члан и потом почасни председник црквене општине, Драган Тошић[15], финансирао је изливање бетона. Свечано освећење темеља обављено је 11. јануара 1981. године, пропраћено чланцима у локалној штампи.[16]

Велика помоћ појединаца и прилози за изградњу храма, укрепили су морал многих и омогућили да се са новим снагама прионе на даљи посао око изградње цркве.[17] Зидање храма је почело марта 1981. године.[18]

Храм је релативно брзо завршен и уређен изнутра.[19] Црквена звона су поручена из Лондона и њихово освећење је обављено на Теодорову суботу, 6. марта 1982. У цркви, која је још увек била у изградњи, Свету архијерејску литургију је служио владика Василије. [20]

Током ове и почетком следеће, 1983. године, црква је завршена прилозима парохијана и добровољним радом многих,[21] о чему постоји детаљна евиденција у црквеној општини. Сви они ће се увек помињати као ктитори и приложници у овоме храму, јер сам Господ, који све види, зна све и познаје сваког, наградиће све по делима њиховим.

За куповину земљишта и изградњу храма утрошено је укупно око 300,000 аустралијских долара.

ОСВЕЋЕЊЕХРАМА На освећење нове цркве Св. архиђакона Стефана у Рути Хилу, Сви они су имали

великог удела у оснивању, изградњи и животу ове Епархије.Свечаност освећења цркве Св. архиђакона Стефана у Рути Хилу, на коју је

надлежни епископ Василије позвао епископе: жичког Стефана, западноевропског Лаврентија и далматинског Николаја, била је највећи догађај до тада у српској










заједници у Сиднеју. Свечаности су почеле 5. марта увече, бденијем, које је служио Епископ западноевропски Лаврентије, уз саслужење шест свештеника и архиђакона Викентија. Сутрадан, у недељу. 6. марта, свечаности су настављене троносањем храма. Према процени дневне штампе, архијереје је дочекало око шест ипо хиљада верника. Чин освећења и Свету Архијерејску литургију служили су епископи Стефан, Лаврентије и Николај, уз саслужење десет свештеника и једног архиђакона. Одговарао је хор црквено-школске општине у Рути Хилу. При крају Свете литургије у храм су стигли државни представници, на челу са Генералним гувернером енглеске краљице у Аустралији, Сер Нинијаном Стивеном, који је открио спомен плочу постављену при улазу у храм. Специјално за ову прилику, из Америке је дошао и војвода Момчило Ђујић. После свете Литургије приређен је свечани ручак под шатором за око хиљаду званица, а у црквеној порти за сав остали присутни народ.

Од новембра 1984. до фебруара 1985. године, братству овога храма је причислен протојереј Илија Драгосављевић, који је истовремено радио и као свештеник - духовник у индустрији.

У току следећих година на црквеном имању у Рути Хилу су започети пројекти уређења порте, изградње велике црквене сале и Пензионерског насеља. Након овог успешног периода по црквену општину и парохију, протонамесник Милорад Лончар 1987. године одлази, а за следећег пароха стиже свештеник Миодраг Перић, који преузима пастирску дужност 19. октобра 1988. године.[22] У међувремену, парохију при храму Св. Стефана су опслуживали синђел Лука (Ковачевић), протојереј Душан Вавић и други свештеници.

Поред светог храма, на црквеном имању у Рути Хилу је потом изграђена црквена сала - Парохијски центар, са око 1200 м2 простора у приземљу. На њеном спрату се налазе канцеларије, сала музеја, библиотека, две учионице и остале помоћне просторије. Њена градња је почела половином 1980-тих година, али обзиром на величину пројекта и потребна средства, радови на њој и опремање, трајали су више од 10 година, да би пројекат коначно био завршен и прихваћен од општине, 2000. године. Данас ова огромна црквена сала и Парохијски центар служе парохијанима и црквеној општини за разне свечаности и окупљања, као и за недељну школу, фолклор, црквену администрацију и друго.

. ПЕНЗИОНЕРСКОНАСЕЉЕСВ СИМЕОН Залагањем Драгана Тошића и Томе Илића, трудом свештеника Милорада Лончара

и црквеног одбора[23] на челу са председником др. Марком Маринковићем, затим Кола сестара и других вредних парохијана ове цркве, изграђено је Пензионерско насеље Св. Симеон, које је осветио надлежни епископ Лонгин а свечано отворио заменик премијера Лајонел Бовен (Lionel Bowen), на дан 6. августа 1989. године. Временом, српска популација у Сиднеју је почела да стари, па се Пензионерско насеље Св. Симеон показало као подухват од изузетног значаја за српску православну заједницу.

Насеље Св. Симеон до данас ради под управом Епархије аустралијско-новозеландске, а земљиште припада црквеној општини која помаже у његовом раду. Оно представља комплекс од 40 засебних станова, са канцеларијама и пратећим просторијама. У току последње деценије оно је стално попуњено са око 40 станара, међу којима има разних националности, а просечан број Срба у њему креће се од 15-25. Дугогодишњи председници одбора насеља били су Слободан Тошић и Рендон Стеван Илић, синови оних који су га изграђивали.



Током 2006. направљени су планови за доградњу још 10 станова и одобрени од општине Блектаун.

Свети Стефан, РутиХил, црква ипензионерско насеље Св. Симеон.

ОБНОВАЦРКВЕ Почетком 90-тих година дошло је до неслагања између Управног одбора и

надлежног пароха, што је изазвало пометњу међу члановима и парохијанима. Због такве ситуације, новембра 1994. године, за старешину храма је постављен јереј Србољуб Милетић.

Када се стање у црквеној општини поправило, око храма и Парохијског центра изграђен је и уређен паркинг за преко 100 возила. Тај посао је организовао и водио Гојко Петковић.

Међутим, црква Св. Стефана је била изграђена на терену који се састоји од слоја глине дубине 5-6 м. па је, након свега десетак година од освећења, испуцала на много места. Посебно су биле велике пукотине око олтара, где је лежао највећи терет централног кубета. Више пута је покушавано да се пукотине попуне разним новим материјалима, али узалуд, временом су се оне све више појављивале. После више стручних консултација решено је да се црква из темеља обнови и да јој се да нови изглед у српско-византијском стилу. Старешина храма, прота Србољуб Милетић је 1996. године из Београда довео чувеног архитекту и професора црквене архитектуре, др. Предрага Ристића, који је направио планове за комплетну обнову светог храма. Одбор је успео да прикупи довољно средстава и радови су почели током 2000. године.[24] Најпре су у земљи, до дубине од 6м, изливени стубови - носачи темеља а потом учвршћени зидови, на врху повезани армираним бетоном. На њима су потом подигнути нови кров и купола, виши од старих за око 1.5 м. Унутар цркве је додато 12 стубова, одвојена припрата, узидана крстионица за одрасле и продужена галерија дуж зидова, у наставку хорског простора. Изграђени су и нови сводови полукружног облика, чиме је храм изузетно добио на унутрашњем изгледу и акустици.

. БРАТСТВОСВ ВЛАДИКЕНИКОЛАЈА Након академије посвећене св. владици Николају (Велимировићу) при овој

парохији је 29. марта 1985. године основано Братство Св. владике Николаја. Оно до данас помаже црквено просветне установе и шири дела и речи св. владике Николаја. Као Крсну славу, Братство прославља Св. деспота Стефана Лазаревића. У рад Братства


је у током протеклих деценија био укључен већи број верних Срба Аустралије, који су на овај начин помогли преко 170 сиромашних ученика богословија и студената Богословског факултета. Почетком марта сваке године, Братство одржава Духовну академију посвећену светом Владици Николају, на којој се говори о делима и значају овог светитеља наших дана. Од сакупљених прилога са ових вечери, као и током године, доставља се помоћ за богословије и факултет СПЦ. Најзаслужнији за идеју оснивања и дугогодишњи рад Братства је његов председник, Недељко Балаћ.

. ,ПАРОХИЈАСВ АПОСТОЛАПЕТРАИПАВЛА АНТИОХИЈСКЕЦРКВЕ На молбу антиохијског митрополита за Аустралију Павла и по благослову

надлежног епископа Никанора, црквена општина, у септембру 2000. године, издаје салу музеја, на првом спрату Парохијског центра, на бесплатну богослужбену употребу парохији Антиохијске цркве Св. Петра и Павла, која је била у оснивању.[25] Њихов свештеник, протојереј Азиз Абуи (Fr. Aziz Abwi), почео је са двадесетак парохијана, да би за неколико година окупио парохију од преко 250 домова, углавном Арапа из Палестине, Либана, Сирије, Ирака и Ирана. Бројно увећани и вољни да изграде свој храм, они 2004. године купују парцелу земље у непосредној близини, а током 2005. године, предају готове планове за изградњу надлежној општини Блектаун, која их је одобрила у марту 2007. За све ово време они богослуже у сали музеја, на спрату црквене сале. У њима је наша Црква стекла велике пријатеље, чија помоћ и подршка нису изостали.

ПосетаПатријарха Приликом боравка у овој Епархији, патријарх Павле, са делегацијом епископа, 11.

новембра 2004. године, посетио је храм и ову црквену општину, као и Пензионерско насеље у коме је, обавивши чин молепствија за здравље, покропио светом водом станаре. Том приликом, завршавајући посету овој Епархији, у Парохијском центру ове црквене општине је одржана опроштајна вечера којој је, осим Патријарха, епископа Милутина као домаћина и гостујућих владика, присуствовало око хиљаду људи. Ово је био један од, до тада, најсвечанијих дана у овој црквеној општини и Пензионерском насељу.

НАПОМЕНЕ:

1. Српска православна црква Св. архиђакона Стефана, Сиднеј 1983, стр. 48-49.2. Остали Чланови су били: Ђуро Тромошљанин, Владо Видулић, Бранко

Димитријевић, Срећко Александрић, Првослав Радоњић, Марко Хаџић, Лазо Вукмирица, Дане Миљковић, Миленко Васић, Никола Готовац, С. Планић, Недељко Балаћ и Гојко Косановић.

3. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Протјереј Петар Радош патријарху Герману, бр. 57, 13. март 1965.


4. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, патријарх Герман архијерејском намеснику Петру Радошу, П. бр. 25, Д/65, 23. март 1965.

5. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник, 3. април 1971.6. У послу око уређења земљишта и капеле највише су се истакли: Радо Куртума,

Ђуро Тромошљанин, Будимир Стаменковић, Милош Дејановић, Петар Лукић, Милован Љубић, Миленко Васић, Новак Лазић, Момчило Цвијановић, Срећко Александрић, Бранко Рељановић и Велимир Дегориција.

7. У раду Кола, међу првима су узеле учешћа сестре: свештеникова супруга Зора Лончар, Загорка Љубић, Даница Ђукић, Евица Стојановић, Ирена Александрић, Тонка Стаменковић, Милева Балаћ, Ангелина Куртума, Ангелина Станковић, Рада Стојковић, Вера Лазић, Милка Дејановић, Даница Блануша, Јелена Антонић, Вукосава Ћирић и Неда Царан. Нешто касније, придружиле су им се: Јела Поповић, Даница Драгомировић и Марија Шабић, а потом и многе друге.

8. Управни одбор Црквене општине за 1977. годину су сачињавали: Велимир Дегориција председник, Јован Стојковић подпредседник, Недељко Балаћ секретар, Будимир Стаменковић благајник, Петар Лукић благајник (од пола године), Срећко Александрић рачуновођа. Чланови: Момчило Цвијановић, Милош Ђукић, Гојко Косановић, Свето Николић, Драгутин Ранђеловић, Небојша Лазић, Крста Царан, Срето Бошковић, Миленко Васић, Жика Недељковић, Тома Тошић, Живорад Ћирић, Премил Станковић, Милисав Антонић, Милован Љубић.

9. Споменица - Српска православна црква Св. архиђакона Стефана, Сиднеј 1983, стр. 59.

10. У радовима око преселења капеле и чишћења терена у Рути Хилу истицали су се следећи парохијани: Милован Љубић, Петар Лукић, Гојко Косановић, Велимир Дегориција, Јово Стојковић, Небојша Лазић, Живорад Ћирић, Миленко Васић, Миро Вујовић, Томо Тошић, Драгутин Ранђеловић, Срећко Александрић, Свето Мирјанић, Будимир Стаменковић, Милош Ђукић, Илија Вучићевић, Владо Драгељевић, Славољуб Томовић, Раде Куртума, Срето Бошковић, Крсто Царан, Миодраг Лукић, Рацо Дабић, Боро Божић, Стојан Ћурчић, Горан Ћурчић, Жика Ћурчић, Матеја Волф, Ђуро Стојић, Предраг Мирјанић, Премил Станковић и М. Зарач. Темеље капеле и споредне просторије зидали су браћа Јово и Илија Блануша са Радом Ковачевићем, Ћиром и Димчетом.

11. Сви радови на поправци су урађени бесплатно, чему су највише допринели: Милован Љубић, Бата Недељков, Радо Куртума, Грег Хадари, Ђуро Нишевић, Премил Станковић, Илија Вучићевић, и други.

12. Управни одбор Црквене општине су у току 1978. године сачињавали: Срећко Александрић председник, Велимир Дегориција подпредседник, Недељко Балаћ секретар, Петар Лукић благајник. Чланови: Живорад Ћирић, Небојша Лазић, Милован Љубић, Будимир Стаменковић, Пане Глигић, Љубо Томовић, Гојко Косановић, Миленко Васић, Мирослав Вујовић, Владимир Драгељевић, Илија Копривица, Матеја Волф и Радо Куртума.

13. Споменица - Српска православна црква Св. архиђакона Стефана, Сиднеј 1983, стр. 61.

14. У току 1980. године, Управни одбор Црквене општине су чинили: Др. Марко Маринковић - преседник, Тома Тошић - подпредседник, Живорад Ћирић - други подпредседник, Илија Глишић - секретар, Радица Лазић - помоћник секретара, Милорад Драгомировић - благајник и књиговођа Срећко Александрић. Чланови: Небојша Лазић, Рацо Дабић, Милош Ђукић, Раде Куртума, Владо Драгељевић,

Илија Шешум, Премил Станковић, Миодраг Лукић, Гојко Косановић, Будимир Стаменковић и Душко Микулић.

15. Почасни председник Драган Тошић је бесплатно израдио инжињерске планове и потом водио надзор над изградњом. Због свега тога, као и због дугогодишњег рада у Српској цркви, вршења дужности секретара Епархије аустралијско-новозеландске пуних једанаест година, Драган Тошић је приликом овог освећења, у присуству око 3500 верних Срба, одликован Патријарашком Граматом.

16. Advocate -A Cumberland Newspaper, Cyty of Blacktown, Wednesday, January 28, 1981.

17. Управни одбор црквене општине током 1981. године сачињавали су: Др. Марко Маринковић председник, Живорад Ћирић подпредседник, Недељко Балаћ секретар, Милорад Драгомировић благајник, Рацо Дабић помоћник благајника и Срећко Александрић књиговођа. Чланови: Небојша Лазић, Јово Драгомировић, Гојко Косановић, Будимир Стаменковић, Душко Микулић, Јово Божић, Мирослав Вујовић, П. Шабић, Илија Блануша, Јово Спајић и Милан Зорић.

18. У том послу су се нарочито истакли: Илија Блануша, Петар Живков, Милорад Лукић, Богдан Калањ, као и Френк Волф, син пок. Матеје Волфа, дугогодишњег члана Црквене општине. Никола Кокотовић је дао на услугу скеле и урадио шаловање бетонских површина, а архитекта Шундић и инжињери Саливан, Вељко Травица и Драган Тошић, са вредним свештеником Милорадом Лончарем су стално надгледали и обилазили градилиште. Милош Лапчевић је израдио железну конструкцију, а кровну Раде Тимотић и браћа Цветко и Славко Секулић. Групу Срба, која је добровољно изводила радове на покривању цркве црепом, предводио је Новица Мисић, а куполе на звонику и главном кубету је покрио бакром Ратко Збиљић. Прављење и постављење бакарних олука обавили су Тома Павличевић и Васо Игњатовић. Два велика крста, који су постављени на звоник и кубе, израдио је Љубо Глогиња, а цркву су споља опрали Миленко Родић и његова супруга.

19. У целој цркви је постављен под од белог мермера. Браћа Влада и Милан Врзић су од тасманијске храстовине израдили леп иконостас и сва врата на цркви. Њихов прилог је процењен на $ 30,000. Иконе на иконостасу је урадио православни Новозеланђанин, монах Николај из Велингтона, који је провео извесно време у манастиру Жичи учећи иконографију. Часна трпеза је изливена у бетону и обложена са горње стране белим мермером, прилог Драгана Тошића. Тома Илић је поклонио седам лустера од кристала из Чехословачке и у централном кубету један велики бронзани из Грчке, укупне вредности $ 8,500. Драгутин Пешић је поклонио и поставио озвучење у цркви, а елекричну инсталацију, у вредности од $ 2,450, приложио је и поставио Премил Станковић, коме су помагали: Зоран Станковић, А. Станковић, Петар Пећанац, Бранко Лазић, Филип О Корнел, Срето Бошковић, Мирослав Ороз и Небојша Лазић. Осим ових, у раду и прилозима су се истицале породице: Љубомира Станојчића, М. Марковића, Др. Мише Николића, породица Пешић, породица Зорана Јовановића и многе друге.

20. После литургије звона су свечано освећена испред цркве. Звона од 4,000.00 долара купили су Др. Марко и његов брат Др. Милан Маринковић за покој душе мајке Јевросиме, звоно од 2,000.00 долара купио је Златко Петровић за покој душе сина Тодора и треће звоно, које је такође коштало 2,000.00 долара, купио је Мића Петровић за покој Душе мајке Миленије - Лене.

21. Међу најзаслужнијима су били: Јанко Угљеша, Витомир Николић, породице Станојчић и Салихи, Озрен Мирковић, Милорад Драгомировић, Рада и Јово Стојковић, архитекта Миораг Шундић, Милан Видовић, Вера Лазић, Иван Ловрић, Предраг Мирјанић, Слободан и Душанка Николић, Миле Матић, Анђелко и Перка Гајић, Љубо Стаменић, Бранко Радојчић, Драгомир Кос, као и многи други.

22. Свештеник Миодраг Перић остаје на тој дужности до 15. фебруара 2002. када прелази у Црквену општину Св. кнеза Лазара у Александрији.

23. Одбор за изградњу Пензионерског насеља Св. Симеон су сачињавали: свештеник Милорад Лончар, председник Др. Марко Маринковић, секретар Зага Нађи, благајник Срећко Александрић, инжињер Драган Тошић; чланови: Никола Кокотовић, Тома Илић, Петар Радан, Петар Добрић.

24. Чланови Управног одбора у току 2000. године су били: старешина храма јереј Србољуб Милетић, председник Слободан Тошић, подпредседник Илија Глишић, секретар Коса Сојисављевић, благајник Миладин Вујановић, рачуновођа Оливера Тркуља, особа за везу - Љубица Ридли. Пододбори: грађевински - Милован Јанковић, приређивачки - Радосав Журкић, Коло сестара - Милијада Журкић. Тутори: Вељко Мракић, Богдан Лазић, Младен Вукелић и Радо Куртума. Црквењак Остоја Петковић. Надзорни одбор: председник Момир Дубочанин; чланови: Милан Зорић и Тома Сирковић. Повереници: Недељко Балаћ, Љубомир Станојчић и Радо Куртума.

25. Овој парохији Антиохијске православне цркве у Аустралији припадају углавном Арапи из Либана, Сирије, Палестине, Ирака, Ирана и т.д. Када су финансијски ојачали, уплаћивали су црквеној општини одређени износ само за покриће трошкова.

. , МАНАСТИРСВ САВЕ ИЛЕЈН

Mt. Mercer Road, Elaine, VIC

Манастир Светог Саве је основан 1972. године на фарми од око 80 хектара. По

благослову Епископа далматинског Стефана (Боце), ово имање је купљено за манастир и седиште Епископа аустралијско-новозеландских Српске православне цркве.

Живот манастира почиње освећењем имања, на Бадње вече, 6. јануара 1973. године. Тада је епископ Стефан, уз саслужење јереја Саве Цупаћа и Милуна Костића, као и архиђакона Викентија (Вујовића), у присуству око три стотине окупљених Срба, осветио новокупљено имање у Илејну, Викторија.[1]

У то време епископ Стефан је, на предлог надлежног епископа Лаврентија, а по одлуци Светог арх. сабора СПЦ,[2] боравио у Аустралији ради испитивања могућности одвајања Аустралијско-новозеландске од Западно-европске епархије. Као изасланик Светог архијерејског синода, епископ Стефан је донео одлуку о оснивању манастира Св. Саве у Илејну и актом од 8. јануара 1973. године основао манастирску парохију за ово подручје, известивши о томе Свети архијерејски синод својим актом Е. бр. 5/73 од 16. јануара 1973. [3]

На заседању Епархијског савета у Аделаиду 12. и 13. јануара 1973. године, епископ Стефан је такође, известио о куповини и освећењу земљишта од 189 акара са кућом, у месту Илејн, око 150 км од Мелбурна, као и о његовом преносу у власништво манастира Светог Саве. Оснивањем манастира, у којем је предвиђено будуће седиште епископа, створен је важан предуслов за формирање Епархије Српске цркве за Аустралију и Нови Зеланд. Због тога је Савет донео одлуку: "Умолити надлежне црквене власти за одобрење и одлуку о оснивању српског православног манстира Светог Саве у Илејну, Викторија, који ће бити седиште будућих Епископа аустралијско-новозеландских, уколико Свети архијерејски сабор изађе нашој молби у сусрет и овај део подручја Српске православне цркве уздигне на степен посебне епархије."[4] Најзаслужније људе за почетак овог дела: Уроша Петровића, браћу Мира и Душана Поповића из Мелбурна, као и Драгана Тошића из Сиднеја, епископ је прогласио за велике добротворе и осниваче манастира.[5]






Манастир Св. Саве, Илејн.

До успостављања одговарајућих уредби о управљању манастирима СПЦ, основано је Привремено поверенство у које су ушли: Урош Петровић, Миро Поповић, Душан Поповић, јереј Милун Костић, сви из Мелбурна, архиђакон Викентије (Вујовић) и Драган Тошић, из Сиднеја. Под руководством Епархијског управног одбора, поменуто Поверенство је водило благајну, књиговодство и остале послове у вези са епархијском имовином, т.ј. манастирским имањем.

За прво братство манастира епископ Стефан је одредио архиђакона Викентија (Вујовића) и двојицу искушеника: Николу Сечанског и Мирослава Вујовића из Сиднеја. У почетним и тешким данима овог манастира архиђакон Викентије је неуморно радио на свим пословима, а и до данас је незаменљива духовна и морална снага ове обитељи, због чега је 1991. године, одликован Орденом Св. Саве првог реда од Светог архијерејског синода СПЦ.

По освећењу земљишта, започета је изградња повеће цркве од лима и гипсаних плоча, као привременог богослужбеног места. Она се данас налази западно од монашких келија и епископске резиденције. Било је потребно да ова привремена црква буде што пространија, како би прихватила велики број верних који су се почели окупљати на дан манастирске славе, Св. Саве (27. јануар), као и на веће празнике. Одговорност за овај посао су на себе примили чланови манастирског одбора: Урош Петровић, браћа Миро и Душан Поповић, Раде Плавшић, Војин Беадер, Марко Грмуша, Вељко Тадић, Крсто Рачуница, Радисав Домазет, сви из Мелбурна. Верни Срби из околних места Ђилонга, Мелбурна и Баларата су такође пружили велику помоћ. Брзо се радило на подизању манастирског храма, тако да је црква била завршена до децембра 1973. године.

Устоличење епископа Николаја 13. децембра 1973. Манастир Св. Саве, Илејн.

У међувремену, на мајском заседању 1973. године, Свети архијерејски сабор СПЦ је основао посебну Аустралијско-новозеландску епархију са седиштем у манастиру Светог Саве у Илејну, Викторија.[6] За њеног епископа је изабран Николај (Мрђа), који је у Аустралију стигао 12. децембра 1973. Његово устоличење је обавио Епископ западноевропски Лаврентије, у поменутој новој цркви манастира Св. Саве, 30. децембра 1973. године. Свечаном чину је присуствовало око 1500 Срба, представници федералне владе и опозиције, као и представници других вероисповести.[7]

Кућа на манастирском имању постала је стална резиденција епископа Николаја. Са епископом на челу, ова света обитељ је снажно заживела и убрзо постала духовни и административни центар новоосноване Епархије. Јерођакон Бенедикт (Ананић) је 1974. године дошао из отаџбине за сабрата овог манастира, где је убрзо рукоположен за јеромонаха и постављен за намесника манастира.

Током следећих неколико година у манастиру је владала интензивна градња. На улазу у имање озидана је главна капија, финансирана средствима од продаје украсних дугмади које су поклонили Војислав и Јелена Милетић из Канбере. Поред постојеће куће, изграђен је манастирски конак са трпезаројом за око 100 људи, кухињом и шест монашких келија. Конак је подигнут трудом и залагањем Уроша Петровића, утемељивача овог манастира.[8]

Велибор и Лидија Белић су, за покој душе својих родитеља, приложили копију хилендарске иконе Богородице Тројеручице, коју су осликали светогорски монаси Пахомеји. Икона је освећена 24. октобра 1977. године и постављена у трон на северној страни испред олтара цркве Св. Саве. Од дана освећења пред њом је свакодневно у подне читан акатист Пресветој Богородици Тројеручици Хилендарској. Многи верни, који су се молили пред овом иконом, заступништвом Мајке Божије добили су исцелење и помоћ од Бога, као што је то од старина случај са чувеним и чудотворним иконама. Већ крајем седамдесетих година, почели су да долазе многи поклоници из разних крајева Аустралије, у просеку неколико пута месечно, како Срби, тако и припадници других православних народа, првенствено Грци из Мелбурна и околине, који су изузетно помогли у опремању цркве и снабдевању конака и манастирске кухиње. Током последњих деценија двадесетог века, скоро свакодневно, а особито недељама и




празницима, поред Срба овај манастир је посећивао добар број Аустралијанаца. Манастирско правило и свакодневна богослужења су се брижљиво одржавала. Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице, донета из Свете Горе Атонске, привлачи велики број поклоника.

Као расофорни монах, марта 1979. године, у манастир Св. Саве долази отац Теодор (Бојовић), који је рукоположен у чин јерођакона, у храму св. Саве у Илејну 1985. године, од стране еп. Василија (Вадића) а потом у чин јеромонаха од стране еп. Амфилохија у храму Св. архиђакона Стефана у Кисбороу, Мелбурн. Отац Теодор је такође, веома заслужан за живот и развој овог манастира, поставши касније његов игуман.

У присуству неколико хиљада Срба, темеље новог манастирског храма је осветио епископ Николај 12. децембра 1977. године, положивши у њих пергаментну повељу и писмо патријарха Германа. Истога дана, положена је повеља и освећени темељи за дом намењен старим и усамљеним Србима.

Следећих неколико година, велики добротвори Војислав и Јелена Милетић,[9] подигли су задужбину, храм посвећен својој Крсној слави, Св. Алипију Столпнику. Планове за храм је израдио архитекта Богосав - Руди Радовановић из Мелбурна.[10] При улазу у храм постављен је натпис: "Манастир Св. Саве, храм Св. Алипија Столпника, задужбина Војислава и Јелене Милетић; пројекат арх. Богосав Радовановић. Иконостас је израдио и поклонио Миливоје Петровић Принц. Звона су поклонили Михајло и Душанка Јовановић." Иконе за иконостас су осликале монахиње манастира Жиче. Манастир Св. Саве у Илејну је убрзо постао духовно светилиште и централно збориште за наше вернике на овом подручју.

Ктиторка манастирског храма Јелена Милетић и епископ Лаврентије.

Стотињак метара источно од храма, велики добротвори Војислав и Јелена Милетић су, уз помоћ осталих Срба, приложника и добровољних радника, изградили и Насеље српских пензионера "Јелена Калабић Ђорић Милетић", посвећено српској



жени, које је осветио епископ Василије (Вадић), 11. новембра 1979. године. Насеље је подигнуто на манастирском имању и састоји се од осам станова, од којих сваки има дневну и једну спаваћу собу, кухињу и купатило. У средини насеља налази се и велика просторија у којој је смештен музеј са експонатима везаним за догађаје из Другог светског рата. У насељу је последње године свога живота и рада, између осталих, провео и др. Урош Станковић, уредник Српске мисли.[11] Станови у насељу су касније, служили за смештај манастирских гостију и посетилаца, као и за смештај младих приликом годишњих семинара српске православне омладине из целе Аустралије.

Свечаност освећења новог храма је почела 12. марта 1983. године, бденијем које је служио Епископ далматински Николај уз саслужење пет свештеника и једног јерођакона, у присуству великог броја верних који су се окупили, како из Мелбурна и околине, тако и из целе Аустралије. Бденију су присуствовали и Епископи жички Стефан, западноевропски Лаврентије и аустралијско-новозеландски Василије. Троносање новог храма је обављено сутрадан, 13. марта 1983. године, на Светој архијерејској литургији уз одговарање црквеног хора из Мелбурна, у присуству неколико хиљада Срба, гостију и званица, међу којима су били гости из других хришћанских цркава на челу са пријатељем овог манастира, епископом Англиканске цркве у Баларату Џоном Хејзелвудом и представницима државних власти, на челу са чланом Парламента Хајден Шелом. По завршетку Литургије епископ Василије је, као домаћин, приредио пријем и ручак за око хиљаду званица.

Може се рећи да је овај догађај улио нове наде и покренуо нова прегнућа у развоју Српске цркве у Аустралији. Са свих страна Срби су поклањали манастиру и новој цркви разне свештене и богослужбене ствари и књиге, а поклони су такође, стизали из отаџбине.

Поред великих напора и прилога у изградњи цркве Св. Саве, монашких келија и трпезарије, Урош Петровић је на манастирском земљишту подигао дивну кућу, задужбину коју је завештао манастиру. Такође, Радиша и Стојна Збиљић из Сиднеја (родом из Србије), као и Софија Неврли из Мелбурна (родом из Славоније), подигли су у манастиру по једну сличну задужбину.

Током деведесетих година за манастирске потребе, северно од цркве Св. Алипија, изграђена је и велика сала са кухињом и пропратним просторијама. У њој се окупља верни народ и посетиоци манастира, а служи и за прославе, предавања, епархијске и свештеничке братске састанке, семинаре омладине, као и друге друштвене потребе.

Тако је манастир последњих деценија израстао у читав комплекс зграда, са два храма, дивном капијом, конацима, кућама и другим пропратним зградама.

Северно од манастирског комплекса основано је и Српско православно гробље, које је освећено на дан Св. три Јерарха, 12. фебруара 1978. године. У њему је сахрањен велики број Срба, верника из даље и ближе околине. Ово гробље је једино српско гробље у Аустралији. На средини гробља је подигнут и освећен метални крст висине 9 м. Испред њега је саграђена просторија за даће и помоћна остава. Гробље је ограђено трудом и прилогом Уроша Петровића и Марка Грмуше из Мелбурна, а капију је за покој душе својих родитеља изградио инж. Гроздомир Радовановић.

Овај духовни центар, удаљен од градске вреве, одиграо је огромну улогу у развоју Српске цркве на овом континенту. Посебан благослов Божији представља и тело Божијег угодника, архимандрита старца Никанора. Потрудивши се током пуних 60 година подвижничког живота у манастиру Хилендару, био је на дужности прота Свете Горе и проигумана манастира Хилендара. У дубокој старости, у својој 87. години живота, 1990. године је боравио у мисији измирења у Српској цркви у Аустралији, где се и упокојио. Пред свој полазак је изразио жељу, уколико се пресели код отаца својих


и представи у Господу на овом континенту, да буде и сахрањен у манастиру Св. Саве у Илејну. Када је стигао у посету овом манастиру, монасима је рекао "овде ћете ме сахранити", што се и догодило недељу дана касније. По жељи ктитора[12] и благословом надлежног епископа, сахрањен је у лађи цркве Св. Алипија Столпника. Његовим молитвама, као и св. Саве и осталих светих, убрзо је дошло до измирења у Српској цркви.

Храм Св. Алипија Столпника, Илејн, задужбина Војислава и Јелене Милетић.

Умерени типик срдачног гостопримства и дневног круга богослужења, уз свакодневни подневни акатист пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице у храму Св. Саве, успостављен је од стране оснивача и првог епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Монашка заједница се у овом периоду кретала од 2 до 8 монаха, који одржавају света богослужења, гостопримство и целокупно манастирско имање, сведочећи својим примером лепоту православне духовности.

Без обзира на удаљеност, православни манастир је увек молитвени и духовни центар верних Хришћана. Обзиром на његову историју, традицију и положај, манастир Св. Саве у Илајну ће и у будућности имати велики значај за нашу Цркву и верни народ који учествује у духовним даровима и благодати Божијој и овде, у Аустралији.


НАПОМЕНЕ:

1. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник седнице Епархијског савета Епархије западноевропске и аустралијске, дела за Аустралију, Аделаид, 12-13. јануар 1973, стр. 3.

2. А/С бр. 23/43, 15. мај 1972.3. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископ Лаврентије, Е. бр. 265, 12.

мај 1973.4. Асбр. 23/зап. 43, мај 1972.5. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник седнице Епархијског

савета Епархије западноевропске и аустралијске, дела за Аустралију, Аделаид, 12-13. јануар 1973, стр. 3.

6. Син. бр. 1836/зап.407, јун 1973.7. Летопис, књ. 3, стр. 93-94.8. На изградњи и у другим пословима, братству манастира су помагали парохијани

из оближњег града Ђилонга: Дмитар Србљанин, Александар и Јелица Милановић, Владета Цветковић, Аврам и Вера Филиповић, Гроздомир Радовановић, Јован Драгојловић, Душко Пупавац, Новица Костић, Дражо Пантић, Томо Тодоровић, Драго Марковић, Јанко Керкез, Илија Миленковић, Матија Ђурђевић, Јован Димитријевић и други. Из Баларата су помагали браћа Лука, Недо, Душан и Томо Пољак, Велибор и Лидија Белић, Мићо Максимовић, Никола Иветић, Јован Граовац, Симо и Славица Јефтић, Драгутин Бабић и други.

9. Јелена Калабић Ђорић Милетић, енергична жена, током Другог светског рата је била активни члан Равногорског покрета. Пошто је у рату изгубила мужа и двоје деце, пребегла је у Грчку, а затим се доселила у Аустралију, где се 1951. године удала за Војислава Милетића. Војислав је био официр Краљевске југословенске војске, потомак свештеничке породице са дугом традицијом, пореклом из Источне Србије (његов отац, пок. протојереј Драгиша Милетић, је превео са руског Библијско - Богословски речник, штампан у Нишу 1934.). Војислав и Јелена су најпре живели на Тасманији, потом у Канбери, где је Јелена имала успешну пословну фирму. Свуда где су живели били су веома активни чланови Цркве и српске заједнице. Дарежљиви и гостољубиви, стекли су мноштво пријатеља и поштовалаца. Своја велика финансијска улагања у манастир Св. Саве, Војислав и Јелена су допуњавали одговарајућом мером интересовања и бриге око грађења, а потом и одржавања ових објеката, уливајући снагу и елан свима око себе. Њихова помоћ и утицај су допринели да овај манастир веома брзо заживи и развије се у духовни центар. Војислав и Јелена Милетић су остатак живота провели у манастиру. Сахрањени су у својој задужбини, цркви Св. Алипија.

10. Приликом градње храма, истакли су се радом и прилозима: грађевински инжињер Никола Павловић, Влајко Мијатовић и Мирко Дмитровић из Мелбурна.

11. Др. Урош Станковић је манастиру завештао своју библиотеку. Сахрањен је на манастирском гробљу.

12. Ктитор Јелена Милетић је сматрала за посебан Божији благослов да може Старцу Никанору уступити своје гробно место у храму, које јој као задужбинару припада. По свом упокојењу, ктиторка храма је сахрањена у гробници до свога мужа Војислава, преко пута Старчевог гроба

ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИ ,ПРВОМУЧЕНИКИАРХИЂАКОНСТЕФАН , КИСБОРО ВИКТОРИЈА

Lot 45 Church Road, Keysborough, VIC

У периоду између 1962. и 1976. године, а нарочито од 1969. до 1972. у Мелбурн

се доселио већи број Срба из Југославије. Највећи број српских породица се насељавао у источним предграђима Мелбурна. То су углавном били неквалификовани или полуквалификовани радници, без знања енглеског језика. Наша заједница је тада била подељена политички и црквено, тако да није постојала ни једна српска организација, којој се наш народ могао обратити за помоћ. Социјална служба је била врло оскудна, а од југословенског конзулата није било никакве помоћи, тако да је већина била препуштена сама себи. Десило се да је у то време, економска криза у овој земљи довела до недостатка радних места и повећања процента незапослености, па су без посла већином остали имигранти.

У међувремену, после раскола, у Мелбурну је основана црквено школска општина Света Тројица, која је окупљала Србе у том подручју и испуњавала не само религиозне, већ и социјалне потребе својих парохијана. Да би помогли свом народу у источним крајевима, где није постојала ни једна српска установа, на седници управног одбора црквено школске општине Света Тројица, тадашњи председник Миро Поповић, упознао је чланове одбора са проблемима са којима се суочавају Срби у тим крајевима. После дуже дискусије, одбор је решио да јереј Сава Цупаћ, Жика Николић, Миро и Душан Поповић, посете што је могуће више наших породица, са циљем да испитају њихове потребе и мишљења о могућности оснивања црквене заједнице, и да о својим закључцима поднесу извештај.

Ови вредни чланови су у свом извештају нагласили да у тим деловима Мелбурна има преко петсто српских православних домова, што је довољан разлог за стварање једног црквено-школског центра за духовно старање о нашем народу. Међусобним упознавањем и окупљањем наших људи, одржавањем повремених богослужења,

припремањем забава и светковина, као и оснивањем недељне школе за децу, где би се предавала веронаука и учио српски језик, испунила би се намена таквог центра.

Извештај је примљен, и на следећој седници управног одбора је одлучено да се што пре организује један шири састанак Срба, на коме би се народ упознао са потребом оснивања једног српског православног центра. Зато је овим члановима дат нови задатак, да напишу циркуларно писмо свима онима чије су адресе имали и да их позову на братски договор.

Састанак је одржан у недељу, 7. новембра 1971. године, у кући Војина Беадера, у Спрингвејлу. На њему је једногласно усвојен предлог да се образује црквени одбор. Од делегата црквено-школске општине Св. Тројица су присуствовали јереј Сава Цупаћ и Миро Поповић. У привремени црквени одбор су изабрана следећа лица: браћа Ненад и Милорад Босанчић, Раденко Дудић, Милан Елервајн и Васо Церовац, а за вршиоца дужности секретара Миро Поповић. Одбор је себи ставио у задатак да промовише братску љубав, организује састанке и забаве где би се окупљао и састајао наш народ, и да помогне новодошлој браћи око запошљавања. Такође је наглашена потреба изналажења просторије у којој би се одржавала повремена богослужења. Свештеник Сава Цупаћ, који је вршио дужност пароха у цркви Света Тројица, понудио је без награде све своје слободно време у обилажењу наших породица и вршењу обреда.

Тако је, председник црквене општине Св. Тројица, Миро Поповић, почетком 1971. године, известио Епархијски савет да свештеници посећују имигрантске кампове у околини Мелбурна, нуде помоћ у прихватању и позивају новодошле Србе у цркву. Он је нагласио да "поред духовно-црквеног и културног рада, нису занемарени ни социјални проблеми, који стално искрсавају доласком новодошлих. Многи се обраћају нама, а ми се трудимо, у оквиру својих могућности, да помогнемо што већем броју наших људи. Са доласком нових, појављују се нови проблеми за нашу Цркву. До сада смо радили само на духовном пољу, а сада се од Цркве тражи свестрано ангажовање... Црква је Божанска установа која ни по чему не дели, већ окупља људе. Ту њену Божанску улогу треба стално наглашавати, ако желимо да нам храм буде пун верника."[1]

Ускоро потом, овај привремени одбор је организовао неколико забава у општинској дворани у Нобл Парку. Прикупљале су се адресе на које се слао Глас Православља, гласило парохије из Мелбурна, и попуњавао адресар за обавештавања и будуће потребе. Успешно су такође, одржане и две светосавске академије у градској дворани у Спрингвејлу. Пошто нису имали своје просторије, састанци и седнице привременог одбора[2] су се одржавале у кући Ненада Босанчића.

Половином 1972. године за председника одбора је изабран Новак Јевђевић, који се после кратког времена повукао са дужности. Активности иницијативног одбора су настављене све до формирања црквене општине и постављења свештеника Чедомира Видеканића.

Пошто у почетку није било богослужбеног места народ је долазио на богослужења у храм Свете Тројице, тада у Фицроју. А, прославе и забаве, које је привремени црквени одбор организовао, одржавале су се по приватним кућама у околини Спрингвејла, где је већ тада живело доста Срба.

По црквеном питању, у то време је међу парохијанима још увек владала велика напетост поводом раскола из 1963. године. Често је долазило до свађа и сукоба између две стране, што је веома успоравало и ометало нормалан живот и рад ове, као и многих других црквених општина. До данас, толико година после помирења, има људи који носе на души ожиљке тих сукоба.



Ради испитивања могућности одвајања Аустралијско-новозеландске од Западно-европске епархије, у то време је, на предлог надлежног епископа Лаврентија, а по одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ, Епископ далматински Стефан боравио у Аустралији.[3] Он је истовремено имао овлашћење од надлежног епископа Лаврентија и Светог синода, да приликом свог боравка допринесе побољшању организације СПЦ у Аустралији, да поставља свештенике и оснива парохије и манастире. Тако је и парохија и црквено школска општина Св. архиђакон Стефан, у Спрингвејлу и Кисборо-у, основана актом изасланика Светог архијерејског синода, Епископа далматинског Стефана, од 8. јануара 1973. године.[4] За првог свештеника спрингвејлске парохије, постављен је јереј Саво Цупаћ, који је пре тога био свештеник у Карлтону. На овој дужности је остао свега око годину дана, након чега је отишао за Јужну Африку.

У децембру 1973. године, у Мелбурн је дошао млади свештеник Чедомир Видеканић, који је одмах постављен на Спрингвејлску парохију. У то време се претходна управа распала, па је децембра 1973. године, у дому породице Шиповац у Малгреву, у присуству епископа Лаврентија и Николаја, свештеника Милуна Костића, из парохије Света Тројица, и оца Чедомира Видеканића, наименован привремени црквени одбор, на челу са председником Урошем Петровићем, да води црквени живот и припреми редовну скупштину ради избора новог одбора.

У фебруару 1974. године, захваљујући Миру Поповићу, који је водио преговоре, изнајмљена је методистичка црква у Спрингвејлу (1-3 Edinburgh Road, Sprin-gvale North), где су се потом одржавала богослужења. У то време, методисти су се ујединили са презвитеријанцима, па им стога више није био потребан толики број цркава. Већ следеће, 1975. године, овај њихов храм је понуђен на продају. Црквени одбор, на челу са парохом, ступио је у дуге и тешке преговоре око куповине. На крају, зграда у којој је била капела, сала за око 150 особа и још једна мања сала за школу (касније преуређена у стан за свештеника), купљена је за $53.000. Улог је био $15.000, а остатак се уз камату отплаћивао методистима. Главнину новца за капару прикупио је свештеник Чедомир Видеканић, идући са неким од црквених одборника од куће до куће.

Почетак је био тежак. Народ је био подељен: с једне стране, на веома активне и одушевљене људе, који су издашно помагали и сами сакупљали од других прилоге за цркву; а са друге, на оне који су све то саботирали, не осећајући и не видећи неку потребу за верским и духовним животом. Међу новим досељеницима из Југославије, био је и приличан број одраслих у комунизму, којима је црквени и парохијски живот био готово сасвим стран. Велики број Срба и њихових домаћинстава је тада одлазио много више по клубовима и забавама, које је организовао југословенски конзулат и његови сарадници, него у цркву. Мањи део људи чак ни о Божићу и Ускрсу није хтео да дође на богослужење нити да учествује у црквеном животу. Ипак, Бог је благословио квасац који је временом учинио да ова парохија и црквена општина узрасту у једну од највећих на овом континенту.

Од мале сале направљен је стан за свештеника и освећен 7. марта 1976. године. Тада су припремљени планови за нови храм испред постојећег и поднети на одобрење општини Данденонг. Због протеста неких суседа, ови планови су били одбијени.

У међувремену, парох Чедомир Видеканић је почео добијати алергичне нападе (отицање зглобова и затварање душника). Установљено је да алергија долази од честица једне врсте вуне која се прерађивала у фабрици поред цркве. Пошто лека није било, Епископ га је 1978. године, преместио на парохију Св. Саве, Аделаид.

Након одласка оца Чедомира Видеканића за свештеника Спрингвејлске парохије је постављен тек приспели професор богословије у Сремским Карловцима, протојереј Војислав Бугарски. У време његовог службовања у парохији и црквеној општини је



било много унутрашњих сукоба и подела, као и непослушности надлежном епископу Василију.

Црква Св. архиђакона Стефана, Спрингвејл.

Године 1979. десио се и пожар који је веома оштетио капелу и салу. Срећом, осигурање је исплатило поправку.

Професор Бугарски је остао парох ове црквене општине до 1980. године. Парохију је неколико месеци током 1980. године, опслуживао свештеник Милорад Лончар, а потом јереј Душан Јованчевић, који се у Аустралији налазио привремено. Након њега, од 1. јула 1980. године, духовно старање преузима јереј Душан Ракић.

У међувремену, јула 1979. године, Урош Петровић је пронашао лепо имање од 5 акара у Кизборо-у, на углу Черч и Пери улица, које је одговарало овој парохији и црквеној општини. Он је то имање купио и регистровао на своје име, до времена кад се добије дозвола за градњу цркве. Пошто се, према урбанистичком плану, имање налазило у "зеленој зони", дозвола за градњу се морала тражити преко суда. Када је и то завршено и дозвола добијена, Урош Петровић је имање и финансијске обавезе пренео на име црквене општине и парохије, преко изабраних повереника, као што је то од раније била пракса. Урош Петровић је такође, био један од повереника.

Изградња велике сале, са пратећим просторијама и малом салом, која је уређена за капелу, започета је 1982. године. Већ следеће године црква у Спрингвејлу је продата Македонцима за $130,000, а од новембра 1983. године парохија се преселила у Кизборо. Зграда је била озидана и покривена, а вода, струја и остале неопходности, рађене су још нешто више од годину дана.

Свештеник Душан Ракић се у априлу 1984. године, повлачи са ове парохије и одлази за Србију. Од половине априла до 8. јула, парохију је опслуживао протојереј Душан Куриџа. У то време је на седници црквеног одбора 29. априла 1984. године, донета одлука да се почне градња куће за свештеника.

Августа месеца исте године, владика Василије (Вадић) враћа оца Чедомира Видеканића из Аделаида и поставља га за пароха у Кизбороу. У то време се радило на завршавању и улепшавању зграде и куповини неопходних ствари за канцеларију, кухињу и друго. Уз све то, на имању је 1985. године, завршена кућа за пароха.

Још једно имање, величине 5,5 акара, које се граничило са већ постојећим, купљено је 1987. године. Ради одлуке о овој куповини сазвана је и ванредна скупштина, на којој су мишљења била подељена, из бојазни од великог дуга. Захваљујући прилозима појединаца, као што су били Раде Мацут и његов кум Јова Лујић, некадашњи председник ове црквене општине, страх је отклоњен и тога дана је сакупљено око $35,000 добровољних прилога. Одлучено је да се имање купи, а поред свештеника, најзаслужнији за такву одлуку су били тадашњи председник Ратко Гудељ и председавајући скупштине Урош Петровић. Следеће имање од 5 акара, које се граничило са црквеним, било је знатно касније, у току рата у Босни, такође на продају, али је тадашња скупштина већином гласова одлучила да се оно не купи.

Градња храма је започета 1988. године. Када је црква озидана, прво богослужење је одржано уочи Божића 1991. године.

У наставку црквене сале дограђена је, 2000. године, зграда за недељну школу и дечије обданиште. У њој суботом ради школа под именом Етничка школа Вук Стефановић Караџић. И пре тога је при цркви постојала недељна школа која се, крајем осамдесетих година, ујединила са школом Вук Стефановић Караџић из Спрингвејла и потом преселила у ове просторије. Школа има три учионице и зборницу, три плаћена учитеља за 50 - 60 деце, као и две просторије за будуће дечије обданиште.

При овој парохији и црквеној општини постоји неколико пододбора. Свакако, један од најважнијих је Коло српских сестара Жене мироносице. Оно је основано 1. маја 1977. године, када је за председницу изабрана Мирјана Николић. Током година Коло сестара се показало као један од стубова заједнице, организујући и помажући на свим црквеним скуповима и прославама. Наравно, као и свуда, читав рад је на својим плећима носила мала група, док су остали повремено помагали. Поред редовних послова, последњих година Коло српских сестара припрема свадбе, крштења, веридбе, итд. На тај начин оно сакупља новац за улепшавање храма.

Постоји и омладинска група, састављена углавном од студената, са повременим активностима, како у оквиру црквене општине, тако и шире заједнице. Окупљају се обично једном недељно, у зависности од активности.

Од првих дана, па све до пре неколико година, на богослужењима је певао Младен Оница, са групом парохијана, од којих су најревноснији били Душко и Миро Поповић са својим супругама. Црквени хор "Корнелије Станковић" је основан 2000. године, а води га професионални диригент Сања Дрљача. Она је успела да, од људи који нису били вични нотама, створи солидан хор који пева на недељним богослужењима и прославама. Хор је гостовао и у другим српским храмовима у Викторији, затим у другим државама Аустралије, ишао је и у Нови Зеланд, а планира се и одлазак у Србију.

Фолклорна група Шумадија при овој цркви, вежба и наступа од 1974. године. Њен први кореограф је био Петар Јевтовић, човек који није био професионалац, али је био талентован и самопрегоран. Не само да је добровољно учио децу, већ је прилагао и за куповину њихових ношњи. Касније су из Србије дошли професионални кореографи. Од 2001. године, кореограф је Миле Падежанин.

Слава црквене општине је Свети архиђакон Стефан, а већина пододбора посебно слави своју славу: Коло сестара слави Жене мироносице, слава школе је Свети Сава, фолклорне групе Свети Василије Острошки, а пензионера Пренос моштију Светог Николе. Пензионерска група је основана 1986. године. Окупљају се сваких 15 дана, припреме себи ручак, попричају, поиграју шах или слично, и проведу заједничко поподне. Повремено одлазе на излете, понекад и у друге државе Аустралије.

Црквена општина функционише тако што свака од ових група има свој одбор, који је одговоран управном одбору црквене општине. Председник сваког пододбора је по функцији члан црквеног одбора, који подноси извештај о раду и планираним пројектима на свакој седници. Сваки пододбор ствара финансијску основу за свој рад и опстанак, држи оперативни новац, а остатак предаје у црквену благајну. По потреби, пододбори траже помоћ од црквене благајне, а добијање зависи од процене потреба одређеног пројекта.

Поред ових пододбора, извесно време је постојао и фудбалски клуб Крајина. Међутим, пошто није имао потребну регистрацију и дозволу за рад од државних, као и виших црквених власти, одлучено је да се исели са црквеног имања.

Свештеници: Јереј Саво Цупаћ 1972-1973.Јереј Чедомир Видеканић 1973 - 1978.Протојереј Војислав Бугарски 1978 - 1980.Јереј Душан Јованчевић 1980.Јереј Душан Ракић 1. јула 1980 - 16. априла 1984.Протојереј Душан Куриџа 1984.Протојереј Чедомир Видеканић, старешина храма 1984 - до данасПротонамесник Милан Милутиновић (други парох) 2000 - до данас Председници: Новак Јевђевић 1972.Урош Петровић 1973 - 1974.Видосав Лука Томић 1975.Ђурица Петру 1976.Видосав Лука Томић 1977.Јово Лујић 1978 - 1980.Марко Крчевинац 1981 - 1984.Недељко Ковачевић 1984 - 1986.Ратко Гудељ 1986 - 1987.Воја Ђокић 1987 - 1988.Ратко Гудељ 1988 - 1989.Слободан Дакић 1989 - 1992.Витомир Стевановић 1992 - 1993.Душан Жабић 1993 - 1995.Стеван Гајдобрански 1995 - 1996.Лазар Галоња 1996 - 1999.Ратко Гудељ 2000 - 2001.Лазар Галоња 2001 - 2003.Ратко Гудељ 2003.Веселин Филипендин 2004.

НАПОМЕНЕ:


2. Помажући нашем народу, који није знао енглески језик, при тумачењу, превођењу, незапосленима у тражењу радних места, овај привремени црквени одбор су веома задужили чланови црквене општине Света Тројица, Жика Николић и Душан Поповић. Захвалност такође припада и Свети Симићу који се нешто касније прикључио одбору и врло добро вршио дужност благајника.

3. А/С бр. 23/43, 15. мај 1972.4. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископ Лаврентије, Е. бр. 265, 12.

мај 1973.

, , ПАРОХИЈАУСПЕНИЈАПРЕСВЕТЕБОГОРОДИЦЕ ВАЈАЛА ЈУЖНААУСТРАЛИЈА

Вајала (Whyalla) је град на западним обалама залива Спенсер у Јужној Аустралији

(Spencer Gulf, South Australia).Крајем 19. века у овом крају је откривена руда гвожђа, па је због њеног

експлоатисања основано насеље под именом Хамок Хил (Hummock Hill). Увођењем телефонске линије 1911. године, рударско насеље је постало мање изоловано, број становника је порастао, а Хамок Хил је 1914. године постао град Вајала. Непосредно пре Другог светског рата у Вајали је започета изградња топионице, а потом, због ратне опасности и бродоградилиште. То је довело већи број радника са породицама и град је знатно порастао, добивши болницу, полицијску станицу, суд, техничку школу и друго.

Након Другог светског рата, 31. марта 1944. формирана је градска општинска управа. Први досељеници из европских логора за расељена лица почели су да стижу у Вајалу током 1948. године. Када је, 1958. године, поред постојећих, у Вајали покренута и метална индустрија, почело је досељавање већег броја становника, који су половином седамдесетих година достигли број од 33000. Међутим, када је 1978. године бродоградилиште затворено, број становника се смањио и он данас износи око 25000.

Ме|у многим досељеницима разних народности, било је и доста Срба. "По указаној потреби, на основу извештаја јеромонаха Бенедикта (Ананића), намесника манастира Св. Сава у Илејну и жеље православних Срба у Вајали, а у споразуму са Црквеним судом и Епархијским управним одбором Епархије аустралијско-новозеландске",[1] Епископ аустралијско-новозеландски Николај (Мр|а) је основао Српску православну парохију Успенија Пресвете Богородице у овом граду, известивши о томе Свети архијерејски синод СПЦ у Београду.[2]

Опслуживање ове парохије је поверио протојереју Светозару Ћирићу, пензионисаном свештенику из Аделаида. Почетком марта 1977. године, протојереј Ћирић је посетио православне Србе Вајале у њиховим домовима, богослужио у грчкој цркви за њих и поучио их у православној вери. По питању организовања црквеног живота он им се ставио на располагање, подневши о томе извештај надлежном Епископу.[3] Епископ Николај се захвалио на предусретљивости, истакавши недостатак свештеника у Аустралији, храбрио је протојереја Ћирића у његовој мисији ме|у православним Србима у Вајали, обећавши своју пуну подршку.

Православне Србе у Вајали су, током 1977. и 1978. године, повремено посећивали поједини свештеници, монаси манастира Св. Сава у Илејну и сам Епископ. Поред бриге Епископа, труда свештеника и малобројних парохијана, не имајући никакве имовине, као ни сталног свештеника, након одласка Епископа Николаја са дужности у овој Епархији, ова парохија се убрзо угасила.

НАПОМЕНЕ:




1. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Акт епископа Николаја, Е. бр. 28/77, 28. јануар

1977.2. Архив Епархије, Акт Синода СПЦ Бр. 406/Зап. 73, 18. фебруар 1977.3. Архив Епархије, Извештај прот. Ђирића, 3. март 1977.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА СВЕТИСТЕФАН, , ДЕЧАНСКИ КАРУМДАУНС ВИКТОРИЈА

672 Dandenong-Frankston Road, Carrum Downs, VIC

Основана је на Ускрс, 22. априла 1979. године. На оснивачкој скупштини тога

дана, свештеник Владимир Дејановић је предложио да буде посвећена светом краљу Стефану Дечанском, што је и прихваћено од око 70 присутних чланова.

Црква Св. Стефана Дечанског, Карум Даунс.

Први парох, Владимир Дејановић, је потом одржавао богослужења у сали Anglers Boat Club, Frankston, све до 1981. године, када духовну бригу о овој црквеној општини преузима протонамесник Мирослав Јовановић.

Коло српских сестара при овој црквеношколској општини је основано 1. новембра 1981. За своју славу сестре су најпре узеле празник Велике Госпојине, али је, благословом епископа Петра, касније узело да слави преподобну Мајку Ангелину.

У то време одбор црквене општине, на челу са председником Божидарем Миленковићем, тражио је да купи погодно имање на коме би изградили цркву и потребне просторије. На ванредној скупштини 21. марта 1982. године је решено да се купи имање од 5 акара у Карум Даунсу (Carrum Dawns) по цени од $45,000. Имање је купљено и током следеће две године исплаћено.

Грађевинска дозвола за цркву, дом, свештеничку кућу и спортско игралиште је добијена од општине марта 1983. године. За ову младу црквену општину био је велики напор изградити све предвиђене објекте. Ипак, помоћу Божијом и прилозима верног

народа, црква је изграђена и освећена на Богојављење 19. јануара 1992. године, од стране епископа Василија (Веиновића).

Црквена сала је грађена од 1987. до 1990. године. Потом су, 1997. године, почели радови на парохијској кући, коју је осветио фебруара 1998. године епископ Сава (Јурић).

Први председник ове црквене општине је био покојни Божина Девић. Осим њега, за развој и напредак ове црквене заједнице током времена, нарочито су заслужни: Милутин Костић, Милија Митић, Божидар Миленковић, Мића Милојевић, Чедо Оклобџија, Жарко Сретеновић, Златко Андрејевић и Драгољуб Медојевић. Највећи добротвор, који је тестаментом завештао $100,000 овој цркви је покојни Радомир Паунић.

Свештеници који су служили Богу и своме роду у овој цркви су: Владимир Дејановић, Мирослав Јовановић, Драган Јоцковић, Петар Дамњановић, Војислав Бугарски. После њега, од 16. јула 1995. године, за пароха долази протојереј ставрофор Недељко Милановић, који се на овој дужности налази и данас.

Парохија броји око 320 породица, а просечна посета недељом на светој Литургији је око 90 особа

- ,МАНАСТИРСВЕТИСАВА НОВИКАЛЕНИЋ , ХОЛ АУСТРАЛИЈСКА ПРЕСТОНАТЕРИТОРИЈА

453 Wallaroo Rd. Hall, ACT

Током неколико почетних деценија у којима су се Срби досељеници трудили око

организације своје Цркве и заједнице у овој земљи, више људи је размишљало о потреби српског православног манастира и једног духовног центра на овом континенту. Забележено је да је на годишњој скупштини црквено-школске општине Св. Никола из Ђилонга, марта 1972. године, Ђура Калуђеровић, изнео предлог о оснивању манастира.[1] У складу са тиме, у јуну исте године, чланови Епархијског управног одбора[2] су послали циркуларно писмо у којем подржавају и разрађују идеју куповине земљишта за оснивање манастира и епархијског центра у чијем склопу би била богословија, старачки дом и дом за сирочад.[3]

Четири године касније, још увек се ништа конкретно није урадило на том плану. Стога се епископ Димитрије, у свом извештају на Петом црквено-народном сабору, децембра 1976. године, између осталог, осврнуо и на потребу оснивања манастира. Међутим, тек доласком викарног епископа Петра (Банкеровића) учињени су први кораци у остваривању ове замисли. У својој беседи у цркви Св. Николе, Блектаун, 4. јуна 1978. године, епископ Петар је позвао народ да поради на духовном развоју ове Епархије, а у ту сврху би било потребно да се оснује манастир. Његов апел је наишао на добар одзив и подршку код пароха и верних у овој црквеној општини, па се још истог дана почело са скупљањем прилога.




Манастир Св. Саве - Нови Каленић, Хол.

Одлука да се оснује фонд манастира донета је на седници Епархијског савета 10. јуна 1978.[4] На својој седници 9. децембра 1978. године, Епархијски савет је решио да се упути апел за подизање манастира у Аустралији.[5] Убрзо је уследио и акт Епархијског савета "да се позову сви чланови овог фонда, изабрани од својих црквеношколских општина и организација на територији ове Епархије, на седницу која ће се одржати у суботу, 3. фебруара 1979. године, у црквеном дому... Св. Николе у Блектауну."[6] На овом састанку је пројекат узео шири облик и значај, јер су око њега по први пут мобилисане све црквене општине и националне организације. Сакупљање прилога за манастир је одобрио и Шести црквено-народни сабор, тако да је већ током те, 1979. године, тражено погодно земљиште за манастир.

Убрзо је недалеко од Камбере пронађено повољно имање од 16 ха (40 акара), на путу Валару у месту Хол (Walaroo Road, Hall), о чему је поднет извештај на седници Епархијског савета у Сиднеју, 20. априла 1980. На том имању је Евангелистичка заједница почела изградњу свог центра, али је потом идеја напуштена. Тако су се на њему већ налазиле зграда за канцеларије, 12 соба, кухиња, радионица, велика сала, помоћна зграда, спортско и тениско игралиште, и т.д. Поводом одлуке о куповини сазвана је ванредна седница Епархијског савета за 3. мај 1980. године. Том приликом су Недељко Павловић, Сава Станковић и Радомир Урошевић[7] овлашћени да купе имање по цени од $260,000.

Пошто је положена капара, Епархијски савет извештава све црквене општине и организације својим расписом од 17. јула 1980. о куповини имања и позива добротворе да помогну његову отплату.[8] Под председништвом епископа Петра одржана је седница Епархијског савета, на којој је одлучено да се постојећа зграда оспособи за привремену епископску резиденцију.

Освећење имања је обављено 25. јануара 1981. године, у присуству државних представника, многобројних гостију, неколико хиљада Срба и посебно, принца Андреја Карађорђевића, који је кумовао новоосвећеном манастиру, посвећеном светом Сави.






Месец дана касније одржана је и прва манастирска слава. По слављу је 26. јануара 1981. године одржана заједничка седница Епархијског пленума и Савета, на којој је одлучено да се седиште Епархије премести из Кабрамате у манастир Св. Саве. У прво време, у манастиру је живео епископ Петар, са неколицином људи који су помагали у свакодневним пословима и одржавању имања.[9] Манастирски и Грађевински одбор су се бринули о градњи, поправци и сакупљању средстава, а тапија манастирског имања је пренета на новоосновани епархијски Имовински труст (Property Trust).

Почетком 1982. године, у манастиру је одржан српски омладински фестивал, што је потом постала традиција крајем јануара сваке године. У то време је одржан и први састанак свих Кола сестара. Тада је формиран Савез кола српских сестара, за чију председницу је изабрана Персида Дарић. Као помоћ Епископу, те године је из Америке стигао ђакон Томислав Казић. Од тада је он преузео административну и издавачку делатност, међу којима и месечно издавање епархијских новина Весник.

На манастирском гробљу је први сахрањен Карло Мачек, уметник који је осликао цркву у Канбери и иконе у Кабрамати. Преминуо је у својој 92. години, а сахрањен је 23. априла 1983.

Током 1983. године, инжињери Кит Селек и Кит Паркс (Keith Selleck and Keith Parks) су почели правити планове за изградњу манастирског храма. По жељи епископа Петра, то је била прилагођена копија цркве манастира Каленић из 15. века. Једна таква копија је већ подигнута у Јужном Чикагу, па су њихови планови употребљени и за овдашње прилике. Назначење и освећење места за цркву обављено је свечано на Дражиндан, 17. јула 1983. Након завршетка планова уследили су ископавање терена и обимни припремни радови,[10] тако да су темељи освећени 18. новембра 1984. године. То је била највећа свечаност након освећења земљишта. Присутни су били: кум манастира принц Андреј и принцеза Ева Марија, митрополит Иринеј и епископи Василије и Петар, државни представници, многобројно свештенство и више хиљада Срба из целе Аустралије.

Док су радови на храму одмицали, Савез кола сестара, на челу са председницом Милицом Марјановић, одлучио је да сагради трпезарију за дечији камп. Темељи су освећени у Цветну недељу 1985. године. Трудом и залагањем сестара, трпезарија је завршена и освећена две године касније, на дан њихове Славе, Успење Пресвете Богородице, 28. августа 1987. године.



Манастирски храм Св. Саве, поглед с језера.

Да би се што пре завршили започети станови у манастиру, Епархија је позвала Србе пензионере да их оспособе и користе. Тако је, током 1986. године, манастирско насеље оживело новим становницима, међу којима су: Милорад и Роса Вековић, Илија Веселиновић, Елизабет Живковић, Момчило и Наталија Мичић, Љубо Миловановић, Добривоје и Милица Марјановић и Никола и Марија Зарић.[11]

Данко Ћосић је од почетка обећао да поклони целокупну гвоздену конструкцију за будући храм. Међутим, он је урадио много више од тога. Да би се избегли оригинални стубови унутар храма, Данко је израдио, поклонио и поставио масивну гвоздену конструкцију, као и куполе од челика, како би црква добила отворен изглед. Крстове на куполама су поклонили Недељко и Мара Павловић - већи крст, Алек и Софија Стојановић - мањи. Куполе и крстове су осветили митрополит Иринеј и епископ Петар, током омладинског фестивала 24-26. јануара 1987. године.

У знак сећања на 1.200,000 српских жртава у Другом светском рату, по идеји епископа Петра подигнут је Спомен Крст на манастирском гробљу. Направљен од сивог гранита, Крст висине око 3 метра, освећен је на дан Сабора српских светитеља, 12. септембра 1987. године, у присуству представника владе, делегата црквених општина и националних организација.[12]

У доњем делу манастирског имања, поред велике сале, током 1988. године довршено је више просторија у које су потом премештене епархијска канцеларија и штампарија, за које је купљена нова опрема и компјутери.

У то време је строги комунистички режим у Југославији почео да попушта, а атмосфера око раскола више није била затегнута као некада. Тако су тада манастир посетиле и многе познате личности из отаџбине, као: Вук Драшковић, Данко Поповић, Александар Пешић, Војислав Шешељ, Веселин Ђуретић, Рајко Ного, Матија Бећковић, Милан Комненић и други. Осим њих, током 1990-91. године и неколико црквених великодостојника из земље је посетило манастир. То су били: Митрополит загребачко-љубљански Јован, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ далматински Николај, Епископ сремски Василије и Епископ аустралијско-новозеландски Лонгин.



Пошто је најпре подигнута метална конструкција са куполама од челика, приступило се зидању храма. Детаљне планове је израдио Миодраг Шундић, који је иза себе већ имао неколико пројектованих српских цркава на овом континенту. Свечано полагање камена темељца у спољни зид олтара и повеље у унутрашњи зид, обавио је епископ Петар са свештенством, након Свете архијерејске литургије 24. априла 1988. године.

Огромна средства су била потребна за тако велики пројекат. Дарежљивошћу верних и побожних Срба Аустралије, као и неуморним трудом чланова епархијских тела[13] и Кола српских сестара,[14] радови су споро, али постојано, напредовали. Наручена су четири звона, чија би мелодија била по угледу на Саборну цркву у Београду. Највеће звоно је приложила црквена општина Св. Георгија из Кабрамате, друго по величини Савез кола сестара, треће Централна управа Српске народне одбране у Аустралији. Најмање звоно су поклониле две породице: брачни пар Богдан и Новка Вељовић са синовима Предрагом и Митром, и Митар - Мића и Драгица Пајић.[15]

У међувремену, један тужан догађај је потпуно скренуо пажњу са изградње манастира на његовог великог прегаоца епископа Петра, који је након дуже и тешке болести преминуо 4. октобра 1988. године и потом привремено сахрањен на манастирском гробљу 15. октобра. Након завршетка храма, његово тело је пренето у цркву и сахрањено у специјалној гробници са јужне стране.

По смрти епископа Петра, митрополит Иринеј је преузео на себе да администрира Епархијом. Као свога заменика поставио је архимандрита Саву (Јурића) који се доселио из Америке. Он је потом водио акцију довршења храма и сакупљања прилога.[16]

Манастирска црква, Нови Каленић, је завршена и освећена на дан Св. Саве, 27. јануара 1990. године. Освећење су обавили митрополит Иринеј и Епископ западноевропски Василије, уз саслужење бројног свештенства. За време прославе освећења, посебну радост је проузроковао долазак почасног госта, проигумана манастира Хилендара, старца Никанора. Он је својим присуством донео благослов Свете Горе, светог Саве и светог Симеона Мироточивог. Освећењу су присуствовали и кумови, принц Андрија и принцеза Ева Марија, са осталим званицама, у присуству неколико хиљада верних Срба Аустралије. На богослужењима је одговарао хор СОКА из Америке и хор храма Св. Георгија из Кабрамате. Том приликом митрополит Иринеј је унапредио оца Тому у ставрофорног игумана.

Владика Василије је устоличен у трон Епископа аустралијско-новозеландског, у манастиру Св. Саве 23. јуна 1991. године, за време ванредног Сабора. Он је одмах почео са реновирањем епархијске резиденције и капеле у манастиру. Председавајући Десетом сабору 29. децембра 1991. године, епископ Василије је предложио да се манастирски дуг за изградњу цркве и осталих објеката расподели на све црквене општине и тако што пре отплати. Предлог је прихваћен од стране свих делегата и током следеће године дуг је био исплаћен.

Током осамдесетих и почетком деведесетих година дошло је до великих друштвених, политичких, националних и верских превирања, не само међу Србима, већ и у више земаља широм света. То се одразило на расположење у земљи и дијаспори, доносећи дуго жељено измирење у Српској цркви. Раскол, који је трајао 29 година, престао је да постоји измирењем и благодатном потврдом на заједничкој Светој литургији, коју су служили патријарх Павле и митрополит Иринеј у Београду, на Сретење 1992. године. Пре тога, предлог о помирењу је разматран и прихваћен на Црквено-народном сабору ове Епархије, у манастиру Св. Саве у Холу, 22-23. јуна 1991. године.[17]






Ипак, није све ишло тако глатко. Убрзо су настали сукоби ради којих се епископ Василије повукао, прихвативши упражњену Епархију милешевску. Њега је наследио епископ Сава (Јурић), који је већ дуги низ година неуморно радио на изградњи манастира и Епархије. Он је наставио са својим радом све до избора епископа Никанора, који је из овог манастира водио епархијски живот од 1999. до 2004. године.

Владику Никанора је наследио епископ Милутин (Кнежевић) који је устоличен у манастиру Св. Саве 30. јануара 2004. године. Његовим трудом и залагањем је следеће, 2005. године, потпуно обновљена епископска резиденција и неколико других зграда у манастиру.

Од свог настанка манастир Св. Саве - Нови Каленић је седиште Епархије и централно место епархијских сабора и осталих активности. До данас се у њему одржавају све важније седнице епархијских тела, дечији кампови и омладински фестивали почетком сваке године. У њему живи одређени број Срба пензионера и других који помажу у свакодневним пословима и одржавању манастира. Током протеклих деценија, осим Епископа, игумана Томе (Казића) и архимандрита Саве (Јурића), неколико других монаха је боравило у манастиру, али се ни један није задржао. Велики напор целе Епархије, црквених општина и националних организација је био уложен у његову изградњу. Остаје да се у будућности, ако Бог да, у њему развије и монашки живот. Тако би овај административни, црквени и национални центар постао и центар непрестане молитве, поста, православног духовног подвига и сведочења вере коју су Срби светога Саве очували и својим делима потврдили и на овим просторима.

НАПОМЕНЕ:

1. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 28-292. В. Милетић, Г. Поповић и М. Ивковић.3. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 294. Приватни архив Данила Милинковића, Сиднеј, Епископ Петар, Распис свим

црквеним општинама и нациналним организацијама, 28. јун 1978.5. Срби у Аустралији, Канбера 1989, књ. 1, стр. 183.6. Приватни архив Данила Милинковића, Сиднеј, Позив Епархијског савета, 2.

јануар 1979.7. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 358. Приватни архив Данила Милинковића, Сиднеј, Епархијски савет, Е. бр. 5056, 17.

јула 1980.9. То су били: Нада и Раде Урошевић са сином Стеваном. Око шест месеци потом,

дошли су: Радмила Тадић - Нана и Миша Лалатовић.10. У овом послу су се посебно истакли: Данко Ћосић, Сава Станковић, Милош

Микић и Чеда Живковић, уз многобројне добровољне раднике и чланове епархијских тела.

11. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 57.12. Исто, стр. 202-203.13. Међу њима су се истакли: Урош Станковић, Данило Вицковић, Драган Триван,

Никола Зарић, Гвозден Поповић, Видоје Ивковић, Добривоје Марјановић, Јово

Радимировић, Бранко Момчиловић, Вито Обрадов, Раде Оклобџија, Илија Чубрило, прота Драгљуб Петковић, о. Драгомир Шиповац, Раде Урошевић, Драго Нешић, Раде Дмитровић, Ратко Нешић и Стево Божић.

14. После председнице Јелене Марковић, истакле су се још три председнице: Персида Дарић, Милица Марјановић и Војна Триван.

15. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 67.16. Иконостас, две престоне иконе, Часну трапезу и Дарохранилницу су поклонили

Стана и Ђорђе Брадић. Удружење бораца краљевске југословенске војске Дража Михајловић је поклонило велики полијелеј, а многе друге црквене општине, организације и појединци су поклонили остатак потребних ствари за довршење цркве. За све то време, настојатељ архимандрит Сава је неуморно обилазио парохије, сакупљао прилоге и водио епархијске и манастирске послове.

17. Срби у Аустралији, Канбера 1992, књ. 2, стр. 89.

ПАРОХИЈАИЦРКВЕНОШКОЛСКАОПШТИНА УСПЕЊЕПРЕСВЕТЕ,БОГОРОДИЦЕ

, ГОЛДКОСТ КВИНСЛЕНД

114-118 Allied Drive, Arandel, QLD

Насеље Златна Обала (Gold Coast) у Квинсленду, стотињак километара јужно од

Бризбана, добило је име по бројним и великим плажама на обали океана, чији фини песак има специфичну златну боју.

Почетком осамдесетих година прошлог века број Срба у насељима на Златној Обали постепено је растао. Али, још увек малобројни, Срби са овог подручја су се повремено окупљали на молитву у грчкој цркви. Њима су се придруживали и Руси. Прву Литургију за Србе и Русе служио је парох бризбански Никола Билић у грчкој капели на Голд Косту, 19. априла 1982. године. Заједничке службе су потом настављене, а јереј Никола Билић је за Србе обављао требе и организовао повремене састанке и мање прославе.

Црква Покров Пресвете Богородице, Голд Кост.

Како је број чланова заједнице растао из године у годину, Русима је из Бризбана почео долазити њихов свештеник, а Срби су наставили да се окупљају под руководством свештеника Билића сваке последње суботе у месецу у грчкој цркви. Тада су парохијани, на челу са свештеником, почели правити планове за будућност. Постепено, ово подручје се све више развијало у популарно туристичко одредиште, а

повољна клима је привлачила досељенике, међу којима и Србе, превасходно пензионере из Сиднеја, Мелбурна и других хладнијих крајева Аустралије.

На једном од састанака са свештеником Билићем у приватној кући, одлучено је да се изабере црквени одбор и оснује мисионарска парохија под именом Успење Пресвете Богородице, што је надлежни епископ Лонгин током 1984. године благословио.[1]

Како су били удаљени од најближе српске цркве у Бризбану, током 1987. године, црквени одбор је одлучио да од градске општине затражи земљиште на дугорочни закуп, како би изградили храм својој Заштитници, Мајци Божијој. Након више молби и разговора са надлежнима, Комисија за администрирање земљиштем (Land Administration Commission) је на свом састанку 18. новембра 1988. године,[2] одлучила да додели земљиште величине скоро пола хектара (4950 м2), на броју 114 - 118 Алајд Драјв, Арандел (Allied Drive, Arundel) за подизање храма и сале Српске православне цркве за ово подручје. Заслужан за добијање земљишта је био Димитрије Вучић, а међу онима који су се у том периоду највише залагали био је и председник Александар Ћосић.

Иако малобројни, вредни парохијани су са свештеником организовали богослужења, припремали прославе, забаве и излете, сакупљајући средства за изградњу. Убрзо је њихов труд потврђен одлуком епископа Лонгина[3], којим је ову мисионарску парохију уздигао на степен црквене општине 4. октобра 1990. године.

Земљиште је убрзо уређено и капела изграђена добровољним радом 1991. године. Освећење је обавио епископ Лонгин са свештенством и месним парохом Николом Билићем.

Градња црквене сале је започета 1990. године. Био је потребан зајам од банке, за који су личном имовином гарантовали побожни парохијани. Темељ и бетонска плоча су изливени и потом освећени 8. марта 1992. године. Парохијска кућа је изграђена 1996. године.

Вредни и побожни Срби са овог подручја наставили су са градњом под руководством новог пароха, протонамесника Душана Стефанова, који је постављен 17. јануара 1997. Црква је започета 1998. године, а до 2005. године је покривена и омалтерисана споља. Иконостас је урађен у Србији и допремљен за уградњу.

Свештеници: Никола Билић, Недељко Милановић, Драгољуб Пантелић, Љубомир Кудрић, Душан Стефанов.

Домаћини славе са својим породицама:Божидар Ристић 1985.Милица Петровић 1986.Жарко Димитрић 1987.Вуко Бабовић 1988.Ђорђе Живановић 1989.Власта Милосављевић 1990.Драга Медић 1991.Живојко Трифунов 1992.Жика Радмиловић 1993.Ђорђе Живановић 1994.Воја Стојановић 1995.




НАПОМЕНЕ:

1. Чланови оснивачи су били: председник Вуко Бабовић, секретар Милица Милошевић, благајник Бошко Ристић, Зоран Милошевић, Ана Бабовић, Јован Лујић, Грана Лујић, Жарко Димитрић, Милена Димитрић, Гордана Осрећки.

2. Архив Епархије аустралијско-новозеландске Мелбурн, ЦШО Успења Пресв. Богородице, Gold Kost, Land Administration Commission, Bribane, 23 November 1988.

3. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Мелбурн, Е. бр. 87, 4. октобар 1990.

,МАНАСТИРПОКРОВАПРЕСВЕТЕБОГОРОДИЦЕ , ТАЛОНГ НОВИ ЈУЖНИВЕЛС

Waiting Close, Tallong, NSW

По благослову епископа Лонгина од 19. марта 1988. године, формиран је Одбор

за подизање манастира у Новом Јужном Велсу, кога су сачињавали: јеромонах Лука (Ковачевић), прот. Милан Збиљић, Србољуб Милетић, Радиша и Стојна Збиљић, Радован Добрић, Љубомир и Вукосава Станојчић. Одбору је стављено у дужност да пронађе погодно место за оснивање манастира и да сакупља средства за куповину земљишта и његову изградњу.[1]

Након разматрања више локација и саветовања са Епископом, свештенством и члановима епархијских тела, овај Одбор је известио епископа Лонгина да је 24. маја 1988. године купљено имање од 42,18 ха (106 акара) на око 150 км од Ливерпула према Голбурну (Golburn), у месту Талонг (Tallong). Имање на брдовитом терену прекривено је природном еукалиптусовом шумом. Са једне стране се граничи локалним путем, а са супротне се завршава готово вертикалном литицом дужине око 300 м и висине око 250 м, која се надвисује над кањоном реке Шолхејвен (Shoalhaven River).

Имање су потом у потпуности исплатили добротвори Љубомир и Вукосава Станојчић, који су за себе задржали један угао од 2,18 ха, а остатак од 40 ха, су наменили као поклон Српској цркви, Епархији за Аустралију и Нови Зеланд, за манастир Покрова Пресвете Богородице.[2]

На делу који су задржали за себе, добротвори Љубомир и Вукосава Станојчић су изградили кућу, у којој је један део у почетку адаптиран за капелу. Благословом Епископа аустралијско-новозеландског Луке (Ковачевића), током Ускршњег поста 1995. године у манастир Покрова Пресвете Богородице се настанио јеромонах Јоаким (Рос), који је из англиканске вероисповести прешао у православље.

Својим актом од 18. априла 1996. године, епископ Лука је известио Свети архијерејски синод СПЦ о оснивању манастира Покрова Пресвете Богородице у Талонгу. У акту је истакнуто да се "потреба за оснивањем једног манастира у држави Нови Јужни Велс осећала већ дуже времена... (манастир) би био од велике користи не само монасима, већ би имао и мисионарску улогу... и као мисионарски центар... био би својеврсни духовни извор са кога би многи жедни могли да пију живе воде нашег непомућеног Православног, молитвеног и духовног наслеђа." [3] Свети архијерејски синод је ову одлуку потврдио 6. јуна 1996. године.[4]

Како новоосновани манастир није имао свој конак и капелу, настојатељ, јеромонах Јоаким, је живео у кући добротвора, породице Станојчић. Њиховим трудом, као и околних свештеника и парохијана, на имању је искрчен простор на коме је 1997. године најпре изграђен конак скромних димензија. Током 1998-99. године, новчаним средствима из Епархије и манастира Св. Сава из Илејна, трудом и прилозима породице Станојчић и околних Срба, а посебно протојереја Љупка Чубриловића и чланова црквене општине Св. Јован Крститељ из Дапта, поред конака је изграђена и лепа капела. Касније су уведене струја и вода, изграђено неколико шупа за израду свећа, као и просторије за посетиоце који долазе у манастир за храмовну славу и друге прилике.





Јеромонах Јоаким је остао до Сретења Господњег, 1999. године, када је прешао у јурисдикцију Руске заграничне цркве. Након њега, по благослову епископа Луке у манастир је, 21. фебруара 1999. године, дошао синђел Лазар (Царан), који је остао до 23. новембра 2001. године.

Тренутно, манастир нема монаха, а у њему повремено служе околни свештеници из Сиднеја, Канбере и Волонгонга.

НАПОМЕНЕ:

1. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Акт еп. Лонгина Е. Бр. 455, 19. март 1988.

2. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Извештај Љ. и В. Станојчић епископу Лонгину, 28. март 1990.

3. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Акт еп. Луке Синоду СПЦ, 18. април 1996.

4. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Акт Синода СПЦ Бр. 966/Зап. 754, 6. јун 1966.

,МЕТОХРОЂЕЊАПРЕСВЕТЕБОГОРОДИЦЕ , ИНГЛВУД ЈУЖНААУСТРАЛИЈА

Lot 2 Chapman Road, Inglewood, SA

Залагањем пароха, протојереја Милорада Јовчића, председника и појединих

чланова управе црквене општине Св. Саве из Порт улице у Аделаиду, недалеко од града, у четврти Инглвуд, купљено је 26. априла 1994. године, имање од 16,4 хектара. На предлог пароха Јовчића и црквеног одбора, епископ Лука је, новембра 1998. године, дао благослов да се на овом имању оснује скит манастира Св. Саве у Илејну.

Следеће године, такође на предлог пароха Јовчића, по благослову епископа Луке, скит је проглашен метохом манастира Св. Саве у Илејну а о њему је водио бригу искушеник Љубиша Михајловић до доласка игуманије Анастасије (Симеоновић) и искушеника Бобана Николића из Србије 19. јуна 2001. године.

Трудом протојереја Милорада Јовчића и парохијана црквене општине Св. Сава из Вудвил Парка, изграђени су 2000. године, у овом метоху конак и капела, која је тада снабдевена потребним књигама и утварима. На имању је посађено 760 маслина и 400 стабала трешања и вишања. Осим тога, метох има и 200 оваца.

Искушеник Бобан Николић је замонашен 1. августа 2001. године, добивши име Нектарије. Исте године рукоположен је у чин јерођакона, а потом и у чин јеромонаха,

30. августа 2001. Од тада, монашко правило, дневни круг богослужења са Светом литургијом обављају се свакодневно.

- ПАРОХИЈАИЦРКВЕНО ШКОЛСКАОПШТИНА , СВЕТАПЕТКА, РОКБЕНК ВИКТОРИЈА

1188-1210 Leakes Road, Rockbank, VIC

Када је огромна већина чланова и парохијана црквене општине Св. Георгија, у

мелбурншком предграђу Сеинт Албанс, прешла под јурисдикцију епископа Дионисија, неколико повереника са мањим бројем парохијана ове црквене општине, остали су без места за молитву. Повремено су одлазили у друге храмове при СПЦ у Мелбурну, који су били доста удаљени од њиховог места пребивалишта.

Након повратка протонамесника Душана Ракића из Србије у Аустралију, јануара 1989. године, епископ Лонгин га је поставио за пароха малобројним вернима ове парохије. Отац Душан је примио дужност 28. марта 1989. године, на парохији која, уствари, није више постојала. Никакве својине није имала, осим уштеђевине од око $ 22,000, сачуване добротом повереника Симеона Томића.

Парох Душан Ракић тада почиње организовање црквеног и парохијског живота из почетка. Убрзо је, на Велику Госпојину, са двојицом парохијана, Богданом Салапуром и Милорадом Станковићем, пронашао велико имање од 36 акара (око 15 хектара) са старом кућом и шупама, у оближњем насељу Рокбенк, удаљеном око 30 км западно од центра Мелбурна. О овоме је отац Душан обавестио надлежног епископа Лонгина, затраживши благослов за куповину. Знајући ситуацију у овој парохији, као и цену имања, Епископ је оцу Душану дао усмено одобрење, под условом да испита заинтересованост код народа и могућност за његову отплату.

Већ наредног дана отац Душан, поред поменута два парохијана, позива и Шћепана Милишића, да заједно оду на поменуто имање. Истога дана, они су погодили куповину за 320,000 долара, а Шћепан Милишић је дао свој новац као капару да би се зауставила даља продаја. Наредне недеље су преко српских радио програма позивани Срби да дођу на имање, како би се почело са скупљањем прилога за куповину. На велико разочарање, заказаног дана је дошло само 13 породица, а сакупљено је десетак хиљада долара, од чега је сам Шћепан дао 4,000.

Упркос томе, није се одустало. Убрзо је од Епископа добијен писмени благослов да се може наставити започето. Сазван је први састанак, на коме је формиран црквени одбор, са председником Шћепаном Милишићем. За секретара је изабран Живорад Брадиловић и за благајника Александар Стојановић.

Будућа црква Св. Петке, Рокбенк.

Одмах је покренута акција прикупљања добровољних прилога. Обилазећи народ по кућама, отац Душан је успео да сакупи око 60,000 долара. Одржана су и два пикника код имања, као и "Параћинско вече". На тај начин су се стекла нека основна средства за куповину.

Како се у близини налазио Ст. Албанс, седиште раније парохије, а уз то се већ назирало и помирење са браћом па није било потребе за постојањем две црквене општине истог имена, тако се, након куповине имања, дошло на идеју да се за заштитника и патрона будуће цркве прогласи српска светитељка, преподобна мајка Параскева, св. Петка.

Благословом епископа Лонгина и његовим актом Е. Бр. 83, од 4. октобра 1990. године, успостављена је црквено-школска општина Свете Петке, у Рокбенку, што је потврђено и каснијом одлуком Светог архијерејског синода СПЦ.

Имање Свете Петке је освећено 17. фебруара 1991. године. Свету архијерејску литургију су служили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Јован, Епископ сремски Василије и надлежни епископ Лонгин, а парох Душан Ракић је тога дана произведен у чин протојереја.

Као најближи парохијанин, Влајко Мијатовић је, 9. фебруара 1990. године, примио кључ од имања и куће, у коју се уселио парох, отац Душан са породицом. Вредно је напоменути да је тада дуг код банке ове црквене општине износио 245,000 долара, уз интерес од 22%, тако да је месечна отплата износила око 4,500 долара. Падом интересне стопе, касније је ова отплата смањена на 3,500 долара, како је и држана следећих 8 година, док имање није коначно исплаћено без иједног закашњења. За то време, отац Душан је одржао реч да неће примати плату од цркве, све док се

имање потпуно не отплати. Радио је у фабрици кревета и стекао занат од кога се пунух 10 година издржавао.

Убрзо, по преузимању имања, направљена је капела у којој се и данас богослужи. Подигнута је црквена сала за око 500 људи и купљене су машине за одржавање имања. Потом је направљена парохијска кућа. Током 2005. године, општини су предати планови за изградњу цркве, као круне свега до сада урађеног. Поред добрих одборника, чланова и парохијана, отплати дугова је допринело марљиво Коло српских сестара Царица Милица, при овој парохији.

У току 1996. године, постојала је идеја да се ова парохија и њено имање претворе у женски манастир. Неколико монахиња је дошло из Србије, али се нажалост, сестринство није дуго задржало, тако да је тада овај објекат враћен првобитној намени, црквеној општини и парохији.

Син проте Душана, Милић Ракић, је рукоположен у чин ђакона 13. децембра 1998. године, а у чин свештеника 2. маја 2005. године у манастиру Св. Саве у Илејну. Од тада је на служби са својим оцем, у храму Свете Петке у Рокбенку, помажући у свим црквеним пословима.

Треба напоменути да је, од успостављања ове парохије, основана и фолклорна група, под именом из некадашње парохије, Карађорђе.

При овој парохији постоји и пензионерско братство, под именом Свети цар Лазар, које се окупља код цркве сваког другог уторка.

Председници црквеног одбора су били: Шћепан Милишић - 3 годинеМилорад Станковић - 1 годинуМирко Грмуша - 8 година (са највећим теретом отплате дуга)Михајло Добриловић - 1 годинуСлободан Павловић - 1 годинуДрагољуб Шљивар - 2 године, исадашњи, Будимир Трифковић. На крају, треба рећи да се град Мелбурн све више шири према западним

насељима. Око Рокбенка су већ подигнуте нове градске четврти, као: Каролин Спрингс, Хуперс Кросинг, Вериби и постојећи Мелтон, у коме данас има преко 100 српских домаћинстава. Имајући у виду величину овог српског црквеног имања, реално је размишљати у будуће, и о подизању српске школе и пензионерског насеља, с вером у Бога и помоћ Свете Петке и са надом у млађа поколења.

SrboljubMiletic - ПАРОХИЈЕ, ЦРКВЕНОШКОЛСКЕ ... · Web viewДок су се...

Documents

Transcript of SrboljubMiletic - ПАРОХИЈЕ, ЦРКВЕНОШКОЛСКЕ ... · Web viewДок су се...