Sociologija i

psihologija masa

Politička sociologija

Prof. dr Slaviša Orlović

Masa, rulja, demos, plebs◼ Nataloženo iskustvo delovanja mase, rulje, demosa i plebsa u

smenama vlastodržaca ili manipulacija masama od strane vođa,

oduvek je bilo prisutno i privlačilo pažnju političkih mislilaca

◼ Buržoaske revolucije su ih konačno izbacile na političku pozornicu

◼ Temeljnije i uticajnije ideje o sociologiji i psihologiji masa

(gomila) javljaju se krajem 19. i tokom 20. veka u delima

Gabrijela Tarda (Gabriel Tarde), Gistava Le Bona, Sigmunda Frojda,

Hose Ortega Gaseta i, nešto kasnije, Serža Moskovisija

◼ Pojmovi masa i gomila upotrebljavaju se u različitim značenjima -

veliki broj ljudi, ali se, pre svega, misli na karakteristično

ponašanje ljudi u masi koje postaje nepredvidivo, iracionalno,

odudara od normalnog i uobičajenog, sa neretkim izlivom besa

i emocija

◼ U sociološkom smislu, mase su privremene nestrukturirane

skupine čije članove karakteriše „emocionalnost,

neracionalnost, te homogenost ponašanja” – Nikola Rot

Pojava masa na sceni◼ Pojava masa na političkoj sceni uglavnom je rezultat velikih

revolucija

◼ U vremenu masovnih medija i masovnog društva, iznova se javlja

potreba da se preispita odnos pojedinca i mase, elite i mase, kao i

vođe i mase

◼ U ljudskom društvu, a naročito u vreme velikih društvenih

promena naleti masa javljaju se kao elementarne nepogode u

prirodi – neočekivano, nenajavljeno i nepredvidivo

◼ Kako primećuje Serž Moskovisi, „na početku ovog veka

(dvadesetog, S.O.) ljudi su bili sigurni u pobedu masa; na njegovom

kraju našli smo se u potpunoj vlasti vođa”

◼ Za političku sociologiju važno je nastojanje da se razume prava

priroda fenomena masa u politici

◼ Prema Seržu Moskovisiju, psihologija masa je politikološka

disciplina: „psihologija gomile je, dakle, nauka o jednoj novoj

politici”. Po njemu, „psihologija gomila odbacuje politiku na

interesu i razumu”

Šta je masa (gomila)?◼ Po Đuru Šušnjiću, „masa je velika skupina ljudi nesposobnih da

misle svojom glavom, neveštih da vladaju svojim nagonima,

neobrazovanih da upravljaju javnim poslovima i neorganizovanih da

ostvare svoje interese”

◼ Mase su danas svuda oko nas, navijači na stadionima, publika

na velikim koncertima, gužve u autobusima, ali i zavisnici malih

ekrana i konzumenti potrošačkog društva

◼ Tome doprinose koncepti i strategije „hleba i igara”, „reklama je

važnija od proizvoda” i prevlast forme nad sadržajem, koji su sve

prisutniji

◼ Na pitanje šta je gomila Serž Moskovisi nudi tri odgovora:

◼ Prvo, gomile su skupovi raznovrsnih pojedinaca koji se

okupljaju privremeno „po strani institucija i protiv institucija”.

To su „asocijacije asocijalnih jedinki”, koje obuhvataju ljude sa

margine društva („svetina”, „šljam”, „lumperproletarijat”, „plebs”,

„raja”), lišeni priznatih identiteta, potisnuti u getoe ili predgrađa, „gde

žive bez posla i cilja, van zakona i običaja” koji su zbog osećaja

odbačenosti neprijateljski nastrojeni prema društvu u kojem žive

Šta je masa (gomila)?◼ Drugo, gomile su uzburkane mase koje su lude (foules – gomile,

folles – lude, engl. craze), koje izražavaju preterano divljenje

prema nekom popularnom pevaču ili rulje navijača (fans) u

stanju delirijuma na stadionima koji se dižu svi kao jedan i mašu

zastavama i transparentima. „Ludilo” predstavljaju i mase koje se

uzburkano kreću u želji da vide prolazak nekog slavnog čoveka ili se

bacaju na nekog pojedinca da ga linčuju, „osudivši ga iako ne

znaju da li je kriv”

◼ Treće, gomile mogu biti i zločinačke, sastavljene od razbesnelih

ljudi koji napadaju, nanose štetu i ruše sve što im se nađe na

putu („šljam” i „ološ”). One mogu biti ovaploćenje neobuzdanog

nasilja, kao nekontrolisana bujica koja se okuplja nepozvano. One

zlostavljaju i pljačkaju, opiru se vlastima i deluju prezirući

zakone.

◼ Moskovisi zaključuje, „masa nije isto što i ’plebs’, ’svetina’, sirotinja,

skup neznalica, proletarijat, hoi polloi, koje bi trebalo suprotstaviti

eliti, aristokratiji. Gomila, to su svi – ja, vi, svako od nas. Čim se

nađu zajedno, ljudi, svi bez razlike, čine masu”

Zakon imitacije Gabrijela Tarda (1890.)◼ Pod gomilom Tard podrazumeva skup osoba koje imaju

jedinstvene emocije, ubeđenja i akcije, okupljene na jednom

mestu, imaju osećaje fizičkog dodira i blizine

◼ Društveni proces razvija se kroz tri osnovna vida: imitacija,

opozicija (konflikt) i adaptacija (prilagođavanje)

◼ Imitacija je samo deo jednog šireg i opštijeg društvenog procesa –

zakonitosti ponavljanja (repeticije)

◼ Invencija je početak procesa transformacije

◼ Opozicija je konfrontiranje tih inovacija sa postojećim stanjem

◼ Ukoliko invencije nadvladaju, dolazi do adaptacije pojedinaca i

društva na novu situaciju

Zakon imitacije Gabrijela Tarda◼ Kao osnovu društvene veze uzima princip imitacije – „društveno

biće je imitator po svojoj suštini”

◼ Imitacija je opšte načelo koje se odnosi na celokupno ljudsko

ponašanje

◼ Imitacija je osnova društvenog života i proteže se kroz sve njegove

sfere

◼ Pojedinci usmeravaju pažnju na ponašanje drugih i oponašaju

ih

◼ Preuzimaju vrednosti, stavove, poglede na svet i stil života

◼ Imitacija se u koncentričnim krugovima širi od jedne uže grupe

ka širim masama

◼ U osnovi odnosa dva čoveka leži težnja da se jedan ugleda na

drugog

◼ Pošto žive zajedno, ljudi misle i deluju na isti način

◼ Imitacija objašnjava zašto se neke činjenice ponavljaju

◼ Imitacija nije isključivo svojstvo pojedinca, ona može objasniti i

konvergencije između grupa, klasa i naroda

Zakon imitacije Gabrijela Tarda◼ Tard formuliše dve zakonitosti imitacije

1. Jedna zakonitost imitacije ide od unutra ka spolja, tako što se

imitiraju osećanja (sudovi, želje), pre nego postupci. Na primer, pre

se imitira religija jedne zemlje nego njen način života

2. Po drugoj zakonitosti, imitacija se vrši od višeg ka nižem, od

viših društvenih klasa ka nižim. Niže klase se ugledaju na više

◼ Tard razlikuje tri tipa imitacije:

1. Imitacija kao običaj i moda koja je rezultat dugotrajnih ponavljanja

2. Imitacija kao simpatija i poslušnost koja je uslovljena spoljnim

faktorima

3. Slobodna imitacija kao rezultat promišljenog odnosa prema

okruženju i naivna imitacija kao slepo oponašanje uzora u

svojoj sredini. Oponašanje je oblik sugestije

- Svakom društvenom ponašanju javlja se i opozicija od strane

onih koji su slobodnijeg duha i odbijaju tuđe obrasce

ponašanja pružajući otpor i ponašajući se na sebi svojstven

način

Zakon imitacije Gabrijela Tarda◼ Invencija, pod kojom podrazumeva svaku novu formu mišljenja i

delanja, osnov je svakog društvenog napretka

◼ Za invenciju je potrebna nadarenost i određeni društveni uslovi

koji je ohrabruju i čine je poželjnom

◼ Invencija se uglavnom vezuje za sposobne i organizovane

pojedince. Invencijom se pojedinac izdvaja od ostalih u društvu

◼ Imitacija, opozicija i adaptacija podsećaju na Hegelovu trijadu teza,

antiteza i sinteza

◼ Kod Tarda dominira individualno-psihološki pristup

◼ Društveni život odvija se kao neprestani proces transformacije

◼ Tard prenaglašava individualno--psihološku dimenziju, jer inovacija i

imitacija nisu samo psihološki akt pojedinaca već i društveni

čin Društvo nije samo zbir individua koje ga čine

◼ Tard je prilično rano osetio značaj i važnost javnog mnjenja i medija,

u to vreme štampe, pre nego što su drugi mediji bili otkriveni. Kako

primećuje Serž Moskovisi, pola veka pre Makluanove parole „mediji

su poruke”, Tard ukazuje na razvoj koji će dovesti do masovne

kulture

Psihologija gomila Gistava Le Bona(1895.)

Koje su karakteristike gomile po Le Bonu?

1. Gomila hoće čvrstu ruku. Poštuje silu, dok je dobrota za njih

samo jedan oblik slabosti. Ređe se priklanjaju dobroćudnim

gospodarima a radije tiranima koji ih tlače. Takvim gospodarima gomile

dižu spomenike, ali kada despot ili tiranin izgube moć gomile ga sa

istom strašću gaze i preziru jer ga se više ne boje. Gomile teže

herojima tipa Cezara: „Njegova perjanica ih zavodi, njegov autoritet im

imponuje, a njegova ih sablja nagoni u strah”

2. Gomila misli u slikama. Gomilu zavode slike koje izazivaju

govornici koji im se intimno obraćaju. To su uglavnom fraze koje

izazivaju poželjne predstave. Ove ideje su poznate odranije. Toma

Akvinski je tvrdio: čovek ne može ništa shvatiti bez slika (dakle, bez

iluzija). A Đordano Bruno to ponavlja: „Misliti znači umovati u slikama”.

To je značilo stvaranje slika, odnosno predstava, ali i podgrevanje

iluzija (zapaljivi govori)

◼ U vreme Le Bona, film i televizija nisu bili poznati, već jedino plakati,

fotografije i pozorišta. Vremenom, imamo čitav vek razvoja filma,

televizije, političkih plakata, reklamnih panoa, sve do interneta

Psihologija gomila Gistava Le Bona◼ Danas, u vreme dominacije vizuelnih medija i viuelne kulture

prostor delovanja na mase se proširio

◼ Govori koji deluju na mase, kada se čitaju kasnije deluju

iznenađujuće slabi kao gomila fraza. Kako primećuje Le Bon:

„Čitajući izvesne govore, koji su imali veliki uticaj na gomile koje su

ih slušale, moramo se ponekad čuditi njihovoj slabosti, no tu se uvek

zaboravlja da je tim govorima bila svrha da pridobiju gomilu, a ne da

ih čitaju filozofi. Govornik koji je u intimnom saobraćaju sa gomilom

ume izazvati slike koje gomilu zavode”

3. Gomila se impresionira pomoću čuda i davanjem (lažne) nade.

Le Bon primećuje: „Ko poznaje veštinu impresioniranja gomila poznaje

i umeće kako se njima vlada”

◼ To je primećeno kod osnivača velikih svetskih religija (Buda,

Muhamed, Isus, Mojsije), ali i političkih verovanja pomoću kojih su

vođe uspele da nametnu gomili osećaje fanatizma koji im je

stvarao privid sreće u obožavanju i poslušnosti sve do

spremnosti za žrtvu

Psihologija gomila Gistava Le Bona◼ Vođe podgrevaju nadu masi. Kako navodi Moskovisi, vođe im

kažu „Dajte nam svoju nadu, a mi ćemo vam dati sreću”, kao što su

nekad sveštenici govorili vernicima „Dajte nam svoju dušu, a mi

ćemo je povesti na nebo”. Postoji jedna anegdota koja ovo ilustruje.

Kada je Staljin pitao Papu, kako uspeva da ima toliko sledbenika,

što njemu nikako ne polazi za rukom, Papa mu je odgovorio: „Ja

obećavam raj na onom svetu a vi na ovom!”

4. Gomila želi opijanje iluzijama a ne otrežnjenje istinom. Prema Le

Bonu, „veliki faktor revolucije nikada nije bila istina, već zabluda”

◼ Gomile ne žude za istinom već za iluzijama. Ko ih opčini iluzijama

vladaće njima, a ko ih oslobodi iluzija postaje njihova žrtva

◼ Za razliku od pojedinca koji se ubeđuje, masa se podvrgava

sugestiji. Mase radije podležu poretku praznoverja nego što

trezveno razmišljaju

◼ Po Le Bonu, vođe „nisu ljudi od misli, ali su ljudi od dela”

◼ Oštrovidost i oštroumnost bi dovodile u sumnju i sprečavale akciju

Zato oni dolaze iz redova nervoznih, razdražljivih, gotovo

izbezumljenih koji deluju „po rubu ludosti”

Psihologija gomila Gistava Le Bona

◼ Kako smatra Le Bon, vođa može ponekad biti inteligentan i

obrazovan, no to mu može više škoditi nego koristiti jer

„inteligentnost uvek čini čoveka strpljivim i otupljuje intenzivnost i

žestinu uverenja koja je potrebna apostolima”

◼ Po njemu, što su vođe bile ograničenije imale su veći uticaj

◼ A gomila je samo „poslušno stado koje se ne bi nikada moglo rešiti

gospodara”. O tome slikovito govori „vođa” Radoja Domanovića

5. Podaništvo gomila rađa tirane. Po Le Bonu, dušom gomila ne

vlada potreba slobode već potreba ropstva, odnosno „što više raste

indiferentnost i nemoć građana raste i uloga vlada”

◼ Gomile žude za pokoravanjem i instinktivno se podređuju

svojim gospodarima

◼ Le Bon piše: „Francuska gomila drži se u prvom redu jednakosti, a

engleska gomila slobode”

Psihologija gomila Gistava Le Bona

6. Gomila zahteva stalno tvrđenje, ponavljanje i oponašanje

◼ Slično Gabrijelu Tardu, Le Bon smatra da gomila očekuje tvrđenje i

stalno ponavljanje, po mogućnosti istim rečima

◼ Prema Le Bonu, i Napoleon je imao samo jedan ozbiljan oblik

retorike, ponavljanje: „Ponavljanjem se tvrdnja tako učvršćuje u

duhovima da je napokon prihvataju kao dokazanu istinu”

◼ Ovde prepoznajemo stav Hitlerovog propagandiste Gebelsa – „Ako

se laž ponovi sto puta postaje istina”

◼ Prema rečima Le Bona, kao i Tarda, „čovek je po prirodi sklon

oponašanju”

◼ Takođe, čovek je izložen uticaju „mode”

◼ Uvek neko predvodi a drugi ga oponašaju: „Gomile se ne vode

argumentima, već modelima”

Psihologija gomila Gistava Le Bona

7. Gomila zahteva i traži ljude sa prestižom i reputacijom

◼ Po Le Bonu, sve što vlada svetom, ideje ili ljudi, nametnulo se neo-

doljivom silom prestiža

◼ Prestiž smanjuje kritičnost a izaziva divljenje i poštovanje

◼ Prestiž je najmoćnije sredstvo gospodarenja: „Bogovi, kraljevi i žene

ne bi nikad bez njega vladali”

◼ Po Le Bonu, prestiž može biti ličan i stečen

◼ Lični prestiž proizlazi iz ličnih svojstava i uspeha

◼ Stečeni prestiž potiče od imovine i reputacije

◼ Nestankom uspeha nestaje i prestiž: „Heroj kojem je gomila sinoć

klicala bit će sutradan izložen ruglu ako ga je zadesio neuspeh”

◼ Moskovisi: „Vernici uvek s besom razbijaju kipove svojih starih

bogova“.

Psihologija gomila Gistava Le Bona◼ Gomila lako postaje dželat, kao i mučenik, često menjajući

raspoloženje iz krajnosti u krajnost

◼ Moskovisi navodi opis jednog građanina Pariza koji je u svom

dnevniku zapisao, gledajući kako Robespjera i druge vode na

gubilište: „Dok su ih tamo vodili, prošli su ulicom Sent-Onore, a

narod, ogorčen što vidi kako su ga oni obmanuli, duž čitavog puta

obasipao ih je uvredama. I u 17 časova popodne odrubljene su im

glave”

◼ Bivši rumunski diktator Čaušesku ubijen je pod dejstvom razjarene

mase, Lenjinu i Staljinu su rušili spomenike širom Rusije, Titu su

sklanjane slike sa zidova, a svaka službena prostorija imala je

njegov portret

◼ Ivo Andrić je ukazivao na ovu dimenziju, kada ljudi ne mogu da

dostignu vaš nivo hoće da vas spuste na svoj

◼ Njegoš je pevao, „Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se ono ne

pretrže“

Eugen Veidmann je bio poslednja osoba koja je pogubljena giljotinom u

Francuskoj (1939).

Psihologija gomila Gistava Le Bona8. Gomile su nestalne i lakoverne

◼ Le Bon koristi jednu spornu metaforu da je gomila slična ženi i da se

zavodi kao žena

◼ Ona funkcioniše na osnovu osećanja, njeno ponašanje je zarazno i

iracionalno i brzo raspaljuje strasti

◼ Vođa zavodi gomilu svojim prestižom, „vođa je zavodnik” i

manipulator ljudima

◼ Zavesti gomilu znači prevesti je iz sveta razuma u svet mašte

idejama i parolama koje izazivaju „čitave nizove uspomena i

pobuđuju snažna osećanja”

9. Između vođe i mase postoji razmak i rastojanje. Le Bon smatra:

„Ko hoće da mu se gomile dive, mora uvek ostati u razmaku”

Prema Le Bonu, gomile imaju sledeće osobine:

◼ Gomile su duhovno inferiorne

◼ Gomile su, po pravilu, nesvesne

◼ Gomile dominiraju nad individuom. Heterogenost individua

uklapa se u homogenost gomile. U gomili se gubi

individualnost i pojedinac se utapa u masu

◼ Gomile su neinteligentne

◼ Gomile nisu osposobljene da mudruju, ali su sposobne za

akciju

◼ Karakteriše ih visok stepen impulsivnosti, razdražljivosti i

pokretljivosti (deficit kritičke distance i kritičkog diskursa)

◼ Podložne su sugestivnosti i impulsima spolja (zarazno delovanje

spolja)

◼ Preterana lakovernost

◼ Ideje i spremnost na zajedničku akciju širi se poput zaraze

◼ Karakterišu ih preterane i ekstremne reakcije

◼ Deluju brutalno, nasilnički i destruktivno (ali podobne za

heroizam i odanost)

Prema Le Bonu, gomile imaju sledeće osobine:

◼ Neodgovorne, karakteriše ih gubitak odgovornosti

◼ Netolerantne, ne trpe da se sa njima raspravlja i protivreči

◼ Vrlo autoritarne, ne trpe kompromise

◼ Konzervativne

◼ Moćne i opasne (imaju taj osećaj kao i pojedinac u njoj)

◼ Gomile traže vođe, kao što vođe ne mogu bez gomila. Osnivači

velikih svetskih religija poznavali su dušu gomila, da ih ukrote, da

njima gospodare (preterivati, tvrditi, ponavljati)

◼ Tip heroja koji je drag gomilama ima strukturu Cezara. Opčinjene su

voljom vođe

◼ Gomile su hirovite, osvetoljubive i sklone agresiji (rado gaze

nogama oborenog despota)

◼ Volja gomila nije postojana, asocijalne su i ponašaju se iz

krajnosti u krajnost

◼ Gistav Le Bon: „Izolovan, možda je bio kulturno biće, u gomili je

varvar, to jest igračka nagona”. Ili „Pojedinac u gomili je zrno peska

među drugim zrncima peska kojima vetar po miloj volji gospodari”

Psihologija mase i analiza ega

Sigmunda Frojda ◼ Sigmund Frojd je problemom psihologije gomile počeo da se bavi

ogledom iz 1921. godine, Psihologija mase i analiza ega

◼ Kako ističe Serž Moskovisi, dok se Le Bon zadovoljio time što je

opisao gomile, Tard time što ih je analizirao, Frojd pokušava da

ih objasni i da kaže zašto su one to što jesu

◼ Frojda kao psihoanalitičara i kliničkog lekara do zainteresovanosti

za psihologiju gomile nisu dovele teme iz kabineta ili ordinacije već

spoljne okolnosti uzrokovane upravo završenim Prvim svetskim

ratom (Velikim ratom) i padom Nemačke i Austrougarske

◼ Rat i revolucije pokazale su nesavladivu moć i silu mase u

okviru totalitarnih pokreta

◼ Frojd je živeo u vreme kada su milioni ljudi bivali zavedeni rečima

demagoga i njihovim ideologijama, i kada je gomila porazila

razum a sila pravo. Frojd, kao Jevrej, osetio je nacistički

antisemitizam

Psihologija mase i analiza ega

Sigmunda Frojda◼ Frojd preuzima od Le Bona suprotnost odnosa masa – vođa,

smatrajući da su „libidonosne veze” ono što svakog pojedinca

povezuje sa vođom; na taj način uspostavljena figura oca

učvršćuje „afektivnu zajednicu” kakva je „gomila“

◼ Po Frojdu, „psihologija mase bavi se, dakle, pojedincem kao članom

plemena, naroda, kaste, staleža, institucije, ili kao sastavnim delom

ljudske gomile koja se u određenom trenutku organizuje radi

određenog cilja”

◼ U masi dolazi do zaraznog ponašanja, za koje Frojd smatra da je

posledica sugestibilnosti, kao kada se ličnost podvrgava sugestiji i

gubi svest o svojoj ličnosti pa se ponaša suprotno svom karakteru i

navikama

◼ To je slično stanju fascinacije u koje hipnotisani pada pod

uticajem onog koji hipnotizira. Lice koje se obraća masi igra ulogu

hipnotizera

Psihologija mase i analiza ega

Sigmunda Frojda◼ Da bi pronašao uzroke ponašanja mase, Frojd polazi od uloge

koju ima nesvesno u duševnom životu, u dubini jedinki

◼ Nova svojstva koja individua pokazuje u masi (neodgovornost,

osećaj moći, anonimnost) su, po Frojdu, ispoljavanje nesvesnog

„u kojem se, u začetku, sadrži sve zlo ljudske duše; bez napora

razumemo iščezavanje savesti ili osećaj odgovornosti u toj situaciji”

◼ A po njemu je jezgro savesti „socijalna strepnja”

◼ Masa je impulsivna i promenljiva i nju „vodi nesvesno”

◼ Slično Le Bonu, po Frojdu, masa je lakoverna i veoma podložna

uticaju, nekritična i sklona verovanju u čuda

◼ Misli u slikama, sklona je krajnostima, jakim bojama, uvažava silu,

zahteva heroja i junaka, snagu, čak i nasilje

◼ Masa je potčinjena magičnoj moći reči, ne žudi za istinom već

zahteva iluzije. Frojd kaže da i vođa „mora da bude fasciniran

nekom jakom verom (idejom) da bi u masi probudio veru”. Vođa

treba da očara masu svojim prestižom i uspehom koji održava

prestiž

Psihologija mase i analiza ega

Sigmunda Frojda◼ Frojd smatra da najneobičniji i najznačajniji rezultat formiranja mase

jeste povećanje afektivnosti svakog njenog člana

◼ Pojedinci bivaju poneseni, ljudski afekti u masi dostižu visinu,

osećaju zadovoljstvo i prepuštaju se svojim strastima

◼ U opisu mase, Frojd, slično Le Bonu, smatra da je masa

razdražljiva, impulsivna, strasna, nepostojana, nedosledna,

neodlučna, spremna na krajnosti, povodljiva, lakomislena u svojim

rasuđivanjima, brzopleta u svojim sudovima, lako usmerljiva, lišena

samosvesti, samopoštovanja i osećaja odgovornosti i spremna na

nedela

◼ Frojd traga za odgovorom na pitanje zašto se ljudi u masi

ponašaju drugačije? Frojd, u svojoj analizi, polazi od pretpostavke

da pojedinac u masi, pod njenim uticajem, doživljava duboku

promenu svoje duševne aktivnosti: „Njegova afektivnost neobično

se pojačava, a njegova intelektualna sposobnost primetno slabi

– oba ta procesa očigledno teku u pravcu izjednačavanja s drugim

pojedincima u masi”. Frojd to tumači uz pomoć pojma sugestija

Psihologija mase i analiza ega

Sigmunda Frojda◼ Tard sugestiju naziva imitacijom, a za Le Bona to su dva činioca –

uzajamna sugestija pojedinaca i prestiž vođa

◼ Umesto ovih pojmova, Frojd nastoji da objasni psihologiju mase

pojmom libido, koji mu je poslužio u proučavanju psihoneuroza

◼ Frojd koristi pojam libido da bi objasnio šta je to što vezuje

pojedince koji čine gomilu, čije jezgro predstavlja seksualna

ljubav ili emotivne veze

◼ Taj pojam u sebi sintetizuje raznolike oblike od samoljublja,

ljubavi prema svojoj deci, prema bližnjima, prema idejama

◼ Frojd polazi od pretpostavke da „ljubavni odnosi” ili „emocionalne”

veze čine suštinu duše mase

◼ Psihologija gomile vidi čoveka kao društveno biće koje ima

jake emocionalne veze sa drugima

◼ Libido čini suštinu gomile. Kada pojedinac u masi podlegne

sugestiji drugih članova mase on odustaje od svoje posebnosti

Psihologija mase i analiza ega Sigmunda Frojda

◼ Masa mogu biti nepostojane i postojane, homogene i nehomogene,

prirodne i veštačke mase (koje zahetvaju spoljnju prinudu radi

držanja njihovih članova zajedno), primitivnih masa i

strukturiranih, vrlo organizovanih masa

◼ Dve veštačke gomile koje su najsličnije porodici su: crkva i vojska

◼ One oponašaju porodicu slično odnosu oca i njegove dece

◼ Obe koriste spoljnje prinude da bi održale masu

◼ Pojedinci se ne pitaju, niti biraju da li ulaze u takvu masu ili ne,

takođe, mogu biti kažnjeni ako pokušaju da izađu iz nje

◼ Pred Hristom su svi jednaki i imaju jednakog udela u njegovoj ljubavi

◼ Crkva je slična porodici. Vernici sebe nazivaju braćom u Hristu,

braćom po ljubavi koju Hrist ima prema njima. Ta veza pojedinaca

prema Hristu istovremeno je i međusobna veza pojedinaca

◼ U vojsci važe slična pravila. Vojskovođa je otac koji sve vojnike

„podjednako voli”. I tako je u svakoj hijerarhijskoj jedinici vojske

◼ U slučaju panike u vojničkim masama ne slušaju se naređenja

pretpostavljenog i masa se raspada. Svako se stara o sebi i ne

obazire na druge

Psihologija mase i analiza ega Sigmunda Frojda

◼ U masi vladaju dve vrste emocionalne veze. Jedna je veza sa vođom, a

druga je međusobna veza članova mase

◼ Kakve su te veze u masi? Jedno objašnjenje je identifikacija -

emocionalne veze sa drugom osobom. Privrženost nekoj osobi, ocu,

prijatelju, nazivamo identifikacija

◼ Drugo objašnjenje je „zaljubljenost i hipnoza”. Članovi gomile prema

vođi se ponašaju i ophode kao zaljubljenici. Kod zaljubljenosti „ono

što idealizuje sud jeste težnja ka idealizaciji”. U ljubavnoj zaslepljenosti

„objekat je zauzeo mesto idealnog ega”

◼ Kratak je put od zaljubljenosti do hipnoze. I prema hipnotizeru, kao i

prema voljenom objektu prisutno je ponizno potčinjavanje,

popustljivost i nekritičnost

◼ Hipnoza objašnjava ponašanje pojedinca prema vođi. Sama hipnoza ima u

sebi nešto nerazumljivo i mistično: „Ona sadrži primesu paralisanosti

proisteklu iz odnosa između nekoga ko je premoćan i nekoga ko nema

moći, ko je bespomoćan, što može činiti prelaz ka hipnozi strahom od

životinja”. U objašnjenju libidonozne mase koja ima vođu Frojd daje

„formulu“: „Takva primarna masa jeste neki broj individua koje su jedan te

isti objekt postavile na mesto svog ideala ega i koje su se usled toga u

svom egu identifikovale jedna sa drugom”

Instinkt stada

◼ Pretpostavka veštačkih masa crkve i vojske je da svi članovi mase

žele da budu jednaki i da njima vlada jedna osoba – vođa

◼ Zahtev za pravdom i pravednošću uvek je prisutan kod mase

◼ Mase ne trpe povlašćene

◼ Ljudi ne vole da se neko ističe, „svi treba da budu jednaki i da imaju

isto”

◼ Kako piše Frojd, „Socijalna pravda znači da sebi uskraćuješ mnogo

toga, da bi se i drugi toga odrekli ili, što je isto, da to ne bi zahtevali.

Taj zahtev za jednakošću jeste koren socijalne savesti i osećanja

dužnosti”

◼ Ideja slobode pokreće napredak, a ideja jednakosti revoluciju

◼ Kako kaže Moskovisi, „milioni ljudi su se dali zavesti rečima

demagoga i njihovim ideologijama”

Hordu predvodi starešina◼ Po Frojdu, ne može da se shvati suština mase ako se zanemari

vođa

◼ Čovek nije životinja stada („stadu nedostaje pastir”), kako je

smatrao Troter, već životinja horde koju predvodi starešina

◼ Frojd je prihvatio Darvinovu pretpostavku da je praforma ljudskog

društva bila horda kojom je neograničeno vladao jak mužjak

◼ Ta sudbina horde je ostavila duboke tragove u istoriji ljudskog

nasleđa: „Masa nam, dakle, izgleda kao ponovo oživela prahorda”

◼ Otac prahorde bio je slobodan. Pretpostavlja se da je njegov ego

bio malo vezan libidonozno, da nije voleo nikoga osim sebe, druge

je voleo samo ako su služili njegovim potrebama

◼ Po Frojdu, „hipnotizer u subjektu budi deo njegovog arhaičnog

nasleđa”

◼ Karakter mase koji dolazi do izražaja sugestijom Frojd svodi na

„njeno poreklo od prahorde”. U tom smislu, „praotac je ideal mase,

koji umesto ideala ega upravlja egom”

◼ Na taj način, pojedinac svoj ego ideal zamenjuje masovnim

idealom otelotvorenim u vođi

Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta

◼ Delo Pobuna masa Hose Ortega i Gaset je počeo da piše u jednom

dnevnom madridskom listu 1926. godine

◼ Prvo izdanje pojavilo se 1930. godine

◼ U njemu Ortega obrazlaže kako vidi duhovnu i političku situaciju

u Evropi na početku dvadesetog veka

◼ Ortega primećuje uticaj društva na pojedinca i tendenciju da se

pojedinac pretvara u „čoveka-masu”

◼ Ortega se poziva na Mila koji je 80 godina pre njega u svom delu O

slobodi pisao o vlasti društva nad pojedincem

◼ Ortega smatra da se on i ova njegova knjiga ne bave politikom, već

onim što je u njenim najdubljim temeljima, dakle u dubljim

naslagama društva

◼ Po njemu, misija intelektualca suprotna je misiji političara – da

malo „rasvetli” stvari

◼ Sve je apsorbovano od strane politike, kao i pojava pobune

masa koju opisuje

Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta◼ To nije gomila, već pojedinac bez izgrađene individualnosti, bez

istorijske svesti, večito zadovoljan sobom, nesposoban da

shvati i razume okolnosti u kojima živi

◼ Za Ortegu, pojam mase ne podrazumeva velike grupe ljudi, već

pojedinca „čoveka-masu”, njegove karakteristike i odnos prema

okruženju

◼ Pojava „čoveka-mase” kosi se sa evropskom tradicijom

pluralizma i individualizma i vodi kolektivizmu i demagogiji

◼ U masi demagozi vladaju a „demagozi su oduvek bili glavni

davitelji civilizacije”

◼ „Čovek-masa” je hermetički čovek, zatvoren u sebe, koji nije

otvoren prema nekoj višoj instanci

◼ Zahvaljujući „čoveku-masi”, kontinentom caruje „zaglušujuća

jednoličnost”

◼ Pojavu masa Ortega naziva „nagomilavanjem” gradova, kuća, hotela,

vozova, kafana, šetališta, čekaonica kod lekara. To su nepregledne

gomile ljudi po gradovima, koji tumaraju i roje se po ulicama ili se

guraju po svetkovinama i političkim zborovima. Ortega se pita: „Šta,

dakle, vidimo i šta nas toliko zaprepašćuje? Vidimo gomilu”

Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta◼ Ortega sa nostalgijom gleda na evropski racionalizam, slavi

Dekarta, „pronalazača razuma” i „našeg vrhovnog učitelja

kome Evropa najviše duguje”

◼ Kada se zalaže za kontinuitet a protiv revolucionarnih prevrata,

primećuje se trag konzervativizma

◼ Svet se obogatio individualizmom i individualnim otkrićima i

pronalascima. Pojedinci što čine ova mnoštva postojali su i ranije,

ali ne kao mnoštvo

◼ Društvo je, po Ortegi, dinamično jedinstvo dva činioca: manjine

(odnosno elite) i mase

◼ Manjine sačinjavaju pojedinci ili grupe pojedinaca koji se posebno

ističu

◼ Masa je zbir „spodoba” koje nisu posebno niti naročito

istaknute. Masa je „prosečan čovek”

◼ Elita se iz mase izdvaja posebnim – individualnim kvalitetima,

dok masu čine mediokriteti

◼ Jedni zahtevaju mnogo od sebe i od drugih, a drugi su prepušteni

matici života

Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta◼ Prosečnost dominira i postaje nepristojno „razlikovati se”

◼ Logika kolektiviteta je „ko nije sa nama, taj je protiv nas” ili „ko nije

za nas, taj je protiv nas”, Ortega to opisuje na sledeći način: „Ko god

nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je da bude

eliminisan”

◼ Pojava „čoveka-mase” ukida prethodni društveni mehanizam

„uzornost–poslušnost”, odnosno pojedinci koji upravljaju i mase koje

dopuštaju da se njima upravlja

◼ Po Ortegi, odbijanje mase da slede uzorne pojedince dovodi u

pitanje društvo, jer mase nisu u stanju da upravljaju sobom, niti

društvom: „Masa je sve ono što se po sebi ne procenjuje – bilo po

dobru ili po zlu – iz posebnih razloga, već se oseća ’kao čitav svet’ i

pri tom je lišeno bilo kakve nelagodnosti, nego se, naprotiv, sasvim

dobro oseća što je istovetan kao svi ostali”

◼ Po njegovom radikalno aristokratskom tumačenju istorije, mase

danas obavljaju poslove koje je nekada gotovo isključivo obavljala

elita (manjina) i mase više nisu pokorne manjinama

Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta◼ Na sceni je vladavina prosečnog čoveka

◼ Kao rezultat razvoja obrazovanja i ekonomskog bogaćenja sveprisutna

je težnja za ujednačavanjem, ukalupljivanjem i uniformnošću: „Živimo u doba ujednačavanja nivoa: imeci je ujednačavaju, ujednačava se kultura

između različitih društvenih slojeva, polovi se ujednačavaju”

◼ Ortega, osim ideje o ujedinjenoj Evropi, dalekosežno ukazuje i na

tendenciju ujednačavanje polova

◼ Čovek-masa počiva na psihologiji razmaženog deteta

◼ Za razliku od „čoveka-mase” koji je zadovoljan sobom i ne zahteva

ništa više od sebe, za čoveka elite život je večna napetost, trening

i asketski život. Izuzetan pojedinac je asketa, dok „čovek-masa” ne

poseduje svest o sopstvenim ograničenjima i ne preispituje svoje

stavove

◼ Današnji prosečan čovek živi udobnije i bezbednije čak i u poređenju sa

najmoćnijim ljudima prethodnih vremena. Po Ortegi, „to je omogućila

liberalna demokratija i industrijalizam koji se svode na jedno: tehnika”.

Međutim, posledica je uska specijalizacija koja smanjuje broj

učenih ljudi i potiskuje u čoveku opštu kulturu. Specijalista, nije ni

mudrac, ni neznalica: „Specijalista počinje upravo kad civilizovani čovek

počinje da se naziva ’enciklopedistom’”

Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta◼ Čovek svetine nema autentične ideje, nema tog pitanja u koje se neće

umešati, „onako glup i slep” nametaće svoje „mišljenje”

◼ Ortega, pozivajući se na Anatola Fransa (Jacques Anatole François), kaže:

„Glupak mnogo pogubniji od zlikovca jer zlikovac neki put predahne

od zla, ali glupak od gluposti nikad”

◼ Drugim rečima, pametan čovek se uvek zaustavi nadomak gluposti

◼ Po Ortegi, psihološka struktura čoveka-mase nailazi na sledeće:

1. osećanje gospodarstva i pobede

2. nikog ne sluša i svoje stavove ne dovodi u sumnju

3. svuda se meša naturajući svoje mediokritetske stavove

◼ Izlaz iz stanja pobunjene mase Ortega vidi u stvaranju nove elite koja

će vratiti društvo na stare principe na kojima je počivalo – vodeće

manjine i poslušne mase

◼ To potvrđuje njegovu konzervativnu društvenu teoriju, ali ostaje originalan i

za čitaoca atraktivan autor

◼ Uz evidentan uticaj Mila, Ortega ukazuje na najveće opasnosti koje

danas prete civilizaciji: etatizacija života, intervencionizam države,

apsorpcija čitave društvene spontanosti od strane države. Reč je o

poništavanju „istorijske spontanosti koja konačno održava, hrani i pokreće

ljudske sudbine”

Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta◼ Za Ortegu - konzervativnog liberala istorija nikada ne može da

počne iznova

◼ Pogled u prošlost nije podstaknut željom da bude „prorok

unazad”, niti je to naknadna pamet koja sažima filozofiju

istorije, već da izvučemo pouke iz iskustva: „Neće nam

prošlost reći šta nam je činiti, ali će nam reći šta treba da

izbegavamo”

◼ Ortega dalekosežno uviđa značaj javnog mnjenja, ne samo za

kontrolu vlasti već i za vladanje - Onaj koji vlada mora voditi računa

o mišljenju onih nad kojima vlada

◼ Vladavina znači prevlast nekog mišljenja. Primitivno vladanje se

temelji na religiji, kasnije dolazi duh, ideja i mišljenje

◼ Duh vremena je ovozemaljsko mnjenje, a „duh večnosti” je

„gospodnje mnjenje”

◼ Vlast se prisvaja, ali se i vlada javnim mnjenjem a ne

„pesnicama“: „Tako je Taljeran rekao Napoleonu: Sve se, sire,

može učiniti bajonetima sem jednoga: ne može se sesti na njih”

Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta◼ Pobunu masa Ortega naziva „vertikalna invazija varvara”. Do nje dolazi jer

je poremećen tradicionalni sistem vrednosti koji je sa sobom donela

francuska revolucija od 1789. otvorivši put masama da uđu u politiku

◼ Ponašanje masa Ortega ilustruje na sledeći način: „U pobunama

izazvanim oskudicom, mase obično traže hleba, a sredstvo kojem

obično pribegavaju da ostvare svoj cilj je uništavanje pekara”

◼ Po Ortegi, boljševizam je pobedio u Rusiji „zato što tamo nije bilo buržuja”.

Opasnost po Evropu dolazi zato što je ostala bez morala

◼ Aristokratija stanje društva u kojem odlučujući uticaj imaju najbolji. On piše:

„Ko je kadar da oseti duboku misiju aristokratije mora biti uzbuđen prizorom

mase baš kao što će vajar uzdrhtati pred netaknutom gromadom mermera”

◼ Ortega predoseća, sluti i anticipira plimu koja će dovesti do

totalitarizma u Evropi (Hegel bi rekao „Mase uzimaju maha” a Niče

„Vidim narastajuću plimu nihilizma”)

◼ Pobuna masa je posle Don Kihota verovatno najčitanije delo na španskom

◼ Relativno rano je shvatio ulogu i značaj javnog mnjenja, kao i mogućnost da

se njime manipuliše. Danas se radi o dirigovanoj masifikaciji i manipulaciji

javnim mnjenjem. Sa razvojem masovnih medija imamo masovno društvo,

masovnu kulturu i nove obrasce atomizacije i depersonalizacije ljudi

◼ Ortegina knjiga je vek kasnije potvrdila svoju anticipacijsku vrednost,

aktuelnost i značaj.

Doba gomila Serža Moskovisija◼ Psihologija masa, prema Moskovisiju, ima dva predmeta kojima se

bavi.To su:

a) odnos pojedinca i mase i

b) odnos mase i vođe (vlast vođe nad masama)

Odnos pojedinca i mase

◼ Pojedinac se obezličuje u gomili i gubi individualnost

◼ Čovek se na jedan način ponaša kada je sam, a sasvim drugačije

kada je u masi, odnosno gomili

◼ Šta je razlog što se pojedinac ponaša na jedan način kada je sam, a

na drugi način kada je u masi? Odgovor na ovo pitanje daje

socijalna psihologija. Serž Moskovisi nas upućuje na nekoliko

primera:

- „Tako je Solon tvrdio da je Atinjanin, uzet sam, lukava lisica, ali kad

se Atinjani okupe u skupštini na Pniksu imamo posla sa stadom

ovaca

- Fridrih Veliki je pokazivao najveće poštovanje za svoje generale kad

je razgovarao sa svakim pojedinačno. Ali je govorio da su oni, kad

se skupe na ratnom veću, samo gomila glupaka“

◼ Pesnik Grilparcer je tvrdio: „Čovek je podnošljiv kao pojedinac; u

gomili postaje previše blizak životinjskom svetu”

◼ Šiler: „Svako je dovoljno inteligentan i razumljiv ukoliko ga

posmatramo pojedinačno; kao delovi nekog skupa ljudi postaju sve

same budale”

◼ Postoji rimska poslovica koja glasi: Senatori su sve sami dobri ljudi,

rimski senat je opaka zver

◼ Zbog toga je Ajnštajn rekao: „Koliko nesreća ta činjenica nanosi

čovečanstvu! Ona je izvor ratova koji zemljom šire patnju, uzdahe i

gorčinu”

◼ Poznavajući ovu zakonitost, mnogi vlastodršci i mnogi režimi, a

naročito diktatorski i totalitarni, nastoje da ukalupe čoveka i

nametnu mu razne oblike kolektivnih obrazaca ponašanja

◼ Po Moskovisiju, „logika gomile počinje tamo gde se logika

pojedinca okončava”. Pojedinac se utapa u gomilu i stapa sa njom

◼ Nesvesno delovanje gomile nastupilo je umesto svesnog

delovanja pojedinaca

Doba gomila Serža Moskovisija

Psihološki odnos vođe i mase

◼ Moskovisi smatra da „bez instinkta za mase nema velikog političkog

vođe”

◼ Odnos vođe i mase Moskovisi slikovito opisuje: „... vođa opčinjava

svojom slikom, zavodi svojim govorom, izaziva žmarce

ugodnog straha. U očima atomizovanih mnoštava, izolovanih

jedinki izgubljenih u masi, on je masa koja je postala pojedinac.

On joj daje svoje ime, svoje lice i svoju delotvornu volju”

◼ Po Moskovisiju, mase su zaljubljene ili u neki ideal ili u nekog

čoveka koji ga otelotvoruje, ali, po njemu, „Ideje vladaju

masama, ali masama se ne vlada pomoću ideja”

◼ Na drugom mestu kaže da su mase zaljubljene u neku religiju ili

nekog čoveka i „menjaju ideje kao košulje”

◼ Mase pokreću strast i verovanja. Moskovisi piše: „Kad mase

nastupe, zadatak politike je da ih organizuje”.

◼ Psihologija masa kaže da treba otkriti nekog vođu koji potiče iz

njihove sredine i vladati njima pozivajući se na njihove strasti,

verovanja i njihovu maštu

Doba gomila Serža Moskovisija

Doba gomila Serža Moskovisija◼ Sociologija elita i sociologija i psihologija masa imaju nešto

zajedničko - Elita nastoji da sve izvan nje tretira kao masu

◼ U tom procesu čoveku se „ispira mozak”, obezličuje se,

odvikava se da misli svojom glavom i sputava se da ne bi

zadržao autonomnost

◼ Vođe uspostavljaju distancu prema onima nad kojima vladaju

◼ Serž Moskovisi ovo slikovito dočarava kroz reči Napoleona koji se

poverio svom biografu: „Bio sam prinuđen da stvorim oko sebe jedan zastrašujući oreol; da to nisam učinio, s obzirom na to da sam se uzdigao iz

običnog sveta, mnogi bi mi jeli iz ruke ili bi me potapšali po ramenu”

◼ Čovek na vlasti je usamljen

◼ Najpre, jer „na vrhu piramide ima mesta samo za jednog”, zatim

da bi istakao svoj prestiž, ali i da bi oko sebe stvorio

„atmosferu tajnovitosti koja pothranjuje sve iluzije”

◼ Drugačije rečeno, „ono što se predobro poznaje malo se

poštuje”, odnosno „niko nije veliki čovek za svog sobara”

◼ Elijas Kaneti je upozoravao, „opasnost tajne uvek je veća od

njezina stvarnog sadržaja”

◼ Misterioznost vođe potvrđuje njegovu izuzetnost, odnosno

harizmu

◼ Njegov problem što je primoran da neprekidno fascinira gomilu

„pomoću čuda i pobeda”, kako bi uvek iznova potvrđivao svoj

dar, kao i da njegov prestiž stoji netaknut

◼ Njegova vlast traje koliko i njegov uspeh

◼ Neuspeh donosi gubitak prestiža i onaj kome se do juče klicalo

postaje popljuvan

◼ Kako kaže Gistav le Bon, „Vernici uvek s besom razbijaju kipove

svojih starih bogova”

◼ Mase obožavaju vođe jer su imali hrabrosti da upravljaju njima,

mrze ih jer su dopustile da oni njima upravljaju, ali ih se i plaše

◼ Strah je sadržan u suštini tih međuodnosa (Ferero)

◼ I Makijaveli je upozoravao vladare da je idealno da ih vole i da ih se

plaše, ali kako je teško postići oba, po njemu je bolje da ih se plaše

Doba gomila Serža Moskovisija

Završne napomene

◼ Le Bona verovatno su više od drugih primenjivali Musolini i Hitler

◼ Verovatno je to jedan od razloga zašto je Le Bon bio zapostavljan

◼ U Hitlerovoj knjizi Moja borba (Mein Kampf) prepoznaju se ideje i

preformulisane rečenice Le Bona

◼ Masovna podrška totalitarnim režimima značila je kraj jedne

velike iluzije da je većina uvek u pravu, ali i kolika i kakva može

da bude uzurpacija vlasti od strane vođa

◼ Loša vladavina ruši se izlivom nezadovoljnih masa, ali u masi

neretko isplivavaju demagozi koji opet dovode do loše

vladavine koja može završiti populizmom

◼ Mase ne grade, već razaraju institucije i procedure