1

Slobodan Cvejić1

Univerzitet u Beogradu

Odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta

Socijalna preduzeća u Srbiji2

Apstrakt

Ovaj rad daje sumarni pregled stanja socijalnog preduzetništva u Srbiji. U radu je najpre predstavljen

pojam i kratko opisan razvoj prakse socijalnog preduzetništva u Evropi, a potom su opisani koreni ove

pojave u Srbiji i analizirano trenutno stanje i uloga socijalnog preduzetništva u društvu Srbije. Na osnovu

dostupnih empirijskih podataka analiziran je pravni i institucionalni okvir relevantan za razvoj socijalnog

preduzetništva i prikazani najvažniji pravno-poslovni oblici u kojima se ono javlja u Srbiji. Nakon

predstavljanja ekonomske i socijalne funkcije socijalnih preduzeća iznet je zaključak da se radi o malom,

ali otpornom i rastućem sektoru koji se konsolidovao u godinama globalne ekonomske krize i sve više

igra važnu ulogu u povećanju socijalne kohezije u Srbiji zbog čega zalužuje veću pažnju i podršku javnog i

privatnog sektora.

Ključne reči: socijalno preduzeće, socijalno preduzetništvo, socijalna ekonomija, nevladine organizacije,

zadruge, socijalna kohezija, socijalne usluge.

Abstract

The paper gives summary overview of current state of social entrepreneurship in Serbia. In the paper we

first present the concept and briefly describe development of practice of social entrepreurship in Europe

and than describe the roots of this phenomenon in Serbia and analyze current state and the role that

social entrepreneurship plays in Serbian society. Based on accessible empirical data we analyze legal and

institutional framework relevant for development of social entrepreneurship and present the most

important legal forms in which it appears in Serbia. After presenting economic and social function of

social enterprises we conclude that in Serbia they form small, but resilient and growing sector that has

consolidated in the times of global economic crisis and plays every day more important role in increasing

the social cohesion in Serbia, for which reason it deserves more attention and support from public and

private sectors.

Key words: social enterprise, social entrepreneurship, social economy, non-profit organizations,

cooperatives, social cohesion, social services.

1 scvejic@f.bg.ac.rs 2 Ovaj rad je objavljen u Kostić, A, ur. 2018. Ekonomija, zaposlenost i rad u Srbiji u XXI veku. Beograd: SANU.

2

Socijalno preduzetništvo je prilično nova pojava u srpskoj privredi i javnoj politici u konceptualnom i

praktičnom smislu. Ono ima korene u nekim privrednim formama iz ranijih društveno-ekonomskih

sistema i bilo je prepoznato pod drugačijim nazivima u javnim politikama u istoriji moderne srpske

države, ali se pod nazivom ’socijalno preduzetništvo’ i sa prepoznatim značajem za društvenu koheziju

pojavilo tek nakon 2000. godine.

Dva su glavna razloga zbog kojih je došlo do porasta prepoznatosti socijalnog preduzetništva i vidljivosti

socijalnih preduzeća u Srbiji nakon 2000. godine. Prvi razlog leži u naraslim autentičnim socijalnim

potrebama građana Srbije u periodu nakon sloma socijalizma i nedovoljnim kapacitetima sistema

socijalne politike da na te potrebe odgovore u periodu post-socijalistčke transformacije. Ovaj nesklad

između obima potreba i ponuđenih kapacieta je vodio ka pojavi novih modela pružanja socijalnih usluga

i podrške socijalno ugroženim grupama. Ovi novi modeli ekonomskog poslovanja su podrazumevali

vešto kombinovanje istaknutih socijalnih ciljeva, raspoloživih resursa i odgovarajućih organizacionih

rešenja, kvalifikujući se tako kao socijalna preduzeća. Drugi razlog zbog kojeg je porasla prepoznatost

socijalnog preduzetništva u Srbiji je važnost ovog koncepta za transformaciju socijalne politike u

Evropskoj Uniji (EU). Kako EU svojim donacijama i postavljenim standardima zemljama kandidatima za

pristup ima najveći uticaj na tok transformacije socijalne politike u Srbiji, tim putem je i razvoj socijalnih

preduzeća promovisan kao važno sredstvo pomoći socijalno ugroženim građanima, sledeći ciljeve

postavljene u Inicijaitvi za socijalno poslovanje Evropske komisije iz 2011. godine (The Social Business

Initiative).

U nastavku rada najpre će biti predstavljeni pojmovi socijalnog preduzetništva i socijalnog preduzeća i

stanje u ovom sektoru u EU, a potom i opšti faktori razvoja socijalnog preduzetništva u Srbiji. Nakon toga

biće predstavljen društveni i institucionalni okvir (tzv. eko-sistem) funkcionisanja socijalnih preduzeća u

Srbiji i glavni pravno-poslovni oblici u kojima se ona javljaju. Na kraju će biti izložen sumarni zaključak o

stanju i perspektivi razvoja socijalnih preduzeća u Srbiji.

1. Određenje socijalnog preduzetništva

Kao što u sumarnom pregledu prikazuju Defurni i Nisens (Deforuny and Nyssens, 2010), termini

’socijalno preduzetništvo’ i ’socijalno preduzeće’ su odraz nastojanja kreatora i istraživača javnih politika

da konceptualizuju nove tendencije u socijalnim politikama evropskih država i Sjedinjenih Američkih

Država nastale nakon ekonomske krize 1970-ih i slabljenja države blagostanja u Evropi. S obzirom na to

da je za Srbiju relevantnije nasleđe evropskih modela države blagostanja, ovde naglašavamo da su slični

problemi proizvedeni ekonomskom krizom, a pre svega povećanjem nezaposlenosti i smanjenjem

fondova namenjenih do tada velikodušnoj politici socijalne podrške, nailazili na različite institucionalne

aranžmane i politike u različitim delovima Evrope. U tom smislu su se i odgovori na ovaj izazov javljali u

različitoj formi, ali im je zajednička crta bila to da je država nastojala da promoviše aktivizam korisnika

socijalnih programa nasuprot do tada dominantnom pasivizmu, što je otvorilo prostor za nove aktere u

sferi socijalne politike. Budući da je u novim okolnostima bio potreban posrednik između države kao

kreatora politike i građana kao korisnika, organizacije građanskog društva su preuzele važnu ulogu u

3

ovom procesu. Za kontekst razvoja socijalnog preduzetništva u Srbiji važno je kako je izgledala

transformacija socijalne politike u zemljama sa nasleđem korporativističke države blagostanja (Nemačka,

Francuska, Belgija i Irska), jer je Srbija u svojoj reformi socijalne politike preuzela dosta elemenata iz

ovog modela (Vuković, 2017: 256). Defurni i Nisens ističu (2010: 34-35) da su kreatori politika u ovim

zemljama definisali aktivne mere zapošljavanja i u okviru njih ’program drugog tržišta rada’ kojim su

nastojali da kroz posredovano zapošljavanje istovremeno zapošljavaju nezaposlene i rešavaju neke

važne socijalne probleme (uključivanje osoba sa invaliditetom, obrazovanje slabije obrazovanih građana,

itd.). U ovakvim okolnostima mnoga udruženja građana su se pojavila kao vrlo inventivni kreatori

modela posredovanog zapošljavanja, a za neka od njih se može reći da su čak razvila i plasirala ovakav

model zapošljavanja pre nego što je on postao deo zvanične državne politike. U Francuskoj i Belgiji ovi

programi zapošljavanja su bili isključivo namenjeni neprofitnim organizacijama kao posrednicima

prepoznatim pod pojmovima ’socijalna ekonomija’ i ’solidarna ekonomija’.

Karakter novih aktera u oblasti socijalnih usluga je zavisio od istorijskog nasleđa solidarizma i aktuelno

prepoznatih pravnih formi u različitim zemljama, tako da su u nekima od njih glavnu ulogu igrale zadruge

(pre svih socijalne zadruge), u drugima udruženja građana koja su okupljala i/ili štitila interese različitih

ugroženih grupa, dok su u trećima to bile neprofitne organizacije zavisne od državnog finansiranja3. U

tom smislu se i trend preduzetničkih aktivnosti različitih organizacija sa istaknutim socijalnim ciljevima

odvijao u različitom institucionalnom okruženju, pa su istraživači komparativnih praksi u Evropi i van nje

imali potrebu da upotrebe jedinstven naziv za ovu pojavu. Od kraja 1980-ih praksa socijalnog

preduzetništva je poprimala sve više sličnosti u različitim evropskim zemljama i prvenstveno je bila

inspirisana modelom italijanskih socijalnih zadruga, ali naziv ’socijalno preduzeće’ se raširio tek od druge

polovine 1990-ih kada je osnovana mreža evropskih istraživača EMES koja je pružila prve definicije

socijalnog preduzetništva i socijalnog preduzeća i postavila okvir za empirijsko istraživanje ovih pojava.

Osnovna ideja je da se ovim pojmovima označe raznovrsne forme poslovnih subjekata kojima primarni

cilj nije profit nego društvena dobrobit.

Prema poznatoj EMES definiciji (Defourny, 2001: 16–18), socijalna preduzeća karakterišu sledeće

ekonomske i preduzetničke osobine:

Aktivnosti na proizvodnji dobara ili prodaji usluga

Visok stepen autonomije

Značajan nivo rizika u poslovanju

Tendencija ka plaćenom radu,

kao i sledeće socijalne osobine:

Jasno iskazan cilj da se doprinese zajednici ili određenoj grupi

3 ’Socijalne zadruge’ u Italiji, ‘zadruge socijalne solidarnosti’ u Portugalu, ’kooperativna društva kolektivnih interesa’ u Francuskoj i ’preduzeća za interese zajednica’ u Engleskoj (Cvejić, 2016: 48).

4

Incijativa pokrenuta od strane grupe građana

Odlučivanje nije zasnovano na posedovanju kapitala

Participativna priroda koja uključuje različite strane povezane sa aktivnošću organizacije

Ograničenje distribucije profita

Opšta socijalna funkcija ovako definisanih poslovnih subjekata je povećanje socijalne kohezije i razvoj

zajednice, a to se postiže na više načina: stvaranjem novih mogućnosti za zapošljavanje, proizvodnjom

dobara i pružanjem usluga (socijalnih, obrazovnih, zdravstvenih, itd.) lokalnim zajednicama i ljudima koji

ne mogu da ih plate; doprinosom ekonomskom razvoju depriviranih područja i lokalnih zajednica;

radnom integracijom i profesionalnim osnaživanjem teže zapošljivih kategorija stanovništva. Pri tome,

socijalna preduzeća kombinuju različite resurse koji drugačije ne bi bili iskorišćeni za rešavanje socijalnih

i razvojnih problema u lokalnoj zajednici. Poslujući na ovaj način socijalna preduzeća doprinose socijalnoj

koheziji, akumulaciji socijalnog kapitala i ravnomernijem ekonomskom razvoju (Cvejić, Babović, Vuković,

2008).

Krajem dvadesetog veka sektor socijalnog preduzetništva u svetu zapošljavao je oko 40 miliona ljudi, sa

preko 200 miliona volontera. Preko 30 univerziteta u svetu je imalo programe socijalnog preduzetništva,

uključujući: Kolumbiju, Harvard, Stanford, Oxford (Leadbeater, 1997). Prema najnovijim procenama u 28

zemalja članica Evropske Unije (EU 28) različiti oblici socijalnog preduzetništva (poput zadruga,

organizacija civilnog društva, fondacija, socijalnih preduzeća) čine više od 2,8 miliona entiteta i

preduzeća, što je više od 12% i zapošljavaju oko 13,6 miliona ljudi (oko 6% radno sposobnog

stanovništva), a tome se može dodati još oko 5 miliona neplaćene radne snage i više od 82 miliona

volontera (Monzon and Chaves, 2016: 66).

S obzirom na to da se definicija socijalnog preduzetništva u velikoj meri preklapa sa definicijom opštijeg

fenomena socijalne ekonomije niije jednostavno razlučiti šta je to socijalno preduzeće među mnoštvom

različitih aktera u socijalnoj ekonomiji. Od tradicionalnih organizacija trećeg sektora ona se razlikuju po

naglašenijim ekonomskim aktivnostima uz spremnost da se upuste u rizičan ekonomski poduhvat. S

druge strane, ona se razlikuju i od profitnih preduzeća i tradicionalnih zadruga po tome što su jače

orijentisana ka širim socijalnim ciljevima i interesima zajednice. Konačno, još jedan kriterijum

diferencijacije u odnosu na ostale entitete u socijalnoj ekonomiji je to što je socijalnim preduzećima ili

zakonski zabranjeno da raspodeljuju profit ili je to deo njihovih organizacionih principa (Cvejić, Babović,

Vuković, 2008). ’Generalno, definicije se mogu svrstati u dve grupe: one u kojima se u socijalno

preduzetništvo svrstava svaka komercijalna, tržišno orijentisana aktivnost organizacija građanskog

društva koja je usmerena ka socijalnom cilju i one koje prepoznaju jasnu organizacionu strukturu iza

aktivnosti usmerenih na cilj zbog kojeg je ta struktura (organizacija) formirana. Prvi pristup je bliži

američkom iskustvu i američkim autorima, a drugi evropskoj socijalnoj ekonomiji i evropskom

zakonodavnom okviru. Činjenica je da je jedini potpuno pouzdan način da se jasno izdvoji socijalno

preduzeće u odnosu na zadruge ili nevladine organizacije koje obavljaju ekonomsku delatnost da one

kao entitet budu prepoznate kroz odgovarajući zakon i ponesu naziv socijalno preduzeće ili sličan naziv

5

koji je dovoljno različit od naziva drugih srodnih entiteta (npr. socijalne kooperative u Italiji)’ (Cvejić,

2016: 50).

Tokom 1990ih socijalno preduzetništvo se ubrzano širilo po evropskim zemljama, a nakon 2000 pojam je

postao toliko popularan da je oko njega već počeo da se formira mit (Dey and Steyaert, 2018). Ovakvom

trendu je znatno doprinelo to što nije postojao (niti danas postoji) konsenzus oko definicije socijalnog

preduzetništva, kako među kreatorima politika, tako i među istraživačima i samim praktičarima. Drugi

važan uzrok ove mitomanije je činjenica da su naziv socijalno preduzeće sebi pripisivali vrlo raznorodni

poslovni i finansijski entiteti koji u nekim slučajevima imaju samo labave i posredovane veze sa

nekakvom socijalnom misijom. Treće, ovom pojavom su se bavili naučnici iz različitih oblasti: ekonomije,

poslovnih studija, sociologije, politikologije, antropologije. Pojam socijalnog preduzetništva egzistira u

kontekstu drugih povezanih, srodnih ili samo sličnih pojmova, kao što su: socijalni biznis, socijalna

ekonomija, socijalno odgovorno poslovanje, korporativna socijalna odgovornost, solidarno poslovanje,

itd. Zbog ovakvih okolnosti tokom 2000-ih su počeli da se pojavljuju kritički tekstovi o socijalnom

preduzetništvu koji su preispitivali teorijsku zasnovanost ovog pojma, njegovu ideološku upotrebu,

sadržajnu ispunjenost, heurističku plodnost i praktičnu funkcionalnost.

Dej i Stejer su 2012 sistematizovali do tada generisana kritička razmatranja socijalnog preduzetništva

oko 4 ključne teme (Dey and Steyaert, 2012a):

1. Razbijanje mitova. Ovde je u fokusu kritika paušalnog i neutemeljenog korišćenja pojma

socijalno preduzetništvo, proizvedenog uglavnom nekritičkom upotrebom pojma i

nepromišljenim transferom značenja iz dominantnih disciplina kao što su upravljanje i poslovno

preduzetništvo. Mnogo šta od onog što se tvrdi o socijalnom preduzetništvu je često bazirano na

nepotvrđenim pretpostavkama, uverenju i osećaju i nije podvrgnuto skrupuloznoj empirijskoj

proveri, a potom tako konstruisani truizmi prolaze proces normalizacije i nastave samostalan

život. Kao primer stvaranja mita zbog nedostatka empirijske provere Dej i Stejer navode

nastanak teorije zavisnosti od izvora (finansiranja) prema kojoj znatan broj socijalnih preduzeća

nastaje od neprofitnih građanskih udruženja koja moraju da se okrenu tržišnim aktivnostima

kako bi stekla sredstva za opstanak i održavanje svojih građanskih aktivnost nakon što im je

smanjeno finansiranje iz budžetskih fondova. Oni ističu da su naknadna empirijska istraživanja

pokazala da ovaj postulat uglavnom nije tačan, jer su tokom dužeg perioda komercijalni prihodi

ovih udruženja rasli u manjem obimu nego što se tvrdi, a da su u isto vreme čak rasli i njihovi

prihodi iz budžeta i od donacija. Stoga teorija institucionalne promene ovde nudi bolje

objašnjenje nego teorija zavisnosti od izbora, tvrdeći da je većina neprofitnih organizacija počela

da se bavi tržišnim aktivnostima (proizvodnjom dobara ili pružanjem usluga) pasivno reagujući

na šire okruženje i odgovarajući na spoljne pritiske (ibid: 94-95).

2. Kritika efekata moći. U ovom domenu se sa stanovišta kritičke sociologije razmatra kako se

’definitivne istine’ ugrađuju u strukturu moći kroz širenje simbola i ideologizovanog znanja o

ovoj oblasti (istaknuti primeri socijalnih preduzetnika, priručnici za osnivanje i vođenje socijalnog

preduzeća, itd.). Dok je kod razbijanja mitova naglasak na empirijskoj proveri neutemeljenih

’znanja’ o socijalnom preduzetništvu, ovde se radi o potrebi dekonstrukcije efekata političke

6

moći koji omogućuju procese kulturalne (simboličke) reprodukcije i autocenzure. U javni diskurs

se nameću politički poželjni simboli socijalnog preduzetništva, a istraživači i praktičari nastoje da

reprodukuju takvu simboličku matricu kako bi bili što vidljiviji u polju. Kao primer kritike efekata

moći navodi se kritičko razmatranje upotrebe uzornih primera socijalnih preduzetnika za

normalizaciju neutemeljenih ’znanja’ o socijalnom preduzetništvu (demistifikacija nekih čuvenih

’socijalnih preduzetnika’ i prikazivanje stvarnih socijalnih efekata njihovog preduzetništva) (ibid:

95-96).

3. Normativna kritika (postavljanje moralnih osnova) U ovom domenu, za razliku od prethodna

dva, nudi se odgovor na pitanje: šta socijalno preduzetništvo treba da bude? Ovaj apsekt kritike

polazi od neupitnosti kvalifikovanja socijalnog preduzetništva kao apriorno dobrog. Na socijalna

preduzeća se gleda kao na efikasna sredstva za rešavanje socijalnih problema u situaciji u kojoj

ni profitne firme, ni država, ni tradicionalno građanske organizacije nisu mogle da ponude

rešenje, dok, zapravo, sinergija između socijalnog i ekonomskog kod socijalnih preduzeća može

biti kontroverznija nego što se obično misli. Suština problema je u guranju neprofitnih i

građanskih orgnizacija na tržište, gde bi one trebalo da ostvare prihode iz kojih bi rešavale

socijalne probleme označene njihovom misijom. A rezultat može biti da njihova realna socijalna

uloga opada, da one gube kapacitet agenata promene, što u sumi vodi opadanju demokratskog

potencijala građanskog društva u jednoj zemlji. Povrh svega, ove organizacije s mukom ostvaruju

ekonomsku održivost jer njihov organizacioni dizajn nije podešen za tržišnu utakmicu (ibid: 97-

98).

4. Kritika prestupa (otkrivanje pravog puta) Ovaj domen kritike odnosi se na okolnost da čak i kada

se konstruiše normativna kritika, obično se desi da kritičar nastupa sa sopstvenog moralnog

stanovišta i umesto jedne nudi drugu ideološku preskripciju (npr. umesto marketizacije

participativnu demokratizaciju), a da se u čitavoj konstrukciji zapostavlja stav, iskustvo ili

percepcija neposredno uključenih aktera, odnosno njihovo viđenje čitavog problema. U ovom

konkretnom slučaju, ova kritika traži emancipatorski pristup, odnosno veće uvažavanje mišljenja

i zahteva samih socijalnih preduzetnika. Posebno je važno kako socijalni preduzetnici misle i

postupaju u odnosu na ideološku klimu u kojoj rade. Dej i Stejer navode primer britanskog

istraživanja koje je pokazalo da je u diskursu socijalnih preduzetnika zvanični jezik kreatora

politika (pojmovi kao što su tržište, biznis, dobit, preduzetništvo i sl.) često korišćen sa

negativnom konotacijom (prljav, eskploatatorski i sl.), a da sebe kao socijalne preduzetnike

češće komentarišu kao ’to je umišljeno’, ’pretenciozno’, ’ja pripadam radničkoj klasi’ i sl. (ibid:

99-100). Ovakvi nalazi definitivno traže preispitivanje dominantnih postulata u istraživanju

socijalnog preduzetništva i njihovo upodobljavanje prirodi predmeta istraživanja.

Imajući navedene aspekte kritike na umu, istraživač socijalnog preduzetništva treba da objasni genezu

pojave u realnom ekonomskom i društvenom kontekstu, njenu vezu sa relevantnim oblastima

društvenog života kao što su: privreda, socijalna politika, građanski aktivizam, kultura.

7

2. Razvoj socijalnog preduzetništva u Srbiji

Postoje dva glavna korena i dva toka razvoja socijalnog preduzetništva u Srbiji. Jedan tok sastoji se od

pravnih formi koje tradicionalno prepoznaje pravni sistem u Srbiji, a koje se mogu koristiti za razvoj

socijalnopreduzetničkih inicijativa. On uključuje zadruge i socijalna preduzeća za radnu integraciju osoba

sa invaliditetom. Drugi tok sastoji se od novih organizacionih formi koje se mogu koristiti za vođenje

socijalnih preduzeća. Ovi oblici su uspostavljeni u kontekstu nedavne, post-socijalističke transformacije

privrede i sistema socijalne zaštite koja je počela u Srbiji sa kašnjenjem u odnosu na druge post-

socijalističke zemlje. Ovi novi tipovi uključuju neprofitne organizacije (udruženja građana i fondacije) i

poslovna preduzeća koja posluju kao spin off4, razvojne agencije i poslovne inkubatore.

Koreni prvog toka razvoja socijalnih preduzeća u Srbiji su prilično slabi. Iako je Kraljevina Srbija bila jedna

od 11 osnivača Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. godine, postojale su dve specifičnosti

u razvoju zadruga u Srbiji koje umanjuju značaj ovog istorijskog nasleđa. Prvo, zadruge su u to vreme

najviše bile razvijene u selima kao zadruge proizvođača i/ili kreditne zadruge (poljoprivredne zadruge),

koje su služile za zaštitu seljaka, sitnih zemljoposednika ugroženih modernizacijom poljoprivrede

početkom 20. veka. Zbog rasprostranjenosti poljoprivrede u srpskoj privredi do kraja Drugog svetskog

rata, duh zadrugarstva proširen je u druge sfere ekonomije u zanemarljivoj meri – prvi Zakon o

privrednim zadrugama, koji reguliše druge oblike zadruga osim poljoprivrednih, uveden je tek 1937.

godine (Stojanović i Gnjatović, 2015). Drugi faktor koji je oslabio istorijsko nasleđe zadružnog pokreta u

Srbiji bio je to što su tokom socijalizma (1945-1990) i blokirane post-socijalističke transformacije (1990-

2000), zadruge bile pod snažnim političkim uticajem države, gubeći na brojnosti i na demokratskom

karakteru. Shodno tome, sa brzom urbanizacijom posle Drugog svetskog rata, postojali su prilično

skromni politički i institucionalni, kao i istorijski i kulturni preduslovi za razvoj zadružnog pokreta u

gradovima, dok je ekonomska i društvena uloga zadruga u ruralnim područjima značajno opala.

Što se tiče preduzeća za radnu integraciju, pojavila su se u značajnom broju tokom socijalizma,

zasnovana na snažnim egalitarnim vrednostima i inkluzivnoj socijalnoj politici, ali su ih karakterisale

znatna ekonomska neefikasnost i niska produktivnost. U većini slučajeva, njihove ekonomske

performanse bile su još lošije od inače lošeg poslovanja većine preduzeća u opadajućoj socijalističkoj

privredi. Iz tog razloga ova preduzeća nisu mogla da podnesu povećanu konkurenciju unutar

novopokrenute tržišne privrede.

I zadruge i preduzeća za radnu integraciju su prošla kroz značajne zakonske i organizacione promene

nakon 2000. godine i zajedno sa neprofitnim organizacijama stvorila pravnu i organizacionu osnovu za

razvoj socijalnih preduzeća u Srbiji.

Kontekst u kojem su se razvijala socijalna preduzeća u Srbiji i u kojem su koncepti vezani za ovaj sektor

ušli u širu upotrebu po nizu strukturnih činilaca je ličio na prethodno opisani period krize evropskih

država blagostanja. Dva osnovna činioca su povećanje socijalnih rizika i broja socijalno ugroženih

4 Privredna društva obično osnovana u formi društva sa ograničenom odgovornošću od strane nekog udruženja građana.

8

građana s jedne strane i slabljenje socijalne funkcije države u procesu reforme socijalne politike s druge

strane. Tokom ove reforme je izgrađena nekonzistentna mešavina kontinentalnih i neoliberalnih

koncepata, a porodica zadržala ključnu ulogu u obezbeđivanju blagostanja (Vuković, 2010). Stoga se

može prihvatiti mišljenje da je socijalno preduzetništvo ogledalo transformacije socijalne politike u Srbiji

(Žarković i dr, 2017). Stepen njegovog razvoja i politika države usmerena u tom pravcu je jedan indikator

stepena usmerenosti socijalne politike na rešavanje socijalnih problema kroz mere aktivnog uključivanja

ugroženih građana.

Već smo konstatovali da se ideja savremenog socijalnog preduzetništva u Srbiji pojavila kroz proces

kulturnog i političkog približavanja Evropskoj uniji, ali za potpunije objašnjenje razvoja socijalnog

preduzetništva u Srbiji moraju se uvažiti i neke specifičnosti koje njegov kontekst ovde razlikuju od

modela prepoznatih u evropskom okruženju. Ovde se najpre misli na to da Srbiju već dugo vremena

karakteriše znatno zaostajanje u privrednom razvoju praćeno ekonomskim problemima koji se

nekontrolisano prelivaju na teret porodice/domaćinstva. Zbog ovoga je broj građana koji nisu uključeni

kroz standardne tržišne mehanizme u Srbiji veći nego u većini evropskih zemalja. Ovi problemi

ugrožavaju funkcionisanje čitave privrede i zbog toga jačanje socijalnih preduzeća kao oblika aktivnog

uklučivanja u tržište rada i šire ekonomske i društvene odnose može do određene mere rasteretiti

tržišnu privredu velikih socijalnih očekivanja.

Međutim, ne treba od socijalnih preduzeća imati prevelika očekivanja u pogledu rešavanja problema

zapošljavanja i socijalnog uključivanja, kakva su se u jednom momentu iskazala kroz ponuđena zakonska

rešenja za regulisanje socijalnog preduzetništva u Srbiji5. Tržišna ekonomija u Srbiji još uvek nije dovoljno

razvijena da bi uspešno smanjivala nezaposlenost i u takvom kontekstu treba realistično planirati obim i

doseg socijalnog preduzetništva. Zna se da su socijalna preduzeća usmerena pre svega na zapošljavanje

teže zapošljivih kategorija, onih koje su znatno uskraćene za resurse potrebne za uključenje u tržišnu

privredu ili koje se susreću sa kulturnim, političkim i socijalnim preprekama u pristupu tim resursima.

Osim toga, zapošljavanje ili radna integracija nisu jedina funkcija socijalnih preduzeća, ona često

obavljaju standardne poslovne aktivnosti da bi zaradu usmeravala na rešavanje socijalnih ili ekoloških

problema, direktno ili indirektno, tako što će donirati neprofitnim organizacijama koje su ih osnovale.

Još jedan otežavajući faktor za razvoj socijalnog preduzetništva je to što je preduzetnički duh u Srbiji još

uvek slabo razvijen. Zemlja je najpre prošla kroz 45 godina socijalizma tokom kojih je privatno

preduzetništvo bilo potisnuto u male niše privrednog života (sitni poljoprivrednici, zanatlije i neke

slobodne profesije). Potom je tokom 1990-ih sledilo 10 godina prljave privatizacije, korupcije i

klijentelizma koje su kod velikog broja građana kompromitovale ideju i praksu preduzetništva – ono je,

po pravilu, izjednačavano sa tajkunizacijom. Kao rezultat ovakvog načina (re)konstituisanja kapitalizma u

Srbiji, ’…mali je broj preduzeća koja mogu da izdrže otvorenu tržišnu utakmicu, a veliki broj

’preduzetnika’ je orijentisan na klijentelizam, sivu ekonomiju i druge oblike ekonomskog ponašanja koji

5 U prvom nacrtu Zakona o socijalnim preduzećima postojala je ambicija da se putem socijalnih preduzeća, u čijem osnivanju bi veliku ulogu igrale lokalne administracije, u većem stepenu rešava opšti problem nezaposlenosti, a ne samo zapošljavanje teže zapošljivih grupa.

9

ugrožavaju normalno funkcionisanje formalnih institucija. Svakako je još manja verovatnoća da se

preduzetnička znanja i veštine nađu među onima koji se zateknu u polju socijalne ekonomije. Ovo sve

zajedno nosi pritajenu pretnju da bi pokušaj da se ojača funkcija socijalnog preduzetništva bio ugrožen

brojnim nastojanjima da se manipuliše eventualnim pogodnostima koje bi bile predviđene za poslovanje

socijalnih preduzeća. A odgovornost socijalnih preduzetnika je utoliko veća ukoliko je teže merljiva

ekonomskim indikatorima. Iz ovih razloga socijalno preduzetništvo mora predstavljati uređen sektor u

kojem će se jasno videti uloge preduzetnika, zakonodavca, centralne izvršne vlasti, lokalnih vlasti,

koordinacionih tela, nadzornih tela’ (Cvejić, 2016: 51-52).

Konačno, dodatni problem sa kojim se socijalno preduzetništvo suočava u Srbiji je to što su informacije

kojima raspolažu kreatori politika i procena kapaciteta socijalnih preduzeća u velikoj meri pod uticajem

pominjanog mita o socijalnom preduzetništvu. Zbog ovoga se, i pored dobre namere dela administracije

da uredi osnivanje i poslovanje socijalnih preduzeća, postojeći entiteti u ovom sektoru u Srbiji suočavaju

sa neizgrađenim institucionalnim okvirom. Važan deo ove neizgrađenosti je nedostatak odgovarajućih

finansijskih podsticaja kako za kreiranje aktivnosti, tako i za održanje tekućeg poslovanja. Glavni problem

je nedostatak mikrofinansiranja i pogodnosti u procesu javnih nabavki. Postojanje ovih elemenata u

pravnom i poslovnom okruženju omogućilo bi lakše osnivanje i poslovanje socijalnih preduzeća, što bi

dovelo do konačnog uobličavanja ovog sektora u Srbiji.

Ono što je povoljno je da još uvek postoji interesovanje i fondovi međunarodnih organizacija i institutcija

iz kojih su finasijski podržana socijalna preduzeća, što je omogućilo da se njih nekoliko stotina stabilizuje

na tržištu i sada predstavlja model istrajnosti i uspešnosti za nove preduzetnike koji se pojavljuju u ovom

polju. Od velikog značaja je i partnerstvo socijalnih preduzeća sa lokalnim institucijama koje se može

identifikovati ne samo u oblasti pružanja usluga već i u mnogim drugim oblastima. Ranije analize su

pokazale da je nekoliko lokalnih samouprava u Srbiji pomoglo inicijative u oblasti socijalnog

preduzetništva, tako što su ustupile na korišćenje poslovni prostor ili obradivo zemljište. Partnerstvo

socijalnih preduzeća sa poslovnim sektorom takođe je u porastu. Sve su češći slučajevi u kojima

preduzeća iz poslovnog sektora kupuju proizvode ili usluge od socijalnih preduzeća, ili ih pomažu

novčanim donacijama i promocijom (Shrestha, 2013: 50-51).

3. Eko-sistem i pojavni oblici socijalnih preduzeća u Srbiji

3.1. EKO-SISTEM

Promene u pravnom okviru relevantnom za socijalna preduzeća u Srbiji su bile veoma male od vremena

kada je pojam ušao u širu upotrebu. Još uvek je validna konstatacija iz ranijeg istraživanja da koncept

socijalnih preduzeća "nije prepoznat na adekvatan način unutar pravnog sistema u Srbiji, iako je značaj

koncepta i njegovih pozitivnih efekata prepoznat u trećem sektoru i u stručnoj javnosti. Nijedan zakonski

propis u našoj zemlji ne reguliše ovo pitanje na sveobuhvatan način" (Cvejić i dr, 2011). Međutim, valja

istaći da su u nekoliko promenjenih ili novousvojenih zakona učinjene izmene koje su povoljne za razvoj

10

socijalnih preduzeća. To su: Zakon o socijalnoj zaštiti, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju

osoba sa invaliditetom, Zakon o udruženjima građana, Zakon o zadužbinama i fondacijama, Zakon o

privrednim društvima, Zakon o zadrugama, Zakon o volontiranju, Zakon o porezu na dobit i Zakon o

porezu na dodatu vrednost. Neke od ovih izmena zakona su direktno uvele koncept socijalnih preduzeća

što je otvorilo više prostora za njihovo osnivanje i poslovanje. "Sad se pojam socijalnog preduzeća

spominje u Zakonu o socijalnoj zaštiti i Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s

invaliditetom, dok novi Zakon o zadrugama predviđa osnivanje i poslovanje posebnog oblika - socijalne

zadruge. Pored toga, novi Zakon o udruženjima građana daje ovim pravnim subjektima mogućnost

ostvarivanja prihoda od obavljanja delatnosti, što im, u stvari, omogućava da rade kao socijalna

preduzeća ". (Vukmirović et al, 2014: 13-14).

Poslednja novost u vezi s pravnim okvirom u Srbiji je nedavni pokušaj vlade da izradi Zakon o socijalnim

preduzećima. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike uspostavilo je radnu grupu u 2012.

godini sa zadatkom pripreme Nacrta zakona o socijalnim preduzećima. Predlog nacrta zakona kritikovale

su organizacije građanskog društva koje se zalažu za socijalna preduzeća i finansijski i pravni stručnjaci

koji se bave pitanjem socijalnih preduzeća zbog redukovanja koncepta socijalnih preduzeća samo na

funkciju zapošljavanja ugroženih grupa, kao i zbog opterećivanja postojećih socijalnih preduzeća

obavezom prenosa 50% dobiti u državni fond i ograničavanja veličine dobiti koju socijalna preduzeća

mogu imati. Mnoge organizacije građanskog društva i socijalna preduzeća žalili su se protiv nacrta na

otvorenoj raspravi u Narodnoj skupštini i zaustavile su njegovu izradu. (Smart Kolektiv, 2017: 4).

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je 2015. godine formiralo novu radnu

grupu da nastavi sa izradom predloga zakona. Novi predlog je napravio značajna poboljšanja u odnosu

na odbačeni, ali razumevanje socijalnih preduzeća i dalje je bilo ograničeno na zapošljavanje teško

zapošljivih grupa, predviđeni podsticaji socijalnim preduzećima bili su prilično skromni, a predviđena

uloga lokalnih javnih uprava u osnivanju i registraciji društvenih preduzeća prevelika. Nakon što je

predstavljen početni nacrt, Koalicija za razvoj socijalnog preduzetništva6 je podnela svoje sugestije za

poboljšanja. Proces je u tom trenutku zaustavljen zbog parlamentarnih izbora u aprilu 2016. godine, ali

je radna grupa nastavila sa aktivnostima u decembru 2017. godine. Predlog zakona je ponovo

unapređen i ovog puta predstavnici Ministarstva saopštili su da očekuju od predstavnika građanskog

društva da predlože članove zakona koji bi regulisali položaj udruženja građana, jer je to najčešći oblik

socijalnog preduzeća u Srbiji.

Što se tiče institucionalnog okvira, jedino javno telo na centralnom nivou koje se neposredno bavi

socijalnim preduzećima je Radna grupa Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ali

ona samo radi na nacrtu zakona o socijalnim preduzećima i ne pruža direktnu podršku socijalnim

preduzetnicima. Međutim, Ministarstvo je izrazilo nameru da uspostavi stalni tim za praćenje sektora i

koordinaciju politika relevantnih za socijalna preduzeća. Do tog trenutka najrelevantniji akter na

centralnom nivou u odnosu na socijalna preduzeća je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje

6 Neformalna mreža udruženja građana, fondacija i socijalnih preduzeća koja se bavi i zagovaranjem socijalne ekonomije i socijalnog preduzetništva.

11

siromaštva (SIPRU) Vlade Republike Srbije. ‘SIPRU je formirala Vlada Srbije u 2009. godini, sa mandatom

jačanja vladinih kapaciteta za razvoj i sprovođenje politika socijalne inkluzije zasnovane na dobrim

praksama u Evropi ... SIPRU je prepoznao socijalno preduzetništvo kao dobar mehanizam za socijalno

uključivanje i ekonomsko osnaživanje marginalizovanih grupa, za pružanje socijalnih usluga i za razvoj

ruralnih i nerazvijenih opština.’ (Smart Kolektiv, 2017: 9) Još jedan relevantan javni organ je Beogradski

centar za socijalno preduzetništvo. Centar je osnovao Grad Beograd u 2013. godini sa ciljem pružanja

obrazovnih i programa obuke za razvoj socijalnih preduzeća na lokalnom nivou, ali do sada je uglavnom

implementirao programe zapošljavanja, a ne preduzetništvo.

3.2. TIPOVI SOCIJALNIH PREDUZEĆA

Socijalna preduzeća se pojavljuju u Srbiji u obliku pojedinačnih inicijativa ili relativno organizovanih

podsektora (npr. preduzeća za zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom). Na

osnovu ranijih mapiranja (Cvejić, Babović, Vuković, 2008; Vukmirović i dr, 2014) zainteresovane strane u

Srbiji prepoznaju sedam tipova društvenih preduzeća i ova tipologija je široko prihvaćena7. Zasnovana je

na kombinaciji pravnog oblika i vrste poslovanja. Društvena preduzeća u Srbiji najčešće se mogu naći

među sledećim pravnim oblicima koje definiše Agencija za privredne registre: zadruge, preduzeća za

zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invalididtetom, udruženja građana i fondacije

(neprofitne organizacije) i društva s ograničenom odgovornošću i akcionarska društva. Ako se socijalno

preduzeće registruje kao društvo s ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo, obično radi kao

spin-off (podružnica) neprofitne organizacije ili kao poslovni inkubator ili kao razvojna agencija.

3.2.1. Udruženja građana i fondacije

Udruženja i fondacije uglavnom su osnovane da eksplicitno prate društvene ciljeve i ostvaruju svoju

socijalnu misiju. Iako navođenje izričitog društvenog cilja nije obavezno za njihovu registraciju, većina

udruženja i fondacija ih ima istaknute u svojim statutima. Druga karakteristika koja ističe jaku socijalnu

dimenziju društvenih preduzeća registrovanih kao udruženje ili fondacija je njihova orijentacija prema

ugroženim kategorijama stanovništva definisanim Zakonom o socijalnoj zaštiti. Ove vrste socijalnih

preduzeća zapošljavaju takve osobe ili im pružaju usluge i/ili finansijsku podršku.

Udruženja i fondacije se javljaju kao važan i konkurentni akter u pružanju usluga socijalne zaštite

(SeConS, 2013). Tokom procesa transformacije sistema socijalne zaštite nakon pada socijalizma nekoliko

desetina neprofitnih organizacija, koje su bile aktivne u promociji i zaštiti socijalnih prava različitih

ugroženih grupa, iskoristile su zakonsku mogućnost i započele organizovanje i pružanje usluga svojim

7 Kratki opisi konkretnih primera različitih tipova socijalnih preduzeća se mogu naći u Cvejić, Babović, Vuković, 2008; Vukmirović i dr, 2014; Cvejić, 2016.

12

ciljnim grupama ili su započele sa obavljanjem delatnosti u cilju ostvarivanja prihoda i njihovog

preusmeravanja na potrebe svojih ciljnih grupa.

Osnivanje i poslovanje udruženja građana i fondacija je uređeno zasebnim zakonima. Međutim, odredbe

koje regulišu njihovu ekonomsku aktivnost i stvaranje prihoda veoma su slične. Najvažnije je da oba

oblika imaju pravo da stiču prihode od ekonomske aktivnosti (pružanje usluga ili proizvodnja dobara).

Osim toga, oba su oslobođena plaćanja poreza na dodatu vrednost (PDV) za prihode do definisanog

iznosa (oko 70.000 evra u 2017. godini). S obzirom na ove zakonske mogućnosti važno je napomenuti da

su u stvarnosti najvažniji izvor prihoda za udruženja i fondacije i dalje donacije, a samo 25% njih

ostvaruje više od 20% prihoda od ekonomske aktivnosti. Osim toga, oko 20 procenata neprofitnih

organizacija u Srbiji stiče i prihode od članarine, a za pola njih taj izvor čini više od 30 procenata ukupnog

budžeta (Gradjanske inicijative, 2017: 10). Ovim organizacijama nije dozvoljeno da distribuiraju dobit, a

stečenu imovinu ne mogu preneti na privatno lice, nego jedino na lokalnu samoupravu u kojoj su

registrovana. Ako udruženje ili fondacija prestanu da postoje, njihova imovina postaje vlasništvo lokalne

samouprave u kojoj su registrovani.

Jedan od ređe ispunjenih uslova iz definicije socijalnog preduzeća među udruženjima i fondacijama je

demokratsko i inkluzivno upravljanje. Relevantni zakoni predlažu demokratsku i participativnu

organizacionu strukturu za ove subjekte koja podrazumeva skupštinu, upravni odbor i nadzorni odbor. S

druge strane, isti ti zakoni dozvoljavaju da 3 privatne osobe mogu registrovati udruženje na privatnoj

adresi, odnosno da fondacija može biti registrovana od strane jedne osobe, što formalno dozvoljava da

se aktivnost planira i odvija u uskom krugu ljudi. Iz ovih razloga ispunjenost uslova participativnog

upravljanja zavisi od toga šta se dešava u praksi. Ono što podstiče udruženja i fondacije na demokratsko

i inkluzivno upravljanje je potreba ovih organizacija da se povežu sa zainteresovanim stranama i

predstavnicima ciljnih grupa kako bi ostvarile proglašene ciljeve i održavale relevantne ekonomske

aktivnosti. Predstavnici zainteresovanih strana (osnivači, lokalna uprava, neprofitne organizacije,

profitna preduzeća) su često uključeni u njihove nadzorne odbore, a u nekim slučajevima i u upravne

odbore. Međutim, učešće korisnika (korisnici usluga, potrošači, ugrožene grupe) retko se susreće.

Činjenica da samo mali broj članova ciljnih grupa učestvuje u radu socijalnih preduzeća registrovanih kao

udruženja ili fondacije ograničava vidljivost ovih socijalnih preduzeća među lokalnim stanovništvom i

time ograničava njihovu ulogu u daljem razvoju aktivnosti socijalnih preduzeća.

3.2.2. Preduzeća za radnu integraciju osoba sa invaliditetom

Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom su najrazvijeniji tip

socijalnih preduzeća u Srbiji. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom

definiše ih kao vid zapošljavanja i stručnog usavršavanja osoba koje su teško zapošljive. Ova preduzeća

mogu biti javna ili privatna i registrovana su u Agenciji za privredne registre. Njihova privredna aktivnost

regulisana je Zakonom o privrednim društvima, ali ona dobijaju značajne subvencije od države i imaju

prioritet kada se takmiče na javnim tenderima.

13

Zakon o osnivanju i poslovanju ovih preduzeća revidiran je 2009. godine, u skladu sa namerom države da

poveća njihovu odgovornost i ekonomsku održivost. Kao rezultat toga, neka preduzeća za radnu

integraciju osoba sa invaliditetom u državnoj svojini su zatvorena, a neka su restrukturisana i

privatizovana. Takođe, uspostavljeno je nekoliko novih privatnih preduzeća ovog tipa. Sada ceo sektor

manje zavisi od državnih subvencija i mnogo bolje finansijski posluje, što je takođe poboljšalo njihovu

autonomiju od države.

Osim plaćanja zarada zaposlenima, preduzeća za radnu integraciju osoba sa invaliditetom moraju da

osiguraju adekvatnu obuku i psihološku podršku osobama sa invaliditetom. Za uzvrat ona dobijaju

subvencije za plate zaposlenih sa invaliditetom i imaju koristi od ugovora sa drugim privatnim ili javnim

preduzećima i institucijama koja svoju zakonsku obavezu doprinosa zapošljavanju osoba sa invaliditetom

ispunjavaju tako što imaju ugovor o poslovnoj saradnji sa preduzećima za radnu integraciju osoba sa

invaliditetom. Ne postoji formalno ograničenje distribucije dobiti u ovim preduzećima, ali su ona u

obavezi da deo te dobiti potroše na pružanje stalne podrške osobama sa invaliditetom na radnom mestu

i na poboljšanje uslova njihovog rada putem obuka i asistivnih tehnologija. Za ovo poslednje se mogu

takmičiti na tenderima za podršku koju pruža država.

Zakon ne zahteva formalno učešće drugih zainteresovanih strana u upravnom odboru preduzeća za

radnu integraciju osoba sa invaliditetom. Međutim, pošto su ona u Srbiji u zakonskoj obavezi da imaju

najmanje 50% osoba sa invaliditetom među zaposlenima, od kojih najmanje 10 posto onih koje

zahtevaju posebne uslove na radnom mestu, uobičajeno je da ova preduzeća blisko sarađuju sa

udruženjima osoba sa invaliditetom i podržavaju njihovu misiju. Takođe, država ima direktan uticaj na

socijalni efekat ovih preduzeća kroz praćenje primene standarda za zapošljavanje osoba sa

invaliditetom.

Mnoga od ovih preduzeća modernizovala su svoju tehnologiju i proširila spektar proizvoda u poslednjih

nekoliko godina, pokazujući time sposobnost održivog rasta i povećanja kapaciteta za zapošljavanje

osoba sa invaliditetom. Broj preduzeća za radnu integraciju osoba sa invaliditetom u Srbiji je mali, ali su

ona prilično vidljiva zahvaljujući zagovaračkim i promotivnim aktivnostima udruženja osoba sa

invaliditetom. Takođe, ova preduzeća imaju svoje udruženje kroz koje promovišu svoje društvene ciljeve,

razmjenjuju iskustva, osnažuju nova preduzeća ove vrste, uspostavljaju poslovne kontakte i podižu svest

šire javnosti o zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

3.2.3. Zadruge

Zadruge u Srbiji su više orijentisane ka promovisanju interesa svojih članova nego javnog interesa u

lokalnoj zajednici. Međutim, članstvo u nekim zadrugama čine pripadnici specifičnih ugroženih grupa

(mali poljoprivrednici, siromašne zanatlije, nekvalifikovani radnici), tako da su one posebno usmerene ka

podršci interesima ovih grupa ili pružaju osnovne usluge socijalne zaštite (zdravstvena zaštita,

stanovanje, iskorenjivanje siromaštva) i mogle bi se prema tome smatrati socijalnim preduzećima. U dva

istraživanja o socijalnim preduzećima u Srbiji, obavljena 2007. godine (Cvejić, Babović, Vuković, 2008) i

2013. (Vukmirović i dr, 2014), analizirana je prilagođenost zadruga kao privrednih subjekata konceptu

14

socijalnog preduzeća i zaključeno je da većina ne-poljoprivrednih zadruga (tj. zdravstvene, omladinske,

stambene zadruge) ne odgovaraju definiciji socijlanog preduzeća jer su uspostavljene kako bi služile

interesima rukovodstva i zaposlenih, a ne interesima članova zadruge, ili zbog toga što je njihovo

poslovanje usmereno isključivo na sticanje profita. Slučaj je bio drugačiji u pogledu poljoprivrednih

zadruga - u Srbiji su to najčešće bile zadruge malih poljoprivrednih proizvođača s društvenim ciljem da

zaštite ovu društvena grupu od upadanja u siromaštvo i na taj način ojačaju održivost ruralnog razvoja. U

gradovima sličan argument je bio za siromašne zanatlije - ako nisu registrovali individualnu radnju,

pridruživanje zadruzi je bilo sredstvo ekonomskog opstanka za njih i njihove porodice.

Međutim, nakon uvođenja koncepta socijalne zadruge u Zakon o zadrugama, sa posebnim odredbama

kojima se više naglašava njihov socijalno-preduzetnički karakter, nema razloga da se drugi tipovi zadruga

tretiraju kao socijalna preduzeća. Zakon o zadrugama navodi da bi najmanje 50 posto dobiti socijalnih

zadruga trebalo reinvestirati radi postizanja društvenih ciljeva. S druge strane, da bi slika bila jasnija

treba napomenuti i da je ova vrsta zadruge novina u Srbiji, pa se još uvek retko pronalazi: u Agenciji za

privredne registre registrovano je samo 4 zadruge koje imaju "socijalna" u svom nazivu.

Zadruge su registrovane u Agenciji za privredne registre i posluju u skladu sa Zakonom o privrednim

društvima. Uspostavljaju se na konstitutivnoj skupštini na kojoj osnivački ugovor potpisuje najmanje 5

individualnih lica. Osnivači su obavezni da doprinesu ulozima ili članarinom. Ulozi mogu biti finansijski ili

u naturi, ali ako su u naturi, oni bi trebalo da budu izraženi u novčanoj vrednosti. Minimalni početni

kapital za osnivanje zadruge je definisan na 100 dinara (manje od 1 evra). Distribucija dobiti i pokriće

gubitaka strogo su regulisani zakonom kako bi se zaštitila imovina i poslovanje zadruge. Prinudna

likvidacija zadruge regulisana je ovim zakonom, dok je slučaj stečaja regulisan Zakonom o stečaju.

Navedene zakonske odredbe postavljaju zahtevnije uslove za osnivanje entiteta nego u slučaju Zakona o

udruženjima građana i zbog toga su socijalna preduzeća sklonija da preuzmu pravni oblik udruženja nego

zadruga.

3.2.4. Društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva

Ovaj pravno-poslovni oblik socijalnih preduzeća se najređe javlja u Srbiji. Najčešće se dešava da ih

osnivaju udruženja kako bi putem komercijalnog poslovanja finansijski podržala svoje socijalne ciljeve. U

tom slučaju ova društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva posluju kao spin off ili

poslovni inkubator. Ako ih osnivaju lokalne ili nacionalna uprava, obično posluju kao razvojne agencije.

Ova preduzeća su registrovana u Agenciji za privredne registre i formalno se ne razlikuju od drugih

privrednih društava ovog tipa u bilo kom aspektu, osim po pravilima i ograničenjima utvrđenim njihovim

sopstvenim statutima i internim propisima. Ovi statuti i interni propisi su obično definisani pod jakim

uticajem njihovih osnivača. Ova okolnost s jedne strane ograničava autonomiju ovih preduzeća, ali sa

druge obezbeđuje njihovu društvenu misiju i kontrolisanu raspodelu dobiti. Ograničenje raspodele dobiti

može se regulisati i ugovorom između osnivača (udruženja građana ili fondacije) i spin off-a (socijalnog

preduzeća), obično tako što se više od 50% profita usmerava osnivaču radi ostvarivanja njegovih

15

društvenih ciljeva. Socijalna preduzeća koja su registrovana kao privredna društva često ostvaruju

prihode i iz drugih izvora. Oni dobijaju donacije i različite vrste podrške lokalne uprave.

Poslovni inkubatori i agencije za razvoj su uglavnom pružaoci usluga koji organizuju obuku i podršku

upravljanju drugim socijalnim preduzećima; spin off-ovi obavljaju različite vrste poslova: preradu hrane,

ugostiteljstvo, proizvodnju, pomoć u kući starijim osobama, vođenje dnevnih centara. Veoma često se

njihovi poslovi oslanjaju na inovativne ideje, npr. primenu naprednih informacionih tehnologija u

radnom angažovanju osoba sa lakim intelektualnim poteškoćama, uvođenje nove vrste hrane na

lokalnom tržištu, recikliranje prirodnih materijala u proizvodnji itd. Njihova socijalna dimenzija se takođe

može inkorporirati u njihove proizvode ili usluge. Primeri obuhvataju usluge usmerene na ugrožene

grupe koje bi u suprotnom ostale potpuno isključene (npr. pomoć u kući starijim osobama iz seoskih

naselja, podela obroka izbeglicama ili osnaživanje ugroženih žena kroz različite obuke). Na drugoj strani

ove vrste društvenih preduzeća često podržavaju svoje matične organizacije/institucije ne samo

finansijski već i kroz društveni aktivizam i promovisanje inkluzivnih i održivih zajednica.

Inkluzivno upravljanje se primjenjuje u ovom tipu socijalnih preduzeća prvenstveno putem učešća

osnivača (udruženja i fondacija) koji zastupaju interese različitih ugroženih grupa ili neki opšti interes.

Krajnji korisnici nemaju mogućnost da direktno utiču na poslovne planove ovih socijalnih preduzeća,

osim onih krajnjih korisnika koji su istovremeno i zaposleni. Međutim, kod većine ovih socijalnih

preduzeća postoji svest o sopstvenoj društvenoj misiji i odgovornosti za podizanje svesti u zajednici, tako

da ona pitaju svoje klijente i/ili korisnike o njihovim potrebama i obraćaju pažnju na njihove sugestije. To

se obično vrši kroz svakodnevno pružanje usluga ili putem istraživanja mišljenja.

4. Stanje socijalnog preduzetništva u Srbiji

Pojam socijalnog preduzetništva je u Srbiju stigao sa prvim istraživanjima koja su urađena na ovu temu i

koja su pružila polazno mapiranje socijalnih preduzeća (Cvejić, Babović, Vuković, 2008; Parun, Petrušić,

2008). Dobra okolnost za praćenje razvoja sektora je da postoje česta istraživanja i izveštavanja, kako o

socijalnim preduzećima, tako i o širem konceptu socijalne ekonomije. Promene u sferi socijalne

ekonomije su važne i za razvoj socijalnog preduzetništva, jer promene srodnih oblika, kao što su zadruge

i neprofitne organizacije, utiče i na strukturu i ekonomske performanse socijalnih preduzeća. Zbog toga

je značajno pomenuti da je u poslednjem izveštaju o razvoju socijalne ekonomije u Evropskoj Uniji

istaknuto da su u Srbiji dva puta rađena obuhvatna istraživanja u oblasti socijalne ekonomije: prvi put

satelitski računi zadružnog sektora 2009. godine, a drugi put analiza ekonomskih i socijalnih efekata

socijalnih preduzeća 2014. godine (Monzon, Chaves, 2016)8.

Nakon 2014. godine nije rađeno novo istraživanje socijalnih preduzeća koje bi pružilo najnovije procene

broja preduzeća, njihove regionalne rasprostranjenosti, broja zaposlenih i drugih ekonomskih i socijlanih

8 Oba istraživanja je uradio Republički zavod za statistiku u okviru projekata Evropske komisije.

16

pokazatelja, tako da se u 2018. godini još uvek oslanjamo na zaključke iz poređenja nalaza istraživanja iz

2008. i 2014. godine (Cvejić, 2016).

Tabela 1. Veličina i struktura sektora socijalnog preduzetništva, 2007. i 2013.

Tip socijalnog preduzeća 2007 2013

Udruženje građana i fondacije 162 306

Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i

zapošljavanje osoba sa invaliditetom 55 45

Agencije za razvoj 13 32

Poslovni inkubatori 8 18

Zavisna preduzeća/spin--off 24 8

Ostalo 2 2

UKUPNO 264 411

Izvor: Cvejić, 2016: 57

Podaci iz tabele 1 nameću dva važna zaključka. Prvi je da primena jasne definicije socijalnog preduzeća

uz kritički pristup konceptu prikazan na početku ovog rada omogućuje izdvajanje samo malog broja

socijalnih preduzeća u Srbiji. Drugi važan zaključak je da postoji upadljiva tendencija porasta broja

socijalnih preduzeća između 2007. i 2013. godine. Broj preduzeća za radnu integraciju osoba sa

invaliditetom je donekle smanjen, što je pre svega rezultat činjenice da su se neka od njih ugasila pod

pritiskom zahteva za većom poslovnom disciplinom nametnutih tokom procesa restrukturiranja

iniciranog izmenama u Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

Smanjen je i broj zavisnih preduzeća (obično registrovanih u formi društva sa ograničenom

odgovornošću – d.o.o.), ali je broj nevladinih organizacija (NVO) koje se bave socijalnim preduzetništvom

porastao za gotovo dva puta i one sada još više dominiraju sektorom. Ovakav porast proističe pre svega

iz promena u Zakonu o udruženjima građana koje su donele mogućnost da NVO stiču prihode obavljajući

neku registrovanu delatnost. ’Ovakvo zakonsko rešenje je olakšalo ovim organizacijama da intenziviraju

svoje ekonomske aktivnosti usmerene na definisane socijalne ciljeve. Trendu povećanja broja NVO

socijalnih preduzeća za skoro duplo je sigurno doprinelo i nekoliko godina iskustva u sektoru i različiti

promotivni i edukativni programi koji su se odvijali u Srbiji u međuvremenu. Kada pominjemo programe

podrške socijalnom preduzetništvu, valja primetiti da je između 2007. i 2013. godine porastao i broj

socijalnih preduzeća koja imaju prvenstveno ovakvu namenu, a to su agencije za razvoj i poslovni

inkubatori. Sve u svemu, može se konstatovati da je sektor napravio vidan porast i da se diferencira u

pravcu održivog razvoja.’ (Cvejić, 2016: 57)

Važan nalaz je i da različiti tipovi socijalnih preduzeća ističu različite socijalne ciljeve. Udruženja i

fondacije se najčešće orijentišu na socijalno-humanitarnu podršku pripadnicima ranjivih grupa

stanovništva i u manjoj meri na edukacije i informisanje. Preduzeća za radnu integraciju osoba sa

invaliditetom se najviše usmeravaju na zapošljavanje i ekonomsko osnaživanje. Agencije za razvoj i

inkubatori za najvažnije socijalne ciljeve biraju ekonomsko istraživanje i zapošljavanje, ali posredno,

podrškom u započinjanju i vođenju poslova, što ujedno pomaže lokalni razvoj. (Cvejić, 2016: 62)

17

Ovome možemo dodati da najnoviji kvalitativni uvid u razvoj društvenih preduzeća u Srbiji uglavnom

potvrđuje nalaze iz kvantitativnih istraživanja - uočava se značajan pomak u strukturi socijalnih

preduzeća i pojavljuju se nova. Na poslednjem takmičenju za finansijsku podršku od strane UniCredit

fondacije odabrano je 13 kandidata za završni krug. Među njima je bilo 4 starih preduzeća, dodatna 2

koje su afirmisana i stabilno posluju i 7 novih inicijativa. Većina novih inicijativa su registrovane kao

udruženja građana, ali postoji i jedna poljoprivredna socijalna zadruga i nekoliko privrednih društava.

Radna integracija, usluge socijalne zaštite i proizvodnja hrane su tri dominantne ekonomske aktivnosti

koje obavljaju nova socijalna preduzeća. Dok su neka od njih pokazala razvijenu sposobnost umrežavanja

i povezivanja različitih aktera kako bi dobila potrebnu podršku, druga imaju inovativne ideje u

poslovanju i radnoj integraciji.

Zaključak

Iz prethodnih razmatranja se vidi da u Srbiji postoji upadljiva i hitna potreba za podrškom razvoju

socijalnog preduzetništva. Ova potreba ne proističe samo iz velikog broja osoba kojima je potrebna

podrška za uspešnije uključivanje u zajednicu. Drugi važan razlog je nekonzistentna socijalna politika i

slabost institucija koje, osim što ne raspolažu dovoljnim budžetskim sredstvima, ne pokazuju dovoljne

kapacitete ni da prepoznaju sve izvore socijalnih problema sa kojima se društvo i lokalne zajednice

suočavaju, niti da ih efikasno rešavaju. Posledično, ovo razvija atmosferu nepoverenja između građana i

institucija i traži intervenciju ’treće strane’ kako bi se podigao stepen socijalne uključenosti u društvu.

Kao što je naglašeno u nedavnoj analizi soicjalnog preduzetništva u Srbiji, u poslednjih 10 godina su se

stekla podsticajna iskustva u ovoj oblasti, a iz okruženja kroz različite programe i projekte još uvek stiže

konkretna podrška, kako finansijska, tako i savetodavna. Još važnije je da u Srbiji postoji tradicija

udruženog nastupanja na tržištu sa socijalnom misijom, a da su u nekoliko pravnih formi prepoznata

autentična novija iskustva. U centru sektora se nalaze neprofitne organizacije (udruženja građana i

fondacije) koje pokazuju svest o ulozi i mogućnostima različitih aktera u kreiranju i primeni inkluzivne

socijalne politike, ali i inventivno organizuju svoje aktivnosti na povećanju društvene kohezije (Cvejić,

2016: 64). S druge strane, prema nalazima mapiranja u Srbiji, dva najčešća problema sa kojima se

suočavaju socijalna preduzeća su nedostatak novca i nepovoljan pravni okvir. Postoji i izvestan broj

drugih problema, ali se oni razlikuju u zavisnosti od pravno-poslovne forme. Osim toga, za većinu onih

koji još ne ulaze u zonu socijalnog preduzetništva velik problem predstavlja nedostatak preduzetničkih

sklonosti i odgovarajućih znanja i veština.

Upotreba pojma ’socijalno preduzeće’ je postala rasprostranjena među organizacijama građanskog

društva i u stručnoj javnosti, a sve češće ga koriste i kreatori politika. U javnoj debati podstaknutoj

izradom nacrta zakona o socijalnim preduzećima se sve više gradi kritički stav prema ovom pojmu, što

doprinosi razbijanju mita o socijalnom preduzetništvu i realnom sagledavanju njegovih ukupnih

socijalnih i ekonomskih efekata u društvu Srbije, a samim tim i kapaciteta da doprinese održivom razvoju

inkluzivnog društva u budućnosti. Ipak, iako se pojam najčešće koristi u pozitivnoj konotaciji, sve to

18

nema adekvatan odraz u pravnom i institucionalnom okviru. Ne postoji ni jedan dokument javne politike

koji na sveobuhvatan način reguliše pitanje socijalnog preduzetništva, kao što ne postoji ni odgovarajuće

telo u javnoj upravi koje bi bilo nadležno za razvoj, koordinaciju i praćenje u polju socijalnog

preduzetništva. Stoga je dobro da postoje indikacije da je sektor socijalnog preduzetništva u Srbiji

prešao iz inicijalne u fazu institucionalizacije, prepoznate u inicijativama vladinih tela (ministarstva

nadležnog za zapošljavanje i socijalnu zaštitu, vladine jedinice za socijalno uključivanje, kao i kancelarije

za saradnju sa građanskim društvom) da se pristup ovom sektoru uredi.

Može se reći da kreatori politika u poslednje vreme sve više vide da je potrebno formulisati politiku u

ovoj oblasti, tako da tek predstoji rad na unapređenju postojećeg pravnog i institucionalnog okruženja.

Ali, u tom poslu se ne kreće od nule. Socijalna preduzeća nastaju i opstaju i u postojećim uslovima i

igraju sve zapaženiju ulogu u rešavanju socijalnih problema. Rezultati istraživanja su pokazali da se među

udruženjima građana i fondacijama, koje su ključni akteri u sektoru, mogu prepoznati one koje imaju

preduzetnički kapacitet i slede jasan socijalni cilj, te na taj način ostvaruju značajan socijalni efekat. Osim

toga, sve su češći primeri dobre saradnje između administracije, privatnog sektora i socijlanih preduzeća

na lokalnom nivou, što govori da socijalna preduzeća kao forma socijalne ekonomije mogu da igraju

realnu ulogu u inkluzivnom lokalnom razvoju (Cvejić, 2016: 64). Ovo su karakteristike putem kojih se

može izdvojiti jezgro malog, ali dinamičnog sektora koji treba da se nađe u fokusu promena u pravnom,

finansijskom i institucionalnom okviru. Ove promene treba da doprinesu povećanju broja, većoj

samostalnosti i ekonomskoj održivosti socijalnih preduzeća.

19

Reference:

Amin, A, Cameron, A. and R. Hudson (2002) Placing the Social Economy. London and New York:

Routledge.

Anheir, H.K. (2005). Non Profit Organizations. Theory, management, policy. New York, London:

Routledge.

Babović, M. (ur.) (2010) Izazovi nove socijalne politike, Beograd: Secons.

Bateman, M, Pennarz, J. (2009) Socijalna preduzeća u Srbiji: institucionalni okvir i praktična iskustva

zadruga, Beograd: UNDP.

Bornstein, D. (2007), How to Change the World: Social Entrepreneurs and the Power of New Ideas –

Updated Edition, Oxford University Press.

Borzaga, C. and Defourny, J. eds. (2001) The Emergence of Social Enterprises, London: Routlege.

Borzaga, C., Galera, G. and R. Nogales, eds. (2008) Social Enterprise: A New Model for Poverty Reduction

and Employment Generation. Bratislava: UNDP Regional Bureau.

Cvejić, S, Babović, M i O. Vuković (2008) Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji, Beograd: UNDP.

Cvejić, S. i dr. (2011) Prepopruke za podršku razvoja kapaciteta socijalnih preduzeća u Srbiji. Beograd: Evropski

pokret u Srbiji.

Cvejic, S. ed. (2013) Cooperatives and Social Enterprises in Europe and in Transitional Contexts, Belgrade:

Institute for Sociological Research.

Cvejić, S. (2015) Social impact of social enterprises in Serbia, u Dimitrijević, B, ur. Državnost,

demokratizacija i kultura mira. Niš: Filozofski fakultet.

Cvejić, S. (2016) Socijalna ekonomija. Pojam i praksa u Srbiji. Beograd: Čigoja.

Defourny, J. (2001) Introduction: from third sector to social enterprise, in Borzaga, C. and J. Deforny,

eds. The Emergence of Social Enterprise. London: Routledge.

Defourny, J., Nyssens, M. (2008) Social Enterprise in Europe: Recent Trends and Developments, EMES

Research Network, WP no. 08/01;

Defourny, J. And Nyssens, M. (2010) Conceptions of Social Enterprise and Social Entrepreneurship in

Europe and the United States: Convergences and Divergences, Journal of Social

Entrepreneurship, 1: 1, pp. 32 — 53

Dey, P. and Steyaert, C. (2012a), Social entrepreneurship: critique and the radical enactment of the

social, Social Enterprise Journal, Vol. 8 Iss: 2 pp. 90 – 107.

Dey, P. and Steyaert, C. (2012b) Critical Reflections on Social Entrepreneurship, in Volkmann, C.

K., Tokarski, K. O. and Ernst, K. (eds.) Social entrepreneurship and social business: an introduction

and discussion with case studies. Wiesbaden: Gabler Verlag.

20

Dey, P. and Steyaert, C, (2018) Myth in social entrepreneurship research: an inquiry into rationalist,

ideological and dialectic practices of demystification, in Dey, P. and Steyaert, C, eds. Social

Entrepreneurship. Cheltenham: Edwar Elgar Publishing, ltd.

Dey, P. and Steyaert, C, eds. (2018) Social Entrepreneurship. Cheltenham: Edwar Elgar Publishing, ltd.

European Commission (2013) Social economy and social entrepreneurship. Social Europe guide, Volume

4.

European Commission (2014) A map of social enterprises and their ecosystems in Europe.

Evropski pokret u Srbiji (2008) Socijalna preduzeća i uloga alternativne ekonomije u procesima evropskih

integracija, Beograd.

Gradjanske inicijative (2017) Ekonomska aktivnost organizacija civilnog drustva. Projektni izvestaj.

Preuzeto sa https://www.gradjanske.org/wp-content/uploads/2018/03/Izvestaj-privredna-

delatnost-2017.pdf

Graefe, P. (2005) Roll-out Neoliberalism and the Social Economy, paper presented at the Annual

Meeting of the Canadian Political Science Association, University of Western Ontario.

Kerlin, J. (2006) “Social Enterprise in the United States and Europe: Understanding and Learning from

the Differences”, Voluntas, 17, 3: 246-262.

Laville, J.-M. and M. Nyssens (2001) The social enterprise: towards a theoretical socio-economic

approach, in Borzaga, C. and J. Deforny, eds. The Emergence of Social Enterprise. London:

Routledge.

Leadbeater, C. (1997) The Rise of the Social Entrepreneur. London: Demos.

Moizer, J., Tracey, P. (2010) Strategy Making in Social Enterprise: The Role of Resource Allocation and Its

Effects on Organizational Sustainability, Systems Research and Behavioral Science, Published

online in Wiley InterScience: www.interscience.wiley.com, DOI:10.1002/sres.1006;

Monzon, J.L. and Chaves, R. (2007) The Social Economy in The European Union, Brussels: European

Economic and Social Committee.

Monzon, J.L. and R. Chaves, (2008) The European Social Economy: Concept and Dimensions of the Third

Sector. Annals of Public and Cooperative Economics, Vol 79, No 3/4.

Monzon, J.L. and R. Chaves, (2012) The Social Economy in the European Union. Brussel: European

Economic and Social Committee.

Monzon, J.L. and Chaves, R. (2016) Recent Evolutions of the Social Economy in the European Union.

Brussels: European Economic and Social Committee.

Nicholls, A. (2006) Social entrepreneurship: new models of sustainable social change, Oxford University

Press.

21

Parun Kolin, M. i N. Petrušić (2008) Socijalna preduzeća i uloga alternativne ekonomije u procesima

evropskih integracija. Beograd: Evropski pokret u Srbiji.

Roger, S, Cornforth, C, Aiken, M. (2009) The Governance Challenges of Social Enterprises, Annals of

Public and Cooperative Economics, Jun 2009, Vol. 80 Issue 2, p.247-273

Rothschild, J. (2009) Workers Cooperatives and Social Enterprise: A Forgotten Route to Social Equity and

Democracy, American Behavioral Scientist, Mar 2009, vol. 52 Issue 7, p. 1023-1041

SeConS, 2013. Komparativna analiza uloge civilnog društva u pružanju usluga socijalne zaštite na

Balkanu. Beograd: SeConS

Shrestha, M. (2013) Perspektive i faze razvoja socijalnog preduzetništva u Srbiji. Diplomski rad,

Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet.

SIPRU, (2013) Feasibility Study for Establishment of Fund for Social Inclusion in Republic of Serbia,

Belgrade

Smart Kolektiv (2017) The Social Enterprise Eco-System in Serbia, Belgrade: Smart Kolektiv.

Social Business Initiative (2011) Bruselles: European Commission.

Spear, R, Aiken, M, Noya, A, Clarence, E. (2013) Boosting Social Entrepreneurship and Social Enterprise

Creation in the Republic of Serbia, OECD Local Economic and Employment Development (LEED)

Working Papers 2013/12, OECD Publishing

Stojanović, Ž. i Gnjatović, D. (2015) Zadrugarstvo u Srbiji. Beograd: HESPERIAedu.

Thomas, A. (2004), The Rise of Social Cooperatives in Italy, Voluntas: International Journal of Voluntary

and Non-profit Organizations, Vol. 15, No. 3.

Velev, G. ur, (2011) Socijalno preduzetništvo: modeli, komparativna praksa I pravni okvir socijalnog

preduzetništva u Srbiji, Beograd: Grupa 484.

Volkmann, C. K., Tokarski, K. O. and Ernst, K. (eds.) (2012) Social entrepreneurship and social business: an

introduction and discussion with case studies. Wiesbaden : Gabler Verlag.

Vukmirović, D. et al. (2014) Economic Impact of Social Enterprises in the Republic of Serbia. Begrade:

National Statistical Office.

Vuković, D. (2010), Izazovi oblikovanja socijalnog režima u Srbiji, u Babović, M. (ur.) Izazovi nove socijalne politike, Beograd: Secons.

Vuković, D. (2017) Preoblikovanje neoliberalizma: socijalna politika u Srbiji. Novi Sad: Mediterran publishing.

Žarković Rakić, J, Aleksić Mirić, A, Lebedinski, L. and Vladisavljević, M. (2017) “Welfare State and Social Enterprise in Transition: Evidence from Serbia”. Voluntas, 28 (6). pp. 2423-2448.