1. ŠTA JE E-BANK . RAZVOJ E-BANK Elektronsko bankarstvo nije jedna tehnologija, već pokušaj spajanja više različitih

tehnologija. Svaka od njih razvija se u drugom smeru i na drugačiji način, ali su u zadnje vreme različite grupacije shvatile značaj zajedničkog rada. U bankarstvu se trenutno odvija neka vrsta revolucije u poslovanju zbog toga što je, zadnjih godina, došlo do značajnog porasta upotrebe novih tehnologija, pogotovo u bankarstvu na malo. Prvi korak ka elektronskom bankarstvu bili su bankomati (Automated Teller Machines — ATMs). Iako su bankomati stari već tridesetak godina, njihova sve veća upotreba i dalje će menjati navike u bankarstvu. Upotrebom bankomata banke nisu više ograničene samo na jednu lokaciju, već mogu da imaju ogroman broj uslužnih punktova širom sveta. Bankomati nisu doveli do zatvaranja lokalnih ogranaka, kao što se isprva pretpostavljalo. U stvari, danas postoji čak i više ogranaka nego u vreme postavljanja prvog bankomata u Ohaju. Oni su, međutim, doveli do smanjenja broja zaposlenih u ograncima banaka. Diebold, jedan od glavnih proizvođača bankomata smatra da bankomati evoluiraju u virtuelne ogranke. Na bankomatima budućnosti klijenti će komunicirati sa blagajnicima preko ekrana, u virtuelnom okruženju. Ovi razvijeni bankomati imaće mnogo šire funkcije i omogućavaće veći obim daljinskih transakcija sa bilo koje lokacije. Sledeći ozbiljni korak ka elektronskom bankarstvu, nakon pojave bankomata, načinjen je razvojem softvera za lične finansije (Personal Finance Software). Najpoznatiji program u ovoj kategoriji je Quicken, koga proizvodi firma Intuit, a u novije vreme firma Microsoft lansirala je konkurentski program pod nazivom Money. Ovi programi omogućili su mnogima koji ozbiljno brinu o novcu da jednostavno prate šta se sa njime dešava. Skot Kuk (Scott Cook), direktor Intuita, dizajnirao je svoj program još 1983. Program je dizajniran na taj način da oponaša uobičajene postupke ljudi pri rukovanju novcem, a proširen je spiskom dugoročnih namera i želja koje ljudi planiraju da ostvare svojim finansijama. Ostali programi ove vrste sledili su primer Quicken–a. Standardne mogućnosti ovih programa obuhvataju „inteligentni“ registrator, mogućnost budžetiranja i podsetnik koji vas opominje kada treba da platite neki dug. Elektronsko plaćanje je jedna od ključnih komponenti elektronskog bankarstva. Najveće zasluge za porast elektronskog plaćanja ima CheckFree korporacija. Pit Kajt (Pete Kight) je osnovao ovu kompaniju 1981. godine. CheckFree korporacija sada pokriva preko milion trgovaca u Sjedinjenim Državama i najveća je kompanija ove vrste. Većina njenih klijenata plaća račune pomoću softvera koji je vlasništvo korporacije. CheckFree korporacija, u najvećem broju slučajeva, šalje menice trgovcima, a klijentov račun u lokalnoj banci se zadužuje kada trgovac podnese i naplati menicu. On–lajn bankarstvo predstavlja kombinaciju karakteristika programa za lične finansije i elektronskog plaćanja računa. Ono funkcioniše putem telefonske veze sa bankom. Kada se poveže sa računarskim sistemom banke, korisnik šalje listu računa koje treba da plati, a prima izvod najnovijih transakcija čiji je kliring izvršen. Korisnici programa za lične finansije zadovoljni su zbog toga što skoro sve on–lajn banke rade sa jednim, ili sa svim popularnijim programima za lične finansije, tako da korisnik ne mora ponovo da se privikava na nove programe. Celokupna evidencija koju je neki pojedinac vodio godinama unazad još uvek se nalazi u njegovom personalnom računaru. Ovo, naravno, znači da ove banke imaju ugovor o licenci sa jednom, ili sa nekoliko firmi koje proizvode programe za lične finansije. Prirodni naslednik on–lajn bankarstva je Internet bankarstvo. Prva banka koja je u potpunosti svoje račune prebacila na Internet bila je Security First Network Bank. Kasnije su i druge banke, kao što je Wells Fargo, brzo ušle u ovu arenu. Intuit, proizvođač programa Quicken je nedavno pokrenuo OpenExchange kao način da pojedinci, firme i banke iskoriste prednosti Interneta u oblasti finansijskih usluga. Internet je daleko najefikasniji način za isporuku finansijskih informacija, ali su problemi u vezi s bezbednošću doprineli tome da banke prilično sporo ulaze u ovu oblast poslovanja. Model Internet bankarstva koji koristi Security First Network Bank prilično je sličan Quicken–u, ali ne zahteva nikakav poseban softver od korisnika, osim kompatibilnog Web čitača i veze s Internetom. Lica koja su stalno u pokretu i raseljena lica nestrpljivi su da iskoriste pogodnosti koje pruža Internet bankarstvo. Oni su, recimo, u mogućnosti da podignu gotovinu sa bankomata ma gde se nalazili, ali ne mogu da plate račune koji im, u međuvremenu, pristižu na kućnu adresu. Uz pomoć Internet bankarstva korisnici će biti u mogućnosti da jednostavno plate račun za telefon ili grejanje, bilo da to čine iz, recimo, Rima ili Njujorka.

1

Pred početak olimpijade u Atlanti mnoge velike banke reklamirale su korišćenje gotovinskih kartica. Ova strategija iziskivala je postavljanje čitača kartica u restoranima, bioskopima i na drugim mestima gde veliki broj ljudi obično troši male svote novca za plaćanje robe i usluga. Na mnogim mestima na kojima su već postojali bankomati pojavili su se uređaji za „punjenje“ ovih kartica. Ovi uređaji bi zadužili vaš račun u banci i prebacili novac na integrisano kolo (mikročip) koje je ugrađeno u karticu. Putem ovih kartica smanjena je potreba da banke pružaju usluge kli jentima koji podižu gotovinu za tekuće potrebe. Takođe je enormno smanjen iznos gotovine koju su trgovci morali na kraju radnog dana da prenesu u banku. Naravno, pored bankomata, elektronskog transfera na mestu prodaje (Electronic Funds Transfer/Point of Sale — EFT/POS), elektronskog plaćanja računa, on–lajn i Internet bankarstva, za funkcionisanje elektronskog bankarstva nužno je i postojanje odgovarajućih (elektronskih) sistema za izveštavanje i platnih i obračunskih sistema. Prvo ćemo obraditi razvoj ovih sistema, a zatim I komponente elektronskog bankarstva.

2. KORPORATIVNO BANKARSTVOZavisno od toga kome pripada vodeća uloga finansiranja preduzeća u razvijenim tržišnim

privredama razlikuju se dva osnovna modela finansijskih sistema:- nemačko-japanski model je bankarski finansijski sistem u kome banke i njeni krediti imaju

dominantnu ulogu pri finansiranju preduzeća;banke su takođe i veliki akcionari preduzeća. Japanske banke reaguju kao akcionari i za razliku od ostalih bankarskih sistema,gde banke najčešće i jedino interesuje prihod od kamata, japanske banke imaju mnogo veću ulogu u kontroli preduzeća. Kada kreditirano preduzeće zapadne u teškoće, banka se ponaša kao menadžer i vlasnik preduzeća, a ne samo kao poverilac. Umesto da poveća kamatu, da bi se obazbedila od povećanog rizika,ona smanjuje kamatu da bi se lakše revitalizovalo preduzeće koje je upalo u teškoće.

- anglosaksonski model, (pre svega u SAD i Velikoj Britaniji) primarna uloga u finansiranju preduzeća pripada finansijskog tržištu,odnosno različitim finansijskim instrumentima (akcijama i obveznicama,npr) finansijskog tržišta. U takvim sistemima stalno prisutna pretnja preuzimanja kompanije primorava menadžere da teže što većoj vrednosti imovine preduzeća,što zahteva veći udeo sopstvenih sredstava i veće koršćenje akcija kao izvora finansiranja.

Banke su najznačajnije kreditne finansijske institucije. U savremenim privredama postoje dvostepeni bankarski sistemi. Prvi nivo čini centralna banka koja predstavlja stožer bankarskog sistema,ona je pre svega monetarna institucija koja ima zadatak da privredu (makrosistem)obezbedi optimalnom količinom novca. Drugi nivo čine poslovne banke koje su depozitno-kreditne institucije čiji je osnovni zadatak prikupljanje slobodnih novčanih sredstava (depozita) od nebankarskih transaktora i da ih plasiraju nebankarskim transaktorima, najčešće u obliku kredita. U svakoj zemlji postoji veći broj ovih banaka i one se dele po različitim kriterijumima:

- ročnost poslova (depozitne ili komercijalne banke - kratkoročni poslovi, investicione banke - dugoročni poslovi)

- specijalizovanost poslova (univerzalne – banke opšteg tipa, specijalizovane ili granske – poljoprivredne,industrije i sl.)

- veličina teritorije na kojoj pretežno posluje (lokalne, regionalne, nacionalne, medjunarodne) itd.

BANKARSTVO RAZVIJENIJIH ZEMALJABankarski sistem SADCentralno bankarstvo – sistem centralne banke (FEDERAL RESERVE SYSTEM)

Osnovana 1913. kada je donet akt kojim je uspostavljen pravni red u dotadašnjoj haotičnoj strukturi bankarskog sistema SAD. FED kao centralna banka SAD sastoji se od 12 federalnih rezervnih banaka čime je respektovano federalno ustrojstvo države, FED u Washingtonu objedinjuje rad federalnih rezervnih banaka vršeći time funkciju centralne banke: koncipira i sprovodi monetarnu politiku, obavlja operacije i usluge za banke članice, obavlja poslove za vladu i vrši superviziju i kontrolu poslovanja banaka članica. Udeo u kapitalu centralne banke. Kapital FED formiran je od kapitala banaka koje su članice sistema, deo tog kapitala je uplaćen, a deo izdvojen na posebne račune i uplaćuje se po pozivu.

2

Guverner i zamenik guvernera. Predsedava odborom koji čine 7 guvernera koje imenuje predsednik, a potvrdjuje senat. Njegov mandat je 4 godine, dok se ostali imenuju na 14 godine i svaki put se bira iz druge centralne banke članice. Stepen autonomije. FED deklarativno ima velik stepen autonomije i nezavisna je agencija savezne vlade odgovorna direktno kongresu.

Poslovno bankarstvoPored FED u bankarskom sistemu funkcionišu i sledeće banke:

• komercijalne banke (nacionalne i državne)- najbrojnije: plasiranje kredita, posredničke usluge. Mogu biti nacionalne i državne.

• udružene štedne banke: mobilizacija oročenih depozita…• efektne banke:emisija i plasiranje vrednosnih papira. Namena pre svega za finansiranje

industrije• trust banke: čuvanje i upravljanje tuđom imovinom.• banka za izvoz i uvoz: organ vlade u spoljnoj politici

Bankarski sistem EngleskeCentralno bankarstvo – centralna banka Engleske (Bank of England)

Osnovana 1694. ima monopol na izdavanje novca. Osnovana je kao jedinstvena institucija a u organizacionom smislu sastoji se od emisionog sektora i bankarskog sektora. Emisioni sektor izdaje novčanice koje prenosi na bankarski sektor koji se bavi aktivnim i pasivnim bankarskim poslovima sa državom i bankama. Udeo u kapitalu. Od osnivanja pa u narednih dva i po veka kapital bio je u vlasništvu privatnog sektora, a od 1966. ova institucija je nacionalizovana. Guvernera i njegovog zamenika imenuje kraljica na predlog predsednika vlade na mandat od 5 godina, sa mogućnošću ponovnog izbora. Stepen autonomije. Dok je bila zastipljena privatna svojina bila je u znatnoj meri nezavisna od vladine politike, od 1966. njena autonomija je smanjena. Ipak Bank of England nije samo instrument ministarstva za finansije jer su njen uticaj i ugled ostali jaki. Sedište je u Londonu, sa svojim ograncima (branches)na teritoriji kraljevstva.

Poslovno bankarstvo- komercijalne (depozitne) banke- eskontne banke (bill brokeri)- efektne banke (stock brokeri)- akceptne banke (banke za medjunarodni promet)- korporacije za dugoročno finansiranje

Bankarski sistem SR NemačkeCentralna banka SR Nemačke – BUNDESBANK

Osnovana 1875. monopol na izradu novca stekla je malo kasnije (1891.), jer je krajem XIX veka u Nemačkoj bilo mnogo manjih banaka koje su izradjivale novac. Tek 1945. Centralna banka Nemačke stekla isključivo pravo na emisiju novca. Način organizacije. Od osnivanja do 1948. bila je jedinstvena institucija, zatim je transformisana u sistem centralne banke po ugledu na FED, da bi 1957. ponovo postala jedinstvena ustanova – BUNDESBANK. Predstavlja centralnu banku ili banku I stepena koja emituje novac, vodi monetarnu politiku i obavlja sve finansijske i blagajničke poslove za centralnu vladu. Udeo u kapitalu. Do 1945. imala je u svom kapitalu zastupljeno privatno vlasništvo gde su privatni vlasnici birali svoje predstavnike u upravljačke strukture sa nekoliko članova odbora direktora koje je postavljala vlada. Guverner ima mandat od 8 godina koji se može opozvati.Stepen autonomije centrale banke Nemačke je veliki, ona je nezavisna od instrukcija Savezne vlade. Ova autonomija je u znatnoj meri doprinela da se centralna banka uspešnije bori sa inflacijom. Sedište je u Frankfurtu.

Poslovne banke

3

Institucionalna struktura:- privatne i javne banke- štedionice, kreditne zadruge i instituti za imobilisani kredit

Privatne i javne banke:- banke naslednice tri velike „D“ banke (Deutsch Bank, Drezden Bank, Deutsch Discont

Gesellschaft)- državne regionalne i lokalne banke - privatne banke

Bankarski sistem FrancuskeCentralna banka Francuske – BANQUE DE FRANCE

Osnovana je 1800. spajanjem nekoliko privatnih banaka a monopol na izradu novčanica i kovanog novca poveren joj je 1848. Centralna banka Francuske organizovana je kao jedinstvena institucija. Udeo u kapitalu. Kada je osnovana njen kapital bio je mešovit, jer su znatan deo kapitala obezbedili privatni bankari, dok je deo inicijalnog kapitala bio državni. Godinu dana posle osnivanja Napoleon je prodao državni deo u kapitalu BANQUE DE FRANCE, tada je ova institucija funkcionisala u privatnoj svojini, do 1945. kada je nacionalizovana. Stepen autonomije. Zavisna je od vladine politike, gde se guverner i francuski ministar finansija sastaju redovno dva puta mesečno radi konsultacija o najvažnijim pitanjima monetarno-kreditne politike. Poslovno bankarstvo

- depozitne banke- poslovne banke- kreditne banke za srednjoročno i dugoročno kreditiranje

Bankarski sistem ItalijeCentralna banka Italije – BANCA D´ITALIA

Osnovana 1893. spajanjem 6 privatnih banaka,a stekla je isključivo pravo na emisiju novca 1926. Organizovana je kao jedinstvena institucija. Vlasnici kapitala su kreditne institucije, socijalni fondovi i osiguravajuće kompanije. Guvernera bira vlada Italije pri čemu mandat nije ograničen. Ocene o stepenu autonomije su podeljene, s obzirom na strukturu vlasništva i način kako se biraju rukovodioci. Poslovno bankarstvo

- banke javnog prava- banke nacionalnog interesa- banke običnog kredita- narodne banke- štedionice- specijalne kreditne institucije za srednjoročno i dugoročno kreditiranje

Bankarski sistem JAPANACentralna banka Japana – BANK OF JAPAN

Osnovana 1882. sedište u Tokiju, monopol na izradu novčanica i kovanog novca dobila dve godine kasnije, organizovana kao jedinstvena institucija sa uzorom centralne banke Belgije koji je vremenom modifikovan, tako da se danas ove dve institucije ne mogu uporediti. Udelom u kapitalu privatni sektor učestvuje sa 45% dok ostatak pripada državi. Guvernera postavlja ministarstvo finansija koje je član Odbora direktora i predstavnik japanske agencije za plan. Stepen autonomije. Iako je zastupljena privatna svojina, normativno ova institucija nema veliki stepen sutonomije. Dok u praksi ima značajan uticaj i veliku nezavisnost.Poslovno bankarstvo

- city banke- regionalne banke- banke za dugoročni kredit- trust banke- specijalizovane banke (za devizno poslovanje, export, import i Japanska razvojna banka)

4

EVROPSKA CENTRALNA BANKA – ECBOd 1. juna 1998. počinje sa radom ECB i nacionalne centralne banke zemalja Evrope

Formiraju Evropski sistem centralnih banaka ESCB. Primarni cilj ESCB je obezbedjivanje cenovne stabilnosti na principima otvorene tržišne privrede sa slobodnom konkurencijom, uz afirmaciju efikasne alokacije resursa. Osnovni zadaci ESCB:

- definisanje i sprovodjenje monetarne politike EU - rukovodjenje deviznim poslovima- držanje i upravljanje deviznim rezervama zemalja članica - omogućavanje što efikasnijeg platnog prometa- sprovodjenje prudencijalnog nadzora nad kreditnim institucijama i stabilnost finansijskog

sistemakapital kojim raspolaže ECB je 5 milijardi eura koje su uplatile članice ESCB. Formula za utvrdjivanje učešća u osnivačkom kapitalu bila je zasnovana na učešću u GDP i stanovništvu EU. Pored toga svaka zemlja članica učestvuje u formiranju deviznih rezervi ECB do ukupnog iznosa od 50 milijardi eura. Najveće učešće ima Deutsche Bundesbank, za njom Francuska, Italija, Engleska. Euro je jedinstvena evropska valuta, sastoji se od 100 centi. Na kraju 1998. utvrdjen je čvrst kurs izmedju evra i svih 11 nacionalnih valuta, koje su bile u funkciji tokom prelaznog perioda. Da bi neka zemlja pristupila jedinstvenoj evropskoj valuti mora ispuniti sledeće uslove:

- stopa inflacije ne sme da je veća od 1.5 procentnih poena iznad nivoa koje ostvaruju tri najuspešnije zemlje

- dugoročne kamatne stope ne smeju biti veće od dva procentnih poena iznad kamatnih stopa u tri najuspešnije zemlje

- ostvariti niske fiskalne deficite koji ne smeju premašiti nivo od 3 % GDP- ukupan javni dug mora biti manji od 60% GDP- devizni kurs mora biti stabilan unutar Evropskog monetarnog sistema - postojanje nezavisne centralne banke

TARGET sistem su razvile ECB i centralne banke zemalja članica EU kao sistem za medjusobno bruto poravnanje u realnom vremenu (real time gross settlment - RTGS)na bazi plaćanja u euru. Sastoji se od 15 nacionalnih RTGS sistema i mehanizma platnog prometa ECB, koji su medjusobno povezani tako da pružaju jedinstvenu platformu za obradu svih plaćanja u euru. Tri glavna cilja TARGET-a su:

- obezbedjivanje sigurnog i pouzdanog mehanizma za plaćanje van zemlje na osnovu RTGS sistema

- povećanje efikasnosti platnog prometa medju članicama EU- da bude u funkciji realizacije monetarne politike ESCB i novčanog tržišta eura

3. Poslovi prikupljanja sredstvaPoslovna banka prikupljajući slobodna novčana sredstva kod sebe formira izvore aredstava za

buduće plasmane. Ti iyvori sredstava mogu da budu:• Depozitni• Nedepozitni

Kao sto sama reč kaže, depozitni izvori sredstava predstavljaju sredstva koje kod banke drže njeni komitentni u obliku depoiozita. Nedepozitni izvori sredstava mogu da budu kreditni i investicioni. Kapital banke predstavlja specifičan oblik nedepezitnih izvora. Ukupni izvor sredstava, ukupna pasiva bilansa banke predstavlja njen finansiski potencijal.

1. Depozitni izvori sredstavaDeozitni izvori sredstava ili depozitni potencijal banke presdtavlja deo njenog finansiskog

potencijala koi se formira iz tuđih izvora na bazi biletarno ugovorenih novčanih iznosa koje

5

komitenti drže kao depozite kod pslovne banke. Depozit koji se drže kod poslovne banke mogu biti:

• Privrede i stanovnistav• Oročenih i neoročenih• Dinarski i devizni• Namenski i nenamenski• Kamatni i beskamatni

1.1. Depoziti privredeDepoziti privrede u savremenoj bankarsko teoriji i u praksi, najčešće se deli na:

• Depoziti po viđenju• Oročeni ili investicioni depoziti• Specijlni depozitiDepoziti po viđenju. Ovi depoziti predstavljaju oblik kratkoročnih potraživanja nebankarskih

transaktora prema sektoru banaka. Radi se naime o transakcionim deozitima koje njihovi vlasnici koriste da bi izvršili razna plaćanja. Na depozite po viđenju poslovna banka po pravilu ne plaća kamatu ili ukoliko se ona plaća onda je veoma mala.

Obaveze poslovne banke kao depozitara su :• Da drže deponovana sredstva na račun deponenta• Da sa računa deponenta po njegovom nalogu ili nalogu od njega ovlašćenog lica vrši plaćana

do iznosa raspoloživih sredstava odnosno u granicama pokrića.• Da u korist računa deponenta prima i evidentira sve uplate od trećih lica.• Da deponenta redovno obaveštava o svim promenama na njegovom računu• Da deponentu eventualno plaća kamatu za iznos deponovanih sredstava

Obaveze bankarskog komitenta kao ddeponenta su: • Da svoja novčana sdrdstva po viđenju deponuje kod poslovne banke• Da naloge za plaćanje sa depozitnog računa upućuje blagovremeno poslovnoj banci sa

kojom je zaključuo ugovor o novčanom depozitu• Da na log za plaćanje daje samo u granicama raspoloživih sredstava na depozitnom

računuBudući da depoziti po viđenju mogu da budu povučeni iz banke svakog dana bez ikakve

prethodne najave oni presdtavljaju najnestabilniji izvor sredstava banke. Sobzirom da banka ne plaća kamatu ili plaća malu kamatu depoziti po viđenju predstavljaju najjeftinije tuđe izvore sredstava

Oročeni ili investicioni depoziti. Ovi depoziti predstavljaju oblik dugoročnih potraživanja ne bankarskih transaktora prema senktoru banaka. To su vremenski i mobilisana sredstva koje vlasnici drže kod banaka. Oni imaju ugovorom tačno utvrđen rok dospeća odnosno tačan datum kada deponenet može njima da raspolaže. Do tog roka depoziti su vezani za banku i oni su dugoročni izvori sredstava odnosno dugoročni finansiski potencijal banke.

Mada se radi o depozitima koji su u bankama oročeni na ugovoreni rok možemo razlikovati dve vrste ovih depozita, sobzirom na mogućnost raspolaganja njima od strane vlasnika:

• Oročeni depoziti na određeni fiksni rok• Oročeni depoziti na odkazni rokPrvu grupu čine depoziti koji su oročeni na ugovoreni rok i njima vlasnik da raspolaže po isteku

tog roka. Kod druge grupe depozita deponent povlačenje depozita mora da prethodno najavi i tek po isteku tog najavnog perioda sa depozitima može da raspolaže.

Specijlni depoziti. Ovi depoziti predstavljaju specifičnu vrstu depozita po viđenju. Specifičan je način njihovog formiranja kao i način njihovog korišćenja. Formiraju se prinudnim putem na osnovu zakonskih propisa sa ciljem da se realizuje usvojena oređena ekonomska politika zemlje i koriste se za tačno zakonom propisane svrhe. Banka na njih plaća kamatu ali je ona manja od kamate na oročene depozite.

1.2. Depoziti stanovništvaDepoziti stanovništva drže se, pre svega u obliku štednih depozita. Finansisku osnovu

štednih depozita čini tekuća i komulirana štednja stanovništva koja se formira u cilju pokrića

6

planiranih rashoda u narednom periodu ali i pokrića i neplaniranih rashoda u vanrednim slučajevima.

Stanovništvo svoje štedne depozite mogu da drže ne samo kod poslovnih banaka nego i kod drugih finansiskih organizacija. Za poslovnu banku štedni ulozi predstavljaju stabilan izvor sredstava i na njih se plaća ugovorena kamata.

Obično se štedni depoziti evidetiraju na štednim knjižcama štediša ali se mogu evidentirati i samo unosom u kompjuter banke.

Najčešće se štedni depoziti dele na neoročene ili na depoziti po viđenju i oročene, te na ne namenske i namenski

Neoročeni i oročeni štedni depoziti. Stanovništvo može držati štedne uloge kod banke po viđenju a može ih oročiti na određeno vreme. Oročeni štedni depoziti mogu biti oročeni na tačno određeno vrema ili oročeni na određeno vreme sa otkaznim rokom. Svoje štedne depozite po viđenju štediše, po pravilu, mogu da povuku iz banke u bilo kom trenutku. Oročeni depoziti se mogu povući iz banke samo po isteku ugovorenog roka.

Da bi se za šititile male i srednje štedeše od gubitka u slučaju likvidacije banke i da bi se izbeglo masovno povalačenje štednih uloga, u većini zenalja postoji istitucija osiguranja depozita do određenog iznosa štednog uloga.

Nenamenski i namenski štedni depoziti. Pored nenamenske štednje koja je najstariji i naj rasprostranjeniji oblik štednje, u ekonomski razvijenim zemljama značajno mesto zauzima i namenska štednaj, kao što je štednja za školovanje, penziju... namenska štedna je po svom obliku dugoročna štednja pa je i time veoma interesanta za banke.

2. Nedepozitni izvori sredstavaNe depozitni izvori sredstava još uvek predstavljaju dopunske izvore finansiskog potencijala poslovnih banaka. U isto vreme ovi izvori imaju tendenciju povećanja učešća u ukupnim izvorima sredstava banaka. Nedepozitni izvori sredstava mogu da budu kreditni i investicioni.

2.1. Kreditni izvori sredstavaPoslovna bankaq može da prikuplja sredstva i kreditnim putem odnosno uzimanjem kredita

od centralne banke ili drugih banaka i finansiskih institucija. Zaduženje poslovnih banaka u inostranstvu je moguće pod određenim uslovima koji su uređeni posebnim nrminativnim rešenjima. Da bi banka koristila ove kredite mora da ima veliki potencijal tj. samo velike banke.

Kredit od Centralne banke. Poslovna banka da bi dobila kredit od centrene banke mora da bude kreditno sposobna i da ispunjava ostale uslove propirane za korišćenje kredita centralne banke. U većini zemalja po pravilu, postoje dve kategorije kreditakoje kredita centralne banke odobravaju.to su kratkoročni revolving krediti kojima se refinansira lreditni potencijal banaka, a koji se kontinuirano obnavljaju i to, po pravilu, na stalno višem nivou, te krediti za likvidnost, koji imaju supre kratke rokove vraćanja i koji se odobravaju samo u izuuzetnim slučajevima kao bi banke mogle da premoste trenutne probleme sopstvene likvidnosti.

Rediskontni krediti odobravaju se poslovnim bankama na bazi pokrića dikontovanih menica kje se nalaze u portfelju poslovne banke. U obzir dolaze samo kvalitetne menice iza kojih stoje solventni partneri a rok dospeća menica, po pravilu nije duži od 90 dana. Ovako odobren kredit je obzbeđen odnosno on ima pokriće u kupljenim menicama i io se automacki vraća u momentu dospeća i naplate menice.

Relombardni krediti, za razliku rediskontnih kredita, odobravaju se poslovnim bankama na bazi pokrića hartija od vrednosti koje se nalaze u portfelju poslovne banke,a na osnovu kojih je prethodno odobren lombardni kredit.

Selektivni krediti se odobravaju u ekonomski nedovoljno razvijenim zemljama i preko njh centrelna banka utiče na strukturu kreditnih plasmana poslovnih banaka pokušavajući da deluje na promene ekonomske stukture i dinamiziranje ukupne privredne aktivniosti zemlje, utvrđuje prioritetne pravce za koje će odobriti kredite. Drugim rečima, centralna banka odobrava selektivne kredite bankama i na taj način vrši refinansiranje sredstava koje su poslovne banke plasirale krajnim korisnicima u vidu kredita za namene iz selektivnog programa.

Krediti za likvidnost. Ukoliko poslovna banka ne raspolaže dovoljnim rezervama likvidnosti za odbranu od nelikvidnosti ona će se prvo ako je to moguće zadužiti na meću bankarskom tržištu

7

preko koga se vrši iravnjanje oscilacija u prilivima i odlivima novčanih sredstava pojedinih poslovnih banaka. To se obezbeđuje i preko nadzora, odnosno preko finansiskog boniteta poslovne banke od strane centralne banke kao i raletivno i visoke kamatne stope koje se plaća za kerdite za likvidnost.

Krediti od drugih poslovnih banaka. Do međusobnog kreditiranjaizmeđu poslovnih banaka dolazi najčešće iz sldećih razloga:

• Zajedničkim finansiranjem određenog posla • Usmeravanjem sredstva komitenata sa ciljem da se kreditira jedan posao• Namensko kreditiranje određene banke kako bi se omogućilo komitentu banke

zajmo primca da izmiri obaveze prema komitentu banke zajmodavca.• Odobravanje kratkoročnih kredita drugoj banci koja je privremeno ušla u zonu

nelikvidnosti

2.2. Investicioni izvor sredstavaPoslovna banka mogu pprikupiti sredstva, odosno povećavati svoj finansiski potencijal,

emisijom i plasmanom sopstvenih hartija od vrednosti. Drugim rečima banke prikupljaju slobodna novčana sredstva tako sto emituju i prodaju specifična vrste hartije od vrednosti.

Da bi bank amogla da emituje i prodaje sopstvene hartije od vrednosti ona mora da ispunjava stroge uslove propisane za to.

Politika plasiranja sredstvaBanka se i tretira kao depozitno-kreditna institucija kao posto uvek najveći deo serdstva

prikuplja u obliku depozita a ta sedstva mahom plasira u obliku kedita. Ukupni plasmani banke mogu se podeliti na:

• Kreditne i• Nekreditne

Kreditni i nekreditni plasmani banaka evidentiraju se u aktivni bilans stanja banke, ti poslovi plasiranja sredsta nazivaju se aktivnim bankarskim poslovima.

1. Kreditni plasmaniI ako se u savremenom bankarstvu uočavaju tendencije porasta nekreditnih plasmana juš

uvek u strukturi dominiraju kreditni plasmani. Poslovne banke jnajveći deo svog sredstva plasdiraju u oblikui kredita.

1.1. Pojam i značaj kreditaKrediti za banku predstavljaju dužničko-poverilački posao u kome ona kkao poverilac

ustupa pravo raspolaganja novčanim sredstvima svome komitentu na ugovorom definisanom roku i definisanim uslovima.u kreditnom odnosu zastupljeno je je načelo povratnosti, sto znači da je dužnbik u obavezi da vrati uzeti kredit od poverioca. Upravo je to karakteristično za kredit i po tome se on razlikuje od drugih oblika davaanja kao što su: pokloni, donacije, regresi...

Poverenje između poverioca i dužnika je veoma bitno u svim finansiskim pa i kreditnim odnosima.o tome svedoči i da reč kredit potiče od latinske reči credo što znači poverenje.

1.2. Funkcija kreditaU savremenim uslovima kredi je od izuzetne važnosti jer ima nekoliko veoma značainih

hunkcija, i to su:Mobilizatorska funkcija. Osnovna funkcija kredita jeste mobilizacija slobodnih novčanih

sredstava koja se nalaze privremeno van funkcije i njihovo usmeravanje na finansiranje procesa reprodukcije.

Obezbeđenje kontinuiteta i proširenje reprodukcije.Mobilisana slobodna sredstva bankarski sistem preko kredita racionalno upošljavai obezbeđuje kontinuitet ali i ubrzanje i povećanje proizvodnje

Obezbeđenje likvidnosti i stabilnosti privređivanja.ova funkcija kredita dolazi do izražaja u obezbeđenju sredstava u periodima kada privredni subjekti imaju privremenu nestašicu novčanih sredstava izazvanu pre svega sezonskim karakterom proizvodnje i prodaje.

8

Podsticanje ravnomernijeg regionalnog razvoja.Usmeravanje kredita u razvoj privredno nerazvijenih područja podstiče se ravnomerniji regionalni razvoj što je od izuzetnog ekonomskog ali i šireg društvenog značaja.

Regulator ponude i potražnje na tržištu.Selektivnom kreditnom politikom može se uticati na podsticanje određenih oblasti i privrednih grana i na taj način regulisati ponudu i tražnju na tržištu.

Uticaj na međunarodnu ekonomsku razmenuKreditna podrška poželjna je kako kod proizvodnje tako ikod plasmana robe na za izvoz.Konkurencija zaštitne mere na inostranom tržištu ne mogu se više prevazići samo kvalitetom i cenom proizvoda već ikreditnim uslovima plaćanja koje izvoznik nudi svojim kupcima.

Kontrola funkcija.Poslovna banka pri odobravanju uslovljava svom komitentu da vrši stalnu kontrolu njegovog poslovanja kako bi bila sigurna da je on kreditno sposoban da kredit koristi za namene predviđene ugovorom,te da tokom otplate kredita posluje uspešno i bez poteškoća izvršava ugovorene obaveze prema banci.

1.3. Vrste kreditaPodela kredita se može vršiti prema različitim kriterijumima, kao na primer:

Prema obliku u kome se daje i vraca kredit se deli na: 1. naturalni; 2. robnonovčani ; i 3. novčani kreditS obzirom da davaoca kredita , odnosno poverioca kredita mogu biti:1. bankarski ; 2. zadužni ; 3.privatniSa gledišta primaoca kredita , odnosno dužnika razlikuju se: 1.zanatski ;2. zemljoradnički ; 3.komunalni ; 4. industrijski krediti.Zavisno od toga u koje se svrhe kredit koristi on se mož4e podeliti u dve velike grupe:1. potrošački 2.proizviđačkiPriozvođački krediti se dalje dele na 1. obrtne i 2. investicione.Prema roku na koji se kredit odobrava on može da bude: 1.kratkoročni ; 2. srednjoročni ; 3.dugoročni kreditSa aspekta uslova povlačenja kredite možemo podelitina 1. jednokratne i2. sukcesivneJednokratni se u potpunosti povlače po odobrenju , a sukcesivni jednom odobreni mogu se povlačiti u više rata u narednom ugovorenom periodu kao na primer revolving krediti i kreditne linije. S obzirom na uslove otplate kredita se dele na: cele i amortiacioneZavisno od plaćanje nadoknade za korišćenje kredita omamo kamatne i beskamatne.Sa gledišta namene za koju se odobravaju krediti mogu biti namenski i opšti ili nenamenski.Prema načinu obezbeđenja imamo odnosno osiguranja krediti mogu biti: pokreveni i neporiveni. Nepokriveni krediti se odobravaju dužniku bez specijalnog pokrićai oni se još nazivaju i blanko krediti. Za razliku od njih kod pokrivenih kredita banka zahteva od tražioca kredita da kao obezbeđenje založi adekvatnu podlogu ili pokriće iz koje će naplatiti kreditni dug ako se ne vrati u ugovoreni rok.

1.4. Principi kreditne politikePri odobravanju kedita za banku je od posebne važnosti da dosledno poštuje osnovne

bankarske principe poslovanja, te da se pridržava principa kreditne politike. Pošti principi kreditne politike zajednički su za sve banke i sve vrste kredita. Pored njih postoje i specifični proncipi releveantni za pojedine banke i pojedine vrste kredita.

Opši principi kreditne politike nalažu poslovnim bankama da vode računa o sledećem:• banka mora da izbegava visok stepen koncetracije kredita u jednoj grani, sektoru ili

oblast privrede• kada se radi o komitentima koji pretenduju za dobijanje kredita, banka može

zahtevati da oni u bilansu održavaju određen iznos finansiskih sredstava, kao inicijalni izvor parcijalnog obezbeđenja kredita

• samo odobravanje kredita podrazumeva strogu formalizovanu proceduru utvrđivanje uslova, kao sto su: namena, cena, uslov..

• osim kredita sa visokom stopom obezbeđenja svi ostali kreditni zahtevi moraju biti praćenim finansiskim izveštajem tražioca kredita u posklednjih godinu dana.

• kredit se odobrava uz amortizacioni plan otplate

9

• imajući u vidu negativne efekte kreditnog rizika po sošstveno poslovanje, kao i zainteresovanost makro sistema da se neracionalnima korišenjem kredita ne izazovu inflatorna kretanja, banka je zainteresovana da prioretentno potniruje legitimne zahteve za kerditiranje likvidnih potreba.

• banka mora nadzirati i koristiti korišćenje kredita.Specifični principi kreditne politike, i oni predviđaju:

• da kratkoročni krediti privredi za prevazilaženje krakoročnih finanskih problema i ne smeju biti odobreni za duži period od 90 dana.

• Banke treba da utvrde maksimslnog obima kredita prema nominalnoj vrednosti zaloga kada se radi o pokrivenim kreditima.

• Banke treba da vode posebno računa o osiguranju dugoročnih kredita u cilju minimizacije rizika

• Preporučljivo je da banke kreditne linije ugovaraju na period od godinu dana• Za sdpecifična područija kreditiranja mogu se definisati veoma restruktivna

ograničenja.1.5. Uslovi odobravanja kredita

Pri odobravanju kao korisnici mogu da se pojave samo oni tražioci kredita koji ispunjavaju sve definisa ne uslove, a ti uslovi mogu da budu opšteg i posebnog značaja.

Opšti uslovi za odobravanje kredita važe za sve korisnike i sve vrste kredita i oni ssu definisani zakonskim propisima i aktima poslovne politike banke. Poslovna banka mnora da utvrdi dali je tražioc kredita pravno sposoban za zaključivanje ugovora o kreditu. Kod pravnih lica to se utvrđuje uvidom u dokumentaciju o upisu u postojećin registar i proverom da su potpisnici zahteva za kredit ovlašćenja lica za to. Kod fizičkih lica mora da se radi o punoletnoj osobi bez ograničenja pravne sposobnosti.

Posebni uslovi za odobravanje kredita imaju selektivni karakter i oni se odnose na: vrstu kredita, sopstveno učešće... Posebni uslovi mogu da budu različiti i zavisno od tražioca kredita.

1.6. Kreditna sposobnost tražioca kreditaOcena kreditne sposobnosti tražioca kredita vrši se prvo sa formalnog a onda i sa

materijalnog aspekta.Pod formalonom kreditnom sposobnošću tražioca kredita podrazumeva se njegova pravna

sposobnost da može da zaključi ugovor i preuzme sve obaveze koje iz njega proizilaze.Kreditna sposobnost tražioca kredita sa materijalnog aspekta jeste ono lice koje banci

pruža dovolno garancije da će preduzeti obavezu u celini i u ugovorenom roku ispuniti, pri tome banka vodi racuna o sledećim uslovima koje tražioc treba da ispuni a to su:

• ostvarivanje pozitivnog finansiskog rezultata• ima uredno finansisko poslovanje i ažurno knigovodstveno stanje• ima mogućnost da vrati kredit o roku nabazi tekućeg i planiranog poslovanja u

neposrednoj budućnosti• namenski koristi ranije odobrene kredite i obaveze po njima izmiruje u ugovorenim

rokovima• uredno izmiruje obaveze prema banci, državi i poslovnim partnerima i

blagovremeno naplaćuje svoja ptraživanja.Banka je dužna da svojim aktima uredi postupak ocene finansiskog stanja a naročito

kreditne sposobnosti dužnika, i to:1. procene profitne, operative i finansiske stabilnosti dužnika2. analiza tokova gotovinadužnika sa dinamičkog asprkta3. analiza mogućnosti naplate potraživanja 4. analiza uradnosti izmiorennja obaveza dužnika5. analiza ekonomičnosti projektau vezi koji se podnosi kreditni zahtev6. primene ostalih savremenih metoda procene finansiskog stanja.

10

1.7. Cena kreditaZavisno od plaćanja cene ili naknade na korišćenje kredita imamo: kamatne i beskamatne

kredite. Veoma su retki beskamatni krediti, po pravilu, krediti imaju svoju cenu koju je korisnik obavezan da plati za korišćenje tuđih sredstava , a ona se materijalizuje kroz kamatu. Kamatu, koju korisnik plaća kao naknadu za korišćenje tuđih sredstava obračunava se po normalnoj kamatnoj stopi.Nominalna kamatna stopa asatoji se od dve komponente:realne kamatne stope i stope inflacije. Poslovna banka na svoje stalne komitente i prvoklasne dužnike naplaćuje najnižu kamatnu stopu koja se u literaturi naziva primarnom kamatnom stopom .U suštini ona predstavlja cenu izvora sredstava banke, troškova administracije kredita i ukalkulisanu stopu profita baanke.Ostalim korisnicima kredita poslovna banka na ovu primarnu kamatnu stopu dodaje premiju koja pokriva stepen kreditnog rizika konktetne grupe korisnika kredita Tradicionalno, pogotovu na kratkoročne kredite i u uslovima stabilnog domaćeg novca , poslovna banka sa korisnikom kredita ugovara fiksnu kamatnu stopu..Kod dugoročnih kredita , pak, poslova banka i korisnici kredita , po pravilu pribegavaju ugovaranju fleksibilnih kamatnih stopa. Pri ugovaranju fleksibilnih kamatnih stopa ugovara se referentna kamatna stopa koja služi kao osnov za utvrđivanje kamatne stope, odnosno kao generalna cena bankarskog kredita. Kao referentna kamatna stopa može se uzeti na primer:Kamatna stopa na državne blagajničke zapise, kamatna stopa na međubankarskom tržištu.

1.8. Obezbeđenje kredita i zaštitne klauzule Poslovna banka prilikom kreditiranja nadstji d sredstva plasira u kredite koji neće izazvati veće rizike, odnosno mogućnost da se kreditir na vrati na način i i roku kako je ugovorom predviđeno.ali svikreditni plasmani , po pravilu, nosdee u sebi rizik da kredit ne bude nvraćen kako je to ugovoreno. Iz ovog proizilazi da postoje dve grupe komitenata – tražioca kredita:

• Komitenti koji kredite dobijaju na osnovu pokrića • Komitenti koji kredite dobijaju , a nisu u obavezi da poslovnoj banci pruže pokriće

za odobreni kreit

Kod ostalih komitenata, te kod odobravanja kredita na duži rok poslovna banka , po pravilu zahteva određeno pokriće kako bi se osigurala u slučaju da se kredit ne vrati na vreme.Kao oblike obezbeđenja kredita banka može da koristi:

• Jemstvo• Ustupanje i zalaganje potrazivanja• Ustupanje i zalaganje prava• Zlogu na pokretne stvari i robu• Zalogu na hartije od vrednosti • Prenos u fiducijarnu svojinu• Hipoteku

Garancija(jemstvo) se primenjuje kao ugovorno obezbeđenje i to najčešće u slučajevima kada se radi o odobravanju manjih iznosa kratkoročnih kredita .Sa ugovorom ojemstvu se obično neko lice obavezuje poveriocu nekog trećeg lica (glavnog dužnika) a će u slučaju da glavni dužnik ne izvrši obavezu on istu izvrši umesto glavnog dužnika.Jemstvo se najčešće javlja u dva oblika:supsidijarno i solidarno. Za supsidijarno jemstvo je karakteristično, da je u prvom redu glavni dužnik odgovoran a tekpotom jemac i to uslovno shvaćeno Kod solidarnog jemstva poverilac ne mora da za svoju naplatu potražvanja prvo obratiti pravom dužniku, većmože istu u celini da naplatiti ili od glavnog dužnika ili od jemca Ustupanje i zalaganje potraživanjapojavljuje se kao mogućnost obezbeđenja banke od rizičnog plasmana u uslovima dekonjukture i privredne krize.Ustupanje i zalaganje potraživanja se vrši tako što zalagodavac upredaje zalagoprimcu ispravu o založnom potraživanju.ukoliko se založnim potraživanjem stvara mogućnost naplate kamate tadan je obaveza zalogoprimca da iste naplati i da sa njima izmiri deo svijih potraživanja prema zalogodavcu.

11

Za ustupanje i zalaganje prava ,kao obezbeđenje davaoca bankarskih sredstava je karakteristično da ne predstavlja upravom smislu reči obezbeđenje.Praktični primeri ukazuju , da se ovo pravo najviše koristi kod:Rudarsko-geoloških istraživanja ,eksplotacije mineralnih voda ,šuma, prava na licence, patente i slično. Kada je u pitanju zlog na pokretne stvari i robu, banke nerado prihvataju kao zalogu robu u rinfuznom stanju kao i pokvarljivu robu. Razlog ovakvom stavu lezi u činjenici da zalogoprimci najčešće ne raspolažu sa smeštajnim prostorom i uređajima za uskladištenje i čuvanje robe. Zalog na hartije od vrednosti. Zalogoprimac će radije umesto rinfuzne i pokvarljive robe kao zalogu primiti hartije od vrednosti koje daju pravo raspolaganja robom kao što su:konosman(pomorska teretnica);tovarni list(najčešće železnički); skladišnica (ugovor između skladišta i deponenta robe) Prenos u fiducijarnu(Privremeni primalac zaveštanja)svojinu se pojavljuje kada preduzeće pri odobravanju bankarskih kredita zalaže osnovno sredstvo i prenosi ga ugovorom na poslovnu banku, a banka sa drugim ugovorom to isto osnovno sredstvo daje na upotrebu ni to za celo vreme vraćanja kredita.Za ovakav oblik založnice kaže seda je često nepovoljan, jer preduzeće koje traži kredit dovodi u zavisan položaj od poslovne banke uz stvaranjke nepoverenja u odnosima sadrugim kjomitentima zbog fiducijarene svojine. Hipoteka predstavlja založno pravo na nekretnine i najčešće se da je pri odezbeđenju naplate4 kredita. Njihova primenljivost je posebno izražena kada se daju veći krediti sa dužim vremenskim rokovima trajanja. Hipoteka kao zalog se obezbeđuje na osnovu potpisanog ugovora između poverioca i dužnika. Karakteristika hipoteke jeste, da se pre odobravnja kredita vrši procena nekretnine, i pri čemu je kredit uvek u smanjenom iznosu i to za 30-50% od vrednosti nekretnine.Hipoteka zaloga predstavlja za vlasnika nekretnite pogodnost jer može svo vreme da koristi nekretninu dok uredno vraća kredit.Ima slučajeva kada vlasnik nekretnine istu otuđuje pri čemu novi vlasnik nekretnine preuzima na sebe obavezu vraćanju kredita u začetom iznosu u trenutku otuđenja nekretnine.

Zbog povećanog kreditnog rizika na dugoročna kredite banka određuje zaštitne klauzule. Najčešće koreišćene zaštitne klauzule su sledeće:

• Preduzeće se obavezuje da će u perioda trajanja kredita davati banci određen set periodičnih finansiskih izveštaja.

• Preduzeće se obavezuje da će za vreme korišćenja kredita držati sopstveni obrtni kapital iznad određenog minimalnog nivoa

• Preduzeće nesme da vrši veće bilansne promene ili vlasničke transformav+cije bez odobrenja banke.

• Preduzeće ne sme da kupuje vrednosne papire da nebi ulazilo u sekulativne transakcije koje bi mogle da znače povećanje kreditnog rizika.

• Preduzeće ne sme da kupuje afilacije (nove pogone) ili da ulazi u fuzije sa drugim preduzećima bez odobrenja banke kreditora.

• Ukoliko preduzeće probije vrednost određenih indikatora na koje je izvršena kreditna analiza mogu se primeniti ograničenja u pogledu isplate dividende akcionarima..

1.9. Postupak kreditiranjaPod postupkom kreditiranja podrazumevamno sve radnje koje preduzimalac tražilac kredita

i poslovna banka kako bi se odobrio kredit. Ovaj postupak u nekim slučajevima je veoma jednostavan i kratak, a u nekim veoma složen i dug. Ta zavisi od mnogo faktora kao to su: vrsta kredita, namena kredita, obim kredita, ročnost kredit, korisnik kredita...

Celokupan postupak kreditiranja odvija se u više fazakoje bi, uslovno, mogli podeliti na sledće:

• Podnošenje zahteva za kredit• Obrada kreditnog zahteva• Rešenje o kreditnom zahtevu• Zaključivanje ugovora • Korišćenje kredita• Vraćanje kredita• Monitoring kredita

12

1.9.1 Podnošenje zahteva za kreditZahtev za kredit tražioca kredita obavezno mora da sadrži sledeće elemente:

• Vrste kredita• Iznos kredita• Uslova korišćenje kredita• Instrumenti obezbeđenja vrećanja kredita.

Obrazloženje kreditnog zahteva treba da ubedi banku u neophodnost odobravanja kredita tražiocu.

Dokumentacija koja se podnosu uz zahtev zakredit zavisi od poslovnog odnosa taražioca kredita i banke, vrste, iznosa, ročnost kredita... Poslovna banka u napred definiše neophodna dokumenta koja treba priložiti uz zahtev. Nasjčešće treba priložiti sledeća dokumenta:

• Odluku organa upravljanja o kreditnom zaduženju kod poslovnebanke.• Plan razvoja tražioca kredita• Plan realizacije tražioca kredita izražen količinski i vrednosno• Prethodni završni račun i periodični obračun• Ostvarena realizacija tražioca kredita, struktura troškova i prodajne cene• Kretanje zaliha tražioca kredita• Stanje obrtnih sredstava i njihovih izvora• Stanje ukupnih obaveza i njihova struktura • Pregled ukupnih potraživanja i struktura po ročnosti• Stanje i kretanje fondova tražioca kredita

1.9.2. Obrada kreditnog zahtevaZahtev za kredit sa obrazloženjem i neophodnom dokumentacijom tražioc kredita dostavlja

banci. Obrada prispelog kreditnog zahteva vrši se od strene posebne službe za kreditiranje od strane stručnih lica, tačnije kreditnih referenata. Pri obradi kreditnog zahteva kreditni referenti analiziraju tražioca kredita sa dva aspekta:

• Formalno pravnog• Materijlno finansiskog

Sa formalno pravne strane treba ustanoviti da li je zahtev za kredit podnet u skladu sa utvrđenom procedurom i može li se uzeti u obradu. Sa materijlno finansiske strane neophodno je izvršiti kreditnu analizu i proceniti realnost finansiskih potreba preduzeća, te utvrditi kreditnu sposobnost tražioca kredita i realnu ekonomsku opravdanost podnetog zahteva.

U analizi stepena kreditnog rizika najčešće proizilaze 5 faktora i to su:1. karakter pokazuje spremnost kao i želju da se dug otplati na vrema zajedno sa

kamatom.2. kapacitet zaduženja zanači procenu sposobnosti preduzeća ili domaćinstva da iz

tekućeg dohotka može da izvrši vraćanje bankarskog kredita zajedno sa kamatom.

3. kapital pokazuje neto inovinu dužnika.4. zalog predstavlja realno pokriće koje može da bude uslov za dobijanje kedita.5. ekonomske prilikeoznačavaju makroekonomske ili sektorske prilikekoje utiču na

sposobnost otplate.Nakon obrade svih podataka kreditni referent piše kreditni referat koji treba da sadrži

sledeće elemente:• naziv, središte i delatnost tražioca kredita• kreditna sposobnost tražioca kredita• stepen izvršenja obaveza prema banci• iznos traženog kredita• namena traženog kredita• dinamika korišćenja kredita • projekcija očekivanih efekataod odobrenog kredita

13

Na kraju postoji zaključak u kome se jasno referent piše da li je kredit odobren ili odbijen. Zaključak sadrži sledešće elemente:

• iznos kredita• namena kredita• rok otplate kredita• kamatna stopa• način korišćenja kredita• način otplate kredita• sopstveno učešće i slično.

Zaključak referenta predstavlja predlog odluke kooju treba da donese nadležan organ.

1.9.3. Rešenje o kreditnom zakonuNa osnovu zaključka iz kreditnog referata donosi se rešenje o kreditnom zahtevu. Ta

rešenje donosi kreditni odbor banke koji se sastaje jednom sedmično na redovnim sastancima, amoguće je i vanredno zakazati. Kreditni odbor ili kukovodilac koji donosi odluku o kreditnom zahtevu maže ga usvojiti, može ga usvojiti uz određene promene ili ga odbiti. Definitivno rešenje može da bude pozitivno lil negativno, ukoliko je negativno podnosila zahteva se obaveštava piamenim putem ako je pozitivno onda se podnosilsc poziva u banku radi potpisivanje ugovora o kreditu.

1.9.4. Zaključivaje ugovora o kredituUgovor je obavezno u pismenoj formi i treba da sadrži:

• Naziv poslovne banke i korisnika kredita• Iznos odobrenog kredita• Namena kredita• Rok korišćenja kredita• Redovna kamatna stopa• Kaznena kamata• Instrumenti obezbeđenja vraćanja kredita• Namenska kontrola korišćenja kredita• Ostale obaveze banke prema korisniku kredita • Ostale obaveze korisnika prema banci• Nadležnost u slučaju spora• Mesto i datum potpisivanja...

1.9.5. Korišćenje kreditaKada se potpiše ugovor o kreditu onda se stiče pravo o korišćenju odobrenog kredita,

odnosno taj kredit se pušta u tečaj. Način korišćenja kredita zavisi od vrste kredita i on je ugovorom definisan. U nekim slučajevima sdedstva po odobrenom kreditu poslovna banka ne stavlja na raspolaganje korisniku kredita već ih koristi za izmirenje njegovih obaveza prema banci po ranije korišćenim kreditima. Tada dolazi do transformacije jednog kredita u drugi. Korisnik kredita se ugovorom obavezuje da će namenski koristiti kredit, a banka ima pravo i obavezu da prati i kontroliše korišćenje kredita.

Kada banka utvrdi da korisnik nenamenski troši kredit i ne dostavlja blagovremeno dokumentaciju onda banka preuzima adekvatne mere koje su ugovorom definisane, i one mogu biti: obustavljanje daljeg korišćenja kredita, raskida se ugovor i korisnik treba da vrati nenamenski iskorišćena sredstva...

1.9.6. Vraćanje kreditaKredit se može vretiti banci u celini na ugovoreni datum lil u više rata, odnosno anuiteta,

zavisno kakao je ugovorom definisano. Korisnik je u obavezi da banci uredno vraća kredit u skladu sa ugovorenim uslovima. On mora sam da vodi računa o blagovremenoj odplati da nebi kasnio sa odplatom i plaćao kaznene kamate. Ukoliko se dogodi da korisnik kredita nije u stanju da vrati kredit u ugovoreno roku banka razmatra i utvrđuje opravdanost razloga za kašnjenje u vraćanju

14

kredita. Ako banka oceni da su razlozi opravdani ona može da produži rok vraćanja kredita ili obnovi kredit sa novim rokovima vraćanja. Produženje roka vraćanja kredita, kao i obnavljanje kredita, vrši se po istom postupku kao i kod odobravanju novog kredita. Ako su razlozi neopravdani banka naplaćuje dug cudskim putem.

1.9.7. Monitoring kreditaPo odobravanju kredita banka ne treba samo da pasivno evidentira na kreditnim računima

sve primljene uplate na ime odplate kredita nego da aktivno vrši monitoringodobrenih , a nevraćenih kredita kako bi u svakom trenutku mogla da zna u kakvom stanju je svaki njen kreditni plasman stanovništva blagovremene naplate. Ali ne samo da bi to banka znala nego da bi blagovremeno mogla da preuzme odgovarajuće mere kako bi kašnjenje u vraćanju kredita poduprela ili bar sanirala.

Banka na prve indicije da će doći do kašnjenja u vraćanju kredita mora da prisupi izradi sanacionog scenarija da bi utvrdila u kojoj meri su krediti nenaplativi i pod kojim uslovima bi moglo da dođe do finansiske konsolidacije dužnika kako bi on mogao ponovo da vraca kredit.

Ukoliko je vraćanje kredita duže od 90 dana, a nije došlo do reprogramiranja kredita, ti krediti se smatraju problematičnimkoje banka otpisuje na teret rezervi za otpis kredita. To ne znači definitivan gubitak sredstava za banku jer postoji mogućnost da se kasnije naplati bar deo tih otpisanih kredita.

6. Nekreditni plasmanPored kreditnih plasmana, koji su još uvek dominantni, banka ima i nekreditnas plasmane,

među kojima su najznačajni plasmani sredstava banke u hartije od vrednosti.

1.5. Plasmani sredstava banke u hartije od vrednostiBanke skoro sav svoj kreditni potencijal plasiraju u oblikukredita i kupovnih hartija od

vrednosti. Plasman banaka u hartije od vrednosti nazivaju se investicijama ili investicionim plasmanima za razliku od kreditnih plasmana gde banka odobrava kredite. Između kreditnih i investicionih plasmana banaka postoji nekoliko bitnih razlika, a najvažnije su:

I, kredit se odobrava preduzećima imajući u vidu trajne komitenske odnose kao i lične veze sa menadžerima, dok su investicije više nepersonalne.

II, kod kredita je pravilo da tražioci pokreću inicijativu za dobijanje kredita, dok kod investicija inicijativa polazi od strane bankeprilikom kupovina hartija od vrednosti na sekundarnom tržištu.

III, banke drže kredite popravilu do roka njihovog dospeća, tako da se smatra da kredit predstavlja nelikvidnu aktivu banaka.

Upravo ova razlika iymeđu kreditnih i investicionih plasmana ima veliki značaj u strategiji adekvatnog komponovanja ukupnih plasmana banke. Zavisno šta je preovlađujući motiv da banka u svojoj aktivi drži investicione plasmane, hartije od vrednosti možemo da podelimo na dve velike grupe:

• Hartije od vrednosti kao rezerve likvidnosti• Hartije od vrednosti kao izvor povećanja profitabilnosti banke

Tako bi se moglo reći dau prvu grupu spadaju hartije od vrednosti sa rokom dospeća do godinu dana, a u drugu grupu hartije od vrednosti sa dužim rokom dospeća. U prvu grupu spadaju hartije od vrednosti koje čine sekundarnu rezervu likvidnosti. To su bankarski plasmani koji se mogu u izuzetnom kratkom roku mogu pretvoriti u primarnu likvidnost, odnosno transakcione depozite banaka. Drugu grupu hartije od vrednosti banke drže prvenstveno radi povećanja sopstvene profitabilnosti, odnosno u cilju sticanja profita.

Karakteristika velikog broja hartije od vrednosti jeste obaveza plaćanja obaveza u tačno utvrđenim iznosima i rokovima. Po tome su investicioni plasmani slični kreditnim plasmanima. Srednjoročne i dugoročne hartije od vrednosti se mogu prodavati i zato,za razliku od kedita, za hartije od vrednosti u portfelju banaka kažemo da predstavljaju likvidnu aktivu banaka. To su transferibilne hartije od vrednosti kod kojih postoji bezuslovnost njihove naplativosti u predviđenom roku.

Banke u zemljama sa razvijenim finansiskim tržištem plasiraju sredstva u velikom broju hartije od vrednosti među kojima se najčešće susreću:

• Državne obveznice

15

• Obveznice lokalnih vlasti• Obveznice i akcije preduzeća.

Državne obveznoce su hartije od vrednosti u koje banke usmeravaju, pretežan deo svoga investicionog plasnama. Država emisijom obveznica prikuplja sredstva za privremeno finansiranje državnog budžeta ili za finansiranje konkretnih projekata od opšteg interesa za državu. Državne obveznice mogu da se emituju kao kratkoročne, srednjoročne, dugoročne.

Obveznice državnih vlasti se emituju sa ciljem finansiranja nekih od oblika budžetske potrošnje na lokalnim nivoima.

Obveznice i akcije preduzeća su hartije od vrednosti gde se kompanije pojavljuju kao emitenti i na taj način vrše prikupljanje sredstva. Za razliku od obveznica koje imaju fiksni rok dospeća i nose unapred utvrđenu kamatu, akcije nemaju rok dospeća i njenom vlasniku umesto fiksne kamate nose dividendu i koja je varijbilna i zavisi od poslovnih rezultata preduzeća. Investitori pre kupovine obveznica žele da im neko garantuje za sigurnost, tako se pojavljuju agencije koje vrše javnu procenu i rangiraju kreditne sposobnosti emitenata.

2.3. Poslovi bankarskih garancijaPoslovi bankarskih garancija predstavlja specifičan vid nekreditnih plasmana banaka jer

mogu, a nemoraju da dovedu do angažovanja kreditnog potencijala banke. Bankarskom garancijom se banka obavezuje da će izvršiti ugovorenu obavezu predviđenu u garanciji umesto dužnika ako to sem dužnik ne učini u roku i na način kako je ugovorom definisano. Korisnik garancije se bankarskom garancijom obezbeđuje u slučaju neplaćanja ugovorene obaveze ods strane dužnika ali i za druga neispunjavanja ili neurednog izvšavanja ugovornih obaveza. Bankarska garancija se izdaje u pismenoj formi.

Bankarske garancije se mogu podeliti na različite kriterijume pa tako razlikujemo: • Uslovne i bezuslovne garancije• Pokrivene i nepokrivene garancije• Samostalne i skcesorne garancije• Platežne i činidbene garancije• Fiksne i limitirane garancije• Neposredne i posredne garancije• Nostro i logo garancije

Uslovne i bezuslovne u praksi se mnogo češće koriste bezuslovne jer na prvi poziv korisnika banka ispunjava garanciju bez opravdanosti njegovog zahteva. Kod uslovnih garancija je to da bi se one izvršile mora da postoji opravdanje na postavljeni uslov.

Samostalne i akcesorne mnogo češće se koriste samostalne garancije, odnosno garancija sa oznakom bez pogovora gde banka prema korisniku garancije može da stavlja prigovore samo iz garancije ali ne i iz osnovnog ugovora za što je garancija data i ugovora o izdavanju garancije.

Platežne i činidbene garancije pored platežnih kod koih banka garantuje da će njen komitent izvršiti određeno plaćanje, postoje i takozvane činidbene garancije kod kojih banka garantuje da će njen komitent izvršiti činidbenu radnju.

Fiksne i limitirane garancije kod fiksne garancije se zna unapred tačan iznos obaveze. Kod limitarnih garancija banka garantuje samo do određenog iznosa.

Neposredne i posredne garancije kod neposrednih garancija banka garant po nalogu svog komitenta odobrava garanciju direktno njegovom poveriocu a kod posrednih pojavljuju se dve banke.

Nostro i loro one se koriste u međunarodnim plaćanjima. Nostro garanciju po nalogu domaćeg komitenta daje domaća banka u korist inostranog korisnika, a kod loro je obrnuto strana banka za domaćeg korisnika.

2.4. Poslovi avaliranja i akceptirajaPoslovi akceptiranja i avaliranja predstavljaju specifican oblik nekreditnih plasmana pošto

se u njima poslovna banka pojavljuje kao jemac, odnosno garant po osnovi obaveza koje potiču na bazi izdatih hartija od vrednosti od strane njenog komitenta. Avaliranjem menice banka kao avalista garantuje isplatu menice od strane menične dužnike, te ukoliko menični dužnik ne isplati menicu to će učiniti banka. Akcept kao jemstvo predstavlja čvršću obavezu banke jer je ona kao akceptant dužna da na prvi poziv ivvrši uplatu kao dužnik.

16

4. TREZORSKO, DEPO I BLAGAJNIČKO POSLOVANJE

Trezorsko poslovanje

Trezor je veoma bitna institucija u poslovnim bankama, jer se smatra „bankom u banci“. Pod trezorom se podrazumeva specijalno uređen i obezbeđen prostor u kome su smeštene određene vrednosti. To je najčešće podzemni prostor dobro obezbeđen od krađe, požara i sličnih opasnosti.

Nadležni organi banke za obezbeđenje posvećuju naročitu pažnju adekvatnom obezbeđenju trezora (obezbeđenost prostora, ispravnost signalnih uređaja, prisustvo čuvara).

Propisi koji regulišu način postupanja i rukovanja vrednostima u trezoru su jako rigorozni:- Trezor mora imati najmanje dve brave i dva ključa od kojih je svaki poveren jednom od dva

su ključara;- Suključari ne mogu biti bračni par ili dva lica koja su bližem srodstvu;- Otvaranje trezora mogu izvršiti samo oba suključara lično i oni moraju biti prisutni svo

vreme dok je trezor otvoren;- Samo izuzetno u trezoru mogu biti i druga službena lica, ali samo uz obavezno prisustvo

suključara i tada se u posebnu evidencuju beleži tačno vreme boravka u trezoru tih službenih lica;

- Trezor je otvoren samo kada se radi u trezoru, i on se zatvara posle svake trezorske operacije;

Trezor obezbeđuje operativnu likvidnost banke, obavlja poslove na finansijskom tržištu za račun banke kao i za račun velikih komitenata i vrši transfer sredstava između pojednih organizacionih delova banke.

U trezoru se nalaze razne vrednosti:- Ispravan novac;- Kasete sa gotovinom blagajne;- Strana valuta;- Zamenjeni oštećen novac;- Plemeniti metali;- Hartije od vrednosti (menice, čekovi, obveznice,...);

Slanje ili prijem trezorskih vrednosti se može vršiti:- Preporučenom (amanetnom) pošiljkom – Rukovodilac trezora izdaje nalog za pakovanje

i iznošenje vrednosti iz trezora; Pošiljka se upisuje u knjigu amanetnih pošiljki; Amanetna pošiljka se šalje poštom ili se uručuje lično; Službenik pošte ili primaoc amanetne pošiljke upisuje u knjigu amanetnih pošiljki da je preuzeo istu; Prijem amanetne pošiljke se obavlja obrnutim redosledom od slanja;

- Po kuriru – Koristi se kada je u pitanju amanetna pošiljka veće vrednosti; Nalozi koji se izdaju su šifrirani a kurir ima oružanu pratnju;

Depo poslovi

Ovo su neutralni ili uslužni bankarski poslovi. Komitenti poslovnih banaka (deponenti) mogu da ostave (deponuju) svoje vredne predmete (hartije od vrednosti, strana valuta, ...) u posebno za to određenom prostoru banke (depou), a poslovna banka (depozitar) im garantuje da će te vrednosti čuvati i da će ih na njihov zahtev vratiti u nepromenjenom stanju. Deponenti mogu ostaviti svoje vrednosi kod depozitara samo posle potpisivanja ugovora u kome se regulišu njihova međusobna prava i obaveze.

Zavisno od načina predaje i čuvanja vrednosti depoi se dele na:- Otvorene depoe – Deponent predaje vrednosti depozitaru u otvorenom vidu tj.

nezapečaćene sa spiskom istih u dva primerka; Službenik proverava spisak, overava oba primerka od kojih jedan vraća deponentu a drugi prilaže sa vrednostima i izdaje potvrdu o prijemu vrednosti; Pri podizanju vrednosti, službenik izdaje kontra potvrdu o prijemu tj. vraćanju deponovanih vrednosti;

17

- Zatvorene depoe – Deponent predaje vrednosti depozitaru zapečaćene pečatom deponenta (u kaseti, koverti, omotu,...); Depozitar odgovara samo za omot koji mora biti neoštećen, a ne za unutrašnju sadržinu; Deponent ne govori depozitaru šta je u depou ali mu daje izjavu da su to stvari koje je dozvoljeno deponovati; Prijem i podizanje je slično kao i kod otvorenog depoa;

Izdavanje sefova je zaseban vid depo poslova. U ovim sefovima komitenti banke mogu da čuvaju svoje vrednosti.

Sef je poseban metalni ormarić u kome se nalazi limena kaseta sa ključićem u koju se odlažu vrednosti. Može biti urađen u više veličina u zavisnosti od vrednosi za koje se koristi (sitni predmeti, umetničke slike,...). Za otvaranje sefa potrebna su dva ključa: ključ koji se nalazi kod korisnika (različit za svaki sef) i nulti ključ koji je kod službenika banke (isti za svaki sef). Ključićem od kasete korisnik otvara kasetu i bez prisustva službenika ostavlja ili uzima vrednosti iz kasete. Tačno vreme ulaska korisnika u sef i njegovog izlaska vodi se u posebnoj evidenciji.

Da bi neko mogao da bude korisnik sefa mora potpisati ugovor o zakupu sefa sa bankom. Za vreme zakupa korisnik plaća određenu nadoknadu banci. Po isteku zakupa korisnik je dužan da isprazni sef i vrati sve ključeve banci.

Blagajničko poslovanje

Blagajničko poslovanje se u užem smislu odnosi na bankarsko poslovanje sa gotovinom u blagajni, a u širem obuhvata zamenu pohabanog novca kao i suzbijanje falsifikovanja novca.

Gotovina (u domaćoj valuti) u kasi poslovne banke služi za tekuće potrebe blagajničkog poslovanja (podmirenje potreba komitenata vezanih za gotovinu). U toku radnog vremena izvrši se veliki broj transakcija sa gotovinom velike vrednosti. Zbog toga se poslovi blagajne odvijaju u posebno ograđenom prostoru („šalterskom boksu“) od strane posebno proverenih lica (blagajnika).

Postoje dva tipa blagajne:- Mešovite (sve vrste poslova vezanih za gotovinu);- Specijalizovane (blagajna za uplatu, blagajna za isplatu,...);Isplate se vrše preko opšte likvidature. Pre isplate blagajnik proverava da li je dokument na

osnovu koga se vrši isplata likvidiran (da li prošao prethodnu kontrolu) i proverava identitet stranke kojoj se vrši isplata (uvid u ličnu kartu). Na isplatni dokument blagajnik stavlja pečat ISPLAĆENO i svoj potpis a stranaka svojim potpisom potvrđuje da joj je isplaćena navedena suma novca. Na isti isplatni dokument blagajnik upisuje apoene isplaćenog novca. Blagajnik je dužan da novac prebroji pred strankom, a stranku zamoli da prekontroliše iznos isplaćenog novca (Uglavnom je istaknuto obaveštenje da se primaju reklamacije samo na licu mesta). Sve isplate se evidentiraju u blagajničkom dnevniku.

Uplate se takođe vrše preko opšte likvidature. Pri prijemu određene sume novca od stranke blagajnik stavlja odgovarajući pečat i svoj potpis na uplatni dokument čime on potvrđuje prijem novca, a priznanicu (potvrdu o uplati) predaje stranci. Sve uplate se, isto kao i isplate, evidentiraju u blagajničkom dnevniku.

Popis blagajne se vrši na kraju radnog vremena. Blagajnik razdvaja zatečeni novac na:- Deo do blagajničkog maksimuma – Čini iznos novca koji je dozvoljeno držati u blagajni;

Ostaje u kaseti blagajne kao početni saldo za sledeći radni dan;- Deo koji je višak iznad blagajničkog maksimuma – Predaje se trezoru uz odgovarajuće

potvrde;Iz trezora se može preuzimati novac za potrebe blagajne. Tada blagajnik izdaje trezoru

potpisani bon ili protokol kao potvrdu o prijemu novca.Zadatak blagajnika je takođe prebrojavanje i pakovanje novca u pakete i vrećice (novčanice

istog apoena u pakete po 100 komada i 10 paketa u 1 svežanj, a kovani novac istog apoena u vrećice) koji su obeleženi i zapečaćeni.

Po završetku radnog vremena blagajnik i kontrolor sastavljaju obračun blagajne u dva primerka, od kojih jedan ide blagajniku a drugi u trezor, koji sadrži:

- Ukupan dnevni ulaz (početno stanje salda blagajne na početku radnog dana + iznos novca preuzetog iz trezora + sve uplate u toku radnog dana);

18

- Ukupan dnevni izlaz (novac predat trezoru u toku radnog dana + sve isplate u toku radnog dana prema blagajničkom dnevniku);

Razlika između ukupnog dnevnog ulaza i ukupnog dnevnog izlaza predstavlja saldo gotovine na kraju radnog vremena tj. saldo gotovine za naredni radni dan. Taj iznos se upoređuje sa popisom. Novac se opet prebrojava, i ako se ova dva iznosa slažu, zaključava u kasetu i odnosi u trezor.

Kontrolom blagajne, kontrolor može konstatovati manjkove ili viškove u blagajni. On tada podnosi izveštaj na osnovu koga posebna komisija utvrđuje ko je za to odgovoran. Komisija pravi zapisnik i dostavlja ga nadležnima koji donose rešenje o nadoknadi štete u slučaju manjka (nadoknađuje se od odgovornog službenog lica) ili rešenje o upotrebi blagajničkog viška u slučaju viška (vraća se vlasniku ako je greška, knjiži se kao vanredni prihod ako se ne utvrdi poreklo).

Poslovna banka je u obavezi da zameni pohaban i oštećen novac i da ga izdvoji iz opticaja. Nakon izdvanja iz opticaja, novac se razvrstava po apoenima, prebrojava, pakuje na određen način i po propisanoj proceduri šalje u trezor centralne banke kako bi bio zamenjen.

5. DEVIZNO-VALUTNI, MENJAČKI I POSLOVI PLATNOG PROMETA

Devizno – valutni poslovi- su poslovi vezani za strana sredstva plaćanja (devize-kratkoročna potraživanja u inostranstvu u stranoj valuti; valute ili efektivni strani novac-novac u stranoj valuti; strane hartije od vrednosti-hartije od vrednosti u stranoj valuti koje emituje nerezident).

Da bi poslovna banka mogla da obavlja ove poslove mora dobiti ovlašćenje od Centralne Banke, a one se odnose na:

- Kupovinu i prodaju efektivnog stranog novca od domaćih lica (rezidenata) i stranih lica (nerezidenata);

- Kupovinu putničkih čekova, bankarskih čekova i kreditnih pisama u stranoj valuti;- Slanje čekova u inostranstvo radi naplate u stranoj valuti;- Isplatu doznaka iz inostranstva;- Vođenje deviznih računa građana;- Preuzimanje otkupljenih stranih sredstava plaćanja od ovlašćenih menjača;Poslovna banka može dobiti ovlašćenje za obavljanje svih ili samo nekih od navedenih

poslova, što zavisi od podnetog zahteva poslovne banke, uslova koje ispunjava i odluke Centralne banke o stepenu ovlašćenja.

Menjački poslovi

- su poslovi kupovine i prodaje efektivnog stranog novca i čekova u stranoj valuti od domaćih i stranih fizičkih lica. Ove poslove obavljaju:

- Narodna banka;- Poslovne banke- Rezidenti (pravna lica i preduzetnici) sa ovlašćenjem Narodne banke;Narodna banka i poslovne banke obavljaju menjačke poslove u svoje ime i za svoj račun, dok

rezidenti obavljaju ove poslove u svoje ime a za račun banke (samo jedne) sa kojom imaju sklopljen ugovor o menjačkim poslovima.

Ovlašćeni menjač je dužan:- Da stavi natpis MENJAČNICA (na srpskom i na nekom od stranih jezika) ispred prostora

menjačnice;- Da istakne kursnu listu i obaveštenje o visini provizije (ako je ima);- Da izda odgovarajuću potvrdu prilikom otkupa ili prodaje efektivnog stranog novca i čekova;- Da vodi evidenciju i čuva dokumentaciju o menjačkim poslovima;Otkup efektivnog stranog novca se vrši kada se on nalazi na važećoj kursnoj listi Narodne

banke i kada je novac ispravan i u opticaju. Svi ovlašćeni menjači dobijaju publikaciju Narodne banke sa opisom stranog novca i njegovih falsifikata.

Ovlašćeni menjači su dužni da predaju strana sredstva plaćanja i prateću dokumentaciju (obračun i rekapitulaciju otkupa i prodaje stranih sredstava plaćanja) banci sa kojom imaju ugovor o menjački poslovima.

19

Poslovi platnog prometa

- su poslovi u kojima se vrši plaćanje u novcu (gotovinska i bezgotovinska) između lica (fizičkih i pravnih).To se odnosi na:

- Plaćanje roba i usluga;- Plaćanaj po finansijskim odnosima;Plaćanje između učesnika u platnom prometu se vrši na dva načina:- Neposredno plaćanje između isplatioca i primaoca novca (sve je manje zastupljeno);- Posredno plaćanje između isplatioca i primaoca novca posredstvom banke ili druge

finansijske institucije (obuhvata najveću deo platnog prometa);Poslovi platnog prometa preko banaka spadaju u neutralne bankarske poslove tj. posredničke

bankarske poslove gde poslovna banka obavlja poslove za ime i računa svog klijenta.

U zavisnosti od oblika novca kojim se obavlja platni promet razlikujemo:- Gotovinski platni promet (gubi značaj u odnosu na bezgotovinski; susreće se kod sitnih

plaćanja);- Bezgotovinski platni promet (vrši se virmanski – prenosom novčanih sredstava na osnovu

naloga isplatioca sa njegovog računa na račun primaoca);U zavisnosti između kojih lica se vrši platni promet tj. mesta gde se ona nalaze razlikujemo:

- Unutrašnji platni promet ili platni promet u zemlji (između domaćih lica);- Međunarodni platni promet ili platni promet sa inostranstvom (po robnom osnovu tj. uvoz i

izvoz roba; i po nerobnom osnovu tj. usluge, pokloni, nasleđa, prihodi od imovine u inostranstvu, prava iz inostranstva,...);

Instrumenti plaćanja u unutrašnjem platnom prometu

Instrumenti plaćanja u unutrašnjem platnom prometu su obrasci koji se koriste pri plaćanju između domaćih lica. U upotrebi su jedoobrazni obrasci od kojih svaki ima svoj naziv i brojčanu oznaku i služi za određenu vrstu plaćanja.

Instrumenti gotovinskog plaćanja

Instrumenti gotovinskog plaćanja koriste se pri uplati gotovog novca na račun lica ili isplate istog sa računa lica. Prema tome imamo:

- Naloge za uplatu na račun (opšta i posebna uplatnica);- Naloge za isplatu sa računa (nalog za gotovinsku isplatu i gotovinski ček);

Opšta uplatnica služi za plaćanje gotovim novcem kada lice koje plaća nema svoj račun ili kada vrši uplatu na račun dnevnog pazara i viška iznad blagajničkog maksimuma. Ima tri dela: priznanicu, izveštaj o uplati i izveštaj za arhivu.Posebna uplatnica služi za plaćanje gotovim novcem specifičnih plaćanja gde je potrebno dokazati nadležnom da je uplata izvršena. Ima četiri dela: priznanicu, izveštaj o uplati, izveštaj za arhivu i izveštaj nadležnom organu.Nalog za gotovinsku isplatu je instrument gotovinskog plaćanja kojim se vrši isplata gotovog novca sa računa i štednih knjižica, isplata invalidnina, isplata po sudskim rešenjima,itd. Ima dva dela: nalog za gotovinsku isplatu i izveštaj o isplati gotovine.Gotovinski ček se koristi kada se podiže gotovina sa računa zbog isplate plata zaposlenima, nekih materijalnih troškova u gotovini ili kad se daje nolog banci da se isplate određena sredstva vlasniku čeka.Poštanska uplatnica se koristi kada ni platilac ni primalac novca ne raspolažu računima, pa se isplata i uplata obavlja preko pošte.

Instrumenti bezgotovinskog plaćanja

Instrumenti bezgotovinskog plaćanja u unutrašnjem platnom prometu koriste se za plaćanje sa računa isplatioca na račun primaoca novca. Poslovni računi mogu biti žiro-računi i tekući računi.Kao instrumenti bezgotovinskog plaćanja koriste se:

- Opšti nalog za prenos;- Poseban nalog za prenos;

20

- Nalog za naplatu;- Obračunski ček;- Akceptni nalog;

Opštim nalogom za prenos poslovni subjekt daje nalog banci da sa njegovog računa prebaci novčana sredstava na račun drugog poslovnog subjekta. Ima tri primerka od kojih se jedan overen dostavlja izdavaocu naloga, drugi overen primaocu sredstava, a treći ostaje u dokumentaciji banke.Poseban nalog za prenos se koristi kada je privrednom subjektu potreban još jedan primerak naloga kao dokaz nadležnima da je izvršeno plaćanje. Ima tri primerka koja ima i opšti nalog, plus taj dodatni četvti.Nalog za naplatu koristi se kada poslovni subjekt – poverilac daje nalog banci da se na njegov račun sa računa drugog poslovnog subjekta – dužnika prebace određena novčana sredstva i to kada je dužnik otvorio akreditiv u korist poverioca ili kada se vrši naplata menice.Obračunski ček je instrument obezbeđenja plaćanja i plaćanja između pravnih lica. Izdaje ga privredni subjekt – dužnik na teret svog računa a u korist računa drugog privrednog subjekta – poverioca. O roku dospeća poverilac podnosi obračunski ček na naplatu.Akceptni nalog je instrument koji služi za obezbeđenje plaćanja i za plaćanje o roku dospeća. Ima tri pimerka i izdaje ga privredni subjekt – dužnik (na njemu ispisuje elemente sa opšteg naloga za prednos, plus datum dospeća naloga) privrednom subjektu – poveriocu koji ga potpisuje, overava, preuzima i podnosi na napatu najkasnije na dan dospeća.

Specijalni instrumenti (obezbeđenja) plaćanja

Specijalni instrumenti plaćanja u unutrašnjem platnom prometu služe i za gotovinska I za bezgotovinska plaćanja, ali i za osiguranje plaćanja. U njih spadaju:

- Menica;- Akreditiv;- Cirkularno kreditno pismo;- Ček;- Garancija;

Menica

Menica je sredstvo plaćanja kojim se njen izdavaoc (trasant) obavezuje da će imaocu menice (remitentu) o roku dospeća isplatiti novčani iznos sa menice.Postoji više kriterijuma podele menica, a to su:

- Prema popunjenosti (popunjena i blanko menica);- Prema osnovu nastanka (robna i finansijska menica);- Prema pojavnim oblicima (vlastita – solo menica i vučena – trasirana menica);

Blanko menica se izdaje kao sigurnost za buduća potraživanja. Na njoj je samo potpis izdavaoca menice (trasanta). To je buduća menica. Samo kada imaoc menice (remitent) popuni ostale elemente, ona postaje važeća.Popunjenu menicu u celosti popunjava njen izdavaoc (trasant).Robna menica je posledica poslovnih odnosa između privrednih subjekata u robnom premetu.Finansijska menica nastaje poslovnim odnosom banaka i privrednih sunjekata pri zasnivanju kreditnih odnosa.Vlastita – solo menica je menica gde su izdavaoc (trasant) i dužnik (trasat) isti.Vučena – trasirana menica ima oblik poziva na plaćanje. Jedan subjekt (trasanat) daje nalog drugom subjektu (trasatu) da u naznačeno vreme na naznačom mestu isplati trećem subjektu (remitentu) menični iznos.

U okviru meničnog plaćanja pojavljuju se sledeća lica:- Trasant (izdavaoc menice);- Trasat (isplatioc meničnog iznosa);- Remitent (primaoc menočnog iznosa);- Akceptant (trasat ili treće lice koje je prihvatilo – akceptiralo isplatu menice o roku tj. lice

koje je postalo glavni menićni dužnik);

21

- Avalista (žirant tj. lice koje garantuje da će neko od potpisanih meničnih dužnika ispuniti svoje obaveze ili će ih on ispuniti umesto njega);

- Indosant (lice koje menicu prenosi na drugoga);- Indosator (lice na koje se prenosi menica);

Svi učesnici meničnog poslovanja moraju se pridržavati sledećih načela:- Načelo pisanosti (menična izjava mora imati pisanu formu);- Načelo inkorporacije (menične izjave se ne mogu davati odvojeno od same menice);- Načelo konstantne menične obaveze (date pisane menične obaveze ostaju

nepromenjene);- Načelo menične solidarnosti (za menične obaveze su solidarno odgovorni svi menični

dužnici);- Načelo samostalne menične obaveze (svaka pojedinačna menična izjava se vrši

nezavisno od ostalih meničnih izjava sa menice);- Načelo neposrednosti (svaki potpisnik menice je u obavezi ne samo prema licu kojem je

menicu dao, nego i prema svakom imaocu menice koji je na ispravan način došao do nje);- Načelo menične strogosti (posle pregleda formalne ispravnosti menice može se izvršiti

naplata po hitnom postupku od meničnog dužnika koji nema mogućnost odlaganja naplate);

Menicu (zajedno sa nalogom za naplatu i propratnim pismom) na naplatu podnosi imalac menice (remitent, indosator) na dan dospeća za naplatu. Novčana sredstva se uzimaju sa računa meničnog dužnika, ili ako on nema dovoljno novčanih sredtava sa računa avaliste, i prenose na račun imaoca menice. Ako naplata uopšte nije moguća preduzima se akt protesta menice kod nadležnog suda.

Akreditiv

Akreditivom poslovna banka na zahtev klijenta (nalogodavca) daje nalog drugoj banci da nekom licu otvori akreditiv tj. da mu isplati određenu sumu novca. Po tome da li se akreditiv po nečemu uslovljava razlikujemo uslovne akreditive i bezuslovne akreditive. Takođe, po tome da li se akreditiv može opozvati imamo opozive akreditive (nalogodavac može samoinicijativno da opozove akreditiv ili mu promeni uslove) i neopozive akreditive (nalogodavac može da opozove akreditiv ili mu promeni uslove samo uz saglasnost korisnika akreditiva).

Cirkularno kreditno pismo

Cirkularno kreditno pismo izdaje poslovna banka licu koje može na osnovu njega koristiti novac kod neke druge poslovne banke do određenog iznosa i roka. Ono mora glasiti na određeno ime (za fizičko lice se zahteva broj lične karte i potpis), i izdaje se kako za gotovinska tako i za bezgotovinska plaćanja.

Cirkularno kreditno pismo se izdaje i tri primerka od koji korisnik dobija original i drugu kopiju dok prva kopija (potpisana od strane korisnika) ostaje kod banke koja je izdala ovaj dokument.

Korisnik cirkularnog kreditnog pisma koristi sredstva iz ovog dokumenta uz prezentovanje pisma i popunjavanja odgovarajućeg obrasca platnog prometa.

Na poleđini cirkularnog kreditnog pisma vodi se evidencija o plaćanju – iznos na koje glasi pismo, iznos koji se isplaćuje po nalogu, preostali iskorišćeni iznos, datum, pečat i potpis ovlašćenog lica banke koja vrši isplatu.

Ček

Ček je sredstvo plaćanja kojim njegov izdavalac drugom privrednom subjektu po viđenju isplaćuje iznos sa čeka. Između čeka i menice postoje određene sličnosti (avaliranje, indosiranje, plaćanje, protest) i razlike (ček je isključivo sredstvo plaćanja; kod čeka trasant je isključivo banka; čekovi se ne mogu akceptovati; svaki ček mora imati likvidno pokriće u novcu; svaki ček dospeva po viđenju; ček se može opozvati; ček ne može imati klauzulu o kamati; ček se ne može blanko izdavati; ček se može delimično isplatiti).

U momentu izdavanja ček, da bi važio, mora imati sve bitne elemente:- Oznaka “ček” na samom dokumentu;- Bezuslovni nalog o plaćanju naznačene sume novca;

22

- Ime platioca (trasat);- Naziv i potpis banke koja je izdala ček (trasant);- Dan i mesto izdavanja čeka;

Osim osnovnih elemenata ček može imati i manje važne elemente – klauzule.U unutrašnjem platnom prometu se najčešće susrećemo sa gotovinskim, obračunskim i

virmanskim čekom.Gotovinski ček se koristi kada se podiže gotovina sa računa zbog isplate plata zaposlenima, nekih materijalnih troškova u gotovini ili kad se daje nolog banci da se isplate određena sredstva vlasniku čeka.Obračunski ček nije naplativ u gotovom novcu (sadrži klauzulu: samo za obračun) in e može biti izdat na donosioca.

Barirani ček se može naplatiti jedino preko druge banke kao posrednika. Prepoznatljiv je po tome što je precrtan sa dve paralelne linije (iz donjeg levog ćoška ka gornjem desnom). Može biti opšteg karaktera (između linija nije naznačeno ime banke tj. može se naplatiti kod bilo koje banke) i posebnog karaktera (između linija je naznačeno ime banke za naplatu čeka). Može da glasi na ime, na donosioca i po naredbi.

Garancija

Garancija je isprava kojom se garant obavezuje da će izvršiti plaćanje umesto glavnog dužnika ako on sam to ne učini u ugovorenom roku. Bankarskim garancijama se garantuju kako kreditne obaveze tako i druge obaveze glavnog dužnika.

Ostali oblici platnog prometa (izmirenja obaveza)

U unutrašnjem platnom prometu postoje neklasični oblici izmirenja obaveza kojima se raščišćavaju već postojeći dužničko – poverilački odnosi. Tu spadaju:

- Kompenzacije;- Asignacije;- Cesije;- Preuzimanje duga;- Kontokorentni obračun;

Kompenzacija je uzajamno izmirenje obaveza iste vrste putem prebijanja obaveza i potraživanja. Primenjuje se kada su privredni subjekti međusobno i dužnici i poverioci, kada su potraživanja iste vrste i dospeća i kada postoji obostrana želja za to. Može biti bilateralna (dva privredna subjekta) i multilateralna (više privrednih subjekata).Asignacija se vrši dobrovoljno kod obaveza iste vrste i dospeća. Asignacijom se novi dužnik (asignat) upućuje na izmirenje obaveza dosadašnjeg dužnika (asignanta) prema poveriocu (asignatoru). Novi dužnik (asignat) mora biti i dužnik i poverilac. Može biti potpuna (izmirenje obaveza u celosti) i nepotpuna (izmirenje do najmanjeg iznosa obaveza).Cesija je prenošenje ili ustupanje (cediranje) potraživanja od dosadašnjeg poverioca (cedenta) na novog poverioca (cesionara). Dužnik (cesus) ostaje isti kao i samo potraživanje. Dosadašnji poverilac je dužan da obavesti dužnika o izvršenoj cesiji tako da bi ovaj znao kome da izmiri obavezu.Preuzimanje duga predstavlja promenu dužnika, što je slično asignaciji. Da bi došlo do preuzimanja duga poverilac mora da pristane na to, i tada obaveza dosadašnjeg dužnika prema poveriocu prelazi na novog dužnika. Za razliku od preuzimanja duga kod asignacije dužnik ostaje u obevezi prema poveriocu sve do izmirenja obaveza od strane novog dužnika.Kontokorentni obračun se vrši između privrednih subjekata koji imaju česte i dugotrajne poslovne odnose u kojima se pojavljuju i kao dužnici i kao poverioci. U ugovorenim rokovima oni vrše obračun svojih dugovanja i potraživanja, utvrđuju saldo na kontokorentnom računu koji se u skladu sa ugovorom likvidira u određenom roku uz korišćenje dogovorenih instrumenata platnog prometa.

23

Instrumenti plaćanja u međunarodnom platnom prometu

Instrumenti plaćanja u međunarodnom platnom prometu obuhvataju sve obrasce za plaćanje između lica od kojih je jedno u inostranstvu. To su:

- Bankarska doznaka;- Dokumentarna inkaso naplata;- Dokumentarni akreditiv;- Bankarska garancija;- Ček;- Menica;- Kreditna pisma;- Kreditna kartica;

Bankarska doznaka

Kod bankarske doznake nalogodavac daje nalog poslovnoj banci da izvrši plaćanje prema inostranstvu. Da bi bio validan nalog mora sadržati: podatke o korisniku doznake, iznos doznake i razlog slanja doznake. Banka koja primi zahtev nalogodavca za izvršenje doznake daje nalog banci u inostranstvu da korisniku doznake isplati određen iznos. U platnom prometu sa inostranstvom postoje:

- Nostro doznake (slanje doznaka iz zemlje u inostranstvo preko domaće banke) i loro doznake (slanje doznaka iz inostranstva u zemlju preko domaće banke);

- Robne doznake (plaćanje robe) i nerobne doznake (plaćanje usluga);- Uslovne doznake (uz ispunjenje nekog uslova, npr.predaju garancije) i bezuslovne

doznake;

Dokumentarna inkaso naplata

Dokumantarna inkaso naplata se sastoji od slanja na naplatu određenih komercijalnih dokumanata (posredstvom banke u zemlji i inostranstvu). Ona predstavlja izvestan rizik i za prodavca – izvoznika (ne postoji mogućnost da će kupac isplatiti komercijalna dokumenta) i za kupca – uvoznika (dužnost da isplati dokumenta pre dospeća robe tj. provere iste). Pruža veću sigurnost od bankarske doznake, ali manju od dokumentarnog akreditiva.

Dokumentarni akreditiv

Dokumentarni akreditiv se pojavljuje u slučaju kada je jedno lice u zemlji a drugo u inostranstvu. Zavisno od toga koje se lice nalazi u zemlji a koje u inostranstvu postoje: nostro akreditiv i loro akreditiv.

Nostro akreditiv se otvara po nalogu domaćeg lica u korist inostranog lica (npr. prilikom uvoza) uz određene koristi:

- Otvarajući akreditiv uvoznik potvrđuje dobro finansijsko stanje, pa može zahtevati bolje uslove plaćanja;

- Roba će biti isporučena u saglasnosti sa uslovima isporuke u akreditivu;- Kupac brzo prima zahtevana dokumena;- Kupac može biti siguran da će platiti samo ako dokumenta potpuno odgovaraju

akreditovanim uslovima;Loro akreditiv se otvara inostrano u korist domaćeg lica (npr. prilikom izvoza) uz određene koristi:

- Banka će izvršiti isplatu prema akreditovanim uslovima nezavisno od kupca;- Kupac neće moći zaustaviti plaćanje ni u kom slučaju;- Ukoliko kupac želi da ospori plaćanje, mora to učiniti odvojeno od akreditiva (bolja

pregovaračka pozicija izvoznika);- Plaćanje se izvršava brzo;

Bankarska garancija

U međunarodno platnom prometu imamo:- Nostro garancije (Daje domaća banka po nalogu komitenta u korist inostranog korisnika);

24

- Loro garancije (Daje inostrana banka po nalogu inostranog komitenta u korist domaćeg korisnika);

- Supergarancije (U slučaju kada korisnik nema poverenje u banku garanta on može tražiti garanciju neke poznatije banke tj. garanciju na garanciju);

- Kontragarancije (Daje banka u zemlji korisnika na osnovu garancije dužnikova banke i ona je u svemu identična njoj);

Ček

Ček, u međunarodnom platnom prometu, je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) daje nalog banci (trasatu) da na teret njegovog pokrića isplati određeni iznos novca korisniku čeka (remitentu) u drugoj zemlji. Razlikujemo:

- Bankarski ček (Ček koji banka vuče na sebe tj. ona je i trasant i trasat);- Putnički (traveller′s) ček (Ček koji je namenjen putnicima u inostranstvu koji sa ovim

čekovima mogu da podižu novac u raznim mestima gde se zadržavaju; Izdaju ga turističke i putničke agencije, kao i banke);

- Dokumentarni ček (Koristi se pri plaćanju roba i usluga; Dospeva na naplatu po viđenju i isplaćuje se ako su uz njega priložena odgovarajuća dokumenta – međunarodni tovarni list, faktura,…);

Menica

Menice se u međunarodnom platnom prometu koriste ili kao sredstvo plaćanja ili kao kreditni instrument. Banke za račun komitenata šalju menice na naplatu inostranim bankam ili od njih dobijaju menice za naplatu u zemlji. Iako je jako rasprostranjena u međunarodnom plaetnom prometu, različiti pravni propisi vezani za menicu u pojedinim državama stvorile su teškoće u njenom korišćenju kao takve. Načinjeno je više pokušaja unufikacije meničnog prava, pa postoje dva paralelna sistema: evropski ili ženevski i angloamerički.

Kreditno pismo

Kreditno pismo se koristi najčešće za vreme putovanja u inostranstvo (izbegavanje rizika gubitka ili krađe novca). To je pismeni nalog banke upućen drugoj (inostranoj) banci da u određenom vremenu i iznosu korisniku isplati kreditno pismo.Kod kreditnog pisma postoje četiri subjekta:

- Nalogodavac;- Banka izdavalac kreditnog pisma;- Inostrana banka isplatilac kreditnog pisma;- Korisnik kreditnog pisma;

Postoje dve vrste kreditnih pisama:- Posebno kreditno pismo (može se koristiti samo u jednoj banci);- Cirkularno kreditno pismo (može se koristiti u bilo kojoj banci);

Svaka isplata se evidentira na poleđini kreditnog pisma a od korisnika se uzima priznanica da je naplatio određeni iznos po kreditnom pismu.

Kreditna kartica

Kreditna kartica se koristi kao instrument plaćanja i u unutrašnjem i u mađunarodnom platnom prometu. Korisniku pruža mnoge pogodnosti jer njom može da vrši razna plaćanja bez uplitanja u razne procedure prilikom transfera novca.Mogu se grupisati u tri grupe:

- Specijalizovane (izdaju ih trgovačke i uslužne kuće za plaćanje roba i usluga u njihovim objektima);

- Univerzalne (izdaju ih specijalizovane firme za kreditiranje);- Bankarske (izdaju ih poslovne banke);

Javljaju se u dva osnovna oblika:- Kreditne kartice (limitarane do iznosa kredita koji korisnik može da koristi kod izdavaoca);- Debitne kartice (limitirane iznosom sredstava na depozitnom računu korisnika kartice);

25

6. E-BANKARSTVO I RAZVOJ PLATNIH I OBRAČUNSKIH SISTEMA Poslednjih tridesetak godina, radi opsluživanja rastućih zahteva trgovine, evoluirao je čitav niz različitih platnih sistema. U većini slučajeva ovi sistemi funkcionišu kao zatvorene privatne mreže, što uslovljava nekompatibilnost između različitih sistema. Naročito je oštra granica između platnih i obračunskih sistema koji se koriste za transfere na veliko i onih koji postoje za obračun plaćanja na malo, pogotovo kada je reč o plaćanjima koja prevazilaze granice jedne države. Ovo je dovelo do obrnute relacije između ukupnog obima i broja transakcija u platnim sistemima za transakcije na veliko i malo a, takođe, i do daljeg produbljivanja jaza između velikih multinacionalnih korporacija i manjih preduzeća koja žele da koriste elektronske sisteme za plaćanje. Na primer, veliki deo tekuće globalne trgovine kontrolišu velike multinacionalne kompanije koje, uglavnom, trguju u okviru svojih sopstvenih mreža sastavljenih od podružnica širom sveta. Ove velike korporacije nastoje da minimizuju troškove transfera u okviru svog poslovanja, štiteći pritom svoj pravni integritet i poreski status. Manje kompanije, koje nemaju pristupa ovim mrežama, primorane su da se oslanjaju na „papirološke“ sisteme zasnovane na obimnoj dokumentaciji. Ovi sistemi su uglavnom veoma spori i skupi, kako za kupce tako i za prodavce. Kao što smo već napomenuli, platni sistemi za plaćanja na veliko često su različiti od onih koji su usmereni na plaćanja na malo. Razrađeni obračunski sistemi u realnom vremenu bili bi neadekvatni za plaćanja na malo, koja vrše mala i srednja preduzeća, često izvan granica matične zemlje. Slično tome, stepen neophodnog direktnog nadzora od strane centralne banke veći je kod platnih sistema na veliko, a znatno je manji kod platnih sistema na malo, zbog minimiziranja troškova. U budućnosti će postojati sve veća divergencija između platnih i obračunskih sistema za plaćanja na veliko i malo. Sistemi za plaćanja na veliko fokusiraće se na globalna devizna tržišta i tržišta finansijskih vrednosnih papira koja postaju sve veća i složenija. Ove mreže će, verovatno, ostati privatne i zatvorene, uz bliski nadzor koji će vršiti centralne monetarne vlasti. Sa druge strane, obračunski sistemi u oblasti trgovine trebalo bi da idu u smeru mnogo otvorenijeg sistemskog okruženja, minimiziranja transakcionih troškova i pružanja mogućnosti za efikasan obračun transakcija na malo. Prema podacima UNCTAD–a, troškovi papira i ostalih slože nih formalnosti u vezi s tokovima trgovine izvan granica zemalja dostižu 10 procenata od konačne vrednosti proizvoda. Jedna tipična trgovinska transakcija može obuhvatiti nekoliko različitih strana i različitih dokumenata, a svi oni moraju da se provere, prenesu, ponovo unesu u različite informacione sisteme, obrade i uskladište. U UNCTAD–u veruju da ovo predstavlja glavnu smetnju za rast svetske trgovine, pogotovo kad su u pitanju industrijalizovane zemlje. Prema procenama UNCTAD–a, nepotrebni transakcioni troškovi iznose preko 400 milijardi dolara godišnje, a oni mogu da se smanje za 25 i više procenata putem skraćivanja procedura I razvoja trgovine „bez papira“. U centru ovakvih promena verovatno će biti automatizacija obračuna plaćanja na malo.

VELIKI NACIONALNI PLATNI SISTEMI Elektronski platni sistemi nisu novina; oni funkcionišu u izvesnim oblicima već nekoliko decenija. Iznosi koji prolaze kroz sisteme na veliko su ogromni. Indikacije radi, američki Fedvajer (Fedwire) i CHIPS »obrnu« iznos ekvivalentan društvenom bruto proizvodu Sjedinjenih Država svakih 2,5 dana. Britanski CHAPS dnevno obavi plaćanja u iznosu od 90 milijardi funti, što predstavlja četvrtinu društvenog bruto proizvoda Velike Britanije, iako je prosečan broj plaćanja u jednom danu manji od 40.000. Slično tome, na osnovu podataka Banke za međunarodni obračun (BIS), potrebno je manje od tri radna dana da japanski sistemi za međubankarski transfer sredstava postignu obrt koji je jednak društvenom bruto proizvodu ove zemlje, dok se ovakav obrt u Nemačkoj postiže za četiri dana. Međutim, veličina ovih finansijskih tokova sve manje ima veze s realnim plaćanjima za robu i usluge unutar i izvan granica zemlje. Preko 45% ovih plaćanja su devizne transakcije. Poteškoće koje su uočene kod postojećih sistema odnose se na činjenicu da banke tokom dana upadaju u velika prekoračenja, koja se ne kontrolišu, izlažući članove konkretnog sistema riziku. (Setimo se, na primer, 1974. godine, kada je došlo do bankrotstva nemačke Herstatt banke koje je izazvalo tzv. „domino efekat“ ugrozivši čitav sistem.) Zbog toga Bank of England predlaže bruto obračun u realnom vremenu (real–time gross settlement — RTGS) kao rešenje koje će dovesti do toga da plaćanja budu u potpunosti izvršena u toku dana, umesto da se vezuju jedno s drugim na kraju tog dana.

26

Međunarodna plaćanja na veliko sve su više međusobno isprepletena. Videli smo da procenat plaćanja na veliko, koji se odnosi na devizne transakcije, u Velikoj Britaniji iznosi 45%, dok je taj procenat u Švajcarskoj čak 90%. Pretpostavlja se da će sa globalizacijom finansija slične proporcije postojati i u drugim velikim finansijskim centrima. Ovo nameće potrebu za obračunom realnom vremenu, na globalnoj osnovi, koji će povezivati sve nacionalne platne sisteme na veliko.

KORESPONDENTSKO BANKARSTVO Nasuprot nacionalnim međubankarskim obračunskim sistemima koji su razvijeni za plaćanja veliko, transakcije izvan nacionalnih granica zasnovane su na starijoj platnoj arhitekturi. Ovaj sistem plaćanja evoluirao je iz različitih mreža korespondentskih banaka koje datiraju još iz XII veka. Mreže korespondentskih banaka su isprva formirane radi opsluživanja trgovinskih tokova u srednjovekovnoj Evropi, a deo današnje terminologije, kao što su nostro i vostro računi, potiče iz ovog perioda. Korespondentsko bankarstvo funkcioniše na principu da jedna banka, koja započinje neko plaćanje, treba da bude sposobna da ga usmeri. Plaćanje nekog uvoznika nekom izvozniku biće usmereno kroz uvoznikovu lokalnu banku, koja će onda izabrati svog bankarskog korespondenta u inostranstvu. Ova banka će, za uzvrat, kontaktirati izvoznikovu banku ili, u izvesnim slučajevima, neku drugu lokalnu banku, koja će biti posrednik. Ovaj sistem je u početku formiran da bi se eliminisala potreba srednjovekovnih trgovaca da obračunavaju transakcije u zlatu, zbog rizika pri njegovom transportu kroz neprijateljske teritorije. Korespondentski bankarski ugovori su opstajali, a do 1980–ih godina korespondentsko bankarstvo bilo je važan izvor profita za manji broj banaka u svakoj zemlji, koje su u prošlosti obavljale galvninu transakcija izvan granica. Međutim, u eri elektronskog izveštavanja, korespondenstko bankarstvo je postalo jedan skup anahronizam koji samo povećava troškove svakog plaćanja i predstavlja jednu od glavnih barijera za implementaciju efikasnih elektronskih mreža za plaćanja na malo izvan nacionalnih granica. Međunarodni platni sistemi, kao što je SWIFT, ostaju bazirani na principima korespondentskih bankarskih odnosa. Korespondentski bankarski sistemi ostaju u širokoj upotrebi širom sveta. Oni su, takođe, u upotrebi i tamo gde su bankarski sistemi fragmentirani (na primer, u Sjedinjenim Dražvama), gde se koriste za olakšavanje plaćanja između lokalnih regionalnih banaka preko platnih banaka ili velikih banaka iz finansijskih centara. Korespondentski bankarski sistem, mada ukorenjen vekovnom praksom, postao je prilično zastareo. Njegov glavni nedostatak leži u činjenici što je nekad potrebno tri, pa čak i više posrednika da bi se izvršilo samo jedno plaćanje. Nemogućnost organizovanja jednog troškovno–efikasnog sistema za plaćanja izvan nacionalnih granica postala je glavni politički problem evropske komisije u naporima za stvaranjem jedinstvenog tržišta. „Nedavna studija koju je sprovela evropska komisija otkrila je da su troškovi veliki a nivo usluga veoma slab. Studija je zasnovana na uzorku od 176 transfera (svaki u ekvivalentnom iznosu od 130 ECU), koji su obavljeni preko 22 banke u Evropskoj zajednici. Studija je otkrila da banke zahtevaju dugotrajnu birokratsku »papirologiju«, često previsoke cene za transfer plaćanja, i da im je potrebno i do 3 nedelje da izvrše plaćanje. Troškovi su u izvesnom broju slučajeva bili i do 20% od vrednosti plaćanja (130 ECU). Evropska komisija trenutno priprema preporuke za zakonodavstvo koje bi primoralo banke u Zajednici da smanje troškove i poboljšaju nivo usluga. Ugovor iz Mastrihta, koji su partneri iz Evropske zajednice potpisali novembra 1993. predstavlja, u suštini, principijelno zalaganje za realizaciju evropske monetarne unije. Prelazak na monetarnu uniju podrazumevaće velike tehničke promene i „generalni remont“ platnih sistema, kao i sklapanje novih bilateral nih ili multilateralnih platnih aranžmana.

SISTEMI ZA IZVEŠTAVANJE O PLAĆANJU Kao reakcija na povećanu tražnju za međunarodnim obračunom transakcija valutama i vrednosnim papirima, razvijeni su elektronski platni sistemi za plaćanja na veliko. U oblasti međubankarskog izveštavanja trenutno dominira SWIFT, ali se on sve više susreće sa

27

konkurencijom u vidu drugih mreža. SWIFT je osnovan 1973. godine u Briselu. On je u vlasništvu njegovih članica, tj. konzorcijuma koji se sastoji od preko 2.200 banaka. SWIFT obezbeđuje usluge elektronskog plaćanja za blizu 4.300 finansijskih institucija širom sveta, a trenutno obrađuje oko 500 miliona transakcija plaćanja godišnje. Deonice u SWIFT–u zasnovane su na veličini protoka informacija. Trenutno u SWIFT– u dominira 35 banaka, koje u protoku informacija o plaćanjima učestvuju sa preko 50%. SWIFT je često kritikovan zbog oslanjanja na zastarelu komunikacionu tehnologiju koja je koncipirana još početkom sedamdesetih. Mada je SWIFT prihvaćen širom sveta, on boluje od istog nasleđa kao i korespondentske banke, koje čine osnovu svih prekograničnih transfera na malo. U SWIFT–u se, odnedavno, proučavaju mogućnosti za pružanje usluga „sa dodatom vrednošću“ koje bi obuhvatale izveštavanje u vezi sa globalnim tržištima vrednosnih papira. U SWIFT–u procenjuju da će zbog rasta globalnog investiranja godišnji broj informacija u vezi sa vrednosnim papirima iznositi preko milijardu do kraja veka. Postojaće sve veća tražnja za korišćenje sistema izveštavanja zbog skraćenja vremena obračuna. To znači da je sve teže trgovati potvrdama u papirnom obliku. Uglavnom se svi slažu da će uskoro biti dostignut onaj momenat kada tradicionalni načini obračuna putem teleksa i faksimila više neće biti dovoljni. SWIFT se zbog toga fokusira na globalni obračun plaćanja na veliko. Njegova postojeća mreža i struktura provizija jednostavno nije dovoljno troškovno–efikasna za plaćanja na malo. Na primer, mada su velike komercijalne banke glavni klijenti SWIFT–a i u mogućnosti su da izvrše plaćanja preko SWIFT–a skoro bilo gde u svetu, cena ove usluge je oko 30 dolara po pojedinačnom plaćanju. Zbog toga se plaćanja na malo obično izvršavaju telegrafskim transferom ili poštom. U novije vreme formirani su i drugi konkurentski sistemi za elektronsko plaćanje izvan granica. Royal Bank of Scotland je udružila snage sa izvesnim brojem evropskih banaka i pokrenula međubankarski on–lajn sistem (Interbank Online System — IBOS). IBOS će pokušati da razbije arhitekturu korespondentskog bankarstva, koja je još uvek dominantna u međunarodnom transferu plaćanja. Cilj je da se stvori jedno virtuelno bankarsko udruženje koje povezuje mreže klijenata banaka–učesnica bez korišćenja postojeće finansijske infrastrukture. Vrlo je značajno da IBOS koristi stručnost British Telecom–a, Digital Equipment–a, a u novije vreme i američkog giganta u oblasti računarskih usluga, EDS–a (Electronic Data Systems) u izgradnji ovog sistema. Osnovani su i drugi platni sistemi, kao što je, na primer, udruženje finansijskih mreža (Financial Network Association — FNA ) i britanski Scitor, koga je 1991. osnovao sistem za rezervaciju avionskih karata — Sita. Mada je SWIFT proširio bazu svojih korisnika, on svoje usluge nije ponudio direktno glavnim nebankarskim korporacijama kako bi zadržao ekskluzivnost ovog platnog sistema za svoje deoničare. Sa druge strane, IBOS i FNA nastoje da iskoriste najnovija tehnološka rešenja za implementaciju elektronskih plaćanja. U oba slučaja, značajnu tehničku podršku pružile su kompanije sa velikim iskustvom i ekspertizom u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija.

ČEKOVI I BANKARSKI TRANSFERI Uprkos razvoju elektronskih platnih sistema, plaćanja između preduzeća još uvek se obavljaju uglavnom na tradicionalni način (čekovima ili telegrafskim transferom). U Sjedinjenim Državama, uprkos razvoju brojnih automatizovanih sistema, većina preduzeća i dalje svojim potrošačima šalje papirne račune, a svojim dobavljačima plaća putem papirnih čekova. U Federalnim rezervama procenjuju da je 1993. godine samo 3,8% od ukupnog obima transakcija između preduzeća obavljeno elektronskim putem, bilo preko CHIPS–a, Fedvajera ili ACH–a. Mada su američka preduzeća 1993. godine emitovala čekove u vrednosti od 59,4 triliona dolara, ovaj iznos čini samo 12,5% od ukupnog obima platnih transakcija koje su iznosile 547,5 triliona dolara. Slična situacija postoji i u svim drugim industrijalizovanim zemljama, gde je procenat plaćanja između preduzeća koja se obavljaju elektronskim putem (u odnosu na ukupan obim plaćanja) čak i niži od 12,5%. Platni sistemi bazirani na papirnoj dokumentaciji postaju sve skuplji u vreme kada postoje efikasni globalni elektronski komunikacioni sistemi. Ipak, reformu postojećih platnih sistema ometaju značajne institucionalne barijere. Na primer, mnoge evropske zemlje još uvek ne dozvoljavaju skraćivanje procedure u vezi s čekovima (ukidanje obaveze da se čekovi fizički vrate onom ogranku banke na koji su vučeni). Preduzeća se, takođe, nerado koriste elektronskim metodama i radije se fokusiraju na automatizaciju internih administrativnih procesa. U Velikoj Britaniji je moguće da se neko plaćanje pošalje elektronski preko CHAPS–a. Međutim, troškovi će biti slični kao za plaćanje preko SWIFT–a, tj. oko 30 dolara za svaku transakciju.

28

ELEKTRONSKA RAZMENA PODATAKA Elektronska razmena podataka (Electronic Data Interchange — EDI) obuhvata razmenu standardnih poslovnih dokumenata, kao što su porudžbenice i fakture, direktno između računara. Elektronska razmena finansijskih podataka proširuje ovu razmenu platnim i obračunskim procesima koje obavljaju banke. Trenutno se elektronska razmena podataka uglavnom koristi za komuniciranje između kompanija, čime se uklanja potreba prenosa papirnih dokumenata. Mada su standardi elektronske razmenepodataka razvijeni početkom osamdesetih godina, njena stvarna primena je, do današnjih dana, vrloskromna. Od nekoliko miliona individualnih preduzeća, koja su registrovana u Sjedinjenim Državama, trenutno samo oko 44.000 kompanija koristi elektronsku razmenu poslovnih podataka. [taviše, od ovog broja samo 10% koristi elektronsku razmenu finansijskih podataka (4.400), dok se ostali i dalje oslanjaju na papirnu dokumentaciju u poslovanju sa svojim respektivnim bankama. Slično je stanje i u Evropi i Japanu. U Evropi se broj korisnika elektronske razmene podataka tek nedavno povećao na 40.000, u poređenju sa 20.000, koliko je postojalo 1990. Sada je jasno da je za razvoj elektronske trgovine potrebna čitava serija promena tehničke i organizacione prirode. Stvarne stope implementacije značajno variraju od zemlje do zemlje i dodatno su ograničene činjenicom da je trenutno samo 50% od ukupnog prometa elektronske razmene informacija bazirano na međunarodnom EDIFACT standardu. Uspešna implementacija elektronske razmene podataka ostaje i dalje povlastica velikih trgovinskih kuća kao što su Sears Roebuck u Sjedinjenim Državama i Marks & Spencer u Velikoj Britaniji. Ovde ubrajamo i General Motors, koji je 1993. godine naplatio 12 milijardi dolara od svojih dilera u Sjedinjenim Državama koristeći sistem za razmenu finansijskih podataka preko ACH–a. Kompanije koje pružaju usluge elektronske razmene podataka u Evropi, kao što su IBM, BT, AT&T kao i INS/General Elecrtic Information Services (GEIS) spremne su za značajan rast u budućnosti. Niska stopa prihvatanja ovih usluga objašnjava se visokim početnim troškovima, nedovoljnom upućenošću, kao i sporim tempom prihvatanja ovih usluga, koji često primorava preduzeća da uporedo održavaju elektronski i „papirni“ sistem.

AUTOMATSKE KLIRINŠKE BANKE Krajem šezdesetih godina u Sjedinjenim Državama je postojala zabrinutost u finansijskom društvu zbog naglog rasta broja čekova, koji su pretili da ugroze nacionalni finansijski sistem. Finansijske institucije i korporacije želele su da smanje ručnu obradu i skladištenje čekova. Vlada je nastojala da pronađe način za smanjenje troškova obrade socijalnih plaćanja i zarada. Na bazi ideje, do koje su vodeće britanske banke došle nekoliko godina ranije, 1968. godine formirana je radna grupa za unapređenje razmene „bez papira“ (SCOPE — Special Committee on Paperless Entries), koja je funkcionisala pri Banci federalnih rezervi u San Francisku. Želja je bila da se stvori jeftin, pouzdan elektronski platni sistem, kao alternativa čekovima. Plan je bio jednostavan: pretvaranje periodičnih sitnih plaćanja čekovima (kao što su zarade i premije osiguranja) u posebno oblikovanu platnu evidenciju, koja će moći da se „čita“ uz pomoć računara, i grupisanje ovih plaćanja u „pakete“ koji će se elektronski razmenjivati pomoću računara. Federalna vlada imala je veliki obim periodičnih plaćanja, uključujući zarade državnih službenika i isplate socijalnog osiguranja. Ova plaćanja trebalo je razmeniti sa finansijskim institucijama širom zemlje. Prva automatska klirinška banka (ACH — Automated Clearing House) počela je sa radom 1972. godine u okviru projekta kojim je upravljala država. Kako se aktivnost ACH–a širila, asocijacije klirinških banaka širom zemlje kontaktirale su svoje Banke federalnih rezervi kako bi pribavile neophodnu pomoć, opremu i stručno osoblje za otvaranje automatskih klirinških banaka. Najveća automatska klirinška banka je Njujorška automatska klirinška banka (New York Automated Clearing House — NYACH). Ona je osnovana 1975. godine i postala je deo nacionalne mreže automatskih klirinških banaka koje su povezane sa Sistemom federalnih rezervi. NYACH obrađuje većinu državnih, i oko 75% od svih komercijalnih transakcija. Do 1983. godine NYACH je bila jedina privatna automatska klirinška banka u nacionalnoj ACH mreži. Danas u Sjedinjenim Državama postoje tri glavna proizvođača ACH sistema za obradu: Servantis Systems, Inc.; Applied Communication, Inc.; i Computer Associates. Transakcije preko automatskih klirinških banaka predstavljaju jedan od najbrže rastućih platnih mehanizama današnjice. Kompanije, asocijacije i državne agencije koje plaćaju ili primaju veliki broj uplata repetitivnog karaktera došle su do zaključka da automatske klirinške banke

29

predstavljaju jednostavnu, brzu, sigurnu i ekonomičnu zamenu za pisanje i obradu čekova. Procenjuje se da se putem automatskih klirinških banaka godišnje obradi transakcija u vrednosti od 10 triliona dolara. Veći deo aktivnosti automatskih klirinških banaka odnosi se na veliki obim transakcija na malo, koje se izvršavaju grupno. Ovaj sistem se najviše upotrebljava za direktnu isplatu zarada i socijalnog osiguranja. Regularne transakcije sa fiksnim iznosom, kao što su otplate kredita za automobil ili uplate premija osiguranja, postale su uobičajene, a klijentima se omogućava da bez problema obavljaju i transakcije sa varijabilnim iznosima. On–lajn i Internet bankarstvo samo će povećati broj potrošača koji koriste ove usluge. Koristi od automatskih klirinških banaka ne svode se samo na direktna plaćanja između korporacija. Neke kompanije ne koriste automatske klirinške banke samo kao zamenu za čekove već, takođe, i za telegrafske transfere. Automatske klirinške banke obavljaju kreditne i debitne aktivnosti. „Kreditne aktivnosti predstavljaju elektronski transfer novca sa bankarskog računa nalogodavca na neki drugi račun. Direktna isplata zarada, penzija, dividendi; EDI plaćanja između korporacija; plaćanje poreza — sve su to primeri kreditne aktivnosti automatske klirinške banke. Debitnim aktivnostima, sa druge strane, vrši se prenos na račun nalogodavca sa računa primaoca. U debitne aktivnosti automatske klirinške banke spada plaćanje poreza, plaćanje kompanijama kablovske televizije, plaćanje komunalnih usluga i sl. Uporedo sa rastom broja i vrednosti ovih transakcija rašće i rizik. Prilikom obrade plaćanja, finansijska institucija se suočava sa četiri vrste rizika: kreditnim rizikom (rizik da neka strana u transakciji ne može da obezbedi neophodna sredstva), operativnim rizikom (rizik od greške ili odlaganja transakcije zbog greške nekog službenika ili kvara na računaru), rizik od prevare (rizik od pokušaja zloupotrebe ili preusmeravanja sredstava) i sistemski rizik (rizik da nemogućnost jednog učesnika da izmiri svoje obaveze može prouzrokovati da i drugi učesnici ne mogu da izmire svoje obaveze). Mada su gubici u vezi s aktivnostima automatskih klirinških banaka do sada bili minimalni (pogotovo ako se uprede sa odgovarajućim gubicima kod čekova, kreditnih kartica, bankomata i telegrafa), javlja se rizik u platnim sistemima kao najznačajniji problem za finansijske institucije koje vrše obradu ACH transakcija, kao i za kompanije koje izdaju naloge za ove transakcije. Korišćenje ACH plaćanja umesto čekova sa velikim iznosima je sasvim logičan izbor. Bezbednost elektronskih podataka, unapred programirane datoteke, automatizovano balansiranje datoteka i ograničenje transakcija omogućavaju kontrolu operativnog rizika i rizika od prevare u ACH transakcijama. Što se tiče telegrafskog plaćanja, takođe, postoji interes kod korporacija da koriste automatske klirinške banke kao zamenu za krupnije telegrafske transfere. Razlozi za to su brojni, a najvažniji su: pravovremenost (kod telegrafskih transfera postoji mogućnost zakašnjenja), pogodnost (korporacije mogu poslati ACH plaćanje sa istog računara sa kog šalju telegrafska plaćanja, uz instaliranje odgovarajućeg softvera), cena (nalog za telegrafski transfer je znatno skuplji od naloga za neku ACH transakciju). Ne treba, međutim, sva očekivana plaćanja vršiti preko automatske klirinške banke. Za razliku od čekova, supstitucija telegrafskog transfera ACH transakcijama povećava rizik finansijskih institucija I korporacija koje izdaju nalog. Prosečna vrednost jedne ACH transakcije je ispod 4000 dolara, dok je prosečna vrednost jednog telegrafskog transfera oko 3 miliona dolara. Međutim, ukupan rizik neke kompanije jednak je iznosu ukupne ACH kreditne datoteke, a ne iznosu pojedinih transakcija. Zbog toga, rizik koji proističe iz ACH kreditne datoteke može biti isto tako veliki kao i kod pojedinih krupnijih telegrafskih transfera. Da bi se smanjio nivo ovog rizika, bez umanjenja koristi od ACH transfera, Nacionalna asocijacija automatskih klirinških banaka (National Automated Clearing House Association — NACHA) zahteva od banaka koje izdaju naloge da: 1) utvrde granice izloženosti riziku za svaku kompaniju – nalogodavca; 2) povremeno preispitaju ove granice; 3) prate aktivnosti kompanije – nalogodavca. I pored svega, automatske klirinške banke i dalje će predstavljati jedan od najpogodnijih I najpouzdanijih mehanizama za transfer novca. Razumevanje rizika i preduzimanje neophodnih mera predostrožnosti doprineće da to tako i ostane.

30

7. BANKARSTVO NA INTERNETU Platni sistemi i transakcioni mehanizmi danas jednostavno ne mogu da zaobiđu Internet, koji polako postaje deo svih ljudskih aktivnosti. Projekti i inicijative u oblasti platnih sistema i transakcionih mehanizama su brojni i raznovrsni. Oni ne obuhvataju samo finansijske institucije već i čitav niz drugih firmi: hardverskih, softverskih, uslužnih, telekomunikacionih... One pokrivaju čitav niz aktivnosti u različitim tačkama procesa plaćanja- utvrđivanje opštih standarda, izgradnja infrastrukture, automatizovanje postojećih instrumenata (elektronski čekovi), novi platni mehanizmi, povezivanje trgovaca i potrošača itd. Većina ovih projekata je još u fazi razvoja. Za većinu banaka u SAD-u Internet nije pomodarstvo, već glavni trend, koji zahteva strategijski odgovor. Internet bankarstvo nije ograničeno samo na Internet sajtove sa promocionim materijalom i opštim informacijama. Veliki broj banaka planira da ponudi čitav niz usluga, uključujući i pristup računima i on-lajn plaćanja u realnom vremenu. Dva su ključna razloga zbog kojih su banke zainteresovane za Internet bankarstvo:

1. Klijenti, koji će koristiti Internet bankarstvo, predstavljaju zanimljiv segment tržišta. To su uglavnom mlađi ljudi sa većim stepenom obrazovanja i sa većim prihodima od prosečnog klijenta.2. Internet predstavlja vrlo efikasan i jeftin distribucioni kanal.

Ova dva faktora predstavljaju potencijalnu pretnju «tradicionalnim» bankama. Niski troškovi distribucije smanjuju barijere za ulaz i mogu motivisati nebankarske institucije da uđu u ovaj sektor. Korisnici Interneta pokazuju manji stepen lojalnosti i veću spremnost na promenu od prosečnog bankarskog klijenta. Banke se plaše mogućnosti da njihovi klijenti koriste postojeće banke za osnovne, niskorpofitabilne usluge, dok bi naprednije usluge kupovali od novajlija na tržištu. Zato se Internet bankarstvo smatra sredstvom, koje će sperčiti odliv klijenata i preduhitriti konkurenciju. Samim tim banke usvajaju agresivne markentinške i tehnološke strategije. Dosadašnja iskustva o uspehu Internet bankarstva su krajnje pozitivna: brza implementacija, razvoj i poslovanje uz niske troškove, ohrabrujući odziv klijenata. Internet bankarstvo je samo deo jedne šire strategije elektronskog «AA» (Anytime, Anywhere) bankarstva. Ostali distribucioni kanali, kao što su telefoni,kartice ili privatne on-lajn mreže, koje podržavaju ovu tsrategiju, ne mogu se zanemariti. Suočene sa sve raznovrsnijim distribucionim kanalima i sve brojnijim proizvodima, vodeće banke se trude da idu u korak sa vremenom.

INTERNET KAO DISTRIBUCIONI KANALKompanije koje se bave pružanjem finansijskih usluga sve više koriste Internet kao novi

distribucioni kanal. Njihovi motivi su:1. složeni proizvodi se mogu ponuditi većem broju potencijalnih klijenata, sa podjednakim kvalitetom ali sa nižom cenom;2. mogu se ostvarivati kontakti sa bilo kojim mestom na Zemlji, u bilo koje doba dana i noći.

Poznato je da distribucioni kanali predstavljaju fizičke kapacitete preko kojih se, na sistematski način, izgrađuju kontakti sa potrošačima u cilju njihovog informisanja i savetovanja o proizvodima i uslugama, kao i u cilju prodaje tih proizvoda i usluga. Internet predstavlja tzv. elektronski distribucioni kanal. U kombinaciji sa samouslužnim terminalima i telekomunikacionom opremom, elektronski distribucioni kanali pripadaju grupi posrednih (indirektnih) kanala distribucije. WWW (World Wibe Web) je najpoznatiji i najznačajniji servis na Internetu. S obzirom da se zasniva na multimedijalnoj prezentaciji informacija, preko njega je moguće prezentirati informacije na jedan strukturirani način.

31

PODRUČJA PRIMENE INTERNETA U FINANSIJSKIM INSTITUCIJAMAUopšteno govoreći, postoje četiri područja primene Interneta u finansijskim institucijama:

1. prezentacija informacija2. prezentacija informacija sa dvosmernom komunikacijom3. interakcija sa korisnikom4. bankarske transakcije

Informacije se mogu pružiti putem jednosmerne ili dvosmerne komunikacije. Jednosmerna komunikacija znači da institucije koriste Internet samo kao medij za prezentaciju svojih proizvoda i usluga. Najjednostavniji način za korišćenje dvosmerne komunikacije jeste da se omogući korisnicima da ostavljaju elektronsku poštu na serveru. Interakcija sa klijentima zahteva brzu razmenu informacija. Informacije koje pruža korisnik kontrolišu informacije koje server daje Zbog strukture Interneta i namere da on bide otvorena mreža, postoji vrlo visok rizik pri finansijskim transakcijama. Zbog toga su razvijene ili se još uvek razvijaju tehnike i standardi koje će omogućiti bezbednost Internet transakcija. Njih možemo grubo podeliti na rešenja bazirana na hardveru i rešenja bazirana na softveru. Uobičajena su rešenja bazirana na softveru, zbog njihove lakše implementacije. Ona obuhvataju lične identifikacione brojeve, brojeve transakcija, algoritme za šifriranje.

NUŽNOST STANDARDIZACIJE U OBLASTI INTERNET BANKARSTVADostupnost odgovarajuće tehnologije je i dalje ključni faktor u razvoju Internet bankarstva i

inovativnih platnih sistema, ona ne predstavljaju više kritičan problem. Trenutno glavni problem predstavlja integrisanje ove tehnologije u ponudu proizvoda i usluga i stvaranje realnih poslovnih modela za nove sisteme i mehanizme.Dobar primer ovog trenda predstavlja evolucija problema bezbednosti. Bezbednost je dugo smatrana kritičnim momentom u razvoju elektronske trgovine i elektronskog novca. Smanjenje bezbednosti nije, međutim, sprečila brzi rast i razvoj elektronske trgovine i elektronskog novca. Narasla je potreba za odgovarajućim standardima. Postignut je sporazum o standardima za transakcije kreditnim karticama preko Interneta. Razvij različitih platnih sistema pojačava potrebu međufunkcionalnosti. Glavni projekat u ovoj oblasti je zajednička inicijativa za elektronska plaćanja- JEPI ( Join Electronic Payment Initiative). Sastoji se iz dva dela: 1. protokol za proširenje protokola (PEP) i 2. univerzalni protokol za plaćanje (UPP).

NOVI INSTRUMENTI I TRANSAKCIONI MEHANIZMI NA INTERNETU Tri nova instrumenta koja su povezana sa Internet bankarstvom su: inteligentne kartice, elektronski novac i mikro-transakcije. Inteligentne kartice prethodile su Internet bankarstvu. Veći uspeh su doživele u Evropi nego u Americi. Inteligentne kartice se smatraju dopunom on-lajn bankarstvu, a zajednički cilj razvoja tehnologije inteligentnih kartica i on-lajn bankarstva jeste eliminisanje fizičke valute putem dematerijalizacije vrednosti i povećanja bezbednosti transakcija. Inteligentne kartice imaju veliki potencijal kao prenosni uređaji, kao nosioci «AA» elektronskog bankarstva. Najveća prednost inteligentnih kartica jeste njena multifunkcionalnost, a njena prava vrednost je u kombinaciji njenih funkcija.

8. PRIMENA INTELIGENTNIH KARTICA I E-NOVCA NA INTERNETU Inteligentne kartice, elektronski novac i mikro-transakcije su instrumenti čija je sudbina u bankarskoj primeni usko vezana sa sudbinom Internet bankarstva (pojam elektronski novac i pojam mikro-transakcije su različiti pojmovi).

Da bi se pravilno shvatio tekst koji sledi potrebno je jasno razlikovati:

− elektronski (digitalni) novac i manupulaciju njime – unapred plaćeni proizvodi;

− korišćenje elektronskih sredstava komunikacije radi pristupa konvencionalnim bankarskim uslugama – pristupni proizvodi.

32

INTELIGENTNE KARTICE NA INTERNET Inteligentne kartice su prethodile Internet bankarstvu. One se smatraju dopunom on-lajn bankarstva. Zajednički cilj razvoja tehnologije inteligentnih kartica i on-lajn bankarstva jeste eliminisanje fizičke valute (papirnog i kovanog novca), koje se ostvaruje putem dematerijalizacije vrednosti (pretvaranja papirnog i kovanog novca u e-novac) i povećanja bezbednosti transakcija. Inteligentne kartice nisu samo bezbednosni uređaji, već još veću primenu nalaze kao prenosni uređaji (nosioci „AA” – Anytime Anywhere elektronskog bankarstva). One se mogu koristiti za uskladištavanje vrednosti (inteligentna kartica „Mondex” firme MasterCard ima mogućnost uskladištavanja vrednosti u šest različitih valuta, odnosno na kartici u isto vreme možete imati i dolare, i evre i jene ...), kontrolu pristupa sredstvima (npr. vrednost uskladištenu na kartici možete koristiti samo za određene namene ili samo u određeno vreme, itd.), identifikaciju (kartica postaje elektronski ključ koji može da omogući pristup vašem bankovnom računu, ali i da otključa vrata vašeg stana ili kancelarije), a njihova najveća vrednost je u kombinaciji ovih funkcija (multifunkcionalnost inteligentnih kartica). Iako su perspektive za razvoj platnih sistema baziranih na inteligentnim karticama veoma povoljne, potreban je dalji razvoj tehnologije inteligentnih kartica. Tu se pre svega misli na problem bezbednosti (prelazak na rešenja zasnovana na javnom 1024-bitnom ključu – RSA algoritam). Još jedan od problema na kojima će se raditi jeste razvoj kartica bez elektronskih kontakata (komunikacija bežičnim putem – puna implementacija koncepta „AA” elektronskog bankarstva), kao i odgovarajuće infrastrukture (terminali i čitači kartica) potrebne za široku primenu takvog rešenja.

ELEKTRONSKI (DIGITALNI) NOVAC NA INTERNETU I pored toga što je elektronski novac jedan od najreklamiranijih Internet koncepata, njegovo stvarno prisustvo na tržištu je marginalno. Elektronski novac se može efikasno koristiti za elektronsku trgovinu samo ako postoji infrastruktura visokog tehničkog nivoa, koja mora da obezbedi jednostavan i ekonomičan pristup, kao i visok nivo bezbednosti. Novi platni sistemi zasnovani na e-novcu biće uspešni samo ako ih prihvati veliki broj ljudi. To se može obezbediti tako što će sve strane koje u tim platnim sistemima učestvuju imati neku korist. Kupcima treba obezbediti jednostavan i efikasan način plaćanja. Trgovac će, iako snosi troškove transakcija, profitirati usled poboljšanja imidža pa time i povećanog obima prodaje. On će biti u mogućnosti da smanji broj prodajnih objekata i zaposlenih. Konstruktori sistema će profitirati od honorara i provizija, ali samo u slučaju šireg prihvatanja i upotrebe njihovog sistema. Finasijske institucije će zarađivati na provizijama za usluge koje će obavljati kao posrednici (prikupljanje pazara od trgovaca, kliring, obuka kupaca). Učesnici u platnom sistemu koji se bave bezbednošću podataka će kontrolisati digitalne potpise i ključeve i za to dobijati honorar. Ovakvi sistemi moraju da imaju adekvatne mere bezbednosti koje će moći da pokriju veliki broj istovremenih plaćanja. Moraju da budu lako proširivi. Troškovi po jednoj transakciji plaćanja moraju biti niski. Platni sistem mora da poseduje mehanizme za prepoznavanje i prevenciju ponovljenih plaćanja istim digitalnim novčanicama. Treba rešiti problem nominalne vrednosti digitalnih novčanica ili tako što će sve novčanice imati najmanju moguću vrednost, npr. jedan cent, ili će postojati mogućnost vraćanja kusura (svako od ova dva rešenja ima i svoje mane).

Veoma je bitno omogućiti konvertibilnost e-novca u „pravi” novac uvek kada to potrošač zatraži. To znači da je potrebno da postoji stabilan kurs između elektronske i realne valute. Potrebno je obezbediti pouzdane mehanizme koji će otkloniti mogućnost gubitka e-novca u slučaju kvara hradvera na kome se on nalazi. Predstavljanje realnog novca u elektronskom obliku nužno zahteva preslikavanje karakteristika realnog novca, kao što su anonimnost, autentičnost i mogućnost sitnih plaćanja. Postoje dve različite vrste digitalnog novca. Jedna vrsta garantuje, a druga ne garantuje anonimnost potrošača. Pored toga proces plaćanja može biti on-lajn i of-lajn. Kod on-lajn plaćanja autentičnost e-novčanica se proverava odmah i one zato mogu biti korišćene samo jednom, dok kod of-lajn plaćanja one mogu biti korišćene više puta (kako bi se kod of-lajn plaćanja izbeglo dvostruko trošenje, informacije o korisniku se smeštaju na samu e-novčanicu radi kasnije provere).

33

Najpoznatiji on-lajn sistemi su E-Cash i NetCash, a of-lajn Mondex i VisaCash.

E-Cash E-Cash je anonimni digitalni novac čija se ispravnost proverava on-lajn. Razvila ga je firma DigiCash. E-Cash koristi tzv. „slepu metodu” koja omogućava potpunu anonimnost potrošača i on-lajn proveru ispravnosti digitalnih novčanica.

Proces plaćanja upotrebom E-Cash-a:1. Potrošač šalje novčanicu sa šifriranim serijskim brojem finansijskoj instituciji;2. Finansijska institucija vraća nazad „overenu” novčanicu;3. Potrošač dešifruje serijski broj i koristi, sada overenu, novčanicu za plaćanje trgovcu (sa

prva tri koraka se postiže anonimnost);4. Trgovac šalje primljenu novčanicu svojoj finansijskoj instituciji;5. Vrši se provera i kliring između finansijskih institucija trgovca i potrošača;6. Trgovac dobija potvrdu (i isporučuje robu ili uslugu potrošaču), a saldo na njegovom računu

se povećava za dati iznos. E-Cash se smatra valutom za sebe (finansijske institucije moraju da koriste specijalne račune). Troškovi provere autentičnosti e-novčanica su relativno veliki, pa ovaj sistem nije pogodan za mikro-plaćanja.

NetCash NetCash metoda je razvijena na Univerzitetu južne Kalifornije. Kod ove metode se upotrebljavaju već postojeći računovodstveni sistemi i procedure, što dovodi do smanjivanja potrebnih investicija. NetCash je zasnovan na decentralizovanom pristupu i delimičnoj anonimnosti. Sistem se zasniva na nezavisno distribuiranim novčanim serverima na kojima se anonimni novac zamenjuje za neanonimni novac. Potrošač podiže novčanice sa nekog novčanog servera. Ove novčanice se šifriraju putem javnog ključa i šalju trgovcu. Anonimnost potrošača može se garantovati upotrebom novog ključa za svaku poruku. Trgovac prebacuje novčanice svom novčanom serveru. Od svog servera on dobija nove novčanice ili se odgovarajući iznos prebacuje na njegov račun. Konačni kliring obavlja novčani server. Svaka osoba može da prima NetCash novčanice, jer sistem omogućava slobodnu razmenu novčanica.

Mondex Mondex sistem digitalnog novca je razvila firma Mondex U.K, deo kompanije MasterCard. Ovaj sistem je zasnovan na inteligentnim karticama, a jedinstven je po tome što omogućava transfer sa kartice na karticu. Od svih sistema digitalnog novca Mondex je najpribližniji realnom novcu zato što se kod njega e-novac može prenositi sa kartice na karticu beskonačan broj puta, bez potrebe nekog centralizovanog kliringa ili verifikacije. Ključna razlika između Mondex-a i realnog novca je mogućnost praćenja transakcija (Mondex kartice evidentiraju svaku transakciju putem jedinstvenog identifikatora). Bezbednost sistema zasniva se na hardveru ugrađenom u karticu (digitalni novac ne može da egzistira nigde osima na Mondex kartici), ali i na procesu prenosa vrednosti (dve kartice međusobno proveravaju autentičnost; transferom u sekvencama se obezbeđuje da novac ne može istovremeno da egzistira na dva mesta).

Jedan od problema Mondex sistema je potreba da potrošači poseduju čitače kartica. Međutim, mnogo značajnija barijera za Mondex sistem je ekonomske prirode – bankama još uvek nije jasno kako će profitirati na njemu. Da bi neka finasijska institucija emitovala Mondex novac mora prvo da ga kupi od Mondex-a (nema profita od emisije). Ovaj sistem ne zahteva prisutvo banaka pa nema provizije ni od obrade transakcija.

VisaCash VisaCash je projekat kompanije Visa, koji pokušava da razreši ekonomske probleme sa kojima se susreće Mondex sistem. I ovaj sistem je zasnovan na inteligentnim karticama, sa tom razlikom što Visa banke mogu da emituju VisaCash i da profitiraju na njemu, a transakcije sa kartice na

34

karticu ne postoje. U slučaju izbacivanja kartica iz upotrebe banka može da zaradi i onu vrednost koju su potrošači zaboravili na kartici ili su je odbacili. VisaCash-u nedostaje multifunkcionalnost i prilagodljivost koju poseduje Mondex sistem. Razlozi za to su mogućnost gubitka provizije, moguće ugrožavanje bezbednosti i mogući gubitak dela emisije.

9. MIKROPLAĆANjAMikro-plaćanja su elektronska plaćanja male vrednosti, koja su specijalno dizajnirana za elektronsku trgovinu na internetu, pre svega za trgovinu nematerijalnim dobrima.

Sistemi mikro-plaćanja su sistemi prilagođeni za transakcije malih vrednosti, u rasponu od nekoliko dolara do nekoliko centi pa i manje. Mikro plaćanja se smatraju adekvatnim transakcionim mehanizmom za nematerijalna dobra – informacije ili on-line razonodu, kod kojih je vrlo teško odrediti vrednost ili spremnost potrošača da plate. Ova oblast je predmet ubrzanog razvoja mada je, do sada, izgrađen samo mali broj funkcionalnih sistema: Millicent, CyberCoin, NetBill.Millicent- je projekat koji je razvijen od strane DEC korporacije (Digital Equipment Corporation). Dizajniran je tako da podržava plaćanje u iznosima manjim od jednog centa. Ovaj sistem ne nudi anonimnost i konačnost plaćanja, a zasnovan je na decentralizovanoj arhitekturi. Ključna inovacija ovog sistema jeste korišćenje brokera i skripova (privremenih digitalnih novčanica). Brokeri se brinu o upravljanju računima, fakturisanju, održavanju veze i otvaranju novih računa za trgovce. Potrošač kupuje skrip od nekog brokera putem svoje kreditne kartice ili zaduživanjem odgovarajućeg računa kod banke ili brokera. Skrip je mikro valuta koja važi jedino u Millicent sistemu. Ona sadrži bezbedan i jednostavan protokol za elektronsku trgovinu preko interneta. Skrip je nalik telefonskoj kartici. U momentu trgovine korisnik zamenjuje delove svog skripa za trgovčev skrip. Ovaj skrip zatim šalje trgovcu. Trgovac prikuplja skripove i zamenjije ih za realni novac. Bezbednost ove metode plaćanja garantuje jednosmerna kontrolna (HASH) funkcija koja može vrlo brzo da se proceni. Šta više, troškovi ilegalnog dešifriranja skripa su mnogo veći od same vrednosti skripa. Nakon razvoja ovaj sistem preuzela je AltaVista.NetBill- ima ulogu treće strane. On obavlja proveru autentičnosti, upravlja računima, vrši obradu transakcija, fakturisanje, informisanje klijenata i korisnika u mreži. Uz pomoć NetBill računa i klijent-softvera, korisnici mogu da kupuju informacije, softver ili neke druge usluge od dobavljača usluga, koji su ovlašćeni od strane NetBill-a. NetBill funkcioniše kao elektronski servis za debitne kartice koji pruža finansijske usluge za podršku elektronskoj trgovini. Ovaj sistem zahteva da trovci i kupci imaju otvoren račun kod neke finansijske institucije, koja ima ulogu brokera. Kada potrošač želi da kupi proizvod/uslugu, NetBill softver šalje poruku finansijskoj instituciji. Koja sadrži određene informacije za prenos sredstava na račun trgovca.CyberCoin- Ovaj sistem je razvila firma CyberCash. Kao i kod ostalih sistema, potrošač unapred uplaćuje CyberCoin digitalni novac. Glavna razlika ovog sistema jeste ta što se vrednost ne prenosi na potrošaćev računar, smart karticu ili elektronski novčanik. Novac se čuva na privremenom računu koji je posebno kreiran za potrošača u CyberCash banci. Kada potrošač izvrši kupvinu sredstva se prebacuju sa kupčevog CyberCash novčanika na trčovčevu CyberCash registar kasu, a obradu ovakvih transakcija obavlja CyberCash. Trgovac može prebaciti svoj digitalni novac na sopstveni depozitni račun ali mora zahtevati od CyberCash-a da inicira transfer ovih sredstava trgovčevoj poslovnoj banci preko automatske klirinške banke (ACH). CyberCash je dizajnirao ovaj sistem za male transakcije koje mogu obuhvatati vrednosti od 25 centi. CyberCash nudi finansijskim institucijama i korisnicim rešenje koje je nisko-rizično. Ni potrošač ni trgovac ne mogu falsifikovati digitalni novac jer se ovaj sistem ne zasniva na sertifikatima koji glase na donosioca. CyberCash zna koliko je tačno CyberCoin digitalnog novca kupljeno i koliki je transfer njima izvršen, tako da ima potunu kontrolu nad ovim novcem. Uprkos svojoj trenutno čvrstoj poziciji, CyberCoin će, vrovatno, izgubiti svoj udeo na tržištu zbog pojave veoma elastičnijih sistema zasnovanih na sertifikatu koji glasi na donosioca, kao što su Modex i VisaCash.ClickShare

35

- predstavlja rešenje za elektronsku trgovinu preko interneta koje omogućava korisnicima da, nakon registracije, obavljaju jednostavnu kupvinu digitalnih sadržaja (MP3 muzike, filmova, tekstova i sl.) preko interneta. ClickShare funkcioniše na sajtovima firmi koje žele saradnju u oblasti prodaje digitalnog sadržaja na bazi pretplate ili ''pay-per-click'' osnovi. Za razliku od drugih sistema nije potrebno instalirati ''digitalni novčanik'', a podržana su plaćanja ispod 5 centi. ClickShare omogućava registraciju, autentikaciju, personalizaciju, kontrolu pristupa, merenje posećenosti i kupovinu. ClickShare servis je kombinacija web-server softvera i mrežnih servera koji vrše autentikaciju na većem broju nezavisnih internet sajtova i akumuliraju transakcije i podatke o pristupu bez prosleđivanja informacija o kreditnim karticama ili imenima potrošača preko otvorene mreže. ClickShare omogućava korisniku da na web-serveru agenta od poverenja (banke, internet provajdera...) kreira jednu datoteku koja sadrži njegovo ime, adresu, broj računa i druge podatke. U svakoj narednoj kupovini putem ClickShare sistema, korisnik može svakom web sajtu prilikom iniciranja transakcije kupovine da ponudi pristup ovoj datoteci. Trgovački sajtovi mogu pristupiti datoteci, dešifrovati informacije o korisniku i nakon toga mogu: prodati informaciju (mikro plaćanja), pratiti korisnikova kretanja u cilju prikupljanja podataka, dobiti informacije o specifičnim zahtevima korisnika (personalizacija), odobriti ili odbiti pristup. Privatnost korisnika se štiti na taj način što se osetljivi podaci o imenu korisnika i broju kreditne kartice čuvaju u bazi podataka koju održava agent od poverenja koga je izabrao korisnik.

Veliki problem svih ovih sistema predstavlja to što je za bezbednost od suštinskog značaja enkripcija. Enkripcija putem javnog ključa zahteva obimne proračune, i oprvdana je u slučaju transfera većih vrednosti, ali postavlja se pitanje smislenosti njene primene za transakcije male vrednosti. Drugi problem je ekonomičnost mikro-plaćanja zbog problematičnosti obrade i alokacije provizija za plaćanja manja od 20 dolara, zato se kreditne kartice i ne koriste za mikro-plaćanja.

10. POSLOVANJE PUTEM PLATNIH KARTICA (kreditnih i debitnih)

Elektronsko plaćanje na malo podrazumeva upotrebu sistema za elektronski transfer novca (ETF – Electronic Fund Transfer). Postoji nekoliko ovakvih sistema koji obuhvataju:

• Bankomate• Kreditne/debitne kartice• POS sistemeDef1: Kreditna/debitna kartica je komad kartona ili plastike koji sadrži neko sredstvo za

identifikaciju (potpis, slika...) što omogućava osobi na koju kartica glasi da kupuje robu ili uslugu na teret svog računa, koji se periodično zadužuje.

Def2: Kreditne/debitne kartice su medijumi plaćanja u sistemu plaćanja na malo koji se koriste za kupovinu i koji automatski omogućavaju isplatu trgovcu preko sistema na mestu prodaje (POS) putem zaduživanja kupčevog depozitnog računa.

Istorijski razvoj

Prve kartice (zatvorenog tipa) nastale u SAD 1920. Univerzalne kartice nastale 1950. (Diners' Club). Diners' Club je izdavao kartice i naplaćivao godišnju proviziju, zaduživajući račun mesečno ili godišnje. Prvi bankarski sistem kreditnih kartica pojavio se 1959. od '76-'77 nosi naziv VISA. Drugi je MasterCard. Prvo regionalni, potom u celom svetu. Ovaj sistem kaže: Vlasnik kreditne kartice može da plaća u ratama, ali banka naplaćuje kamatu na neizmireni dug (ovako banke ne moraju da naplaćuju godišnju proviziju).

Kreditna kartica omogućava vlasniku da kupuje i/ili podiže gotovinu do prethodno utvrđenog iznosa (odobreni kredit). Odobreni kredit se može isplatiti u celosti na kraju određenog vremenskog perioda ili u ratama pri čemu se neizmireni dug smatra odobrenim kreditom. Na odobreni kredit zaračunava se kamata. Debitna kartica omogućava svom vlasniku da kupuje direktnim zaduživanjem svoga računa (može da potroši samo onoliko koliko ima na računu).

Kreditne kartice zahtevaju četiri strane u svakoj transakciji: vlasnika kartice, trgovca (koji prodaje robu ili usluge), onoga ko vrši obradu plaćanja kreditnom karticom i emitenta kreditne kartice.

36

PROCES PLAĆANJA

Sticanje statusa trgovca

Status trgovca ima preduzeće koje ima ovlašćenje od strane poslovne banke, nezavisne prodajne organizacije ili neke druge finansijske institucije da prima plaćanja putem kreditne kartice. Mala preduzeća teško dolaze do ovlašćenja jer predstavljaju visok rizik (jer ne mogu da podnesu naknadno zaduženje).

Proces plaćanja

Proces plaćanja kreditnom karticom može se obavljati tradicionalno (fizički kontakt sa trgovcem) i onlajn (kontaktiranje sa trgovcem putem interneta).

U tradicionalnom sistemu plaćanja na malo proces plaćanja kreditnim karticama karakterišu dva procesa sa svojim operacijama. Ti procesi su: Autorizacija prodaje putem kreditne kartice (sl.1) i prenos računa (sl.2).

Autorizacija prodaje putem kreditne kartice

- Trgovac izračunava vrednost kupljene robe i traži od kupca da plati- Kupac daje trgovcu kreditnu karticu- Trgovac provlači kreditnu karticu kroz POS terminal. Vrednost prodaje unosi se ručno ili sa

registar-kase.- Trgovac podnosi podatke o kartici i vrednost kupljene robe svojoj poslovnoj banci sa

zahtevom za autorizaciju. Autorizacija se vrši trenutno, a razmena podataka sa računa se vrši kasnije.

- Poslovna banka obrađuje transakciju i prosleđuje zahtev za autorizaciju banci emitentu- Ako vlasnik kartice ima dovoljno novca na svom računu, banka emitent odobrava

transakciju i generiše autorizacionu šifru koju šalje poslovnoj banci. Banka emitent rezerviše novac na računu vlasnika kartice, ali ga još ne zadužuje.

- Poslovna banka obrađuje transakciju i šalje šifru za odobrenje (ili odbijanje) POS terminalu trgovca koji je poslao zahtev za autorizaciju.

Prenos računa koji se odvija kasnije

- POS terminal (ili registar-kasa) štampa račun koji vlasnik kartice potpisuje i time se obavezuje da će banci emitentu nadoknaditi naznačeni iznos.

- Na kraju radnog vremena trgovac poredi autorizacije sa potpisanim računima i kad utvrdi podudarnost, prevodi na depozit poslovnoj banci podatke o svakoj autorizovanoj transakciji kreditnom karticom (ili može deponovati banci potpisane račune)

- Za svaki račun ponaosob, poslovna banka vrši zamenu sa odgovarajućom bankom emitentom (koja je datu karticu izdala), tj. banka emitent prenosi poslovnoj banci iznos konkretnog računa umanjen za iznos provizije za zamenu.

- Poslovna banka zatim deponuje iznos svih računa koje je trgovac podneo na njegov račun uzimajući diskontnu proviziju

37

ONLINE plaćanja putem kreditnih/debitnih kartica

Onlajn plaćanje podrazumeva plaćanje putem interneta koji je otvorena mreža. Imajući u vidu da se trgovcu šalje broj kreditne kartice, pojavljuje se problem bezbednosti. Kao rešenje ovog problema prvobitno je ponuđen prelazak u oflajn režim (saopštavanje broja kreditne kartice telefonom), a potom je nastao metod koji se danas uglavnom koristi, instaliranje sigurnosnih servera koji koriste SSL ili S-HTTP protokol. Ovi protokoli šifruje podatke koji se šalju od web čitača do servera.

Još veći nivo bezbednosti nude posebni sistemi za bezbedne onlajn transakcije putem kreditnih kartica, First Virtual i CyberCash i SET protokol koji je u razvoju.

First virtual (FV)

FV zahteva od trgovca i kupca otvoren račun (nalog) kod samog FV-a. Nije potrban poseban softver (iako postoji softver za automatsku obradu prodaje), jer se transakcije obavljaju putem elektronske pošte. Umesto broja kreditne kartice koristi se First Virtual-ov lični identifikacioni broj (FV PIN). FV PIN može slobodno da se šalje preko interneta jer ne sadrži podatke koji bi omogućili zaduživanje kupčevog računa. Zato FV platni sistem ne koristi šifrovanje. Ovaj sistem je zasnovan na važećim internet protokolima, a okosnicu prestavljaju elektronska pošta i MIME standard. Prodaja preko ovog sistema odvija se na sledeći način:

- Trgovac traži od kupca da upiše FV PIN (npr. na stranici za naručivanje)- Trgovac proverava da li je FV PIN povezan sa postojećim FV računom koji ima pozitivan

saldo. (Provera računa je opcioni korak u procesu prodaje).- Trgovac pokreće transakciju plaćanja preko FV-a tako što e-mailom šalje FV-u: kupčev FV

PIN, trgovčev FV PIN, iznosi valuta, opis usluge/proizvoda.- FV kupcu šalje zahtev u obliku e-maila koji sadrži: puno ime trgovca, iznos prodaje, opis

proizvoda/usluge.- Kupac može da odgovori sa DA ako prihvata uslove transakcije, sa NE ako nije zadovoljan

uslovima transakcije ili sa PREVARA ako tvrdi da nije izvršio kupovinu i da je neko otkrio njegov FV PIN. Ukoliko nema odgovora, račun kupca se suspenduje.

- FV šalje trgovcu obaveštenje da je kupac prihvatio (odbio) zaduženje.- Nakon 91 dana pošto je kupčeva kartica zadužena deponuje se na trgovčev račun iznos

prodaje umanjen za transakcionu proviziju. 91 dan da bi se FV zaštitio od kupaca koji odbijaju zaduživanje; troškove snosi trgovac.

Dobre strane FV-a:

- Nije potreban dodatni softver- Račun kupaca se ne zadužuje bez njihove izričite saglasnosti- Kupovina je anonimna jer trgovac ne dobija ime kupca- Vrlo lako se postaje trgovac u ovom sistemu- FV ima vrlo male provizije

Loše strane:

- Trgovac snosi sav rizik- Trgovac čeka 91 dan na deponovanje sredstava na njegor račun

38

CyberCash

CyberCash sistem plaćanja zasniva se na programu CyberCash Wallet koji kupci moraju da instaliraju na svoj računar i koriste prilikom kupovine. Po instalaciji programa, kupac mora da kreira svoj identifikacioni broj novčanika koji predstavlja niz znakova koji služe za identifikaciju novčanika. Potom mora da kreira šifru. Kupac može da kreira više novčanika od kojih svaki mora da ima svoju šifru. U novčanik mora da bude ubačena bar jedna kreditna kartica (a može da ih bude više) tako što se unose neophodni podaci: broj kreditne kartice, datum isteka, adresa za dostavu i telefonski broj. Ovi podaci se registruju kod CyberCasha-a.

Trgovac mora da instalira softver za plaćanje preko interneta SMPS koji mu omogućava da se poveže kako sa kupcem (članom CyberCash-a) tako i sa CyberCash-ovim serverom. Trgovac potom mora da otvori trgovački račun kod poslovne banke koja podržava internet transakcije putem CyberCash-ovog bezbednog sistema za plaćanje preko interneta (SIPS). CyberCash može da komunicira samo sa bankama sa kojima ima ugovor. Prodaja preko ovog sistema odvija se na sledeći način:

- Kupac koji kupuje proizvod/uslugu sa www sajta pritiska CyberCash dugme- Trgovčev SMPS softver šalje fakturu kupčevom CyberCash Wallet-u (koji je implementiran

u web čitač kao pomoćna aplikacija)- Kupac bira karticu u novčaniku i potvrđuje njen izbor- Kupčev softver stavlja digitalni potpis, šifruje fakturu i informacije o kreditnoj kartici ključem

koji je dodeljen identifikacionom broju novčanika i šalje paket trgovčevom softveru.- Trgovčev softver dodaje ovom paketu zahtev za autorizaciju i obradu plaćanja kreditnom

karticom, stavlja digitalni potpis, šifruje paket CyberCash ključem i šalje ga CyberCash serveru.

- CyberCash server prosleđuje paket računaru iza Firewall-a koji je oflajn. Poruka se dešifruje i proverava se da li je trgovac menjao originalnu kupčevu fakturu.

- Informacije o kartici sa zahtevom za autorizaciju i obradu šifruju se opremom koju koriste poslovne banke za šifrovanje finansijski podataka i šalju se trgovčevoj banci posebnim linijama.

- Trgovčava poslovna banka obrađuje trgovčev zahtev i prosleđuje ga banci koja je emitovala karticu opet putem posebna mreže.

- Banka emitent šalje šifru za odobrenje (odbijanje) poslovnoj banci koja ovu šifru prosleđuje Cyber Cash-u.

- CyberCash šalje trgovcu šifrovanu poruku o uspehu ili neuspehu transakcije plaćanja kreditnom karticom.

- Trgovčev SMPS softver kupčevom CyberCash Wallet-u šalje poruku o uspehu (neuspehu) transakcije plaćanja.

Dobre strane:- Jako šifrovanje (dvostruko)- Trgovac ne vidi broj kreditne kartice kupca- Uplata stiže na trgovčev račun u uobičajenom roku

Loše strane:- Mora se instalirati poseban softver- Trgovac mora da ima račun u banci koja prima CyberCash-ova bezbedna plaćanja

SET

SET je predloženi standard za obavljanje transakcijama kreditnim karticama preko interneta. Treba da ostvari jednostavno i jeftiro rešenje za trgovce koji prodaju putem kreditnih kartica na internetu, da stvori protokol za obradu transakcija koji će malo uticati na postojeću finansijsku infrastrukturu i da omogući proizvođačima softvera da proizvedu softver za plaćanje kreditnim karticama. Prodaja preko ovog sistema trebalo bi da se odvija na sledeći način:

- Kupac pokazuje interesovanje za kupovinu- Trgovčev sistem formira i šalje fakturu kupčevom softveru koji fakturu prima i prenosi

trgovcu podatke o kupčevoj kreditnoj kartici.- Kupac bira VISA ili MasterCard karticu (ili neku drugu koja podržava SET standard)

39

- Kupčev softver započinje proceduru plaćanja: traži od trgovčevog softvera da mu dostavi trgovčev javni ključ za šifrovanje kao i javni ključ platne kapije koju trgovac koristi.

- Trgovčev softver generiše odgovor na zahtev (jedinstveni identifikator transakcije, sertifikate trgovčevog javnog ključa i ključa platne kapije) i šalje ga nazad kupcu.

- Kupčev softver proverava javni ključ trgovca i kapije i generiše dva paketa informacija koja šalje nazad trgovcu: paket sa informacijama o narudžbibni (Order Informations - OI) i paket sa instrukcijama za kupovinu (Payment Instructions - PI). PI paket se šifruje javnim ključem kapije, a OI paket javnim ključem trgovca.

- Kupčev softver prenosi PI i OI pakete trgovcu.- Trgovčev softver proverava integritet poruke i ako je poruka neizmenjena softver počinje

proces traženja autorizacije od trgovčeve poslovne banke.- Trgovčev softver generiše zahtev za autorizaciju plaćanja kreditnom karticom i poruku

šifrovanu javnim ključem platne kapije svoje poslovne banke, šalje svojoj poslovnoj banci. Poruka sadrži zahtev za autorizaciju, PI paket i trgovčev javni ključ.

- Platna kapija dešifruje poruku i proverava integritet poruke. Potom šalje zahtev za autorizovanje plaćanja kreditnom karticom emitentu kreditne kartice kupca.

- Banka emitent šalje šifru za odobrenje (odbijanje) platnoj kapiji koja generiše šifrovanu poruku sa autorizacionom šifrom i šalje je nazad trgovcu.

- Trgovčev softver dešifruje poruku o autorizaciji i ispituje da li je zahtev odobren ili ne. Ako je odgovor DA, trgovčev softver šalje poruku kupčevom softveru kojom informiše kupca da je plaćanje prihvaćeno i da će proizvodi/usluge biti isporučeni.

- Kupčev softver obrađuje poruku i javlja kupcu da je plaćanje prihvaćeno.Dobre strane:

- Ne zahteva treću stranu da prati transakciju- Jako šifrovanje- Trgovac ne vidi broj kreditne kartice kupca- Uplata stiže na trgovčev račun u uobičajenom roku

Loše strane:- Mora se instalirati poseban softver- Banka mora da skolopi ugovor sa kompanijom koja će upravljati platnom kapijom ili će

to sama raditi- Trgovac mora da ima račun u banci koja prima SET transakcije

PREDLOŽENI novi sistemi za plaćanje na malo

Novi sistemi se razlikuju od ETF-a po tome što je monetarna vrednost prenesena na potrošačevu karticu, računar ili drugi uređaj pre nego što je potrošač koristi.

Kartice sa uskladištenom vrednošću

Kartice sa uskladištenom vrednošću obuhvataju dve bazične tehnologije:

1) Kartice sa uskladištenom vrednošću na magnetnoj traci su plastične ili papirne kartice sa šifrovanom magnetnom trakom. Dele se na:

- Kartice sa uskladištenom vrednošću za zatvorene sisteme

• jednonamenske kartice

• kartice sa ograničenom namenom

- Kartice sa uskladištenom vrednošću za otvorene sisteme

2) Kartice sa uskladištenom vrednošću na mikročipu (inteligentne kartice) su kartice koje mogu ali ne moraju imati šifrovanu magnetnu traku, ali moraju imati integrisano kolo ili mikročip. Mogu se koristiti u sistemima sa ograničenom namenom i u otvorenim sistemima.

Inteligentne kartice

Inteligentne kartice su kartice koje imaju integrisano kolo ili mikročip. Mogućnosti su sledeće:

- Mogućnost nošenja većeg broja valuta na jednoj kartici

- Mogućnost nošenja većeg broja aplikacija na jednoj kartici

- Mogućnost efikasnijeg upravljanja i kontrole troškova

40

- Viši stepen zaštite (bezbednosti)

11. UPRAVLJANJE RIZICIMA U E-BANKINGUVerovatno će strategijsko opredeljenje sve većeg broja banaka biti uključivanje u

elektronsko bankarstvo i aktivnosti u vezi s elektronskim novcem. Veća upotreba elektronskog bankarstva i elektronskog novca može povećati efikasnost bankarskog i platnog sistem, na zadovoljstvo potrošača i trgovaca. U isto vreme, postoje i rizici kojima se banke izlažu u elektronskom bankarstvu i aktivnostima u vezi sa e-novcem. Rizici se moraju uporediti sa koristima, a banke moraju biti u stanju da upravljaju rizikom, da ga kontrolišu i da, eventualno, apsorbuju izvesne gubitke ako to bude potrebno. Rizik u e-bankarstvu i aktivnostima u vezi sa e-novcem treba da se procenjuje u kontekstu ostalih rizika sa kojima se banka suočava. Od suštinskog značaja je da banke imaju jedan sveobuhvatan proces upravljanja rizikom, koji je pod odgovarajućim nadzorom upravnog odbora i višeg menadžmenta. Nakon identifikacije i procene novih rizika u e-bankarstvu i aktivnostima u vezi sa e-novcem, upravni odbor i viši menadžment treba informisati o ovim promenama. Pre nego što se otpočne bilo koja nova aktivnost mora se sprovesti sveobuhvatan pregled, kako bi viši menadžment utvrdio da li je proces upravljanja rizikom adekvatan za procenu, kontrolu i praćenje bilo kog rizika koji se javlja sa predloženom novom aktivnošću.Procena rizika

Procena rizika je jedan kontinuiran proces. On obično obuhvata tri koraka. Prvo, banka može preduzeti jedan detaljni analitički proces za identifikaciju rizika i, kada je to moguće, za njihovo kvantificiranje. U slučaju da rizici ne mogu da se kvantificiraju, menadžment ipak može da identifikuje pojavu potencijalnih rizika i korake koje treba preuzeti da bi se ovi rizici ograničili. Menadžment banke treba da formira jednu nepristrasnu ocenu veličine bilo kog rizika, kako u pogledu uticaja koji on može imati na banku, tako i u pogledu verovatnoće da će se takav događaj desiti. Drugi korak u proceni rizika jeste da upravni odbor ili viši menadžment odrede toleranciju rizika za datu banku. Ova procena će se izvršiti na bazi procene gubitaka koje će banka moći relativno bezbolno da pretrpi u slučaju da se neki dati problem materijalizuje. Konačno, menadžment može da uporedi ovako procenjenu toleranciju rizika sa procenom veličine rizika kako bi zaključio da li neka izloženost riziku ulazi u okvire tolerancije.Upravljanje i kontrola rizika

Nakon procene rizika i tolerancije rizika, menadžment banke treba da preduzme korake za upravljanje i kontrolu rizika. Ova faza procesa upravljanja rizikom obuhvata aktivnosti kao što su implementacija sigurnosnih politika i mera, koordinacija interne komunikacije, procena i unapređenje proizvoda i usluga, primena mera za upravljanje i kontrolu rizika usled oslanjanja na spoljne vršioce usluga, dostavljanje izveštaja klijentima i njihova edukacija, i razvoj „rezervnih“ planova. Viši menadžment treba da omogući da osoblje koje je odgovorno za primenu ograničenja rizika ima ovlašćenja nezavisna od poslovne jedinice koja obavlja e-bankarstvo ili aktivnosti u vezi sa e-novcem. Banke povećavaju svoju sposobnost da kontrolišu različite rizike svojstvene svim aktivnostima i da upravljaju njima kada su politike i procedure uzložene u formi pisanog dokumenta i dostavljene svim relevantnim kadrovima. Mere i politike obezbeđenja

Obezbeđenje je kombinacija sistema, aplikacija i interne kontrole koja se koristi za očuvanje integriteta, autentičnosti i poverljivosti podataka i operativnih procesa. Dobro obezbeđenje oslanja se na razvoj i implementaciju adekvatnih politika i mera obezbeđenja za procese u okviru banke, kao i za komunikaciju između banke i spoljne sredine. Mere i politike obezbeđenja mogu ograničiti rizik od eksternih i internih napada na sisteme e-novca ili e-bankarstva, kao i reputacioni rizik koji nastaje usled proboja obezbeđenja.Poiltika obezbeđenja izražava nameru menadžmenta da podrži sigurnost informacija i obezbedi objašnjenje organizacije obezbeđenja banke. Ona, takođe, postavlja smernice koje definišu sigurnosnu toleranciju rizika banke. Ova politika može da definiše odgovornost za dizajn, implementaciju i uvođenje mera za bezbednost informacija, a može da ustanovi i procedure za procenu saglasnosti sa politikom, uvede disciplinske mere i izveštaje o kršenju bezbednosti.

41

Mere obezbeđenja su kombinacija hardverskih i softverskih alata i kadrovskog menadžmenta, koji doprinose izgradnji sigurnih sistema i poslovanja. Banke mogu da izaberu neke od brojnih mera obezbeđenja kako bi sprečile ili ublažile eksterne i interne napade i zloupotrebu e-bankarsva i e-novca. Ove mere obuhvataju, na primer, enkripciju, šifre, zaštitu od virusa i proveru zaposlenih. Enkripcija je upotreba kriptografskih algoritama za kodiranje čisto tekstualnih podataka u šifrirani tekst, kako bi se sprečilo njegovo neovlašćeno pregledanje. Šifre, lozinke, lični identifikacioni brojevi i hardverski simboli su tehnike za kontrolu pristupa i identifikaciju korisnika. „Protivpožarni zid“ (firewall) je kombinacija hardvera i softvera koja prati i ograničava eksterni pristup internim sistemima, koji su povezani na otvorene mreže, kao što je internet. Firewall može i da razdvaja segmente internih mreža korišćenjem Intranet tehnologije. Tehnologija firewall-a, ako je pravilno dizajnirana i implementirana, može biti efikasno sredstvo za kontrolu pristupa i očuvanje poverljivosti i integriteta podataka. Pošto je ova tehnologija vrlo kompleksna, i vrlo skupa, njena jačina i mogućnosti treba da budu usklađeni sa osetljivošću informacija koje se štite. Mada firewall prikazuje dolazeće poruke, on ne mora nužno da pruža zaštitu od programa koji se podižu sa internetaa koji su inficirani virusima. Zbog toga, menadžment treba da razvije mere za prevenciju i detekciju, kako bi se umanjile šanse za infekciju virusom i uništenja podataka, pogotovo kada je u pitanju e-bankarstvo. Nisu svi napadi na obezbeđenje eksterni. E-bankarstvo i aktivnosti u vezi sa e-novcem treba da budu zaštićeni, što je moguće više, od neovlašćenih aktivnosti sadašnjih i bivših zaposlenih u banci. Kao i kod tradicionalnih bankarskih aktivnosti, provera biografskih podataka novih uposlenika, privremenih uposlenika i savetnika, kao i interna kontrola i podela dužnosti, važne su pretpostavke za zaštitu bezbednosti sistema. Kada je u pitanju e-novac tada se koriste sledeće mere zaštite: online interakcija sa emitentom ili centralnim operaterom; nadgledanje i praćenje individualnih transakcija; ugradnju nekvarljivih uređaja u kartice sa uskladištenom vrednošću i uređaje u trgovinama; ograničavanje novčanih iznosa i datuma isteka kod kartica sa uskladištenom vrednošću.Interna komunikacija

Aspekti operativnog, reputacionog, pravnog i ostalih rizika mogu se kontrolisati ako viši menadžment saopšti ključnom osoblju kako će e-bankarstvo i e-novac podržati ukupne ciljeve banke. U isto vreme, tehničko osoblje treba jasno da stavi do znanja višem menadžmentu kako su sistemi dizajnirani i koje su njihove prednosti i nedostaci. Ovakva procedura može smanjiti operativni rizik usled loše dizajniranih sistema, uključujući nekompatibilnost različitih sistema u okviru bankarske organizacije; probleme u vezi sa integritetom podataka; reputacioni rizik povezan sa nezadovoljstvom klijenata zbog toga što sistem ne funkcioniše onako kako su oni očekivali; i kreditni i likvidacioni rizik.

Da bi se obezbedila adekvatna interna komunikacija, sve politike i procedure treba da budu u pisanoj formi. Pored toga, viši menadžment treba da usvoji politiku korporacije o neprestanoj edukaciji i poboljšavanju veštine i znanja, koja je u saglasnosti sa tempom tehnoloških inovacija, kako bi se smanjili operativni rizici koji se javljaju usled nedostatka kadrova i stručnog menadžmenta. Obuka može obuhvatiti tehničke kurseve, kao i upoznavanje osoblja sa najnovijim kretanjima na tržištu.Procena i unapređenje

Procena proizvoda i usluga, pre njihovog šireg uvođenja, može biti od koristi pri ograničavanju operativnog i reputacionog rizika. Testiranje potvrđuje da oprema i sistemi funkcionišu pravilno i proizvode željene rezultate. Pilot-programi ili prototipovi mogu biti od koristi pri razvoju novih aplikacija. Rizik od usporavanja ili prekida rada sistema može biti smanjen putem politike periodične revizije mogućnosti postojećeg hardvera i softvera.Oslanjanje na spoljne vršioce usluga

Rastući trend u bankarskoj industriji jeste da se banke strrategijski fokusiraju isključivo na svoju delatnost, oslanjajući se na spoljne vršioce usluga, koji su specijalizovani za obavljanje aktivnosti koje su izvan okvira stručnosti banke. Mada ovakvi aranžmani mogu pružiti koristi, kao što su smanjenje troškova i ekonomija obima, oslanjanje na spoljne vršioce usluga ne ublažava krajnju odgovornost banke za kontrolu rizika koji utiču na njeno poslovanje. Shodno tome, banke treba da usvoje politike za smanjenje rizika usled oslanjanja na spoljne vršioce usluga. Bezbednost poverljivih informacija banke je od kritičnog značaja. Aranžman sa spoljnim vršiocima usluga možda će zahtevati da banka deli svoje poverljive podatke sa vršiocima usluga. Menadžment banke treba da proceni sposobnost vršioca usluga da održi isti nivo bezbednosti kao

42

kad bi se ove aktivnosti obavljale unutar banke, putem pregleda politika i procedura vršioca usluga u pogledu zaštite osetljivih podataka. Pored toga, nadzorni organi će želeti da imaju pravo na nezavisnu procenu stručnosti i poslovnih i finansijskih performansi vršioca usluga.Informisanje i edukacija klijenata

Informisanje i edukacija klijenata može pomoći banci da ograniči pravni i reputacioni rizik. Informisanje i programi za edukaciju klijenata, koji upućuju na to kako se koriste novi proizvodi i usluge, kakve su provizije koje se zaračunavaju za proizvode i usluge, koji su mogući problemi i kakve su procedure za njihovo rešavanje, mogu pomoći banci da posluje u saglasnosti sa zakonima i regulacijama o zaštiti potrošača i privatnosti. Informacije i objašnjenja o prirodi odnosa banke sa povezanim internet sajtovima mogu pomoći u smanjenju pravnog rizika banke, koji se javlja zbog problema sa proizvodima i uslugama na povezanim sajtovima.Rezervni planovi

Neka banka može smanjiti rizik poremećaja internih procesa ili isporuke proizvoda/usluga razvojem rezervnih planova, koji utvrđuju smer akcije u slučaju poremećaja funkcionisanja e-bankarstva i usluga u vezi sa e-novcem. Rezervni plan treba da obuhvati spašavanje podataka, alternativne mogućnosti za obradu podataka i podršku klijenata. Rezervni sistemi treba periodično da se testiraju kako bi se obezbedila njihova kontinuirana efikasnost. Banke treba da obezbede da njihovo rezervno poslovanje bude podjednako sigurno kao i normalno poslovanje. Jedan značajkan aspekt e-bankarstva i e-novca jeste oslanjanje na ekstremne entitete, uključujući dobavljače hardvera i softvera, vršioce usluga na internetu i telekomunikacione kompanije. Rezervni planovi mogu doprineti ograničenju reputacionog rizika koji se javlja usled akcija same banke, ili zbog problema koje su iskusile druge institucije koje nude iste ili slične proizvode/usluge u oblasti e-novca i e-bankarstva. Npr, banke mogu ustanoviti procedure za rešavanje problema klijenata u slučaju poremećaja u sistemu.Praćenje rizika Kontinuirano praćenje je značajan aspekt bilo kog procesa upravljanja rizikom. Za e-bankarstvo i aktivnosti u vezi sa e-novcem praćenje je posebno značajno, kako zbog toga zato što je u samoj prirodi ovih aktivnosti da se brzo menjaju uporedo sa inovacijama, tako i zbog oslanjanja pojedinih proizvoda na korišćenje otvorenih mreža. Dva značajna elementa praćenja su testiranje sistema i revizija.Testiranje i posmatranje sistema Testiranje funkcionisanja sistema pomaže nam da otkrijemo neuobičajene aktivnosti i sprečimo krupnije probleme, poremećaje ili napade na sistem. Testiranje prodora fokusira se na identifikaciju, izolaciju i potvrdu grešaka u dizajnu i implementaciji sigurnosnih mehanizama putem kontrolisanih pokušaja prodora u sistem, koji su izvan uobičajenih procedura. Posmatranje je forma praćenja pri kome se softver i aplikacije za reviziju koriste za praćenje aktivnosti. Za razliku od testiranja prodora, posmatranje se fokusira na praćenje rutinskih operacija, ispitivanje i kontinuirano procenjivanje efikasnosti obezbeđenja putem testiranja njegove podudarnosti sa politikom obezbeđenja.Revizija Revizija predstavlja važan nezavisni kontrolni mehanizam za otkrivanje nedostataka i minimiziranje rizika u obavljanju e-bankarstva i vršenju aktivnosti u vezi sa e-novcem. Uloga revizora je da se uveri da su razvijeni odgovarajući standardi, politike i procedure, i da ih se banka konzistentno pridržava. Osoblje koje vrši reviziju mora posedovati odgovarajuće kvalifikacije, kako bi obavilo precizan pregled. Interni revizor treba da bude odvojen i nezavisan od osoblja koje donosi odluke o upravljanju rizikom. Da bi se pojačala interna revizija, menadžment mora nastojati da pronađe kvalifikovane eksterne revizore.Upravljanje rizikom u poslovanju izvan nacionalnih granica Rizici u poslovanju van nacionalnih granica mogu biti mnogo složeniji od rizika sa kojima se banke susreću u okviru svoje matične zemlje. Prema tome, banke i nadzorni organi treba da posvete dodatnu pažnju proceni, kontroli i praćenju operativnog, reputacionog, pravnog i ostalih vrsta rizika koji se javljaju u e-bankarstvu i aktivnostima u vezi sa e-novcem prilikom poslovanja izvan nacionalnih granica. Banke koje se odluče za pružanje usluga klijentima na različitim nacionalnim tržištima treba da prouče različite nacionalne pravne zahteve i da uvažavaju nacionalne razlike koje se odnose na obaveštenost klijenata o proizvodima i uslugama kao i na njihova očekivanja. Pored toga, viši

43

menadžment treba da razmotri da li postojeći sistemi za odobravanje kredita i upravljanje likvidnošću uzimaju u obzir potencijalne poteškoće, koje se mogu javiti prilikom obavljanja aktivnosti izvan nacionalnih granica. Banka treba da proceni rizik zemlje i da razvije rezervne planove koji će uzeti u obzir poremećaje u vršenju usluga koji nastaju zbog problema u ekonomskoj ili političkoj klimi u inostranstvu. Banka, takođe može da se suoči sa poteškoćama prilikom insistiranja da neki strani vršilac usluga ispuni svoje obaveze. U slučaju da se banke oslanjaju na vršioce usluga u inostranstvu, nacionalni nadzorni organi će želeti da procene mogućnost dobijanja informacija od ovih vršilaca usluga, kao i da razmotre aktivnosti ovih stranih vršilaca usluga od slučaja do slučaja. Nacionalni nadzorni organi mogu imati važnu ulogu pri identifikaciji i razrešavanju jurisdikcionih nedoumica. Oni mogu uložiti napore u razvoj mera za otkrivanje neopreznih i nezakonitih postupaka. Konačno, nacionalni nadzorni organi mogu nastaviti i ojačati kooperativne napore za deobu informacija u vezi sa inovacijama u oblasti proizvoda i usluga.

12. FUNKCIJE EMISIONE BANKENASTANAK I OSNOVNE KARAKTERISTIKE

Glavna monetarna institucija i osnovni stožer bankarskog sistema svake zemlje je centralna banka. U raznim zemljama ta banka nosi razne nazive: narodna, emisiona, državna, itd. Kod nas se centralna banka zove još i Narodna Banka Srbije.

Često se centralna banka naziva i banka banaka jer kod nje poslovne banke drže svoje depozite i često se obraćaju za odobrenje kredita. Karakteristike centralne banke u odnosu na poslovne banke su sledeće:

- emisija novčanica i kovanog novca,- regulisanje poslovanja poslovnih banaka, - nadzor nad radom poslovnih banaka, - garant likvidnosti bankarskog sistema, - velika uloga države u upravljanju, - regulisanje novca u opticaju, itd.

U većini zemalja rad centralne banke regulisan je zakonom o centralnoj banci kao i odnosi sa poslovnim bankama.

ORGANIZACIJA CENTRALNE BANKEUloga, značaj i zadaci koje obavlja centralna banka, regulisani su zakonom. Te zakonske

odredbe različite su od zemlje do zemlje. U pogledu organizacije, mogu se razlikovati 3 osnovna tipa centralnih banaka:

1. Jedinstvena centralna banka2. Složeni sistem centralnih banaka3. Nadnacionalna centralna banka

Jedinstvena centralna banka - znači da je jedna jedinstvena banka u jednoj državi, što znači da u jednoj državi ne mogu da postoje dve centralne banke. U ovom tipu država, ukupnu monetarnu politiku drži jedan subjekt, a to je centralna banka. Složeni sistem centralnih banaka - je tamo gde u jednoj državi postoji više banaka koje obavljaju funkciju centralne banke, a jedna od njih je vodeća koja koordinira radsvih ostalih. To je bio slučaj u SFRJ, gde je svaka republika imala svoju centralnu banku, a na čelu svih njih bila je centralna banka koja je koordinirala rad svih ostalih. Nadnacionalna centralna banka - javlja se kod zemalja koje su ušle u visok stepen ekonomske integracije i koje su stvorile monetarnu uniju. Ovakav tip organizovanja centralnih banaka imamo danas u Evropskoj uniji, gde jedinstvena moneta je euro. OSNOVNE FUNKCIJE CENTRALNE (EMISIONE) BANKEU savremenim uslovima centralne banke u svim zemljama obavljaju sledeće osnovne funkcije:

1. Emisiona funkcija (izdavanje papirnog i kovanog novca)2. Funkcija monetarnog regulisanja 3. Funkcija banke banaka4. Funkcija bankara države, odnosno vlade

44

5. Kontrolna funkcija6. Funkcija kontrole platnog prometa7. Spoljnoekonomska funkcija.

U pojedinim zemljama imamo zastupljene i druge funkcije centralne banke, a to su:8. Razvojna funkcija9. Informaciono-istraživačka funkcija.

Emisiona funkcija - ima zadatak i ovlašćena je od strane države da vrši izdavanje novčanica i kovanog novca, kao i da vrši puštanje u opticaj i povlačenje iz opticaja novčanice i kovani novac. Funkcija monetarnog regulisanja - ima važnu ulogu u definisanju i sprovođenju monetarne politike koja je jedna od bitnih elemenata ekonomske politike svake zemlje. Glavni instrumenti monetarnog regulisanja su:

- krediti centralne banke poslovnim bankama, - operacije na otvorenom tržištu (poslovi na slobodnom tržištu kapitala), - regulisanje obaveznih rezervi banaka, - administrativne mere monetarnog regulisanja, itd.

Funkcija banke banaka - osnovni zadatak ove funkcije se sastoji u tome da obezbeđuje kredite poslovnim bankama potrebnim za normalno funkcionisanje makrosistema privrede. U praksi postoje dve vrste kredita koje centralna banka odobrava poslovnim bankama, a to su:

1. redovni krediti i 2. krediti za likvidnost. Redovni krediti predstavljaju jedan od kanala emisije centralne banke iz koje centralna banka

odobrava kredite poslovnim bankama za likvidnost. Kredite za likvidnost centralna banka odobrava poslovnim bankama samo u izuzetnim slučajevima, kada dođe do neusklađenosti između priliva i odliva sredstava, a isrcpljene su sve druge mogućnosti uravnoteženja priliva i odliva novčanih sredstava banke. Poslovne banke su obavezne da strogo vode računa o svojoj likvidnosti i da raspolažu sredstvima za premošćavanje neusklađenosti između priliva i odliva sredstava. Da bi poslovne banke očuvale svoju likvidnost imaju sledeće mogućnosti da se brane od nelikvidnosti, a to su:

1. Prva mogućnost odbrane od nelikvidnosti čine obavezne rezerve koje su poslovne banke po zakonu obavezne da drže kod centralne banke.

2. Drugu mogućnost odbrane čine rezervna sredstva na sopstvenom rezervnom računu.3. Treća mogućnost premošćavanja nelikvidnosti čine pozajmice – krediti na tržištu.4. Četvrta mogućnost prevazilaženja nelikvidnosti poslovne banke čine krediti koje dobija

rod centralne banke.Centralna banka može poslovnoj banci odobriti kredit za likvidnost, ali i ne mora. Kredit se

odobrava samo ako je poslovna banka ispunila uslove za dobijanje kredita. Kontrolna funkcija - ova funkcija centralne banke ostvaruje se preko plaćanja, kontrole i korigovanja poslovne aktivnosti poslovnog bankarstva. Po pravilu, kontrolu nad poslovnom bankom vrši centralna banka u zajednici sa ministarstvom finansija i službom za novčani opticaj. Osnovni poslovni nadzor centralne banke nad poslovnim bankama su:

- izdavanje i oduzimanje dozvole za rad, - provera i analiza finansijskih izveštaja, - propisivanje određenih normativa i - kontrola njihovog pravilnog sprovođenja.

Funkcija kontrole platnog prometa - Prvobitno se delatnost centralne banke u ovoj sferi svodila na njenu emisionu funkciju, odnosno izdavanje novčanica i kovanog novca kojim se vršilo gotovinsko plaćanje. Vremenom, sa pojavom i brzim širenjem bezgotovinskog plaćanja, odnosno bezgotovinskog prometa, centralna banka dobija i funkciju organizatora platnog prometa. Centralna banka je obavezna da obezbedi brzo i efikasno funkcionisanje platnog prometa u zemlji. Spoljnoekonomska funkcija - u okviru ove funkcije centralna banka reguliše plaćanja i kreditiranje prema inostranstvu i upravlja spoljnim dugovima i deviznim rezervama zemlje, i vodi računa o stabilnosti deviznog kursa.

45

Razvojna funkcija - centralne banke pojedinih, po pravilu ekonomski slabije razvijenih, zemalja obavljaju i značajnu razvojnu funkciju. Ona se ogleda u kreditiranju pojedinih privrednih grana pod znatno povoljnijim uslovima (niža kamatna stopa, duži rokovi otplate, i sl.) kako bi se podstakao njihov brži rast, a što bi trebalo da dovede do promene privredne strukture i dinamiziranja ukupne privredne aktivnosti zemlje.Informaciono-istraživačka funkcija - ova funkcija je izražena kod mnogih centralnih banaka, u prvom redu ekonomski razvijenih zemalja, i ona često predstavlja značajne informaciono-statističke centre u kojima su koncentrisani veoma važni podaci ne samo iz monetarne sfere, nego i pokazatelji o stanju u realnom sektoru privrede, što im omogućava da raspolažu veoma bogatim bazama podataka. Na primer, centralne banke Nemačke, Belgije, Španije i još nekih zemalja imaju centralizovane baze podataka o bilansima banaka i preduzeća. Na taj način centralne banke postaju značajni informaciono-statistički centri koji raspolažu obiljem bitnih informacija, a koje se koriste u naučno istraživačkom radu u samim centralnim bankama, mada su one od velike koristi i za mnoge državne organe, naučne institucije i druga zainteresovana lica.

Centralna banka ostvaruje svoje funkcije kroz bankarske operacije koje mogu da budu pasivne i aktivne. U osnovne pasivne operacije (pasivu) centralne banke spadaju:

-emisija gotovog novca (novčanica i kovanog novca), -prijem depozita poslovnih banaka, -depozita neposrednih komitenata (države) kod centralne banke.

U osnovne aktivne operacije (aktivu) centralne banke spadaju:- kreditni poslovi sa poslovnim bankama i neposrednim komitentima (u prvom redu,

državi), - operacije na otvorenom tržištu hartija od vrednosti i- devizne operacije (računi) centralne banke.

Pored ovih osnovnih pozicija u bilansu centralne banke se nalaze i druge, kao na pr.: fondovi (kapital), neraspoređeni profit ili nepokriveni gubici, interne rezerve, itd.

13. MENADžMENT U BANKARSTVU1. Savremene tendencije u bankarstvu - U poslednjih nekoliko decenija došlo je do

značajnijih promena u ekonomskom, tehnološkom i društvenom razvoju, koje su uticale na profile, oblike i načine rada finansijskih institucija, među kojima i banaka. Ove promene su zahtevale nove forme menadžerskog razišljanja i odovornosti. Te promene odnose se pre svega na:

- deregulaciju bankarskog poslovanja,- razvoj informacione tehnologije,- globalizacija finansijskog tržišta,- ogroman rast finansijskih transakcija i volumena,- nestabilnost sredine i rizik,- porast korisničkog zahteva.Deregulacija bankarskog poslovanja podrazumeva uklanjanje finansijskih barijera i prepreka

što omogućava fleksibilnije poslovanje i tržišno ponašanje banaka – konkurenciju. To prvenstveno uključuje: slobodnije formiranje kamatnih stopa, naknada i provizija, paralelno učestvovanje banaka i nebankarskih institucija na finansijskom tržištu. Suština je u tome da deregulacija omogućava tržišnu konkurentnost banaka i korišćenje njihovih nejednakosti u neto razlici kamatnih stopa odnosno u kamatnoj marži i drugim elementima konkurentne prednosti u poslovanju.

Razvoj informacione tehnologije omogućio je bankama više nego ikada da komuniciraju sa korisnicima i konkurentima, prodaju i isporučuju bankarske proizvode i usluge, jednostavno obavljaju evidenciju i proces plaćanja, oblikuju i razvijaju nove proizvode i usluge i upravljaju svojim poslovanjem. Smatra se da su poslovi vođenja evidencije i komunikacije u poslednje tri i po decenije padali za oko 15% godišnje. Dramatičan pad zabeležili su i troškovi platnog prometa – pali za 90% u poslednjih 20 godina. Većina banaka je kompjuterizovala svoje knjigovodstvene funkcije i funkcije sa masovnim transakcijama (bankomati, plastične kartice, e-bankarstvo).

46

Globalizacija finansijskih tržišta i bankarskog poslovanja podrazumeva sve veće jačanje poslovne aktivnosti domaćih banaka sa bankama u svetu. Ovo je pod stnažnim uticajem: deregulacije (koja otvara vrata stranim bankama i preduzećima), informacione tehnologije (koja omogućava trenutnu vezu sa stranim tržištem tokom 24 časa), rast mađunarodnog poslovanja praćenog potrebom za finansijskim i bankarskim proizvodima i uslugama širom sveta, potrebom za ekspanzijom preduzeća koja ih tera na poslovanje van granica zemlje.

Ogroman rast finansijskih transakcija i volumena rezultat je: rasta u svetskoj privredi i povećanja poslovne aktivnosti, rapidne globalizacije finansijskih tržišta, izvanrednog rasta zaduženosti zemalja, snage globalnog transfera informacija, inovacija u finansijskim instrumentima. Ovakav rast finansijskih transakcija i nagli razvoj pojedinih banaka i firmi može biti praćen nedovoljno brzim razvojem upravljačkog i informacionog sistema, odnosno nedovoljno obučenim kadrovima.

Nestabilnost sredine i rizik su trendovi i snage koje kreiraju svetska ekonomija i svetska finansijska tržišta. Nestabilnost finansijskih tržišta i brze nepredvidive promene su u uskoj vezi sa rizicima na nacionalnim i internacionalnim finansijskim tržištima. To ukazuje na jačanje menadžment funkcije u cilju upravljanja raznim vrstama eksternih i internih rizika.

Porast korisničkih zahteva je rezutat veće informisanosti i većih saznanja korisnika o uslovima i vrstama proizvoda i usluga koje im nude banke i druge finasijske institucije. U ovakvim uslovima pobednici su oni koji na vreme i korektno anticipiraju zahteve i vrednosti korisnika, dok su gubitnici oni koji propuste da se prilagode novim zahtevima i željama korisnika i mirno posmatraju nastale dinamične tržišne procese.2.Promene poslovne filozofije banaka - Ključne promene u poslovnoj orijentaciji banaka, koje se kao novina manifestuju u njihovoj poslovnoj filozofiji, stilu i strategiji, odnose se na:

-primenu bankarskog marketinga,-kreditiranje sa promenljivom kamatnom stopom,-projektno i korporacijsko finansiranje privede,-pojavu sekjuritizacije,-korišćenje elektronskog bankarstva i-supervizorstvo (monitoring) bankarstva.Prihvatanje bankarskog marketinga pomaže banci da svoje poslovnje usmeri na

zadovoljavanje potreba sadašnjih i budućih korisnika i na toj osnovi ostvari opstanak, rast i razvoj uz zadovoljavajući profit.

Kreditiranje sa promenljivom kamatnom stopom postaje jedan od načina prilagođavanja poslovanja banke u uslovima rizika i neizvesnosti. Naime, česte promene kamatnih stopa mogu dovesti banku u gubitke ako se ne zaštiti od rizika što se postiže ugovaranjem promenljive kamatne stope na plasirana sredstva.

Projektno i korporacijsko finansiranje privrede. Za uspešno kreditiranje banka treba više pažnje da obrati na pojedine poslove preduzeća nego na preduzeće kao tražiova kredita. Pojedini poslovni poduhvati ili projekti preduzeća, za koje mu nedostaje određeni iznos sredstava mogu biti interesantni za banku kao davaoca kredita više nego tzv. korporacijsko finansiranje preduzeća. Projektnom kreditiranju predhodi ekspertiza projekta u koji banka namerava ući svojim sredstvima. To je prihvatljivije sa aspekta banke nego davanje preduzeću kredita za obrtna sredstva. Sekjuritizacija, predstavlja veće orijentisanje banaka na izdavanje, kupovinu i transfere hartija od vrednosti na račun klasičnih bankarskih depozitno-kreditnih operacija. Veće učešće hartija od vrednosti u bilansu banaka je jedan od načina da se poboljša bilansna struktura i uspostavi zadovoljavajuća relacija između prihoda, troškova i rizika u uslovima visoke zaduženosti i prenapregnutih bilansa banaka.

Elektronsko bankarstvo je forma bankarskog poslovanja gde se sredstva transferišu preko razmene elektroskih signala, vlasništvo nad sredstvima i transferi sredstava sa zapisuju na kompjuterskim sistemima a korisnička indetifikacija se vrši preko pristupnog koda. Elektroski bankarski sistem koristi se u tzv. maloprodaji bankarskih proizvoda i usluga (bankomati) i u mađubankarskom sistemu plaćanja u zemlji i sa bankama u inostranstvu kao elektronski transfer sredstrava (SWIFT).

Supervizorstvo odnosno monitoring podrazumeva nadzor nad poslovanjem banaka. Monitoring nad radom poslovnih banka vrši centralna banka preko svoje koordinirajuće uloge u postizanju ravnoteže između pojedinačnih mikro ciljeva banaka i strategijskih ciljeva društva.3. Menadžment u bankarstvu

47

Jedan od ključnih problema savremenog poslovnog bankarstva nalazi se u njegovom efikasnom upravljanju. U izjednačenim konkurentskim uslovima, za bolji uspeh imaju veće šanse one banke koje imaju ili će obezbediti kvalitetniji menadžment tim.

Pod menadžmentom se podrazumeva pojedinac ili grupa pojedinaca odgovornih za proučavanje, analizu i formulisanje odluka i iniciranje odgovarajućih akcija u korist jedne organizacije.

Nema sumnje da je za vođenje banke jedna od bitnih predpostavki poznavanje procesa bankarske tehnike i tehnologije. Na najvišem nivou banke je od izuzetnog značaja donošenje strategijskih i taktičkih poslovnih odluka koje utiču na strukturu bilansa banke tako da se maksimizira profit.

Savremeno bankarsto pored menadžera zahteva i lidere. Lideri podstiču i vuku ljude napred za sobom, dakle ne guraju ih. Oni imaju viziju i fikusiraju napor kilektiva na pretvaranje vizije u realnost. Sa druge strane menadžeri stavljaju akcenat na fizičke interne resurse banke – njen kapital, tehnologiju, opremu. Menadžeri sa više efekta upravljaju onim što već egzistira. Izbor upravljačkih odluka ,pre deregulacije u finansijskoj sferi, povalčio je sa sobom vrlo mali ili zanemarljiv rizik neuspeha, pošto su uslovi poslovanja bili stabilni u dužem vremenskom periodu. To se odnosilo na skoro fiksne kamatne stope i na relativno visoku kamatnu maržu. Za vođenje bankarski poslova u takvim uslovima bila su potrebna prevashodno znanja bankarske tehnike, tehnologije i administracije ali ne i meandžmenta.

Savremena bankarska teorija i praksau kazuju da je jedan od ključnih faktora uspeha moderne banke upravo njeno najviše rukovodstvo, odnosno njen ''top menadžment''. Upravo se u ovom domenu mogu pojaviti knjični problemi: - nesposobnost upravljanja promenama,- nedovoljan strategijski pristup,- neodgovarajuća organizaciona struktura i - neodgovarajuća poslovno-prodajna klima.

Zato se smatra da su istinski bankarski lideri oni:- koji imaju jasnu viziju razvoja i poslovanja, koji saopštavaju saradnicima tu svoju viziju, koji

su preduzimljivi i koji su opsednuti sa perfektnošću.

14. SUPSIDIJARNI POSLOVI Supsidijarni bankarski poslovi predstavljaju dopunske poslove kojima se poslovne banke bave kako bi zadovoljile potrebe svojih komitenata i ostvarile značajne prihode, odnosno povećale sopstvenu profitabilnost. Supsidijarni bankarski poslovi spadaju u najprofitabilnije poslove banaka. Nazivaju se još i parabankarskim poslovima jer nisu primarno bankarski poslovi, već ih banke obavljaju za specijalizovane institucije, kao što su: konsalting kuće, osiguravajuća društva, turističke agencije, lizing kompanije itd. U supsidijarne bankarske poslove spadaju:

- konsalting poslovi,- poslovi oko emisije i plasmana hartija od vrednosti komitenata,- brokerski poslovi,- poslovi osiguranja,- forfeting i faktoring poslovi,- franšizing poslovi,- lizing poslovi,- poslovi prometa (robama, nekretninama i sl.),- poslovi turističkih usluga itd.

KONSALTING POSLOVI Konsalting usluge pružaju visokoobrazovani profesionalci raznih stručnih profila, kako svojim komitentima, tako i drugim zainteresovanim licima. U konsalting usluge spadaju:

- pružanje stručne pomoći iz oblasti spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja,- pružanje stručne pomoći iz oblasti poreske i carinske politike,- poslovi finansijskog konsaltinga (brokersko – dilerski poslovi i sl.),

48

- poslovi računovodstvenog konsaltinga (vođenje poslovnih knjiga za manja preduzeća),- poslovi procene vrednosti kapitala koja se vrši pri novoj emisiji hartija od vrednosti i u procesu privatizacije (prodaja, podela akcija),- poslovi marketinškog karaktera (istraživаnje i analiza tržišta),- poslovi oko registracije preduzeća (otvaranje žiro-računa itd.).

Mnogi od ovih poslova su slični ili identični klasičnim bankarskim poslovima.

POSLOVI OKO EMISIJE I PLASMANA HARTIJA OD VREDNOSTI KOMITENATA Prilikom emisije i plasmana hartija od vrednosti, komitenti angažuju poslovnu banku, koja vrši:

- savetodavnu funkciju komitentima koji nameravaju da izvrše emisiju nove serije hartija od vrednosti,- izradu prospekta i drugih neophodnih dokumenata za dobijanje dozvole za emitovanje hartija od vrednosti,- garanciju da će nova serija hartija od vrednosti biti uspešno plasirana, tako što se banka obavezuje da otkupi sav preostali deo emitovanih hartija od vrednosti,- propagandne aktivnosti radi uspeha emisije i plasmana hartija od vrednosti,- plasman hartija od vrednosti na primarnom finansijskom tržištu,- izdavanje potvrda o upisu i uplati akcija,- čuvanje akcija u portfelju banke,- prijem dividende i pojedinačna isplata akcionarima itd.

Poslovi emisije i plasmana hartija od vrednosti koje obavlja poslovna banka uglavnom su povezani sa aktivnostima na primarnom finansijskom tržištu.

BROKERSKI POSLOVI Poslovne banke imaju zapaženu ulogu i na sekundarnom finansijskom tržištu, gde se pojavljuju u ulozi brokera i/ili dilera. Ukoliko se pojavljuje u ulozi brokera, poslovna banka obavlja posredničke poslove u tuđe ime i za tuđi račun uz naplatu brokerske provizije, odnosno ona izvršava naloge komitenata u vezi sa kupovinom i prodajom hartija od vrednosti. Ovo su parabankarski ili supsidijarni bankarski poslovi jer nisu primarni, nego ih obavljaju specijalizovane institucije – berzanski posrednici brokeri. Kada se banka pojavljuje u ulozi dilera, onda ti poslovi spadaju u sopstvene bankarske poslove koje banke vrše u svoje ime i za svoj račun, nastojeći da ostvare što veću razliku ( maržu) između prodajne i kupovne cene hartija od vrednosti.

POSLOVI OSIGURANJA Poslovi osiguranja su jedni od najprofitabilnijih poslova uopšte. Poslovna banka se u poslovima osiguranja može pojaviti na različite načine:

- poslovna banka sa osiguravajućim društvom potpisuje ugovor o prodaji njegovog osiguranja i za to dobija ugovorenu naknadu,- poslovna banka i osiguravajuće društvo zajednički osnivaju novo osiguravajuće duruštvo,- poslovna banka samostalno osniva sopstveno osiguravajuće društvo.

FORFETING I FAKTORING POSLOVI Forfeting poslovi predstavljaju oblik finansiranja izvoznih kredita koji se realizuju prodajom izvoznog potraživanja banci ili specijalizovanoj instituciji (FORFETERU), uz odbitak odgovarajućeg fiksnog iznosa. Na ovaj način izvoznik koji je prodao robu stranom kupcu na kredit dolazi do likvidnih novčanih sredstava, uz određeno umanjenje. Forfeting poslove karakterišu duži rokovi otplate (čak i nekoliko godina) i prenos celokupnog rizika dužnikove obaveze na forfetera, odnosno banku ili finansijsku instituciju koja postaje novi poverilac. Poslovi forfetiranja ubrzavaju obrt kapitala i smanjuju angažovana sredstva izvoznika, što utiče na poboljšanje njegove likvidnosti i prebacuje rizik spoljnotrgovinske transakcije sa izvoznika na banku ili specijalizovanu instituciju. Ovo omogućava da i organizacije koje nisu naročito likvidne mogu da izvoze na kredit. Faktoring poslovi su veoma slični forfeting poslovima samo se kod faktoring poslova banka ređe pojavljuje kao posrednik (posrednik su uglavnom specijalizovene institucije). Rokovi dospeća kod faktoringa su po pravilu kraći, a iznosi potraživanja manji. Poslovne banke se mogu direktno baviti poslovima forfetinga i faktoringa, a mogu osnivati i svoje specijalizovane kompanije.

49

FRANŠIZING POSLOVI Franšizing je metoda koja se sastoji u tome da velika korporacija prodaje svoje ime i poslovne metode malim i nezavisnim preduzećima. Najpoznatiji slučajevi franšizinga su nastali u oblasti proizvodnje i distribucije brze hrane (McDonald′s). Davalac franšize dozvoljava da se formira kompanija koja koristi njegovo ime i poslovne modele, obezbeđuje obuku kadrova (menadžera), opremu, vrši kontrolu kvaliteta, obezbeđuje reklamu na nacionalnom nivou, daje im pravne savete, obezbeđuje im pravo pristupa na mrežu ATP sistema (bankomata), ali korisnik franšize ostaje samostalan u vlasničkom pogledu. Ideja franšizinga preneta je i na bankarstvo ali u ograničenom obimu.

LIZING POSLOVI Poslove lizinga mogu da obavljaju poslovne banke (direktno ili preko svojih specijalizovanih kompanija) ili specijalizovane institucije za to. Poslovi lizinga najčešće se koriste u finansijskim transakcijama koje su vezane za plasman proizvoda u zakup velike pojedinačne vrednosti (oprema, automobil i sl.). Preduzeće koje želi da kupi proizvod, a nije u mogućnosti da ga plati, ima mogućnost da ga zakupi. Proizvođač prodaje svoj proizvod na kredit i uz posrednika u lizingu, vrši naplatu svog potraživanja. Korisnik lizinga plaćanjem zakupnine, u stvari, indirektno otplaćuje deo vrednosti imovine koja je predmet zakupa. Poslovi lizinga doprinose razvoju tržišta i boljem plasmanu proizvoda, a za proizvođača opreme smanjuje angažovanje sopstvenih sredstava i ubrzava obrt kapitala.

POSLOVI PROMETA Poslovne banke u cilju povećanja sopstvene profitabilnosti bave se, po pravilu, preko svojih specijalizovanih preduzeća, poslovima prometa:

- prodaja proizvoda komitenata banke što doprinosi povećanju profitabilnosti kako komitenta tako i same banke,- nabavka deficitarnih materijala za komitente kako bi se proizvodnja blagovremeno završila,- promet nekretninama.

Pored navedenih slučajeva poslovna banka se bavi prometom roba i usluga i za ostala pravna i fizička lica i izvan komitentske sredine, u cilju povećavanja profitabilnosti.

POSLOVI TURISTIČKIH USLUGA Poslovi turističkih usluga odnose se na pružanje usluga u oblasti turizma i rekreacije kako zaposlenih u banci, tako i trećih lica. Prednost poslovnih banaka je u nuđenju turističkih aranžmana uz veoma povoljne kreditne uslove. Poslovna banka može da se pojavi na različite načine:

- poslovna banka sa turističkom agencijom potpisuje ugovor o prodaji njenih turističkih aranžmana i za to dobija ugovorenu naknadu,- poslovna banka i turistička agencija zajednički osnivaju novo turističko preduzeće,- poslovna banka samostalno osniva sopstvenu turističku agenciju.

Poslovne banke mogu sve navedene supsidijarne bankarske poslove da vrše same, a mogu i da osnivaju sopstvena preduzeća za obavljanje ovih poslova.

15. AKCIJE I OBVEZNICE Osnovne vrste dugoročnih hartija od vrednosti su akcije i obveznice. Akcije predstavljaju korporativne unose vlasničke hartije od vrednosti, dok obveznice predstavljaju kreditne, zajmovne hartije od vrednosti. Akcije se mogu podeliti:

1. prema načinu određivanja legalnog imaoca na: akcije na ime i akcije na donosioca (osnivačke akcije su obavezno akcije na ime);

2. prema redosledu izdavanja na: akcije prve emisije i akcije narednih emisija;3. prema sadržini prava na: obične, odnosno redovne i prioritetne, odnosno povlašćene

akcije;

50

4. prema pravu glasa na: akcije sa pravom glasa i bez prava glasa.

Osnivačke akcije su obične akcije sa pravom glasa, glase na ime, a prenose se putem indosamenta. Vlasnik običnih akcija ima pravo i na druga prava, u skladu sa odlukom o emisiji, uključujući pravo preče kupovine akcije narednih emisija. Prioritetne akcije daju pravo imaocu u odnosu na primaoca običnih akcija, na prvenstvo naplate dividende, prvenstvo naplate iz likvidacione, odnosno slučajne mase kao i druga prava utvrđena odlukom o izdavanju akcija. Prema sadržini prava, prioritetne akcije mogu biti:

- kumulativne,- participativne i- zamenljive.

DIVIDENDE Dividende predstavljaju dobit na osnovu udela u akcionarskom kapitalu, odnosno posedovanju akcija koje o tome svedoče. One su promenljiv prihod, a zavise od prihoda akcionarskog društva i njegove poslovne politike.

Vrste dividendi:1. stalne, odnosno regularne i ekstraordinarne, odnosno posebne;2. koje se isključuju iz dobiti i one koje se isplaćuju iz osnovne glavnice;3. koje se isplaćuju u gotovom novcu, zatim u akcijama, pa u obveznicama, pa u dobrima koja

se javljaju u vidu obećanja.

RAZMATRANJE POLITIKE DIVIDENDI SA ASPEKTA RAZLIČITIH INTERESA

Finansijski analitičari

Tvorcimišljenja

Većinski akcionari

Kontrolisano društvo / menadžment

Manjinski akcionari / Mali investitori

Dividenda

Berzanski kurs

51