POVODOM PRENOSA POSMRTNIH OSTATAKA IZ LONDONA

Moja sudbina„Ja nalazim sa svom potrebnom filozofskom mirno}om da ja u ovoj stvariigram ulogu onog ortaka iz jednog Dikensovog romana, koga su dr`ali kao~lana firme stoga da bi imali na koga da svale odgovornost. Primam najzad itu ulogu. Ali treba zna~i da niko ni pored najbolje volje ne mo`e podneti ve}iteret nego {to mu snaga dose`e. Ezop pri~a o jednom magarcu na koga sunavaljivali tovare, sve dokle se najzad nije skljokao i lipsao. Onda su mu ko`upotrebili za bubanj - i on je posle smrti dobijao maljem jo{ vi{e udaraca negoza `ivota. To }e, ~ini mi se, biti i moja sudbina.“Slobodan Jovanovi} u pismu Milo{u Crnjanskom (1952)

SLOBODANJOVANOVIÆSPECIJALNI DODATAK subota - nedelja, 10 - 11. decembar 2011.

EKSKLUZIVNO iz arhive Izbeglièke vladeDe Golovo odlikovanje Drazi Mihailoviæu i odgovorSlobodana JovanoviæaPisma Slobodana Jovanoviæa Milošu Crnjanskom

PI[U: DEJAN \OKI], LJUBINKA TRGOV^EVI], SAVA DAUTOVI], RADIVOJ CVETI]ANIN.IZ DNEVNI^KIH ZAPISA: KOSTA ST. PAVLOVI], DRAGOLJUB JOVANOVI]

¡

III SJJOVANOVIÆ slobodan subota - nedelja, 10 - 11. decembar 2011.subota - nedelja, 10 - 11. decembar 2011.

II SJ slobodan JOVANOVIÆ

Poku{avam dao~itam O~e na{,ali ga se ne se}am„Svratio sam do njega predve~e u sredu 25. decembra 1957. i, na svoje veliko zaprepa{}enje, utvrdio sam

da sa njim ne{to nije u redu“, pi{e Pavlovi}. „Zatekao sam ga kao i uvek u hotelskom salonu, ali bez knji-ge u ruci. Nije se digao kada se sa mnom pozdravio, {to nikad nije propu{tao da u~ini. Pri~ao mi je ne-

{to o Ravnogorskom pokretu, i sve {to je govorio bilo je normalno ali je Pokret stalno nazivao Svetoandrejskomskup{tinom. Zatim je pre{ao na Gavrilovi}ev povratak iz Amerike i obja{njavao mi je {ta }e mu sve re}i kad se po-podne bude vratio, {to je o~igledno trebalo da zna~i kad se bude vratio iz Amerike ili kad bude stigao u London.

Posle kra}eg vremena potpuno je do{ao k sebi. „U`asno se ose}am umornim“, rekao mi je, „i ne mogu da sesetim pojedinih stvari. Od jutros se ne ose}am dobro“. Predlo`io sam mu da odmah pozovem lekara, ali nijehteo. U hotelu mi ka`u da se jednog trenutka digao iz fotelje i da je pao. Dok je neko pritr~ao, ve} se bio sam ibez i~ije pomo}i digao.

Sutradan, u ~etvrtak 26. decembra, svratio sam do njega pre podne. Opet je sedeo u hotelskom salonu. „Sta-nje se nije mnogo popravilo“, re~e mi. „Ne se}am se pojedinosti. Tako, na primer, svejednako poku{avam dao~itam O~e na{, ali ga se ne se}am. Ne mogu tako|e da se setim nijednog stiha uop{te. Napisao sam jutros jed-no pismo, lepo ga adresovao, prilepio marku, ot{etao do sandu~eta i spustio ga. Kad sam se vratio u svoju sobu,sve sam to ve} zaboravio. Seo sam za sto i ponovo napisao isto pismo, opet ot{etao do sandu~eta, i tek kad sampru`io ruku da ga ubacim, setio sam se da sam pre sat-dva to ve} bio u~inio“. I dalje odbija da mu dovedem le-kara. „Ni{ta“, veli, „tu lekar ne mo`e! To je op{ta slabost“.

Kad sam ga posetio u petak, 27. decembra, sve je bilo kao rukom odne-seno i Jovanovi} je opet bio onakav kakvog sam ga oduvek znao.

Pro{li su zima, prole}e i leto i stanje Jovanovi}eva zdravlja bilo je izvan-redno. Sve nas je zadivljavao svojom sve`inom i izuzetno izvanrednimpam}enjem. Zbog toga sam se zgranuo kad mi je oko 8.30 ~. izjutra, u po-nedeljak 1. septembra 1958. iz hotela javljeno da se „stari Profesor sru{ioodlaze}i u kupatilo“. Odmah sam odjurio do njegovog hotela. Zatekao samga potpuno obu~enog u malom salonu kraj trpezarije. Bio je ve} i doru~ko-vao, ali je u mene gledao kao da me ne poznaje. Posle desetak minuta, do-{ao je k sebi. Jasno mi je bilo da me je poznao i upinjao se da mi ne{to ka`e.Ali ga je te{ko bilo razumeti. Jedva sam uspeo da shvatim njegove re~i: „Ve}se nisam osetio dobro u petak, na Bokinoj (Bo`idara Vlaji}a) proslavi“.(Kulturni odbor Dobrotvornog udru`enja slobodnih gra|ana Jugoslavijepriredio je bio malu sve~anost u ~ast Vlaji}evih sedamdeset godina, ali ne upetak ve} u subotu.) Opet nije hteo da ~uje za lekara i nije mi dozvolio daga otpratim do njegove sobe. Sam se popeo uz stepenice do prvog sprata i,kroz duga~ke i mra~ne hodnike starinskog hotela, dospeo do svoje sobe. Jasam ga kri{om podalje pratio dok nije zatvorio vrata od sobe.

U podne sam opet svratio. Bio je mnogo bolje. ^ekaju}i vreme ru~ku~itao je Tolstojev „Rat i mir“. Mo} govora mu se potpuno povratila. Ka`emi da prethodne no}i nikako nije mogao da zaspi i da je u dva maha uzeopo dva aspirina. Jutros, pre doru~ka, odlaze}i u kupatilo, izgubio je svesti pao. Sutradan, u utorak 2. septembra, sve je opet bilo u najboljem redu,ali ne zadugo.

U nedelju 30. novembra 1958. javljeno mi je da je Jovanovi}a udarila ka-plja oko 5 popodne i da je stanje beznade`no. Nalazio sam se u londonskojokolini i, kad sam stigao u London, u hotelu sam zatekao Radoja Kne`evi}a iprotu Miloja Nikoli}a. Jovanovi} je bio ispru`en po postelji, ali obu~en. Od-mah smo ga svukli i stavili u postelju. U tom je stigao i lekar dr Simpson (Thomas Young Simpson), koga je Kne-`evi} bio pozvao. Po{to je Jovanovi}a bio pregledao, lekar je utvrdio Cerebral Thrombosis i rekao nam je da je onodecembra pro{le godine bio prvi udar, tzv. „{egrt“, ono pre dva meseca drugi, tzv. „kalfa“, dok je dana{nji tre}i,tzv. „majstor“, i da su sada samo u pitanju dani.

Dugo je vremena bio potpuno bez svesti. Ona mu se polako vratila, ali je mo} govora bio kona~no izgubio. Ne-kako nam je ipak objasnio da iz njegovog d`epa izvu~emo bu|elar u kome je dr`ao ne{to novca i znacima namje dao razumeti da ̀ eli da ga ponesemo sobom. Lekar je savetovao da se, odmah sutradan, ako pre`ivi no}, pre-nese na kliniku. Rekao je da }e on na}i sobu u nekom dobrom sanatorijumu a da }e mu za no} poslati jednubolni~arku da sedi kraj njega.

U ponedeljak ujutro stanje se nije izmenilo. Oko 2.30 ~. po ru~ku, prenesen je u Knaresborough Nursing Ho-me. Kad sam ga predve~e posetio, poznao me je. Poznao me je i u utorak. U sredu, na njegov ro|endan, opetme nije poznao, ali u ~etvrtak jeste. U petak i u subotu opet nije. U nedelju me je poznao i hteo je ne{to da mi re-~e, ali nije imao glasa. Ne{to je nerazgovetno {aputao. Upinjao sam se da pogodim {ta `eli, postavljao sam murazna pitanja, ali je na sve odgovarao negativnim klimanjem glave i ljutio se {to ga ne razumem. Najzad sam izsvog d`epa izvukao kartu koju mu je pre nekoliko dana bio poslao njegov sestri} Andrija Risti} i koju sam mupro~itao u ~etvrtak ve~e. Dao mi je glavom potvrdni znak i nasme{io se. Kartu sam mu jo{ jednom pro~itao i po-sle toga mirno je zaspao. I to je bio moj poslednji razgovor sa Slobodanom Jovanovi}em, razgovor u kome su po-gled i pokret glave zamenjivali re~.

U ponedeljak je po~eo da odbija svaku hranu i nije me poznao. Nije me poznao ni u utorak, ni u sredu. U ~e-tvrtak jeste. Na moje navaljivanje pristo je da primi dve-tri ka{i~ice supe i dve-tri soka od pomorand`e.

Kad sam ga posetio u ~etvrtak, nije me poznao. Izdahnuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 ~. izjutra, usvojoj devedesetoj godini.

Iz dnevni~kih bele`aka Koste St. Pavlovi}a

Najzad u Aleji zaslu`nihgra|anaPosmrtni ostaci jednog od najve}ih srpskih pravnika i istori~ara Slobodana Jo-vanovi}a bi}e sahranjeni danas, 10. decembra u Aleji zaslu`nih gra|ana naNovom groblju u Beogradu, saop{tio je Odbor za organizaciju prenosa po-smrtnih ostataka Slobodana Jovanovi}a u Srbiju.

Posmrtni ostaci ~uvenog intelektualca bi}e sahranjeni u 13.30, opelo}e biti slu`eno od 13 ~asova, a kapela na Novom groblju u kojoj }e biti iz-lo`eni posmrtni ostaci Slobodana Jovanovi}a bi}e otvorena za mimohodod 10 sati.

U ~etvrtak su u Beograd dopremljeni posmrtni ostataci Jovanovi}a, koji suekshumirani 1. decembra ove godine, a bi}e sahranjeni pod okriljem Srpskeakademije nauke i umetnosti (SANU), Univerziteta u Beogradu i Pravnog fa-kulteta u Beogradu, gde je on bio profesor i dekan.

U amfiteatru „Slobodan Jovanovi}“ na Pravnom fakultetu u Beogradudanas u 11 sati }e biti odr`ana komemorativna sednica, a u 12 }e sve~a-no biti otvoren Plato Slobodana Jovanovi}a ispred zgrade Pravnog fa-kulteta.

Jovanovi} je bio i predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i predsed-nik Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu, a preminuo je u Londonu 1958. go-dine, gde je i sahranjen na groblju Kensal Grin. U saop{tenju se navodi da segra|ani Srbije sahranom njegovih posmrtnih ostataka odu`uju tom velikomnau~niku, koga su komunisti~ke vlasti osudile u odsustvu 1946. godine na ka-znu li{enja slobode s prinudnim radom od 20 godina, gubitak politi~kih i po-jedinih gra|anskih prava 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gu-bitak dr`avljanstva.

Jo{ 1997. godine pokrenuta je inicijativu da se posmrtni ostaci Sloboda-na Jovanovi}a prenesu u Beograd i tu sahrane, a Okru`ni sud u Beogradu jedeset godina kasnije doneo re{enje kojim se utvr|uje da je presuda Vrhov-nog suda FNRJ iz 1946. godine ni{tava od trenutka njenog dono{enja, da suni{tave sve njene pravne posledice i da se rehabilitovana osoba smatra neo-su|ivanom.

U saop{tenju se ka`e da je ambasador Srbije u Londonu Dejan Popovi} ini-cirao 2009. godine postupak da se posmrtni ostaci Slobodana Jovanovi}a eks-humiraju i prenesu u Srbiju i da je to podr`alo Ministarstvo spoljnih poslova.

„Posebna zahvalnost duguje se profesoru Stevanu K. Pavlovi}u, isto-ri~aru iz Sautemptona, koji je dao saglasnost za ekshumaciju iz groba ko-ji je pripadao njegovom pokojnom ocu, Kosti St. Pavlovi}u, sekretaru iro|aku Slobodana Jovanovi}a. Porodica Pavlovi} i drugi brojni pripad-nici srpske dijaspore u Ujedinjenom Kraljevstvu vi{e od pola veka stara-li su se o grobu na londonskom groblju Kensal Grin“, navodi se u saop-{tenju.

Slobodan Jovanovi} (1869-1958) zavr{io je Prvu beogradsku gimnaziju, apotom Pravni fakultet u @enevi. Objavio je desetine nau~nih radova i uteme-ljio ustavno pravo u Srbiji. Znameniti pravnik i istori~ar ro|en je u Novom Sa-du kao prvi Srbin koji je poneo ime Slobodan, a tako ga je nazvao njegov otacVladimir Jovanovi}, koji je }erki dao ime Pravda.

POSLEDNJA GODINA velikana

U petak, 11. juna 1943, Kosta St. Pavlovi} za-pisao je u svom dnevniku (Ratni dnevnik,1941-1945, Otkrovenje/Slu`beni glasnik, 2011):„[to se ti~e prof. [Slobodana] Jovanovi}a, ... nje-gova velika mana je {to u svakom ministru gle-da kolegu. Me|utim, jedni su izlapeli, drugi de-struktivni, tre}i mangupi. On je od prvog danaispustio vlast iz ruku... Sada mi izgleda da je usve kolege, bez razlike, izgubio veru. Osim toga,on je nau~ni~ki studirao ljude kao {to je nau~ioda studira arhivska dokumenta. Iz tih studija jeizvodio izvesne zaklju~ke. Samo izme|u doku-menata i ljudi postoji razlika. Dokumenta se nemenjaju, i koliko god ih puta ~ovek konsultuje,ona uvek ostaju ista. Kod ljudi se, me|utim, }u-di menjaju stalno. To su `iva dokumenta, kojasvakog ~asa menjaju svoj izgled, i svakog ~asazna~e ne{to drugo.“ Napisano svega dve nede-lje pre nego {to }e Slobodan Jovanovi} da pod-nese ostavku na mesto predsednika jugosloven-ske vlade u izbegli{tvu, ovo zapa`anje je veomava`no iz dva razloga. Prvo, Pavlovi} je kao retkoko dobro poznavao Jovanovi}a i njegov karak-ter: bio je njegov {ef kabineta, bliski saradnik iprijatelj, dalji ro|ak. Posle rata ostao je u najbli-`em kontaktu sa Jovanovi}em, koji je 1958. sa-hranjen na grobnom placu Pavlovi}evih, nalondonskom groblju Kensal Grin. Drugo, Pa-vlovi}evo zapa`anje u svega nekoliko re~enicapru`a savr{eno sa`et politi~ki portre Jovanovi-}a: Slobodan je na prvom mestu nau~nik koji jepomalo zalutao u politiku, u kojoj se nije najbo-lje snalazio, niti je razumeo politi~are oko sebe.

Pavlovi}ev „Ratni dnevnik“ dragoceno je{tivo za sve one koji ho}e da bolje razumeju ne-sre}nu istoriju vlade u izbegli{tvu i uop{te tra-gi~ne doga|aje u periodu Drugog svetskog ra-ta. Ovih dana, kada }e neminovno do}i do po-

jednostavljenih interpretacijaJovanovi}eih aktivnosti u emi-graciji i „povratka“ u „otad`bi-nu“, ~ini se da je posebno va-`no pro~itati Pavlovi}ev dnevnik u kome je Jo-vanovi} jedan od glavnih aktera i jedan od sa-mo dvojice nesumnjivo pozitivnih likova (dru-gi je Dra`a Mihailovi}). Pavlovi}ev portre Jova-novi}a oslikan je me{ovitim tonovima. S jednestrane, to je ugledni starac koga svi po{tuju,mada ga malo ko slu{a, skroman je, po{ten inenametljiv, nezainteresovan za vlast i polo`a-je. S druge strane, Jovanovi} je dosta neefika-san politi~ar koji, iako predsednik jugosloven-ske vlade, poku{ava pre svega da za{titi srpskeinterese. Kako Pavlovi} zapisuje u svom dnev-niku 19. marta 1942: „Znam da profesoru Jo-vanovi}u nije stalo do ovoga mesta [predsed-nika vlade] i da je predsedni{tvo za njega ba-last, ali ne sme ispustiti polo`aj zbog srpskestvari.“ (Na sli~an na~in se mo`e razumeti i Jo-vanovi}evo anga`ovanje u Srpskom kultur-nom klubu krajem tridesetih godina, kada gaje njegov prezimenjak i po{tovalac DragoljubJovanovi} upozoravao da je on „veliki Srbin“ alida ne sme da postane „velikosrbin“).

Jovanovi} je o~ajan zbog doga|aja u zemlji,odakle gotovo svakodnevno sti`u vesti o usta-{kim pokoljima, bratoubila~kom ratu, zver-stvima okupatora. Okru`en je politi~arima ko-ji se me|usobno ne podnose – Srbi su protivHrvata i obrnuto, Slovenci nominalno za Jugo-slaviju, ali pre svega {tite svoje interese, radika-li i demokrate koji nastavljaju sva|e iz vreme-na Nikole Pa{i}a, HSS-ovci koji odbijaju da sla-ve 1. decembar po{to Stjepan Radi} nije u~e-stvovao u ujedinjenju, Jugoslovenski naciona-listi (JNS) i Samostalne demokrate (SDS), kojitako|e gledaju svoje „strana~ke“ interese. Tu jei mladi kralj Petar, koji je pod lo{im uticajemoficira i kome je najva`nije da se o`eni gr~komprincezom Aleksandrom, a ~ija je ̀ enidba i ne-posredni povod za Jovanovi}evu ostavku sa

mesta predsednika vlade. Uticaj oficira na kra-lja i vladu, rivalstvo izme|u oficira i „Kairskaafera“ dodatno slabe polo`aj vlade i njenog je-dinog predstavnika u zemlji, generala Mihailo-vi}a. ̂ ini se da svako gleda svoje uske interesei iako niko nije nominalno protiv Jugoslavije,gotovo niko ne radi i govori u prilog obnavlja-nja zajedni~ke zemlje. Hrvati se ogra|uju odusta{kih zlo~ina, ili ih umanjuju, dok iste Srbipreuveli~avaju, crvene}i zbog kolaboracije Ne-di}a i nastavljaju}i sa osudama kneza Pavla.Nakon jedne sve~anosti u Kembrid`u po~et-kom marta 1942, Pavlovi} zapisuje: „U Gildho-lu [zgrada u Kembrid`u] je prof. Jovanovi} go-vorio u ime Srba, Krnjevi} [ministar iz redovaHSS] u ime Hrvata, Krek [ministar iz redovaSLjS]u ime Slovenaca, Kralj u ime Srba, Hrva-ta i Slovenaca, a jedini koji su govorili u ime Ju-goslovena bili su Englezi.“

Pavlovi} prikazuje Jovanovi}a kao nepoli-ti~kog ~oveka koji kao da je na doga|aje okosebe gledao sa profesorske distance, a neretkoi sa podsmehom i cinizmom. Nakon smenegenerala Simovi}a u januaru 1942, kada je Jo-vanovi} postavljen za predsednika vlade u ko-joj je zastupao novopostavljenog ministra voj-nog, generala Mihailovi}a (koji je, naravno,bio u zemlji), Simovi} se ̀ alio Jovanovi}u da jeneustavno smenjen. „Ja Vam to ne umem re-}i jer se sada bavim vojskom, a Vi studirajteustavno pravo“, glasio je Jovanovi}ev odgovor.Pavlovi} hvali Jovanovi}evu skromnost, zbogkoje se nije nijednom sreo sa ^er~ilom, ali sepostavlja pitanje da li bi sudbina vlade u izbe-gli{tvu, pa i Jugoslavije, bila druga~ija da je po-stojala li~nost koja je bila u stanju da ujediniSrbe, Hrvate, Slovence i ostale i da razgovara ipregovara sa ^er~ilom? Naravno, postojala jetakva li~nost, ali to je bio Tito, i to su Britanci i

ostali Saveznici po~eli da uvi|aju 1943. godi-ne, u vreme kada se zavr{ava Jovanovi}evakratkotrajna politi~ka karijera, koja je otpo~e-la u njegovim poznim godinama, i koja mu ve-rovatno i nije trebala.

Jovanovi}eva nau~ni~ka karijera dobro jepoznata i njegov politi~ki anga`man na nju nesme da baci mrlju. Svakako istori~ari koji na-stoje da slede Jovanovi}a – a svi mi, istori~ariJugoslavije i Srbije, neminovno jesmo Slobo-danovi sledbenici – treba da pre svega te`e darazumeju i objasne njegov politi~ki anga-`man. Profesora Jovanovi}a naravno nisamnikada mogao da sretnem, ali sam se sa nje-govim i danas neprevazi|enim radovima izpoliti~ke istorije Srbije i Jugoslavije, te sa nje-govim ~uvenim stilom pisanja (koji u Beogra-du valjda jedino jo{ Aleksa \ilas gaji), odli~noupoznao. O njemu sam i puno ~uo od onihkoji su ga poznavali: Vane Ivanovi}, DesimirTo{i}, Nenad Petrovi}, i, pre svih, profesorStevan K. Pavlovi}, sin Koste St. Pavlovi}a imoj nezvani~ni mentor. Na Jovanovi}ev grobu Londonu sam pre nekoliko godina vodioprofesore Andreja Mitrovi}a i Ljubinku Tr-gov~evi} pa sam tako, „zahvaljuju}i“ Sloboda-nu, imao ~ast da sa najve}im `ivim srpskimistori~arem odam po{tu najve}em umrlomsrpskom istori~aru. Ipak, najbolji na~in da seoda po{ta velikom Slobodanu je da se vratimostudiranju arhivskih dokumenata i pokrene-mo pravu, nau~nu debatu, mo`da ba{ o Dru-gom svetskom ratu, koji, na`alost, jo{ uvek ro-buje ideolo{kim, „fa{isti~kim“ i „antifa{isti~-kim“, interpretacijama. Dakle, da te`imo dabudemo nau~nici, kao {to je to bio Slobodan,ali da se ipak klonimo politike i nacije.

Autor je istori~ar iz Londona

NajboljapoštaSlobodanuJovanoviæu

Pi{e

Dejan\oki}

Pavlovi} hvaliJovanovi}evuskromnost, zbogkoje se nijenijednom sreo sa^er~ilom, ali sepostavlja pitanjeda li bi sudbinavlade uizbegli{tvu, pa iJugoslavije, biladruga~ija da jepostojala li~nostkoja je bila ustanju da ujediniSrbe, Hrvate,Slovence i ostale ida razgovara ipregovara sa^er~ilom?

Veliki nau~nik pomalozalutao u politiku:Slobodan Jovanovi}23. januara 1941.(poslednji snimak u otad`bini)

Specijalno za ovaj broj Danasa

Hodo~a{}e: Istori~ari Andrej Mitrovi} (desno) i Dejan \oki} ispred nadgrobne plo~e na londonskom groblju, koje je do ove nedelje bilo po~ivali{te Slobodana Jovanovi}a

subota - nedelja, 10 - 11. decembar 2011.

V SJ

subota - nedelja, 10 - 11. decembar 2011.

IV SJ slobodan JOVANOVIÆ

Bio je hladnokrvan isme{kao se, ali u du{imora da mu je stra{noKosta St. Pavlovi}, neka vrsta Jovanovi}evog do`ivotnog {efa kabineta, u dnevni-ku „Razgovori sa Slobodanom Jovanovi}em“ bele`i:

„Ponedeonik, 25. marta 1946. Sino} je Londonski radio ponovio saop{tenje Beogradskog radi-ja da je |eneral Mihailovi} jo{ 13. marta pao u ruke jugoslovenskim vlastima i da }e biti izvedenpred sud kao ratni zlo~inac.

Jugoslovenski narodni odbor odmah se sastao i Jovanovi} je uputio telegram Generalnom se-kretaru Organizacije ujedinjenih naroda Trigve Liju tra`e}i da se Mihailovi} izvede pred Me|u-narodnu anketnu komisiju.

Sreda, 27. marta 1946.Pored telegrama upu}enog ju~e Trigve Liju, danas je Jovanovi}, u ime Jugoslovenskog narod-

nog odbora, poslao pisma ministrima inostranih poslova svih dr`ava ~lanica Organizacije ujedi-njenih naroda.

^etvrtak, 4. aprila 1946.Dok Ameri~ka vlada ima vrlo dobro dr`anje u pitanju Mihailovi}evom, dotle se za Britansku

to ne bi moglo da ka`e. Ju~e je Ernest Bevin (Ernest Bevin) odgovorio na neka pitanja u Donjemdomu i dao je veoma ~udan odgovor. Priznao je, istina, da je Dra`a Mihailovi} u~inio Saveznicimaneosporno velike usluge, ali druge polovine 1941. Posle je prestao da se bori. Gleda}u da nagovo-rim Jovanovi}a da Bevinu po{alje pismo i da mu objasni da su i mnogo docnije svi savezni~ki ko-mandanti uputili Mihailovi}u ~estitke.

Petak, 5. aprila 1946.Jovanovi} je mi{ljenja da je bolje da uputi pismo uredniku „Tajmsa“. Ako napi{e Bevinu, niko

za to ne}e saznati, a ako se objavi u „Tajmsu“, sazna}e i Bevin i javno mnenje.

Utorak, 9. april 1946.„Tajms“ je jutros objavio Jovanovi}evo pismo kao odgovor na Bevinovu najavu u donjem domu.

Koraci koje je preduzimao da se su|enje u Beogradu predupredi registrovani su udnevniku Koste St. Pavlovi}a iako u njemu, svakako, nije nazna~ena celokupna aktiv-nost koju su Jovanovi} i JNO razvijali „u odbranu |enerala Mihailovi}a“.

„Ponedeonik, 15. jula 1946. Radio Beograd objavio je presudu Mihailovi}u i drugovima. Jova-novi} je osu|en na 20 godina. Odmah sam, ~im sam za presudu saznao, oti{ao do Jovanovi}a. Bioje hladnokrvan i sme{kao se, ali u du{i mora da mu je stra{no. Celog `ivota raditi kao {to je radioi biti od svoje sopstvene zemlje osu|en kao izdajnik!

Odmah sam mu predlo`io da Kralj valja da uputi telegrame na sve strane i da tra`i intervenci-ju da se spase Mihailovi}ev ̀ ivot. Sastavili smo telegrame i odneli ih da ih saop{timo Jugosloven-skom narodnom odboru, ~ija je sednica bila za-kazana za 4. ~. Usvojeni su tekstovi Kraljevih te-legrama (engleskom) kralju \or|u VI, predsed-niku (SAD) Trumanu i Bidou, i Jovanovi}evihAtliju, Bernsu i Bidou (ministri inostranih po-slova Engleske, SAD i Francuske), kao i tekst de-klaracije koju Kralj sutra treba da da {tampi. Jo-vanovi} je ve} bio utvrdio s Kraljem da }e meprimiti danas u 5 ~. da mu tekstove odnesem ipredam. Kad sam se javio preko telefona, re~e-no mi je da se Kralj nalazi na 120 milja od Lon-dona i da tamo gde je nema telefon. Odjuriosam u njegovu kancelariju i tamo mi je to istopotvrdio Filip Hristi}. Tek sam uspeo da ga pro-na|em posle ve~ere. Odobrio je da se po{alju te-legrami. Jovanovi}evi su ve} bili oti{li ranije.

Utorak, 16. jula 1946. Popodne sam videoKralja. Odobrio je tekst svoje izjave {tampi. U 4~. je bila konferencija {tampe. Do{lo je dosta no-vinara. Prvo je pro~itana i razdeljena Kraljevaizjava, onda izjava Jugoslovenskog narodnogodbora. Novinari su postavljali pitanja, na kojaje odgovarao Jovanovi}.“

SA DRAZOM na optuzenièkoj klupi

U skupini politi~ara koje je general Du{an Simovi} pred zoru 27.marta 1941. godine sazvao na konferisanje o sastavupu~isti~ke vlade, nalazio se i Slobodan Jovanovi}. Od tada

prisutnih u kabinetu ministra vojske i mornarice Jovanovi}a jerazdvajalo to {to, u stvari, nije bio „politi~ar“ - jedini nije pripadaonijednoj politi~koj stranci. Nije posedovao ni vojne prerogative.

Tada je Slobodan Jovanovi} imao sedamdeset i dve godine. Dugi jeniz godina bio univerzitetski profesor; predsednik Srpske kraljevskeakademije, a rektor Beogradskog univerziteta u dva maha; prethodne,1940. godine, iza{la mu je bila sedamnaesta knjiga „Sabranih dela“koja su se kod Gece Kona po~ela {tampati 1932. Jednom re~ju, gotovozaokru`en opus, i `ivot koji se pribli`avao zalasku.

Kada je general Simovi} sastavio vladu oko 10 sati 27. marta, Jovanovi}je u njoj dobio mesto drugog potpredsednika Ministarskog saveta, izaMa~eka. Prvi put u ̀ ivotu kro~io je u formalnu politi~ku strukturu.

Kakva je bila Jovanovi}eva uloga u prevratu?Radoje L. Kne`evi} tvrdi da je u Simovi}evu vladu Jovanovi} u{ao

„bez odu{evljenja i bez opiranja, po jednom dubokom ose}anjudu`nosti, tako tipi~nom za njega“, te da „nije bio unapred upu}en utajnu o spremanju prevrata“. Mada je Kne`evi} li~nost koja bi mogladobro znati pojedinosti kakva je ova, jer je aktivni u~esnik pu~a, ipak,po svemu sude}i, nema pravo kada govori o Jovanovi}evojneupu}enosti u „tajnu prevrata“.

Jer, jedan od glavnih aktera pu~a, general Simovi}, govori druga~ije.Istori~ar Ferdo ^ulinovi} (u studiji „27. mart“), iznose}i podatke izankete koju je sproveo me|u istaknutim u~esnicima 27. marta - anketeu kojoj je i izjava samog generala Simovi}a - utvr|uje da je „prof.Slobodan Jovanovi} stajao u vezi s generalom Simovi}em i s njim jepregovarao o mogu}nosti izvr{enja udara“.

Protivnik pakta sa Osovinom^ulinovi} spominje da je, neposredno pred 27. mart, Jovanovi}

zatra`io i prijem kod kneza Pavla „da ga upozori na opasnosti kojima seon izla`e ako vlada potpi{e ugovor o prihvatanju Trojnog pakta“. Potvrduove ~injenice na}i }emo i u drugim izvorima (Memoari patrijarha Gavrila,se}anja nedi}evskog publiciste dr Danila Gregori}a itd.). Sam Jovanovi} usvojim ratnim i poratnim rukopisima ne govori o sopstvenoj pripremi za27. mart, ali je Radoju L. Kne`evi}u dao slede}u zabele{ku o razgovorukoji je sa knezom Pavlom vodio oko 20. marta:

„Ja sam ba{ pred potpisivanje Trojnog pakta bio kod kneza Pavla.On me nije zvao, nego sam se ja sam javio za audijenciju. To sam u~iniona navaljivanje g. g. Grola i Vlaji}a (lideri Demokratske stranke) koji sunalazili da bi bilo dobro re}i Knezu da je svet razdra`en protiv Paktakao {to je bio razdra`en i protiv Konkordata, i da se mo`e desiti sva{ta,ako Vlada Pakt potpi{e. Ja sam sve to rekao Knezu. Kako mi se ~ini,sasvim jasno. Knez mi je onda izlo`io situaciju otprilike onako kako je,sude}i po Anti}evim zabele{kama, izlagao i ~lanovima Vlade. U ranijimrazgovorima koje sam imao s njime, on je nagla{avao da u njegovompopu{tanju Nemcima ima jedna granica koju ne}e nikada pre}i.Ovoga puta, naprotiv, nagla{avao je samo to da rat valja po svaku cenuizbe}i. Ja sam mu u~inio dve napomene sasvim op{teg karaktera.

(1)Vrlo je opasno voditi istovremeno i spolja, i unutra, nepopularnu politiku:me|utim, kod nas je sada povrh jedne unutra{nje politike koja nikada nijebila popularna, do{la jo{ i jedna krajnje nepopularna spolja{nja politika.(2) Ako je Knez smatrao takvu spolja{nju politiku za neizbe`nu, onda jetrebalo pripremiti svet za nju, {to ni u najmanjoj meri nije u~injeno.

Knez mi je rekao da pristupanje Paktu jo{ nije svr{ena stvar, i da }eon jo{ o svemu razmisliti. Ja sam mu pri rastanku ponovo obratiopa`nju na veliko razdra`enje koje je obuzelo svet protiv Pakta.“

Me|utim, njegovo pona{anje ve} one no}i 27. marta kada ga jeSimovi} pozvao u kabinet ministra vojske i mornarice, svedo~i da jeJovanovi}eva uloga ako ne u pu~u, a ono posle njega, bila zami{ljenakao veoma „aktivna“. Na primer, kratak tekst kraljevog proglasa narodukoji }e biti pro~itan na Radio Beogradu od jednog vojnog licaglumljenim kraljevim glasom - izdiktirao je upravo Slobodan Jovanovi}„pomognut ovde-onde od prisutnih“.

U poslovima Simovi}eve vlade, Jovanovi}u je davano zapa`enomesto i to ne samo zbog ~injenice da je u njoj bio „tre}i ~ovek“. Nasvojoj tre}oj sednici, 29. marta, Ministarski savet odredio je, tako „u`ikomitet“ za spoljne poslove u koji je u{ao i Jovanovi}. Tako|e jeJovanovi}, ka`u, bio predvi|en za novi krunski savet, kao i za hitnepregovore sa Musolinijem koji bi, ra~unalo se u novoj vladi, ubla`iliposledice raskidanja pakta sa silama Osovine.

Da Jovanovi} nije u{ao u dvadesetsedmomartovske zavereni~keakcije slu~ajem, „bez odu{evljenja i bez opiranja“ i na prijateljskesugestije tek „na licu mesta“ - kako to nastoji da predstavi Radoje L.Kne`evi} isti~u}i i svoj udeo u svemu tome - mo`e se, mo`da, zaklju~ivatina osnovi istra`ivanja Jovana Marjanovi}a (u knjizi „Dra`a Mihailovi}izme|u Britanaca i Nemaca“) o izvesnoj tajnoj organizaciji „Konspiracija“kojoj je, po tome, od ranije pripadao i Slobodan Jovanovi}.

Marjanovi} se u svojoj rekonstrukciji oslonio na „pisano se}anje“poru~nika Stani{e Kosti}a.

„Prema S. Kosti}u, njegov raniji poznanik advokat Mladen @ujovi}govorio mu je jula 1938. „da postoji izvesna grupa ljudi koja ne{to radida spase ~ast na{e zemlje“ i privukao ga na tajne sastanke ove grupe.Prvi kojem je prisustvovao Kosti} odr`an je ubrzo u @ujovi}evoj ku}i uBeogradu i tom prilikom navodno je obrazovana „Konspiracija“, nekavrsta tajne organizacije. „Kao glavni cilj postavlja se obaranje re`imaPavla i Stojadinovi}a i postavljanje jednog demokratskog iantifa{isti~kog poretka.“ Ovom sastanku treba da su prisustvovali:Slobodan Jovanovi}, poznati profesor i predsednik SKK, Danilo Dani},potpredsednik Kasacionog suda, Antonije Anti}, oficir u penziji, kome jesu|eno u Solunskom procesu, Velimir Vemi}, oficir u penziji, tako|e musu|eno u Solunskom procesu, Momir Nikoli}, advokat, DragoslavStranjakovi}, profesor univerziteta, Slobodan Dra{kovi}, docent, @ivojinBalugd`i}, ministar na strani i Dragi{a Vasi}, advokat i knji`evnik.Sastankom je rukovodio Slobodan Jovanovi}, koji je i izlo`io i obrazlo`io„glavni cilj“ ove grupacije. Nekada{nji crnorukci Anti} i Vemi} dali suuputstva organizacione prirode za tajni rad, koji su usvojeni. Kaooperativno rukovodstvo ove organizacije bio je navodno izabran Izvr{niodbor, u koji su u{li: Dragi{a Vasi}, Mladen @ujovi} i Momir Nikoli}.

Zavereni~ke ambicijePrema dobijenim uputstvima, u vojsci su se imale stvarati tajne

grupe od po pet ljudi. (Takva je bila i organizacija ~lanstva udru`enjaUjedinjenje ili smrt, {to je bilo zapisano i u njegovom poslovniku u ~l.1). S. Kosti} je po~eo da radi na pridobijanju mladih oficira za ovaj tajnipokret. Prva petorka osnovana je u 1. protivavionskom puku uBeogradu (kapetani Mihailo S. Kosti}, Stani{a N. Kosti}, \or|e A. Srb,Sreten S. [anti}, i poru~nik Vladimir M. Nikoli}. S. Kosti} preciznonavodi adrese stanova u kojima se ova petorka sastajala.“

Slobodan Jovanovi} je, dakle, i pre svojih kontakata sa Simovi}em ipre razgovora o dvadesetsedmomartovskom prevratu, imao - ako jeverovati se}anju na koje Marjanovi} dosta pola`e - i zavereni~kihambicija. Zavereni~ki pokret odr`avao je veze sa Britancima, i ne samo snjima. Marjanovi} navodi da je Britanski Forin ofis 17. aprila 1941. poslaotelegrafsku poruku svome poslanstvu u Jugoslaviji (poslanstvo je ve}bilo u evakuaciji) da se „radi budu}eg britanskog uticaja u Jugoslaviji“u~ini sve {to se mo`e da iz Jugoslavije iza|u neka lica - me|u kojima je iSlobodan Jovanovi}. Jovanovi} je, zna~i, dugo vremena klizio po samojivici koja deli „politi~ku pripadnost“ od „gra|anske nezavisnosti“. Jo{dvadesetih godina kombinovali su sa njim kod sastavljanja vlada, ali jeon uporno birao „sjajnu izolaciju“. Po mnogim svedo~enjima bio jeposlednji, ili me|u poslednjima, sa kojima se kralj Aleksandarkonsultovao pred uvo|enje diktature, 6. januara 1929. Bilo je Jovanovi}ustalo da ne ostane uverenje kako je i on dao saglasnost na Aleksandrovuodluku; u „Politici“ je odmah i demantovao takve „glasine“, a kasnije jeobja{njavao tu svoju posetu i ulogu koju je tada odigrao. ̂ ini se doistada niti je pisao, niti redigovao Kraljev {estojanuarski Manifest.

Otvorenije, politikom se po~eo baviti - ako uzmemo „politiku“ kaoljudsku praksu, a ne i kao izno{enje i zastupanje ideja kroz ~lanke, studije,oglede, monografije, i sl. - tek sredinom tridesetih godina, pre svegainicijativom da se osnuje Srpski kulturni klub. Reklo bi se: u politiku jeulazio kad je zavr{io, ili zavr{avao, sve druge, va`nije poslove.

Iz penzije u politiku

Pokreti otpora u Drugom svetskom ratu: De Gol, Jovanovi} i Mihailovi}

De Golovoodlikovanje i divljenje

Odgovor SlobodanaJovanovi}a |eneralu De Golu

Istine radi, treba re}i da Jovanovi}ev odnos prema vo|i ~et-ni~kog pokreta Dra`i Mihailovi}u jo{ od prvih godina ratanije li{en izvesne mitologizacije njegove li~nosti. Drugo je pi-

tanje, me|utim, da li je predsednik emigrantske vlade tada to ~i-nio vi{e iz propagandnih razloga, da bi svom ministru vojnompodizao ve} ionako veliki rejting u o~ima saveznika, ili na osno-vu stvarne ube|enosti u njegov heroizam u borbi s okupatorom.Ali, {ta god da je bilo u pitanju, jedno je, izgleda izvesno: takvouzdizanje Mihailovi}a nalazilo je plodno tle na raznim stranama,a ostavljalo je, recimo, vi{e nego sna`an utisak na predstavnikeDe Golove „Slobodne Francuske“ (France Libre) i, dabome, nasamog generala De Gola, vo|u francuskog Pokreta otpora. Fe-bruara 1943. general De Gol izrazi}e svoje divljenje prema Drago-ljubu Mihailovi}u odlikuju}i ga ratnim krstom, a Slobodan Jova-novi}, kao zastupnik ministra vojnog, zahvali}e se pismom kojeje sadr`avalo ne manje komplimenata. „Slu`bene novine Kralje-vine Jugoslavije“ u Londonu 21. marta 1943. registrovale su i jed-no i drugo informacijom koja se ovde u plavom okviru objavlju-je u celini.

Bilo je rasprostranjeno uverenje da je ba{ ovo odlikovanje ko-je je De Gol dao Dra`i Mihailovi}u osnovni razlog hladnih odno-sa izme|u De Gola i Tita, sve do 1968, kada De Gol i Titu izri~epohvale nakon {to je dobio Titovu li~nu poruku kako je on, Tito,spreman da se odupre Sovjetima ukoliko bi posle ^ehoslova~keintervenisali i u Jugoslaviji.

ODLIKOVANJE FRANCUSKIM RATNIM KRSTOM\ENERAL DE GOL - MIHAILOVI]ULegendarnom junaku i simbolu patriotizma

„\eneral de Gaulle, vrhovni komandant svih oru`anih snaga Bora~ke Francuske ipretsednik francuskog Nacionalnog komiteta u jednoj pohvalnoj naredbi svim snaga-ma Bora~ke Francuske na suvu, na moru i u vazduhu, istakao je Ministra vojske, mor-narice i vazduhoplovstva armijskog |enerala Dragoljuba Mihailovi}a za primer i ugledsvima borcima koji se bore za slobodu svog naroda i vaskrs svoje otad`bine. Ta na-redba glasi:

POHVALNA NAREDBA za sve snage Bora~ke Francuske\eneral de Gaulle Vrhovni Komandant Bora~ke Francuske, pretsednik Nacionalnog KomitetaPohvaljuje naredbom za sve snage Bora~ke Francuske ARMISKOG \ENERALA DRAGOLJUBA MIHAILOVI]A iz slede}ih razloga.Legendarni junak, simbol naj~istijeg patriotizma i najvi{ih jugoslovenskih

vojni~kih vrlina, ovaj |eneral nikada nije prestao da se bori na tlu svoje okupi-rane otad`bine. Zahvaljuju}i pomo}i koju mu pru`aju jugoslovenski rodoljubi,neprekidno se bori protiv okupatorske vojske, pripremaju}i na ovaj na~in po-slednji juri{ koji }e odvesti oslobo|enju njegove otad`bine, rame uz rame saonima koji nikad nisu priznali da se jedna velika zemlja mo`e da pot~ini brutal-nom osvaja~u.

Ova pohvalna naredba povla~i odlikovanje Ratni Krst sa palmovom gran~icom.Napisana u Londonu 2. februara 1943.Charles de Gaulle s.r.

U danima kada se u Jugoslaviji, pored masovnih pokolja, vodi krvava borba na `i-vot i smrt za oslobo|enje na{eg naroda od strane besmrtnih boraca pod komandomMinistra vojske armiskog |enerala Dragoljuba Mihailovi}a - ovo priznanje od stranejednog francuskog |enerala, koji kao i Dra`a nikada nije prestao da se bori protiv Ne-maca, veoma je drago ne samo na{oj vojsci nego i celom na{em narodu. Borci |ene-rala Mihailovi}a zajedno sa svojim Na~elnikom {taba Vrhovne komande imaju sverazloge da budu ponosni na ovo visoko priznanje od strane francuske vojske koja sebori za oslobo|enje Francuske.

Gospodine |enerale,^ast mi je da vam potvrdim prijem va{eg pisma od 2. februara kojima ste izvoleli da

mi saop{tite da ste u naredbi za Slobodne Francuske Snage pohvalili armiskog |enera-la D. M. Mihailovi}a, jugoslovenskog Ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.

Ne}u propustiti a da ne saop{tim |eneralu Mihailovi}u odlikovanje koje su mu uka-zali njegova bra}a po oru`ju iz Bora~ke Francuske. Me|utim, siguran sam da sam tu-ma~ njihovih ose}anja kad vam ka`em da ni{ta ne mo`e vi{e u~initi zadovoljstvo jed-nom Srbinu nego da dobije pohvalnu naredbu vojske, koja je uvek bila prva na svetu, ivojskovo|e, koji, i on kao |eneral Mihailovi}, nije nikada hteo priznati poraz sem kaoprivremen i za koga jedna izgubljena bitka nije mogla nikada zna~iti izgubljen rat.

Francuska i Jugoslavija izgubile su jednu bitku, ali su dobile druge i na putu su dadobiju rat, jer imaju vojskovo|e takve kao {to ste vi, gospodine |enerale, i kao {to je |e-neral Mihailovi}.

Pretsednik Kraljevske vlade i zastupnik Ministra vojske, mor-narice i vazduhoplovstva, g. Slobodan Jovanovi}, uputio je sle-de}u pismenu zahvalnost |eneralu de Gaulle-u:

¡

U skupini politi~ara koje je general Du{an Simovi} pred zoru 27. marta 1941. godine sazvao na

konferisanje o sastavu pu~isti~ke vlade, nalazio se i Slobodan Jovanovi} (tre}i zdesna):

Polaganje zakletve pred kraljem Petrom II

¡

VII SJJOVANOVIÆ slobodan subota - nedelja, 10 - 11. decembar 2011.subota - nedelja, 10 - 11. decembar 2011.

VI SJ slobodan JOVANOVIÆ

Dr Dragoljub Jovanovi}, vo|a levihzemljoradnika, u svojimmemoarima opisuje jedan svoj

razgovor sa Slobodanom Jovanovi}em(„na{im Volterom“ - kako ga zove) upravoo Srpskom kulturnom klubu i „Srpskomglasu“. To je redak trag o izvesnim li~nimgledanjima Slobodana Jovanovi}a nainstitucije kojima se toliko bio posvetio.

„[ta je to Srpski klub? - pitao sam naglo -ka`e Dragoljub Jovanovi}. - Mene je uvek`eniralo da Vas pitam, ali je sada do{lovreme. Pretpostavljao sam da su Vas na tonaveli beogradski Srbi iz Bosne iHercegovine koji ho}e da ne{to rade, makarda se zabave.“

„Ne, to je moja ideja - odgovorio jeSlobodan Jovanovi}. - Pre nekoliko godina,bio sam u Dalmaciji i prolazio kroz Bosnu.Video sam da su na{i Srbi dosta zbunjeni ida im kulturne ustanove propadaju. Dok subili pod Austro-Ugarskom, brinuli su sesami o sebi i imali jaku privatnu inicijativu.Posle rata, mislili su da je tu dr`ava, kojojtreba sve prepustiti. U stvari, dr`ava nije bilasrpska, niti je preuzela poslove Prosvjete,Matice srpske i drugih kulturnih dru{tava.Ja sam mislio da taj rad treba obnoviti.“

- I niste ga obnovili. Stvar se izvrgla une{to drugo. Trebalo je da bude centar zaprou~avanje i za koordinaciju, a iz toga jeiza{ao „Srpski glas“. Najpre su va{i ljudi i{lida prave filijale Kluba po unutra{njosti, asada govore o srpskoj stranci.

„Ovako je bilo - pristao je da govori ‘na{Volter’. - Mi smo po~eli sa prou~avanjem.Odr`ano je nekoliko predavanja. Uunutra{njost su predava~i i{li samo po

pozivu. Zvali su ih skoro po pravilu levi~ari.To je bilo ono vreme kad je pala^ehoslova~ka i kad su levi~ari bili patrioti.Mi smo odista pokrivali te omladince, mi ivojska. Danas nas ti isti napadaju da smoreakcionari i srpski {ovinisti.“

- To je zbog ]orovi}a - primetio sam ja,pi{e Dragoljub Jovanovi}. Ina~e se oko vaskupe mnogi koji su pod {estim januarombili Jugosloveni, a sad se u njima probudilioja|eni Srbi.

Odgovorio je: „]orovi}a ne mare zbognjegovog rada kao rektora. A ne vidim ko bi uKlubu bio {estojanuarac. Imate republikance,samog Dragi{u Vasi}a, Voju Vujanca, bra}u@ujovi}e, a Stranjakovi} je levi~ar“.

- Oni pi{u druk~ijim stilom nego Balkan,ali iznose iste stvari: love pogre{ke Hrvata iizazivaju psihozu gra|anskog rata. To nemo`e imati uspeha na selu, ni me|u malimsvetom u unutra{njosti. Neki dan smo bili uRa{koj, pa }e jedan Englez koji je do{ao namoj izbor, pitati kako je tu primljen Srpskiglas. Napravili smo anketu. Nijedan odseljaka nije bio ~uo za taj list. Jedan sudijski

pripadnik je rekao da ga besplatno dobijanjegov otac, koji je u ratu bio komandantDragi{i Vasi}u. Jedan seoski u~itelj je znaoda ga prima njegov sve{tenik, ljoti}evac.Ina~e, u varo{ici, niko.

„Ne mogu napraviti srpsku stranku“,rekao je Slobodan, „ali ne mo`ete ni Vi ~istoselja~ku. Nije dovoljna samo jedna ideja.Oni imaju samo nacionalnu, Vi samosocijalnu. Vi biste morali vi{e naglasitinacionalni momenat. Uspeli su samopokreti koji su stvorili amalgam od vi{eideja. Hitler je napravio takav amalgam. IMa~ek. Mali potoci moraju da se sliju da bipostala reka. Eto, pravite vi srpsku selja~kustranku. To mo`e imati uspeha.“

Dr Dragoljub Jovanovi} navodi da jeSlobodanu Jovanovi}u u lice rekao: „Mojidrugovi i ja Vam ‘Srpski glas’ neopra{tamo“.

Bilo je to jedno karakteristi~nonegativno gledanje koje se formiralo i ukrugovima nekih gra|anskih politi~ara idelu gra|anske javnosti prema akcijiSlobodana Jovanovi}a.

K ao {ef Ratnog presbiroa, Slobodan Jovanovi} jesve do februara 1917.godine bio uz Vrhovnukomandu srpske vojske, po povla~enju iz Srbi-

je na Krfu, pa u Solunu. Njegov povratak na Krf po~et-kom 1917. godine, iako formalno obrazlo`en potrebomza njegovom stru~nom pomo}u, bio je u stvari interna-cija. Naime, tada je bio u jeku proces oficirima ~lanovi-ma tajne organizacije „Crna ruka“, a Jovanovi}eva bli-skost sa vode}im li~nostima ove grupe, posebno sa pu-kovnikom Dragutinom Dimitrijevi}em Apisom, u~inilaga je sumnjivim.

Bilo je vi{e razloga za pozornost srpskih politi~kih ~i-nilaca prema Jovanovi}u. Pripadao je nezadovoljnici-ma koji su po~etkom 1916. godine, nakon poraza srp-ske vojske i povla~enja kroz Albaniju, smatrali da je srp-ska vlada odgovorna za poraz. Sklon pri~anju i zainte-resovan da od drugih {to vi{e ~uje, u razgovorima nijekrio nezadovoljstvo tada{njim politi~kim okolnostima,a vesti o tome su dopirale i do onih kojima su njegovekritike bile upu}ene.

Po svoj prilici Jovanovi} se nije zadr`ao samo na ver-balnim opaskama. Postoje svedo~enja da se u vi{e ma-hova me|u grupama nezadovoljnih oficira i politi~ara,i na Krfu i u Francuskoj, razmi{ljalo o zbacivanju pred-sednika vlade, pa ~ak i samog regenta Aleksandra. Te-{ko je re}i koliko se daleko oti{lo u pravljenju konkret-nih planova a koliko je to kasnije, iz politi~kih razloga,preuveli~ano, ali je poznato da se u nekim od predlogavlade koja bi zamenila Pa{i}evu pominjano i njegovoime. Sigurno je Jovanovi} razmi{ljao da pri|e onima ko-ji bi nasledili tada nepopularnog predsednika vlade, averovatno je i prihvatio neke predloge, jer je kasnijesam pisao da ga je Apis „`ivo odvra}ao od ulaska u Mi-{i}evu Vladu“, navode}i argumente da bi ta vlada obez-bedila li~ni re`im Aleksandra Kara|or|evi}a. U delu ma-terijala kori{}enom u Solunskom procesu bele`i se daje sa Svetolikom Jak{i}em napisao statut za predvi|e-nu vladu „Narodnog saveta“ i da je bio jedan od njenihglavnih organizatora. U onim vestima gde se navodiloda bi Pa{i}a trebalo da nasledi vojvoda @ivojin Mi{i},Slobodan Jovanovi} se predvi|ao za ministra pravde iliprosvete. ^ak su se u pripremama Solunskog su|enjapojavile vesti da su „prevratnici imali nameru da uklo-ne dinastiju, vladu i crkvene velikodostojnike, pa da sapukovima, kojima su njihovi ljudi komandovali, pri|uneprijatelju s vladom koju bi obrazovao Slobodan Jo-vanovi}“, da bi tako „u okviru Austrije postigli ujedinje-nje“.

Iako je ova poslednja kombinacija najmanje uteme-ljena i verovatno je nastala iz potreba politi~kog diskre-

ditovanja protivnika, zajedno sa prethodnim potvr|u-je da je Slobodan Jovanovi} bio poznat kao protivniktada{nje Pa{i}eve vlade, i kao takav se ~esto pominjaou razmatranju eventualnih novih ~lanova kabineta. Ifrancuski vojni izvori su ga navodili me|u nekoliko vi-sokih li~nosti saglasnih da se svrgne Pa{i}. Za tada{njepoliti~are na vlasti, on je bio me|u glavnim „civilnim li-cima u zaveri“, te je uz sebe uglavnom imao ponekogpolicijskog dou{nika, koji su izve{tavali o njegovim sa-stancima s „crnorukcima“.

Sva ova saznanja, a posebno dru`enje sa Apisom,uticali su da se otvori „prethodna istraga“ o njegovojsaradnji sa organizacijom „Crna ruka“. Vodio ju je mi-nistar unutra{njih dela Ljubomir Jovanovi}. Izgleda dase istraga ve} pribli`ila Slobodanu Jovanovi}u, kadaje on „hitno“ iz Soluna oti{ao na Krf, sam to u {ali ko-mentari{u}i da „mo`da Vlada sumnja da on ima vezesa Crnom rukom“. Ministar Jovanovi} nije odustajao inaveo je jednog svedoka koji je tvrdio „da svi imajuobave{tenja sa vi{e strana da g. Jovanovi} zna mno-ge stvari iz rada prevratne organizacije, s kojom je, vi-di se, imao veza, i povodom istrage ~ini poverljiva sa-op{tenja pojedinim licima, to ako g. Predsednik [Pa-{i}] nemadne ni{ta protiv pozovite ga da na protoko-lu ka`e sve ono {to zna po aferi prevratnih oficira’’.

Time je i Slobodan Jovanovi} postao jedna od li~-nosti koja se ume{ala u sukob koji je tokom 1916. i po-~etkom 1917. godine buktao izme|u regenta Alek-sandra, Nikole Pa{i}a i pukovnika Dragutina Dimitrije-vi}a-Apisa, u ~ijoj zavr{noj fazi su se prva dvojica udru-`ili protiv tre}eg. U njemu je Slobodan Jovanovi} os-tao naklonjeniji poslednjem i tada najslabijem - Api-su. Njihovo prijateljstvo nije bilo dugo jer su se njihdvojica upoznala tek u avgustu 1914, kada se Jovano-vi} javio na vojnu du`nost, i zajedni~ki su radili samodo marta 1915. kada je Apis napustio Kragujevac. Po-novo }e se na}i na Krfu po~etkom 1916. godine. I uKragujevcu, kao i na Krfu, mnoge ve~eri su proveli za-jedno, kojim prilikama je izre~eno mnogo kriti~nih re-~i o vladi i regentu.

Ali sve to vreme Jovanovi} se susretao i sa regen-tom Aleksandrom. On je bio monarhista i legalista, inema tragova otvorenih suprotstavljanja ~lanovimaporodice Kara|or|evi}. Za tada{nju krizu vi{e je kriviovladu nego vojsku i njenog vrhovnog komandanta.Sa regentom ga je vezivala i obostrano nezadovolj-stvo Pa{i}em, i u vi{e razgovora koje su imali na Krfu,Jovanovi} je savetovao regenta o na~inu kako da seoslobodi dugotrajnog i harizmatskog predsednikavlade. Tako je pre zajedni~ke, regentove i Pa{i}eve, po-sete savezni~kim prestonicama u prole}e 1916, pred-lagao da predsednik vlade ne ide, jer }e se posle toga„te`e zbaciti“. A pominjao se i kao pisac „kratkog usta-va“ kojim bi se osigurala Aleksandrova li~na vlast, i sa-mim tim umanjio zna~aj svih politi~kih ~inilaca.

Slobodan Jovanovi} nije voleo Pa{i}a. Iako je u ka-snijim godinama svoj stav prema njemu umerio, to-kom rata ga je smatrao odgovornim za napu{tanje te-ritorije Srbije, te {to nije prihvatio predlog Vrhovne ko-mande za preventivni napad na Bugarsku, optu`ivaoga je da se previ{e oslanjao na Rusiju i sl. Svoju kriti~-nost je javno pokazivao, tako da je po~etkom 1916.godine do Londona stigla vest da „Guta [D. Proti}] iSlobodan podgovaraju oficire da ubiju Pa{i}a“. I prvirazgovor Jovanovi}a sa regentom na Krfu 1916. godi-ne, po li~nom svedo~enju, imao je samo jednu temu- kako ukloniti Pa{i}a. Iako mu je Aleksandar „bez uvi-janja“ saop{tio svoju `elju da se oslobodi predsedni-ka vlade, Jovanovi} mu je pravni~kom logikom uka-zao da je za to kasno jer se, u me|uvremenu, smenomu Vrhovnoj komandi, krivica za poraz prebacila na voj-sku. Svoju kriti~nost je preneo i Bogumilu Vo{njaku uleto 1917. godine, tvrdnjom da je vlast u Srbiji sistem„bosova“, a da je Pa{i} u toj monarhiji „super-bos“.

Dok je Jovanovi} krivicu za situaciju u kojoj se Srbi-ja na{la krajem 1915. godine prebacivao samo napredsednika vlade, regent Aleksandar je i u Pa{i}u i uApisu video neprijatelje, i po~etkom krize nije znao skojim da prvo otpo~ne obra~un. Jovanovi} nije uspeoda ga ubedi da je predsednik vlade zbog op{te nepo-pularnosti prvi na redu, pa je onda poku{avao da budeu neku ruku pomiritelj izme|u osumnji~enih oficira ivrhovnog komandanta. Ali njegova otvorena kriti~-nost prema Pa{i}u i zadr`an povremeni kontakt sa Api-

som u~inili su da ga ni predsednik vlade ni regent nisuprihvatali. Obojica su zadr`ali rezerve jer su ga smatra-li ~ovekom njihovog zajedni~kog politi~kog protivni-ka i ose}ali su da se ne mogu pouzdati u njega.

Ipak, kada se pripremao proces Apisu i uhap{enimoficirima, Pa{i} je pokazao da nije zlopamtilo. Pozvaoje ponovo Jovanovi}a na Krf i dao mu zadatak da pri-kuplja materijal o zlo~inima Bugara u Srbiji. Ovaj Pa{i-}ev potez izazvao je veliko iznena|enje. O~igledno dana Krfu nije bio ba{ preko potreban. Jovan @ujovi} jepitao da li je Jovanovi} uhap{en kao terorista, dok jesam Slobodan Jovanovi} pisao Jovanu Cviji}u: „Za{tomene dr`e ovde, ja ne znam - ali fakt je, da Pa{i} ne ̀ e-li vi{e da se rastaje od mene“.

Ostaje za ispitivanje pretpostavka da ga je povla-~enjem na Krf i pod njegovu nadle`nost, Pa{i} skloniood dometa islednika u Solunskom procesu. Iako je tobila neka vrsta internacije, ona je formalno bila pokri-vena ve} ranije donetom odlukom o njegovom anga-`ovanju na stru~nim poslovima i za samog Jovanovi-}a je zna~ila bezbednost. Jer on je bio jedan od neko-liko civila ~ije se ime pominjalo u oficirskoj zaveri, o ~e-mu su svedo~ili i strani izve{taji. Britanci su bili obave-{teni da su me|u osumnji~enim i dva civila - dr Bo{ko^olak Anti}, raniji srpski poslanik u Sofiji i Slobodan Jo-vanovi}, biv{i rektor Univerziteta, i da su „obojica in-ternirani na Krf“. Sklanjanjem na Krf i izvan vidokrugavojnih vlasti, a sa Pa{i}em kao neposredno nadre|e-nim, Jovanovi} je, po svoj prilici, izbegao svedo~enjeu procesu koji se tada odvijao, iako je njegovo saslu{a-nje izri~ito tra`io ministar Ljubomir Jovanovi}. Ovapretpostavka se mo`e potkrepiti i ~injenicom da naKrfu nije imao previ{e posla. Tokom 1917. je tamo na-pisao eseje o Ljubomiru Nedi}u i Stojanu Novakovi}u,i skoro cele 1918. godine se bavio zadacima po svomizboru. Da tamo nije bio preko potreban, potvr|uje iPa{i}evo privatno obave{tanje da je za Jovanovi}a„na{ao sobu za rad“ jer u Solunu „nije za njega“. I kadamu je 1918. godine Pa{i} obe}ao da }e mu produ`a-vati odsustvo, on je to i ~inio.

Potvrda ovome je i Pa{i}evo pona{anje u drugimsli~nim slu~ajevima. On je znao {ta ljudi o njemu mi-sle, ali je i umeo da kritike previdi i pre}uti i ~ak da svo-je ogor~ene protivnike anga`uje u trenutku kada gaoni nisu mogli da odbiju, odnosno onda kada im jepoveravao zadatke od op{teg i nacionalnog zna~aja.On je cenio i rado tra`io pomo} od svojih umnih sa-vremenika i bio je energi~an zagovornik potrebe daSrbija mora da sa~uva svoju inteligenciju. Tako je po-stupio i u slu~aju Jovana Cviji}a, koji je kao i SlobodanJovanovi}, ~itavu 1916. godine grdio Pa{i}a, da bi, ka-da su u pitanju bili interesi Srbije, pri kraju rata pono-vo postao dobar Pa{i}ev saradnik.

Ponovni dolazak Slobodana Jovanovi}a na Krf po-~etkom 1917. godine, sada u drugim okolnostima, iz-gleda da nije bio sasvim prijatan za njega. Dok su gau prole}e 1916. godine, po svedo~enju Branka Laza-revi}a, svi vojnici znali i pozdravljali, ovoga puta se„neki njegovi poznanici razbe`a{e kad ga ugleda{e“.Smestio se u hotel „Anglter“, gde je i stanovao i radioi, kako je zabele`io Pavle Popovi}, sre|ivao „materijalza pravni~ku motivaciju povreda me|unarodnog pra-va“. Iako i sam me|u sumnjivim, ali, po svoj prilici, me-|u retkim koji nisu bili saslu{avani jer o tome nema ni-kakvih tragova, on i dalje nije krio svoje protivljenjesu|enju oficirima u Solunu. To je bio dodatni razlogda ministar Ljuba Jovanovi} krajem marta 1917. godi-ne tra`i njegovo saslu{anje: „Neka poka`e koja su tolica iz radikalne i samostalne stranke koja je trebalopoapsiti po ~emu sudi da je istraga protivu prevratnihoficira ude{ena“. Naime, Jovanovi} nije odustajao oduverenja da je proces oficirima pravno sumljiv i poli-ti~ki {tetan. Ali on nije imao mo}i da ga spre~i. Bo{ko^olak Anti}, koji je istovremeno bio na Krfu, poku{aoje da savetuje kralja da saslu{a Slobodana Jovanovi-}a, „da mu on stvari pre su|enja izlo`i radi kojih ne tre-ba proces“, ali je bio odbijen.

Posle skoro godinu dana provedenih na ovomjonskom ostrvu, koje je on li~no do`iveo kao dekoriz [ekspirovih komedija, najzad je uspeo po~etkom1918. godine da dobije odsustvo i otputuje u Fran-cusku.

Autorka je redovni profesor FPN u Beogradu

Na sednici „radnog dela“Predsedni{tva Centralnogkomiteta Saveza komunista

Srbije Informacija o izdavanju izabranihdela Slobodana Jovanovi}a u Prosveti,koju je pripremio sektor [pire Galovi}a,odba~ena je kao „nezadovoljavaju}a“.Sastanak od 18. februara 1985. trajao je~itav dan. Celo srpsko partijskorukovodstvo dalo je podr{ku osudama izabrani koju je izrekao Gradski komitetSlobodana Milo{evi}a - izuzev [pireGalovi}a i Jovana Dereti}a, ~lanovaPredsedni{tva, i Petra @ivadinovi}a iRadivoja Cveti}anina, izvr{nih sekretara(Mila Korugi}, izvr{ni sekretar, tako|e je

imala simpatije za osu|eni poku{aj, kaoi Mom~ilo Baljak, ~lan Predsedni{tva).Nalo`eno je da se sa~ini novaInformacija na temelju stavova izdiskusije sa toga sastanka. Ideolo{kisektor CK odbio je da je uradi - uradilisu je drugi.

Brane}i projekat izdavanja delaSlobodana Jovanovi}a, [piro Galovi} je,prema stenogramu sednice, izme|uostalog, rekao:

„U na{oj javnosti se dugo oklevalo dase nesuzdr`ano prika`e politi~konazadnja{tvo Slobodana Jovanovi}apred Drugi svetski rat i u ratu. Stoga samna vi{e sastanaka isticao vrednostfeljtona o srpskoj knji`evnoj desnici kojisu pre neku godinu napravili i u Politici.

[to se ti~e izdavanja dela SlobodanaJovanovi}a nikada nisam stajao nastanovi{tu da se njegova ili bilo ~ijaknjiga ne mo`e objaviti.

Smatram da izdava~ treba da osvetliideje i politi~ke nazore pisca.

Smatram da demokratsko javnomnjenje treba da se suprotstavi svakomuzdizanju autora, koje bi izokolo, pamo`da i direktno, podr`avalo njegovapoliti~ka stanovi{ta, posebno pred rat,tokom rata i posle njega.

Smatram napokon da se mi uovakvim stvarima kre}emo izme|u dvekrajnosti - objavljivanja bez ikakvekriti~nosti i spre~avanja da se i{ta objavi.

Koliko je neobjavljivanje u ovomslu~aju komi~no dobro pokazujeokolnost da mnogi Jovanovi}evi spisipripadaju ve} vrlo udaljenim periodima.On je pisao i pre nastanka Jugoslavije, ipre balkanskih ratova, i pre prevrata od1903. Pisao je i krajem 19. veka, a mi senalazimo na pragu dvadeset prvog.

Uostalom, jedna knjiga Jovanovi}evihspisa objavljena je ovde 1962. godine.Tada{nji ideolozi SK nisu to spre~avali,jer su verovatno znali da razlikujuSlobodana Jovanovi}a kao politi~kuli~nost - konzervativca i reakcionara, {toje on nesumnjivo bio u drugoj polovinisvog dugog veka - i SlobodanaJovanovi}a kao pisca, pravnogteoreti~ara, autora nezaobilaznih studijao istoriji srpske dr`ave 19. veka.“

SrpskiVolter

[ta je to Srpski klub? - pitao samnaglo - ka`e DragoljubJovanovi}. - Mene je uvek`eniralo da Vas pitam, ali je sadado{lo vreme. Pretpostavljao samda su Vas na to naveli beogradskiSrbi iz Bosne i Hercegovine

Bilo bi komi~no da seJovanovi} ne objavi

Milo{evi}eva zabrana da se (1985) u Prosvetipublikuju izabrana dela Slobodana Jovanovi}a poslednja je velikakulturna afera u SFR Jugoslaviji

SLOBODAN JOVANOVI] - povodom prenosa posmrtnih ostataka iz Londona u Beograd specijalni dodatak Danasa

Bliskost sa Apisom

Pi{e

LjubinkaTrgov~evi}

Slobodan Jovanovi} i Solunski proces 1917. godine

Nau~

nik po

d sum

njom:

Slob

odan

Jova

novi}

1917

. na K

rfu

Celodnevni sastanakpartijskog vrha Srbije:

[piro Galovi}

Autornezaobilaznihstudija o istorijisrpske dr`ave 19. veka:SlobodanJovanovi}

Uredio Radivoj Cveti}anin, grafi~ko oblikovanje Zoran Spahi}. Naslovna strana: Slobodan Jovanovi}, slika Uro{a Predi}a.

subota - nedelja, 10 - 11. decembar 2011.

VIII SJ slobodan JOVANOVIÆ

Slobodan i Crnjanski

Jovanovi} je Osniva~ku skup{tinu sazvao za 3. juni 1951.Usvojeno je da se Udru`enje zove - Udru`enje srpskih pisa-ca u izgnanstvu, i tek dosta godina kasnije to ime }e biti

pro{ireno tako da obuhvata i druge umetnike. Po~asni predsed-nik je Jovanovi}, a predsednik Milo{ Crnjanski. Crnjanskog jepredlo`io Jovanovi} kao „ve} poznatog i priznatog knji`evnika“.

Desilo se, tako, da se u tu|ini, na ~elu jednog skupa izbeglihljudi na|u dvojica koja su me|u najve}im imenima srpske kul-ture i knji`evnosti i srpskog knji`evnog stila. Nema sumnje da jenjihov autoritet presudno uticao na ugled Udru`enja me|u emi-gracijom, jugoslovenskom i drugom. Tome su, na svoj na~in, si-gurno doprinosili i tada izabrani potpredsednik Udru`enja Mio-drag Staji}, sekretar Miodrag Purkovi} i ~lan Uprave Kosta St. Pa-vlovi}.

Me|utim, u vezi sa Crnjanskovim predsednikovanjem izbilesu vrlo brzo prve komplikacije. Pismom od 9. decembra 1951. Cr-njanski obave{tava Staji}a da „ne mo`e dalje da igra ulogu pred-sednika“ te ga moli da on do daljeg preuzme vo|enje svih poslo-

va. Aktivnosti Udru`enja - posebno predavanja, koja su bila vrlolepo pose}ena - krenule su bile upravo zadovoljavaju}im tokom,barem prema sudu njegovih ~lanova. U „predsedni~ku“ krizu, bioje, razume se, involviran i Jovanovi}. Kako i koliko, sazna}emo do-brim delom iz prepiske koju je tada imao sa Crnjanskim.

„Dragi gospodine Crnjanski“, pi{e iz londonskog Tjudor ho-tela, 4. juna 1952, Slobodan Jovanovi}, „ju~e je dolazio Puri} ko-ji zamera DSP (Dru{tvu srpskih pisaca) uglavnom za dve stvari:1) Juki}evo predavanje, i 2) Komemoracija 1. decembra, u kojojvidi poku{aj da se DSP upotrebi za politi~ke ciljeve JNO-a (Jugo-slovenskog nacionalnog odbora). Ka`e da ste mu rekli da je sveto bilo po mojoj volji. Vi mi kao ‘starcu’, i usto li~nom prijatelju ni-ste mogli iza}i iz hatara.

Ja sam odgovorio da za Juki}evo predavanje ne primam od-govornost, jer sam doznao za nj tek kad sam dobio pozivnicu. ZaKomemoraciju 1. decembra primam odgovornost ali upola. Idejao komemoraciji nije potekla od mene, nego sam je samo prihva-tio, kad je DSP na{lo da je nezgodno imati sastanak 30. novembra,a tom prilikom ne re}i ni{ta o 1. decembru (ovu mahinaciju nisamrekao Puri}u, jer sam je tek naknadno ~uo od K. Pavlovi}a).

Naknadno pisao sam Puri}u posle razgovora sa K.P., da je u

DSP bilo do sada samo jedno politi~ko predavanje - i to Sekuli}e-vo, ali da za to predavanje uprava nije kriva, jer je S. prijavio jed-no a predavao drugo. Pomenuo sam da su od protivnika JNO-abili pozvani da dr`e predavanje Sekuli}, Vlaji} i Milanovi} - a akoposlednja dvojica jednako odla`u, to nije krivica uprave. Najzadpodsetio sam ga i na Va{u javnu ogradu od JNO-a, za koju su ne-ki ~lanovi toga odbora na{li da je po tonu bila nezgodna.

Ja nalazim sa svom potrebnom filozofskom mirno}om, da ja uceloj stvari igram ulogu onog ortaka iz jednog Dikensovog roma-na, koga su dr`ali kao ~lana firme stoga da bi imali na koga da sva-le odgovornost. Primam najzad i tu ulogu. Ali treba znati da nikoni pored najbolje volje ne mo`e podneti ve}i teret nego {to musnaga dose`e. Ezop pri~a o jednom magarcu na koga su navalji-vali tovare, sve dokle se najzad nije skljokao i lipsao. Onda su muko`u upotrebili za bubanj - i on je posle smrti dobijao maljem jo{vi{e udaraca nego za ̀ ivota. To }e, ~ini mi se, biti i moja sudbina.

Ja sam rekao Puri}u da Vi, kao svaki direktor teatra, moratevoditi ra~una o svim mogu}im osetljivostima, i da se stoga mo-rate povijati vi{e nego {to biste hteli. Zbog toga ja (...) ne bih ̀ e-leo da Vam ~inim te{ko}e, ali nisam mogao a da ne svratim pa-`nju na ovu Ezopovu basnu. Va{ odani, S. Jovanovi}“.

Odgovorio mu je, sutradan, Crnjanski:„Pre svega molim Vas da izvinite sve neprijatnosti koje imate

kao paradni predsednik. Bilo bi la ̀da ne priznam da moram, kat-kad da se zaklanjam za Va{ autoritet u direkciji ovog na{eg lon-donskog teatra, ali nisam kriv za ovaj protest Puri}ev. Ta~no je dasam mu rekao da je nalog za predavanje Juki}evo i Savi}evo do-{ao sa najvi{eg mesta.

Puri} mi je rekao da je pred ostavkom... Sve je to karikaturaVa{ih vladinih kriza pa ne bi trebalo da Vas vre|a... Ja se divim na-{em svetu kako Vas gnjavi, samo zato {to ste jedini lepo vaspitanSrbin u Londonu. Moj ispad prema Sekuli}u, na poslednjem pre-davanju, na primer, psiholo{ki obja{njavam svojim besnilom kadsam video kako seda uz Vas i pu{i, i to lulu! Demokratija!“

Da li je Gebels pla}ao Crnjanskog?

Sve je bilo ovako, relativno ugla|eno, ali se kriza vo|enjaUdru`enja nije okon~avala. Ona je ~ak produbljena naredne zi-me, kada se Crnjanski obratio za za{titu Jovanovi}evom JNO. Evotoga pisma koje je pisac „Seoba“ uputio JNO, 25. januara 1953.:

„Gospodo,Po{to je g. Slobodan Jovanovi}, po~asni pretsednik Udru`e-

nja Srpskih Pisaca u Izgnanstvu, a g. Kne`evi} ~lan tog Udru`e-nja i, po{to je to Udru`enje imalo ~ast da u njemu predaje g.g.g.Banjanin, Jefti} i Vilder, uzimam sebi slobodu, da Vam se obra-tim, kao pretsednik tog Udru`enja. I to u slede}oj stvari:

Zvani~ni organ komunisti~kog re`ima u Beogradu ‘Borba’,donela je nedavno, iz pera nekog Milo Popovi}a, napad na me-ne gde se ka`e da je moj list ‘Ideje’ finansiralo Hitlerovo poslan-stvo. Razume se pisac ne navodi nikakvog dokaza za to.

Vojvoda Jev|evi}, u svom biltenu koji izlazi u Rimu, napao meje isto tako i ka`e da je Gebels pla}ao moje telegrame i moj put u

[paniju. Vojvoda veli daima i kopije o tome ali nika-kve kopije ne daje u listu.

Ima jo{ nekoliko sli~-nih, interesantnih, napadana mene u poslednje vre-me, ali ja ne `elim da Vaszamaram tim primerimana{e emigrantske {tampekoja se sla`e sa komuni-sti~kom {tampom.

@elim da Vam skrenempa`nju samo na kampa-nju koju protiv lista ‘Srbo-bran’, ali u vezi samnom,vodi g. dr. Sl. Dra{kovi},biv{i pretsednik ‘Srpskogkluba’ u Beogradu, ~iji jepo~asni pretsednik bio g.Slobodan Jovanovi}.

Taj ~ovek, sada pret-sednik nekog srpskog,Kulturnog Kluba ‘Sveti Sa-va’ napisao je ~lanak usvom listu ‘Srpska Borba’

(1. Jan. 1953.) pod naslovom ‘Pisanje Milo{a Crnjanskog’. (str. 5.)U tom ~lanku gospodin, na osnovu mog predavanja, prilikomotvaranja Udru`enja Srpskih Pisaca u Londonu, insinui{e, ni ma-nje ni vi{e, nego da sam ja komunista.

Ja }u, razume se, umeti i sam, i te kako, da odgovorim tom go-spodinu, ali smatram da bi bilo potrebno da i J.N.O. u Londonu,iz gore navedenih razloga, uputi na{oj emigrantskoj {tampi, je-dan o{tar protest protiv insinuacije da je pretsednik Udru`enjaPisaca u Londonu ‘komunist’ i da mi javno izrazi svoje puno po-verenje u tom pogledu.

Molim zato J.N.O. da me obavesti da li je voljan da to u~ini.“

JNO, dakako i Jovanovi}, ostali su rezervisani prema ovoj Cr-njanskovoj molbi, te je razlaz bio neminovan. Definitivno se to idesilo, 1. maja 1953. kada se, na Godi{njoj skup{tini Udru`enja, Cr-njanski povukao i sa funkcije njegovog predsednika, i iz ~lanstva.

Jovanovi}evo pismo od 4. juna 1952. Crnjanski je sa~uvao usvojoj zaostav{tini. Me|u vrlo retkim je stvarima koje su izbeglepropasti. Ve} to mo`da mo`e sugerisati va`nost koju je Crnjanskidavao i Jovanovi}u i tome slu~aju. No, Jovanovi} se ipak priboja-vao Crnjanskovog pera, imaju}i ve} tada pred sobom odlomkeiz „Embahada“ koje je Crnjanski po~eo, u zimu 1952, objavljiva-ti u „Glasu Kanadskih Srba“. ̂ ak je u jednom pismu Crnjanskom(28. februara 1952) pisao i slede}e: „Ja }u ostaviti u rukopisu je-dan napis (o) Vama s tim da se {tampa ako Vi posle moje smrtibudete pisali o meni u ovako prijateljskom duhu kao o B. (Balug-d`i}u)“. Uzgred se mo`e primetiti da mu se zebnja, koju je sa iro-nijom izneo, dobrim delom ostvarila: Crnjanski je u „Embahada-ma“ bez ne`nosti prema „prijatelju“, o Slobodanu Jovanovi}u pi-sao kao o „Seka-Persi“ emigrantskog Londona. A tekst, Jovano-vi}ev o Crnjanskom, o kojem Jovanovi} govori u svome pismu,jo{ nije publikovan, niti je poznato da postoji.

Iz knjige „Slobodan Jovanovi} izme|u Dra`e i Tita“ koja uskoro izlazi iz {tampe

Dru{tvo izgnanih pisacaPored toga {to je aktivan u politi~kom `ivotu emigracije, Slobodan Jo-vanovi} se, uprkos poodmaklim godinama, anga`ovao i na nekim dru-gim podru~jima emigrantskog rada. Davao je podsticaja - negde vi{e,negde manje - naporima da se pro{iri spektar delovanja emigracije ko-ja je u neposredno poratnom razdoblju brojala oko petnaest hiljada lju-di razli~itog socijalnog, obrazovnog i politi~kog profila. Tako su, poredkrnjeg Jugoslovenskog narodnog odbora, stvarane i druge ustanoveemigrantskog ̀ ivota: pokrenut je petnaestodnevnik „Oslobo|enje“ (ko-ji se 1949. ugasio), januara 1948. u Parizu je po~eo izlaziti mese~nik „Na-{a re~“ (koji }e nakon deset godina pre}i u London i odr`ati se dodevedesetih godina pro{log veka), kratko vreme izlazili su „Ravnogor-ski borci“ i „Glas Ravne Gore“, najzad, 1950. pokrenuto je glasilo JNO„Poruka“ koja }e izlaziti narednih devet godina. Odre|ene funkcije, os-im svojih poslova, imala je i Srpska pravoslavna crkva.

Me|utim, posebno valja spomenuti Udru`enje srpskih pisaca i umet-nika u inostranstvu koje je stvoreno neposrednom inicijativom Sloboda-na Jovanovi}a, i koje se odr`alo i nakon njegovesmrti. Prema svedo~enju Koste St. Pavlovi}a, oosnivanju Udru`enja Slobodan Jovanovi} po~eo jerazmi{ljati posle predloga uticajnih li~nosti polj-ske emigracije koja je ve} imala sli~nu ustanovu.Izgledalo je, u po~etku, da je skepti~an premamogu}nostima da se ne{to sli~no kao u Poljakaorganizuje i na srpskoj strani, ali je, ipak, 15. mar-ta 1951. uputio ~etrdeset i ~etiri pisma potencijal-nim osniva~ima i ~lanovima. Pisao im je:

„Kako se u Londonu raspravlja pitanje obra-zovanja Udru`enja knji`evnika i pisaca zemaljaIsto~ne i Srednje Evrope, a kako ne postoji Udru-`enje srpskih pisaca i knji`evnika, to ovim uzi-mam inicijativu za obrazovanje takvog Udru`e-nja i obra}am se i Vama, unapred uveren da }etepristati da sa mnom budete jedan od njegovihosniva~a.

Dolaze u obzir samo Srbi, jer bi se Udru`enje,kao {to je ve} re~eno, zvalo Udru`enje srpskih pi-saca i knji`evnika u izgnanstvu po istom principupo kome su pre rata u Jugoslaviji postojala tri PENkluba, tri Univerziteta i tri akademije.

Ako pristajete da mi pomognete u ovom po-slu, molio bih Vas da ispunite i potpi{ete prilo`e-ni formular i da ga {to pre vratite. ̂ im budem pri-mio sve odgovore, sazva}u Osniva~ku skup{tinu.“Od Slobodana Jovanovi}a bili su pozvani slede}ipisci na saradnju: Aleksandar AVAKUMOVI], Ivan AVAKUMOVI], Bo`i-dar VLAJI], Milan GAVRILOVI], Stevan @IVADINOVI], Mladen @UJOVI],episkop IRINEJ, Lena JOVI^I], Evgenije JURI[I], Pavle KAROVI], RadojeKNE@EVI], Mirko KOSTI], Milan MARKOVI], Kajica MILANOV, DimitrijeMITRINOVI], Stanoje NEDELJKOVI], episkop NIKOLAJ, Kosta PAVLOVI],@ivojin PERI], Vlastimir PETKOVI], Milan PETROVI], Svetislav-Sveta PE-TROVI], Danilo DANI], Slobodan DRA[KOVI], Jovan \ONOVI], \or|e\URI], Jovo PLAMENAC, \ura POPOVI], Adam PRIBI^EVI], Bo`idar PU-RI], Miodrag PURKOVI], Milorad RADOVANOVI], Milo{ SEKULI], Mio-drag STAJI], Vladislav STAKI], Branislav STRANJAKOVI], Anka SUBOTI],Ivan SUBOTI], @ivko TOPALOVI], Desimir TO[I], Stevan ]IRKOVI], Kon-stantin FOTI], Milo{ CRNJANSKI i Ilija [UMENKOVI].

Odgovori su stizali do novembra 1951. Nisu uop{te odgovorili Slo-bodan Dra{kovi}, \or|e \uri} i Ivan Suboti}. Odbili su da se priklju~e Ev-genije Juri{i}, Adam Pribi~evi} i @ivko Topalovi} - ovaj poslednji pod iz-govorom da je „u na~elu protiv osnivanja ma kakvog plemenskog srp-skog udru`enja“.

Pi{uRadivoj

Cveti}aninSava

Dautovi}

Izbegli~ka vlada ili Londonski teatar: Slobodan Jovanovi}