1

2

Sidney Sheldon

PONOĆNE

USPOMENE

Naslov orginala:

Sidney Sheldon - Memories Of Midnight

3

Za Aleksandru s ljubavlju Ne pevaj mi pesme o svetlu dana Jer je sunce neprijatelj ljubavnika Umesto toga pevaj o senkama i tami I ponoćnim uspomenama

4

PROLOG

Konlon - Maj 1949.

- To mora izgledati kao nesreća. Možeš li to urediti?

Bila je to uvreda. Oseti kako ljutnja raste u njemu. Takvo pitanje možeš postaviti

amateru kojeg si pobrao na ulici. Oseti iskušenje da odgovori sa sarkazmom: O, da, mislim da to

mogu urediti. Da li bi radije hteo nesrećan događaj unutar kuće? Mogu urediti da ona slomi

vrat padajući niz stepenice. Plesačica u Marselju. Ili bi se mogla napiti i utopiti u kadi.

Naslednica u Gstadu. Mogla je uzeti prejaku dozu heroina. Tako je postupio već s trima. Ili,

mogla bi zaspati u krevetu sa zapaljenom cigaretom. Švedski detektiv u hotelu na pariskoj

Levoj obali. Ili biste više voleli nešto izvan kućnih vrata? Mogu urediti saobraćajnu nesreću,

rušenje aviona, ili nestanak na moru.

Ali ništa od toga nije rekao, jer se, istini za volju, bojao čoveka koji mu je sedeo nasuprot.

O njemu je čuo toliko priča od kojih se čovek ledi, a imao je sve razloge da u njih veruje.

Prema tome, sve što je rekao bilo je "Da, sir. Mogu urediti jednu nesreću. Nikad niko

neće saznati." Čim je izrekao te reči pomisli: On zna da ću ja znati. Čekao je.

Bili su na drugom spratu zgrade u ozidanom gradu Konlonu, koji je 1840. godine

izgradila skupina Kineza da bi se obranila od britanskih varvara. Zidovi oko grada su bili

uklonjeni za vreme Drugog svetskog rata, ali su ostali drugi zidovi koji su ljude izvana držali

podalje: bande koljača, zavisnike o drogama i silovatelje koji su lunjali, poput kunića, kroz

zavojite ulice i mračna stepeništa koja vode u tamu. Turiste su upozoravali da se drže podalje, a

čak se i policija nije usudila prolaziti tim unutrašnjim prostorom dalje od Ulice Tung Tau Tsuen,

ne dalje od prilaza toj ulici. Mogao je čuti buku ulice izvan prozora, vrištavu i hrapavu

mnogojezičnost žitelja ozidana grada.

Čovek ga je motrio hladnim opsidijanskim pogledom. Na kraju je progovorio: - Vrlo

dobro, metod ću ostaviti tebi.

- Da, sir. Je li meta ovde u Konlonu?

- London. Ime joj je Katarina. Katarina Aleksander.

Limuzina, u pratnji drugih kola s dvojicom naoružanih telohranitelja, vozila je čoveka

do Blu Housa na Laser Rou, u predelu Tsim Sha Rsui. Blu Hous je bio otvoren samo patronima,

stalnim gostima. Posećivali su ga šefovi država, filmske zvezde i predsednici korporacija.

Uprava se ponosila diskrecijom. Pre pet-šest godina, jedna od mlađih devojaka koja je tu radila,

raspričala se o svojim mušterijama s jednim novinarom, pa su je sutradan pronašli u Aberdin

Harboru odrezanog jezika. Sve je bilo na prodaju u Blu Housu: device, dečaci, lezbejke koje su

se zadovoljavale bez "smešnih batrljića" muškaraca i životinja. Bilo je to jedino mesto za koje je

znao da se u njemu još praktikuje umetnost Ishinpo iz desetog veka. Blu Hous, Plava kuća, bila

je rog izobilja zabranjenih užitaka.

5

Muškarac je ovog puta naručio blizanke. Bio je to izvanredno prilagođen, prikladno

združen par divnih crta, predivnih tela, i bez ikakve sputanosti. Sećao se prošlog puta kad je tu

bio ... metalna stolica bez sedišta, njihovi mekani, jezici i prsti, kada ispunjena mirisavom

toplom vodom koja se prelivala na keramičke pločice poda, njihova vruća usta koja su mu

pustošila telo. Stade osećati početak erekcije.

- Stigli smo, sir.

Tri sata posle, kad je završio s njima, zasićen i zadovoljan, muškarac je naručio limuzinu

da ga odveze u Moud Roud. Gledao je kroz prozor limuzine na svetla grada koji nikad nije

spavao. Kinezi su ga nazvali Gau-lung - devet zmajeva - i on ih je u mašti zamislio kako se

skrivaju u planinama iznad grada, spremni da siđu i unište slabe i neoprezne. On nije bio ni

jedno ni drugo.

Stigli su na Moud Roud.

Taoistički sveštenik koji ga je čekao izgledao je poput figure s nekog starog pergamenta,

s klasičnom, izbledelom orjentalnom haljom i dugačkom čuperastom belom bradom.

- Jou sahn.

- Jou sahn.

- Gei do chin?

- Džat-chihn.

- Jou.

Sveštenik je zatvorio oči u tihoj molitvi pa stao tresti chim, drvenu šoljicu ispunjenu

štapićima za molitvu označenim brojevima. Štapić je ispao i trešenje je prestalo. U tišini,

taoistički se sveštenik savetovao sa svojom kartom, pa se okrenuo posetiocu. Govorio je

isprekidanim engleskim: - Bogovi kažu da ćete se uskoro osloboditi opasnog neprijatelja.

Muškarac oseti ugodnu jezu iznenađenja. Bio je suviše pametan da ne bi shvatio da je

drevna umetnost chima samo obična predrasuda. A bio je suviše pametan da je zanemaruje.

Osim toga, bio je još jedan znak dobre sreće. Danas je Agios Konstatinos, njegov rođendan.

- Bogovi su vas blagoslovili s dobrim fung shui.

- Do jeh.

- Hou njah.

Pet minuta posle bio je u limuzini, na putu za Kai Tak, hongkonški aerodrom, gde je

njegov privatni avion čekao da ga vrati u Atinu.

6

1.

Jona, Grčka - jul 1948.

Budila se vrišteći svake noći a uvek je bio isti san. Nalazila se nasred jezera za žestoke

oluje, a muškarac i žena su joj gurali glavu ispod površine ledene vode, utapajući je. Svaki se

put probudila uspaničeno, hvatajući dah, mokra od znojenja.

Nije imala predstavu o tome ko je ona i nije se sećala prošlosti. Govorila je engleski - ali

nije znala iz koje je zemlje i kako se dogodilo da je u Grčkoj, u malom karmelićanskom

samostanu koji joj je pružio utočište.

Kako je vreme prolazilo, pojavljivali su se mučni odblesci sećanja, odblesci nejasnih,

prolaznih slika, koji su nadolazili i odlazili tako brzo da ih nije mogla dokučiti, zadržati ih,

ispitati. Dolazili su u neočekivanim trenucima, hvatali su je kad ne bi pazila, ispunjavajući je

smetenošću.

Na početku, postavljala je pitanja. Karmelićanke su bile ljubazne i odnosile su se prema

njoj s razumevanjem, ali je njihov red bio red šutnje, a jedina osoba kojoj je bilo dozvoljeno da

govori bila je sestra Tereza, postarija i slabašna časna majka.

- Da li vi znate ko sam ja?

- Ne, moje dete - odgovorila je sestra Tereza.

- Kako sam došla ovamo?

- U podnožju ovih brda je selo koje se zove Jona. Prošle godine bila si u malom čamcu na

jezeru za vreme oluje. Čamac je potonuo, ali su te milošću Božjom ugledale naše dve sestre i

spasile te. Dovele su te ovamo.

- Ali... odakle sam došla pre toga?

- Žao mi je, dete. Ja to ne znam.

Nije mogla biti zadovoljna odgovaram. - Zar niko nije pitao za mene? Niko me nije

pokušao pronaći?

Sestra Tereza je zatresla glavom. - Niko.

Htela je vrištati od očajanja. Opet je pokušala. - Novine ... mora da je u njima pisalo da

sam se ja izgubila.

- Kao što ti je poznato, nama nije dozvoljena nikakva komunikacija sa spoljašnjim

svetom. Mi moramo prihvatiti Božju volju, dete. Moramo Mu zahvaliti za sve Njegove usluge.

Živa si.

To je bilo najdalje do čega je doprla. Ispočetka je bila suviše bolesna da bi se brinula o

sebi, ali polako, kako su meseci prolazili, povratila je snagu i zdravlje.

Kad je bila dovoljno snažna da se mogla kretati, dane je provodila brineći se za cvetne

vrtove na zemljištu samostana, na zažarenom svetlu koje je Grčku kupalo nebeskim sjajem, dok

su blagi vetrovi nosili oštru aromu limuna i loze.

7

Atmosfera je bila vedra i mirna, ali ona ipak nije mogla naći svoj mir. Ja sam izgubljena,

mislila je, a nikome nije stalo. Zašto? Jesam li učinila neko zlo? Ko sam ja? Ko sam ja? Ko sam ja?

Slike su se nepozvane pojavljivale. Jednog se jutra naglo probudila imajući u svesti sliku

sebe u sobi s nekim muškarcem koji ju je svlačio. Je li to bio san? Ili je to bilo nešto što se

dogodilo u njenoj prošlosti? Ko je bio taj muškarac? Je li to bio neko za koga se udala? Je li imala

muža? Nije nosila venčani prsten. Zapravo, nije imala nikakve imovine osim crne haljine reda

karmelićanki koju joj je dala sestra Tereza, i broš, malu zlatnu pticu s očima od rubina i

raširenim krilima.

Bila je anonimna, stranac koji živi među strancima. Nije bilo nikoga da joj pomogne,

nikakvog psihijatra da joj kaže da joj je svest tako traumatizovana, da može ostati zdrava samo

ako zaključa strašnu prošlost.

A slike se nastaviše pojavljivati, brže i brže. Kao da joj se svest odjednom pretvorila u

igru u kojoj je od izrezanih delova trebalo sastaviti sliku, pa su se čudni izresci pojavljivali na

svom mestu. Ali ti delovi nisu davali nikakav smisao. Imala je viziju velike radne sobe

ispunjene ljudima u vojničkim uniformama. Činilo se kao da oni snimaju film. Jesam li bila

glumica? Ne, činilo se da ona drži konce te situacije u svojim rukama. Ali koje situacije?

Vojnik joj je dao buket cveća. Za ovo ćete sami morati platiti, smejao se.

Dve noći kasnije, sanjala je istog čoveka. Opraštala se s njim na aerodromu, a probudila

se jecajući jer ga gubi.

Posle toga više nije bilo mira za nju. To nisu bili samo snovi. Bili su to delovi njena

života, njena prošlost. Ja moram pronaći ko sam bila. Ko sam?

I neočekivano, usred noći, bez upozorenja, ime je izašlo iz njene podsvesti. Katarina. Ja

se zovem Katarina Aleksander.

8

2.

Atina, Grčka

Carstvo Konstantina Demirisa ne bi se moglo locirati ni na jednoj mapi, a ipak je bio

vladarem kapitala većeg i moćnijeg nego što su mnoge zemlje. Bio je jedan od dvojice ili trojice

najbogatijih ljudi na svetu, a njegov je uticaj bio neizračunljiv. Nije imao titule ili službena

položaja, ali je redovno kupovao i prodavao premijere, kardinale, ambasadore i kraljeve.

Demirisovi su prsti bili posvuda, upleteni u osnovu i potku mnogih zemalja. Bio je karizmatski

muškarac, sjajnog prodornog uma, fizički naočit, znatno iznad srednje visine, s prsima poput

bačve i širokim ramenima. Bio je tamne puti i imao je snažan grčki nos i oči crne poput masline.

Imao je lice jastreba, grabljivice. Kad bi se odlučio na taj trud, Demiris je mogao biti izuzetno

šarmantan. Govorio je osam jezika i bio zapaženi pregovarač. Posedovao je jednu od

najznačajnijih umetničkih zbirki na svetu, flotu privatnih aviona, tucet apartmana, dvoraca i

vila razbacanih po celom svetu. Bio je zagovornik lepote, a nije se mogao ophrvati lepim

ženama. Imao je ugled velikog ljubavnika, a njegove su romantične ludorije bile isto tako

šarolike kao i njegove finansijske avanture.

Konstantin Demiris se ponosio svojim patriotizmom - plavo-bela grčka zastava uvek je

bila izložena u njegovoj vili na Kolonakiu, i u Psari, njegovom privatnom ostrvu - ali porez nije

plaćao. Nije se osećao obaveznim da se povinuje pravilima što se odnose na obične ljude. U

njegovim je venama tekao ichor - krv bogova.

Gotovo bi svaka osoba s kojom se Demiris susretao nešto htela od njega: finansiranje

poslovnog projekta, dar nekoj karitativnoj instituciji ili jednostavno moć koju bi prijateljstvo s

njim moglo ostvariti. Demiris je uživao u izazovu otkrivanja onoga za čime su ljudi zapravo

težili, jer je to retko bilo onako kako se činilo na površini. Njegov je analitički um bio skeptičan

naspram površinske istine, pa kao posledica toga nije verovao u ništa što mu je rečeno i u

nikoga nije imao poverenja. Njegov je moto bio: "Drži svoje prijatelje blizu, ali neprijatelje još

bliže." Reporterima koji su pisali hroniku njegovog života bilo je dopušteno da samo vide

njegovu srdačnrst i šarm, sofisticiranog, urbanog čoveka sveta. Nisu imali razloga da sumnjaju

da se ispod ljubazne fasade nalazi ubica, prljavi borac čiji je instinkt bio napad na vratnu venu.

Bio je čovek koji nije opraštao, čovek koji nikad nije zaboravio neko neuvažavanje.

Starim je Grcima reč dikaiosini-pravda, često bila sinonim s ekdikisis-osveta, a Demiris je bio

opsednut obema. Pamtio je svaku uvredu koju je ikad podneo, a oni koji su bili dovoljno

nesrećni da izazovu njegovo neprijateljstvo bili su isplaćeni sto puta više. Oni toga nisu bili

svesni, jer je Demirisov matematički um smišljao igru iznuđivanja duga, strpljivo izrađujući

zamršene zamke i pleo komplikovane mreže koje su napokon hvatale i uništavale njegove

neprijatelje.

Uživao je u satima koje je provodio izmišljajući klopke za svoje protivnike. Pažljivo bi

9

proučavao svoje žrtve, analizirao njihove ličnosti, odmeravajući njihove snage i slabosti.

Za vreme jedne večere, Demiris je slučajno čuo filmskog producenta kako je rekao za nj

da je "masni Grk". Demiris je čekao svoje vreme. Dve godine kasnije, producent je potpisao

ugovor s glamuroznom međunarodno poznatom glumicom da glumi u njihovom skupom

filmu u koji je on uložio svoj novac. Demiris je čekao dok film nije bio napola završen, a onda je

tako šarmirao vodeću damu filma da je napustila snimanje i pridružila mu se na jahti.

- To će biti medeni mesec - rekao joj je Demiris.

Ona je dobila medeni mesec, ali ne i venčanje. Snimanje je konačno moralo biti

obustavljeno, a producent je bankrotirao.

Bilo je malo igrača u Demirisovoj igri s kojima on još nije poravnao račun, ali mu se nije

žurilo. Uživao je u očekivanju, planiranju i izvršenju. Ovih dana nije stvarao neprijatelje, jer

niko sebi nije mogao priuštiti da mu bude neprijatelj, pa je njegova lovina bila ograničena na

one koji su mu u prošlosti presekli put. Ali je osećaj dikaiosinia Konstantina Demirisa imao dve

oštrice. Kao što nikad ne bi zaboravio neku uvredu, tako nije zaboravljao niti uslugu. Siromašni

ribar koji je dečaku pružio utočište, našao se u položaju vlasnika ribarske flote. Prostitutka koja

je nahranila i obukla mladića koji je bio suviše siromašan da je plati misteriozno je nasledila

stambenu zgradu, a da nije imala nikakvu predstavu o tome ko je bio njen dobročinitelj.

Demiris je započeo život kao sin lučkog radnika u Pireju. Imao je četrnaestero braće i

sestara, a na stolu nikad nije bilo dovoljno hrane.

Od samog početka, Konstantin Demiris je pokazivao neobičan dar za posao. Zarađivao

je dodatni novac obavljajući razne poslove nakon škole, a sa šesnaest je godina uštedeo dovoljno

novaca da s jednim starijim partnerom otvori na obali kiosk za prodaju voća. Posao je cvao i

partner je prevario Demirisa za njegovu polovinu. Demirisu je trebalo deset godina da uništi tog

čoveka. Mladić je izgarao od vatrene ambicije. Noću bi ležao budan, dok su mu oči svetlele u

tami. Ja ću biti bogat. Ja ću postati poznat. Jednog će dana svi znati moje ime. Bila je to jedina

uspavanka, koja ga je mogla uspavati. Nije imao pojma o tome kako će se to dogoditi. Znao je

jedino da će se dogoditi.

Na dan svog sedamnaestog rođendana, Demiris je naišao na novinski članak o naftnim

poljima u Saudijskoj Arabiji: kao da su se pred njim odjednom otvorila magična vrata njegove

budućnosti.

Otišao je svom ocu: - Ja idem u Saudijsku Arabiju. Idem da radim na naftnim poljima.

- Too-sou! Što ti znaš o naftonosnim poljima?

- Ništa, oče. Naučiću.

Mesec dana kasnije, Konstantin Demiris je bio na putu prema svom odredištu.

Bila je politika kompanije da prekomorski nameštenici firme Trans-Continental Oil

Corporation potpišu dvogodišnji radni ugovor, ali to Demirisu nije smetalo. Planirao je ostati u

Saudijskoj Arabiji sve dok ne stekne bogatstvo. Zamišljao je divnu avanturu arapskih noći,

glamuroznu, misterioznu zemlju sa ženama egzotična izgleda, i crno zlato koje nadire iz zemlje.

Stvarnost je bila udarac.

Jednog letnjeg jutra, Demiris je stigao u Fadili, turobni logor usred pustinje, koji se

sastojao od ružne kamene zgrade okružene barastisima, malim kolibama od šiblja. Onde je bilo

10

hiljadu običnih radnika, uglavnom Saudijaca. Žene koje su se vukle prašnjavim, nepopločanim

ulicama bile su ispod gustih velova.

Demiris je ušao u zgradu u kojoj je imao svoj ured J. J. Mekintir, personalni upravnik.

Mekintir je podigao pogled kad je mladić ušao u sobu: - Dakle, zaposlili su te, a?

- Da, sir.

- Jesi li ikad pre radio na naftnim poljima, sine?

Demiris je na trenutak osetio želju da slaže: - Ne, sir.

Mekintir se nacerio: - Ovde će ti se vrlo sviđati. Tu si milion milja u nigdini, loša hrana,

žene koje ne možeš dotaći a da ti ne odseku jaja, i prokleto ništa za noćni provod. Ali je plata

dobra, u redu?

- Ja sam ovde da naučim - iskreno će Demiris.

- Daa? Onda ću ti reći šta je dobro da brzo naučiš. Sada si u muslimanskoj zemlji. To

znači nema alkohola. Koga uhvate da krade odseku mu desnu ruku. Drugi put, levu ruku. Treći

put - izgubiš stopalo. Ako ikoga ubiješ, skinu ti glavu.

- Ne nameravam nikoga ubiti.

- Čekaj - promrmljao je Mekintir. - Tek si došao.

Logor je bio vavilonski toranj, ljudi iz raznih zemalja govorili su svojim jezicima.

Demiris je imao dobro uho i brzo je učio jezike.Ljudi su tu bili da bi izgradili puteve usred

negostoljubive pustinje, da bi podigli kuće, uveli električnu struju i telefone, izgradili trgovine,

organizovali snabdevanje hranom i vodom, iskopali kanalizaciju, pružali medicinsku negu i,

kako se činilo mladom Demirisu, obavljali stotine drugih poslova. Radili su na temperaturama

iznad 38 C, patili od muha, komaraca, prašine, groznice i dizenterije. Čak je i u pustinji postojala

društvena hijerarhija. Na vrhu su bili ljudi koji su pronalazili, locirali naftu, a dole su bili

građevinski radnici, nazvani "klipanima", čeljad koja ništa nije mogla naučiti, i činovnici,

nazvani "izlizanim pantalonama".

Gotovo svi ljudi koji su se bavili bušenjem i bušotinama - geolozi, nadglednici, geodeti,

inženjeri i naftni hemičari - bili su Amerikanci, jer je nova rotacijska bušilica bila izmišljena u

Sjedinjenim Državama, te su oni bolje poznavali njeno delovanje. Mladić je činio sve što je

mogao da se sprijatelji s njima.

Konstantin Demiris je provodio koliko je više mogao vremena oko bušača i nikad nije

prestao postavljati pitanja. Pohranjivao je informaciju, upijajući je kao što vreli pesak upija

vodu. Opazio je da se upotrebljavaju dve različite metode bušenja.

Prišao je jednom od bušača koji su radili blizu gigantskog svrdla visokog 50 metara: -

Pitam se zašto postoje dva različita načina bušenja?

Bušač je objasnio: - Dakle, sine, jedno je rad s kablovima, a drugo je rotacijsko. Sada sve

više radimo s rotacijskim mašinama. Počinju tačno na isti način.

- Uistinu?

- Da. Za oba načina moraš izgraditi ovakvu dizalicu koja podiže delove opreme koja

mora biti spuštena u grotlo. - Pogleda u mladićevo požudno lice. - Kladio bih se da nemaš

pojma zašto ge zovu "derrick".

- Ne, sir.

11

- To je bilo ime čuvenog krvnika u sedamnaestom veku.

- Razumem.

- Bušenje s kablovima vraća se prilično u prošlost. Pre više stotina godina Kinezi su

običavali tako kopati bunare. Kopali su rupu u zemlji podižući i bacajući teški rezač koji je visio

na kablu. Ali se danas oko osamdeset posto svih izvora buši rotacijskom metodom. - Okrenuo

se i vratio svom bušenju.

- Oprostite mi. Kako se to izvodi rotacijskom metodom?

Čovek se zaustavio. - Dakle, umesto da udaranjem kopaš rupu u tlu, bušiš je. Vidiš ovo?

Na sredini poda dizalice je čelično okretalo koje okreću mašine. Taj rotacijski urećaj steže i

okreće cev koja kroz njega prodire u dubinu. Šiljak svrdla je pričvršćen na donjem delu cevi.

- Čini se jednostavnim, zar ne?

- To je složenije nego što se čini. Moraš naći način kako ćeš iskapati, donositi na površinu

materijal. Moraš sprečiti da se zidovi uruše te zapečatiti vodu i plin iz izvora.

- Sa svim tim bušenjem, zar se rotacijska bušilica ne istupi?

- Svakako. Zato moramo izvlačiti čitav taj prokleti bušaći niz, pa pričvrstiti novo svrdlo

na dno bušaće cevi, pa cev opet spustiti u rupu. Nameravaš li biti bušač?

- Ne, sir. Ja nameravam da imam naftonosna polja.

- Moja čestitka. Mogu li se sada vratiti svom poslu?

Jednog je jutra Demiris gledao kako oruđe spuštaju u izvor, ali umesto da buši dole,

opazio je kako oruđe seče mala kružna područja sa strana rupe i izvlači kamenje.

- Oprostite mi. Zbog čega se to radi? - upita Demiris.

Bušač je stao i obrisao obrvu. - Ovo je vađenje materijala sa zida. To kamenje uzimamo

za analizu, da vidimo nosi li naftu.

- Razumem.

Kad bi radovi tekli glatko, Demiris bi čuo bušače kako viču "ja okrećem nadesno", što je

značilo da buše rupu. Demiris je primetio mnoštvo malih rupa izbušenih preko celog polja, s

prečnikom od svega pet do osam santimetara.

- Izvinite. Zašto su te rupe? - upitao je mladić.

- To su istražni zidovi. Kažu nam što je ispod. Štedi kompaniji mnogo vremena i novca.

- Razumem.

Sve je to bilo potpuno očaravajuće mladom čoveku a njegova su pitanja bila beskrajna.

- Izvinite. Kako znate gde treba bušiti?

- Imamo mnogo geologa - momci od šljunka, kako ih zovemo - koji uzimaju mere slojeva

i proučavaju odsečeni materijal iz bušotine. Onda nastupaju "davitelji užadi"...

- Izvinite, ko je davitelj užadi?

- Bušač. Kad oni...

Konstantin Demiris radio je od rana jutra do smiraja dana, tegleći opremu kroz zažarenu

pustinju, čisteći opremu, i vozeći kamione pored plamenih traka koje su se uzdizale sa

stenovitih vrhova. Vatre su gorele dan i noć, noseći otrovne plinove.

J. J. Mekintir je Demirisu rekao istinu. Hrana je bila loša,životni su uslovi bili strašni, a

noću se nije imalo šta raditi.Demiris se osećao kao da mu je svaka pora u telu bila ispunjena

12

zrncima peska. Pustinja je bila živa i nije bilo mogućnosti da se pobegne iz nje. Pesak se cedio u

baraku, kroz odeću, ulazeći mu u telo sve dok nije pomislio da će poludeti. A onda je postalo

gore.

Udario je shamal. Peščane oluje su duvale svakog dana ceo mesec, nošene zavijajućim

vetrom dovoljne snage da izludi ljude.

Demiris je gledao kroz vrata svoje barake na uskomešani pesak. - Hoćemo li raditi po

takvom vremenu?

- Jebeno si u pravu, Čarli. Ovo nije lečilište.

Svuda oko njih otkrivali su naftu. Bili su novi nalazi kod Abu Hadridža, i drugi kod

Ljatifa i Harada, pa su radnici bili zaposleniji nego ikad.

Zabeležena su i dva nova dolaska, engleski geolog i njegova žena. Henri Poter je bio u

kasnim šezdesetim godinama, a njegova žena, Sibil, tek je ušla u tridesete godine života. U bilo

kojim drugim okolnostima bi Sibil Poter bila opisana kao debela žena obična izgleda, visokog i

neugodnog glasa. U Fadiliu je bila neodoljiva lepotica. Budući da je Henri Poter bio stalno na

terenu tražeći nova naftna polja, njegova je supruga mnogo vremena provodila nasamo.

Mladi Demiris je bio određen da joj pomogie pri useljenju u njihov stan i da joj pomogne

pri smeštaju.

- Ovo je najbednije mesto koje sam videla u životu - žalila se Sibil Poter svojim

cmizdravim glasom. - Henri me uvek odvlači na strašna mesta poput ovog. Ne znam zašto to

trpim.

- Vaš suprug vrši vrlo važan posao - uveravao ju je Demiris. Ona je na mladiću

zaustavila razmišljajući pogled. - Moj muž ne obavlja sve poslove koje bi morao obavljati. Znaš

li na šta mislim?

Demiris je tačno znao šta ona misli. - Ne, gospođo.

- Kako se zoveš?

- Demiris, gospođo. Konstantin Demiris.

- Kako te zovu tvoji prijatelji?

- Kosta.

- Dobro, Kosta, ja mislim da ćemo ti i ja postati dobri prijatelji. Mi zacelo nemamo ništa

zajedničko s ovim bogovima, nije li tako?

- Bogovi?

- Znaš. Ti strani ljudi.

- Moram se vratiti na posao - rekao je Demiris.

Idućih nekoliko nedelja, Sibil Poter je uvek nalazila izgovor šaljući po mladića.

- Henri je jutros opet otišao - rekla mu je. - Otišao je da obavi to svoje smešno bušenje. -

Dodala je vragolasto: - Bilo bi bolje da više buši kod kuće.

Demiris nije imao odgovora. Geolog je bio vrlo važna osoba u hijerarhiji kompanije, pa

Demiris nije imao nameru da se upetlja s Poterovom ženom i tako ugrozi svoj posao. Nije bio

siguran kako, ali je apsolutno znao da će njegov posao, ovako ili onako, biti njegova ulaznica za

sve o čemu je sanjao. Nafta je budućnost a on je bio odlučio da bude deo toga.

Jednom oko ponoći, Sibil Poter je poslala po Demirisa. On je došao pred njen stan i

13

pokucao.

- Uđi. - Sibil je imala na sebi tanku spavaćicu koja na nesreću nije ništa skrivala.

- Ja.. jeste li želeli da dođem, gospođo?

- Da, uđi Kosta. Čini mi se da ova svetiljka pored kreveta ne radi.

Demiris je skrenuo pogled i pošao do svetiljke. Uzeo je i razgledavao. - Nema sijalice u...

- I osetio je kako se njeno telo pripija uz njegova leđa, i ruke koje ga stežu. - Gospođo Poter...

Njene su usne bile na njegovima i gurala ga je prema krevetu. A on nije imao vlast nad

onim šta se tada dogodilo. Bio je bez odeće, gurao je u nju dok je ona vrištala od zadovoljstva. -

To je to! O, da, to je to. Moj Bože, prošlo je tako dugo!

Zaječala je po poslednji put i stresla se. - O, dragi, ja te volim.

Demiris je ležao uspaničen. Šta sam učinio? Ako Poter ikad sazna, sa mnom je svršeno.

Kao da mu je čitala misli, Sibil Poter se zakikotala: - Ovo će biti naša mala tajna, zar ne,

dragi?

Njihova se mala tajna nastavljala idućih nekoliko meseci. Nije bilo načina da je Demiris

izbegne, a budući da je njezin muž odsustvovao po nekoliko dana sa svojim istraživanjima,

Demiris nije mogao smisliti izgovor da ne ide u krevet s njom. Ono što je situaciju još pogoršalo

bila je činjenica da se Sibil Poter ludo zaljubila u njega.

- Ti si previše dobar da bi radio na mestu kao što je ovo, dragi - rekla mu je. - Ti i ja se

vraćamo u Englesku.

- Moja kuća je Grčka.

- Nije više. - Milovala je njegovo dugo vitko telo.

- Ti ćeš se vratiti kući sa mnom. Razvešću se od Henrija i mi ćemo se venčati.

Demiris je odjednom osetio paniku. - Sibil, ja... ja nemam para. Ja...

Ona je usnama obilazila njegova prsa. - To nije problem. Ja znam kako možeš zaraditi

nešto novca, mali.

- Znaš?

Sela je u krevet. - Prošle mi je noći Henri rekao da je upravo otkrio neko veliko novo

naftonosno polje. On je u tome vrlo pametan, znaš. Izgledao je strašno uzbuđen zbog toga.

Napisao je izveštaj pre nego je otišao i rekao mi da ga pošaljem jutarnjom poštom. Imam ga

ovde. Da li bi ga hteo videti?

Demirisovo srce stade brže kucati. - Da, ja... ja bih hteo. - Gledao ju je kako izlazi iz

kreveta i ide tromo do malog istrošenog stola u uglu. Uzela je veliku grubu kovertu i s njom se

vratila u krevet.

- Otvori je.

Demiris je oklevao samo na trenutak. Otvorio je kovertu i izvukao papire. Bilo je pet

stranica. Brzo ih je pregledao, pa se vratio na početak i čitao svaku reč.

- Vredi li išta ta informacija?

Vredi li išta ta informacija? Bio je to izveštaj o novom polju koje bi moglo biti jedno od

najbogatijih naftonosnih polja u istoriji.

Demiris je gutao. - Da. To... moglo bi biti.

- Dakle, evo ti - srećno će Sibil. - Sad imamo para.

14

Uzdahnuo je. - To nije tako lako.

- Zašto ne?

Demiris je objasnio. - Ovo je vredno onome ko može sebi priuštiti da kupi opcije na

zemlju oko ovog područja. Ali za to treba para. - On je imao tri stotine dolara na bankovnom

računu.

- O, ne brini zbog toga. Henri ima para. Ja ću napisati ček. Hoće li pet hiljada dolara biti

dovoljno?

Konstantin Demiris nije mogao poverovata u ono što čuje. - Da. Ja... ja ne znam šta da

kažem.

- To je za nas, dragi. Za našu budućnost.

Seo je na kreveti brzo razmišljao. - Sibil, misliš li da bi taj izveštaj mogla zadržati još dan

ili dva?

- Svakako. Držat ću ga do petka. Hoće li ti to biti dovoljno vremena, dragi?

Polako je klimnuo. - To će mi biti dovoljno vremena.

S pet hiljada dolara koje mu je Sibil dala - ne, to nije dar, to je zajam, govorio je u sebi. -

Konstantin Demiris je kupio opcije na zemljište oko novih mogućih bušotina. Nekoliko meseci

posle, kad su se mlazovi nafte stali pojavljivati na glavnom polju, Konstantin Demiris je postao

milioner.

Vratio je Sibili Poter pet hiljada dolara, poslao joj je novu spavaćicu, i vratio se u Grčku.

Više ga nikad nije videla.

15

3.

Postoji teorija prema kojoj ništa u prirodi ne propada - da svaki zvuk koji je ikad stvoren,

svaka reč koja je ikad izgovorena, i dalje postoje negde u prostoru i vremenu, i jednog dana

mogu biti ponovo pozvani.

Pre nego je izmišljen radio, kažu, ko bi poverovao da je vazduh oko nas bio ispunjen

zvukovima muzike, vestima i glasovima iz celog sveta? Jednog ćemo dana biti u stanju putovati

natrag u vreme i slušati Linkolnovu Getisburšku adresu, glas Šekspira, Propoved na Brdu...

Katarina Aleksander je slušala glasove iz svoje prošlosti, ali su bili prigušeni i

fragmentisani, ispunjavajući je smetenošću...

- Znaš li, Keti, da si ti vrlo posebna devojka? To sam osetio čim sam te video...

- Svršeno je. Ja želim razvod... Volim drugu osobu...

- Znam kako sam se loše ponašao... Ja bih to hteo popraviti...

- On me pokušao ubiti.

- Ko te pokušao ubiti?

- Moj muž.

Glasovi nisu prestajali. Mučili su je. Njena je prošlost postala kaleidoskopom prolaznih

slika koje su jurile njenom svešću.

Samostan bi trebalo da bude divno, mirno utočište, ali je odjednom postao zatvor. Ja

ovde ne pripadam. Ali gde ja pripadam? Nije imala pojma.

U samostanu nije bilo ogledala, ali je napolju, blizu bašte bio bazen čija se površina

odražavala.

Katarina ga je pažljivo izbegavala, bojeći se onoga šta bi joj voda mogla otkriti. Ali je to

jutro otišla do njega, polako kleknula i pogledala dole.

Površina je odražavala ljupku osunčanu ženu crne kose, izvanrednih crta i ozbiljnih

sivih očiju koje su izgledale kao da su ispunjene bolom... ili je to možda bila samo varka vode.

Videla je puna usta koja su izgledala kao da su spremna da se nasmeše, i nos koji je bio malčice

uvrnut prema gore - lepu ženu na pragu tridesetih godina života. Ali ženu bez prošlosti i bez

budućnosti. Izgubljenu ženu. Treba mi neko ko će mi pomoći, očajnički je razmišljala Katarina,

neko s kim mogu razgovarati. Ušla je u kancelariju sestre Tereze.

- Sestro...

- Da, dete?

- Ja ... mislim da bih morala posetiti lekara. Nekoga ko bi mi mogao pomoći da

pronađem ko sam.

Sestra Tereza ju je gledala dugo vremena. - Sedi. Katarina je sela na tvrdu stolicu

nasuprot starom, izgrebanom stolu.

Sestra Tereza je tiho rekla: - Draga moja, Bog je tvoj lekara. Kad dođevreme, On će ti

dopustiti da saznaš ono što on želi da znaš. Osim toga, nikakvim strancima nije bilo dopušteno

da uđu unutar ovih zidova.

16

Katarina odjediom oseti blesak uspomene... nejasna slika muškarca koji s njom

razgovara u vrtu samostana, nešto joj daje... ali je slika iščezla.

- Ja ovde ne pripadam.

- Gde pripadaš?

A to je bio problem. - Nisam sigurna. Nešto tražim. Izvinite,sestro Terezo, ali ja znam da

to nije ovde.

Sestra Tereza je pažljivo i zamišljeno proučavala njeno lice. - Tako. Kad bi otišla odavde,

kamo bi pošla?

- Ne znam.

- Pusti me da razmislim o ovome, dete. Uskoro ćemo opet razgovarati.

- Hvala vam, sestro.

Kad je Katarina otišla, sestra Tereza je dugo sedela za stolom, gledajući u prazno. Bila je

to teška odluka koju je morala doneti. Naposletku je uzela papir i pero i stala pisati.

"Dragi gospodine" - započe. "Nešto se dogodilo za što smatram da bih vam morala skrenuti

pažnju. Naša zajednička prijateljica me obavestila da želi napustiti samostan. Molim vas da me savetujete

kako da postupim."

Pročitao je poruku jednom, pa se naslonio na leđa stolice, analizirajući pisamce. Tako!

Katarina Aleksander se želi vratiti iz mrtvih. Vrlo loše. Moraću se nje otarasiti. Pažljivo. Vrlo

pažljivo.

Prvi je korak bilo njeno uklanjanje iz samostana. Demiris je zaključio da je vreme da

poseti sestru Terezu.

Idućeg jutra je Demiris rekao svom vozaču da ga odveze u Jonu. Vozeći se pokrajinom,

Konstantin Demiris je mislio o Katarini Aleksander. Sećao se kako je bila lepa kad ju je prvi put

ugledao. Bila je pametna, vesela, duhovita, uzbuđena jer je bila u Grčkoj. Imala je sve, pomisli

Demiris. A onda su se bogovi osvetili. Katarina je bila udata za jednog od njegovih pilota, a

njihov se brak pretvorio u živi pakao. Gotovo preko noći ostarela je deset godina i postala

debelom neurednom pijanicom. Demiris je uzdahnuo. Kakav gubitak.

Demiris je sedeo u kancelariji sestre Tereze.

- Mrzim što vas uznemiravam zbog ovoga - izvinula se sestra Tereza - ali dete nema

kamo poći i...

- Učinili ste kako treba - uveravao ju je Konstantin Demiris. - Seća li se ičega iz svoje

prošlosti?

Sestra Tereza je zatresla glavom. - Ne, jadnica... - Otišla je do prozora iza kojeg je

nekoliko redovnica radilo u bašti. - Sad je napolju.

Konstantin Demiris joj je prišao i pogledao kroz prozor. U vrtu su bile tri redovnice, ali

okrenutih leđa prema njemu. Čekao je. Jedna od njih se okrenula i mogao joj je videti lice, pa mu

je dah zastao u grlu. Bila je lepa. Šta se dogodilo s onom debelom, razbarušenom ženom.

- Ona je u sredini - rekla je sestra Tereza.

Demiris je klimnuo. - Da. - Reči sestre Tereze bile su istinitije nego što je to ona znala.

- Šta želite da učinim s njom?

Pažljivo. - Dopustate mi da razmislim - rekao je Demiris. - Biću u vezi s vama.

17

Konstantin Demiris je morao doneti odluku. Izgled Katarine Aleksander ga je sasvim

iznenadio. Ona se potpuno izmenila. Niko ne bi znao da je to ista žena mislio je. A misao koja

mu se rodila u glavi bila je tako vraški jednostavna da se gotovo glasno nasmejao.

Te je večeri poslao pisamce sestri Terezi.

To je čudo, mislila je Katarina. San se obistinio. Sestra Tereza se zaustavila pored njene

male ćelije posle jutrenja.

- Imam neke vesti za tebe, dete.

- Da?

Sestra Tereza je pažljivo birala reči: - Dobre vesti. O tebi sam pisala prijatelju samostana i

on ti želi pomoći.

Katarina je mogla osetiti kako joj srce skače. - Meni pomoći? Kako?

- To je ono što će ti on morati reći. Ali, on je vrlo ljubazan i velikodušan čovek. Ti ćeš

napustiti samostan.

A te su reči prostrujale kroz Katarinu naglom i neočekivanom hladnoćom. Ona će otići u

čudan svet kojeg se čak i ne seća. A ko je njen dobročinitelj!

Sve što je sestra Tereza mogla reći bilo je: - On je vrlo pažljiv čovek. Trebalo bi da budeš

zahvalna. Njegova će kola doći po tebe u ponedeljak ujutro.

Katarina nije mogla spavati iduće dve noći. Pomisao da će napustiti samostan i otići u

spoljašnji svet odjednom ju je zastrašivala. Osećala se kao da je gola i izgubljena. Možda mi je

bolje kad ne znam ko sam. Molim te, Bože, drži jedno oko na meni.

U ponedeljak, u sedam sati ujutro, pred vratima samostana pojavila se limuzina.

Katarina je bila budna cele noći misleći o nepoznatoj budućnosti koja je bila ispred nje.

Sestra Tereza ju je ispratila do vrata koja su vodila u spoljašnji svet.

- Molit ću za tebe. Upamti, ako se odlučiš vratiti, ovde će uvek biti mesto za tebe.

- Hvala, sestro. Upamtit ću.

Ali je Katarina u srcu bila sigurna da se više nikad neće vratiti.

Duga vožnja od Jone do Atine ispunjavala je Katarinu nizom suprotstavljenih osećaja.

Bilo je strašno uzbudljivo biti izvan samostana, ali je ipak u spoljašnjem svetu, bilo nešto

zlosutno. Hoće li saznati o toj strašnoj stvari koja se dogodila u njenoj prošlosti? Ima li to ikakve

veze sa snom koji joj se često vraća - neko je želi utopiti?

U rano posle podne, okolina se pretvorila u mala sela, zatim su stigli do predgrađa

Atine, da bi se ubrzo našli usred bučnog grada. Sve se to Katarini činilo čudnim i nestvarnim -

ali ipak čudno poznatim. Ja sam ovde bila, uzbuđeno je mislila Katarina.

Vozač je skrenuo na istok, a posle petnaest minuta stigli su do ogromnog imanja visoko

na brežuljku. Provezli su se kroz visoka čelična vrata i kamenu stražarnicu, pa se vozili dugim

prilaznim putem do velike bele mediteranske vile, okružene divnim skulpturama.

Vozač je otvorio Katarini vrata sa strane i ona je izašla. Kod ulaznih vrata čekao je

muškarac.

- Kalimehra. - Reč za "dobro jutro" neočekivano je skočila na Katarinine usne.

- Kalimehra.

- Jeste li vi... jeste li vi osoba koju sam došla posetiti?

18

- O, ne. Gospodin Demiris vas čeka u biblioteci.

Demiris. Bilo je to prezime koje nikad ranije nije čula. Zašto je on zainteresovan da joj

pomogne? Katarina je sledila čoveka kroz ogromno predvorje s kupolastim krovom od

Vidgevudovih pločica. Pod je bio od svetlo-braon italijanskog mermera.

Soba za dnevni boravak bila je velika, s visokim plafonom od greda, i posvuda s velikim,

niskim, udobnim sofama i stolicama. Veliko platno, tamni i mračni Goja pokrivao je celi jedan

zid. Kad su prišli biblioteci, čovek se zaustavio.

- Gospodin Demiris unutra čeka na vas.

Zidovi biblioteke bili su beli i zlatni, a police uza zidove bile su ispunjene knjigama u

kožnom povezu s reljefnim zlatnim slovima. Muškarac je sedeo iza velikog stola. Podigao je

pogled kad je Katarina ušla, pa ustao. Tražio je znak prepoznavanja na njenom licu, ali ga nije

našao.

- Dobro došli. Ja sam Konstantin Demiris. Kako se vi zovete? - To je izgovorio sasvim

neusiljeno. Da li se ona seća svog imena?

- Katarina Aleksander.

Nije pokazao nikakav znak reagovanja. - Dobro došli, Katarina Aleksander. Molim vas

sedite. - Seo je nasuprot njoj, na veliku kožnu fotelju. Izbliza je bila još lepša. Ona je divna,

pomisli Demiris. Čak i u toj crnoj haljini. Sramota je uništiti nešto tako lepo. Barem će umreti

srećna.

- Vrlo je... vrlo je lepo od vas što ste me hteli videti - rekla je Katarina. - Ne razumem

zašto ste vi...

Srdačno se nasmešio. - To je zapravo sasvim jednostavno. S vremena na vreme ja

pomažem sestri Terezi. Samostan ima vrlo malo novca, a ja činim šta mogu. Kad mi je napisala

o vama i upitala me da li bih mogao pomoći, rekao sam joj da ću biti srećan ako mogu pomoći.

- To je vrlo... - Zastala je, ne znajući kako da nastavi. - Da li vam je sestra Tereza rekla da

sam ja... da sam izgubila pamćenje?

- Da, spomenula je nešto. - Zastao je, pa je upitao ovlaš: - Koliko se sećate?

- Ja znam svoje ime, ali ne znam odakle sam došla, ili ko sam uistinu. - Dodala je, s

nadom: - Možda ovde , u Atini mogu pronaći nekoga ko me poznaje.

Konstantin Demiris je odjednom osetio znak uzbuđenja. Bila je to poslednja stvar na

svetu koju je hteo čuti. - To je moguće, dakako - izrekao je oprezno. - Zašto ne bismo o tome

ujutro porazgovarali? Nažalost, sada moram biti prisutan na nekom sastanku. Uredio sam da

ovde imate svoje prostorije. Mislim da ćete se ugodno osećati.

- Ja... ja doista ne znam kako da vam zahvalim.

Odmahnuo je rukom. - To nije potrebno. O vama će se ovde valjano voditi računa. Samo

se osećajte kao kod svoje kuće.

- Hvala vam, gospodine...

- Prijatelji me zovu Kosta.

Upravitelj kuće poveo je Katarinu u lepu spavaću sobu, apartman, uređen u senkama

bele boje, sa velikim krevetom iznad kojeg je bio svileni baldahin, a u prostorijama su bili beli

trosedi, dvosedi, fotelje, antikni stolovi i svetiljke, na zidovima su bile impresionističke slike.

19

Bledi kapci zeleno-plave boje držali su podalje jarko sunce. Kroz prozore je Katarina u daljini

videla more tirkizne boje.

Upravitelj kuće je rekao: - Gospodin Demiris se pobrinuo da vam pošaljemo odeću koju

ćete izabrati. Možemo odabrati ono šta želite.

Katarina se po prvi put setila da na sebi još ima haljinu koju su joj dali u samostanu.

- Hvala vam. - Utonula je u mekani krevet, osećajući se kao da je u snu. Ko je taj stranac,

i zašto je tako ljubazan prema njoj?

Jedan sat posle stigla su kola s odećom. U Katarininoj sobi se pojavila žena iz trgovine

ženskim odevnim predmetima.

- Ja sam gospođa Dimas. Da vidimo s čime moramo raditi. Da li bi ste se svukli, molim

vas?

- Ja... ja oprostite.

- Da li bi ste se svukli? Ne mogu previše znati o vašem telu ispod tih haljina.

Katarina se stade svlačiti sporim pokretima, pitajući se otkad već nije bila gola u društvu

druge osobe. Ipak, činila je to sa samopouzdanjem. Kad je stajala naga ispred žene, gospođa

Dimas ju je pogledala iskusnim pogledom. Bila je impresionirana.

- Imate lepo telo. Mislim da ćemo se moći lepo pobrinuti za vas.

Dve ženske pomoćnice ušle su u sobu s kutijama u kojima su bili odeća, rublje, bluze,

suknje, cipele.

- Odaberite šta želite. - rekla joj je krojačica - pa ćemo pokušati uskladiti na vama.

- Ja.. ja ne mogu sebi priuštiti ništa od ovoga - protestvovala je Katarina. - Ja nemam

novaca.

Žena se nasmejala. - Mislim da novac neće biti problem. Zato se pobrinuo gospodin

Demiris.

Ali zašto?

Tkanine su joj vratile uspomene na odeću koju mora da je nekad nosila. To su bile svile,

tvidovi, i pamučne tkanine izabranih boja.

Tri žene su bile brze i delotvorne, pa je nakon pola sata Katarina imala pola tuceta lepih

kompleta. Osećala se poraženom. Sedela je, ne znajući šta će sa sobom.

Doterala sam se, pomisli, ali bez mesta kamo ćeš poći. No postojalo je mesto kamo će

poći - u grad. Ključ onoga šta joj se dogodilo bio je u Atini. U to je bila uverena. Ustala je. Hajde,

strankinjo. Nastojaćemo pronaći ko si ti.

Katarina je odlutala do prednjeg predvorja, gde joj je prišao majordomus. - Mogu li vam

pomoći, gospođice?

- Da. Ja.. ja bih htela poći u grad. Možete li mi pozvati taksi?

- Uveren sam da to neće biti potrebno, gospođice. Imamo limuzine koje su vam na

raspolaganju. Pozvaću vozača.

Katarina je oklevala. - Hvala vam.

Hoće li se g. Demiris ljutiti ako ona pođe u grad? Nije joj rekao da to ne čini.

Posle nekoliko minuta sedela je na zadnjem sedištu limuzine "daimler", na putu prema

centru Atine.

20

Katarinu je zadivila bučna vreva grada i nesavladivi niz ruševina i spomenika koji su se

pojavljivali svuda oko nje.

Vozač joj je pokazao napred i rekao ponosno: To je Partenon, gospođice, na vrhu

Akropolja.

Katarina je zurila u poznatu građevinu od bela mermera. Posvećeno Atini, boginji

mudrosti - čula je sebe kako kaže.

Vozač se nasmešio s odobravanjem. - Proučavate li možda grčku istoriju, gospođice?

Suze su zamaglile Katarinin pogled. - Ne znam - prošaptala je. - Ne znam.

Prolazili su pored druge ruševine. -To je pozorište Heroda Atika. Kao što vidite, delovi

zidova još stoje. Nekad je tu sedelo više od pet hiljada ljudi.

- Šest hiljada dvesta pedeset i sedam - tiho će Katarina.

Savremeni hoteli i poslovne zgrade bili su svuda između prastarih ruševina, egzotična

mešavina prošlosti i sadašnjosti. Limuzina je prošla pored velikog parka u centru grada, s

iskričavim, razigranim fontanama u sredini. Desetine stolova sa zelenim i narandžastim

štapovima obrubljivali su park, a vazduh iznad njih bio je tepih od plavih platnenih krovova.

Ja sam ovo već videla, pomisli Katarina, dok su joj ruke bile sve hladnije. I bila sam

srećna.

Gotovo u svakom bloku kuća bile su kafane na ulici, a na uglovima su prodavači

prodavali sveže ulovljene puževe. Cvećari su posvuda prodavali cveće, a njihovi su kiosci bili

pomama jarko obojenih cvetova.

Limuzina je stigla na Trg Sintagma.

Dok su prolazili pored hotela na uglu, Katarina se obratila vozaču: - Molim vas, stanite!

Vozač je zaustavio kola kod trotoara. Katarina je teško disala. Ja prepoznajem ovaj hotel.

Boravila sam u njemu.

Kad je progovorila, glas joj je drhtao: - Htela bih ovde izaći. Pitam se, da li biste se mogli

vratiti po mene za dva sata.

- Svakako, gospođice.

Vozač je požurio da joj otvori vrata, pa je Katarina zakoračila u vruć letnji vazduh. Noge

su joj drhtale. - Osećate li se dobro, gospođice? - Nije imala odgovor. Osećala se kao da je na

rubu ponora, kao da će pasti u nepoznati, strahoviti ambis.

Hodala je kroz gomilu čudeći se hordama koje su žurile ulicama, stvarajući zagrmljujuću

buku glasova. Nakon tišine i usamljenosti samostana, sve joj se činilo nestvarnim. Katarina je

išla prema Plaki, starom delu , Atine u srcu grada, sa krivudavim uličicama i oronulim,

izlizanim stepeništima koja su vodila do kućica, kafana, kafića, i okrečenih, neuredno

izgrađenih kuća. Pronašla je svoj put po nekakvom porivu koji nije razumela, niti ga je pokušala

savladati. Prošla je pored taverne, gotovo iznad grada, pa se zaustavila, zureći. Sedela sam za

tim stolom. Uručili su mi jelovnik na grčkom. Bilo nas je troje.

- Šta biste hteli jesti? - Pitali su je.

- Da li biste hteli naručiti za mene? Bojim se da bih mogla naručiti vlasnika.

Smejali su se. Ali ko su bili "oni"?

Konobar je prišao Katarini. - Boro na sas voithiso?

21

- Ochi efharisto.

Mogu li vam pomoći? Ne, hvala vam. Kako sam to znala? Jesam li ja Grkinja?

Katarina je brzo krenula dalje, a činilo joj se kao da je neko vodi. Činilo se da tačno zna

kamo ide.

Sve joj se činilo poznato. I ništa. Moj Bože, pomisli, ja ću poludeti. Ja haluciniram. Prošla

je pored kafane, koja joj je "rekla" reč Treflinkas. Sećanje je naviralo u uglovima njene svesti.

Ovde joj se nešto dogodilo, nešto važno. Nije se mogla setiti šta.

Hodala je poslovnim, krivudavim ulicama, pa skrenula levo kod Voukourestiona. Ulica

je bila puna elegantnih trgovina. Ja sam ovde kupovala, Kad je prelazila ulicu, plava zatvorena

kola su dojurila iza ugla izbegavši je za dlaku.

Zapamtila je glas koji je rekao "Grci još nisu izvršili prelaz na automobile. U svom srcu

oni još jašu na magarcima. Ako želiš MNOGO više saznati o Grcima, ne čitaj vodiće, čitaj stare

Grčke tragedije. Mi smo ispunjeni velikim strastima, velikim radostima i velikim tugama, a

nismo naučili kako da ih pokrijemo civilizovanim lakom".

Ko joj je to rekao?

Čovek je žurio niz ulicu, hodao prema njoj, buljio je u nju. Usporio je, a na licu mu se

pojavio pogled prepoznavanja. Bio je visok i taman, a Katarina je bila sigurna da ga nikad ranije

nije videla. A ipak...

- Dobar dan. - Izgledao je kao da je vrlo zadovoljan što je vidi.

- Dobar dan. Katariia je duboko uzdahnula. - Da li me poznajete.

Nacerio se. - Svakako da vas poznajem.

Katarina je osetila kako joj srce skače. Ona će konačno saznati istinu o svojoj prošlosti.

Ali kako se strancu na prepunoj ulici kaže "ko sam ja?"

- Da li... bismo mogli porazgovarati? - upita ga Katarina.

- Mislim da bi to bilo najbolje.

Katarina je bila na rubu panike. Misterij njenog identiteta ubrzo će biti razrešen. A ipak

je osećala strašan strah. A šta ako to ne želim znati? A šta ako sam učinila nešto strašno?

Čovek ju je vodio prema maloj taverni na otvorenom.

- Drago mi je što sam nabasao na vas - rekao je.

Katarina je progutala.- I meni je drago.

Konobar ih je odveo do stola.

- Šta biste hteli popiti? - upita je čovek.

Zatresla je glavom. - Ništa.

Ima toliko pitanja koje mora pitati. Gde da počnem?

- Vi ste vrlo lepi - rekao joj je čovek. - To je sudbina. Slažete li se?

- Da. - Gotovo je drhtala od uzbuđenja. Duboko je uzdahnula. - Pa... gde smo se mi sreli?

Nacerio se. - Je li to važno? Pariz, ili Rim, na trkama, na nekoj zabavi. - Nagnuo se i

pritisnuo joj ruku. - Vi ste najzgodnija dama koju sam video u blizini. Koliko naplaćujete?

Katarina ga je gledala, ne razumevajući na trenutak, a onda je, šokirana, skočila na noge.

- Hej! O čemu se radi? Ja ću vam platiti što god...

22

Katarina se okrenula i pobegla, trčeći ulicom. Okrenula je iza ugla i usporila, dok su joj

oči bile ispunjene suzama poniženja.

Napred je bila mala taverna s natpisom u prozoru na kojem je pisalo madam Piris -

Proročica. Katarina je usporila, a onda stala. Ja znam madame Piris. Bila sam tu pre. Srce joj stade

lupati. Osećala je da je tu, u mračnom prolazu iza vrata početak kraja misterije. Otvorila je vrata

i ušla unutra. Trebalo joj je nekoliko trenutaka dok se prilagodila mrkloj tami sobe. U uglu je bio

poznat bar, a okolo stolovi i stolice. Prišao joj je konobar i obratio joj se na grčkom.

- Kalimehra.

- Kalimehra. I vama, madam Piris?

- Madam Piris?

Konobar je pokazar prema praznom stolu u uglu sobe. Katarina je otišla tamo i sela. Sve

je bilo tačno onako kako se sećala.

Stara žena odevena u crno, s licem koje se osušilo, kretala je prema stolu.

- Šta mogu...? Zaustavila se, buljeći u Katarinino lice... Razjapila je usta, a oči joj se široko

otvoriše. - Znala sam vas nekad ali vaše lice... Vratili ste se!

- Vi znate ko sam ja? - Znatiželjno je upita Katarina.

Žena je gledala u nju, a oči su joj se ispunile užasom. - Vi ste mrtvi! Odlazite!

Katarina je tiho zastenjala i osetila kako joj se kosa diže. - Molim vas... ja sam samo ...

- Otiđite, gospođ o Daglas!

- Ja moram znati...

Starica se prekrstila, okrenula se i pobegla.

Katarina je tu sedela na trenutak, dršćući, a onda je izjurila na ulicu. Sledio ju je glas u

glavi. Gospođa Daglas!

Učinilo joj se kao da je pred njom podignuta brana za vodu. Mnoštvo jarko osvetljenih

prizora odjednom joj se slilo u glavu, sjajni niz kaleidoskopa izvan kontrole. Ja sam gospođa

Lari Daglas. Mogla je videti zgodno lice svog muža. Bila je ludo zaljubljena u njega, ali je nešto

pošlo krivo. Nešto...

Sledeća slika je prikazala nju kako pokušava izvršiti samoubistvo i budi se u bolnici.

Katarina je stajala na ulici, bojeći se da je noge neće moći nositi, puštajući slike da joj se

presreću u svesti.

Puno je pila, jer je izgubila Laria. Ali joj se onda vratio. Bili su u njenom stanu, a Lari je

rekao: "Ja znam kako sam se loše ponašao. Ja bih to želeo popravitvi Keti. Ja te volim. Ja stvarno

nikad nisam voleo nikoga drugog. Želim još jednu priliku. Da li bi htela da pođemo na drugi

medeni mesec? Znam divno mesto kamo možemo poći. Zove se Jona." A onda je počeo užas.

Slike koje su joj sada pridošle u svest bile su strahovite.

Bila je na vrhu brda s Lariem, izgubljena u uskomešanoj sivoj izmaglici, a on je išao

prema njoj, ispruženih ruku, spreman da je odgurne od ruba. U tom su se trenutku pojavili neki

turisti i spasili je. A onda pećine.

- Službenik hotela mi je rekao o nekim pećinama blizini, svi koji su na medenom mesecu

idu tamo.

I otišli su u pećine, a Lari ju je poveo duboko u jednu od njih, pa je ostavio da umre.

23

Rukama je prekrila uši kao da je htela ućutkati strašne misli koje su joj navirale.

Spasili su je i doveli u hotel, a doktor joj je dao sredstvo za umirenje. Probudila se usred

noći i čula Laria i njegovu ljubavnicu u kuhinji kako planiraju njeno ubistvo, a vetar je odnosio

njihove reči.

- ... niko neće nikad... -

- ... rekao sam ti da ću se ja pobrinuti... -

-... pošlo je krivo. Ima nešto što oni mogu... -

-... sada, dok ona spava...-

I seća se kako je odjurila u tu strašnu oluju - kako su je gonili - kako je ušla u čamac s

veslima, kako je vetar udarao u taj čamac na sredini olujnog mora. Čamac je počeo da tone, a

ona je izgubila svest.

Katarina se teško spustila na uličnu klupu, suviše iscrpljena da bi se kretala. Znači da su

njene more bile istinite. Njen muž i njegova ljubavnica hteli su je ubiti.

Opet se setila stranca koji ju je došao posetiti u samostan nakon što su je spasili. Dao joj

je izuzetno lepo izrađenu zlatnu pticu, s krilima kao da će poleteti.

- "Sada vam više niko neće nauditi. Zli ljudi su mrtvi". Njegovo lice još nije mogla jasno

videti.

Katarina stade jecati.

Naposletku je ustala i polako krenula prema ulici gde se trebala sastati s vozačem koji će

je povesti natrag Konstantinu Demirisu, gde će biti na sigurnom.

24

4.

- Zašto si joj dopustio da izađe iz kuće? - pitao je Konstantin Demiris.

- Žao mi je, gospodine - odgovorio je majordomus. - Vi niste ništa rekli o tome da

ona ne izlazi, pa sam...

Demiris se prisilio da izgleda miran. - To nije važno. Verovatno će se uskoro vratiti.

- Ima li još nešto, sir?

- Nema.

Gledao je u majordomusa kako odlazi. Demiris je prišao prozoru i gledao na

besprekorno uređen vrt. Za Katarinu Aleksander je opasno da se pojavi na ulicama Atine jer bi

je neko mogao prepoznati. Šteta je, ali ne mogu je ostaviti da živi. Ali prvo - moja osveta. Ostat

će živa sve dok se ne osvetim. Nameravam se nauživati s njom. Odvešću je odavde, negde gde

je niko neće poznavati ni prepoznati. London će biti siguran. Možemo je držati na oku. Tamo ću

joj dati posao u nekom svom preduzeću.

Jedan sat kasnije, kad se Katarina vratila kući, Konstantin Demiris je odmah mogao

naslutiti promenu u njoj. Kao da je podignuta neka tamna zavesa i Katarina je odjednom

oživela. Imala je na sebi atraktivan beli svileni kostim, s belom bluzom - i Demiris se zapanjio

promenom njenog izgleda. Kostimi, mislio je. Seksi. - G. Demiris...

- Kosta

- Ja... ja znam ko sam ja, i šta se dogodilo.

Njegovo lice nije ništa otkrilo. - Doista? Sedite, draga moja, i recite mi.

Katarina je bila suviše uzbuđena da bi sela. Stade nervozno koračati po tepihu, napred i

natrag, dok su reči s mukom izvirale iz nje. - Moj muž i njegova - njegova ljubavnica, Noel,

nastojali su me ubiti. - Zaustavila se, gledajući teskobno u njega. - Je li to zvuči ludo? Ja - ja ne

znam. Možda je tako.

- Nastavite, draga moja - rekao joj je, smirujuće.

- Neke redovnice iz samostana su me spasile. Moj je muž radio za vas, zar ne? - izlanula

je.

Demiris je oklevao, pažljivo važući odgovor. - Da. - Koliko bi trebalo da joj kaže? - Bio je

jedan od mojih pilota. Osećao sam odgovornost prema vama. To je samo...

Stala je preda nj. - Ali ste znali ko sam ja. Zašto mi to niste jutros rekli?

- Bojao sam se šoka - odgovori Demiris. - Mislio sam da će biti bolje da vi to sami

otkrijete.

- Znate li šta se dogodilo mome mužu i toj - toj ženi? Gde su oni?

- Demiris je gledao u Katarinine oči. - Oni su pogubljeni.

Gledala je kako joj krv nestaje iz lica. Ispustila je samo neki slabašni zvuk. Odjednom se

osetila suviše slabom da stoji, pa je sela u fotelju.

- Ja ne...

- Pogubila ih je država, Katarino.

25

- Ali... zašto?

Pažljivo. Opasnost. - Zato jer su vas pokušali ubiti.

Katarina se namrgodila. - Ne razumem. Zašto bi ih država pogubila? Ja sam živa...

Upao joj je u reč. - Katarina, grčki su zakoni vrlo strogi. A pravda je ovde brza. Bilo je

javno suđenje. Više je svedoka svedočilo da su vas vaš muž i Noel Pejdž pokušavali ubiti.

Optužili su ih i osudili na smrt.

- To je teško poverovati - rekla je Katarina ošamućena. - Suđenje....

Konstantin Demiris je došao do nje i stavio ruku na njeno rame. - Prošlost morate

zaboraviti. Pokušavali su vam učiniti opaku stvar, pa su to platili. - Priklonio se vedrijem tonu. -

Mislim da bi trebalo da vi i ja porazgovaramo o budućnosti. Imate li ikakvih planova?

Nije ga čula. Lari, mislila je. Larievo privlačno lice, smeje se. Larieve ruke, njegov glas...

- Katarina...

Pogledala ga je. - Žao mi je.

- Jeste li razmišljali o svojoj budućnosti?

- Ne, ja... ja ne znam šta ću učiniti. Pretpostavljam da bih mogla ostati u Atini...

- Ne - čvrsto će Demiris. - To ne bi bila dobra ideja. To bi vam moglo vratiti mnoge

neugodne uspomene. Predložio bih vam da napustite Grčku.

- Ali ja nemam kuda poći.

- O tome sam malo razmišljao - rekao joj je Demiris.

- Ja imam kancelarije u Londonu. Vi ste nekad radili za čoveka koji se zove Viliam

Frejzer. To je bilo u Vašingtonu. Sećate li se toga?

- Viliam...? - I odjednom se setila. To je bilo jedno od sretnijih razdoblja njena života.

- Mislim da ste bili njegov administrativni pomoćnik.

- Da, ja...

- Mogli biste obavljati isti posao za mene u Londonu.

Oklevala je. - Ne znam. Ne želim da se pomisli kako sam nezahvalna, ali...

- Razumem. Znam da vam se čini kao da se sve događa vrlo brzo - sa simpatijom će

Demiris. - Potrebno vam je neko vreme da razmislite o svemu ovome. Bilo bi dobro da lepo i

mirno večerate u svojoj sobi, pa ćemo ujutro dalje porazgovarati o tome.

Zatražiti od nje da večera u svojoj sobi bila je domišljatost u poslednjem trenutku. Nije

mogao sebi dozvoliti da mu žena nabasa na nju.

- Vrlo ste pažljivi - rekla je Katarina. - I vrlo velikodušni. Odeća je...

Pomilovao joj je ruku i zadržao je delić duže nego je potrebno. - Bilo mi je zadovoljstvo.

Sedela je u spavaćoj sobi gledajući zažareno sunce kako se u eksploziji boja spušta u

modro Egejsko more. Nema koristi od proživljavanja prošlosti. Postoji budućnost o kojoj treba

razmišljati. Hvala bogu zbo Konstantina Demirisa. On je bio njeno uže za spasavanje. Bez njega,

ne bi se imala kome obratiti. A on js je ponudio posao u Londonu. Hoću li ga uzeti? Njene je

misli prekinulo kucanje na vratima. - Doneli smo vašu večeru, gospođice.

Nakon što je Katarina otišla, Konstantin Demiris je dugo sedeo u biblioteci razmišljajući

o njihovom razgovoru. Noel. Samo je jednom u životu Demiri dopustio da izgubi vlast nad

svojim osećanjima. Duboko se zaljubio u Noelu Pejdž, koja mu je postala ljubavnicom. Nikad

26

nije upoznao ženu poput nje. Znala je o umetnosti, muzici, poslu, i postala mu je preko

potrebna. Ništa u vezi s Noel nije ga iznenađivalo. Sve u vezi s Noel ga je iznenađivalo. Bio je

opsednut njom. Bila je najlepša, najsenzualnija žena koju je ikad upoznao. Odrekla se karijere

filmske zvezde da bi bila uz njega. Noel je u njemu pobuđivala osećaje koje nikad ranije nije

osećao. Bila mu je ljubavnicom, osobom od poverenja, prijateljem. Demiris joj je potpuno

verovao, a ona ga je izdala s Lariem Daglasom. Bila je to greška koju je Noel platila svojim

životom. Konstantin Demiris je uredio s vlastima da njeno telo bude pokopano na groblju na

Psari, njegovom privatnom ostrvu na Egeju. Svi su govorili kako je to divna, sentimentalna

gesta. Demiris je zapravo uredio da njen grob bude na tom ostrvu kako bi izuzetno uživao

hodajući po kujinom grobu. Pored Demirisovog kreveta u njegovoj spavaćoj sobi bila je

fotografija Noel kada je izgledala najlepše, gledajući u njega i smejući se. Zauvek nasmejana,

smrznuta u vremenu.

Pa i sada, više od godinu dana posle toga, Demiris nije mogao prestati razmišljati o njoj.

Ona mu je bila otvorenom ranom koju nijedan doktor ne bi mogao zaceliti.

Zašto, Noel, zašto? Dao sam ti sve. Voleo sam te, ti kujo. Voleo sam te. Volim te. A bio je

i Lari Daglas. On je platio svojim životom. Ali to Demirisu nije bilo dovoljno. U glavi je imao

drugu osvetu. Savršenu. On će se nauživati s Daglasovom ženom kao što je Daglas učinio s

Noel. A onda će poslati Katarinu da se pridruži svome mužu.

- Kosta...

Bio je to glas njegove žene. Melina je ušla u biblioteku.

Konstantin Demiris je bio oženjen s Melinom Lambrou, privlačnom ženom iz stare,

aristokratske grčke porodice. Bila je visoka i kraljevskoga izgleda, s urođenim dostojanstvom.

- Kosta, ko je ta žena koju sam videla u predvorju? - Glas joj je bio napet.

Pitanje ga je ulovilo u trenutku nepažnje. - Šta? Ona je žena poslovnog prijatelja - rekao

je Demiris. - Ona će raditi za mene u Londonu.

- Ugledala sam je samo letimice. Podseća me na nekoga.

- Doista?

- Da. - Melina je oklevala. - Podseća me na ženu pilota koji je radio za tebe. Ali, to je

svakako nemoguće. Oni su je ubili.

- Da - saglasio se Demiris. - Ubili su je.

Gledao je Melinu kako odlazi. Mora biti oprezan.

Melina nije budala. Nisam se trebao s njom oženiti, pomisli Demiris. To je bila velika

greška.

Pre deset godnna je venčanje Meline Lambrou i Konstantina Demirisa snažno uzdrmalo

poslovne i društvene krugove od Atine do Riviere i Njuporta. Ono šta je posebno golicalo bila je

činjenica da se samo mesec dana pre venčanja nevesta zaručila s namerom da se uda za drugog

čoveka.

Kao dete, Melina Lambrou je porodicu dovodila do očajanja svojom svojeglavošću. Kad

je imala deset godina, odlučila je da postane mornar. Porodični šofer je pronašao u luci, gde se

pokušala krišom uvući na neki brod, pa je osramoćenu doveo kući. Kad je imala dvanaest

godina, pokušala je pobeći s cirkusom.

27

Kad je Melina imala sedamnaest, pomirila se sa svojom sudbinom - bila je lepa, bogata, i,

kćerka Mihalisa Lambroua. Novine su volele da pišu o njoj. Bila je lik iz bajke, a drugovi u igri

bili su joj princeze i prinčevi, a kroz sve to, kao nekim čudom, Melina je uspela ostati

nepokvarena. Melina je imala brata, Spirosa, koji je bio deset godina stariji od nje, a međusobno

su se obožavali. Roditelji su im umrli u pomorskoj nesreći kad je Melina bila u trinaestoj, pa je

Spiros odgajao.

Spiros se odnosio prema njoj izuzetno zaštitnički - i previše, mislila je Melina. Kad je

Melina prešla devetnaestu godinu, Spiros je postao još oprezniji prema Melininim udvaračima i

proscima, pa je pažljivo ispitivao svakog kandidata za ruku svoje sestre. Ni jedan od njih nije

bio dovoljno dobar.

- Moraš biti oprezna - stalno je savetovao Melinu. - Ti si meta svakog lovca na bogatstvo.

Ti si mlada, bogata i lepa, a nosiš čuveno prezime.

- Bravo, dragi moj brate. To će mi osigurati veliko spokojstvo kad budem imala

osamdeset godina i umrem kao stara devojka.

- Ne brini, Melina. Pojaviće se pravi čovek.

NJegovo je ime bilo grof Vasilis Manos i bio je na sredini svojih četrdesetih godina,

uspešan poslovan čovek iz jedne stare i ugledne grčke porodice. Grof se odmah zaljubio u lepu

mladu Melinu. Predložio joj je brak tek nekoliko nedelja pošto su se upoznali.

- On je savršen za tebe - sretno joj je rekao Spiros.

- Manos je nogama na zemlji, a lud je za tobom.

Melina je bila manje oduševljena. - Nije uzbudljiv Spirose. Kad smo zajedno, isključivo

govori o poslovi ma. Htela bih da je više - da je romantičniji.

Njezin joj je brat čvrsto rekao: - U braku ima važnijih stvari od romantike. Ti hoćeš muža

koji je solidan i stabilan, nekoga ko će se posvetiti tebi.

I tako je Melina bila nagovorena da prihvati pre dlog grofa Manosa.

Grof je bio oduševljen. - Učinila si me najsrećni jim čovekom na svetu - rekao je. -

Upravo sam osnovas novu kompaniju. Da ću joj ime Melina Internacional.

Ona bi više volela buket ruža. Određen je datum venčanja, upućeno je hiljadu pozivnica,

pažljivo su iz rađeni planovi.

Tada je Konstantin Demiris ušao u život Melise Lambrou.

Sreli su se na jednom od zaručničkih primanja koje su upriličena za budući par.

Upoznala ih je domaćica. - Ovo je Melina Lambrou - Konstantin Demiris.

Demiris ju je gledao svojim pronicljivim crnim očima. - Koliko dugo će vam dopustiti da

ostanete? - upita je.

- Oprostite?

- Zacelo su vas poslali s neba da nas smrtnike naučite šta je lepota.

Melina se nasmejala. - Veoma laskate, gospodine Demiris.

Zatresao je glavom - Vi ste izvan laskanja. Ništa ne bih mogao smisliti što bi bilo vredno

vašeg imena.

U tom je trenutku pristupio grof Manos i prekinuo razgovor.

28

Te noći, pre nego što je zaspala, Melina je razmišljala o Demirisu. Čula je o njemu,

svakako. Bio je bogat, bio je udovac, a imao je reputaciju bezobzirnog poslovnog čoveka i

velikog ženskaroša. Drago mi je što nisam upetljana s njim, pomisli Melina.

Bogovi su se smejali.

Ujutro nakon zabave, Melinin majordomus je ušao u trpezariju. - Stigao je paket za vas,

gospođice Lambrou. Doneo ga je vozač gospodina Demirisa.

- Donesite ga, molim vas.

I tako KostaitinDemiris misli da će me se dojmiti svojim bogatstvom. Dakle, dožive će

veliko razočaranje. Bez obzira na to što je poslao... bio to neki skupocen nakit, ili neka veoma

skupa antika, ja ću mu to poslati odmah natrag.

Omot je bio malen i duguljast, prekrasno zamotan. Znatiželjna, Melina ga je otvorila. Na

posetnici je jednostavno pisalo: "Pomislio sam da bi vam se ovo moglo svideti. Konstantin."

Bio je to u kožu povezan primerak Toda Raba od Nikosa Kazantzakisa, njenog najdražeg

autora. Kako je to mogao da zna?

Melina je napisala nekoliko zahvalnih reči i pomislila to je to.

Sledećeg je jutra stigao drugi paket. Ovog puta je to bila ploča od Deliusa, njenog

najdražeg kompozitora. Na posetnici je pisalo: "Možda ćete uživati slušajući ovo dok čitate Toda

Raba."

Od toga dana nadalje pokloni su stizali svakog dana. Njeno najdraže cveće, i parfemn, i

muzika, i knjige. Konstantin Demiris se izložio teškoćama da sazna o Melininim ukusima, a ona

nije mogla biti nepolaskana njegovom pažnjom.

Kad je Melina telefonirala da zahvali Demirisu, rekao joj je: - Nema toga što bih vam

ikad mogao dati a da bude dostojno vas.

Kolikom broju žena je to većrekao?

- Hoćete li ručati sa mnom, Melina?

Htede odgovoriti ne, a onda pomisli: Ne može biti nikakve štete ako ručam s tim

čovekam. Vrlo je pažljiv.

- Vrlo dobro.

Kad je grofu Manosu spomenula da će ručati s Konstantinom Demirisom, on se

usprotivio.

- Zbog čega, draga moja? Ti nemaš ništa zajedničko s tim strašnim čovekom. Zašto se

želiš susresti s njim?

- Vasilise, on mi svakog dana šalje male poklone. Želim mu reći da prestane. - A dok je

to govorila, pomislila je: to sam mu mogla reći i telefonom.

Konstantin Demiris je rezervisao mesta u popularnom restoranu Floca u Ulici

Panepistimiou. Čekao je na Melinu kad je ona stigla.

Ustao je. - Došli ste. Bojao sam se da biste mogli promeniti mišljenje.

- Uvek držim svoju reč.

Gledao ju je i ozbiljno rekao: - I ja uvek držim svoju. Ja ću se oženiti sa vama.

Melina je zatresla glavom, napola iznenađena, napola uznemirena. - Gospodine Demiris,

ja sam zaručena za nekog drugog.

29

- Manos? - Mahnuo je rukom, otklanjajući tu misao. - On nije za vas.

- O, zaista. A zašto?

- Proverio sam sve o njemu. U njegovoj se porodici vuče umobolnost, on je hemofiličar,

policija ga traži zbog optužbe oko seksa u Briselu, a igra onu groznu igru tenis.

Melina se nije mogla suzdržati a da se ne nasmeje. - A vi?

- Ja ne igram tenis.

- Tako. I zato bi trebalo da se venčam sa vama?

- Ne. Vi ćete se venčati sa mnom jer ću vas ja učiniti najsrećnijom ženom na svetu.

- Gospodine Demiris...

Ruku joj je prekrio svojom. - Kosta.

Povukla je ruku. - Gospodine Demiris, došla sam danas ovamo da vam kažem da mi

prestanete slati poklone. Ne nameravam vas više videti.

Proučavao ju je dugo. - Uveren sam da niste okrutna osoba.

- Nadam se da nisam.

Nasmešio se. - Dobro. Onda mi ne želite slomiti srce.

- Sumnjam da je vaše srce tako lako slomiti. Imate lepu reputaciju.

- Ah, to je bilo pre nego sam vas upoznao. Već dugo sanjam o vama.

Melina se nasmejala.

- Ozbiljan sam. Kad sam bio vrlo mlad, čitao sam o obitelji Lambrou. Vi ste bili vrlo

bogati a ja vrlo siromašan. Nisam ništa imao. Živeli smo siromašno. Moj je otac bio lučki radnik

koji je radio na dokovima Pireja. Imao sam četrnaestoro braće i sestara, i morali smo se boriti za

svaki komad hleba.

Uprkos sebi, bila je dirnuta. - Ali ste sada bogati.

- Da. Ne tako bogat kao što ću biti.

- Šta vas je učinilo bogatim?

- Glad. Uvek sam bio gladan. Još sam gladan.

Mogla je čitati istinu u njegovim očima. - Kako ste... kako ste započeli?

- Želite li to doista znati?

I Melina je čula sebe kako kaže: - Ja to uistinu želim saznati.

- Kad sam imao sedamnaest godina, otišao sam raditi za malu naftnu kompaniju na

Srednjem istoku. Nisam baš uspevao. Jedne sam večeri večerao s mladim geologom koji je radio

za veliku naftnu kompaniju. Te sam večeri naručio odrezak, a on samo supu. Upitao sam ga

zašto ne uzme odrezak, a on mi je odgovorio da nema stražnjih zuba i da sebi ne može priuštiti

zubalo.

Dao sam mu pedeset dolara da kupi nove zube. Posle mesec dana telefonirao mi je usred

noći da mi kaže kako je upravo otkrio novo nalazište nafte. O tome još nije ništa rekao svom

poslodavcu. Ujutro sam stao posuđivati svaki cent koju sam mogao negde nabaviti, a uveče sam

imao opcije na zemlji oko nalazišta. Dogodilo se da je to jedno od najvećih nalazišta nafte na

svetu.

30

Melina je pažljivo slušala svaku njegovu reč. Bila je očarana. - To je bio početak. Trebali

su mi tankeri da isporučujem svoju naftu, pa sam s vremenom nabavio flotu. Onda rafineriju.

Zatim vazduhoplovnu kompaniju. - Stresao je ramenima. - Počelo je tako.

Prošlo je dugo nakon njihovog venčanja kad je Melina saznala da je priča o odresku bila

čista izmišljotina.

Melina Lambrou se nije nameravala ponovo sastati s Demirisom. Ali, zahvaljujući nizu

pažljivo utanačenih slučajnosti, Demiris bi se redovno pojavljivao na istim primanjima, ili u

pozorištu, ili na nekom dobrotvornom događaju, kojemu je bila prisutna i Melina. I svakog puta

bi osetila njegov prevladavajući magnetizam. Pored njega bi se Vasilis Manos - mrzilo je da to

prizna - činio dosadan.

Melina Lambrou je volela flamanske slikare. Kad su se na tržištu pojavili Bruegelovi

"Lovci na snegu", pre nego ih je mogla kupiti, Konstantin Demiris ih je njoj poslao na poklon.

Melina je bila očarana njegovim tajnovitim poznavanjem njezina ukusa. - Ja od vas ne

mogu prihvatiti tako vredan poklon - protestvovala je.

- Ah, ali to nije poklon. Morate to platiti. Večera sa mnom.

I ona je napokon pristala. Taj je čovek bio neodoljiv.

Nedelju dana kasnije, Melina je prekinula zaruke s grofom Manosom.

Kad je Melina rekla tu vest svome bratu, on je bio iznenađen. - Zašto, u ime nebesa? -

upitao ju je Spiros. - Zašto?

- Zato što ću se venčati za Konstantina Demirisa.

Bio je prestravljen. - Mora da si luda. Ne možeš se udati za Demirisa. On je čudovište.

On ćete uništiti. Ako...

- Varaš se o njemu, Spiros. On je divan. I volimo se. To je...

- Vi se volite - odbrusio je. - Ja ne znam za čim on teži, ali to nije u nikakvoj vezi s

ljubavlju. Znaš li ti kakav ga glas prati u pogledu žena? On...

- To je sve deo prošlosti, Spiros. Ja ću biti njegova , žena.

Nije postojao način kojim bi svoju sestru mogao odgovoriti od tog venčanja.

Mesec dana kasnije, Melina Lambrou i Konstantin Demiris bili su venčani.

Ispočetka se činilo da će to biti savršen brak. Konstantin je bio zabavan i pažljiv. Bio je

uzbudljiv i strastven ljubavnik, a Melinu je stalno iznenađivao bogatim darovima i putovanjima

na egzotična mesta. Prve noći medenog meseca rekao joj je: - Moja prva žena mi nije mogla dati

dete. Sada ćemo imati mnogo sinova.

- Ne kćerke? - peckala ga je Melina.

- Ako želiš. Ali najpre sina.

Onog dana kada je Meliia saznala da je trudna, Konstantin je bio pomahnitao.

- On će preuzeti moje carstvo - srećno je izjavio.

U trećem mesecu trudnoće, Melina je pobacila.

Konstantin Demiris nije bio kod kuće kad se to dogodilo. Kad se vratio i čuo vest, poneo

se kao ludak.

- Šta si učinila? - vrištao je. - Kako se to moglo dogoditi?

- Kosta, ja...

31

- Bila si nepažljiva!

- Ne, kunem se...

Duboko je uzdahnuo. - U redu. Šta je učinjeno, to je učinjeno. Imat ćemo drugog sina.

- Ja... ja ne mogu. - Nije se mogla susresti s njegovim pogledom.

- Šta govoriš?

- Morali su izvršiti operaciju. Ne mogu imati drugo dete.

Stajao je pred njom, ukočen, a onda se okrenuo i izašao bez reči.

Od tog trenutka nadalje Melinin je život postao pakao. Konstantin Demiris se ponašao

kao da je njegova žena namerno ubila njihovog sina. Ignorisao ju je i počeo viđati druge žene.

Melina bi to mogla podneti, ali ono što joj je toj poniženje činilo tako bolnim bila je

činjenica da se on javno razmetao svojim vezama. Imao je javne avanture i s filmskim

zvezdama, operskim pevačicama, i ženama nekih svojih prijatelja. Svoje ljubavnice je vodio na

Psaru, na krstarenja svojom jahtom, i na javna primanja. Štampa je sa zadovoljstvom beležila

romantične avanture Konstantina Demirisa.

Bili su na večeri u kući istaknutog bankara.

- Morate doći ti i Melina - rekao je bankar. - Imam novog orjentalnog šefa kuhinje koji

priprema najbolju kinesku hranu na svetu.

Popis gostiju obuhvatao je vrlo ugledne osobe. Za vreme večere, za stolom je sedelo

očaravajuće društvo j umetnika, političara i industrijalaca. Hrana je uistinu bila divna. Kuvar je

pripremio supu od peraje morskog psa, rolate od morskih račića, svinjetinu mu shu, pekinšku

patku, svinjska rebra, kantonske knedle, i mnoga druga jela.

Melina je sedela pored domaćina na jednom kraju stola, a njen suprug pored domaćice

na drugom kraju. S Demirisove desne strane bila je zgodna, mlada filmska zvezda. Demiris se

usredotočio na nju, zanemarujući sve ostale za stolom. Melina je mogla čuti odlomke njihovog

razgovora.

- Kad završite film, morate doći na moju jahtu. To će vam biti divan odmor. Krstarićemo

uz dalmatinsku obalu...

Melina je pokušavala da ne sluša, ali je to bilo nemoguće. Demiris se nije trudio da

govori tiše. - Niste nikad bili na Psari, zar ne? To je lepo ostrvce, potpuno izolovano. Svideće

vam se. - Melina se htel sakriti ispod stola. Ali je najgore tek sledilo.

Upravo su završili sa svinjskim rebrima, pa su po služitelji donosili srebrne zdele za

pranje prstiju.

Kad je zdela bila postavljena ispred mlade zvezde Demiris joj je rekao: - Vama to neće

trebati. - I cerekajući se, njene je ruke podigao svojima i stao joj polako lizati umak s prstiju,

jedan po jedan. Drugi su gosti skrenuli pogled.

Melina je ustala i obratila se domaćinu. - Molim vas da mi oprostite, ja.. ja imam

glavobolju.

Gosti su gledali kad je pobegla iz sobe. Demiris se te noći nije vratio kući, ni iduće.

Kad je Spiros čuo za taj incident, probledeo je. - Reci mi samo jednu reč - ljutio se

Melinin brat - pa ću ubiti toga kurvina sina.

- On sebi ne može pomoći - branila ga je Melina. -To je njegova narav.

32

- Njegova narav? On je životinja! Njega bi trebalo odstraniti. Zašto se ne razvedeš od

njega?

Bilo je to pitanje koje je Melina Demiris sebi često postavljala u pustim dugim,

usamljenim noćima. A sve se uvek svodilo na isti odgovor: ja ga volim.

U pet i trideset ujutro, Katarinu je probudila sobarica koja se izvinjavala.

- Dobro jutro,gospođice.

Katarina je otvorila oči i smeteno pogledala oko sebe. Umesto da je u maloj ćeliji u

samostanu, bila je u lepoj spavaćoj sobi u... Uspomene su joj navirale. Putovanje u Atinu... Vi ste

Katarina Daglas... Pogubila ih je država.

- Gospođice.

- Da?

- Gospodin Demiris je upitao da li biste mu se pridružili kod doručka na terasi.

Katarina ju je pospano gledala. Bila je budna u četiri sata, uzbuđena.

- Hvala vam. Kažite gospodinu Demirisu da ću biti tamo.

Dvadeset minuta posle, glavni sluga je otpratio Katarinu do ogromne terase nasuprot

moru. Tu je bio niski kameni zid iznad vrtova, šest metara ispod. Konstantin Demiris je sedeo

za stolom, čekajući. Gledao je pomno u Katarinu dok mu se približavala. Izražavala je

uzbudljivu nevinost. On će to uzeti, posedovati, učiniti svojim. Zamišljao ju je golu u krevetu,

pomažući mu da još jednom kazni Noel i Laria. Demiris je ustao.

- Dobro jutro. Izvinite što sam vas tako rano probudio, ali za nekoliko minuta moram

poći u svoju kancelariju, pa sam hteo iskoristiti ovu mogućnost da malo proćaskamo.

- Da, svakako - rekla je Katarina.

Sela je za veliki mermerni sto nasuprot njemu, prema moru. Sunce se tek dizalo,

prosipajući po moru hiljade iskara.

- Šta biste hteli za doručak?

Zatresla je glavom. - Nisam gladna.

- Možda malo kafe?

- Hvala vam.

Sluga je natočio crnu kafu u Belek šoljicu.

- Dakle, Katarina - započe Demiris. - Jeste li razmišljali o našem razgovoru?

Katarina nije celu noć mislila o ničem drugom. U Atini nije ostalo ništa za nju, a nije

imala nigde da ode. Neću se vratiti u samostan, zaklela se. Poziv da u Londonu radi za

Konstantina Demirisa činio joj se izazovnim. Zapravo, Katarina je priznala sebi, zvuči

uzbudljivo. To bi mogao biti početak novog života.

- Da - rekla je Katarina. - Jesam.

- I?

- Ja - ja mislim da bih volela pokušati.

Konstantin Demiris je uspeo sakriti olakšanje. - Oduševljen sam. Jeste li ikad bili u

Londonu?

- Ne. Zapravo - ne znam. - Zašto nisam sigurna u to? U njenom je sećanju još bilo toliko

zastrašujućeg jaza. Koliko će me još iznenađenja dočekati?

33

- To je jedan od nekoliko civilizovanih gradova koji su još ostali na svetu. Uveren sam

da će vam se tamo svideti.

Katarina je oklevala. - Gospodine Demiris, zašto se zbog mene izlažete svim tim

brigama?

- Recimo da je to samo zato što imam osećaj odgovornosti. - Zastao je. - Ja sam vašeg

muža predstavio Noel Pejdž.

- Ah - polako će Katarina. Noel Pejdž. Ime joj je izazvalo blagu drhtavicu. Njih su dvoje

umrli jedno za drugo. Mora da ju je Lari mnogo voleo.

Katarina se prisnlila da postavi pitanje koje ju je mučilo cele noći: - Kako... kako su ih

smaknuli?

Nasta kratka stanka. - Streljao ih je streljački vod.

- Oh. - Mogla je osetiti tanad koja para Larievo telo, raskida telo čoveka kojeg je nekada

toliko volela. Bilo joj je žao što je to upitala.

- Dopustite mi da vam dam neki savet. Nemojte misliti o prošlosti. To može boleti. Sve

to morate ostaviti iza sebe.

Katarina je progovorila polako: - U pravu ste. Nastojaću.

- Dobro. Slučajno imam avion koji jutros leti u London, Katarina. Možete li se brzo

spremiti?

Katarina se setila svih putovanja koje je preduzimala s Lariem, uzbudljivih priprema,

pakovanja, iščekivanja.

Ovog puta neće imati s kim poći, malo ima za pakovanje, nema se za što pripremati. -

Da. Mogu biti spremna.

- Izvrsno. Usput - Demiris je to govorio neusiljeno - sada kad vam se vratilo sećanje,

možda ima neko s kime biste hteli uspostaviti kontakt, neko iz vaše prošlosti, osoba za koju

biste hteli da zna da je sa vama sve u redu.

Ime koje joj je odjednom iskočilo u svesti bilo je Viliam Frejzer. On je bio jedini na svetu

koji je ostao iz njene prošlosti. Ali je znala da još nije spremna da se pojavi pred njim. Kad se

sredim, pomisli Katarina. Kad opet počnem raditi, uspostaviću kontakt s njim.

Konstantin Demiris ju je posmatrao, čekajući na odgovor.

- Ne - napokon će Katarina. - Nema nikoga.

Nije znala da je upravo spasila život Viliamu Frejzeru.

- Ja ću se pobrinuti za.vašu kartu. - Predao joj je kovertu. - Ovo je akontacija za vašu

platu. Nećete se morati brinuti o mestu gde ćete živeti. Kompanija ima stan u Londonu. Bićete

onde.

To ju je svladalo. - Vi ste previše velikodušni.

Uzeo joj je ruku u svoju. - Utvrdićete da sam ja ... - Izmenio je ono što je naumio reći.

Pažljivo s njom, pomislio je. Polako. Neželiš je prestrašiti i udaljiti od sebe. - ... da ja mogu biti

vrlo dobar prijatelj.

Demiris se nasmešio. Čekaj.

Dva sata posle. Konstantin Demiris je pomogao Katarini da se smesti na zadnje sedište

"rols-rojsa" koji će je povesti na aerodrom.

34

- Uživajte u Londonu - rekao joj je. - Biću u vezi sa vama.

Pet minuta pošto su kola otišla, Demiris je telefonirao u London. - Ona je na putu.

35

5.

Avion je prema rasporedu trebalo da napusti aerodrom Helenikon u 9 sati ujutro. Bio je

to "hawker siddeley", i na Katarinino iznenađenje, ona je bila jedini putnik. Pilot, Pantelis, Grk

ugodna lica i srednjih godina, pobrinuo se da Katarina udobno sedi i da se veže.

- Poći ćemo za nekoliko minuta - obavestio ju je.

- Hvala vam.

Katarina ga je gledala kako se vraća u pilotsku kabinu, da se pridruži kopilotu, i srce joj

odjednom stade brže kucati. Ovo je avionu kome je leteo Lari. Da li je Noel Pejdž sedela na

sedištu na kome ja sada sedim? Katarini se odjednom učini kao da će se onesvestiti, zidovi se

stadoše rušiti na nju. Zatvorila je oči i duboko udahnula. S tim je gotovo, pomisli. Demiris je u

pravu. To je prošlost i ništa je ne može izmeniti.

Čula je grmljavinu motora i otvorila oči. Avion se odvojio od piste i uspinjao se prema

severozapadu prema Loidoiu. Koliko je puta Lari leteo na ovoj liniji? Lari. Bila je potresena

mešavinom osećaja koju je izazvalo to ime. I uspomena. Divnih, strašnih uspomena....

Bilo je leto 1940, godinu dana pre nego je Amerika ušla u rat. Tek je diplomirala na

Univerzitetu Nortvestern, i pošla iz Čikaga u Vašington. D. C. na svoj prvi posao.

Koleginica iz sobe joj je rekla: - Hej, čula sam za otvaranje radnog mesta koje bi te moglo

zanimati. Jedna od devojaka na zabavi rekla mi je da napušta to mesto i vraća se u Teksas. Radi

za Bila Frejzera. On vodi odnose s javnošću za Stejt Department. O tome sam sinoć čula, pa ako

tamo sada odeš, bićeš prva od svih drugih devojaka.

Katarina je pojurila, ali je već bilo mnoštvo kandidatkinja za to mesto. Ja nemam šanse,

pomislila je Katarina. Otvorila su se vrata kancelarije i pojavio se Viliam Frejzer. Bio je visok,

privlačan muškarac, prirodne plave kose koja je sedela na slepoočicama, svetlo-plavih očiju, i

snažnih neprijatnih vilica.

Rekao je sekretarici: - Treba mi primerak "Life". Broj koji je došao pre tri ili četiri nedelje.

Staljinova slika je na naslovnoj strani.

- Naručiću ga, gospodine Frejzer - rekla je sekretarica.

- Seli, na liniji imam senatora Boraha. Želim mu pročitati poglavlje iz tog broja. Imaš dve

minute da mi pronađeš taj broj. - Otišao je u kancelariju i zatvorio vrata za sobom.

Kandidatkinje su gledale jedna u drugu i tresle ramenima.

Katarina je tu stajala i grozničavo mislila. Okrenula se i progurala iz ureda. Čula je jednu

od žena kako kaže: - Dobro. To je onaj primerak dole.

Posle tri minuta, Katarina se vratila u prostoriju sa starim primerkom "Life" sa slikom

Staljina na naslovnoj strani. Predala ga je sekretarici. Pet minuta posle, Katarina je sedela u

kancelariji Viliama Frejzera.

- Seli mi kaže da ste došli s časopisom "Life".

- Da, gospodine.

- Pretpostavljam da se nije dogodilo da broj star tri nedelje imate u svojoj torbici.

36

- Ne, gospodine.

- Kako ste ga pronašli tako brzo?

- Otišla sam kod berberina. U berbernici i u čekaonicama zubara uvek ima starih

brojeva.

- Jeste li u svemu tako bistri?

- Ne, gospodine.

- Ustanovićemo - rekao je Viliam Frejzer. Primljena je.

Katarina je uživala u uzbudljivosti rada za Frejzera. Bio je neoženjen, bogat, društvena

osoba, a činilo se da poznaje svakoga u Vašingtonu. Časopis Time ga je nazvao "najpoželjnijim

neoženjenim čovekom godine".

Šest meseci pošto je Katarina počela raditi za Viliama Frejzera, zaljubili su se.

U njegovoj spavaćoj sobi, Katarina mu je rekla: - Moram ti nešto reći. Ja sam devica.

Frejzer je u čuđenju zatresao glavom: - To je neverovatno. Kako se dogodilo da se nađem

s jedinom devicom u Vašingtonu?

Jednog je dana Viliam Frejzer rekao Katarini: - Zatražili su od naše redakcije da

nadgledamo film o regrutaciji koji Vojni vazdušni korpus snima u holivudskom studiju MGM-

a. Voleo bih da se ti brineš o tom filmu dok sam u Londonu.

- Ja? Bile, ja ne znam ni film uvući u aparat. Šta ja znam o stvaranju filma o regrutaciji.

Frejzer se zacerekao. - Koliko i svi drugi. Ne moraš se brinuti. Imaju režisera. Ime mu je

Alen Bendžamin. Vojska namerava upotrebiti glumce u filmu.

- Zašto?

- Pretpostavljam da smatraju da vojnici neće biti dovoljno uverljivi da igraju vojnike.

- To zvuči poput vojske.

Katarina je odletela u Holivud da nadgleda snimanje filma o vojnoj obuci.

Pozornica snimanja bila je ispunjena pomoćnim glumcima, od kojih je većina bila u

neprikladnim vojnim uniformama.

- Oprostite - Katarina se obratila čoveku koji je prolazio. - Je li ovde g. Alen Bendžamin?

- Mali kaplar? - Pokazao joj je. - Onaj tamo.

Katarina se okrenula i ugledala oniskog čoveka slabašna izgleda, u uniformi s trakama

kaplara. Vikao je na čoveka koji je imao generalske zvezdice.

- Zajebi to što je rekao šef za kadrove. Do guzice sam u generalima. Trebaju mi obični

vojnici. - Podigao je ruke u očajanju. - Svako želi biti šerif, niko ne želi biti Indijanac.

- Izvinjavam se - rekla je Katarina. - Ja sam Katarina Aleksander.

- Hvala Bogu! - rekao je mali muškarac. - Vi preuzimate. Ja ne znam šta ovde radim. U

Derbornu imam posao za koji dobijam trideset pet stotina dolara godišnje, jer uređujem časopis

o nameštaju, a onda su me zgrabili u Signalni korpus i poslali da pišem filmove o obuci. Šta ja

znam o producentskom ili režiserskom poslu? Ovo je sve vaše. - Okrenuo se i požurio prema

izlazu, ostavivši Katarinu da stoji.

Prišao je visoki, sedokosi čovek u džemperu, sa veselim smeškom na licu. - Treba li vam

neka pomoć?

37

- Treba mi čudo - odgovorila mu je Katarina. - Meni je ovo povereno, ali ne znam šta bi

trebalo da radim.

Nacerio se. - Dobro došli u Holivud. Ja sam Tom O'Brajan, pomoćnik režisera.

- Mislite li da ćete ovo moći režirati.

Videla je kako mu se iskrivio ugao usana. - Mogao bih pokušati. Načinio sam šest

filmova s Viliem Vilerom. Situacija nije tako loša kako se čini. Potrebno je samo malo

organizacije. Scenarij je gotov, a sve je spremno za snimanje.

Katarina je pogledala oko sebe: - Neke od ovih uniformi strašno izgledaju. Pogledajmo

možemo li bolje.

O'Brajan je klimnuo odobravajući: - Tako je.

Katarina i O'Brajan su prišli skupini pomoćnih glumaca. Buka od razgovora na

ogromnoj pozornici bila je zaglušujuća.

- Smirimo se, momci - viknuo je O'Brajan. - Ovo je gospođica Aleksander. Ona će ovde

biti odgovorna.

Katarina je rekla: - Stanite u red kako bismo vas mogli dobro videti, molim vas.

O'Brajan je postrojio ljude u neravnu crtu. Katarina je u blizini čula smeh i glasove, pa se

uznemireno okrenula. Jedan od ljudi u uniformi stajao je u uglu, ne obraćajući pažnju,

razgovarajući s nekim devojkama koje su hihotale iza svake njegove reči. Čovekovo je po-

našanje razljutilo Katarinu.

- Oprostite. Da li biste se pridružili nama.

Okrenuo se i lenjo progovorio. - Govorite li meni?!

- Da. Hteli bismo početi sa radom.

Bio je izuzetno zgodan, visok i jake građe, crne kose i olujnih crnih očiju. Uniforma mu je

savršeno stajala. Na ramenima je imao trake kapetana, a preko njih niz jarko obojenih traka.

Katarina je zurila u njega. - Te medalje...?

- Jesu li dovoljno impresivne, šefe? - Glas mu je bio dubok i ispunjen obesnom veselošću.

- Skinite ih.

- Zašto? Mislio sam da će ovom filmu dati malo boje.

- Postoji stvarčica koju ste zaboravili. Amerika još nije u ratu. Značilo bi da ste ih dobili

na karnevalu.

- U pravu ste - priznao je plaho. - Nisam mislio na to. Neke ću skinuti.

- Skinite ih sve - odbrusi mu Katarina.

Nakon jutarnjeg snimanja, dok je Katarina ručala u intendanturi, prišao je njenom stolu.

- Hteo sam vas upitati kakav sam bio jutros. Jesam li bio uverljiv?

Njegov način ju je naljutio. - Uživate u toj uniformi kao i u kočoperenju pred devojkama,

ali jeste li razmišljali o tome da se prijavite u vojsku?

Gledao ju je zapanjeno. - Pa da me gađaju? To je za budale.

Katarina je bila spremna prasnuti. - Smatram da vi zaslužujete prezir.

- Zašto?

- Ako vi to ne znate, ja vam to ne bih mogla nikada objasniti.

- Zašto ne pokušate? Večeras za večerom. U vašem stanu. Kuvate li?

38

- Ne trudite se više da dolazite na snimanje - odbrusi mu Katarina. - Reći ću gospodinu

O'Brajanu da vam pošalje ček za vaš jutrašnji posao. Kako se zovete?

- Daglas. Lari Daglas.

Iskustvo s tim nabusitim mladim glumcem izjedalo je Katarinu, pa je čvrsto odlučila da

to izbriše iz svoje glave. Zbog nekog razloga našla je da joj je teško da ga zaboravi.

Kad se Katarina vratila u Vašington, Viliam Frejzer joj je rekao: - Nedostajala si mi.

Mnogo sam mislio na tebe. Voliš li me?

- Mnogo, Bile.

- I ja tebe volim. Zašto večeras ne izađemo i proslavimo?

Katarina je znala da je to veče kad će joj predložiti brak.

Pošli su u ekskluzivni Džeferson Klub. Usred večere, ušao je Lari Daglas, još s

uniformom Vojnog vazdušnog korpusa sa svim medaljama. Katarina je s nevericom gledala dok

je on prilazio njihovom stolu ne da pozdravi nju već Frejzera.

Bil Frejzer je ustao: - Keti, ovo je kapetan Laurens Daglas. Lari, ovo je gospođica

Aleksander Katarina. Lari je leteo s RAF-om. Tamo je bio vođa Američke eskadrile. Nagovorili

su ga da dođe u lovačku bazu u Virginiji kako bi neke naše momke pripremio za borbu.

Kao da ponovo gleda neki stari film, Katarina se sećala kako mu je naredila da skine

svoje trake i medalje, i kako ju je veselo poslušao. Bila je samodopadna, zapovedničkog

ponašanja - i nazvala ga je kukavicom! Htela se sakriti ispod stola.

Idućeg dana Lari Daglas je telefonirao Katarini u njenu kancelariju. Odbila je da

preuzme njegove pozive. Kad je završila posao, on ju je već čekao napolju.

Skinuo je svoje medalje i trake i imao oznake potporučnika.

Nasmešio se i prišao joj: - Je li ovo bolje?

Katarina je zurila u njega: - Nije li... nije nošenje krivih oznaka protiv propisa?

- Ne znam. Mislio sam da ste vi nadležni za sve to.

Pogledala ga je u oči i znala da je izgubljena. Imao je magnetsku silu kojoj nije mogla

odoleti.

- Šta hoćete od mene?

- Sve. Želim vas.

Otišli su u njegov stan i vodili ljubav. A to je bila izvanredna radost za koju Katarina

uopšte nije mislila da je moguća, fantastično zajedničko svršavanje koje je streslo sobu i svemir -

sve do eksplozije koja je postala deliričnom ekstazom, neverovatnim rasprskvajućim

putovanjem, dolaženjem i odlaženjem, završetkom i početkom. I ležala je na krevetu, ugašena

tupa, čvrsto ga držeći, ne želeći nikad da ga pusti, ne želeći da taj osećaj ikad prestane.

Pet sati kasnije venčali su se u Marilendu.

Sada, sedeći u avionu, na putu za London u kome će otpočeti novi život, Katarina je

mislila: Bili sm tako srećni. Gde je sve to pošlo krivo? Romantični filmovi i ljubavne pesme

zavaravali su nas da poverujemo u srećne završetke i vitezove u blistavim oklopima, i u ljubav

koja nikad, nikad ne umire. Zaista je verovali da su Džems Stjuart i Dona Rid imali "Divan

život", i znali smo da će Klerk Gebl i Klaudet Kobert zauvek ostati zajedno nakon "To se dogodilo

jedne noći" i prosipali smo suze kad se Frederik Marč vratio Mirni Lou u "Najboljim godinama

39

naših života" i bili smo uvereni da je Džon Fonten našla sreću rukama Lorens Olivijea u "Rebeki".

A to su bile laži.

Same laži. I pesme. Voleću te uvek. Kako ljudi uvek zamišljaju? Mere to tajmerom za

kuvanje jaja? Koliko je dubok okean? Što je Irvin Berlin imao na pameti? Jednu stopu? Dve

stope? I ... Zauvek i jedan dan. Odlazim. Želim razvod. Neka začarana veče. Uspećemo se na

Maunt Tumerka... Ti i noć i muzika. Upravnik hotela mi je pričao o nekim ovdašnjim

pećinama... (Ja te volim.) Zbog sentimentalnih razloga. Niko neće nikad... sada, dok ona spava.

Budi moja ljubav. I slušali smo pesme i gledali filmove, i zaista smo mislili da je to život kakav

će biti. Toliko sam verovala u svoga muža. Mogu li više ikad verovati u nekoga? Što sam učinila

da me odlučio ubiti?

- Gospođice Aleksander...

Katarina podignu pogled, iznenađena.

Pilot je stajao iznad nje. - Sleteli smo. Dobro došli u London.

Na aerodromu je limuzina čekala na Katarinu. Vozač je rekao: - Ja ću se pobrinuti oko

vašeg prtljaga, gospođice Aleksander. Moje je ime Alfred. Da li biste hteli poći direktno u svoj

stan?

Moj stan. - Da, to bi bilo fino.

Katarina je uronila u sedište. Neverovatno. Konstantin Demiris je ugovorio za nju

privatni avion i mesto u kome će živeti. Bio je ili najvelikodušniji čovek na svetu, ili...

Jednostavno nije mogla pomisliti na neku alternativu. Ne. On je najvelikodušniji čovek na svetu.

Moram naći prikladan način da pokažem koliko to cenim.

Stan, u Ulici Elizabet nedaleko Trga Itn, bio je sasvim luksuzan. Sastojao se od velikog

ulaznog predvorja, lepo nameštene dnevne sobe s kristalnim svećnjacima, biblioteke u drvenim

pločama, kuhinje snabdevene hranom, tri lepo nameštene spavaće sobe, i prostorijama za

poslugu. Katarinu je na vratima dočekala žena u četrdesetim godinama u crnoj haljini. - Dobar

dan, gospođice Aleksander. Ja sam Ana. Ja sam vaša kućna pomoćnica.

Svakako. Moja kućna pomoćnica. Katarina počne situaciju uzimati bez napora. - Kako

ste?

Vozač je doneo Katarinine kofere i stavio ih u spavaću sobu. - Limuzina vam je na

raspolaganju - rekao joj je. - Samo recite Ani kad ste spremni da idete u kancelariju, i doći ću po

vas.

Limuzina je na mom raspolaganju. Prirodno. - Hvala vam.

Ana je rekla: - Ja ću raspakovati vaše torbe. Ako bilo šta želite, pozovite me.

- Ne mogu se ničega setiti - iskreno će Katarina.

Katarina je lunjala po stanu sve dok Ana nije završila sa raspakivanjem. Otišla je u

spavaću sobu i gledala u lepu novu odeću koju joj je kupio Demiris, pa pomislila: Ovoje sve kao

u divnom snu. Oko svega se nametao osećaj potpune nestvarnosti. Pre četrdeset osam sati je

zalivala grmove ruža u samostanu. Sada živi životom vojvotkinje. Pitala se kakav će posao

raditi. Radiću svojski. Ne želim ga razočarati. Bio je tako divan. Odjednom se osetila umornom.

Legla je na mekani, ugodni krevet. Odmoriću se samo minut, pomislila je. Zatvorila je oči.

40

Utapala se i vikala upomoć. Lari je plivao prema njoj: kad je stigao do nje gurnuo ju je

ispod vode. I bila je u tamnoj pećini, šišmiši su je napadali, razvlačili joj kosu, udarali su svojim

vlažnim i hladnim krilima po njenom licu. Katarina se drhteći probudila, naglo, pa je sedela u

krevetu i dalje drhteći.

Duboko je uzdisala da bi se povratila. Dosta je pomisli. S tim je svršeno. To je bilo juče.

Ovo je danas. Niko te neće ozlediti. Niko. Ne više.

Ana, kućna pomoćnica, stajala je pored Katarinine spavaće sobe i slušala vrisku. Čekala

je na trenutak, a kad je zavladala tišina, otišla je hodnikom i podigla telefonsku slušalicu da

izvesti Konstantina Demirisa.

Helenik Trejd Korporejšn imao je prostorije u Ulici Bond 217, nedaleko Pikadilia. Bila je

to stara vladina zgrada koju su pre nekoliko godina pretvorili u poslovnu zgradu. Eksterijer

zgrade bio je majstorsko delo arhitekture, elegantno i graciozno.

Kad je Katarina stigla, osoblje kancelarije je čekalo. Pored vrata je bilo pola tuceta ljudi

spremnih da je pozdrave.

- Dobro došli, gospođice Aleksander. Ja sam Evelin Kej. Ovo je Karl... Taker... Metju...

Dženi...

Imena i lica su se rasplinula.

- Kako ste?

- Vaša je kancelarija spremna za vas. Pokazaću vam put.

- Hvala vam.

Soba za primanje bila je ukusno nameštena, s velikom Česterfild sofom, a pored nje su

bile dve Čipendal stolice i tapiserija. Hodali su dugim hodnikom prekrivenim tepihom, prošli

pored sobe za sastanke obložene teškim pločama od borovine i s kožnatim stolicama duž visoko

poliranog stola.

Katarinu su uveli u privlačan ured s ugodnim nameštajem i kožnatom foteljom.

- Sve je vaše.

- Lepo je - promrmljala je. Na stolu je bilo sveže cveće.

- Od gospodina Demirisa. On je tako pažljiv.

Evelin Kej, žena koja ju je uvela u njenu kancelariju bila je krupna žena srednjih godina,

ugodna lica i ponašanja. - Trebaće vam nekoliko dana da se priviknet na ovo mesto, ali je posao

zaista sasvim jednostavan. Mi smo jedno od važnih središta Demirisovog carstva. Mi

koordiniramo izveštaje iz prekomorskih odeljnja, pa ih šaljemo sedištu u Atini. Ja sam

upravnica ureda. Vi ćete mi biti pomoćnica.

- O. - I tako sam pomoćnica upravnice ureda. Ktarina nije imala predstavu o tome šta se

očekuje od nje. Ubačena je u svet fantazije. Privatni avioni, limuzine, lep stan s poslugom...

- Vim Vandin je naš ovdašnji matematički genije. On komnjuterski obrađuje sve izveštaje

i stavlja ih u glavnu kartu finansijske analize. Njegov mozak radi brže od većine mašina za

računanje. Dođite u njegov ured i upoznajte se s njim.

Pošli su do kancelarije na kraju hodnika. Eveli je otvorila vrata bez kucanja.

- Vim, ovo je moja nova pomoćnica.

41

Katarina je ušla u kancelariju i stajala kao prikovana. Činilo se da je Vim Vandin čovek

koji je tek ušao u tridesete godine svog života, bio je mršav čovek obešenih usta i tupog,

praznog izražaja. Zurio je kroz prozor.

- Vim, Vim! Ovo je Katarina Aleksander.

Okrenuo se. - Pravo ime Katarine bilo je Marta Skovronka, bila je služavka rođena 1684.

Nakon što su je zarobili Rusi, udala se za Petra I i bila carica Rusije od 1725. do 1727., Katarina

Velika bila je kćerka njemačkog princa rođenog 1729. i udala se za Petra, kojije postao car Petar

III u 1762; nasledila je njegovo prestolje te iste godine nakon što ga je ubila. Pod njenom

vladavinom bile tri divizije iz Poljske, a vodila je dva rata protiv Turske... - Informacija je tekla

poput izvora, monotonim glasom.

Katarina ga je slušala, zapanjena. - To je... to je vrlo zanimljivo - uspela je progovoriti.

Vim Vandin je odvratio pogled.

Evelin je rekla: - Vim je stidljiv kad upoznaje ljude.

Stidljiv? Pomisli Katarina. Čovek je čudan. I genije? Koja vrsta posla će ovo biti?

U Atini, u svojoj kancelariji u Ulici Aghiou Geronda, Konstantin Demiris je slušao

Alfredov telefonsi izveštaj iz Londona.

- Gospođicu Aleksander sam direktno s aerodrome odvezao do stana, gospodine

Demiris. Upitao sam je da li želi da je povezem negde drugde, kao što ste predložili, ali je rekla

da ne želi.

- Nije uopšte imala nikakvih spoljašnjih kontakata?

- Ne, gospodine. Ukoliko nije nekome telefonirala iz stana, gospodine.

Konstantin Demiris nije brinuo oko toga. Ana bi ga izvestila o tome. Spustio je slušalicu,

zadovoljan. Ona mu ne predstavlja nikakvu neposrednu opasnost a on će se pobrinuti da je

drže na oku. Bila je sama na svetu. Nije se imala kome okrenuti osim svome dobročinitelju,

Konstantiiu Demirisu. Moraću utanačiti da uskoro otputujem u London, zadovoljno je mislio

Demiris. Vrlo brzo.

Katarina Aleksander je svoj novi posao smatrala zanimljivim. Iz Demirisova široko

rasprostranjenog carstva su stizali dnevni izveštaji. Stizali su tovarni listovi iz čeličane u

Indiani, obračuni iz fabrike automobila u Italiji, računi novinskog lanca u Australiji, rudnika

zlata, osiguravajućeg društva. Katarina je svrstavala izveštaje i brinula se o tome da informacija

ide direktno Vimu Vandinu. Vim bi jednom bacio pogled na izveštaje, stavio ih u neverovatni

kompjuter koji je bio njegov mozak, i gotovo u istom trenutku izračunavao procente zarade ili

gubitak za kompaniju.

Katarina je sa zadovoljstvom upoznala svoje nove kolege, a bila je zadivljena lepotom

stare zgrade u kojoj je radila.

Jednom je to spomenula Evelin Kej pred Vimom, a Vim je rekao: - Ovo je vladina

carinarnica koju je projektovao sir Kristofer Vren u 1721. Nakon velikog londonskog požara,

Kristofer Vren je preprojektovao pedeset crkava, uključujući Sv. Pavla, Sv. Mihaela i Sv. Brida.

Projektovao je i Rojal Eksang i Bakingam Haus. Umro je 1723. i sahranjen u Katadrali sv. Pavla.

Ova je kuća pretvorena u poslovnu zgradu 1907, a u Drugom svetskom ratu za vreme "blitza",

vlada ju je proglasila službenim protivvazdušnim skloništem.

42

Protivvazdušno sklonište je bila velika prostorija osigurana protiv bombi, a u nju se, u

prizemlje ulazilo kroz teška gvozdena vrata. Katarina je gledala u teško utvrđenu prostoriju i

mislila o hrabrim britanskim muškarcima, ženama i deci, koji su tu našli sklonište za vreme

strašnog bombardovanja Hitlerovog Luftwaffe.

Samo je prizemlje - spušteno ispod podruma - bilo je veliko, zahvatajući celu dužinu

zgrade. U njemu je bio veliki kotao za grejanje zgrade, a bilo je ispunjeno telefonskom i

elektronskom opremom. Kotao je bio problem. Katarina je nekoliko puta otpratila majstore

kotlova u podrum da ga ispitja. Svaki bi nešto petljao oko njega, proglasio ga ispravnim i otišao.

- To izgleda tako opasno - rekla je Katarina. - Pstoji li neka mogućnost da eksplodira?

- Tako vam blagoslova, gospođice, nikako. Vidite ovde ovaj sigurnosni ventil? Dakle,

kad bi se kotao ikad suviše ugrejao, sigurnosni ventil bi ispustio svu suvišnu paru, verujte mi.

Nema problema.

Nakon dnevnog posla - London. London... rog izobilja divnih pozorišta, baleta i

koncerata. Bilo je zanimljivih starih knjižara kao što su Hadžards i Foils - i mnoštva muzeja,

malih trgovina antiknih stvari, restorana. Katarina je posetila trgovine litografija u Sesil Kurt, i

kupovala u Hardsu, Fortnumu i Masonu, u Marks i Spenceru, i pila nedeljni čaj u Savoju.

S vremena na vreme, Katarini su u svest prodirale nepozvane misli. Bilo je toliko toga

što ju je podsećalo na Laria. Glas... rečenica... kolonjska voda... pesma. Ne. S prošlošću je

svršeno. Budućnost je ono što je važno. A svakog je dana postajala jača.

Katarina i Evelin Kej su se sprijateljile i pokatkad bi zajednički izlazile. Jedne su nedelje

posetile umetničku izložbu pod otvorenim nebom, na obali Temze. Onde je bilo mnoštvo

umetnika, mladih i starih, izlagali su svoje radove, a jedno im je svima bilo zajedničko: to su bili

neuspeli umetnici koji svoje radove nisu mogli izložiti ni u jednoj galeriji. Slike su bile strašne.

Katarina je jednu kupila iz sažaljenja.

- Gde ćeš je staviti? - upita je Evelin.

- U kotlarnicu - odgovori joj Katarina. Dok su šetale londonskim ulicama, naišle su na

umetnike na trotoarima, one koji su na trotoarima crtali obojenim kredama. Neka od njihovih

dela bila su iznenađujuća. Prolaznici bi se zaustavljali, gledali te radove, onda bi umetnicima

bacali po koji novčić. Jednog poslepodneva, na povratku s ručka, Katarina se zaustavi da

posmatra starijeg čoveka kako kredom izrađuje pejzaž. Dok je završavao svoje delo, počela je

kiša, starac je stajao i gledao kako kiša ispire njegov rad. To je poput mog prošlog života,

pomisli Katarina.

Evelin je povela Katarinu na Šepard Market. - Ovo je zanimljivo mesto - obećala je

Evelin.

Svakako je bilo puno boja. Restoran Tidi Dols tri stotine godina star, štand za časopise,

pijaca, salon lepote, pekara, trgovine antikvitetima, i dvospratne i trospratne stambene zgrade.

Čudne su bile pločice s imenima na poštansk sandučićima. Na jednoj je pisalo "Helen", a

ispod imena je stajalo "poduka iz francuskog". Na drugo pisalo "Rosie", a ispod "ovde se

podučava grčki".

- Ovo je mesto, obrazovanja? - upita je Katarina

43

Evelin se glasno nasmejala. - Na neki način o recimo da je tako. No časovi koje nude ove

devojke ne mogu se držati u školama.

Evelin se još glasnije nasmejala kad se Katarina zacrvenela.

Katarina je najveći deo vremena bila sama, ali je usamljenost savladavala velikom

zaposlenošću. Uranjala je u dane kao da želi nadoknaditi dragocene trenutke svog života koji su

joj bili ukradeni. I odbijala je da brine o prošlosti ili budućnosti. Psetila je Dvorac Vindzor,

Kenterburšku katedralu i Hamptom Kurt. Za vreme vikenda bi zalazila u pokrajinu, boravila u

malim starinskim prenoćištima, te dugo šetala.

Živeti sam, pomisli. Niko nije rođen srećan. Svako se mora pobrinuti za svoju sreću. Ja

sam preživela. Mlada sam, zdrava, i divne stvari će se dogoditi.

U ponedeljak bi se vraćala na posao. Natrag Evelini, devojkama i Vimu Vandinu.

Vim Vandin je bio zagonetan.

Katarina nije nikad upoznala nekog sličnog njemu. U kancelariji je bilo dvadeset

službenika, a Vin Vandin je, ne služeći se računarom, znao iznos plate svakog službenika, broj

njegovog nacionalnog osiguranja, i odbitke. Iako su svi ti podaci bili sačuvani u arhivi, on je sve

kompanijske podatke držao u glavi. Znao je mesečni priliv gotovine svakog odeljenja i kako se

uspoređuje s prethodnim mesecima, čak pet godina unatrag, kad je počeo raditi za kompaniju.

Vim Vandin se sećao svega što je ikad video, čuo ili čitao. Doseg njegovog znanja bio je

neverovatan. Najjednostavnije pitanje o bilo kojoj temi izazvalo bi potok informacija, a ipak je

bio nedruštven.

Katarina je s Evelinom razgovarala o njemu. - Ja uopšte ne mogu shvatiti Vima.

- Vim je ekscentrik - rekla je Evelin. - Jednostavno ga moraš uzeti onakvim kakav jest.

Brojke su sve šta ga zanima. Mislim da mu uopšte nije stalo do ljudi.

- Ima li prijatelja?

- Nema.

- Ide li ikad na sastanke - izlazi li s devojkama?

- Ne.

Katarini se učinilo da je Vim izolovan i usamljen, pa je osećala srodnost s njim.

Područje Vimova znanja zapanjivalo je Katarinu. Jednog je jutra osećala bol u uhu.

Vim će joj oporo: - Ovo vreme neće ni najmanje pomoći. Trebalo bi da posetiš lekara za

uši.

- Hvala, Vime, Ja...

- Delovi uha su ušna školjka i spoljašnji hodnik, bubnjić, tri slušne koštice -čekić,

nakovanj i stremen - membranska šupljina, polukružni kanal, ovalni prozorčić, eustahijeva

truba, slušne osetne stanice i vestibularni aparat. - I nakon toga je otišao.

Jednog su dana Katarina i Evelin povele Vima na ručak u Rams Head, lokalni pub. U

stražnjoj su prostoriji gosti stalno nabacivali strelice.

- Jesi li zainteresovan za sport, Vime? - upita ga Katarina. - Jesi li ikad prisustvovao

utakmici u bejzbolu?

- Bejzbol - rekao je Vim. - Bejzbol ima devet i četvrt inča u prečniku. Napravljen je od

prediva namotanog oko tvrdog gumenog konusa i pokriven je belom kožom. Štap je obično

44

napravljen od pepela, nema više od dva i tri četvrt inča u najvećem prečniku, nije duži od

četrdeset i dva inča.

On zna svu statistiku, pomisli Katarina, ali je li ikad osetio uzbuđenje sudelovanja.

- Jesi li se ikad bavio nekim sportom? Košarkom, na primer.

- Košarka se igra na drvenom ili betonskom podlozi. Lopta ima sferični kožni pokrov,

opsega od tridese jednog inča, a naduvana je gumenim mehom do pritiska od trinaest funti.

Teži od dvadeset do dvadeset dve unce. Košarku je izmislio Džems Naismit 1891. godine

Katarina je dobila odgovor.

Ponekad bi Vim znao zbunjivati u javnosti. Jedne su nedelje Katarina i Evelin povele

Vima do Medenheda, na Temzi. Zaustaviln su se da ručaju u Compleat Angleru. Konobar je

prišao njihovom stolu. - Danas imamo sveže morske školjke.

Katarina se okrenula Vimu. - Voliš li školjke?

Vim je odgovorio: - Postoje duge školjke, ljuskasta ili okrugla školjka, školjke s dugom

tubularnom ljušturom, površnnske školjke, pojedinačne školjke, školjke s posebno otpornim

oklopom, često su iznutra obložene sedefom.

Konobar je zurio u njega. - Da li biste hteli naručiti školjke, gospodine?

- Ne volim školjke - odsekao je Vim.

Katarini su se sviđale osobe s kojima je radila, ali joj je Vim postao posebno draga osoba.

Bio je sjajan, izvan njenog razumevanja, a istovremeno je izgledao povučen i usamljen.

Katarina je jednog dana rekla Eveliii: - Postoji li neka mogućnost da Vim vodi normalan

život? Da se zaljubi i oženi?

Evelin je uzdahnula. - Rekla sam ti. On nema emocija. On neće nikad biti privržen

nekome.

Ali Katarina nije u to verovala. Jednom ili dvaput je u Vimovim očima ulovila blesak

zanimanja - privrženosti - smeha - pa je poželela da ga izvuče, da mu pomogne. Ili je to bila

njena mašta?

Jednog su dana dobili poziv da prisustvuju balu u dobrotvorne svrhe u Savoji.

Katarina je ušla u Vimovu sobu. - Vime, da li plešeš?

Buljio je u nju. - Fokstrot je u četvorodobnoj meri sa sinkopiranim ritmom, što oblikuje

jednu ritmičku jedinicu. Muškarac počinje osnovni korak levom nogom i kreće dva koraka

napred. Žena počinje desnom nogom i vraća se dva koraka unazad. Slede dva polagana koraka

pa brzi korak u desnim uglovima do sporih koraka. Da bi se spustio, muškarac korača napred

levom nogom i nagiba se - polako - zatim kreće napred desnom nogom - polako. Zatim levom

nogom kreće nalevo - brzo. Zatim zatvara desnom nogom prema levoj nozi - brzo.

Katarina je stajala, ne znajući šta da kaže. On poznaje sve svetove, ali ne razume njihovo

značenje.

Konstantin Demiris je telefonirao. Bilo je kasno uveče i Katarina se spremala na

spavanje.

- Nadam se da vas nisam uznemirio. Ovde je Kosta.

45

- Ne, svakako da niste. - Bilo joj je drago što mu čuje glas. Nedostajao joj je razgovor s

njim, trebao joj je njegov savet. Nakon svega, on je bio jedina osoba na svetu koja je zaista znala

o njenoj prošlosti. Osećala se kao da razgovara sa starim prijateljem.

- Mislio sam o vama, Katarina. Brinulo me nećete li London smatrati usamljenim

mestom. Napokon, vi tu nikoga ne poznajete.

- Katkad se osećam donekle usamljenom - priznala je Katarina. - Ali savladavam.

Podsećam se na ono što ste mi rekli. Zaboraviti na prošlost, živeti za budućnost.

- Tako je. Govoreći o budućnosti, ja ću sutra doći u London. Rado bih vas poveo na

večeru.

- Bilo bi mi veoma drago - toplo će Katarina.

Želela je to. Imala bi priliku da mu kaže koliko mu je zahvalna.

Kad je Konstantin Demiris spustio slušalicu, nasmejao se u sebi. Hajka je počela.

Večerali su u Ricu. Trpezarija je bila elegantna, a hrana je bila prvoklasna, ali je Katarina

bila suviše uzbuđena da bi pažnju posvetila bilo čemu osim čoveku koji je sedeo nasuprot njoj.

Bilo je toliko toga što mu je htela reći.

- Imate divne službenike - rekla je Katarina. - Vim je zapanjujuća osoba. Nikad nisam

upoznala nekoga ko može. . .

Ali Demiris nije slušao njene reči. Proučavao ju je, mislio je o tome kako je lepa, i kako je

ranjiva. Ali je ne smem požurivajmi, zaključio je Demiris. Ne, igru ću igrati polako i uživati u

pobedi. Ova će biti za tebe, Noel, i tvoga ljubavnika.

- Hoćete li dugo boraviti u Londonu? - upita ra Katarina.

- Samo dan ili dva. Imao sam neki posao za koji sam se morao pobrinuti. - To je bila

istina. Ali je znao da je to mogao srediti i preko telefona. Ne, morao je doći u London da

započne svoju kampanju kako bi Katarinu privukao bliže sebi, kako bi je učinio osećajno

zavisnom o sebi. Nagnuo se napred. - Katarina, jesam li vam ikad govorio o vremenu kad sam

radio na naftnim poljima u Saudijskoj Arabiji?

Demiris je iduće večeri poveo Katarinu na večeru.

- Evelin mi je rekla kako divno radite u preduzeću, nameravam vam dati povišicu.

- Već ste bili toliko velikodušni - protestvovala je Katarina. - Ja...

Demiris joj je pogledao u oči. - Vi ne znate kako ja mogu biti velikodušan.

Katarina je bila zbunjena. On je samo ljubazan, mislila je. Ne trebam uobražavati ono što

nije.

Idućeg je dana Demiris bio spreman za odlazak. - Da biste hteli poći sa mnom do

aerodroma, Katarina?

- Da. - Bio je očaravajuća osoba koja gotovo oduzima dah. Bio je zabavan i sjajan, a

laskala joj je njegova pažnja. Na aerodromu je Demiris blago poljubio Katarinj u obraz. - Drago

mi je, Katarina, što smo neko vreme proveli zajedno.

- I meni. Hvala vam, Kosta.

Stajala je i gledala kako njegov avion poleće. On je prezauzetna osoba, pomisli Katarina.

Nedostajaće mi.

46

6.

Svi su uvek bili iznenađeni bliskim prijateljstvom između Konstaitina Demirisa i

njegova šuraka, Spirosa Lambroua.

Spiros Lambrou je bio gotovo isto tako bogat i moćan kao Demiris. Demiris je posedovao

najveću flotu trgovačkih brodova na svetu, Spiros Lambrou je posedovao drugu po redu.

Konstantin Demiris je imao vlast nad lancem novina i vazduhoplovnih kompanija, naftonosnih

polja, čeličana i rudnika zlata, Spiros Lambrou je imao osiguravajuće kompanije, banke,

ogromne količine nekretnina i hemijsku fabriku. Činilo se kao da su prijateljski suparnici, još

bolje, drugari.

- Nije li to divno - govorili su ljudi - da su dvojica od najmoćnijih ljudi na svetu tako

veliki prijatelji? U stvarnosti, bili su nepomirljivi suparnici koji su se međusobno prezirali. Kad

je Spiros Lambrou kupio jahtu dugu više od trideset metara, Konstantin Demiris je odmah

naručio jahtu dugačku pedeset metara sa četiri G. M. dizel-motora, s posadom od trinaest ljudi,

s dva brza motorna čamca, te bazenom za plivanje napunjenim svežom vodom.

Kad je flota Spirosa Lambroua dostigla ukupno dvanaest tankera, nosivosti 200.000 tona,

Konstantin Demiris je povećao svoju flotu na dvadeset tri tankera nosivosti 650.000 tona. Spiros

Lambrou je nabavio nekoliko trkaćih konja, a Demiris je kupio veću štalu, i stalno je povećivao.

Njih su se dvojica često viđali jer su zajedno bili u dobrotvornim odborima, sedeli su u

upravnim odborima raznih korporacija, a katkad bi prisustvovali porodičnim okupljanjima.

Po temperamentu su bili sasvim suprotni. Dok je Konstantin Demiris došao iz kanala,

kako se to kaže, i borio se na putu sve do vrha, Spiros Lambrou je rođen kao aristokrata. Bio je

vitak i elegantan muškarac, uvek besprekorno odeven, s uljudnim manirima starog sveta. Svoje

je porodično stablo mogao pratiti sve do Ota Bavarskog, koji je svojevremeno vladao i Grčkom.

Za vreme prvih političkih ustanaka u Grčkoj, mala manjina je nakupila bogatstvo u trgovini,

brodarstvu i u zemljoposedu. Otac Spirosa Lambroua bio je jedan od njih, a Spiros je nasledio

njegovo carstvo.

Tokom godina, Spiros Lambrou i Konstantin Demiris su provodili svoju igru

prijateljstva. Ali je svaki bio odlučan da na kraju uništi onog drugog, Demiris zbog svog

instinkta preživljavanja, Lambrou zbog šurakova ponašanja prema Melini.

Spiros Lambrou je bio praznoveran. Cenio je svoju dobru sreću u životu, i brinuo se oko

toga da se ne suprotstavi bogovima. S vremena na vreme savetovao bi se s osobama osetljivim

na sile koje ne priznaju fizički zakoni, s vidovnjacima i onima sklonim proročanstvima,

oslanjajući se na njih da ga vode. Bio je dovoljno pametan da shvati prevare, ali je bila jedna

takva osoba za koju je mislio da je neobična, strahovita. Ona je predvidela pobačaj njegove

sestre Meline i ono što će se dogoditi tom braku, a i mnoge druge događaje koji su došli i prošli.

Živela je u Atini. Zvala se Madam Piris.

47

Konstantan Demiris je navikao da u svoju kancelariju u Ulici Aghiou Geronda stiže

svakog jutra tačno u šest sati. Do vremena kad su njegovi suparnici odlazili na posao, Demiris je

već proveo nekoliko poslovnih sati sa svojim agentima iz mnogih zemalja.

Demirisova privatna kancelarija je bila spektakularna. Pogled je bio veličanstven, s

prozorima kojisu mu grad Atanu stavljali pod noge. Pod je bio od crnog granita. Nameštaj je bio

od čelika i kože. Na zidovima je bila kubistačka umetnička zbirka slika Legera, Blakua i Pikasoa.

Tu je bio i ogromni sto od stakla i čelika, uz kožnatu prestolnu stolicu. Na stolu je bila posmrtna

maska Aleksandra Velikog, izrađena u kristalu. Ispod nje je bio natpis: "Aleksandros. Branitelj

čoveka."

Jednog jutra je privatni telefon Konstantina Demirisa zvonio kad je ušao u svoju

kancelariju. Samo je pet-šest ljudi znalo za taj telefonski broj.

Demiris je podigao slušalicu. - Kalimehra.

- Kalimehra. - Glas s druge strane žice pripadao je Nikosu Veritosu, privatnom sekretaru

Spirosa Lambroua. Zvučao je nervozno.

- Oprostite mi što vas uznemiravam, gospodine Demiris. Rekli ste mi da vam

telefoniram kad imam neku informaciju koja bi vas mogla...

- Da. O čemu se radi?

- Gospodin Lambrou namerava kupiti firmu koja se zove Aurora Internacional. Firma je

upisana na njujorškoj berzi. Gospodin Lambrou ima prijatelja u upravnon odboru direktora,

koji mu je rekao da će kompanija dobiti veliku vladinu narudžbu za izgradnju bombardera.

Ovo je, svakako, vrlo poverljivo. Kad se to objavi, vrednost deonica će skočiti.

- Nisam zainteresovan za tržište deonicama - odbrusio je Demiris. - Nemoj me više

uznemiravati ukoliko mi nemaš nešto važno reći.

- Žao mi je, gospodine Demiris. Mislio sam...

Ali je Demiris spustio slušalicu.

U osam sati, kad je u sobu ušao Demirisov pomoćnik Gianis Taros, Konstantin Demiris

je podigao pogled - Na njujorškoj berzi se vodi i citira firma koja se zove Aurora Internacional.

Obavesti sve novine da je firma pod istragom zbog prevara. Upotrebi anonimni izvor, ali

razglasi o tome što više. Želim da lupaju po toj temi sve dok deonice ne padnu. A onda, počni

kupovati sve dok ja ne steknem nadzor nad firmom.

- Da, sir. Je li to sve?

- Ne. Pošto steknem nadzor, objavi da su ta govorkanja bila bez osnove. O, da. Pobrini se

da njujorškg berza, Nju Jork Stok Eksandž, bude izveštena da je Spiros Lambrou kupio svoje

deonice zahvaljujući nedozvoljenoj i poverljivoj informaciji iznutra.

Gianis Taros je rekao delikatnim glasom: - Gospodine Demiris, to je u Sjedinjenim

Državama krivično delo.

Konstantin Demiris se nasmešio. - Znam.

Milju dalje, na Trgu Sintagma, Spiros Lambrou je radio u svojoj kancelariji. Njegovo je

radno mesto odražavalo eklektički stil. Nameštaj se sastojao od retkih antiknih predmeta,

mešavine francuskih i italijanskih. Tri su zida bila prekrivena radovim francuskih

impresionista. Četvrti zid je bio posvećen belgijskim umetnicima, od Van Riselberga do De

48

Smeta. Na natpisu sa spoljašnje strane kancelarije pisalo je: Lambrou i kompanjoni. Ali, nikad nije

bilo nikakvih kompanjona. Spiros Lambrou je nasledio uspešan posao od svoga oca, a tokom

godina ga je izgradio u svetski konglomerat.

Spiros Lambrou bi trebalo da bude srećan čovek. Bio je bogat i uspešan, a uživao je u

izvrsnom zdravlju. Ali mu je bilo nemoguće biti istinski srećnim sve dok je Konstantin Demiris

živ. Njegov šurak mu je bio anatema. Lambrou ga je prezirao. Demiris je bio polimicanos, čovek

plodan u trikovima, nitkov bez morala. Lambrou je uvek mrzeo Konstantina zbog njegova

ponašanja prema Melini, ali je divljačko suparništvo među njima imalo svoju strašnu vezu.

To je počelo pre deset godina, za vreme ručka koji je Spiros Lambrou imao sa sestrom.

Nikad ga nije videla tako uzbuđena.

- Melina, jesi li znala da svakog pojedinačnog dana svet troši fosilno gorivo koje je bilo

stvarano hiljadama godina?

- Ne, Spiros.

- U budućnosti će biti strahovita potražnja za gorivom, ali neće biti dovoljno tankera za

tu svrhu.

- Nameravaš izgraditi nekoliko tankera?

Kimnuo je. - Ali ne običnih tankera. Ja ću izgraditi prvu flotu velikih tankera. Biće

dvaput veći od sadašnjih. - Glas mu je bio ispunjen oduševljenjem. - Potrošio sam mesece

proučavajući brojke. Slušaj ovo. Galon, nešto više od tri litre sirove nafte izvučene iz Perzijskog

zaliva prevozi se za sedam centi do istočnih luka Sjedinjenih Država. Ali velikim tankerom

prevoz bi pao na tri centa po galonu. Imaš li neku predstavu o tome šta bi to značilo?

- Spiros - gde ćeš nabaviti novac za izgradnju takve flote?

Nasmešio se. - To je lep deo moga plana. To me neće stajati ni jedne cente.

- Šta?

Nagnuo se napred. - Idućeg meseca idem u Ameriku radi razgovora s glavama velikih

naftnih kompanija. S takvim tankerima mogu im prevoziti naftu za pola cene koju plaćaju.

- Ali... ti nemaš velikih tankera.

Njegov se osmeh pretvorio u cerekanje. - Nemam, ali ako dobijem dugoročne ugovore o

čarteru za velike naftne kompanije, banke će mi posuditi novac koji mi je potreban da ih

izgradim. Šta misliš o tome?

- Mislim da si genije. To je sjajan plan.

Melina je bila tako uzbuđena oko bratove ideje da ju je te večeri, za večerom, spomenula

Demirisu.

Kad je završila objašnjavanje, Melina ga upita: - Nije li to divna ideja?

Konstantin Demiris je ćutao za trenutak. - Tvoj je brat sanjar. To se ne može ostvariti.

Melina ga je iznenađeno pogledala. - Zašto ne, Kosta?

- Zato jer je to ideja bez mozga. Na prvom mestu, neće biti tako velike potražnje za

naftom, pa će ti mitski tankeri plovita prazni. Drugo, naftne kompanije neće svoju dragocenu

naftu data fantomskoj floti koja i ne postoji. I treće, ti bankari kojima će otići - oni će ga smehom

ispratiti iz svojih kancelarija.

49

Melinino se lice naoblačilo razočarenjem: - Spiros je bio tako oduševljen. Da li bi hteo

porazgovarati s njim?

Demiris je zatresao glavom. - Neka sanja taj svoj san, Melina. Bilo bi bolje kad ne bi znao

za naš razgovor.

- U redu, Kosta. Šta god ti kažeš.

Već rano idućeg jutra, Konstantin Demiris je bio na putu prema Sjedinjenim Državama

da razgovara o velikim tankerima. Znao je da svetskim naftnim rezervama izvan Sovjetskog

Saveza i zemalja njegova bloka nadziru sedam sestara: Standard Oil Kompani iz Nju Džersija,

Standard Oil Kompani iz Kalifornije, Gulf Oil, Teksas Kompani, Sokoni-Vakum, Rodžan Dač-

Šel, i Anglo-Iran. Znao je da će ga ostale slediti - ako se on sporazume samo s jednom.

Konstantin Demiris je prvo posetio upravne zgrade Standard Oila iz Nju Džersija. Imao

je ugovoreni sastanak s Ovenom Kurtisom, četvrtim potpredsednikom.

- Šta mogu učiniti za vas, gospodine Demiris?

- Imam ideju za koju mislim da bi mogla biti od velike finansijske koristi za vašu

kompaniju.

- Da, spomenuli ste to preko telefona. - Kurtis je bacio pogled na svoj ručni sat. - Imam

sastanak za nekoliko minuta. Ako biste mogli to reći ukrako...

- Biću vrlo kratak. Prevoz galona sirove nafte iz Persijskog zaliva do istočne obale

Sjedinjenih Država košta vas sedam centi.

- To je tačno.

- Šta biste rekli ako vam kažem da vam mogu garantovati prevoz vaše nafte za tri cente

po galonu?

Kurtis se nasmešio pokroviteljski. - A kako biste mogli izvesti to čudo?

Demiris mu je tiho rekao: - S flotom tankera koji će imati dvostruki prenosni kapacitet

od sadašnjeg. Ja mogu transportovati vašu naftu jednakom brzinom kojom je ispumpate iz

zemljišta.

Kurtis ga je pažljivo gledao, sada zamišljenog lica. - Gde ćete dobiti flotu velikih

tankera?

- Nameravam je izgraditi.

- Žao mi je. Mi ne bismo bili zainteresovani da ulažemo u...

Demiris mu je upao u reč. - Neće vas to koštati ni peni. Ja od vas tražim samo dugoročni

ugovor za prevoz vaše nafte uz polovinu cene koju sada plaćate. Finansiranje ću osigurati od

banaka.

Nasta duga, teška pauza. Oven Kurtis je pročistio grlo. - Mislim da će biti najbolje da vas

povedem gore, da se sastanete s predsednikom.

To je bio početak. I druge su naftne kompanije htele potpisati ugovore za prevoz svoje

nafte novim tankerima Konstantina Demirisa. Kad je Spiros Lambrou saznao šta se događa, bilo

je prekasno. Odleteo je u Sjedinjene Države i uspeo potpisati nekoliko ugovora za prevoz

velikim tankerima s nekim nezavisnim kompanijama, ali je Demiris ubrao kajmak s tržišta.

- On je tvoj muž - besneo je Lambrou - ali ti se kunem, Melina, jednog ću ga dana

naterati da plati zbog toga šta je učinio.

50

Melina se osećala bedno zbog toga šta se dogodilo Osećala je da je izdala svog brata.

Ali kad se suočila sa svojim mužem, on je slegnuo ramenima. - Ja nisam išao k njima,

Melina. Oni su došli kod mene. Kako sam ih mogao odbiti?

I to je bio kraj razgovora.

Ali su poslovna razmatranja bila nevažna u poređenju s Lambrouovim osećajima oko

Demirisovog ponašanja prema Melini. Mogao je zanemariti činjenicu da je Konstantin Demiris

bio ozloglašeni ljubavnik - na kraju, svaki čovek mora imati svoja zadovoljstva. Ali je Demiri bio

tako otvoren u tom svom ponašanju da to nije bila samo uvreda Melini već i celoj porodici

Lambrou.

Demirisova avantura s glumicom Noel Pejdž bila je najprekomernijim primerom. To se

pojavilo u novinskim naslovima celog sveta. Jednog dana, mislio je Spiros Lambrou. Jednog

dana...

Nikos Veritos, Lambrouov pomoćnik, ušao je u njegovu kancelariju. Veritos već petnaest

godina radi za Spirosa Lambroua. Bio je kompetentan, ali nemaštovit čovek bez budućnosti, siv

i bezličan. Rivalsto između dvojice šuraka dala je Veritosu, kako je smatrao, zlatnu mogućnost.

Kladio se na Konstantina Demirisa da će pobediti, pa mu je s vremena na vreme prenosio

poverljivu informaciju, nadajući se prikladnoj nagradi.

Veritos je prišao Lambrou. - Oprostite. Ovde je g. Antoni Ricoli koji vas želi videti.

Lambrou je udahnuo. - Završimo s tim - rekao je. - Uvedi ga.

Antoni Ricoli je bio srednjih četrdesetih godina. Imao je crnu kosu, tanak orlovski nos,

duboke smeđe oči. Hodao je kao bokser. Na sebi je imao skupo odelo žuto-sive boje, izrađeno

po meri, zatim žutu svilenu košulju i cipele od mekane kože. Govorio je tiho i uljudno, ali je

ipak delovao nekako čudno preteće.

- Zadovoljstvo mi je da vas vidim, gosnodine Lambrou.

- Sedite, gospodine Ricoli. - Ricoli je seo. - Šta mogu učiniti za vas?

- Dakle, kao šta sam objasnio gospodinu Veritosu ovde, hteo bih uzeti u čarter jedan od

vanšh teretnih brodova. Ja imam fabriku u Marselju, a želim isporučiti neke teške mašine u

Sjedinjene Države. Ako se vi i ja možemo dogovoriti, ja bih vam u budućnosti mogao dati

mnogo posla.

Spiros Lambrou je proučavao čoveka koji je sedeo ispred njega, oslonivši se na naslonjač

fotelje. Neprijatanan. - Je li to sve šta nameravate prevesti brodom gospodine Ricoli? - upita ga.

Toni Ricoli se namrgodio. - Šta? Ja ne razumem.

- Ja mislim da razumete - rekao je Lambrou. - Moj vam brodovi nisu na raspolaganju.

- Zašta ne? O čemu vi govorite?

- Droge, gospodine Ricoli. Vi ste diler droga.

Ricolijeve se oči suziše. - Vi ste ludi! Slušate previše ogovaranja.

Ali je to bilo više od ogovaranja. Spiros Lambrs je pažljivo proverio tog čoveka. Toni

Ricoli je bi jedan od vrhunskih krijumčara droga u Evropi. On bio Mafija, deo organizacije, a

pročuo se glas da su Ricolijevi transportni izvori presušili. Zbog toga je toliko želeo da se

sporazume oko transporta.

- Bojim se da ćete se morati obratiti na drugo mesto.

51

Toni Ricoli je sedeo i zurio u njega, hladna pogleda. Konačio je klimnuo. - Okej. - Izvadio

je posetnicu iz džepa i bacio je na sto. - Ako promenite mišljenje, ovdje me možete naći. - Ustao

je i trenutak kasnije izišao bez pozdrava.

Spiros Lambrou je uzeo posetnicu. Na njoj je pisal "Entoni Ricoli-Import-Eksport". Na

posetnici je bila odštampana i adresa atenskog hotela i telefonski broj.

Nikos Veritos je sedeo široko otvorenih očij slušajući razgovor. Kad je Toni Ricoli izašao

kroz vrata, rekao je: - Je li on zaista...?

- Da. G. Ricoli radi s heroinom. Ako mu ikad dopustimo da upotrebi jedan od naših

brodova, vlada bi mogla usidriti celu flotu.

Toni Ricoli je besno izašao iz Lambrouove kancelarije. Taj jebeni Grk se ponaša sa mnom

kao da sam seljak s ulice! I kako je mogao znati o drogama? Isporukaje bila neobično velika, s

tržišnom cenom od najmanje deset miliona dolara Ali je problem u tome kako su robu isporučiti

u Nju Jork. Prokleti anti-narkotički inspektori su u buljucima u Atini. Moram telefonirati na

Siliciju i zadržati robu. Toni Ricoli nije nikad izgubio isporuku, pa ne nameravam izgubiti ni

ovu. O sebi je mislio kao o rođenu pobedniku.

Odrastao je u Hels Kičenu u Nju Jorku. Geografski to je smešteno usred Zapadne strane

Menhetna, između Osme avenije i Reke Hadson, a severne i južne granice teku od Dvadeset

treće do Pedeset devete ulice. Ali je Hels Kičen bio grad unutar grada, naoružana enklava,

Ulicama su vladale bande. Bili su to Goperi, Parlor Mob, Gorile, banda Rodes. Ugovori za

ubistvo prodavali su se za stotinu dolara, a izazivanje pakla stajalo je nešta manje. Žitelji Hels

živeli su u iznajmljenim prostorijama punim vaški, štakora i buba-švaba.

Nije bilo kupatila, a mladi su taj nedostatak rešavali na svoj način, goli su uranjali u

vodu pored dokova uz reku Hadson, gde se kanalizacija iz Kitčensa praznila u reku. Dokovi su

smrdeli od ustajale mase mrtvih, nadutih mačaka i pasa.

Ulična je pozornica osiguravala beskrajnu raznolikost događanja. Vatrogasna kola koja

odgovaraju na neku uzbunu... banda se bije na nekom od stambenih krovova... procesija uz

venčanje... igra na trotoaru... potera za odbeglim konjem... pucnjava. Jedina igrališta koja su

imala deca bila su ulice, krovovi kuća, prazna zemljišta puna smeća, i - za vreme leta - bučne

vode reke.

A iznad svega oštar vonj siromaštva. To je bila atmosfera u kojoj je odrastao Toni Ricoli.

Najranije sećanje Tonia Ricolia vezano je za događaj kad su ga srušili i oteli mu mleko.

Imao je sedam godina. Stariji i veći dečaci bili su stalna pretnja. Put prema školi bio je ničija

zemlja, a i sama je škola bila ratište. Ricoli je do svoje petnaeste godine stekao snažno telo i

popriličnu veštinu kao borac. Uživao je u borbi, a kako je u njoj bio dobar, to mu je davalo

osećaj nadmoćnosti. On i njegovi prijatelji organizovali su boks-mečeve u Stilmans Gamu,

lokalnoj vežbaonici.

S vremena na vreme bi navratio poneki gangster da baci pogled na borce koje su

posedovali. Frank Kostelo se pojavljivao jednom ili dvaput mesečno, zajedno s Džoom

Adonisom i Lakijem Lućianom. Zabavljali su ih boks-mečevi mladića, pa su se za razbibrigu

kladili na pojedine borce. Toni Ricoli je uvek bio pobednik, pa je ubrzo postao favorit gangstera.

52

Jednog dana, dok se Ricoli presvlačio u svlačionici, dečak je slučajno čuo razgovor

između Frenka Kostela i Lakija Lućiana. - Taj je dečak zlatni rudnik - rekao je Lućiano. - Prošle

sam nedelje, kladeći se na njega, zaradio pet velikih.

- Hoćeš li se kladiti na njega u njegovoj borbi s Lujom Domenikom?

- Svakako. Kladim se u deset velikih.

- Kakvi su izgledi da pobedi?

- Deset na prema jedan. Ali, šta, dovraga? Ricoli je pobednik.

Toni Ricoli nije bio siguran šta znači taj razgovor. Otišao je svome starijem bratu, Ginou,

i rekao mu o tome.

- Bože! - uzviknu brat. - Ti se tipovi klade na tebe.

- Ali zašto? Ja nisam profesionalac.

Gino je razmišljao na trenutak. - Ti nisi nikad izgubio borbu, Toni?

- Nisam.

- Verovatno se dogodilo da su se kladili u male iznose iz zabave, a onda, kad su videli

šta možeš učiniti, počeli su da se klade ozbiljno.

Mladić je slegnuo ramenima. - To meni ništa ne znači.

Gino mu je uzeo ruku i rekao mu ozbiljno: - To bi ti moglo mnogo značiti. Nama obojici.

Slušaj me, dete...

Borba s Lujom Domenikom održana je u Stilmanovom Gamu u petak posle podne, a

tamo su bili svi veliki momci - Frenk Kostelo, Džo Adonis, Albert Anastazia, Laki Lućiano i

Majer Lanski. Uživali su gledajući borbu mladića, ali su još više uživali u činjenici da su našli

načina kako da zarade na dečacima.

Luj Domenik je imao sedamnaest godina, bio je godinu dana stariji od Tonia, i dva i po

kilograma teži. Ali nije bio dorastao boksačkoj veštini i ubilačkom instinktu Tonia Ricolia.

Borba je imala pet rundi. Mladi Toni je lako pobedio u prvoj rundi. Pripala mu je i druga

runda. I treća, Gangsteri su već brojali svoj novac. - Taj će dečak izrasta u svetskog šampiona -

trijumfovao je Laki Lućiano. - Koliko si se kladio na njega?

- Deset velikih - odgovori mu Frank Kostelo. Šanse su petnaest prema jedan. Taj dečak

već ima ugled.

Ali se odjednom dogodilo neočekivano. U sredini pete runde je Luj Domenik nokautirao

Tonia Ricolia aperkatom. Sudija je stao brojati... vrlo polako, gledajući zabrinuto u publiku

okamenjenih lica.

- Ustani na noge, ti malo kopile - viknuo je Džo Adonis. - Ustani i bori se!

Brojanje je nastavljeno, pa je čak u toj sporosti dostiglo deset. Toni Ricoli je još ležao, van

sebe.

- Kurvin sin. Jedan srećni udarac!

Ljudi stadoše sabirati svoje gubitke. Bili su veliki. Gino je Tonia Ricolia odneo u jednu

od svlačionica. Toni je držao čvrsto zatvorene oči, u strahu da će oni oko njega utvrditi da je pri

svesti i učiniti mu nešta strašno.

Tek kada se vratio u sigurnost svog doma, Toni se počeo opuštati.

53

- Uspeli smo! - uzbućeno je vikao njegov brat. - Znaš li koliko smo jebenog novca

zaradili? Gotovo hiljadu dolara.

- Ja ne razumem. Ja...

- Ja sam posudio novac od njihovih vlasnika da bih se kladio na Domenica, a rekli su mi

da je stanje petnaest naprama jedan za tebe. Bogati smo.

- Hoće li poludeti? - upita ga Toni.

Gino se nasmejao. - Nikad to neće saznati.

Sledećeg dana, kad je Toni Ricoli izašao iz škole, uz trotoar je čekala velika dugačka

limuzina. Laki Lućiano je sedeo na zadnjem sedištu. Mahnuo je dečaku da dođe. - Uđi u kola.

Srce Tonia Ricolia stade lupati. - Ne mogu, gospodine Lućiano, kasnim za... - Uđi.

Toni Ricoli je ušao u limuzinu. Laki Lućiano je rekao vozaču: - Vozi oko bloka.

Hvala Bogu da ga nisu odlučili namagarčiti!

Lućiano se okrenuo dečaku. - Pretvarao si se da si nokautiran - rekao mu je jednoličnim

glasom. Ricoli se zacrveneo. - Ne, gospodine. Ja...

- Nemoj meni govnariti. Koliko si zaradio od te borbe?

- Ništa, gospodine Lućiano. Ja...

- Upitaću te još jedanput. Koliko si zaradio praveći se da si nokautiran?

Dečak je oklevao. - Hiljadu dolara.

Laki Lućiano se nasmejao. - To je hrana za kokoši. Ali ja mislim o.. koliko imaš godina?

- Gotovo šesnaest.

- Smatram da to nije loše za šesnaestogodišnjeg dečaka. Znaš da ti mene i moje prijatelje

koštaš mnogo novaca.

- Žao mi je. Ja...

- Zaboravi to. Ti si bistar momak. Imaš budućnost.

- Hvala vam.

- Ja ću ćutati o ovome, Toni, ili će ti moji prijatelji izrezuckati jaja i time te nahraniti. Ali

ja želim da u ponedeljak dođeš kod mene. Ti i ja ćemo raditi zajedno.

Nedelju dana kasnije, Toni Ricoli je radio za Lakia Lućiana. Najpre je bio potrčko, a onda

poslušnik. Bio je bistar i brz i s vremenom je napredovao i postao Lućianov pomoćnik.

Kad je Laki Lućiano bio uhapšen, osuđen i upućen u zatvor, Toni Ricoli je ostao s

Lućianovom organizacijom.

Porodice su se bavile kockom, zelenaštvom, prostitucijom, i svime drugim gde se mogao

ostvariti nezakoniti profit. Na trgovinu drogom se mrko gledalo, ali su neki članovi insistirali

da se uključe u taj posao, pa su im Porodice nevoljno odobrile da se na svoj račun upuste u

trgovinu drogama.

Ta je ideja postala prava opsednutost za Tonia Ricolia. Na temelju onoga šta je video,

ljudi koji su bili u trgovini drogama bili su sasvim dezorganizovani. Svaki okreće svoj točak. Uz

pravi mozak i mišiće uza nj...

Stvorio je odluku.

Toni Ricoli nije bio čovek koji bi se u nešta upuštao naslepo. Stao je čitati sve šta je

mogao naći o heroinu.

54

Heroin je brzo zauzimao mesto kralja među narkoticima. Marihuana i kokain su

osiguravali "high", ali je heroin stvarao stanje potpune euforije, bez bolova, bez problema, bez

briga. Oni koje je podjarmio heroin bili su spremni prodati sve šta su posedovali, ukrasti sve

čega su se mogli domoći, izvršiti bilo kakav zločin. Heroin im je postao religijom, razlogom

postojanja.

Turska je bila jedan od vodećih proizvođaća maka od koga se dobija heroin.

Porodica je imala kontakte u Turskoj, pa je Ricoli razgovarao s Peteom Lukom, jednim

od kapoa.

- Ja ću se uključiti - rekao je Ricoli. - Ali sve šta budem radio biće za Familiju. Želim da to

znaš.

- Ti si dobar dečak, Toni.

- Hteo bih otići u Tursku i pogledati kakvo je onde stanje. Možeš li to organizovati?

Starac je oklevao. - Uputiću im reč. Ali oni nisu poput nas, Toni. Oni nemaju morala. Oni

su životinje. Ako ti ne veruju, ubiju te.

- Biću oprezan.

- Budi.

Dve nedelje posle tog razgovora, Toni Ricoli je bio na putu u Tursku.

Putovao je u Izmir, Afion i Eskisehir, područja gde se uzgaja mak, a ispočetka su Ricolia

dočekali s velikom sumnjičavošću. Bio je stranac, a stranci nisu dobro došli.

Sleganje ramena. - Ja ništa ne znam o nekakvim poljima maka. Gubite vreme. Vratite se

kući.

Ali je Ricoli bio odlučan. Učinio je mnogo telefonskih poziva i razmenio šifrovane

telegrame. Najizad, u Kilisu, na tursko-sirijskoj granici, dopušteno mu je da gleda žetvu

opijuma na farmi Carele, jednog od najvećih zemljoposednika.

- Ja to ne razumem - rekao je Toni. - Kako možete dobiti heroin od jebenog cveta?

Objasnio mu je naučnik u belom ogrtaču: - Ima nekoliko koraka, gospodine Ricoli.

Heroin se sintetizira od opijuma, koji se dobija obradom morfina s octenom kiselinom. Heroin

se dobija od naročite vrste maka koja se zove Papaver somniferum, cvet sna. Reč opijum potiče od

grčke reči opos, šta znači sok.

- Shvatio.

U vreme žetve Toni je pozvan da poseti Carelovo glavno imanje. Svaki je član Carelove

porodice bio opremljen sa cizgi bicak, nožem u obliku skalpela, kojim su precizno zarezivali

biljku. Carela je objasnio: - Mak treba obrati u razdoblju od dvadeset četiri časa ili je prinos

propao.

U porodici je bilo devet članova i svaki je grozničavo radio brineći se da prinos bude

pripremljen na vreme. Vazduh je bio ispunjen mirisima koji su izazivali obamrlost.

Ricoli se osećao kao da je pripit. - Budi oprezan - upozorio ga je Carela. - Ostani budan.

Ako legneš u polju, više nikad nećeš ustati.

Za vreme razdoblja od dvadeset četiri sata žetve, vrata i prozori seoske kuće bili su

čvrsto zatvoreni.

55

Kad su makove pokupili, Ricoli je posmatrao kako se lepljiva smolasta izlučina pretvara

iz morfinske baze u heroin, u "laboratoriji" u brdima.

- Dakle, to je to, ha?

Carela je zatresao glavom. - Ne, moj prijatelju, to je samo početak. Stvaranje heroina je

najlakši deo posla. Stvar je u tome kako ga transportovati a ne biti uhvaćen.

Toni Ricoli je osetio sve jače uzbuđenje. To je trenutak kad će njegova stručnost preuzeti

inicijativu. Sve dosad je posao bio u rukama šeprtlja. Sada će im on pokazati kako se

profesionalno deluje.

- Kako prevozite ovu materiju?

- Ima mnogo načina. Kamion, autobus, voz, automobil, mula, deva...

- Deva?

- Običavali smo krijumčariti heroin u limenkama u devinom trbuhu - sve dok se stražari

nisu počeli služiti metalnim detektorima. Onda smo se prebacili na kožnate torbe. Na kraju

putovanja ubijamo te deve Problem je u tome da pokatkad kese prsnu u devama, te se životinje

gegaju do granice kao pijanice. Tako su nam stražari opet ušli u trag.

- Kojim putem idete?

- Ponekad heroin putuje iz Alepa, Bejruta i Istanbula, pa do Marselja. Ponekad droge idu

od Istanbulg u Grčku, a onda na Siciliju kroz Korziku i Maroko, pa preko Antlantika.

- Cenim vašu saradnju - rekao je Ricoli. - Reći ću momcima. Molio bih vas za još jednu

uslugu.

- Da? - Ja bih hteo poći sa sledećom isporukom.

Nasta pauza. - To bi moglo biti opasno.

- Pokušaću sreću.

Idućeg poslepodneva, Tonia Ricolia su predstavili velikom, krupnom banditu s

grandioznim, ustalasanim brkom i telom kao u tenka. - Ovo je Mustafa iz Afiona. Na turskom

afdžon znači opijum. Mustafa je jedan od naših najveštijih krijumčara.

- Čovek mora biti vešt - skromno će Mustafa. - Postoje mnoge opasnosti.

Toni Ricoli se nacerio. - Ali je vredno rizika, a?

Mustafa mu je dostojanstveno odgovorio: - Vi govorite o novcu. Nama je opijum više od

novca. Postoji mistika oko njega. To je jedini prinos koji je više od hrane. Beli sok je biljni eliksir

koji je dao Bog, jer je to prirodna medicina ako se uzima u malim količinama. Može se jesti ili

primeniti direktno na kožu, pa ćete tako izlečiti većinu uobičajenih bolesti - bolove u stomaku,

prehlade, groznicu, bolove, boljke, iščašenja. Ali moraš biti oprezan. Ako ga uzimašu velikim

količinama, ne samo da će ti zamutiti osećaje, već će te lišiti i seksualne sposobnosti, a u Turskoj

ništa ne može više uništiti čovekovo dostojanstvo od impotencije.

- Svakako. Šta god kažete.

Putovanje iz Afiona počelo je u ponoć. Grupa seljaka koji su jedan za drugim hodali

noću susrela se s Mustafom. Sedam mula je bilo natovareno opijumom, 350 kilograma. Slatki,

oštri miris opijuma, poput mokre slame lebdeo je u zraku oko ljudi. Seljaci su došli da čuvaju

opijum s Mustafom. Svaki je farmer bio naoružan puškom.

56

- Vreme je da budemo oprezni - Mustafa je rekao Ricoliu. - Interpol i mnoge policije su

nam za petama. U starim vremenima je bilo zabavnije. Opijum smo običavali prenositi kroz selo

ili grad u sanduku omotanom u crno. Razgalilo bi nam srce kad bismo na ulicama gledali ljude i

policajce kako skidaju kape i pozdravljaju s poštavanjem opijum koji prolazi pored njih.

Provincija Afion leži u sredini zapadne Turske, na podnožju planina Sultan, na visokoj

ravni, udaljena i gotovo izolovana od glavnih gradova zemlje.

- Ovaj je teren vrlo dobar za naš rad - rekao je Mustafa. - Nije nas lako naći.

Mule su išle polako kroz pusta brda, a u pola noći posle tri dana stigli su na tursko-

sirijsku granicu. Onde ih je dočekala žena odevena u crno. Vodila je konja na čijim je leđima bila

nevina vreća brašna. Sa njenoga sedla visio je konopac od konoplje, koji se vukao iza konja, ali

nikad ne bi dodirnuo tlo. Bio je to konopac dužine šezdeset metara. Drugi je kraj bio u rukama

Mustafe i njegovih petnaest unajmljenih pomagača. Hodali su pognuti, svaki presavijen što

bliže zemlji, u jednoj su ruci držali konopac a u drugoj jutenu vreću opijuma. Svaka je vreća

težila 17,5 kilograma. Žena i konj hodali su područjem miniranim protiv ljudi, ali je bila staza

koju je očistilo malo stado ovaca koje su pre bile sprovedene tim putem. Ako konopac padne na

zemlju, njegova olabavljenost je znak Mustafi i drugima da su ispred policajci. Ako ženu

povedu na ispitivanje, tada se krijumčari mogu sigurno prebaciti preko granice.

Granicu su prešli kod Kilisa, granične zone koja je bila jako minirana. Čim pređu

područje kojim patroliraju policijske patrole, krijumčari ulaze u tampon-zonu široku nešto više

od pet i po kilometara, sve dok ne stignu na dogovoreno sastajalište, gde ih čekaju sirijski

krijumčari. Vreće s opijumom polažu na zemlju, a dočekuje ih boca rakije koja ide od usta do

usta. Ricoli je posmatrao kako opijum vežu, pakiraju, pričvršćuju na leđa prljavih sirijskih

magaraca. Posao je obavljen.

U redu, mislio je Ricoli. A sada da vidimo kako to rade momci u Tajlandu.

Sledeća Ricolijeva stanica bio je Bangkok. Kad je utvrđena njegova bona fide, dopustili su

mu da se ukrca na tajlandski ribarski brodić, koji je drogu umotanu u polietilenske omotače

prenosio u praznim benzinskim bačvama, s prstenovima na vrhu. Kad su se brodice

približavale Hong Kongu, posada bi u ravnoj liniji pobacala bačve u plitku vodu oko Lime i

Ostrva Ladrone, gde bi ih ribarski brod iz Hong Konga s lakoćom izvadio običnom kukom.

- Nije loše - rekao je Ricoli. Ali mora postojati bolji način.

Uzgajivači su heroin spominjali kao "X" i "horse", ali je Toniju Ricoliu heroin bio zlato.

Od zarade se vrtela glava. Seljacima koji su uzgajali sirovi opijum plaćalo se 350 dolara za deset

kilograma, ali kad bi opijum bio obrađen i prodavao se na ulicama Nju Jorka, vrednost bi mu

porasta do 250.000 dolara.

To je tako jednostavno, mislio je Ricoli. Carela je bio u pravu. Trik je u tome da te ne

ulove.

To je bilo na početku, pre deset godina. Ali je sada bilo teže. Interpol, međunarodna

policija, nedavno je krijumčare drogama stavila na vrh svog popisa. Svi brodovi koji su

napuštali ključne krijumčarske luke, a izgledali su iole sumnjivo, dobijali su policijsku posetu i

bili pretraženi. Zbog toga je Ricoli otišao Spirosu Lambrou. Njegova je flota bila izvan sumnje.

57

Bilo bi sasvim neverovatno da policija pretraži jedan od njegovih trgovačkih brodova. Ali ga je

kopile odbilo. Naći ću ja drugi put, mislio je Ricoli. Ali, biće bolje da to uradim što pre.

- Katarina - da li vas uznemiravam?

Bilo je pola noći. - Ne, Kosta. Lepo je čuti vaš glas.

- Je li sve u redu?

- Da - zahvaljujući vama. Ja zaista uživam u svom poslu.

- Dobro. Doći ću u London za nekoliko nedelja. Biće mi drago da vas vidim.

Oprezno. Ne guraj suviše brzo. - Želim razgovarati o nekim ljudima iz kompanije.

- Lepo.

- Onda, laku noć.

- Laku noć.

Ovog puta mu je ona telefonirala. - Kosta, ja ne znam šta da kažem. Broš je divan. Nije

trebalo da...

- To je samo poklon, Katarina. Evelin mi je rekla kako ste joj od velike koristi i pomoći.

Samo sam hteo izraziti koliko to cenim.

To je tako lako, pomisli Demiris. Poklončići i laskanje.

Kasnije: moja žena i ja se rastajemo.

Onda sledi faza "tako sam usamljen".

Nejasan razgovor o braku i poziv na njegovu jahtu do njegovog ostrva. To je uvek

uspevalo. Ovo će biti posebno uzbudljivo, pomisli Demiris, zato jer će imaši drugačiji završetak.

Ona će umreti.

Telefonirao je Napoleonu Cotasu. Advokat je bio oduševljen šta mu čuje glas: - Već je

prošlo dosta vremena, Kosta. Je li sve kako treba?

- Da, hvala ti. Treba mi usluga.

- Svakako.

- Noel Pejdž je posedovala malu vilu u Rafini. Želim da je kupiš za mene, ali pod nečijim

drugim imenom.

- Zacelo. Jedan od advokata u mojoj kancelariji...

- Želim da ti to lično središ.

Nasta pauza. - Vrlo dobro. Ja ću se pobrinuti oko toga.

- Hvala ti.

Napoleon Cotas je stajao na mestu i zurio u telefon. Ta je vila bila ljubavno gnezdo koje

su savili Noel Pejdž i Lari Daglas, uživajući u svojoj ljubavi. Šta bi Konstantin Demiris mogao

učiniti s tom vilom?

58

7.

Zgrada Suda Arsakion u centru Atine bila je velika siva kamena zgrada koja je

zauzimala celi četvorni blok na Univerzitetskoj ulici i Stradi. Od trideset sudnica u zgradi samo

su tri sobe bile rezervisane za krivična suđenja: sobe 21, 30 i 31.

Zbog velikog interesa koje je izazvalo suđenje Anastaziji Savalas, optuženoj zbog

ubistva, održavano je u sobi 33. Sudnica je bila trinaest metara široka a stotinu metara duga,

sedišta su bila podeljena u tri skupine, dva metra udaljene, s devet drvenih klupa u svakom

redu. U prednjem delu sudnice bio je podignut podijum iza dva metra visoke pregrade od

mahagonija, sa stolicama visokog naslona za trojicu predsedavajućih sudija.

Ispred podija bilo je mesto za svedoka, mala podignuta platforma, s pričvršćenim

stalkom za čitanje, a uza zid je bio ograđen prostor za porotu, u kojem je sada sedelo deset

porotnika. Ispred posebnog prostora za optuženog bio je sto za advokate.

Suđenje za ubistvo bilo je samo po sebi spektakularno, ali je piece de resistance bila

činjenica da je obranu vodio Napoleon Cotas, jedan od najpoznatijih krivičnih advokata u svetu.

Cotas je sudelovao samo u predmetima ubistava i imao izuzetan uspeh. Govorkalo se da

njegovi honorari iznose na milione dolara. Napoleon Cotas je bio mršav muškarac ispijena

pogleda, s velikim tužnim očima lovačkog psa, i naborana lica. Loše se odevao, a njegova

fizička pojava nije ništa učinila da odiše poverenjem. Ali se iza te nejasno zbunjujuće manire

skrivao sjajan, prodoran um.

Štampa je besno nagađala zašta je Napoleon Cotas pristao da brani ženu kojoj se sudi.

Nije bilo nikakve mogućnosti da dobije taj spor. Mnogi su se kladili u to da će to biti prvi

Cotasov poraz.

Peter Demonides, tužilac, već se i ranije suprotstavljao Cotasu. Premda on to ne bi nikad

priznao, pa čak ni sebi, osećao je strahopoštovanje prema Cotasovoj veštini. Ovog je puta,

međutim, Demonides smatrao da nema razloga da se uzrujava. Ako je ikad postojao klasičan

slučaj ubistva, onda je to bilo suđenje Anastasiji Savalas.

Činjenice su bile očigledne: Anastasia Savalasje bila lepa mlada žena udata za bogatog

čoveka koji se zvao George Savalas, i bio je trideset godina stariji od nje. Anastasia je imala

ljubavnu vezu s njihovim mladim šoferom, Josefom Papasom, i prema, svedocima, muž je

Anastasiji zapretio razvodom i izbacivanjem iz testamenta. U noći kad se dogodilo ubistvo,

otpustila je poslugu i pripremila večeru za svog muža. George Savalas je bio prehlađen. Za

vreme večere, uhvatio ga je napad kašlja. Njegova je žena donela bočicu s lekom protiv kašlja.

Savalas je uzeo jedan gutljaj i pao mrtav. Slučaj otvori-i-zatvori.

Toga ranog jutra soba 33 bila je prepuna posetitelja. Anastasia Savalas je sedela za

stolom za optužene, odevena u jednostavnu crnu suknju i bluzu, bez nakita i s vrlo malo

šminke. Bila je iznenađujuće lepa. Tužilac, Peter Demonides, obratio se poroti. - Dame i

gospodo. Pokatkad, u slučajevima ubistva, suđenje može potrajati do tri ili četiri meseca. Ali

mislim da se niko od vas ne mora brinuti oko toga da će ovde provesti toliko vremena. Kad

59

čujete činjenice u ovom predmetu, uveren sam da ćete se bez pitanja saglasiti da je jedina

presuda - ubistvo s predumišljajem. Tužba će dokazati da je optužena svesno ubila svog muža

jer joj je zapretio da će se razvesti od nje kad je ustanovio da održava ljubavnu vezu s

porodičnim šoferom. Mi ćemo dokazati da je optužena imala motiv, mogućnost i sredstva da

izvede svoju hladnokrvnu nameru. Hvala vam. - Vratio se na svoje mesto.

Glavni sudac se okrenuo Cotasu: - Je li branitelj spreman za svoju uvodnu izjavu?

Napoleon Cotas je polako ustao. - Da, vaša časti. - Prema pregradi za porotu pošao je

nesigurnim, mučnim korakom. Stajao je pred porotom i žmirkao, a kad je progovorio učinilo se

kao da govori sebi. - Živim već dugo i naučio sam da ni jedan muškarac ili žena ne mogu sakriti

svoju zlu narav. Ona uvek izbija. Jedan je pesnik jednom rekao da su oči prozori duše. Ja

verujem da je to istina. Želeo bih, dame i gospodo, da pogledate u oči optužene. Ne stoji

nikakva mogućnost da bi ona u svom srcu mogla naći želju da bilo koga ubije. - Napoleon Cotas

je stajao kao da pokušava smisliti šta će još reći, a onda se odvukao na svoje mesto.

Peter Demonides je bio ispunjen naglim osećajem trijumfa. Isuse Hriste. To je najslabije

otvaranje koje je ikad čuo u svom životu! Starac je izgubio.

- Je li tužilac spreman pozvati svog prvog svedoka?

- Da, vaša časti. Hteo bih pozvati Rosu Likorgos.

Sredovečna krupna žena ustala je s klupe za gledaoce i odlučno otplovila prema

prednjem delu sudnice. Zaklela se.

- Gospođo Likorgos, koje je vaše zanimanje?

- Ja sam kućna pomoćnica... - Glas joj se gušio. - Bila sam kućna pomoćnica gospodinu

Savalasu.

- Gospodinu Georgeu Savalasu?

- Da, gospodine.

- I da li biste nam rekli koliko ste dugo radili kod gospodina Savalasa.

- Dvadeset i pet godina.

- Bože, to je dugo vremena. Jeste li voleli svog poslodavca?

- On je bio svetac.

- Jeste li radili kod gospodina Savalasa i za vreme njegovog prvog braka?

- Da, gospodine. Bila sam s njim kod groba kad su mu sahranjivali ženu.

- Da li bi bilo tačno reći da su imali dobar odnos?

- Bili su ludo zaljubljeni jedno u drugo.

Peter Demonides je pogledao u Napoleona Cotasa, očekujuću njegov prigovor takvoj

liniji ispitivanja.

Ali je Cotas ostao da sedi, a izgledao je kad da se izgubio u mislima.

Peter Demonides je nastavio. - I jeste li bili zaposleni kod gospodina Savalasa za vreme

njegovog drugog braka, s Anastasijom Savalas?

- O, da gospodine. Zacelo jesam. - Ispljuvala je te reči.

- Da li biste rekli da je to bio srećan brak? - Opet je pogledao u Napoleona Cotasa, ali nije

bilo nikakvog reagovanja.

- Srećan? Ne, gospodine. Borili su se poput mačke i psa.

60

- Jeste li ikad bili svedokom neke od tih borbi?

- Nisam mogla da ne budem. Mogli ste ih čuti u celoj kući - a to je velika kuća.

- Pretpostavljam da su to bile borbe rečima, a ne fizičke, zar ne? To jest, da gospodin

Savalas nije nikad udario svoju ženu.

- O, bile su to fizičke borbe. Ali je to bilo obratno, jer je madam udarila njega. Gospodin

Savalas je ušao u godine i jadan čovek je oslabio.

- Vi ste zaista videli kako je gospođa Savalas udarila svoga muža?

- Više puta. - Svedokinja je pogledala na Anastasiju Savalas, a u njenu je glasu bilo

mračno zadovoljstvo.

- Gospođo Likorgos, one noći kad je g. Savalas umro, koji članovi posluge su radili u

kući?

- Niko od nas.

Peter Demonides je pustio svom glasu da registruje iznenađenje. - Želite li reći da u kući

za koju kažete da je tako velika, niko od posluge tada nije bio u njoj? Zar gospodin Savalas nije

imao kuvara, ili sobaricu... upravnika kuće...?

- O, da, gospodine. Imali smo sve njih. Ali je madam svima rekla da su te noći slobodni.

Rekla je da želi sama skuvati večeru za svog muža. To će biti drugi medeni mesec. - Poslednju je

primedbu izrekla prezirno otpuhujući.

- I tako ih se gospođa Savalas otarasila?

Sada je glavni sudija pogledao u Napoleona Cotasa, čekajući da se usprotivi. Ali je

advokat samo sedeo, zabrinut.

Glavni se sudija obratio Demonidesu. - Tužilac će prestati voditi svedoka.

- Izvinjavam se, vaša časti. Ja ću promeniti pitanje.

Demonides je prišao bliže gospođi Likorgos. - Kažete da je one večeri kad bi članovi

posluge bili normalna u kući, gospođa Savalas naredila svima da odu kako bi ona mogla biti

sama sa svojim mužem?

- Da, gospodine. A jadni je čovek patio od strašne prehlade.

- Je li gospođa Savalas često kuvala večeru za svoga muža?

Gospođa Likorgos je otfrknula. - Ona? Ne, gospodine. Ne ona. Ona u kući nije nikad

podigla ni prst.

A Napoleon Cotas je sedeo, slušajući kao da je običan gledalac.

- Hvala vam, gospođo Likorgos. Bili ste od velike pomoći.

Peter Demonides se okrenuo Cotasu, nastojeći sakriti zadovoljstvo. Svedočenje gospođe

Likorgos je primetno delovalo na porotu. Na optuženu su bacali nezadovoljne poglede. A sada

da vidimo starca kako će oko toga. - Svedok je vaš.

Napoleon Cotas je podigao pogled. - Šta? O, nema pitanja.

Glavni sudija ga je iznenađeno pogledao. - Gospodine Cotas... vi ne želite unakrsno

ispitivati ovog svedoka?

Napoleon Cotas je ustao. - Ne, vaša časti. Ona mi se čini kao potpuno poštena žena. -

Opet je seo.

61

Peter Demonides nije mogao poverovati u svoju dobru sreću. Moj Bože, mislio je, on čak

ne želi započeti borbu. Starac je gotov. Demonides je uživao u svojoj pobedi.

Glavni sudija se okrenuo tužiocu. - Možete pozvati sledećeg svedoka.

- Optužba bi htela pozvati Josefa Papasa.

Visoki, tamnokosi mladi čovek dobra izgleda, ustao je s klupe za gledaoce i pošao prema

mestu za svedoke. Zakleo se da će govoriti istinu.

Peter Demonides je počeo. - Gospodine Papas hoćete li reći sudu svoje zanimanje?

- Ja sam šofer.

- Jeste li u ovom trenutku zaposleni?

- Nisam.

- Ali ste bili donedavno. To jest, bili ste sve do smrti Georgea Savalasa.

- Tako je.

- Koliko dugo ste bili zaposleni kod porodice Savalas?

- Nešto duže od godinu dana.

- Je li to bio ugodan posao?

Josef Papas je imao jedno oko na Cotasu, čekajuć da ga izbavi. Bila je samo tišina.

- Je li to bio ugodan posao, gospodine Papas.

- Bilo je u redu, smatram.

- Jeste li dobijali dobru platu?

- Da.

- Da li biste onda rekli da je posao bio više nego dobar? Hoću reći, je li bilo još nešto

ekstra šta je išlo s tim? Jeste li išli redovno u krevet s gospođom Savalas?

Jozef Papas je gledao prema Napoleonu Cotasu čekajući pomoć. Nije je bilo.

- Ja... Da, gospodine, smatram da jesam. Peter Demonides je planuo od prezira. - Vi

smatrate da jeste? Nemojte zaboraviti da ste pod zakletvom. Ili ste imali ljubavnu vezu sa njom

ili niste. Šta je od toga dvoga?

Papas se migoljio na stolici. - Imali smo ljubavnu vezu.

- Iako ste radili za njenog supruga, dok vas je on velikodušno plaćao, i dok ste živeli pod

njegovim krovom?

- Da, gospodine.

- Nije vas nimalo smetalo što ste nedeljama uzimali novac gospodina Savalasa dok ste

održavali ljubavnu vezu s njegovom ženom?

- To nije bila samo ljubavna veza.

Peter Demonides je oprezno zagrizao udicu. - To nije bila samo ljubavna veza? Šta time

hoćete reći? Bojim se da vas ne razumem.

- Hoću reći - ja i Anastasia smo se nameravali oženiti.

U sudnici se začu iznenađeno mrmljanje. Porotnici su zurili u optuženu.

- Je li brak bio vaša ideja, ili gospođe Savalas?

- Dakle, oboje smo to želeli.

- Tko je to predložio?

62

- Mislim da je ona. - Pogledao je prema mestu gde je sedela Anastasia Savalas. Uzvratila

mu je pogled ne libeći se.

- Iskreno, gospodine Papas, ja sam zbunjen. Kako ste očekivali da ćete se venčati?

Gospođa Savalas je već imala muža, zar ne? Jeste li nameravali čekati dok on ne umre od

starosti? Ili da doživi kobnu nesreću neke vrste? Šta ste tačno imali na pameti?

Pitanja su bila tako zapaljiva da su tužilac i trojica sudija gledali prema Napoleonu

Cotasu, čekajući da zagrmi protivljenjem. Ali je branitelj bio zabavljen besmislenim crtanjem po

papiru, ne obraćajući pažnju. Anastasia Savalas stade pokazivati znake zabrinutosti.

Peter Demonides je iskorištavao svoju prednost. - Vi niste odgovorili na moje pitanje,

gospodine Papas.

Josef Papas se s neugodnošću pomicao na stolici. - Ja ne znam tačno.

Glas Petera Demonidesa bio je udarac bičem. - Onda mi dozvolite da vam ja kažem,

tačno. Gospođa Savalas je planirala ubiti svog muža kako bi ga skrenula s puta. Znala je da se

njen muž namerava razvesti od nje i izbaciti je iz testamenta, i da bi ostala bez ičega. Ona...

- Protivljenje! - To nije došlo od Napoleona Cotasa već od glavnog sudije. - Vi tražite od

svedoka da špekuliše. - Pogledao je u Napoleona Cotasa, iznenađen advokatovim ćutanjem.

Starac je sedeo naslonjen na naslon klupe, poluzatvorenih očiju.

- Žao mi je, vaša časti. - Ali je znao je da je isterao svoje. Peter Demonides se okrenuo

Cotasu. - Vaš svedok.

Napoleon Cotas je ustao. - Hvala vam, gospodine Demonides. Nema pitanja.

Trojica sudija su se zagledala, zbunjeni i iznenađeni. Jedan od njih je progovorio: -

Gospodine Cotas, vi ste svesni da će ovo biti jedina vaša mogućnost da ovog svedoka unakrsno

ispitujete?

Napoleon Cotas je žmirnuo. - Da, vaša časti.

- S obzirom na njegovo svedočenje, vi mu ne želite postavljati nikakva pitanja?

Napoleon Cotas je rukom mahnuo po vazduhu i odsutno rekao: - Ne, vaša časti.

Sudija je uzdahnuo. -Vrlo dobro. Tužilac može pozvati svog sledećeg svedoka.

Sledeći je svedok bio Mihalis Haritonides, zdepasti muškarac šezdesetih godina.

Kad se Haritonides zakleo, tužilac ga je upitao: -Hoćete li reći sudu koje je vaše

zanimanje?

- Da, gospodine. Ja upravljam hotelom.

- Hoćete li nam reći ime hotela?

- Argos.

- A taj je hotel smešten - gde?

- Na Krfu.

- Nameravam vas upitati, gospodine Haritonides, je li iko od ljudi u ovoj sobi boravio u

vašem hotelu.

Haritonides je pogledao unaokolo, pa rekao: - Da, gospodine. On i ona.

- Neka bude zapisano da je svedok pokazao na Josefa Papasa i Anastaziju Savalas. -

Vratio se svedoku. - Jesu li u vašem hotelu bili više nego jednom?

- O, da, gospodine. Bili su mnogo puta.

63

- I tamo su proveli noć, zajedno, u istoj sobi?

- Da, gospodine. Obično su dolazili za vikend.

- Hvala vam, gospodine Haritonides. - Pogledao je u Napoleona Cotasa. - Vaš svedok.

- Nema pitanja.

Glavni sudija se okrenuo ostaloj dvojici, pa su na trenutak nešto mrmljali. Glavni sudija

je pogledao prema Napoleonu Cotasu.

- Vi nemate pitanja za ovog svedoka, gospodine Cotas?

- Ne, vaša časti. Ja verujem njegovom svedočanstvu i svedočenju. To je lep hotel. I ja sam

onde bio.

Glavni sudija je dugo gledao u Napoleona Cotasa. Onda se okrenuo tužiocu. - Optužba

može pozvati svog sledećeg svedoka.

- Optužba bi htela pozvati doktora Vassilisa Frangescosa.

Visok muškarac uglednog izgleda ustao je i pošao prema ograđenom prostoru za

svedoka. Zakleo se.

- Doktore Frangescos, hoćete li biti tako dobri pa reći sudu kojom se vrstom medicine

bavite?

- Ja sam lekar opšte prakse.

- Je li to isto što i porodični lekar?

- Može se tako reći.

- Koliko ste u svojoj praksi, doktore?

- Gotovo trideset godina.

- I imate državnu dozvolu, svakako.

- Svakako.

- Doktore Frangescos, je li George Savalas bio vaš pacijent?

- Da, bioje.

- Koliko vremena?

- Nešto više od deset godina.

- I jeste li gospodina Savalasa lečili zbog nekog određenog problema?

- Dakle, kad sam ga prvi put video, došao je k meni jer je imao visok krvni pritisak.

- I lečili ste ga zbog toga.

- Da.

- Ali ste ga videli i nakon toga?

- O, da. Posećivao bi me s vremena na vreme, kad je imao bronhitis ili ga je bolela jetra -

ništa ozbiljno.

- Kad ste poslednji put videli gospodina Savalasa?

- U decembru prošle godine.

- To je bilo pre nego što je umro.

- Tako je.

- Je li došao u vašu ordinaciju, doktore?

- Ne. Ja sam ga posetio u njegovom domu.

- Da li uobičajeno posećujete pacijente po kućama?

64

- Ne uobičajeno, gospodine.

- Ali ste u ovom slučaju postupili izuzetno.

- Da.

- Zašto?

Doktor je oklevao. - Dakle, nije bio u stanju da dođe u moju ordinaciju.

- U kakvom je bio stanju?

- Imao je laceracije, nekoliko nagnječenih rebara, i blagi potres mozga.

- Je li to bila neka vrsta nesreće?

Dr. Frangescos je oklevao. - Ne. Rekao mi je da ga je istukla njegova žena.

U sudnici se začu žamor, i prigušeno čuđenje.

Glavni sudija je ljutito rekao: - Gospodine Cotas, zar se nećete usprotiviti da se

svedočenje rekla-kazala unese u zapisnik? Napoleon Cotas je podigao pogled i rekao blago: - O,

hvala vam, vaša časti. Da, protivim se.

Ali, svakako, šteta je već bila učinjena. Porotnici su sada gledali u optuženu otvorenim

neprijateljstvom.

- Hvala vam, doktore Frangescos. Više nemam pitanja. - Peter Demonides se okrenuo

Cotasu i rekao mu samozadovoljno: - Vaš svedok.

- Nema pitanja.

Usledili su i drugi svedoci: sobarica koja je svedočila da je gospođu Savalas videla

nekoliko puta kako odlazi u šoferove prostorije... upravnik kuće koji je svedočio da je čuo

Georgea Savalasa kako je zapretio da će se razvesti od žene i isključiti je iz testamenta... susedi

koji su čuli bučne svaće Savalasovih.

A Napoleon Cotas i dalje nije imao pitanja za svedoke. Ni za jednog.

Mreža se brzo spuštala na Anastasiju Savalas.

Peter Demonides je već osećao sjaj pobede. Već je video naslove u novinama. Ovo će

suđenje biti najbrže suđenje za ubistvo u istoriji. Ovo bi suđenje čak moglo danas završiti,

mislio je. Veliki Napoleon Cotas je poražen čovek.

- Hteo bih pozvati kao svedoka gospodina Nikoa Mentakisa.

Mentakis je bio mršav, ozbiljan mladi čovek, sporog i opreznog načina govora.

- Gospodine Mentakis, da li biste rekli sudu koje je vaše zanimanje, molim vas.

- Da, gospodine. Ja radim u odgajalištu.

- Brinete se o deci?

- O ne, gospodine. Nije ta vrsta uzgajališta. Mi imamo stabla i cveće, i sve vrste biljaka.

- O, tako. Dakle, vi ste stručnjak za ono što raste.

- Trebalo bi da je tako. Već dugo se time bavim.

- I pretpostavljam da je deo vašeg posla da se brinete o tome da biljke koje prodajete

ostanu zdrave.

- O, da, gospodine. Mi se veoma brinemo oko njih. Mi ne bismo nijednu bolesnu biljku

prodali našim kupcima. Većina njih su redovni kupci.

- Time hoćete reći da vam se isti kupci vraćaju.

- Da, gospodine. - Glas mu je zvučao ponosno. - Mi pružamo dobru uslugu.

65

- Kažite mi, gospodine Mentakis, je li gospođa Savalas bila jedna od vaših redovnih

mušterija?

- O, da, gospodine. Gospođa Savalas voli biljke i cveće.

Glavni sudija je nestrpljivo rekao: - Gospodine Demonides, sud nije mišljenja da je

ovakav način ispitivanja primeran. Hoćete li preći na nešto drugo, ili...

- Ako mi sud dopusti da završim, vaša časti, ovaj je svedok veoma važan za predmet.

Glavni sudija je pogledao prema Napoleonu Cotasu. - Gospodine Cotas, imate li ikakvu

primedbu na ovakav način ispitivanja?

Napoleon Cotas je podigao pogled i žmirnuo. -Šta? Ne, vaša časti.

Glavni ga je sudija gledao kao da je izigran, pa i okrenuo Peteru Demonidesu. - Vrlo

dobro. Možeten staviti.

- Gospodine Mentakis, je li gospođa Savalas doš jednog dana u decembru i rekla vam da

ima problema sa nekima od svojih biljaka.

- Da, gospodine. Bila je.

- Zapravo, nije li vam rekla da neki napad insekat uništava njene biljke.

- Da, gospodine.

- I nije li vas zamolila za neko sredstvo da bi s otarasila najezde insekata?

- Da, gospodine.

- Da li bi ste rekli sudu šta je to bilo?

- Prodao sam joj malo antimona.

- Da li biste rekli sudu tačno šta je to?

- To je otrov, poput arsena.

Sudnica je zagraktala.

Glavni je sudija udario čekićem. - Bude li još ovak vog izražavanja publike, naredit ću da

se isprazni sudnica. - Okrenuo se Peteru Demonidesu. - Možete nastaviti s ispitivanjem.

- I tako ste joj prodali jedn količinu antimona.

- Da, gospodine.

- I smatrate da je to smrtonosni otrov. Usporedili ste ga sa arsenom.

- O, da, gospodine. Smrtonosan je, svakako.

- I vi ste tu prodaju upisali u knjigu, kao što zakon zahteva kad prodajete bilo koji otrov?

- Da, gospodine.

- Da li ste tu ubeležbu doneli sa sobom, gospodin! Mentakis?

- Jesam. - Predao je svoju knjigu službenih ubeležbi Peteru Demonidesu.

Tužilac je prišao sudijama. -Vaša časti. Hteo bih da ovo bude označeno kao "izložak A". -

Okrenuo se svedoku. - Ja više nemam pitanja. - Pogledao je Napoleona Cotasa.

Napoleon Cotas je podigao pogled i zatresao gla vom. - Nema pitanja.

Peter Demonides je duboko uzdahnuo. Sad je vreme za njegovu bombu. - Hteo bih

uvesti "izložak B". - Okrenuo se prema stražnjem delu sobe, pa se obratio sudskom činovniku

koji je stajao pored vrata: - Da li biste to sada doneli, molim vas?

66

Poslužitelj je brzo izašao i vratio se već za nekoliko trenutaka noseći bocu sirupa za

kašalj na poslužavniku. Znatna količina je nedostajala. Gledaoci su bili, očarani, dok je sudski

poslužitelj predao bocu tužiocu. Peter Demonides ju je stavio na stol ispre sudija.

- Dame i gospodo, pred vama je sredstvo ubistva. Ovo je oružje koje je ubilo Georgea

Savalasa. To je sirup protiv kašlja koji je gospođa Savalas dala svome muž one večeri kad je

umro. Puno je antimona. Kao što možete videti, žrtva je progutala deo tečnosti - posle dvadeset

minuta bila je mrtva.

Napoleon Cotas je ustao i rekao blago: - Protivljenje. Nema nikakva načina na osnovu

kojega bi tužilac mogao znati da je pokojnik dobio lek baš iz ove boce.

A Peter Demonides je izbegao zamku. - Sa svi dužnim poštovanjem prema mom

učenom kolegi, gospođa Savalas je priznala da je svom mužu dala ovaj sirup kad ga je uhvatio

napad kašlja one večeri kad je umro. Policija je bocu držala pod ključem sve dok nije doneta na

sud pre nekoliko minuta. Istražni sudija posvedočio je da je George Savalas umro od trovanja

antimonom. Ovaj sirup protiv kašlja je pun antimona. - Izazovno je pogledao u Napoleona

Cotasa.

Napoleon Cotas je zatresao glavom u porazu. - Onda mislim da nema sumnje.

Peter Demonides je trijumfalno rekao: - Ni najmanje. Hvala vam, gospodine Cotas.

Optužba završava izvođenje svojih dokaza.

Glavni sudija se okrenuo Napoleonu Cotasu. - Je li obrana spremna na zaključnu izjavu?

Napoleon Cotas je ustao. - Da, vaša časti. - Stajao je neko vreme, a onda je polako krenuo

napred. Stao je ispred ograđenog dela za porotu i češao glavu kao da nastoji smisliti šta će reći.

Kad je napokon počeo, govorio je polako, tražeći reči.

- Pretpostavljam da se neki od vas pitaju zašto nisam ispitivao svedoke. Dakle, govoreći

vam istinu, mislio sam da je gospodin Demonides ovde dobro postupao, pa mi nije bilo

potrebno postavljati svoja pitanja.

Budala zastupa mene, veselo je pomislio Demonides.

Napoleon Cotas se okrenuo da na trenutak pogleda u bocu sa sirupom protiv kašlja, pa

se opet vratio poroti. - Svi su se svedoci činili vrlo pošteno. Ali oni zaista nisu ništa dokazali,

jesu li? Ono što mislim jest... - Zatresao je glavom. - Dakle, kad zbrojite sve što su ti svedoci

rekli, onda se sve to svodi na jedno: zgodna mlada devojka je u braku sa starim čovekom koji je

verovatno ne može seksualno zadovoljiti. - Klimnuo je prema Josefu Papasu. - I tako je našla

mladog čoveka koji je mogao. Ali smo toliko znali i iz novina, je li tako? Nema nikakve tajne o

njihovoj ljubavnoj vezi. Za nju je znao ceo svet. O tome je pisano u svakom bezvrednom

časopisu na svetu. A sada, vi i ja možda ne bismo odobravali njeno ponašanje, dame i gospodo,

ali Anastasia Savalas nije ovde pred sudom zbog brakolomstva. Ona nije u ovoj sudnici zbog

toga što ima normalne seksualne porive kao što ih valjda ima svaka mlada žena. Ne, njoj se

ovde sudi zbog ubistva.

Opet se okrenuo prema bočici, kao da je očaran. Neka starac samo bulazni, pomisli Peter

Demonides. Pogledao je na sat u sudnici. Bilo je pet minuta do dvanaest. Sudije obično u podne

prekinu raspravu na kraće vreme. Stara budala neće biti sposobna da završi svoju odbranu. Čak

67

nije bio dovoljno pametan da pričeka nastavak rasprave. Zašto sam se ikad bojao njega? Pitao se

Peter Demonides.

Napoleon Cotas je i dalje brbljao. - Ispitajmo dokaze zajedno, zar ne? Neke su biljke

gospođe Savalas obolele a ona se toliko brinula za njih da ih je htela spasiti. Otišla je gospodinu

Mentakisu, stručnjaku za biljke, koji joj je savetovao da upotrebi antimon. Dakle, sledio je

njegov savet. Nazivate li to ubistvom? Ja zacelo ne. A onda je tu i svedočenje kućne pomoćnice,

koja je rekla da je gospođa Savalas poslala poslugu iz kuće kako bi ona pripremila večeru za

svoga muža i sebe. Dakle, ja mislim da je istina u tome što je kućna pomoćnica verovatno bila i

sama napola zaljubljena u gospodina Savalasa. Ne radiš za nekog čoveka dvadeset i pet godina

ukoliko nemaš za njega prilično dubokih osećaja. Ona je bila ljuta na Anastasiju Savalas. Zar to

ne biste mogli reći na osnovu njenog tona? - Cotas je zakašljucao i pročistio grlo. - Prema tome,

pretpostavimo da je optužena, duboko u srcu, zaista volela svoga muža i očajnički nastojala sve

preduzeti da brak deluje i traje. Kako žena iskazuje ljubav prema muškarcu. Dakle, jedan je od

osnovnih načina, smatram, da kuva za njega. Nije li to oblik ljubavi? Ja mislim da jeste. -

Okrenuo se i opet pogledao na bocu. - A nije li drugi način da vodi brigu o njemu kad je

bolestan - u bolesti i u zdravlju?

Sat na zidu pokazivao je minutu do dvanaest.

- Dame i gospodo, kad je ovo suđenje počelo rekao sam vam da pogledate u lice ove

žene. To nije lice ubice, to nisu oči ubice.

Peter Demonides je gledao u porotnike koji su zurili u optuženu. Nikad nije video tako

otvorena neprijateljstva. On ima porotu u džepu.

- Zakon je vrlo jasan, dame i gospodo. Kao što će vas izvestiati i upozoriti časne sudije,

da biste doneli presudu krivice, ne smete ni najmanje sumnjati u krivicu optužene. Ni najmanje.

Dok je Napoleon Cotas govorio opet se zakašljao, pa je izvukao maramicu iz džepa da

pokrije usta. Približio se boci sa sirupom na stolu ispred porote.

- Kad dobro promislimo o svemu, tužilac nije apsolutno ništa dokazao, je li tako? Osim

da je ovo boca koju je gospođa Savalas dala svome suprugu. Istina je u tome da optužba nema

nikakvih dokaza. - Dok je završavao rečenicu, opet ga je uhvatio nalet kašlja. Nesvesno je

posegao za bočicom leka protiv kašlja, odvrnuo poklopac, prineo bocu usnama i uzeo veliki

gutljaj iz boce. U sudnici su svi zurili, opčinjeni, a čuli su se i uzvici užasa.

Sudnica je bila u metežu.

Glavni sudija je rekao uzbuđeno - Gospodine Cotas...

Napoleon Cotas je uzeo još jedan gutljaj. - Vaša časti, tužiteljev je predmet ruganje s

pravdom. George Savalas nije umro od ruku ove žene. Odbrana je završila.

Sat je otkucao dvanaest. Sudski je poslužitelj dotrčao do glavnog sudije i nešto mu

šapnuo.

Glavni sudija je udario čekićem: - Red! Red! Objavljujem prekid rasprave. Porota će se

povući i nastojati doneti presudu. Suđenje se nastavlja u dva sata.

Peter Demonides je stajao kao da je paralizovan. Neko je promenio boce! Ali ne, to je

nemoguće. Dokaz je u svakom trenutku bio pod stražom. Zar se patolog mogao tako prevariti?

68

Demonides se okrenuo da razgovara sa svojim pomoćnikom, a kad se okrenuo i

pogledom potražio Napoleona Cotasa, ovaj je već bio iščezao. U dva sata, kad je nastavljena

rasprava, porota je polako ušla u sudnicu i zauzela svoja mesta. Napoleona Cotasa nije bilo.

Kurvin sin je mrtav, mislio je Peter Demonides.

I još dok je to mislio, Napoleon Cotas je ušao u sudnicu i izgledao savršeno zdrav. Svi su

se u sudnici okrenuli da ga vide kako se upućuje na svoje mesto.

Glavni sudija je rekao: - Dame i gospodo porotnici, jeste li doneli presudu?

Predsednik porote je ustao. - Jesmo, vaša časti. Mi smo ubeđeni da optužena nije kriva.

U publici je nastao spontani aplauz.

Peter Demonides je osetio kako mu krv nestaje iz lica. Kopile mi je to opet učinilo,

pomislio je. Bacio je pogled na Napoleona Cotasa i video da ga ovaj gleda, cerekajući se.

69

8.

Firma Tritsis i Tritsis apsolutno je bila najcenjenija pravnička firma u Grčkoj. Osnivači su

se već odavno povukli, pa je advokatska firma pripadala Napoleonu Cotasu. Bilo je više

partnera, ali je Cotas bio vodeći genije.

Kad bi god bogati ljudi bili okrivljeni zbog ubistva, oni bi se uvek obraćali Napoleonu

Cotasu. Njegov je uspeh bio fenomenalan. Braneći ljude okrivljene i optužene zbog velikih

zločina, Cotas je postizao uspeh za uspehom. Nedavno suđenje Anastasiji Savalas probilo se u

novinske naslove širom sveta. Cotas je obranio klijenta u predmetu za koji su svi smatrali da je

najjasniji slučaj ubistva, a postigao je sjajnu pobedu. U ovom se slučaju izložio velikom riziku,

ali je znao da je to bio jedini način da spasi život svojoj klijentkinji.

Smejao se u sebi podsećajući se na lica porotnika kad je progutao sirup u kome je bio

antimon. Svoj je govor pažljivo vremenski pripremio, tako da ga je prekinuo tačno u dvanaest

sati. To je bio ključ svega, da su sudije promenili svoj uobičajeni postupak i nastavili s radom i

posle dvanaest sati... Zadrhtao je pomislivši što bi se tada dogodilo.

Kao što je bilo, došlo je do neočekivanog događaja koji ga je zamalo stajao života. Nakon

prekida, Cotas je žurio hodnikom kad mu je grupa reportera preprečila put.

- Gospodine Cotas, kako ste znali da sirup protiv kašlja nije otrovan?

- Možete li objasniti kako...?

- Je li Anastasia Savalas imala...

- Molim vas, gospodo, bojim se da moram zadovoljiti zov prirode. Biću srećan da vam

kasnije odgovorim na pitanja.

Požurio je u muški toalet na kraju hodnika. Na bravi je bio natpis na kome je pisalo "u

kvaru je".

Reporter mu je rekao - Bojim se da ćete morati pronaći drugi muški toalet.

Napoleon Cotas se nacerio. - Bojim se da ne mogu čekati. - Gurnuo je vrata i otvorio ih,

ušao i zaključao ih iza sebe.

Unutra je bio tim koji ga je čekao. Doktor se požalio: - Već sam počeo da se brinem.

Antimon brzo deluje. - Brzo će pomoćniku: - Pripremi sisaljku za želudac.

- Da, doktore.

Doktor se okrenuo Napoleonu Cotasu. - Legnite na pod. Bojim se da će ovo biti

neugodno.

- Kad razmotrim alternativu - nacerio se Napoleon Cotas - uveren sam da mi neće

smetati.

Honorar koji je Napoleon Cotas naplatio od Anastasije Savalas iznosio je milion dolara,

koji su deponovani na račun u švajcarskoj banci. Cotas je imao raskošnu kuću u Kolonaraiu -

lepom stambenom delu Atine gde su vile i kuće bogataša - i vilu na ostrvu Krfu, te apartman u

Parizu na Avenue Foš.

70

Sve u svemu, Napoleon Cotas je imao izuzetan razlog da bude zadovoljan životom. Na

njegovom je horizontu bio samo jedan oblak.

Njegovo je ime Frederick Stavros, a bio je najnoviji član Tritsisa i Tritsisa. Ostali advokati

stalno su se žalili na Stavrosa.

- On je drugorazredan, Napoleone. On ne pripada firmi kao što je ova...

- Stavros je zamalo upropastio moj predmet. Taj je čovek budala...

- Jeste li čuli što je Stavros juče uradio na sudu? Sudija ga je zamalo izbacio...

- Prokletstvo, zašto ne otpustiš toga Stavrosa? On je ovde peti točak. On nam ne treba, a

šteti našem ugledu.

Napoleon Cotas je toga itekako bio svestan. I gotovo je osetio iskušenje da izbrblja: Ja ga

ne mogu otpustiti. Ali je sve što je rekao bilo: - Dajte mu priliku. Stavros će dobro raditi.

I to je bilo sve što su njegovi partneri mogli izvući iz njega.

Neki je filozof jednom rekao: "Budi pažljiv sa svojim željama, mogao bi ih ostvariti."

Frederik Stavros, mlađi član advokatske firme Tritsis i Tritsis, ostvario je svoju želju, a to

ga je učinilo jednim od najbednijih ljudi na svetu. Nije mogao ni spavati ni jesti, a težinu je

gubio uzbunjujuće brzo.

- Moraš otići doktoru, Frederick - insistirala je njegova žena. - Izgledaš strašno.

- Ne, ja... od toga ne bi bilo nikakve koristi.

Znao je da doktor ne može izlečiti ono što s njim nije u redu. Ubijala ga je savest.

Frederik Stavros je bio napet, mlad čovek, revnostan, ambiciozan, idealističan.

Godinama je radio u otrcanoj kancelariji u Monastirakiu, siromašnojčet vrti Atine, boreći se za

uboge klijente, a često je radio bez honorara. Kad je upoznao Napoleona Cotasa njegov se život

izmenio preko noći.

Godinu dana pre, Stavros je branio Laria Daglasa kojemu se sudilo zajedno s Noelom

Pejdž zbog ubistva Daglasove žene, Katarine. Napoleona Cotasa je uzeo za advokata moćni

Konstantin Demiris da brani njegov ljubavnicu. Već od početka, Stavros je bio spreman pre-

pustiti Cotasu brigu o obema odbranama. Sa strahopoštovanjem je gledao u sjajnog advokata.

- Trebalo bi da vidiš Cotasa u akciji - govorio bi svojoj ženi. - Taj je čovek neverovatan.

Jednog bih mu se dana rado pridružio.

Kako se suđenje približavalo kraju, došlo je do neočekivanog preokreta. Nasmijani

Napoleon Cotas je u privatnoj prostoriji okupio Noel Pejdž, Laria Daglasa i Frederika Stavrosa.

Cotas je rekao Stavrosu: - Upravo sam imao sasta nak sa sudijama. Ako su optuženi

voljni da priznaj krivicu, sudije su se saglasile da svakome odmere kazn od pet godina, od kojih

će četiri godine biti uslovne. Zapravo, neće morati odslužiti više od šest meseci. Okrenuo se

Lariju: - Budući da ste Amerikanac, gospsodine Daglas, vas će deportovati. Više nikad nećete

moći doći u Grčku.

Noel Pejdž i Lari Daglas su se zdušno saglasili da promene svoju odbranu. Petnaest

minuta kasnije, dok su optuženi i njihovi branitelji stajali pred sudijama, glavni sudija je rekao: -

Grčki sudovi nisu nikad izricali smrtnu kaznu u slučajevima kad nije bilo definitivno dokazano

da je izvršeno ubistvo. Moje kolege i ja, zbog tog razloga, bili smo iskreno iznenađeni kad su

optuženi izmenili svoju odbranu, proglasivši se krivima, još na sredini suđenja... Objavljujem da

71

će kazna nad optuženima, Noel Pejdž i Laurence Daglasom, biti izvršena streljanjem... u roku

od devedeset dana od ovog datuma.

I to je bio trenutak kad je Stavros shvatio kako ih je Napoleon Cotas sve izigrao. Nije bilo

nikakva dogovora sa sudijama. Konstantnn Demiris nije unajmio Cotasa da brani Noel Pejdž

već da se pobrine da bude osuđena. To je bila Demirisova osveta ženi koja ga je izdala. Stavros

je bio nedužna strana u zaveri.

Ne mogu pustiti da se to dogodi, mislio je Stavros. Otići ću glavnom sudiji i reću mu što

je Cotas učinio, pa će osuda biti preokrenuta.

A onda je Napoleon Cotas došao Stavrosu i rekao mu: - Ako ste sutra slobodni, zašto ne

biste ručali sa mnom, Frederik? Hteo bih da se upoznate s mojim partnerima...

Četiri nedelje kasnije, Frederik Stavros je bio punopravni partner u prestižnoj

advokatskoj firmi Tritsis i Tritsis, s velikim uredom i velikodušnom platom. Svoju je dušu

prodao vragu. Ali je postepeno shvatao da je to pogodba koju je strašno održavati. Ja ovako ne

mogu nastaviti.

Sa sebe nije mogao stresti duboki osećaj krivice. Ja sam ubica, mislio je.

Frederik Stavros se dvoumio, pa se najzad odlučio.

Jednog jutra ušao je u ured Napoleona Cotasa. - Leon...

- Moj bože, čoveče, ti izgledaš strašno - rekao je Napoleon Cotas. - Zašto ne uzmeš

nekoliko dana da se odmoriš, Frederik? Učiniće ti dobro.

Ali je Stavros znao da to nije odgovor na njegov problem.

- Leon, veoma sam ti zahvalan zbog onoga što si učinio za mene, ali ja... ja ne mogu

ostati ovde.

Cotas ga je iznenađeno gledao. - O čemu govoriš? Ti dobro radiš.

- Ne. Ja - ja sam rastrzan.

- Rastrzan? Ne razumem što te uznemiruje.

Frederik Stavros je u neverici buljio u njega. - Ono.. ono što smo ti i ja učinili Noeli Pejdž

i Lariju Daglasu. Zar ti... zar ti nemaš nikakvog osećaja krivice?

Cotasove se oči suziše. Oprezno. - Frederik, pravdi se ponekad služi na krivudave

načine. - Napoleon Cotas se smejao. - Veruj mi, nemamo razloga da sebi nešto zamerimo. Bili su

krivi.

- Mi smo ih osudili. Prešli smo ih. Ja s tim više ne mogu živeti. Žao mi je. Dajem otkaz.

Ostaću ovde do kraja meseca.

- Ja neću prihvatiti tvoj otkaz - čvrsto će Cotas. - Zašto ne učiniš kako ti predlažem,

uzmi odmor i...

- Ne. Ja ovde više ne bih mogao biti srećan, znajući što znam. Žao mi je.

Napoleon Cotas ga je pažljivo gledao, oštra pogleda. - Imaš li ikakvu predstavu o tome

šta radiš? Ti odbacuješ sjajnu karijeru... svoj život.

- Ne. Ja spašavam svoj život.

- Tako, dakle, definitivno si odlučio?

- Da. Doista mi je žao, Leone. Ali se ti ne moraš brinuti. Ja nikad neću razgovarati o

onome što se do godilo. - Okrenuo se i izašao iz kancelarije.

72

Napoleon Cotas je dugo sedeo za stolom, izgubljen u mislima. Konačno je doneo

odluku. - Uzeo je slušalic i nazvao jedan broj. - Da li biste rekli gospodinu Demirisu da se posle

podne moram s njim videti. Hitno je.

U četiri sata posle podne, Napoleon Cotas je sedeo u kancelariji Konstantina Demirisa.

- U čemu je problem, Leon? - upita ga Demiris.

- Možda neće biti problema - oprezno mu je odgovorio Cotas - ali je potrebno da te

obavestim da me jutros u mom uredu posetio Frederik Stavros. Odlučio je napustiti firmu.

- Stavros? Branitelj Laria Daglasa? Tako?

- Čini se da pati od grižnje savesti.

Nasta teška tišina. - Tako.

- Obećao je da neće govoriti o onome... onome što se tog dana dogodilo na sudu.

- Veruješ li mu?

- Da. Zapravo mu verujem, Kosta.

Konstantin Demiris se nasmešio. - Dobro, onda. Nemamo se zbog čega uzrujavati, je li

tako?

Napoleon Cotas je ustao s olakšanjem. - Smatram da ne. Samo sam mislio da bi trebalo

da znaš.

- Bio si u pravu što si mi to rekao. Jesi li slobodan za večeru iduće nedelje?

- Svakako.

- Telefoniraću ti, pa ćemo nešto precizirati.

- Hvala ti, Kosta.

U petak, kasno posle podne, stara crkva Kapnikarea u centru Atine bila je ispunjena

tišnnom. U uglu blizu oltara, Frederik Stavros je klečao pred ocem Konstantinouom. Sveštenik

je stavio tkaninu preko Stavrosove glave.

- Pogrešio sam, oče. Ja sam izvan spasa.

- Čovekova je najveća greška, moj sinko, što veruje da je samo čovek. Koji su tvoji gresi?

- Ja sam ubica.

- Uzeo si živote?

- Da, oče. Ja ne znam šta da radim da se izbavim.

- Bog zna šta treba učiniti. Pitaćemo Boga.

- Pustio sam da budem odvučen, iz taštine i pohlepe. To se dogodilo pre godinu dana.

Branio sam čoveka optuženog zbog zločina. Suđenje je išlo dobro. Ali onda je Napoleon Cotas...

Kad je Frederik Stavros napustio crkvu posle pola sata, osećao se kao drugi čovek. Kao

da mu je s rameng skinut težak teret. Osećao se pročišćenim zahvaljujući vekovima starom

obredu ispovesti. Svešteniku je sve rekao i po prvi put nakon tog strašnog dana opet se osećao

kao da je celina.

Počeću novi život. Preseliću se u drugi grad i početi iznovam. Nastojaću se nekako

iskupiti zbo strašnog dela koje sam počinio. Hvala vam, oče, što ste mi dali novu priliku.

Pao je mrak i sredina Trga Ermos bila je gotov napuštena. Kad je Frederik Stavros stigao

do ugla ulice, svetlo je skrenulo na zeleno i on stade prelazti preko ulice. Kad je stigao do

sredine raskršća, crna je limuzina punom brzinom krenula niz brežuljak ugašenih svetala, jureći

73

prema njemu poput ogromnog nerazumnog čudovišta. Stavros je zurio, ukočen. Bil je prekasno

da skoči s puta. Čula se grmljavinska buk i Stavros je osetio kako mu je telo zgnječeno i rasco-

ljeno. Trenutak neizdržive boli, a onda mrak.

Napoleon Cotas je rano ustajao. Uživao je u trenucima samoće pre nego ga obuzmu

dnevni poslovi. Uvek je doručkovao sam i uz jelo čitao jutarnje novine. Tog jutra bilo je nekoliko

zanimljivih tema.

Premijer Themistoclec Sophoulis formirao je novi kabinet od prdsetavnika pet partija.

Moram mu poslati čestitku.

Javlja se da su kineske komunističke snage doprle do severne obale Reke Džangze. Hari

Truman i Alben Barkli su inaugurisani kao predsednik i potpredsednik Sjedinjenih Država.

Napoleon Cotas je okrenuo drugu stranicu, i sledila mu se krv. Članak je prikovao njegov

pogled: "G. Frederik Stavros, partner u čuvenoj advokatskoj firmi Tritsis i Tritsis prošle je noći smrtno

stradao kad je izlazio iz crkve Kapnikarea. Vozač koji ga je srušio i ubio pobegao je s mesta nesreće.

Svedoci kažu da je vozilo bila crna limuzina bez registarskih tablica. G. Stavros je bio značajno lice za

vreme senzacionalnog suđenja zbog ubistva Noel Pejdž i Lariju Daglasu. Bio je branitelj Lariju Daglasu

i..."

Napoleon Cotas je prestao čitati. Sedeo je na stolici, ukočen, zaboravivši na doručak.

Nesreća. Je li to bila nesreća. Konstantin Demiris mu je rekao da nema razloga za bilo kakvu

uznemirenost. Ali je previše ljudi pogrešilo procenjujući Demirisa onakvim kakvim se

predstavlja.

Cotas je posegnuo za telefonom i telefonirao Konstantinu Demirisu. Sekretarica je

uspostavila vezu.

- Jesi li čitao jutarnje novine? - upita ga Cotas.

- Ne, nisam. Zašto?

- Frederik Stavros je mrtav.

- Šta? - Bio je to uzvik iznenađenja. - O čemu to govoriš?

- Prošle noći ga je usmrtio vozač koji je pobegao s mesta nesreće.

- Moj Bože. Žao mi je, Leon. Jesu li uhvatili vozača?

- Ne, još nisu.

- Možda bih ja mogao izvršiti dodatni pritisak na policiju. Ovih dana više niko nije

siguran. Usput, je li ti četvrtak prikladan dan za večeru?

- Fino.

- Dogovoreno.

Napoleon Cotas je bio stručnjak za čitanje izmeđ redova. Konstantin Demiris je bio

iskreno iznenađen. On nema ništa sa smrću Stavrosa, zaključio je Cotas.

Idućeg jutra se Napoleon Cotas dovezao u privatnu garažu svoje upravne zgrade i

parkirao kola. Kad je pošao prema liftu, iz senke mu se približio mlad čovek.

- Imate li šibice?

U Cotasovoj se svesti uključio alarm. Taj je čove stranac i nema nikakvog posla u garaži.

- Svakako. - Bez razmišljanja, Cotas je torbom za spise udario mladića u lice.

74

Stranac je vrisnuo od boli. - Ti kurvin sine! - Posegao je u džep i izvukao pištolj s

prigušivačem zvuka.

- Hej! Što se tu događa? - upita glas. Prema njima je trčao uniformisani čuvar.

Stranac je oklevao na trenutak, a onda je potrča prema otvorenim vratima.

Čuvar je stigao do Cotasa. - Je li s vama sve u red gospodine Cotas?

- A... da. - Napoleon Cotas se borio za dah. - U redu je.

- Šta je taj pokušavao učiniti?

Napoleon Cotas je polako odgovorio: - Ne znam.

- To bi mogla biti podudarnost, - Cotas je rekao sam sebi sedeći za stolom. Moguće je da

me taj čovek samo hteo opljačkati. Ali ne upotrebljava se pištolj s prigušivačem da bi se

opljačkao neki čovek. Ne, on me nameravao ubiti. A Konstantin Demiris je tvrdio da je jednako

šokiran tom vešću kao što se pretvarao da je bio potresen smrću Frederika Stavrosa.

Trebalo je da to znam, pomisli Cotas. Demiris nije čovek koji preuzima rizike. On sebi ne

može dopustiti da negde ostavlja labave tragove. Dakle, gospodin Demiris će doživeti

iznenađenje.

Preko internog telefona začu se glas Cotasove sekretarice. - Gospodine Cotas, za trideset

minuta morate biti na sudu.

Danas je bila njegova obrana u serijskom slučaju ubistva, ali je on bio suviše uzdrman da

bi se pojavio u sudnici. - Nazovite sudiju i objasnite mu da sam bolestan. Neka me pokrije jedan

od partnera. Bez poziva više.

Uzeo je magnetofon iz ladice stola i sedeo, razmišljajući. Onda je počeo govoriti.

Rano tog poslepodneva, Napoleon Cotas se pojavio u uredu javnog tužioca, Petera

Demonidesa, noseći u ruci veliku čvrstu omotnicu. Recepcioner ga je odmah prepoznao.

- Dobar dan, gospodine Cotas. Mogu li vam pomoći?

- Želim videti gospodina Demonidesa.

- On je na sastanku. Imate li dogovoren susret?

- Ne. Da li biste bili ljubazni da mu kažete da sam ovde, i da je hitno.

- Da, svakako.

Posle petnaest minuta. Napoleon Cotas je bio u tužiteljevoj kancelariji.

- Dakle - rekao je Demonides - Muhamed dolazi brdu. Šta mogu učiniti za vas? Hoćemo

li se posle podne malo družiti?

- Ne. Ovo je privatna stvar, Peter.

- Sednite, Leon.

Kad su obojica seli, Cotas je rekao: - Ovaj koverat želim ostaviti kod vas. Zapečaćen je i

treba ga otvoriti jedino u slučaju moje slučajne smrti.

Peter Demonides ga je proučavao, znatiželjan. - Očekujete li da će vam se nešto

dogoditi?

- Postoji mogućnost.

- Tako. Jedan od vaših nezahvalnih klijenata?

- Nije važno ko. Vi ste jedini u koga imam poverenja. Možete li ovo staviti u sef gde niko

ne može do toga?

75

- Svakako. - Nagnuo se napred. - Delujete preplašeno.

- Jesam.

- Da li biste hteli da vam moj ured pruži neku zaštitu. Mogao bih poslati policajca sa

vama.

Cotas je prstom kucao po omotnici. - Ovo je jedina zaštita koja mi je potrebna.

- U redu. Ako ste sigurni.

- Siguran sam. - Cotas je ustao i ispružio ruku. -Efharisto. Ne mogu vam reći koliko ovo

cenim.

Peter Demonides se nasmešio. - Parakalo. Dugujete mi.

Jedan sat kasnije, uniformisani kurir se pojavio u uredu Helenik Trejd Korporejšn.

Prišao je jednoj od sekretarica.

- Imam paket za gospodina Demirisa.

- Ja ću potpisati za njega.

- Imam naređenje da ga lično isporučnm gospodinu Demirisu.

- Žao mi je, ne mogu ga prekidati u poslu. Od koga je taj paket?

- Napoleon Cotas.

- Jeste li sigurni da ga ne možete ostaviti.

- Da, ma'am.

- Videću hoće li ga gospodin Demiris primiti. - Pritisnula je dugme interfona. - Oprostite

mi, gospodine Demiris. Kurir ima za vas paket od gospodina Cotasa.

Preko interfona je došao glas: - Donesite ga, Irena.

- Kaže da ima naređenje da vam ga lično preda.

Nasta stanka. - Dođite s njim.

Irene i kurir su ušli u sobu. - Jeste li vi Konstantin Demiris?

- Da.

- Hoćete li za ovo potpisati, molim vas. - Demiris je potpisao papir. Kurir je odložio

koverat na Demirisov sto. - Hvala vam.

Konstantin Demiris je gledao kako njegova sekretarica i kurir odlaze. Na trenutak je

pregledao koverat, zamišljena lica, a onda ga je otvorio. Unutra je bio plejer s trakom.

Znatiželjan, pritisnuo je dugme i traka se počela vrteti.

U njegovom se uredu pojavio glas Napoleona Cotasa.

"Moj dragi Kosta: sve bi bilo mnogo jednostavnije da si poverovao kako Frederik Stavros ne

namerava otkriti našu malu tajnu. Još više žalim što nisi verovao da ja nemam nameru raspravljati o tom

nesretnom slučaju. Imam svaki razlog za verovanje da si ti iza smrti jadnog Stavrosa, i da ti je sada

namera da mene ubiješ. Budući da je meni moj život jednako dragocen kao što je tvoj tebi, s dužnim

poštovanjem odbijam da budem tvoja sledeća žrtva... Preduzeo sam mere opreza, pa sam napisao sve

pojedinosti vezane za ulogu koju smo ti i ja odigrali za vreme suđenja Noeli Pejdž i Lariju Daglasu, stavio

sam ih u zapečaćenu kovertu i predao tužitelju da je otvori u slučaju moje slučajne smrti. I tako je, moj

prijatelju, sada itekako u tvom interesu da se pobrineš da ostanem živ i zdrav." Traka je završila.

Konstantin Demiris je sedeo, zureći u prostor.

76

Kad se Napoleon Cotas vratio u svoj ured toga poslepodneva, strah ga je minuo.

Konstantin Demiris je opasan čovek, ali je on daleko od toga da je budala. On neće nikoga

ozlediti uz rizik da sebe dovede u opasnost. On je pomakao potez, mislio je Cotas, a ja sam ga

matirao. Smejao se u sebi. Biće bolje da se za četvrtak uveče pobrinem za druge planove.

Tokom idućih nekoliko dana, Napoleon Cotas je bio zaposlen pripremajući se za novo

suđenje zbog ubistva, a sad je u raspravi slučaj žene koja je ubila dve ljubavnice svoga muža.

Cotas je ustajao rano svakog jutra i radio do kasno u noć, pripremajući unakrsno ispitivanje.

Njegovi su mu instinkti govorili - nasuprot svim očekivanjima - da ima drugog pobednika.

U sredu uveče radio je u uredu sve do ponoći, a onda se odvezao kući. U svoju vilu je

stigao u jedan sat posle ponoći.

Upravnik kuće ga je dočekao na vratima. - Hoćete li što jesti, gospodine Cotas? Mogu

pripremiti malo mezedesa ako ste gladni, ili...

- Ne, hvala ti. Ja sam u redu. Idi na spavanje.

Napoleon Cotas je otišao u svoju spavaću sobu. Sledeći sat je proveo prelazeći suđenje u

mislima, a onda je, konačno, zaspao u dva sata. Sanjao je.

Bio je u sudnici i unakrsno ispitivao svedoka, kad je svedok odjednom stao kidati svoju

odeću.

- Zašto to radite? - zahtevao je Cotas.

- Ja gorim.

Cotas je krenuo pogledom po dvorani i opazio da se svi u publici svlače.

Okrenuo se sudiji. - Vaša časti, ja se moram usprotiviti...

Sudija se svlačio. - Ovde je previše vruće - objasnio je svoje ponašanje.

Ovde je prevruće. I bučno.

Napoleon Cotas je otvorio oči. Plamenovi su lizali vrata spavaće sobe a dim je prodirao

u sobu.

Napoleon je seo, odmah budan. Kuća gori. Zašto se nije čuo alarm?

Vrata su se počela savijati od velike vrućine. Cotas je požurio do prozora, gušeći se u

dimu. Pokušao je silom otvoriti prozor, ali je prozor bio tako zatvoren da ga se nije moglo

otvoriti. Dim je bio sve gušći i bilo je sve teže disati. Nije bilo mogućnosti za beg.

Goruće žeravice stadoše padati sa tavanice. Srušio se zid i plamenovi su ga obavili sa

svih strana. Vrištao je. Vatra mu je uhvatila kosu i pidžamu. Naslepo se bacio na zatvoreni

prozor i izleteo kroz njega, s telom u plamenu, šest metara niže.

Rano idućeg jutra, domaćica je otpratila javnog tužioca Petera Demonidesa u radnu sobu

Konstantina Demirisa.

- Kalimehra, Peter - rekao je Demiris. - Hvala vam što ste došli. Jeste li to doneli?

- Da, gospodine. - Demirisu je uručio zapečaćenu kovertu koju mu je dao Napoleon

Cotas. - Mislio sam da biste vi ovo hteli ovde da držite.

- To je pažljivo s vaše strane, Peter. - Da li biste nešto doručkovali?

- Efharisto. To je vrlo ljubazno s vaše strane, gospodine Demiris.

77

- Kosta. Zovi me Kosta. Već sam neko vreme imao oko na tebi. Peter. Mislim da imaš

veliku budućnost. Hteo bih naći prikladno mesto za tebe u mojoj organizaciji. Da li bi bio

zainteresovan?

Peter Demonides se nasmešio. - Da, Kosta, veoma bih bio zainteresovan.

- Dobro. Za vreme doručka ćemo o tome lepo porazgovarati.

78

9.

London

Katarina je razgovarala s Konstantinom Demirisom barem jednom nedeljno i to je postao

običaj. I dalje joj je slao poklone, a kad bi ona protestvovala, uveravao ju je da su to samo mali

znaci pažnje. "Evelin mi je rekla kako ste se dobro poneli u onoj situaciji s Baksterom." Ili: "Čuo

sam od Eveline da nam vaša ideja ušteđuje mnogo novca u troškovima brodarine." Zapravo se

Katarina ponosila načinom kako radi. U kancelariji je našla mnoštvo stvari koje su mogle biti

poboljšane. Vratila joj se stara veština, a znala je da se delotvornost kancelarije povisila

zahvaljujući njoj.

- Veoma se ponosim sa vama - rekao joj je Konstantin Demiris.

A Katarina se osećala ponosna. On je tako divan, pažljiv čovek.

Gotovo je vreme da učinim svoj korak, zaključio je Demiris. Sad kad su Stavros i Cotas

sigurno van njegova puta, Katarina je jedina osoba koja bi ga mogla povezati s onim što se

dogodilo. Opasnost je bila mala, ali kao što je Napoleon Cotas zaključio. Demiris nije čovek

sklon rizicima. To je šteta, pomisli Demiris, što ona mora otići. Tako je lepa Ali, prvo vila u

Rafini. Kupio je vilu. Tamo će povesti Katarinu i voditi s njom ljubav baš onako kako je Lari

Daglas vodio ljubav s Noelom. Nakon toga...

S vremena na vreme bi se Katarina podsetila prošlosti. U londonskom je Timesu

pročitala vest o smrti Frederika Stavrosa i Napoleona Cotasa, a ta joj imena ne bi ništa značila

da u novinama nije bilo spomenuto da su bili branitelji Lari Daglasa i Noel Pejdž. Te je noći opet

sanjala.

Jednog je jutra Katarina ugledala vest u novinama koja ju je prodrmala:

Viliam Frejzer, pomoćnik predsednika SAD Harija Trumana, stigao je u London radi izrade

novog trgovačkog ugovora s britanskim premijerom.

Spustila je novine, osećajući se glupo ranjivom. Viliam Frejzer. On je bio tako važan deo

njenog života. Šta bi se dogodilo da ga nisam ostavila?

Katarina je sedela za stolom i smeškala se, zureći u vest u novinama. Viliam Frejzer je

bio jedan od najdražih ljudi koje je upoznala. Sama uspomena na njega činila je da se oseća

toplo i voljeno. A on je sada u Londonu. Moram ga videti, pomisli. Prema vesti iz novina, odseo

je u Klaridgejdž.

Katarina je birala broj hotela, a prsti su joj drhtali. Osećala je kao da će se prošlost

pretvoriti u sadašnjost. Bila je uzbuđena pri pomisli da će videti Frejzera. Šta će reći kad mi čuje

glas? Kad me opeš vidi?

S telefonske centrale hotela, javio se glas: - Dobro jutro, Klaridgejdž.

Katarina je duboko uzdahnula. - Gospodina Viliama Frejzera, molim vas.

- Žao mi je, madam. Jeste li rekli gospodin ili gospođa Viliam Frejzer?

79

Katarina se osećala kao da je udarena. Kakva sam ja budala. Zašto nisam mislila na to?

Svakako da se dosad mogao oženiti.

- Madam...

- Ja... nije važno. Hvala vam. - Polako je spustila slušalicu.

Previše kasnim. To je gotovo. Kosta je bio u pravu. Neka prošlost ostane prošlost.

Usamljenost može biti korozivna, može izjedati duh. Svako ima potrebu da deli radost,

ponos, bol. Katarina je živela u svetu punom stranaca, gledala je sreću drugih parova, slušala je

odjek smeha ljubavnika. Ali je odbijala osećanje sažaljenja prema sebi.

Ja nisam jedina žena na svetu koja je sama. Ja sam živa! Ja sam živa!

U Londonu nikad nije manjkalo onoga što se može učiniti. Londonski su bioskopi bili

puni američkih filmova, a Katarina ih je s užitkom gledala. Gledala je The Razor's Edge, i Anna

and the King of Stam. Gentleman's Agreement je bio uzbudljiv film, a Keri Grant je bio divan u

The Bachelor and the Bobby-Soxer.

Katarina je posećivala koncerte u Albert Holu i prisustvovala baletu u Sadlers Velsu.

Otišla je u Stratford-apon-Avon da vidi Entoni Kualea u Ukroćenoj goropadnici, i da vidi sir

Lorensa Olivijea u Ričardu III. Ali nije bilo zabavno ići sam.

A onda se pojavio Kirk Rejnolds.

Bila je u kancelariji kad se pojavio visok, privlačan muškarac, koji je prišao Katarini i

rekao: - Ja sam Kirk Rejnolds. Gde ste bili?

- Oprostite?

- Čekao sam vas.

Tako je to počelo. Kirk Rejnolds je bio američki pravnik koji je radio za Konstantina

Demirisa u međunarodnim vezama. Bio je četrdesetih godina, ozbiljan, inteligentan, i pažljiv.

Kad je s Evelin razgovarala o Kirku Rejnoldsu, Katarina je rekla: - Znaš što mi se najviše sviđa

kod njega? Čini me da se osećam kao žena. Već dugo se nisam tako osećala.

- Ja ne znam - oklevala je Evelin. - Bila bih oprezna da sam na tvom mestu. Nemoj se

žuriti.

- Neću - obećala je Katarina.

Kirk Rejnolds je poveo Katarinu na pravničko putovanje po Londonu. Otišli su u Old

Bailei, gde već vekovima sude kriminalcima, lutali su kroz glavne hodnike sudova, pored

advokata ozbiljnog lica, u haljinama i s perikama. Posetili su i mesto gde je bio zatvor Nju Gejt,

izgrađen u osamnaestom veku. Baš ispred mesta gde je bio zatvor, ulica se širi, pa onda opet

neočekivano sužava.

- To je čudno - rekla je Katarina. - Pitam se zašto su zagradili takvu ulicu?

- Radi smeštaja gomile. Ovo je mesto gde su održavali javna smaknuća.

Katarina je zadrhtala. Te su je reči pogodile suviše.

Jedne večeri je Kirk Rejnolds poveo Katarinu do East India Dock Road, duž dokova.

- Nije prošlo dugo kad su ovim mestom policajci išli u parovima. - To je bilo prebivalište

kriminalaca.

Taj je deo grada bio mračan i odbojan, a Katarini se još činio opasnim.

80

Večerali su u Prospect of Whitby, jednoj od najstarijih engleskih gostionica, sjedili su na

balkonu izgrađenom iznad Temze, gledajući tegljače na reci kako prolaze pored velikih brodova

na putu za more.

Katarina je volela neobična imena tih pabova, engleskih gostionica. Ye Olde Cheshire

Cheese, Falstaff, Goat in Boots. Druge su večeri posetili slikovitu gostionicu u Siti Road,

nazvanu Igl.

- Kladim se da si pevala o ovom mestu kad si bila dete - rekao joj je Kirk.

Katarina je zurila u njega. - Pevala o ovom mestu? Nikad nisam ni čula za njega.

- Da, jesi. Eagle je vezan za jednu staru uspavanku.

- Koja uspavanka?

- Pre mnogo godina, Siti Road je bilo srce krojačkog zanata, a pred kraj nedelje bi

krojačima zafalio novac, pa su svoje pegle - ili - lasice - donosili u zalagaonicu do dana isplate.

Tako je neko napisao uspavanku o tome:

"Gore i dole niz gradsku ulicu, Unutar i izvan Eagla, Tim putem novac ide Prasnu lasica."

Katarina se smejala. - Kako znaš za to?

- Pretpostavlja se da pravnici sve znaju. Ali im nešto što ne znam. Da li skijaš?

- Bojim se da ne. Zašto?

Odjednom je bio ozbiljan. - Idem u St. Moric. Tamo imaju divne učitelje skijanja. Hoćeš li

poći sa mnom Katarina?

Pitanje ju je sasvim zateklo nespremnu.

Kirk je čekao odgovor.

- Ja... ja ne znam, Kirk.

- Hoćeš li razmisliti o tome?

- Da. - Telo joj je drhtalo. Sećala se kako je bilo uzbudljivo voditi ljubav s Lariem, pa se

pitala da li bi opet mogla osećati nešto slično. - Razmisliću o tome.

Katarina je odlučila Kirka predstaviti Vimu. Došli su po Vima u njegov stan, pa ga

poveli u Ivi na večeru. Za vreme cele večeri, Vim nije nijednom direktno pogledao u Kirka

Rejnoldsa. Izgledao je sasvim povučen. Kirk je gledao sa strane u Katarinu. Ona mu je ustim

dala znak. Razgovaraj s njim. Kirk je klimnuo i okrenu se Vimu.

- Volite li London, Vim?

- U redu je.

- Koji je vaš najdraži grad?

- Nemam ga.

- Volite li svoj posao?

- U redu je.

Kirk je gledao u Katarinu, zatresao glavom, slegnu ramenima.

Katarinine su usne preklinjale: Molim te.

Kirk je uzdahnuo i opet se okrenuo Vimu. - U nedelj igram golf, Vime. Igrate li i vi?

Vim je rekao: - U golfu se igra zavrnutim palicama raznih oblika gvozdenih glava, i

lopaticama. Metalne su glave palica označene od broja 2 do 10 prema kosini lica, midiron je

palica, gvožđe br. 2, koja se upotrebljava za udarce približavanja, dok je niblick palica broj 9,

81

koja omogućuje dobro podizanje loptice, a brassie je palica, drvo, broj 2, koja je nekad imala

mjedenu bazu a ima veće lice od udarača kako bi omogućila udarac veće visine.

Kirk Rejnolds je zažmurio. - Mora da ste vrlo dobri u igri.

- On to nije nikad igrao - objasnila je Katarina. - Vim jednostavno zna... o svemu. On

može bilo što na području matematike.

Kirku Rejnoldsu je bilo dosta. Nadao se da će veče provesti sam s Katarinom, a ona mu

je dovela tog dosadnjakovića. Kirk se na silu nasmešio. - Zaista? - Okrenuo se Vimu i nevino ga

upitao. - Znate li pedeset devetu potenciju od dva?

Vim je sedeo u tišini oko trideset sekundi proučavajući stolnjak, a kad je Kirk hteo

progovoriti, Vim je rekao: - 576, 460, 752, 303, 423, 488.

- Bože! - uzvikne Kirk. - Je li uistinu tako?

- Da - zarežao je Vim. - Zaista je tako.

Katarina se okrenula Vimu. - Vim, možeš li izvući šesti koren od... - Odabrala je slučajni

broj. - 24.137.585.

Oboje su gledali u Vima koji je sedeo bezizražajna lica. Posle dvadeset pet sekundi je

rekao: - Sedamnaest, ostatak je šesnaest.

- Ja to ne mogu poverovati - uzviknuo je Kirk.

- Veruj - rekla mu je Katarina.

Kirk je gledao u Vima. - Kako to postižete?

Vim je stresao ramenima. Katarina je rekla: - Vim može pomnožiti dva četverocifrena

broja za trideset sekundi, a upamtiti pedeset telefonskih brojeva za pet minuta. Kad ih jednom

nauči, više ih nikad ne zaboravi.

Kirk Rejnolds je zapanjeno gledao u Vima Vandina. - U mom bi uredu itekako bilo

mesta za nekoga poput vas - rekao je.

- Ja imam posao - odseče Vim.

Kad je Kirk Rejnolds krajem večeri doveo Katarinu kući, rekao je: - Nećeš zaboraviti na

St. Moric, zar ne?

- Ne, neću zaboraviti. - Zašto ne mogu samo reći da?

Konstantin Demiris je telefonirao kasno uveče, Katarina je bila u iskušenju da mu kaže o

Kirku Rejnoldsu, ali je u poslednjem trenutku odlučila da to ne učini.

82

10.

Atina

Otac Konstantinou je bio uznemiren. Od trenutka kad je u novinama pročitao novinski

izveštaj o smrti i načinu smrti Frederika Stavrosa, taj ga je događaj stalno progonio. Sveštenik je

čuo hiljade ispovesti od dana kad je zaređen, ali je dramatično priznanje Frederika Stavrosa, iza

kojeg je usledila njegova smrt, ostavila neizbrisiv utisak.

- Hej, šta te to uznemiruje?

Otac Konstantinou se okrenuo i pogledao na lepoga mladića koji je ležao gol u krevetu

pored njega. - Ništa, ljubavi.

- Zar te ne činim srećnim?

- Ti znaš da sam srećan uz tebe, Georgios.

- Onda, u čemu je problem. Ponašaš se kao da ja nisam ovde, za ime božje.

- Nemoj se prosto izražavati.

- Ne volim da budem zanemaren.

- Žao mi je, dragi. Reč je samo o tome da je... jedan od mojih župljanina ubijen u

automobilskoj nesreći.

- Svi jednom moramo otići, je li tako?

- Da, svakako. Ali to je bio vrlo uznemiren čovek.

- Hoćeš reći da je bio bolestan u glavi?

- Ne. Imao je strašnu tajnu, koja je bila preveliko breme za njega.

- Koja vrsta tajne?

Sveštenik je gladio mladićevo bedro. - Ti znaš da o tome ne mogu govoriti. To mi je

rečeno u ispovedaonici.

- Mislio sam da između nas nema tajni.

- Nema, Georgios, ali...

- Gšoto! Ili ih imamo ili ih nemamo. Bilo kako, rekao si da je momak mrtav. U čemu bi

sad bila razlika?

- U ničemu, pretpostavljam, ali...

Georgios Lato je obuhvatio rukama svog partnera iz kreveta, pa mu prošaptao na uvo: -

Znatiželjan sam.

- Škakljaš mi uvo.

Lato stade gladiti telo oca Konstantinoua.

- O... nemoj prestani...

- Onda mi reci.

- Vrlo dobro. Pretpostavljam da sad od toga nema nikakve štete....

83

Georgios Lato se podigao u svom svetu. Rodio se u najsiromašnijem delu Atine, a kad je

imao dvanaest godina postao je muška prostitutka. Ispočetka je Lato obilazio ulicama, pobirući

pokoji dolar za usluživanje pijanaca u uličicama i prolazima, i turista u njihovim hotelskim

sobama. Bio je obdaren tamnim zgodnim izgledom i snažnim, čvrstim telom.

Kad je imao šesnaest, jedan svodnik mu je rekao: - Ti si poulaki, Georgios. Ti to odaješ.

Ja mogu srediti da zarađuješ mnogo novca.

I održao je obećanje. Od tog trenutka pa nadalje, Georgios Lato je usluživao samo važne,

bogate ljude, i za to bio lepo nagrađivan.

Kad se Lato susreo s Nikosom Veritosom, ličnim pomoćnikom velikog bogataša i

moćnika Spirosa Lambroua, Latov se život izmenio.

- Zaljubio sam se u tebe - rekao je Nikos Veritos mladiću. - Ja želim da se prestaneš

kurvati unaokolo. Ti sada pripadaš meni.

- Svakako, Niki. I ja tebe volim.

Veritos je dečaka stalno obasipao darovima. Kupio mu je odeću, plaćao mu mali stan, i

davao mu novac za trošenje. Ali se izjedao oko toga što Lato radi kad nije s njim.

Veritos je jednog dana rešio taj problem, objavivši: - Našao sam ti posao u firmi Spirosa

Lamborua, u kojoj ja radim.

- Kako bi svoje jebeno oko mogao držati na meni? Ja neću...

- Svakako da nije to, mili. Ja te samo želim imati blizu sebe.

Georgios Lato je ispočetka protestvovao, ali je napokon pristao. Ustanovio je da mu je

zapravo zadovoljstvo raditi za kompaniju. Radio je u sobi za poštanske otpreme kao dostavljač,

a to mu je dalo slobodu da vani zaradi još novaca, od klijenata koji cene njegove usluge poput

oca Konstantinoua.

Kad je Georgios Lato napustio krevet oca Konstantinous tog poslepodneva, u mozgu mu

se uskovitlalo. Tajna koju mu je sveštenik poverio bila je zapanjujuća vest, a svest Georgiosa

Latoa stade odmah planirati kako da unovči tu informaciju. Mogao bi je poveriti Nikosu

Veritosu, ali je imao većih planova. Ja s ovim idem ravno velikom Gazdi, Lato će u sebi. Onde

će pasti prava lova.

Sledećeg jutra je Lato ušao u kancelariju Spirosa Lambroua.

Sekretarica iza stola podignu pogled. - O. Danas je rano pošta, Georgios.

Georgios Lato je stresao glavom. - Ne, gospođo. Moram videti gospodina Lambroua.

Nasmešila se. - Zaista? Zbog čega ga želiš videti? Imaš li poslovnih predloga za njega? -

peckala ga je.

Lato će na to ozbiljnim glasom: - Ne, ništa slično. Samo sam čuo glas da mi majka umire,

pa ja... ja se moram vratiti kući. Samo sam hteo zahvaliti gospodinu Lambrou što mi je dao

posao ovde. To bi uzelo samo minutu, ali ako je on suviše zaposlen... - Hteo se okrenuti i otići.

- Čekaj. Sigurna sam da mu nećeš smetati.

Deset minuta kasnije, Georgios Lato je stajao u uredu Spirosa Lambroua. Nikad pre nije

bio u toj prostoriji, pa ga je njeno bogatstvo fasciniralo.

- Dakle, mladi čoveče. Žao mi je što sam čuo da ti majka umire. Možda bi mala nagrada

mogla...

84

- Hvala vam, gospodine. Ali to nije razlog zbog kojeg sam tu.

Lambrou se namrštio. - Ja ne razumem.

- Gospodine Lambrou, ja imam neku važnu informaciju za koju mislim da bi vam mogla

koristiti.

Mogao je ugledati sumnju na Lambrouovu licu. - O, zaista? Bojim se da sam prilično

zauzet, pa ako ćeš...

- Radi se o Konstantinu Demirisu. - Reči su mu izletele. - Ja imam dobrog prijatelja koji je

sveštenik. Čuo je ispovest čoveka koji je odmah nakon toga poginuo u automobilskoj nesreći, a

ono što mu je taj čovek govorio odnosilo se na Konstantina Demirisa. Gospodin Demiris je

učinio strašnu stvar. Zaista strašnu. Mogao bi ići u zatvor zbog toga. Ali, ako vi niste

zainteresovani...

Spiros Lambrou se odjednom našao veoma zainteresovan.

- Sedi... Kako se zoveš?

- Lato, gospodine. Georgios Lato.

- U redu, Lato. Recimo da počneš od početka...

Brak između Konstantina Demirisa i Meline se raspadao već godinama, ali sve

donedavno nije bilo nikakvog fizičkog nasilja.

Počelo je usred vruće rasprave oko ljubavne avanture koju Konstantin Demiris ima s

Melininom najbližom prijateljicom.

- Ti svaku ženu pretvaraš u kurvu - vrištala je. - Što god ti takneš pretvara se u

prljavštinu.

- Skaseh! Zatvori svoju jebenu gubicu.

- Mene ne možeš u to pretvoriti - izazovno će Melina. - Ja ću reći celom svetu kakav si ti

pousti. Moj je brat u pravu. Ti si čudovište.

Demiris je podigao ruku i Melinu snažno ošamario. Pobegla je iz sobe.

Iduće nedelje imali su novu svađu, a Konstantin ju je opet udario. Melina je spakovala

svoje stvari i uzela avion za Atikos, privatno ostrvo u vlasništvu njenog brata. Proboravila je

tamo nedelju dana, osećajući se bedno i usamljeno. Nedostajao joj je muž i već je smišljala

izgovore za ono što je učinio.

To je bila moja greška, mislila je Melina. Nije trebalo da se Kosti tako suprotstavljam, on

me nije nameravao udariti. Jednostavno je izgubio živce i nije znao što radi. Da Kosti nije toliko

stalo do mene, ne bi me udario, zar ne?

Ali je Melina na kraju znala da su to samo jednostavni izgovori jer nije mogla podneti

raspad njihova braka. Iduće nedelje se vratila kući.

Demiris je bio u biblioteci.

Pogledao je u Melinu kad je ušla u sobu. - I tako, odlučila si se vratiti.

- Ovo je moj dom, Kosta. Ti si moj muž i ja te volim. Ali ti želim nešto reći. Ako me još

jednom dotakneš, ja ću te ubiti.

Pogledao je u njene oči i znao da to ona zaista misli.

Na neki čudan način, njihov brak kao da se poboljšao nakon te epizode. Dugo nakon

toga, Konstantin je vodio računa da se ne razljuti kad je s Melinom. Nastavio je svoje ljubavne

85

avanture, a Melina je bila suviše ponosna da bi ga zamolila da prestane. Jednog će se dana

umoriti od svih svojih kurvi, mislila je Melina, pa će shvatiti da treba samo mene.

U subotu veče, Konstantin Demiris je oblačio večernje odelo, spremajući se da izađe.

Melina je ušla u sobu.

- Kamo ideš?

- Imam sastanak.

- Jesi li zaboravio? Večeras imamo večeru kod Spirosa.

- Nisam zaboravio. Iskrslo je nešto važnije.

Melina je stajala i gledala ga, besna. - A ja znam šta je to - ti poulaki! Ti ideš kod jedne od

svojih kurvi da se zadovoljiš.

- Trebalo bi da paziš na jezik. Postaješ prava gruba ženetina, Melina. - Demiris je gledao

u ogledalu.

- Neću ti dopustiti da ovo učiniš! - Ono što je činio bilo je dovoljno loše, ali namerno

vređanje njenog brata povrh svega što se pre dogodilo, to je bilo previše. Mora naći načina kako

da ga ozledi, a postojao je samo jedan način koji je znala. - Trebalo bi da večeras oboje ostanemo

kod kuće - rekla je.

- O, zaista? - upita je ravnodušno. - Zbog čega?

- Zar ne znaš šta je danas? - strašila ga je.

- Ne.

- Danas je godišnjica kako sam ubila tvoga sina, Kosta. Imala sam pobačaj.

Stajao je ukočeno poput vrata. Videla je kako mu se smračuju zenice u očima.

- Rekla sam doktorima da to urade kako više nikad ne bih mogla nositi tvoje dete -

slagala je.

Potpuno je izgubio vlast nad sobom - Skaseh! - Udario ju je u lice i nastavio udarati.

Melina je vrištala, okrenula se i potrčala niz veliki hodnik, ali je Konstantin bio odmah

za njom. Uhvatio ju je na vrhu stepeništa.

- Ubiću te zbog toga - grmio je. Kad ju je ponovo udario, Melina je izgubila ravnotežu i

pala niz dugo stepenište.

Ležala je na dnu, cvileći od bola. - O, Bože. Pomozi mi. Nešto sam slomila.

Demiris je stajao na istom mestu, buljeći u nju, hladnih očiju. - Reći ću jednoj od

devojaka da pozove doktora. Ne želim da kasnim na svoju obavezu.

Telefonski poziv je došao kratko pre početka večere.

- Gospodine Lambrou? Ovde je doktor Metanis. Vaša mi je sestra rekla da vam

telefoniram. Ona je u mojoj privatnoj bolnici. Bojim se da je doživela nesreću.

Kad je Spiros Lambrou ušao u Melininu bolničku sobu, uputio se njenom krevetu i

zagledao u nju, preneražen. Melina je imala slomljenu ruku, potres, a i lice joj je bilo jako

natečeno.

Spiros Lambrou je rekao jednu reč: - Konstantin. - Glas mu je drhtao od besa.

Melinine su oči bile ispunjene suzama. - On to nije hteo - prošaptala je.

- Ja ću ga uništiti. Kunem se svojim životom. - Spiros Lambrou nije nikad osetio takav

bes.

86

Nije mogao podnositi ni pomisao o onome što Konstantin Demiris radi Melini. Mora

postojati neki način da ga zaustavi u tome, ali koji? Mora biti neki način. Bio je u gubitku.

Trebao mu je savet. Kao i u prošlosti, Spiros Lambrou je odlučio da se posavetuje s madame

Piris. Možda postoji neki način da mu ona pomogne.

Na putu prema njoj, Lambrou pomisli iskrivljena lica: Moji prijatelji bi mi se smejali da

pomisle kako posećujem gataru. Ali je činjenica u tome, da mu je madame Piris u prošlosti rekla

neke izuzetne stvari koje su se i dogodile. Ona mi mora sada pomoći.

Sedeli su za stolom u tamnom uglu prigušeno osvetljenog kafea. Izgledala je starijom

nego kad ju je prošli put video. Sedela je i prikovala oči za njega.

- Treba mi mala pomoć, madame Piris - rekao je Lambrou.

Kimnula je.

Gde početi? - Pre godinu i po dana bilo je suđenje zbog ubistva. Žena koja se zvala

Katarina Dagla bila je ....

Promenio se izraz na licu madam Piris. - Ne - zastenjala je.

Spiros Lambrou ju je zbunjeno gledao. - Ubili su je.

Madame Piris je ustala. - Ne! Duhovi su mi rekli da će ona umreti.

Spiros Lamboru je bio zbunjen. - Ona jeste umrla - rekao je. Ubili su je...

- Ona je živa!

Bio je potpuno zbunjen. - Ne može biti.

- Bila je ovde. Došla me posetiti pre tri meseca. Držali su je u samostanu.

Zurio je u nju ukočen kao greda. I odjednom su svi delovi pali na svoja mesta. Držali su

je u samostanu. Jedan od Demirisovih najdražih dobrotvornih dela bilo je davanje novca

samostanu u Joni, gradu u kome je Katarina Daglas navodno bila ubijena. Informacija koju je

Spiros primio od Georgiosa Latoa savršeno se podudarala. Demiris je dvoje nevinih ljudi poslao

u smrt zbog ubistva Katarine, dok je ona bila itekako živa, skrivena kod redovnica.

A Lambrou je znao kako će uništiti Konstantina Demirisa.

Toni Ricoli.

87

11.

Problemi Tonia Ricolia su se namnožili. Što je god moglo poći loše, pošlo je loše, ali je

znao da će ga Familija smatrati odgovornim. Nisu trpeli izvinjenja.

Ono što ga je posebno mučilo bila je činjenica da je prvi deo operacije s drogama

protekao savršeno. Isporuku je prokrijumčario u Atinu bez problema, i privremeno je smestio u

skladište. Potkupio je jednog stjuarda da je prokrijumčari u letu iz Atine u Nju Jork. A onda,

samo dvadeset četiri sata pre leta, idiota su uhapsili jer je bio pijan za volanom, pa ga je

vazduhoplovna kompanija otpustila.

Toni Ricoli se okrenuo alternativnom planu. Uredio je da mula - u ovom slučaju,

sedamdesetogodišnja turistkinja koja se zvala Sara Murison - uzme kovčeg i odnese ga u Nju

Jork. Nije imala pojma šta će nositi

- To su neki suveniri koje sam obećao svojoj majci - objasnio je Toni Ricoli - a kako ste vi

ljubazni i želite mi pomoći, ja ću vam platiti avionsku kartu.

- O, to nije potrebno - protestvovala je Sara Murison. - Ja ću vam to obaviti sa

zadovoljstvom. Ne stanujem daleko od stana vaše majke. Rado ću se sastati sa njom.

- Uveren sam da bi vas ona rado upoznala - okretno će Toni Ricoli. - Ali je problem u

tome što je ona bolesna. Međutim, neko drugi će doći po kovčeg.

Bila je savršena za taj posao - draga, prava američka baka. Jedino bi joj igle za pletenje

mogle stvoriti problema na carini.

Sara Murison je idućeg jutra trebala da otputuje u Nju Jork.

- Doćiću po vas i odvesti vas na aerodrom.

- Zašto? Hvala vam. Kako ste vi brižljiv mladi čovek. Mora da se vaša majka ponosi sa

vama.

- Da. Vrlo smo bliski. - Njegova je majka bila mrtva već deset godina.

Idućeg jutra, kad se Ricoli spremao da napusti hotel i ode do skladišta po paket,

zazvonio je telefon.

- Gospodin Ricoli? - Bio je to glas stranca.

- Ovde je dr Patsaka iz odela za hitne slučajeve Atinske bolnice. Ovde imamo gospođu

Saru Murison. Sinoć se spotakla i pala, pa je slomila kuk. Svim je silama htela da vam se javi, pa

me toplo zamolila da to ja učinim...

Toni Ricoli je lupio slušalicom. - Merda! - To su dve u nizu. Gde će naći treću mulu?

Ricoli je znao da mora biti pažljiv. Govorkalo se da je u Atini jedan nepomirljivi američki

agent za borbu protiv rasturača droge, i da radi s grčkim vlastima. Oni paze sve izlaze iz Atine,

a avione i brodove rutinski pretražuju.

I kao da to nije bilo dovoljno, tu je bio još jedan problem. Jedan od njegovih "ganstera" -

lopov koji je i ovisnik - izvestio ga je da policija počinje pretraživati skladišta, tražeći

pohranjenu drogu. Pritisak je rastao. Bilo je vreme da Familiji objasni situaciju.

88

Toni Ricoli je izišao iz hotela i pošao pešice ulicom Patision prema gradskom telefonu.

Nije bio siguran da li su mu stavili bubu na telefon, pa se nije hteo izlagati rizicima.

Patision broj 85 bila je velika zgrada od crveno-smeđeg peščenjaka, s nizom stupova

ispred nje i natpisom na kome je pisalo: O.T.E. Ricoli je ušao i ogledas se oko sebe. Telefonske

kabine bile su duž zidova, na svakoj je bio broj. Police su bile pune telefonskih imenika iz celog

sveta. Na sredini sobe bio je pult za kojim su četiri službenice preuzimale naredbe za pozive.

Ljudi su čekali u redu da ih pozovu.

Toni Ricoli se približio jednoj od žena iza pulta. - Dobro jutro - rekao je.

- Mogu li vam pomoći?

- Hteo bih vas zamoliti za prekomorsku vezu.

- Bojim se da ćete morati pričekati trideset minuta.

- Nema problema.

- Hoćete li mi dati zemlju i broj, molim vas? Toni Ricoli je oklevao. - Svakako. - Ženi je

predao ceduljicu. - Želeo bih pozvati na njihov račun.

- Vaše ime?

- Braun. Tom Braun.

- Vrlo dobro, gospodine Braun. Pozvaću vas kad dobijemo vezu.

- Hvala vam.

Pošao je do klupe i seo.

Mogao bih pokušati sakriti paket u nekom automobilu, i platiti nekome da ga preveze

preko granice. Ali je to rizično: automobile pretražuju. Možda bih mogao naći neko drugo...

- Gospodin Braun... g. Tom Braun... - Ime je dvaput ponovljeno pre nego je Ricoli svatio

da njega zovu. Ustao je i brzo prišao pultu.

- Vaša stranka prihvata poziv. Kabina sedam, molim.

- Hvala vam. Usput, da li bih mogao dobiti natrag papir koji sam vam dao? Broj će mi

opet trebati.

- Svakako. - Vratila mu je ceduljicu.

Toni Ricoli je otišao u kabinu sedam i zatvorio vrata. - Halo.

- Toni? Jesi li to ti?

- Da, kako si, Pete?

- Da ti kažem istinu, malo smo zabrinuti, Toni. Momci su očekivali da će paket već biti

na putu.

- Imao sam nekih problema.

- Je li paket poslat?

- Ne. Još je ovde.

Nasta tišina. - Mi ne bismo hteli da mu se išta dogodi, Toni.

- Ništa mu se neće dogoditi. Samo moram naći drugi način kako da ga pošaljem odavde.

Prokleti narkovi su posvuda.

- Mi uzimamo deset miliona dolara, Toni.

- Znam. Ne brinite, nekako ću se snaći.

- Učini to, Toni. Iznađi neki put.

89

Linija je bila prekinuta.

Čovek u sivom odelu posmatrao je Tonia dok je išao prema izlazu. Približio se ženi iza

pulta.

- Signomi. Vidite li muškarca koji upravo izlazi? - Žena je pogledala. - Želim znati broj sa

kojim je razgovarao.

- Žao mi je. Nama nije dopušteno davati takve informacije.

Čovek je posegao u stražnji džep i izvukao novčanik. Na njoj je bio zlatni štit. - Policija.

Ja sam inspektor Tinou.

Njen se izraz izmenio. - O. On mi je dao papirić s brojem, a onda ga je uzeo.

- Ali vi imate kopiju broja radi ubeležbe, zar ne?

- O, da. Uvek tako radimo.

- Da li biste mi dali taj broj, molim vas?

- Svakako.

Napisala je broj na komadiću papira i predala ga inspektoru. Gledao ga je nekoliko

trenutaka. Kod zemlje bio je 39, a pozivni u zemlji 01. Italija. Palermo.

- Hvala vam. Da li se slučajno sećate imena koje vam je dao.

- Da. Bilo je Braun. Tom Braun.

Telefonski razgovor je Tonia Ricolia unervozio. Morao je otići u toalet. Prokleti Pete

Luka! Naprd na uglu Trga Kolonaki, Ricoli je ugledao natpis: Aphoritirion, W.C. Muškarci i žene

su prolazili kroz ista vrata i koristili iste pogodnosti. A Grci se nazivaju civiliziranima, pomisli

Ricoli. Gadljivo.

Četvorica ljudi su sedela za stolom za razgovore u brdima iznad Palerma.

- Roba je već trebala da bude upućena, Pete - jedan od njih se požalio. - U čemu je

problem?

- Nisam siguran. Problem je možda Toni Ricoli,

- Nikad pre nismo imali teškoća s Tonijem.

- Ja to znam - ali ponekad ljudi postanu pohlepni. Mislim da će biti najbolje da nekoga

pošaljemo u Atinu da proveri stvari.

- Zaista loše. Toni mi se uvek sviđao.

U Ulici Stadiu broj 10, policijskom sedištu u centru Atine trajao je sastanak. U sobi su bili

šef policije Livreri Dmitri, inspektor Tinou, i jedan Amerikanac, poručnik Valt Keldž, agent u

Carinskom odseku Ministarstva finansija SAD.

- Imamo vest - govorio je Keldž - da se sprema veliki posao s drogama. Isporuka odlazi

iz Atine. U to je uključen Toni Ricoli.

Inspektor Tinou je ćutio. Grčka policija nije volela uplitanje drugih zemalja u svoje

poslove. Naročito Amerikanaca. Oni su uvek too-sou, tako sigurni u sebe.

Progovorio je šef policije: - Mi već radimo na tome, poručniče. Toni Ricoli je pre kratkog

vremena telefonirao u Palermo. Sada ulazimo u trag tom broju. Kad ga budemo imali, imaćemo

i njegov izvor.

Zazvonio je telefon na njegovom stolu. Dmitri i inspektor Tinou pogledaše jedan

drugog.

90

Inspektor Tinou je podigao slušalicu. - Jesi li ga dobio? - Slušao je na trenutak,

bezizražajna lica, a onda je spustio slušalicu.

- Dakle?

- Ušli su u trag broju.

- I?

- Bio je to poziv u javnu telefonsku govornicu na gradskom trgu.

- Gsšoto!

- Naš je gospodin Ricoli vrlo incheskipnos.

Valt Keldž je nestrpljivo sedeo: - Ja ne govori grčki.

- Oprostite, poručniče. To znači da je on vrlo prepreden.

Keldž je rekao: - Hteo bih da pojačate praćenje tog čoveka.

Čovekova nabusitost. Šef Dmitri se okrenuo inspektoru Tinou: - Mi zaista nemamo

dovoljno dokaza da učinimo više, je li tako?

- Nemamo, gospodine. Samo jake sumnje.

Šef Dmitri se okrenuo Valtu Keldžu. - Bojim se da nemam dovoljno ljudi koji bi sledili

svakoga na koga sumnjamo da je uključen u narkotike.

- Ali Ricoli...

- Uveravam vas, mi imamo svoje izvore, gospodine Keldž. Ako dobijemo neku dodatnu

informaciju, mi znamo gde ćemo vas pronaći.

Valt Keldž ga je gledao prekornim pogledom. - Nemojte predugo čekati - rekao je. -

Isporuka će otići.

Vila u Rafini je bila spremna. Posrednik za prodaju nekretnina je rekao Konstantinu

Demirisu: - Znam da ste vilu kupili nameštenu, ali bih mogao preporučiti novi nameštaj...

- Ne, želim da sve bude onako kako je sada.

Onako kako je bilo kad su ga njegova neverna Noel i njen ljubavnik, Lari, izdali. Prošao

je kroz dnevni boravak. Jesu li vodili ljubav ovde nasred poda? U nekoj sobici? U kuhinji?

Demiris je ušao u spavaću sobu. U uglu je bio veliki krevet. Njihov krevet. U kome je Daglas

milovao Noelino golo telo, gde je ukrao ono što je pripadalo Demirisu. Daglas je platio svoju

izdaju a sad će opet platiti. Demiris je pogledao na krevet. Najpre ću ovde voditi ljubav s

Katarinom pomisli Demiris. A onda u drugim sobama. Katarini je telefonirao iz vile.

- Halo.

- Mislio sam na vas.

Toni Ricoli je imao dvojicu neočekivanih posetilaca sa Sicilije. U njegovu hotelsku sobu

su ušli nenajavljeni, i Ricoli je odmah namirisao neugodnost. Alfredo Mankuso je bio velik, a

Đino Laveri još veći.

Mankuso je odmah prešao na stvar. - Poslao nas je Pete Luka.

Ricoli je nastojao zvučati neusiljeno. - To je fino. Dobro došli u Atinu. Što mogu učiniti

za vas?

- Možeš prekinuti s tim govnima, Ricoli - rekao je Mankuso. - Pete želi znati kakvu vrstu

igre igraš?

- Igre? O čemu vi govorite? Objasnio sam mu da imam mali problem.

91

- Zbog toga smo ovde. Da ga pomognemo rešiti.

- Čekajte na trenutak, prijatelji - protestvovao je Ricoli. - Ja imam pohranjenu pošiljku, i

na sigurnom je. Kad...

- Pete je ne želi pohranjenu. On je mnogo novca uložio u nju. - Laveri je stavio šaku na

Ricolieva prsa i gurnuo ga na stolicu. - Da ti objasnim, Ricoli. Da je ta stvar bila sad već na

ulicama Nju Jorka, kao što je trebalo biti, Pete je mogao uzeti novac, oprati ga i staviti ga da radi

na ulici. Znaš na što mislim?

Ja bih verovatno mogao svladati ovu dvojicu gorila, mislio je Ricoli. Ali je znao da se ne

bi borio protiv njih, tukao bi se protiv Luke.

- Svakako, ja tačno razumem što kažeš - umirujuće je rekao Ricoli. - Ali više nije onako

lako kako je bilo. Grčka policija je posvuda, i imaju i narka iz Vašingtona. Ja imam plan....

- Ima ga i Pete - prekinu ga Laveri. - Znaš li koji je njegov plan? On kaže da ti prenesemo

da ćeš, ako roba ne bude na putu iduće nedelje, morati ti sam doći s gotovinom.

- Hej! - protestvovao je Ricoli. - Ja nemam taj novac. Ja...

- Pete je mislio da ga možda nemaš. I zato nam je rekao da nađemo drugi način kako da

platiš.

Toni Ricoli je duboko uzdahnuo. - Okej. Samo mu recite da je sve pod kontrolom.

- Svakako. U međuvremenu, mi ćemo se muvati u blizini. Imaš nedelju dana.

Toni Ricoli je smatrao pitanjem časti da nikad ne pije prepodne, ali kad su ta dvojica

otišli, izvukao je bocu skoča i popio dva duga gutljaja. Osećao je kako toplina skoča prolazi kroz

njegovo telo, ali mu to nije pomoglo. Ništa mi neće pomoći, mislio je. Kako se starac mogao tako

okrenuti protiv mene? Bio sam mu poput sina a on mi sada daje samo nedelju dana da se

izvučem iz ovoga. Treba mi mula, brzo. Kasino, odlučio je. Tamo ću naći mulu.

U deset sati iste večeri, Ricoli se odvezao do Lutrakia, popularnog kasina pedeset milja

zapadno od Atine. Lunjao je velikom, prostorijom za igru, promatrajući što se događa. Uvek je

bilo mnogo gubitnika, spremnih da učine bilo šta da bi dobili još novaca za kockanje. Što je

osoba očajnija, to je lakši plen. Ricoli je opazio svoju metu gotovo odmah, za ruletom. Bio je to

mali muškarac, ptičjeg izgleda, sede kose, pedesetih godina, a maramicom je stalno brisao znoj

sa čela. Što je više gubio, to se više znojio.

Ricoli ga je posmatrao sa zanimanjem. Već je pre video te simptome. Ovo je bio klasičan

slučaj kompulzivnog gubitnika koji je gubio više nego što je sebi mogao priuštiti.

Kad su čipovi ispred čoveka nestali, obratio se krupijeu: - Ja... ja bih hteo potpisati za

drugu hrpu čipova.

Krupije se okrenuo i pogledao u šefa.

- Daj mu. To će biti poslednje.

Toni Ricoli se pitao koliko je ptica već uhvaćena, seo je pored čoveka i uključio se u igru.

Rulet je igra u kojoj lako ostaješ bez para, ali je Ricoli znao kako treba igrati, pa je njegova hrpa

čipova rasla dok se ona ispred čoveka pored njega smanjivala. Gubitnik je očajnički širio čipove

po celom stolu, igrajući brojke, boje, igrajući čudno. On nema ni pojma šta zapravo radi, pomisli

Ricoli.

92

Poslednje čipove je povukao krupije. Stranac je sedeo, ukočen. Pun nade je pogledao u

krupijea. - Da li bih ja...?

Krupije je zatresao glavom: - Žao mi je.

Čovek je uzdahnuo i ustao.

Ricoli je ustao u isto vreme. - Loše je išlo - rekao mu je sa simpatijama. - Ja sam imao

malo sreće. Dopustite mi da vam platim piće.

Čovek je žmirkao. Glas mu je bio nesiguran: - To je lepo od vas, gospodine.

Našao sam mulu, pomisli Ricoli. Čoveku je očito trebalo novaca. On će verovatno skočiti

od zadovoljstva na ponudu da u Nju Jork ponese nevini paket za sto ili nešto više dolara, i za

besplatan put do Sjedinjenih Država.

- Moje je ime Toni Ricoli.

- Viktor Korontis.

Ricoli je poveo Korontisa do bara. - Šta ćete popiti?

- Ja... ja se bojim da mi više nije preostalo novaca.

Toni Ricoli je široko mahnuo rukom. - Ne brinite oko toga.

- Onda bih retsinu, hvala vam.

Ricoli se okrenuo konobaru. I chivas regal s kockama leda.

- Jeste li ovde kao turist? - uljudno ga upita Korontis.

- Da - odgovorio je Ricoli. - Na odmoru sam. Zemlja je divna.

Korontis je slegnuo ramenima. - Mislim da je tako.

- Vama se ovde ne sviđa?

- O, lepo je, u redu. Samo je stvar u tome što je postalo tako skupo. Hoću reći - sve cene

idu gore. Ukoliko niste milioner, teško je staviti hranu na stol, osobito kad imate ženu i četvoro

dece. - Reči su mu bile gorke.

Sve bolje i bolje. - Čime se bavite, Victore? - neusiljeno će Ricoli.

- Ja sam kustos u Atinskom državnom muzeju.

- Da? Šta je posao kustosa?

U Korontisovu se glasu osetila nota ponosa. - Ja vodim brigu o svim antikvitetima koji se

iskopaju u Grčkoj. - Otpio je gutljaj. - Dobro, ne baš nad svima, svakako. Imamo druge muzeje.

Acropolis i Nacionalni arheološki muzej. Ali naš muzej ima najvrednije eksponate.

Toni Ricoli se zainteresovao: - Koliko vrede?

Viktor Korontis je slegnuo ramenima: - Većina njih je neprocenjiva. Postoji zakon koji

zabranjuje odnošenje antikviteta iz zemlje, dakako. Ali u našem muzeju imamo malu trgovinu

koja prodaje kopije.

Ricoliev je mozak stao ubrzano raditi: - To je tako? Koliko su dobre te kopije?

- O, one su izvrsne. Jedino stručnjak može vidjeti razliku između falsifikata i originala.

- Dopustite mi da vam ponudim još jedno piće - rekao je Ricoli.

- Hvala vam. Vrlo ste ljubazni. Bojim se da nisam u mogućnosti da vam uzvratim.

Ricoli se nasmešio. - Ne brinite oko toga. Zapravo, ima nešto što biste mogli učiniti za

mene. Hteo bih videti vaš muzej. Zvuči očaravajuće.

93

- O, i jeste - oduševljeno ga je uveravao Korontis. - To je jedan od najzanimljivijih muzeja

na svetu. Bio bih srećan da vam ga pokažem kad god zaželite. Kad ćete biti slobodni?

- Kako bi bilo sutra ujutro?

Toni Ricoli je osećao da je natrapao na nešto što je mnogo probitačnije nego mula.

Atinski državni muzej je smešten na Platia Sintagma, u srcu Atine. Sam muzej je lepa

zgrada izgrađena u stilu drevnog hrama, sa četiri jonska stupa napred, s grčkom zastavom na

vrhu, i sa četiri izrezbarene figure na visokom krovu.

U unutrašnjosti su velike mermerne hale sadržavale antikvitete iz raznih razdoblja grčke

istorije, a sobe su bile ispunjene drevnim predmetima i eksponatima. Imamo zlatne kupe i

zlatne krune, optočene mačeve i posude za napitke u čast bogova. U jednom su ormaru četiri

zlatne pokopne maske, a u drugom fragmenti vekovima starih kipova.

Viktor Korontis je lično pokazivao muzej Toniu Ricoliu. Korontis se zaustavio ispred

ormara u kojem je bila figurina boginje s krunom opijumskog maka. -To je boginja maka -

objasnio je prigušenim glasom. Kruna je simbol njene funkcije kao donositeljke snova,

otkrivenja i smrti.

- Koliko bi to moglo vredeti?

Korontis se nasmijao. - Kad bi bila na prodajz Mnogo miliona.

- Zaista?

Mali je kustos bio očito ispunjen ponosom dok je hodao i pokazivao svoje neprocenjive

dragocenosti. - Ovo je glava kurosa, 530 godina pre n.e. ... ovo je glava Atine s korinćanskom

kacigom, otprilike 1450. pr. n. a, ovde je fabulozni primerak, Zlatna maska Ahejca i kraljevske

grobnice mikenske akropole, iz šesnaests veka pr. n.e. Veruje se da je to Agamemnon.

- Ma šta kažete?

Odveo je Tonia Ricolia do drugog ormara. U njemu bila divna amfora.

- Ovo je jedna od mojih favorita - priznao je Korontis, smešeći se od zadovoljstva. - Ja

znam da roditelj ne bi smeo imati najdraže dete, ali si ne mogu pomoći. Ova amfora...

- Meni izgleda kao vaza.

- A - da. Ova je vaza otkrivena u prestolnoj sobi za vreme iskopavanja u Knososu.

Možete videti deo koji prikazuju hvatanje bika mrežom. U stara vremen, naravno, bikove su

hvatali mrežama kako bi se izbeglo prerano prosipanje njihove svete krvi, tako da...

- Koliko je to vredno? - prekinu ga Ricoli.

- Pretpostavljam oko deset miliona dolara.

Toni Ricoli se namrštio. - Za to?

- Svakako! Morate se podsetiti da ovo potiče iz kasnog minojskog razdoblja, odmah

nakon 1500. godin pr. n. e.

Toni je gledao i video desetine ormara ispunjenih eksponatima. - Je li sve ovo tako

vredno?

- O, ne, nije. Samo pravi antikviteti. Oni su nezamenjivi, dakako, i daju nam ključ za

razumevanje kako su živele drevne civilizacije. Dopustite mi da vam pokažem nešto ovde.

Toni je sledio Korontisa u drugu sobu. Zaustavili su se ispred ormana u uglu. Victor

Korontis je pokazao jednu vazu: - Ovo je jedan od naših najvrednijih primeraka. Ovo je jedan od

94

najranijih primera simbolizma fonetskih znakova. Krug s krstom koji vidite - to je figura Ka.

Krug s krstom je jedan od najranijih oblika koji su nacrtala ljudska bića da bi izrazila kosmos.

Postoji samo...

Koga briga? - Koliko to vredi? - upitao je Toni.

Korontis je uzdahnuo. - Kraljevsku cenu.

Kad je Toni Ricoli tog jutra napustio muzej, zbrajao je bogatstvo izvan svojih najdivnijih

snova. Zahvaljujući fantastičnom zamahu sreće, natrapao je na zlatni rudnik. Tražio je mulu, a

umesto nje je pronašao ključ kuće s blagom. Profiti od posla s heroinom bili bi podeljeni na šest

delova. Niko nije bio toliko glup da bi prevario Familiju, ali je pljačka antikviteta opet nešto

drugo. Ako prokrijumčari artifakte iz Grčke, to će biti posao sa strane koji pripada samo njemu,

banda ne bi mogla ništa očekivati od toga. Ricoli je imao jak razlog da se oseća zaneseno. A

sada, sve što moram učiniti, mislio je Ricoli, to je smisliti način kako da zakačim ribu. Kasnije ću

se brinuti oko mule.

Te je večeri Ricoli poveo svog novog prijatelja u Mostrov Athenu, noćni klub gde je

zabava bila raskalašena a ljubazne domaćice su bile na raspolaganju nakon predstave.

- Pokupimo dve kurve pa se malo zabavimo - predložio je Ricoli.

- Trebalo bi da se vratim svojoj porodici - protestvovao je Korontis. - Osim toga, bojim se

da ja sebi ne bih mogao priuštiti tako nešto.

- Hej, vi ste moj gost. Ja imam slobodne trošks reprezentacije. Mene to ništa ne košta.

Ricoli je sredio s jednom od devojaka da Viktora Korontisa povede u svoj hotel.

- Zar vi nećete doći? - upita ga Korontis.

- Imam malo posla koji moram obaviti - rekao je Toni. - Pođite samo napred. Sve je već

sređeno.

Idućeg je jutra Toni Ricoli opet navratio u muzej. Velika grupa turista prolazila je kroz

razne prostorije, diveći se drevnom blagu.

Korontis je poveo Ricolia u svoju kancelariju. Pravo je crveneo. - Ja... ja ne znam kako da

ti zahva za prošlu noć, Toni. Ona... bilo je divno...

Ricoli se nasmešio. - Zašto služe prijatelji?

- Ali nema ničega čime bih ti mogao uzvratiti.

- To i ne očekujem - ozbiljno će Ricoli. - Sviđaš mi se. Lepo mi je biti u tvom društvu.

Usput, večeras će se u jednom od hotela igrati poker, malo pokera. Ja ću ići. Jesi li

zainteresovan?

- Hvala. Voleo bih, ali... - Slegnuo je ramenima. - Mislim da bi bilo bolje da ne idem.

- Ma, hajde. Ako je novac to što te brine, ne uzrujavaj se oko toga. Ja ću ti dati novac.

Korontis je stresao glavom. - Već si bio previše ljubazan. Kad bih izgubio, ne bih ti

mogao vratiti.

Toni Ricoli se nacerio. - Ko je rekao da ćeš izgubiti. To je nameštaljka.

- Nameštaljka? Ja... ja ne razumem.

Ricoli je rekao mirno: - Moj prijatelj Oto Dalton vodi igru. U gradu ima američkih turista

s mnogo novca koji se vole kockati, pa ćemo ih Oto i ja - uzeti.

95

Korontis ga je gledao raširenih očiju. - Uzeti ih? Hoćeš reći, vi... vi ćete varati? - Korontis

je oblizao usne. - Ja... ja nikad nisam učinio nešto slično tome.

Ricoli je klimnuo sa simpatijom. - Ja razumem. Ako ti to smeta, ne bi trebalo da ulaziš.

Samo sam pomislio kako bi ti to bio jednostavan način da pokupiš dve ili tri hiljade dolara.

Korontisove se oči raširiše. - Dve ili tri hiljade dolara?

- O, da. Najmanje.

Korontis je opet oblizao usne. - Ja... ja... nije li to opasno?

Toni Ricoli se nasmejao. - Kad bi to bilo opasno, ja to ne bih činio, zar bih? To je komad

kolača. Oto je mehaničar... diler. On može deliti s vrha, s dna, iz sredine. On to već radi

godinama i nikad ga nisu ulovili.

Korontis je sedeo i zurio u Ricolia. - Koliko... koliko bi mi trebalo da uđem u igru?

- Oko pet stotina dolara. Ali ću ti nešto reći. Ta će igra biti sigurna stvar, pa ću ti ja

posuditi pet stotina dolara, a ako izgubiš ne moraš ih vratiti.

- To je zaista velikodušno s tvoje strane, Toni. Zašto... zašto si takav prema meni?

- Reći ću ti zašto - Tonijev glas je bio ispunjen gnevom. - Kad ja vidim poštena čoveka

koji toliko radi kao ti, s odgovornim položajem kao što je kustos jednog od najvećih muzeja na

svetu, a država te ne ceni dovoljno da ti da pristojnu platu - i ti muku mučiš da bi ishranio svoju

porodicu - dakle, da ti kažem istinu Viktore, ja sav gorim. Koliko je prošlo od tvoje povišice.

- Oni... oni ne daju povišice.

- Dakle, tu smo. Slušaj. Imaš izbor, Viktore. Možeš mi dopustiti da ti večeras učinim

malu uslugu kako bi mogao pokupiti nekoliko hiljada dolara i počeo živeti kao što bi trebalo, ili

nastaviti do kraja života živeti od ruke do usta.

- Ja... ja ne znam, Toni. Ne bi trebalo da ja...

Toni Ricoli je ustao. - Razumem. Možda ću se vratiti u Atinu za godinu ili dve, i možda

ćemo se ope malo družiti. Bilo mi je zadovoljstvo upoznati te Viktore. - Ricoli se uputio prema

vratima.

Korontis je doneo odluku. - Čekaj. Ja... ja bih hteo poći večeras s tobom.

Zagrizao je udicu. - Hej, to je sjajno - rekao je Ton Ricoli. - Doista mi je drago što ću ti

moći pomoći da izađeš iz te situacije.

Korontis je oklevao. - Oprosti mi, ali želim biti siguran jesam li te tačno shvatio. Rekao si

da ako izgubim pet stotina dolara da ih ne moram vratiti?

- Tako je - odgovori mu Ricoli. - Zato jer ne može izgubiti. Igra je fiksirana.

- Gde će se igrati?

- Soba četri-dvadeset u Hotelu Metropol. Deset sati. Kaži svojoj ženi da ćeš do kasno da

radiš.

96

12.

Osim Tonia Ricolia i Viktora Korontisa u sobi su bila još četvorica.

- Želim da se upoznaš s mojim prijateljem Otom Daltonom - rekao je Ricoli. - Viktor

Korontis.

Pozdravili su se.

Ricoli je upitno pogledao ostalu dvojicu. - Ne verujem da sam već upoznao ostalu

gospodu.

Ogo Dalton ih je predstavio.

- Peri Bresler iz Detroita ... Marvin Sejmur iz Hjustona... Sal Prici iz Nju Jorka.

Viktor Korontis je klimiuo gospodi, ne verujući svom glasu.

Oto Dalton je bio u šezdesetim godinama, sedokos, ljubazan. Peri Bresler je bio mlađi, ali

mu je lice bilo otegnuto i izmučeno. Marvin Sejmur je bio mršav čovek mladalačkog izgleda. Sal

Prici je bio krupan čovek, građen poput hrastova stabla, sa snažnim rukama, imao je male,

podle oči, a lice mu je bilo puno ružnih brazgotina od noža.

Ricoli je pre igre kratko izvestio Korontisa. - Ovi prijani imaju mnogo novaca. Mogu sebi

priuštiti da mnogo izgube. Sejmur je vlasnik osiguravajućeg društva, Bresler ima zastupničku

prodaju automobile duž Sjedinjenih Država, a Sal Prici je šef velikog sindikata u Nju Jorku.

Govorio je Oto Dalton: - U redu, gospodo. Hoćemo li početi? Beli su čipovi pet dolara,

plavi deset, crveni dvadeset pet, a crni pedeset. Da vidimo boju vašeg novca.

Korontis je izvukao pet stotina dolara koje mu je posudio Toni Ricoli. Ne, pomislio je,

nije posudio već dao. Pogledao je u Ricolia i nasmešio se. Kako je Ricoli divan prijatelj.

Ostali su izvlačili velike svežnjeve novčanica. On je stresao ramenima. Njegov prijatelj

Ricoli će o tome povesti računa. Ali ako on pobedi. Korontisa je preplavio nagli osećaj euforije.

Igra je počela.

Bio je deliteljev izbor. Ulozi su ispočetka bili mali. Najpre se igralo s pet karata, pa sa

sedam karata, zatim vučeni pa visoko-niski poker.

Ispočetka su dobici i gubici bili ravnomerno raspodeljeni, a onda se sreća stala okretati.

Činilo se da Viktor Korontis i Toni Ricoli ne mogu pogrešiti. Ako su oni imali dobre

karte, ostali su imali gore. Ako su drugi imali dobre ruke, Korontis i Ricoli su imali bolje.

Viktor Korontis nije mogao verovati svojoj sreći. Na kraju večeri dobio je gotovo dve

hiljade dolara. To je bilo poput čuda.

- Vas, momci, zacelo prati sreća - mrmljao je Marvin Sejmur.

- I ja bih rekao - saglasio se Bresler. - Kako bi bilo da sutra pružite još jednu mogućnost?

- Javiću vam - rekao je Ricoli.

Kad su otišli, Korontis je uzviknuo: - Ja to ne mogu poverovati. Dve hiljade dolara!

Ricoli se smejao. - To su sitnice. Rekao sam ti. Oto je jedan od najspretnijih mehaničara u svom

poslu. Ti momci umiru od želje da se opet okušaju s nama. Jesi li zainteresovan?

97

- Možeš se kladiti. - Na Korontisovu se licu pojavio široki osmeh. - Mislim da sam se

upravo našalio.

Sledeće je večeri Viktor Korontis dobio u pokeru tri hiljade dolara.

- To je fantastično! - rekao je Ricoliu. - Zar ne sumnjaju u nešto?

- Svakako da ne sumnjaju. Kladim se u to da će sutra zatražiti od nas da povisimo uloge.

Misle da će tako povratiti svoj novac. Jesi li u igri?

- Svakako, Toni. Jesam.

Kad su seli da igraju, Sal Prici je rekao: - Znate, dosad smo mi uveliko gubili. Kako bi

bilo da povisimo uloge?

Toni Ricoli je pogledao u Korontisa i namignuo mu.

- Što se mene tiče, u redu je, - rekao je Ricoli. - Što kažete vi, momci?

Svi su klimnuli, pristajući na predlog.

Oto Dalton je postavio hrpu čipova. - Beli su pedeset dolara, plavi stotinu, crveni pet

stotina, crni hiljadu.

Viktor Korontis je nemirno pogledao u Ricolia. Nije mislio da će ulozi biti tako visoki.

Ricoli mu je klimnuo, uveravajući ga da je sve u redu.

Igra je počela.

Ništa se nije izmenilo. Ruke Viktora Korontisa bile su magične. S bilo kojim kartama koje

je imao tukao je ostale. I Toni Ricoli je dobijao, ali ne toliko.

- Jebene karte! -gunđao je Prici. - Promenimo špilove.

Oto Dalton je izvukao novi špil.

Korontis je pogledao na Tonia Ricolia i smešio se. Znao je da ništa neće izmeniti njihovu

sreću u igri.

U pola noći su naručili sendviče. Igrači su imali pauzu od petnaest minuta.

Toni Ricoli je poveo Korontisa u stranu. - Rekas sam Otu da ih malo pridobije - šapnuo

mu je.

- Ja ne razumem.

- Neka pobede nekoliko ruku. Budu li stalno gubili, obeshrabriće se i napustiti igru.

- O, tako. To je vrlo lukavo.

- Kad pomisle da je vreme da se razgale, mi ćemo opet povisiti uloge i dobro ih stisnuti

uza zid.

Viktor Korontis je oklevao. - Ja sam već zaradis toliko novca, Toni. Zar ne misliš da bi

bilo najboljs da se povučemo iz igre dok smo...

Toni Ricoli ga je pogledao u oči i rekao: - Viktore kako bi ti se svidelo da večeras pođeš

odavde s pedeset hiljada dolara u džepu?

U nastavku igre, Bresler, Prici i Sejmur stadoše dobijati. Korontisove su ruke još bile

dobre, ali su drugi bili bolji.

Oto Dalton je genije, pomislio je Korontis. Gledao ga je kako deli i nije mogao primetiti

nijedan krivi potez.

Kako se igra nastavljala, tako je Viktor Korontis gubio. Nije se brinuo. Za nekoliko

minuta, kad su već - koja je ono bila reč? - pridobili ostale, on, Ricoli i Dalton će krenuti prema

98

cilju.

Sal Prici je likovao. - Dakle - rekao je - čini se da ste se vi momci malo ohladili.

Toni Ricoli je žalosno zatresao glavom. - Da, čini se da je tako, zar ne? - Korontisu je

uputio pogled razumevanja.

- Sreća vas nije mogla stalno pratiti - rekao je Marvin Sejmur.

Progovorio je Peri Bresler. - Šta kažete na to da opet povisimo uloge, pa da vas

prasnemo kako valja?

Toni Ricoli se pretvarao kao da razmišlja o tom predlogu. - Ne znam - zamišljeno će.

Okrenuo se Viktoru Korontisu. - Šta ti misliš, Viktore? - upita ga.

Kako bi ti se svidelo da večeras pođeš odavde sa pedeset hiljada dolara u džepu? Mogao

bih kupiti kuću i nova kola. Mogu povesti porodicu na odmor... Korontis je gotovo drhtao od

uzbuđenja. Nasmešio se. - Zašto ne? - rekao je.

- U redu - na to će Sal Prici. - Igraćemo stolne uloge. Nebo je granica. Igrali su poker od

pet karata u vučenju. Karte su podeljene.

- Ovo je moj ulog - rekao je Bresler. - Otvorimo za pet hiljada dolara.

Svaki je igrač stavio svoj ulog.

Viktor Korontis je dobio dve kraljice. Izvukao je tri karte, a jedna od njih je također bila

kraljica.

Ricoli je pogledao svoje karte i rekao. - Hiljadu gore.

Marvin Sejmur je gledao svoje karte, pa rekao: - Ja ću zvati i podižem ti dve hiljade.

Oto Dalton je bacio svoje karte. - Previše za mene.

Sal Prici je rekao: - Ja ću zvati.

Novac je otišao igri Marvina Sejmura.

U idućem je deljenju Viktor Korontis dobio osmicu, devetku, desetku i dečka-srce. Jedna

karta od pravog fleša!

- Ja tražim da se otvori za hiljadu dolara - rekao je Dalton.

- Ja tražim da se otvori i podižem ti hiljadu.

Sal Prici je rekao: - Bacimo još hiljadu.

Bio je red na Korontisu. Bio je siguran da će njegov fleš potući ono što god drugi imaju.

Bio je udaljen samo jednu kartu.

- Tražim. - Izvukao je kartu i stavio je licem prma dole, ne usuđujući se da je pogleda.

Bresler je spustio ruku. - Par četvorki i par desetki.

Prici je spustio svoju ruku. - Tri sedmice.

Okrenuli su se Viktoru Korontisu. Duboko je uzdahnuo i podigao kartu koja je bila s

licem nadole. Bil je crna. - Bankrot - rekao je. Bacio je kartu.

Uložena svota je bila sve veća. Hrpa čipova ispre Viktora Korontisa spala je gotovo na

ništa. Zabrinuto je pogledao u Tonia Ricolia.

Ricoli se smešio uveravajući ga, s osmehom koji je govorio nema razloga za zabrinutost.

Ricoli je otvorio sledeći novac.

Karte su podeljene. - Mi ćemo s hiljadu dolara.

Peri Bresler je rekao: - Podižem vam hiljadu.

99

Marvin Sejmur: - Ja vam bacam dve.

Sal Prici: - Znate šta, momci? Ja mislim da blefirate. Podignimo još pet.

Viktor Korontis još nije pogledao svoje karte. Kada će prestati prokleto pridobijanje?

-Viktore?

Korontis je polako podigao karte i raširio ih. As, drugi as, treći as, kralj, desetka. Krv mu

je počela brzo kolati.

- Jesi li unutra?

Nasmejao se sebi. Pridobijanje je prestalo. Znao je da će dobiti još jednog kralja za "punu

kuću", tri karte iste vrednosti i drugi par. Odbacio je desetku i nastojao da mu glas ne zvuči

usiljeno. -Pozvaću. Jednu kartu, molim.

Oto Dalton je rekao: - Ja ću uzeti dve. - Pogledaoje svoje karte. - Podižem hiljadu.

Toni Ricoli je zatresao glavom. - Prebogato za mene. - Odbacio je karte.

- U nutra sam - sada će Prici - i podižem pet hiljada.

Marvin Sejmur je odbacio karte. - Ja izlazim.

Nasta dvoboj između Viktora Korontisa i Sala Pricia.

- Zovete li? - upita ga Prici. - To će vas koštati još pet hiljada.

Viktor Korontis je pogledao na svoju hrpu čipova. Pet hiljada je sve što mu je ostalo. Ali

kad ovo pobedim, mislio je. Opet je pogledao na svoje karte. Nije ih se moglo pobediti. Hrpu

čipova je stavio nasred stola, pa povukao kartu. Bila je petica. Ali je još imao tri asa. Spustio je

karte. - Tri asa.

Prici je raširio svoje karte. - Četiri dvojke.

Korontis je sedeo ošinut i gledao kako Prici uzima ulog. Nekako se osećao kao da je

izneverio svog prijatelja Tonia. Da sam samo mogao izdržaši dok ne počnemo dobijati.

Bio je red na Priciu. - Igra sa sedam karata - objavio je. - Stavimo po hiljadu uloga.

Ostali igrači su stavili svoje uloge.

Viktor Korontis je bespomoćno gledao u Tonia Ricolia. - Ja nemam...

- U redu je - rekao je Ricoli. Okrenuo se drugima. - Gledajte, momci, Viktor danas nije

imao prilike doneti toliko gotovine, ali vas uveravam da će sve biti u redu. Dajmo mu kredit, pa

će to rešiti na kraju večeri.

Prici je rekao: - Stani. Šta je ovo - jebeno kreditno društvo? Ja ne razlikujem Viktora

Korontisa od Adamova dupeta. Kako znamo da će platiti?

- Za to imate moju reč - uveravo ga je Toni Ricoli.

- Ovde će Oto garantovati za mene.

Progovorio je Oto Dalton. - Ako Toni kaže da je Korontis u redu, onda je u redu.

Sal Prici je slegnuo ramenima. - Dobro, smatram da je u redu.

- Za mene je u redu - javio se Peri Brasler.

Oto Dalton se okrenuo Viktoru Korontisu. - Koliko biste hteli?

- Daj mu deset hiljada - na to će Toni Ricoli.

Korontis ga je iznenađeno pogledao. Deset hiljada dolara je više novca nego je zaradio u

dve godine. A Ricoli mora da zna šta radi.

Viktor Korontis je progutao. - Tako... to će biti u redu.

100

Hrpa čipova stavljena je ispred Korontisa.

Karte su te večeri bile neprijatelj Viktora Korontisa. Kako su ulozi povisivani, tako se

njegova nova hrpa čipova smanjivala. I Toni Ricoli je gubio.

U dva sata ujutro imali su pauzu. Korontis je imao Tonia u ćošku.

- Šta se događa? - panično je prošaptao Korontis. - Moj Bože, znaš li koliko sam novca

izgubio?

- Ne brini se, Viktore. I ja sam. Otu sam dao znak, kad bude njegov red da deli, igra će se

preokrenuti. Mi ćemo ih uveliko udariti.

Opet su seli na svoja mesta.

- Dajte mom prijatelju još dvadeset pet hiljada dolara. - rekao je Ricoli.

Marvin Sejmur se namrštio. - Jesi li siguran da on želi nastaviti s igrom?

Ricoli se okrenuo Viktoru Korontisu. - Na tebi je da odlučiš.

Korontis je oklevao. Dao sam Otu znak igra će se preokrenuti. - U igri sam.

- Okej.

Ispred Korontisa stavljeno je čipova u vrednosti od dvadeset pet hiljada dolara.

Pogledao je u čipove i odjednom se osetio vrlo sretnim.

Delio je Oto Dalton. - U redu, gospodo. Igra je u pet karata. Početni je ulog hiljada

dolara.

Igrači su stavili svoje čipove na sredinu stola.

Dalton je podelio pet karata svakom igraču. Korontis nije gledao u svoje karte.

Pričekaću, mislio je, Tako će biti sreća.

- Stavite svoje opklade.

Marvin Sejmur, koji je sedeo zdesne strane Daltonu, na trenutak je gleda svoje karte. - Ja

izlazim. - Odbacio je karte.

Sal Prici je bio sledeći. - Ja zovem i podižem hiljadu. - Stavio je svoje čipove nasred stola.

Toni Ricoli je gledao u svoje karte i nacerio se. -Ja hoću povisiti i povisujem za još pet

hiljada.

Viktora Korontisa će stajati šest hiljada dolara da ostane u igri. Polako je podigao ruku i

raširio karte. Nije mogao poverovati ono šta je video. Držao je, bez novih karata, čisti fleš -

peticu, šesticu, sedmicu, osmicu i devetku srca. Savršene karte! Dakle, Toni je bio u pravu.

Hvala Bogu! Korontis je nastojao sakriti uzbuđenje. - Ja hoću povisiti i povisujem vam za pet

hiljada. - To su karte koje će ga učinit bogatim.

Dalton je odbacio svoje karte. - Ne za mene. Ne ostajem.

- Za mene je - rekao je Sal Prici. - Ja mislim da vi blefirate, drugar. Ja ću zvati i podižem

vam još pet hiljada.

Viktor Korontis je osetio val uzbuđenja koji ga je zahvatio. Dobio je karte života. Ovo će

biti najveć dobitak u igri.

Peri Bresler je proučavao svoje karte. - Dakle, mislim da ću zvati i podići za još pet,

momci.

Opet je bio red na Viktoru Korontisu. Duboko uzdahnuo. - Za vama sam i podižem još

pet. - Gotovo je drhtao od uzbuđenja. Nije se mogao zadržati da ne ispruži ruku i ne pokupi

101

uloge.

Peri Bresler je raširio karte, trijumfalna izgleda lica. -Tri kralja.

Ja sam pobedio? Mislio je Vikts Korontis. - Nije dovoljno dobro - nasmešio se. - Čisti fleš.

- Spustio je karte i brzo posegnuo za bankom.

- Stani! - Sal Prici je polako spustio svoje karte. - Tučem vas s kraljevskim flešom.

Desetka do asa pikova.

Viktor Korontis je pobledeo. Odjednom je oseća slabost, a srce mu stade besno udarati.

- Isuse - rekao je Toni Ricoli. - Dva prokleta ravna fleša? - Okrenuo se Korontisu. - Žao

mi je, Viktore. Ja ne... ja ne znam šta da kažem.

Oto Dalton je rekao: - Mislim da smo gotovi večeras, gospodo. - Pogledao je na papir, pa

se okren Viktoru Korontisu. - Dugujete mi šezdeset pet hilja dolara.

Viktor Korontis je pogledao u Tonia Ricolia, zapanjen. Ricoli je bespomoćno slegnuo

ramenima. Korontis je izvukao maramicu i stao brisati obrve.

- Kako to želite platiti? - upita ga Dalton. - Gotovina ili ček?

- Ja ne uzimam čekove - na to će Prici. Gledao je u Viktora Korontisa. - Uzeću gotovinu.

- Ja... ja... - reči nisu htele van. Bio je svestan da se trese. - Ja... ja nemam to...

Lice Sala Pricia je potamnelo. - Vi šta? I zaštektao je.

Toni Ricoli će brzo. - Čekaj trenutak. Viktor hoće reći, da taj novac nema kod sebe. Rekao

sam da je njegova reč dobra.

- To ne stavlja hleb na moj sto, Ricoli. Ja hoću videti njegov novac.

- Videćeš - uverljivo će Ricoli. - Imaćete ga za idućih nekoliko dana.

Sal Prici je skočio na noge. - Odjebimo to. Ja nisam dobrotvorno društvo. Ja sutra želim

novac.

- Ne uzrujavajte se. Imaćete ga.

Viktor Korontis je bio uhvaćen usred košmara a nije bilo izlaza iz njega. Sedeo je,

nesposoban da se makne, svestan činjenice da drugi odlaze. Toni i Korontis su bili sami.

Korontis je bio omamljen. - Ja... ja nikad ne mogu podići toliko novca - stenjao je. -

Nikad!

Ricoli je stavio ruku na Korontisovo rame. - Ne znam šta da ti kažem, Viktor. Ne znam

šta je pošlo krivo. Smatram da sam ja izgubio noćas isto toliko novca koliko i ti.

Viktor Korontis je obrisao oči. - Ali... ti to možeš sebi priuštiti, Toni. Ja... ja ne mogu.

Moraću im objasniti da im ne mogu platiti.

Toni Ricoli je rekao: - Promislio bih o tome da sam na tvome mestu, Viktore. Sal Prici je

šef Sindikata pomoraca Istočne obale. Čujem da ti momci igraju prilično grubo.

- Ne mogu sebi pomoći. Ako nemam novac, nemam novac. Šta mi može učiniti?

- Dopusti mi da ti objasnim šta ti može učiniti - ozbiljno će Ricoli. - Može učiniti da ti

njegovi momci nastrele ili odstrele kolena. Više nikad nećeš hodati. Može učiniti da ti bace

kiselinu u oči. Više nikad nećeš videti. A onda, kad budeš doživeo sve moguće boli koje možeš

izdržati, on će odlučiti hoće li te ostaviti da tako živiš ili će te ubiti.

Viktor Korontis je piljio u njega, pepeljasta lica. -Ti... ti se šališ.

- Voleo bih da je tako. To je moja greška, Viktore. Nije trebalo da ti dopustim igrati s

102

čovekom kakav je Sal Prici. On je ubica.

- O, moj Bože. Šta ću učiniti?

- Postoji li ikakav način da sakupiš taj novac?

Korontis se stade histerično smejati. - Toni... jedva izdržavam porodicu od onoga što

zarađujem.

- Dakle, ako je tako, jedino šta ti mogu predložiti je da napustiš grad, Viktore. Možda da

napustiš i zemlju. Pođi negde gde te Prici neće naći.

- Ja to ne mogu učiniti - kukao je Viktor Korontis. - Imam ženu i četvoro dece. -

Optužujući je gledao u Tonia Ricolia. - Rekao si da će to biti nameštaljka, da ne možemo

izgubiti. Rekao si mi.

- Znam i zaista mi je žao. To je uvek pre bilo kako treba. Jedino na šta mogu misliti jeste

da je Prici varao.

Korontisovo se lice ispunilo nadom. - Dakle, onda, ako je varao ne moram mu platiti.

- I tu ima problem, Viktore - strpljivo će Ricoli. - Ako ga optužiš da je varao, ubiće te, a

ako mu ne platiš, opet će te ubiti.

- O, moj Bože - zastenjao je Korontis. - Ja sam mrtav čovek.

- Zaista mi je strašno zbog svega ovog šta se dogodilo. Jesi li siguran da ne postoji način

da sakupiš novac.

- Trebalo bi mi da sto puta živim. Hiljadu puta. Sve što imam je pod hipotekom. Gde bih

ja dobio...

I u tom je trenutku Toni Ricoli odjednom osetio nadahnuće. - Čekaj malo, Viktore! Zar

nisi rekao da eksponati u muzeju vrede mnogo novaca?

- Jesam, ali kakve to ima veze s...

- Dopusti mi da završim. Rekao si da su kopije dobre poput originala.

- Naravno da nisu. Stručnjak bi rekao...

- Ma! Stani. Šta ako jedan od tih eksponata nedostaje a na njegovo se mesto stavi kopija?

Hoću reći, kad sam ja bio u muzeju bilo je i mnogo turista. Zar bi oni mogli razlikovati?

- Ne, ali... ja... ja znam na šta ti ciljaš. Ne, ja to nikad ne bih mogao učiniti.

Ricoli mu je rekao smirujuće: - Razumem, Viktore. Samo sam pomislio da bi muzej

mogao pregoreti jedan mali eksponat. Imaju ih toliko.

Viktor Korontis je zatresao glavom. - Ja sam dvadeset godina kustos u tom muzeju.

Nikad ne bih mogao pomisliti na tako nešto.

- Žao mi je. Nije ni trebalo da ti to predložim. Jedini razlog zašto sam pomislio na to bila

je želja da ti tako spasem život. - Ricoli je ustao i protegnuo se

- Dakle, kasno je. Držim da će ti se žena pitati gde si.

Viktor Korontis je zurio u njega. - To bi mi moglo spasiti život? Kako?

- To je jednostavno. Ako uzmeš jedan od tih antiknih...

- Antikviteta.

- ...antikviteta... i daš ih meni, ja bi ih mogao izneti iz zemlje i prodati ih za tebe, pa

Priciu dati novac koji mu duguješ. Mislim da bih ga mogao privoleti da toliko pričeka. I tako bi

se ti lišio brige. Ne mora ti ni reći da bih se izložio velikom riziku zbog teb jer bih - kad bi me

103

uhvatili - bio u gadnom sosu. Ali ti nudim da tako postupim jer osećam da ti to dugujem. To je

moja greška, a sada si ti u ovom sosu.

- Ti si dobar prijatelj - rekao je Viktor Korontn - Ali te ja ne mogu okriviti. Nije trebalo da

ulazim u tu igru. Ti si mi nastojao učiniti uslugu.

- Znam. Ali sam se nadao da će poći drugačije. Dobro, hajde da malo odspavamo. Sutra

ću razgovarati sa tobom. Laku noć, Viktore.

- Laku noć, Toni.

Telefonski poziv u muzej usledio je idućeg jutra. - Korontis?

- Da?

- Ovde Sal Prici.

- Dobro jutro, gospodine Prici.

- Ja zovem zbog one sitnice od šezdeset pet hiljada dolara. Kad to mogu podići?

Viktor Korontis stade teško disati. - Ja... ja nemam novca baš sada, gospodine Prici.

S druge strane žice nasta zlokobna šutnja. - Kavu vi vrstu igre igrate sa mnom?

- Verujte mi, ja ne igram nikakvu igru. Ja...

- Onda ja hoću svoj jebeni novac. Je li to jasno?

- Da, gospodine.

- U koje se vreme muzej zatvara?

- Šest... šest sati.

- Biću tamo. Donesite moj novac ili ću vam razbitlj lice. A posle toga, posle ću vas uistinu

udesiti.

Linija je zamrla.

Viktor Korontis je sedeo u panici. Hteo se sakriti. Ali gde? Obuze ga osećaj potpunog

očajanja, uhvaćen u igru "ako",odnosno "samo da nisam". Samo da te večerš nisam pošao u

kasino, samo da nisam nikad upoznao Tonia Ricolia, samo da sam poslušao obećanje koje sam

dao svojoj ženi da se više nikad neću kockati. Zatresao je glavom da razabere misli. Moram

nešto učiniti - odmah.

U tom je trenutku u njegovu kancelariju ušao Toni Ricoli. - Dobro jutro, Viktore.

Bilo je šest i trideset. Osoblje je otišlo svojim kućama, a muzej je već pola sata bio

zatvoren. Viktor Korontis i Toni Ricoli su gledali u prednja vrata zgrade.

Korontis je bio sve nervozniji. - Šta ako kaže ne? Šta ako svoj novac hoće večeras?

- Ja ću s njim razgovarati - rekao je Toni Ricoli. - Samo pusti da ja govorim.

- Šta ako se ne pojavi? Šta ako samo... znaš... nekoga pošalje da me ubije? Misliš li da bi

to mogao učiniti?

- Ne dok postoji mogućnost da dobije svoj novac - poverljivo će mu Ricoli.

U sedam sati, Sal Prici se najzad pojavio.

Korontis je požurio prema vratima i otvorio ih. - Dobro veče - rekao je.

Prici je gledao u Ricolia. - Koja jebena stvar drži tebe ovde? - Okrenuo se Viktoru

Korontisu. - Ovoje samo između nas.

- Polako - rekao je Ricoli. - Ja sam ovde da pomognem.

- Ne treba mi tvoja pomoć. - Prici se okrenuo Korontisu. - Gde je moj novac?

104

- Ja... ja ga nemam. Ali...

Prici ga je zgrabio za vrat. - Slušaj ti, kurčiću. Ili ćeš mi večeras dati taj novac, ili ću s

tobom nahraniti ribe. Da li me razumeš?

Toni Ricoli je opet uzeo reč: - Hej, oladi. Dobićeš svoj novac.

Prici se sad okrenuo Ricoliu: - Rekao sam ti da ostaneš izvan ovoga. To nije tvoj posao.

- Ja hoću da to bude moj posao. Ja sam Viktorov prijatelj. Viktor nema gotovine baš sada,

ali ima način kako da ti je nabavi.

- Ima li on novac, ili nema?

- Ima, i nema - odgovorio je Ricoli.

- Kakav je to dovraga odgovor?

Ruka Tonia Ricolia je okružila sobu. - Novac je tu.

Sal Prici je pogledom pretraživao prostoriju. - Gde?

- U tim ormarima. Oni su puni antika...

- Antikviteta - automatski će Korontis.

- ...koje vrede bogatstvo. Ja govorim o milionima.

- Daa? - Prici se okrenuo da pogleda u ormare. - Kakva korist od njih dok su zaključane

u ormarima? Ja hoću gotovinu.

- Dobićeš gotovinu - smirujuće će Ricoli. - Dvostruko od onoga šta ti duguje naš prijatelj.

Moraš biti samo malo strpljiv, to je sve. Viktor nije prevarant u igri. Samo mu je potrebno malo

više vremena. Reći ću ti njegov plan. Viktor će uzeti jednu od onih antika... antikviteta... i

pobrinuti se da se to proda. Čim dobije novac, platiće ti.

Sal Prici je zatresao glavom. - Meni se to ne sviđa. Ja ništa ne znam o ovoj antiknoj robi.

- I ne moraš znati. Viktor je jedan od najvećih eksperata na svetu. - Toni Ricoli je otišao

do jednog ormara i pokazao na mermernu glavu u vitrini. - Šta bi rekao koliko ovo vredi,

Viktore?

Viktor Korontis je progutao: - To je boginja Higeja, četrnaesto stoleće pre naše ere. Svaki

sakupljač bi sa zadovoljstvom platio dva ili tri miliona dolara za ovo.

Ricoli se okrenuo Sal Priciu: - Tu smo. Shvataš na šta mislim?

Prici se namrštio: - Ja ne znam. Koliko ću dugo morati čekati?

- Za mesec dana ćeš imati svoj novac udvostručen!

Prici je razmislio na trenutak, a onda klimnuo. - Okej, ali ako moram čekati mesec dana,

ja hoću više. - Recimo još dve stotine velikih.

Toni Ricoli je pogledao na Viktora Korontisa. I Korontis je klimao glavom.

- Okej - rekao je Ricoli. - To je dogovor.

Sal Prici je prišao kustosu. - Dajem ti trideset dana. Ako do tada ne budem imao taj

novac, ti si hrana za pse. Jesam li bio jasan?

Korontis je progutao. - Da, gospodine.

Na Tonia Ricolia je bacio dug, oštar pogled: -Ti mi se ne sviđaš.

Gledali su dok se Sal Prici okrenuo i izašaoj kroz vrata.

Korontis je utonuo na stolicu i stao brisati obrve. - O, moj Bože - rekao je. - Mislio sam da

će me ubiti. Misliš li da bismo mogli dobiti njegov novac za trideset dana?

105

- Svakako - obećao je Toni Ricoli. - Sve šta moraš učiniti je da jednu od tih stvari izvučeš

iz vitrine i na njeno mesto staviš kopiju.

- Kako ćeš je izneti iz zemlje? Ako te ulove ići ćešu zatvor.

- Znam - odvažno će Toni Ricoli. - Ali je to prilika koju moram iskoristiti. Toliko ti

dugujem Viktore.

Jedan sat kasnije, Toni Ricoli, Sal Prici, Oto Dalton, Peri Bresler i Marvin Sejmur su pili u

apartmanu hotela Dalton.

- Glatko kao svila - hvalio se Ricoli. - Kopile se popišalo u gaće.

Sal Prici se nacerio: - Uplašio sam ga, ha?

- Uplašio si mene - na to će Ricoli. - Treba da si jebeni glumac.

- Kako sada stoji stvar? - upita Marvin Sejmur.

Ricoli je odgovorio: - Dogovor je da mi on da jednu od tih antika. Ja ću naći načina da je

prokrijumčarim iz zemlje i prodam je. Onda ću svakom od vas dati njegov deo.

- Lepi - javio se Peri Bresler. -To mi se sviđa.

To je kao da imaš zlatni rudnik, pomislio je Ricoli. Kad Korontis jednom uđe u ovo, on je

skuvan, nema načina da nas se otarasi. Nateraću ga da očisti celi taj prokleti muzej.

Marvin Sejmur je upitao: - Kako ćeš tu stvar izneti iz zemlje.

- Naći ću načina - rekao je Toni Ricoli. Naći ću načina. Morao je. I to brzo. Alfredo

Mankuso i Đino Laveri su čekali.

106

13.

U sedištu policije u Ulici Stadio sazvan je hita sastanak. U sobi za sastanke bili su šef

policije Dmitri, inspektor Tinou, inspektor Nicolino, Valt Keldž agent američkog ministarstva za

finansije, i još nekoliko detektiva. Atmosfera je bila sasvim drugačija nego na prethodnom

sastanku.

Inspektor Nicolino je govorio: - Sada imamo razloga za verovanje da je vaša informacija

bila tačna, gospodine Keldž. - Naši nam izvori kažu da Toni Ricoli pokušava pronaći način kako

da iz Atine prokrijumčari veliku isporuku heroina. Već smo počeli tražiti moguće skladište u

kojem je mogao pohranita svoju robu.

- Jeste li stavili "rep" na Ricolia.

- Jutros smo povećali broj ljudi. - rekao je šef Dmitri.

Valt Keldž je udahnuo: - Nadam se da nije prekasno.

Inspektor Nikolino je odredio dva tima detektiva koji će pratiti Tonia Ricolia, ali je

potcenjivao svoj subjekt. Posle podne je Ricoli postao svestan da ima društvo. Kada bi napustio

mali hotel u kojem je boravio, imao je pratnju, a kad bi se vratio neko bi neusiljeno dangubio u

pozadini. To su bili pravi profesinalci. Ricoliu se to sviđalo. To je bio znak uvažavanja prema

njemu.

Sada ne samo da je trebao naći način kako da heroin iznese iz Atine, već je morao

prokrijumčariti i neprocenjivi antikvitet. Alfredo Mankuso i Đino Laveri su mi za leđima, a

policija je sva na meni popu mokrog čaršava. Moram brzo uspostaviti kontak. Jedino ime koje

mu je neposredno palo na pamet bilo je Ivo Brugi, beznačajni brodovlasnik u Rimu. Ricoli je već

u prošlosti obavljao poslove s Brugiem. To baš nije velika mogućnost za uspeh, ali je bolje nego

ništa.

Ricoli je bio siguran da ima prisluškivač na telefnu u svojoj hotelskoj sobi. Ja moram

smisliti nameštaljku - način kako ću primati telefonske pozive u hotelu. Sedeo je i dugo

razmišljao. Najzad je ustao i pošao prema sobi preko hodnika. Pokucao je i vrata. Vrata je

otvorio stariji muškarac, zlovoljna izraza lica.

- Daa?

Ricoli je sve bacio na šarm. - Oprostite mi - reka je. - Žao mi je što vas uznemiravam. Ja

sam vaš sused. Pitam se da li bih mogao ući i razgovarati s vama jednu minutu?

Čovek ga je sumnjičavo posmatrao: - Otvorite vrata u svojoj sobi.

Toni Ricoli se nasmešio: - Svakako. - Pošao hodnikom, izvukao ključ iz džepa i otvorio

vrata.

Čovek je klimnuo: - U redu. Uđite.

Toni Ricoli je zatvorio vrata i ušao u sobu.

- Šta hoćete?

107

- Zapravo je to jedan lični problem i mrzi me zbog toga vas uznemiravam, ali... Dakle,

evo istine, ja sam na sredini postupka dobivanja razvoda, a moja se žena pobrinula da me prati.

- Zatresao je glavom, gadeći se. - Ona je čak stavila bubu na moj telefon u sobi.

- Žene! - zagraktao je njegov sused. - Neka ih Bog kazni. Prošle sam se godine razveo sa

svojom ženom. Trebalo je da to učinim pre deset godina.

- Doista? No, bez obzira na to, pitao sam se da li biste bili tako dobri da mi dopustite da

nekolicini svojih prijatelja dam vaš telefonski broj kako bi mi mogli ovde telefonirati. Obećavam

vam da neće biti mnogo telefonskih poziva.

Čovek strese glavom: - Ja ne mogu biti uznemi...

Ricoli je izvukao novčanicu od sto dolara iz džepa i rekao: - Ovo je za vaš trud.

Čovek je oblizao usne. - O. Dakle, svakako - rekao je. - Mislim da će biti u redu. Prijatelju

sapatniku ću sa zadovoljstvom učiniti uslugu.

- To je zacelo ljubazno od vas. Kada god bude poziv za mene, samo mi pokucajte na

vrata. Biću ovde ceo dan.

- U redu.

Rano idućeg jutra, Ricoli je došao u javnu telefonsku govornicu da telefonira Ivu Brugiu.

Nazvao je centralu i zatražio vezu s brojem u Rimu.

- Molim vas, da li je tu gospodin Brugi.

- Ne, nije kući.

- Kada će doći?

- Neznam.

- Kažite mu, molim vas, da se javi gospodinu Ricoliju.

Ricoli je ostavio telefonski broj centrali u svom hotelu i broj sobe svoga suseda. Vratio se

u svoju sobu. Mrzeo je tu sobu. Neko mu je rekao da je grčka reč za hotel xenodochion, šta znači

spremište za strance. To je više poput jebena zatvora, mislio je Ricoli. Nameštaj je bio ružana

stara zelena sofa, dva izbrazdana stočića sa svetiljkama, mali pisaći sto sa svetiljkom i stolicom, i

krevet koji mora da je projektovao Torljuemada.

Iduća je dva dana Toni Ricoli proveo u svojoj sobi čekajući kucanje na vrata, upućujući

hotelskog momk da mu donese hranu. Nije bilo poziva. Tako mu jebeno svega, gde je Ivo

Brugi?

Tim za praćenje izveštavao je inspektora Nicolino i Valta Keldža. - Ricoli se zatvorio u

svoj hotel. Nije se pomakao četrdeset osam časova.

- Jeste li sigurni da je u sobi?

- Da, gospodine. Sobarice ga vide ujutro i navečer kad spremaju njegovu sobu.

- Šta je s telefonskim pozivima?

- Niti jedan. Šta želite da radimo?

- Sedite pažljivo. Nekako će se pokrenuti pre ili posle. I uverite se da prisluškivač na

njegovom telefonu funkcioniše.

Idućeg je dana zazvonio telefon u Ricolievoj sobi. Sranje! Nije trebalo da ga Brugi zove u

ovu sobu. Idiotu je ostavio poruku da ga zove u susedovu sobu. Mora biti oprezan. Ricoli je

uzeo slušalicu.

108

- Da?

Glas je rekao: - Je li to Toni Ricoli?

To nije bio Brugiev glas. - Ko je to?

- Pre neki dan ste me posetili s poslovnim predlogom, gospodine Ricoli. Ja nisam pristao

na vaš predlog. Mislim da bismo vi i ja mogli opet porazgovarati otome.

Toni Ricoli je odjednom osetio naglo uzbuđenje. Spiros Lambrou! Tako se kopile

okrenulo unazad. Nije mogao poverovati svojoj sreći. Svi su moji problemi rešeni. U isto vreme

mogu poslati i heroin i antiku.

- Daa. Svakako. Sa zadovoljstvom ću porazgovarat o tome. Kad biste hteli razgovarati?

- Da li bi to moglo biti danas posle podne?

Tako, on je gladan za poslom. Jebeni bogataši su isti. Nikad nemaju dovoljno. - Lepo.

Gde?

- Zašto ne dođete u moju kancelariju?

- Biću tamo. - Toni Ricoli je spustio slušalicu oduševljen.

U hodniku hotela, nazočaran detektiv je javljao svojoj bazi. - Ricoli je upravo primio

telefonski poziv. On će se s nekim susresti u njegovoj kancelariji, ali čovek nije rekao ime, a mi

ne možemo ući u trag pozivu.

- U redu. Pokrivajte ga kad napusti hotel. Javite mi kamo je otišao.

- Da, gospodine.

Deset minuta posle toga, Toni Ricoli se provukao kroz prozor podruma i izašao na

prolaz iza hotela.

Dvaput je promenio taksi da se uveri da ga niko ne sledi, pa se zaputio u kancelariju

Spirosa Lambroua.

Od onog dana kad je Spiros Lambrou posetio Melinu u bolnici zakleo se da će osvetiti

svoju sestru. Ali nije bio u stanju smisliti dovoljno strašnu kaznu za Konstantina Demirisa. A

onda, s posetom Georgiosa Latoa i iznenađujućom vesti koju mu je saopštila madame Paris, u

ruci je imao oružje koje će uništiti njegovog šuraka.

Njegov je sekretar objavio: - Ovde je g. Entoni Ricoli koji želi razgovarati s vama. On

nema ugovoren sastanak i ja sam mu rekao da vi ne biste mogli...

- Pošalji ga unutra.

Spiros Lambrou je gledao Ricolia kako ulazi, nasmešen i samouveren.

- Hvala vam što ste došli, gospodine Ricoli.

Toni Ricoli se nacerio: - Moje zadovoljstvo. Dakle, zaključili ste da vi i ja uđemo u

zajednički posao, ha?

- Ne.

Osmeh je iščezao s lica Tonia Ricolia. - Šta ste rekli?

- Rekao sam ne. Nije mi namera da s vama ulazim u posao.

Toni Ricoli ga je gledao, zatečen i zbunjen. - Onda, zašto ste me dođavola pozvali? Rekli

ste da imate predlog za mene i...

- Imam. Kako bi vam se svidelo da upotrebite flotu Konstantina Demirisa?

109

Toni Ricoli je utonuo na stolicu. - Konstantin Demiris? O čemu vi govorite? On ne bi

nikad...

- Da, on bi. Mogu vam obećati da će vam g. Demiris sa zadovoljstvom dati sve šta želite.

- Zašto? Šta on dobiva od toga?

- Ništa.

- To nema nikakvog smisla. Zašto bi Demiris pristao na takav posao?

- Drago mi je da ste to upitali. - Lambrou je pritisnuo dugme interfona. - Donesi malo

kafe, molim te. - Pogledao je u Tonia Ricolia. - Kakvu želite kafu?

- Crnu, bez šećera.

- Crnu, bez šećera, za gospodina Ricolia.

Kad je kafa bila poslužena i kad je sekretar otišao iz sobe, Spiros Lambrou je rekao: -

Ispričat ću vam pričicu, gospodine Ricoli.

Toni Ricoli ga je pažljivo gledao. - Pucajte.

- Konstantin Demiris je oženjen mojom sestrom. Pre više godina imao je ljubavnicu.

Njeno ime je Noel Pejdž.

- Glumica, tačno?

- Da. Ona ga je varala s čovekom koji se zvao Lari Daglas. Noel i Daglas odoše na sud,

gde im je suđeno zbog ubistva Daglasove žene jer mu ona nije htela dati razvod. Konstantin

Demiris je uzeo advokata koji se zove Napoleon Cotas da brani Noel.

- Sećam se da sam nešto čitao o tom suđenju.

- Postoji i ono što nije bilo u novinama. Vidite, moj dragi šurak nije imao nameru da

spasi život svoj neverne ljubavnice. Hteo je osvetu. Unajmio je namerno Cotasa kako bi bio

siguran da će Noel biti osuđena. Pred kraj suđenja, Napoleon Cotas je rekao optuženima da se

dogovorio sa sudijama - ako oni priznaju krivicu da neće biti smaknuti. To je bila laž. Izjavili su

da su krivi i bili smaknuti.

- Možda je taj Cotas uistinu mislio da...

- Dopustite mi da završim, molim vas. Telo Katarine Daglas nikad nije bilo pronađeno.

Razlog zašto nije pronađeno, gospodine Ricoli, je u tome što je ona živa. Konstantin

Demiris ju je sakrio na sigurno mesto.

Toni Ricoli je zurio u njega. - Pričekajte trenutak, Demiris je znao da je ona živa, ali je

pustio da njegova ljubavnica i njen dragi odu u smrt zbog toga što su je ubili?

- Tačno. Ja ne znam tačno kako to stoji u zakonu, ali sam uveren da bi moj šurak, kad bi

činjenice izbile na površinu, proveo dobar deo vremena u zatvoru. Najmanje što se može reći,

zacelo bi bio uništen.

Toni Ricoli je sedeo i razmišljao o onome što je čuo. Tu je bila neka zagonetka. -

Gospodine Lambrou, zašto mi sve to govorite?

Usne Spirosa Lambroua su se pokrenule u blaženi osmeh. - Zato što svom šuraku

dugujem uslugu. Želim da ga posetite. Imam osećaj da će biti vrlo srećan da vam omogući da

upotrebite njegove brodove.

110

14.

U njemu su ludovale oluje koje nije mogao svladati, teške uspomene duboko u njemu

bez toplih uspomena da ih rastvore. Počele su pre godinu dana s njegovim činom osvete prema

Noeli. Mislio je da je s tim svršio, da je prošlost, zakopana. Nikad mu nije palo na pamet da bi

moglo biti obrnuto, sve dok, se neočekivano, Katarina Aleksander nije vratila u njegov život. To

je zahtevalo uklanjanje Frederika Stavrosa i Napoleona Cotasa. Igrali su smrtonosnu igru protiv

njega, ali on je pobedio. Ali ono što je Konstantina Demirisa iznenadilo bilo je koliko je uživao u

riziku, sečivnoj oštrici uzbuđenja. Posao je očaravajući, ali bledi u poređenju s igrom života i

smrti. Ja sam ubica, mislio je Demiris. Ne - ne ubica. Krvnik. I umesto da se zgrozi zbog toga, to

ga je ushićivalo.

Konstantin Demiris je primio nedeljni izveštaj aktivnosti Katarine Aleksander. Do sada

je sve teklo savršeno. Njena je društvena aktivnost bila ograničena na ljude s kojima je radila.

Prema Evelini, Katarina je katkad izlazila s Kirkom Rejnoldsom. Ali, budući da je Rejnolds radio

za Demirisa, to nije bio nikakav problem. Jadna devojka mora da je očajna, mislio je Demiris.

Rejnolds je dosadan. Nije mogao govoriti o bilo čemu drugome osim o pravu. Ali sve je to

dobro. Što Katarina bude očajnije želela društvo biće mu jednostavnije. Rejnoldsu dugujem

zahvalnost.

Katarina se redovno viđala s Kirkom Rejnoldsom, verovala je da je on sve više i više

privlači. Nije bio zgodan, ali je zacelo bio privlačan. Svoju lekciju o zgodnima naučila sam sa

Lariem, pomisli Katarina iskrivivši usta. Stara je poslovica tačna: zgodan je koliko zgodan može

biti. Kirk Rejnolds je bio pažljiv i pouzdan. On je neko na koga mogu računati, mislila je

Katarina. Ne osećam nikakvu veliku zažarenu iskru ali verovatno više i neću. Lari se pobrinuo

za to. Dovoljno sam zrela da se opredelim za muškarca kojeg ja poštujem, koji mene poštuje kao

saputnicu, za nekoga sa kime mogu deliti lep, zdrav život a da se ne brinem oko toga hoće li me

baciti s vrha brda, ili će me zakopati u mračnoj pećini.

Pošli su u pozorište da gledaju predstavu Lady's Not for Burning od Kristofera Fria, i,

druge večeri, September Tide s Gertrudom Laurence. Bili su u noćnim lokalima. Činilo se da svi

orkestri sviraju "Temu Trećeg čoveka" i "La Vie En Rose".

- Iduće nedelje idem u St. Moric - Kirk Rejnolds je rekao Katerini. - Jesi li razmišljala o

tome?

Katarina je o tome mnogo razmišljala. Bila je sigurna da je Kirk Rejnolds zaljubljen u nju.

I ja njega volim, mislila je Katarina. Ali su voleti i biti zaljubljen dva različita ocećaja, zar ne? Ili

sam ja samo glupa romantičarka? Šta je tražim, drugog Laria? Nekoga tko će me podići u

vazduh, zaljubiti se u drugu ženu, i pokušati da me ubije? Kirk Rejnols bi bio divan suprug.

Zašto oklevam?

Te su večeri Katarina i Kirk večerali u Mirabeli, za vreme deserta Kirk joj je rekao: -

Katarina, u slučaju da to ne znaš, ja te volim. Želim se oženiti sa tobom.

111

Osetila je naglo uzbuđenje. - Kirk ... - I nije bila sigurna šta namerava reći. Moje će

sledeće reči, mislila je Katarina, izmeniti moj život. Bilo bi jednostavno reći da. Šta me zadržava?

Je li to strah od prošlosti? Hoću li celi život proživeti u strah. Ne smem dopustiti da se to

dogodi.

- Keti...

- Kirk - zašto ne odemo zajedno u St. Moric?

Kirkovo lice je sinulo. - Znači li to...

- Videćemo. Kad jednom vidiš kako skijam, verovatno više nećeš poželeti da se oženiš sa

mnom.

Kirk se smejao: - Ništa me na svetu ne bi moglo sprečiti da se oženim tobom. Učinila si

me vrlo srećnim. Otići ćemo 5. novembra, na Dan Gija Fejkesa.

- Šta je Dan Gija Fejkesa?

- To je očaravajuća priča. Kralj Džejms je provodio strogu antikatoličku politiku, pa je

grupa istaknutih rimokatolika stvorila zaveru da sruše vladu. Vojnik koji se zvao Gij Fejkes

doveden je iz Španije da vodi urotu. Pobrinuo se da tonu baruta u trideset šest bačvi bude

sakriveno u podrumu Kuće lordova. Ali onog jutra kad su te bačve trebale dignuti u vazduh taj

gornji dom parlamenta, jedan od urotnika je izvestio vlasti o njima, pa su svi bili uhvaćeni. Gija

Fejkesa su mučili, ali nije hteo govoriti. Sve su urotnike smaknuli. A sada, svake godine u

Engleskoj, dan otkrića urote slave kresovima i vatrometom, a dečačići prave likove "Gija".

Katarina je zatresla glavom: - To je priličnoj mračan praznik.

Nasmešio se i tiho joj rekao: - Ja obećavam da naš neće biti mračan.

Noć pre nego što će otputovati, Katarina je oprala kosu, dvaput se spakovala i

raspakovala, osećajući se bolesnom od uzbuđenja. U životu je telesno poznavala sam dvojicu

muškaraca, Viliama Frejzera i svoga muža. Je li još upotrebljavaju reči kao što je "telesno"? Pitala

se Katarina. Moj Bože, nadam se da se sećam kako se to radi. Kažu da je to poput vožnje

biciklom, kad se jednom nauči, više se nikad ne zaboravlja Možda će se razočarti sa mnom u

krevetu. Možda ću se u krevetu ja razočarti sa samom sobom. Možda bi bilo najbolje da

prestanem brinuti oko toga, te da pođem na spavanje.

- Gospodine Demiris?

- Da.

- Katarina Aleksander je jutros otputovala u St. Moric.

Nasta tišina. - St. Moric?

- Da, gospodine.

- Je li otišla sama?

- Ne, gospodine. Otišla je s Kirkom Rejnoldsom.

Ovog je puta šutnja duže potrajala. - Hvala vam Evelin.

Kirk Rejnolds! To je nemoguće. Šta je mogla videti na njemu? Predugo sam čekao.

Trebalo je da se brže pokrenem. Moraću nešto preduzeti oko ovoga. Ne smem je pustiti... Začu

se telefonski signal njegove sektetarice.

- Gospodine Demiris, ovde je gospodin Entoni Ricoli i želi vas videti. On nema

dogovoreni sastanak i...

112

- Onda zašto me uznemiravaš? - upita Demiris. Ljutito je pritisnuo dugme i prekinuo

vezu.

Šum internog telefona opet se čuo. - Žao mi je što vas uznemiravam. Gospodin Ricoli

kaže da ima poruku za vas od gospodina Lambroua. Kaže da je vrlo važno.

Poruka? Čudno. Zašto je njegov šurak ne bi sam dostavito? - Neka uđe.

- Da, gospodine.

Tonia Ricolia su uveli u kancelariju Konstantina Demirisa. Gledao je oko sebe sa

uvažavanjem. Bilo je još luksuznije nego u kancelariji Spirosa Lambroua. - Lepo je od vas što ste

me primili gospodine Demiris.

- Imate dve minute.

- Spiros me poslao vama. Mislio je da vi i ja trebamo porazgovarati.

- Doista? A o čemu to imamo razgovarati?

- Da li bih mogao sesti?

- Ne mislim da ćete tako dugo ostati.

Toni Ricoli se smestio na stolicu nasuprot Demirisu. - Ja imam fabriku, gospodine

Demiris. Šaljem stvari u razne delove sveta.

- Shvatam. I želite čartirati jedan od mojih brodova.

- Tačno.

- Zašto vas je Spiros poslao k meni? Zašto ne čartirate jedan od njegovih brodova?

U ovom momentu ima dva broda u stanju mirovanja?

Toni Ricoli je slegnuo ramenima. - Mislim da mu se ne sviđa roba koju želim da

prevozim na brodu.

- Ne razumem. Koja je to vaša roba koju šaljete?

- Droga - tiho će Toni Ricoli. - Heroin.

Konstantin Demiris je zurio u njega u neverici. - I vi očekujete od mene...? Gubite se

odavde pre nego pozovem policiju.

Ricoli je klimnuo prema telefonu: - Učinite to odmah.

Gledao je Demirisa kako poseže za slušalicom: - I ja bih hteo s njima razgovarati. Hteo

bih im reći sve o suđenju Noeli Page i Lariju Daglasu.

Konstantin Demiris se zamrznuo: - O čemu to govorite?

- Govorim o dvema osobama koje su smaknute zbog ubistva žene koja je još živa.

Lice Konstantina Demirisa sasvim je pobelelo.

- Mislite li da bi možda policija bila zainteresovana za taj slučaj, gospodine Demiris? Ako

oni nisu, možda bi to štampu zanimalo, ha? Ja već mogu videti novinske naslove, a vi? Mogu li

vas zvati Kosta? Spiro mi je rekao da vas svi vaši prijatelji zovu Kosta a ja mislim da ćemo vi i ja

postati dobri prijatelji. Znate zašto? Zato što dobri prijatelji ne izdaju jedan drugog. Taj

majstorluk koji ste izveli čuvaćemo kao našu tajnu, hoćemo li?

Konstantin Demiris je ukočeno sedeo na stolici. Kad je progovorio, glas mu je bio

hrapav. - Šta hoćete?

113

- Rekao sam vam. Želim čartirati jedan od vaših brodova. Budući, da smo vi i ja tako

dobri prijatelji mislim da mi vi nećete naplatiti taj čarter, zar ne? Recimo da je to usluga za

uslugu.

Demiris je duboko uzdahnuo: - Ja vam to ne mogu dopustiti. Ako ikad izbije na videlo

da sam dopustio krijumčarnje droge na nekom od mojih brodova mogao bih izgubiti svoju

flotu.

- Ali ovo neće izaći u javnost, je li tako? U mom poslu, nema oglašavanja. Mi ćemo to

obaviti vrlo tiho.

Izraz lica Konstantina Demirisa postao je tvrd. - Vi uveliko grešite. Vi me ne možete

uceniti. Znate li vi ko sam ja?

- Daa. Vi ste moj novi partner. Vi i ja ćemo zajednički raditi dugo vremena. Kosta dušo,

ako kažeš ne, ja idem ravno na policiju i pred štampu. Prosuću sve što znam, celu priču. A onda

ode sve dolje, sav tvoj ugled i tvoje jebeno carstvo.

Nastade duga, bolna tišina.

- Kako, kako je to moj šurak doznao?

Ricoli se naceri. - To nije važno. Ono što je važno je da imam tvoja jaja u šaci. Ako ih

samo malo stegnem, ti si eunuh. Važno je i to da ćeš pevati soprano ostatak svog života, ili ćeš

se baviti pevanjem u zatvorskoj ćeliji. - Toni Ricoli pogleda na sat.- Moj bože, moje dve minute

su istekle. - Ustao je na noge. - Kada izađem odavde dajem ti šezdeset sekundi da odlučiš da li

sam tvoj partner ili ne.

Konstantin Demiris je odjednom izgledao deset godina stariji. Iz lica mu je nestala sva

boja. Nije imao nikakvih iluzija o tome što bi se dogodilo ako bi detalji suđenja izašli na videlo.

Štampa bi ga živog pojela. Portretirali bi ga kao čudovište i ubicu. Mogli bi čak otvoriti istragu o

smrti Stavrosa i Cotasa.

-Tvojih šezdeset sekundi je isteklo.

Konstantin Demiris je polako klimnuo - U redu - prošaptao je. - U redu.

Toni Ricoli mu se nasmešio. - Ti si jedan vrlo pametan čovek.

Konstantin Demiris je polako ustao. - Dopustite da vam nešto kažem, - rekao je on. - Ne

želim znati kako ćete vi to učiniti, ili kada. Ja ću staviti jedanog od vaših ljudi na jedan od mojih

brodova. To je najdalje koliko ću ja ići.

- Posao je sklopljen. - rekao je Toni Ricoli. Ali je mislio, možda i nisi toliko pametan.

Kada prokrijumčariši jedan teret heroina, ti si na udici, Kosta dušo. Nema šanse da ću te ikad

pustiti. Ali je ponovio. - Svakako, posao je sklopljen.

Na putu prema hotelu, Toni Ricoli je u sebi klicao od sreće. Jackpot.

Narkotici neće ni u snu pomislit da dirnu u flotu Konstantina Demirisa. Isuse, od sada

pa nadalje ja mogu natovariti svaki brod koji plovi odavde. Novac će se kotrljati. Heroin i antika

- oprosti, Viktore, glasno se smejao - antikviteti.

Ricoli je pošao u javnu telefonsku govornicu na Ogadiou i obavio dva razgovora. Najpre

je pozvao Petea Luku u Palermu. - Možeš svoju dvojicu gorila odmaći odavde, Pete, i staviti ih

natrag u zoološki vrt kamo pripadaju. Roba je spremna za pokret. Ide brodom.

- Jesi li siguran da je pošiljka sigurna?

114

Ricoli se smejao: - Sigurnija je od Bank of England. Sve ću ti reći kada se vidmo i imam

još dobrih vesti. Od sada će isporuka ići svake nedelje.

- To je divno Toni. Uvek sam znao da mogu računati na tebe.

Đavola si računao, ti kopile.

Drugi je poziv bio Spiorosu Lambrou. - Sve je prošlo kako treba vaš šurak i ja ulazimo u

zajednički posao.

- Čestitam. Oduševljen sam što to čujem, gospodine Ricoli. - Kad je Spiros Lambrou

spustio slušalicu, nasmešio se. A biće zadovoljni i policajci iz odreda za borbu protiv narkotika.

Konstantin Demiris je ostao u kancelariji još iza ponoći. Sedeo je za stolom i razmišljao o

svom novom problemu. Osvetio se Noeli Pejdž, a ona se sada vraća iz groba da ga progoni. Iz

ladice stola izvukao je uokvirenu fotografiju Noel. Zdravo, kujo. Bože, kako je lepa! I tako ti

misliš da ćeš me uništiti. Dobro, videćemo. Videćemo.

115

15.

St. Moric je bio čarolija. Kilometri skijaških staza, pešačkih puteva, terena za sankanje i

bob, za turnir u polou, i za mnoge druge aktivnosti. Smešteno u blizini svetlucavog jezera u

dolini Engandine, dve hiljade metara visoko na južnoj strani Alpa, između Celerine i Piz Naira,

malo je selo učinilo da Katarini ponestane dah od zadovoljstva.

Katarina i Kirk Rejnolds su imali rezervaciju u proslavljenom Hotelu Palace. Predvorje je

bilo ispunjeno turistima iz raznih zemalja.

Kirk Rejnolds je rekao na recepciji: - Rezervacija za gospodina i gospođu Rejnolds. -

Katarina je gledala u stranu. Trebala sam staviti venčani prsten. Bila je sigurna da svi bulje u

nju, znajući šta radi.

- Da, gospodine Rejnolds. Apartman dva-petnaest. - Recepcioner je hotelskom momku

dao ključ, a ovaj ih je odveo u lepu sobu, jednostavno nameštenu, s divnim pogledom na

planine sa svakog prozora.

Kad je momak otišao, Kirk Rejnolds je zagrlio Katarinu. - Ne mogu ti reći koliko si me

učinila srećnim, draga.

- Nadam se da hoću - odgovorila mu je Katarina. - Ja... Već je dugo prošlo, Kirk.

- Ne brini se. Ja te neću požurivati.

On je tako drag, pomisli Katarina, ali kako bi se osećao ako mu kažem o svojoj prošlosti?

Nikad nije spomenula Laria, ili suđenje zbog ubistva, niti ijedan od strašnih događaja koji su je

pratili. Htela je biti bliska, poveriti mu se, ali se nekako ustručavala.

- Biće najbolje da raspremim stvari - rekla je Katarina.

Raspremala je polako - suviše polako - i odjednom shvatila da odugovlači. Bojala se

završiti zato što se bojala onoga šta će uslediti.

Iz druge sobe je čula Kirka kako je zove. - Katrina...

O, moj Bože, sada će joj reći da se svuku i pođu u krevet. Katarina je progutala i javila se

slabim glasom. - Da?

- Zašto ne bismo otišli napolje i pogledali uokolo?

Katarina je osetila slabost od olakšanja. - To je divna ideja - rekla je oduševljeno. Šta je sa

mnom? Ja sam na jednom od najromantičnijih mesta, s privlačnim muškarcem koji me voli, a

uspaničena sam.

Rejnolds ju je čudno gledao. - Osećaš li se dobro?

- Divno - živo će Katarina. - Baš fino.

- Izgledaš kao da si zabrinuta.

- Ne. Ja... ja sam mislila o skijanju. To je navodno opasno.

Rejnolds se nasmejao. - Ne brini se. S tobom će početi na blagoj padini. Sutra. Hajdemo.

Obukli su džempere i tople jakne, pa zatim izašli na oštar, čist vazduh.

Katarina je duboko disala. - O, ovde je divno, Kirk, Uživam.

- Još nisi ništa videla - zacerekao se. - Leti je dvaput lepše.

116

Hoće li me još hteti videti u leto? Pitala se Katarina. Ili ću mu biti veliko razočaranje?

Zašt se ne prestanem toliko brinuti.

Selo St. Moric je bilo dražesno, srednjevekovna lepota, ispunjena starinskim trgovinama

i restoranima, s planinskim kućicama u veličanstvenim Alpima.

Lutali su po trgovinama, a Katarina je kupila poklone za Evelinu i Vima. Zaustavili su se

u malom kafeu i naručili fondi.

Posle podne je Kirk Rejnolds unajmio sanke koje je vukao konj, pa su se vozili na

brežuljke, dok je sneg škripao ispod metalnih šina.

- Uživaš? - upitao ju je Rejnolds.

- O, da - Katarina je gledala u njega i mislila: ja ću te učiniti tako srećnim. Večeras. Da,

večeras. Večeras ću te učiniti srećnim.

Te su večeri večerali u hotelu, u Stubliu, restoranu s atmosferom starog pokrajinskog

prenoćišta.

- Ova prostorija datira još iz 1480. godine - rekao je Kirk.

- Onda je bolje da ne naručimo hleb.

- Šta?

- Mala šala. Žao mi je. - Lari je razumevao moje šale, zašto mislim o njemu? Zato što ne

želim misliti o večeras. Osećam se poput Marie Antonete kad je išla na svoje smaknuće. Ja neću

uzeti kolač za desert.

Hrana je bila vrhunska, ali je Katarina bila suviše nervozna da bi uživala u njoj. Kad su

završili, Rejnolds joj je rekao: - Hoćemo li gore? Za tebe sam dogovorio časove iz skijanja rano

ujutro.

- Svakako. Fino. Svakako.

Uputili su se gore, a Katarina je osećala kako joj srce udara. On će joj reći: hajdemo

odmah u krevet? A zašto joj to ne bi rekao? Pa zbog toga sam i došli ovamo, zar ne? Ne mogu se

pretvarati da sam ovde došla zbog skijanja.

Stigli su do svog apartmana, Rejnolds je otvoris vrata i upalio svetlo. Ušli su u spavaću

sobu i Katarina je zurila u veliki krevet. Činilo se kao da zauzima celu sobu.

Kirk ju je gledao. - Katarina... da li se ti brineš oko nečega.

- Šta? - Mali smeh. - Svakako ne. Ja... ja samo...

- Samo šta?

Veselo mu se nasmešila. - Ništa. Meni je lepo.

- Dobro. Svucimo se i pođimo u krevet.

Tačno ono što sam znala da će reći. Ali da li je to morao reći? Mogao je jednostavno

krenuti napred i učiniti to. Izgovarati to je tako... tako... neotesano, grubo.

- Šta si rekla?

Katarina nije shvatila da je govorila glasno. - Ništa.

Katarina je prišla krevetu. Bio je najveći koji je ikad videla. Bio je to krevet izrađen

isključivo za ljubavnike. To nije bio krevet za spavanje. To je bio krevet za...

- Zar se nećeš svući, draga?

117

Hoću li? Koliko je prošlo da nisam spavala muškarcem? Više od godinu dana. A on je

bio moj muž.

- Keti...

- Da. - Ja ću se svući i leći na krevet, ali ću te razočarati. Ja nisam u zaljubljena u tebe,

Kirk. Ne mogu spavati s tobom.

- Kirk...

Okrenuo se prema njoj, napola svučen. - Da?

- Kirk, ja... Oprosti mi. Ti ćeš me mrzeti, ali ja... ja ne mogu. Strašno mi je žao. Moraš

misliti da sam ja...

Ugledala je pogled nezadovoljstva na njegovom licu. Prisilio se na smešak. - Keti, rekao

sam ti da ću biti strpljiv. Ako ti još nisi spremna, ja... ja shvatam. Mi se ipak možemo ovde divno

provesti.

Zahvalno ga je poljubila u obraz. - O, Kirk. Hvala ti. Osećam se tako smešno. Ne znam

šta je sa mnom.

- Ništa nije s tobom - uveravao ju je. - Shvatam.

Zagrlila ga je. - Hvala ti. Ti si anđeo.

- U međuvremenu - uzdahnuo je - ja ću spavati na kauču u dnevnom boravku.

- Ne, nećeš - objavila je Katarina. - Budući da sam samo ja odgovorna za ovaj glupi

problem, najmanje što mogu učiniti jest da se pobrinem da ti bude ugodno. Ja ću spavati na

kauču. Ti uzmi krevet.

- Apsolutno ne.

Katarina je ležala na krevetu široko otvorenih očiju, razmišljajući o Kirku Rejnoldsu.

Hoću li ikada moći voditi ljubav s drugim muškarcem? Ili je to Lari uništio u meni. Možda me,

na neki način, ipak uspeo ubiti. Napokon je Katarina zaspala.

Kirka Rejnoldsa su krici probudili usred noći. Seo je uspravno na kauču, a kad su krici

postali učestali, požurio je u spavaću sobu.

Katarina je mlatila po krevetu, čvrsto zatvorenih očiju. - Ne - vriskala je. - Nemoj!

Nemoj! Ostavi me na miru! - Rejnolds je kleknuo i obavio je rukama, privukavši je k sebi. - Ššš...

Sve je u redu. Sve je u redu.

Katarinino je telo drhtalo od jecaja, a on ju je držao uza se sve dok jecaji nisu utihnuli.

- Oni – oni - su me nastojali utopiti.

- To je bio samo san - umirivao ju je. - Loše si sanjala.

Katarina je otvorila oči i sela. Telo joj je drhtalo. -Ne, to nije bio san. Bilo je stvarno.

Pokušali su me ubiti.

Kirk ju je gledao s iznenađenjem. - Tko te pokušao ubiti?

- Moj... moj muž i njegova ljubavnica.

Zatresao je glavom. - Katarina, bila si u košmaru i...

- Govorim ti istinu. Pokušali su me ubiti, i zbog toga su ih pogubili.

Kirkovo se lice ispunilo nevericom. - Katarina...

- Ja ti to ranije nisam rekla, jer je to... jer mi je bolno govoriti o tome.

Odjednom je shvatio da ona govori ozbiljno. - Što ti se odogodilo?

118

- Nisam Lariju htela dati razvod, a on ... on je bio s drugom ženom, pa su odlučili da me

ubiju.

Kirk je sada netremice slušao. - Kad je to bilo?

- Pre godinu dana.

- Šta se s njima dogodilo?

- Njih su osudili na smrt - država ih je pogubila.

Podigao je ruku. - Čekaj trenutak. Njih su pogubili zato što su te pokušali ubiti?

- Da.

Rejnolds je rekao: - Ja nisam stručnjak za grčko pravo, ali bih se opkladio da nema

smrtne kazne za pokušaj ubistva. Mora da je neka greška. Ja poznajem advokata u Atini.

Zapravo, on radi za državu. Telefoniraću mu ujutro i to raščistiti. Zove se Peter Demonides.

Katarina je još spavala kad se Kirk Rejnolds probudio. Tiho se obukao i ušao u spavaću

sobu. Stajao je trenutak, gledajući u Katarinu. Toliko je volim. Morram saznati šta se zapravo

dogodilo i ukloniti sve sumnje sa nje.

Kirk Rejnolds je otišao u predvorje hotela i telefonirao u Atinu. - Želim da to bude

direktan razgovor. Želim razgovarati s Peterom Demonidesom. - Telefonirao je, ali je morao

čekati da se veza uspostavi. Pola sata kasnije čuo je žamor u slušalici.

- Gospodin Demonides? Ovde Kirk Rejnolds. Ne znam da li me se sećate, ali...

- Svakako da vas se sećam. Vi radite za Konstantina Demirisa.

-Da.

- Šta mogu učiniti za vas, gospodine Rejnolds?

- Oprostite mi što smetam. Nikako ne mogu razjasniti neku informaciju na koju sam

naišao. Tiče se grčkog zakonodavstva.

- Ja nešto znam o grčkom pravu - gotovo će veselo Demonides. - Biću srećan ako vam

mogu pomoći.

- Ima li išta u vašem zakonodavstvu što dozvoljava da neko bude pogubljen zbog

pokušaja ubistva?

S druge strane žice nasta duga šutnja. - Mogu li pitati zašto vas to zanima?

- Ja sam sa ženom koja se zove Katarina Aleksander. Čini mi se da ona misli kako je

država pogubila njenog muža i njegovu ljubavnicu jer su je pokušali ubiti. To ne zvuči logično.

Shvatate li na šta mislim?

- Da. - Demonidesov glas je zvučao zamišljeno. - Razumem na šta mislite. Gde ste vi,

gospodine Rejnolds?

- Ja sam u Hotelu Palace u St. Moricu.

- Dopustite mi da ovo proverim, pa ću vam se javiti.

- To bih jako cenio. Istina je u ovome - ja mislim da gospođica Aleksander uobražava

neke stvari, ali bih ja to hteo razjasniti i olakšati joj savest.

- Razumem. Javiću vam se. Obećavam.

Vazduh je bio svetao i oštar, a lepota Katarinine okoline odagnala je strah prošle noći.

Doručkovali su u selu, a kad su završili, Rejnolds je rekao: - Hajdemo na stazu za

skijanje da te pretvorimo u snežnog kunića.

119

Odveo je Katarinu do staze za početnike i unajmio joj učitelja skijanja.

Katarina je stavila skije i ustala sasvim uspravna. Pogledala je u svoje noge. - Ovo je

smešno. Da je Bog hteo da ovako izgledamo, naši bi očevi bili stabla.

- Šta?

- Ništa, Kirk.

Učitelj se nasmešio. - Nemojte se brinuti. Neće proći dugo a vi ćete se skijati kao

profesionalac, gospođice Aleksander. Počećemo kod Corviglia Sass Ronsola. To je staza za

početnike.

- Bićeš iznenađena kako ćeš brzo sve to savladati - Rejnolds je uveravao Katarinu.

Pogledao je na skijalište u daljini, pa se obratv instruktoru. - Mislim da ću danas probati

Fori Griša.

- Zvuči privlačno. Ja bih svoju porciju na žaru. - rekla je Katarina.

Ni osmeha. - To je staza za skijanje, draga.

- O. - Katarina se osećala zbunjeno tako da mu se nije usudila reći da je to bila šala. Ne

smem tako postpati s njim, pomisli Katarina.

Instruktor je rekao: - Griša je prilično ošta spust. Mogli biste početi na Korviglia StandaI

Marguns da se zagrejete, gospodine Rejnolds.

- Dobra ideja. Tako ću učiniti. Katarina, naćićemo se u hotelu za ručak.

- Fino.

Rejnolds je odmahnuo rukom i otišao.

- Dobro se provedi - pozva ga Katarina. - Nemoj zaboraviti da mi pišeš.

- Dakle - rekao je učitelj skijanja. - Hajdemo na posao.

Na Katarinino iznenađenje, obuka je bila pravo zadovoljstvo. U početku je bila

nervozna. Osećala se sretno i tako je i savladavala blagi spust.

- Nagnite se malo napred. Neka vam skije budu prema napred.

- Kažite njima. One imaju svoju glavu - rekla je Katarina.

- Vi to lepo radite. Sada ćemo se spustiti niz stazu. Savijte kolena. Uspostavite ravnotežu.

A sada dole! Pala je.

- Još jednom. Lepo radite.

Opet je pala. I opet. A onda je odjednom pronašla osećaj ravnoteže. I učinilo joj se da

ima krila. Uživala je u škripanju snega ispod skija i u vetru koji joj je udarao u lice.

- Volim ovo! - rekla je Katarina. - Nije nikakvo čudo da su ljudi kao upecani kad nauče

skijati. Kada ćemo na veliku stazu?

Instruktor se smejao. - S ovim ćemo stati za danas. Sutra, olimpijada.

Sve u svemu, bilo je divno jutro.

Čekala je Kirka Rejnoldsa u Gril Rumu kad se vratio sa skijanja. Obrazi su mu bili crveni

i izgledao je uzbuđeno. Došao je do Katarininog stola i seo.

- Dakle - upita je - kako je bilo?

- Divno. Nisam ništa slomila. Samo sam pala šest puta. I znaš li nešto? - upita ga

ponosno. - Pred kraj sam bila prilično dobra. Mislim da je odlučio da me prijavi za olimpijadu.

120

Rejnolds se nasmešio. - Dobro. - Nameravao joj je spomenuti telefonski razgovor s

Peterom Demonidesom, ali je odustao. Nije hteo da Katarina bude opet uznemirena.

Posle ručka su otišli na dugu šetnju, a zatim su se zaustavili u nekim trgovinama.

Katarina je počela osećati umor.

- Najradije bih se vratila u sobu -rekla je. - Možda bih malo odspavala.

- Dobra ideja. - Ovde je vazduh prilično redak, i ako mu nisi prilagođen, lako se umoriš.

- Šta ćeš ti, Kirk?

Gledao je u udaljenu stazu. - Mislim da bih se mogao spustiti niz Grišu. To još nisam

uradio. To je izazov.

- Hoćeš reći - "zato jer je tu".

- Šta?

- Ništa. Izgleda tako opasno.

Rejnolds je klimnuo. - Zbog toga je takav izazov.

Katarina mu je uzela ruku. - Kirk, govorim o prošloj noći. Žao mi je. Ja... pokušaću biti

bolja.

- Ne uzbuđuj se zato. Vrati se u hotel i malo odspavaj.

- Hoću.

Katarina ga je gledala kako odlazi i mislila: On je divan čovek. Pitam se šta vidi u idiotu

poput mene?

Katarina je spavala posle podne, ali ovog puta nije bilo snova. Kad se probudila bilo je

gotovo šest sati, Kirk će se uskoro vratiti.

Katarina se okupala i obukla, misleći o večeri koja je pred njom. Ne, ne večeri, priznala je

sama sebi, već o noći. Ja ću mu pokazati da mogu biti drugačijom.

Otišla je do prozora i pogledala napolje. Počeoj se spuštati mrak. Kirk zaista uživa u

skijanju, pomisli Katarina. Pogledala je na veliku stazu. Je li to Griša? Pitam se hoću li se ja ikad

moći spuštati tom stazom.

U sedam sati se Kirk Rejnolds još nije vratio. Sumrak se pretvorio u duboku noć. Ne

može se skijati u mraku, pomisli Katarina. Kladim se da je dole u baru i da je uzeo piće.

Uputi se prema vratima baš kad je zazvonio telefon.

Katarina se nasmešila. Bila sam u pravu. Zove me da mi kaže da mu se dole pridružim.

Podigla je slušalicu i veselo rekla: - Dakle, jesi li naišao na nekog Šerpu?

Čudan glas je rekao: - Gospođa Rejnolds?

Htede reći ne, ali se seti kako ih je Kirk uveo u hotelsku knjigu. - Da. Ovde je gospođa

Rejnolds.

- Bojim se da imam loše vesti za vas. Vaš je suprug doživeo nesreću.

- O, ne! Je li to... je li to ozbiljno?

- Bojim se da jest.

- Odmah dolazim. Gde...?

- Žao mi je što vam moram reći da je on ... da je on mrtav, gospođo Rejnolds. Skijao se u

Lagalpu i slomio vrat.

121

16.

Toni Ricoli ju je gledao kako gola izlazi iz kupatila, pa pomislio: Zašto Grkinje imaju

tako velike stražnjice?

Ušla je u krevet pored njega, obuhvatila ga rukama, i prošaptala: - Tako mi je drago da si

mene odabrao, poulaki. Htela sam te od prvog trenutka kad sam te ugledala.

Toni Ricoli se jedva suzdržao od glasnog smeha. Kurva je verovatno gledala previše B-

filmova. - Svakako - rekao je. - Ja isto tako osećam, bejbi.

Pokupio ju je u Nju Džorkeru, ozloglašenom noćnom lokalu u Ulici Kalari, gde je radila

kao pevačica. Bila je ono što Grci uvredljivo nazivaju Gaveze skilo, pas koji laje. Nijedna od

devojaka koja je radila u tomj noćnom klubu nije imala talenta - svakako ne u glasu- ali, uz

određenu cenu, bile su na raspolaganju da ih se povede kući. Ova, Helena, bila je umereno

privlačna, tamnih očiju, senzualna lica, i punog zrelog tela. Imala je dvadeset četiri godine, bila

je malo prestara za Ricoliev ukus, ali on u Atini nije poznavao druge žene, a nije sebi mogao

priuštiti da bude suviše izbirljiv.

- Da li ti se sviđam? - plaho ga upita Helena.

- Daa. Ja sam paco zbog tebe.

Stade joj milovati grudi, oseti kako joj se bradavice ukočiše, pa ih stegnu.

- Joj!

- Spusti glavu niže, bejbi.

Zatresla je glavom. - Ja to ne radim.

Ricoli je zurio u nju. - Zaista? - Idućeg trenutka ju je zgrabio za kosu i povukao je.

Helena je vrisnula. - Parakalo!

Ricoli je ošamario. - Još jedan tvoj glas i slomiću ti vrat -Tu - Ricoli joj je povukao lice

između svojih nogu. - je on, bejbi. Učini ga srećnim.

- Pusti me da odem - zacvilela je. - Boli me.

Ricoli joj je još jače stegnuo kosu. - Hej, ti si luda za mnom, sećaš li se? - Pustio joj je

kosu, a ona ga je pogledala očima koje su gorile. - Možeš ići...

Pogled na njegovu licu ju je zaustavio. S tim čovekom nešto nije u redu. Kako to nije pre

zapazila.

- Nema razloga da se nas dvoje bijemo - rekla mu je pomirljivo. - Ti i ja ...

Zario je prste u njen vrat. - Ja te ne plaćam zbog razgovora. - Šakom ju je udario u obraz.

- Zaveži i kreni na posao.

- Svakako, mili - zacmizdrila je Helena. - Svakako.

Ricoli je bio nezasit, i dok se on zadovoljio Helena je bila iscrpljena. Ležala je pored njega

sve dok nije bila sigurna da je zaspao, a onda se tiho izvukla iz kreveta i obukla. Sve ju je bolelo.

Ricoli joj još nije platio, pa bi Helena, uobičajeno, izvukla novac iz novčanika, dodajući sebi i lep

bakšiš. Ali joj je instinkt govrio da ode a da ne uzme novac.

122

Jedan sat kasnije, Tonia Ricolia je probudilo kucanje na vratima. Seo je u krevet i bacio

pogled na sat. Bila su četiri sata izjutra. Pogledao je oko sebe. Devojka je otišla.

- Ko je to? - upita.

-Vaš sused. - Glas je bio ljutit. -Telefonski poziv za vas.

Ricoli je rukom protrljao čelo: - Dolazim. Obukao je sobni mantil i prešao preko sobe do

mesta gde su mu pantalone bile prebačene preko naslona stolice. Proverio je novčanik. Sav je

novac bio na mestu. Dakle, kuja nije bila glupa. Izvukao je novčancu od sto dolara, prišao

vratima i otvorio ih.

Njegov je sused stajao u hodniku u ogrtaču i u papučama. - Znate li koliko je sati? - upita

ga ljutito. - Rekli ste mi...

Ricoli mu je dao novčanicu od sto dolara i rekao je izvinjavajući se. - Strašno mi je žao

neće dugo potrajati.

Čovek se smiri, njegova srdžba nestade. - U redu je sve. Mora biti jako važno ako ljude

bude u četri sata ujutro.

Ricoli je otišao u susedovu sobu i podigao slušalicu. - Ricoli.

Glas je rekao: - Imate problem gospodine Ricoli.

- Ko je to?

- Spiros Lambrou mi je rekao da vam telefoniram.

- O. - Naglo je osetao uzbuđenje. - U čemu je problem?

- Tiče se Konstantina Demirisa.

- Šta je s njim?

- Jedan od njegovih tankera Tele je sada u Marseju. Vezan je za dok u Bazen Grande

Žoliet.

- Pa?

- Saznali smo da je gospodin Demiris naredio da brod preusmere u Atenu. Pristajanje će

biti u nedjelju ujutro, a otploviće u nedelju navečer. Konstantin Demiris planira da bude na

njemu kad otplovi.

- Šta?

- On beži.

- Ali on i ja imamo...

- Gospodin Lambrou je rekao da vam kažem da se Demiris planira sakriti u Sjedinjenim

Državama sve dok ne nađe načina kako da vas se otarasi.

- Puzavi kurvin sin! Shvatam. Zahvalite gospodinu Lambrou u moje ime. Recite da mu

zahvaljujem.

- To je njegovo zadovoljstvo.

Ricoli je spustio slušalicu.

- Je li sve u redu, gospodine Ricoli?

- Šta? Daa. Sve je sjajno. - I bilo je.

Što je Ricoli više mislio o tom telefonskom razgovoru, to je bio zadovoljniji. Naterao je

Konstantana Demirisa da preplašeno beži. Tako će mu biti mnogo lakše da upravlja njime. Ima

123

dva dan za ostvarivanje plana. Ricoli je znao da mora biti oprezan. Slede ga kamo god da krene.

Jebeno Kejspšn Kops, pomisli Ricoli prezrivo. Kad dođe vreme, ja ću ih odbaciti.

Idućeg jutra, Ricoli je pošao do javne telefonske govornice u ulici Kifissias, pa je pozvao

broj atinskog Državnog muzeja.

U odrazu stakla Ricoli je mogao videti čoveka koji gleda u izlog a preko ulice drugog

čoveka koji je razgovarao s prodavačem cveća. Ta su dvojica pripadala timu koji ga je pratio.

Srećno vam, pomislio je Ricoli.

- Muzej. Mogu li vam pomoći?

- Viktore? Ovde je Toni.

- Zar nešto nije u redu ? - Odjednom je izbila panika u Korontisovu glasu.

- Ne - smirujuće će Ricoli. - Sve je u redu. Viktore znaš li onu lepu vazu s crvenim

likovima na njoj?

- Amfora Ka.

- Daa. Ja ću je večeras uzeti.

Nasta duga pauza. - Večeras? Ja... ja ne znam, Toni, - Korontisov glas je drhtao. - Ako

nešto pođe krivo...

- Okej, prijatelju, zaboravi to. Nastojao sam ti učinn uslugu. Jednostavno reci Salu Priciu

da nemaš novca a on neka učini što...

- Ne, Toni. Čekaj. Ja... ja... - Nasta nova pauza - U redu.

- Jesi li siguran da je sve u redu, Viktore? Jer ako ti to ne želiš učiniti, samo reci, a ja ću se

vratiti u Sjedinjene Države gde nemam takvih problema. Meni nije potrebno sve ovo, znaš. Ja

mogu...

- Ne, ne. Ja cenim sve što radiš za mene, Doista cenim. Večeras će biti u redu.

- Okej, onda. Kad se muzej zatvori, sve što moraš učiniti je zameniti original, pravu

vazu, s kopijom.

- Čuvari proveravaju sve omote koji izlaze odavde!

- Pa šta onda? Jesu li stražari nekakvi stručnjaci?

- Ne. Naravno da nisu, ali...

- U redu, Viktore. Slušaj me. Napravi priznanicu o prodaji jedne od kopija i stavi je s

originalom u papirnatu kesicu. Da li me razumeš.

- Da. Ja... ja razumem. Gde ćemo se naći?

- Nećemo se naći, niti susresti. Napusti muzej u šest sati. Ispred će čekati taksi. Ponesi

paket. Kaži vozaču da te odveze u Hotel Grand Bretanj. Kaži mu da te čeka. Ostavi paket u

kolima. Pođi u hotel i popij piće. Posle toga, pođi kući.

- Ali paket...

- Ne brini.

Viktor Korontis se znojio. - Nikad nisam učinio nešto slično, Toni. Nikad ništa nisam

ukrao. Celi svoj život...

- Znam - smirujuće će Ricoli. - Nisam ni ja. Upamti, Viktore. Ja preuzimam sve rizike a

ne dobivam ništa od toga.

124

Korontis će slomljenim glasom: - Ti si dobar prijatelj, Toni. Najbolji prijatelj kojeg sam

ikad imao. - Mlatarao je rukama. - Imaš li ikakvu predstavu o tome kad ću dobiti svoj novac?

- Vrlo brzo - uveravao ga je Ricoli. - Kad ovo jednom sredimo, više nećeš imati nikakvih

briga. A neću ni ja, oduševljeno pomisli Ricoli. Više nikad.

Tog su poslepodneva doplovila dva turistička broda u Pirej, pa je, dakako, muzej bio

pun turista. Obično je Viktor Korontis uživao posmatrajući ih, nastojeći pogoditi kako žive. Bili

su to Amerikanci i Britanci, i posetioci iz drugih zemalja. A sada se Koronta osećao suviše

uspaničeno da bi razmišljao o njima.

Gdedao je na dva štanda gde su se prodavale kopije antikviteta. Oko njih je bila gomila

posetilaca, a dve su prodavačice svim silama nastojale zadovoljiti zahtevima kupaca.

Možda će sve rasprodati, Korontis se ponadao, pa neću moći ispuniti Ricoliev plan. Ali

je znao da to nije tako. U podrumu muzeja pohranjene su stotine kopija.

Vaza koju je Toni zahtevao da je on ukrade bila je iznimno vredan muzejski primerak.

Bila je iz petnaestog stoleća pre naše ere, amfora s crvenim mitološkim likovima naslikanim na

crnoj podlozi. Viktor Korontis ju je poslednji put dodirnuo pre petnaest godina, kad ju je s

poštovanjem stavio u vitrinu gde će biti zauvek zaključana. A sada je ja kradem, bedno je

razmišljao Korontis. Neka mi Bog pomogne.

Kao omamljen, Korontis je provodio poslepodne užasavajući se trenutka kad će postati

lopov. Vratio se u svoju kancelariju, zatvorio vrata, seo za svoj sto, ispunjen očajanjem. Ja to ne

mogu učiniti, mislio je. Možda postojati neki drugi izlaz. Ali koji? Nije mogao smisliti nikakav

drugi način da sakupi toliko novaca. Još je mogao čuti Priciev glas. Ili ćeš mi večeras dati taj

novac ili ću s tobom nahraniti ribe. Shvataš li? Taj je čovek ubica. Ne, nema izbora.

Nekoliko minuta pre šest, Korontis je izašao iz svoje kancelarije. Dve žene koje su

prodavale kopije eksponata stale su zaključavati.

- Sinjori - pozvao je Korontis - Moj prijatelj ima rođendan. Mislio sam da mu nabavim

nešto iz muzeja. - Prišao je ormaru i pravio se da proučava šta je u njemu. Tu su bile vaze i

poprsja, pehari, knjige, mape. Gledao ih je kao da nastoji odlučiti šta da odabere. Naposletku je

pokazao na kopiju crvene amfore. - Mislim da bi mu se to svidelo.

- Uverena sam da hoće - rekla je žena. Izvukla ju je iz vitrine i predala Korontisu.

- Mogu li dobiti priznanicu, molim vas?

- Svakako, gospodine Korontis. Hoćete li da vam je umotam?

- Ne, ne - brzo će Korontis. - Možete je samo staviti u kesu.

Gledao je kako kopiju stavlja u papirnatu kesu, zatim i priznanicu. - Hvala vam.

- Nadam se da će se vašem prijatelju svideti.

Zaključao je vrata, pa imitaciju vaze izvukao iz kese i stavio je na sto. Nije prekasno,

mislio je Korontis. Još nisam izvršio nikakav zločin. Bio je u agonij neodlučnosti. Kroz glavu mu

je prolazio niz zastrašujućih misli. Mogao bih pobeći u drugu zemlju, napustiti ženu i decu. Ili

bih mogao izvršiti samoubistvo. Mogao bih otići na policiju i reći im čime mi prete. Ali kad

činjenice izađu na videlo, biću uništen. Ne, nema izlaza iz te situacije. Ako ne plati novac koji

duguje, znao je da će ga Prici ubiti. Bog hvala, pomislio je, zbog mog prijatelja Tonia. Bez njega

bih bio mrtav čovek.

125

Pogledao je na sat. Vreme za pokret. Korontis je ustao, nesiguran na nogama. Stajao je,

duboko udišući nastojao se smiriti. Ruke su mu bile mokre od znoja. Obrisao ih je o košulju.

Stavio je kopiju natrag u papirnu kesu i krenuo prema vratima. Čuvar koji je stajao ispred

prednjih vrata otišao je u šest sati, pošto je muzej bio zatvoren, a drugi je obilazio, ali nije mogao

pokrivati veliki broj prostorija. Sada je verovatno na kraju muzeja.

Korontis je izišao iz svoje kancelarije i natrapao na stražara. Poneo se kao da je kriv.

- Oprostite mi, gospodine Korontis. Nisam znao da ste još uvek ovde.

- Da. Ja... ja sam se baš spremao da odem.

- Znate - rekao mu je čuvar, diveći se - ja vam zavdim.

Kad bi on samo znao. - Doista? Zašto?

- Vi toliko znate o ovim divnim predmetima. Ja ovde šetam, gledam u njih i sve su to

delovi istorije, zar ne. Ne znam mnogo o njima. Možda biste mi jednog dana to mogli objasniti.

Ja doista...

Prokleta budala nije hteo da prestane govoriti. - Da, svakako. Jednog dana. Sa

zadovoljstvom ću to učiniti. - Na drugom delu sobe Korontis je mogao videti kabinet u kojem je

dragocena vaza. Mora se otarasiti čuvara.

- Tamo... čini se da ima neki problem s alarmnim krugom, u podrumu. Da li biste to

proverili?

- Svakako. Ja znam da neke stvari ovde datiraju još od...

- Da li biste to sada proverili? Ne želim otići pre nego što ustanovim da je sve u redu.

- Zacelo, gospodine Korontis. Odmah ću se vratiti.

Viktor Korontis je stajao na mestu i gledao kako čuvar prolazi prostorijom, na putu

prema podrumu. Čim ga više nije video, Korontis je požurio do vitrine u kojoj je bila crvena

amfora. Uzeo je ključ i pomislio, ja ću to zaista učiniti. Sad ću ukrasti. Ključ mu je iskliznuo iz

prstiju i pao na pod. Je li ovo znači da mi Bog nešto govori? Iz njega je izbijao znoj. Sagnuo se,

podigao ključ i zagledao se u vazu. Bila je tako divna. Sa zaljubljenom pažnjom su je načinili

njegovi preci pre hiljadu godina. Čuvar je bio u pravu, to je bio komad istorije, nešto što se

nikad ne bi moglo zameniti.

Korontis je na trenutak zatvorio oči i zadrhtao. Pogledao je oko sebe da se uveri da ga

niko ne promatra, a onda je otključao vitrinu i pažljivo podigao vazu. Izvukao je kopiju iz

papirnate kese i stavio je na mesto gde je stajao original.

Korontis je stajao, proučavajući je na trenutak. Bila je to verna reprodukcija, ali je njemu

vrištala "krivotvorina". To je bilo tako očito. Ali samo meni, mislio je Korontis, i nekolicini

drugih stručnjaka. Niko drugi ne bi mogao utvrditi razliku. A neće biti ni razloga da to neko

ispituje iz blizine. Korontis je zatvorio vitrinu, pa originalnu vazu stavio u papirnu kesu s

priznanicom.

Izvukao je maramicu i obrisao lice i ruke. Učinjeno je. Pogledao je na sat, 6:10. Mora

žuriti. Krenuo je prema vratima i ugledao čuvara kako mu se približava.

- Nisam mogao naći nikakav kvar u alarmnom sistemu, gospodine Korontise, i...

- Dobro - rekao je Korontis. - Nikad ne možemo biti previše oprezni.

Čuvar se nasmešio. - Oko toga ste u pravu. Odlazite sada?

126

- Da. Laku noć.

- Laku noć.

Drugi je čuvar bio kod ulaznih vrata, spreman da ode. Opazio je papirnatu kesu i

zacerekao se. - Ja to moram pogledati. Vaša pravila.

- Svakako - brzo će Korontis. Predao je kesu čuvaru.

Čuvar je pogledao u kesu, izvukao vazu i ugledao priznanicu.

- To je poklon za prijatelja - objasnio je Korontis - On je inženjer.

Zašto sam to morao reći? To se njega ne tiče! Moram se ponašati prirodno.

- Lepo. - Čuvar je vazu opet ubacio u kesu, a za celo to vreme Korontis je mislio kako će

se vaza razbiti.

Korontis je privukao kesu na grudi. - Kalispehra.

Čuvar mu je otvorio vrata. - Kalispehra.

Korontis je izašao na hladni noćni vazduh, teško dišući i boreći se protiv mučnine. U

rukama ima nešto što vredi milione dolara, ali Korontis nije o tome mislio na taj način. Mislio je

kako izdaje svoju zemlju, krade komad istorije svoje voljene Grčke i daje je nepoznatom strancu.

Stade se spuštati stepeništem. Kao što je Ricoli obećao, ispred muzeja ga je čekao taksi.

Korontis je krenuo prema kolima i ušao u njih. - Hotel Grand Bretanj - rekao je.

Skljokao se na sedište. Osećao se umorno i iscrpljeno, kao da je prošao kroz neku strašnu

borbu. Ali da li je pobedio ili izgubio?

Kad se taksi zaustavio ispred Hotela Grand Bretanj Korontis je rekao vozaču: - Pričekajte

ovde, mola vas. - Bacio je poslednji pogled na dragoceni paketi na stražnjem sedištu, a onda je

izašao i brzo ušao u predvorje hotela. Okrenuo se i pogledao. Neki je čovek ulazio u taksi.

Trenutak kasnije, taksi je odjurio.

Tako. Učinjeno je. Više nikad u životu neću morati učiniti nešto slično, pomisli Korontis.

Dok god živim. Košmar je prošao.

U tri sata u nedelju posle podne, Toni Ricoli je izišao iz hotela i prošetao prema Platia

Omonia. Na sebi je imao jarko-crvenu kockastu vetrovku, zelene pantalone i crvenu beretku.

Dvojica detektiva su ga pratila.

Jedan od njih je rekao: - Mora da je tu odeću kupio u cirkusu.

U Ulici Metaksa Ricoli je zaustavio taksi. Detektiv je govorio u svoj toki-voki: - Subjekt

ulazi u taksi koji kreće prema zapadu.

Glas je odgovorio: - Vidimo ga. Sledimo. Vratite se u hotel.

- U redu.

Neoznačena siva kola pojavila su se iza taksija, održavajući diskretnu udaljenost. Taksi

je krenuo prema jugu, pored Monastirakisa. U putničkim je kolima detektiv sedeo pored

vozača. Podigao je mikrofon.

- Centrala. Ovde jedinica četiri. Subjekt je u taksiju. Vozi se niz ulicu Philhelinon...

Čekajte. Sad su skrenuli u Ulicu Peta. Čini se kao da ide prema Plaki. Tako bismo ga mogli

izgubiti. Možete li odrediti ljude da ga slede pešice?

127

- Samo trenutak jedinico četiri. - Posle nekoliko sekundi se opet začu krckanje i radio je

oživeo. - Jedinica četiri. Imamo pomoć na raspolaganju. Ako izađe kod Plake, biće pod

prismotrom.

- Kala. Subjekt ima kockastu crvenu vetrovku, zelene pantalone i crvenu beretku. Teško

ga je izbeći. Čekajte trenutak. Taksi se zaustavlja. Izlazi kod Plake.

- Prenećemo informaciju. Pokriven je. Vi ste slobodni. Aut.

U Plaki su dvojica detektiva gledala "svog" čoveka dok je izlazio iz taksija.

- Gde je dovraga kupio takvu odeću? - glasno se pitao jedan od detektiva.

Nisu bili daleko iza njega i stadoše ga slediti kroz napučeni labirint starog dela grada.

Idućeg je sata besciljno lutao ulicama, tumarajući pored taverni, barova, trgovina sa suvenirima,

i malim umetničkim galerijama. Hodao je duž Anaphtiotike, pa se zaustavljao da gleda po

buvljoj pijaci punoj mačeva, bodeža, mušketa, lonaca za kuvanje, sveća, svetiljki na špirit,

dvogleda.

- Šta on to dovraga namerava?

- Čini se kao da je u poslepodnevnoj šetnji. Stani. Ide tamo.

Sledili su ga dok je skrenuo u Aghiou Gerondu, pa usmerio prema restoranu Ksinos.

Dvojica detektiva, stajala na određenoj udaljenosti, gledala ga kako naručuje.

Detektivima je postalo dosadno. - Nadam se da će uskoro krenuti. Hteo bih poći kući.

Rado bih malo odspavao.

- Ostani budan. Ako ga izgubimo, Nicolino će nam stisnuti dupe.

- Kako ga možemo izgubiti. Ističe se kao da je svetionik.

Drugi je detektiv zurio u njega. - Šta? Šta si rekao?

- Rekao sam...

- Nije važno. - U glasu mu se odjednom očitavala panika. - Jesi li bacio pogled na

njegovo lice?

- Nisam.

- Nisam ni ja. Tiflo! Pođimo.

Dvojica su detektiva požurila u restoran i pošla do stola čoveka kojeg su pratili. Gledali

su u lice stranca.

Inspektor Nicolino bio je besan. - Imao sam tri tima za pratnju Ricolia. Kako ste ga mogli

izgubiti?

- Zavarao nas je, inspektore. Prvi ga je tim videoj kako ulazi u taksi i...

- I izgubili su taksi?

- Ne, gospodine. Mi smo ga gledali kako izlazi. Ili smo barem mislili da je to on. Imao je

na sebi neku divlju odeću. Ricoli je imao još jednog putnika skrivenog u taksiju, pa su njih

dvojica zamenila odeću. Sledili smo krivog čoveka.

- A Ricoli se odvezao u taksiju.

- Da, gospodine.

- Jeste li zabeležili registracijski broj?

- Ne, gospodine. To... to se nije činilo važnim.

- Šta je s čovekom kojeg ste pratili?

128

- To je hotelski momak u Ricolijevu hotelu. Ricoli mu je rekao da je sve to šala, igrica

koju igra s nekim. Dao mu je stotinu dolara. To je sve što dečak zna.

Inspektor Nicolino je duboko udanuo. - I smatram da niko ne zna gde je g. Ricoli u

ovom trenutku?

- Ne, gospodine. Bojim se da je tako.

Grčka ima sedam glavnih luka - Solun, Patras, Volos, Igumenica, Kavala, Iraklion i Pirej.

Pirej leži sedam milja jugozapadno od središta Atine, a ne služi samo kao glavna grčka

luka već i kao jedna od najvećih evropskih luka. Lučki se kompleks sastoji od četiri luke, a tri su

od njih za turističke i okeanske brodove. Četvrta luka, Herakles, rezervisana je za teretne

brodove s grotlima koja se otvaraju direktno na dok.

Tele je bila na pristaništu u Heraklesu. Bio je to veliki tanker, a dok je mirno ležao u

mračnoj luci podsećao je na gigantskog behemota spremnog da navali.

U pratnji četvorice ljudi, Toni Ricoli se odvezao na molo. Ricoli je gledao u veliki brod i

mislio. Dakle tu je. Sada pogledajmo da li je na brodu naš prijatelj Demiris. Okrenuo se ljudima

uz njega. - Želim da vas dvojica ovde čekate. Ostali će poći sa mnom. Pazite da niko ne siđe s

broda.

- U redu.

Ricoli i dvojica stadoše se uspinjati mostićem. Kad su se uspeli do vrha, pristupio im je

mornar s palube. - Mogu li vam pomoći?

- Gde možemo naći gospodina Demirisa?

- Gospodin Demiris je u svojoj kabini. Očekuje li vas?

Znači da je informacija da će biti na brodu tačna. Ricoli se nasmešio. - Da. Čeka nas. Kad

će brod isploviti?

- U pola noći. Pokazaću vam put.

- Hvala vam.

Sledili su mornara po palubi sve dok nisu došli do lestava koje su vodile dole. Zatim su

ga pratili niz stepenište, pa duž uskog prolaza, prešavši usput nekoliko kabina. Kad su stigli do

poslednje kabine, mornar htede pokucati, ali ga je Ricoli odgurnuo - Sami ćemo se najaviti. -

Otvorio je vrata i ušao.

Kabina je bila veća nego je Ricoli očekivao. Od nameštaja je imala krevet, tapacirani

trosed, stol i dve lagane stolice. Iza stola je sedeo Konstantin Demiris.

Kad je podigao pogled i ugledao Ricolia, Demiris je nespretno ustao. Lice mu je

pobledelo. - Šta... šta vi radite ovde? - Glas mu je bio tih.

- Kosta, moji prijatelji i ja smo odlučili da te posetimo i zaželimo bon voajaž.

- Kako ste znali da ja... Hoću reći... nisam vas očekivao.

- Uveren sam da nisi - rekao je Ricoli. Okrenu se prema mornaru. - Hvala, prijatelju.

Mornar je otišao.

Ricoli se opet vratio Demirisu. - Jesi li planirao da odeš na put a da ne kažeš ni doviđenja

svom partneru?

Demiris će brzo: - Ne. Svakako ne. Ja sam samo... samo sam hteo proveriti neke stvari na

brodu. Pre nego što otploviti sutra ujutro. - Prsti su mu drhtali.

129

Ricoli mu je prišao bliže. Kad je progovorio, glas mu je bio mekan. - Kosta dušo,

pogrešio si. Nema nikakve svrhe pobeći, jer nema mesta gde se možeš sakriti. Ti i ja imamo

posao, dogovor, sećaš li se? Znaš li šta se događa ljudima koji ne plaćaju dugove? Umir, jako

ružno umiru.

Demiris je progutao. - Ja... ja bih hteo govoriti s vama ali nasamo.

Ricoli se okrenuo ljudima. - Čekajte vani. - Kad su otišli, Ricoli je utonuo u naslonjač.

- Ja ne mogu ući u ovaj posao - rekao je Demiris - Daću vam novac, više novca nego što

ste ikada mogli sanjati.

- U zamenu za šta?

- Da odete s ovog broda i ostavite me na miru. - Demirisovu se glasu čitalo očajanje. - Vi

mi ovo i ne možete učiniti. Vlada će mi uzeti flotu. Biću upropašten. Molim vas. Daću vam sve

što želite.

Toni Ricoli se nasmešio. - Ja imam sve šta želim. Koliko tankera imaš? Dvadeset?

Trideset? Mi ćemo ih stalno držati zaposlene, ti i ja. Sve što moraš učiniti jest da dodaš još jednu

ili dve sporedne luke.

- Vi... vi nemate ni predstavu o tome šta mi radite.

- Mislim da je trebalo da o tome porazmisliš pre nego si izveo onu malu varku. - Toni

Ricoli je ustao.- Porazgovaraćeš s kapetanom. Kaži mu da ćemo se zaustaviti na još jednom

mestu, nedaleko od Floride.

Demiris je oklevao. - U redu. Kad se vratiš ujutro....

Ricoli se smejao. - Ja nigde ne idem. S igrama je gotovo. Isplanirao si da se iz luke

izvučeš u pola noći. Dobro. I ja ću se izvući sa tobom. Mi donosimo tovar s heroinom na brod, i

Kosta, da bismo zasladili posao, uzimamo jedno od bogatstava iz Državnog muzeja. Ti ćeš to

prokrijumčariti u Sjedinjene Države. To ti je kazna zato što si me pokušao prevariti.

U Demirisovim se očima pojavio zaprepašteni pogled. - Ja... ima li nešto, bilo šta - molio

je - bilo šta što ja mogu učiniti da...

Ricoli ga je pogladio po ramenu. - Oraspoloži se. Obećavam ti da ćeš uživati kao moj

partner.

Ricoli je otišao do vrata i otvorio ih. - Sve u redu natovarimo robu na brod - rekao je.

- Gde ćemo je staviti?

Na svakom brodu postoje stotine skrivenih mesta ali Ricoli nije smatrao potrebnim da

bude osobito oprezan. Flota Konstantina Demirisa je izvan svake sumnje.

- Stavite to u vreću s krompirima - rekao je. -Označite vreću i stavite je u stražnji deo

brodske kuhinje. Vazu donesite gospodinu Demirisu. On će o tome lično povesti računa. - Ricoli

se okrenuo Demirisu s očima punim prezira. - Imate li kakav problem s tim?

Demiris je pokušao progovoriti, ali mu reči nisu izlazile na usta.

- U redu, dečaci - rekao je Ricoli. - Pokrenimo se.

Ricoli se opet naslonio na naslonjač. - Lepa kabina. Ostaviću je tebi na upotrebu, Kosta.

Moji dečaci i ja ćemo naći naše odaje.

- Hvala ti - Demiris će glasom bednika. - Hvala ti.

130

U pola noći je veliki tanker otplovio s priveza, dok su ga dva remorkera vodila na

otvoreno more. Heroin je bio sakriven na brodu, a amfora je ostavljena u kabini Konstantina

Demirisa.

Toni Ricoli je jednog svog čoveka pozvao na stranu. - Želim da odeš u sobu s radio

vezom i iščupaš radio. Ne želim da Demiris šalje bilo kakve poruke.

- Shvatio, Toni.

Konstantin Demiris je bio slomljen čovek, ali se Ricoli nije hteo izlagati nikakvim

rizicima.

Sve do trenutka isplovljavanja Ricoli se bojao da nešto ne pođe kako ne treba, jer je ono

šta se događalo bilo izvan njegovih najdivnijih snova. Konstantin Demiris, jedan od

najbogatijih, najmoćnijih ljudi na svetu, bio je njegov parnter. Partner, pakla mu, mislio je Ricoli.

Ja posedujem to kopile. Njegova čitava bogom prokleta flota pripada meni. Ja mogu ukrcavati

na brod onoliko robe koliko mi momci mogu isporučiti. Neka druga mazgovi polome kičmu

pokušavajući iznaći način kako da robu prokrijumčare u Države. Ja sam svoje sredio. A onda su

sva ta bogatstva iz muzeja. To je drugi zlatni rudnik. Jedino - ceo taj rudnik pripadg meni. Šta

dečaci ne znaju, neće ih ni povrediti.

Toni Ricoli je zaspao sanjajući o floti zlatnih brodova, o palatama i pomamnim uslužnim

devojkama.

Kad se Ricoli probudio ujutro, on i njegovi ljud otišli su u trpezariju na doručak. Onde

su bili već mnogi članovi posade. Konobar je prišao njihovom stolu. - Dobro jutro.

- Gde je gospodin Demiris? - upita Ricoli. - Zar on ne doručkuje?

- On ostaje u svojoj kabini, gospodine Ricoli. Reka nam je da vama i vašim prijateljima

damo šta god želite.

- To je vrlo lepo od njega - nasmešio se Ricoli. - Ja ću narandžin sok, slaninu i jaja. Šta

ćete vi, dečaci.

- Zvuči dobro.

Kad su naručili, Ricoli je rekao: - Momci, ja želim da igrate hladno. Držite se izvan

vidika. Budite ljubazni i uljudni. Upamtite, mi smo gosti gospodina Demirisa.

Demiris se nije pojavio ni za vreme ručka. Nije se pojavio ni za večeru. Ricoli je otišao da

porazgovara s njim.

Demiris je bio u kabini i zurio kroz prozorčić kabine. Izgledao je bled i izmučen.

Ricoli je rekao: - Moraš jesti da zadržiš snagu, partneru. Ne bih hteo da oboliš. Moramo

mnogo toga obaviti. Rekao sam konobaru da ovamo donese večeru.

Demiris je duboko udahnuo: - Ja ne mogu... u redu. Izađi, molim te.

Ricoli se nacerio. - Svakako. Posle večere, odspavaj malo. Strašno izgledaš.

Ujutro je Ricoli otišao posetiti kapetana. - Ja sam Toni Ricoli - rekao je. - Ja sam gost

gospodina Demirisa.

- A, da. Gospodin Demiris mi je rekao da ćete me posetiti. Spomenuo je da će možda biti

promene kursa plovidbe.

- Tako je. Ja ću vam reći. Kad ćemo doći nedaleko obale Floride?

- Približno za tri nedelje, gospodine Ricoli.

131

- Dobro. Posetiću vas kasnije.

Ricoli je otišao i šetao po brodu - njegovu brodu. Cela flota je njegova. Svet je njegov.

Ricoli je bio ispunjen euforijom kakvu nikad nije upoznao.

Plovidba je glatko tekla, a Ricoli bi s vremena na vreme upao u kabinu Konstantina

Demirisa.

- Trebalo bi da na brodu imate nekoliko kurvi - rekao je Ricoli. - Ali smatram da vama

Grcima nisu potrebne kurve, zar ne.

Demiris je odbio da zagrize mamac.

Dani su polagano prolazili, ali je svaki sat vodio Ricolia bliže njegovim snovima. Bio je u

groznici nestrpljivosti. Prošla je nedelja dana, pa još jedna, te su se približavali severno-

američkom kontinentu.

U subotu uveče je Ricoli stajao uz ogradu broda gledajući u okean, kad se pojavio bljesak

munje.

Prišao mu je prvi oficir. - Možda ćemo doživeti donekle loše vreme, gospodine Ricoli.

Nadam se da ste dobar mornar.

Ricoli je slegnuo ramenima. - Ništa me ne plaši.

More se stalo napinjati, uza sve veće valove. Brod bi se zaronio pa opet isplovio

pramcem gore, orući kroz talase.

Ricoli stade osećati mučninu. Dakle, ja nisam dobar mornar, mislio je. U čemu je razlika?

On poseduje svet. Vratio se u kabinu i pošao u krevet.

Sanjao je. Ovog puta nije bilo zlatnih brodova ili lepih golih devojaka. Behu to mračni

snovi. Bio je rat i čuo je grmljavinu topova. Jedna eksplozija ga je probudila.

Ricoli je seo u krevetu. Kabina se tresla. Brod je bio usred žestoke oluje. Čuo je korake

što trče hodnikom. Šta se dovraga, zbiva?

Toni Ricoli je brzo izišao iz kreveta i pošao u hodnik. Pod se odjednom okrenuo na

stranu i on je gotovo izgubio ravnotežu.

- Šta se događa? - upita jednog od ljudi koji su trčali pored njega.

- Eksplozija. Brod je u vatri. Tonemo. Biće bolje da se popnete na palubu.

- Tonemo... - Ricoli to nije mogao poverovati. Sve je glatko išlo. Ali nije važno, mislio je

Ricoli. Mogu sebi priuštiti da izgubim ovu isporuku. Biće ih mnogo više. Moram spasiti

Demirisa. On je ključ uspeha. Poslaćemo poziv u pomoć. A onda se setio da je naredio da radio

bude uništen.

Boreći se da održi ravnotežu, Toni Ricoli je pošao do stepeništa, pa se uspeo na palubu.

Na svoje iznenađenje, video je da se oluja raščistila. More se smirilo i izašao je puni

mesec. Začu se još jedna glasna eksplozija, pa još jedna. Brod se stao sve više naginjati. Krma je

bila u vodi i brzo tonula. Mornari su pokušavali spustiti čamce za spasavanje, ali je bilo

prekasno. Voda oko broda bila je masa zapaljene nafte. Gde je Konstantin Demiris?

A onda je Ricoli čuo neki zvuk. Bilo je to neko zujanje, zvuk mnogo višeg tona od praska

na brodu, podigao je pogled. Bio je to helikopter koji je stajao nekoliko metra iznad broda.

Spašeni smo, ushićeno je pomisli Ricoli. Grozničavo je mahao helikopteru.

132

Na prozoru helikoptera se pojavilo lice. Prošao je trenutak pre nego je Ricoli uspeo

shvatiti da je to Konstantin Demiris. Smešio se, a u podignutoj ruci je držao amforu

neprocenjive vrednosti. Ricoli je zurio, dok mu je mozak nastojao sabrati sve šta se događa.

Kako je Konstantin Demiris našao helikopter usred...

A onda je Ricoli osetio mučninu u stomaku, Konstantin Demiris nikad nije ni pomislio

da s njim vodi posao. Kurvin sin je sve to isplanirao od početka, telefonski poziv kojim je saznao

da Demiris beži - taj telefonski poziv nije došao od Spirosa Lambroua - došao je od Demirisa!

On mu je postavio zamku da ga namami na brod, a Ricoli je uskočio u nju.

Tanker je tonuo sve dublje, brže, a Ricoli je osetio kako mu ledeni okean hladi gležnjeve,

pa mu zahvata kolena. Kopile ih namerava sve ostaviti ovde da umru, usred ničega, gde neće

biti ni traga brodu.

Ricoli je pogledao u helikopter i grozničavo vikao - Vrati se. Daću ti sve! - Vetar je progtao

njegove reči.

Poslednje šta je Toni Ricoli video pre nego se brod preokrenuo i oči mu bile

ispunjene gorućom slanom vodom bio je helikopter koji se uzdizao prema mesecu.

133

17.

St. Moric

Katarina je bila u stanju šoka. Sedela je na kauču u svojoj hotelskoj sobi i slušala

poručnika Hansa Bergmana, vođu skijaške patrole, kako joj govori da je Rejnolds mrtav. Zvuk

Bergmanova glasa lebdeo je nad Katarinom u momentima, ali ona nije slušala reči. Bila je

previše otupela od užasa. Svi ljudi oko mene umiru očajnički je mislila. Lari je mrtav, a sada

Kirk. A bili su i drugi: Noel, Napoleon Cotas, Frederik Stavros. Bila je to neprekidna mora.

Nejasno, kroz maglu očaja, čula je Bergmanov glas - Gospođo Rejnolds, gospođo

Rejnolds.

Podigla je glavu. - Ja nisam gospođa Rejnolds - rekla je umorno. - Ja sam Katarina

Aleksander. Kirk i ja smo bili smo prijatelji.

- Shvatam.

Katarina je duboko udahnula. - Kako... kako se to dogodilo. Kirk je bio tako dobar

skijaš?

- Znam. Ovde je mnogo puta skijao. - Zatresao je glavom. - Da vam kažem istinu,

gospođice Aleksander i ja sam zapanjen onim šta se dogodilo. Njegovo smo telo našli na

Lagalpu, kosini koja je bila zatvorena zbog lavine od prošle nedelje. Mora da je vetar odneo

znak upozorenja. Strašno mi je žao.

Žao. Kako slabašna reč, glupa reč.

- Kako biste hteli da sve utvrdimo oko sahrane, gospođice Aleksander?

Tako smrt nije kraj. Ne, postoje još utanačenja. Lesovi, mesta sahrane, cveće,

obaveštavanje rodbine. Katarina je poželela da vrisne.

- Gospođice Aleksander?

Katarina je podigla pogled. - Ja ću izvestiti Kirkovu porodicu.

- Hvala vam.

Putovanje u London bilo je tužno. S Kirkom je došla u planine ispunjena žudnjom

nadom, misleći da je to, možda, novi početak, put novom životu. Kirk je bio tako ljubazan i tako

strpljiv. Trebala sam voditi ljubav s njim, mislila je Katarina. Ali, na kraju, zar bi to zaista bilo

važno? Šta je uopšte važno? Ja sam pod nekom vrstom prokletstva. Uništavam svakog ko mi se

približi.

Kad se Katarina vratila u London, bila je suviše utučena da bi se vratila na posao. Ostala

je u stanu, odbijajući da bilo koga vidi ili s bilo kime razgovara.

Ana, kućna pomoćnica, pripremala joj je jelo i odnosila ga u Katarininu sobu, ali su se

poslužavnici vraćali netaknuti.

- Morate jesti, gospođice Aleksander.

Katarini bi bilo mučno od same pomisli na hranu.

134

Idućeg se dana Katarina osećala gore. Osećala se kao da su joj prsa ispunjena železom.

Teško je disala. Nemogu ovako nastaviti, mislila je Katarina. Moram nešto učiniti

O tome je razgovarala s Evelin Kej.

- Stalno sebe optužujem zbog onoga što se dogodilo.

- To nema nikakvoga smisla, Katarina.

- Znam da nema, ali sebi ne mogu pomoći. Osećam se odgovornom zbog onoga šta se

dogodilo. Treba mi neko s kim ću razgovarati. Možda ako posetim psihijatra..

- Znam jednoga koji je jako dobar - rekla je Evelin. - Zapravo, on s vremena na vreme

prima Vima. Zove se Alan Hamilton. Imala sam prijateljicu koja je patila od samoubilačkih

poriva, ali kad je dr. Hamilton završio njeno lečenje bila je u izvrsnom stanju. Da li bi se htela

videti s njim?

Šta ako mi kaže da sam luda? Šta ako jesam? - U redu - oklevajući će Katarina.

- Pokušaću dogovoriti vaš susret. Prilično je zauzet.

- Hvala, Evelin. Cenim to.

Katarina je pošla u Vimovu sobu. On bi hteo znati o Kirku, mislila je.

- Vim, sećaš li se Kirka Rejnoldsa? Pre nekoliko dana je izgubio život u skijaškoj nesreći.

- Da? Vestiminster-nula-četiri-sedam-jedan.

Katarina je žmirnula. - Šta? - I odjednom je shvatila da Vim recituje Kirkov telefonski

broj. Je li to sve o ljudima šta Vimu nešto znači? Niz brojeva? Zar nema nikakva osećaja prema

njima? Zar zaista nije sposoban voleti ili mrzeti, ili osećati sažaljenje?

Možda je on bolji u tome nego ja, pomisli Katarina. Barem je pošteđen strašne boli koju

mi ostali možemo osećati.

Evelin je s doktorom Hamiltonom dogovorila Katarininu posetu idućeg petka. Evelin je

mislila da telefonira Konstantinu Demirisu da mu kaže šta je učinila ali je zaključila da je to

previše nevažno da bi ga uznemiravala.

Ordinacija Alana Hamiltona bila je u Ulici Vimpole. Katarina je tamo otišla na prvi

sastanak, zabrinuta i ljuta. Zabrinuta jer se bojala onoga šta bi mogao reći o njoj, a ljuta na sebe

jer se mora osloniti na stranca da joj pomogne u problemima za koje je osećala da ih nije u stanju

sama rešiti.

Recepcionerka iza šaltera joj je rekla: - Dr. Hamilton je spreman za vas, gospođice

Aleksander.

Ali, jesam li ja spremna za njega? Pitala se Katarina. Odjednom je obuzelo naglo

uzbuđenje. Šta ja radim ovde? Ne želim doći u ruke nekog šarlatana koji verovatno misli da je

Bog.

Katarina je rekla: - Ja... ja sam promenila mišljenje. Ja zapravo ne želim videti doktora. Sa

zadovoljstvom ću platiti za posetu.

- O? Samo trenutak, molim.

- Ali...

Recepcionarka je iščezla u doktorovoj sobi. Posle nekoliko trenutaka otvorila su se vrata

ordinacije i izišao je Alan Hamilton. Bio je u ranim četrdesetim godinama, visok i plavokos,

svetlo-plavih očiju i jednostavnog držanja.

135

Pogledao je na Katarinu i nasmešio se: - Učinili ste mi ovaj dan lepim - rekao je.

Katarina se namrštila. - Šta...?

- Nisam znao koliko sam dobar doktor. Vi ste samo ušli u moju čekaonicu i već se

osećate bolje. To mora da je neka vrsta rekorda.

Katarina mu je odvratila odbrambeno: - Žao mi je. Pogrešila sam. Ne treba mi nikakva

pomoć.

- Zadovoljstvo mi je da to čujem - rekao je Dr. Hamilton. - Hteo bih da se svi moji

pacijenti tako osećaju. Dok ste ovde, gospođice Aleksander, zašto ne uđete na trenutak?

Popićemo šoljicu kafe.

- Hvala vam, ne. Ja ne...

- Obećavam vam da je možete popiti sedeći.

Katarina je oklevala. - U redu, samo na minut.

Sledila ga je u njegovu ordinaciju. Bila je to vrlo jednostavna kancelarija, nameštena

mirno i s dobrim ukusom, nameštena više poput dnevnog boravka. Smirujuće grafike su visele

na zidovima, a na stoliću je bila fotografija lepe žene s dečakom.

U redu, on ima lepu kancelariju i divnu porodicu. Šta to dokazuje?

- Molim vas sedite - rekao je dr. Hamilton. - Kafa će biti gotova za minut.

- Zaista ne bi trebalo da traćim vaše vreme, doktore, ja sam...

- Ne brinite oko toga. - Seo je na stolicu proučavajući je. - Prošli ste kroz mnogo toga. -

rekao je suosećajno.

- Šta vi znate o tome? - odbrusi Katarina. Njezin ton bio je ljući nego što je nameravala.

- Razgovarao sam s Evelinom. Rekla mi je šta se desilo u St. Moricu. Žao mi je.

Opet ta prokleta reč. - Zaista? Ako ste tako dobar doktor možda može vratiti Kirka u

život.- Sav jad i ljutnja skrivena u njoj izbila je napolje. Na svoj užas Katarina je histerično jecala.

- Ostavi me na miru - vrisnula je - Ostavi me na miru.

Alan Hamilton je sedeo i posmatrao je, ne govoreći ništa. Kad su joj se jecaji napokon smirili,

rekla je izmučeno: - Žao mi je. Oprostite mi. Ja sada doista moram ići. - Ustala je i okrenula se

prema vratima.

- Gospođice Aleksander, ja ne znam mogu li vam pomoći, ali bih hteo pokušati. Jedino

vam mogu obećati da vas neće povrediti ono što radim.

Katarina je stajala pored vrata, neodlučna. Okrenula se da ga pogleda, očima ispunjenim

suzama. - Ja ne znam šta je sa mnom - prošaptala je. - Osećam se tako izgubljeno.

Alan Hamilton je ustao i prišao joj. - Onda,zašto da vas ne pokušamo pronaći? Radićemo

zajedno oko toga. Sedite, Idem videti šta je sa kafom.

Nije ga bilo pet minuta, a Katarina je sedela, pitaujući se kako ju je nagovorio da ostane.

Delovao je smirujuće. U njegovu ponašanju bilo je nešto ohrabrujuće. Možda mi može pomoći,

pomisli Katarina.

Alan Hamilton se vratio u sobu noseći dve šoljice skafom.

- Ima šlaga i šećera, ako želite.

- Ne, hvala vam.

Seo je nasuprot njoj. - Saznao sam da vam je prijatelj poginuo na skijanju.

136

Bilo je tako bolno govoriti o tome. - Da.Bio je na padini koja je bila zatvorena, ali je vetar

oduvao upozorenje.

- Je li ovo vaš prvi susret sa smrću nekoga ko vam je blizak?

Kako da odgovori na to? O, ne. Moj muž i njegova ljubavnica su smaknuti jer su me

pokušali ubiti. Svi oko mene umiru. To će ga uzdrmati. On je sedeo, čekajući odgovor.

Samodopadan kučki sin.E pa neće mu pružiti to zadovoljstvo. Njem život je njena briga. Mrzim

ga.

Alan Hamilton je video ljutnju na njezinom licu. Namerno je promenio temu. - Kako je

Vim?

Pitanje je Katarini bilo sasvim neočekivano. - Vim? On.. on je dobro. Evelin mi je rekla da

je on vaš pacijent.

- Jeste.

- Možete li objasniti kako je on... zašto je on...?

- Vim mi je došao jer je gubio zaposlenja. On je vrlo redak čovek - istinski mizantrop. Ne

mogu ulaziti u razloge zašto, ali u osnovi on mrzi ljude. Nije sposoban uspostaviti vezu s

drugim ljudima.

Katarina se setila Evelinih reči. On nema osećaje. On se nikad neće vezati ni za koga.

- Ali je Vim sjajan u matematici - nastavio je Alan Hamilton. - Sada ima posao gde može

primeniti svoje znanje.

Katarina je klimnula. - Nikad nisam upoznala nekog sličnog njemu.

Alan Hamilton se nagnuo napred na stolici. - Gospođice Aleksander - rekao je - to kroz

šta vi prolazite je vrlo bolno, ali mislim da bih vam mogao pomoći. Hteo bih pokušati.

- Ja.. ja ne znam - rekla je Katarina. - Sve se čini tako beznadno.

- Dok se god tako osećate - nasmešio se Alan Hamilton - može biti samo gore, je li tako? -

Osmeh mu je bio zarazan. - Zašto ne bismo dogovorili još jedan sastanak? Ako me na kraju tog

susreta budete još mrzeli, dignućemo ruke.

- Ja vas ne mrzim - Katarina će opravdavajući se. - Dobro, možda malo.

Alan Hamilton je pošao do stola i gledao u kalendar. Njegovo je vreme bilo potpuno

zauzeto.

- Kako bi bilo u ponedeljak? - upita je. - Jedan sat? - U jedan sat on je redovno ručao, ali

je bio spreman zaboraviti na to. Katarina Aleksander je žena koja nosi nepodnosivi teret, a on je

odlučio da sve učini da joj pomogne.

Katarina ga je gledala dugo. - U redu.

- Lepo. Tada ćemo se videti. - Dao joj je posetnicu. - U međuvremenu, ako me trebate,

ovde je broj moje kancelarije i kućni broj. Ja lako spavam, pa se ne morate ustezati da me

probudite.

- Hvala vam - rekla je Katarina. - Biću ovde u ponedeljak.

Dr Alan Hamilton ju je gledao dok je izlazila i mislio: Ona je tako ranjiva i tako lepa.

Moram biti oprezan. Pogledao je fotografiju na stoliću za kafu. Pitam se šta bi Angela mislila?

Poziv je došao usred noći.

137

Konstantin Demiris je slušao, a kad je progovorio glas mu je bio pun iznenađenja. - Tele

je potonuo? Ja to ne mogu poverovati.

- Istina je, gospodine Demiris. Obalska straža je pronašla nekoliko ostataka s broda.

- Je li iko preživeo?

- Nije, gospodine. Bojim se da nije. Svi su ljudi izgubljeni.

- Kako je to strašno. Je li iko zna kako se to dogodilo?

- Bojim se da to nećemo nikad saznati, gospodine. Svi su dokazi na dnu mora.

- More - mrmljao je Demiris. - Okrutno more.

- Hoćemo li ispuniti zahtev za isplatu osiguranja?

- Teško se brinuti oko takvih stvari kad su svi ti hrabri ljudi izgubili život - ali da,

nastavi, ispuni zahtev. - On će amforu zadržati u svojoj privatnoj zbirci.

Sad je vreme da kazni svog šuraka.

138

18.

Spiros Lambrou je bio u stanju pomahnitale nestrpljivosti, čekajući na vest o hapšenju

Konstantina Demirisa. Stalno je držao radio u kancelariji , pregledavao svako izdanje dnevnih

listova. Trebalo je da sam nešto čuo do sada, mislio je Lambrou. Policija je do sada trebala

uhapsiti Demirisa.

Od trenutka kad je Toni Ricoli informirao Spirosa da je Demiris na brodu Tele koji će

ubrzo isploviti, Lambrou je izvestio američku carinu - anonimno, dakako - da će Tele prevoziti

veliku količinu heroina.

Mora da su ih dosad već uhvatili. Zašto u novinama nema ni retka o tome?

Zazujao je interfon. - Gospodin Demiris je, za vas liniji dva.

- Netko je zvao gospodina Demirisa?

- Ne, gospodine Lambrou. Sam gospodin Demirisje na liniji. - Od tih reči ga je obuzela

jeza. To je nemoguće!

Nervozan, Lambrou je podigao slušalicu. - Kosta!?

- Spiros. - Demirisov je glas bio veseo. - Kako je?

- Dobro, dobro. Gde si ti?

- U Atini.

Lambrou je nervozno progutao.

- Nismo razgovarali u poslednje vreme - rekao je. - Bio sam zauzet. Kako bi bilo da

danas ručamo? Jesi li slobodan?

Lambrou je imao važan sastanak za vreme ručka. - Da. To će biti lepo.

- Dobro. Sastaćemo se u klubu. U dva sata.

Lambrou je spustio slušalicu. Ponašao se suviše veselo, pa je Lambrou imao strašnu

slutnju. Dakle, ubrzo će saznati šta se dogodilo.

Konstantin Demiris je pustio Spirosa da čeka trideset minuta a kada je napokon došao

rekao je samo: - Žao mi je što sam zakasnio.

- U redu je. - Spiros je pažljivo gledao Demirisa, tražeći bilo koji znak nedavnog

događaja koji mora da je iskusio. Ništa.

- Gladan sam. - veselo će Demiris - Šta je s tobom? Pogledajmo šta imaju danas na

jelovniku. - Pregledao je jelovnik - Ah, Stridia! Da li bi započeo s malo oštriga, Spiros?

Kad su naručili, Demiris je rekao: - Želim ti zahvaliti, Spiros.

Spiros ga je pažljivo gledao. - Zbog čega?

- Zbog čega? Zbog toga što si mi poslao dobru mušteriju - gospodina Ricolia.

Lambrou je ovlažio usne. - Ti - ti si se sastao s njim?

- O, da. Uveravao me da ćemo u budućnosti imati mnogo zajedničkog posla. - Demiris je

udahnuo. Premda, bojim se, gospodin Ricoli više nema mnogo od budućnosti.

Spiros se nakljašao. - Na šta misliš?

139

Glas Konstantina Demirisa je promukao. - Ono što mislim jeste činjenica da je Toni

Ricoli mrtav.

- Kako je... Šta se dogodilo?

- Doživeo je nesrećan slučaj, Spiros. - Gledao je šurakove oči. - Onako kako doživi

nesrećan slučaj svako ko me pokuša namagarčiti.

- Ja ne... ja ne razumem. Ti...

- Ne razumeš? Pokušao si me uništiti. Nisi uspeo. Obećavam ti, bilo bi bolje za tebe da si

uspeo.

- Ja - ja ne znam o čemu ti govoriš.

- Ne znaš, Spiros? - Konstantin Demiris se nasmešio. - Uskoro ćeš znati. Ali najpre, ću

uništiti tvoju sestru.

Stigle su ostrige. - Ah - Demiris je rekao - Izgledaju divno. Izgubio sam apetit. Uživaj u

ručku.

Posle je Konstantin Demiris s dubokim zadovoljstvom razmišljao o tom sastanku. Spiros

Lambrou je bio potpuno demoralizovan čovek. Demiris je znao kako Lambrou obožava svoju

sestru te ih je nameravao oboje kazniti.

Ali ima nešto o čemu se najpre mora pobrinuti Katarina Aleksander. Telefonirala mu je

nakon Kirkove smrti, blizu histerije. - To je.. to je tako strašno.

- Veoma mi je žao, Katarina. Ja znam koliko vam je Kirk bio drag. To je strašan gubitak

za nas oboje.

Ja moram promeniti svoje planove, mislio je Demiris. Sada nemam vremena za Rafinu.

Katarina je bila jedina preostala veza koja ga je povezivala s onim što se dogodilo Noeli Pejdž i

Lariju Daglasu. Bila je greška što joj je dopustio da toliko dugo živi. Dok god ona bude živa,

neko bi mogao dokazati šta je Demiris učinio. Ali s njom mrtvom, bio bi savršeno siguran.

Podigao je slušalicu i nazvao jedan broj. Kad je glas odgovorio, Demiris je rekao: - Biću u

Konlonu u ponedeljak. Budi tamo. - Spustio je slušalicu ne čekajući odgovor.

Dvojica muškaraca su se sastala u napuštenoj zgradi koju je Demiris posedovao u

određenom gradu.

- To mora izgledati kao nesrećan slučaj. Možeš li se pobrinuti za to? - upita Konstantin

Demiris.

Bila je to uvreda. Osetio je kako ljutnja narasta u njemu. To je pitanje koje postavljaš

nekom amateru kojeg pokupiš s ulice. Osetio je želju da mu odgovori sa sarkazmom: O, mislim

da bih se mogao pobrinuti za to. Da li biste hteli nesrećan slučaj u kući? Mogu se pobrinuti da

slomi vrat padajući niz stepenište. Plesačica u Marselju. Ili bi se mogla napiti i utopiti dok se

kupa u kadi. Naslednica u Gstadu. Mogla bi uzeti preveliku dozu heroina. Tri je osobe

likvidirao na taj način. Ili bi mogla zaspati u krevetu, s upaljenom cigaretom. Švedski detektiv u

hotelu na levoj obali u Parizu. Ili biste možda hteli nešto izvan kuće? Mogu se pobrinuti za

automobilsku nesreću, avionsku nesreću, ili nestanak na moru.

Ali ništa od svega toga nije rekao jer se zapravo bojao čoveka koji mu je sedeo nasuprot.

Čuo je toliko o njemu da se čovek sledi, a imao je razloga verovati u to šta je čuo.

140

I tako se sve šta je rekao svelo na: - Da, gospodinu, mogu se pobrinuti za nesrećan slučaj.

Niko neće saznati. - Dok je to govorio, zastrašila ga misao: On zna da ćuja znati. Čekao je.

Mogao je čuti ulične zvukove iza prozora, vrištavi i hrapavi jezik koji je pripadao žiteljima

ozidana grada.

Demiris ga je proučavao hladnim, opsidijanskim očima. Napokon je progovorio: - Vrlo

dobro. Metod ostavljam vama.

- Da, gospodine. Je li meta u Konlonu?

- London. Zove se Katarina. Katarina Aleksander. Ona radi u mom londonskom uredu.

- Pomoglo bi kad bih joj nekako bio predstavljen ali iznutra.

Demiris je razmislio na trenutak. - Šaljem delegaciju direktora u London, iduće nedelje.

Urediću da budete s njima. - Nagnuo se i rekao mirno: - Još jedno.

- Da, gospodine?

- Želim da niko ne bude sposoban prepoznati njeno telo.

141

19.

Telefonirao je Konstantin Demiris. - Dobro jutro, Katarina. Kako se danas osećate?

- Dobro, hvala vam, Kosta.

- Osećate li se bolje?

- Da.

- Dobro. Veoma mi je drago da to čujem. Šaljem delegaciju izvršnih rukovodilaca naše

kompanije u London da prouče naše delovanje. Veoma bih cenio ako biste ih preuzeli i brinuli

se za njih.

- Biću srećna. Kad će stići?

- Sutra ujutro.

- Učiniću sve šta mogu.

- Znam da mogu računati na vas. Hvala vam, Katarina.

- Nema na čemu.

- Zbogom, Katarina.

Veza je prekinuta.

Dakle, to je učinjeno! Konstantin Demiris se naslonio na naslon stolice, razmišljajući.

Kad Katarina Aleksander ode, više neće biti slabih tačaka. Sada može svu svoju pažnju okrenuti

na svoju ženu i njenog brata. -Večeras imamo društvo. Neki rukovodioci iz ureda. Želim da

budeš domaćica.

Već je dugo prošlo otkad Melina nije bila domaćica svome suprugu. Melina se osetila

srećna i uz buđena. Možda će ovo promeniti stanje.

Ta večera nije ništa izmenila. Došla su trojica večerala, otišla. Večera je bila sramna.

Melina je površno predstavljena tim ljudima a za stolom je sedela dok ih je njen muž

šarmirao. Gotovo je zaboravila kako Kosta može biti karizmatičan. Pričao je vesele pričice i

obdarivao ih komplimentima, a oni su uživali. Bili su društvu velikov čoveku, a svojim su

ponašanjem pokazivali da su svesni toga. Melina nije imala nijednu priliku da govori. Kad god

bi ona počela nešto govoriti, Kosta bi je prekidao. Naposletku je sedela ne govoreći ništa.

Zašto je hteo da ja budem ovde, pitala se Melina.

Na kraju večere, dok su se gosti spremali na odlazak Demiris je rekao: - Sutra ujutro ćete

leteti za London. Uveren sam da ćete se pobrinuti za sve šta treba uraditi.

I oni su otišli.

Delegacija je idućeg jutra stigla u London. U njoj bila trojica, svi različitih nacionalnosti.

Amerikanac, Džeri Halej, bio je visok, mišićav muškarac prijateljskog, otvorenog lica i

očiju sivih poput škriljavca. Imao je najveće ruke koje je Katarina ikad videla. Bila je očarana

njima. Činilo se kao da imaju svoj život, uvek u pokretu, stezale su se i okretale, kao da uvek

žude za nekim poslom.

142

Francuz, Ivs Renard, bio je čista suprotnost. Nizak i krupan. Crte lica su mu bile

izmučene, a imao je hladne, ispitivačke oči koje su izgledale kao da gledaju kroz Katarinu.

Delovao je povučeno i suzdržano.

Oprezan, bila je reč koja je Katarini pala na pamet. Ali oprezan na šta? Pitala se Katarina.

Treći je član delegacije bio Dino Matusi. Bio je Talijan, ponašanja prijateljskog i

umiljavajućeg, zračio je šarmom iz svake pore. - G. Demiris ima visoko mišljenje o vama - rekao

je Matusi.

- To je vrlo laskavo.

- Rekao je da ćete se vi brinuti o nama u Londonu. Gledajte, doneo sam vam poklončić.

Predao je Katarini paketić s oznakom Hermes. Unutra je bio lep svileni šal.

- Hvala vam - rekla je Katarina. - To je vrlo pažljivo s vaše strane. - Pogledala je na

druge. - Dopustite mi da vas odvedem do vaših kancelarija.

Iza njih se začu glasni tresak. Svi su se okrenuli. Onde je stajao dečak i očajnički gledao u

omot koji mu je ispao. Nosio je tri kofera. Dečak je izgledao kao da ima petnaest godina i bio je

malen za svoju dob. Imao je kovrdžavu smeđu kosu i svetle zelene oči, izgledao je vrlo krhko.

- Za ime Boga - odbrusio je Renard. - Budi pažljiv s tim stvarima!

- Žao mi je - nervozno će dečak. - Oprostite mi. Gde ću staviti kofere?

Renard mu je nestrpljivo rekao: - Stavi ih bilo gde. Posle ćemo ih uzeti.

Katarina je ispitivački gledala dečaka. Evelin je objasnila: - Napustio je posao kao

pomoćnik u Atini. Nama je ovde trebao pomoćnik.

- Kako se zoveš? - upita ga Katarina.

- Atanas Stavić, gospođo. - Bio je na ivici plača.

- U redu, Atanase. Pozadi je prostorija u koju možeš staviti kofere. Ja ću se pobrinuti oko

njih.

Dečak joj je zahvalno rekao: - Hvala vam, madam.

Katarina se okrenula ljudima. - Gospodin Demiris je rekao da ćete vi proučiti naše

poslovanje ovde. Ja ću vam pomoći na svaki mogući način. Ako ima išta šta vam treba, ja ću

vam to pokušati obezbediti ili urediti. A sada, gospodo, da li biste pošli sa mnom. Predstaviću

vas Vimu i ostalim službenicima. - Dok su hodali hodnikom, Katarina bi se zaustavljala i

predstavljala ih službenicima i obratno. Stigli su do Vimove sobe.

- Vim, ovo je delegacija koju je uputio g. Demiris. Gospoda Ivs Renard, Dino Matusi i

Džeri Halej. Upravo su stigli iz Grčke.

Vim im je dobacio pogled. - Grčka ima samo sedam miliona šest stotina i trideset hiljada

stanovnika. - Ljudi se zgledaše, iznenađeni i začuđeni. Katarina se smejala u sebi. Oni na Vima

reaguju tačno na isti način kao što je ona reagovala kad ga je upoznala.

- Vaše kancelarije su spremne - Da li biste pošli za mnom?

Kad su se našli u hodniku, Ceri Halej je upitao: - Šta je to dovraga bilo? Neko je rekao da

je on ovde važan.

- I jeste - uveravala ih je Katarina. - Vim prati finansije svih odeljenja.

- Ja mu ne bih dopustio da prati moju mačku - zafrktao je Halej.

- Kad ga bolje upoznate..

143

- Ja ga ne želim bolje upoznati - promrmljao je Francuz.

- Uredila sam za vaše hotele. Saznala sam da svaki od vas želi biti u drugom hotelu.

- To je tačno - odgovorio je Matusi.

Katarina je gotovo htela izustiti svoj komentar, ali je odlučila da to prećuti. Nje se ni

najmanje ne tiče zašto su oni izabrali da budu u različitim hotelima.

Posmatrao je Katarinu, razmišljajući. Mnogo je zgodnija nego što sam očekivao. To će

sve učiniti mnogo zanimljivijim. A propatila je. To mogu čitati u njenim očima. Ja ću je naučiti

kako bol može biti izvanredna. U tom ćemo zajednički uživati. A kad završim s njom, poslaću je

tamo gde više nema boli. Otići će Makeru ili Bakeru. Uživaću u ovome. Ja ću veoma uživati u

ovome.

Katarina je odvela delegaciju u njihove pojedinačne kancelarije, a kad su se smestili,

krenula je prema svojoj sobi. Katarina je iz hodnika čula Francuza kako viče na dečaka.

- Ovo je krivi kofer, glupane. Moj je smeđi. Smeđ! Razumeš li engleski?

- Da, gospodine. Žao mi je, gospodine.

Ja ću morati nešto učiniti oko ovoga, pomisli Katarina.

Evelin Kej je rekla: - Ako ti treba bilo kakva pomoć s ovom grupom, ja sam ovde.

- Cenim to Evelin. Reći ću ti.

Posle nekoliko minuta, Atanas Stavić je prolazio popred Katarinine sobe. Pozvala ga je: -

Da li bi došao na trenutak, molim te?

Dečak ju je gledao zastrašenim izrazom lica. - Da, ma'am. - Ušao je u sobu izgledajući

kao da očekuje veliku kaznu.

- Zatvori vrata, molim te.

- Da, ma'am.

- Sedi, Atanas. Ime ti je Atanas, zar ne?

- Da, ma'am.

Nastojala je da se momak opusti, ali nije uspevala! - Nemaš se čega bojati.

- Ne, ma'am.

Katarina je sedela i pažljivo ga gledala, pitajući se šta su mu učinili da deluje tako

prestrašeno. Odlučila je da pokuša više saznati o njegovoj prošlosti.

- Atanase, ako te neko ovde omalovažava, ili je loš prema tebi, želim da dođeš kod

mene. Da li me razumeš?

Progutao je. - Da, ma'am.

Ali se pitala hoće li on imati dovoljno živaca da doće k njoj. Neko, nekad, slomio mu je

duh.

- Posle ćemo razgovarati - rekla je Katarina.

Rezimei delegacije pokazivali su da su ti ljudi radili u raznim delatnostima veoma

rasprostranjena carstva Konstantina Demirisa, pa su svi imali iskustva unutar organizacije.

Dino Matusi, srdačni Talijan, bio je Katarini najzagonetniji. Bombardovao ju je pitanjima na koja

je trebalo da on odgovori, a nije bio strašno zainteresovan da sazna o londonskoj operaciji.

Zapravo, činilo se da ga manje zanima kompanija nego Katariniv privatni život.

- Jeste li u braku? - upitao ju je Matusi.

144

- Nisam.

- Ali ste bili u braku?

- Jesam.

- Razvedena?

Htela je završiti taj razgovor. - Ja sam udovica.

Matusi joj se nacerio. - Kladio bih se da imate prijatelja. Znate na šta mislim?

- Znam na šta mislite - ukočeno će ona. A to se vas uopšte ne tiče. - Jeste li vi u braku?

- Si, si. Imam ženu i četvoro lepih bambini. Toliko im nedostajem kad sam daleko od

kuće.

- Putujete li mnogo, gospodine Matusi?

Izgledao je kao da je povređen. - Dino, Dino. Gospodin Matusi je moj otac. Da, mnogo

putujem. - Nasmejao se Katarini i spustio glas. - Ali ponekad putovanje može doneti poneko

posebno zadovoljstvo. Znate na šta mislim?

Katarina mu je uzvratila smešak. - Ne znam.

Tog poslepodneva, u 12:35, Katarina je otišla u dogovorenu posetu doktoru Hamiltonu.

Iznenadila se uvidevši da rado očekuje tu posetu. Sećala se kako je bila uznemirena kad ga je

poslednji put posetila. Sad je ušla u njegovu ordinaciju s osećajem iščekivanja. Sestra je otišla na

ručak, pa su vrata doktorove ordinacije bila otvorena. Alan Hamilton ju je čekao.

- Uđite - pozdravio ju je.

Katarina je ušla u sobu a doktor joj je pokazao stolicu.

- Dobro. Jeste li imali dobru nedelju?

Je li to bila dobra nedelja? Ne baš. Nije mogla iz svesti isterati smrt Kirka Rejnoldsa. -

Bilo je u redu. Ja.. ja se predajem radu.

- To je vrlo korisno, Koliko dugo radite za Konstantina Demirisa?

- Četiri meseca.

- Volite li svoj posao?

- To mi drži misli daleko.. daleko od događaja. Mnogo dugujem gospodinu Demirisu.

Ne mogu vam reći koliko je učinio za mene. - Katarine se pokajnički nasmešila. - Ali mislim da

hoću, zar ne?

Alan Hamilton je zatresao glavom. - Reći ćete mi samo ono što mi želite reći.

Nasta tišina. Ona ju je konačno prekinula. - Moj je muž radio za gospodina Demirisa. Bio

je njegov pilot. Ja sam, ja sam doživela nesreću za vreme vožnje u čamci i izgubila sam sećanje.

Kad sam ga povratila, gospodin Demiris mi je ponudio ovaj posao koji radim.

Ja izostavljam bol i strah. Stidim li se reći da me moj muž pokušao ubiti? Je li to stoga što

ae bojim da će pomisliti kako manje vredim?

- Nikome od nas nije lako da govori o prošlosti.

Katarina ga je gledala, ćuteći.

Rekli ste da ste izgubili pamćenje. - Da.

- Doživeli ste nesreću dok ste bili na čamcu.

145

- Da. - Katarinine su usne bile ukočene, kao da je odlučila da mu kaže šta je manje

moguće. Bila je nervoznai u konfliktu sa samom sobom. Htela mu je sve reći i dobiti njegovu

pomoć. I nije mu htela išta reći, htela je da je ostavi na miru.

Alan Hamilton ju je zamišljeno posmatrao. - Jeste li razvedeni.

Da. Streljačkim strojem. - On je.. Moj je muž umro.

- Gospođice Aleksander.. - oklevao je. - Hoće li smetati ako vas zovem Katarina?

- Neće.

- Ja sam Alan. Katarina, čega se bojite?

Ukočila se. - Šta vas navodi na pomisao da se bojim?

- Zar me ne navodite?

- Ne. - Sada je šutnja bila duža.

Bojala se to izraziti rečima, bojala se istinu dovesti na otvoreno. - Ljudi oko mene... čini

se da umiru.

Ako je bio iznenađen, nije to pokazivao. - A vi verujete da ste razlog njihove smrti?

- Da. Ne. Ja ne znam. Ja sam... smetena.

- Često se okrivljujemo zbog onoga što se događa drugima. Ako se muž i žena rastave,

deca misle da su ona odgovorna. Ako neko prokune neku osobu a ova umre, on misli da je bio

uzrok te smrti. Takvo verovanje nije uopšte neuobičajeno. Vi...

- Ima više od toga.

- Ima? - Gledao ju je, spreman da je sluša.

Reči su tekle. - Moj je muž ubijen, i njegova... njegova ljubavnica. Dvojica branitelja koji

su ih branili - i oni su umrli. A sada.. - Glas joj se slomio. - Kirk.

- A vi mislite da ste odgovorni za sve te smrti. To je strašan teret za nošenje, zar nije?

- Ja... čini mi se kao da sam neka vrst uroka, amajlija loše sreće. Bojim se imati odnos s

drugim muškarcem Mislim da to ne bih mogla izdržati ako bi išta...

- Katarina, znate li za čiji ste život odgovorni? Za svoj. Ničiji drugi. Vama je nemoguće

imati vlast nad životom ili smrti drugih ljudi. Vi ste nevini. Vi nemate nikakve veze s bilo kojom

od tih smrti. Vi to morate shvatiti.

Vi ste nevini, vi nemate nikakve veze s bilo kojom od tih smrti. Katarina je sedela i

razmišljala o tim rečima. Očajnički im je htela poverovati. Ti su ljudi umrli zbog svojih

postupaka, ne zbog njenih. A šta se tiče Kirka, to je bio nesrećan slučaj. Zar ne?

Alan Hamilton ju je mirno gledao. Katarina mu je dobacila pogled i pomislila: On je

pristojan čovek. U svesti joj se neočekivano pojavila druga misao: Volela bih da sam ga ranije

upoznala. Sa osećajem krivnje, Katarina je dobacila pogled na uokvirenu fotografij Alanove

žene i deteta na stočiću za kafu.

- Hvala vam - rekla je Katarina. - Ja... ja ću, pokušaću poverovati u to. Moraću se

priviknuti na tu pomisao.

Alan Hamilton se nasmešio. - Moraćemo se zajednu priviknuti. Hoćete li se vratiti?

- Šta?

- Ovo je probna trka, sećate li se? Trebalo je odlučite želite li da nastavimo s ovim.

Katarina nije oklevala. - Da, vratiću se, Alan.

146

Kad je otišla, Alan Hamilton je sedeo i mislio njoj.

Dugo vremena lečio je mnoge privlačne pacijentkinje, a neke su od njih iskazivale i

seksualno zanimanje za njega. Ali je bio previše dobar psihijatar da bi sebi dopustio da ga muči

iskušenje. Lični odnos s pacijentom je jedan od prvih tabua njegove profesije. To bi bila izdaja.

Dr. Alan Hamilton je bio iz lekarske porodice Njegov je otac bio hirurg koji se oženio

svojom medicinskom sestrom, a Alanov je deda bio čuveni kardiolog. Još dok je bio dečačić,

Alan je znao da želi biti doktor. Hirurg poput svoga oca. Pohađao je medicinsku školu u King's

Koledžu, a nakon diplome je nastavio studira hirurgiju.

Imao je prirodan dar za hirurgiju, umetnost koja ne može biti samo naučena. A onda, 1.

septembar 1935 vojska Trećeg Rajha marširala je preko granice Poljske, a dva dana kasnije

Britanija i Francuska su objavile rat. Drugi svetski rat je počeo.

Alan Hamilton se prijavio u vojsku kao hirurg.

22. juna 1940, pošto su sile osovine osvojile Poljsku, Čehoslovačku, Norvešku, Holandiju

i Belgiju, pala je Francuska, pa je teret rata pao na britanska ostrva.

U početku je stotinu aviona dnevno bacalo bombe na britanske gradove. Uskoro su bile

dve stotine, zatim hiljadu. Pokolj je bio neverovatan. Ranjeni i mrtvi bili su svuda. Gradovi su

bili u plamenu. Ali je Hitler loše ocenio Britance. Napadi su samo poslužili da ojačaju njihovu

odlučnost. Bili su spremni umreti za svoju slobodu.

Nije bilo odmora ni danju ni noću, pa je Alan Hamilton ponekad bio bez sna čak i

šezdeset sati. Kad je bila bombardovana bolnica za hitne slučajeve u kojoj je radio, on je svoje

pacijente preselio u neko skladište. Spasio je mnoge živote, radeći pod najtežim mogućim

uslovima.

U oktobru, kad je bombardovanje dostiglo vrhunac, zaurlikale su sirene i ljudi su pošli u

skloništa ispod zemlje. Alan je upravo operisao i odbio je ostaviti pacijenta. Bombe su padale

sve bliže. Doktor koji je radio s Alanom rekao je: - Pakla mu, hajdemo odavde.

- Za minut. - Pacijentove su grudi bile otvorene i iz njih je vadio okrvavljene komade

šrapnela.

- Alane!

Ali on nije mogao otići. Skoncentrisao se na ono šta je radio, nesvestan zvuka bombi koje

su padale svuda oko njega. Nije čuo zvuk bombe koja je pala na zgradu.

Šest dana je bio u komi, a kad se probudio, saznao je da su mu, osim ostalih rana,

zgnječene i kosti desne ruke. Namestili su ih i ruka je delovala normalno, ali on više nikad neće

moći operisati.

Trebalo je da prođe gotovo godinu dana pa da savlada traumu zbog svoje uništene

budućnosti. Bio je pod paskom psihijatra, doktora koji mu je u oči rekao: - Već je vreme da se

prestaneš sažalevati i da nastaviš živeti.

- Radeći šta? - upita ga Alan s gorčinom u glasu.

- Ono šta radiš - ali na drugačiji način.

- Ja ne razumem.

147

- Ti si iscelitelj, Alane, Ti isceljuješ ljudska tela. Dobro, to više ne možeš. Međutim, isto je

toliko važno isceljivati duh ljudi. Ti bi bio dobar psihija tar. Pametan si i osećajan. Razmisli o

tome.

Ispalo je da je to bila jedna od boljih odluka koje je ikad doneo. Neobično je uživao u

onome šta radi. Na neki način, našao je da mu je veće zadovoljstvo vraćati u normalu pacijente

koji žive u očajanju, nego se brinuti o njihovom fizičkom zdravlju. Njegov je ugled brzo rastao,

pa je poslednje tri godine bio prisiljen odbijati pacijente. Pristao je da dođe Katarina ali samo

kako bi joj mogao preporučiti drugog doktora za njene brige. Ali ga je nešto oko nje dirnulo. Ja

joj moram pomoći.

Kad se Katarina vratila u kancelariju nakon sedeljke s Alanom Hamiltonom, posetila je

Vima.

- Danas sam videla doktora Hamiltona - rekla je Katarina.

- Daa? U psihijatrijskom društvenom poboljšanju bolesnika, rejting merila smrti

bračnog druga je stotinu, za razvod sedamdeset tri, odvajanje od bračnog kreveta šezdeset pet,

kazna zatvora šezdeset tri, smrt bliskog člana porodice šezdeset tri, lična rana ili bolest pedeset

tri, brak pedeset, otkaz s posla četrdeset sedam...

Katarina je stajala i slušala. Kako to mora biti, pitala se, kad neko o stvarima i pojavama

misli samo u matematičkom smislu? Nikad ne upoznati drugu osobu kao ljudsko biće, nikad

nemati pravog prijatelja. Ja se osećam kao da sam pronašla novog prijatelja, mislila je Katarina.

Pitam se koliko je dugo u braku.

148

20.

Atina

Pokušao si me uništiti. Nisi uspeo. Uveravam te, bilo bi bolje za tebe da si uspeo. Ali,

najpre ću uništiti tvoju sestru.

Reči Konstantina Demirisa još su zvonile u Lambrouovim ušima. Nije sumnjao da će

Demiris pokušati ostvariti svoju pretnju. Šta se, u ime Boga, moglo dogoditi s Ricoliem? Sve je

bilo tako pažljivo planirano. Ali nema vremena za nagađanje oko onoga šta se dogodilo. Sad je

važno da upozori svoju sestru.

Lambrouov je sekretar ušao u sobu. - Vaša ugovorena obaveza u deset sati čeka. Hoću li

poslati...

- Ne. Otkaži sve moje obaveze. Ovog se jutra više neću vratiti.

Podigao je slušalicu, a pet minuta posle toga bio je na putu da se sastane s Melinom.

Čekala je na njega u vrtu vile. - Spiros. Preko telefona si zvučao tako zabrinuto! Šta nije u

redu?

- Moramo razgovarati. - Odvela ga je do klupe u letnjoj kućici prekrivenoj puzavicama.

Sedeo je gledajući u nju i mislio. Kako je ovo lepa žena. Koga bi god dodirnula donela bi mu

sreću u životu. Nije ništa učinila da bi ovo zaslužila.

- Zar mi ne nameravaš reći šta nije u redu?

Lambrou je duboko udahnuo. - Ovo će biti vrlo bolno, draga.

- Počinješ me zbunjivati.

- I nameravam, tvoj je život u opasnosti.

- Šta? U opasnosti od koga?

Pažljivo je odmeravao svoje reči. - Mislim da će Kosta pokušati da te ubije.

Melina je zurila u njega, otvorenih usta. - Ti se šališ.

- Ne, ja to mislim, Melina.

- Dragi, Kosta je svašta ali nije ubica. On nebi mogao...

- Varaš se. On je već ubijao.

- Pobledela je. - Šta to govoriš?

- On to ne čini golim rukama. On unajmljuje ljude koji to čine u njegovo ime, ali...

- Ja ti ne verujem.

- Sećaš li se Katarine Daglas?

- Žena koja je bila ubijena...

- Ona nije ubijena. Ona je živa.

Melina je zatresla glavom. - Ona... to ne može biti. Hoću reći da su smaknuli ljude koji su

je ubili.

149

Lambrou je uzeo sestrinu ruku u svoju. - Melina, Lari Daglas i Noel Pejdž nisu ubili

Katarinu. Za celo vreme suđenja, Demiris ju je držao sakrivenu.

Melina je sedela zabezeknuto, bez reči, sećajući žene koju je nakratko videla u svojoj

kući.

Ko je žena koju sam videla u predvorju? Ona je žena poslovnog partnera. Radiće za

mene u Londonu. Videla sam je samo na brzinu. Podseća me na nekoga. Podseća me na ženu

pilota koji je radio kod tebe. Ali je to nemoguće, svakako. Oni su je ubili.

Povratio joj se glas. - Ja sam je videla ovde u kući, Spiros. Kosta mi je lagao o njoj.

- On je umobolan. Želim da se spakuješ i odeš iz ove kuće.

Ona ga je pogledala i polako rekla. - Ne, ovo je moj dom.

- Melina, ja ne bih mogao podneti da ti se bilo šta dogodi.

U njenom je glasu bilo odlučnosti. - Nemoj da brineš. Ništa mi se neće dogoditi. Kosta

nije budala. On zna da će skupo platiti kad bi išta učinio protiv mene.

- On je tvoj muž, ali ga ti ne znaš. Bojim se za tebe.

- Ja mogu s njim izaći na kraj, Spiros.

Pogledao ju je i znao da nema načina da je uveri da promeni mišljenje. - Ako ne želiš

otići, učini mi uslugu. Obećaj mi da nećeš biti sama s njim.

Ona je pomilovala bratov obraz. - Obećavam.

Melina nije imala nameru održati to obećanje. Kad je Konstantin Demiris došao kući te

večeri, Melina ga je čekala. Klimnuo joj je i prošao pored nje u svoju spavaću sobu. Melina ga je

sledila.

- Mislim da je vreme da porazgovaramo - rekla je Melina.

Demiris je pogledao na sat. - Imam samo nekoliko minuta. Imam obavezu.

- Imaš? Imašli nameru ubiti još nekoga večeras?

Okrenuo joj se. - O čemu to bulazniš?

- Jutros me Spiros posetio.

- Ja ću morati upozoriti tvoga brata da se drži podalje od ove kuće.

- Ovo je i moja kuća - prkosno će Melina. - Vrlo smo zanimljivo ćaskali.

- Doista? O čemu?

- O tebi, Katarini Daglas i Noel Pejdž.

Sada je osigurala svu njegovu pažnju. - To je crapi priča.

- Je li? Spiros kaže da si dvoje nevinih ljudi poslao u smrt, Kosta.

- Spiros je budala.

- Videla sam tu devojku ovde, u ovoj kući.

- Niko ti to neće poverovati. Više je nećeš videti. Poslao sam nekoga da je se otarasi.

I Melina se odjednom setila trojice ljudi koji su došli na večeru. Vi letite u London rano

ujutro. Uveren sam da ćete se pobrinuti za sve što mora biti učinjeno.

Prišao je bliže Melini i tiho joj rekao. - Znaš, ja zaista postajem sasvim sit tebe i tvog

brata. - Uzeo joj je ruku i jako je stegnuo. - Spiros me pokušao uništiti. Umesto toga, trebalo

je da me ubije. - Stegnuo je još jače. - Oboje ćete zaželeti da je to učinio.

- Prestani, boli me.

150

- Moja draga ženo, ti još ne znaš šta je bol. Ali ćeš znati. - Pustio joj je ruku. - Ja spremam

razvod. Ja hoću pravu ženu. Ali ja neću izići iz tvog života. O, ne. Imam nekih divnih planova

za tebe i tvog dragog brata. Dakle, obavili smo naš mali razgovor. Ako ćeš me izvinuti, ja bih

otišao u sobu i promenio odeću. Nije uljudno ostaviti damu da čeka.

Okrenuo se i pošao u sobu za odevanje. Melina je stajala dok joj je srce jako udaralo.

Spiros je imao parvo. On je umobolnik.

Osećala se sasvim bespomoćno, ali se nije bojala za svoj život. Zbog čega živeti? Gorko je

mislila Melina. Njen ju je muž lišio svakog dostojanstva i spustio je na svoj nivo, duboko dole.

Setila se svih prilika kad ju je ponižavao, kad ju je zlostavljao u javnosti. Znala je da je predmet

sažaljevanja među svojim prijateljima. Ne, više joj nije stalo do nje same. Ja sam spremna

umreti, mislila je, ali ne mogu dopustiti da povredi Spirosa. Ali, ipak, šta bi mogla učiniti da ga

zaustavi? Spiros je bio moćan, ali je njen muž bio moćniji. Melina je strašnom sigurnošću znala

da će, ako mu to dopusti, njen muž ostvariti svoju pretnju. Moram ga nekako zaustaviti. Ali

kako? Kako?

151

21.

Delegacija rukovodilaca iz Atine držala je Katarinu zaposlenom. Dogovarala im je

sastanke s drugim rukovodiocima kompanije i vodila ih je kroz londonsku operaciju. Čudili su

se njenoj efikasnosti. Poznavala je svaku fazu posla, čime su bili impresionirani.

Katarinini su dani bili ispunjeni, a zahvaljujući raznovrsnosti posla svest joj je bila lišena

pritisnosti ličnih problema. Svakog je člana delegacije upoznala malo bolje.

Džeri Halej je bio crna ovca svoje porodice. Otac mu je bio bogati naftaš, a deda uvaženi

sudija. Do dvadeset i prve godine života, on je odslužio tri godine u omladinskom

zatvoreničkom centru zbog krađe automobila, provale, i silovanja. Njegova porodica ga je

napokon poslala u Evropu da ga se otarasi. - Ali sam se ja popravio. - rekao je Halej Katarini, s

ponosom. - Okrenu sam sasvim novi list.

Ivs Renard je bio ogorčen čovek. Katarina je znala da su ga roditelji dali od sebe, pa su

ga odgajali daleki rođaci koji su ga zlostavljali. - Imali su farmu blizu Vičia i terali me da radim

kao konj od jutra do sutra. Odande sam pobegao kad sam imao petnaest godina, pa sam otišao

da radim u Pariz.

Veseli Talijan, Dino Matusi, rodio se na Siciliji, roditelji su mu pripadali srednjoj klasi. -

Kad sam imao šesnaest, izazvao sam veliki skandal pobegavši s udatom ženom koja je bila

deset godina starija od mene. A, bila je belisima.

- Šta se dalje dogodilo? - upitala ga je Katarina.

Uzdahnuo je. - Doveli su me kući i poslali u Rim da izbegnem gnev njenog muža.

Katarina se nasmejala. - Tako. Kad ste počeli radi ti za kompaniju gospodina Demirisa?

Odgovorio je okolišajući: - Posle. U početku sam radio mnogo toga. Znate - razne

poslove. Bilo šta od čega se moglo živeti.

- I onda ste upoznali svoju ženu?

Pogledao je u Katarinine oči i rekao: - Moja žena nije ovde.

Gledao ju je, razgovarao je s njom, slušao je zvuk njenog glasa, mirisao njen parfem.

Hteo je znati sve o njo. Sviđao mu se način kako je hodala i pitao se kakvo joj je telo ispod odeće.

To će uskoro znati. Vrlo brzo, jedva da to može dočekati.

Džeri Halej je ušao u Katarininu kancelariju. - Volite li pozorište, Katarina?

- Zašto? Da. Ja...

- Počelo je prikazivanje novog mjuzikla. Finš Reinbou. Voleo bih to večeras videti.

- Sa zadovoljstvom ću se pobrinuti za vašu kartu.

- Ne bi mi baš bilo veliko zadovoljstvo da pođe sam, zar ne? Jeste li slobodni?

Katarina je oklevala. - Da. - Shvatila je da gleda u njegove ogromne, nemirne ruke.

- Sjajno! Dođite po mene u hotel u sedam sati. - To je bila naredba. Okrenuo se i izašao iz

kancelarije.

To je čudno, pomisli Katarina. Izgledao je tako prijateljski i otvoreno, a ipak...

Nije mogla istisnuti iz svesti sliku tih velikih ruku.

152

Džeri Halej je čekao u predvorju Hotela Savoj na Katarinu, pa su se u limuzini odvezli

do pozorišta.

- London je veliki grad - rekao je Džeri Halej. -Uvek se volim vratiti u London. Jeste li

već dugo ovde?

- Nekoliko meseci.

- Poreklom ste iz Sjedinjenih Država?

- Da. Čikago.

- Dakle, to je divan grad. Onde sam se jako lepo provodio.

Silujući.

Stigli su do pozorišta i pridružili se vrevi. Predstava je bila divna a glumci izvanredni,

ali se Katarnna nije mogla koncentrisati. Džeri Halej je stalno bubnjao prstima po rubu stolice i

kolenima. Nije mogao smiriti svoje velike ruke.

Kad se predstava završila, Halej se okrenuo Katarinn i rekao: - Tako je lepa noć. Zašto da

ne odemo prošetati se u Hajd Park?

- Moram doći u kancelariju rano ujutro - rekla je Katarina. - Možda drugom prilikom.

Halej ju je pomno gledao, a na licu mu se pojavio zagonetni osmeh. - Svakako - rekao je.

- Ima mnogo vremena.

Ivs Renard je bio zainteresovan za muzeje. - Naravno - Francuz je rekao Katarini - u

Parizu imamo najveći muzej na svetu. Jeste li bili u Luvru?

- Ne - odgovorila je Katarina. - Nikad nisam bila u Parizu.

- Šteta. Trebalo bi da dođete jednog dana. - Ali, dok je još govorio, pomislio je - ja znam

da neće. - Hteo bih videti muzeje u Londonu. Možda bismo u subotu mogli posetiti neke

muzeje.

Katarina je planirala da u subotu radi u kancelariji i dovrši neke poslove koji je čekaju.

Ali je Konstantin Demiris bio jasan kad ju je zamolio da povede brigu o gostima.

- U redu - rekla je. - Subota je dobar dan. - Katarina se nije radovala šta će taj dan

provesti s Francuzom. On je tako ogorčen. Ponaša se kao da ga još zlostavljaju.

Počeli su prilično ugodno. Najpre su pošli u British Museum, gde su lutali galerijama

ispunjenim divnim primercima iz prošlosti. Videli su primerak Magne Carte, proklamaciju koju

je potpisala Elizabeta I, i dokumente o bitkama koje su vođene u prijašnjim vekovima.

Nešto oko Ivsa Renarda je smetalo Katarini, ali sve dok u muzeju nisu proveli ceo sat,

nije shvatila šta je to.

Gledali su u ormarić u kojem je bio dokument kojeg je napisao admiral Nelson.

- Mislim da je ovo jedan od najzanimljivijih eksponata ovde - rekla je Katarina. - Ovo je

napisano pre nego je admiral Nelson stupio u borbu. Vidite, nije bio siguran ima li vlast... -

Odjednom je postala svesna činjenice da je Ivs Renard ne sluša. I još je nešto shvatila: on nije

posvećivao gotovo nikakvu pažnju bilo kojem eksponatu u muzeju. Nije ga zanimalo. Onda,

zašto mi je rekao da bi hteo posetiti muzeje? Pitala se Katarina.

Nakon toga su pošli u Viktoria and Albert Museum, gde se isto iskustvo ponovilo. Sad

ga je Katarina pažljivo gledala. Ivs Renard je išao iz prostorije u prostoriju i samo je usnama

komentarisao ono što vidi, ali su mu misli očigledno bile na drugom mestu.

153

Kad su završili, Katarina ga je upitala: - Da li biste hteli videti Vestminster?

Ivs Renard je klimnuo. - Da, naravno.

Hodali su kroz veliku opatiju, zaustavljajući se uz nadgrobne ploče znamenitih imena

koji su tu bila sahranjena - pesnici, državnici, kraljevi.

- Pogledajte - rekla je Katarina - tu je sahranjen Robert Brovning.

Renard je bacio pogled. - A, Brovning. - I krenuo je dalje.

Katarina je stajala i gledala ga. Šta on traži? Zašto on traći dan?

Kad su bili na putu prema hotelu, Ivs Renard je rekao: - Hvala vam, gospođice

Aleksander. Bilo mi je veliko zadovoljstvo.

Laže, pomisli Katarina. Ali zašto?

- Postoji mesto za koje sam čuo da je vrlo zanimljivo. Stonehendž. Verujem da je na

Salisberijskoj ravni.

- Da - rekla je Katarina.

- Zašto ga ne bismo posetili, možda iduće subote?

Katarina se pitala hoće li mu Stonehendž biti išta zanimljiviji od muzeja.

- To bi bilo lepo - rekla je Katarina.

Dino Matusi je bio gurman. Ušao je u Katarininu kancelariju s vodičem u rukama. -

Imam popis najboljih restorana u Londonu. Zainteresovani?

- Dakle, ja...

- Dobro! Večeras vas vodim na večeru u Konejt.

Katarina je rekla: - Večeras ja moram...

- Nema izgovora. Doći ću po vas u osam sati.

Katarina je oklevala. - Vrlo dobro.

Matusi je sjao od zadovoljstva. - Bene! - Nagnuo se napred. - Nije zadovoljstvo kad je

čovek sam u raznim prilikama, je li tako? - Značenje njegovih reči bilo je nepogrešivo. - Ali on je

tako simpatičan, pomisli Katarina, da je zapravo sasvim bezopasan.

Večera u Konejt bila je odlična. Večerali su dimljeni škotski losos, pečenu govedinu i

jorkširski puding.

Preko salate, Dino Matusi je rekao: - Ja mislim da ste vi očaravajuća, Katarina. Ja volim

Amerikanke.

- O. Je li vaša žena Amerikanka? - nevino ga upita Katarina.

Matusi je stresao ramenima. - Ne, ona je Talijanka. Ali je ona puna razumevanja.

- To je dobro za vas - na to će Katarina.

Nasmešio se. - Jest. Vrlo je lepa.

Tek kad im je poslužen desert, Dino Matusi je rekao: - Da li volite pokrajinu? Imam

prijatelja koji ima kola. Mislio sam da bismo se u nedelju mogli malo provozati.

Katarina je gotovo izustila ne, ali se odjednom setila Vima. Doimao se tako usamljen.

Možda bi se on rado provozao izvan Londona. - Zvuči zabavno - rekla je Katarina.

- Obećavam vam da će biti zanimljivo.

- Pitam se da li bih mogla povesti Vima?

Zatresao je glavom. - To su mala kola. Ja ću pobrinuti za njih.

154

Posetioci iz Atine su bili zahtevni, pa je Katarina ustanovila da ima vrlo malo vremena

za sebe. Halej, Renard i Matusi su imali nekoliko sastanaka s Vimom Vandinom, a Katarinu je

zabavljala činjenica da se njihov stav prem njemu sasvim izmenio.

- On to sve radi bez računara? - čudio se Halej.

- Tako je.

- Nikad nisam video tako nešto.

Atanas Stavić je ostavio jak utisak na Katarinu. Dečak je bio najteži radnik kojeg je ikad

videla. Bio je u kancelariji kad je Katarina dolazila ujutro, a ostajao je i kad su već svi otišli.

Uvek je bio nasmešen i želeo je da bude zadovoljna. Katarinu je podsećao na drhtavog psića.

Negde u njegovoj prošlosti, neko je loše postupao s njim. Katarina je odlučila da će s Alanom

Hamiltonom razgovara o Atanasu. Mora da postoji neki način izgradnje njegova

samopouzdanja, mislila je Katarina. Uverena sam da bi mu Alan mogao pomoći.

- Znaš li da je to dete zaljubljeno u tebe, da li znaš to? - jednog dana joj je rekla Evelin.

- O čemu to govoriš?

- Govorim o Atanasu. Zar nisi videla njegov verni pogled u očima? Sledi te kao

izgubljena ovca.

Katarina se nasmejala. - Ti uobražavaš.

Katarina je Atanasa pozvala na ručak.

- U... u restoranu?

Katarina se nasmešila. - Da, svakako.

Zacrveneo se. - Ja... ja ne znam, gospođice Aleksander. - Spustio je pogled na svoju

odeću koja mu je loše pristajala. - Da li biste se stideli zbog ljudi koji bi me videli s vama.

- Ja ne cenim ljude po njihovoj odeći - odlučno će Katarina. Ja ću rezervisati mesta.

Povela je Atanasa na ručak u Lions Korner Haus. Sedeo je nasuprot njoj, sa

strahopoštovanjem prema okolini. - Ja... ja nikad nisam bio na ovakvom mestu. Tako je lepo.

Katarina je bila dirnuta: - Želim da naručim ono šta želiš.

Razgledao je jelovnik, pa zatresao glavom. - Sve je previše skupo.

Katarina se nasmešila. - Ne brini oko toga. Ti i ja radimo za vrlo bogatog čoveka.

Uverena sam da bi on hteo da dobro ručamo. - Nije mu rekla da ona plaća ručak.

Atanas je naručio koktel od račića i salatu, pečenu piletinu s prženim krompirima, a

ručak je završio s čokoladnim kolačem i sladoledom.

Katarina je s čuđenjem gledala kako jede. On je tako male građe. - Gde ti to sve stavljaš?

Atanas je odgovorio stidljivo: - Ja se nikad ne debljam.

- Sviđa li ti se London, Atanase?

Klimnuo je: - Ono što sam video veoma mi se sviđa.

- Radio si kao uredski momak u Atini.

Klimnuo je. - Za gospodina Demirisa. - U glasu mu se osetio ton gorčine.

- Zar nije bilo ugodno?

- Oprostite mi - nije moje mesto da to kažem, ali ja ne mislim da je gospodin Demiris

dobar čovek. Ja... ja ga ne volim. - Dečak se naglo osvrne oko sebe kao da se bojao da je neko

mogao čuti njegove reči. - Ma nije važno.

155

Katarina je mislila da je bolje da tu temu ne nastavlja dalje. - Šta te navelo da si odlučio

da dođeš u London, Atanase?

Atanas je rekao nešto ali tako tiho da ga Katarina nije mogla čuti.

- Oprosti?

- Jer želim biti doktor.

Pogledala ga je, znatiželjno. - Doktor?

- Da, ma'am. Ja znam da to zvuči glupo. - Oklevao je a onda nastavio. - Moja je porodica

iz Makedonije, čitavog sam života slušao priče o Turcima koji su dolazili u naše selo, ubijali i

mučili naše ljude. Nije bilo lekara da pomognu ranjenima. Sada sela više nema, a porodica mi je

ubijena. Ali na svetu još ima mnogo ranjenih ljudi. Ja im želim pomoći. - Spustio je oči, zbunjen.

- Vi mora da mislite da sam lud.

- Ne - Katarina će tiho. - Mislim da je to divno Tako si došao u London da studiraš

medicinu?

- Da, ma'am. Danju ću raditi, a školu pohađati u večer. Ja ću postati lekar. - Glas mu je

zvučao odlučno.

Katarina je klimnula. - Verujem da hoćeš. Ti i ja ćemo više razgovarati o tome. Imam

prijatelja koji bi ti možda mogao pomoći. I znam divan restoran u kojem možemo ručati iduće

nedelje.

U pola noći je bomba eksplodirala u vili Spiroa Lambroua. Eksplozija je odnela prednji

deo kuće i ubila dvoje služinčadi. Uništena je spavaća soba Spiroa Lambroua, a jedini razlog što

je preživeo bio je taj što su on i njegova žena u poslednjem trenutku promenili plan, pa su

odlučili da prisustvuju večeri kojoj je bio domaćin gradonačelnik Atine.

Sledećeg je jutra upućeno pisamce u njegovu kancelariju, u kojem je pisalo: "Smrt

kapitalistima". Dole je bio potpis: "Helenska revolucionarna stranka".

- Zašto bi tebi učinili tako nešto? - upitala ga je užasnuta Melina.

- Oni nisu - jasno će Spiros. - To je bio Kosta.

- Ti... ti nemaš dokaza za to.

- Ne treba mi nikakav dokaz. Zar ti još ne shvataš za koga si se udala?

- Ja...ja ne znam šta da mislim.

- Melina, dok je god taj čovek živ, oboje smo u opasnosti. Pred ničim se neće zaustaviti.

- Zar ne možeš otići u policiju?

- Sama si to rekla. Ja nemam dokaza. Smejali bi mi se. - Uzeo joj je ruke u svoje. - Ja želim

da odeš odavde. Molim te. Pođi što dalje.

Dugo je stajala i ćutala. Kad je napokon progovorila, činilo se kao da je donela odluku od

velike važnosti. - U redu, Spiros. Učiniću šta moram.

Zagrlio ju je. - Dobro. I ne brini. Naći ćemo neki način da ga zaustavimo.

Melina je sedela u svojoj spavaćoj sebi za vreme dugog poslepodneva, nastojeći upiti i

shvatiti ono šta se dogodilo. Dakle, njezin je muž zaista to mislio kad je zapretio da će uništiti

nju i njenog brata. Ne može mu dopustiti da to ostvari. A ako su njihovi životi u opasnosti, u

opasnosti je i život Katarine Daglas. Ona će raditi za Kostu u Londonu. Ja ću je upozoriti, mislila

je Melina. Ali ja moram učiniti više od toga. Ja moram uništiti Kostu. Moram ga zaustaviti,

156

sprečiti da povredi bilo koga drugog. Ali kako? A onda joj je došao odgovor. Svakako! Pomislila

je. To je jedini način, zašto o tome nisam ranije mislila?

157

22.

Poverljivi arhiv

Prepis razgovora s Katarinom Daglas

K: Žao mi je što kasnim, Alane. U kancelariji je u zadnji čas održan sastanak.

A: Nema problema. Je li delegacija iz Atine još u Londonu?

K: Da. Oni planiraju otići krajem iduće nedelje.

A: Govoriš s olakšanjem. Je li s njima bilo teško?

K: Ne baš teško, ja samo imam... čudne osećaje u vezi s njima.

A: Čudne?

K: Teško je objasniti. Ja znam da zvuči smešno, ali... ima nešto čudno u pogledu svih njih.

A: Jesu li učinili nešto...

K: Ne. Samo me čine nemirnom. Prošle sam noći opet imala onaj moj košmar.

A: San u kome te neko nastoji utopiti?

K: Da. Neko vreme nisam imala tog sna. A ovog je puta bio drugačiji.

A: Na koji način?

K: Bio je više... bio je realniji. I nije završio gde je ranije završavao.

A: Prešla si tačku kod koje te neko - kao i uvek - pokušavao utopiti?

K: Da. Da, pokušavali su me utopiti - kao i pre - ali sam se odjednom našla na sigurnom mestu.

A: Samostan?

K: Nisam sigurna.Moglo je biti. Bio je vrt. I jedan je čovek došao da me poseti, ili da me vidi.

Mislim da sam nešto slično i ranije sanjala, ali sam mu sad mogla videti lice.

A: Jesi li ga prepoznala?

K: Da. To je bio Konstantin Demiris.

A: Tako, u tvom snu...

K: Alane, to nije bio samo san. Bilo je to pravo sećanje. Odjednom sam se setila da mi je

Konstantin Demiris dao zlatnu iglu koju imam.

A: Ti veruješ da ti je podsvest izvukla nešto šta se uistinu dogodilo? Uverena si da to nije...

K: Alane znam. Konsta Demiris mi je tu iglu dao u samostanu.

A: Kažeš da su te iz jezera spasile neke redovnice koje su te povele u samostan?

K: Tako je.

A: Katarina, je li neko znao da si u samostanu?

K: Ne, mislim da nije.

A: A kako je onda Konstantin Demiris mogao znati da si ti tamo?

K: Ja... ja ne znam. Ja samo znam da se to dogodilo. Probudila sam se prestrašena. Kao da mi je taj

san bio neka vrsta upozorenja. Osećam da će se nešto strašno dogoditi.

A: Košmari mogu tako delovati na nas. Mora je jedan od čovekovih najstarijih neprijatelja. Reč se

vraća do reči nitz, ili "noć" u Midl Ingliš, i mare, ili "zloduh". Prema starom praznoverju, zloduh se

najradije pojavljuje posle četiri sata ujutro.

K: Misliš li da košmari imaju nekog realnog značenja?

158

A: Ponekad imaju. Coleridge je napisao: "Snovi nisu sene, već suštinske materije i velike nevolje

života."

K: Ja verovatno sve to uzimam suviše ozbiljno. Osim mojih ludih snova, osećam se dobro. O. Ima

neko o kome bih htela razgovarati s tobom, Alane.

A: Da?

K: Zove se Atanas Stavić. To je mlad momak, koji je došao u London da studira medicinu. Imao je

težak život. Pomislila sam da bi se jednog dana mogao sastati s njime i dati mu neke savete.

A: Bilo bi mi zadovoljstvo. Zašto si se namrštila?

K: Upravo sam se nečega setila.

A: Da?

K: Zvuči ludo.

A: Naša podsvest ne razlikuje između: ludo i zdravo.

K: U mom snu, kad mi je gospodin Demiris uručio iglu, zlatnu iglu...

A: Da?

K: Čula sam glas koji je rekao: "On će te ubiti."

To mora izgledati kao nesrećan slučaj. Ne želim da bilo tko uspe prepoznati njeno telo.

Imam mnogo načina da je ubijem. On će morati početi s pripremama. Ležao je na krevetu

razmišljajući o njima i ustanovio da dobiva erekciju. Smrt je konačni orgazam. Najzad, znao je

kako će to učiniti. To je tako jednostavno. Neće biti tela za identifikaciju. Konstantin Demiris će

biti zadovoljan.

159

23.

Kuća na obali Konstantina Demirisa bila je oko pet kilometara severno od Pireja, na jugu

njegova imanja uz obalu. Demiris je stigao u sedam sati uveče. Došaoje do kraja puta, otvorio je

vrata automobila, pa se uputio prema kući na obali.

Kad je došao do vrata kuće, otvorio ih je čovek kojeg nije prepoznao.

- Dobra večer, gospodine Demiris. - Unutra je Demiris mogao videti policajce.

- Šta se događa ovde? - oštro je upitao Demiris.

- Ja sam policijski poručnik Teofilos. Ja... - Demiris ga je odgurnuo i ušao u sobu za

dnevni boravak. Bila je u neredu. Očito je u sobi došlo do strašne borbe. Stolice i stolovi su bili

preokrenuti, razbacani. Jedna od Melininih haljina je ležala na podu, rastrgana. Demiris ju je

podigao i zurio u nju.

- Gde je moja žena? Trebalo je da se ovde nađem s njom.

Policijski poručnik mu je rekao: - Ona nije ovde. Pretražili smo kuću i razgledali obalu.

Čini se kao da je provaljeno u kuću.

- Dakle, gde je Melina? Je li bila ovde?

- Da, mi mislimo da je bila ovde, gospodine. - U ruci je držao ženski sat. Staklo je bilo

rasprsnuto a kazaljke su se zaustavile u tri sata. - Je li ovo sat vaše jsupruge?

- Izgleda kao da jest.

- Otpozadi je ugravirano "Melini s ljubavlju, Kosta".

- Onda jeste. To je bio rođendanski poklon.

Detektiv Teofilos je pokazao na neke mrlje na tepihu. -To su mrlje od krvi. - Podigao je

nož s poda, ali pažljivo da ne dodirne ručku. Sečivo je bilo poprskano krvlju.

- Jeste li ikad pre videli ovaj nož gospodine?

Demiris je bacio kratak pogled. - Ne. Govorite li da je ona mrtva?

- To je zacelo moguće, gospodine. Pronašli smo kapljice krvi na pesku prema vodi.

- Moj Bože - rekao je Demiris.

- Na svu sreću, na nožu ima nekoliko jasnih otisaka prstiju.

Demiris je teško seo. - Onda ćete uhvatiti počinitelja.

- Hoćemo, ako su mu otisci arhivirani. Po celoj kući ima otisaka. Moramo ih sortirati.

Ako se ne ljutite, gospodine Demiris, mi bismo uzeli i vaše otiske kako bismo ih mogli odmah

eliminisati.

Demiris je oklevao. - Da, svakako.

- Ovaj narednik će ih uzeti.

Demiris je došao do uniformisanog policajca koji je imao pribor za uzimanje otisaka. -

Molim vas da ovde postavite prste, gospodine. - Jedan trenutak i bilo je gotovo. - Vi shvatate da

je to samo formalnost.

- Da, naravno.

160

Poručnik Teofilos je dao Demirisu malu poslovnu posetnicu. - Da li znate išta o ovome,

gospodine Demiris?

Demiris je pogledao posetnicu. Na njoj je pisalo DETEKTIVSKA AGENCIJA

KATELANOS - PRIVATNA ISTRAŽIVANJA. Vratio je posetnicu. - Ne. Ima li ovo neko značenje?

- Ne znam. Proveravamo.

- Naravno, ja želim da učinite sve da biste pronašli počinitelja. I obavestite me ako čujete

bilo šta o mojoj ženi.

Poručnik Teofilos ga je pogledao i klimnuo. - Ne brinite, gospodine. Hoćemo.

Melina. Zlatna devojka, privlačna, bistra i zabavna. Bilo je tako lepo na početku. A onda

je ubila njihovog sina, a zbog toga nije moglo biti praštanja... samo njena smrt.

Poziv je došao u podne idućeg dana. Konstantin Demiris je bio na sastanku kad ga je

sekretarica pozvala zujalicom. - Izvinite, gospodine Demiris...

- Rekao sam vam da me ne uznemiravate.

- Da, gospodine, ali s druge strane žice je inspektor Lavanos. Kaže da je hitno. Želite li

da mu kažem da...

- Ne. Preuzeću poziv. - Demiris se okrenuo ljudima koji su sedeli oko stola za sastanke. -

Izvinite me na trenutak, gospodo. - Podigao je slušalicu. - Demiris.

Glas je rekao. - Ovde glavni inspektor Lavanos, gospodine Demiris, u Centralnoj stanici.

Imamo neke informacije za koje mislimo da bi vas mogle zanimati. Pitam se da li bi vam bilo

zgodno da dođete u sedište policije.

- Imate vesti o mojoj ženi?

- Ja bih radije da o tome ne govorimo preko telefona, ako dopustite.

Demiris je oklevao na trenutak. - Odmah ću sići. - Spustio je slušalicu i okrenuo se

ostalima. - Pojavilo se nešto hitno. Kako bi bilo da odete u trpezariju i porazgovarate o mom

predlogu, a ja ću se vratiti na vreme da vam se pridružim za ručak.

Nasta opšti žamor u znak pristanka. Nakon pet minuta, Demiris je bio na putu do

sedišta policije.

U uredu policijskog komesara čekali su ga ljudi. Demiris je prepoznao policajce koje je

već video u svojoj kući na obali. - ... a ovo je specijalni istražitelj Delma.

Delma je bio nizak, krupan čovek, gustih obrva, okrugla lica i ciničnih očiju.

- Šta se dogodilo? - upitao je Demiris. - Imate li kakve vesti o mojoj ženi?

Glavni je inspektor rekao: - Da budemo potpuno iskreni, gospodine Demiris, naišli smo

na nešto što nas iznenađuje i čudi. Nadali smo se da biste nam vi mogli pomoći.

- Bojim se da vam ja mogu vrlo malo pomoći. Sve je ovo tako potresno...

- Dogovorili ste se sa suprugom da ćete se sastati u kući na obali jučer oko tri sata posle

podne?

- Šta? Ne. Gospođa Demiris je telefonirala i rekla mi da se onde sastanemo u sedam sati.

Istražitelj Delma je rekao glatko: - Dakle, to je jedno od onoga šta nas iznenađuje.

Devojka u vašoj kući rekla nam je da ste svojoj ženi telefonirali oko dva sata i rekli joj da sama

pođe u kuću na obali i pričeka vas.

161

Demiris se namrštio. - Ona je zbunjena. Moja žena mi je telefonirala i zatražila da se

sastanemo sinoć u sedam sati.

- Tako. Znači, devojka se prevarila.

- Očito.

- Znate li zbog čega bi vas vaša žena zamolila da dođete u kuću na obali?

- Smatram da me htela nagovoriti da ne odem od nje.

- Vi ste rekli svojoj ženi da ćete se razvesti od nje?

- Da.

- Devojka kaže da je slučajno čula telefonski razgovor za vreme kojeg vam je gospođa

Demiris rekla da se ona razvodi od vas.

- Ni najmanje me ne zanima šta je devojka rekla. Moraćete poverovati mojoj reči za ovo

šta govorim.

- Gospodine Demiris, držite li kupaće gaćice u kući na obali? - upitao ga je glavni

inspektor.

- U kući na obali? Ne. Ima već godina dana da sam prestao plivati u moru.

Upotrebljavam bazen u kući.

Glavni je inspektor otvorio ladicu od stola i izvukao par kupaćih gaćica u plastičnoj

vrećici. Izvukao ih je i držao tako da ih Demiris vidi. - Jesu li ovo vaše kupaće gaćice, gospodine

Demiris?

- Mogle bi biti moje, pretpostavljam.

- Na njima su vaši inicijali.

- Da. Mislim da ih prepoznajem. Moje su.

- Našli smo ih na dnu ormara u kući na obali.

- Tako? Mora da su onde ostale. Zašto...

- Jer su bile mokre od morske vode. Analiza pokazuje da je to ista voda kao ona ispred

vaše kuće na obali. Pokrivene su krvlju.

U sobi je postajalo vruće. - Onda mora da ih je neko drugi navukao - tvrdio je Demiris.

Specijalni istražitelj je rekao: - Zašto bi to neko učinio? To je jedno od pitanja koja nas

brinu, gospodine Demiris.

Glavni je inspektor otvorio malu kovertu sa stola i izvukao zlatno dugme. - Jedan od

mojih ljudi je ovo pronašao ispod tepiha u kući na obali. Prepoznajete li ovo?

- Ne.

- To je s vaše vetrovke. Odredili smo da jednog detektiva jutros uputimo u vašu kuću da

proveri vašu garderobu. Na jednoj od vaših vetrovki nedostaje dugme. Konac je potpuno isti. A

vetrovka se vratila s čišćenja pre nedelju dana.

- Ja ne...

- Gospodine Demiris, rekli ste da ste svojoj ženi saopštili da želite razvod a da vas je ona

nastojala odgovoriti od toga?

- To je tačno.

Glavni je inspektor podigao posetnicu koju su Demirisu pokazali dan pre u kući na

obali. - Jedan od naših ljudi je jutros posetio Detektivsku agenciju Katelanos.

162

- Rekao sam vam da nikad nisam čuo za njih.

- Vaša ih je žena unajmila da se zaštiti.

Vest je došla kao potres. - Melina? Da se zaštiti od čega?

- Od vas. Prema rečima vlasnika agencije, vaša vam je žena zapretila da će se razvesti od

vas, a vi ste joj rekli da ćete je ubiti ako nastavi u smislu onoga šta vam je rekla. Upitao ju je

zašto se nije obratila policiji radi zaštite, a ona je rekla da želi da sve to ostane privatno. Nije

htela publicitet.

Demiris je ustao. - Ne želim ovde ostati i slušati te laži. Nema nikakvog...

Glavni inspektor je posegao u ladicu i izvukao okrvavljeni nož koji je pronađen u kući

na obali. - Policajcu ste rekli, u kući na obali, da ovo nikad pre niste videli?

- To je tačno.

- Vaši su otisci na ovom nožu.

Demiris je zurio u nož. - Moji? Moji otisci? Tu je neka greška. To je nemoguće!

Misli su mu jurile. Brzo je prolazio kroz dokaze koji su se gomilali protiv njega: devojka

koja je rekla da je svojoj ženi telefonirao u dva sata i rekao joj da sama dođe u kuću na obali...

kupaće gaćice s krvlju na njima... dugme koje je otrgnuto s njegove vetrovke... nož s otiscima

prstiju. - Zar ne vidite, vi idioti? To je nameštaljka - vikao je. - Neko je odneo te gaćice u kuću na

obali, prolio malo krvi na njih i nož, otrgao dugme s moje vetrovke, i ...

Specijalni istražitelj ga je prekinuo. - Gospodine Demiris, možete li objasniti svoje otiske

na tom nožu?

- Ja... ja ne znam... Čekajte. Da. Sada se sećam. Melina me zamolila da joj otvorim paket.

To mora da je nož koji mi je dala. Zbog toga su moji otisci na njemu.

- Tako. Šta je bilo u paketu?

- Ja... ja ne znam.

- Vi ne znate šta je bilo u paketu?

- Ne. Samo sam isekao konopac. Nije ga ni otvorila.

- Možete li objasniti mrlje krvi na tepihu, ili na pesku na putu prema vodi, ili...?

- To je očigledno.- Demiris je reči izrekao kao da puca. - Sve šta je Melina trebalo da učini

to je da se malo poseče a onda odšeta prema vodi kako biste vi pomislili da sam je ja ubio.

Pokušala mi se osvetiti jer sam joj ja rekao da se nameravam razvesti. A sada se negde sakriva,

smejući se jer misli kako ćete me vi uhapsiti. Melina je živa kao što sam i ja.

Specijalni je istražitelj ozbiljno rekao: - Hteo bih da je to istina, gospodine. Jutros smo

njeno telo izvukli iz mora. Zadobila je udarce nožem a onda je utopljena. Gospodine Demiris, ja

vas hapsim zbog ubistva vaše žene.

163

24.

U početku, Melina nije imala nikakvu predstavu u tome kako će to izvesti. Samo je znala

da njen suprug namerava uništiti njenog brata, a nije mogla dopustiti da se to dogodi. Kostu je

nekako trebalo zaustaviti. Njen život joj više nije bio važan. Njeni su dani i noći biti ispunjeni

poniženjem i boli. Sećala se kako ju je Spiros pokušao odvratiti od tog braka. Ne možeš se

venčati za Demirisa. On je čudovište. On će te uništiti. Bio je u pravu. A ona je bila suviše

zaljubljena da bi ga slušala. Sada treba uništiti svogr muža. Ali kako? Misli poput Koste. I tako

je bilo, Melina je do jutra razradila sve pojedinosti. Nakon toga, ostatak je bio jednostavan.

Konstantin Demiris je radio u svojoj radnoj sobi kao je ušla Melina. Nosila je paket zavezan

jakim konopcem. U ruci je držala veliki mesarski nož.

- Kosta, da li bi mi ovo otvorio? Čini mi se da ja to ne mogu sama.

Pogledao ju je i nestrpljivo rekao: - Naravno da možeš. Zar ne znaš da se nož ne drži za

sečivo? - Zgrabio je nož i stao rezati konopac. - Zar nisi mogla naći nekoga od posluge da ti ovo

otvori?

Melina mu nije odgovorila.

Demiris je presekao konopac. - Evo! - Odložio je nož a Melina ga je oprezno uzela za

sečivo.

Pogledala ga je i rekla: - Kosta, mi ne možemo razvestu tek tako. Ja te još volim. Ti moraš

nešto osećati za mene. Sećaš li se divnih dana koje smo zajedno proveli? Sećaš li se noći našeg

medenog meseca kad...

- Za ime Boga - odsekao je Demiris. - Zar ti ne razumeš? To je prošlo. Završio sam s

tobom. Odlazi odavde, mučno mi je od tebe.

Melina je stajala i zurila u njega. Naposletku mu je mirno rekla. - U redu. Neka bude

kako hoćeš. - Okrenula se i izišla iz sobe noseći nož.

- Zaboravila si svoj paket - viknuo je Demiris.

Otišla je.

Melina je otišla u sobu svog muža i otvorila vrata ormara. U ormaru je viselo stotinu

odela, a u posebnom su odeljku bile sportske vetrovke. S jedne je otrgnula zlatno dugme i

stavila ga u džep. Zatim je otvorila ladicu i izvukla njegove kupaće gaćice s inicijalima. Gotovo

sam spremna, mislila je Melina.

Detektivska agencija Katelanos nalazila se u Ulici Sofokleous u izbledeloj kući od cigli,

na uglu. Melinu su uveli u kancelariju vlasnika agencije, gospodina Katelanosa, niskog ćelavog

čoveka s tankim brkovima. - Dobro jutro, gospođo Demiris. Šta mogu učinili za vas?

- Treba mi zaštita.

- Koja vrsta zaštite?

- Od svog muža.

164

Katelanos se namrštio. Osetio je opasnost. Ovo nikako nije bilo ono šta je očekivao. Ne bi

bilo to malo mudro učiniti bilo šta što bi moglo povredita čoveka koji je tako moćan kao

Konstantin Demiris.

- Jeste li pomislili da odete na policiju? - upitaje.

- Ne mogu. Ne želim nikakav publicitet. Ja želim da ovo ostane privatno. Rekla sam

svome mužu da se nameravam razvesti od njega, a on mi je zapretio da će me ubiti ako tu želju

pokušam ostvariti. Zato sam došla k vama.

- Tako. Šta biste vi tačno hteli da ja uradim?

- Želim da odredite nekoliko ljudi koji će me štititi.

Katelanos je sedeo i pažljivo je gledao. Ona je lepa žena, mislio je. Očito neurotična.

Nezamislivo je da bi je njen muž hteo povrediti. To je verovatno neko malo kućno rečkanje koje

će ispariti za nekoliko dana, Ali, u međuvremenu, mogao bi joj uzeti lepu nagradu. Sve u

svemu, Katelanos je zaključio da je predmet vredan rizika.

- U redu - rekao je. - Imam pravog čoveka za to. Kad biste hteli da to nastupi?

- Ponedeljak.

Bio je u pravu. Nema žurbe.

Melina Demiris je ustala. - Ja ću vam telefonirati. Imate li posetnicu?

- Da, svakako. - Katelanos joj je dao posetnicu i ispratio je. Ona je tako dobar klijent,

pomislio je, njeno će ime ostaviti utisak na druge klijente.

Kad se Melina vratila kući, telefonirala je svom bratu.

- Spiros, imam neke dobre vesti. - Glas joj je bio pun uzbuđenja. - Kosta hoće primirje.

- Šta? Ja mu ne verujem. Melina. To mora da je neka vrsta varke. On...

- Ne. On to misli. On shvata da je glupo da se vas dvojica stalno tučete. Želi imati mir u

porodici.

Nasta tišina. Ja ne znam.

- Daj mu priliku. Želi da se sastanete u tvojoj kućici u Akrokorintu, danas u tri sata posle

podne.

- To znači vožnja od tri sata. Zašto se ne bismo mogli sastati u gradu?

- Nije rekao - odgovorila mu je Melina - ali ako to znači mir...

- U redu. Učiniću to. Ali to činim zbog tebe.

- Za nas - rekla je Melina. - Doviđenja, Spiros.

- Doviđenja.

Melina je telefonirala Konstantinu u kancelariju. Glas mu je bio nagao. - Šta je? Zauzet

sam.

- Upravo mi je telefonirao Spiros. Želi mir s tobom.

Začu se kratak podrugljiv smeh. - Kladio bih se da želi. Kad završim s njim, imaće mir

koji želi.

- Rekao je da se više neće s tobom takmičiti, Kosta. Želi ti prodati svoju flotu.

- Prodati mi svoju... Jesi li sigurna? - Glas mu je odjednom bio ispunjen zanimanjem.

- Da. Rekao je da mu je dosta.

- U redu. Kaži mu da svoje računovođe pošalje u moju kancelariju, i ...

165

- Ne. On želi da se s tobom sastane danas posle podne u tri sata, u Akrokorintu.

- Njegova vikend kućica?

- Da. To je osamljeno mestr. Tamo ćete biti samo vas dvojica. On ne želi da ijedna reč o

ovome izbije u javnost.

Kladio bih se da ne želi, mislio je Demiris sa zadovoljstvom. Kad reč iziđe u javnost, s

njim će se izrugivati. - U redu - rekao je Demiris. - Možeš mu preneti da ću biti tamo.

Vožnja do Akrokorinta je dugo trajala preko krivudavih puteva koji su vijugali kroz

bujnu pokrajinu šta je mirisala na grožđe, limun i slamu. Prolazeći pored drevnih ruševina, na

udaljenosti je video srušene stubove Elefsisa, ruševne oltare nižih božanstava. Mislio je na

Demirisa.

Lambrou je prvi stigao do kućice. Parkirao je ispred kućice i sedeo nekoliko trenutaka u

kolima, razmišljajući o sastanku koji sledi. Da li Konstantin doista želi primirje, ili je to jedan od

njegovih trikova? Ako mu se išta dogodi, barem je Melina znala kamo je otišao. Spiros je izišao

iz kola i pošao do napuštene kućice.

To je bila lepa stara drvena građevina s pogledom na Korintu daljini. Kao dečak, Spiros

Lambrou je ovde provodio vikende sa svojim ocem, loveći malu divljač u brdima. Sada sledi

veća divljač.

Petnaest minuta posle, stigao je Konstantin Demiris. Vidio je Spirosa unutra kako ga

čeka, šta ga je navelo da zasja od zadovoljstva. Tako, nakon svih tih godina, taj je čovek konačno

voljan priznati da je poražen. Izašao je iz kola i uputio se prema kućici. Stajali su i zurili jedan u

drugoga.

- Dakle, dragi moj šurače - rekao je Demiris - konačno smo stigli do kraja puta.

- Ja želim da ova ludost prestane, Kosta. Otišla je predaleko.

- Slažem se s tobom. Koliko brodova imaš, Spiros?

Lambrou ga je gledao iznenađeno. - Šta?

- Koliko imaš brodova? Ja ću ih sve kupiti. Uz znatan popust, svakako.

Lambrou nije mogao poverovati u ono što čuje. - Kupiti moje brodove?

- Voljan sam ih sve kupiti. Tako ću postati vlasnik najveće flote na svetu.

- Jesi li ti lud? Šta te navodi na pomisao da bih ti ja prodao svoje brodove.

Sad je bio red na Demirisu da reaguje. - Radi toga smo se ovde sastali, zar ne?

- Mi smo se ovde sastali jer si zatražio primirje.

Demirisovo se lice smračilo. - Ko ti je to rekao?

- Melina.

U istom trenutku je jednom i drugom sinula istina. - Ona ti je rekla da ja želim primirje?

- Ona ti je rekla da želim prodati brodove?

- Glupa kuja - uzviknuo je Demiris.- Smatram da je mislila kako ćemo se mi, ako nas

spoji, nekako sporazumeti. Ona je veća budala od tebe, Lambrou. Celo sam poslepodne potrošio

na tebe.

Konstantin Demiris se okrenuo i poput oluje izišao iz kućice. Spiros Lamboru je gledao

za njim, misleći: Nije trebalo da nam Melina obojici laže. Trebalo je da zna da nema načina kako

bismo njen muž i ja krenuli zajedno. Ne sada. Prekasno je. Uvek je bilo prekasno.

166

Ranije tog posleiodneva, u 1:30, Melina je pozvonila devojci. - Andrea, da li bi mi donela

malo čaja, molim te?

- Svakako, gospođo. - Kućna pomoćnica je izišla iz sobe, a kad se vratila s

poslužavnikom posle deset minuta, njena je gospodarica razgovarala preko telefona. Glas joj je

bio ljutit.

- Ne, Kosta, ja sam se odlučila. Nameravam se razvesti od tebe, a učiniću da to bude tako

prljavo i tako javno koliko budem mogla.

Zbunjena, Andrea je odložila poslužavnik i krenula prema vratima, ali joj je Melina dala

rukom znak da ostane.

Melina je govorila u mrtav telefon. - Možeš mi pretiti kako hoćeš. Ja ne nameravam da

promenim svoje mišljenje... Nikada... Nije mi stalo do toga o čemu govoriš... Nemoj me

zastrašivati, Kosta... Ne... Zbog čega? U redu. Sastaću se s tobom u kući na obali, ali od toga

neće biti ništa. Da, doći ću sama. Za jedan sat? Vrlo dobro.

Melina je polako spuštala slušalicu, zabrinuta izraza lica. - Idem u kuću na obali da se

sretnem sa svojim mužem. Ako se ne vratim do šest sati, želim da obavestiš policiju.

Andrea je nervozno progutala. - Da li biste hteli da vas šofer odveze?

- Ne. Gospodin Demiris je rekao da dođem sama.

- Da, gospođo.

Trebalo je još nešto obaviti. U opasnosti je život Katarine Aleksander. Treba je upozoriti.

To je netko iz delegacije koja je večerala u njenoj kući. Više je nećeš videti. Poslao sam nekoga da

je se otarasi. Melina je telefonirala u kancelariju njenog muža u Londonu.

- Radi li tu Katarina Aleksander?

- Trenutno nije tu. Može li vam pomoći neko drugi?

Melina je oklevala. Njena je poruka suviše važna i hitna da bi je poverila nekome

drugom, ali neće imati vremena da ponovo telefonira. Setila se da je Kosta spominjao Vima

Vandina, genija u uredu. - Mogu li razgovarati s gospodinom Vandinom, molim?

- Samo trenutak.

Preko linije se začuo muški glas. - Halo! - Jedva ga je mogla razumeti.

- Imam poruku za Katarinu Aleksander. Vrlo je važno. Hoćete li se pobrinuti da je

dobije, molim vas?

- Katarina Aleksander.

- Da. Recite joj... recite joj da joj je život u opasnosti. Neko će pokušati da je ubije. Mislim

da bi to mogao biti jedan od ljudi koji su stigli iz Atine.

- Atina...

- Da.

- Atina ima stanovništvo koje broji osam stotina šest hiljada... - Melini se učini kako tog

čoveka nije mogla navesti da je razume. Spustila je slušalicu.

Učinila je najbolje šta je mogla.

Vim je sedeo za stolom, analizirajući telefonski razgovor. Neko će pokušati ubiti

Katerinu. Sto četrnaest ubistava izvršeno je ove godine u Engleskoj, a Katarina će povisiti broj

na sto i petnaest. Jedan od onih koji su došli iz Atine. Džeri Halej. Ivs Renard. Dino Matusi.

167

Jedan od njih će ubiti Katarinu. Vimov kompjuterski mozak odmah mu je dao sve podatke o toj

trojici. Mislim da znam ko je to.

Kad se Katarina vratila, Vim joj nije ništa rekao o telefonskom razgovoru.

Bio je znatiželjan da vidi je li imao pravo.

Katarina je svake večeri bila s drugim članom delegacije, a kad bi ujutro došpa na posao,

Vim ih je čekao. Činilo se kao da je razočaran što je vidi.

Kad će mu pustiti da to učini? Pitao se Vim, Možda bi trebalo da joj kaže o telefonskom

pozivu, ali bi to značilo varanje. Ne bi bilo pravedno promeniti plan.

168

25.

Vožnja do kuće na obali trajala je sat vremena i dvadeset godina uspomena. Melina je

imala toliko toga za razmišljanje, toliko sećanja. Kosta, mlad i zgodan, kako govori: Zacelo su

vas poslali s nebesa da nas smrtnike naučite šta je lepota. Vi ste izvan laskanja. Šta god vam

kažem ne bi bilo dostojno vašeg imena... Divna krstarenja na njihovoj jahti i idilični odmori na

Psari... Dani lepih iznenađujućih darova i noći divlje ljubavi. A onda pobačaj, pa ljubavnice, i

avantura s Noelom Pejdž. I batine i javna ponižavanja. Monaremu! Ti nemaš više razloga za

život, rekao je. Zašto se ne ubiješ? I, na kraju, pretnja da će uništiti Spirosa. A to, na kraju,

Melina više nije mogla podneti.

Kad je Melina stigla u kuću na obali, bila je prazna. Nebo je bilo oblačno, a s mora je

duvao hladan vetar. Predskazanje, mislila je. Ušla je u ugodnu kuću, i razgledala je poslednji

put.

Onda je počela prevrtati nameštaj i razbijati svetiljke. Rastrgala je haljinu i bacila je na

pod. Izvukla je posetnicu detektivske agencije i stavila je na sto. Podigla je tepih i ispod njega

stavila zlatno dugme.

Zatim je skinula zlatni sat koji joj je dao Kosta i tresnula njime o sto.

Uzela je kupaće gaćice svoga muža i odnela ih na plažu. Smočila ih je u vodi i vratila se

u kuću. Preostalo je samo još nešto šta je trebalo uraditi. Vreme je, mislila je. Duboko je

udahnula i izvukla mesarski nož, pa ga odmotala ali vrlo pažljivo da ne poremeti papirnati

ubrus koji je pokrivao ručicu. Melina je držala nož u ruci, gledajući ga. Sad je na redu bio

najbitniji deo posla. Mora se ubosti nožem dovoljno jako da sve izgleda kao ubistvo, a

istovremeno mora imata dovoljno snage da izvrši ostatak svog plana.

Zatvorila je oči i zaronila nožem duboko u bedro.

Bol je bila neizdrživa. Krv je potekla. Melina je stavila kupaće gaćice na ranu, a kad su

bile pokrivene sa dovoljno krvi otišla je do ormara i bacila ih unutra, otraga. Osećala je

nesvesticu, sa vrtoglavicom. Pogledala je oko sebe da se uveri da ništa nije propustila, a onda je

posrćući krenula prema vratima što su vodila na plažu, dok joj je krv kapala na tepih svetlo-

grimizne boje.

Išla je prema okeanu. Sada joj je krv brže isticala, Pomislila je: Neću uspeti. Kosta će

pobediti. Ne smem mu to dopustiti.

Hod do okeana učinio joj se kao večnost. Još jedan korak, mislila je, još jedan korak.

Nastavila je da hoda, boreći se protiv vrtoglavice koja ju je obuzimala. Vid joj se počeo

mutiti. Pala je na kolena. Ne smem sada prestati. Ustala je i nastavila da hoda sve dok nije

osetila kako joj hladna voda zaliva stopala.

Kad joj je slana voda udarila u ranu, vrisnulaje od neizdrživog bola. Ja to radim za

Spirosa, mislila je, dragi Spiros.

Na udaljenosti je videla niski oblak kako lebdi nad horizontom. Zapliva prema njemu,

vukući za sobom potočić krvi. I dogodilo se čudo. Oblak je došao k njoj, a ona je osetila kako je

169

obavija njegova bela mekoća, kupajući je, milujući je. Kad je bol minula, prožme je divan osećaj

mira. Ja idem kući, srećno je mislila Melina. Konačno idem kući.

170

26.

Hapsim vas zbog ubistva vaše žene.

Nakon toga, činilo se da se sve događa usporeno. Uzeli su mu podatke i opet otiske

prstiju. Fotografisali su ga i stavili u zatvorsku ćeliju. Bilo je neverovatno da su se usudili to

njemu učiniti.

- Dajte mi Petera Demonidesa. Kažite mu da ga želim odmah videti.

- Gospodin Demonides je oslobođen svojih dužnosti. On je pod istragom.

I tako nije bilo nikog kome se mogao obratiti. Moram se izvući iz ovoga, mislio je. Ja sam

Konstantin Demiris.

Zatražio je da mu pošalju specijalnog istražitelja.

Delma je došao u zatvor sat kasnije. - Zatražili ste da dođem?

- Da - rekao je Demiris. - Saznajem da ste zaključili kako je smrt nastupila u tri sata.

- To je tačno.

- Ako je tako, pre nego dovedete sebe i policiju u neugodnu situaciju, ja vam mogu

dokazati da juče u to vreme nisam bio ni blizu kuće na obali.

- Vi to možete dokazati?

- Svakako. Imam svedoka.

Sedeli su u kancelariji policijskog komesara kad se pojavio Spiros Lambrou. Kad ga je

ugledao, Demirisu se osvetlilo lice. - Spiros, hvala Bogu da si ovde! Ovi idioti misle da sam ubio

Melinu. Ti znaš da to nisam mogao učiniti. Reci im.

Spiros Lambrou se namrštio. - Šta da im kažem?

- Melina je ubijena juče posle podne u tri sata. Ti i ja smo bili u Akrokorintu u tri sata.

Pre sedam sati nisam se mogao dovesti do kuće na moru. Kaži im za naš sastanak.

Spiros Lambrou ga je gledao. - Koji sastanak?

Iz Demirisovog lica je nestala krv. - Sas... sastanak koji smo ti i ja juče imali. U vikend

kućici u Akrokorintu.

- Ti mora da si smeten, Kosta. Juče posle podne sam se sam vozio. Ne nameravam lagati

za tebe.

Lice Konstantina Demirisa se ispunilo besom. - Ne možeš ovo učiniti! - Zgrabio je

kragnu Lambrouove vetrovke. - Kaži im istinu.

Spiros Lambrou ga je odgurnuo. - Istina je da je moja sestra mrtva i da si je ti ubio.

- Lažov! - vrisnuo je Demiris. - Lažov! - Opet se uputio prema Lambrou, pa je trebalo da

ga dvojica policajaca zadrže.

- Ti kurvin sine. Ti znaš da sam nevin!

- To će zaključiti sud. Mislim da ti je potreban dobar advokat.

I Konstantin Demiris je shvatio da postoji samo jedan čovek koji bi ga mogao spasiti.

Napoleon Cotas.

172

27.

Poverljivi arhiv

Prepis sesije s Katarinom Daglas

K: Veruješ li u predskazanje, Alane?

A: To nije naučno prihvaćeno, ali, zapravo, verujem. Jesi li imala nekih predskazanja?

K: Da. Imam osećaj da će mi se nešto strašno dogoditi.

A: Je li to deo tvog starog sna?

K: Ne. Rekla sam ti da je gospodin Demiris poslao neke ljude iz Atine...

A: Da.

K: Rekao mi je da vodim brigu o njima, pa ih prilično često viđam.

A: Osećaš li da ti oni prete!

K: Ne. Ne baš. To je teško objasniti. Oni još nisu ništa učinili, a ipak ja - ja očekujem da se nešto

dogodi. Nešto strašno. Ima li to tebi nekog smisla?

A: Kaži mi nešto o tim ljudima.

K: Tu je Francuz, Ivs Renard. On insistira da obilazimo muzeje, ali kad tamo dođemo, vidim da

ga to ne zanima. Rekao mi je da ga povedem u Stonehendž, ove subote. Zatim je tu Džeri Halej. On je

Amerikanac. Doima se prilično ugodno, ali ima nešto uznemiravajuće oko njega. Onda je tu još Dino

Matusi. Trebalo bi da je jedan od rukovodilaca u kompaniji gospodina Demirisa, ali postavlja mnogo

pitanja na koja bi trebalo da ima odgovore. Pozvao me na vožnju kolima. Mislila sam da povedemo i

Vima... A tu je i nešto drugo?

A: Da?

K: Viđm se čudno ponaša.

A: Nakoji način?

K: Kad ujutro dođem u kancelariju, Vim me uvek čeka. Tako se nikad nije ponašao. A kad me

ugleda kao da je ljut što sam došla. Sve to nema nikakvog smisla, zar ne?

A: Sve ima smisla kad jednom imaš ključ, Katarina. Jesi li još sanjala?

K: Sanjala sam o Konstantinu Demirisu. Vrlo nejasan san.

A: Kaži mi čega se sećaš.

K: Upitala sam ga zašto je tako ljubazan prema meni, zašto mi je dao posao. I zašto mi je dao

zlatnu iglu.

A: A šta je on rekao?

K: Ne znam. Probudila sam se vrišteći.

Dr Alan Hamilton je pažljivo proučavao prepis, tražeći neoznačene tragove podsvesnog,

tražeći ključ koji bi objasnio šta uznemirava Katarinu. Bio je prilično siguran da je njena

zabrinutost povezana s činjenicom da su stranci doputovali iz Atine, a Atina je scena njene

traumatične prošlosti. Deo o Vimu bio je Alanu zagonetkom. Da li Katarina uobražava? Ili se

Vim ponaša na atipičan način? Sastanak s Vimom je dogovorio za nekoliko nedelja, mislio je

Alan. Možda bih ga mogao pomeriti ranije.

173

Alan je sedeo i razmišljao o Katarini. Iako je bilo pravilo da se nikad emotivno ne veže sa

svojim pacijentima, Katarina je nešto posebno. Bila je lepa i ranjiva i... Šta ja to radim? Ne smem

dopustiti sebi da razmišljam na ovaj način. Ja ću se koncentrisati na nešto drugo. Ali su mu se

misli vraćale na nju.

Katarina nije mogla izblti Alana Hamiltona iz glave. Ne budi budala, Katarina je rekla

sebi. On je oženjen čovek. Svi pacijenti se ovako osećaju prema svojim analitičarima. Ali nije

pomagalo što je ona sebi tako govorila. Možda bi trebalo da posetim još jednog analitičara zbog

svog analitičara

Susreće se s Alanom za dva dana. Možda bi trebam da odjavim sastanak, pomisli

Katarina, pre nego pođem dalje. Prekasno.

Onog jutra kad je imala sastanak s Alanom, Katarina se vrlo pažljivo obukla i otišla je

kod frizera. Budući da ga nakon današnjeg dana više neću posećivati, pomišljala je Katarina,

neće biti na odmet ako izgledam lepo.

Čim je ušla u njegov ured, njena se odlučnost istopila. Zašto on mora biti tako prokleto

privlačan? Zašto se nismo sastali pre nego se oženio? Zašto me nije poznavao kad sam bila

normalno, zdravo ljudsko biće? Ali, s druge strane, da sam ja zdravo, normalno ljudsko biće, ne

bih ga uopšte ni upoznala, zar ne?

- Oprosti!

Katarina je shvatila da je govorila glasno. Sad je vreme da mu kaže da je ovo njena

poslednja poseta.

Duboko je uzdahnula. - Alane... - I njena se odlučnost slomila. Pogledala je fotografiju na

stoliću za kafu. - Koliko si dugo u braku?

- U braku? - Sledio je Katarinin pogled. - O, to su mi sestra i njen sin.

Katarina je osetila kako ju je obuzela radost. - O, to je divno! Hoću reći, ona... ona izgleda

divno.

- Je li s tobom sve u redu, Katarina?

Kirk Rejnolds ju je to pitao više puta. Tada nisam bila u redu, mislila je Katarina, ali sada

jesam. - Ja sam dobro - rekla je Katarina. - Ti nisi oženjen?

- Nisam.

Hoćeš li večerati sa mnom? Hoćeš li me povesti u krevet? Hoćeš li se oženiti sa mnom?

Da je išta od toga izrekla glasno, on bi pomislio da je luda. Možda i jesam.

Gledao ju je, namršteno. - Katarina, bojim se da više nećemo nastavljati s našim

sedeljkama. Danas je naš poslednji dan.

Katarinino je srce prestalo da kuca. - Zašto? Jesam li nešto učinila što...

- Ne, to... nije do tebe. U profesionalnom odnosu ove vrste, nije preporučljivo da doktor

postane emotivno povezan s pacijentom.

Zurila je u njega dok su joj se oči žarile. - Kažeš li da postaješ emotivno povezan sa

mnom?

- Da. A zbog toga bojim se...

- Ti si potpuno u pravu - srećno će Katarina. - Porazgovarajmo o tome večeras za vreme

večere.

174

Večerali su u malom talijanskom restoranu u srcu Sohoa. Hrana je mogla biti dobra ili

loša, to nije bilo važno. Bili su potpuno obuzeti jedno drugim.

- To nije pravedno, Alane - rekla je Katarina. -Ti znaš sve o meni. Kaži mi o sebi. Zar nisi

bio oženjen?

- Nisam. Bio sam veren.

- Šta se dogodilo?

- Bilo je to za vreme rata. Živeli smo u malon stanu. To je bilo za vreme nemačkih

napada. Radio sam u bolnici, a kad sam se jedne večeri vratio kući...

Katarina je mogla čuti bol u njegovom glasu. -... kuće više nije bilo. Ništa nije ostalo.

Stavila je ruku na njegovu. - Žao mi je.

- Trebalo mi je dugo da pređem preko toga. Nisam susreo nijednu drugu ženu s kojom

bih se hteo oženiti. - A njegove su oči govorile: sve do sada.

Sedeli su četiri sata, razgovarajući o svačemu - o pozorištu, medicini, svetu, ali do

pravog razgovora nije došlo. Bio je to fluid koji se razvijao između njih. Oboje su ga osetili.

Među njima je zavladala seksualna napetost koja je bila prevladavajuća.

Na kraju je Alan izišao s predlogom. - Katarina, kad sam ti jutros rekao o odnosu

doktor-pacijent...

- Kaži mi to u svom stanu.

Skinuli su se zajedno, brzo i žudno, a kad se Katarin svukla, setila se kako se osećala kad

je bila s Kirkom Rejnoldsom i kako je sada drugačije. Razlika je u ljubavi, mislila je Katarina. Ja

volim ovog čoveka.

Ležala je u krevetu čekajući ga, a kad joj je priša i zagrlio je, iščeznule su sve brige, svi

strahovi da s više nikad neše moći približiti muškarcu. Milovali su se, istražujući se najpre

nežno, a zatim pomamno, sve dok im potreba nije postala divlja i očajnička. Kad su se spojili,

Katarina je vriskala od sreće. Opet sam cela, mislila je. Hvala ti.

Ležali su, istrošeni. Katarina je držala Alana u rukuma, a ne želeći da ga ikad više

ispusti. Kad je opet mogla govoriti, rekla je drhtavim glasom: - Ti zaista znaš kako treba

postupati s pacijentom, doktore.

175

28.

Katarina je iz novinskih naslova saznala o hapšenju Konstantina Demirisa zbog ubistva

svoje žene. Vest ju je sasvim potresla. Kad je došla u kancelariju, raspoloženje je bilo mrtvačko.

- Jesi li čula vesti? - zastenjala je Evelin. - Šta ćemo učiniti?

- Obavljaćemo svoje poslove tačno onako kako bi on hteo. Uverena sam da je to velika

pogreška. Pokušaću mu telefonirati.

Ali se do Konstantina Demirisa nije moglo doći.

Konstantin Demiris je bio najvažniji zatvorenik kojeg je ikad imao atenski Centralni

zatvor. Istražitelj je naredio da s Demirisom ne postupaju na poseban način. Demiris je zahtevao

niz stvari: pristup telefonu, telegraf, kurirsku službu. Njegovim zahtevima nije udovoljeno.

Većinu svojih budnih sati, a i onih u snovima, Demiris je proveo pokušavajući pronaći

ko je ubio Melinu.

Na početku je Demiris mislio da je Melina zatekla provalnika dok je pretresao kuću, pa

ju je ubio. Ali od trenutka kad ga je policija suočila s dokazima protiv njega, Demiris je shvatio

da je to smišljeno. Ko je to učinio? Logična osoba je Spiros Lambrou, ali je slabost te teorije u

činjenici šta je Lambrou voleo svoju sestru više nego ikoga na svetu. On je nikad ne bi ozledio.

Demirisove su sumnje prešle na bandu s kojom je bio upetljan Toni Ricoli. Možda su

saznali šta je učinio Ricoliu, a to je bio njihov način osvete. No, Konstantin Demiris je gotovo

odmah odbacio tu teoriju. Da mu se mafija htela osvetiti, jednostavno bi naručila njegovo

ubistvo.

I tako, sedeći u ćeliji, Demiris je išao od pretpostavke do pretpostavke, nastojeći rešiti šta

se dogodilo. Na kraju, kad je iscrpio sve mogućnosti, preostao mu je jedan jedini zaključak:

Melina je izvršila samoubistvo. Sama se ubila, skovavši plan kako će njega optužiti zbog njene

smrti. Demiris je pomislio na ono šta je učinio Noeli Pejdž i Lariju Daglasu, a sada je bila gorka

ironija u činjenici šta je on sada tačno u istom položaju u kome su oni bili. Njemu će suditi zbog

ubistva koje nije počinio.

Čuvar je bio pred vratima ćelije. - Ovde je vaš branioc koji vas je došao posetiti.

Demiris je ustao i sledio čuvara do male sobe za sastanke. Advokat ga je čekao. Zvao se

Vasiliki. Bio je srednjih pedesetih godina, guste sede kose i profila filmske zvezde. Imao je ugled

prvorazrednog advokata. Hoće li to biti dovoljno?

Čuvar je rekao: - Imate petnaest minuta. - Ostavio ih je nasamo.

- Dakle - zahtevao je Demiris. - Kad ćete me izbaviti odavde? Zašto vas ja plaćam?

- Gospodine Demiris, bojim se da to nije tako jednostavno. Glavni istražitelj odbija...

- Glavni istražitelj je budala. Ne mogu me držati na ovom mestu. Šta je s garancijom?

Daću bilo koji iznos koji traže.

Vasilis je nervozno oblizivao usne. - Garancija je odbijena. Pregledao sam dokaze koje

policija ima protiv vas, gospodine Demiris. To je, to je prilično štetno.

- Štetno ili ne - ja nisam ubio Melinu. Ja sam nevin!

176

Branitelj je progutao. - Da, svakako, svakako. Imate li ikakvu predstavu o tome ko je

mogao ubiti vašu ženu?

- Nikakvu. Moja je žena izvršila samoubistvo.

Advokat je zurio u njega. - Oprostite mi, gospodine Demiris, ali mislim da to neće biti

dobra odbrana. Morate smisliti nešto bolje od toga.

I, dok mu je srce udarilo, Demiris je znao da je čovek u pravu. Nema porote na svetu

koja bi poverovala njegovoj priči.

Drugo jutro branilac je opet posetio Demirisa. - Bojim se da imam neke prilično loše

vesti.

Demiris se zamalo glasno nasmejao. Sedio je u zatvoru suočen sa smrtnom kaznom, a

ova mu budala govori da ima loše vesti. Šta bi moglo biti gore od situacije u kojoj je sada?

- Da?

- Tiče se vašeg šuraka.

- Spiros? Šta je s njim?

- Imam informaciju da je otišao u policiju i rekao im da je žena koja se zove Katarina

Daglas još živa. Ja baš nisam upoznat sa suđenjem Noeli Pejdž i Lariju Daglasu, ali...

Konstantin Demiris ga više nije slušao. U celom tom pritisku koji je navalio na njega

sasvim je zaboravio na Katarinu. Ako je pronađu, a ona progovori, mogli bi ga uplesi u smrt

Noele i Laria. Već je poslao nekoga u London da se pobrine za nju, ali je to sad odjednom

postalo hitno.

Nagnuo se i zgrabio advokatovu ruku. - Želim da odmah pošaljete telegram u London.

Dvaput je pročitao poruku i osećao početke seksualnih poriva šta mu se uvek događalo

pre nego se pobrinuo za ispunjenje ugovora. Bilo je kao da se igra Boga. On je odlučivao tko živi

o tko umire. Bio je prestravljen moći koju ima. Ali ima problem. Ako ovo mora odmah obaviti,

neće biti vremena da razradi svoj drugi plan. Moraće nešto improvizirati. Učiniti da izgleda kao

nesreća. Večeras.

177

29.

Poverljivi arhiv

Prepis sesije s Vimom Vandinom

A: Kako se danas osećate?

V: Okej. Došao sam taksijem. Vozač se zove Ronald Kristi. Licencna tablica tri-nula-dva-sedam-

jedan. Taksi dozvola broj tri-nula-sedam-nula. Na tu prema ovamo prošli smo pored trideset sedam

"rovera", jednog "bentleja", deset "jaguara", šest "ostina", jednog "rols-rojsa", dvadeset sedam

motocikla i šest bicikla.

A: Kako je u kancelariji, Vime?

V: Vi znate.

A: Kažite mi.

V: Ja mrzim ljude.

A: Šta je s Katarinom Aleksander? ... Vime, šta je s Katarinom Aleksander?... Vime?

V: O, ona. Ona onde više neće raditi.

A: Kako to mislite?

V: Ona će biti ubijena.

A: Šta? Zašto to kažete?

V: Ona mi je rekla.

A: Katarina vam je rekla da će biti ubijena?

V: Druga.

A:Koja druga?

V: Njegova žena.

A: Čija žena, Vime?

V: Konstantina Demirisa.

A: On vam je rekao da će Katarina Aleksander biti ubijena?

V: Gospođa Demiris. Njegova žena. Telefonirala je iz Grčke.

A: Ko će ubiti Katarinu?

V: Jedan od ljudi.

A: Hoćete reći jedan od ljudi koji su doleteli iz Atine?

V: Da.

A: Vime, sad ćemo završiti ovu sedeljku. Ja moram otići.

V: Okej.

178

30.

Kancelarije Helenik Trejd Korporejšn zatvarale su se u šest sati. Nekoliko minuta pre

šest, Evelin i drugi službenici pripremali su se za odlazak.

Evelin je ušla u Katarininu sobu. - U Kriterionu igra Čudo u 34. ulici. Ima izvrsne kritike.

Da li bi pošla večeras da pogledamo?

- Ne mogu - rekla je Katarina. - Hvala ti, Evele, Obećala sam Džeriju Haleju da ću

večeras poći s njimu pozorište.

- Oni su te zaista zaposlili, zar ne? Uredu. Dobro se provedi.

Katarina je čula zvukove ostalih koji su odlazili. Konačno je zavladala tišina. Bacila je

poslednji pogled na svoj sto, kada se uverila da je sve u redu, obukla je kaput, uzela torbu i

uputila se niz hodnik.

Gotovo je stigla do ulaznih vrata, kad je zazvonio telefon. Katarina je oklevala, pitajući

se da li da odgovori ili ne. Pogledala je na sat, zakasniće. Telefon je i dalje zvonio. Požurila je do

svoje sobe i podigla slušalicu. - Halo?

- Katarina. - Bio je to Alan Hamilton. Zvučao je kao da je bez daha. - Hvala Bogu što sam

te našao.

- Nešto nije u redu?

- Ti si u velikoj opasnosti. Uveren sam da će te neko pokušati ubiti.

Zastenjala je. Njeni najgori košmari pretvaraju se u istinu. Odjednom je osetila

vrtoglavicu. - Ko?

- Ja ne znam. Ali želim da ostaneš gde jesi. Ne napuštaj ured. Ne razgovaraj ni sa kim. Ja

dolazim po tebe.

- Alane, ja...

- Ne brini se, već sam na putu. Zaključaj se. Sve će biti u redu. - Linija je zamrla.

Katarina je polako spustila slušalicu. - O, Bože!

Na vratima se pojavio Atanas. Pogledao je na Katarinino bledo lice i požurio k njoj. - Da

li nešto nije u redu, gospođice Aleksander?

Okrenula se prema njemu. - Neko... neko me pokušava ubiti.

Rastvorio je usta. - Zašto? Ko... ko bi vas hteo ubiti.

- Nisam sigurna.

Čuli su kucanje na prednjim vratima. Atanas je pogledao u Katarinu. - Hoću li...?

- Ne - brzo će Katarina. - Ne puštaj nikoga unutra. Dr. Hamilton je na putu ovamo.

Kucanje na vratima je bilo ponovljeno, glasnije.

- Mogli biste se sakriti u podrumu - prošaptao Atanas. - Onde ćete biti sigurni.

Nervozno je klimnula. - U redu.

Krenuli su prema kraju hodnika, do vrata koja su vodili u podrum. - Kad dođe dr

Hamilton, reci mu gde sam.

- Nećete se dole bojati?

179

- Ne - odgovorila je Katarina.

Atanas je upalio svetlo i prošao prvi niz stepenice. - Ovde vas niko neće pronaći -

uveravao ju je Atanas. -Imate li neku predstavu o tome ko bi vas želeo ubiti?

Pomislila je na Konstantina Demirisa i svoje snove. On će te ubiti. Ali to je bio samo san.

- Nisam sigurna.

Atanas ju je pogledao i prošaptao: - Ja mislim da znam.

Katarina je zurila u njega. - Ko?

- Ja. - Odjednom mu se u ruci pojavio nož s automatskim sečivom, koji joj je stavio na

vrat.

- Atanas, ovo nije vreme za igru.

Na vratu je osećala sve dublji pritisak noža.

- Jeste li ikad pročitali Sastanak u Samari, Katarina? Niste? Dakle, sad je prekasno, zar

ne? To je o nekome ko je pokušao izbeći smrt. Otišao je u Samaru i tamo ga je čekala smrt. Ovo

je tvoja Samara, Katarina.

To je bilo bestidno - slušati te zastrašujuće reči koje izlaze iz usta ovog dečaka nevinog

izgleda.

- Atanas, molim te. Ti ne možeš...

Oštro ju je ošamario. - Ja to ne mogu učiniti jer sam dečak? Jesam li te iznenadio? To je

zato što sam sjajan glumac. Ja imam trideset godina, Katarina. Znaš li zašto izgledam kao

mladić? Zato što kad sam rastao nikad nisam imao dovoljno hrane. Živeo sam od otpadaka i

smeća koje sam krao iz kanti za smeće noću. - Držao joj je nož na vratu, gurajući je prema zidu. -

Kad sam bio dečak gledao sam kako vojnici siluju moju majku i oca, a onda ih seku do smrti.

Onda su mene silovali i ostavili me kao mrtva.

I dalje je gurao još dublje u podrum.

- Atanas, ja - ja ti nisam nikad učinila nešto nažao.

Nasmešio se svojim dečačkim osmehom. - Ovo nije ništa lično. Ovo je posao. Ti mi

vrediš pedeset hiljada dolara, mrtva.

Kao da je zavesa pala ispred njenih očiju, pa sad sve gleda kroz crvenu izmaglicu. Deo

nje je bio vani, gledajući na ono šta se događa.

- Razradio sam divan plan za tebe. Ali se sada gazdi žuri, pa ćemo moramo

improvizirati, zar ne?

Katarina je osećala kako vrh noža oštro kopa po njenom vratu. Podigao je nož i iscepao

joj prednji deo haljine.

- Zgodno - rekao je. - Vrlo zgodno. Ispočetka sam isplanirao zabavu za nas, ali budući da

dolazi tvoj prijatelj doktor, nećemo imati vremena, zar ne? Šteta za tebe. Ja sam veliki ljubavnik.

Katarina je stajala prigušena, jedva sposobna da diše.

Atanas je posegao u džep i izvukao politrenu bocu. U njoj je bila bleda, ružičasto obojena

tečnost. - Jesi li ikad pila šljivovicu? To ćemo popiti za tvoj nesrećni slučaj, ha? - Uklonio je nož

da otvori bocu i Katarina je u trenutku bila u iskušenju da pobegne...

- Uzmi - tiho će Atanas. - Probaj. Molim te.

Katarina je oblizala usne. - Gledaj, ja... ja ću ti platiti. Ja ću...

180

- Zaustavi dah. - Atanas je popio dugi gutljaj iz boce, pa ju je dao njoj. - Pij - rekao je.

- Ne. Ja ne...

- Pij!

Katarina je uzela bocu i popila nekoliko kapi. Žestoki ugriz rakije zažario joj je grlo.

Atanas je opet uzeo bocu i ispio drugi dugi gutljaj.

- Ko je otkucao tvom prijatelju doktoru da će te neko ubiti?

- Ja, ja ne znam.

- Ionako nije važno. - Atanas je pokazao na jedan od debelih drvenih stubova koji su

držali plafon. - Pođi tamo.

Katarinin brzi pogled je dopro do vrata. Osećala je pritisak čeličnog sečiva na vratu. -

Nemoj da ti to moram još jednom reći.

Katarina je pošla do drvenog stuba.

- Ti si dobra devojka - rekao je Atanas. Sedi. - Okrenuo se na trenutak i Katarina je

odlučila pobeći.

Pojurila je prema stepenicama, dok joj je srce udaralo. Bežala je da spasi život. Stigla je

do prve stepenice, pa do druge, i kad je nameravala doseći i treću, osetila je ruku koja ju je

zgrabila za nogu. Bio je neverovatno snažan.

- Kujo!

Zgrabio ju je za kosu i povukao joj lice do svoga. - Pokušaj to još jednom pa ću ti slomiti

obe noge.

Osetila je nož između lopatica.

- Kreni! - Atanas ju je gurao do drvenog stuba i bacio je na tlo. - Ostani tu.

Katarina je gledala dok je Atanas išao do hrpe kartonskih kutija vezanih jakim

konopcem. Odrezao je dve dužine konopca i doneo ih do nje.

- Stavi ruke iza stuba.

- Ne, Atanas, ja...

Pesnicom ju je udario u obraz i prostorija joj se zamaglila. Atanas se sagnuo do nje i

prošaptao - Nikad mi ne kaži ne. Uradi šta ti kažem pre nego ti odsečem tvoju jebenu glavu.

Katarina je stavila ruke iza stuba i trenutak kasnije je osetila kako joj useče članke dok ih

je Atana spajao, vezujući ih. Osetila je kako joj ponestaje cirkulacije.

- Molim te - rekla je. - Previše je stegnuto.

- Dobro - nacerio se. Uzeo je drugi konopac i sada joj je stisnuo noge i vezao ih oko

zglobova. Onda je ustao. - Evo nas - rekao je. - Sve je lepo i ugodno. - Popio je još jedan gutljaj iz

boce. - Da li bi htela još malo pića?

Katarina je zatresla glavom.

Slegnuo je ramenima. - U redu.

Gledala ga je kako bocu opet prinosi usnamg Možda će se napiti i zaspati, očajnički je

razmišljala Katarina.

- Pio sam više od četvrt litre dnevno - hvalio se Atanas. Praznu bocu je stavio na

betonski pod. Dakle, vreme je za posao.

- Šta, šta nameravaš učiniti.

181

- Učiniću mali nesrećan slučaj. Ovo će biti majstorsko delo. Morao bih Demirisu

dvostruko naplatiti.

Demiris! Dakle, to nije bio samo san. On je iz ovoga. Ali zašto?

Katarina je gledala Atanasa kako ide prostorijom do velikog kotla. Skinuo je spoljašnju

ploču proverio pilotsko svetlo i osam kontrolnih ploča koje su kontrolisale toplotu u poslovnom

prostoru. Sigurnosni ventil je bio postavljen u čelični okviru koji ga je štitio. Atanas je uzeo

komadi drveta i ugurao ga u okvir tako da sigurnosni venti nije mogao delovati. Kazaljka je bila

postavljena n 65 stepena. Dok je Katarina gledala, Atanas je okrnuo kazaljku do maksimuma.

Zadovoljan, vratio se Katarini.

- Sećaš li se koliko smo neugodnosti imali s ovom peći? - upita je Atanas. - Dakle, bojim

se da će peć, na kraju, ipak prsnuti. - Prišao je bliže Katarini. - Kad ta kazaljka dosegne preko

dvesta stepeni, kotao će eksplodirati. Znaš li šta će se onda dogoditi? Otvoriće se plinovodi a

ploče plamenika će ih zapaliti. Cela će zgrada eksplodirati kao bomba.

- Ti si lud! Tu su nevini ljudi koji...

- Nema nevinih ljudi. Vi Amerikanci verujete u srećne završetke, zar ne. Vi ste budale.

Nema srećnih završetaka. - Sagnuo se i isprobao konopac koji je Katarinine ruke držao iza

stuba. Gležnjevi su joj krvarili. Uže joj je zasecalo meso, a čvorovi su baš čvrsto stegnuti. Atanas

je polako spuštao ruke preko Katarininih grudi, milujući ih, a onda se sagnuo i poljubio ih. -

Velika je šteta što nemamo više vremena. Nikad nećeš znati šta si propustila. - Zgrabio ju je za

kosu i poljubio joj usne. Dah mu je mirisao na rakiju. - Zbogom, Katarina. Ustao je.

- Nemoj me ostaviti - molila ga je Katarina. - Da porazgovaramo i...

- Moram uhvatiti avion. Vraćam se u Atinu.

Gledala ga je kako se uputio prema stepeništu. - Ostaviću ti svetlo tako da možeš gledati

kad se to dogodi. -Trenutak kasnije, Katarina je čula zatvaranje teških podrumskih vrata i

škljocaj spoljnje brave, a onda je zavladala tišina. Bila je sama. Pogledala je na kazaljku kotla.

Brzo se uspinjala. Dok je gledala, kazaljka je sa 70 prešla na 80 stepeni, i dalje se uspinjala.

Očajnički se borila da oslobodi ruke, ali što je više natezala, to je vez bio čvršći. Opet je

pogledala. Sad je kazaljka već stigla do 80 stepeni i uspinjala se. Nije bilo izlaza. Nikakvog.

Alan Hamilton se kao ludak vozio Ulicom Vimpul upadajući i ispadajući iz saobraćaja,

zanemarujući vike i trubljenje besnih vozača. Put je bio blokiran. Skrenuo je levo na Portland

Plac, pa se zaputio prema Oksford Cirkusu. Promet je ovde bio gušći, usporavajući ga.

U podrumu Ulice Bond broj 217, kazaljka na kotlu popela se do 95 stepeni. U podrumu

je bilo sve toplije.

Saobraćaj je gotovo stajao na istom mestu. Ljudi s vozili kućima, na večeru, u pozorište.

Alan Hamilton je sedeo za upravljačem svojih kola, uznemiren. Je li trebalo da pozovem

policiju? Ali kakvo bi dobro proisteklo iz toga? Moja neurotična pacijentkinja misli da će je

ubiti? Policija bi se smejala. Ne, ja moram do nje. Promet je opet krenuo.

U podrumu se igla popela do 150 stepeni. Prostorija je bila neizdrživo vruća. Opet je

pokušavala osloboditi ruke, gležnjevi su joj bili sasvim zasečeni, konop je čvrsto držao.

182

Okrenuo se u Oksford Strit, jureći preko prelaza za pešake dok su prelazile dve stare

žene. Iza se čuo oštar zvižduk policajca. Na trenutak je bio iskušenju da se zaustavi i potraži

pomoć. Ali, nije bilo vremena za objašnjavanje. Nastavio je da vozi.

Na raskršću se pojavio ogromni kamion i preprečio mu put. Alan Hamilton je

nestrpljivo trubio. Nagnuo je glavu kroz prozor. - Kreni!

Vozač kamiona se okrenuo da ga pogleda. - U čemu je stvar, drugar, voziš zbog vatre?

Saobraćaj se pretvorio u režanje automobila. Kad se konačno raščistiolo, Alan Hamilton je

nastavio voziti, jureći prema Bond Stritu. Put koji bi mu uzeo deset minuta potrajao je gotovo

pola sata.

U podrumu se igla popela na više od 200 stepeni.

Konačno, blagoslovljeno, zgrada je bila na vidiku. Alan Hamilton je parkirao na trotoar

preko puta zgrade. Otvorio je vrata i istrčao iz kola. Kad je potrčao prema zgradi, zaustavio se

užasnut. Potreslo se tlo i cela je zgrada eksplodirala kao gigantska bomba, ispunjavajući vazduh

plamenom i krhotinama. I smrću.

183

31.

Atanas Syavić se osećao jako uzbuđeno. Izvršavanje ugovora uvek ga je dovodilo u

takvo stanje. Uzeo je kao pravilo da ima polni odnos sa svojim žrtvama, muškim ili ženskim,

pre nego ih ubije, i to mu je uvek bilo uzbudljivo. Sad se oseća nezadovoljenim jer nije bilo

vremena da muči Katarinu ili da s njom vodi ljubav. Atanas je pogledao na sat. Još je bilo rano.

Njegov avion poleće naveče u jedanaest sati. Uzeo je taksi do Šepard Marketa, platio vozaču, pa

počeo lutati lavirintom ulica. Na uglovima ulica stajale su devojke koje su pozivale muškarce

što su prolazili.

- Halo, ljubavi, da li bi večeras hteo francusku lekciju?

- Kako bi bilo da se malo zabavimo?

- Jesi li zainteresovan za grčki?

Ni jedna od žena nije se približila Atanasu. Prišao je visokoj plavojki koja je imala kratku

kožnu suknju i bluzu, i cipele s visokim potpeticama.

- Dobro veče - učtivo će Atanas.

Pogledala ga je, raspoložena. - Hej, dečačiću, zna li tvoja mama da si vani?

Atanas se stidljivo nasmešio. - Da, gospođo. Mislio sam ako niste zauzeti...

Prostitutka se smejala. -Tako, doista? A šta bi ti učinio da nisam zauzeta? Jesi li ikad pre

vodio ljubav s devojkom?

- Jednom - potiho će Atanas. - Svidelo mi se.

- Ti si veličine klena - smejala se devojka. - Ja obično male klenove bacam natrag, ali je

bedna noć. Imaš li deset šilinga?

- Da, ma'am.

- U redu, ljubavi. Hajdemo gore.

Povela je Atanasa kroz vrata, pa preko dva reda stepenica do jednosobnog stana. Atanas

joj je dao novac.

- Dobro, da vidimo da li znaš šta ćeš s tim, ljubavi.

Razodenula se i gledala Atanasa kako se svlači. Gledala ga je iznenađeno. - Moj Bože! Ti

si ogroman.

- Jesam li?

Ušla je u krevet i rekla. - Budi pažljiv. Nemoj me ozlediti.

Atanas je pošao prema krevetu. Obično bi uživao tući kurve. To mu je povećavalo

seksualno uzbuđenje. Ali je znao da sad nije vreme da učini nešto sumnjivo ili da ostavi trag

koji bi policija mogla slediti. Pa se Atanas samo nasmešio i rekao joj: - Ovo je tvoja srećna noć.

- Šta?

- Ništa. - uspeo se na nju, zatvorio oči i uronio u nju, povredivši je, a to je bila Katarina

koja je vriskala moleći milost, moleći ga da prestane. A on je udarao u nju divljački, sve jače i

jače, njeni su ga krici uzbuđivali sve dok konačno nije sve prasnulo, a on utonuo na krevet,

zadovoljan.

184

- Moj Bože - rekla je žena. - Ti si neverovatan.

Atanas je otvorio oči i nije bio s Katarinom. Bio je s ružnom kurvom u groznoj sobi.

Odenuo se i uzeo taksi do svog hotela. U sobi je spakovao stvari i odjavio se iz hotela.

Kad se uputio prema aerodromu bilo je devet i trideset. Imao je dosta vremena da uhvati

svoj avion.

Pred šalterom Olimpik Ervajza bio je mali red. Kad je Atanas došao do vrha reda, dao je

službeniku svoju kartu. - Je li let na vreme?

- Da. - Službenik je pogledao ime na karti. Atanas Stavić. Opet je pogledao u Atanasa, a

onda kradomice bacio pogled na čoveka koji je stajao u blizini, pa mu klimnuo. Čovek je prišao

šalteru.

- Mogu li videti vašu kartu?

Atans mu je predao kartu. - Da li nešto nije u redu? - upita.

Čovek je rekao: - Bojim se da je ovaj let prebukiran. Ako biste hteli poći sa mnom u ured,

pa ću pokušati da sve to ispravim.

Atanas je slegnuo ramenima. - U redu. - Sledio je čoveka do kancelarije, ispunjen

osećajem euforije. Demiris je dosad verovatno izašao iz zatvora. Bio je previše važan čovek da bi

ga pravda dohvatila. Sve je prošlo onako kako je trebalo, savršeno. Uzeće pedeset hiljada dolara

i staviti ih na švajcarski račun s numerisanom šifrom. A onda mali odmor. Možda Rivijera, ili

Rio. Voleo je muške prostitutke u Riju.

Atanas je ušao u kancelariju i zaustavio se, zureći. Prebledeo je. - Ti si mrtva! Ti si mrtva!

Ja sam te ubio! - Bio je to krik.

Atanas je još vrištao dok su ga iz kancelarije odvodili u policijska kola. Gledali su ga

kako odlazi, a onda se Alan Hamilton okrenuo Katarini. - Završilo je, draga, konačno je završilo.

185

32.

U podrumu, nekoliko sati pre, Katarina je očajnički pokušavala osloboditi ruke. Što se

više borila, to je konopac bio napetiji. Prsti su joj se ukočili. Stalno je pogledavala na kazaljku

kotla. Igla se uspela do 120 stepeni. Kad ta kazaljka dosegne preko 200 stepeni, kotao će

eksplodirati. Mora postojati neki izlaz iz ovoga, mislila je Katarina. Mora postojati! Oči su joj se

zadržale na boci od rakije koju je Atanas bacio na pod. Buljila je u nju i srce joj je stalo divlje tući.

Postoji šansa! Kad bi ona samo mogla... Katarina se skljokala niz stup i ispružila nogu prema

boci. Bila je izvan dosega. Još se klizala, a iveri drvenog stupa zasecali su joj leđa. Boca je bila

udaljena još samo dva i po santimetra. Katarinine se oči ispuniše suzama. Još jedan pokušaj,

mislila je. Samo još jedan. Još se spustila, a leđa su joj bila izbodena treskama. Opet se pomerila

svom snagom. Nogom je dotakla bocu. Pažljivo. Nemoj je odgurnuti. Polako, polako, zahvatila

je vrat boce s užetom kojim su joj bili vezani gležnjevi. Vrlo oprezno je privlačila nogu, potežući

bocu sve bliže. Konačno je boca bila pored nje.

Pogledala je na kazaljku. Uspela se do 140 stepeni, borila se protiv panike. Polako je

pomicala bocu iza sebe. Prsti su je pronašli, ali su bili suviše ukočeni da je stegnu, a bili su u

lokvi krvi sa članaka, čije je meso izjelo uže.

U podrumu je bilo sve više vruće. Opet je pokušala. Boca se malo odklizla. Katarina je

bacila pogled na kazaljku kotla. Sada je pokazivala 150 stepeni a činilo se da kazaljka upravo

juri gore. Para je počela izlaziti iz kotla. Opet je nastojala dohvatiti bocu.

Uspela je! Držala je bocu u vezanim rukama. Držeći je čvrsto, podigla je ruke i naglo ih

spustila niz stup udarivši staklenom bocom po betonu. Ništa se nije dogodilo. Kriknula je od

razočarenja. Opet je pokušala. Ništa. Kazaljka se neumoljivo penjala. 180! Katarina je duboko

uzdahnula i udarila bocom svom snagom. Čula je kako je boca prsnula. Hvala Bogu. Pokrećući

se šta je brže mogla, Katarina je stegnula razbijeni grlić boce u jednoj ruci, pa počela seći uže

drugom rukom. Staklo joj je rezalo zglavke, ali je zanemarila bol. Osetila je kako je jedan

konopac pukao a zatim se prekinuo i drugi. I odjednom je ruka bila slobodna. Brzo je olabavila

konopac na drugoj ruci, pa odvezala konopce koji su joj stezali gležnjeve. Kazaljka je stigla do

193 stepeni. Iz peći su prodirali jaki mlazevi pare. Katarina je istegla gležnjeve. Atanas je

zabravio vrata podruma. Nema vremena za beg iz zgrade pre eksplozije.

Katarina je potrčala do peći i stala trzati komad drva koji je odsekao sigurnosni vetnil.

Bio je čvrsto utisnut. Preko 200!

Odluku je morala doneti u deliću sekunde. Potrčala je prema dalekim vratima koja su

vodila u sklonište protiv bombi, otvorila ih i brzo ušla. Skupila se na betonskom podu velikog

bunkera, teško dišući, a posle pet sekundi čula se strašna eksplozija i činilo se da se cela

prostorija trese. Ležala je u mraku, boreći se za dah, slušajući grmljavinu plamena. Bila je

sigurna. To je prošlo. Ne, još ne, pomisli Katarina. Još ima nešto što moram učiniti.

Kad su je sat posle pronašli vatrogasci i izveli je, Alan Hamilton je bio tamo. Katarina je

potrčala u njegov zagrljaj. Čvrsto ju je stegao.

186

- Katarina, draga. Tako sam se uplašio! Kako si...

- Kasnije - rekla je Katarina. - Moramo zaustaviti Atanasa Stavića.

187

33.

Venčali su se u crkvi blizu farme Alanove sestre u Suseksi, u privatnom ambijentu.

Alanova sestra je bila ugodna žena koja je izgledala tačno kao na fotografiji koju je Katarina

videla u njegovoj ordinaciji. Njen je sin bio u školi. Katarina i Alan su proveli miran vikend na

farmi i odleteli u Veneciju na medeni mesec.

Venecija je bila jarko obojena stranica iz knjige srednjovekovne povesti, očaravajući

plutajući grad kanala i 120 ostrva, koji spajaju četiri stotine mostova. Alan i Katarina su sleteli

na venecijski aerodrom Marco Polo, blizu Mestra, pa su uzeli motorni čamac do terminala na

Piaci San Marko. Smjestili su se u Rojal Danieli, lepom starom hotelu blizu Duždeve palate.

Apartman je bio odličan, ispunjen lepim antičkim nameštajem, a gledao je na Kanal

Grande.

- Šta bi htela najpre uraditi? - upita je Alan.

Katarina mu je prišla i obavila ga rukama. - Pogodi.

Posle su se rasprakovali.

Venecija je bila zaceljenje, balzam koji je učinio da Katarina zaboravi strašne košmare i

užase prošlosti.

Ona i Alan su krenuli u istraživanje. Piaca San Marko bila je nekoliko stotina metara od

hotela, a stolećima udaljena u vremenu. Crkva sv. Marka bila je umetnička galerija i katedrala,

sa zidovima i plafonima oslikanim mozaicima i freskama koji su oduzimali dah.

Posetili su Duždevu palatu, ispunjenu bogatim odajama, i stajali na Mostu uzdaha, koji

su, pre stoleća, prelazili zatvorenici na putu prema smrti.

Obišli su muzeje i crkve, i neka ostrva. Zaustavš su se u Muranu da gledaju duvanje

stakla, i u Buranu da vide žene koje pletu čipke. Pošli su motornim čamcem do Torcela i večerali

u Locandi Cipriani, u lepom vrtu ispunjenom cvećem.

A Katarina se setila vrta u samostanu, sećajući se kako je tada bila izgubljena. Pogledala

je preko stola u svog ljubljenog Alana i mislila: Hvala ti, Bože.

Mercerie su bile glavne trgovačka ulica, u kojoj su pronašli divne trgovine: Rubeli za

tkanine, Caseluza cipele, Giocondo Casini za antičke predmete. Večerali su u Guadri, Al Graspo

de Ua, i u Haris Baru. Vozili su se u gondolama i u manjim sandolinama.

U petak, pri kraju njihovog boravka, odjednom se spustio prolom oblaka i jaka oluja.

Katarina i Alan su trčali do utočišta svog hotela. Kroz prozor su gledali oluju.

- Žao mi je zbog kiše, gospođo Hamilton - rekao je Alan. - Brošure su obećavale sunce.

Katarina se nasmešila. - Koja kiša? Ja sam tako srećna, dragi.

Munje su bljeskale nebom a onda se začu prasak grmljavine, drugi je zvuk bljesnuo u

Katarininoj svesti: eksplozija kotla.

Okrenula se Alanu. - Nije li ovo dan kad porota donosi odluku.

Oklevao je. - Da. Nisam o tome govorio jer...

- Ja sam sasvim u redu. Hoću znati.

188

Pogledao ju je na trenutak, a onda klimnu. - Tako je.

Katarina je gledala Alana kako odlazi u ćošak sobe do radio-aparata. Uključio ga je.

Okretao je kazaljku sve dok nije došao do stanice BBC-a koja je prenosila vesti.

"... i premijer je danas podneo ostavku. Premijer će pokušati sastaviti novu vladu"

Radio je pucketao a glas se pojavljivao i nestajao.

- To je prokleta električna oluja - rekao je Alan.

Opet se začuo zvuk. " ... u Atini se suđenje Konstantinu Demirisu napokon primaklo kraju, a

porota je pre nekoliko minuta donela svoju odluku. Na veliko iznenađenje, odluka... "

Radio je zamro.

Katarina se okrenula Alanu. - Šta misliš kakva je bila odluka?

Uzeo ju je među ruke. - Zavisi o toga da li veruješ u srećne završetke.

189

EPILOG

Pet dana pre početka suđenja Konstantinu Demirisu, čuvar je otvorio vrata njegove

ćelije.

- Imate posetioca.

Konstantin Demiris je podigao pogled. Osim odvetnika, do tada mu nisu puštali druge

posetioce. Odbio je da pokaže bilo kakvu znatiželju. Kopilad je postupala prema njemu kao

prema običnom kriminalcu. Ali im on neće dati zadovoljštinu pokazujući bilo kakve osećaje.

Sledio je čuvara, hodnikom do male sobe za sastanke.

- Unutra.

Demiris je ušao i zaustavio se. Obogaljeni se starac skvrčio u invalidskim kolicima. Kosa

mu je bila snežno bela. Lice mu je bilo avetinjska krparija crvenog i belog isprečenog tkiva. Usne

su mu bile stegnute. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati ko je njegov posetilac. Lice mu

je postalo pepeljaste boje. - Moj Bože!

- Ja nisam duh - rekao je Napoleon Cotas. - Glas mu je bio hrapavo struganje. - Dođi,

Kosta.

Demiris je jedva progovorio. - Vatra...

- Skočio sam kroz prozor i slomio kičmu. Moj me majordomus uklonio pre dolaska

vatrogasaca. Nisam hteo da znaš da sam još živ. Bio sam preumoran da bi se dalje borio s

tobom.

- Ali... našli su telo.

- Moj domar.

Demiris je utonuo na stolicu. - Ja... ja sam srećan što si živ - rekao je slabašnim glasom.

- Trebalo bi da budeš. Ja ću ti spasiti život.

Demiris ga je pažljivo gledao. - Hoćeš?

- Da. Ja ću te braniti.

Demiris se glasno nasmejao. - Zaista, Leone. Nakon svih tih godina ti me smatraš za

budalu? Šta te navodi na pomisao da bih svoj život stavio u tvoje ruke?

- Zato jer sam ja jedini koji te može spasiti, Kosta.

Konstantin Demiris je ustao. - Ne, hvala. - Uputio se prema vratima.

- Razgovarao sam sa Spirosom Lambrouom. Privolio sam ga da posvedoči da je bio s

tobom kad je njegova sestra bila ubijena.

Demiris se zaustavio i okrenuo. - Zašto bi on to učinio?

Cotas se nagnuo na stolici. - Zato jer sam ga uverio da bi uzimanje tvog bogatstva bilo

slađom osvetom od uzimanja tvog života.

- Ja ne razumem.

- Uverio sam Lambroua da ćeš mu, bude li svedočio u tvoju korist, predati svoje

bogatstvo. Svoje brodove, svoje kompanije - sve šta poseduješ.

- Ti si lud!

190

- Jesam li? Razmisli o tome, Kosta. Njegovo svedočenje ti može spasiti život. Je li ti

bogatstvo važnije od života?

Nasta duga šutnja. Demiris je opet seo. Pomno je gledao u Cotasa. - Lambrou je voljan

posvedočiti da sam ja bio s njim kad je Melina ubijena?

- Tako je.

- I za uzvrat hoće...

- Sve što imaš.

Demiris je zatresao glavom. - Morao bih zadržati svoj...

- Sve. Želi te sasvim ogoliti. Vidiš, to je njegova osveta.

Demirisu je tu bilo nešto zagonetno. - A šta ti dobivaš od svega ovoga, Leone?

Cotasove su se usne razvukle u ciničan osmeh. - Ja dobijam sve to.

- Ja... ja ne razumem.

- Pre nego predaš Helenik Trejd Korporejšn Lambrou, ti ćeš svu svoju imovinu preneti

na novu kompaniju. Ta kompanija pripada meni.

Demiris je zurio u njega. - Tako Lambrou ništa ne dobiva.

Cotas je slegnuo ramenima. - Postoje pobednici i pobeđeni.

- Hoće li Lambrou posumnjati?

- Ne na način kako ja budem postupio.

Demiris je rekao: - Kad si mogao prevariti Lambroua, kako mogu znati da nećeš mene?

- To je vrlo jednostavno, moj dragi Kosta. Ti si zaštićen. Ti imaš potpisan sporazum da će

nova kompanija pripasti meni samo pod uslovom da budeš oslobođen. Ako te proglase krivim,

ja ništa ne dobivam.

Po prvi put je Konstantin Demiris osetio da je zainteresovan. Sedeo je i buljio u

obogaljena odvetnika. Da li bi on vodio odbranu na moju štetu i izgubio stotine miliona dolara

samo da mi se osveti? Ne. On nije tako velika budala. - U redu. - Demiris je to izgovorio polako.

- Saglasan sam.

Cotas je rekao: - Dobro. Sad si spasio sebi život, Kosta.

Spasio sam više od toga, trijumfalno je razmišljao Demiris. Ja imam skrivenih sto

miliona dolara gde ih niko ne može pronaći.

Cotasov je sastanak s Lambrouom teško protekao. Zamalo je Cotasa izbacio iz svoje

kancelarije. - Vi želite da svedočim i čudovištu spasim život? Nestanite odavde.

- Vi želite osvetu, zar ne? - upita ga Cotas.

- Da. I dobivam je.

- Zaista? Vi znate Kostu. Njemu bogatstvo više znači od života. Ako ga pogube, bol će

mu potrajati samo nekoliko minuta, ali ako ga slomite i sve mu oduzmete, ako ga prisilite da

kroz život prolazi bez novca, odredićete mu mnogo veću kaznu,

Bilo je istine u tome šta je rekao odvetnik. Demiris je bio najpohlepniji čovek kojeg je

ikad upoznao. - Kažete da pristaje potpisati da sve što ima predaje meni?

- Sve. Svoju flotu, svoje poslove, svaku kompaniju koju ima.

Bio je to veliki izazov. - Pustite me da razmislim o tome. - Lambrou je gledao kako

odvetnik gura kotače i izlazi iz kancelarije. Jadno kopile, pomislio je. Zbog čega ima živeti?

191

U pola noći je Spiros Lambrou telefonirao Napoleonu Cotasu. - Odlučio sam se. Imamo

sporazum.

Štampa se pomamila. Ne samo da Konstantinu Demirisu sude zbog ubistva svoje žene,

već ga brani čovek koji je došao iz mrtvih, sjajan kriminalistički advokat za koga se verovalo da

je poginuo u požaru.

Suđenje je održano u istoj sudnici u kojoj su sudili Noeli Pejdž i Lariju Daglasu.

Konstantin Demiris je sedeo na klupi za optužene, ogrnut fluidom nevidljivosti.

Napoleon Cotas je sedeo pored njega u invalidskim kolicima. Optužbu je predstavljao

specijalni tužilac Delma.

Delma se obratio poroti. - Konstantin Demiris je jedan od najmoćnijih ljudi na svetu.

Njegovo mu ogromno bogatstvo daje mnoge privilegije. Ali ima jedna privilegija koju mu ne

daje. A to je pravo na hladnokrvno ubistvo. Niko nema to pravo. - Okrenuo se Demirisu. -

Optužba će bez ikakve sumnje dokazati da je Konstantin Demiris kriv zbog okrutnog ubistva

žene koja ga je volela. Kad završite slušanje dokaznog postupka, uveren sam da postoji samo

jedna odluka koju možete doneti. Kriv zbog ubistva s predumišljajem. - Vratio se na svoje

mesto.

Glavni sudija se okrenuo Napoleonu Cotasu. - Da li obrana spremna za uvodnu izjavu?

- Jesmo, vaša časti. - Cotas se dovezao ispred porote. Na njihovim je licima mogao

ugledati izraz sažaljenja, dok su pokušavali da ne gledaju na njegovo groteskno lice i obogaljeno

telo. - Konstantin Demiris nije ovde na suđenju zato jer je bogat ili moćan. Ili je možda zbog

toga dovučen u ovu sudnicu. Slabi uvek žele srušiti snažne, je li tako? Gospodin Demiris može

biti kriv što je bogat i moćan, ali ima nešto što ću dokazati s apsolutnom sigurnošću - on nije

kriv za ubistvo svoje žene.

Suđenje je počelo.

Tužilac Delma je ispitivao policijskog poručnika Teofilosa, koji je stajao na mestu za

svedoke.

- Da li biste opisali šta ste videli kad ste ušli u Demirisovu kuću na obali, poručniče?

- Stolice i stolovi su bili prevrnuti. Sve je bilo razbacano.

- Izgledalo je kao da se tu vodila strašna borba?

- Da, gospodine. Izgledalo je kao da je kuća bila poharana.

- Na mestu zločina ste pronašli krvav nož, je li tako?

- Da, gospodine.

- A na nožu su bili otisci prstiju?

- To je tačno.

- Kome su pripadali?

- Konstantinu Demirisu.

Oči članova porote pogledaše prema Demirisu.

- Kad ste pretraživali kuću, šta ste još našli?

- U stražnjem delu ormara pronašli smo okrvavljene kupaće gaćice na kojima su bili

Demirisovi inicijali.

- Nije li moguće da su te kupaće gaćice već dugo bile u kući?

192

- Ne, gospodine. Bile su mokre od morske vode.

- Hvala vam.

Bio je red na Napoleonu Cotasu. - Istražitelju Teofilosu, imali ste priliku da lično

razgovarate s optuženim, je li tako?

- Da, gospodine.

- Kako biste ga fizički opisali?

- Dakle... - Istražitelj je pogledao u pravcu gde je sedeo Demiris. - Rekao bih da je veliki

muškarac.

- Je li delovao snažno? Mislim na fizičku snagu.

- Da.

- Ne kao čovek koji bi razbucao i uneredio sobu kako bi ubio svoju ženu.

Delma je bio na nogama. - Prigovor.

- Podržan. Odbrana će se uzdržati od vođenja svedoka.

- Izvinjavam vam se, vaša časti. - Cotas se okrenuo istražitelju. Nakon vašeg razgovora s

gospodinom Demirisom, da li biste ga ocenili kao pametnoga čoveka?

- Da, gospodine. Mislim da se ne može postati tako bogat ukoliko nisi prilično mudar.

- Ne mogu a da se ne saglasim s vama, poručniče. A to nas dovodi do zanimljivoga

pitanja. Kako bi čovek poput Konstantina Demirisa mogao biti tako glup da počini ubistvo i na

mestu događaja, zločina, ostavi nož sa svojim otiscima i okrvavljene kupaće gaćice? Ne biste li

rekli da to nije mnogo pametno?

-U košmaru zločina ljudi ponekad rade čudne stvari.

- Policija je pronašla zlatno dugme s jakne koju je Demiris navodno nosio. Je li to tačno?

- Da, gospodine.

- A to je važan deo dokaza protiv gospodina Demirisa. Policijska je pretpostavka da mu

je žena otrgla dugme u borbi kad ju je pokušao ubiti. Je li tako?

- Tako je.

- I tako, imamo jednog čoveka koji se redovno i vrlo pažljivo odevao. Dugme mu je

otkinuto s prednjeg dela vetrovke ali on to ne opaža. Onda on svlači vetrovku i veša je u orman

i to još ne primećuje. To optuženog ne bi samo predstavilo glupim, već i slepim.

Gospodin Katelanos je stajao na mestu za svedoke. Vlasnik detektivske agencije je svim

silama nastojao iskoristiti te svoje trenutke. Delma ga je ispitivao.

- Vi ste vlasnik privatne detektivske agencije?

- Da, gospodine.

- A nekoliko dana pre nego je gospođa Demiris bila ubijena, došla vam je u posetu?

- Tako je.

- Šta je htela?

- Zaštitu. Rekla je da se namerava razvesti od svoga muža a on joj je zapretio da će je

ubiti.

U publici se začu žagor.

- Tako, gospođa Demiris je bila jako uznemirena?

- O, da, gospodine. Zacelo je bila.

193

- A vašu je agenciju angažovala da je čuva od njenog muža?

- Da, gospodine.

- To je sve, hvala vam. - Delma se okrenuo Cotasu. - Vaš svedok.

Cotas je dogurao invalidska kolica do mesta za svedoke. - Gospodine Katelanos, koliko

dugo ste u detektivskom poslu?

- Gotovo petnaest godina.

Cotas je bio impresioniran. - Dakle, to je dugo vremena. Vi mora da ste doista dobri u

svom poslu.

- Pretpostavljam da jesam - skromno će Katelanos.

- Dakle, vi imate mnogo iskustva s ljudima koji su nevolji.

- Zbog toga dolaze k meni - samodopadno će Katelanos.

- A kad je gospođa Demiris došla k vama, da li vam se ona učinila malo zabrinuta, ili...

- O, ne. Bila je vrlo zabrinuta. Mogli bismo reći da je bila uspaničena.

- Tako. Zato jer se bojala da će je njen muž ubiti.

- Tako je.

- I onda, kad je napustila vašu kancelariju, kolik ste operativaca poslali za njom? Jednog?

Dvojicu?

- Nikoga nisam poslao za njom.

Cotas se namrgodio. - Ja ne razumem. Zašto?

- Rekla je da ne želi da počnemo pre ponedeljka.

Cotas ga je gledao, iznenađen. - Bojim se da me zbunjujete gospodine Katelanos. Žena

koja je u vaš ured došla preplašena jer je muž namerava ubiti jednostavno je otišla od vas

rekavši vam da joj zaštita nije potrebna pre ponedeljka?

- Da, da. To je tačno.

Napoleon Cotas je rekao gotovo samom sebi: - Čovek se pita koliko je gospođa Demiris

zapravo bila prestrašena, zar ne?

Kao svedokinja se pojavila Demirisova kućna pomoćnica. - Vi ste baš čuli razgovor

između gospođe Demiri i njenog supruga, telefonski razgovor?

- Da, gospodine.

- Da li biste nam ispričali taj razgovor?

- Gospođa Demiris je rekla svome mužu da želi razvod a on je rekao da joj ga neće dati.

Delma je pogledao na porotu. - Tako. - Opet se okrenuo svedokinji. - Šta ste još čuli?

- Rekao joj je da se s njim sastane u kući na obali u tri sata, i da dođe sama.

- Rekao joj je da dođe sama?

- Da, gospodine. I rekla je da pozovem ako se ne vrati do šest, policiju.

Porota je vidljivo reagovala. Uperili su pogled u Demirisa.

- Nema više pitanja. - Delma se okrenuo Cotasu. - Vaš svedok.

Napoleon Cotas se dovezao blizu mesta za svedoke. - Vaše je ime Andrea, zar ne?

- Da, gospodine. - Nastojala je da ne gleda unakaženo lice.

194

- Andrea, rekli ste da ste čuli gospođu Demiris kako kaže svom mužu da hoće razvod i

da ste čuli gospođu Demiris kako kaže da joj ga neće dati, te da joj je rekao da dođe u kuću na

obali u tri sata, i to sama. Je li tako?

- Da, gospodine.

- Vi ste pod zakletvom, Andrea. To vi uopšte niste čuli.

- O, da, jesam, gospodine.

- Koliko telefona ima u sobi u kojoj je bio taj razgovor?

- Zašto, samo jedan.

Napoleon Cotas se dogurao još bliže svedokinji. - Vi niste slušali razgovor preko drugog

telefona?

- Ne, gospodine. Ja to nikad ne bih učinila.

- Istina je da ste čuli samo šta je govorila gospođa Demiris. Bilo je nemoguće da čujete šta

govori njen suprug.

- O. Ja pretpostavljam...

- Drugim rečima, vi niste čuli gospodina Demirisa kako preti svojoj ženi ili da dođe u

kuću na obali, i bilo šta drugo. Vi ste uobrazili sve to zbog onoga šta je govorila gospođa

Demiris.

Andrea je bila zbunjena. - Pretpostavljam da biste mogli tako reći.

- Ja to tako kažem. Zašto ste bili u sobi dok je gospođa Demiris telefonirala?

- Rekla mi je da joj donesem čaj.

- I doneli ste ga.

- Da, gospodine.

- Odložili ste ga na sto.

- Da, gospodine.

- Zašto onda niste otišli?

- Gospođa Demiris mi je rukom mahnula da ostanem.

- Ona je htela da čujete razgovor ili ono šta bi trebalo da je bio razgovor?

- Ja... ja pretpostavljam tako.

Glas mu je bio poput biča. - Dakle, vi ne znate je li ona preko telefona razgovarala sa

svojim mužem ili, zapravo, nije ni sa kim razgovarala? - Cotas je kolica dovukao još bliže. - Ne

nalazite li da je čudno da je gospođa Demiris usred ličnog razgovora zatražila od vas da

ostanete u sobi i slušate? U mojoj kući je običaj da lične razgovore ne sluša osoblje. Ne. Ja

smatram da razgovora uopšte nije bilo. Gospođa Demiris nije ni sa kim razgovarala. Ona je

pravila nameštaljku svom mužu kako bi mu u ovoj sudnici bilo suđeno za zločin koji nije

učinio. Ali Konstantin Demiris nije ubio svoju ženu. Dokazi protiv njega su vrlo pažljivo

postavljeni. Ni jedan pametan čovek ne bi iza sebe ostavio toliko očitih znakova koji bi

upućivali na njega. A Konstantin Demiris je uza sve ostalo i pametan čovek.

Suđenje se nastavilo još deset dana s optužbama i protuoptužbama, i stručnim

svedočenjem policije i istražnog suca. Prevladavalo je mišljenje da je Konstantin Demiris

verovatno kriv.

195

Napoleon Cotas je sačuvao svoju bombu sve do kraja. Doveo je Spirosa Lambroua na

mesto za svedoke. Pre nego je počelo suđenje, Demiris je potpisao biležnički ugovor koji je

Helenik Trejd Korporejšn i svu njegovu imovinu preneo na Spirosa Lambroua. Dan ranije je ta

imovina bila tajno prenesena na Napoleona Cotasa uz uslov da će ugovor stupiti na snagu samo

ako Konstantin Demiris bude oslobođen na suđenju.

- Gospodine Lambrou, vi i vaš šurak, Konstantin Demiris, niste se dobro slagali, zar ne?

- Ne, nismo.

- Zapravo, bi li bilo pravedno reći da ste mrzili jedan drugog?

Labrou je pogledao Konstantina Demirisa. - To bi čak moglo biti preblago rečeno.

- Onog dana kad je vaša sestra iščezla, Demiris je rekao policiji da on nije bio ni blizu

kuće na obali, da je zapravo, u tri sata, u vreme koje su odredili kao vreme smrti vaše sestre,

imao sastanak s vama na Akrokorintu. Kad vas je policija upitala za taj sastanak, vi ste ga

porekli.

- Da, tako je.

- Zašto?

Lambrou je bez reči sedeo izvesno vreme. Glas muje bio ispunjen ljutnjom. - Demiris se

sramotno odnosio prema mojoj sestri. Stalno ju je zlostavljao i ponižavao. Hteo sam da bude

kažnjen. Ja sam mu bio potreban za alibi. Nisam mu ga hteo dati.

- A sada?

- Više ne mogu živeti s tom laži. Osećam da mora reći istinu.

- Jeste li se vi i Konstantin Demiris sastali n Akrokorintu toga poslepodneva?

- Da, istina je, jesmo.

U sudnici je nastala graja. Delma je ustao, bleda lica.

- Vaša časti. Ja se protivim...

- Protivljenje uskraćeno.

Delma je potonuo na stolici. Konstantin Demiris se nagnuo napred, sjajnih očiju.

- Kažite nam o tom sastanku. Je li to bila vaš ideja?

- Ne. To je bila Melinina ideja. Obojicu nas je zavarala.

- Zavarala vas, kako?

- Melina mi je telefonirala i rekla mi da njen muž želi sastanak sa mnom u vikend kućici,

da bismo razgovarali o jednom poslovnom sporazumu. Onda je telefonirala Demirisu i rekla

mu da sam ja zatražio da održimo taj sastanak. Kad smo stigli, ustanovili sm da jedan drugome

nemamo šta reći.

- A sastanak je održan usred poslepodneva, u ustanovljeno vreme smrti gospođe

Demiris?

- To je tačno.

- Od Akrokorinta do kuće na obali ima četiri sata vožnje. Ja sam to izmerio. - Napoleon

Cotas je gleda na porotu. - Dakle, ne postoji nikakav način da je Konstantin Demiris mogao biti

u tri sati na Akrokornatu, pa se vratiti u Atinu pre sedam. - Cotas se okrenu Spirosu Lambrou. -

Vi ste pod zakletvom, gospodin Lambrou. Je li istina ono što ste sada ispričali sudu.

- Jeste. Tako mi Bog pomogao.

196

Napoleon Cotas se odvezao prema poroti. - Dame i gospodo - zastrugao je - postoji samo

jedna odluka koju možete doneti. - Svi su ga napeto slušali. - Konstantin Demiris nije kriv. Da je

optužba tvrdila da je optuženi nekoga unajmio da mu ubije ženu, onda bi mogla postojati

izvesna sumnja. Ali, nasuprot tome, njihov se čitav predmet zasniva na takozvanim dokazima

da je optuženi bio u toj sobi, i da je sam ubio svoju ženu. Učene sudije će vas poučiti da u ovom

suđenju moraju biti dokazana dva bitna elementa: motiv i mogućnost. Ne motiv ili mogućnost,

već motiv i mogućnost. U pravnoj nauci su to sijamski blizanci - nepodeljivi. Dame i gospodo,

optuženi je mogao ili nije mogao imati motiva, ali je ovaj svedok bez sumnje dokazao da

optuženi nije bio ni blizu mesta zločina u vreme kad se dogodio.

Porota je izbivala četiri sata. Konstantin Demirns ih je gledao kako ulaze u sudnicu.

Izgledao je bledo i teskobno. Cotas nije gledao u porotu. Gledao je u lice Konstantina Demirisa.

Demirisovo samopouzdanje i nabusitost su iščezli. Bio je čovek suočen sa smrću. Glavni sudija

je zapitao: - Je li porota donela odluku o krivici?

- Da, vaša časti. - Predsednik porote je držao komad papira.

- Neka podvornik donese odluku, molim.

Podvornik je prišao porotniku, uzeo list papira, pa ga predao sudiji. On je otvorio papir i

pogledao ga. - Porota nalazi da optuženi nije kriv.

U sudnici je nastao urnebes. Ljudi su ustajali, neki su aplaudirali, drugi su siktali.

Izraz Demirisova lica bio je ekstatičan. Duboko je udahnuo, ustao i prišao Napoleonu

Cotasu. - Uspeo si - rekao je. - Mnogo ti dugujem.

Cotas ga je pogledao u oči. - Ne više. Ja sam vrlo bogat, a ti vrlo siromašan. Hajdemo.

Moramo proslaviti.

Konstantin Demiris je gurao Cotasova invalidsk kolica kroz gomilu koja je milila oko

njih, pa pored reportera, do parkirališta. Cotas je je pokazao na kola parkirana pored ulaza.

- Moja kola su ovde.

Demiris ga je odgurao do vrata. - Zar nemaš vozača.

- Ne treba mi. Ja sam ova kola specijalno prepravi tako da ih mogu sam voziti. Pomozi

mi da uđem.

Demiris je otvorio vrata i podigao Cotasa na sedište. Sklopio je kolica i stavio ih na

stražnje sedište. Demiris je ušao u kola i seo pored Cotasa.

- Ti si i dalje najveći advokat na svetu - nasmeši se Konstantin Demiris.

- Da. - Napoleon Cotas je stavio kola u brzinu stao voziti. - Šta ćeš ti sada, Kosta?

Demiris će oprezno: - O, nekako ću se snaći. - Sa sto miliona dolara mogu opet izgraditi

svoje carstvo. Demiris se zahihotao. - Spiros će biti priličn uzbuđen kad nađe kako si ga

nasamario.

- Ništa ne može učinita oko toga - uveravao ga je Cotas. - Ugovor koji je potpisao daje

mu kompaniju koja je bezvredna.

Uputili su se u brda. Demiris je gledao kako Cotas rukuje ručicama koje su upravljale

papučicom za gas kočnicom. - Ti sa tim vrlo dobro rukuješ.

- Naučiš ono šta moraš naučiti - rekao je Cotas. Uspinjali su se uskim planinskim putem.

- Kamo idemo?

197

- Na vrhu imam malu kuću. Popićemo čašu šampanjca, a zatim ću pozvati taksi koji će te

vratiti u grad. Znaš, Kosta, razmišljao sam. Sve što se dogodilo... Noelina smrt i smrt Larija

Daglasa. I jadni Stavros. Ni jedna od tih smrti nije bila zbog novca, je li tako? - Okrenuo se da

pogleda Demirisa. - To je sve bilo zbog mržnje. Mržnje i ljubavi. Voleo si Noelu.

- Da - rekao je Demiris. - Voleo sam Noel.

- I ja sam je voleo - na to će Cotas. - To nisi znao, zar ne?

Demiris ga je iznenađeno pogledao. - Ne.

- A ipak sam ti pomogao da je ubiješ. Zbog toga sebi nikada nisam oprostio. Jesi li ti sebi

oprostio, Kosta?

- Zaslužila je šta je dobila.

- Na kraju svi zaslužimo šta dobijemo. Ima nešto što ti nisam rekao, Kosta. Ta vatra - od

te noći ja stalno osećam neizdržive muke. Lekari su me pokušavali opet sastaviti, ali to zapravo

nije uspelo. Ja sam gadno obogaljen. - Pritisnuo je ručicu koja je ubrzala kola. Stadoše se brzo

voziti duž oštrih krivina, uspinjući se sve više i više. Egejsko je more bilo daleko ispod njih.

- Zapravo - Cotas će hrapavo - ja patim od takvih bolova da moj život više nije vredan

daljeg življenja. - Opet je pritisnuo ručicu i kola pojuriše još brže.

- Uspori - rekao je Demiris. - Ti voziš previše...

- Zbog tebe sam ostao dosad živ. Odlučio sam da ti i ja zajedno umremo.

Demiris se okrenuo zureći u Cotasa, užasnut. - O čemu to govoriš? Uspori, čoveče.

Obojicu ćeš nas ubiti.

- To je tačno - rekao je Cotas. Opet je pokrenuo ručicu. Kola su poskočila napred.

- Ti si lud! - sada će Demiris. - Ti si bogat. Ne želiš umreti.

Cotasove nagrđene usne pretvorile su se u užasnu imitaciju osmeha. - Ne, ja nisam

bogat. Znaš li ko je bogat? Tvoja prijateljica, sestra Tereza. Sav tvoj novac dao sam samostanu

u Joni.

Jurili su prema slepoj krivini na strmom planinskom putu.

- Zaustavi kola! - vrisnuo je Demiris. Pokušao je preuzeti volan od Cotasa, ali je to bilo

nemoguće.

- Daću ti sve šta želiš! - vikao je Demiris. - Stani!

Cotas mu je rekao: - Ja imam ono šta želim.

Idućeg su trenutka preleteli preko litice, pa niz strmo brdo, a kola su se okretala i

prevrtala u grotesknoj pirueti smrti, sve dok najzad na dnu nisu pala u more. Nastala je strašna

eksplozija, a onda duboka tišina večnosti.