SMISAO I VREDNOST RADA - · PDF file^LANCI I RASPRAVE UDK 331.101.39 349.2 ORIGINALAN NAU^NI...

$: SMISAO I VREDNOST RADA - · PDF file^LANCI I RASPRAVE UDK 331.101.39 349.2 ORIGINALAN NAU^NI RAD Jovan Babi} SMISAO I VREDNOST RADA SA@ETAK: Na po~etku ~lanka se razmatra pitawe {ta$
^ L A N C I I R A S P R A V EUDK 331.101.39

349.2

ORIGINALAN NAU^NI RAD

J o v a n B a b i }

SMISAO I VREDNOST RADA

SA@ETAK: Na po~etku ~lanka se razmatra pitawe {ta je smisao i u ~e-mu se sastoji vrednost rada. Pri tom se polazi od definicije ìvota kao de-latnosti postavqawa ciqeva i wihovog ostvarivawa. Zatim se tema ograni~avana onaj rad koji je sastojak posla u ekonomskom smislu; rad u ovom smislu imainstrumentalno odre|ewe (mada on ina~e ima i svoju intrinsi~nu vrednost).

Razmatraju se razli~iti aspekti vrednosti rada, wegova distribucijakroz dru{tvene uloge, profesiju, zaposlewe, zaradu, pitawe pravde u tom pro-cesu, moralna ograni~ewa u radu i radna prava kao i pravo na rad. Na krajuse daje jedna mogu}a projekcija savremenog kapitalizma, koji pokazuje ogromnuprilago|uju}u mo}, koja se delimi~no ispoqava kao redefinisawe i prestruk-turisawe rada koji radikalno pove}avaju wegovu efikasnost, ali, s druge stra-ne stavqaju u pitawe ili mewaju wegov moralni status.

KQU^NE REÎ: rad, posao, profesija i uloga, radna prava, profit, ka-pitalizam.

UVOD. DEFINICIJE

Za{to radimo? Rad je naporan, a ponekad i uzaludan. Ponekad tako|ei namerno koncipiran kao nekoristan. Ali i kao namerno nekoristan radopet moè biti i naporan i istovremeno, {to za takvu vrstu rada moèbiti ~udno, uzaludan. Uzaludnost proizvodi ose}awe besmisla, ose}aweapsurda i/ili o~aja, bez obzira na to da li je rad trebalo da bude kori-stan ili ne. U ~emu je smisao rada ako nije iskqu~ivo u tome da bude ko-ristan? Ili je rad uvek koristan, osim ako je uzaludan, jer je wegovavrednost tako definisana da dolazi iz wegove korisnosti a korisnost bi-va prilagodqiva razli~itim svrhama.

Jednom je to vrednost sredstva za specifi~ni ciq: da se ne{to na-pravi ili proizvede, ne{to {to nam treba. Kada to pribavimo onda smozadovoqni, kao produèwe i pro{irewe nas samih na ono {to nam „tre-ba” i {to smo svojim radom, ulaù}i sebe, svoju sposobnost mi{qewa,

imaginacije i delawa, napravili zato {to nam treba. Sa rezultatom ra-da smo kompletniji, dok smo bez wega nepotpuni i nedovr{eni. Rezultatrada treba da je ono {to je sadràno u ciqu delawa, on je ciqna vred-nost, dok sam rad ima instrumentalnu vrednost, vrednost koje ne bi biloda nema tog ciqa i koje zapravo i nema ako ciq nije kona~no i ostvaren.Taj rezultat rada onda radnik, delatnik koji je radio, poseduje kao ne-{to svoje, svojinu, i moè sa wim raspolagati kao sa svojom imovinom,onako kako se moè raspolagti sa svojinom.1

Drugi put je to vrednost sredstva za neodre|eni ciq – rad za novac– i umesto rezultata rada pripada nam novac kao univerzalna nespecifi-kovana vrednost. Rezultat rada u ovom slu~aju ne pripada radniku ve}onome ko je od radnika kupio rad – ne rezultat rada ve} sam rad: prodaju-}i radniku, za novac, priliku da radi za novac, da sredstvo koje posedu-je, sposobnost (mogu}nost) da radi, upotrebi za realizaciju tog ciqa:zarade, poslodavac od radnika ne kupuje rezultat rada ve} kupuje sam we-gov rad. Rezultat rada onda pripada poslodavcu kao „wegov” u onom istomsmislu u kome bi to bilo wegovo i da je sam radio i proizveo taj rezul-tat. U ovakvom slu~aju rezultat rada ni u jednom trenutku ne pripada ra-dniku, jer ga je on unapred „prodao” prodaju}i svoj rad poslodavcu. Svaradna prava koja mogu da prate rad i da ograni~avaju slobodu raspolagawakoju poslodavac ima nad radnikom ne dovode u pitawe ovu osnovnu rela-ciju svojine nad rezultatom rada koji pripada poslodavcu.2

8

1 Moè ga otu|iti, prodati ili pokloniti, ako je wegova priroda takva da se to mo-è (kao {to se moè odse}i i pokloniti i prodati „svoja” kosa), a ako se radi o „neotu|i-vom” rezultatu, takvom da on ~ini „deo wega” ili bez wega nema vrednosti, odnosno nema tuodre|enu vrednost, onda ga ne moè otu|iti (ali ga moè, mo`da, uni{titi ili odre}i gase), kao {to je ponekad slu~aj sa autorskim pravima, ili bar jednim wihovim delom.

2 Izuzev jednog: to je vremenska oro~enost sadràna u radnom ugovoru, momenat da rad-nik ne moè biti otpu{ten pre isteka tog roka ({to bi po doktrini potpuno dobrovoqnogradnog odnosa – agreement at will – trebalo da bude slu~aj; da svako, i poslodavac a ne samoposloprimac, moè „po voqi” prekinuti radni odnos u svakom trenutku). Taj momenat se na-ro~ito vidi u trajnom radnom odnosu koji se pretvara u oblik svojine nad prilikom za rad,i posredno ukqu~uje svojinsko pravo nad rezultatom rada kroz trajnost prava na radni odnos.Ovo svojinsko pravo ima feudalni oblik svojine, samo mu nedostaje naslednost da to i u pot-punosti postane. Ali ono je istovremeno izvor najja~e mogu}e socijalne sigurnosti, u nekomsmislu ja~e ~ak i od sigurnosti u drugim oblicima svojine (koja u nekim okolnostima moèda postane suvi{e inertna da bi bila upotrebqiva za neku specifi~nu potrebu, npr. proda-ju – ako npr. nema kupca). Trajno radno mesto („radni odnos na neodre|eno vreme”, tenure) jeoblik participacije u svojini nad rezultatima rada (ma u ~emu da se oni sastoje), dakle ob-lik svojine odnosno susvojine (suvlasni{tva), i logi~ki je direktno suprotno najmu, radnomodnosu koji se sastoji u ugovoru da se za odre|eni novac uradi odre|eni posao. U ovom dru-gom odnosu pojam „radnog vremena” uop{te i ne mora da se pojavi (i po pravilu se i ne po-javquje, jer pojam „roka” moè u potpunosti da ga zameni. Moèmo i}i i korak daqe i re}ida tamo gde imamo radno vreme (osim precizirawa konkretnog vremena kada neki posao tre-ba da se uradi, kao sastanaka, sednica, ili predavawa na univerzitetu, ali to nije „radnovreme” kao vreme na raspolagawu, ve} samo specifikacija vremena koje se ukr{ta na jednommestu, po{to takva vrsta posla podrazumeva susret razli~itih aktera na jednom mestu pa se„jedno vreme” pojavquje kao parametar susreta koji je uslov zajedni~kog posla).

Novac je u ovoj relaciji ciq, ciq rada, kako za posloprimca tako iza poslodavca,3 iako je on sam ina~e samo sredstvo, ali sredstvo koje ni-je specifikovano u odnosu na neki odre|eni ciq, ve} sredstvo za bilokoji ciq. U tu nespecifikovanost, koja ~ini prirodu vrednosti novcazaloèna je ona vrednost, ili jedan aspekt te vrednosti, koja je pretpo-stavka svake vrednosti: ìvot, koji za ovu priliku moèmo pojednostav-qeno ali i za na{e potrebe sasvim precizno definisati kao postavqa-we ciqeva i poku{aj wihove realizacije. Na ovu definiciju ìvota }e-mo se jo{ vra}ati kasnije. Ona je razli~ita od definicije slobode, koja,u prakti~nom smislu, predstavqa mogu}nost ili sposobnost (kapaci-tet) postavqawa ciqeva i wihove realizacije. @ivot otuda predstav-qa realizaciju slobode, stvarnost postavqawa i poku{avawa realizovawapostavqenih ciqeva, i ta stvarnost je delatnost koja je svrhovita i ufundamentalnom smislu racionalna.

U ovom drugom smislu rad ima svoju ~istu instrumentalnu vrednostkao sposobnost da se realizuje prima facie neodre|eni ciq, i ta sposob-nost se moè zameniti za tako|e nespecifikovano sredstvo za ostvarewebilo kog ciqa, novac. „Postavqawe ciqeva” koje se pojavquje u defini-ciji ìvota ne podrazumeva unapred odre|ewe ciqeve, odre|ene pre wiho-vog „postavqawa”, kao {to se ni za novac ne moè unapred re}i na {ta}e biti upotrebqen. Ovo daje osnovu da se jedan odre|eni vid rada arti-kuli{e kao posao, delatnost u kojoj dodu{e postoje specifikovani kona-~ni ciqevi ali oni su u jednom jakom smislu nezavisni od specifi~nosti„potrebe” koja je karakteristi~na za prvo shvatawe rada. Ni poslodavcuni posloprimcu ne „treba” rezultat rada u wegovoj upotrebnoj vrednosti,onoj koja je odre|ena time da nam proizvod tog rada „treba”, ve} je tajrezultat, kao i rad koji je potreban za wegovu proizvodwu, samo sredstvo

9

3 Za rezultat rada zainteresovan je tek potro{a~, dok su i posloprimac i posloda-vac zainteresovani za novac – mada u razli~itom smislu: za poslodavca novac je istovreme-no i ciqna vrednost (profit) i instrumentalna vrednost (sredstvo da se plati kupqeni rad),dok je za posloprimca novac samo ciqna vrednost. Ali ta ciqna vrednost za posloprimcanije ista kao i ciqna vrednost za poslodavca: za posloprimca novac jeste ciq, ali on osta-je transakcioni novac, novac ~ija je svrha da bude potro{en, da bude upotrebqen kao sred-stvo za neki ciq (kada zavr{i posao radnik postaje potro{a~). Za poslodavca me|utim, no-vac ima sasvim drugi smisao: ovde novac postaje kapital, kondenzovana sloboda, i wegovasvrha nije da bude potro{en (da, kao {to i treba, bude i ostane sredstvo, sredstvo razmenezato {to je mera razmene), ve} da se wime kupi novi rad za novu proizvodwu. Mogu}nost danovac postane kapital sadràna je u svojstvu koji omogu}uje odlagawe wegove upotrebe naneodre|eno vreme. U tom smislu je svaki novac koji stoji nepotro{en tako|e kapital kojise akumuli{e, omogu}avaju}i tako ovim procesom pove}awa svog volumena mogu}nost reali-zacije novih i ve}ih ciqeva (npr. kupovinu ku}e pomo}u {tedwe koja dovoqno dugo traje).Ako ipak svaki novac ~ija instrumentalna vrednost ukqu~uje definisan, ma kako dalek, kraju vremenu, jeste transakcioni novac. Pravi kapital je onaj novac za koji se uop{te i ne uzi-ma da }e se zaista potro{iti na bilo {ta drugo osim za kupovinu novog rada radi proiz-vodwe robe namewene prodaji, tj. sticawu novog novca, profitnog ili kapitalnog novca. Sa-mo novac ~iji je ciq sticawe novog novca jeste kapital. I samo takav novac, celinom svogkapaciteta, pretvara rad u posao.

za pribavqawe ove druge, nespecifikovane instrumentalne vrednosti,vrednosti koja je nezavisna od upotrebne vrednosti proizvoda. Za poslo-davca ciq je profit, kapitalni novac koji on dobija prodajom prilikeza rad, prilike koju je on stvorio prethodnim ulagawem u aktualizovawene~ega {to je pre toga bila samo apstraktna mogu}nost o nekoj mogu}oj(ne~ijoj, ali bez konkretne specifikacije ~ijoj)4 potrebi, mogu}nost ko-ja }e svoju kona~nu realizaciju dobiti u prodaji i konzumaciji5 proizvo-da. Mogu}nost da tu priliku „stvori” poslodavcu se otvorila kroz odri-cawe da novac koji ima potro{i – on ga „tro{i”, ulaè, u kupovinu ra-da umesto na kupovinu bilo kog rezultata koji se radom moè posti}i.Ovom operacijom taj novac mewa svoju prirodu univerzalne mere vredno-sti proizvoda rada i postaje ne{to sasvim drugo: kapital, novac ~iji jekrajwi ciq proizvodwa novog novca, kapitalnog i potro{nog, a posredniciq, koji se u ovom odnosu pojavquje kao sredstvo za ovaj krajwi ciq, je-ste proizvodwa neke robe koja se moè prodati. Ali u ovoj shemi novaci sam dobija prirodu robe koja se kupuje i prodaje i koja ima svoju neza-visnu vrednost, tj. dobra me|u dobrima, a i vi{e nema samo prirodu merevrednosti, instrumenta kojim se vrednosti mere.

Za radnika, pak, ciq je zarada, novac koji dobija prodajom svoje spo-sobnosti da radi i proizvodi ne{to {to mu ne treba ali sa ~im moèpribaviti ono {to mu stvarno treba ili {to stvarno èli (a ne samo dao wemu ma{ta i da ga prièqkuje). Qudi imaju potencijala za vi{e nego{to mogu da ostvare, i ova razlika je nezavisna od vremenskog ograni~e-wa: zbog ograni~enosti vremena koje im je na raspolagawu qudi ne moguda postignu sve {to èle a ina~e bi mogli (da imaju vi{e vremena), alii nezavisno od toga – u nekom trenutku u kome se ne{to radi moglo bise raditi i ne{to drugo (to je potencijal), {to zna~i da ~ak i kada biqudski ìvot trajao beskona~no dugo opet se ne bi moglo ostvariti sve{to je „sadràno” u tom potencijalu jer bi u svakom trenutku bilo mogu-}e jo{ mnogo ~ega pored onoga {to se radi. Rad je proces u vremenu i rad

10

4 Pojmovi „prodaje”, „kupovine” i „trì{ta” zavise od ovog odsustva konkretne spe-cifikovanosti o ~ijoj se potrebi radi: svako, tj. bilo ko, moè da se pojavi kao kupac, kao{to se i ponuda odnosi na kupca koji nije odre|en unapred, ve} je odre|en samo preko dvasvoja svojstva: spremno{}u da za ponu|enu robu plati neku cenu, i ~iwenicom da je on upra-vo onaj ko je spreman da plati vi{e od drugih, tj. najvi{e. Te dve osobine, i samo one, de-fini{u odre|enog kupca odre|ene robe. Priroda wegove potrebe za tom robom, odnosno iz-vor wegove èqe za wom, ne ulazi u tu definiciju. Ta priroda je, kao i novac, neodre|ena,tj. ona sama, iako uvek postoji, ne ulazi u odre|ewe relacije bilo kupovine bilo prodaje.Kada bi sve potrebe mogle unapred da se specifikuju onda bi mogla da se organizuje „savr-{ena proizvodwa”, bez trì{ta i wegovih „nedostataka” i novac bi promenio svoju priro-du: ne bi vi{e bilo potrebe za kapitalnim novcem i slobodom odlu~ivawa.

5 Proizvod se kupovinom „konzumira” bez obzira na to da li se, i kako, on „upotreb-qava”. Konzumacija je trì{no izvr{ena ~inom odricawa od vrednosti sadràne u ceniproizvoda: proizvod kupovinom postaje svojina kupca, bez obzira na to {ta }e on sa wim za-tim uraditi. Kupac se odrekao vrednosti sadràne u ceni, a prodavac se odrekao proizvo-da i vrednosti koju on ima. Te dve vrednosti su razmenile vlasnike.

je kreativan proces; tim procesom se ne{to {to je mogu}e pretvara u ne-{to {to je stvarno, ali za to je uvek potrebno vreme i nikada nije do-voqno da se ne{to samo zamisli (zami{qawe je tako|e proces, ali je od-nos prema vremenu u wemu sasvim druga~iji). Qudski potencijal – kojije sadràn u svojstvu qudi da mogu da odlu~uju i delaju – obuhvata razli-~ite sposobnosti: sposobnost da se proizvode dobra, da se ta dobra kori-ste i tro{e, a tako|e i da se stvaraju prilike da se proizvodi i tro{i,i sve je to me|usobno isprepleteno (potro{wa, kao kupovina ~iji je pan-dan prodaja onoga {to je proizvedeno indukuje prilike da se radi i pro-izvodi i da se taj proces nastavi – rad proizvodi novi rad). Akumulacijarada proizvodi akumulaciju prilika, i to jeste istinska realizacija qud-skog potencijala, kapital.

S tre}e strane, rad nas ispuwava smislom, tj. daje smisao vremenu una{em ìvotu. Na{e vreme je ograni~eno, ono je, kao i novac i posao,oskudno i zato dragoceno. Vreme nerada i lenstvovawa, naro~ito ako ni-je „zasluèno” prethodnim radom, i nije odmor, i ispostavqa nam ose}ajpraznine i nezadovoqstva: nikakvi ciqevi nisu postavqeni ili nije po-ku{ana wihova realizacija. Po na{oj definiciji ìvota kao postavqawaciqeva i poku{aja wihove realizacije sledi da je to izgubqeno vreme,vreme u kome se zapravo nije ìvelo. U ovom smislu rad je konstitutivnideo na{eg ìvota, konstitutivni deo samog procesa ìvqewa.

S ~etvrte strane, rad pruà utehu i uto~i{te. Rad nas spasava oddosade i besmisla. To {to je na ulazima u nema~ke koncentracione logo-re pisalo „Rad spasava” nije razlog da se misli da nije tako: u takvoj vr-sti situacija rad je verovatno jedino i posledwe uto~i{te. U mawe mor-bidnoj situaciji pustog ostrva na koje smo se nasukali bez nade da nasikada na|u ~ini se da je rad jedina alternativa o~aju i, mo`da, samoubi-stvu. Rad daje vezu sa svetom i ose}aj participacije u ukupnosti onoga{to postoji, stvara ose}aj makar privremene bezbednosti i mesto ìvo-ta, mesto na kome se ìvi (tj., radi, prema prethodnom zna~ewu rada pokome je rad ìvqewe: postavqawe ciqeva i poku{avawe da se oni ostva-re). Kroz ~in i ose}aj prihva}enosti okvira u kome se radi (a taj okvirje sadràj i ciq rada, mesto na kome se radi i ovla{}ewe da se radi),stvara se institucionalni okvir koji pruà uto~i{te od o~aja pred pro-tokom vremena i privremeno{}u ìvota.

Ose}aj pripadnosti koji se tako stvara daje osnovu za deo identite-ta, profesionalnog i li~nog, i tako stvoreni identitet onda proizvodiproduèni ose}aj pripadnosti, uz sve {to uz to ide: lojalnost, obaveze,pravo na u~estvovawe u raznim dru{tvenim formama ìvota koji se arti-kuli{u u vezi sa tim identitetom. Ali rad tako|e uti~e na to {ta }e ikakav }e taj identitet biti, i u tom smislu rad je u stawu da nas promenii u~ini druga~ijim nego {to smo bili ili {to bismo ina~e bili. Upravoovo svojstvo ima posebno vaàn moralni aspekt, i zna~ajan deo poslovneetike se vrti oko takvih pitawa: Kakav }u ~ovek postati ako podlegnem

11

isku{ewu da prihvatim taj posao? Ili: kakav }u ja to ~ovek postati akose priviknem da sa lako}om otpu{tam ili preme{tam qude? Ili: kakav}u ~ovek postati ako poslu{am to nare|ewe svog pretpostavqenog? Odgo-vor je, kakav god da je, od neposrednog moralnog zna~aja: Ako prihvatimmoralno rizi~an posao onda }u verovatno postati moralno rizi~na osoba({to je mnogo verovatnije nego da }u postati moralni heroj koji je u sta-wu da se izbori sa, po pretpostavci moralno sumwivim pojavama u tomposlu); ako se „priviknem” da „ne mislim” da su predmet mojih odlukaìvi qudi po~e}u da ih tretiram kao stvari; a ako poslu{am to odre|e-no moralno neispravno nare|ewe svog pretpostavqenog verovatno je da }uto ponovo uraditi i da to ne}e biti izuzetak. Priroda posla koji obav-qamo nas moè u~initi dobrim ili lo{im osobama, osobama koje }e ima-ti samopo{tovawe i uìvati u ìvotu ili osobama koje, zato {to postu-paju r|avo, obezvre|uju sebe i druge.

U ovom smislu rad daje okvir ìvotu, pruàju}i nam razne vredno-sti povezane sa utemeqewem ìvota u {iri kontekst u kome se nalazismisao, ili se mi nadamo da u wemu moèmo prona}i smisao (smisao ìv-ota, smisao postojawa, smisao sveta). To je jednom „radno mesto” u smis-lu u kome to nije samo lokacija na kojoj zara|ujemo „za ̀ ivot” ili za zado-voqstvo (prema instrumentalnom zna~ewu rada kao sredstva za ostvarewespecifi~nog, po prvom, ili nespecifikovanog ciqa po drugom zna~ewu„rada”), ve} je to mesto koje doìvqavamo kao pro{irewe doma, intimno,udobno, mesto na kome se ose}amo komotno i „kod ku}e”, svoji na svome.Posao, poziv, profesija i radno mesto su elementi identiteta: kaèmo„Ja sam inèwer”, „Ja sam profesor”, „Ja sam nadni~ar”, ali tako|e „Jasam nezaposlen”, i time defini{em ne samo {ta sam nego i ko sam. Ovaodre|ewa imaju izvestan kastinski prizvuk, i gotovo da defini{u vrstuqudi kojoj neko pripada. To odre|ewe moè biti {ire i uè, sa ve}omili mawom pretenzijom, i sadràvati mawe ili vi{e ne samo od socijal-nog bekgraunda osobe o kojoj je re~, ve} i sadràvati, i otkrivati, va`neelemente vrednosne strukture doti~nog dru{tva. Na primer, kada se kaè„Ja sam seqak”, ili „Ja sam oficir” ili „On je sve{tenik” to ne odrà-va samo vrstu posla nego i socijalni status, pa ponekad i (kao i gore kod„Ja sam nadni~ar”) vrednost li~nosti o kojoj je re~, kao kada se kaè„On je doma}in”. Odràvaju}i socijalni status, ovakva odre|ewa tako|eupu}uju na vrstu i stepen socijalnog uspeha koji je neko postigao u ìvo-tu. Ali tako|e i socijalni status uspeha, koji moè radikalno variratiod dru{tva do dru{tva i biti u velikoj meri nezavisan od osnovnog, in-strumentalnog, zna~ewa rada, od ukupne socijalne produktivnosti i eko-nomske vrednosti pojedina~nog pa i celokupnog dru{tvenog rada.

Ekonomski zna~aj socijalnog statusa uspeha je enorman, i verovatnonema krupnijeg parametra u pospe{ivawu ekonomskog napretka od toga.To je u su{tini kapitalna vrednost slobode: da se slobodno, bez dru{tve-ne zabrane i bez dru{tvene prepreke, postavqaju legitimni ciqevi i

12

slobodno poku{avaju realizovati. To se postiè odustajawem dru{tva odvi{ka socijalne kontrole, koja deluje kao teàk dodatni porez i obes-hrabruje, proizvodi rezignaciju i lewost, ali i ose}aj komfora u o~eki-vawima solidarnosti i participaciji u zavisti i pakosti naj~e{}e izra-ènoj kroz predominantne koncepcije agresivne distributivne pravde.Distributivna pravda ~esto teì egalitarizmu, i ekonomski i dru{tvenodeluje krajwe destimulativno i demotivi{u}e. Nizak socijalni status us-peha je ogromna prepreka za preduzimqivost i postignu}e.6

Socijalni status uspeha u radu otuda moè, dakle, biti potisnut ukorist drugih dru{tvenih shema koje dodu{e parazitiraju na radu, ali suse od wega u velikoj meri ili potpuno otu|ile. Na primer, ako uporedi-mo slede}e dve konstatacije: „On je nikogovi}, ni{ta nije nasledio, sve{to ima je stekao (tj. morao je da stekne) svojim radom„ i „On je posti-gao puno u ìvotu, dokazao je i sebi i drugima da moè da ostvari ciqe-ve koje sebi postavi” vide}emo dva potpuno suprotna stanovi{ta premauspehu, i stepen fakti~ke prisutnosti jednog ili drugog stanovi{ta}e onda definisati i socijalni status uspeha u nekom dru{tvu. Jasno jeda se u prvom slu~aju radi o nekom ko se socijalno smatra bezvrednimili vrednim prezirawa (mo`da je iz lo{e, tj. siroma{ne, „ku}e”, ili jeprosto odstupio od mesta u koji ga socijalna shema stavqa, npr. sve{te-nikova k}er koja je postala glumica, ili profesorov sin koji je postaobiznismen); ovde se radi o „zatvorenom” i „dobro definisanom” dru{tvuu kome se (unapred) zna „ko je ko i {ta je {ta”.7 U drugom slu~aju, pak,postvqawe ciqeva i poku{aj wihove realizacije, pa i rad, ima dru{tvenu

13

6 Nizak socijalni status uspeha deluje kao i neuspeh. Neuspeh proizvodi {tetu u gu-bitku planirane zarade, ali tako|e povla~i i psihi~ke tro{kove: obeshrabrewe, gubitak sa-mopouzdawa, gubitak samopo{tovawa i kona~no smawewe sposobnosti da se dobro i efika-sno radi. Nizak socijalni status uspeha deluje upravo isto tako, samo na dru{tvenom planu:obeshrabruje planirawe, traì dodatna opravdawa za{to neko ne{to ho}e, a ako postigneto {to ho}e povla~i zahtev za opravdavawem, i zapravo izviwavawem, uspeha. U na{em naci-onalnom odnosu prema radu ovakav stav je veoma prisutan: jedno od najboqih opravdavawa zauspeh je „muka” – ako se neko „mu~io” da bi ne{to postigao onda je to opravdano. Sa drugestrane, ako je neko ne{to postigao efikasno i relativno lako, onda se to osu|uje i prezi-re. Takvo stanovi{te je okrenuto protiv efikasnosti i inovacija, i ponekad dobija kari-katuralne oblike: Uspeh se podnosi, ali ako je te{ko ste~en onda je to mnogo „boqe” – {topo implikaciji vodi u zakqu~ak da bi bilo „jo{ boqe” da je napor bio veliki a uspeh vr-lo mali ili nikakav!

7 U takvom dru{tvu niko se ne}e usuditi da iza|e izvan svog dela dru{tvene paradig-me i da se odvaì da radi vi{e i druga~ije od o~ekivanog, ili da postavqa za tu ulogu ito mesto neprimerene ciqeve. U zatvorenom dru{tvu rad dobija ritualni oblik, i postajeciq po sebi, i zato velikim delom gubi svoju univerzalnu, elasti~nu, instrumentalnost,{to moè da razori socijalni status realizacije ciqeva i postignu}a, redefini{u}i soci-jalni status uspeha na sam rad kao ~in: va`no je – ritualno, u okviru svoje profesije – ra-diti, mawe je va`no posti}i ciq rada. Savr{enstvo i lepota izvedbe dobijaju cenu, efika-snost i uspe{nost realizacije gube. U ovoj shemi rad treba da bude izvor radosti i zado-voqstva sam po sebi, a ne zato {to se wime ne{to realizuje. Me|utim, pitawe je da li seradost moè konstituisati ako se ~ovek mora izviwavati za uspeh koji (mo`da i slu~ajno)

dozvolu, i takvo dru{tvo ne}e stagnirati i ìveti od akumulacije radaprethodnih generacija, ali ne}e biti ni unapred obezbe|enih socijalnihstatusa (iako }e svi oblici akumulacije bogatstva iz pro{losti i daqedavati svoje pozitivne i negativne efekte).

Pored pozitivne vrednosti rad moè imati i negativnu vrednost.Rad je, peto, naporan i teàk, besmislen, poniàvaju}i, otu|uju}i, ne{to{to kao dozirano dnevno ponièwe mora da se istrpi zbog svoje instru-mentalne vrednosti, {to je mehani~ko, rutinsko, ponavqaju}e, {to zarob-qava, {to nam uzima na{u slobodu, {to je dosadno, depresivno, stresno,neprijatno, itd. Tradicionalno, rad se smatrao ne samo ne~im te{kim,napornim i ne~im {to zbog toga treba izbegavati, ve} tako|e i ponià-vaju}im u doslovnom smislu, ne~im {to nije dostojno slobodnog ~oveka,znakom neslobode ili nièg socijalnog statusa. Aristotel kaè da je radnuàn za dobar ìvot, ali upravo zato {to sadrì nu`nost a ne slobo-du on je „ropski” (Politika, 1256a30, 1253b25). Plutarh sli~no kaèda „gospoda uìvaju u kontemplaciji nad skulpturom velikog majstora,ali sami nikada ne bi uzeli u ruke ~eki} i dleto i dopustili da budu po-kriveni znojem i pra{inom” (P l u t a r h, Lives, p. 132).

U Bibliji rad je odre|en kao kazna za prvobitni greh, jedna od po-sledica izgona iz Raja, ali tako|e i, {to je posebno va`no, kao posledi-ca ste~ene slobode koju je ~ovek (Adam) stekao ku{aju}i sa drveta sazna-wa. Iako je ~ovek i u Edenu imao zadatak dobijen od Boga da obdelava i~uva Rajski Vrt (Bog je ~oveka namestio u Rajskom Vrtu „da ga radi i daga ~uva” – Postawe, 2:15), tek nakon izgona iz Raja rad je postao pro-kletstvo umesto, kao {to je prethodno bio, blagoslov. Umesto uìvawa uhortikulturnoj delatnosti kao rekreaciji, sada je trebalo raditi da bise prehranilo i preìvelo – zbog neposlu{nosti Bog prokliwe Adama:„zemqa da je prokleta s tebe, s mukom }e{ se od we hraniti do svojegavijeka; ... sa znojem lica svojega je{}e{ hqeb svoj...” Postawe, 3:17–19)Iako se u daqem tekstu Starog zaveta rad shvata kao iskupqewe od prvo-bitnog greha a lewost osu|uje, (Pri~e Solomonove, 6:6–11, 21:25), a uNovom zavetu Pavle ~ak kaè da „ko ne radi ne treba da jede”,8 ipakbriga i frustracija zbog napora, neizvesnosti i uzaludnosti koja u veli-koj meri prati rad suvi{e okupira pa`wu i misao qudi tako da ih to od-vra}a od onoga {to je istinski va`no: od istinskog ìvota u milosti bo-ìjoj. Brige ovoga sveta i zavodqivost bogatstva i mo}i tro{e ìvot nabezvredne ili mawe vredne ciqeve. Briga i frustracija, koji prate ovo-zemaqske manifestacije rada (briga za preìvqavawe, briga za status,

14

postigne. S druge strane sramota je raditi ne{to izvan socijalne sheme (npr. kada univer-zitetski profesor popravqa krov svoje ku}e u gradu – za razliku od okopavawa vrta u vi-kendici). Potpuno je neistraèno koliko ovakvi mehanizmi obeshrabrivawa, koji se kaoprepreke pojavquju verovatno u svakom dru{tvu, imaju kona~nog uticaja i koliko nepotreb-ne ekonomske {tete se tako indukuje.

8 Cf.fn. 15.

briga za sigurnost, briga za budu}nost) ometaju nas da se posvetimo„istinskom ìvotu”, onome {to ìvot ~ini vrednim ìvqewa. TakoIsus, u Besedi na Gori kaè: „Zato vam kaèm: ne brinite se za ìvotsvoj, {ta }ete jesti, ili {ta }ete piti; ni za tijelo svoje, u {to }ete seobu}i. Nije li ìvot prete`niji od hrane, i tijelo od odijela? Pogle-dajte na ptice nebeske kako ne siju, niti àwu, ni sabiraju u ìtnicu; paotac va{ nebeski hrani ih...”

Rad dostojan ~oveka je kada se rade intelektualni ili kreativni po-slovi, i uop{te kada se radi ono {to se èli, ali nema nikakve ekonom-ske nu`nosti da se ekonomska isplativost – {to je glavni i naj~e{}e je-dino vaàn sastojak instrumentalne vrednosti rada – poklopi sa ovomwegovom vanekonomskom vredno{}u i atraktivno{}u. U klasi~noj filo-zofiji ovo je odvelo u stanovi{te prezira prema radu, ali ovo stanovi{tese ne pojavquje samo u filozofiji, ve} i u mnogim obi~ajnostima koje susledile ovaj isti put: rad je ne{to negativno, ne{to {to treba prezira-ti, ne{to nedostojno plemenitog ~oveka ili intelektualca, ne{to {to va-qa izbegavati, ~ak ne{to nedostojno slobodnog ~oveka kao takvog: qudisu slobodna bi}a, dok je rad nu`nost, ne{to {to pripada robovima (i osta-lim doma}im ìvotiwama), a onda i ma{inama – bi}ima ~ije se vreme neceni i za koje je primereno mehani~ko ponavqawe istih radwi karakte-risti~no za proizvodni ali ne i za intelektualni ili kreativni rad.

îni se, dakle, da rad moè imati razli~ite vrednosti. Od ~etirinavedena smisla rada sa pozitivnom vredno{}u izgleda da samo kod tre-}eg imamo naznaku wegove intrinsi~ne vrednosti. Prva dva smisla odre-|uju vrednost rada direktno instrumentalno. êtvrti smisao tako|e, ma-da indirektno, daje radu instrumentalnu vrednost. Ali samo drugi ga do-vodi u kontekst posla, biznisa, i to je onaj smisao rada koji je relevan-tan za poslovnu etiku.

RAD I POSAO, PROFESIJA I ULOGA

Rad (work) je osnovni sastojak svakog posla, iako nije svaki rad po-sao (business)9. A da li je svaki posao rad? U ekonomskom smislu i radi posao se defini{u preko svoje instrumentalne vrednosti. Rad koji se

15

9 Re~ „posao” u na{em jeziku ozna~ava razli~ite stvari: u kolokvijalnom smislu tare~ uobi~ajeno ozna~ava rad koji je ukqu~en u ekonomski tok, rad ~ija je svrha zarada, i me-sto gde se radi da bi se zaradilo, radi za novac: „Na poslu” ozna~ava mesto gde se radi (ane prebiva, zabavqa, putuje, itd.) na taj na~in ali i vreme u kome smo „tamo”. „Imati po-sao” u velikoj meri sledi ovo zna~ewe: imati (stalno ili definisano) zaposlewe, zasnovan„radni odnos”, obezbe|en posao, makar za taj dan (job). Ali re~ „posao” tako|e ozna~ava iorganizovawe, posedovawe ili vo|ewe posla (business), zna~ewe koje tako|e obuhvata mnogeaspekte, od nekog konkretnog posla do posla uop{te cele ekonomije. Ove zna~ewske mnogo-strukosti i prelivawa su u velikoj meri izvor nejasno}a i problema u ekonomiji, ukqu~u-ju}i i te{ko}e u primeni pojma „pravde” na razne aspekte rada i posla, problema koji seradikalno komplikuje ako se prvo ne precizira na {ta se upotrebqene re~i odnose. Npr.

ekonomski artikuli{e ulazi u sastav posla kao fundamentalne ekonomskekategorije; svrha posla je proizvodwa ekonomskih dobara i usluga (dobarai usluga koji se mogu prodati, koji }e dakle postati predmet kupovine),i obezbe|ewe prilika za prodaju rada (zaposlewe, job), i zapravo mo`dase moè re}i da je osnovna svrha i funkcija posla socijalna mobilizaci-ja rada. Glavna dru{tvena funkcija posla je proizvodwa samog posla, pro-izvodwa prilikâ za rad unutar poslovnog odnosa, odnosno stvarawe prili-ke da se zaradi. Me|utim, izgleda da iako je definicija ekonomije, u ko-joj posao ima ovako bazi~nu funkciju, sli~na definiciji ìvota (postav-qawe ciqeva i poku{aj wihove realizacije), ipak izgleda da jedan odglavnih momenata u poslovnoj shemi – ciqani rezultat rada, dobro kojese nudi na prodaju i kupuje – jednim svojim aspektom stoji na granici alida tako|e jednim delom izlazi iz ekonomske sheme. Ova ambivalencija sejasno vidi na primeru trgovine: iako je trgovina istovremeno i rad idvostrana relacija izme|u kupca i prodavca, kupovina se jasno izdvaja ujednu klasu postupaka ~ija je vrednost instrumentalna samo u jednomformalnom smislu, ali je kupovina u stvari, po momentu sticawa koji jetu kqu~an, postupak koji ~ini deo jedne ciqne, intrinsi~ne, vrednosti.Zato i imamo utisak odre|ene asimetrije izme|u kupovine i prodaje, do-ìvqavaju}i ovu drugu normalno kao rad, ali ne, barem ne na taj isti na-~in, i onu prvu. Prodaja spada u rad, ona je deo ukupnog radnog procesa ipredstavqa kqu~an deo posla. Kupovina, odnosno krajwa kupovina, ispadaiz svih ovih odre|ewa, ona moè biti naporna ali nije rad, iako jestedeo, jedna strana, u poslovnom odnosu. (Kupovina radi prodaje, koja ~inisastavni deo trgova~kog posla, moè da se tretira kao deo procesa proda-je). Po{to i trì{ni odnos tako jednim svojim kqu~nim delom, (onimkoji ~ini proces prodaje) spada u rad moè se u~initi da je domen po-slovne etike ome|en domenom rada kao qudske prakse. Ali to nije tako.Najve}i deo poslovne etike se zaista odnosi na taj domen, ali neke od os-novnih vrednosti sa kojima imamo posla u poslovnom moralu ti~u se isamog kupca, kao osobe; na primer negativne vrednosti kao {to su {teta,povreda ili ponièwe u prevari i obmani predstavqaju va`ne problemeu oblasti poslovnog morala. Zato se osnovne vrednosti poslovnog morala,kao {to su po{tewe, pouzdanost i poverewe, odnose na {iri opseg postu-paka od onih koji se mogu ozna~iti kao „rad”.

Ipak, rad je, moè se re}i, osnova poslovnog morala, kao {to je iosnova ekonomije. Skoro svako mora da radi – da bi preìveo. Ali i onikoji ne moraju da rade zato da bi preìveli obi~no rade, ili poku{ava-ju da rade – jer u prirodi je qudi da sebi postavqaju ciqeve koje ondapoku{avaju da ostvare, i taj aspekt wihove prirode je kqu~na karakteri-

16

„pravo na rad” }e biti potpuno razli~ita stvar ako to umesto prava da se radi (i ne budeometan u traèwu i izvr{avawu posla) – right to work – zna~i pravo na zaposlewe – rightto (paid?) job. Kada se parametri pravde, ravnopravnost ili jednakost, primene na tako ra-zli~ite stvari dobi}e se veoma razli~iti rezultati.

stika wihovog ìvota. Apstrahuju}i ~iwenicu da nije svaka realizacijabilo kog ciqa rad, (ali jeste, ako je stvarno nameravana a ne samo zami-{qena, deo ìvota), moè se ipak plauzibilno re}i da se mora raditi dabi se ìvelo. Neki moraju da rade da bi ìveli, – ali da bi bilo ko ì-veo neko mora da radi.10

Nije ni sav rad ukqu~en u ekonomiju, bilo da nije pla}en iako do-prinosi ukupnoj koli~ini dobra u svetu, bilo da je na neki relevantan

17

10 Na ovoj vezi rada i ìvota ponekad se gradi radikalni pojam pravde. Tako, na pri-mer, u Drugoj poslanici Soluwanima apostola Pavla (2 Sol. 3.10) nalazimo tezu da „ko ne-}e da radi ne treba da jede”. Iskaz ima jasno moralno zna~ewe zasnovano na pripisivostiodgovornosti: ako ne}e da radi (a, podrazumeva se da bi mogao) on onda zloupotrebqava uni-verzalnu (u ovom slu~aju tu|u) du`nost da se pomaè onima kojima je pomo} potrebna, „jedu-}i” tako rezultat ne~ijeg tu|eg rada (po pravilu koriste}i neko od svojstava date situaci-je koje mu omogu}ava da u|e u skup onih kojima je pomo} potrebna, naj~e{}e prostim izmica-wem od posla). Teza ne poga|a one koji ne moraju da rade da bi mogli da jedu (zbog akumula-cije rada), ali povla~i na~elnu du`nost da se radi i zabrawuje parazitirawe na tu|en radu(pri ~emu nasle|eno bogatstvo nije tu|i ve} „svoj” rad). I naravno ona ne poga|a one kojine mogu da rade. Ali ako u ovo „ne mogu” nije ukqu~eno da ne mogu zato {to nemaju prili-ku, na primer ako ne mogu da se zaposle, ili ako ih drugi qudi li{avaju mogu}nosti za radkoji bi oni po svojim sposobnostima mogli da rade (a ovo li{avawe ne mora biti aktivnospre~avawe ve} moè biti, kao {to obi~no i jeste, nepostojawe prilike za rad zbog toga{to su drugi qudi ve} iskoristili i popunili sve raspoloìve prilike) onda ovo Pavlovostanovi{te povla~i jednu komunisti~ku osnovu za pravo na rad u jednom ja~em smislu odonoga koji je u skladu (samo) sa negativnom slobodom na nespre~avawe – tj. pravo na stvar-nu priliku za rad (pravo na posao) a ne samo pravo na nespre~avawe rada koji je u skladusa zakonom. Bez tako shva}enog prava na rad normativni sadràj koji povla~i ono „ne tre-ba” ne moè da se konstitui{e u nekom stvarnom smislu. Normativno zna~ewe termina„treba”, sadràvaju}i jednu preporu~ivala~ku, pa i propisiva~ku, dimenziju, zahteva da sekondicional u iskazu „Ako ne}e da radi ne treba da jede” otkloni pre nego {to se maksi-ma primeni; ali da bi se taj kondicional mogao otkloniti onaj na koga se maksima odnosimora uop{te imati priliku da radi. Ina~e maksima ne}e glasiti „Onaj ko ne}e da radi netreba da jede” ve} „Onaj ko ne moè da radi ne}e jesti”, {to vi{e uop{te nije vrednosnive} predvi|a~ki iskaz, ali i povla~i pitawe za{to bi nesposobnost za rad bila osnovaobaveze na univerzalnu solidarnost a da to ne bude i nemogu}nost nalaèwa posla (od ko-ga bi se moglo ìveti)? Ako moèmo sposobne pustiti da umru od gladi zbog nedostatkaposla za{to to ne bi mogli u~initi i sa nesposobnima? Ako se odgovori da je to zato {tosposobni mogu da rade onda ova komunisti~ka implikacija nu`no sledi, ina~e se ne moère}i da oni to stvarno „mogu”. Budu}i da su i sposobnosti za rad, bez obzira na to {to suone i deo identiteta li~nosti, u svojoj ukupnosti tako|e jedno op{te dobro, kao resurs, topravo na rad zaista prelazi nivo prava na nespre~avawe da se radi i sadrì elemente jedneop{te pozitivne slobode. Negativne implikacije te slobode se onda mogu, i moraju, ot-kloniti samo tako {to se nezaposleni (i besposleni) prvo upu}uju da iskoriste neku prili-ku za rad, ali su istovremeno potencijalni adresati univerzalne solidarnosti, jednako kaoi nesposobni, ukoliko te prilike, kao mogu}nosti, stvarno ne bude. Time je zapravo sa~u-vana jedna ja~a op{tost prava na rad od one minimalne koja se moè garantovati negativ-nom slobodom, ali i postavqena granica latentnoj inerciji pozitivne slobode gde se pravona rad pretvara u pravo na pla}eni posao. Sam apostol Pavle kao obja{wewe za strogost uprimeni maksime da „ko ne}e da radi da i ne jede”, u nastavku (2 Sol. 3, 11) kaè: „Jer ~u-jemo da neki neuredno ìve me|u vama, ni{ta ne rade}i, nego okraj~e i mije{aju se u tu|eposlove”. Ali, naravno, ako moè da „okraj~i” i da se me{a u tu|e poslove onda moè i(ne{to) da radi za sebe!

na~in „nepotreban” ili „suvi{an” (pa makar bio i pla}en),11 kao {to nineke druge wegove osobine nisu univerzalno raspore|ene, na primer na-por ili radost u~estvovawa u wemu. Ali bez rada nije mogu}e u~estvova-we u dru{tvenom ìvotu. Rad je i ina~e izvor zadovoqstva i samopo{to-vawa. Ovo posledwe je u vezi sa osobinom rada da „proizvodi” smisao upotro{enom vremenu (a vreme je osnova svega {to imamo) – {to se naro-~ito jasno vidi nakon {to rad „pro|e”: ~ak i bezna~ajni poslovi mogu dadoìvqavaju vremena daju ose}aj smisla, a po{to je ose}aj smisla konsti-tutivni element samog smisla to rad, s pravom se smatra, ima veliku is-celiteqsku i iskupiteqsku ulogu. Rad koji po definiciji ima instrumen-talnu vrednost moè imati i intrinsi~nu vrednost, kada je, kao takav,izvor radosti i samoafirmacije. Tada je odre|eno savr{enstvo u samomobavqawu posla ~esto va`nije od rezultata tog rada.

Ali rad ima i jednu drugu va`nu, i moè se re}i, izvanrednu osobi-nu: wegovi rezultati se mogu akumulisati. To omogu}ava koncentracijusopstvenog i mogu}nost peuzimawa tu|eg rada, pa se moè ìveti i od„minulog” rada, svog ili tu|eg. Rezultat tu|eg rada se moè dobiti (pre-no{ewem, transferom, kao u porodici, ali i na razne druge, ~esto te{kouhvatqive na~ine, ili na poklon), naslediti, ili oteti (opqa~kati). Iz-me|u samog rada, pa i delatnika koji radi, i kona~ne konzumacije rezul-tata tog rada nema nikakve unapred odre|ene trase. A na neki na~in ne-ma ni potpune kona~ne konzumacije, jer se novi rad uvek vr{i na pretpo-stavci, ili osnovi, celokupnog prethodnog rada. (Ta osnova je tako nekavrsta „op{te svojine”). To je momenat koji }e uvek iznova davati energi-ju i mogu}nost opravdawa (preko mogu}nosti pozivawa na na~elo pravi~-nosti) raznim tezama o potrebi redistribucije i izmeni etabliranih she-ma privilegija i diskriminacija koje se uspostavqaju upravo na ovoj mo-gu}nosti akumulisawa rezultata rada u vidu bogatstva i mo}i.12

18

11 To da neki posao nije pla}en ne mora nu`no biti nedostatak. Ponekad moè mo`da~ak doprineti uspostavqawu vi{ih kriterijuma kvaliteta od onih koji bi ina~e vaìli.Na primer, na{i nau~ni ~asopisi obi~no ne pla}aju honorare, zbog raznih razloga me|u ko-jima se uop{te ne pojavquju neki koji bi se odnosili na visinu kriterijuma za prihvatawe~lanaka za objavqivawe. Stvorena je takva atmosfera da to (vi{e) niko i ne o~ekuje. Po-{to je provera stvarne vrednosti tih ~lanaka ne{to {to dolazi veoma sporo i naknadno,to nepla}awe honorara donekle suzbija skribomaniju. Jer kako bi se, ako ne po obimu, mo-gla izra~unavati veli~ina honorara? Ali obim ne mora imati nikakvu unutra{wu vezu savredno{}u teksta, kao uostalom ni sa koli~inom truda (posla) da se on napi{e. Prema to-me, izvesno ponièwe sadràno u ~iwenici da se ne{to radi besplatno ({to ukazuje na op-{ti dru{tveni prezir prema toj vrsti delatnosti), kombinovan sa verovatno}om prognozeda }e se tekst ignorisati, ismevati ili biti neprincipijelno ili maliciozno kritikovanzbog neshvatawa i neudubqivawa u wegov sadràj – {to je sve usmereno na op{te obeshra-brivawe – ima za rezultat vi{i nivo zahteva u motivaciji. Naàlost vi{i nivo zahteva umotivaciji ne mora biti pra}en i vi{im nivoom zahteva u samokriti~nosti, {to onda uve-liko umawuje ove pozitivne efekte (skoro institucionalne) ~iwenice nepla}awa autorskihhonorara ili wihovog ekstremno niskog iznosa.

12 To je onaj osnov zbog koga se, na primer, ne moè naprosto i bez daqweg odbacitizahtev za takozvanom „obrnutom diskriminacijom” (koju zovu jo{ i „afirmativna akcija”),

Te „privilegije i diskriminacije” nastaju i kao prirodan izraz je-dne krucijalne osobine one osnovne artikulacije onog rada koji tako|ezovemo „posao” (job) (i kroz koji rad dobija dru{tvenu funkciju ne~ijegrada), a ta osobina jeste jedna institucionalna ~iwenica koja se ispoqa-va kao neka (profesionalna) uloga. Posao nije samo upotreba nekih sred-stava za proizvodwu nekog ciqa, na primer vr{ewe radwi u samoj proiz-vodwi, planirawe ili izdavawe nare|ewa, – ve} i cela institucionalnai kontekstualna pozadina, koja mu ne daje samo smisao ve} ga i omogu}ava.U tom pogledu posebno je zna~ajna institucija uloge,13 koja upotrebu sred-stava, kao {to je npr. izdavawe (poslovnih) nare|ewa, ~ini validnim. Naprimer, da bi neki razgovor bio ispit na fakultetu nije dovoqno da sepostavqaju pitawa i da se na ta pitawa odgovara, ve} i onaj ko pita i onajko odgovara mora biti nosilac odre|ene uloge – uloge nastavnika i ulogestudenta. Neki poslovi ne moraju biti tako zavisni od uloga – na primerako sami kre~ite svoj stan to jo{ ne zna~i da ste postali „moler”. Alikad (pravi) moler kre}i svoj stan od nije, zato {to je to wegov stan, pre-stao biti moler. Ipak, kre~e}i svoj stan on jeste vi{e od molera: on od-lu~uje, premi{qa se i mewa odluke o boji zidova ili uop{te odlu~uje dakre~i ili ne kre~i, {to sve nije posao molera. Ako bi moler u tu|oj ku-}i predlagao da se ne{to kre~i ili birao boju onda bi to bilo izvan we-gove uloge. Ali ne nu`no i veoma daleko od we: sugestija da se ne{tokre~i je samo malo aktivniji odnos prema traèwu posla, a sugestija (aline i odluka) o boji je specifi~an vid samoreklamirawa ili deo posla u{irem smislu, onom u kome se podrazumeva i, mo`da iskustvom a mo`da{kolovawem postignuto, posedovawe nekih estetskih znawa koja „oboga}uju”osnovnu profesiju. Uostalom, qudi ne mogu da se svedu na puke nosioce ulo-ga. Ali ako bi neki moler odbio da neku sobu kre~i bojom koja mu se nedopada (ili je, po wemu, neprimerena) onda bi ispao iz uloge molera.

Uloga profesionalca povla~i tezu o nekoj ekspertizi, i povla~i pi-tawe o tome {ta profesionalci znaju i {ta na osnovu toga mogu. Pone-kad, nao npr. u medicini, to se, prosto po logici vrste situacija, koje sejavqaju u okviru prakse te profesije i pretpostavke o mogu}nosti eksper-tize, pretvara, ili ima tendenciju da se pretvori, u paternalizam. Pa-ternalizam povla~i ili podrazumeva ciqano la`no aranìrawe stvarno-sti kroz manipulaciju informacijama (wihovo dozirawe ili uskra}iva-

19

kao zahtev za ispravqawem starih nepravdi izvesnom dozom novih nepravdi. Ova naizgledneodrìva teza (da je nemogu}e da obrnuta diskriminacija ispravqa ve} u~iwene nepravde~iwewem novih nepravdi) mora da se odbaci odmeravawem snage argumenata i kontraargume-nata – ali samo ako odbacivawe bude rezultat tog odmeravawa; ne moè se odbaciti una-pred, {to povla~i mogu}nost da se mo`da uop{te ne}e mo}i opravdati weno odbacivawe. (Tajput otvara mogu}nost opravdavawa revolucija i pobuna, iako su izgledi za tu mogu}nost popravilu dosta oskudni, zbog prevelike cene, rasipni{tva i verovatne kontraproduktivnostiu postizawu ciqa, koji po pretpostavci moè biti i opravdan.)

13 O ulozi institucije uloge u moralu cf. M. O s s o w s k a, Social Determinants of Mo-ral Ideas, pp. 64ff.

we), proizvode}i privid stvarnosti koji se èli kao da je sadràj èqeistinita i celovita deskripcija stvarnosti – uz zapostavqawe „nepotreb-nog” ili „{tetnog” dela kompletne deskripcije. I po{to izgleda da ek-spertiza opravdava paternalizam, proizlazi da ekspertiza povla~i oprav-danost nekih manipulacija. Po{to se u okviru profesije javqa i jednaposebna vrsta me|usobne lojalnosti – kolegijalnost – koja nije uloga,ali je ipak va`na relacija u poslovnim odnosima, sve se to pretvara utendenciju da se stvori jedan poseban profesionalni moral, sa izrazitoosobenim normama u kojima dijalektika odnosa izme|u ekspertize i mani-pulacije pored paternalizma moè ispostaviti i mnoge druge moralnosumwive ili moralno neprihvatqive zahteve i rezultate. (Tako profesi-onalni moral lako moè postati nemoralan!).

Naravno, uz ove ~inioce – uloga, ekspertiza (stru~nost), kolegijal-nost, itd. – pojavquje se kao posebno relevantno pitawe cene, odnosnopla}awa, i to pitawe nikako nije jednozna~no. Pretenzija na opravdanostpaternalizma ili manipulacije zasniva se na specifi~noj vrednosti nekestru~nosti gde se kao ciq postavqa neko dobro onoga nad kim se vr{imanipulacija, odnosno onoga ko je, po pretpostavci „za{ti}en” paterna-lizmom. Na sli~an na~in normativni sadràj kolegijalne lojalnosti tre-ba da stru~wacima pruì sigurnost kolegijalne solidarnosti, ali opet uzpretpostavku da je eventualna manipulacija bila u krajwem interesu ma-nipulisanih a ne samog manipulatora; wemu ta solidarnost treba zato daomogu}i manipulisawe, ali svrha te solidarnosti jeste u tome da se obez-bede i sa~uvaju pretpostavke te mogu}nost (dozirawe i uskra}ivawe sa-znawa) da bi se pospe{ila dobra ili spre~ila lo{a saradwa i izbeglaodluka onih koji nisu kompetentni, iako se, i zapravo ba{ zato {to seradi o wihovom interesu. Wihova odluka kao i wihova saradwa na izvr-{ewu te odluke potrebna je za realizaciju wihovog interesa u stvarimau kojima oni nisu najboqe sudije svog najboqeg interesa.14 Realizacijatog interesa je ono {to u stvari treba da opravda manipulaciju, tako{to }e dati osnovu za navo|ewe razloga za takvu vrstu postupka. Manipu-lisawe je opravdano kao deo profesionalnog morala zato {to je u inte-resu manipulisanih. Domen te opravdanosti ne proteè se me|utim i napospe{ivawe interesa samih „stru~waka”, na primer wihove ve}e zarade(jer to bi bila neka vrsta kra|e ili pqa~ke) ili wihove neke promoci-je (jer to bi bila prevara).15 Zato ostvarewe koristi samih stru~wakanije opravdawe ve} zloupotreba tih mehanizama.

20

14 Ovo izgleda suprotno liberalnoj tezi da je svako, u stvarima koje se ti~u wega sa-mog a ne drugih, nu`no i uvek upravo najboqi sudija. Videti X. S. Mil, O slobodi, mnogaizdawa, gl. I i II. Me|utim sam Mil opravdava paternalizam u nekoliko slu~ajeva: deca, onikoji nisu punoletni u pravnom smislu i kojima je potrebno „da se drugi o wima brinu”, kaoi „nazadna stawa dru{tva u kojima se sama (qudska) rasa moè smatrati maloletnom”.

15 Mada ovo drugo nije mogu}e sasvim izbe}i niti je, po pretpostaci, potpuno neo-pravdano – samo je pitawe artikulacije na~ina na koji se vr{i: stru~wak koji pokazuje ve-liki uspeh }e posti}i slavu, koja je najboqi (i najjeftiniji) oblik reklame – ali u po-

Ovo samo jo{ vi{e zao{trava tezu koja je implicitno bila prisut-na ve} u gorwem opisu posla koji vr{i moler: svrha tog posla nije bilawegova zarada ({to na trì{tu funkcioni{e kao prodaja wegovih pro-fesionalnih usluga i posao koji iz toga proizlazi), ve} kre~ewe. Wegovrazlog da radi na ostvarewu te svrhe me|utim ne}e biti samo to ostvare-we, osim ako moler ne kre~i samome sebi (ili, besplatno, svom prijate-qu). Samo naizgled je molerova situacija jednostavnija od situacije leka-ra koji vr{i paternalisti~ku manipulaciju nad nekompetentnim pacijen-tom da bi ga ubedio da uradi ne{to {to je, iako neprijatno, va`no za we-ga, pacijenta, na primer da pristane na rizi~nu ili te{ku operaciju. Jermoglo bi se u~initi da se lekar `rtvuje za dobro drugoga, ~ine}i takojednu rizi~nu supererogativnu radwu, dok kod molera ne moèmo na}i ta-kvo opravdawe pa nastaje pitawe za{to on uop{te radi to {to radi(iako se i on ne `rtvuje). Wemu, po pretpostavci wegove uloge, nije sta-lo do toga da ne{to bude okre~eno (iako je wegova „uloga” da kre~i), barne u onoj meri u kojoj je lekaru, po zami{qenoj pretpostavci wegove ulo-ge, stalo do pacijentovog dobra (moè se pomenuti Hipokratova zakletva,dru{tveni zna~aj profesije zasnovan na zna~aju zdravqa, stepen o~ekiva-wa, itd.). Kao da se te dve uloge, koje su u jednom formalnom pogledusli~ne – naime da jedan lekar, ima sopstveni razlog za realizaciju svojeuloge (jer mu je „stalo” do zdravqa pacijenata) a drugi nema takav razlog.Ali u su{tini osnovno pitawe za nas je ovde isto: za{to ti qudi uop{terade to {to rade, pa bilo da je wihova „`rtva” za druge qude dru{tvenopriznata kao specijalno odre|ivawe wihove posebne uloge i daje im spe-cijalna „prava” (po{to ta prava ne idu na wihovu korist – kao {to je„pravo” da pomogne onome kome je pomo} potrebna) ili ne.

Profesionalni moral svake profesije stoji na stanovi{tu sli~nomonom koju sadrì ovde opisana uloga lekara – da je profesionalcu stalone samo do perfekcije posla nego i do samog posla. To je deo opisa pro-fesionalne uloge, pa bilo da je u pitawu uloga kao {to je lekareva, ilitakva kao {to je molerova. Ali u poslovnoj etici taj deo svakog profe-sionalnog morala nije zapravo naro~ito relevantan – naprotiv: poslovniaspekt se sastoji u relaciji koja je na~elno nezavisna od ove vrste li~ne,ali za ekonomsku logiju nebitne zainteresovanosti. (Osim ako bi to do-velo do sniàvawa cene rada, jer se deo rada koji je u potpunosti po-kriven ovom osobnom zainteresovano{}u moè uspostaviti pre i nezavi-sno od svake relacije ponude i potra`we; mo`da je to razlog {to su po-

21

stupku postizawa uspeha to ne sme biti direktan ciq ili deo ciqa. Da bi neko u odnosuna osnovni ciq spoqa{we postignu}e u ovom smislu bilo moralno opravdano ono mora bitiuzgredni („kolateralni”) u~inak. Ovde se radi o jednoj od retkih (izvan politike u kojoj„logika prqavih ruku” ima donekle svoju legitimnu primenu) opravdanih primena „teorijedvostrukog u~inka”, {to opet ukazuje da ta teorija ima stvarno pokri}e za svoje postojawei u ovom domenu, i da nije tu iskqu~ivo radi mogu}ih moralnih manipulacija. Za detaqni-je upu}ivawe u ovu teoriju cf. Richard A. M c C o r m i c k & Paul R a m s e y, eds. Doing Evilto Achieve Good.

slovi umetnika i nau~nika veoma ~esto potceweni ili ponekad precewe-ni u odnosu na wihovu stvarnu kapitalnu vrednost).

[ta je onda ono u toj relaciji {to odre|uje neki rad kao posao ikoja motivaciona snaga stoji iza toga? Odgovor treba da ukqu~i onaj wi-hov razlog koji ih navodi da budu u nekoj ulozi i da rade posao defini-san opisom te uloge (kao i da investiraju u pripremu da to mogu uspe{noda ~ine). Odgovor na pitawe {ta oni imaju od toga mora da se uklopi urelaciju koja moè da postane socijalna ~iwenica odre|ena ekonomskimkriterijumom (a ne nekim drugim vrednosnim kriterijumom, npr. kriteri-jumom dopadawa ili nekim drugim motivaciono plodnim vrednosnim kri-terijumima, sposobnim da proizvedu interes, u~inak da je akteru stalodo ne~ega, npr. religijski, psiholo{ki, privatni i sl.).16

Iako svaki interes kona~no moè da postane ekonomski, ipak ekono-mija defini{e sasvim odre|enu relaciju u koju neki interes mora da seuklopi da bismo do{li do odgovora na pitawe kako rad postaje posao.Korist je relacija u okviru koje se mora nalaziti odgovor. Kad taj od-govor ne bi bio u tom okviru onda bi se u potpunosti izgubio centralnideo zna~ewa pojma posao, i rad sadràn u poslu bio bi ili prosto priva-tan (kao kad mi koji nismo moleri kre~imo na{e stanove) ili bi bio ne-{to drugo, na primer neposredno dobrotvoran (kao kod lekara koji poma-è u saobra}ajnoj nesre}i u kojoj se slu~ajno zatekao, ili kad se „profe-sionalno” ali ne i „poslovno” angaùje u svojoj porodici). Moè se na}ii uloga koja bi omogu}avala da se taj rad obavi, ~ak i na sistemati~anna~in, poput uloge sve{tenika koji je „zaduèn” da pomaè qudima, ~akmo`da svima bez razlike i bez definisane naknade ili ~ak bez elementaobaveznosti u o~ekivawu naknade. Moèmo tako zamisliti ritualnog „mo-lera” ili „lekara” (na primer u nekom razu|enom i precizno odre|enomkastinskom dru{tvu) koji tako|e ritualno kre~e ili le~e, kao deo svojeuloge, a da za to ne primaju platu (bilo da za platu rade ne{to drugo,

22

16 Naravno, ima tu i drugihh ~inilaca, i posao pokazuje veliku plasti~nost u svojojartikulaciji: napor i te{ko}e sadràni u radu pove}avaju wegovu trì{nu vrednost, aliisto tako i izazovnost ili pretpostavqena va`nost ciqa. Sve to tera qude da istraju naonome {to rade i preko granice koristi koju od toga imaju. Stepen po`rtvovanosti moèdaleko da nadma{i ~ak i ono {to se percipira ili {to stvarno jeste interes onoga ko seangaùje na nekom poslu. Qudi se `rtvuju za posao, slede}i obrazac svoje uloge ponekad da-leko preko svakog ekonomskog ili li~nog interesa. I policajci a ne samo nau~nici moguda se odreknu ostatka svog ìvota da bi se potpuno posvetili svom poslu, ili ~ak nekomodre|enom poslovnom zadatku koji, dok se ne realizuje, potiskuje sve ostalo. Qudi mogu npr.da se posvete negovawu staraca i da tome posvete ceo svoj ìvot. Ili mogu da se posvetenekom odre|enom starcu i da se, kada izvr{e taj zadatak, okrenu drugim stvarima, ali saspremno{}u na to da im taj odre|eni zadatak uzme i ispuni i ceo ìvot. Mogu se posveti-ti tr~awu maratona sve dok ne pobede, ili odlu~iti da tr~e odre|eni broj godina i ondaprestati. Uloga moè da „uhvati” i „zarobi” ~oveka naro~ito ako se instrumentalna vred-nost rada stopi sa svrhom za koju je rad sredstvo i zamrzne na duì period, ili na ceo ì-vot. Kao nosilac uloge, ako ga ta uloga defini{e, odre|uje, determini{e i ograni~ava, ~o-vek onda postaje sredstvo za ostvarewe neke specifi~ne svrhe. Time se ukida univerzalnainstrumentalnost rada kao sredstva za bilo koju, svaku, svrhu.

bilo da je to dru{tvo u kome se distribucija dobara vr{i na neki drugina~in). Apstrahuju}i neke druge te{ko}e u zami{qawu nekog takvog sve-ta, wihov „rad” ne bi morao da se odredi u okviru relacije koristi, iakobi se pojavila dvojnost svrha: razli~iti ciqevi samog rada i ispuwavawaopisa uloge. Ali po{to ne bi bilo koristi za same delatnike to se nebi radilo o poslu strictu sensu.

Jo{ bi gore bilo u okviru neke koncepcije koja bi se zasnivala naose}awu altruizma ili benevolencije – jer bi tada bila ugroèna osnov-na pravilnost (radilo bi se kada i dokle postoji neko takvo ose}awe, da-kle proizvoqno) i u takvom svetu ne bi mogao da se izgradi koherentansistem o~ekivawa. Prema tome, iako se mo`da ne moè dokazati da si-stem u kome se posao veè za pla}awe i cenu jeste nuàn, ipak }e bitida je on povezan sa velikim brojem zna~ajnih dimenzija na{eg sveta i we-govog mogu}eg kvaliteta tako da se moè re}i da je posao ne{to {to imadve svrhe: svoju neposrednu svrhu, ali i svrhu koja predstavqa, za sameone koji rade, razlog da to ~ine, a taj razlog jeste korist. Wihova vla-stita korist, koja se normalno izraàva u obliku zarade, ili nekog ana-lognog postignu}a. Dakle, da bi neki rad bio posao on mora biti pla}en.

Ve} kod Platona nalazimo da stru~waci, i uop{te radnici, sami ne-maju koristi od pukog upra`wavawa svoje struke, i da su wihova korist, ko-ju postiù svojim radom, i svrha wihovog rada dve potpuno razli~ite stvari(Dràva, I, 345–346).17 Ili boqe re~eno rad je relacija sa dve svrhe: svr-

23

17 Ali Platon je, ~ini se, vi{e sklon da tu razliku vidi kao razliku dve posebne ve-{tine, jednom one posebne, na primer lekarske ili gra|evinske, a drugi put kao „ve{tinuzara|ivawa novca koja ide uz” svaku od ovih posebnih ve{tina. (Cf. Dràva, 25. Cf. tako|e:Aristotel, Politika, 1257 a) Dru{tveni karakter posla kao zvani~nog odnosa u radu (iu vezi sa radom), zahteva me|utim, koliko mogu da vidim, da „ve{tina zara|ivawa novca” nebude neki poseban i nezavisan postupak, kao {to bi to bila „ve{tina kre~ewa” kad sam se-bi kre~im stan (jer taj je postupak onda privatan, nezvani~an i nema dru{tveni karakter),ve} samo jedna dimenzija u istom postupku u kome je ostvarivawe neke posebne svrhe wego-va druga dimenzija, iako su naravno, koristi koje se ostvaruju realizacijom tih razli~itihsvrha razli~ite: pa je Platon u pravu da se neka korist ostvaruje i onda kada se radi bezplate. Ali to ima zanimqive i dalekose`ne posledice na odre|ewe zvani~nosti (slu`beno-sti) u pojmu „posla” otvaraju}i put takvoj maksimizaciji op{teg dobra (op{te koristi) ko-ja je nezavisna od wegove distribucije i ~ak èqenosti. Dalekose`nost razdvajawa ovih dve-ju dimenzija „posla” najdirektnije dolazi do izraàja na najosetqivijem mestu, u politici;naime ako bi „otvoreno primali nagradu za svoje vr{ewe du`nosti” politi~ari bi moglida se nazovu „nadni~arima” – terminom u koji je o~ito investirano neko odre|ewe sramote– a „ne vole ni da ih zovu lopovima zato {to su se na vlasti kri{om obogatili”; cf, ib. str.26. To je pojam politi~ara koji onda omogu}ava Platonu da kaè da on „treba da misli sa-mo o dobru podanika i pot~iwenih, pa bilo da je to dràvno ili privatno delovawe” (ib).îje delovawe? Strogo gledano politi~arevo, ali on tako|e ne moè onda na}i u sebi ni-kakvo ograni~ewe da dobro „podanika i pot~iwenih” ne ostvaruje koliko god moè. A moèvi{e nego {to oni mo`da èle ili mogu da podnesu (i druk~ije nego {to oni sami misleda treba), iz ~ega onda paternalizam proizlazi sa odre|enim stepenom nu`nosti. Politi-~ari tako rade u korist drugih ne pitaju}i ih, jer su kompetentni (znaju {ta treba da seuradi za op{te dobro, i jedino oni to znaju) i zbog toga ovla{}eni da tako postupaju. [tabi bilo kada bi lekari i moleri po~eli da nas le~e i da nam kre~e – ne pitaju}i nas?

ha rada na{eg molera jeste, za nas, kre~ewe, ali i, za wega, zarada. Posaoje relacija koja se konstitui{e u okviru ove dvostrukosti svrha, a koristje svojstvo koje se u toj relaciji postiè realizacijom tih svrha, svake odwih. Korist svake od wih je, me|utim, nezavisna i odre|ewe posla je upra-vo u tome da se dve me|usobno na~elno nezavisne koristi poveù na jedanpravilan i zakonit na~in. Proces tog povezivawa predstavqa konstitui-sawe posla (normalno taj proces predstavqa neku formu ugovarawa), pri~emu razni segmenti te pozicije mogu do}i u sukob. Osim osnovnog sukobaizme|u koristi samih tih dveju svrha (poskupqewe jedne povla~i pojefti-wewe druge i obrnuto), tu je i sukob izme|u uloge profesionalca u nekomposlu i wegove cene. Naime svako poku{ava da posao odredi tako da svojrad (ili vrstu svoga rada) proda {to skupqe: ali ako u ulozi profesional-ca „drì do sebe”, tj. do {to vi{eg standarda profesije, onda on treba dabude spreman da radi boqe, tj. vi{e, za istu zaradu – i tako svom posluobara cenu i sebi smawuje korist. Po{to je za delatnika svrha posla ko-rist, odnosno zarada, a zarada se izraàva u novcu (radi se za novac), on-da bi u novcu, u kome se izraàva i cena, trebalo da se izraàva i koli-~ina rada, to povla~i da bi za vi{e rada trebalo da se dobije vi{e nov-ca, {to zna~i da mu uloga profesionalca (za razliku od svojstava profe-sionalca, wegovog znawa, stepena wegove obu~enosti, uve`banosti, itd.)moè smetati da naplati onu razliku za dodatni trud koji proizlazi izprofesionalnog odnosa koji traì {to vi{i kvalitet.

Ali to je samo jedna od finijih moralno relevantnih tenzija u okvi-ru poslovnog odnosa. Ta tenzija u odnos konkurencije, o ~emu }e na dru-gom mestu biti vi{e re~i, unosi jednu dvostrukost – naime pored osnovnekonkurencije oko boqe prodaje svog posla tu se pojavquje konkurencija u,da se tako kaè, „savr{enstvu” posla, {to se izraàva u zadovoqstvu dase bude dobar stru~wak (sa tendencijom; {to boqi, boqi od drugih, naj-boqi), i uop{te da se bude zadovoqan sobom (da se bude zadovoqan stepe-nom sopstvene samorealizacije).

Osnovna tenzija proizlazi me|utim, iz mogu}nosti da se sa mawe ra-da dobije vi{e novca – u postupku u kome se zapostavqa specifi~na svrhaposla. Tako op{ta svrha posla – prihod – dolazi u sukob sa posebnom svr-hom posla – proizvodwom odre|ene vrste dobara – i svim onim uslovi-ma, pretpostavkama i pravilima koje ta proizvodwa podrazumeva i koji sumnogi i raznovrsni i ~esto zahtevaju veliku preciznost i strogost, is-kqu~uju}i tako maksimalizaciju profita kao jedini ili najva`niji nepo-sredan ciq. To nije, kako se ponekad uzima, sukob izme|u navodne obavezebiznisa da promovi{e op{te dobro, recimo doprinosom u re{avawu ur-gentnih socijalnih problema, i wegove osnovne usmerenosti na prihod(ukoliko nije deo samoreklamirawa to je verovatno samo jedna prolaznamoda i simptom izvesne dru{tvene neure|enosti)18, ve} sukob izme|u kru-

24

18 Razornu kritiku navodnih obaveza preduze}a u promovisawu op{teg dobra nezavi-sno od opisa wihove osnovne delatnosti, {to se ponekad doìvqava i kao obaveza (ili pri-

cijalnih unutra{wih pretpostavki nekog posla i mogu}nosti da se ubla-àvawem ili napu{tawem nekih od tih pretpostavki moè, barem kratko-ro~no, ostvariti ve}i prihod. Ako se mawe kvalitetan rad moè prodatipo ve}oj ceni onda bi trì{ni zakon zahtevao da se tako i uradi i po-stigne maksimalna cena. Dodu{e, konkurencija }e u~initi da deluje i su-protan proces po kome se nudi vi{e za istu cenu (ili jednako za mawucenu) da bi se uop{te prodalo. Ali, moèmo se pitati, {ta nas ograni-~ava da tamo gde nema konkurencije, gde na primer moèmo sakriti lo{kvalitet i prikazati ga boqim nego {to stvarno jeste, tako i ne u~ini-mo. Jer ma koliko konkurencija mogla biti savr{en regulator trì{ta,~iwenica je da sama konkurencija nikada ne pokriva celinu trì{ta ikroz vreme i kroz prostor i da u tom me|uvremenu i me|uprostoru posto-ji ogromno poqe za manipulaciju ponudom i potra`wom i proizvoqnost uformirawu cena.

îni se da u takvoj situaciji moramo direktno da se oslonimo naprimenu moralnog kriterijuma koji jedini moè obezbediti kompletnostvrednovawa u pozitivnom pravcu. Prevara je dodu{e ka`wiva, ali efi-kasnost pretwe kaznom, ma koliko bila uspe{na, ne moè pokriti ovo pi-tawe u dva smisla: prvo, ne moè pokriti one slu~ajeve koji se ne}e ot-kriti (za koje je verovatno}a da se ne}e otkriti prakti~no potpuna), alii drugo, va`nije, pretwom kaznom se uop{te ne moè obezbediti motiva-cija da se postigne maksimalni kvalitet ({to je odlika „dobrog majsto-ra” i stvar wegove uklopqenosti u etos svog posla): pravno se moè po-sti}i samo to da }e se radnik truditi da wegov posao zadovoqni mini-mum (a ne maksimum!) kvaliteta koji je potreban da se izbegne kazna (akoprevara bude otkrivena). Ovaj etos, tj. op{te prihvatawe norme da se ra-di „maksimalno dobro”, jeste dodu{e dugoro~no ekonomski opravdan, jerse na kraju tako postiè vi{e, ali on nije ugra|en u sam ekonomski me-hanizam radnog procesa, ni kao normalni o~ekivani deo wegove ekonom-ske motivacije ni kao deo mehanizma konkurencije. On mora da do|e spo-qa, {to se i de{ava, i {to i ~ini tako drasti~nu razliku u kvaliteturada izme|u pojedinih dru{tava.19 Tako da na pitawe {ta nas ograni~avada tako i u~inimo tamo gde nema konkurencije ({to se, pored ostalih

25

lika) biznisa da okaje prvobitni greh svog postojawa ili da dobije neku vrstu indulgenci-je za uspeh (koji je centralni parametar u biznisu), kao i neka vrsta stava nobless oblige,kritiku koja je konkluzivna nezavisno od drugih, komplikovanijih implikacija takvog sta-novi{ta, moèmo na}i u ~lanku Miltona Fridmana The Social Responsibility of Business Isto Increase Its Profit, koji se moè na}i u mnogim antologijama, npr. u T. L. Beauchamp andN. E. Bowie, eds. Ethical Theory and Business, Prentice Hall, Englewood Cliffs 1993, pp. 55–60.

19 Tako je kod nas, na primer, deo „majstorskog etosa” da zabu{avawe nije ne~asnoukoliko nije otkriveno (a ~esto se i uop{te ne doìvqava kao ne~asno), {to povla~i kaone{to najnormalnije da se oni moraju kontrolisati preko svake mere (i beznade`no, jer ihmoraju kontrolisati oni koji ih iznajmquju, a koji su po pretpostavci nedovoqno kompeten-tni), da je deo o~ekivawa da }e oni svoj posao da urade lo{e (a ne dobro), da ostavqaju po-slove nezavr{enim i da se to {tavi{e skoro o~ekuje – i uop{te da je nivo po{tovawa isamopo{tovawa ekstremno nizak. To nije tako u svakom dru{tvu.

slu~ajeva odsustva konkurencije, ~esto de{ava nakon trenutka sklapawaposla, zbog prevelike te{ko}e da se nekvalitetni radnik brzo i efika-sno zameni) i gde efikasno moèmo sakriti lo{ kvalitet i prikazati gaboqim, pogotovo ako se to po pretpostavci nikada ne}e otkriti i ne}eugroziti dugoro~no opstanak na trì{tu, jedini odgovor je moralne a neekonomske prirode: da se tako izraàva nepo{tovawe prema drugima iprema samima sebi i tako umawuje vrednost rada i onoga ko radi: da onajko to radi time poniàva sam sebe (bez obzira {to on to moè raciona-lizovati kao poniàvawe drugih, onih koje vara i kojima nanosi {tetu –B o w i e, 1998).

PRAVDA, DISTRIBUCIJA RADA I MORALNA OGRANIÊWA –RAD, POSAO I PRAVDA

Ako sadràj morala, svakog pa i poslovnog, shvatimo kao sistem iliskup propisa kojima se na{i postupci ograni~avaju tako {to se moralnozabrawuju oni postupci koji proizvode moralno neispravan rezultat iliimaju nemoralnu svrhu nezavisno od svojih ostalih svrha i dobara koja sepostiù realizacijom tih drugih svrha, onda se poslovni moral sastoji uspecifikaciji jednog odre|enog skupa takvih ograni~ewa.

Ograni~ewa su i ina~e jedna ~iwenica ìvota, a moralna ograni~e-wa su ~esto u osnovi onih ograni~avawa koja dobijaju pravni ili politi-~ki oblik. Ali potreba za moralnim ograni~ewima nastaje na nekim dru-gim postoje}im ograni~ewima, kao svr{enim ~iwenicama, i ta se potre-ba izraàva kao pretpostavka o nu`nim ograni~ewima u odlu~ivawu otome {ta i kako treba da se radi. Na primer ako ima vi{e radnika negoradnih mesta onda je to jedna ~iwenica koja se ne moè zaobi}i kada seodlu~uje o procedurama zapo{qavawa jer determini{e ne samo opseg mo-gu}nosti koji stoji na raspolagawu ve} i to koja }e pitawa time posta-ti relevantna: pitawe pravi~nosti u tim se procedurama ne bi ni postav-qalo kada ne bi bilo ove svr{ene ~iwenice, ~iwenice koja je zapravoizraz one osnovne oskudice koja stoji u samoj osnovi ekonomije. (Pitawepravi~nosti se ne bi ni postavqalo, kao {to se i ne postavqa, tamo gdeje mogu}a savr{ena i apsolutna primena pravde). Pri tom ova ~iweni-ca ne mora biti nu`na ni u kom drugom pogledu osim u svojim implika-cijama unutar sistema neke odre|ene distribucije prilika i dobara. Onanije, npr. logi~ki nu`na – svako bi mogao ne{to da radi – niti je wenosnovni pozitivni smisao, naime da bez na~elnog vi{ka radnika nemakvalitetne produktivnosti ni mogu}nosti dovoqno preciznog ekonomskogsankcionisawa lewosti i radne nediscipline, ne{to za {to uop{te nijemogu}e izna}i ni zamisliti kvalitetnu zamenu. Ali po svojoj svr{eno-sti ta ~iwenica otklawa takva pitawa i pitawe pravde usmerava u jed-nom ograni~enom pravcu, u na{em slu~aju na postupak zapo{qavawa i

26

pravila koja odre|uju taj postupak. Jer nezaposlenost se ra~una u procen-tima, ali onaj ko je nezaposlen je nezaposlen potpuno, „sto posto”. Di-skriminacija u zapo{qavawu povla~i pitawa pravi~nosti unutar vaè-}eg sistema vrednosti, naime ona ne povla~i pitawa o tome da li je nu-`no da postoji nezaposlenost ili da li je ba{ kompeticija za radna me-sta i mogu}nost gubitka posla pravedno sredstvo uterivawa ekonomske di-scipline – pitawa koja su sasvim legitimna kada se ima u vidu dru{tvokao celina – ve} na osnovu pretpostavke da posao ne}e dobiti svi ko-ji to èle ona povla~i pitawe ko }e biti onaj koji }e dobiti posao iza{to, tj. pitawa pravi~nosti, ali i racionalnosti, ove ili one vrstepostupaka prilikom zapo{qavawa, ili ove ili one vrste „radnih prava”kada se jednom ve} zaposlite.

Pitawe pravi~nosti „unutar sistema” nije isto {to i pitawe pravi-~nosti sistema gledano „spoqa” – ali to ne zna~i da osobine sistema„iznutra” ne odre|uju kakav je taj konkretni sistem kao takav: kada se iz-na|u mehanizmi boqeg regulisawa problema nezaposlenosti i sistem }ebiti boqi. Ovo je va`na poenta: ona pokazuje da ocewivawe sistema „spo-qa” – bez ulaèwa u wegove „unutra{we” osobine – nije mogu}e (jer uvek}e predmet vrednovawa biti neka takva „unutra{wa” karakteristika),ali to povla~i da je, ili moè biti, veoma te{ko upore|ivati razli~i-te sisteme: to }e se upore|ivawe na kraju svesti na upore|ivawe kon-kretnih svojstava, kojih po pretpostavci ima veoma puno i koja se moguupore|ivati u mnogim, veoma razli~itim, kombinacijama.

Klasi~na je ekonomska pretpostavka da se rad – u procesu proizvod-we (pri ~emu „proizvodwa”, naravno, ozna~ava proizvodwu bilo kakvogekonomskog rezultata, ne~ega {to se moè prodati i za {ta postoji ne-ki kupac, pa je svaki posao onda u tom smislu „proizvodwa”) – uzima kaoresurs, poput sirovina, ma{ina i kapitala. To povla~i zamewivost je-dnog rada (radnika) drugim; na primer, kada je jedan profesor odsutanmoè ga, na zakazanom ispitu, zameniti neki drugi profesor, kao {to iodsutnog {ofera autobusa moè zameniti drugi {ofer. Vrednost ovakoshva}enog rada je potpuno instrumentalna. Ona je instrumentalna u obasmisla u kojima to moè biti, kao {to je gore pokazano, – i u odnosu naposebnu svrhu (na primer sigurnost u slu~aju policijskog ili zdravqe uslu~aju medicinskog rada) i u odnosu na onu op{tu svrhu rada koju pred-stavqa zarada. Iako je rad i sam po sebi izvor zadovoqstva i drugihvrednosti, on je u procesu proizvodwe po svom osnovnom vrednosnom od-re|ewu instrumentalan – i posebnu svrhu moè ostvariti neki drugi ra-dnik i op{ta svrha se moè ostvariti nekim drugim radom. Posao nijenu`no vezan za nekog odre|enog radnika a zarada nije nu`no vezana za ne-ki odre|eni posao. I radnik se moè zameniti i za zaradu nije na~elnobitno kojim je odre|enim radom ostvarena.

Ova op{tost instrumentalnog karaktera rada radikalno suàva i imatendenciju da ukine relevanciju uloge, dru{tvene i profesionalne, u ostva-

27

rewu potencijalnih svrha rada. Neki poslovi, po{to se zasnivaju na spe-cifi~nim ovla{}ewima, bi}e definisani odre|ewem nekih uloga, aliunutar uloge opet }e vaìti ova logika. Ta logika se sna`no protivi po-trebi, i zahtevu, da u procesu posla qudi budu tretirani sa odre|enomvrstom po{tovawa tako da wihov moralni integritet bude na~elno sa~u-van, da takav tretman bude obavezan i da svako za sebe moè sa punimpravom da o~ekuje od svakoga drugog takav tretman. To je onaj tretman ko-ji uzima u~esnike u radu zapravo kao partnere u poslu, i to je verovat-no glavna tenzija radnog odnosa i glavni izvor dilema i pitawa oko is-pravne i poèqne artikulacije odnosa tih dveju dimenzija ~ovekovog u~e-stvovawa u radu. Uzeti kao resurs, qudi kao radnici su u procesu radasamo jedan ~inilac kao i, na primer, ma{ine, koje na mnogim mestima mo-gu da zamene qude (na isti onaj na~in na koji su i sami qudi me|usobnozamewivi), ali isto tako qudi su kao u~esnici u tom procesu nosiociovla{}ewa i mo}i odlu~ivawa, koji im daju prava na u~estvovawe u pri-hodu koji se ostvaruje tim radom. (Moè se staviti prigovor da je to isa ma{inama isto tako slu~aj: mo}na ma{ina moè da „uradi” vi{e i„zaradi” vi{e, ali to jo{ uvek ne zna~i da ma{ine, kao ni ìvotiwe ilirobovi, koji svi moraju da se „odràvaju” – da se hrane, da se ~uvaju i ne-guju, da im se obezbe|uje gorivo, da se odràvaju i popravqaju, itd. – u~e-stvuju u raspodeli dobiti). Aksiolo{ki status nosilaca ovla{}ewa imo}i odlu~ivawa i aksiolo{ki status resursa bitno su razli~iti iako sekao svojstva nalaze na istom mestu – u istom ~oveku.

Moralno re{ewe problema sastoji se u iznalaèwu one demarkacio-ne linije do koje je dopustivo, i preko koje nije dopustivo, qude tretira-ti kao resurs, tj. i kao stvar, a od koje se oni kao predmet obaveznoguniverzalnog po{tovawa moraju uzimati kao nosioci posebnog prava namoralnu i pravnu za{titu.20 Jedno mogu}e re{ewe da se ovaj vrednosnisukob izbegne jeste u takvom odre|ewu radne hijerarhije kao ne~ega u ~e-mu se ispoqava samo radni aspekt procesa proizvodwe, ali se wime neuti~e na osnovni moralni status bilo kog u~esnika u radnom procesu ina moralnu ravnopravnost kao konstitutivni element tog statusa. To po-vla~i da se odre|ewe „resursa” pro{iri na sve u~esnike u tom procesu ane da se ograni~ava samo na one koji u radnoj hijerarhiji stoje niè, onekoji su u poziciji da slu{aju, i koji izvr{avaju (radna) nare|ewa, odnos-no da se unutar radnog procesa uzima da su svi resurs koji je funkcio-nalno raspore|en u poslovnu hijerarhiju ali tako da u tom procesu nije-dnog trenutka nema ropskog odnosa, odnosno da se ni u jednom trenutkuniko ne uzima „prosto kao stvar”, tj. resurs, ve} „uvek i kao svrha”. Tose lako postiè kada se u radnom odnosu uspostavi forma slu`benosti,

28

20 Ovde vaqa uputiti na Kanta i onu formulaciju kategori~kog imperativa u kojoj seovo neposredno vidi: „Postupaj tako da ~ove{tvo, kako u svojoj vlastitoj li~nosti tako i uli~nosti svakoga drugoga, uzima{ uvek i kao svrhu a nikada samo kao sredstvo”. Cf. I. Kant,Zasnivawe metafizike morala, Beograd: BIGZ 1981, str. 74. tako|e B o w i e, 1998.

i kada se ne podrazumeva da neravnopravna distribucija ovla{}ewa na od-lu~ivawe povla~i i{ta izvan samog poslovnog odnosa u radu, kada je ovaforma transparentna i precizno definisana radnom svrhom i vredno{}ute svrhe. Zato je najboqe, a ~esto i jedino ispravno, ako je ova vrednostizraèna u novcu (umesto u po~astima i privilegijama), bez obzira {totu vrednost odre|uje onaj ko je u poslovnom odnosu nadre|en: ako se npr.nov~ana nadoknada izraàva iskqu~ivo u funkciji vrednosti svrhe, {tose postiè transparentnom univerzalno{}u samog poslovnog odnosa, nad-re|eni }e imati pun kapacitet da samostalno i po svojoj najboqoj pro-ceni – to je upravo wegov posao – odre|uje sva~iju „platu” u skladu satim koliko bilo ~iji posao stvarno kontributivno vredi u odnosu na ciqrealizacije postavqene poslovne svrhe. U tom slu~aju nadre|eni }e imatimaksimalan, tj. pun, kapacitet potrebnog poslovnog ovla{}ewa, kao {toi treba da bude slu~aj, ali }e i on sam biti deo op{tih poslovnih resur-sa (ukqu~uju}i i svojstvo zamewivosti karakteristi~no za resurse, pa iretke i dragocene resurse u kakve spadaju kvalitetni menaxeri), i ne}ebiti ni{ta mawe „rob posla” od bilo kog drugog na hijerarhijskoj le-stvici poslovnih uloga. Wegova odgovornost, i u skladu sa tim i wegovazarada, }e biti ve}a, ali stepen „svojinskog” odnosa nad samim poslombi}e na~elno isti.21

Prema tome, ako se pojam „rada” odredi tako da ukqu~uje sve kojistvarno22 rade, dakle i menaxere (koji zapravo rade vi{e i va`niji deoposla), onda bi se videlo da sukob izme|u rada kao resursa i u~estvovawa(ili „partnerstva”) u poslu nije nere{iv: svaki radnik, ukqu~uju}i ione na vrhu koji donose strate{ke odluke, na~elno je zamewiv (ali svakazamena uvek ima svoju cenu) jer je wegov rad (poput kapitala, sirovinaili vremena) ipak samo resurs koji treba da se u proizvod ugradi kao we-gov „sastojak”. Ali za razliku od tih drugih vrsta resursa (i za razlikuod recimo ìvotiwa i, mo`da samo zasad, robota) radnici, tj. svi koji suu radnom odnosu, primaju}i neku platu za svoj rad, moraju tako|e, kaopredmet posebnog aksiolo{kog statusa koji povla~i moralnu brigu i prav-nu za{titu, da se tretiraju razli~ito od tih drugih resursa. Tako se za-rada (kao plata ili u nekom drugom obliku) pokazuje kao moralni poka-zateq posebnog aksiolo{kog statusa „radnika”, statusa po kome oni nisusamo resurs i ne mogu da se svedu na onaj (niì) aksiolo{ki status re-sursa (status stvari) koji ovaj kao takav ima. Indikator ovog vi{eg aksi-olo{kog statusa jeste zarada kao takva, nezavisno od wene visine: svakoko raza|uje za sebe, na osnovu svog rada, i ko prethodno ima slobodu daodlu~uje o tome da li da radi (sloboda koja se ne prenosi u ovom svom

29

21 Ne doslovno isti, ve} srazmeran potrebi koju wegovo mesto u strukturi posla za-hteva, pa }e na~elno biti lak{e zameniti radnika nego predradnika, ali }e zamewivawe bi-ti podlo`no potrebi jednakog opravdawa bez obzira na funkciju: bi}e opravdano zamenititamo gde za to postoji opravdana potreba, bilo gde da je to.

22 Pri ~emu pojam „stvarno” tako|e mora da se precizira.

vidu na sam rad, gledano iznutra, ali u odnosu na taj, ili bilo koji po-sebni, rad ostaje trajno tu spoqa) jeste subjekt koji suvereno, slobodno,ulazi u poslovni odnos. To se sasvim jasno vidi na primeru ropskog ra-da, u ~ijem pojmu zarada nema konstitutivni zna~aj (za one koji rade, ma-da to moè imati za one koji ih, kao i ma{ine, iznajmquju da obave ne-ki rad).

Ipak, aksiolo{ku razliku izme|u statusa resursa i statusa u~esnikanije lako odrediti jer status u~esnika nije konstitutivan za rad: i rop-ski rad, kao i ma{inski rad jednako je rad kao i qudski. I naravno, mo-è da se napla}uje (ili da se iznajmquje, npr. neko preduze}e moè „svo-je” radnike, kao i svoje ma{ine, da iznajmi, za nadoknadu, nekom drugompreduze}u). Ona naizgled nebitna razlika ovde jeste u tome {to rad ma-{ina (ili robova) ne napla}uje ma{ina (niti rob), ve} neko ko je wihovvlasnik. (Za onog ko bi bio u takvom odnosu napla}ivawa moralo bi se,{to je besmisleno, re}i da samog sebe tretira kao svog sopstvenog roba!).Ali kada jedna kompanija iznajmquje svoje radnike drugoj kompaniji, bi-lo da ih stvarno {aqe na neko drugo mesto ili pak samo „uzima posao”od we – ovaj element iznajmqivawa smawuje ovu aksiolo{ku razliku jerse u wemu, kao postupku, ne moè, ni prethodno (u pregovorima) ni nak-nadno (u izvedbi) izdvojiti onaj deo koji ~ini „~isto” qudski rad (deorada) iz ukupne koli~ine rada.

Tu razliku je te{ko definisati ako se insistira na tome da u~e-stvovawe ili „partnerstvo” u radnom procesu ne povla~i neki vid uspo-stavqawa vlasni~kog ili kvazivlasni~kog odnosa. Bilo kakav vid vlas-ni~kog odnosa nad, upro{}eno re~eno, „radnim mestom” (ili prilikomili mogu}no{}u da se radi neki odre|eni posao) ukida me|utim prostuuniverzalnu zamewivost i umesto we uvodi woj suprotnu sna`no diskri-minativnu relaciju iskqu~ivosti (karakteristi~nu za svojinu). Bez ob-zira na zamewivost i radnika i ma{ine, zamena „radnika” (~oveka) takopostaje jedan postupak koji je sloèniji od zamene ma{ine. Da bi se zame-nio odsutni radnik potreban je ne bilo koji drugi radnik, ve} samo onajkoji je, u trenutku zamene, ve} uspostavio „radni odnos” (mada savremenikapitalizam sve vi{e umesto „on call” radnika koristi agencije koje iz-najmquju radnike na dan ili sat, dakle doslovno privremeno).

Me|utim, zamewivost nije samo prirodna osobina rada kao takvog(da posao moè izvr{iti i neko drugi) ve} ima i jednu drugu, ~isto eko-nomsku, dimenziju, a to je uterivawe radne discipline. Kao {to su robeekonomski vredne zato {to su u oskudici, tako je i rad ekonomska katego-rija ne po uìvawu i drugim svojim pozitivnim osobinama, koje svakakoima, ve} po negativnom svojstvu napora i discipline koji su potrebni dabi se konstituisala ekonomska sankcija uspeha i neuspeha. S druge stra-ne, ukupna koli~ina mogu}nosti i prilika da se uop{te radi spada u op-{te dobro, a u izvesnom smislu i ukupan rezultat rada jeste jedno dru-{tveno dobro. Ovo drugo, kona~ni ukupan rezultat, daje neko moralno,

30

iako samo na~elno pravo pristupa rezultatu i u~estvovawu u wegovoj po-deli, ali je ono prvo, skup u svetu postoje}ih mogu}nosti i prilika, os-nova na kojoj se moè graditi zahtev za po{tovawem li~nosti (onih bi}akoja u~estvuju u posedovawu stvari i pristupu mogu}nostima da se one me-waju i proizvode), a taj zahtev jednim svojim delom ukqu~uje kvazisvojin-ski odnos nad (postoje}im, zauzetim) radnim mestom, a drugim delomukqu~uje neko na~elno pravo na pristup stvarnim mogu}nostima i posto-je}im prilikama da se uop{te radi.

Stvar postaje jo{ sloènija kad se gleda iznutra – gde se kao rele-vantno pojavquje teku}e odlu~ivawe u samom procesu rada, od planirawapreko rasporeda i izvr{ewa rada pa do raspodele wegovih rezultata (us-peha i neuspeha). Sve se to dodatno komplikuje nezavisnim moralnim ikvazimoralnim razlozima, kao {to su zahtev za pristojnom minimalnomzaradom (koja mo`da nije zara|ena), ste~enim pravima i na~elom uni-verzalne solidarnosti. Kad se tome dodaju razli~ite tradicije i wihovispletovi, koji u ogromnoj meri odre|uju odnos prema radu, vide}emo da }ei domen mogu}nosti i konkretna artikulacija prilika u wemu biti ra-zli~iti, a bi}e razli~ita i mogu}nost uspeha unutar tih razli~itih she-ma. Otuda ne{to {to je po nekom va`nom aspektu isto (na primer kapi-talizam) moè na raznim mestima biti veoma razli~it. I moè da semewa. Pa i da ima razli~ite moralne implikacije i odre|ewa.

Radna prava; zaposlenost. Nasuprot velikoj slobodi23 sadrànoj una~elu potpune dobrovoqnosti imamo zakonsku regulaciju koja ne dopu-{ta takvu slobodu i ~ije vaèwe po pretpostavci ograni~ava onu privre-menost koju sloboda sadràna u dobrovoqnosti sadrì. Zakonskom regula-cijom se ograni~ava moralna proizvoqnost u koncipirawu i artikulacijiposlovnih i radnih odnosa. Ograni~ewe me|utim, treba da bude dobroobrazloèno, tj. zasnovano na dobrim razlozima. Glavni razlog za zakon-sko ograni~ewe proizvoqnosti sadràne u slobodi delawa po pretpostav-ci nije, naravno, prosto ograni~ewe slobode preduzetni{tva ve} otkla-wawe nepravdi koje potpuna ili (pre)velika ekonomska sloboda moè daproizvede. Pravda je ne{to za {to se ne moè o~ekivati da }e do}i sa-

31

23 Sloboda zasnovana na na~elu dobrovoqnosti je ograni~ena samo indirektno, opse-gom stvarnih mogu}nosti i koli~ine i vrste prilika koje mogu biti razli~ite od situacijedo situacije. Zakonsko ograni~ewe slobode je direktno, bilo da su ona zasnovana na moral-nim razlozima (jer moral ne mora imati efektivnu mo} ograni~avawa slobode), bilo da suzasnovana na izvanmoralnim razlozima (kao {to su razlozi efikasnosti ili skupo}e). Svr-ha zakona upravo i jeste ograni~ewe slobode. To se postiè tako {to se zakonom neke mo-gu}nosti (koje predstavqaju mogu}i sadràj slobode) direktno i pod pretwom sankcija za-brawuju i tako iskqu~uju iz domena slobodnog delawa. Time se defini{e opseg legitimneslobode: iako je kr{ewe zakona tako|e stvar slobode (zakoni se mogu kr{iti samo slobod-no, ina~e nemamo posla sa kr{ewem zakona ve} eventualno prirodnu pojavu), ipak se moère}i da prekr{ilac zakona nema legitimnu slobodu da to ~ini. Kr{ewe zakona nije slobo-dno. Zato je zakonska sloboda mawa od one koja je „sadràna u na~elu dobrovoqnosti”, tj.cele slobode: ona je samo deo slobode slobode delawa, koja je opet samo deo slobode zami-{qawa (koja je ograni~ena samo logikom i stvarnom snagom imaginacije).

mo od sebe, ~ak i ako je niko ne}e stavqati u pitawe. Pravno regulisawetreba da to obezbedi, da unese red, ravnopravnost (me|u u~esnicima u po-slu kao i me|u samim preduze}ima) i mogu}nost uterivawa pravde. Kodop{te pravne regulacije poslovnih odnosa ovo posledwe ne}e biti samoobezbe|ivawe vaèwa ugovora, ma kakvi da su oni, ve} }e uvesti nekiprincip pravde po kome ne}e, na primer, svaki ugovor biti pravedaniako je u minimalnom smislu (formalno) ispravan. Op{ti princip prav-de zahteva da niko ne treba da bude tretiran druga~ije od bilo koga dru-goga izuzev na osnovu stvarnih i relevantnih razlika. Nije dovoqno darazlike budu stvarne (na primer razlika mu{ko-ènsko) ve} je potreb-no da te razlike budu relevantne (posedovawe ili neposedovawe potreb-nih kvalifikacija, sposobnost da se preuzeti posao izvr{i kvalitetno,ugled ste~en dokazivawem na radu, i sl.). To povla~i da stvarne razlikemogu biti relevantne u jednoj situaciji, a irelevantne u drugoj (npr. to{to je neko nizak diskvalifikova}e ga za ko{arka{a ali ne i za {ahi-stu, gde }e neka druga svojstva biti relevantna). Isti je slu~aj i sa po-stupcima – oni tako|e moraju da se moralno razlikuju na osnovu stvarnihi relevantnih a ne bilo kojih razlika (slu~ajnih, nebitnih, izmi{qenih,va`nih samo sa neke doktrinarne ili ideolo{ke ta~ke gledi{ta).

Ali {ta je relevantno (unutar stvarno postoje}eg) odre|uje se pra-vilima koja imaju poseban zna~aj u regulaciji. Taj zna~aj je vi{estruk.Pravilo ~ini zvani~nom i, ~esto ve} ili ~ak samo na osnovu toga, vid-qivom razliku izme|u dozvoqenog i nedozvoqenog. Radnici i slu`benici}e onda po inerciji imati tendenciju da tako i postupe, {to zna~i da akone postupe tako moraju da savladaju neki otpor potreban da se donese od-luka kojom se to pravilo kr{i. To omogu}ava i me|usobnu kontrolu, alii pozivawe na pravilo u situaciji konflikta ili dileme – na primer ka-da se podre|enom izdaje nare|ewe da uradi ne{to {to regulacijom nijepredvi|eno (ili je ~ak zabraweno), ali i kad nadre|eni izdaje nare|ewekoje nailazi na otpor, ili kada rukovodilac ima priliku da izda nare|e-we za ne{to {to mu se ~ini neispravnim pa se moè zakloniti iza pra-vila ili pak moè, pozivaju}i se na neko pravilo, odustati od prilike iizbe}i da postupi neispravno iako je to mo`da u poslovnom interesu.Pravila bi trebalo da budu tako artikulisana da {tite svakoga.

Ako se pak pravilima regulacije princip relevancije kr{i, a naro-~ito ako se smatra da su ona moralno neispravna zato {to su irelevant-na, pojavquje se pravi konflikt du`nosti; na primer, pojavi}e se dilemada se sakrije podatak o godinama ili trudno}i kao irelevantan uslov zazaposlewe iako se zahteva pravilom da se u upitniku ispuni rubrika ukojoj se to pita. Moralna dilema ovde je o~ita, ali ona ukazuje i na svo-ju dubqu osnovu – naime na to da su oni koji odlu~uju posednici, i u tomsmislu delom vlasnici, prilike o kojoj se odlu~uje, i da odlu~ivawe ni-je ~isto proceduralno pitawe, jer prilika moè biti jedinstvena, du-goro~na, retka, kao {to i uslovi kojih se drè oni koji odlu~uju mogu

32

biti mawe relevantni od drugih uslova koje oni mo`da i ne uzimaju uobzir. Te{ko}a da se utvrde, kao i da se uop{te uo~e, relevantni usloviraste sa sloèno{}u i pove}awem zahteva odgovornosti u poslu o kome seodlu~uje. To {to ta te{ko}a uop{te postoji, i {to vaì (u meri u kojojstvarno vaì) teza da poslodavac ne treba da postavqa irelevantneuslove (a naro~ito ako se kaè da on nema prava da postavqa takve us-love), kao i da u stepenu relevancije treba praviti odgovaraju}e rizike,povla~i ili sugeri{e tezu da je „posao” u nekom smislu op{te dobro, ida u osnovi prava da se odlu~uje treba da bude kompetencija a ne vlasni-{tvo nad prilikom da se odlu~uje. Sve je to zapravo samo jedna potvrdatrì{nog zakona – jer oni koji odlu~uju samo na osnovu toga {to su uprilici da to ~ine a ne osvr}u se puno na kvalitet (odnosno relevanci-ju) razloga za odlu~ivawe verovatno }e propasti na trì{tu24 – ali akona odre|ewe relevancije stvarno prijawaju neka odre|ena prava onda iztoga sledi da su prilike i mogu}nosti u op{tem i sva~ijem vlasni{tvu,i da princip pravde nije u suprotnosti ve} da je u saglasnosti sa trì-{nim principom. Jer ako je kompetencija a ne vlasni{tvo nad prilikomda se odlu~uje ono {to je relevantno u procesu rada onda }e upravo tr-ì{ni mehanizam voditi tome da kompetentni postanu vlasnici prilikada se radi, ukqu~uju}i i prilike da se odlu~i {ta }e se raditi.

Ovo jeste u logici trì{ta ali u stvarnosti, zahvaquju}i pre svegaoskudici u vremenu i neophodnoj brzini da se odluke donesu, ali i osku-dici ili atraktivnosti prilika o kojima se odlu~uje, imamo druga~ijusituaciju: vlasnici prilika da se donose odluke su po pravilu oni kojisu odlu~ni i ambiciozni, ili – jo{ gore – naslednici tih prilika kojeidu uz ono {to se ve} moè naslediti, ali ne nu`no i kompetentni. Akonisu kompetentni oni }e pre ili kasnije propasti na trì{tu ali do to-ga moè da bude dug put (na kome oni mogu da ne{to nau~e, i postanukompetentni, ali to nanesenu {tetu samo retko moè da popravi). A onikoji nisu odlu~ni, makar koliko bili kompetentni, ~esto ne}e biti u si-tuaciji da steknu i zadrè poziciju odlu~ivawa, {to zna~i da trì{te,uhva}eno u mreù ili logiku specifi~ne ùrbe ili, jo{ ~e{}e, netran-sparentnosti, u ovom pogledu deluje veoma rasipni~ki, suprotno ekonom-skoj logici maksimizacije profita. To svakako usporava, a ponekad i za-ustavqa ekonomski napredak i bilo kakav razvoj, ako se stvore uslovi daoni koji su beskrupulozni monopoli{u odlu~ivawe i postignu da nedosta-tak kompetencije nadomeste preko puke nadmo}i u monopolu bogatstva imo}i, te{ko o{te}uju}i svoje kolektive, i cele narode, za duge periodevremena. Ovo samo dodatno potvr|uje va`nost poslovnog morala, i u tom

33

24 Mada je ovo ipak neizvesno, i moè potrajati, ponekad dovoqno dugo da upropastiili trajno o{teti ono {to je najvrednije u tome {to smo nazvali „prilika”, pa mnoge pri-like ostaju nerealizovane ili pak samo delimi~no i nedovoqno, a ponekad i pogre{no i na-karadno realizovane upravo zbog nedostatka ove mudrosti da odluke nisu ~isto procedural-no pitawe.

okviru i poslovne etike, za blagostawe i boqitak na ekonomskom planu:onaj vid eksploatacije koji proizlazi iz monopola na odlu~ivawe odstrane nekompetentnih (ali mo}nih) odlu~ilaca u nekom dru{tvu je o~i-gledno nemoralan, i istovremeno ima tendenciju da se obnavqa, {to jo{vi{e pogor{ava i ekonomsku i moralnu situaciju u tom dru{tvu. îni seda je jedini izlaz iz takvog stawa striktno po{tovawe pravila slobodnogtrì{ta, energi~no iskqu~ivawe svakog monopola (ukqu~uju}i i ukidawesvih restriktivnih zakona25 koji ograni~avaju slobodu rada i preduzetni-{tva), i slobodna utakmica inicijative, {to bi kompetenciji dalo nekustvarnu {ansu. Uslov za ovo je ukidawe svih suvi{nih pravila koji po-vla~e davawe prava na odlu~ivawe nekompetentnim i striktno po{tovawena minimum svedenog skupa pravila pona{awa (pravila slobodnog trì-{nog pona{awa), odnosno odstrawivawe elemenata feudalnog i negovawekomponenti kapitalisti~kog sistema poslovawa. Jednostavno re~eno, uki-dawe svih prepreka slobodnoj mobilizaciji rada i slobodnoj artikulacijiposla.

PRAVO NA RAD, ZARADE

Ako bi sada trebalo da rezimiramo ova pitawa oko prava na rad idistribucije prava i du`nosti u okviru rada i posla trebalo bi re}i jo{i (sasvim sumarno) slede}e. Pravo na rad treba razlu~iti od prava naposao – pravo na rad prima facie ne podrazumeva ni{ta vi{e od prava nanespre~avawe da se radi, pod uslovom da to spre~avawe nije ve} prethod-no obezbe|eno nekim drugim (pravnim, moralnim) institutom: na primertrovawe (shva}eno kao „rad”) je ograni~eno moralnim (i pravnim)ograni~ewima koja ograni~avaju ~in trovawa (pa je onda i posao trova~aograni~en na taj na~in). Pravo na rad spada u osnovna qudska prava (tzv.negativna prava, ili negativne slobode ~ije je naru{avawe neispravno,po pravilu na taj na~in da je to onda sankcionisano i pravnim normama).Pravo na posao je me|utim, jedno pozitivno pravo, i ono kao „pravo” po-

34

25 To su u principu svi zakoni kojima se ne{to „dozvoqava”: u slobodnom dru{tvu,kao i u slobodnom trì{tu, dozvole ne bi trebalo uop{te da postoje, ve} samo i jedino za-brane. Svrha zakona treba da se ograni~i na to da se zabrani (sve) ono {to treba da se za-brani, a to je sve ono za {ta postoji dovoqno dobro opravdawe da se zabrani, i to je for-ma ograni~ewa slobode koja je jedino u saglasnosti sa principima liberalizma (striktnoshva}enog). Dozvole nu`no ukqu~uju element paternalizma i nekog oblika svojine nad pra-vom odlu~ivawa koji se moè opravdati samo kada se ima posla sa nekompetentnima: decom,robovima, pod okupacijom, ili u slu~aju mentalne ograni~enosti ili neura~unqivosti. Ina-~e za dozvolu nije potrebno opravdawe, tj. za dozvolu nije potrebna dozvola: sve {to ne tre-ba da se zabrani treba da se dozvoli. Na ovoj asimetriji izme|u dozvole i zabrane (u ko-joj je, zaloèn princip univerzalnosti i univerzalno po{tovawe sva~ijih prava) se onda do-zvole mogu opravdati samo na osnovu prethodno uspostavqene zabrane: da se dozvoli ne{to{to je ina~e zabraweno. Ali nema osnove da se „dozvoqava” ne{to {to prethodno nije bi-lo zabraweno.

stoji samo apstraktno i na planu mogu}nosti. Pravo na posao otuda i nefiguri{e u pozitivnim zakonima i drugim propisima, ali bi za pravo narad to moglo biti slu~aj, kao {to i jeste u mnogim zemqama (iako izgleda nei u SAD – D e G e o r g e, 1995: 363), a spomiwe se i u jednom ~lanu Uni-verzalne deklaracije o qudskim pravima (B r o w n l i e, 1981: 25).

Ono {to predstavqa osnovnu prepreku u pravnom i drugom pozitiv-nom artikulisawu ovih prava jeste sloboda ugovarawa: niko nema du`-nost bilo da radi bilo da druge zapo{qava u smislu u kome bi se to mo-glo preto~iti u pozitivne propise. Ipak, pravo na rad se tretira kao os-novno qudsko pravo, {to ono i jeste, i moèmo se pitati ko je potenci-jalni nosilac tog prava? Celokupno stanovni{tvo se u tom pogledu moèpodeliti u ~etiri grupe: deca (kao oni koji jo{ niti rade niti, po pra-vilu, imaju pravo na rad), penzionere (kao one koji su to pravo nekadaimali ali su ga u me|uvremenu izgubili ili potro{ili, mada nije jasnokako se jedno negativno pravo moè izgubiti na osnovu tako neodre|enogparametra kao {to je broj godina, a izgleda da i pojam „potro{enosti”nekog prava pati od isto tolikog stepena neodre|enosti – otuda velikimoralni problem sadràn u pojmu prisilnog penzionisawa: on povla~iosobenu vrstu diskriminacije prema starima, tzv. ageism),26 zatim tu suoni koji su nesposobni za rad, i na kraju, tzv. „radna snaga” (gde spadajusvi oni koji su istovremeno i sposobni i imaju pravo na rad: sposobniodrasli qudi (D e G e o r g e, 1995: 364).

Ina~e, pravo na rad, u jednom ja~em smislu nego {to je to slu~aj kodprostih „negativnih” prava (prava na „nespre~avawe”), parazitira na ne-kim op{tijim prethodnim pravima i po pravilu „izvodi se” iz tri osno-ve: prava na ìvot, prava na razvoj i prava na po{tovawe (D e G e o r g e,1995: 365). U ovo posledwe spada zapravo i pravo na, govore}i kantovski,„posedovawe sveta i onih mogu}nosti koje svet sadrì” (K a n t, 1914:245), a {to podrazumeva ideju da „sve osobe” na neki na~in „poseduju” (tj.imaju pravo ili ovla{}ewe da poseduju, kao svojinu) „sve stvari”: li-~nosti mogu posedovati stvari. îni mi se da je ovaj tre}i osnov, pravona po{tovawe, najuniverzalniji izvor nekog mogu}eg prava na rad, jer izwega sledi relevantna univerzalna obaveza (obaveza „drugih”, pod ~ime sepodrazumevaju, kao kod Mila27, svi drugi: i drugi qudi, ali i wihoveaglomeracije, i wihove ustanove kao {to su dru{tvo ili dràva). Drugiizvor ovog prava, pravo na razvoj, ne „vaì” za sve poslove, i ono zahte-va artikulaciju i specifikaciju koja je donekle u neskladu sa na~elnimzahtevom jednog negativnog prava. Prvi razlog, pravo na ìvot, se mo`damoè svesti na tre}i razlog. Taj tre}i razlog, koji je kao {to sam rekaonajuniverzalniji, povla~i da niko nije „prekobrojan” ili „suvi{an”, tj.da se svako „broji”, i da su svi qudi prima facie moralno jednaki. Ali pra-

35

26 Vidi Mark W i c c l a i r, Age-Reasoning, Ageism, and Justice, u: M. W i c c l a i r, Ethicsof the Elderly, Oxford University Press 1993.

27 Vidi fn. 14.

vo na ìvot ne bi trebalo da iskqu~uje pravo da se sa ìvotom u minimal-nom smislu „raspolaè”, onom smislu koji omogu}ava preuzimawe rizika ukojima se qudsko telo i qudski ìvot, a ne samo qudsko vreme, „tro{i” uzmogu}nost da efikasnost tog tro{ewa moè biti razli~ita kao i stepenrizi~nosti, ukqu~uju}i i neku realnu mogu}nost ili verovatno}u da sepri tom ne{to od toga i izgubi. Rizi~ni i opasni poslovi mogu dobitina ceni, ali ta cena je realna samo ako su i rizici i opasnosti stvarnia ne samo stvar puke ili teorijske mogu}nosti.

Konkretna artikulacija ovog prava naravno zavisi od prirode istrukture dru{tva, kao i od kvaliteta dràve koja treba da ga sprovedei garantuje, ako je ono izraèno kao legalno pravo. Ali i pre i bez toglegalnog aspekta stvar stoji razli~ito u razli~itim dru{tvima. Na pri-mer, u jednostavnim „idili~nim” dru{tvima (kakva su, npr. parohijalnaruralna dru{tva) svako ima svoju ulogu, koja mu precizno defini{e me-sto u dru{tvu i uporedo sa tim i domen wegovog mogu}eg rada, a u takvimdru{tvima uz ulogu ~esto ide i posao koji se uklapa u taj definisani do-men rada. Mesto, odnosno uloga, u dru{tvu defini{e, a obi~no i obezbe-|uje, i „posao” koji sa tim ide, pa je „pravo na rad” obezbe|eno ovim me-stom, odnosno ulogom, ~esto ~ak u oba smisla, i negativnom i pozitivnom,i kao pravo na rad i kao pravo na posao.

U razvijenim (trì{nim) dru{tvima sa sloènom i razu|enom pode-lom rada ova se dva aspekta razdvajaju. U razvijenim dru{tvima nema sva-ko svoju dobro definisanu dru{tvenu ulogu, a i kad je ima nema je kaonuàn i trajan sastojak svoje li~nosti. U kontekst ìvota ulazi slobodau svojim raznim vidovima (a ne samo onom minimalnom, kao sloboda vo-qe, odnosno no} odlu~ivawa), i pravo na rad se pojavquje kao predmet re-gulacije, ili poku{aja regulacije, rada. Tamo gde ponuda rada nadma{atra`wu za wim pravo na rad se pojavquje kao relevantno dru{tveno i po-liti~ko pravo koje je me|utim nemogu}e univerzalno sprovesti i artiku-li{e se kroz skup pravila o distribuciji rada (i distribuciji tog pra-va). Izgleda da se cena blagostawa u ovakvom, sloènom, dru{tvu sasto-ji u tome da se ovo „pravo” ne uzme kao konstitutivno ve} eventualno sa-mo kao regulativno, a da se u konstitutivne pretpostavke dru{tvenog ì-vota uvrste ekonomske slobode i konkurencija. Neki dru{tveni projekti,koje smo videli ili jo{ vidimo, bili su zapravo poku{aj da se ovo izbeg-ne, npr. koncept „pune zaposlenosti” u socijalizmu, ali tu spada i osigu-rawe za nezaposlene u „dràvi blagostawa” (mada se ovo drugo po pravi-lu odnosi samo na one koji su nekada bili zaposleni), zatim tu je soci-jalna pomo} (za sve, tj. sve ostale koji su ostali izvan procesa rada),progresivni porezi, itd.

U vezi sa ovim je i „pravo na pravi~nu zaradu” i ceo kompleks pro-blema vezan sa ovim pitawem. Ovo pravo se izvodi iz raznih izvora: izprava na slobodu, prava na ìvot, prava na jednakost. Sva ova prava ispo-stavqaju razli~ite „cenovnike” za rad koji se sadrì u poslu. Tako }e

36

pravo na slobodu ispostaviti ekonomsku cenu rada, cenu koja se formiraslobodnim susretom dveju voqa, jedne prodav~eve, koji poku{ava prodati{to skupqe i druge kup~eve, koji poku{ava kupiti {to jeftinije. Cenabi onda bila ta~ka susreta ovih dveju voqa: vrednost na koju obe voqesvojevoqno slobodno pristaju. Ve}a cena od te bi predstavqala iskori{-}avawe (eksploataciju)28 jedne strane od strane druge, a mawa cena bizna~ila to isto, samo u obrnutom pravcu. Eksploatacija se uobi~ajeno po-vezivala sa iskori{}avawem radnika od strane poslodavaca: u tom slu~ajukupac rada, prodavac prilike da se radi, prodaje skupo tu priliku radni-ku da radi, uspe{no ga ucewuju}i da radi za mawu zaradu nego {to bi onbio normalno spreman da ~ini.

Tu se sasvim jasno vidi izvesna asimetrija izme|u ovih „dveju stra-na” koja relaciju izme|u poslodavca i posloprimca odre|uje razli~ito odrelacije izme|u prodavca i kupca i rad defini{e kao veoma specifi~nuvrstu „robe”, robe od koje zavisi ne samo ostvarewe èqa i preferenci-ja posloprimca (kupca prilike za rad) ve} i ostvarewe wegovih vitalnihpotreba i kona~no sam wegov opstanak.29 Kupoprodajni odnos je istovre-meno i ekonomski i moralno ispravan samo ako je slobodan, ako iskqu~u-je bilo kakav sastojak prisile i nasiqa. Slobodno trì{te u zapo{qava-wu je zaista slobodno samo ako zadovoqava ovaj uslov, uslov koji je istiza davawe i primawe posla (zapo{qavawe) kao i za svaku drugu kupovinu.Sloboda je ovde fundamentalna i po~etna pretpostavka i kapitalna vred-nost – u woj se nalazi pretpostavqeni izvor motivacije, a taj izvor senalazi u na{oj sposobnosti da sebi postavqamo ciqeve i da te ciqeverealizujemo. Da bi se za te ciqeve moglo re}i da su postavqeni slobod-no oni moraju biti na{i ciqevi, to je deo pojma slobode: u~estvovawe urealizaciji tu|ih ciqeva je slobodno samo ako su ti ciqevi prihva}enidobrovoqno a ne pod prisilom. Ali ako je rad neophodan za ìvot, ondaje prilika za rad vrednija od samog rada, i nema prave simetrije kojupretpostavka slobode podrazumeva. To jo{ ne zna~i da odnos izme|u po-slodavca i posloprimca ne moè biti na obostranu korist, ve} samo dadve strane nisu ravnopravne. One nisu ravnopravne upravo zato {to je je-dnoj strani, posloprimcu, vi{e „stalo” do posla nego {to je poslodavcu„stalo” do wegovog rada.

37

28 Termin eksploatacija, u svojoj uobi~ajenoj negativnoj vrednosnoj konotaciji, mo`dai nije sasvim prikladan, jer on ima i vrednosno neutralno zna~ewe – upotreba nekog sred-stva da bi se ne{to dobilo (eksploatacija rudnika i sl.). Ali isti problem se, u ne{tomawoj meri, moè detektovati i kod termina iskori{}avawe.

29 Sli~nu logiku pona{awa moèmo videti u raznim, kriti~nim ìvotnim situaci-jama, u elementarnim nepogodama, epidemijama, ratu i ratnim egzodusima, itd. Ako u takvimsituacijama do|e do „slobodnog poga|awa” to }e po pravilu zna~iti da „prodavac” ima ta-kvu vrstu monopola nad nekom robom od vitalnog zna~aja da moè da ucewuje „kupca” da turobu plati nesrazmerno vi{e od normalnog o~ekivawa. To je stvarni razlog {to se u ta-kvim situacijama pribegava raznim oblicima racionisane podele, jednom neekonomskom po-stupku koji nije zasnovan na slobodi ve} na pravdi ili nekom principu efikasnosti razli-~itom od ekonomske efikasnosti.

Nije to samo stvar lak{e zamewivosti radnika nego radnog mesta,ve} je ova asimetrija dubqe u osnovi posla kao procesa mobilizacije ra-da. Nije slu~ajno da je za pokretawe posla, pored voqe da se posao po~ne,potrebno mnogo ve} akumulisanog rada, tj. kapitala, dok je kod poslo-primca ova voqa u na~elu dovoqna. (Dodu{e, kod obe strane postoji pri-krivena akumulacija prethodnog rada: kod poslodavca sve {to je potreb-no da se proces odlu~ivawa zavr{i u odluci da se posao pokrene, kod po-sloprimca sve ono {to je potrebno da wegova voqa bude kvalifikovana,tj. da on bude u stawu da primqeni posao i obavi). Iako komplementarneove dve slobode nisu simetri~ne: poslodav~eva je, po pretpostavci, ja~a.Ili, drugim re~ima, u profitu je vi{e slobode nego u zaradi, profit jeja~i od zarade, u wemu je mogu}a mnogo ve}a koncentracija, elasti~nost imogu}nosti odlu~ivawa su tu dalekose`nije i obuhvatnije.

Ovo je va`na stavka kapitalizma: profit aktivno i direktno pokre-}e sistem proizvodwe, zarade (potro{wa) samo pasivno i indirektno in-dukuju daqu proizvodwu i daju profitu {ansu da se realizuje. Iako je po-tro{wa krajwa osnova i razlog postojawa celog sistema (zadovoqavawepotreba qudi) ipak je kapital (tj. odloèna potro{wa, potro{wa od ko-je se odustalo i koja je pretvorena u ~isti kapitalni novac) energija ko-ja to sve pokre}e. Potro{wa, bilo iz potrebe ili iz èqe, je determini-sani kraj procesa – zadovoqewe (potrebe ili èqe), profit nasuprot to-me ~ista sloboda, odlagawe kraja da bi se postavili novi ciqevi. Potro-{wa je inercija, profit je mo}, potro{wa je realizovana tek kad posta-ne pro{lost, mo} postoji samo kao projektovana budu}nost. U presekuovih dimenzija nalazi se izvor ekonomije. @ivot, kao delatnost realiza-cije postavqenih ciqeva, sastoji se iz ova dva sastojka: postavqawa ciqe-va i wihove eventualne realizacije. Prvi deo je dinami~an, drugi deo nakraju predstavqa jedno stati~no stawe stvari. Zato je kapital toliko mo-}an, i zato od stepena wegove stvarne mo}i toliko zavisi kvalitet na{egìvota: kona~ni rezultat (zadovoqewe) direktno zavisi od koli~ine ra-da, a koli~ina rada direktno zavisi od kapitala koji se upotrebi za mo-bilizaciju rada. To ìvotu daje vremensku perspektivu; kroz postavqawenovih ciqeva uvodi se kategorija budu}nosti i napretka, ali i pro{lo-sti u kojoj je ostvarena akumulacija kapitala kao volumena sredstava zamogu}e nove ciqeve. Ova logika akumulacije kapitala stoji u osnovi ra-zvoja modernog sveta i plasti~no je opisana u klasi~nom delu Maksa Ve-bera Protestantska etika i duh kapitalizma.30

38

30 Upor. Max W e b e r, Protestantska etika i duh kapitalizma. Protestantski odnos pre-ma radu, opisan u ovom delu, je u osnovi ekonomskog progresa novog doba. On se sastoji uprihvatawu utilitaristi~ke vrednosne sheme po kojoj je vi{e dobra uvek i nu`no boqe negomawe dobra (princip maksimalizacije) i shvatawa da rad predstavqa sredstvo da se to „vi-{e” postigne. Veberovo obja{wewe ove pojave je ingeniozno: wegova osnova je religiozna,verovawe da se radom mogu ste}i i akumulisati, znaci ili simptomi boànske milosti ko-jima moèmo, u izvesnoj meri, da se borimo protiv religioznog o~aja na koji smo osu|eni

39

zbog na{e epistemiolo{ke pozicije pogre{ivosti (da ne moèmo sa sigurno{}u znati {tasledi u budu}nosti, spas ili prokletstvo, koji su u toj slici ve} odre|eni po teoriji pre-destinacije, najdirektnije izloènoj u kalvinizmu) i na{e psiholo{ke potrebe za izvesno-{}u smisla ìvota. Akumulacija rezultata rada, kao kapitala, omogu}ava postavqawe i rea-lizaciju novih ciqeva, i tako unedogled. Po{to se sloboda sastoji u mogu}nosti postavqa-wa i poku{aja realizacije ciqeva, predestinacija, iako podrazumeva totalni determinizam,nije u suprotnosti sa idejom slobode, ne povla~i fatalizaam ve} naprotiv postaje izvor vr-lo jake radne motivacije. Rad ne sluì pukom preìvqavawu ve} li~noj potvrdi boìje mi-losti koja se manifestuje u uspehu rada, wegovoj efikasnosti, kao i, jo{ vi{e, u izrazu ̀ i-vota koji se tako postiè kroz pove}anu mo} da se postavqaju novi i ve}i ciqevi, da seìvi punije i potpunije. Sve to naravno od kreirawa prilika da se radi, od stvarnog posto-jawa mnogo posla, tako da je i proizvodwa prilika, posao koji obavqaju kapitalisti, i samarealizacija tih prilika, rad koji obavqaju radnici, proces duboko religiozan: wime se po-stiè potvrda o milosti ali se wime tako|e svrha milosti, ìvot u blagostawu, ìvot ko-ji sve vi{e li~i na ìvot u raju, stvarno i postiè. Socijalno-psiholo{ki aspekt slikesveta u kome se to sve de{ava implicira sloènu sliku civilizacije „individualizma”. In-dividualizam je potreban da bi princip efikasnosti i uspeha mogao da se stvarno zasnuje uslobodi kao mo}i postavqawa ciqeva, i da se tako postigne maksimum motivacione snage:postavqaju se svi, ili skoro svi, ciqevi koji se u datim okvirima (raspoloìvi resursi imaksimum zainteresovanosti i imaginacije) mogu postaviti, i ~ini se sve {to je mogu}e dase oni efikasno i ostvare. Dobra organizacija je onda stvar racionalnosti i ona ne ugro-àva individualisti~ki karakter cele sheme. Ali stvarna maksimalizacija u akumulaciji,kao maksimalno dodavawe novih uspeha na maksimum sa~uvanih starih uspeha, se de{ava uvremenu – tako da pojedinci u stvari nisu kona~ni konzumenti zadobijene mo}i ve} samaprotestantska civilizacija. To je civilizacija koja za svoju misiju ima da od sveta na-pravi rajski vrt tako {to }e princip efikasnosti i kona~nog uspeha staviti ispred svihdrugih civilizacijskih vrednosti. Rad i odnos prema radu ovde imaju presudnu ulogu. To senaro~ito dobro vidi kada se taj odnos uporedi sa odnosom prema radu koji nalazimo u dru-gim civilizacijama, kao {to je npr. katoli~ka: nasuprot katoli~kom {irokom putu spasa,koji blago vijuga i na kome nema ùrbe, na kome oslawawe na druge qude omogu}ava delegi-rawe svoje slobode, i sebe, na druge, i gde dru{tveni kolektivi imaju organski karakter pasu i pregnu}a i uspesi utopqeni u kolektivni rezultat, protestantska slika sveta kao la-virinta u {ikari na usponu, sa mreòm individualnih puteva od kojih su neki pre~ice amnogi }orsokaci ali svaki potencijalno vodi na vrh, ka Bogu (ali kao {to se ra|a i umiresam, ~ovek tako i ìvi sam, i sam je u svom odnosu sa Bogom, nema nikakvih unapred konsti-tuisanih odnosa sa drugima) ostavqa ~oveka samom sebi i rezultatu onog {to on uradi odsebe i svog ìvota. Ali ovaj individualni rezultat se ugra|uje u rezultantu civilizacij-skog uspeha, tako da, paradoksalno, i ovde pojedinac biva ugra|en u ne{to trajnije i ve}e,ali bez sopstvene identifikacije sa tim i bez komfora koji pruà zajedni{tvo. Zato on usvom verskom o~aju mora da radi „maksimalno”, a ne samo koliko je potrebno za preìvqa-vawe, on zapravo nu`no ide za ovim „vi{e” jer u ovoj shemi i nema optimuma ve} samo mak-simalizacije koja kaè da je „vi{e boqe”. U o~ajni~koj èqi da sebi pribavi znake milo-sti boìje protestantskom ~oveku je potpuno stran prezentizam bezbri`nosti koji, kaoideal, pomiwe Isus kada govori o pticama nebeskim i o wihovom optimizmu da }e im Go-spod i sutra podastreti ne{to da kqucnu. Protestantski ~ovek ima drugu vrstu optimizma:on veruje u svoju slobodu i na woj zasnovanu svoju mo} da ciqeve koje sebi postavi i ostva-ri. Taj optimizam ima, pokazalo se, ogromnu motivacionu snagu i on je proizveo svet pri-li~nog blagostawa u kome mi sada ìvimo. Time je pokazao svoju ekonomsku snagu. Pitawada li se time iza{lo iz hri{}anskih okvira, da li to predstavqa put oholosti, i da li jeto kapitulacija pred |avolom, su veoma zanimqiva i potencijalno veoma filozofska pita-wa, kao i pitawe da li je novac blagoslov ili |avoqi produkt, ali to vi{e nisu ekonoms-ka pitawa. Ta pitawa zato ne mogu biti predmet razmatrawa u poslovnoj etici ve}, ako uop-{te imaju eti~ko zna~ewe, u nekoj drugoj filozofskoj disciplini.

Drugi princip, pravo na ìvot, je tradicionalno ispostavqao slikuporodice kao okvira ìvota u kojoj se mu{karac pojavqivao kao hrani-teq i onaj koji obezbe|uje ìvot sebi i svojoj porodici, dok se ène ideca tretiraju kao pomo}na radna snaga koja priska~e u pomo} samo kadje zaista nu`no, npr. u ratu, i – {to je posebno zanimqivo i va`no sastanovi{ta poslovne etike – pla}aju se mawe od mu{karaca za, u prin-cipu, isti posao. Kroz ve}i deo qudske istorije rad èna se smatrao ne-~asnim i te{kom zloupotrebom koja ne treba da se dopusti. Pravo na ì-vot sa kojim se ovde barata, u stvari, sadrì princip potrebe, i pravi~-nim }e se smatrati one zarade koje odgovaraju potrebama onih koji rade,dok }e wihov stvarni doprinos da se amortizuje distribucijom me|u pla-tne razrede ili na neki drugi na~in kroz skup onih za koje se uzima daimaju iste ili sli~ne potrebe. A potreba je, naravno, definisana konsti-tutivnim pravilima ìvota u tom dru{tvu: kao potreba porodice i kaopotreba definisana statusom i o~ekivawem koje se za taj status od svako-ga (svake porodice) podrazumeva.

Tre}e pravo iz koga se izvodi koncept pravi~nih zarada, pravo na je-dnakost, jeste ono pravo koje u na{e vreme sve vi{e preovla|uje. Ono sezasniva na individualnom pristupu, nezavisno od svih irelevantnihparametara kao {to su pol, rasa, godine, itd.31 Te{ko}e u primeni pra-vila, koje ovaj koncept povla~i, su vi{estruke barem sa moralnog stano-vi{ta i onda i sa implikacijama na poslovnu etiku. Te te{ko}e su mnogo-brojne, i one zasluùju posebnu obradu. Osnovni problem se sastoji u te-{ko}i upore|ivawa – gde vr{iti pore|ewe: na svetskom, nacionalnom,strukovnom, granskom, korporacijskom, ili na nekom jo{ „nièm” planu?Svako od ovih re{ewa pokazuje svoj meritum i svoje nedostatke, jer ispo-stavqa skupove validnih razloga za i protiv svakog od ponu|enih re{e-wa. Na primer, kupovna mo} uveliko varira od jednog prostora do drugog,{to povla~i nemogu}nost da se kroz puki iznos nov~anog dohotka merisve ono {to se radom i zaradom na poslu postiè u ìvotu. Zatim, dob-ne razlike (razlike izme|u mla|ih i starijih) te{ko da mogu lako da seuklone, ~ak i kada je u pitawu potpuno isti posao istog kvaliteta. Da sene govori o uporedivosti izme|u razli~itih profesija – na primer, kakouporediti doprinos i „pravi~nu zaradu” izme|u profesora tehnike i pro-fesora kwièvnosti, ili izme|u ~ista~ice i voza~a kamiona, sekretari-

40

31 Ali ta „irelevantnost” je, naravno, stvarna samo pod pretpostavkom da jednakostima relevanciju. Na primer, tamo gde se podrazumeva da ène ne rade, ovi faktori vi{enisu irelevantni: oni dobijaju relevanciju iz podrazumevanog pravila da se ène uzimaju uobzir na na~in na koji je to definisano vaè}im pravilima – na primer da oèweni mu-{karci primaju ve}e plate od onih koji su neoèweni (za isti posao). Uop{te, polazi{teod intuicije u kojoj se podrazumeva neka „prirodnost” jednakosti ima svoje tako|e „prirod-ne” posledice. Ali samo to polazi{te nije nikako nu`no – naprotiv, sasvim je plauzibil-na osnovna intuicija da jednakost u stvari nije „prirodna”, i da je prirodno da se po|e odnejednakosti – da bi se do jednakosti (eventualno) do{lo. Ali {ta }e biti to do ~ega }ese do}i, tj. {ta je jednakost, to nije nimalo unapred jasno, i ne treba smatrati za o~igledno.

ce i, npr., elektri~ara. Tu treba dodati pitawa najniìh, a onda mo`dai najvi{ih dopustivih zarada, i mnoga druga. Pitawa stvarnih i mogu}-nih diskriminacija koja se ovde pojavquju nisu samo zanimqiva za disku-siju na seminaru iz poslovne etike ve} su tako|e zna~ajna i u ìvotumnogih qudi i nacija. A gledano kroz vreme moè se videti tendencijaka sve mawem, da se tako kaè, „moralnom rasipni{tvu” – u smislu da semoralni princip, koji polazi od na~elne jednakosti svih ~lanova moral-ne zajednice, sve vi{e po{tuje, i iznalaze sve nove i nove sheme da se tajprincip ispo{tuje. Jedan od na~ina da se to postigne jeste i da se radukqu~i u ìvot na istinski relevantan na~in, kroz dobru artikulaciju istvarno vaèwe prava na rad.

JEDNA MOGU]A PROJEKCIJA SAVREMENOG KAPITALIZMA

Ogroman razvoj tehnologije u dvadesetom veku, jo{ brì i ve}i negoonaj u devetnaestom, doveo je do enormnog pove}awa produktivnosti. Ujednom trenutku je moglo izgledati da bi to moglo promeniti samu priro-du rada. Po{to je ovaj razvoj smawio stepen nu`nosti rada u pogledu pre-ìvqavawa i obezbe|ewa osnovnih potreba za veliki deo ~ove~anstva,moglo se o~ekivati da }e i potreba i èqa za radom da se smawi, da }equdi smawiti koli~inu rada, i da }e mnogi prestati da rade. U izvesnomsmislu to se i dogodilo: jedan od glavnih ciqeva za koji su se boriliradni~ki sindikati u devetnaestom veku, smawewe radnog vremena, u veli-koj meri je u dvadesetom veku i ostvaren. Radni dan je smawen na maksi-malno osam sati dnevno, radna nedeqa je tako|e smawena.32 Subota, satendencijom da se to prenese i na drugi deo petka, je postala deo viken-da, dodu{e, ne ba{ sasvim u istom smislu kao nedeqa ali za veliku ve}i-nu qudi je to prakti~no postao „neradan dan”. Tako|e, uvo|ewem obavez-nih penzija, do{lo se i do toga da su qudi prestajali da rade i pre nego{to bi postali za to nesposobni, i, sa produèwem o~ekivanog trajawaìvota sve ve}i deo svog ìvota provodili u „neradu”.

Sa daqim pove}awem produktivnosti, pojavom automatizacije i kom-pjuterizacije proizvodwe moglo se o~ekivati da se taj proces nastavi, ida se radno vreme i radni vek i daqe smawuju. Me|utim, to se nije desi-lo. Upravo u trenutku najve}eg skoka produktivnosti, pojavom kompjuterai izuzetno velikim pove}awem i efikasnosti u kori{}ewu vremena iukupne produktivnosti koji su nastali zahvaquju}i kompjuterizaciji, de-sio se preokret. Proces smawewa koli~ine rada se zaustavio, i ~ak po~eoda dobija suprotnu tendenciju pove}awa. îni se da su za to zaslu`na dvafaktora: prvo, rafinisawe, uslo`wavawe i u izvesnom smislu nivelisawei precizirawe pojmova rada i proizvodwe: sloèniji oblici rada koji su

41

32 Vreme preko „normalnog radnog vremena” po~elo je da se ozna~ava kao „prekovre-meni rad”, i po pravilu se pla}alo vi{e.

tradicionalno bili pod sumwom da li uop{te spadaju pod taj pojam posta-li su ravnopravni sadràji tog pojma, kao i „proizvodwa” koja se tim vr-stama rada proizvodila.33 Iako se razlike u kona~nom finansijskomefektu nisu smawile, ipak je pojam rada pro{irio svoje zna~ewe tako daobuhvata i pojavne oblike koji su ranije bili tretirani kao sinekure,skriveni oblici rente, ili po~asti. Ovo izjedna~ewe pojavnih oblika ra-da ukinulo je ili smawilo apriorne aksiolo{ke razlike me|u tim obli-cima – razlike na „dostojan” i „nedostojan” rad, i, jo{ vi{e, razlikeizme|u oblika rada koji se tretiraju presti`nim nezavisno od wihovogfinansijskog efekta i onih drugih, slabije presti`nih ali ponekad boqepla}enih oblika rada – {to je pove}alo motivaciju da se kroz rad a nekroz wegov oblik postigne „vi{e”. Diversitet vanekonomskih vrednostikoje su se ranije pripisivale razli~itim oblicima rada se postepeno gu-bi, i svaki rad, pod minimalnim uslovom da je moralno ispravan, dobijasvoju kona~nu vrednost u svojoj ekonomskoj ceni: boqe pla}en rad je bo-qi, nezavisno od toga o kojoj vrsti rada se radi.

Drugo, zahtevi potro{we se nisu smawili, ili zaustavili, {to suneki o~ekivali u ta~ki u kojoj je stepen zadovoqenosti osnovnih i uobi-~ajenih potreba qudi postao u velikoj meri zadovoqen, ve} su se napro-tiv pove}ali. U situaciji kada proizvodwa i ina~e gubi svoj raniji fun-damentalni zna~aj (osim u pojmovnoj shemi: da proizvodwa mora postojatida bi bilo bilo kojeg kasnije momenta u ekonomskom procesu) i kada cen-tralnu poziciju u ekonomiji sve vi{e zauzima prodaja, u takvoj situaci-ji potro{wa dobija novu {ansu. Ovde imamo dva momenta od zna~aja: pr-vo, ono {to se nekada smatralo za luksuz u me|uvremenu je izgubilo tajstatus, iz dva razloga: ili je, prvo, postalo uslov normalnog ìvota i~ak samog rada u wegovoj novoj pove}anoj efikasnosti (npr. automobil jesada ~esto uslov da se obavi posao, ili da se uop{te stigne na mesto ra-da), ili je, drugo, pove}ana produktivnost omogu}ila ogroman porast pri-u{tivosti roba i dobara, pa su one samim tim prestale da budu luksuz(npr. meso se vi{e ne smatra luksuznom hranom, kao ranije, a tako je i samnogim drugim dobrima, u prinicpu sa svim robama kada prestanu da budupreskupe).34

42

33 Pod radom se prvobitno verovatno uzimao samo fizi~ki rad, koji je naporan i ~ijisu rezultati neposredno i odmah vidqivi. Postepeno u rad je ukqu~ivano i sve ono {to seradi za unapred ugovorenu cenu u novcu. Sloèniji vidovi radova, kreativni i organizaci-oni, ~iji je nov~ani rezultat uvek mogao biti veliki i ve}i od cene za unapred ugovorenirad, je nekako ispadao iz pojma rada {to se manifestovalo time da se nov~ani rezultat ko-ji se na taj na~in postizao nije ozna~avao terminom „zarada”, ve} je tretiran kao neka vrstanagrade koja je specijalno zasluèna, a ne kao rezultat primene odredbi nekog radnogugovora (re~ „honorar”, honorarium, ozna~ava poklon, dar, koji se dobija kao neka vrsta ~a-sti, ne{to {to se dobija ne prosto za trud, i kao rezultat truda, i kao pla}awe, ve} iz-raàvawe posebnog po{tovawa prema nekom ko je specijalno zasluàn za ne{to va`no).

34 Pojam „preskup” ima konstitutivnu ulogu u demarkaciji izme|u „potrebe” i „luksu-za”, ~esto potpuno nezavisno od svih drugih faktora koji neku robu ~ine poèqnom i pred-metom èqe, va`nom u nekom vitalnom ili nekom drugom, hedonskom, presti`nom itd. smislu.

Drugi razlog za{to se zahtevi potro{we nisu smawili jeste u samojlogici prodaje (i za to se onda ka~i momenat priu{tivosti kao stvarniciq ekonomski artikulisane proizvodwe): u potro{a~kom interesu se nepravi, i ne moè se praviti, ekonomska razlika izme|u potrebe i luksu-za, ni iz ugla potro{a~a (iz snage interesa, zainteresovanosti, za nekurobu uop{te se ne moè razaznati da li se radi o potrebi ili o luksuzuprema bilo kom normativnom kriterijumu koji se razlikuje od stepena za-interesovanosti: ako je interes jak on }e se ose}ati i iskazivati kaopotreba, i kao visok stepen spremnosti da se plati), niti iz ugla proiz-vo|a~a: za proizvo|a~a je potpuno irelevantno da li }e se proizvedenaroba uzimati kao potreba ili kao luksuz, po{to on za wu po definicijii nije zainteresovan – oni proizvode da bi prodali, i nema razlike iz-me|u radnika u fabrici name{taja i radnika u fabrici igra~aka (otkazje u oba slu~aja ista vrsta stvari, i jednako bolan – nije ni{ta lak{epodneti otkaz ako ste radnik u fabrici igra~aka zbog toga {to se igra-~ke mogu smatrati luksuzom i ne~im ne naro~ito potrebnim).

Po svemu izgleda da se u ekonomiji 21. veka mewa priroda posla za-hvaquju}i pre svega nevi|enom rastu proizvodwe koji je ve}im delom re-zultat pove}ane produktivnosti rada. Ali tako|e izgleda da se neki pro-cesi vra}aju na svoj po~etak, ili na neku svoju raniju fazu u istoriji po-slovawa, pa su neki od ciqeva i postignu}a u regulisawu biznisa koji suostvareni u posledwa dva veka (u 19. veku su bili postavqeni kao ciqe-vi, a u 20. veku bili ostvareni) postali suvi{ni, prevazi|eni, ili pro-sto nepotrebni.

Mewa se osnovna shema poslovawa, koja se bila stabilizovala u ob-liku industrijskog dugoro~nog zaposlewa, shema u kojoj su zaposlenici na-predovali ako ne ba{ unutar iste firme a onda svakako unutar iste pro-fesije, razvijaju}i svoju ve{tinu i kompetenciju kroz vreme i tako na-preduju}i od po pravilu nièg poloàja i statusa na po~etku do jednogvi{eg na kraju karijere, kada se i{lo u penziju. Dugoro~no, industrijskoili administrativno, zaposlewe se gubi zajedno sa inertnim velikim si-stemima vezanim za jedno mesto; umesto wih, sada imamo mnogo mawih or-ganizacionih jedinica sa mnogo ve}om pokretqivo{}u i sa iznena|uju}evelikim opsegom mogu}eg povezivawa koje nije mawe ~vrsto ali je elasti-~no umesto da bude kruto. Umesto „radnika i slu`benika” imamo „izvr-{ioce posla i menaxere”, umesto dugoro~no definisanih poslova koji suomogu}avali da se ~esto ceo ìvot radi prakti~no isti rutinski posao,imamo nevi|enu mobilnost ne samo u prostoru nego i u vrsti poslova ko-je rade isti qudi. Tako umesto dugoro~ne vezanosti za jednu firmu istvarawa vezanosti i lojalnosti prema toj firmi, u jednom visokostruk-turisanom, standardizovanom i rutiniziranom poslu koji je birokratskisavr{eno ure|en, sa jasnim i unapred preuzetim specifi~nim pravilimasa preciziranim o~ekivawima ~ije vaèwe se uzima za o~igledno, imamodezintegrisani, segmentirani posao, kraktoro~niji, ~esto i privremen,

43

~esto „part-time”, posao koji se preklapa sa drugim, ~esto sasvim razli-~itim, poslovima na drugom mestu, mnogo vi{e preduzetni~ki i „slobod-niji”, i bez konstituisawa „radnog odnosa”. Radi se po ugovoru, bez defi-nisanog radnog vremena, ali zato mnogo ~e{}e – za radnika, a ne vi{esamo za poslodavca – sa definisanim rokom, tako da rokovi sve vi{epreuzimaju ulogu koju je ranije imalo radno vreme. Procenat ovih u tra-dicionalnom smislu nedefinisanih radnih odnosa bez radnog mesta, bezspecifikovane i dru{tveno overene uloge, stalno i vidqivo raste. Samipojmovi „zaposlenosti” i „nezaposlenosti” mewaju smisao, a u nekom ste-penu ga i gube. Ne samo da su pokretqivi pojedina~ni „izvr{ioci posla”ve} i firme, pa i najve}e, i ove ~esto najvi{e (jer su najmo}nije, a u spo-sobnosti za pokretqivost sadràn je zna~ajan deo ekonomske mo}i i ukup-ne slobode). S druge strane nema vi{e radne sigurnosti, niko ili skoroniko nije vi{e siguran da }e svoj radni vek zavr{iti tamo gde ga jepo~eo. Biti dobar i pouzdan radnik nije garancija ostanka na poslu. Sveto proizvodi jedno novo stawe, u velikoj meri razli~ito od prethodnog imnogo dinami~nije, ali u percepciji mnogih u prili~noj meri divqe ineregulisano. Relocirawe (preme{tawe u traèwu za jeftinijim resursi-ma, obi~no za jeftinijom radnom snagom) i „outsourcing” (kori{}eweresursa izvan kompanije) postalo je uobi~ajeni oblik poslovawa. I rad-nici mewaju posao i posao mewa mesto, radnike, pa i vrstu proizvodwe, upotrazi za stabilno{}u ili pove}awem profita. Sigurnost posla i sta-bilnost radnog mesta se stalno smawuju. Ova nestalnost unosi sve ve}istepen slu~ajnosti u poslu. Beneficije, osigurawa, dodatni u~inci posla:druèwe, naviknutost na radnu okolinu, bliskost, itd., postaju ugroèni.Mnoge dru{tvene vrednosti tako|e, npr. druèwe nakon posla, gube deosmisla ako se posao stalno mewa.

Jedan od glavnih razloga za to je {to relocirawe vi{e nije skupo za-to {to proizvodwa uzima sve mawi procenat u ukupnom tro{ku: prodaja po-staje glavna, a po{to konkurencija u prodaji mnogo lak{e i brè daje re-zultate, to proizvodwa skoro da postaje dodatak prodaji: Lako je proizve-sti, te{ko je prodati. Prakti~no sve {to moè da se proda moè i da seproizvede, ali ne i obrnuto: moè se proizvesti mnogo toga {to se ne mo-è prodati. To ima zanimqivu implikaciju: u lovu na kupce prodaja se pri-lago|ava wihovim èqama i kupovnim mogu}nostima, i masovnost postajeglavna osobina potro{we. To za proizvodwu ima za posledicu neizvesnosti nestabilnost, i proizvodwa se prilago|ava potro{wi, tr~e}i okolopo svetu i stavqaju}i akcenat na krajwu potro{wu. U jeftinoj proizvod-wi imamo takve pojave kao {to su dobijawe na poklon fotoaparata akokupite film (aparati za jednu upotrebu, ~esto sa veoma visokim kvalite-tom snimka), ili napr. da je cena kertrixa za {tampa~ jednaka ili skorojednaka ceni celog {tampa~a u koji je ve} ugra|en isti takav kertrix.

Po svemu se ~ini da na svetskom planu danas prisustvujemo neobi~-noj obnovi kapitalizma kao slobodnog upo{qavawa, slobodnog i od stra-

44

ne „radnika” (posloprimaca) i od strane poslodavaca, kroz jednu speci-fi~nu formu fluktuiraju}e nezaposlenosti koja razara ovaj momenat op-{teg vlasni{tva sadràn u „radnom mestu” i stvar vra}a na nivo poslakao rada. Veliki broj qudi nema stalni posao, i za wih zapravo i ne po-stoji nikakvo radno mesto. Op{te blagostawe uveliko skriva, ali i omo-gu}ava takav pristup ìvotu i radu – qudi povremeno rade, pa onda opetne rade, ali kad rade oni to ~ine da bi dodatno zaradili za neku odre-|enu svrhu i po pravilu rade tako da odrade neki odre|eni posao posle~ega opet postaju nezaposleni, i po pravilu u sopstvenom doìvqaju u od-re|enom smislu slobodni: slobodni zato {to su nezaposleni, slobodniod rada, bez rada, bez onih ograni~ewa, pre svega vremenskih ali i dru-gih, koje rad podrazumeva. Razvijena institucionalna mreà socijalnihprava, uz bogatstvo prilika i fluktuiraju}u razu|enost èqa i potrebadaje radnicima iluziju slobode, koja po~iva na tome da po pravilu moguda se zaposle kad god èle i da im elemenat „posedovawa” radnog mestapredstavqa samo obavezu i optere}ewe. S druge strane poslodavac imastvarnu slobodu da uzme koga ho}e i da ga otpusti kada odlu~i, {to muomogu}ava da uzima radnika samo da odradi stvarni posao ali i da ga nedrì u intervalima kad radni proces te~e u prazno ili kad nema stvar-nog posla.

Nivo produktivnosti stvarnog rada se tako radikalno pove}ava i ko-li~ina rasipni{tva smawuje, a potro{wa dobija jasan primat u indukci-ji i artikulaciji posla. Pojava ima tendenciju da u razvijenom svetu uki-ne stalnost radnog mesta, ali }e se verovatno ispoqiti u jednoj podeli naone, mo`da malobrojne, koji su stalno zaposleni i na one koji su povre-meno razli~ito zaposleni. Ukoliko postane op{ta, ova pojava }e predsta-vqati vaàn simptom prilagodqivosti kapitalizma, ali }e i proizvestiogroman lumpenproletarijat, zadovoqan svojom sudbinom i uvek na ra-spolagawu. Velika pokretqivost radne snage moè biti tako|e me|u u~in-cima ovakvog stawa. Ovaj lumpenproletarijat moè biti za{ti}en raznimsocijalnim pravima, ali ga ta prava ne}e {tititi od toga da bude treti-ran kao resurs preko one granice preko koje se qudi uzimaju kao stvari.Resurs koji je stalno na raspolagawu, kao {to su stvari u svetu na raspo-lagawu, u meri svog pukog postojawa, sa „neodoqivo{}u” da se „bude” naraspolagawu „dobrim prilikama za posao”. To je u principu ista ona „ne-odoqivost” koju li~nosti imaju za stvari, i zbog kojih stvari nikada nepruàju nikakav otpor da budu upotrebqene na bilo koji na~in, ve} prak-ti~no stalno ~ekaju na to (osim kada ih „poniàvamo” nepo{tovawemprirodnih zakona i nepo{tovawem ~iwenica – tada se stvari energi~nosuprotstavqaju!).

Fluktuiraju}a (ne)zaposlenostovog prilago|enog kapitalizma moèse onda i regulisati po na~elima iskoristivosti iisplativosti na na~inda se uzimaju u obzir i relevancija i kvalitet razloga pri odlu~ivawu ozapo{qavawu a da to uop{te nema onu dugoro~nu ìvotnu perspektivu u

45

kojoj se tako|e afirmi{e i univerzalno po{tovawe sva~ije li~nosti, ito upravo zbog ovog disbalansa u distribuciji vlasni~kih i kvazivlasni~-kih prava. Uzima se najkvalitetniji od onih koji su na raspolagawu, isko-risti se i ide se daqe. Iz poreza ili na druge na~ine wemu se onda na-daqe obezbe|uje wegovo ìvotno mesto, wegova lokacija (adresa) u dru-{tvenoj ko{nici (nema rasipawa), i on je i daqe na raspolagawu35. Po-{to se ne zna unapred ko }e i za {ta biti „potreban”, to se svi drè utom stawu spremnosti, u dobroj kondiciji i „sre}ni i zadovoqni”. A isvrhe za koje qudi u ovoj shemi mogu da se „upotrebe” mogu biti vrlo ra-znovrsne, i ekonomski karakter tih svrha i prema wima artikulisanihodluka ne mora biti jednostavan niti transparentan (npr. ovako stvorenlumpenproletarijat moè da se upotrebi za onu svrhu za koju je kroz isto-riju ~esto i bio kori{}en: kao glasa~ka ma{ina u simulaciji op{teg od-lu~ivawa u raznim oblicima „demokratskih” shema)36.

Jedna od tih svrha svakako moè biti proizvodwa i negovawe potro-{a~a za mnoge robe i usluge koje svoj profit postiù samo kroz ma-sovnost. Kasta dru{tvenih menaxera pri tom ostaje u iskqu~ivom posedumo}i i prava na odlu~ivawe. Posed te vrste mo}i i tog prava se pokazu-je kao va`niji i ja~i od poseda bilo ~ega drugog. Rezultat je podela dru-{tva na dva potpuno nejednaka dela od kojih je jedan deo u izvesnom smi-slu vlasnik onog drugog dela! Jer, po{to su mogu}nosti za efektivno od-lu~ivawe, mogu}nosti za dono{ewe kona~nih odluka ne samo za sebe ve}i za druge, ovako kardinalno razli~ite, to u jednom jakom smislu sviosim menaxera (i tankog i redundantnog sloja „kapitalista”, koji su uovoj shemi ili kockari ili nasledni paraziti) postaju zavisni u meri ukojoj to ne bi moglo biti opravdano ni kada bi bilo distribuisano uni-verzalno (kada bi svi, recimo, bili vlasnici dràve ili neke bezli~nekorporacije), a pogotovo to nije slu~aj kada qudi na ovaj na~in posedujujedni druge. Pored menaxera moè postojati i jedna kasta stalno zapo-slenih „pomo}nih radnika” koji ni{ta ne odlu~uju i koji ne u~estvuju u

46

35 Zato je u razvijenom svetu najefikasniji, a mo`da i jedini stvarno mogu} na~inbekstva iz ove pozicije da se postane „besku}nik” (homeless), koji se u principu moè od-rediti kao ~ovek bez adrese. Wega prilika (prilika da se radi, i da se tako bilo kroz ulo-gu koju neki daje neki odre|en rad bilo kroz zadovoqavawe potreba i èqa, u|e u neku so-cijalnu shemu „neslobode”) ne moè da na|e, i on je u tom smislu za{ti}en od ove neodo-qivosti koja ostatak lumpenproletarijata postavqa u poziciju „on call”, poziciju „na ra-spolagawu”. Treba obratiti pa`wu da je „homeless” pojava karakteristi~na upravo za najra-zvijenije i najbogatije zemqe. Ali to moè biti i samo simptom da ova forma kapitalizmajo{ nije prona{la adekvatnu i dovoqno efikasnu redistributivnu shemu minimalne soli-darnosti (kakvu svuda imamo kada su u pitawu npr. idioti ili ludaci), kojom bi se ova poja-va uspe{no integrisala u ukupnu redistributivnu shemu koja, kao korektiv slobode, ekonom-ske i druge, postoji u svakom dru{tvu (ali ne i na svetskom planu!).

36 Kao i, naro~ito na me|unarodnom planu, mehanizmi stipendija i kredita i druge„privilegije”, {to je kao oblik kontrole, politi~ke i ekonomske, kroz istoriju oduvek bioslu~aj. Za jedan veoma stari primer takve prakse cf. npr. Robert L. D i s e, Jr. Cultural Chan-ge and Imperial Administration, 1991, pp. 31ff.

biznisu ve} obavqaju teku}i rad koji ne donosi profit i ne moè da seekonomski razlo`no razlu~i na segmente koji ozna~avaju razli~ite „po-slove”, i tu bi spadale slu`be za odràvawe sistema. Mogli bi postojatii prakti~no stalno zaposleni eksperti, npr. programeri i sl. Jedan deostanovni{tva bi mogao ~ak da se drì stalno zaposlenim samo zato da biprimali platu kako bi mogli da tro{e i obezbede neku inicijalnu mini-malnu konstantnost i stabilnost potro{we kao osnove na kojoj se ondamoè razvijati poslovna utakmica u kojoj profit kod jednih i iluzijaslobode kod drugih moè da proizvodi razli~ite kumulativne u~inke, za-snovane na pomenutoj pretpostavci masovnosti i uz razne mogu}e fluktu-acije, „mode”, itd.

U ovom kontekstu naro~ito se pogodnom pokazuje industrija zabave,i jo{ vi{e industrija usluga (naro~ito finansijskih) koja ima ogromnuelasti~nost i ekonomsku upotrebqivost, kao i veliku mobilizacionu mo}da sa lako}om deluje u privla~ewu qudi na poslove koji zapravo imaju zavaàn, a ponekad mo`da i jedini, u~inak da se potro{i vreme i otupisvaka potreba za nekom drugom aktivno{}u. „Ubijawe dosade”, proizvod-wa odsustva ose}aja dosade ({to ne mora biti isto {to i uklawawe do-sade) koja bi u normalnoj besposlici bila teret, predstavqa ako ne ciq(ciq moè biti profit, ili, u kontekstu preferencija svih, „uìvawe”)a ono kona~ni u~inak. Socijalni programi onda mogu da nadomeste osta-tak. Tako ovaj lumpenproletarijat, zakovan televizijom, jeftinom zaba-vom i masovnom indoktrinacijom o sopstvenoj sre}i (i ispravnosti) bivaupotrebqen za ono za {ta moè biti upotrebqen, a uglavnom biva paci-fikovan i pasiviziran u masu iz koje se onda crpu resursi, radni, biolo-{ki, glasa~ki, ili ve} kakva se potreba ukaè.

Da li }e na{a budu}nost biti ovakva ili neka druga~ija nije mogu}epredvideti, delimi~no upravo zato {to mi na{u budu}nost sami slobod-no pravimo. Ona ne dolazi nu`no na osnovu bilo kakve pravilnosti kojabi mogla da se na|e u nekoj zakonitosti istorijskog razvoja. S druge stra-ne, u ovakvim projekcijama se uvek polazi od neke redukovane i zato nu-`no redukcionisti~ke slike o smislu i vrednosti samog qudskog ìvota:pretpostavke da je taj smisao mogu}e izraziti u nekoliko osnovnih stav-ki koje ~ine ako ne ceo a ono skoro ceo smisao i vrednost ìvqewa. Ve-liki deo smisla ìvota velikog dela ukupnog broja qudi je uvek bio kon-stituisan daleko od velike mo}i i slobode, kao ìvot u oskudici i ma-loj potro{wi koja se nadovezuje na istu takvu poziciju u pro{losti. Nikapitalisti, a kamoli ostali, po pravilu nemaju ni veliko bogatstvo apogotovo nemaju stvarno veliku mo}. Za postojawe slobode to nije ni ne-ophodno – dovoqno je da ona stvarno postoji u onom vremenu kojim se ra-spolaè i da se ìvot artikuli{e u stvarnom postavqawu ciqeva i da sebar neki od tih ciqeva zaista i ostvare. Tako je smisao, a i vrednost,ìvota povezana sa smislom i vredno{}u rada: da ìvot nije pro{ao usnu i u ma{tawu i rutinskom ponavqawu prethodnih trenutaka vremena,

47

nego je u wemu bilo stvarnog rada koji je u~inio da na{e vreme bude vi-{e od jednog trenutka koji se ponavqa. Mogu}nosti da se to ostvari suuvek prisutne, i spoqa, u skupu prilika koje latentno uvek postoje, i iz-nutra, u univerzalnosti na{e mo}i mi{qewa i na{e mo}i imaginacije ko-ji nam omogu}avaju da te prilike prihvatimo i da radom pobedimo vreme.

LITERATURA

A r i s t o t e l, PolitikaB e a u c h a m p, T. L. and N. E. B o w i e, eds. (1993). Ethical Theory and Business,

Prentice Hall, Englewood Cliffs.B o w i e, N. E., (1998). A Kantian Theory of Meaningful Work, Journal of Business

Ethics 17, 1083–1092, Kluwer 1998.B r o w n l i e, Ian, ed. (1981). Basic Documents on Human Rights, 2nd., Oxford: Cla-

rendon Press.D e G e o r g e, R. T. (1995). Business Ethics, 4th ed, Prentice-Hall.D i s e, Robert L. Jr. (1991). Cultural Change and Imperial Administraion, Peter Lang,

New York etc.F r i e d m a n, Milton (1970). The Social Responsibility of Business Is to Increase Its

Profit, New York Magazine, Sept. 13, 1970 (pre{tampano u mnogim antologija-ma iz poslovne etike)

K a n t, I. (1981). Zasnivanje metafizike morala, Beograd: BIGZ.K a n t, I. (1914). Die Metaphysik der Sitten, Kants Werke, Band VI, hrsg. von Ko-

eniglich Preussischen Akademie der Wissenschaften, Berlin.M c C o r m i c k, Richard A. & Paul R a m s e y, eds. (1985). Doing Evil to Achieve

Good, University Press of America, Lanham, New York, London.P l u t a r h, Lives, Modern Library, New York, p. 132.M i l, D`. S. (1988). O slobodi (On Liberty, 1859), Beograd: Filip Vi{nji}.O s s o w s k a, M. (1970). Social Determinants of Moral Ideas, The University of Pen-

sylvania Press, Philadelphia.P l a t o n, (1976). Dr`ava, Beograd: BIGZ.W e b e r, Max. (1989). Protestantska etika i duh kapitalizma, Sarajevo: Veselin Ma-

sle{a.W i c c l a i r, M. (1993). Ethics of the Elderly, Oxford University Press.

THE MEANING AND VALUE OF WORK

by

Jovan Babi}

Summary

The article begins with a list of possible meanings of work, based in a suitabledefinition of life as an activity of setting goals and their materialization. The value ofwork is instrumental (although it has an intrinsic value as well), and its articulation

48

and distribution is the subject of ethical scrutiny in the remainder of the article. Theissues of social roles in this distribution have been discussed in more detail, alongwith issues of justice, rights, and moral restraints regarding work. The article endswith a projection of contemporary capitalism, which shows a very strong tendency toenhance its scope in so far uncovered parts of social life.

49

SMISAO I VREDNOST RADA - · PDF file^LANCI I RASPRAVE UDK 331.101.39 349.2 ORIGINALAN NAU^NI...

Documents

Transcript of SMISAO I VREDNOST RADA - · PDF file^LANCI I RASPRAVE UDK 331.101.39 349.2 ORIGINALAN NAU^NI...