SNOVI INJEM POSUTI (2).pdf

8/15/2019 SNOVI INJEM POSUTI (2).pdf

1/160


2/160


3/160

SAVREMENI PESNICI 21. VEKA U ČAST

JESENJINU

SNOVI INJEM POSUTI

ANTOLOGIJA PESNIKA


4/160


5/160

Posvećeno jubileju 120 godina

od rođenja

Sergeja A. Jesenjina


6/160

SERGEJ ALEKSANDROVIČ JESENJINpesnik boem sanjalica

(1895-1925) Kao dečak trčkarao sam po kamenjaru svoga zavičaja čitajuci i

doživljavajući poeziju Jesenjina. I sada, posle pedeset godina, čitamJesenjina sa istom željom i voljom, jer je njegova poezija uvek snažna,moderna, duboko osećajna, interesantna, živopisna, slikovita, podsticajna imlada. I danas pamtim njegove stihove o životu i mladosti:

„Ne žalim, ne zovem, ne plačem,

Sve će proći, kao s belih jabuka kād, Pokošen zlatom venjenja

Neću ni ja više biti mlad...“

1921

Sergej Aleksandrovič Jesenjin je rođen 21. septembra 1895. godine uselu Konstantinovu, Rusija. On je još u detinjstvu voleo da čita i recituje. Udruštvu dečaka bio je među prvima u nestašlucima, prvi plivač i najboljiučenik u školi. Crkveno-učiteljsku školu završio je 1912. Tada je napisao i

prvu pesmu Zvezdice. Njegov otac, Aleksandar Nikitič Jesenjin, je želeo damu sin završi pedagoški fakultet i postane profesor. Sin je imao druge

planove i snove, da bude pesnik, što je i učinio, postao i večan ostao. Godine1913. se zaposlio u Sitinovoj štampariji, u Moskvi, u kojoj je radio kaokorektor, što je bilo od velikog značaja za njegov razvoj kao pesnika, jer jeimao mogućnost da čita hiljade stranica savremenih i kalsičnih pisaca i

pesnika, među njima i Tolstoja. Tu je u Malom svetu objavio svoju prvu

štampanu pesmu, Breza. Jesenjin je od 1913 do 1915. bio redovan studentUniverziteta Šanjavskog, odesek - istorijsko-filozofski. Tu su postojaliknjiževni kružoci u kojima je on bio veoma aktivan i gde se upoznao sa

6


7/160

mnogim starijim književnicima, tako da je stekao veoma snažno književnoobrazovanje. Godine 1915. prešao je u Petrograd i već se bavi književnimradom i postaje poznat pesnik šiirom Rusije. Tu se upoznaje i druži saKljujevom, Blokom, Godeckim, Belim, Gorkim, Majakovskim i drugim.Godine 1915. štampana mu je prva zbirka Zadušnice. Kasnije se upoznao isa Puškinom, što je takođe bilo važno za njegovo književno stvralaštvo.

Jesenjin je imao buran i kratak život i burne i nezaboravne ljubavi, plodan i težak način života, kao da je hteo ceo svet i život da proživi usvojih deset godina momkovanja i pisanja. I ako Jesnjenin nije bio protivOktobarske revolucije, niti protiv vlasti, vlast ga je od 1917. godine držalana oku, često osporavala, onemogućavala, proganjala, pod sumnjom da onsvojim boemskim i raskalašnim načinom života i rada kvari omladinu iideologiju društva. To je u mnogome doprinelo njegovom preranom,

nesrećnom kraju života. Umro je veoma mlad, u svojoj tridesetoj godini,kada je tek bio na pragu života, kada je tek mogao da stvara, kada je većsazreo i kao čovek i kao pesnik. Kažu da je Jesenjin izvršio samoubistvo ida je tada spalio mnoge svoje rukopise, pesme, kojima se ne zna ni sadržina,ni broj. Kakva tragedija, za njega, za njegovo delo, njegovu otadžbinu, ali iza pesništvo uopšte. Još je veća tragika i žalost, što Jesenjin za svog životanije u potpunosti doživeo veličinu i slavu svoje poezije, koja je kasnijeobasjala ceo svet, posebno njegovu Rusiju, koju je mnogo voleo, i o njoj s

ljubavlju, kao i o majci, najlepše pesme napisao.Još se sa sigurnošću ne zna da li je Jesenjin izvršio samoubistvo, ili suga ubili „drugi“. Pored ostalog u tome je igrala ulogu i njegova raskošna,neobuzdana energija, talentovana priroda željna života, provoda, boemskognačina života, kafane i žena, njegova priroda puna strasti, burni događaji,ljubavi, neki prijatelji, vreme u kojem je živeo i stvarao i koje ga nije dobrorazumelo, skitački način života i drugo. Često je jedva sastavljao kraj sakrajem od honorara svojih pesama koje je prodavao krijući od vlasti. Stavvlasti je samo povećao njegovu popularnost u ruskom narodu, naravno i uknjiževnom miljeu, mada su mnoge njegove kolege, pisci, pesnici, prijatelji,

bili protiv njega, jer im je smetala njegova popularnost i njegova snažna poezija, tako da je često bio usamljen i životom nezadovoljan. Najvećinjegov prijatelj, Maksim Gorki, je stao na njegovu stranu i bio mu najvećasnaga i podrška. Gorki je poštovao Jesenjina kao kolegu i pesnika. U

jednom od njihovih susreta Gorki je od oduševljenja i dubine osećanjazaplakao kad je čuo Pesmu o keruši. Veruje se da iza ove pesme stoji istinitdogađaj iz Jesenjinovog sela Konstantinova. Po svojoj snazi ubraja se u

najbolje njegove pesme i pesme celokupne svetke književnosti, kao što su istotine drugih njegovih pesama.

7


8/160


9/160

Zamišljen mesec bledi pliva.

Dolina tiha pomno sluša Potočić mirni kako buja,

Dok tamna šuma slatko drema Uz pesmu malenog slavuja.

I reka sluša, šapćući Sa obalama, sva u mraku. I razleže se na sve strane Veseli žubor u tršćaku.

Draž njegovih pesama je neposrednost, bliskost, prijatnost, kao da sunaše, iz naših osećanja i snova izlivene. Njegova poezija je uvek sveža, topla,iskrena, zato je prijemčiva za svako srce koje voli liriku iz duše iz srcaizlivenu, kao što je večna lirika večnog Jesenjina. Njegove pesme su ustrofama i rimama. Nije pisao slobodnim stihom.

Emocionalnost njegove poezije je takođe izuzetna osobenost i kvalitet.Ta emocionalnost je jedna od najizrazitijih osobina njegovog pesničkogtalenta i dolazi do izrazaja u celokupnoj njegovoj poeziji, posebno u

pesmama sa tragičnim sadržajem. I misaona i osećajna osnova Jesenjinove poezje sadrži neizmernu ljubav prema životu uopšte, prema otadžbini, svomzavičaju, selu, majci, i ženi, miljenici svog srca i duše. Neopisivo snažan,tečan i sočan u stilu i izrazu, pesnik izuzetno snažnog lirskog talenta.Mene su, pored stotina njegovih pesama, posebno dojmile i dirnule, u srcuostale za sva vremena Pismo majci (Tatjana Fjodorovna Titova) i Pesma okeruši.

PISMO MAJCISergej Jesenjin

Jesi l` živa, staričice moja? Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.

Nek uveče nad kolibom tvojom Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često Zbog mene veoma zabrinutu

9


10/160

I da ideš svaki čas na cestu U svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često

Uvek isto priviđenje muči: Kako su u krčmi finski nož U srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga! Od utvare to ti srce zebe.

Tako ipak propio se nisam Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan, I srce mi živi samo snom,

Da što pre pobegnem od jada I vratim se u naš niski dom.

Vratiću se kad u našem vrtu

Rašire se grane pune cveta.

Samo nemoj da u ranu zoru Budiš me ko pre osam leta.

Nemoj budit odsanjane snove, Nek miruje ono čega ne bi:

Odveć rano zamoren životom, Samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti! Nema više vraćanja ka starom. Ti jedina uteha si moja,

Svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često Viđaju onako zabrinutu

I ne idi svaki čas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu.

10


11/160

PESMA O KERUŠI Sergej Jesenjin 1915.

Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih, Sedmoro je oštenila kučka, Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno I lizala niz dlaku što rudi,

I slivo se mlak sok neizbežno, Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri, Da zauzme motke, il prut jak,

Izišo je tad domaćin tmuri, I svu štenad strpao u džak.

A ona je za tragom trčala,

Stizala ga, kao kad uhode …

I dugo je, dugo je drhtala Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini, I ližući znoj s bedara lenjih,

Mesec joj se nad izbom učini, Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki, Zavijala bolno za svojima, A mesec se kotrljao tanki,

I skrio se za hum u poljima. Nemo, ko od milosti il` sreće, Kad joj bace kamičak niz breg,

Pale su i njene oči pseće, Kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

11


12/160

Ove dve, i stotine drugih pesama, su neponovljive, neprevaziđene,nenadmašne u celokupnoj svetkoj poeziji i književnosti. U njima je posebnodošla do izražaja njegova ljudska toplina, humanost i ljubav prema svemu štoživi i život znači. Pesme sam dao u celini, kako bi ih čitaoci doživeličitanjem, jer se dubina i snaga jedne pesme može samo tako osetiti. Jesenjin

je pisao i prozu, književne rasprave, pisma, koja je pisao mnogim svojim prijateljima i saradnicima, kao i poeme, među kojma je najpoznatija AnaSnjeginja, u kojoj se na neki način oslikava celokupno njegovo delo i život.

Iz ove poeme, posebno su lepi i poznati stihovi:

„Jorgovan miluje skut.

Budi mi minule sanje

Plot stari, zgrbljen uz put.

Nekad, sa šesnaest leta,

Stajah kraj kapije te,

I devojka sred bela cveta

Reče mi stidljivo: „Ne“!

Blažena ljubavi rana!

Još uvek čujem taj glas...

Voleli svi smo tih dana, Ali su malo voleli nas.“

Jesenjin je, pre svega, pesnik, liričar i to jedan od najvećih što je dosada postojao i što će se ikada roditi i stvoriti. Njegova prva štampana pesma

je Breza, opisna pesma, koju pesnik upotrebljava u pesmama i kao simbol,epitet, da uporedi gipkost i lepotu svoje drage sa njom. To je i simbolnjegovog detinjstva, sela, ruske prirode, pejzaža, kojeg je voleo i često

opisivao.

BREZASergej Jesenjin

Pod prozorom mojim Bela brezica je, Ogrnuta snegom

Ko srebrna da je.

12


13/160

Na punim granama Ledenim po strani,

Razvile se rese Ko beli đerdani.

U tišini stoji Breza, ko u gaju, I plamte pahulje

U ognjenom sjaju.

A zora, polako, Naokolo plovi,

I na strane sipa Srebrni prah novi.

Poslednja njegova pesma je Doviđenja prijatelju, doviđenja, koju je pisao u noći pred samoubistvo, a koju je na parčetu papira predao prijateljuErihu Volfu 26.12.1925, sa molbom da je pročita kada ostane sam. Erih jezaboravio na to, tek je pročitao 28. decembra, a Jesenjin je u noći između 27.

i 28. decembra izvršio samoubitstvo.

DOVIĐENJA PRIJATELJU...

Sergej Jesenjin

Doviđenja, dragi, doviđenja,

Ti mi prijatelju, jednom beše sve.

Urečen rastanak bez našeg htenja Obećava i sastanak, zar ne?

Doviđenja, dragi, bez ruke, bez slova, Nemoj da ti bol obrve povije-

Umreti nije ništa na ovom svetu nova, Al’ ni živeti baš nije najnovije...

13


14/160

Između prve i poslednje pesme su hiljade drugih sa raznovsnomtematikom, ali sa istom snagom, emocijom i misaonom podlogom. Najpoznatije izdanje njegovih pesama, njegovog književnog opusa, nanašim prostorima su Celokupna dela, koje je u šest knjiga izdaloIzdavačko preduzeće „Rad“, Beograd, 1975. U ovom izdanju, na prekodve hiljade strana, su hiljade naslova, pesama, pisama, poema, rasprava. Njegova dela su prevedena na mnoge jezike sveta. Sva njegova lirika jesa snažnim ritmom i zvukom koji najviše osvaja, živa je ta njegova pesnička slika uvek. Jesenjinovo književno delo je veoma obimno isloženo. Najlepše su mu ljubavne, opisne i rodoljubive pesme, mada je ponekad teško razgraničiti ih, jer najčešće su sve njegove pesme sa višetema i motiva. Među stotinama nezaboravnih ljubavnih pesama, evo i

ove, koja je poznata svim ljubiteljima Jesnjinove poezije:

TI ME NE VOLIŠ Sergej Jesenjin

Ti me ne voliš i ne želiš, zar Lep nisam ni malo, mala?

Ne gledajući, od strasti uz žar

Na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa keženjem, mlada, osećajnim Ja sa tobom nisam ni nežan ni zao.

Koliko si ih milovala sjajnih? Ko ti je sve do sad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao sanke, mila, Ne dodirnuvši tvoj oganj u snima,

Na kolenima mnogim si bila, A sada, evo, sediš na mojima.

Neka ti oči trepavica rubi, Neka ti u misli dođe drugi neko.

Ta i ja te baš jako ne ljubim Tonuć’u nešto drago i daleko.

14


15/160

Ovu vatru sudbinom očajno Ne zovi, veza lakoumna to je. Kao što smo se susreli slučajno,

Rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćeš u smiraj Da prokockaš dane i plač novi, Neljubljene samo ti ne diraj,

Negorene nikako ne zovi.

U ćorsokaku s drugim ćeš se naći, O ljubavi brbljajuć bez svesti.

Tad ću možda u šetnju izaći I sa tobom ponovo se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom I malo se pognuv ne misleći:

“Dobro veče”, reći ćeš mi s tugom. “Dobro veče, mis” i ja ću reći.

I ništa neće dušu da zanjiše, Nit u drhtanje može da je svali.

Ko je ljubio, taj ne ljubi više, Izgorelog niko ne zapali.

Pesnici ne umiru. Oni sanjaju najlepše. Oni žive večno u svojim

pesmama i delima, u svojim željama i snovima, u knjigama i biblliotekama, u prostoru i vremenu, u kosmosu i zvezdama, u srcima iživotima ljubitelja poezije. Toj plejadi živih pesnika pripada Jesenjin injegova poezija, granitna statua koja će nadživeti svako vreme, kao iono burno rusko, koje je živeo i nadživeo.

Mr Avdulah Ramčilović

15


16/160


17/160

Često sam odlazio. I okretao se i kažu tada

poželiš da se nekad vratiš. I vraćao sam se. I

ništa nije bilo isto, ni pejzaži, ni ljudi, ni

ja. Shvatio sam ne treba se vraćati, ono što je

bilo lepo neka zauvek ostane u snovima.

Večno će trajati…


18/160

ПРОХОДИЛА МИМО БОГОРОДИЦА

Владимир Захаров, Русија

В образе оборванной юродицы, С окликом потерянных детей,

Проходила мимо Богородица,

Череды захлопнутых дверей… В утренний мороз, ступнями белыми,

На излёте тысячи ночей…

- Люди-люди, что же вы наделали, Под Покровом милости моей?

Из окон летят скупые грошики, Прокляты законников хулой…

- Как живется вам, мои хорошие, Под защитой Благости святой?

В храмах за роскошными пределами,

В каменных палатах у господ…

- Люди-люди, что же вы наделали? Слышится у запертых ворот…

п.с.

( Т.Б. – посвящается)

18


19/160

Da li znaš kako je to Isidora

volela Jesenjina?

U cveću crnog maka Osmehom gorkim Budila mu snove

Umornog od skitanja Čekala u pijanim jutrima

Poljupcima brisala Miris drugih žena

U zavetima đavola prevarila Da je anđeo smrti Lik njegov mili

Ostao do poslednjeg časa urezan na srcu i plesala

Samoćom tkala proklete sate Provedene u željama opojnim

Što su sa usana mrtav dah nošene vetrom upijale

Dok druge su ga ljubile Uteha je spavala slaba u tišini

Ona je plesala u požudi neugašene ljubavi

živeći dramu u tri čina za koju je Mefisto napisao

onaj poslednji

Bezbroj tuđih usana Njegovom su vratu privezak bile

Ni jedne kao anđeoski ujed Otrovne zmije S njenih usana

Za kojim je umirao da pije Ni jedan pogled da probudi glad

Da ostavi noktiju trag

Da li znaš kako je to Isidora

volela Jesenjina?

Dušom ili telom Anđeo dušom koja je oduzimala

dah Đavoljom strašću žene koja Od rastanka živi svoj strah

Do poslednjeg čina ljubav je bila i radost i bol

Borba večita snage dve Koje su jedna drugu srele

Da bi se otkrile ranjive Na granici „malog“ sveta

U dvoboju duša Šalom smrti pokrivene Duboko skrivene ispod

pogleda koji se zarekao na ljubav...

KAKO JE TO ISIDORA VOLELA JESENJINA

Zorica Tijanić, Beograd

19


20/160

PIŠĆE, PJESNIČE

Tea Vrsalović, Split

S vaki su snovi jedan život u trenutku istkan kao E mocije nesavladive, kroz prste krivo gledane

Raspletene niti, svaki pogled, svaki bal G odinama u pjesmama i knjigama tvoj je idol kao

himna sačuvan.

E , moj pišće, pjesniće davno su nam priče ispričane J esenje lišće još otpalo nije

J oš mu na granama napola uvenulo srce bije E , pjesniče kako da te opišem i u stih sastavim jer

S vaki puta kada neku novu notu prebrojim u iluziji i vremenu tvoje ruke iščeznu,

a vjetrovi su sve hladniji i ne daju se melodiji

oduzimaju dah i ljepotu po E vanđelju svaku tvoju u Božjoj duši ispisanu notu

N e daju se, ne daju, lišće ti sa grana trgaju J esen ti kroz srce prolazi, a hladni vjetar dušu odnosi

I ako je jutro svanulo, uvelo lišće još nije otpalo tu je i kuca pomalo, pa tako i ti u

N ašoj himni nebeskoj ime tvoje uvijek će se zapisivati.

20


21/160

PISMO LARISI SERGEJEVNOJ

Milen Šelmić, Novi Sad

Ja vam se gospođo uopšte ne divim.

Vaša je bašta uvenula odavno

slavoluke zamenila imela

i to na prozorima nije ledeno cveće

nije ni karta kosmosa samo pramenje

odsečene kose Samsonove.

Vaša je kuća oronula

davnim mozaikom sagrađena sred ponora vremena

u doba kneza Potemkina na njoj su vrata

razvaljena sudbinom boljara prokleta

gipsanim golubom na fasadi

kao ukrasom nekim začarana.

Vaše su misli uzburkane nadirućom hladnoćom Sibira nemirima u Donskoj oblasti

stradanjima kod Vladivostoka

21


22/160

i dalje na istok a nema dalje nema na istok

nema misli, ni sećanja ni sećanja na misli

nema zaostalih od umora snova

nema više.

Vaše što beše zloslutnim fijucima pevano

na lelek i pelen podseća ne može se vama

dati pesma muziku nemate i ne čujete

ne smete

ne verujete ne postojite.

Ja vam se gospođo, stoga uopšte ne divim

niti vam pišem ovo pismo

Srdačno Vaš

22


23/160

LJUBAV KOJA SE IZNENADA POJAVILA

Dušan Varićak, Beograd

Ljubav koja se iznenada pojavilaKao i uvek, niotkuda

Dugo vremena nakon što sam odustao Od svega.

Ljubav u koju sam se toliko uzdao

Da će uspeti sve da promeni Da će mene promeniti

Sada me napustila.

I ponovo je onako kako je već bilo A ja trošim svoje dane u razmišljanju Da li je sve baš tako moralo da bude

Govoreći samom sebi da je ovako bolje.

Ali, vreme je čudan fenomen (mada, kažu, nepostojeći)

Briše sve tragove One u pesku, pogotovo.

A Bog, Bog čuva stražu

Bog čuva stražu uvek Dok se mi zamajavamo

Nekim zaludnim stvarima.

23


24/160

DEVOJKA KOJA JE OTIŠLA

Dušan Varićak, Beograd

Devojka koja je otišla I odnela sve sa sobom Ostala je samo žudnja

Opšte mesto, klasična priča Nikad je više nisam video.

Rekla je samo: „Pa javi se ponekad!“

A ja sam znao I ona je znala Znali su već svi

Taj telefon više neće zazvoniti.

Sada je sve drugačije I ne razmišljam više o tome

Moji su dani mirni i jednolični

I opet je sve u savršenom redu Baš onako kako treba da bude.

Jedino, s vremena na vreme San mi slabo dolazi na oči

Pušim cigaretu za cigaretom A buđenja su teška

Buđenja su baš teška.

Moje lice u ogledalu stari A pogled deluje nekako prazno

I kao što rekoh Buđenja su ponekad baš teška.

A ja, ja pokušavam da zaboravim...

Onu koju sam sanjao.

24


25/160

RAZGOVOR S JESENJINOM

Miroslav Mišel Boltres, Smederevo

Mi nismo rođeni u istoj kući, Nismo živeli u isto vreme,

Nismo pevali pesme o istoj zemlji Bilo nam je zajedničko samo to

- Bili smo dušom Sloveni. Po ugledu na Tebe druže

Danas lutam svetom razbarušen

Ni Ti nisi bio skroman tada, Ni ja nisam sada skrušen Nismo voleli ni iste žene,

Al' smo voleli i grešno i često Ni iste nam krčme nisu bile ognjišta,

Al' smo u mnogima vino pili Do zora nam budnih i nemili

I mnogo i žestoko i često, U svakoj od njih znalo se

I naš sto i naše mesto pod njim Pisali smo stihove klete I voleli naša sela rodna

Patili smo od rođenja za plavim Daljinama i drumovima dalekim

Al' u gradovima ostali smo stranici,

Bili i tužni i pjani... Ti - Jesenjin Znameniti poeta Ruski!

Ja - Boltres Nepoznati pesnik Srpski!

I još da Ti kažem druže Reč-dve na kraju:

Ti i ja, po prvi put srešćemo se

U nebeskom zavičaju!

25


26/160

JESENJIN I JESEN

Ljiljana Gligorijević, Žitkovac

Prosipa jesen čarobni prah zlati se gora

i bakar tkaje tanane niti, sastavlja priču o Jesenjinu,

jesenjim vetrom nežno je kiti. A on hoda razbarušen,

ljubavlju i setom isprepletan,

voljen i željan, strastven... pa rasejan i razočaran uz jesenje kapi dušu odmara.

Osluškuje korake neke daleke,doziva radost života

koja na promrzlim granama u zanosu zlaćanog lišća stoji, ćuti

i iz daleka osećaje nove zove.

Seća se on u jesenjoj noći života proteklog na jezeru,

svetlosti purpurne zore, prolećnih večeri,

izlaska sunca, zvezda i kako breze šumore...

Zna da je tamna mala noć čulna, puna oseta, želja... da ne da da se spije

i da često sa strašću tugu lije.

Jesenjin i jesen dva dobra druga

uživali su u svom postojanju,

a morila ih je u isto vreme radost i tuga.

26


27/160

JESENJINU

Avdulah Ramčilovć, Linz

Tebi, koji si bio poseban, voleo život i njegov sjaj,

žene, pesme i čaše, i cure i snaše, imao veliku dušu i srce,

tebi pesniče, neponovljiva sanjalice, što si veći od svih boema,

tebi je ova pesma posvećena.

Tebi, čije pesme kruže kroz kosmos, od tebe do nas i nazad,

od srca do srca, od zvezda do sunca, tebi koji si uvek sa nama sanjalicama,

svakog časa bez pauze i predaha.

I naše majke su čekale na nas,

kao i tvoja majka na putu,

u potrošenom starom kaputu, da im dođemo iz daleka,

da nas do njih donese neizvesna i brza životna reka.

I keruše naše još idu čestoniz reku da svoju štenad traže,

da svoju, neprolaznu, smrtnu,tugu za njima ublaže.

27


28/160

Tebi, koji si patio zbog ljubavi, pate svi, patimo i mi,

ali se uvek nađe neki tvoj stihda nas na život, na sudbinu,

na ljubav podseti, uteši i kaže da je ljubav sve, da se ne može

bez nje, da se zbog nje često i mre.

Tebi, kojeg volimo, gotovo svi, bekrije, boemi, pesnici, jer si bio

i ostao idol i simbol mladosti, pesme, ljubavi i strasti, pravde, slobode i časti,

posebno ljubavi bez koje nema ispunjenog života

i prave sreće i radosti. Tebi koji si poštovao svoju majku,

ljubio mnoge devojke i žene, za tebe od boga stvorene, a posebno

Zinaidu, Isidoru i Sofiju,tvoje rodno Konstantinovo,

život, svet, tvoju Rusiju.

Počivaj u miru, večni pesniče, zbog tebe, tvoje duše i srca,uvek neka nova pesma niče,

traju tvoje pesme i ti,za vas vreme ne prolazi.

28


29/160


30/160

U SOBI BEZ ORMARA

Nevenka Pupek, Donja Bistra

u sobi bez ormara kaplje tinta iz vena

jato vrana leti oko starih kofera

noć je zasićena iskonskom tugom

ispod zlatne kose otvara se grobnica

30


31/160


32/160

ODA JESENJINU

Milo Bešović, Podgorica

Zbog čega nas budiš majko, zbog usnulih ljepotica i

palih vitezova koji žive od stare slave? Ti znaš,

od slave se ne živi, niti se zbog iste tuge

tuguje dva put, ona je vječna i neprekidna. Zbog čega nas budiš majko,

ovdje je tako mirno, ni ptice više ne lete?

Kiša se izlila nad prozorima potapajući dušu, koja plaši .

Objasni nam,

zašto lišću nije potreban osmjeh, zašto se trave nikad ne bude iz sna? Objasni nam,

pa ćemo i mi mrtvima objasniti razlog zbog kojeg smo plakali.

Ne diraj me, ovdje je tako hladno

san je beo.

Ne diraj me,na koga ličim dok spavam?

Nek ljudi ugase ritam, reci im da ne pjevaju, nek prestanu,majko,

želim da spavam. Lišću nije potreban osmjeh.

32


33/160

TAMO GDJE PJEVALI SU PJESNICI

Tomislav Smoljan, Zagreb

Tamo gdje pjevali su pjesnici u pustoj zemlji bez imalo cvijeća,

tu krasan grob će doći kao voćka sred proljeća.

I spomenik tvrdi kamen

i šapat vječna vika. Pun prašine taj će znamen sred ljupkih krajolika…

Kroz pero srušeno od inspiracije, tinte i svijeta ralja predaše nam poeziju skrušeno,

kao krunu jednog kralja.

A mi luđaci koji smo ostali na životu morasmo se zakleti pred grobovima krizantema;

Tražit ćemo poetičnu ljepotu Kada je ni za lijeka nema.

33


34/160

ČOBANAC

Igor Divković, Opatija

Dok Anđelina sjecka luk, meni se oči pune suzama,

pune suzama. Netko bi mogao kazati

kako sam mekan na klanje lukya, crvenog lukya,crvenog lukya.

Svašta.

To, tek, Anđela priprema čobanac, priprema čobanac,

a ne Oktobarsku revoluciju drugi dio, treći dio,

četvrti dio. Kog vraga, baš danas,

da se uhvati crvenog lukya, crvenog lukya (kapulice po dalmatinski) Što mi to tjera suzu na oko

(a gdje će suza, nego na oko) sitno sjeckanje glavice kapulice,

ilinož, sam po sebi, kao takav.

Sjećam se, U sličnoj dvojbi otišla je

i tankoćutna Izidora i, ona, sisata princeza Sophia

i, kasnije, daleko odlutali, Lav Trocki i, u ostalom, sav moj svijet,

Anđo!

34


35/160

U TIŠINI

Mirjana Magura, Beč

Kada pospane oči, u tišini otkucaja sata

u snove potonu, pesnik svoje lice posmatra

u ogledalu svoje duše. Njegove misli lutaju.

Vođen dubinama osećanja,

dostiže dno bola i podigne se na visinama ljubavi. Usamljen doživljava prošlost, kako bi razumeo budućnost, probudi stihove za život,

koji se u slavnim visinama, podižu do strasti.

U mislima doživljava burnu ljubav,

u letu prodire u srca. Uroni u zadovoljstvo greha,

ali ostaje čistog srca da na usnama oseti slatki dah device.

U tišini otkucaja sata pesnik probudi skrivenu moć pera,

vodi duše na daleka putovanja,

da bi život osećanjima hvalile.

35


36/160

IN DER STILLE

Autor: Mirjana Magura

slobodan prevod pesme "IN DER STILLE"

Wenn schläfrige Augen, in der Stille der Stunde in Träume versinken,

betrachtet der Dichter sein Antlitz im Spiegel seiner Seele.

Seine Gedanken schweifen. Geführt von Tiefen der Gefühle, erreicht er den Boden des Schmerzes, windet sich in den Höhen der Liebe.

Einsam durchlebt er die Vergangenheit, um die Zukunft zu verstehen. Erweckt Verse zum Leben,

die sich in glorreichen Höhen der Leidenschaft erheben.

Gedanklich erlebt er die stürmische Liebe, und durchdringt Herzen im Flug. Taucht in die Wollust der Sünde und bleibt doch reines Herzen,

um den süßlichen Atem der Jungfrau auf den Lippen zu spüren.

In der Stille der Stunde erweckt der Dichter, die verborgene Kraft der Feder, führt Seelen auf ferne Reisen

um das Leben mit Gefühlen zu preisen.

36


37/160

CRNA PTICA

Mirjana Magura, Beč, Austrija

Posvećeno S.A. Jesenjinu

Ranom zorom iz magle krik crne ptice budi,o pesniče, ona za te izvlači bolni stih iz grudi,

krikom straha pesmu usamljenoj duši nudi.Očajni krik podiže crno jato iz snežne šume

pa kroz prozor besno lete vesnici tame,da nadlete tvoje mlado bledo lice.Snažan udarac krila nesreću nosi,

da u mećavi Lenjingrada tebi život pokosi.Crno pero u snegu zabodeno ostalo,

zadnju senku na tvoju sudbinu bacilo.Izmučenog te crna ptica dovodi do ludila,

o pesniče tvoju dušu nije samo pesma opila,

opila te bol i ljubav utkana u beli šal,želiš da je ljubiš i mrsiš njene kose val. Noću bolno lebdiš, čežnju ne kriješ,

stihom žudiš u plamenu sveće senku da joj vidiš,usamljena, ranjena osećanja na papiru širiš.

Puklo srce, bol ti više nije stranac,krila vrane razmahnule sudbini pravac.

Na rubu života krv si prolio,zadnju pesmu prijatelju poklonio,mladi život na ledenoj pahulji slomio.Odletela je crna ptica u svitanju zorezamahom krila osušila sve tvoje rane

i krvlju stihove za nezaborav ispisane.

6 37


38/160

RUSKA BAŠTINA MUDROSTI

Snežana Marko Musinov, Zemun

Svojstveno boemu, hvatao je boje tuge, želja, žena, draži života Energijom ljubavi, spontanim talasanjem duše što se iznad blatišta uzdiže, R evnosno, suptilno, nesputano, osluškivano čudima kafanei poezije Gde se iskonsko inspir ativno sa tvar ima sopstvenog lika stapa

Efemerno približava grubim ožiljcima bacanim u lice Još sveže burne, velom tajne ogrnute, životne skr aćenice.

Ako tek sanjar pod vedr im nebom otvoreno o lepoti dana sneva Lakoćom veštine otkr ivanja misaonog krsta svog pera Enormnog, veličanstveno prečišćenog, savršenstva za sve nema, K osi se sa stavom da se krećeš stazom pravom, Sam ili s dragom znatno mlađom Ako su poput srećnih labudova, tesnih pr epreka, par , Neka im je to sam Bog dao nenadano na dar

Dok su kr čeći svoje pute naleteli jadno na dr ugo kao što sudba„nađe” drugeR ešena da isprepliće pr amenove zlatne koseOko kojih vr tlozi životni uporno teskobom pr kose

Vetrovima žara svetskih uragana, grobalja životnih romana I romansi koje su davno gotovo neprimetno prošle Čamotinjom opustošenih noći i dana gde duša obitava sasvimsama.

38


39/160


40/160

KERUŠA

Miloš Elek, Beograd

Na livadi ispod sena, u sred oštre suve zime, useli se jedna kučka,

a niko joj znao nije ime.

Ni čija je, ni odkud je došla,ni namere kakve ima,

sem da život možda spase, da je ne usmrti oštra zima.

Niko nije pomislio,da je došla dom da svije, za potomstvo koje nosi, ispod sena da sakrije.

Onda jednog tmurnog jutra, pre no što zora svanu,

pet lepih je okotila, ušuškala u seno i slamu.

Bili su tihi, nisu se čuli,niko nije znao da su tu, keruša se tiho iskradala,

i vraćala u vreme za sisu.

A onda jednoga dana,kada su na okice progledali,

pet malih lepotana, odvažno, na livadu išetali.

40


41/160

Jedno vreme keruša s njima bila je tu,da bi zlonamerne zavarala, a onda kao što je i došla,

iznenada s mališanima nestala.

41


42/160

BURA

Jelena Cvetinović, Beograd

I u istom trenu najveći bol i sreća kad duša zakleca

tuga i radost moćnog beskraja koje prokleta, presveta svest otvara

jer mračne su dubine iz kojih se mirisno nebo osvaja.

I sada sve se sreće: senka, svetlo, mesečina. Na početku žuto leden mesec, pa crnilo sve veće na izlazu sunce božje greje- jer svaka amplituda peče.

I ja tada zajecah plač bola bezdanačudovište vetar hulja iz mog okeana-

jer svaka se tuga bolnom istinom razara.

Ali videh tunel i sebe u njemu svetlost kojoj idem i osetih tlo

i opet se smejem-gorčina zadana oteče da ja sam gospodar svoga okeana.

42


43/160

LJUBILA SAM JESENJINA JEDNE JESENI

Vesna Andrejić Mišković, Slavonski Brod

Zvao se Darko, ali ja sam ga zvala Jesenjin.

Ne zbog njegove plave kose ili predivnih plavih očiju iz kojih se nazirala tuga

već zbog Jesenjinovih stihova koje mi je čitao

iz već pohabane zbirke, od koje se nije nikad odvajao.

Uvijek je suzu pustio žaleći za kujom i sedmero žutih, Suze sam mu poljupcima brisala

i tješila tog muškarca sa srcem ranjivog dječaka.

Vrijeme je odnijelo

našu jesen u nepovrat, nastupila je zima,

Darko je otišao za svojim snovima. Meni je ostavio zbirku,

koja me podsjeća na tu davnu jesen, plavi uvojak, to drago dječačko lice

i snene plave oči

iz kojih se suza za kujom kotrlja. Eh da, divna uspomena i pohabana zbirka,

uvijek su tu u mom srcu. Tko zna gdje je sad Darko?

Nije ni važno, samo znam da sam ljubila

Jesenjina jedne davne jeseni.

43


44/160

TUŽNI NOVEMBAR

Bojan Broćilović, Banja Luka

Subota je veče, tinjam sam na žaru, Samog sebe častim, točim si u čašu,

Bez igdje ikog svog pjevam uz gitaru. Nazdravljam tišini dok ne smrskam flašu.

Idu nekud dani, kukavično bježe,

Svako jutro izgleda mi kao srušen most,

Iz trena u tren se uplićem u mreže. Da bar imam psa da bacim mu kost.

Sam u sred klopke u misiji bez kraja, Od buđenja voća do novoga sna,

Bezbroj paralela u tački što se spaja, U istinu od crnog vina, u talog sa dna.

Kao da sam tu i nigdje, tik oči u oči, Vrzajuć’ kroz vijekove sa znojem na čelu,

Na krilima Alkohola kroz dane i noći,U treptaj Vremena što čini Vječnost cijelu.

44


45/160


46/160

SERGEJU JESENJINU

Vladanka Cvetković, Beograd

E, Sergeje, pesniče sela i ljubavi,

ne beše tebi lako. Očaj pijanstva, života,i ljubavi,

izviru kao nevidljiva struja tuge.

Ne možeš iskočiti iz svog života.

Samo ti pesma može srušiti osmatračnice.

Duša ti iskasapljena Isidorama, Galinama,Sofijama...

Ludova ti, pesniče;

ali i sama pesma, jeste pijanstvo. Opi se ti i rečima, lakše si se utapao

u stvarnosti. Ljubio si i uzvičnike i tačku,

stopio reči u zagrljaje. Ne dočeka da ti pesme

započnu sopstveni život.

Nego, reci, da li si sanjao o smrti?

Samoubistvo? Uspeh ili neuspeh? Isti je čin što hrabrost traži!

46


47/160

Pitam te, gde je ta granica između

tragičnog i smešnog u slučaju uspeha?

E, Sergeje, ne beše ti lako Uz „Crnog čoveka“,“Pasjeg sina“,

„Ne doziva“...

Dozivaš Ti, pesniče, dozivaš!

47


48/160


49/160

Istinu čuva hotelska soba... Dodajmo svemu još jednu mrlju...

Preoštrom pesmom dođe do groba... Stihove večne ispisa krvlju...

Nespokoj i san svake devojke, koji se ne dâ, koji se ne sme...

Za njim ostaju slavopojke, mladost, lepota, ljubav i pesme…

49


50/160


51/160

U MOM POGLEDU

Olivera Šestakov, Beograd

U mom pogledu trepere stalno

reke i šume breza, kad hodam po lišću

uvelom i tražim od vetra da mi smiraj

u suton donese.

Kao na pozornici pejzaži se smenjuju, zalutale duše srećem

koje govore mi o ljubavi i hrabrosti,

hiljade očiju otvaraju,

linije i granice povlače,

svetlost prizivaju, Jesenjina pevaju.

U tom trenu sve je blizu, da dohvatim rukom,

prošlost i budućnost. Srce će moje da zadrhti

i latice poljskog cveća biće mi kruna, kad moji dani budući ispred nadanja i misli

snovi postanu.

51


52/160

PESMA JESENJINU

Kristina Janković, Zemun

Eh, mladosti, silna pusta,Što uzdahom kradeš snove,

Gora si od mora sinja Tvoj dašak porobio jeI mladoga Jesenjina.

Nežne duše, ko romantik,

Detinji je lik imao,Lik što blista, oči sjajne,Voleo je selo, žene,

Pisao je dušom, Iskreno i toplo, Živeo brzo k’o

Proletnjim dahom. Ostavio sobom slasti

I pesme k’o kamen trajne! Eh mladosti, silna, pusta,

Ti što silno vole, pate, I Jesenjin srce dade,

Jednoj ženi punoj strasti Voleo je mnogo,

Do bola besmisla,

„Gde si moja draga? Gde si oko svoje skrila?“ Ljubljena je od pesnikaLjubljena od Jesenjina. Bol mu beše prevelika,

Da životom svojim gazi, Bolje da i putem pakla Svoju dragu da potraži.

52


53/160

Eh, mladosti, silna pusta,Što uzdahom kradeš snove,

Gora si od mora sinja Tvoj dašak porobio jeI mladoga Jesenjina.

.

53


54/160

RASUTI SNOVI

Anastazija Rajić, Kikinda

Šetasmo se kraj vode bešumne sipajući sne injem posute

trak žuti otkri obraze rujne stiskajući stihove rasute.

Stajah kraj tebe ko kip bez sene stežući srcem svu ljubav silnu uronih u te oči maglene

gušim jecaj u pesmu umilnu.

I kao najslađe grožđe zrelo novembra obrano mrazem prvim

usnom kušah tvoju kožu smelo pod dodirom mednim dušu mrvim.

Al zalud venac želja sedefnog i pesama po lišću bakarnom

ljubav kad tinja srcem samotnog ugarak je pod rukom vatrenom.

4354


55/160

DO SLEDEĆEG VIĐENJA

Nikola Spasojević, Valjevo

Seoskih pejzaža pesniče, Disao si poezijom zavičaja,

Od novog sveta i zla odmetniče, Voleo si prirodu svoga rodnog kraja..

Ti sanjaru zlatne kose, Živeo si po svojim pravilima,

Strofa nežnijih od dodira jutarnje rose, Samo tvoje ime inspiracija je mnogima..

Stigao si u veliki grad i bio pun nadahnuća, Mada često hodao si ivicom bede, U srcu kuca izba, tvoja rodna kuća,

Drski dogmatičari htedoše da te obezvrede.. Prefinjene stihove nazvaše dekadentnom prljavštinom,

Nikada ne razumeše ideale nadarenog seoskog mladića,

Momka sanjara okruženog nemaštinom, Svu tugu i tragediju njegovog poetskog bića.. Omiljeni narodski pesniče,

Odbacio si to što rodna zemlja postade, Od njene bolne metamorfoze odmetniče,

Tvoja pesnička duša još jača ostade.. Vaganjkovsko groblje ja posetiću,

Da ti se poklonim i ostavim dve ruže,

Bol zbog tvoje sudbine osetiću, I samo ću reći - Do viđenja druže!

44 55


56/160

U slučaju da smo ostarili zajedno

JESENJIN I JA

Ana Jakopanec, Korpivnica

Posvuda te tražim, gradovima lutam zalazim u kutke, krčme pune dima želim tvoju glavu na rame nasloniti

uvojke tvoje plave mrsiti prstima.

U daljini čujem plesni val mazurke, zaneseno gledam oči modrije od mora

ti ljubiš mi usne, potiljak i ruke miluješ mi lice, šapćeš „Izidora!“

Sad već dobro znam kako te zadržati,

zaklopit ću oči, imenom te zvati Ti ćeš biti tu, dah tvoj vreli na meni prsti će nam biti prepleteni.

Starimo skupa, vruće nam sred zime dječje lice, prekrila ga bora.

Pa što, ako si mi promijenio ime? Pa što, ako me zoveš „Izidora?“

45 56


57/160

NA GROBU

Miro Matijaš, Zagreb

Na grobu gledam tu staru ženu. Gledam tu staru ženu kako ga voli.

Voli ga i sad kad ga nema ništa manje. Ništa manje, čak ga voli i više.

Nakon godina bez njega, još kamen njegov miluje i plače. Plače, kao da je tu.

Kakva bezuvjetna ljubav. Gledam onda sebe i tebe. Ja sam tu, ali nemaš ti tog blagoslova.

Ne znaš, ne možeš i nemaš tu ljubav u sebi. Nemaš u sebi, ni trun ni zrno sposobnosti da voliš.

Nemaš ništa ljudsko, a kao prava žena izgledaš. Nemaš ništa žensko unutra, a izvan se čini.

Kako netko kao ta stara žena uvijek voli. Voli i kad ga nema i kad ga ne vidi. Voli ga kao Boga, kojeg isto ne vidi. Kako netko pak drugi, vidi, a ne vidi.

Kako ne vidi, da mu to treba zbog sebe.

Zagreb, 4. 4.2015.

46 57


58/160

3. D

Miro Matijaš, Zagreb

Ja i ti smo u 3. D, tijelo, duša i duh. Moja i tvoja Duša koja živi u Duhu, zajedno žive u Tijelima našim.

Ja i ti smo duh, koji ima dušu i prebiva u našim tijelima,isprepletenim.

Kad nam duša zakaže, nema komunikacije, nema ljubavi. Kad nas duh napusti, nema Boga, nema savjesti.

Tijelo gladno ljubavi, umire polako. Umjetnost u tijelu, kad nestane i duše nestane. Nestane mojih i tvojih misli, nestane volje, riječi, emocija i svih

čula. Nestane i 6. čula, ni instiktom te ne osjećam.

Kad još na to sve i duh iščezne, iščezne i riječ Božja, u meni, u tebi,oko nas.

Prazna duha sad besciljno lutamo, dok neku novu Laž ne nađemo.

Zbog laži te, više živi nismo, a ipak jesmo. Izgubio dušu, izgubio volju i ljubav.

Izgubio duh, izgubio savjest i s njom opet ljubav. Onog dana, kad sam izgubio tijelo, sve sam izgubio.

Akcija reakcija, mi smo sve u jednom. Znam, tek sad shvaćaš, ali kasno je, On je već otišao.

Zagreb. 8.10.2015.

47 58


59/160

HOMAGE SERGEJU A. JESENJINU:

PISMO (MAJCI)

Damir D. Ocvirk, Pula

Noćas sam te sanjao opet, majko. Pisala si pismo za malenim stolom, uz prozor i cvijet; od vode naboranim prstima... Kao i onomad kada si prala moje košulje,

tražeći tragove ruža na bijelim ovratnicima!

I pogledavala si u daljinu, kao da očekuješ i sama neko pismo… Od koga, mama?! Možda od oca ili mene!? Ali on je odmah šmugnuo za tobom… Na stolu je ostala

prazna boca, taj cvijet i blijede uspomene.

A od mene ne očekuj pismo! Znaš da nemam vremena,

i nikada ga nisam imao… A pisala si mi u školu, u vojsku,

u drugi grad, dok sam bio u zagrljaju drugih žena; da, bio sam i ostao nezahvalni gad…i onda i sad!

No, ipak ću napisati pismo, ali svojoj djeci. Na tom malom stolu, uz prozor i cvijet. I napisat ću im pisama tristo, iako

ne znam adresu… U pravu si, majko, promijenio se

ovaj svijet-

ali piće mog oca ostalo je isto.

48 59


60/160


61/160


62/160

JESENJINOVA SMRT

Saša Mićković, Pariz

Lenjingrad, Angleter, hotel, ledna soba, krv kaplje na papir, posečena ruka,

i u tridesetoj, zašto li se proba, ukus smrti mesto balalajke zvuka?

Novi list večernji, utorak tek svanu, sva zvona najave mrtvog Jesenjina. Zabranili pesme, Ruse da obmanu,

i Konstantinovo mrkim suncem tinja!

A Benislavskaja Galina dolazi. Vaganjkovsko groblje mladu je proguta.

Još ti teče reka, Oka, nadolazi,

i zalaju nekad, sedam psića žuta. Tri puta si sebi presecao vene,

zli jezici kažu, vandal, piće, žene...

51 62


63/160

52

DOVIĐENJA DRUŽE DOVIĐENJA

Eva Rančić, Pirot

Sergeju Jesenjinu

Doviđenja, druže, doviđenja Tvoje su reči što me i sad prate

Na ovom svetu punom priviđenja

Srećni tužne ne mogu da shvate.

Znam, i tvoje srce volelo je lutanja Po vrletima snova i mračne duše

U kojoj se nemirno sanja Dok se vinom neprolivene suze guše.

Dok se u beskrajnim noćima pesma orila Zataškavao se teški jad:

Ta pesma što je iz srca žuborila Nije bila let, već neminovni pad!

Ali ta pesma i iz mog srca se vije Bez suza, pauza, bez prestanka

I ona gorku istinu ne krije: Na ovom svetu tuge ne manjka!

63


64/160

53

O, još malo ćemo druže moj I mi za svojim senama ići, lutajući

Pre nego uronimo u taj večni spokoj Pre nego se vratimo našoj pravoj kući.

Do tada, čuvaju te, mili, moje grudi I pesme tvoje što tajnu kriju.

O, i pesnici su kao i svi drugi ljudi Iako nad ovim svetom gorke suze liju!

64


65/160

54

PISMO JESENjINU

Marijana Stanković, Mala Bresnica, Rabrovo

Kuda lutaš, pun nežnosti, Kuda tvoja mladost ode?

Do zvezda si odleteo. Put beskraja, put slobode.

Šta sad radi sanjar plavi Ispod neba punog zvezda?

Traži svoju balerinu, Slaže rime i sazvežđa.

I gledam u tvoju sliku, Lice miloga pesnika, Stihovima što je znao Da lepotu sveta slika.

Zamišljam te, kako gledaš Na predele snega pune.

Sklanjaš pogled sad u stranu, Suze se u oku krune.

Čitaju te mnogi ljudi, Koji pate, koji vole.

Tvoje reči zaceljuju Rane koje srce bole.

Idi, idi, zlatni dečko, Daleko u nebo svoje.

Tu su tvoji, tu je ljubav. Ovde pesma ostala je.

65


66/160

55

KAŽU...

Jasna Bzdilik, Loznica

Kažu "život ga nije mazio". Čuj "mazio"! Satirao!

Dok se on dečje uporno plazio život mu kosu šatirao.

Kažu "zašto se nije pazio?". Čuj "pazio"! Za druge je uvek živeo!

Dok je on drugima rešenja pronalazio spektar boja njegovog života - posiveo.

I još kažu "ne bi ni mrava zgazio". Čuj "zgazio"! Lebdeći obilazio!

Dok sad ti isti mravi prave putokaze kako crvi do njegove humke da dolaze.

66


67/160

56

O JESENJINU

Mirjana Jozing, Bjelovar

Nit doziva, niti plače, od deveta ljeta pisat znaće Tek mlado uplašeno mače kose plave, oči pune sjete

Bijaše ko velko dijete Čar maštanja u jasnim mu slikama tinja.

Pjesma cvijećem cvate, kiša iz očiju rominja

Plavokosi mislim na te, Duše brižne pjesme tuge plate.

Ali jeze nema, pijanstvom se inate Ti sanjaru lutalice

Majčino ti meko srce Opjeva ga u stihu svom, Osvojio si i moj dom.

Jesenje kad se razlile kiše,

I zapuhale jake bure u buci čuo se plač mlade cure.

U veselju kasne ure. Karleuša i Pasji sin

Na pločniku mu suze briše, Srce što glasno stihom tuče,

Umiri omčom boli što ga muće.

Slavan osta danas više nego juče. Srce drage na grobu puće Za njim mladim jauče. U pjesmama živi i sad

Jesenjina duša što umriješe mlad.

67


68/160

57

BAĆUŠKA DRAGI MOJ

Jelena Radosavljević Stanišić, Beograd

Baćuška dragi moj što je duša tvoja toliko patila?

Hirovitost tamnih velovauvijajući te oko sebe

oči ti vezala baćuška!

Tugom srce ispunila! U svoje dvore okovala! A opet,

samo za ljubav si znao i život ljubavi dao.

Zar, negde, između uzdaha nije sreća klijala?

Divni moj baćuška!

Tugu si na srce privio zlatom je uramio

dao si joj najlepše bisere i prepustio se

da te svojim velom uspava! Voljeni baćuška!

68


69/160

58

CRVENO MASTILO Jovanka Božić, Valjevo

S. A. Jesenjinu

Crveno mastilo kaplje prijateljstvo i ljubav Tvoju

još, Sergeju -večito ti zvoni bilo.

Braća su Ti svi.

Strasti, melanholiju, proziran šal, reči uzvisuju, jedinstveni

Sergeju Jesenjinu.

Majka ti darova

život, geniju.

Prirodom zanet. Breza, žubor vode, titraj lepote u stepi,

pas, raž što se zlati -Tvoja otadžbina,

prostrana Rusija, Sergeju Aleksandroviču.

Neuništiva Plavet čuva Vizantiju,

i dom u Konstantinovu. Nebom jata ptica životu kliču.

Duša Ti velika kao vaseljena,

u stihovima će zauvek blistati, Sergeju Aleksandroviču Jesenjinu.

69


70/160


71/160


72/160

Životu što beži neće otići sve dok smrti se ne boji

Inatom preti

Sudbinu svoju u ruke uzima na dvoboj izaziva kleti znajući da sebi se sveti

Prođoše vekovi u tišini Da li u miru počivaš dok

tvoje se rime u srcu pevaju Trag tvoj posvuda još diše

Lutajući ulicama lenjingradskim zanesen selo svoje sanja

Posut injem miriše Snove skitnice inje prekrilo da u žudnji večno samuje Ljubeći neljubljen goreo

u čežnji sagoreo

Snovi su tvoji posuti injem

Tvoj mili lik senama prekriven sad kao anđeo sanja

u strofi od suza izliven

61 72


73/160

UMIRI

Darko Habazin, Beograd

Pesnike ubijaju, ruku na se ne dižu sa kariranim stolnjakom odumiru Knjige starostavne o životu zbore,

strelovito da treba odapeti Neobjašnjivo talenat začinjuje,

ocvalo usisuje mlađano

Posesivnost - strast presvlači U dane nebunila Serjoža zavole mlađu Na halju njenu pripijenu, mesec namigivao je

Trava se o suši rosila Koraci u mreži spliću,

zabranjeno dolazi na naplatu Da i nas ne beše,

hotele zaobilazićemo

62 73


74/160

JESENJINU U ČAST

Zdravko Lukanović, Pelagićevo

Njegov dom je na rijeci Oki, gubernije Rjazanske znane

rođenjem nikoše vrli, duboki stihovi poete ruske kafane.

Rodnoga sela pio je rosu, s mladošću krenu lavina ta

stihove zlatne rano prosu kad 'mu već bješe deveta.

Opjeva selo ko znalac pravi Konstantinovim i sada hoda dječak sa čuperkom na glavi najveći pjesnik ruskog roda.

Uz mlijeko Tanjino i Hrista grli i sve oko sebe što on dade

ali odrastanjem i u bunt pohrli i sva mu gorčina u rime stade.

Pjesniku bješe pretjesno naselje te ode u grad da pjesme poje,

nepoznat i drčan uzdignu čelo i poče govorit 'stihove svoje.

Nedugo zatim zasmeta svima, posebno onim što ljube vlast: "Pa pobogu dovoljno nas ima,

da jedan seljak uzme nam slast"?

63 74


75/160

Razočarenja mnoga osjeti tada, dušom poetskom uz gorke suze,

votka i vino mu životom zavlada, uz lake žene i skandal ga uze.

Al 'nije sve bilo u piću i kafani, dušu mu grliše ljubavne senke,

mnoge je volio taj pjesnik znani, al 'i njeg' su voljele i mnoge žene.

Na kraju puta odlazi neshvaćen, al 'njegovo ime i pjesme bajne, sijaće navijek, stihom pozlaćen, srcima našim, k'o zvijezde sjajne.

64 75


76/160

SNOVI INJEM POSUTI

Radmila Bogosavljević Milićević, Beograd

Jutro je. Sneg je ukrao čari noći. Noćas su moji snovi bili injem posuti.

Sergej, markantan, dolazi mene da poseti. Lenjingrad, drhti pred njim.

Duša boema, miris vina, tuđih žena, vandal jer je neshvaćen.

Posmatra me. Plakala bih, ali ne!

Ipak Jesenjin je to, zar ne? Pesnik sela, prosta duša,

moćnog uma i snažnog srca. Odlazi, korakom teškim

i spremnim. On zna.

Dželat ga čeka, neko bez vere, bez juče i sutra, neko nebitan skroz...

Odzvanja krik keruše, dok krv Sergeja

stihove piše, smele i oproštajne.

Istina skrivena, među krvavim redovima.

Ne plačem, dok se u bolu savija, a pomoć ne doziva!

6576


77/160

JESENJINU...

Radmila Bogosavljević Milićević, Beograd

Ne mogu Ti noćas pisati svesno...

Dok drugi misle da si sebi sam sudio

Ja znam da nikada takav slabić nisi bio, nikada! Zapravo tvoje pesme,

reči i znanja koja si ostavio govore dovoljno o tome ko si bio

i ostao... Sergej veličina.

Sergej strah i trepet svim podmuklim

i prodanim dušama. Sergej istrajan i smeo.

Sergej koji je poslednje stihove u krvi ostavio. Danas, noćas,baš po decembarskoj magli

kada je tvoje srce

stalo,

pre '90' godina, tragedija za sve nacije...,

dobijam priznanje za stihove Tebi posvećene...

Razmišljam ...,o veličini tog priznanja, tog lista papira koje nosi

Tvoje Ime...

Hvala Ti i gde god da si...

77


78/160


79/160

On je monstrum inteligencije! Ponos svoje nacije,

on umire... Vino prosipa se, kafana pusta je...

Sergej, kao priviđenje,

delom potkovan, životom dokazan Sergej...

Otvaram oči... Samo san...

Njegova veličina...čemu reči, kad

On to zna...

Snovi injem posuti...

66 79


80/160


81/160

Zamrznuta sam. Prestrašena nastalim mirom, ne mogu da se pomerim. A onda, kao iz utrobe, male glavice počinju izvirivati.Rasipaju se po travi. Moje srce se smiruje. Zgrčim poslednju snagu, približavam im se i grejem ih svojim telom. I vidim: oči im seotvaraju da prime sunčev zrak. Pogled mi se gasi. Prene me zvono.Čas je gotov! Koliko je to vremena prošlo? Odrasla sam… Gasimalarm. Medju razbacanim knjigama na podu, dečak na konju me idalje posmatra. Njegovu zbunjenost smenila je tuga. Hoću li umetida mu pokažem put?

81


82/160

O NJOJ

Robert Detki , Senta

Osetio ljubav, nekako na prvi pogled ali mi je ona, za to dala povoda,

svojom pojavom, jednostavne lepote, bez iskvarenih misli, prevare sujete života,

tako prirodne ženstvenosti, gledano iz dlanova, ili iz očiju njenih, blistavih, dugih trepavica,

dubokog pogleda, do dna moje duše,

dao sam joj sve, bez pogovora kao da sam milostinja, a ne čovek, željan ljubavi zajedničke sreće, da idem s njom do kraja sveta, ne bi li pronašli, sva bogatstva, isčezlih iz ruku naših predaka,

koji su ostali u svojim domovima, u tišini, miru i spokoju živeli s nama,

ne gladujući, sve zbog ljubavi, našeg nam zavičaja gde sam i njoj obećao opstanak, do samoga kraja,

nikako ne rastanak, bez da potražimo tajanstvene predele, niti istinitost price ,,Brda iznad oblaka,, koje mi je delo, ona, prvi put poklonila

a ja sa setom i pažnjom svo vreme čuvao kao i pomirenje svesti, zbog našeg, nerođenog deteta,

nikome ne odavajući naše tajne,

zakletvom datom, nad amajlijom, vera-ljubav-nada, ona i ja, ipak postali sveta dva, suprotnih i gorkih shvatanja, s prestankom oprosta i milovanja, na kraju puta,

ljubavi naše, kao izmišljene, što je s njom nestala, i više u nju nije ni verovala, otišla je iz mog života,

ne razmišljajući, ali je ipak u dubini duše svoje, ispaštala jer je saznala, stvarnost svojih snova i želja,

da čovek, samo jedan postoji, kakvog je ona nekad, u srcu - imala .

68 82


83/160

SERGEJ JESENJIN

Velibor Antanasijević, Wien

"Serjoža, Serjoža!" Eho tvog imena

Razliva se nebom. Govore to ljudi

Evo već sto leta: "Jesenjin još živi!"

"Jesenjin još živi!" Evo odjekuje Seljački poeta Erlihu daruje

Njemu na savesti Istina ostaje

Ne može se skriti.

Nek je večna slava genijalnom pesniku, jedinom i jedinstvenomna ovozemaljskom svetu, koji živi i živeće sve dok njegovi se

čitaju stihovi.

83


84/160

POSLEDNJI LET MALE PTICE

Stevo Bzdilik, Loznica

taman pomisliš kako je život lep kad saznaš da letiš svoj poslednji let

samo je pesma od tebe ostala prostranstva velika a krila mala

svaka ptica nebo i sunce ima

samo je tvoju zarobila zima još jedan let napravi ptico mala

da bi posle i ti mirno zaspala

i taman kad se nebo razvedrilo neko ti je ptico slomio krilo

ostani gore na nekom oblačku

padneš li dole staviće ti tačku

84


85/160

UZ SMRT I TAMU

Mario Lovreković, Petrinja

Uz smrt i tamu hodati, čast mi život čini, Što nemam toplih riječi, što postojim u tmini. Naviku na strah, suze koje oči mogu probiti, Prijezir, nimalo plah, to od tame mogu dobiti.

Leptir nesreće, s dva različita krila, Jedno samo danju živi, drugo vjerno noći bira.

Mračni um dušu moju krasi, tijelo stvara čista crna svila, Klavir sam od tuge, samo jedna crna tipka svira.

Odlučih jednom kako svijeta nema više, Zamro je u meni, prazna ploča zauvijek se briše.

Na vješalima, krasnim, što živo bješe do vječnosti se njiše, Hladan vjetar uzaludno diše, svaki dah kroz muke umire sve tiše.

Rastalio se život, prostrana je mutna sjena, Ružna, pijeskom pojedena, blijeda morska pjena.

Jednom puna, bez krvi sada, pulsirajuća stara vena, Bez sunca drugog dana, tamne strane mjeseca je mijena.

Tumačiti životu prošlost, podariti mu znanje kako više neće postojati, Suludo je, slutim, znajući da moje biće neće mu nedostajati.

Zdravicom od predrage mi šutnje pozdravljam se s noći,

Sablasna mi, tiha, odzdravlja saznanjem kako pozdravljen sam doći.

Nisam žitelj tamnice demona, Sotone roblje, ili stup od srama, Život, čije postojanje skromno krasim, u meni što živi, beskrajna je

tama.

Uz smrt i tamu hodati, čast mi život čini,

Što smrtni kraj mu vječno, uživam u tmini.

85


86/160

OLTAR

Mario Lovreković, Petrinja

Znaš, postoji jedan oltar na kojemu se možeš žrtvovati. Hladan je i taman baš onako kako ti voliš.

Star je, izboran i oštrih rubova leglo; Sirov je, tada nije bilo ruke koja čini lijepo.

Znaš, na njemu su i Bogove ubijali. Ima prošlost; patnju na svom kamenu.

Usamljen je, prazan i zatvoren za druge.

Darujem ti oštricu, ti podari srce; I nemoj doći sama.

86


87/160


88/160

TVOJ LIK

Sanja Mančić Aleksić, Smederevo

Od proleća do jeseni i kraj mene i u meni,

zazeleni i požuti probudi se i zadrema, zadrhti mi srećno srce

osmeh izmami,upali iskra pozlati se kao Sunce..

Tvoj lik u oku. Lagano krene od sete ispere suza bistra..

tek da ne svene i da olista.

u očima nosiš

sva godišnja doba,

od jeseni do proleća. Raširenih krila

uroniš medj latice razigran leptir

sve bi da probaš, svaki cvetić, krilom takneš

da omirišeš

samo svoj, nikom ne pripadneš. Bojiš se da sletiš na zasladjen dlan

i tako odletiš.. U drugu baštu daleko od svih

da sačuvaš slobodu, i osvaneš sam..

75 88


89/160

74

Ti veran sebi veran do smrti ostaješ kroz tmurne oblake do sunčevog sjaja..

Možda do jutra ili do sutra?

Kao od početka tako do kraja,

Sam na svojoj strani. Ja na svojoj..

Sama..

89


90/160

76

POSMATRAM INJE U TVOJOJ KOSI

Slavica Klein, Lassee

Posmatram inje u tvojoj kosi, na licu slike prošlosti

vetrovima burnim naslikane.

Tumaraš bez osmeha, bez radosti.

I kao da te sva četiri godišnja doba nesebično prate,

podsećaju na prošlost.

Sam si… Ostao si sam kao leptir na

rosnom cvetu

što je poslednji let poklonio kiši.

Sad znaš da je samoća ko senka u noći,

nema početak, nema kraj dok svetlo ne ugleda, dok ne svane dan.

Posmatram inje u tvojoj kosi. Sad znaš kako je biti sam,kad nema tko ruku da ti pruži,a godine idu jedna za drugom.

90


91/160


92/160

77

JESENJIN

Marina Milosavljević, Niš

Ljubav je za Jesenjina bila najveća sreća, izazov koji budi poetsko pero

posvećen stihovima, razvratni pijanac rezbarenjem svog raspoloženja

pisao je iskrenom dušom za večnost poeziju spasa, ispovest svoje plahe duše,

nezaustavljiva, gorda, slivala se Jesenjinovim perom, setna, bolna, našla je stecište u domovini poete i dalje,

otkrovenje nezaustavljivih misli, dalo je vremenu nove poklonike, gomilalo ljubitelje britkog pera

kroz nezaborav ispovesti njegovih reči izlivenih u stihove

koji prave čudesa, u njima sreća u ljubavi, taj magični san svih zaljubljenika,

a pesnik je traži neumorno, i beleži perom svoje želje, dok ga pijanstvo razvlači,

šiba, mahnutog, bolnog, da bleskom pera misao svoju utisne, samotni nemir duše smiri,

teško se nosio sa teskobom svog života,

usamljen, tužan, pozdravio je život, prerazanjem vena iz kojih je nastala njegova poslednja pesma napisana

njegovom krvlju bio je i ostao, veliki zaljubljenik pera,

taj čudesni pesnik svojim stihom osatao je da živi i nakon svog pera.

92


93/160

78

SUDIM JA

Anđela Andrić, Beograd

SUDIM TEBI, UKLETA SOBO, LENjINGRADSKOG HOTELA ANGLETER,

ŠTO NA VRATIMA TVOJIM STOJI br.5! SUDIM TEBI, JER TI BI POSLEDNjE

ODREDIŠTE NjEGOVO! U TE SMESTI SVU VELIČINU SVOJE MOĆI.

ZLA SUDBINA TE ZA TO ODREDI,

SUDBINA ZLA, ILI TAKVI ISTI LjUDI. NEPRIJATELjI, ILI LAŽNI PRIJATELjI,

ZA ISTI CILj IMADOŠE, SVOJE RUKE UMAZANE KRVLjU,

OD NjEGA SAMOG OTRIJEŠE! SAMOG I NEPOMIČNOG.

ZADNjE ŠTO IZA NjEGA OSTA, BEŠE PESMA,

„DOVIĐENjA, DRUŽE, DOVIĐENjA“! BOLNOM DUŠOM I KRVLjU ISPISANA, PO PAPIRU BELOM!

KO DA TO BEŠE ZLA SUDBINA, ILI PRIVIĐENjE, ONOG ŠTO SE NA KRAJU I DESI.

SUDIM TEBI UKLETA SOBO, JER DRUGIM NE MOGU! SUDIM TI ŠTO NAM UZE NjEGOVE VIDIKE,

ŠTO NAM OSTAVI MNOGE STRANICE KNjIGA BELE?

ZA MLADOSTI NjEGOVE NAM JEMNOGO DAO, A ŠTA BI NAM JOŠ DAO, TAJ PROKLETI ANGLETER NAM JE UKRAO!

SUDIM I RUCI ŠTO NAD NjIM SENKU NAPRAVI, PA I GALINU OD ŽIVOTA RASTAVI!

PRESUĐUJEM TI, HLADNA SOBO br.5! VEČNO DA SAMUJEŠ, I SAMO JEDNU

PESNIČKU, LUTAJUĆU DUŠU, DA UGOŠĆUJEŠ!

93


94/160

SANJAR PIŠE

Aleksandra Nikolić, Brestovac

Zimsko veče, zvezde niču, Bele noći tiho plamte. I čuvaju jednu priču.

Da je srca naša pamte. Harmonika svira, svira,…

A zagrljaj ištu grudi.

I dok čeznja srce dira, u nama se radost budi. Mala breza čvrsto stoji, a vetar joj šapće milo. Ničega se ti ne boji,

pevaj, pevaj, moja vilo! U miru nam sanjar spava.

I suze nam naše briše. Ta velika ruska glava, po nebu i dalje piše…

Stihovi su kao med mu tekli. Da nam misli plašljive slobodi. Da čuvamo ono što smo stekli.

Poeta se takav jednom rodi. Večnu radost duša snila, što imade, sve je dala. Nikad tuđin nije bila.

Za tu ljubav, njemu hvala.

94


95/160

SUNCE

Matija R. Drljača, Beograd

Budi tu dok se duga širi, nebo dok se njome povija,

dok mesec ispod oblaka viri, i jarkim sjajem tamu probija.

Budi tu kad cvrčci zašute, i ljuta oluja zahuče,

kad udare munje ljute, a tlo pod njima zadrhće. Bićeš tu kad za ljudima,

prazni gradovi budu plakali, kad nastupi tišina i samo

zvuci Svemira budu ostali.

(Sergeju Jesenjinu, suncu poezije)

95


96/160

JESENJINU

Salja P. Slovenski, Slovenija

Znaš ništa se promijenilo nije, Sve je isto kao u vrijeme tvoje!

Još se pjesnik po krčmama krije, Društvu čita on stihove svoje.

Za pjesnika otvoreno kažu, To su lujke koje vrijeme gazi.

Što istinom vode u blamažu, Žigošu ih, svak se od njih pazi.

Skrivena ih još prognozi ruka Jer se boje šta će pjesnik reći?!

Tuđa dobra otimaju čisto, Sve u korist nečije slobode.

Ubijaju zbog tuđih dobara, Sem pjesnika to nikog ne brine! Često čovjek, svoj pogled obara,

sa obraza tu ljagu bi da skine!

96


97/160

AMULET OD SIBIRSKOG KEDRA

Milan S. Kosović, Beograd

Sergeju Jesenjinu

Volim brodove na vesla U neskladu odsjaja i mutne pene Sidrišta obnevidela od pristajanja

Jedno potonulo, prošlo, daleko vreme

Kako urazumeti nerazumne Kakva bi ih istina zadovoljila Pokrenula bezosećajne da osete

Opustila i oplemenila

Smisao života je u istini Gde sveti potok sa kamena bedra Sred nje huči k’o kad posred hada Beše kao šumor stoletnoga kedra

Da postane drvo i da šumi tugu Nepomično stoji tamo gde sve bludi

Njegovo srce prostire se k nebu Raste visoko gde Hrist se budi

Agonija vode u večeri neme Timoteja pravednika poredi sa kedrom Za trud i podvige da iznikne seme

U ovom životu darovao dušom vedrom Kojim nasađuje dobro breme

Zasađeni ovde – u domu Gospoda Gde anđeli plove s barkama na jedra

Život će procvetati – u dvorima Boga Uz amulet od sibirskog kedra

97


98/160

U SIBIRU

Dragan Maljik, Sremska Mitrovica

Stotinama kilometaradaleko od doma

u toj nestvarnoj zemlji od stvarnog beskraja,lutaš,

otišao od kraha i sloma,od tuge, gordosti i lažnoga sjaja...

Tu, gde se prostranstvo meri mislima,gde lepota se važe veličinom duše,stigao si,

možda, baš u inat svima,da ne likuju sada kad zidovi se ruše...Tu gde koru breza vetar runama šara,gde led krije poruke nestalih plemena,

gde se život i iz same smrti stvara

gde u zemlji pulsira srce od Slovena.I ništa bliže duši da ti bude

već taj nenadni dolazak u drveno sela,među te proste i božije ljude,

preblagog pogleda, uzdignutog čelaI svaki ti odmah domaćin i slugai svaki ti od njih i trpeza i svita,

i u svakom imaš i brata i drugaza ono što je bilo niko ne pita...Ove ledene noći neće govoriti reči.

Govoriće setni zvuci balalajkeKrenuće polako suza koja leči

kao topli osmeh i poljubac majke.

98


99/160

I pronaći ćeš noćas skrivenu istinuda sve što je dalje, zapravo je bliže,

izaći iz trnja na golu čistinu,osetiti dah iskona kroz snagu koja stiže..

Vratićes se, sigurno, ovde jedne noći,

a ponećeš mistiku i draž večne zimetako pročišćen u stihove pretočineka to budu najlepše sibirske rime

Podari nam u pesmi Puškinovu tugu,donesi nam izvornu lucidnost Jesenjina

pa svakom ko pročita, ko najboljem drugudaj iskru te snage

nek za uvek tinja!

99


100/160

ZNAM DA TE BOLI PRIČA O NJOJ

Ružica Ciko, Tivat

...TI...ja i JESENJIN

…Možda, primjetim smjelo - ali Ti ne dam za pravo Znam....slažeš knjige na police, kazuješ neku nazovi veličinu - ništa

pročitao nisi. …Govoriš mi… to su samo stranice, slike, prošlost - zašto ih trebam

znati… ko su oni, šta su, kako su živjeli, zar je to važno… nema ih više. …Pokazuješ mi rukom poznata imena, dičiš se… Desanka, Maksim, Dositej, Viktor, Vuk, Dostojevski, Jesenjin i tu staješ..... … Pogledam te, kao da te prvi put vidim, "Znaš li Ti šta je ljubav" LJUBAV - odgovaraš jetko kao da sam dirnula osinjak - nastavljaš - "prazna slama" …Ne znaš Ti, povisim glas da je upravo Jesenjin napisao " sve prave ljub-avi su tužne"

…Pa šta s tim, braniš se, umro je i ko je ON - nastavim - čovjek rijetkeljepote, pjesnik čiji su stihovi osvajali nježna ženska srca… ....i još nešto, nije umro, on živi i dalje - žive su njegove misli i dišu snagomupravo na tvojim policama… ...Ti upravo mene pitaš, što je i Jesenjin sebe pitao i odgovorio… Šta sam?Ko sam? - Ja sam samo sanjar. …Zato me slušaj dobri moj - pjesnici ne umiru, žive vjećnost i dok

pabirčimo po njihovim mislima - razgovaraju s'nama.

...Gluposti!!! - ironično se smješiš - to me boli, ipak nastavim, možda tidotaknem dušu - "A u duši vazda ista pustoš zrači"… .... Zastala sam zbunjeno, Ti si nastavio... .... Ako dirneš strasti u čovjekovom biću Istinu, bez sumnje nikad nećeš naći...

00


101/160

ZNAM DA TE BOLI PRIČA O NJOJ

(Lagano sasvim lagano istočim stihovima istinu )

Misao veže zveket ključa uz škripu

starih vrata korak ne zaustavi

planinu oblak kiše

dalje i još dalje

...može on

sjeća se NJE u ruci poljsko cvijeće...

...Siromah izgužvan stari kaput suza dvojakog lica

zaustavi dah ...dubinom jecaj

sidro diže naličje suza, utvare sebi slične

kaplje slane, obične

...Navika danas, sutra, juče

istina živa

vidik se zida a suza sablasnim noćima se

skriva ...Ko li će znati ta lica

jednoga dana - odmahne rukom jednoga dana...

- otići

nestati - biti

...samo sitnica...!!!

101


102/160

MI

Miroslav Lj. Ranković, Beograd

Pesma koju piše vremeU hodnicima vremenaU samo jednom trenu

U noći koju je srebrn mesec obasjaoZaklonivši zvezde

Sve sem jedneIz čijeg srca je izvirala svetlost

Razlivajući se u auruPo kojoj sam leteoPoput kosmičkog praha

Zasenjen Zanesen Na nežnom talasu

Poteklom iz njenog okaIz okeana nebeskih boja

Pomislih na tren

Da je ta zvezda MojaU hodnicima vremena

Tren traje večnoUklesan u stenuŠto od srca postaU čudnom životuZemaljskog gosta

Negde u dubini aureSpazih usneBoje letnje trešnje

Gospode BožeMisli su mi grešne

Vreme je došloDa leutom isplovim Na pučinu života

Srećan što saznahŠta je to lepota

102


103/160

GOVORI MI JESENJINA

Dragica Beka Savić, Bačka Palanka

Sviraj druže stari na kletoj gitari, neka zvuci lome moju bol i tugu. On ne voli mene i za me ne mari,

u svom srcu skriva neku ženu drugu.

Zapevaj mi druže onu našu staru, pevasmo je negda kad smo bili srećni.

Neka đavo nosi ciganku gataru, što me slaga da je plam ljubavi večni.

Govori mi divne pesme Jesenjina, njegovi stihovi moju tugu blaže. Daj crvenog vina, u čaši me ima,

moje žedne usne slatke kapi traže. Sa vinom ću pomešati gorke suze,

Bože dragi, on mi moju mladost uze.

103


104/160

NAVIKA

Branka Vojinović Jegdić, Podgorica

Onako nemarno, Pije kafu iz velike šolje

Kad ga obuzme stvaralački žar I ne primjećuje

Kako se noć naslanja na dan, Jede bez pitanja, žvaće odsutno,

Hronično neispavan, Emotivno razapet,

Ne razlikuje zimu od jeseni, I kragnu nikad

Ne umije da namjesti, Ali zna da piše...

Kad mu ne ide kako želi

Cijepa, gužva,

Sve zadržava u sebi Izlazi, tumara,

Pa ponovo piše... Vrti se u tom paklenom krugu.

Ona se sklanja od praznine pogleda, Hoda na vrhovima prstiju,

Ćutanjem se ograđuje,

A onda on zadovoljan Poklanja osmjehe

i voli... Toliko da ne zna

104


105/160

Gdje on počinje a ona završava. Poslije prvog aplauza ode

I nikad se ne vrati Za svoje zakrpljene košulje

Kojima ona iz navike namješta kragnu,

Hodajući na vrhovima prstiju

Po istoj, oskudno namještenoj sobi U kojoj je ljubila pjesnika.

105


106/160

SNOVI INJEM POSUTI

Desanka Ristić, Kikinda

Viteže belog pergamentadosežeš do večnosti

Sedefom si ispisao poruku na svakoj školjci koja šapuće kad se duša za ljubav pomoli

Melemiš nas stihovima

Obremenjeni tugom tebe se dohvatamo

da nas pesmom okalemiš Oprosti Bože lasti plavookoj

koja je let svoj survala niz liticu da se tamo žedna

Božijeg nektara napoji Oproštaj trebaju i oni koji nisu umeli

zamagljen pogled prepoznati Tuge Jesenjina

snovi injem posuti Jesen nazovimo Jesenjin

Все ничего

Jesenjin

106


107/160


108/160

UBICA LABUDA

Balša Rajčević, Beograd

Ubica lepog labuda nije lovac takav lovac je veliki zlikovac iz donjeg brloga lukavo vreba da obori lepotu jezera i neba.

Dok s visina ranjen labud pada i pogled Zevsa brižan ga prati,

moćnoga boga preklinje Leda njenoj duši da opet ga vrati.

Lepotan nikad, nikad nije pao od snage mraza ili udara grada, niti u smelom preletu posustao,

a sad u mulj pada oboren od gada.

U panici straha bolno gore gleda, čezne da se vrati opet nebu ceo,ne ponižen, krvav, već čist i beo.

beskraju ljubavi gde ga čeka Leda.

Al, zadnji trzaji, nemoćni zamasi, iz mutnih očiju suze tiho kanuše, i iskra poslednja u njima se gasi,

dok sni o visinama u tamu se ruše.

108


109/160

SERJOŽA, MAJKA TE JOŠ ČEKA

Božji čovek: Milan Savkić, Crna Bara, Mačva

Serjoža majka te tvoja još čeka eno tamo, njena senka

zaogrnuta u snežno inje i ruski pejzaš tek toliko da ti vagabund isti znaš

samo je njen drhtaj posto tiši usnule oči još možda sanjaju da ćeš poljem doći

onako kudrav i razbarušen sav ni manji ni viši u slavi svoj toj što će proći

a ti, vagabund istikonja besno pod sobom juriš

upar bi da sustigneš taj progresivni čas na pružnoj pisti voza što snažno juri, i u bescilj Rusije neke nove žuri

zalud, ne sedlaj ustreptalog vranca pod sobom odavna umrle lampe, svetiljke drage

odavno umrlo sve je sa novim dobom i kome još je stalo da pokrene zanoćene sene, ko još ima snage

Serjoža, vrati se tamo gde još Rusija sanja vrati se tamo iz sveg tog kafanskog bednog gradskog zdanja

tamo gde čeka te još ruska tišina i poljana tamo gde u tišini nemoj stoji sestrica tvoja Tanja i uz majku čežnjivo te sanja

kako s pružnog vagona, napokon si sebi došo vrati se, jer tamo kud si poodavno poš'o

nit' ima pesme nit' Rusija sme da peva više k'o nekoć pre, k'o nekoć pre...

109


110/160


111/160


112/160


113/160

PROŽIVLJEN BOL

Ilinka Marković, Novi Beograd

Kroz nezatvorena vrata stihova proživljen bol se uvek vraća.

Leđa nikome ne okreće. Svakoga u lice bez vređanja gleda.

Noć budnom drži, grli i sažiže zore.

On je saputnik života. Neprežal snova.

Revolucionar za bolje sutra. Put u nepovrat.

On je traženje

sopstvenog bića

dok se o kamenčić spotiče i stvara nove rane

lomi neobuzdane strasti duh i tanana osećanja.

Sve pesmom opominje i celiva. Ah, lepih li slika pred očima.

Reč je živa sa porukom jednom: ''sećanje na velikane ne ostavlja.''

113


114/160

ŽEĐ

Neda Dukarić Kostelac, Otočec

Vodke amo dok je ljubim pastirskim usnama

razuzdanu bezimenu nasmijanu na koljenu

sred kafane zadimljene ljudskim jadom ispunjene.

Pusti druže da iskapim lažnu sreću, lupim šakom buntovničkom

i razbijem iluziju što me goni sjećanjima poljanama i šumama

na konjima poludivljim kavkaskoga rodnog kraja.

Nalij čokanj za kopejku ili dvije

usta išču duša pije

avet se iz tame smije, ne pitaj me

samo toči lijeka nema u samoći.

114


115/160

BURA...

Bratislav Bogdanović, Beograd

Želja tvoja kao more o greben se moj polomi svaki talas što te nosi

strasti mojoj sad prkosi I dok telom tvojim plamti žudnja bolna, želje strašne glad tvoju bludom hranim

tu požudu da sahranim... Želja moja plamen ludi hoće kopljem da ti sudi misli valjda da se bojiš

dok pred njime hrabro stojiš Prosto me ka tebi mami

za boj strasti dok smo sami žednu da te ja napojim

silnom snagom, dahom svojim.. U toj borbi ljutih želja kad oluja burna prođe pa se stiša buka, jeka nemir opet željno čeka

mirno morei kraj njega greben ludi...

115


116/160


117/160

I prijatelje svoje vinu u nebesa, u zvezde ih okova, od zlata isklesa,

ali ne želeći ikoga da menja poštujući uvek njina ubeđenja

i ono šta su i odakle stigli, da li bogati il` se iz seoca digli.

Svako od njih imaše uvek svoje mesto,

u srcu ih nosio, ne menjao često! I veru u Boga u stihove skroji

pa pesme svoje hrišćanstvom oboji. Spoznade Božju ljutnju i snagu,

njegovu milost i reč blagu, svu lepotu krsta i vere nam naše, pa mu oni novu snagu pridodaše

da opiše bolje, da napiše više da plućima punim on diše i diše.

Ali, šta još reći što kazano nije i da li se nešto još o njemu krije?

Šta napisati o tom poetskom slikaru što i krvlju zameni olovku staru?

117


118/160

Jecaji druže, istiha dopiru ispod tremova

nadobudnih dama bluda omamljenih izobiljem razvrata

Ega sakrivenog iza otvorenogokna, sakupljajući uramljene slike

sa prašnjavog tavana trošne brvnare iskosa

zamandaljene krivom kolčinom, sagrađene temeljima nade i

želja, pokrivena trščanim krovom

očajnog bogatstva provetravanog kroz napola

urušeni dimnjak,

Stiskajući bocu opojnog pića jače nego želju za slavom

glave naslonjene na izlizani klavir laskavog svirca

Eseje lakrdijaški svirajući škripavim tipkama poput inja u kosi

trljajući promrzle prste gledajući njene dlanove videvši,

NJegovu jesen, a Naše proleće na'vatavši paučinu iluzija

sopstvenim noktima

Igrajući valcer u ritmu melanholije negde u nesnu

ažuriranjem melodije neznane, tupo gledajući lavirinte,

puteve sanjara,

Nadobudne iscelitelje budućih sadista okorelih tuđim

egoizmom,

ostavivši ožiljke pesniku čije rane postaju duhovni mir

nekih novih sarkaističnihneimara.

118

NJEGOVA JESEN, A NAŠE PROLEĆE

Sveto Prodan, Berkovići


119/160


120/160

JESENJIN u kolažu STIHOVA

Ljiljana Popović, Knjaževac

Još uvek Ariston pleše poetsku igru u meni, stihovima života, POD PROZOROM MOJIM,

dok BELA BREZICA OGRNUTA SNEGOM, KO SREBRNA svetli PUNIM GRANAMA svojim.

I opet LUTAM PO PRVOM SNEGU I LEDU,

U DUŠI mi CVEĆE PROCVALIH SNAGA i lepote. VEČE JE PLAVOM ŽIŽICOM zapalilo ZVEZDICE, ZVEZDICE VISOKE, ŠTO taje MISLI DUBOKE.

PROSTO BIH HTEO DA dušom SKLOPIM RUKE, DA GRLIM VRBE, TA BEDRA topla i ŽIVA,

da KIDAM LATICE DOZRELOG crvenog MAKA, dok se vijore HALJINA BELA i PURPURNA TRAKA.

KO SAM? ŠTA SAM? JA SAM SAMO SANJAR koji NA ČELU nosi naslikane BORE ISPAŠTANJA,

dok TINJA U JASNIM SLIKAMA ČAR MAŠTANJA, a ŽIVOT PIŠE KOBNO SUDBONOSNA SLOVA.

Ja sam samo POETA, što piše PESMU KIŠE,

koji je DOČEKAO OVE svoje SLAVNE DANE,

mada bi STARICI MOJOJ DRAŽE BILO DA SAM OD RANIH LETA IŠAO ZA RALOM U POLJANE;

120


121/160

da sam ZURIO U SVOD PLAVI i GLATKI, dok je KERUŠA ZAVIJALA BOLNO ZA SVOJIMA,

A MESEC SE umorno KOTRLjAO TANKI I SKRIVAO tužan ZA HUM U POLjIMA.

DOVIĐENjA, DRUŽE, DOVIĐENjA! DOVIĐENjA, BEZ STISKA I BEZ REČI sreće!

PALE SU i moje, kao NjENE OČI PSEĆE, KAO ZLATNI SJAJ ZVEZDA, U SNEG.

121

8/15/2019 SNOVI INJEM POSUTI (2)

SNOVI INJEM POSUTI (2).pdf

Documents

Transcript of SNOVI INJEM POSUTI (2).pdf