SKOK U NESANICU Zorana SlaviaPosle pesama i pria, najnovije knjievno delo Zorama Slavia jeste roman, i upravo za taj prvi Slaviev roman nije zanemariva injenica o njegovom ve steenom pesni kom i pripovedakom iskustvu. Upravo to iskustvo doivljava u ''Skoku u nesanicu svoju primereniju afirmaciju. Romaneskni oblik, sudei po knjizi koju sad imamo u rukama, oblik je u kojem Slaviev dar dolazi najvema do izraaja i posvedoava da je re do najpre sudnijoj odluci u njegovom knjievnom traganju este i uspele poetske deonice, s jedne,i pripovedake male forme koje se variraju i ulanavaju, a sa druge strane, daju naroitu dra ovome delu. No, dra koja svoj snagu crpe iz ranije nam znanih autorovih sklonosti i umenosti uveana je neim to moe pripadati jedino romanu, naime obzorjem ija konstrukcija omoguava ukljuivanje mnogih vidova istog dogadjaja. Sam roman je pisan modernom tehnikom komponovanja. Sastavljen iz niza manjih celina, on nam se pojavljuje poput mozaika koji doputa raznolika itanja. Naizmenino smenjivanje arolikih povri na toga mozaika prati jedno dalekosenije naizmenino smenjivanje. U pitanju je svojevrsni preplet zbiljskog i fiktivnog, faktografskog i fantazmagorijskog. Stvarnost kao da je podvrgnuta nekom alhemijs kom procesu transmitovanja, pri kojem ni mi zajedno s Martinom Dimitrijeviem, junakom romana, urednikom jednog lokalnog lista, vie ne znamo da li je re o snu ili javi. Zapravo je re je i autentina java. Drukije i ne moe biti u duhu jednog izuzetno senzibilnog lika zahvaenog rv njem koji istine pretvara u ''greke''. Martin je urednik koji objavljuje objektivan izve taj o govoru optinskog politiara, upravo zbog toga biva proganjan. Roman je svo jevrsna epopeja proganjanja i junakovog traganja za Izazom. Prema tome traganju mogli bismo ve spominjani mozaik za pravo ga vidimo kao lavirint u koji nas tera svako proganjanje, zbiljsko ili fiktivno, svejedno. Pri tome vrednosti ostvarenja doprinosi i dobro izvedena pripovedaka igra koja sazdaje delo. Martin Dimitrijevi je junak povesti koju pokuava da napie istoimeni pisac, Meutim tako nastali dvostruki niz u pripovedanju iznosi neki trei, neimenovani pripo vedaki glas. Tekst romana je poput palimpsesta. Dok itamo roman istovremeno prisu stvujemo njegovom nastajanju. "Prianje je u isti mah prianje dogadjaja i prianje o prianju toga do gaaja satkanog ionako od jave i sna. No, tako usloena romanesk na struktura ni najmanje ne onemoguava kretanje itaoca kroz nju. U tome

je bila autorova vetina dok je podsticao povratni proces izmeu romanesknog i meta romanesknog: sve to je inio jedino je doprinosilo itaoevom zadovoljstvu, kao i saivljavanju sa junakom ubaenim u veliki mehanizam ljudske hajke, zajedno sa svim onim to je u njoj autor mogao da vidi: groteskni elementiI, erotika politiko i moralno diskvalifikovanje, emotivna anamneza... Ako u sluajevima o kojima pria ovaj snohvatni rooman o nesanicama koje java moe da izazzove najee nema izlaza, umetniki gest je, slutimo ispod teksta romana, barem onaj koji nas moe nauiti kako se ipak ljudski opstaje u bezizlaznosti naeg sveta i moi mehanizacije koji taj svet izobliuje. Jovica Ain, knjievnik

Lirizacija tekstaZoran Slavi: Skok u nesanicu", Gradska biblioteka, Zrenjanin. 1985. I zrenjaninski knjievnik, Zoran Slavi (1945), svojim prvim romanom ..Skok u nesanicu" kao da dokazuje da se u naoj savremenoj knjievnosti sve manje istih" pesnika. Sve je vea grupa pisaca koji se zapravo zalau za lirizaciju proznog teksta. Okosnicu prvog Slavievog romana. Skok u nesanicu" ini prianje o Martinu Dimi trijeviu, uredniku nekakvog lokalnog glasila. U tom prianju Slavi, koristei se ve steenim pripovedakim iskustvom, upotrebljava tehniku kolaa u spajanju razliitih fragmenata iz ivota svog glavnog junaka. Cela Slavieva pria temelji se na prikazivanju subine promaenog oveka, koji se U vrtlogu ivotnih injenica osea nemonim za bilo kakvu smislenu aktivnost. Pritom je kom pleksnom analizom unutranjeg sveta svog glavnog junaka Slavi je postigao zanimljivu tekstualnu dinaminost, tako da se doima zanimljivim i na onim stanama gde je njegov autor spa jao tradionalno sa iracionalnim. odnosno gde se u kontekstu poetne analize unutraljeg" slu io i obrascem borhesovskog" iskaza". Inae, u isto fabulativnom postavljanju teksta Slavi je pokazao da roman ne trpi "komplikovanu reenicu niti oslanjanje na stereotipne komentare". Svaki fragmenat iz ivota Martina Dimitrijevia zaokruena je mala pria, koja slui kao diskretan uvod u sledee. Da bi na kraju sve bilo kompozicijski usklaeno i uklopljeno. Ovakvom siste matizacijom teksta Slavi je omoguio svojim itaocima da ne lutaju u itanju ovog inovativnog i

asocijativnog dela koje se zbiva izmeu realnog i mogueg. Izmeu politike i opsesije kojima luta junak, neobino obian Martin Dimitrijevi Zoran M. Mandi

GLAVA 1. ILI 0 TRAGANJU ZA IZLAZOM

Kada je levom nogom iskoraio ka ivici puta, u nameri da izbegne lokvu, sa severozapada je odaslat znak. Sa obale Tamia blesnula je jutrom razblaena raketa. Nije se mnogo iznenadio, jer, znao je da oni nee blagonaklono gledati na ovakvu nakanu. Ipak, nije ni za trenutak zastao. Posmatrajui svoje nezaprljane cipele, uivao je u vetini zao bilaenja blata i vode na drumu, izgradnjom autoputa, sasvim zanemarenom. Po mislio je kako i njihova brzina u otkriivanju njegovog odlaska govori o znaaju koji pridaju tom putovanju. Dogaaji poinje da se odvija! Ovoga puta glavni junak je on Martin Dimitrijevi, novinar lokalnog lista. Oenjen, bez dece, suspendovan sa posla zbog nesavesnog odnosa prema radu i neodgovornosti naroito ispoljenih u nepre ciznom prenoenju diskusije predsednika, druga Stamenkovia, iz ega su mogle nastati nesagledive drutvenopolitike posledice". Gde je sada tiaj Milo Stamenkovi misli Martiin. Ja sam od rei do rei napisao samo ono to je on rekao tog 17. aprila. Nisam ja kriv to je to kasnije zazvualo politiki pogreno. Zato ja da menjam svoj tekst zbog njegove gluposti. Ne kaem, bilo bi jednostavnije da sam priznao da je u pitanju moja greka ali... Sada sam opet ja glavni junak. Negativan, dodue, ali istiina se jednog dana mora saznati. Oni me ne prate bez razloga. Znam da su tu. Ne ispaIjuju se rakete tek tako. Sve bi dali da saznaju kuda sam naumio. Ako budem strpljiv i otkrijem Beleg, niko vie nee moi da ismeva Martina. Na drvenom mostu, preko poljoprivrednog kanala, opet se osvrnuo. I tada ih je ugledao prvi put. Istovremeno je osetiio neodoljiivu potrebu za mokrenjem. Strah? Po svemu sudei da. Ali, sa njim je i raunao. Jednostavno, oni su bili iza njega. Da li su svi koji se boje kukavice? On je na put poao potpuno spreman da svako sopstveno raspo loenje iskoristi. I tue. Sve to uspe da poremeti ravnoteu ovog jesenjeg dana moe mu biti od pomoi. Ni loe raspoloenje ne treba suzbijati. Ni strah, ni bes progonitelja. Do izlaza moe doi jedino duevim stanjem koje prevazila uobiajeno. U trenutku kada kljuanje krvi stigne do vrhunca znak za izlaz iz ovakvog opsadnog stanja sam e se ukazati. Ugledae ga na obali Tamia. Tako pie u knjizi Tihona Viiniogradova, koja mu viri iz depa na mantilu. Mokrenje! Skrenuo je malo s druma. Oprezno zagazio u blato. Opet levom nogom. Nikako na to ne sme da zaboravi. Mokri. Pravo telesno zadovoljstvo ga od tog splanjavanja obuzima. Sve ide dobro. Dogaaj se pravilno odvija.

Izvlaei levu nogu iz it kog ali ne i suvie dubokog blata, ponavljao je u sebi pravilo broj jedan iz knjige Vinogradova: ako eli da pronae izlaz, svaki put kad iznova zakorai obavezno to uini nogom kojom si iskoraio iz kue. A on je jutros, tano u 4 sata, levom nogom iskoraio iz svog stana u Balkanskoj ulici. Vraajui se na put, skoli ga misao: moda su ga oni, dok je mokrio, posmatrali dvogledom. Moda su se smejali? Pogledao je na njihovu stranu. Lica im nije video. Verovatno su likovali od straha mokri! Ako su tako mislili, nisu bili ni blizu otkria da njega, Martina Dimitrijevia, svako znatnije uzibuenje pribliava Izlazu. Uas, da uas, pomogao bi mu da ugleda koridor kroz koji bi napustio zauvek jesen. Spasonosna formula glasi: iz emotivnog oka to hitrije prei u stanje potputog mirovanja. Izlaz e se tada sam ukazati. Ali, prvo treba pronai mesto uasa. Koraa dolmom. Trava, hladnoom tek dotaknuta, kao da mu bei pod nogama. Osea njihove poglede na potiljku. Iz elje da ne primete njegovo posrtanje hod mu se pret vara u neveto klizanje. Da sam barem kao dete nauio da se klizam - pomisli Martin. Pravili smo klizaljke od komada drveta i ice. Bilo je deaka koji su na ovim primitivnin klizaljkama savreno savladali vetinu kretanja po ledu, ak znatno bolje od onih sa pravim elinim spravama. On nije. Oduvek su mu finese izmicale. Bio je pomalo trapav. Nadam se da mi ova haotinost pokreta nee smetati u postizanju cilja misli Dimitrijevi. Uspori zato hod, s pomilju da ukoliko ovaj vie lii na besciljno tumaranje, anse da ih zavara rastu. Treba im stalno postavljati zagonetke. Naravno, u nepravilnim razma cima, sa naizgled besmislenim reenjima. Oni nisu glupi ali prevelika samouverenost, koju im uloga gonitelja prua, usporava ih u odgonetanju. Vinogradov kae: protiv protivnika organizovanog i loginog, valja se boriti reenjima naizgled protivrenim i suludim jer i sam se Izlaz nalazi u raseklini izmeu razumnog i nemogueg. I jueranji, naravno lani, pokuaj da se priblii Izlazu Martin je izveo u nameri da ih izmori. I sebe naravno jer se mogunosti izlaska iz stvarnog mnogostruko umnoavaju i u trenucima velikog zamora, kad organizam radi potpuno prigueno. Sat mu je stao. Koje li je vreme? etvrtak je. Jesen. Magla, gusta. skoro se sliva niz topole. Dolma se gubi iz vida ve posle desetak metara. Tamo negde bi trebalo da budu ume i enanski most. Korak mu uranja u korak. Sada ga verovatno ne vide. Magla i za njih vai. Poeleo je da ubije tog Miloa Stamenkovia. Da mu zapali automobii. Da poalje na sve strane ano nimna pisma i obelodani njegove mahinacije. Nita od svega nije uinio. Bio je plaljiv a jednog momenta je i pomislio moda je i taj ovek imao znaajnijih razloga da porekne ono to je s govornice rekao. Moda su

ga naterali. Moda... i to moda je odgovaralo Martinu da nita ne uini. Nita, osim da odlui da ode.

GLAVA 2. ILI KAKO NASTAVITI ZAVRENU PRIU

ovek koga smo tek povrno upoznali, u okolnostima krajnje neprijatnim, raspo loenje koje podsea na enju za padom, jesenji ambijent kao poruen za moguu meta fiziku poetni su taktovi politikoljubavne prie, ko zna iz kog razloga obrnuto ispriane. Moda zato to i u pravom ivotu veinu stvara saznajemo iz sredine ili s kraja, retko kada smo u prilici da znaenje s izvora dotaknemo. Soba i pisai sto okrenut zidu. Svetio dopire s leve strane. U kui krhka tiina. Sreda je 30. mart. Iitavam rukopis o pokuaju Martina Dimitrijevia da izbegne realnost. On, praen nekim neidentifikovanim progoniteljima, trai pukotinu u zbilji. Osmelio se da u stvarnosti pokua ono to mnogi samo pred san poele. Kroz prozor u sobu se uvlai suton. Mrak me kao mrea sapinje. Kako Dimitrijevi zamilja prostor izvan jave? Nosi li u glavi religioznu viziju ili moda ga kroji po pravilima naune fantastike? Ili jednostavno ide za svojom nakanom blaen u neznanju? Tmina ubrzo naseli prostor udnim spokojem. Ne palim svetio, jer prija mi razmiljanje u polumraku. U punom svetlu ko zna da li bih imao takvo razumevanje za Dimitrijevia. Da li knjiga pomenutog Tihona Vinogradova daje neko promiljenije tumaenje? Sledee pitanje moglo bi da glasi: zato je pisac tog spisa, u koji Martin duboko veruje, sudei po imenu i prezimenu Rus? Da li zbog toga to ruski pisci i filozofi esto poseu za misticizmom, isceliteljstvom i ekstatinim temama uopte? Iako ovaj pisac ne spada u poznata imena, kao mogui izdanak uticajne i sloene kulture, njegovo navoenje omoguie pristup mnogoznanim asocijacijama! Kao mogue uprite za iznalaenje ivotnih rukavaca, ova knjiga ostavlja nas u nedoumici da li i sama stvarno postoji, jer u njoj se izrekom pominje reka Tami, koja evidentno ne tee u Viinogradovljevoj domovini. Ostaje mogunost da je nadobudni prevodilac, u elji da je aktuelizuje, menjao originalna imena. Ili Martin iz ove knjige ita onako kako mu odgovara? Otvaram prozor. Prohladna i prozirna no sad me dotakne snanije. Prolee mi zamirie u trenu. Martin Dimitrijevi kroz neprijatnu jesen, uvijen u panonsku maglu trai Izlaz. Tihon Vinogradov, na koga nisam naiao u katalozima Narodne biblioteke, prati ga u depu sivog balon mantila. U pitanju je bekstvo od, nedovoljno razjanjenog, Miloa Stamenkovia. Martin bei od njega iako bi se moglo rei da je u pitanju njegova nespremnost da se srano suoi sa posledicama bavljenja javnim poslom kao to je novinarstvo. injenica da je sporni tekst, koji ukrta drastino ivotne sudbine ove dvjice

ljudi, objavljen u aprilu dok posledice po Martinovu karijeru iskrsavaju krajem leta, baca senku na moralni lik ovog predsednika ali takvo tumaenje nimalo ne olakava Dimitrijeviiev poloaj. Po pravilu naknadna pravovernost mnogo je pogubnija od one koja doe pravovremeno. Bez javno izreene kritike Stamenkovievog, i da li samo njegovog, ponaanja, pod uslovom da je Martin zaista doslovno preneo njegovo izla ganje, psiholoki i moralni pritisak kojim je palanka opteretila ovog oveka to baza ravnicom, nije se mogao umanjiti. Zlovolja, prezir i surovost u uskim i zatvorenim sredinama kao blato sruuju se na ljude bilo ime obeleene. Kad je u pitanju politiki beleg, a za njega je dovoljan sukob sa ovekom iz politike, odbojnost je ak vea. Osim za ljude koji posle neprijatnog iskustva ne preu na drugu stranu . Ko izneveri sopstvena ubeenja moe meutim oekivati ak blagonaklonost jednog dela te iste malograanske porote. U takvom ribnjaku tromih ali otrovnih vodozemaca, osetljiv i ne naroito uspean ovek Martin Dimitrijevi, ne nalazi drugi izlaz od bekstva. Dok mene, iz martovske noi, jedva ujno dotie bezrazlona seta, on kroz vlaan horizont, u raspoloenju bliskom halucinacija, trai put do izmiljene svetlosti. Kakvo je propadanje kroz sebe potrebno da bi se ovek predao silama sluajnosti? ilava je opna koja nas odrava budnim u svakodnevlju. Martin je uplaen. Nekakvi gonioci ga nadziru s namerom da ga osujete u ostvarenju plana. Pod nogama mu ravnica preko koje je polegla jesen. U mrzovolja nametnutog prizora jedino ga izvesni Vinogradov titi. U dvostrukoj nepogodi on se sklanja pod zas tor od uspaljenih slova ko zna u kakvoj duhovnoj vruici poredanih u knjigu prorokih namera. Dva dana izgubim Martina iz vida. Poslovi, obaveze i glasno neiskazana nes premnost da se suoim sa njegovom daljnom sudbinom. Nedelja je 2. april. Sunce od jutra prska betonske garae, deije igralite, autobusku stanicu br. 10/b, i sluajnu brezu kraj samog hidranta. Knjievnog Martina proganjaju nepoznati ljudi. Verovatno su u dosluhu sa predsednikom Stamenkoviem. Logika prie na to navodi. rtva nije ostala na mestu da saeka kaznu, pokuava sama da razrei sluaj, jasno je da monik mora preduzeti protivmere. Gonii su odaslati. Ne prilaze mu. Samo ga paljivo prate. Nameravaju da ga spree da se dokopa Izlaza iz poremeene jave. Da li oni ve to znaju Ali moda moja misao brza sa iznoenjem pretpostavki? Izvesno je meutim da ova specijalna grupa ne sluti da on, poput vraeva, u izbezumljenosti due i izmodenosti tela, nalazi spas. Provienje koje e ugledati u transu, tako uostalom pie u knjizi Tihona Vinogradova, omoguie Martinu da sve napusti. Nitavilo mu se nudi sa druge strane. Skok u venu

besanicu. On ih jedino zove drugim imenom: nada ili drugi ivot. Iz dubine mraka dopire zvuk klavira. Neko uvebava umana. Greka uvek na istom mestu, zatim povratak na sam poetak. Da li je i to to Martin trai neki poetak. Obrnuto proitana azbuka? Njegova uzdrmana svest raa gonioce, Ili su oni moda stvarni, izbegli iz knjige T. Vinogradova. ovek baen u maglu: iz ivota ili mate u koju je ipak iz nekuda morao dospeti. Masa pretpostavki pogodna za graenje knjievnog zaplete sa nagovetenim krajem. Moda se ipak u svemu krije neko dvosmisleno seivo koje e u presudnom momentu posei samog autora. Jer, dok mi san prilazi pomislim kako je zapis o Martinu pun prave nelagodnosti. Kada je levom nogom iskoraio ka ivici puta, u nameri da izbegne lokvu, sa severozapada je odaslat znak. Danas je utorak. April ve traje. itam prethodnu reenicu, jer mi se ba ona zaglavila kao kost u grlu. Martin traga za Izlazom koga po svakodnevnoj logici nema s ove strane zdravog razuma. On je oigledno u velikoj krizi ali zar taj zid pred elom ne bi mogao da postane i nekakva njegova prekretnica: da sile koje su ga dovele u bezizlaz pretvori u mostobran koji vodi u ekstazu nedostupnu veini. Nejasno je ipak mnogo toga kad je u pitanju Martin Dimitrijevi. Nedostaju mnogobrojne injenice. Da li je zaista dos lovno preneo govor tog Stamenkovia? Oigledno je, zatim, da knjiga navodnog Vino gradova ipak nije bez dalekosenijeg znaaja. Znai, ne mogu bez pouzdanih dokaza tvrditi da ne postoji. Drugo je sasvim pitanje kako je on protumaio ovog ruskog mis tika. Moe li, zatim, knjievni junak postojati u takvom jazu sa svojim literarnim zaet nikom? Meni se naime priinjava da Dimitrijevi die i onda kad ga moja reenica ne dotie. Kad je levom nogom iskoraio.. . Oigledno je insistiranje na levom iskoraku jer tako ui navodno Vinogradov. Zato? Prejak naglasak da bi mogao da ostane nepri meen. Posle skandala Martin se opredelio da ode u neizvesnost ali ne i da se pridrui kafanskoj opoziciji. Levi iskorak je moda nain da se progoniteljima kae jasno ko je on. Mogue da je i tako premda deluje isuvie ispolitizovano. Levi iskorak je moda samo knjievni ukras? Zamka?! Budim se naglo a iz sna u bledo jutro nosim sliku eline igle koja mi prodire u slepoonicu. Sa papira me saekuju ohlaene reenice. U daljini vidim naputeni elezniki kolosek. Neki izrazito visok ovek mi ulazi u vidokrug. Martin Dimitrijevi je jo u magl

GLAVA 3. DA LI JE OVO ZAISTA NAPISAO VINOGRADOVU subotu esnaestog aprila bilo je prohladno. Spolja se odvija oblaan dan, pun pritajene mrzovolje. Na radio programu muzika starih majstora. U 10 sati vesti. Na dnu fascikle sa dokumentacijom o Martinu D. pronalazim hartiju sa tekstom ispi sanim mainom. itam ga s primetnim uzbuenjem: O njemu smo samo znali da je visok i nama potpuno nepoznat. Jednostavno stranac. Meutim, njegova pojava ulila nam je svima neko strahopotovanje. Nastupom kao da nam je dao do znanja da nam nije samo fiziki nadmoan. Jednostavno, zaao je meu nas zbunjene nejasnou onoga to treba, u bliskoj budunosti preduzeti. Ne to nam je govorilo da on zna reenje zagonetke koja nas u daljem razmiljanju uspo rava. Na zastanak na ovom mestu bio je zapravo posledica nemoi. O pronalaenju pravog puta nije moglo biti ni rei, jer nevolja je bila znatno vea. U pitanju je bilo saznanje da mesto na kome smo se zatekli toga dana, u traganju za ulazom u Unutranjost, nikako ne lei na pravom putu. Ustvari, ono nas je sivilom i zlovoljnim nebom umnogome unesreilo. Sedeli smo na toploj zemlji. Tvrdoj i nezainteresovanoj. Odasvud strujanje onemoalog vazduha. Bezvoljni smo bili i nismo znali ta bi sa sparinom lica. Ispod koe nam se uporno razlivala zlovolja. Iz shvaene bezizlaznosti kao da se raala pometenost. U sumrak svi se podajemo nekom bolesnom snu. Zapadamo u njega kao u slatku komu. No ni tada se muke i jad ne prekidaju. Ja sanjam enske spodobe koje me nagovaraju da napustim drugove, za uzvrat mi nudei mapu na kojoj je, navodno, oznaen siguran put do Ulaza. Kolebam se i zbog drugova a i zbog nedoreenih pretnji koje slutim u njihovim pogledima. Sanjam sve to udno ubrzano i oseam da u itavom prizoru neto nije normalno. Ne u redosledu i sadrini, ve u izgledu tih ena. I neposredno pred nasilno buenje shvatam da su ene nage do pojasa ali bez grudi. Takvo saznanje uini me jadnim u trenu. Taj se jad buenjem prenese i na javu, ovog puta izmenjenu stranevom pojavom. Zatekao nas je obeznanjene: ni u snu nismo naili na putokaz. On je svakako jai od nas ili je siguran u svoj put ili pak nita ne trai. Oigledno je bilo da je i sam svestan svoje nadmoi. Stekavi nenadoknadivu prednost iznenadnom pojavom, u itavom sauestvovanju bio je nedodirljiv ali ne i omiljen. Proetao je naim logorom. Izrekao nekoliko reenica nebitne sadrine, zapahnuvi nas glasom potpuno obestraenim. Oseali smo kako nam njegovo prisustvo iz trena u tren postaje neprijatnije a istovremeno raslo je i saznanje da neemo moi bez njega. Njegov zaleen osmeh etao mi je stomakom dok se iznenada nije zabio u pupanu udolinu. Kriknuo sam, ne toliko od bola koliko od zaprljanosti koju sam naslutio u dnu tih uglaanih oiju. Krik je prostrujao masom ne izazvavi ni jednu ljudsku reakciju: niko nije pokuao da mi pomogne niti na njega da nasrne. Jedina posledica mog pokuaja otpora bila je jo vea tiina, koja kao da se omotala oko stranca. Da li zbog praskozorja koje je nastajalo ili iz nama nekog nepoznatog razloga njegov je lik postao plaviast i nejasnih obrisa. On je stajao pred nama bez trunke zbunjenosti i, kao da nas je izazivao, svestan da neemo nita preduzeti. Zapravo, oi su mu odavale oveka koji je sve ve jedanput video. Kada je

ocenio da je dovoljno vremena posvetio prvom boravku sa nama, lagano se zaputio pravcem kojim je mrak oticao. Sasvim na dnu stranice, olovkom napisana, stajala je primedba: pitati Roka Nikolova ko bi mogao biti autor ovog teksta. Pomiljam odmah na famoznog T. Vinogradova. Nekih odreenih indicija za takav zakljuak nemam ali sveani ton kojim se opisuje zbeg a jo vie Pominjanje ulaza u unutranjost navode na zakljuak da je to mogui ispis iz knjige koja Martinu slui kao vodi. Tajanstveni stranac koja unosi nemir u neidentifikovanu gomilu deluje dovoljno svetaki i mistino kao da je junak ne ke fantazmagorine prie. Duevno stanje u kome nalazimo Dimitrijevia ini i pronaeni tekst dovoljno privlanim za njegove neuroze. Kao lektira ovog oveka moda nam otkriva njegovu potrebu za nekom vrstom spasitelja, dok uzdrana erotika u opi su nagovetava znaajnu ulogu enske duhovnosti u ivotu junaka Martina Dimitri jevia. I da li samo duhovnost? Pronalazak knjievnog odlomka koji bi mogao pripadati, atmosferom i temom, pretpostavljenom piscu Vinogradovu, u fascikli sa stvarnom graom za priu o strmoglavu M. Dimitrijevia, na izvestan nain unosi pometnju u nesvakidanji trokut: izmiljen, lik literarna graa ranije sainjena (i kao takva postojea) autor koji pokuava da povee niti tueg i sopstvenog ivota knjievnim prevod nicama. Ili, moda se radi o pokuaju oneobiavanja sopstvenog ivota u emu je Mar tin Dimi trijevi samo alibi. Ali: Sa obale Tamia blesnula je jutrom razblaena rake ta. Rakete nisu, osim u ratu, svakodnevna a jo manje prirodna pojava. Iz ovakvog zakljuka direktno proizilazi da je bekstvo reenog Martina ipak znaajnija injenica. Pominjanje reke Tami, nedvojbeno postojee na geografskoj karti, iznova otvara sumnju u iskljuivu izmiljenost ove hajke kroz jesen. Jutro koje svetlom razblauje raketu, kao da samo jo vie usloava buenje, jer ipak je mogue nas lutiti da Martin ne sanja sve ovo. Ko onda sanja?

GLAVA 4. ILI O IZGUBLJENOJ TRCINije se mnogo iznenadio jer znao je da oni nee blagonaklono gledati na ovakvu nakanu. To uokviruje njegovu elju. Bez njih i pokuaj bi bio nemogu. Njihova revnost je doprinosila uverljivosti situacije. Martina je meutim zabrinjavalo nejasno ali uporno oseanje da on samo prisustvuje a ne uestvuje u ovoj mutnoj igri. Nespremnost da do kraja izdri u svakojakim ivotnim trkama osmotrio je jo davno u sebi. Ipak, sve je postalo oigledno s prolea 1964. Dan u predvorju leta. Vreme Martinovog bavljenja sportom. Atletikom. Sa prilinim uspehom bio je takmiar u mesnom klubu. Trka, srednjopruga. Kao junior pobeivao je na lokalnim takmienjima. Zanosila ga je tada borba sa metrima i sekundama. Mo da i vie od toga saznanje da do zadate mete sopstvenom snagom stie pre ostalih. Bi lo je zanosa u grevitom udisanju vazduha, dok ga malobrojni posmatrai pozdravlja ju kao pobednika. Nikada nije bio blii sopstvenom telu nego tada. Po zavrenom treningu ili takmienju lagano bi iskidao majicu natopljenu znojem i odlazio pod prohladni mlaz vode. Telo bi se grilo a zatim lagano predavalo slasti potpune oputenosti. Tog dana, na samom zavretku Gimnazije, po prvi put je trebao da se takmii sa starijima, kako se to kae u seniorskoj konkurenciji. Klub je putovao u Beej. Nauen da sve shvata preozbiljno, no izmeu subote i nedelje proveo je nemirno. Ko zna koliko puta je odsanjao trku, svaki put sa drugaijim ishodom. Ronio je snom guei se zebnjom. Nedeljno jutro bilo je svee. Skela na Tisi poluprazna. Martin je nervozno u svemu i svaemu traio neki predznak: predstojea trka je svakim minutom dobijala u vanosti iako je zapravo imala sasvim lokalni znaaj. Kad su preli reku, gradi ih je doekao obamro od nedeijnog sna. Jedino je sunce vrtoglavom brzinom sve plavilo. Mleni restoran blizu obale. Svee opran keramiki pod. Miris kiselog testa. Martin jede pogaice koje mu kao olovne ploe padaju na stomak. Jogurt. Na muninu jo sino zapaenu, nevoljno progutan obrok dodaje svoj znatan udeo. Sedam je sati. Takmienje poinje u devet. Ekipa eta ulicom koja vodi do stadiona. Sa obe strane visoki kesteni. Svetlost se preliva preko lia i pada im pred noge slina perlama. Osam sati. Stiu do stadiona. Staza je od crvene ljake. Martin u ustima osea nakiseo ukus straha. Obilaze stazu. Oko stadiona visoki jablanovi. Tano osamnaest stabala. Domai takmiari se ve zagrevaju. Trenerke su im dosta stare i isprane ali lica im deluju grubo i samouvereno. Svlaionica. Miris ohlaenog znoja i memle. Svuda beton. Klupe, i ekseri u zidu umesto vealica. Kroz poluzatvorena vrata enske svlaionice: dva kolena i jedna sagnuta stranjica. Martin uznemireno oblai trenerku, zatim obuva patike. Stranjica je Verovatno Verina pomisli pokuavajui da je dovede u vezu sa njenim okruglim licem. Iz enske svlaionice se potom zauo smeh koji je Verovatno bio u nekakvoj vezi sa mladievim uzbuenjem. Zapoinje zagrevanje. Prvi krug u sasvim laganom tempu. Potom drugi neto bri. Razgibavanje. Martin se fiziki sasvim dobro osea. Ovih je dana uglavnom redovno trenirao. Ipak, kao da ga neka lepljiva smuenost sapinje. Do starta je preostalo jo deset minuta. Toplo mu je. Navlai sprinterice. Bele sa crnim prugama. Iznoene. Vera protra pored njega. Stranjica je

bila njena! 'Sada je sigu ran. Iako upakovana u orc i trenerku oblina je nesumnjivo ista. Ustaje sa trave gde je radio gimnastike vebe. Neto ga sapinje u grudima. Verovatno je opet bled: prilaze mu drugovi i hrabre ga. Vera ponovo protri kraj njega. Martin pomisli kako je ona sigurno primetila njegov pogled tamo u svlaionici. Vrti se oko njega dok on ne uspeva da odvoji oi od njene loptaste izboine podno lea. Sunce se razgrejalo. Ceo se stadion pretvorio u usku crvenkastu traku koja kao da mu se obvija oko vrata. On kao da sluti ulogu ove trke u potonjem svom ivotu. Start. Svi polazimo silovito. Neko iz straha, neko iz samouverenosti. Poela je konano ta trka na tri hiljade metara. Vie od sedam krugova po suncu koje kao pljusak sa svih strana kropi. Tri nas jedanaest. Svi izgledaju stariji od mene. Grevit start mi se ve posle prvog kruga sveti: vazduh nikako da ispuni plua. Kao da prolazi kroz probuen meh. Milan mi neto dovikuje. Okrene se jo jedanput, potom odmahne rukom i nastavi da tri s prvom grupom. Trim u sredini kolone. ini mi se kao da e mi plua eksplodirati. Noge kao da su od gume ko zna kojim se impulsima sad pokoravaju. Moja im glava sigurno ne komanduje. Sve vie zaostajem. Plua kao da rade u bezvazdunom prostoru. Zavravamo trei krug. Iza mene su jo samo dvojica. Na izlasku iz krivine, otar bol u listu leve noge. Zahramljem, pretrim jo desetak koraka i tad umesto gra nogu preplavi oseaj tuposti. Nastavim trku kao da umesto leve noge koristim tulu. Dok sam se bavio svojim telom jo jedan takmiar me obie. U glavi ve zri namera. Iz polumraka koji u mojoj svesti vlada svuda oko staze ujem glas trenera Marica: Moe! Samo digni ruke - i dii normalno! Dri prikljuak! Ruke gore? Kakve ruke i kakav prikljuak razmiljam zbunjeno dok mi noge, neza visno od sveg tela, sve sporije savlauju stazu. Pokuavam ipak da ubrzam. Ne snagom i sveinom ve voljom. Posle kraeg zastoja, uspevam. Prestiem dvojicu. U trenu javi mi se misao da bih mogao jo neto i da uinim u ovoj nesrenoj trci. Ubrzam jo malo ali istovremeno pone da me raspinje neki neodreeni bol u stomaku. Probi me znoj a disanje se iznova poremeti. U uima zuji. Bubnja. Takmiari iz prve grupe odmiu. Iz zblanutog tela iskljuca potajna misao: stati i lei na travu. Ko to kae da ja moram da zavrim ovu trku? edan sam. Usta suva a drelo usijano. U grudima rana. Do cilja je jo etiristotine metara. Mari urla sa ivice terena da moram da prestignem jo jednog takmiara. To je Verovatno zbog bodova za ekipu. Njemu je do bodova a ne zna kako ja jedva vuem sopstveno telo obeeno o krhki kostur ponosa. Kako bih nado odustao. Trava me neodoljivo vue. Ali, zar nisam sam pristao na ovo besmisleno tranje u krug? Da li tranje u kome treba pobediti samo sopstvenu slabost vredi kao i ono u korne pobeuje druge? Mislei tako izbijam u ciljnu ravninu. Sunce mi pri enice. ljaka kao da se ugiba pod nogama. Propadam svakim korakom sve dublje. Mari urla. Onaj koga treba prestii jedva da je korak dva ispred mene. Za momenat zaboravim na sunce, na noge bez snage, na bol u stomaku i zapaljena plua. Skupim preostalu snagu. Zapravo, iupam je sa samog dna podsvesti. Zasprintam besomuno. Kao u bezvazdunom prostoru. Santimetar po santimetar smanjuje se razmak. Prestignem tog momka u utoj majici. Onog vanog za plasman ekipe. Do cilja je preostalo jo trideset metara. Momak je oajan i, umesto da tri dalje, nastavlja hodom. I onda, za sve okolne iznenada, skrenem sa staze i svalim se u travu. Jednostavno misao u glavi se odvila do kraja: ovo nije moja trka. U mojoj

ekipi nastane opte zaprepaenje. Leim licem prema nebu dok se noge nesvesno gre. Vaazzdduuhhaa! Ceo organizam kao da urla tu re. Sklupam se u elji da prevladam muninu. Pritravaju mi drugovi. Masiraju miie na nogama. Usprave me i nateraju da hodam. Mari psuje: Kako ba sada da se povredi. Izgubili smo tri vana boda a do cilja je ostalo samo jo dvadeset pet metara. Martin pomisli: znai, izgledalo je kao da sam se povredio. On je ipak znao da je svojevoljno odustao. Ne zbog napora, iako je bio izmoden. Snaga bi izdrala jo do cilja. Jednostavno na tom mestu prestala je elja za borbom. One osrednje je uspeo da prestigne. Pokazao je da moe, i onda dragovoljno skrenuo sa staze. Nemo da se dalje bori sakrio je navodnom povredom. Tada nije razmiljao ime e obnoviti tu napuklu volju. Jednostavno mu je prijalo to ga svi tee. Naroito Vera. I trenutak pre pada, udno obojen, povremeno mu se vraao u svest, s oporim uzbuenjem. Ruali su u ribljem restoranu, koji kilometar izvan grada. Svi su bili veseli jer je ipak osvojeno prvo mesto. Jedan trka iz Beeja je diskvalifikovan, tako da Martinovi bodovi nisu bili presudni. U poetku se i on ukljuio u opte veselje, mrtei se povremeno zbog tobonje povrede. Kako je vreme odmicalo, postajao je svestan da nikako nije smeo da odustane. Manje ga je pekla la, jer njome ipak nikoga nije znaajnije otetio. Dok su inobusom ili kroz ravnicu pritisnutu vrelinom, jasno je oseao zebnju od narednih trka. Kako ubudue obuzdati nagon za prekidanjem borbe? Kako obuzdati slabost u momentu kada ga bolji obilaze? Kako odoleti travi kad te ljaka prodire. Ali, i kako ne poeleti sla st kad se zamoreno telo predaje. U zaguljivoj zapari Martin je zaspao. Kad su predvee stigli do grada, senke su ve premeravale ulice. Vozei se amcem preko reice, kod Elektrine centrale, Martin je resio da napusti atletiku. Mislio je da e time presei klicu poraza u sebi. Nije ni slutio da se hajke tek pripremaju.

GLAVA 5. ILI KADA JE IVOT BIO NORMALANIz sasvim banalnog razloga prekinuo je traganje za Izlazom: kia! Teka zavesa tenosti i goniima i gonjenom nametnula je zastanak. Martin se dokopao, ve dobro smoen, neke obanske trone kolibe. Jedno vreme je stajao, dotiui kosom raskvaeni krov. Posle desetak minuta je oprezno seo na slamom pokriven pod. Podvlaei mantil pod sebe pomislio je: ta sad rade Oni? Da li i njima kia smeta? Oseajui se neobino miran, znao je da se narednih nekoliko sati ne vredi pribliavati Belegu, jer samo stres ga moe izdvojiti iz svakodnevnog. Dovesti do Izlaza. Tako je barem knjiga govorila. Stres ili koma! Puio je, otkrivajui u toplom dimu nesvakidanje, omamljujue zadovoljstvo. Niz zemljani pod zalete se mlaz uzmuene vode okvasivi Martinu nogavicu. Nije reago vao, iako je voda bila i hladna i blatnjava. Ranije, pre sukoba sa Stamenkoviem, i sit nice su ga nervirale. Sklonjen u ovu kolibu, usred kiom spljetene ledine, Martin Dimitrijevi je uronio u nejasnu zonu smirenosti. I gonii su mu delovala manje strano i opasno. Skupivi se, sve vie se uvlaio u slamu. S toplinom, koju je negde duboko u sebi otkrivao, u svest mu stie i slika obinog dana iz vremena kad je ivot bio normalan: Naa je spavala hrapavo diui. Sat je zvonio buno i neprijateljski. On je ustao umoran i neraspoloen. Ponedeljak. U 8 sati je uobiajeni sastanak redakcije. Kafa. Navika od koje e svakako, u najskorije vreme, dobiti kiselinu. Ve danima u stomaku ima oseaj kao da je progutao jea. Na poretu pronae lone do pola puno kafe. Sino je Naa skuvala, ali njemu se nije pilo. 7,35. Jo je rano. Automobil je jue stigao sa popravke tako da nee morati da peai do redakcije. Njegov stari sitroen se esto kvari. Ovog puta bilo je u pitanju neto ozbiljnije. Mehaniar, privatnik, spominjao je: probueni hladnjak za ulje i mogunost ozbiljnijeg poara, zatim zamazane sveice i slab kontakt. Rekao je da ni akumulator nije u naroito sjajnom stanju. Raun e tek u sredu dobiti. Novca ba nema mnogo. Proputao je da redovno plaa otplatu za televizor i friider tako da je dospela potraivanja morao da plati odjedanput. Naa je, ne budei se, promrmljala: Zdravo. On joj je odvratio, Oseajui da je to uinio tek kada je zatvorio vrata za sobom. Mogla je i ona da ustane doseti se mrzovoljno. Dok je silazio stepenitem, oblaei mantil, nije razmiljao o vremenu koje e ga saekati na ulici. Sino se u bati nadisao meseine i Verovatno pod dojmom tog ukusa nije bio znatieljan. Ipak, skok iz snatrenja u jutarnju javu bio je prenaglaen. Napolju je, meutim, padala kia. Zapravo, prskala. Nebo je prokinjavalo. Vlaga i sivilo. On pomisli: moe li ovaj odvratni Ponedeljak da proe bez kie? Jesen to je tek zapoela, svakodnevno je menjala raspoloenje. On je jo bio u letnjim, drap pantalonama, od tergala. Cipele su takoe bile posve lake, sa platnom i plastikom. Uvozne, dodue. Mislio je da su panske ili moda italijanske ali ta je injenica tog ponedeljka izjutra bila sasvim beznaajna. 7,48. Brava na automobilu je podmazana. Osetio je po ljigavosti kada je dodirnuo. Rekao je majstor Totu da se ova teko otvara, meutim uinio je to sasvim uzgred, te nije ni mogao oekivati da e ovako zaprljati ruke. Okrenuvi klju, zauo je rezak zvuk. Radi. Pritisne zatim pedalu za gas i motor odgovori ravnomernim brujanjem. Miris benzina neprijatno mu

zapara nozdrve. Zaudi ga to, jer je obino ak nalazio zadovoljstvo u tom isparenju. Pomisli kako je kia kriva za sve. I Ponedeljak, svakako. U redakciju je stigao dva minuta pre osam. U prolazu se pozdravio sa Milicom iz odelenja za prijem oglasa. Preturao zatim po stolu, izmenio traku na pisaoj maini isprljavi, naravno, ruke. Rada se vratio iz WCa, sastanak je ve zapoeo. Glavni urednik je, po obiaju, prilino neobavezno analizirao prethodni broj koji je, iako je list nedeljnik, opet bio prilino slab i neinteresantan. Glavni je, naravno, zapaao samo manje greke. Spominjao je neke omake koje e u sledeem broju svakako biti izbegnute. Ponaao se kao da ga niko i ne slua, to je bilo skoro tano. Kada je zavrio sa ispraznim govorom, preli su na prijavljivanje tema za naredni broj. Prvo su beleene politike teme, zatim privredne. Kada je na njega doao red, najavio je prikaz pozorine premijere kao i intervju sa poznatim slikarem Miletom Bogdanoviem. Prvi tekst e mu napisati mali Stojiljkovi a razgovor sa Bogdanoviem je ve u subotu sam napravio. Znai, ove nedelje, zapravo do petka, ostaje mu jo jedan vei lanak i nekoliko vesti iz kulturnih krugova. U muzeju ima neka guva. Morae da izvidi to. Kau: poremeeni meuljudski odnosi. Najave su krenule dalje. Gradska hronika, selo i, na kraju, sport. Vlada je najavljivao zanimljivu rubriku o promeni celokupne uprave fudbalkog ikluba. Pitanja sredstava i obnove ekipe izazvala su sukobe. Sluao je taj romor potpuno odsutan. 9,15. Razgovor se otegao. Osetio je glad. Pogaice i pivo. Erika e sve doneti u pola deset. Danas mu se ba ne jede to. Radije bi virle. Ipak, svejedno. Jee pogaice. Na pivo e morati u Putnik, jer je na snazi odluka da se u redakciji ne pije. Kada se sastanak zavrio, oekujui doruak, poeo je da prelistava fotografije sa pozorinih predstava. Posmatrao je neto due jednu scenu iz Fejdoove komedije. Ana Vindri u krevetu a sve u Bubi u uhu. Tako je to bilo u normalnom vremenu, pomisli Martin. Napolju je kia iz pljuska prelazila u romor. U slami je bilo prijatno ali gonii e se svakako uskoro pokrenuti. Iznova put kroz raskvaena polja! Sagnuvi se da se provue kroz otvor kolibe Dimitrijeviu se u izmaglici priine obrisi Nainog nagog tela zateenog u skoku.

GLAVA 6. ILI O OEVOJ SMRTI

Iz slepljenog horizonta za trenutak iskoi modro sunce. Priroda se ispuni nestvarnim svetlom prosutog ada. Martinu se pak priini kao da ga iz nekog velikog tua oba sipa pljusak krvi. Sve je bilo kao u neprijatnom snu: krvave mree su ga saplitale. Ali, to nije bio san. Oi su mu irom otvorene. Rairio ruke, dlanove okrenuo ka nebu i nita. Krvava kia je padala samo u njegovoj budnoj glavi.Zai e uskoro sunce - pomislio je sa zebnjom, tada e prestati d ovo krvarenje neba. Upravo je tako bilo i onog dana kada je umro otac. Dodue, tada se sve zbivalo u zimu pa se krv meala sa snegom. Bilo je mnogo snega i krvi, tada pre dvadeset godina. ... Martin se vraao u grad kroz ledom okovanu ravnicu. Januar. Kasno popodne. Ve satima je peaio jer mu je u Kovaici pobegao voz. Izaao je da pije vodu, i kad je iskoraio iz WCa i poslednji vagon je naputao stanicu. Od elezniara je saznao da sledei voz za Beograd stie tek izjutra. Otiao je u ekaonicu i zgrozio se od prljavtine i neke teskobne polutmine. Bez razmiljanja uputio se drumom peice ka gradu. A do cilja je bilo vie od pet sati hoda. Krenuo je iz varoice zapravo rano izjutra. Danima odlaganu odluku iznenada je doneo: mora se vratiti u Beograd i nastaviti studije. Bez obzira na sve to se dogodilo, svaki dan bavljenja u ro diteljskoj kui gurao ga je u mrtvaju duevne bolesti. Treba ii to pre. Mislio je na to dok je koraao zemljom koja je bila prekrivena praskavim kristalima zamrznutog snega. Napustio je drum i po savetu nekog seljaka krenuo preicom. Sunce je bilo jo na nebu ali je prostor izmeu ravnice, snegom i ledom stinjene, i tiinom ispunjenog neba delovao zlokobno i sklon padu. Za trenutak je osetio kako mu iz modine raste strah od tog nesigurnog i privremenog horizonta. U pluima mu je na mahove ponestajalo vazduha to je pokuavao da nadoknadi ubrzanim disanjem. Liio je sebi samom na veliku i nesre tnu ribu. Stakleno zvono zime to ga je natkrivalo kao da se svakog momenta moglo rasprsnuti i obasuti ga smrtonosnom srom. Ubrzao je zato korak pokuavajui da se prizove realnosti. Govorio je poluglasno: To ti se priinjava. ivci su ti napeti. Koraaj samo mirno, sve e biti dobro. Kubici beline nasrtali su mu na zenice. Noge su sve nemonije prtile stazu kroz poplavu snega koji je poetkom nedelje navejao. Prolo je vie od tri sata hoda. Sneg i samo sneg. Plutao je kroz taj sterilni i prozrani prostor grevito drei oi na dalekim jablanovima ija ga je linija vodila do grada. Iao je potpuno obamro, sav sveden na kretnje kojima je upravjala neka izvanumna

mehanika. Dok je zaobilazio jednu vododerinu uini mu se da sunce ubrzanije poinje da zalazi. Zadravi pogled za trenutak na uarenom nebu strmoglavi se u snegom skriven jarak. Vie od straha a manje zbog dubine u koju je pao, na trenutak izgubi svest. Utonuo je u prazninu dok ga je beli prah neno prihvatao. Osvestio se ubrzo i poskoio kao da ga je protresao strujni udar. U momentu je bio uspravljen u snegu koji mu ie dosezao do grudi. Rairio ie ruke kao davljenik. Podigao ih u vis elei da nae neko uporite i onda pratei ih oima ugledao neko crvenilo kako obuzima sav okolni prostor. Krv, jer samo krv je tako nagla - pomislio je, munjevito je opivala sneg i led svojim tamnocrvenim ogrtaem. Martinu je nabacila na lice lepljivu mreu koja ga je brzo vratila u nesvesticu. Zaspao je sred zimske ravnice. U snu rnu se prikaza sopstveni put, s jeseni, u Beograd. Vozio se na traktorskoj prikolici. Bio je veseo, pun planova, ambicija. On je student! Strepeo je pomalo od velikog grada ali tamo ga je ekao Milo. Bio je ubeen da e za par dana sve biti u redu. Sa traktora je siao kod panevakog mosta: nije eleo da ga neko od budu ih kolega vidi na ovom seljakom prevozu. Grad ga je ipak iznenadio Milo ga nije ekao. Samo mu je ostavio poruku kod gazdarice da se vraa u nedelju. Prolo je od tada vie nedelja. On se polako predavao gradu. Navikavali su se jedan na drugog. Bez Miloa koji je otiao u vojsku. Vest o oevoj bolesti veoma ga je uznemirila dok ga je telegram s pozivom da hitno doputuje kui prenerazio. Tamo ih je zatekao sve zbunjene, upaniene i nekako neprirodne. Kao da su se sluili nekim drugim, njemu nepoznatim jezikom. Razgovarao je sa ocem, ako se Martinov monolog i oevo nevoljno klimanje glavom tako moe nazvati. Iz pogleda se jasno videlo da je on ve otputovao u predele kojih jednostavno nema. Trajalo je jo samo islabelo i izmenjeno telo. U subotu izjutra otac je umro. Jednostavno je zaspao. Pogreb je bio u nedelju popodne. Led. Koava je na utrini nosila sneg. Ipak, sve je izgledalo manje strano nego to je zamiljao. Jedino ga je potresao pogled na oevo ukoeno, mravo i poutelo lice koje se ukazalo pre nego to je koveg zakovan. Sve je ostalo bilo dosta uspelo pozorje: pla, kuknjava, izjave sauea, molitve, zapevanje, popovi. Martin nije mogao da zaplae. Nije mu se dalo da bude jedan od uesnika tradici onalne histerije sahranjivanja. Tek kasnije, prolo je vie dana, zapao je u komar plaa, nesvestice i sna koji ga je ipak vodio ka smirenju. Kada je izronio iz tog vremena nesvesne munine, zapoeo je da ivi jo nespre mniji da stvari vidi onakve kakve jesu. Povukao se u sebe i krenuo putem bolnog preispitivanja sopstvenih gestova i svega onoga to su drugi

zamislili, uradili ili nameravali. Krenuo je da po drugi put zapone. Povratak je prekinuo onesveen u snegu. Probudio ga je snaan trzaj kojim su ga ljudi iz oblinjeg sela izvlaili iz jame. Sav promrzao zahvaljivao im se. Jedva je prihvatio gutljaj rakije i s oseanjem stida uurbano krenuo dalje. Sneg je opet bio obian. Krv se vratila u svoje na svoje mes to. Ali i u podsvest. On je koraao uurbano ivicom umarka pod senkom oeve smrti.

GLAVA 7. ILI MARTIN ULAZI U KNJIGU TIHONA VINOGRADOVA

Muzikanti su davno otili na spavanje. Uporno muziciranje u hodu izmorilo je ove prilino oronule ljude. Sakupljeni na brzinu, zaplaeni i neobaveteni o svrsi i duini tog hodajueg sviranja, jedva su doekali na nogama komandu za odmor. Razmileli su se po kasarni a meni je privremeni odlazak Stranev omoguio da konano izbi jem u prvi plan. Svet i ivot, nesumnjivo, treba da budu pozornica moralnosti izrekao sam im sam se doepao razglasnog ureaja. Mislio sam naravno na Stamenkovia i sline. Meutim, besmislenost tog iskaza kao da se uveavala prenosnim vezama i zvu nicima i, ve po isteku odjeka poslednjeg sloga ove parole, znao sam da mi izreeno samo oteava sprovoenje plana. Bosi i neuhranjeni pratioci, probueni iz tek zapoetog sna, gledali su me s izrazom saaljenja. Zima je bila na pragu, to je dodavalo teinu i ovako komplikovanoj poziciji, u kojoj sam se nalazio prevashodno ja. Obuu smo ostavili jo pre dva dana da bi se to neopaenije privukli ulazu u unutranji sloj. Sa bolom koji je sve vie osvajao tabane, uvlaila se i prevrtljivost u snagu nae istrajnosti i moralnosti. Ve izjutra mi je zasmetala nesavitljivost sinone javne izjave. Dogodilo se sledee: Na ulazu atora u kojem sam spavao pojavila se ona. Njena laka, oprana kosa letela joj je oko glave skoro zaklanjajui lice i vrat. Bogato zlatokosa, odevena samo u pramenje sna iz koga je iskoraila, zvonila je kroz proh ladno jutro. Mirjana! Kroz mozak mi je proletela prvo ta misao. Kroz gustu kosu u momentu je sevnula plavet oiju. Dok sam pokuavao da je pozovem ona se nesh vatljivom hitrinom izgubila kroz otvor atora. Krenuo sam za njom ali sam se posle par koraka sudario sa Metodijem, lekarom u ekspediciji. Ovaj me nije ni pogledao ve samo s jedva uzdranim besom rekao: Svima e kucnuti poslednji as i svako e se od nas, naoigled sviju, pretvoriti u nepominu i beivotnu lutku. Okrenuo se zatim i naglo otiao u kasarnu. Pogledao sam za njim iznenaen, ne toliko zbog dvosmislenosti onog to je izrekao, koliko zbog neobine slinosti njegovog dananjeg lika sa glavnim urednikom lokalnog lista. Zadivljen ipak pojavom nage devojke tog dana nisam vie razmiljalo o neoekivanoj slinosti Metodija i urednika. Tumarao sam po negostoljubivoj okolini traei devojku. Moji ljudi, kada visokog stranca nema oni su zaista moji, odmarali su se a popodne su

zapoeli da love ribu prastarim mreama. Ulov je neoekivano bio obilan. Iz mree su vadili samo veliku i dobru ribu. Posle nedelja ispunjenih nevoljama i tekoama, ovakav uspeh je bio neoekivan. Ljudi su ivnuti. Dobro su se najeli. U vojnikom magaziinu pronali su i duvan, a sudei po pesmi, koja se predvee javila, tamo mora da je bilo i ruma. Mene je meutim obuzelo neko setno raspoloenje. Pred oima su mi se nizala dani koje sam preiveo. Prvo sam se setio popodneva iz 1969, u Univerzitetskoj bibli oteci. Traio sam neku knjigu iz narodne knjievnosti. Bezuspeno i dugo. Zamolio sam bibliotekarku da je nekako pronae za iduu nedelju. Videi da sam razo aran ponudila mi je knjiigu Tihona Vinogradova ivot na ivici sna. Iako nije bila u nikakvoj vezi sa onim to sam ja traio, uzeo sam je i proitao u jednom dahu, Od tog dana poeo sam i da je iitavam u svim momentima kada nisam nalazio sops tvene odgovore na ivotna pitanja. Imao sam tada trideset godina. Knjigu sam koristio dvatri puta godinje. Kada sam se pribliio etrdesetoj, ivot mi se svako jako ispremetao i zaguio. Vinogradov je sve vie postajao moja veernja literatura. Ovaj oigledni mistik, kao crvena linija provlaio mi se kroz san i javu. Oseao sam povremeno da me te stranice zaguuju ali teio sam se time da neko ita kriminalne romane, neko ljubavne, neko istortijske pa im to nita ne remeti ivot. Ipak, koliko god ovo objanjenje bilo prihvatljivo, ono je ipak imalo jednu ozbiljnu manu: ja sam, za razliku od pomenutih itaa, esto i budan verovao da Vinogradov ima prava reenja za ljubavne, radne i ostale probleme. Dok je rum govorio i pevao iz ljudi koji su ko zna iz kog razloga poli sa mnom na ovo traganje, zatezao sam u sebi nit neizvesnost! koja mi je u udnim skraenjima slala kroz no signale opasnosti. Oko ponoi sa severozapada kroz razgraeni vojni poligon projurila je kolona biciklista u sasvim mrkim majicama. Tiina kojom su proli imala je u sebi otrinu jeze. Po izlasku sunca probudila me je graja: moji nevoljni saputnici okupili su se ispred spoljanjeg zida na kasarni. Tamo je krupnim crnim slovima osvanuo natpis: Zabranjeno je itati knjige. Imao sam utisak da je ostale zaplaila samo nepri rodna veliina slova, a ne smisao ove udne poruke. Krenuli smo ubrzo posle tog otkria, bez nepoznatog, ali moj je poloaj voe ipak bio znatno poljuljan. Preostalo mi je jedino da knjigu Vinogradova sakrijem u postavu mantila. Prisustvo nepo znatog je bilo vie nego oigledno. Velika tamna slova, svakako u toku noi ispisana, jasno su upozoravala ljude da ih ja ne vodim. Meni je upuena jo otvorenija poruka u vezi sa knjigom bez koje nisam vie mogao. Kada bi se barem iznova pojavila devojka koja toliko lii na Mirjanu.

Pomislivi to Martin ugleda koji metar ispred sebe putokaz sa natpisom Elemir. Preneraen zastade: odakle ovo selo na putu koji je isplaniran po uputstvima Tihona Vinogradova!?

GLAVA 8. ILI MARTINOV PUT KA MORULogorska vatra je lagano dogorevala. Povremeno bi samo prasnuo kakav zabo ravljeni pramen. Sveanost je zavrena. Ostao je samo scenarista. Gledao je u pre sahli ar, potpuno ispranjen. I to se zavrilo. Otili su glumci. I publika, zvanice najpre. Negde na parkingu eka ga Naa. Krenuo je tromo kroz batu. Izjutra kree na more blesnulo mu je kroz ispocenu svest. Sa slikom nestvarne vedrine je i zas pao. Negde u uglu sna pulsirala je ipak neverica: ima li smisla obnavljati se? Ispred Travnika osetio je zamor. Vozio je od est izjutra. Sumrak se lepio za priguene zelene nijanse krajolika. Vonju po noi nije voleo. Zamarala ga je a od uboda farova dolazeih automobila zahvatala ga je nervoza u talasima. Do mesta gde je nameravao da prenoi ostalo je jo pedesetak kilometara. Put je bio dobar ali s dosta uzastopnih krivina. Zavijanje i odvijanje asfaltne trake oseao je kao uvijanje sopstvene modine. raf u temenu. Mrak je sve vie uskakao u useke dana. Zaustavio je automobil. Pregrejana ma ina je pucketala oslobaajui se vreline nakupljene neprekidnim poniranjem kroz julski dan. Izaao je iz kola u sveinu. Zgusnuta tama prelivala se preko puta, Osetio je teinu koja kao da je iz bliskih brda nasrtala na njegove slepoonice. Pre dvadesetak godina neto slino je osetio na logorovanju. Smrknuta Fruka Gora nas rtala je tada na uplaenog deaka koji je uvao strau. Srce mu je kucalo kao bubanj. Jo tridesetak kilometara. Umor ga je raspinjao. Put i dve probdevene noi iscrpli su snagu iz ve ne tako vitalnog organizma. Uporedo sa tupou koja se useljavala u njega, naputalo ga je i oduevljenje za posao koji ga oekuje im stigne do mora. Toliko odlagana prilika da zapone sa radom na rukopisu, koji bi trebalo da mu donese uspeh, vie ga nije radovala. Dok je poskakivao po travi ne bi li rasterao pospanost, razmiljao je da li da okrene automobil nazad, ka Sarajevu, i da prizna konano, sam sebi, da ne moe da zavri zamiljeni rukopis. Meutim, povratak je iziskivao mnogo vie odlunosti od one koju je pronalazio u sebi. Ue u kola dok mu se lagana jeza podvlaila pod majicu ovlaenu znojem dugog sedenja. Popi gutljaj limunade iz termosa. Okrene kontakt klju a pregrejana mai na mu odgovori nepristajanjem. Pokua jo jedanput. Bezuspeno. Zato reii da mao odrema dok automobil ne bude ponovo spreman. im je sklopio oi propade u san raskomadan mrzovoljom proteklih dana. Njegov Martin je novinar kao i on. Koliko li je jo slinosti izmeu njih. Kako li bi se on ponaao da ga nepoznati pro gone kroz jesen? Probudio ga je zvuk voza koji je u neposrednoj blizini automobila protutnjao. Ukoen od hladnoe i neugodnog poloaja, zurio je u svetlosne kvadrate koji

su promicali, kao kadrovi nekog filma koga sam sluaj reira. U momentu, kroz svest mu proleti slika razdrobljene eleznike rampe i motorcikliste prilepljenog na njene ostatke. U ranim popodnevnim asovima toga dana, negde kod Bosanskog amca naiao je na okrvavljeni prizor. Neki ljudi su upravo pokuavali da razmrse ve beivotni vor. Munina prizora prevladala je u njemu potrebu da saeka d uveri se da li se postradalima jo moe pomoi. Skrenuo je na sporedan put, elei samo da se to bre udalji od mesta udesa. Njegov Martin bi Verovatno pokuao da im pomogne i, skoro sigurno, pao u nesvest kad bi dotakao okrvavljeno telo. Voz koji ga je probudio vratio je opori iseak ve proteklog dana iznova u svest. Udaljen od neposrednog doivljaja, slutio je samo da se negde u dubini premo renog organizma raa potreba za povraanjem. Potreba da izbaci iz sebe i gomilu iskidanih nerava, nesanica, talog ve dugog rvanja ambicije i razorene koncen tracije. Uzdrao se, silei se da o svemu razmilja kao o prizoru koji se nekom drugom deava. Produie ka moru. Ohlaena maina odmah je prihvatila nameru. Meutim, signalno svetio je pokazivalo da je ulje u motoru svedeno na minimum. Krenuo je ipak putem ka Bugojnu. Zapravo, jaio je pukotinom svetla grevito je pratei, jer je imao utisak da svaki komadi mraka moe pod dodirom tokova izazvati eksploziju. Ve je devet sati. U motelu gde je rezervisao sobu, ekae s rezervacijom do 22 sata. Kilometri meutim jedva promiu. Jo 20 km. Sutra izjutra e biti na moru. Opet prelaz preko pruge. Rampa. Pogled mu skrene na tanu sa rukopisom. Iznad njega, kroz ozvezdano nebo, prolee oblak. Voz i kvadrati novog filma. Tana sa rukopisom opet mu privue panju. Desnom rukom je dohvati i prebaci na zadnje sedite. Iz utrobe mu se javi oseaj gladi. Meutim, bez onog prijatnog prieljkivanja hrane, samo kao poziv praznine. Pored obimnog rukopisa u tani je i knjiga ije su korice izlizane od upotrebe. Neki ruski autor. Lirske reportae sa Kavkaza. Korice srebrnasto sive. Mesec dana na moru. Novine govore o izuzetno toplom letu. Rukopis!? Nee to biti izgledno letovanje ve teko rvanje sa odlomcima, mladalakim proznim poku ajima, ispraznim naporima da se opiu navodni zanosi. Od svega toga to se desetak godina javljalo kao uzgrednost, hteo je da saini neto nalik romanu. A zaista je u pitanju bilo moranje. Neobian i nesiguran je poloaj onih koji ivot temelje na ispisanim stranicama. Na upotrebi rei. Negde je proitao da prozni pisci moraju da misle u reenicama. On se meutim spoticao o rei. Konano, ugledao je na jednoj uzvisini motel. Na mah mu slika mlakog tua i ugodnog leaja u svesti poniti neizvesnost posla koji ga oekuje sledeih

mesec dana. Moda ta proza i nije tako jalova. Varka sa sopstvenim iskustvom potraje ipak samo kratko. Zapravo do onog trenutka kad premoreno telo uzvrati nesanicom. Kako od teksta koji nainom sladunjavih ljubavnih romana postoji sloiti neto uver ljivo, kad samo skepsa ne zvui isprazno? Roman o Martinu!? Kako opisati prazninu u ogledalu? More. Upravo tako, izabrao je more, koje ga je u boljim prilikama izuzetno oporavljalo, nadajui se da e mu taj spoljanji podsticaj dati snage da pie. Leto vae oigledno s najgorim moguim saputnikom prinudom.. A morao je tako da postupi, jer u sluaju da taj rukopis ne napie, u izgledno vreme zapoeo bi njegov, ne ba sunovratan ali zato neminovan pad na drutvenim stepenicama. Zakon je jednostavan: poloaj steen literaturom samo se njome moe odrati. Mislio je ba rem tako tog jula. Kasnije je uvideo da se stvarni rezultati mogu nadomestiti nov cem i drskou. Vetina preletanja vanija je od svega. A to je sasvim neto drugo u odnosu na njegove detinje pokuaje da leti. Opkoljen tiinom znao je da je sam. Zapali cigaretu. More. Izjutra e biti u Ploama. Pogleda ka tani sa rukopisom i ugasi svetio. Novine koje je pokuao da ita padoe na pod. Svet i ivot, nesumnjivo, treba da budu pozornica moralnosti izree visok i mrav ovek iz njegovog sna. Odeven u sivkasti mantil svu no mu je prohodio kroz usnulu svest. Kada je ovaj snano zalupao na neka zabravljena vrata, probudio se. Knjiga koju treba napisati prepreila mu se u svim pravcima. Znao je da situaciju ini jo besmislenijom saznanje o tome da je prinuen da od poetnikih tekstova sklapa neto to mu moda obezbeuje jo nekoliko godina uglednog mesta u drutvu. Zaspao je ponovo u zoru kad su buldoeri na oblinjem gradilitu poeli sa radom. Za to vreme Martin je preplivao neku reku. Sunce ga je zateklo kako razmilja o Orvelovoj teoriji o tome zato pisci piu. I on je eleo da se dopadne. Da li je zato junaku dao i svoje ime?

GLAVA 9. ILI O PREPLIVAVANJU SAVE

Kia i izmaglica su ambijent u kome najee nailazimo na Dimitrijevia. U vedrina kao da njegov lik deluje nestvarno ali i takvi su dani postojali u sluajnim snimcima iz njegovog pravog ivota. U spomenima na njegovu mladost uini mi se, s vremena, da prepoznajem i sopstvene tlapnje. Sunce je svakodnevno, kao zakovano za nebo, prilo grad zavlaei se u asfalt i mozak. Juli u naletu. Martina je ega primorala da svakodnevno navraa na plau na levoj obali Save. Snebivao se spoetka, i belina sopstvene puti ga je plaila, ali lagano se oslobaao srameljivosti. U tom mnotvu polunagih tela, gubio se i uta pao u masu Oseajui kako im svakim danom sve vie pripada. Izgledalo mu je da su ljudi ovako bez svakodnevne zatitne odee znatno pristupaniji. U kupaim kostimima je njihova telesna nesavrenost izvirilava te nije bilo one osorne samo uverenosti. Ovde na peskovitoj plai bila je to samo privilegija mladia, lepo razvi jeniih sportski nadarenih. Oni, meutim, nisu bili optereeni kompleksom da po svaku cenu nad svima dominiraju, elje su njihove bile mnogo jednostavnije- svide ti se enskom svetu. A i sam Martin svojom telesnom graom nije bio inferioran; ak naprotiv. Dobivi ubrzo lepu bronzanu boju, ukopio se u koloteinu kupalinog ivota. Zadivljeno je posmatrao ene na plai. U izazovnim kupaim kostimima, njihovi su se oblici nali naprosto izloeni njegovim uarenim pogledima. Uzbuivala ga je bliska put. Leao bi na vruem pesku, naizgled nezainteresovan, i nemirnim pogledom klizio pejzaom zasienim bokovima, grudima, stranjicama. Nije se mnogo kupao. Sava je toga leta bila prilino mutna; negde na izvorinim delovima sigurno su padale kie. ene su prolazile kraj njega pronosei svoje raz nolike dojke, iskipele kukove, magliasta bedra. Gledao ih je, Oseajui kako ga nepoznatom silinom itavog proimlje drhtavica. Provodio je svoja usamljenika popodneva na obali Save, oslobaajui se lagano kobnih posledica bolesti koju raaju samake sobe u potkrovljima. Zaposlio se u jednom maga cinu kao fiziki radnik. Posao nije bio nimalo lak ali Martin ga je obavljao sa do tada nepoznatim elanom. Prenosio je sanduke, tovario kamione, istio skladita. Zavoleo je rad koji je obavljao; zamor koji je svakodnevno obuzimao njegove udove inio mu se dragocenim, oslobaao ga je naprosto beskrajno slobodnog vremena koje raa najraznovrsnije i besmilene pomisli. Za nekog bi to bilo isuvie monotono ali Martin je ba u jednolinosti poslova i radnji nalazio sigurnost. Fakultet mora da prieka neko povoljnije vreme.

Na istom poslu radilo ih je dvadesetak, radnika, ofera, tehniara. On se drao dosta rezervisano, ali neosetno je ulazio u normalan ivot. Sluao je isprva samo njihove razgovore. Jednostavne. Priproste. Oprezno se osmehivao na njihove dosetke na raun ena. Razgovaralo se po lukim magacinima o takvim stvarima da je Martinu ona njegova neprijatna epizoda sa enom u crnom sve vie izgledala potpuno naivna i budalasta. Mladi se lagano otkravljivao. Pokuao bi ponekad i on neto da kae, neprestano strahujui da ga neko ne narui zbog nespretnosti. Novca je ubrzo imao sasvim dovoljno da bi mogao komotno da ivi kao samac, ali nikako nije uspevao da se oslobodi navike da tedi na sebi. Leto je buktalo. Zapravo krajem tog jula ulazio je u pravu zrelost. Odlazio je svakodnevno preko starog eleznikog mosta, bosih nogu gazio pesak d posmatrao ljudska telesa. Pone kad bi se resio da zagazi u prohladnu vodu. Plaila ga je uzmuena matica koja je sredinom reke brzopromicala. Znao je da pliva ali nikada se time nije ba naro ito odlikovao, i smatrao je da mu nimalo nije potrebno da se pred oima itave plae bruka. Jednog popodneva neto ga lipak natera da odstupi od takve odluke. Po obiaju leao je dugo u vrelom pesku. Poeo ga je probijati znoj. Posmatrao je jednu plavuu. Ova je bila mlada, neto due, izgleda veoma nego vane kose. Leei potrbuke otkapala je gornji deo kostima, nameravajui da suna lea, iako joj tanka traka koja je pridravala korpe nije mnogo smetala. Martin je zurio u njene grudi koje je kostim jedva pokrivao. Jae od sunca zaarila ga je njena prisutnost. Poeleo je da se ova nikako ne pomakne, fascinirala ga je enska put osloboena stega. Osetio je odmah zatim sram zbog oiglednosti elje koja se sve vie u njemu javljala. Morao je nekakako da se oslobodi udnje koja ga je sve uestalije pristizala i plaila ga intenzitetom. Od onih neprijatnih dogaaja u autobusu oseao je velik strah im je bilo u pita nju neto vezano za ene. Pridigao se i uputio ka vodi ne bi li se tamo malo rashladio. Priao je reci, zagazio do kolena, poeo da se prska oseajui kako ga hladna voda naprosto ujeda. Podigao je glavu i video kako ga plavua radoznalo posmatra. Oslonila se na laktove; podigavi sasvim malo kostim. Bi mu odjedanput nelagodno od njenog direktnog pogleda a istovremeno oseti potrebu da se to bolje pred njom iskae. Znao je da joj to brkanje nikako ne moe impo novatii. U magnovenju se zato rei da prepliva reku. Okrenu se ka drugoj obali i snanim koracima poe da gazi savlaujui sve jau nelagodnost koja se pojaavala s hladnoom vode. Ipak, spremi se na skok. Tlo mu samo iseznu pod nogama i on zapliva pokuavajui da deluje nonalantno. Devojka ga je gledala sa jasnom znatieljom. Pri jednom zamahu ruku okrene se i ugleda je sasvim obnaenih grudi. I nasmejanu. Oduevljen utiskom koji je na nju ostavio, Martin jo snanije zapliva prohladnom i

zamuenom Savom. Brzo je odmicao od obale ponesen njenim osmehom i uzbuen neoekivanom nagou. Nije stigao ni da pomisli na to kako se zavravaju njegovi zanosi i uzbuenja. Bilo je kasno popodne. Negde sa severa pojavljivali su se oblaci a on je uporno plivao siguran u svoju novosteenu snagu. Ubrzo je bio na sredini reke. Osetio je prvi nalet hladnoe ili prvu zamku zamora. Okrenuo se na lea da se odmori, ali i da pogleda devojku. Lice joj vie nije najjasnije video, meutim, jasno je bilo da ga ona i dalje posmatra. Okrenuo se da nastavi i u momentu kada je hteo da zamahne levom rukom, osetio je estok udarac u predelu slabina. Neko deblo, ljigavo od dugog stajanja u vodi, silovito ga je pogodilo. U sekundu se zgrio i progutao dosta prljave savske vode. Poeo je panino da grca i sa usana mu je skoro izleteo krik dozivanja. U neposrednoj blizini nalazio se neki amac. Mogao je da zamoli za pomo. U trenu bi bio na suvom i vrstom. Devoj ka e videti njegovu nesposobnost i pored bola doseti se Martin. Guei se od vode i sluzi, on nastavi ka drugoj, sad sve udaljenijoj obali. Plivae dok ne umre, ree sam sebi, reen da se ni po koju cenu ne osramoti Na obali, koja je nasuprot devojinoj, nalazi se njegov cilj. Izgledalo mu je da e ga ona ekati ba na mestu gde e on dotai rukom obalu. Naga, s izazovnim rui astim grudima. Samo treba izvriti zadatak. Zasluiti dar. Plivao je vidno umoran. Bol u levoj nozi bio je sve izraeniji. Sve ee ,se odmarao leei na leima a struja ga je sve vie odnosila nizvodno. Devojku je mogao samo da nazre. Drugi i trei nalet drhtavice dooe ubrzo. Zatim naie ita va serija. Ubrzo se prolomii tresak groma kao prethodnica oluji. Kada je iekivana obala bila ve blizu, obrui se provala oblaka. U vodi, koja ga je svakim trenom sve vie iscrpljivala, probijao se kroz kiu halucinirajui obalu i devojku na njoj. Osetivi konano mulj pod nogama, znao je da je kraj mukama na koje je sam sebe stavio. Reku je preplivao, utisak je ostavio ali devojka je sigurno otila kui. Moda sad u suvom pria o njemu, uspaljenom klipanu koji zbog nje i njenih golih grudi guta savsku vodu l puzi iscrpljen kroz pesak i mulj. Nije znao da li da besni ili da se samom sebi smeje. Oduvao se. Rukom zagladio kosu, i kroz kiu poao preko eleznikog mosta. Morao je po odelo na naputenu plau. Prolaznici pod kiobranima podsmeljivo su ga gledali. trand je bio, naravno, potpuno prazan. Devojka je otila, moda i nes vesna da je on sve ovo zbog nje uinio. Snuden je krenuo ka pokisloj gomilici koja je predstavljala njegovo odelo. Sagnuo se i podigao majicu. Tog momenta pala je na zemlju neka plaviasta traka. Kad je prihvatio taj komad tkanine shvatio je da u rukama dri gornjii deo njenog kostima. A devojka je leala dosta daleko od tog mesta. Ostavila mu je deo svog kostima

kao nagradu za preplivavanje reke? Sav ponesen neoekivanim darom krenuo je preko mosta nosei odelo u rukama. Zaustavivi se na autobuskoj stanici, jo u kupaim gaama, primetio je kako ga prolaznici zaueno posmatraju. Postien, brzo se obukao i, naravno, sav skvasio. Kada je stigao u stan potraio je skrovite za usku tkaninu koja je do pre sat vremena dodirivala njene grudi. Danilo i Stevan su ga zatekli kako zuri kroz prozor, potpuno odsutan i udno osmehnu. Godinu dana kasnije poklon od nepoznate devojke sa Save nestao je iz njihove studentske sobe. Na sam dan Danilovog prvog nestanka.

GLAVA 10. ILI JESEN U VRTUOsamio se te pozne veeri u vrtu neoekivano prostranom za kvart u kome je stanovao. Stajao je naslonjen na jo mlak zid. Oseao se kao da se upravo izvukao iz kartonske kutije baene u neizvesni prostor. Drvee u dnu vrta delovalo je kao zamoeno u srebro. Trenutak raspoloenja koje se ne da precizno pojmiti: mut no i zavodljivo privikavanje. Martin zna jedino da nije prekovie srean, ali ne i rav noduan, dok ga jesen zatie ve ogoljenog. Leto, prolo i kiama razdeljeno na ostrva prohladne svetlosti, kao da ga ni malo nije vratilo dragim vremenima do kojih bi ga jedino salto mortale mogao preneti. Naravno, sa neizvesnim izgledima za prilagoavanje. Svaki povratak nosi u sebi dovoljno preduslova za razoarenje. I disanje kao da ga izneverava. Usporava se. Meh plua se nerado pokorava uobiajenom zahvatanju dragocenog vlanog vazduha. Okolnosti ga podseaju na pripreme za transfuziju. Telo je zgreno u oekivanju uboda. Prolo vreme silazi kroz mene, uliva se u ovo iz koga sam u vrt pobegao. Raz grauje ga neosetljivo za trenutna oduevljenja, za bol i zamor takoe. I krv, kako je noas razliita! Hladna. Kao da mi sluz biljna protie arterijama i venama. A talog podseanja, premda zamuen, stremi ka povrini. Ka koi. Uskoro u ga prepoznati u svrabu. Martine, veeras kao da si deo jesenjeg posustajanja! Neko se sprema da ti ureze matricu predaje. Kao da mi se osmeh zgunjava. Razmiljam, a misao mi junim vetrom napupljena, otromelo treperi. Opet sanjam a iza onog jedinog osvetljenog prozora, na treem spratu, oekuje me rad. Knjiga koju treba napisati. Jer seta i namrtenost bolje pristaju piscu nego prebrzo istroenom tridesetpetogodinjaku, u sasvim dobro saivenom odelu. Tamno pla vom sa diskretnim svetlijim prugama. Novinaru sa pogledom na provinciju. Da li e mi pisanje otvoriti neki skriveni svetlarnik? Plavet me zaokuplja ali me ona sa neba primljena. Plavet znatno znaajnija, slojevitija. Ova je izmreana crnim i pretvrdim nanosima. Noas ona iz mene izvire kao da sam je sve ove godine sakupljao za oktobarsku no 1978. I vrt mi noas neobino izgleda. Pretankom i providnom koom natrune meseine privlaim. Svetluca mrak dok uzbuen uviam da to meanje boja znai dublji presud, ne za momenat dok nesigurno pogledam ka prozoru na treem spratu, ve mnogo dalekosenije. Oseam i neku snagu, tako da providim u ono to e tek nastupiti. Ne u knjizi, u kojoj laem priajui o onome to mi se dogodilo, posve neinteresantnom za druge,

odnosno onome to mi se moglo dogoditi, takoe, objektivno uzevi, nematovitom. ini mi se da izloen meseini razgledam nadmono ivot koji iz dana u dan podnosim, bez nekog naroitog otpora, ali uz zamor koji govoru daje oporost, a miljenju oprez. Smejem mu se oslonjen na plavet iz detinjstva. A no je ba zvezdotona. Zemlja uti menjajui se. Pod stopalima, koja su neprirodno vrela, i kao da kroz kou razaznaju tlo, neka Svetlost se javlja, ulazi mi u telo, zavlai se u krvotok reena da tu saeka iutro. Nalii na mleko. Gusta belina prodire. Svetlost me napaja novom snagom. Vrt se u daljoj zaaranosti prikazuje. Sigurno je i jesen uzrok te izokrenutosti. U ovo godinje doba meni se neobine stvari dogaaju. Iz utrobe mi nadire pitanje: kako sve napustiti i sa vrha zgrade krenuti za vetrom koji progoni popodnevnu kiu? Snaga koju oseam od one je vrste to je u presud nom momentu osvoje oni koji stoje na liniji od koje poinje praznina.

GLAVA 11. ILI TA SE DO SADA DOGODILO

Utorak. Ve je avgust pri kraju. Sunano ali ne i toplo. Rukopis o Martiinu Dimirijeviu narasta i uslonjavia se. U okvirnu temu o pokuaju junaka da izbegne realmost, koja mu oigledno nije po meri, uskae navodni ruski pisac Tihon Vinogradov. Martin nosi njegovu knjigu kao prirunik za ostvarenje sopstvenog spasa. U krstarenju kroz ravnicu prate ga neidenti fikovani Ijudi. lako bez jasnijih indicija, nije nerazlona pretpostavka da iza svega stojii pomenuti Stamenkovi. Saznajemo da se Izlaz nalazi u rasekl'ni izmeu razumnog i nemogueg. Nejasno je jo da li se i od Martina trai prelazak u zaumno stanje? Predsednik (iji je on predsednik?) Stamenkovi, pokree izgleda i Martina i bajku. Po diktatu Vinogradova on, Martin, levom nogom zapoinje svaki znaajniji iskorak, s oigledndm poverenjem u njegov sistem izbavljenja. Takva predanost ovom tivu i mene ispuni sumnjom moda i zbog nepoznavanja njegove prave sutine. U rukopisu pronaenom esnaestog aprila, Martina nalazimo u isto literarnoj situaciji. Zanoio je u nekom biblijskom predelu gde je, zajedno sa drugovima, zateen i preneraen od visokog stranca. Ovaj ima neke odlike mesije jer neto nam je govorilo da on zna reenje zagonetke koja nas u daljem razmiIjanju uspo rava. Martin, pod uticajem dominantnog stranca, sanja neobian san s erotskim primesama koje se i po buenju nastavljaju. Istopolnost njihova baca udnu svetlost na junakov boravak u sopstvenom tekstu. Ostaje nepoznato ko su Martinovi pratioci u traganju za Izlazom. Nema ni rei o goniiocima iz ravnice zarobljene maglom. Da li je moj junak zalutao u magle Tihona Vinogradova ili je to neiji san o tome kako se gonioci mogu preobratiti u pratioce? Moda Diimitrijevi ve koraoa ivicom svog zaumlja!? U komentaru pronaenog rukopisa izrekom se pominje Rok Nikolov, jo jedna linost ruskog prezimena. Kazuje se da bi on moda mogao da utvrdi autorstvo teksta koji navodno upuuje na T. Vinogradova. Iskrsava, meutim, pitanje: kako je taj Nikolov mogao znati za autora knjige Moj ivot na ivici jave kada postoje tolike vremenske i prostorne razlike? Ili, jo dalje: moe li stvarna linost komunicirati s piscem osporenog identiteta? Vee je. Jo je utorak. Televizor melje unutranju a spoljnu politiku. Moe lii jedna neistra na trka znatnije da opredeli junakov ivot? U pitanju je svakako nesklad izmeu visoko posta vljenih ciljeva i nedovoljne upornosti da se isti dostignu. Pored izgubljene bitke sa sopstvenom voIjom, dominiraju i fizike tekoe. Primetno je naglaeno doivljavanje telesnih tegoba koje

ponekad postaju najvanije. Erotski momenat se opet javlja, kao uzgredan ali jasan impuls. Vera sa loptastom izboinom! Da li e se javiiti jo koji put u Martinovom dohvatu! Udeo ulnosti u Martinovom ivotu jasno se nagovetava. Susret erotike i poraza. Iz sklopa mladikih dogaaja proizilazi neka vrsta [njegove ivotae filozofije: ako ne mogu da budem prvi bolje je odustati od dalje borbe!? Pitanje je samo kako primeniti ovakvo shvatanje na hajkanje kroz jesen u kojoj Martina i zatiemo. Moj junak izvesno raspolae veom upornou kada je u pitanju bekstvo. Da li je u pitanju strah ili nada? Sreda 22. avgust. Pre podne. Sunce i priguena buka grada. Telefonski poziv u 10,30. Po tar: neka razglednica iz Sokobanje. Kafa. Na radiju: Lekar vam savetuje. U Martinovo putovanje umeala se kia. U krhkoj sigurnosti neke obanske kolibe on se vraa samom sebi. Sea se, ni po emu izuzetnog, ali izgleda mirnog dana iz vremena kada je ivot bio normalan. Saznajemo nekolike detalje iz njegove novinarsfce prakse. Porodini ivot, navike, ena, glavni urednik. Nadu, njegovu enu, vidimo u dvojakoj projekciji: kao suprugu koja se uklapa u sklop Martinove jutarnje mrzovolje ali, na samom kraju odlomka, ova ima oigledno i znaajniiju funkciju: Dimitrijeviu se u izmaglici priine obrisi Nainog nagog tela zateenog u skoku. U prividnoj sigurnosti, pod senkom progona, klija udnja u koju bi da se sakrije. Iz slame i blata Martin se premeta u prostor koji sam ispunjava krvavom kiom. Kiom koja potie iz njegove uznemirene psihe. etvrtak 23. avgust. Konano i ovog leta topao dan. Vratio sam se iz Novog Sada oko 14 sa ti. U nesvakidasnje brzoj vonji, jedini utisak iz pejzaa kroz koji smo proleteli kao otricom noa Tisa uvuena u muljevito korito. Povrina tako svedene reke pokrivena je kompaktnim slojem abokreine. Nesvakidanji izgled ove mone ravniarske reke. U skicama iz Martinovog ivota - prva smrt. Jedne zime umro je njegov otac. Mladia je taj dogaaj snano poremetio i odvojiio ga od studija. Martina sreemo kako peai kroz sneg, pod snanim utiskom oeve smrti. Oigledno je stanje blisko poremenosti. Predeo kroz koji se kree, pored elemenata stvarne geografije, ipartan je bojama privienja. Fizike nezgode koje on doivljavia kao da su veinom posledica izgubljene duevne ravnotee. U gradu nije zatekao nekog Miloa koji stanuje sa njim. To je drugi Milo na ovim stranicama. Milo Stamenkovi je ve zauzeo svoje znaajno mesto, ovaj drugi je jo nepoznat. Martinov san u snegom ispunjenom jarku uliva se u razvijenu vinogradovsku situaciju koja je dopunjena muzikantima. Stranac je nestao, to na junak (da li je to ba on?) koristi da preuzme vostvo nad grupom. U apsurdno tumaranje meaju se moralistiki istupi i upad nage i zlatokose devojke. Ona vidno remeti Martinovu usmerenost ka Izlazu. Uiini mu se da je to Mirjana, ena ili

devojka, o kojoj osim. imena nita ne znamo. U Metodiju, lekaru grupe, koju sada naziva ekspedicijom, vidi svog biveg glavnog urednika. Sluajn'ost ili posledica delovanja nekih neistih sila! Sledi seanje na prvi susret sa knjigom T. Vinogradova, kao i objanjenje kako je ova postala knjiga njegovog posrtanja. Poruka kojom se zabranjuje itanje knjiga, verovatno po naredbi tajanstvenog stranca ispisana, unosi meutim promenu u dosadanje mirenje sa tajnovitou Tihona Vinogradova. Jer, poruka na zidu kasarne, svakako da nju negira. Kolona bioiklista u mrkim majicama javlja se iznebuha ali moda sa skrivenim znaenjem? Kroz iji uostalom ivot ne tutnje nejasni prizori u koje tek jedva providimo? Ovi biciklistii kao da nagovetavaju neku tuu tamu. Iz predveerja, koje se ne naslanja na zoru, u kojoj je otkriven natpis uperen protiv knjiga, javlja se Martin kao poluuspeni pisac koji od mora oekuje obnovu svoje ishlapele literarne moi. Putuje kroz nonu Bosnu, zamoren prethodnim napomim radom. U vonjii ne uiva a junak njegovog nenapisanog romana zove se kao i on: Martin. Da li je to iz razloga to jedan na drugog lie? Dok pokuava da spava u nekom motelu, u san mu ulazi lik koji bi mogao biti Metodije iz navodnog Vinogradova. Knjiga koja mu prerasta u moru, doslednom primenom kategorinog zahteva nepoznatog stranca, bila bi jednostavno stavljena van smisla. Ali, ko bi sluao stranca kada Martin ne respektuje ni sopstveno iskustvo koje mu govori da iz svakog susreta sa enama izlazi povreen ili osramoen. Posle svega on, ipak, leei na savskoj plai uiva u bedrima, stranjicama, grudima. Srameljiiv je ali svet enskog ga veoma privlai. Povremeno ga acne seanje na sramotu koju je doiveo sa enom u crnom ali izazov koji je vlideo u oima devojke sa otkrivenim grudima je vei. Uputa se u preplivavanje brze i mutne reke. Skoro se davi u njoj, estoko pokisne a od devojke nia avgustovskoj plai zatekne samo, da li hotimino, ostavljen deo kupaeg kostima. Ovoga je puta savladao slabost tela i duha mislei da ga prate enske oi. Koliko se mnogo stvari, ak podviga uradi pod utiskom divne zablude. Jo je vie grubosti koje izaziva odsustvo takvog pogleda. On, meutim, tada nije ni znao da postoji neko ko se preziva Viniogradov. Potrebna je bila ozbiljnija pukotina u njegovoj svesti da onaj slabiji u njemu zavapi za pomo. U veernjem vrtu Martinu bi mogao da pravi drutvo mistik kao to je po svemu sudei bio pomenuti autor, u ije se postojanje i nadalje sumnja. Prolo je ipak bez njega. Na junak je te veeri bio u bliskoj vezi sa nejasniim ali monim silama zemlje i neba. Kao da je tada primao infuzije arobne tekuine koja e mu omoguiti da uini presudan korak ka izbavljenju od diktature svakodnevice. Kako sve napustiti i sa vrha zgrade krenuti za

vetrom koji progoni popodnevnu kiu. Samoa sa kojom se on dogovara, preliva se iz vrta u ravnicu kojom se razlae na pristajanje i senku nemirenja.

GLAVA 12. ILI KAKO JE BILO GONIOCIMA

I njima je ova promrzla i nesvakidanja potera teko padala. Probueni odmah posle ponoi, dobili su dosta nerazumnu naredbu: pratiti visokog oveka iz ulice Balkanske br. 35, striktno ali sa to vee udaljenosti. On nosi plavi, dugaak kini mantil. Ne prilaziti mu i ne uspostavljati bilo kakav kontakt. Nije opasan ali ako primete neto neobino odmah da obaveste deurnog Kontrolora. Forsiranim ho dom sloili su se du istonog izlaza iz mesta. Jedan je poluglasno upitao: kako se zna da e taj ovek ba na ovu stranu krenuti? Drugi, s izraenim brkovima, odvratio je da je to lako razumljivo kada se zna da njihov instruktor ita po dve knjige nedeljno. Veini, a bilo ih je trinaest, objanjenje nije bilo najrazlonije. Nisu, naravno, poznavali oveka koga su pratili, Martina Dimitrijevia, niti znali za njegovu kobnu vezanost za itanje. Umerena vidovitost njihovog instruktora, godi nama potvrivana, svakako je bila presudna za pravilno postavljanje pri uho enju. Naoruani strpljenjem, oekivali su nailazak Dimitrijeviev. U torbicama su nosili sledovanja suve hrane za tri dana, nekoliko voznih karata, ogledalo, hlorni kre i neku brouru kojoj nisu u urbi uspeli da proitaju naslov. Jedino je voa po red torbice imao ruksak i durbin. U jedan po ponoi, iz mraka je protutnjala grupa biciklista. Oni su se trgli, bicik listi su vozili u zatvorenoj formaciji, obueni u jednaka po lusportska odela. Ipak, nisu reagovali. Zadatak koji je trebalo obaviti nije doputao nikakve uzgredne inter vencije. ak i kad prou bezrazloni biciklisti. Konano, pojavio se i kandidat. Iao je odmereno ali u udnoj krivulji. Kao da je pravio osmice po putu koji se ve ulivao u zoru. Iznenada je skrenuo sa druma. Osv rnuo se par puta i potom se nemotivisano ukoio. Instruktor je samo par trenutaka razmiljao i potom energino izvadio iz ruksaka raketu. Pogledao je da li ova ima plavu oznaku i, uverivi se u to, zapalio je fitilj. Raketa je poletela severozapadno od Tamia. Instruktor je u belenicu zapisao tano vreme lansiranja kao i ifru. Bilo je pet sati i petnaest minuta. Ovo je izgleda vana akcija jer rakete se u miru ne ispaljuju zbog bilo ega - pomislio je instruktor. Zatim su svi morali da poure jer im je ovek pod prismotrom odmakao dok su ispaljivali raketu. Kada su mu se pribliili, on je upravo prelazio preko nekog drvenog mosta. Izne nada je zastao zagledavi se u njihovom pravcu. Instruktor je panino viknuo: lezite. Svi su se pruili u blato, u kome su se tog trenutka zatekli. Leei u oveoj bari, instruktor je progunao kako e sve otii do vraga ako ih je taj ovek ugledao. Rekao je jo kako je izriito nareeno da praenje mora biti u potpunoj tajnosti. Leali su na mokroj zemlji nekoliko

minuta dok Dimitrijevi nije nastavio put. Dodu e, jedan od njih, progonitelja, znao je koga prate u to ljigavo praskozorje. ovek s brkovima, sredovean visok, s velikom izvesnou mogao je da utvrdi identitet osobe pod prismotrom. Na izvestan nacin on je bio i deo Martinove intime. Brka je to sve vreme hteo da saopti drugovima Ali nikako nije dolazio u priliku zbog urbe u kojoj se nalaze ve vie sati. U nameri da se nametne ovoj nejasnoj bratiji izno enjem podataka koji osvetljavaju barem donekle misterioznu poteru, ometalo ga je i prisustvo instruktora. Drei se drvoreda kao zaklona, as trkom, potom puzei ili skokovima, savla ivali su ravnicu u ije se teme sve vie uvlaila magla. Kao dinovskim mehom ras pirivana dolazila je iz zemlje i gomilala se u stogove. Instruktor je s vidnim neras poloenjem uoio opasnost za pravilno izvravanje njihovog zadatka. Komandovao je trk i zauzimanje skrivenih pozicija u neposrednoj blizini uhoenog. Grupa je nevoljno ali posluno prihvatila nareenje. Magla je meutim sve snanije mreila vido krug. Instruktor je imao jo toliko vremena da dalekozorom osmotri Martina i promu mla: Ljudi moji, onaj tamo nije normalan. Po ovoj maglutini on je naao da se kli za po travi. Taj je sasvim lud. A lud je i onaj koji nas je.. . Ne dovrivi reenicu jer je osetio kako jedan od gonia otvorenih ustiju zuri u njega, besno pijunu u lokvu. Dok su sedali na debla sloena kraj same dolme, jedan crvenokosi momak prozbori: Gazda misli da se onaj kliza!?. Niko ne odgovori na to, jedino se Brka zlurado osmehnu. Proe desetak minuta u zadihanom utanju. Instruktor se naglo podie i konstatova kako zbog guste magle ne postoje uslovi za striktno uho enje, dodavi da on mora smesta do prvog telefona da zatrai dalje direktive. Svi moraju da ostanu na svojim mestima a dok se on ne vrati, zamenjivae ga Mihailo Simi, kako se zapravo zvao Brka. Saoptivi im to u jednom dahu, sjurio se niz padinu grabei ka uvarskoj kuici udaljenoj dva kilometra. im je instruktor pretrao koju stotinu metara, oglasio se Simi: Ja znam ko je tip koga ganja mo. Zove se Martin Dimitrijevi. Bio je novinar pa je neto estoko zabrljao. Nije lo ova ali malo je oinut. Ima dobru ensku. Sad se brat brine o njoj. Zove se Branka. Uivam kad mi ita njegova ljubavna pisma. Ima ih mnogo i sva su blesava. Ja se smejem a enska plae. Lud provod. Zainteresovani za Simievu priu, ostali su ga saletali sa pitanjima. Najvanija su se ipak svodila na to kakva je ta Branka u krevetu. ZadovoIjivi znatielju, nastavili su da pue u iekivanju instruktora. Ovaj je za to vreme, ustanovivi da uvarnica nema telefon, biciklom urio ka Gradu. Magla je bila toliko itka da je Martin mogao bez urbe da nestane. Jedinu opasnost za njega predstavljao je crvenokosi momak iz grupe progonitelja. Ovaj je naime uspeo da na brzinu proita naslov knjige koju su svi imali u torbicama.

GLAVA 13. ILI O LETENJU I RONJENJUU etvrtak jo nije ni pomiljao da se otisne ravnicom do mesta gde se ova suava u Izlaz. Iz redakcije ga nisu uznemiravali. Sticao se utisak da je i Grad pristao da se itav skandal njegovog junaka Martina prenese u seanje. Pokuavao je pisac da pie progonjen temom svojevoljnog odustajanja. Meutim, reenice koje je ostavljao na har tiju bile su iskljuivo mrzovoljne bez ikakve literarne zamagljenosti. itavo popodne je zato posvetio Vinogradovu. Verovatno je tada negde u podsvesti i pala odluka o puto vanju. I ponovnom uvlaenju u junakov identitet. S veeri je poela kia. Martin je briljivo namazao svoje poluduboke cipele, jo nesvestan u ta e se upustiti kroz par sati. Junak u koga se privremeno sakrio pokolebani pisac. Pre nego to je zaspao tog etvrtka iz susedstva se zaula dreka i ulicom je vladala pometnja. Uznemireno je gledao u mrak odluan u nameri da ne ustane iz kreveta. Sreom sve se zavrilo za desetak minuta. Njega su ipak u san ispratili nejasni krici. Da je saekao jutro, saznao bi da se susedu odvezao skupoceni pas, koji je sreom brzo pronaen. Bura bez pravof povoda. Martin je, meutim, tada ve uveliko sanjao kako leti. San je tekao lako s izraenim oseanjem prijatnosti. Tako je bilo i ranije kad god bi se setio neobinog dogaaja iz detinjstva. Na prelazu izmeu tog etvrtka u petak, na san o detinjim pokuajima da poleti nadovee se lik Miloa Stamenkovia.Nije mu to bilo prvi put, ni da sanja letenje niti da se sudara sa Stamenkoviem. Jednostavno taj mu je ovek, u skoro pravilnim razmacima, kao svrdlom, prodirao u san i javu. Pro gonio ga je, izazivajui jednovremeno mrnju i tugu. Milo Stamenkovi, sa dva lica !i, da li, s jednim nalijem? as ga je video sasvim mladog, dvadesetogodi njaka. Takav mu je kroz san promicao. Budan je, meutim, mogao samo da ga zamisli kao ugojenog, proelavog karijeristu. Takav je bio i onog dana za govor nicom. Dok je izgovarao reenice iju e otrinu kasnije, preko Martinovih lea, pokuati da ublai. Kao da je u tom naknadnom pametovanju raunao sa Dimitrijevievom popustljivou. Raunao i preraunao se, jer nikako nije mogao da predvidi da e ba u delikatnom trenutku njegove politike biografije, Martin Dimitrijevi odluiti da prestane sa uzmicanjem. Zapravo radilo se o zidu. Njego vom linom zidu. Stigao je Martin,u neprekidnom povlaenju do kraja. Osetio je leima nepokolebljivost zida kroz koji ni glavom nije mogao. Zato je i povikao: Ne pristajem!. Viknuo je to Stamenkoviu koji mu se sad i u seanje na letenje uvlai. San se na tom mestu prekinuo kao ubodom usijanog araa. Bila je pono. Mar tin je uasnut leao u krevetu i pitao se odakle Milo Stamenkovi u njegovom detinjstvu? Kako je uao u najskrovitiju Martinovu tajnu? Kako to da sadanjost moe da se uvue u prolost? Zar je to sudbina svega lepog to je nekada doiveo? Moram onda prihvatiti savet Tihona Vinogradova. On kae: ko pronae Izlaz, svu bedu i nesreu ostavie u svom prethodnom ivotu. Razmiljajui upanieno o sve mu, iekivao je zoru, zapravo samo njen jeziak. To je bilo pravo vreme za poe tak traganja. Do jutra nije zaspao, oprezno dotiui seanje na pokuaj letenja. S prvom pojavom slasti, prekidao je uspomene jer znao je da ga tamo sad vreba Milo Stamenkovi. I pisca, odnosno

novinara, i junaka istog imena! Tema o letenju bila mu je izuzetno prijatna jer ga je vraala u detinjstvo, u godine kada i nema neke velike razlike izmeu onog to se eli i onog to se stvar no dogaa. A Martin je u petoj ili estoj godini esto pokuavao da leti. Prvo je dani ma sanjao kako nadlee Grad, i prepun sunevih zraka zaranja u nejasnu plavet. Jednog vetrovitiog dana, jurcajui dvoritem, osetio je neoekivanu lakou. Noge kao da su se same pokretale. Od te nenadane moi obuzela ga je prijatna jeza. Imao je utisak da mu se san ulio u javu. Tog je dana jo desetak puta ponovio eksperiment: zatrao bi se i, uhvativi krilo vetra prevalio bi desetak metara nainom izmedu tranja i lebdenja. Ledbei na trenutak. Utisak letenja je ipak bio skoro potpun bez obzira na povremeno doticanje tla. Svest mu je lebdela ak iznad k vova. Kad bi zamurio, nestvarnog je bilo dovoljno za vrhunsko uzbuenje. Te noi, uzbuden, vrlo brzo zaspao prieljkujui da i u snu nastavi letenjem. Martin nije znao niza koga u porodici iju bi tradiciju letenja eventualno mogao da nastavi niti je u to vreme itao za famoznog Vinogrado, koji bi ga neim takvim mogao zaludeti, ali u estoj godini, bila je jesen, on je sluenom letakom upornou obigravao dvorite. Ipak, ti trzaji zavravali su se povratkom na zemlju ili jo gore - zidom. Do njega je obavezno trebalo zauzdati nagon letenja, jer su u protivnom stradada kolena iii ake. I glava je ponekad bila u opasnosti. Posledice gre, iako je moda olako to stanje svoditi iskljuivo na igru, sve su se vie ocrtavale na deakovom telu. Ipak, slast ovog zanosa bila je jaa od tvrdoe zida. Proleui kroz krevetske arave, vlagu je oseao na obrazima i elu, pratei disanje vetra, inilo mu se kao da je deo prirode kao da je sav rastopljen, bez kostiju i koe. Martin se u potpunosti predavao vazduhu. Oseao je da nestaje, odnosno imao je utisak kasnije nikad nedostignute punoe ivljenja. Sve kasnije bile su ili privid ili blesak. U tu oazu lepote ugurao mu se Milo Stamenkovi. Ovaj je za njega bio zid od koga se bespomono odbijao. U noi izmeu etvrtka i petka san mu je napukao i iznedrio odluku izazvanu runim likom gojaznog i beskrupuloznog Stamenkovia. Sudar sa ovim ovekom, na samom dnu leta, ponitio je svako zadovoljstvo koje je ranije u snovima oseao. Jer, to se vieudaljavao od detinjstva, letenje se ubrzano pretvaralo u svojevrsno ronjenje. Ronio je kroz dane, mesece, godine, retko izlazei na povrinu da udahne vazduh. A pod vodom svi predmeti uzgledaju deformisani.. Svetlost je priguena i hladna. Pritisak se sa uiju vremenom prenosi na celo telo. Naroito na mozak. Najgore poinje kad pritisak napadne i seanje. Meutim, ronjenje mu niko nijezabranjivao. U Martinovom sluaju letenje je bilo neuporedivo prijatnije od ronjenja bez obzira to je na kraju uvek bio zid. U snovima ga ak nije ni bilo. Naalost, ta sposobnost je kod Martina trajala samo jednu jesen. Sve se kasnije preselilo u seanje a iz njega, mnogo docnije, u snove. Sada su i ovi naprsli upadom neprijatnih dogaaja. Raseljeno seanje sve vie ga je podsealo na isuen bunar.

Dvorite iz Martinovog detinjstva, s jedne strane graniiilo se kolom dok je drugu, nagnutu stranu zavravao visok nemalterisan zid letnjeg bioskopa. Saekavi nalet vetra deak bi zaplovio kroz ve, trikove, leje s lukom i paprikom, naslagana drva. Zbog vetra i nizbrdice svakim korakom je dobijao na brzini. Svi okolni predmeti stapali su se u neprekidnu dugu koja bi ga epala ne putajui ga ni s veeri kad bi premoren zaspao. U snovima bi se let produavao preko dvorinog zida. Stizao bi i do bakalnice kod fabrike piritusa. Jedanput, vetar je itavog dana vitlao Gradom. Krevetski aravi u dvoritu podseali su na zapenuani okean. Uzbuen bezbrojinim uzletima tokom dana, im je zaspao vinuo se ak do berbernice na uglu kod kasarne. Ki Bore berberina, Mira Drai zadivljeno ga je gledala. On je skoro zaboravio da je u snu i da ne mora da pazi na pravila letenja. Bio je veoma ponosan i sretan ne znajui da li je to zbog najvee daljine ostvarene u Ietenju, ili zbog toga to je uspeo da zadivi nedostinu Miru. U komadiu sna koji je prethodio neprijatnom buenju i presudnoj odluci pojavila se i Mira Drai, devojica koju je poitajno voleo u detinjstvu. Samo je zasvetleo njen lik i odmah zatim sve se raspuklo. Oiju uprtih u mranu tavanicu shvatio je odakle Milo Stamenkovi u njegovim seanjima na letenje. Mira mu je, njena pojava u snu, pomogla da razrei zagonetku. Na pouteloj i zanemarenoj fotografiji grupe dece iz zabavita Martin je kleao u prvom redu, Mira je bila druga meu onima koji su stajali, a odmah pored trajao je nasmejam Milo Stamenkovi. Bez obzira na njegovo veliko razoarenje, sasvim je bilo normalno da je Milo i u njegovim uspomenama jer je i u realnosti bio prisutan. S razlogom, ali zato ne manje neoekivano. Pomisao da su moda i zajed niki letela dvoritem u ul. Branka Radieviia sasvim porazi Martina. ta uiniti sa tako zamrljanim uspomenama, upita se, ali ve sledeeg momenta seti se da Vino gradov kae da onaj koji se doepa Izlaza sve neprijatno moe da ostavi za sobom. Treba samo da takve dogaaje zabelei, i tu hartiju prikuca zaralim ekserom o stablo lipe neposredno pre iskoraka. Sposobnost zaboravljanja je vrhunska Vetina - pomisli on dok je vrebao zoru. Izlazei iz kue tog jutra, na tragu zore, razmiljao je kako se nastavlja put kad se stigne do Izlaza: da li se tamo roni, leti ili moda pro pada? I ko da svemu prethodi junak ili on sam?

GLAVA 14. ILI O TOME KAKO SE SREDNJI VEK UPLI