ZORAN SLAVIĆ

ŠEST

FESTIVALA PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINEZRENJANIN, 2005./10.

PRIKAZI, ESEJI, UTISCI

Ovo je kombinacija publikovanih novinskih i televizijskih ocena i utisaka sa šest FESTIVALA PROFESIONALNIH POZORŠTA VOJVODINE održanih u Zrenjaninu, koji su samo stilski korigo vani i dopunjeni sa beleška koje su, sticajem okolnosti, ostale kod autora. Ovaj će tekst biti deo naredne knjige ZRENJANINSKI UMETNIČKI HERBARIJUM (nastavak PISANJE ZABORA VA ).

55. FESTIVAL VOJVOĐANSKIH PROFESIONALNIH POZORIŠTA

MNOGO MUZIKE I PEVANJA

Miloš Janoušek’’Puna priča duhova ili ne dotiči se trola’, u režiji Jana Čanjija i izvođenju Slovačkog vojvođanskog pozorišta, iz Bačkog Petrovca

Mlado pozorište vojvođanskih Slovaka poduhvatilo se da na Festivalu prikaže zah tevan tekst savremenog slovačkog autora Miloša Janou šeka „Puna priča duhova, ili ne dotiči se trola", igru i poigravanje stvarnih i irealnih junaka, smeštenu u ambijent srednjoevropskog gotskog dvorca. Autor je pisac u čijoj biografiji stoji da se bavi i izradom televizijskih scenarija, što se evidentno odslikava i u ovoj predstavi. Elementi kadriranja, smene planova, ritam, scenski efekti, mešavina žanrova, igra prema kameri (koju naravno u pozorištu zamenjuje publika) neke su od karakteristika ove svojevrsne varijacije na temu ’’Alise u zemlji čuda’’. Zapravo, u ovoj zavodljivoj, scenografski razigranoj inscenaciji, koju reditelj Jan Čanji vidi kao crtani film u teatarskom ruhu, dosledno je sproveden, kako je to duhovito primetio, na raz govoru za Okruglim stolom o ovom izvođenju dramaturg, Željko Hubač, - ’’Alisin princip’’.

Uz dosta muzike i pevanja, gde je muzika mogla biti i brižljivije bira na, i igrana, u čemu su ipak Miroslava Dudkova i Miroslav Babiak bili vrlo dobri, ovo poigravanje sa duhovima, istorijom, strahovima i vilenjacima sasvim je bilo dopadljivo današnjoj mladoj pub lici koja odrasta uz serije i filmska ostvarenja tipa „gospodara prstenova", konzumirajući u enornim količinama stripove i crtane filmove. Kretori pozorišnih predstava za decu moraju voditi o tome računa. I kada je u pitanju zamisao, scenaraio ili originalni tekst, a naročito rea lizacija i produkcija. Uz veoma sigurnu i razigranu Miroslavu Dudkovu, pomenutog Miroslava Babiaka, valja zabeležti i Jana Žolnaja, kao Trola. Zatim scenu i kostim Nataše Nikolajević,kao i scenski pokret Maje Grnje.

Inače, celina ovog poletnog izvođenja nije bez mana, pre svega u dramaturgiji koja do pušta prazan hod i finale bez pravog poentiranja, o čemu su autor i reditelj morali da se ’’dogovore’’. Ipak, bio je to prijatan početak Festivala. Deca imaju šta da očekuju od narednih festivalskih dana.

ZAVESA JE PODIGNUTA

Posle prepodnevne predstave za decu Slovačkog vojvođanskog po zorišta iz Bačkog Petrovca sa predstavom „Puna priča duhova ili ne dotiči se trola", inače već nagrađene na dečijem festivalu u Kotoru, u ranim ve č ernjima časovima otvorena je izložba „U susret 55. festivalu profesional nih pozorišta Vojvodine". U prostorijam Savremene galerije, koja je suorganizator Festivala, direktor Pozorišnog muzeja Vojvodine Zoran Maksimović otvorio je ovu izložbu sa postavkom izabranih fotografija, kos tima i lutaka sa ranijih Festivala. O samoj izložbi i aktivnostima Pozorišnog mu zeja pisaćemo u sutrašnjem broju. Ovog puta samo da para fraziramo uz grednu opasku učenog i visprenog cinika, književnika Vlade Kopicla, koji kaže kako se na osnovu izloženih fotografija, pozorišne predstave u Voj vodini igraju striktno bez publike!

U programu otvaranja 55. Festivala, vrlo uzdržanog i kratkog, s mi nutom ćutanja ( žrtvama sa Žabaljskog mosta) koji je vidno bio izraz stvar nog saosećanje, pored izgleda neizbežnih trubača (?), učestvovali su Ljubica Ristovski, predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvo dine, Tatjana Paskaš, direktor Narodnog pozorišta „Toša Jovanović", zatim profesor Goran Ibrajter, potpredsednik opštine Zrenjanin, koji je i citirao, veoma smisleno, Aristotelovu misao o tragediji i teatru, da bi Festival, sa vidnim uzbuđenjem i dirljivom klasičnom tetralnošću, otvorila večita hero ina vojvođanskog glumišta Milica Radaković. Njena je pojava dozvala u se nje sve ono lepo što vojvođanski teatar nosi u vekovnom pamćenju.

LAKOĆA ZNA DA BUDE KOBNA

Narodno pozorište/Narodno kazalište/Nepsinhaz, „PTIČICE", Fi lipa Šovagovića, u režiji Roberta Raponje

Subotičko pozorište, koje svojim scenama obuhvata teatarski život Srba, Hrvata i Mađara ovog regiona, na Festival je došlo sa dramskim tekstom savremenog hrvatskog glumca i pisca Filipa Šovagovića "Ptičice". U polaznoj idije to je pozorišni komad o sav remenom životu mladih, ra zapetom između politike, tranzicije i potrebe da se nesputano radi, voli i stvara.

Selektor ovogodišnjeg Festivala Darinka Nikolić, u svom obrazlo ženju takmičarskog izbora, ovako definiše ono što pisac i reditelj nude gle dalištu :„U scenski prosede, koji se žanrovski prekodirao u ’’prosjačku operu’’... jednu kamernu dramu... uz naizmeničnu upotrebu komičkog i melodramskog koda, smestio je Robert Raponja metaforičku dramsku grotesku". Reditelj Robert Raponja, zapravo, dramsku srž "Ptičica" svodi na pitanja: "Kako se pobuniti? Kako osloboditi!? Ili makar kriknuti? Da li nam osjećaj krivice nametnut samim rođenjem, određen prostorom i vremenom u koje mu živimo?" Dramaturg ove predstave, Svetislav Jovanov, međutim, na sledeći način obrazlaže koncept čitanja Šovagovićevog tek sta: "U scenskom učitavanju "Ptičica" u prostor naše pozorišne komun, pošli smo od činje nice da pred sobom imamo autentičan primer kobne lakoće, grotesku sa snagom ispovedi; dakle, sa saznanjem da je neophodno proći "pored" života i ući u neobuzdanu igru - pošto život ionako juri pored nas’’

Predstava koju je videla zrenjaninska festivalska publika, istini za vo lju, nosila je u sebi skoro sve ove, ponekad protivrečne, elemente koje su pomenuti videli, naglasili i eks plicirali: ona jeste (melo)dramatična slika vetrometine na kojoj mlade generacije sa hrvatskih ili čak i eks-jugoslo venskih prostora gube vreme, ideale i egzistenciju Međutim, najviše zah ljujući nedovoljnoj pozorišnoj transformaciji "presnog života" većina in tencija, autorskih i izvođačkih namera i napora ostaju nedovoljno artikuli sani. Odnosno bez scenske samosvesti. Ogromna energija, naročito mla đeg dela ansambla, istinska emocija, veristička aktuelnost priče - razlilu su se, nažalost, u prosečnost ukupnog teatarskog rezulata. Veoma dobra sceno grafija Ištvana Hupka, agresivna ali primerena muzika Gabora Lenđela, na momente, naročito pred kraj, sasvim nadahnuta režija Rober ta Raponje, simpatična gluma, posebno mladih aktera, utopili su se u suviše rastresitu polaznu dramaturgiju Filipa Šova govića. Sve posle toga bilo je logično. Lakoća je ponekad kobna... Pogotovo kad prece nimo njenu izdržljivost.

GONČAROV PO SAVINU

OBLOMOVŠTINA ZA SVA VREMENASrpsko narodno pozorište, Novi Sad „Tužna komedija", adaptacija i režija Egon Savin

U dugogodišnjim interpretacijama i „čitanjima" dela Ivana Aleksand roviča Gončaro va„Oblomov", ovo je besmrtno delo najčešće pojednostav ljeno imenovano kao tipično za stanje „slovenske duše", odnosno preko više je tumačeno samo socio - ideološkim odrednicama. Ono se doduše i tako može čitati, ali može se slobodno reći da je Egon Savin svojom dramatizacijom (možda je to više adaptacija) i režijom ovog romana na sceni SNP iz Novog Sada pronašao u ovom klasičnom romanu neslućene pros tore ljudskog univerzuma i „mekog pakla" rastakanja volje za životom. Jer, i pored, nemale „posrbe", čemu u dramatizaciji pribegava Savin, nje gova suštinska intervencija u međuprostore romaneskne sage o (ruskom) suvišnom čoveku počiva na dramaturški precizno vođenoj reinterpretaciji ideje, prisutne i kod Gončarova, o pasivnosti kao posledici osujećenosti želje za intenzivijim i

kvalitetnijim doživljavanje sebe i sveta. U skoro beketovski „pronađenim stanjima i prostorima" Oblomova i njegovog sve ta, Egon Savin otkriva kao dramaturg još niz večnih, dakle i savre menih, plićaka i močvara u kojima ljudska vrsta obitava. Jer, kada se razg rnu stvari, poručuje Savin, oblomovština je zapravo strašan, smešan i psiho loški veoma zamršen pozorišni i životni siže. „Prevodeći" na ovaj način Gončarova, uz vešto i razložno uranjanje u vojvođanski milje, da li zbog srodnosti mentaliteta, Savin je kao reditelj predstave, takođe sve poslove uradio maštovito i precizno, transponući svoje jasne ideje u plastičnost scenskog vremena i prostora. U predstavi o dosadi kao preovlađujućem elementu, ovaj je reditelj briljirao u osećaju za tajming i tempo. Kada je to postigao, uz vrlo dobru glumačku podelu, us peh je bio zagarantovan. Jer se dosada i inertnost na sceni ne dočarava sporošću i mlitavošću! Glavni protagonista predstave, ujedno i tumač ideje romana, po kojoj je u evropsku literaturu, pa i u životne arhetipove ušao pojam „oblomovštine", Ilija, u nadahnutoj, mekoj ali istovremeno i veoma koncentrisanoj glumi, Jugoslava Krajnova, izazivao je više saža ljenje nego besa. Njegovo umetničko opravdalje svakojakog nečinjenja imalo je u sebi dovoljno unutarnje održivosti. Ili, kao da je ovaj glumac, u saglasju sa rediteljem, svesno izbegavao dublji socio-antropološki kontek st. Gordana Đurđević Dimić je sa zadivljujućom sposobnošću transfor macije i ulaženja u lik bez ostatka, stilizovanu i za Savinovu koncepciju „tužne komedije" dragocenu, služavku-domaćicu-gazdaricu Jelku, doča rala plastično, efektno i duhovito. Njena Jelka je zapravo drugi misaoni kontrapunkt ove predstave. Nada Šargin, dovljno elegantna, proračunata i lepa, u ulozi Olge. Rade Kojadinović, slugu Zaharija igrao je precizno, mada za naš ukus i pomalo rezervisano. Andrija, u interpretaciji Dragana Kojića dobar, koliko mu je preraspodela značaja dozvoljavala. Scenografija Geroslava Zarića, krajnje svedena i vrlo funkciona lna.’’Tužna komedija’’ Savina i ansambla Srpskog narodnog pozorišta je definitivno dobra predstava.

IMPRESIVNA UKUPNOST

Novosadsko pozorište, Ujvideki szinhaz, A.P. Čehov: Pajac, reditelj Tamaš Fodor

Sa festivalskom predstavom Ujvideki szinhaza „Pajac" u Zrenjanin sti glo je i mnoštvo nesvakidašnjosti, koji počinju već od promenjenog origi nalnog naslova („Platonov"). Delo A.P. Čehova reditelj Fodor Tamaš je pos tavio u kontekstu društvene frivolnosti ruskog seoskog plemićkog okruženja, u okviru koje se pobuna glavnog junaka, logikom socio- psiholoških procesa, u farsičnoj završnici strmoglavljuje u plićak melodramatičnog kra ha. Glavnog junaka, tragikomičnog Platonova, izuzetno donosi, u ekpresiv noj roli, Balaž Aron, Izbegavši već klasične evopske postavke velikog pis ca, Tamaš je zapravo pribegao mikro-intervencijama koje su ipak dovele do znatnih pomeranja u strukturi dela: insistirajući na razradi mnoštva detalja, u radnji, mizascenu, u elaboraciji likova, on je tihim pomeranjima

detalja, ali dosledno, razbio uobičajen, ponekad i otužan, tajmig Čehovljev. To je bio rizičan pokušaj koji je srećom uspeo. Zapravo, karta na koju je Fodor Tamaš najviše igrao, a ona se, u razmenjuje u trilingu: Sorčik Krista, Nađpal Gabor i Mezen Kinga, uz pomenutog Balaža, protagoniste ove složene pozorišne mašinerije - pokazala se kao dobitna. Što je i normalno jer to je više od polovine anagažovanih glumaca ove predstave. Iz supe rione ukupnosti „Pajaca"(čitaj „Platonova") ovom je recenzentu jedino zas metala preeksplicitna, natura listička, scenografija.

Subota 23. April 2005, Dnevnik

Neverbalni teatar za decuNarodno pozorište „Toša Jovanović" Tvrdoglavo jaje", scenario i režija Jovan Caran

’’Trdoglavo jaje jeste pozorišni komad samo za decu. Jedinstven na Fes tivalu. Po meri male dece. Pozorišnim sredstvima primereno uzrastu, s jasnom emotivno-edukativnom potkom. Sa velikom verom u čisto lutkarst vo i lutkare. Uz zanimljivu onomatopejsku orkestraciju, koju glumci vrlo precizno i duhovito izvode, i vrhunskim smislom za lutkarski detalj, vredna i nadarena ekipa zrenjaninskih pozorištanaca. bez tekstualne podrške, sa talentovanim rediteljem i lutkarem Jovanom Caranom, Festivalu daruju ugodno prepodne.

OMAŽ UMETNOSTIDečije pozorište/ Gyermekszinhaz Subotica Ivo Andrić: ''Aska i vuk'', režija Živomir Joković

Već klasičnu metaforičnu priču Iva Andriđa, o igri koja pobeđuje smrt, u multi medijalnoj postavci koju suvereno potpisuje Živomir Joković, subotičko Dečije pozorište je odigralo nadahnuto, timski, ekpresivno i scen ski efektno. Uz narativni deo priče, koji su izveli članovi ovog ansambla, praćen promišljenom verbalnom interpretecijom Dejana Čalića, video inser tima, moćnom muzičkom podlogom i naročito baletskim i koreografskim pasažima '' Aska i vuk'' su u subotičkoj interpretaciji pro čitani kao vrlo mo \derna i deci pristupačna fabula sa katarzom. Ukrštaj igranog, verbalnog i baletskog, uz vrlo funcionalne ali i asocijativne maske, kostim i sceno grafiju Stefanke Kiuvlieve, dobru igru celog amsambla, veoma impresivne baletske solo partije Sonje Švedić Vekić, koreografiju Smilje Ilić, dao je dobru pozorišnu sintezu koja ima samo jednu manu - omaž umetnosti (baletskoj?) bio je desetak minuta predugačak. I na kraju, jedna upitanost autora ovog teksta: ako igra (čitaj umetnost) pobeđuje smrt, kakva je u svemu tome uloga šumara (deuch ex mahina?). Da li to pisac hoće da kaže da bez boga (usuda, sreće, slučajnosti?) ipak ništa ne biva.

ŠPIJUNI SU VEČNINarodno pozorište Sombor, Dušan Kovačević: ’’Balkanski špijun’’, režija Kokan Mladenović

I ne samo na Balkanu, špijuni, potkazivači i ostali manijaci „gle danja kroz špijunku", nažalost, opšte su mesto svakodnevnog života. Dušan Kovačević, u svojoj već klasičnoj komediji-parodiji ove personalne i društvene patologije brilijantno dijagnosticira pozorišno-mentalnu suštinu mehanizma koji proizvodi sve „čvoroviće" ovog sveta. I naravno naše bal kanoidne „specijalce".

Kokan Mladenović. uspešni reditelj naših prostora, spada u onu vrstu umetnika za koje je svako dramsko delo samo predložak sopstvenog „čitanja". On, po pravili, pokušava da u svojih predstava otkrije funkcio nalne mehanizme koje treba iznova ’’naštimati", ili na neki način ubrzati. Takođe Mladenović dosta uspešno, i skoro uvek, poseže i za (polit)aktueli zacijom izvornog dramata. U ovoj prilici, stilski i formalni inputi, songovi travestita, na zna čenjskom planu čak otvaraju novi smisao, dok su u scenskoj realizaciji dosta nekopatibilni sa celinom. Lagano interteks tualno osavremenjavanje je, međutim, mnogo uspelije. Nažalost, som borski ansambl nije našao u sebi dovoljno umetničke snage da se u ovako temperovanom „Balkanskom špijunu" odlepi od visoke prosečnosti iako je, iskreno rečeno, imao samo jedno glumačko slabije mesto.

Saša Torlaković se razigrao tek pred kraj predstave, Biljana Kesekenović ima dobar početak, Bogomir Đorđević je dobar u partituri sa Milijanom Makarević čija je uloga, sticajem okolnosti, samo epizoda. Sve u svemu, sve je bilo na pola puta do uspeha. Kao da se Kokan Mladenović preigrao! Otvorio previšescenskih pitanja na koje nije stigao da odgovori.

Buka i bes nemoćnih generacijaNARODNO POZORIŠTE, NARODNO KAZALIŠTE, NEPZSHINHAZ – SUBO TICA Nikolaj Koljade ‘’Murlin Murlo’’

Predstava iz života ruske mladeži bez perspektive, neodoljivo prepoznatljiva, crno hu morna, opora, sa dalekim primesama Čehova. Ovaj umetnički sažetak iz života tranzi cionog dela Evrope bavi se malim lju dima, gubitnicima, njihovim banalnim i ispraznim živo tima, i kao što dobro kaže Darinka Nikolić, drama je ispunjena ljudima koji su komični dok su njihovi životi tragični. Reč je o gubitnicima raskoračenim između banalne stvarnosti i izneverenih snova o odlasku u bolji svet. Što jeste uz rok njihove tragične krivice. Buku i bes generacije socio-politički nemoćnih ljudi, reditelj ove uzbudljive predstave Hernjak Đerđ, sa nervom istinskog umetnika scene, uz pomoć scenografa Silađi Nandora, smestio je, i bukvalno, u sama naru čja gledalaca: svi saučestvuju u surovoj drami beznačaj

nih prizora, na stotinak kvadrata scene-gledališta, tako da publika svo vreme ima utisak da zaviruje direktno u realan život, dok izuzetno inspirisani glumci, bez distance dišu svoju dramu u zajedničkoj tegobi.

U neverovatnoj ekpresivnosti glume. sa dramskim tokom koji se ubrzava, Pešić Monika dominira svojim potpunim opstajanjem u liku. Kalo Bela gradi impresivan razvojni luk svog Alekseja, dok i Mezei Zoltan a naročito Vicei Natalia imaju trenutke glumačkog ozarenja. Do življaji iz teskobe realnog i scenskog prostora u kome se igra ova dra ma, Hernjakov čas anatomije „duševnog kanibalizma", ne zaboravljaju se lako.

Dečija, opet, neverbalna koreoigra, ali sa tekstom!?DEČJE POZORIŠTE SUBOTICA "Siromašni cizmar i Kralj vetra"

Ovaj očigledni oksimoron u naslovu nije slučajan: subotički teatars ki stvaraoci za decu i mlade su zaista napravili neobnčnu i dobru pred stavu koja počiva na narodnim bajkama, etnološkim elementima mađar skog naroda, modernom obraća se baletu i stilizovanim plesovima, ali ovaj je pozorišni komad, koji kao reditelj potpisuje Hernjak Đerđ, upotpu njen i naratorskim tekstom. Ova predstava, za decu i odrasle nudi snažan doživljaj kako na vizuelnom tako i na planu značenja. Možda zbog ovog poslednjeg, simbolici i ikonografiji koju bi deca teško ili nikako dosegla, Hernjak uvodi u predstavu i naratorski tekst koji jasnije „zastupa’’ dosta slojevitu ali manje poznatu bajku, čija bi bitna značenja bez dopunskog tek sta možda izmakla dečijoj pažnji.

Igrački perfektna, prožeta dobrom igrom glumaca, ova predstava, kada se igra za odrasle može da funkcioniše i bez naratorskog teksta. Ali, u tom slučaju nemamo oksimoron u naslovu!

Vrbica. Put u Kikindu. ’’Opštinsko dete’’

Subota. Sunčan, prohladan dan u aprilu. Sticajem raznih okolnosti: proglašavanjem dana žalosti, sa dva neusaglašena nivoa, povodom ’’Žabalj ske tragedije’’, i upravno-programskih nesporazuma i sl. Festival se na jedno popodne seli u Kikindu.

U polasku, sustižemo litiju koja se kreće glavnom ulicom. Deca. Vrbovo pruće i sveštenici – praznik Vrbice u pokretu. Zaboravljeni prizor iz detinjstva. Potom, put kroz ravnicu u kojoj proleće kasni. Usput, u Me lencima, seoski panađur. Praznik takođe. Na izlasku iz sela: obezručena vetrenjača stražari usred Banata. Kikinda nas takođe dočekuje sva u znaku Vrbice. April u Banatu, kao pre sto godina. Gradić skoro nevoljno zatečen u ranopopodnevnoj ravnodušnosti. Na ulicama samo odjekuju deca.

U sali Narodnog pozorišta nas čeka ’’Opštinsko dete’’ Nušićevo. I Miloš Latinović, upravnik pozorišta kikindskog, koji je i adaptirao ovaj rela tivno neizvođen tekst velikog pisca. Prilagodio i malo dopisivao. Prevodio u lokalni milje. Sa različitim uspehom. Sala ne baš puna. Još je rano pos lepodne. Adaptacija na sceni ipak, pristojna. Nažalost, režija dosta neus pela. Doduše, nema nasilne aktuelizacije, pomalo stilizacije i citata, ali priča nikako da se zavrti. Prekid, u stilu i scenskom jeziku, je opšte mesto ovog izvođenja. U scenografiji, koju potpisuje takođe reditelj Boris Liješević, mnogo stilskog i žanrovskog preskakanja. Ansambl motivisan, trud velik, rezultata jedva... Opštem utisku, po dobrom, izmakli Dragan Ostojić, Branislav Čub rilo, Branislav Knežević i Miljana Kravić. Nažalost ipak je većina s druge strane... I opšti uti sak...

U povratku, malo autobuskog humora. Policijac koji se vozio s nama iz Kikinde, fin, miran, razgovorljiv, čovek. Autobuske prigodne duhovi tosti. A policija, srećom, bez daljeg učešća u zbivanjima oko Festivala. Po red tugaljivog utiska sa predstave, zgužvano, preznjikavo, usiljeno, svi su zapazili i neraspoloženje domaćina... Svest o sopstvenom učinku, ili proto kolarna uvređenost? Zbog pomeranja i izmeštanja predstave. Žalost je ipak opravdan razlog. Potom Zrenjanin, subotnje večeri. Grad pust. Kao na slikama nadrealista. Samo ulice i zgrade. I pas koji nekuda odlazi. I ponovo pozorište... Večernja festivalska predstava.

56. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine

GLUMCI SU SPREMNI

U Zrenjaninu danas počinje Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. 56. po redu. Svi, umetnici, organizatori i mediji, i ostali, obavili su sve što se da uraditi u pripremi ove mani festacije. Jedino je za glumce svaka predstava čin stvaranja iznova. Za njih „posao" tek za počinje. I gledaoci, takođe, doživeće i već viđene predstave u festivalskoj atmosferi, kao doga đaje koji imaju čar uzvesne novine. Za mene. 56. Festival već unapred ima ukus prijatne raz ličitosti u odnosu na prethodni. Koji je inače bio dobar. A domaćini su ovog puta zastupljeni dramskom predstavom, i moram da kažem, pomalo nestrpljivo, predstavom koja unapred spada u red favorita, jer su „Učene žene" i celinom i detaljima valjano izbalansiran pozorišni proizvod. Druga atrakcija najavljenog programa Festivala jeste izbor predstave „Svinjski otac", Kruše vačkog pozorišta. po tekstu Aleksandra Popovića. u režiji Egona Savina, koja će biti izvedena u čast nagrađenih. U odnosu na prošlogodišnji promašaj sa tuzlanskem ‘’entuzijastima", ovo je vidan napredak.

O izboru predstava koji je sačinila Dušica Pejović. selektor Festivala. imaćemo prilike na rednih sedam dana da se izjašnjavamo. Publika, recenzenti kao i tročlani žiri (Stevan Gardi novački Darinka Nikolić i Karolj Viček), uz lični stav da je u žiriju bilo mesta i za nekog pred stavnika novije genepacije kritičara ili teatarskih autora. U zaključku ovog uvoda u 56. Festival osećam potrebu da prokomentarišem jedan stav koleginice Pejović ( radili smo istoj tv. Redak ciji) iz obrazloženja koje prati izbor predstava. Ona kaže: „Kao deo opšteg sistema, vojvođanski teatar, od sredine do sredine, suočava se sa različitim frustracijama, ali se, uopšteno gledano, može uočiti izuzetna vitalnost, pa i regenerativna sposobnost". Slažem se sa selektorkom, i to delimično, kada se ta konstatacija odnosi na sam čin pojedinačnog pozorišnog stvaranja. Međutim, ako konstataciju proširimo i na pozorište kao institucionalni

oblik stvaranja umetnosti, bojim se da ono, kao okoštala forma sabiranja umetničkih, tehnoloških i organizacionih energija. nalazi pred prevelikim iskušenjima koje donosi tržište i da nije spremo za takve izazove. Ipak. to nije razdog da od ponedeljka ne uživamo u onome što vojvođanska pozorišta mogu da ponude.

„Sulamit" - uspešan početak

Festival je započeo vrlo artificijelno, predstavom "Sulamit", Narodnog pozorišta/ Narodnog kazališta/Nepszinhaz iz Subotice, delom koje spaja operu, mjuzikl i koreodramu, globalnom replikom na prozno delo ruskog pisca Aleksandra Kuprina, o državničkim a još više ljubavnim mukama "biblijskog" kralja Solomona, koju kao reditelj potpisuje Hernjak Đerđ, umetnik koji u svakoj svojoj režiji ide do krajnje izdržljivosti scenskog predloška. Što obećava da u ishodu on može biti samo pobednik ili pokojnik. I ovog puta Hernjak, sa koautorima, Tibor Zalan, Arpad Bakoš i Laslo Rogač, izlazi iz pozorišne "laboratorije" kao pobednik. Ne apsolutni, ali ubedljivi.

Ali, pođimo redom.

Ponedeljak: 3. april, 2006.

Po protokolu, otvorena je sadržajna Izložba teatarskih asocijacija na Steriju. Izložbu je inteligentno i moderno sačinila Milena a ne Mileta, kako je omaškom napisano, ( iako su u bliskom srodstvu) Leskovac. Govorio, pametno, Radivoj Šajtinac. Otvaranje Festivala bilo kako je i najavljeno. Kratko i efektno, čemu su naročito doprineli Edita Tot Trubint i Vladimir Tintor, veoma dopadljivom kabaretskom inscenacnjom. Potom stilski rafinirana, rediteljski do per fekcije osmišljena, muzički prebogata, koreografski vrlo autentična, glumački korektna. pevački vrlo dobra predstava. Melodramska nit je, u operskom maniru dobro ispričana, biblijske asoci jacije precizno naznačene. Od Kuprinovog izvornika sačuvano ono što je bilo neophodno Hernjakovom metodu scenskog prekomponovanja fabularnog pred loška. Zapravo, Tibor Zalan, kao pisac libreta, je na Kuprinovu prozu aplicirao ponešto što "Pesma nad pesmama" podrazumeva a ostalim kreatorima ostavlja dovoljno mesta da Hernjakovu trodimenzionalnu zamisao podrže sa dovoljno inspirativnog i eksplozivnog scenskog ’’goriva’’. U tome je naročito uspeo Arpad Bakoš čija je muzika davala izvođenju višesmislenu. aluzivnu, kontekstualnu, naravno hibridnu, kao što je i postmoderno vreme, muzičku temu, zavesu, ritam, podtekst i nagovešten dramski zaplet. Bakoš ide od hebrejske muzike, preko orijentalnih pramenova, fragmenata iz brodvejskih mjuzikla, do bičeva zvuka iz mađarske tradicije, uz minimum pozajmica iz operske riznice, tako da zapravo njegova kompozitorska (i izvođačka) prisutnost u mnogome određuje i stil, stih i ritam realizo vanja opere-mjuzikla "Sulamit". Koreograf Laslo Rogač je takođe svoj zadatak obavio izuzetno inspirisano, postavivši koreo-delove predstave u ritualno-stilizovano-brodvejskom trouglu.

Dakle u dosluhu sa muzičkom matricom. Međutim, obojica izuzetnih koautora ove pred stave, Bakoš i Rogač, indirektno su naveli reditelja Hernjaka na prvi, od dva, iskoraka od perfekcije - i sam uživajući u zavodljivosti zvuka i igre nije uspeo da iz zadrži scensku materiju u pravom tajmingu. Istovremeno, dirigujući suvereno i inspirativno glumačkim ansamblom, u kome su dominirali Atila Giric, Natalija Vicei, Arpad Mesaroš, dopustio je, ili je to bilo neiz bežno, da mu neki od protagonista budu znatno bolji pevači nego što glume.

Konačno. u operskoj fakturi, ljubav je zaklonila misao, o vlasti, a dobro je što je istorija ostala u drugom planu. Muzika i igra, u multi-etno miksu, potisnuli su fabula na rub, tako da celina deluje vizuelno zanosno, zvuk opija, arabeska je praskava, erotika prijatna - predstava je ipak samo vrlo dobra. Hernjak ume. Da režira i bira saradnike. Ali i da se preda zanosu. Početak Festivala je, ipak, bio uspešan.

DA LI SU BAJKE SAMO ZA DECU

U aprilskom danu, znanom kao petak. sunce je ogrejalo Željka Hubača i Irenu Tot, njihova "Čarobna svirala vilenjaka Milina’’ zvučala je romantično, bila je jasnog zvuka i dobro "naš timovana". Ne kaže se slučajno da je jutro mudrije od večeri! Veče, potonje beše, pak, sveže i vedro, međutim ne i dovoljno temperovano za "romantičarsku veselu igru Leonce und Lena" Georga Bihnera. Instrument na kome su svirali Dušan Petrović i Subotičani (Narodno pozo rište/Narodno kazalište/ Nepszinhaz ), po štimu dramaturga Svetislava Jovanova, beše pomalo anahron, i pored dobrih namera. Bihner, iz svog ranog 19. veka poručivaše, doduše ne iz ove višesmerne komedije, već iz smrti Dantonove ’’Mi smo lutke, a nepoznata nas sile vuku na žici ... samo se ruke ne vide, upravo kao u bajci’’. Domišljati Hubač. u svojoj priči o Vilenjaku Milanu, žrtvovao je junakovu besmrtnost zarad ljubavi ovozemaljske i time, barem dok traje predstava, silama nemilim oduzeo moć. Za svaki slučaj, princezu i vileljaka je oslobodio i žica marionetskih. Jovanov, Petrović i glumci Subotički imali su, međutim, teži zadatak pred sobom. "Leons i Lena’’ ipak je sporedno delo ’’Vojcekovog’’ autora i ’’Dantonove smrti". Neki, mrzovoljni, i iskreni istoričari teatra kažu: ovo je sporedno i pomalo dosadno delo. Greh na moju dušu, što to pome nuh. Ipak, posle ove filozofske komedije, a one retko uspevaju kod publike, Bihner se vratio spojoj osnovnoj struci – ana tomiji. Možda čak i slučajno!? Sve u svemu, igrokaz Hubačev, u lepoj i preciznoj režiji Irene Tot, prepodnevna, dečija, publika je, iako ni oni više nisu naivni, odlično je pratila i shvatila. Umnog Bihnera, večernji posetioci, nepripremljeni na složenu kombinaciju filozofskih ideja, podsmeha malograđanštini, romantičarske liričnosti i bajkovito-esejističkog "pakovanja", ali to je delom problem obrazovanja i vaspitanja na Balkanu, nije baš najodu ševljenije prihvatila. Nastojane tandema Petrović-Jovanov da Bihnerovo delo pročitaju kroz žanrovski karusel, parodirajući formu, a povremeno i sadržinu, aktuelizirajući, ne najuspešnije, neka opšta mesta pozorišta i društva, spoticalo se u realizaciji. Najviše, na

personalnim rešenjima koja su se nalazili u ansamblu. Naime, ovo Bihnerovo delo, kao i ostala, traži protagoniste vrhunskog formata. One koji sistemu izgovorenih filozofsko-poetskih ideja mogu da udahnu životnu, zapravo teatarsku, uverljivost i uzbudljivost. Pamtim još i sada jedno budvansko izvođenje ovog Bihnerovog dela, koje je potpisao

Dejan Mijač, mislim, 1998. godine Uloge, kralja, Leona i Lene igrali su Sloboda Beštić, Nikola Đuričko i Paulina Mančić. Učestvovao je i Boris Isakovič. I uspeha bi. Hoću da kažem Bihnera treba igrati a ne poigravati se sa njim, jer na kraju se on poigra sa brzopletima. Simpatični Subotičani, i pored dobre glume Jovana Ristovskog i talenta Vladimira Grbića a pogotovo Igora Pavlovića, nisu mogli da "Leona i Lenu "inovirane’’ od tandema Petrović-Jovanov, do kraja scenski da opravdaju. Kada se tome doda da se, inače veoma kooperativna i profesionalna, scenografkinja Marija Kalabić ovog puta baš nije proslavila svojim rešenjima, logičan je zaključak da ovo veče u aprilu nije nije bilo naklonjeno Subotičanima. Očekujući tradicionalno efektan nastup Novosadskog pozorišta/ Ujvideki szinhaz. u Festivalskoj konkurenciji, ali i "Svinjskog oca" Aleksandra Popovića i Egona Savina, i Kruševljana naravno, setih se, možda bez razloga, Bihnerovog "Dantona" kako kaže: "Nismo mi stvorili revo luciju, nego je revolucija stvorila nas". Pozorište je jedna neverovatna stvar. Ko razume – shvatiće! Valja se samo dobro orijentisati u ogledalu. I dođe Ujvideki szinhaz. U predstavi po tekstu irskog pisca Brajana Frila "Ples na

praznik Lunase", pet žena, u nedođiji relativnog materijalnog siromaštva. okružene pustin jom usamljenosti, uz dva muškarca, od kojih js jedan duševno oboleo a drugi samo fragmentarno prisutan a permanentno neodgovoran i vetropir, u ambijentu koji scenograf, Đerđ Čik. rešava začudnom kombinacijom laganog kiča i latentnog hiperrealizma, reditelj Šaidor Laslo ne uspeva da pre mosti odsustvo prave dramske radnje, ali zato akterima omogućuje da se u kamernoj atmosferi opšte melanholnje, koja prelazi u teskobu, dovoljno razigraju. Ženski likovi, naročito oni koje igraju Edit Farago i Agota Ferenč, ali i Livia Blanka i Elmina Elor, ovu priliku dobro koriste. Danijel Husta i naročito Atila Giric, dostojno im asis tiraju. Atila Kopač Nemeš, u dvostrukoj ulozi, van bračnog sina odnosno pripovedača, postigao je koliko je mogao u ovakoj postavci likova.. Iz drame koja podseća na scenario, u kome se suštinska dešavanja prepričava, iz teksta

sa mikro zbivanjima, priholoških preplitanja utišane tragičnosti neherojskih sudbina, umetnici iz Ujvideki szinhaza napravili su ipak jednu decetnu, dobro glumljenu, uverljivu predstavu. Ne i veliku, već ostvarenje jednosezonskog dometa.

ROMEO I JULIJA NA VRHU ŠVEDSKIH LESTVICA

Šeksip, iako ne samo tetarski bog klasičnih evropskih vremena, potonje božanstvo celo kupne planete po svojoj univerzalnoj pameti i umeću, spajajući prošlo i potonje, tuđe , navodno, I svoje, ako bogovi mogu imati svoje, ipak nije ništa drugo, jer većeg nema, vekovima postoji kao otelotvorenje sveopšteg umetničkog koncepta. Koncepta večnosti,

Onog što je započeo Homer a pokušao da nastavi Džojs. I zato, Šekspira, danas, treba igrati kao sopstveni koncept večnosti, dakle ne adaptirati već iznova učitavati. Sa jedine strane kroz koju mu se može prići. Sa one stra ne koju je ljubav ostavila odškrinutu.

Mladi reditelj Predrag Štrbac zato i ulazi u temu Romea i Julije ostavljajući samo mrtve da večno žive a legendarne ljubavnike stavlja u vremensku kapsulu na vrhu švedskih lestvica opšte gimnastičke sale našeg poremećenog sveta. Koji se simultano mrvi, nestajući u zvezdanom nebu. Ako ga još ima. Kod Štrbca pravo na govor imaju samo plemeniti, oni koji vole ili štite ljubav. Svi ostali, delovi konvencije, zabluda i manipulaicija jesu lutke, senke, ljušture. Prošlosti koja se obnavlja. Zato su i zanemeli. Ostaju, ipak, živi jer im to jedino preostaje u stanju vegetacije lutke i marionete. Koristeći, pomalo u maniru monti pajtono vskom, šekspirovsku fabulu i njenu slovnu ( i bukvalno) transparentnost, uz izuzetnu discip linovanost "žrtvovanog" dela ansambla Srpskog narodnog pozorišta, iz koga jedino izbija neu kroćena personalnost Jovane Stipić, uz dragocenu asistencnju Radoja Čupića i Lidije Stevanović, Štrbac uz pomoć beskrajno predanih Gorana Jef tića i Jovane Mišković, u nas lovnim rolama, stvara tragediju koja dobacuje do naših dana, koja se uz sve teatarske mane, a nije ih malo, trijumfalno protagoniste upućuje ka nebesima gde ih blagonaklono očekuje veliki Viljem.

Rukopisom, koji bi Džojs pohvalio, ansambl SNP, sa radikalnim Štrbcem. Objaš njavajući usput zašto je uopšte bilo Trojanskog rat, igra se Šekspira. Ni rediteljski "aneks" posle origina lnog kraja ne smeta, jer se tragičnost podrazumeva! Nešto slično priredio je sedamdsetih godina dvadesetog veka, u prostoru koji je znan kao ’’Jorgan sala heroja’’, u Zrenjaninu, počivši reditelj Miodrag Martinov Điv sa jeretičkom predstavom ’’Romeo u Đulijeti’’, sa britkim, ne manje radi kalnim komceptom, sa multipliciranim Šekspirovim tragi čnim ljubavnicima, od kojih jedan, Jovan Caran Denis, glumac i lutkar ovdašnji, fotografiše ovaj Festival i ljubavnike iz 2006. I ne samo njih!

Pre podne je bio, na pozornici, jedan usamljeni mačak kome ne preostaje ništa drugo nego da šeta. Uz pomoć Kiplinga. Laslo Rumi. u karakterističnom muzičkom ruhu Bakoš Arpada, u duhovito naslovljenoj paraboli za decu, o ponosu, gospodarima i podanicima, sa pomalo prekomplikovanom alegorijom, orkestrira neobičnu predstavu za decu. Srećom, ovo se iz vođenje može pratiti i na nivou pojavnog i slikovnog a naročito muzičkog ispoljavanja tako da eventualno nesnalaženje u dešifrovanju slojeva mitskog i ritualnog, ne sprečava jednostavnije prihvatanje ambiciozne i pomalo hermetične, predstave Dečijeg/Dje čijeg/Gyer mekszinhaz iz Subotice. Priče o tome kako ni blagostanje nije važnije od slobode!

FESTIVALSKE KIŠE OKRUGLOG STOLA

Festivali, svetska prvenstva, derbi mečevi odavno imaju posebnu logiku, najčešće ap surdnu. Atmosfera, samouverenost ili prikriveni strah često sapletu favorite. Ako postoji, dakle "vi jetnamski sindrom", onda se može govoritu i o "festivalskom kontraefektu". U slu čaju mog "favorita" za trijumf na 56. Festivalu pozorišta Vojvodine, "Učenim ženama", u izvođenju ansambla pozorišta 'Toša Jovanović" iz Zrenjanina, usudio sam se, naime, da ih

favorizujem posle per fektnog, timskog i solističkog, premijernog i postpremijernog izvo đenja ovog Molijerovog koma da (izvorno napisanog sa dozom antifeminizma), skoro da se dogodilo nešto slično. Festivalsko se izvođenje zrenjanske predstave, uz prisusutvo reditelja, pretvorilo u jedva izbegnut neuspeh!

O predstavi sam naime, postpremijerno, napisao: Reditelj nove zrenjaninske postavke Molijerovih "Učenih žena", Radoslav Milenković je kombinujući prljavštinu, koja Evropi Moli jerovog vremena nije strana, sa kičem u koji su se odevali i nosili ga na glavi, upečatljivo po kazao kako su skorojevština i lažna učenost, zapravo sveukupna vulgarnost stila i suštine svak dašnjih ’’učenih žena i uobraženih bolesnika’’, trajni i komični. Kada nisu tragični. Ali Molijer je komediograf, povremeno i zabavljač. Ipak, i uman, satiričan. I moralista. I zbog svega, večan. Jer se da čitati iz svih durova i molove, a Milenković to uspešno čini. Pored naizgled benigne socio-patološke razgradnje tipova, likova ondašnjeg francuskog društva, on inteligentno, pomalo i publici na prezent, parodira i naše televizijske fešn-živote. Glumice-Dame na sceni dosledno ironiziraju sebe i lažni svet piste, životne i modne, kojom hode, saplićući se u boko vima i zadnjicama. Najviše u glavama. Kostimi i aplikacije koje im je, bogato čak raskošno, uz vidan ironičan otklon, namenila Jasna Badnjarević, bili su putokaz, kod i kontrapunkt ličnosti I tipova koje su zastupale. Sve se to videlo dobro i u festivalskom izvođnju, no deo ansambla je podlegao, sasvim legitimnoj, ali i opasnoj, potrebi, da na Festivalu prevaziđe sebe. Ta kiša, re cimo kišica, adrenalina, s početka ovog izvođenja Molijera, kao da je neke od protagonista, navela na forsiranje gesta, tonaliteta, na pojačavanje parodije do nivoa sprdnje. Jednom rečju, u predstavi je korišćeno gorivo sa previše oktana. Na nesreću, tome su podlegle baš one koje su nosile kvalitet predstave. Istovremeno, neki od aktera, Mirko Pantelić, Jovan Torački, Edit Tot, su baš u festivalskom izvođenju "Učenih žena" dostigli pravu meru.

Ipak, aprilska (adrenalinska) kiša nije bila jaka, nije trajala sve vreme predstave, tako da se nekim od "učenih žena" perje skoro osušilo, recimo Nataši Ilin koja je u drugom delu koma da ponovo blistala, tako da su Milenković, Molijer i kompanija ipak uleteli u fotofiniš aplauza. Predstava je i dalje, kao celina, moj favorit, ’’solistkinje’’, nažalost, kao da, to više nisu... Jedino je izvesno da "Okrugli sto" sasvim prokišnjava jer od polemike, analize, suočavanja, poređenja - nema ni šta. Samo, manje ili više ukusne, (po) hvale. Kako li beše ono sa Kartaginom...

MALA PRINCEZA U PINK MANIRUPozorište mladih Novi Sad, Maria Bjelić-Đurić i Biljana Vujović "Mala sirena", reditelj Biljana Vu jović

Marija Bjelić-Đurić, kao autor (adaptacije, i rediteljka novosadske ’’Male sirene’’Biljana Vujović, popravile su Andersena – odredile kraj ove klasičene bajke bude srećan! Pojednostavile su priču, ona u njihovoj verziji deluje kao prepričana školska lektira za loše

đake, I sve se okre nulo estradnoj zabavi. Sa mnogo muzike i lepršavosti. Ali i scenske površnosti. Skoro kao na ‘’Pin ku’’! Unošenjem poente koja kaže: Ti si ključ svakog rešenja, što navodno odgovara mentalitetu moderne dece. Međutim autori ove predstave gube iz vida samo činjenicu da ovakva poruka može mnogo bolje da funkcioniše u mnogim tekstovima za decu nego u klasičnom Andersenu. U ovako sročen i režiran komad koji je na prvu loptu čak pomalo zabavan, nisu se baš najbolje uklopile saradnice za scenografiju i lutke, prvorazredne bugarske umetnice, Svila Velickova I Blagovesta Vasileva, koje zaslužuju bolji tekstualni i rediteljski kontekst. Ovo izvođenje novo sadskih lutkara, u kome je pored inventivne scenografije i lutaka, ipak bilo i dobre glume, naročito u interpetaciji Slobodana Ninkovića i Olje Vojnović, neodoljivo je podsećalo na bule varsko pozorište za decu. Aprilske kiše padaju. Festival odmiče Ali... kišilo je i nad Brestom...Za okruglim stolom

ništa novo.

VEČE BILJANE KESKENOVIĆ

Utorak pre podne. Kiša. I dobra predstava za decu: Tramvaj u žitu.

Pripovedač, romanopisac, novinar iz Subotice Boško Krstić. napisao je sasvim moder nu bajku, "Tramvaj u žitu". nesvakidanšnju Alisu u okruženju modernih, gradskih vremena. Lucidnu, vickastu, primerenu nervoznom duhu epohe u kojima sazrevaju i prezrevaju mladi, deca i oni koji su jošu vek to. To njegovo zavirivanje ispred i iza ogledala jave, u svet mašte. sa elementima skrivene vaspitnosti, mladi reditelj Predrag Štrbac je pretočio u žestoku predstavu, povremeno neuralgičnu, u rok ritmu, sa elementim surovosti, slenga i furioznosti koji, doduše, nisu strani ni najmlađim. Ispričana rediteljskim rukopisom radikalnog pronica nja u realističko- fantastičan svet u kome žive savremena deca, koja odrastaju uz "cartoon network". Krstićeva se proza, u kojoj tramvaj zamenjuje zmaja, kao da dobija na genera cijskom ubrzanju, te se njegova pouka o tome kako se leče savremeni strahovi, ali ne i nasilje i netrpeljivost, u režiji Štrbca, likovnom dizaj niranju Erike Janovič i muzici Kornelija Kovača, pretvara u izvanserijsku predstavu za decu, mlade ali i ostale sa dovoljno otvorenim duhom. Sa mogućnošću da se ne svidi onima koji pozorište za decu i dalje klasično doživljavaju. Lagane seksualne aluzije, po mom su mišljenju bezazlenije od surovosti iz sveta crtanih filmova. Petar Konkoj, Neda Miljković i Olivera Begović zapaženiji su od ostalog dela uigrane ekipe Dečijeg pozorišta/Dječijeg kazališta/ Gyermekszinhaz iz Subotice.

Popodne. Sunce. Veče: Bravure Biljane Keskenović

U somborskom izvođenju crne komedije "Paradoksa" Nebojše Romčevića, ili je to možda već i groteska, o našim mentalno-politikantskim resursima, koje ni petooktobarski događaji nisu bitnije preoblikovali, to više nije predstava koja sluti samo novi društveni kvar, kako je to izgle dalo posle premijere - danas je to već komad sa ozbiljnom dijagnoza stanja u društvu. Za nas sve zajedno - to je blizu najave ponovljene katastrofe, za delo i pisca ovo je izvođenje dokaz i signal da je profunkcionisalo i duplo dno "Paradoksa". Negativna utopija je na delu. Iako Romčević dramsko-satirične žaoke upire prema ovdašnjim intelektualcima, i kao da je u početnoj nameri u pravu, sklop drame. danas, u somborskoj izvedbi, i maestral noj igri Biljane Keskenović, bračni par intelektualaca, koji uzgred budi rečeno, osim titularnih odrednica, od pisca, za to ne dobija dovoljno "staleških" atributa, više je žrtva nego isključivi krivac za društvenu katastrofu u kojoj, ipak, dovoljno paricipitraju. Keskenovićka, pa i Saša Torlaković, Katu i Leku psihološki i menta litetski sasvim opavdavaju i ozbiljno dovode u sumnju piščevu tezu da društvo nije toliko krivo za sopstvenu sudbinu koliko su mu za to krivi intelektualci. Oni, intelektualci, kod nas, ipak. nikad nisu bili suviše značajni! U promišljenoj režiji Egona Savina, koji je na Aleksandru Popoviću valjano izučio mentalitet nas ovdašnjih, a u praksi dovoljno puta proverio domete političkog teatra, Romčevićev tekst je bljesnuo univerzalnijim zahvatom u nacionalnu svest. Od (po lu)komične priče o izneverenim idea lima, delo je postalo paradoks, čak paradigma sudbine ovda šnjih intelektualaca. Ili, možda tačnije, pseudointelektualaca, u kontestu sveopšte društvene hajdučije. Kao da reditelj nastavlja tamo gde je pisac zastao?

Rekoh - Biljana Keskenović! Ona decentnom, preciznom i stilizovanom, do granice fizič kog teatra, pomaknutom glumom uspostavlja brilijantnu parodiju malograđanskog, pora ženog, intelektualca danas i ovde. Uz dobru asistenciju Saše Torlakovića, i pomoć Srđana Aleksića, Davida Tasića-Dafa, Ivane V. Jovanović i Dubravke Kovjanić, u već viđenim sceno grafskim reše njima Marije Kalabić, ona i reditelj grade efektnu predstavu kojoj se više smeju oni koji se u njoj nažalost ne prepoznaju.

Dogodine u isto vreme

Dramom Aleksandra Popovića "Svinjski otac" u izvođenju pozorišta iz Kruševca, u režiji Egona Savina, inače ovogodišnjeg dobitnika nagrade za režiju somborska predstave ’’Para doks’’, sa brilijantnom Jelisavetom Sabljić u glavnoj ulozi, 56. Festival profesionalnih pozo rišta Vojvodine je okončan na najbolji moguć način - trijumfom igre, emocije i glume. Kruševačka prerstava bila je lep poklon nagrađenima i zrenjaninskoj publici. Započelo je pre sedam dana, takođe efek tno, prikazivanjem opere-drame-mjuzikla ’’Sulamit’’Narodnog pozorišta/ Narodnog kazališta/ Nepszinhsz iz Subotice, koja je jučerašnjom odlukom žirija bila proglaše na za najbolju predstavu Festivala. Između ova dva izvođenja odvijao se bogat, razno rodan, stilski, tematski i po kvalitetu dosta ujednačen program dramskih, i teatralija za decu. Publika je bila zadovoljna: u pozorištu je bilo bolje i sadržajnije nego u svakodnevnom životu. Učesnici su dobro primljeni, pozdravljeni i ispraćeni. Organizator je bio bez većih

problema i propusta. Mediji, izuzev glavnih. Prestoničkih, korektno su pratili i ocenjivali Festival. Premda je kulturološki gledano zasluživao veću promociju. Selektorka, Dušica Pejović, svojim izborom nije razočarala gledalište, pa ni pozorišta, jer

je za svih sedam dana nije viđena ni jedna slaba predstava. Za razliku od prošle godine. To što su u njenim eksplikacijama pri obrazlaganju izbora, neke predstave lepše opisane, nije selektorkina krivica ili preterivanje. Pozorište se, oduvek, svaki put izvodi prvi put! Glumci su ljudi. Festival je trema, inspiracija, dan indisponiranosti. Dušica Pejović je bila, dakle, kompetentan, dosledan i pomalo naivan selektor, jer je sa mnogo emocija pratila razvojni put svoje (re)prezentacije. Rekoh, publika je dobro i skoro znalački regovala na predstave. Izostanak gradskih oficijelnih, snobovskih i kvazi intektualnih reprezenata Festivalu nije odmoglo. Gradu i njima samima – možda. Žiri? Nagrade su dodeljene skoro na jedini moguć način. Jednoglasno, sa manje estetičkih a više podrazumevanih personalnih kompromisa. Odlučivalo je, po mom mišljenju, više uverenje koje počinje sa pitanjem: kako ne dati nagradu... a manje konstatacija: ovo je brilijantno. Ali, kada se u svakodnevnom životi tom logikom odlučuje, prezadovoljni smo. Zašto onda ne bismo bili zadovoljni i na jednom pozorišnom Festivalu. Jer, kako ne dati nag radu za najbolju predstavu delu "Sulamit" kad ima vrsnog reditelja, sjajnu muziku, većinu dob rih glumaca a najbliži konkurent baš nije dao maksimum. I tako dalje... Biljana Keskenović je zaista igrala nadahnuto i zrelo, Egon Savin je "spasao" Romčevića iz "plićaka" i pomogao Keskenovićki i Saši Torlakoviću. Jovana Stipić je zaista iz '"žrtvovanog" dela ansambla Srpskog narodnog pozorišta, izbijala kao neukroćena personalnost. Kao što bih ja, na bilo koji način, istakao i maštovitu hrabrost Predraga Štrbca iz istog Šekspira. Likovni radovi Jelene Milić Zlatković su izuzetni, kao i oni Jasne Badnjarević i Juraja Fabrnja iz’’Učenih žena", kojima se nije posrećilo. Muzika Andraša Bakoša nije ništa slabija od one koja Bregovića proslavlja kroz Evropu. Jedino i dalje mislim da je "Ples na praznik Lunase" predstava koja će, ipak, plesata samo jedno leto. Kod nagrade za mladog glumca razmišljao bih i o Dubravki Kovjanić, odnosno Igoru Pavloviću a posebno Goranu Jeftiću. Ali nikad nije kasno za nove nepravde... I na kraju, ali ne i poslednje: Festival koji prikaže dve nage žene I jednog isto takvog muškarca nikako ne može biti loš!

57. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine

OPET NAS NEMA

Na predstojećem 57. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, kome je treći put uzastopno Zrenjanin domaćin, po drugi put neće biti dramske scene pozorišta grada doma ćina. Nesvakidašnje, neprijatno ali već i simptomatično. Suviše učestalo da bi bilo slučajno. Po meni alarmantno za ljude koji rukovode pozorištem ’’Toša Jovanović’’. Najviše za one koji se nazivaju umetnički rukovodioci. Bez obzira što se smenjivali, kao i upravnici. Međutim, ni oni koji su birali učesnike Festivala, pored izostavljene učtivosti, prema domaćinu nisu pokazali naročitu oce njivačku doslednost. Naime, 2005. godine u festivalsku konkurenciju nije ušla predložena zrenja ninska predstava Ibzenovog dela Graditelj Solnes. Selektor je te godine bila pozorišni kritičar i teatrolog Darinka Nikolić. A posle odgledanog izbora jedno dušna konstatacija stručne javnosti bila je da su barem dva izvođenja bila slabija od neuvrštenog zrenjaninskog kandidata. Koji je, istini za volju bio predugačak. Dušica Pejović je 2006. odabrala Molijerove ’’Učene žene’’ koje su potom bile u vrhu fes tivalske konkurencije. Ovogodišnji izbor Radoja Čupića opet je bez predstavnika domaćina ( dramske scene ’’Toša Jovanović’’). Čehovljev ’’Višnjik’’, koji nije bez mana, naprotiv, ali nije ni slab. Preostaje nam da sačekamo da protutnji Festival da bi smo konstatovali koliko je selektorov izbor održiv i konsekventan. I u oba slučaja da budemo nezadovoljni bez obzira što su lutkari zastupljeni na 57. Festivalu sa dve predstave

Ako se, naime, pokaže da je u festivalskom izboru bilo lošijih predstava, žalićemo što nismo bili vidnije bolji. U suprotnom, valja staviti prst na čelo i zapitati se kako nam uspeva, sa veoma darovitim ansamblom, da od tri Festivala dva posmatramo samo iz gledališta. Izostanak sa Vojvođanskog festivala nije smak sveta ali je posle uvida u vojvođansku pozorišnu praksu, ipak je prilična blamaža. Ili nas možda selektori mrze...

DNEVNIK UTISAKA

U danu kad Festival treba da počne kao da se oseća diskretan ali jasan utisak kako se Zrenjanin već pomalo zasitio manifestacije na kojoj od tri seanse dvaput jedva učestvuje. Što za ovaj grad nije ništa novo – on i inače tako deluje, i prolazi. Proleće je u punom jeku, ho tel se re novira, a gradska se ’’elita’’ navodno sprema za pozorišne dane.

Pre zvaničnog početka, u prostorima Narodnog muzeja otvorena je izložba ’’Pozorišta Voj vodine’’. U redakciji Pozorišnog muzeja Vojvodine sastavljen je vizuelno-edeukativno korektan pregled i presek istorijata ovdašnjih teatarskih kuća. Raspoređena nažalost po hodnicima, pasa žima i budžacima Muzeja, građa je dobila neočekivanu ’’nadrealnu’’ struk turu. Srećom, prateća monografija-katalog izlozbe, na reprezentativan i obuhvatan način uložen napor čini smislenim i konzistentnim.

Posle otvaranja Festivala, u kome su učestvovali glumci Snežana Kovačev-Čelar, Zvonko Gojković i konačno i Novak Bilbija, koji je i zvanično otvorio ovu pozorišnu smotru, predstavili su se glumci pozorišta ’’Deže Kostolanji’’ iz Subotice. Oni su zdušno, anagažovano i izrazito ekspresivno odigrali ’’Tango’’ Slavomira Mrožeka. Priču o sukobu generacija, koji se u katarzi pretvara u tragediju suočavanja sa sami sobom, nastalu u vremenu totalitarizma u Poljskoj, napisanu u grotesknom molu, reditelj Puškaš Zoltan pokušao je da pročita sa neurlagičnim sinkopama da našnjeg vremena, koje je izvan ideoloških stega ali u izraženim civilizacijskim zjapovima. Bez namere da bilo šta menja u sistemu Mrožekovih postavki, Puškaš je pokušao da unošenjem dodatne violencije, buke i besa, nagovesti odnos modernih vremena i komunističko-građanskog nasleđa. Koristio je za to prevashodno aluzivnu scenografiju, muziku, kostim. Međutim, rezultat planiranog pomaka je jedino i delimično bio vidan u igri mladog ansambla. Koji je, sledeći svoje instinkte i nagoveštena umeća, skicirao niz upečatljivih grupnih i pojedinačnih ostvarenja. And rea Eredelji i Aron Balaž su bili predvodnici ove poletne i posvećene ekipe. Lep pokušaj i napor. Dok je celina predstave patila od izostajanja smislenije elaboracije novog čitanja Mrožeka.

Dan drugi.

Prepodne. Sunce i povremeni nestanci struje. Duhovitu, savremenim jezikom ispičanu bajku Tode Nikoletića ’’Začarana lepotica’’, o pomalo feminiziranom princu i, s razlogom, mrzo voljnoj princezi, u produkciji Pozorišta mladih iz Novog Sada, Miloš Jagodić je postavio čistim i akademskim rukopisom. Prepoznatljiva i dobra muzika Gabor Lenđela. Na jupečatljiviji utisak u lepo prihvaćenoj predstavi ostavio Saša Latinović kao čarobnjak Gaja.

Utorak veče. Svakodnevni život iskoračio na pozornicu. Onaj neprijatan. Opor. Uznemiravajući. U

predstavi Somborskog pozorišta ’’Poslednja smrt Frenkija Suzice’’. Surova i potresna priča o nasilju u porodici. I socijalnoj bedi. O običnom životu koji nikako da stigne na red jer nas navodni patriotizam i njegove zablude već decijama zamajavaju. Ovaj komad Slobodana Vujanovića pri pada grupi tekstova koji se mogu posmatrati kao srpski prestavnici evropske ‘’neobrutalističke’’ dramaturgije. Drastičnost zbivanja i stvarnog značenja unutar pozorišnje igre, brutalnost, očaj, mentalni raspad, autor hotimice uvija u stereotipe stripova, persiflažu i oporo-smešnu grotesk nost. Kokan Mladenović, zadivljujuće precizno, sa dovoljno teatara lizacije i stilizacije banalne sadržine, kontrolišući impute naturalističkog, uspešno gradi artistički polifonu predstavu u kojoj katarzičnost deluje i kao emotivnost sa zadrškom. Roditelje, iz kojih dolazi socijalni i mentalni pakao, dosta realistički igraju Marko Marković (jednoznačnije) i Kristina Radaneković ( slojevitije) dok u ulogama dece, sa manje-više dobro doziranom infalatilnošću i karikaturalnošću, nastupaju Milijana Makević, Branislav Jerković i Bogomir Đorćević, od kojih je potonji najplastičniji u postizanju tragičkog utiska. Scena Ma rije Kalabić bila je važan deo dramatrugije.

Sreda. ‘’Istorija komunizma’’ u interpretaciji Ujvideki szinhaza. U više prostora Kulturnog

centra dvadesetak glumaca, sa mnogo energije, poleta i uverenja pokušavali su da ožive tekst Matej Vin šnjeka o godinama u kojima smo bolovali od totalitarizma. Pokušavali ali ne i uspeli do kraja jer je rediteljka Anka Bradu isuviše poštovala preobiman i dramaturški monoton predložak rumun skog pisca, čija je spoznaja pošasti staljinizma ipak drugačija od naše. Koja takođe nije zanema riva. U zrenjaninskom izvođenju komada ’’Istorije komunizma - prepričana duševnim bolesnici ma’’ bilo je previše opštih mesta, ponavljanja sličnih scenskih efekata što je ozbiljno ugrožavalo izuzetno efektne masovne scene kao I glumačke bravure Atile Girica, Silvie Križan, Atile Nemeta i Arona Balaža.

Četvrtak pre podne. Vetar i prohladno vreme. Zrenjaninski lutkari i ‘’Korak po korak’’. Gledajući je s vre

men skom distancom, u odnosu na premijeru, i pred različitom publikom, kao da se nameće

zaključak da ova, inače korektna, predstava ima određenih problema sa brzinom uspos tavljanja pravog kontakta sa publikom. U ovoj scenskoj igrariji, sa preplitanjem edukacije i nonšalancije, Drago slav Todorović, kao tekstopisac, polazi od namere da duhovito i vedro prikaže ono što ni deci nije sporno – istoriju kretanja. Šteta što, isti on, kao reditelj taj ’’strip’’ nije razigranije i sažetije postavio. U odnosu na premijeru, ipak, glumci su bili mnogo ujednačeniji.

Večernji termin tog četvrtka dosta uspešno su ispunili glumci iz Narodnog pozorišta iz Subotice. Veoma angažovano, nadahnuto i sa mnogo energije i veštine odigrali sz tekst savre menog pisca iz Hrvatske Borisa Senkera. Ovaj dramski pisac i teatrolog je pod naslovom ’’Fritz spiel’’, složio spekulacije, varijacije, stilske vežbe, odglumljene eseje, mini opere i operete, balet ske fragmente, monologe i ko za šta još, a sve, na temu Krležinih ’’Glem bajevih’’. Ovaj barokni, pompezni, duhoviti i učeni omaž Krležinim fascinacijama iz pur gerskog života, koji ima samo jednu manu – centripetalno se obrće do u nedogled, režirao je Robert Raponja kao hibridni dramski postament. Demonstrirajući zavidne žanrovske veštine, dobro se snalazeći i u scenografski zahtevnim zadacima, precizan i podsticajan u postavljanju glumačke igre, koja je od komedije preko tragedije stizala do koreodrame, pantomime odnosno parodirane opere, Raponja je jedino gubio bitku sa tajmingom. Zapravo, možda je trebalo više da respektuje duhovitost Senkerevu a manje da tolerišu njegovu rastrošnu učenost. No i pored toga, sve što smo videli bilo je solidno i do kraja čisto realizovano, dok su Jovan Ristovski, Đorđe Simić i Ivana Fotez pokazali zavidne glumačke (pevačke i igračke) veštine kao i impresivnu scensku izdržljivost.

U petak je pre podne Lutkarska scena domaćina Festivala prikazala komad Mora Ferenca ’’Zimogrožljivi kralj’’, simpatičnu priču o putujućim glumcima zagubljenim u Netražiji. Preds tava namerno siromašna dekorom i rekvizitom, sa mnoštvom etno-elemenata, neka vrsta ’’salašarskog pozorišta’’ za decu, simpatično je dejstvovala kroz priručnu scenografiju i rekvizi tu Erike Janovič, zaogrnuta muzikom Feliks Lajka i pažljivo vođena rukom rediteljke Irene Tot.

Veče je u petak pripalo Kikikđanima sa izvođenjem ’’Pokondirene tikve’’ J.P. Sterije za koje je reditelj Marko Manojlović rekao ‘’da je ova predstava njegov najstudiozniji rad dosad i da je uspeo da sprovede potpuno novi koncept klasičnog Sterijinog teksta’’. U nameri da socio-kul turološki sukob na relaciji pomodno-tradicionalno-mentalno pomeri u Feminu korist, on je zami slio da ovu klasičnu komediju izvrne na unutrašnju stranu, što je legitimno (ne po prvi put), ali za to treba mnogo umeća i znatno više preciznosti od onog što je Manojlović ovog puta smogao. I pretpostavljene glumačke snage u ansamblu. Međutim, jedino je Vesna Čipćić uspela da ne potone u proizvoljnost rediteljskih psihopatoloških karikatura, čemu su bili blizu i Dušan Felbab pa i Gordana Roščić. Scenu je, čudom, potpisao Miodrag Tabački, kostimi Lane Cvijanović u rasponu od kreacije do proizvoljnosti. Muzika dobra ali jedva čujna! Sterija se, dakle, može svakojako pročitavati, međutim za dobru predstavu nije dovoljno – samo smeti.

Subotnje pre podne je ispunio je Hernjak Đerđ koreo-bajkom ‘’Vila Jelena i Arđel’’. U saradnji sa pro

verenim kompozitorom Bakoš Arpadom, uz koreografiju Tamare i Rolanda Brezovskog, u furioznoj etno-mitološkoj igri zvuka, plesa, pokreta i svetla, deci je ponuđen neverovatan spektakl veštine i le pote. Šteta je što ovu plesno-muzičku gozbu nisu posmatrali odrasli. Više je za njih. Čak im ni bajka ne bi smetala.

Smešteni na scenu, kao u kutiju za uspomene, gledali smo predstavu ’’Ema’’ koju je po prozi i biografskim beleškama Čat Geze veoma suptilno i decentno složio reditelj Fekete Peter. Istim stilom, strpljivo i precizno Fekete je napravio i ovu uzbudljivu predstavu punu surove nepo srednosti i guste atmosfere. U sažetoj i izvrsnoj scenografiji. Te večeri u subotu gledali smo verovatno najbolju predstavu Festivala na kome je, ipak, posle odgledane selekcije, po našem mišljenju bilo mesta i za ’’Višnjik’’ domaćina.

FESTIVALSKI DNEVNIK 58. OKUPLJANJA PROFESIONAL NIH POZORIŠTA VOJVODINE

''HEROJI'' NACIJE I OSTALI AUTSAJDERI

U društvu, koje kao naše, prolazi kroz ozbiljnu krizu morala i autentičnosti, moto selekcije 58. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, kako ga je formulisao Ljubo slav Majera - u potrazi za moralnim anfasom - deluje skoro kao nemoguća misija. Zato i sama pozorišna potraga za njim, moralom, makar iz profila, jeste privilegija u kojoj je grad Zrenja nin mogao da učestvuje ovog aprila.

ponedeljak 14. april

Kao i prošle godine: predstavu za decu, kojom je Festival započeo pre zvaničnog otvaranja, pratilo je sunce. Lepo jutro u aprilu. ''Hrabri krojač'', zapravo ''Vitez Szabocska'' u izvođenju zrenjaninskih lutkari, na mađarskom jeziku, efektnije je izvedena pred stava od one na srpskom istog pozorišta. Iako su trojica aktera isti, ima razlike: Kardoš Kristijan, bolji nego ranije, a bilingvalni Danilo Mihnjević i Poša Andrija, uverljivi. No ve, Irena Tot, Farago Tinde i Kovač Hajnalka, u dobrom (s)nalaženju. Predstava je igra na sa više tempa, što je mogući uticaj Irene Tot, kao asistenta režije. Bodor Judit je u kos timima i skicama za lutke uspešnija nego u scenografiji. Bio je ovo, dakle, skriveni ekspe riment Šramo Gabora, unutar klasične lutkarske predstave. Više značajan nego efektan!

Veče prijatno. Ispred pozorišta muzicira kamerni sastav. Na sceni, prvo otvaranje. Otvara Festival Ljuboslav Majera, reditelj, i ovogodišnji selektor. Potom su nastupili do maćini sa ''Herojem nacije'' Ivana M. Lalića, ili tačnije Egona Savina, koji je, u ovom slučaju, više od reditelja. Posle premijere zapisao sam kako je reč o rediteljskom umeću da se iz sitnorealističkog detalja, ili ikonografskih recidiva bliske nam istorije, savremena Srbija raskrečena između komunizma, parasocijalizma i hibridnog evropejstva, ''fotografiše'' u aktuelnoj ''boji i koloru''. Sa merom i preterivanjem koje tu stvarnost čine održivo tupom, smešnom i gorkom. U tom alhemičarskom poslu Egon Savin je banalnost pretvorio u životnost, uopštenost u zakonomernost, bizarnost u apsurd. Scenografija Mio draga Tabač kog ove elemente diskretno podvlači i pretvara u likovne putokaze.

U festivalskom izvođenju je bilo sve baš tako. Samo još preciznije i uverljivije. Glumci su se razigrali ali ne i opustili. Jovan Torački i Jugoslav Krajnov, još doradili svo je likove, dok Sanja Mikitišin i Nataša Luković i dalje uspešno kontrolišu osvojen glumački prostor. ''Heroj nacije'', komad na granici komičnog i tragičnog, korača ka nagrada ma.

utorak 15. april

Pre podne izložba nostalgije iz pozorišnog arhiva domaćina. Potom promocija knjige glumca Stojana Notaroša. Knjiga dosta isključiva i pomalo konfliktna. Ali, potreb na. Kiša, sve do večeri. Uveče, Somborci sa komadom, u delovima, ''Via Balkan''. Tri autora, Biljana Srblja nović, ''Putovanje'', daleko od njenog renomea i strasti, Nenad Jova nović, ''Nigde drugde'', emotivno-nostalgično - već viđena emigrantska priča, Maja Pelević, ''Putokaz beskrajno blizu/ beskrajno daleko'', moderno otvorena fabula sa prekoviše opštih psihološko-političkih mesta. Scenografija (Vesna Štrbac) jedinstvena i u elementarnosti, izazovna. Kostimi (Irena Mirković), neprimetni. Reditelji: Gorčin Stojanović je isuviše respektovao samo prosečan rad Srbljanovićkin, Lari Zapa, valjano pročitao Jova novića i dogradio ga, dok Kokan Mladenović ostaje u Pelevićkinom darovitom zatvorenom, prestilizovanom krugu. Glumci: Ivana B. Jovanović, gipkija od partnera, Kristina Radenković slojevita, dok Biljana Keskenović, kao detalj u predstavi, živopisna i ''jaka'', dok u celini - štrči. Jaki reditelji, dobri glumci, nažalost, u ne baš reprezentativnim delima modernih autora.

sreda 16. april

Pozorište mladih Novi Sad prikazalo je koreografisanu frazu o ljubavi, koju je adaptirala i režirala Emilija Mrdaković. Šta je adaptirala nije jasno, jer osim ideje taman dovoljne za desetak minuta, muzike i malo songova, ostalog ni nema. Tek poneki stih Pere Zupca. I dobra igra Slavice Vuletić. Problem sa ''Dinom i oblakom'' je u tome što svega ima

dovoljno samo za par minuta. Za školski odmor. Veoma lepog ali premalo za ceo ''školski čas''.

S večeri, opet Maja Pelević, SNP i ''Ja ili neko drugi''. U mom osmom redu, ras koš ženskih parfema. Na sceni postmoderna, ali ona sa emocijama i pravim moralnim di ferenciranjem. U drami koja se događa negde izvan, u značenjskom preplitanju truman ke potovske igre hladno-toplo, žrtva i nasilnik, otac i majka, i svakojaki puk, izvrću povre meno svoja naličja. I kad se sve sabere, kao da Maja Pelević hoće da kaže, kako je u osnovi, u javnom životu skoro sve lažno. Osim pojedinačne traume. Kokan Mladenović, u najčistijoj svojoj režiji do sada, sve potapa u medijski ratsvor, pretapa svetove, poštuje glumačku raz ličitost i veruje autoru. Uz pomoć antički osmišljenog hora.

Jasna Đuričić glumački oličava sve vrline ove uzbudljive predstave. Ona je maksi malno otuđena, emotivno ispražnjena, teatralna i samoživa. Tek u dodiru sa njom, sve do bija pravu boju i ime. Po logici paradoksa! U odličnoj predstavi koju je pratio muk u gleda lištu, koje se prepoznavalo. Dok su parfemi carovali. Kao ironija i parodija.

četvrtak, 17. april

Jutarnji termin je pripao domaćinu. Lutkarima. Igran je ''Trči, trči, Trčuljak''. Tek st koji je napisao Jovan Caran, jednostavan i funkcionalan, iako ne bez pedagoških alu zija, posluzio je istom kao baza za rediteljski postupak koji prevashodno počiva na razig ravanju animator skih veština. U vrsnoj ekipi glumaca-lutkara, zahvaljujući i priči, najviše su se u animaciji iskazali Nataša Milišić i Danilo Mihnjević, čija su poneka animatorska rešenja prave parade duhovitosti i veštine. Predstava, baš za decu, ekipe koja to dobro radi.

Veče provedeno na sceni. U okruženju glumaca. Prevod na video-bimu. Pozorište ''Kosztolányi Dezső'' iz Subotice igra predstavu ''Urbi et orbi''. Jezički sloj prestave, sa šokantnom otvorenošću, primam, nažalost, prepričan. Kao eho, bez boje i ukusa. Glumci igraju stanja krajne otvorenosti. Granica unutrašnjih dilema se mnogostruko prelazi. An drea Erdelj, kao Žuži, fizički i psihički iskače preko svih granica artističke fikcije. Prate je u stopu Marta Bereš, Imre Alek Mikeš i Arpad Mesaroš, igrom koja nalikuje na čas anatomije. Duše, morala, vere, emocija i - genitalija. Čin blizak pozorištu ali ipak više ritual ili nemislosrdna igra istine. Ponekad sve zaliči na isterivanje đavola, u čemu je re ditelj Urban Andraš egzorcist i terapeut.

petak, 17. april

Jutro vetrovito i hirovito. Puna sala tolerantne dece. Dečije pozorište iz Subotice igra ''Čovečuljka''. Bez teksta, iako na afiši piše da se igra na mađarskom. Fabula jedno tavna: čovek je smrtan ali... Monotoniju donekle sprečava poigravanje sa hartijom koja je opšti materijal. Ako su deca shvatila poruku, tim bolje...

Uveče, autobusom, u industrijsku zonu: u halu ''Minelovu''. Ujvideki Szinhaz izvo di ''Rocky horror show''. Muzičko pozorište bez ostatka. Rok operu Ričarda O' Brajana, koja je u libretu i karakterima parodija horora, idola i seksualnosti, a u režiji Viktora Na đa,sve je sagledano kroz travestiju kao pogled na svet, glumci - pevački, igrački, i nešto manje, dramski - igraju kao da im je ulog život. Na granici ne samo artističke ekstaze. U tempu koji poništava i slične holivudske interpretacije, muzikalnošću, energijom, psiho-fizičkim pretapanjem, Balaž Aron, ukupnim utiskom, Kereši Ištvan, pevanjem, Mađar Atila, Andrea Janković i svi ostali, izgovorili su scensku, manje i čisto pozorišnu, misao koja je zrenjanisku publiku dovela u stanje slično kolektivnoj hipnozi. Energija, nostalgija i muzika su trijumfovali. Sve je bilo bolje i jače od stvarnosti koja nas je već u autobusu sačekala.

subota 18. april

Prvo, predstava '' Kameno srce'' Dečijeg pozorišta iz Subotice. Do didaktičnosti ogoljena fabula Vilhelma Haufa. Na tako ''hendikepiran'' tekst došla su minimalistička scenografija i kostim, što stvara dosta zagušljiv scenski osećaj. Jedino osmišljenija, slo jevitija i intrigantnija igra Nede Miljković, donekle i brzina promena, čine ovu predstavu podnošljivom. Kako li je tek bilo deci koja su odrasla na zrenjaninskom lutkarskom ume ću. Odmah posle predstave, prava provala oblaka. April je, uostalom, nestalan mesec!

Večernja predstava i ''Sabirni centar'' Dušana Kovačevića i Pozorišta iz Subotice. Crno-humorna drama iz drugog ešalona savremenog klasika. Andraš Urban, reditelj koji voli da pomera etablirane standarde i, naročito, glumačke granice, bez znatnijih teks tualnih inter vencija, ubrzava događanja, uvodi kolektivnu igru, glumce motiviše da izađu iz stereotipa. Ali, sve ostaje u okvirima onoga što ansambl može. Jovan Ristovski, Lju biša Ristović, Jelena Mihajlović - malo više od ostalih.

I pre nego što žiri kaže svoje: Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada je najubed ljivije formulisalo stanje današnjeg morala ( anfas i iz profila), zahvaljujući Maji Pelević, Jasni Đuričić i Kokanu Mladenoviću. Najveću scensku energiju, muzičku perfekciju i ubeđenost donela je predstava ''Rocky horror show''. Čak i da je bilo više, pravih, sceno grafija izbor je - Miodrag Tabački. Najprecizniju režiju, čak i u poređenju sa Mladeno vićem, potpisao je Egon Savin, ali sa tekstom koji to jedva izdržava. Kod muških epi zoda, Jugoslav Krajnov dominira, kod žena je to Kristina Radenković. Predstave za decu, iz određenih razloga, ne bih poredio. Festival će, ipak, biti zapamćen po barem tri nesva kidašnje predstave i odličnoj organizaciji.

O ''pravim'' herojima nacije, (para)poliitčarima i politici, pozorište ovog puta nije govorilo. Ostalo je da to urade insajderi!

59. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVO DINE

Todor Manojlović

uvod

Danas počinje FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE. 59. po redu. U Zrenjaninu, po 18. put. Petu godinu uzastopno. Prvi je održan davne 1947. u Novom Sadu. Grad domaćin očekuje Festivalske dane kao vremešan ali i dalje radoznao teatarski i kulturni centar, u kome je prva pozorišna predstava držana još 1787. godine. Izvršni organi zator ovog prestižnog Festivala je pozorište ’’Toša Jovanović’’ koje to ime nosi od 1946. kada ga je ponelo na predlog značajnog modernističkog pisca Todora Manojlovića, rođenog u ovoj sredini. Pesnika, kritičara ali i dramskog pisca poznatog po drami CENTRIFUGALNI IGRAČ.

U ovom je pozorištu 1952. veliki srpski prozni pisac Pavle Ugrinov, tada još Vasa Po pović, režirao je komad Lope de Vege ’’Vitez čudesa’’ kao svoju diplomsku predstavu. Da bi

kasnije, sa Beketovim ’’Godoom’’ u Beogradu postigao svoj najveći pozorišni uspeh. A po tom postao romanopisac koji je najviše od svih savremenika pisao o Zrenjaninu. Sedamdese tih godina u ovom pozorištu intenzivno režira i upravnikuje Jovan Bata Putnik, reditelj koji je anticipirao moderna teatarska vremena u nas. On je bio ’’bitef’’ pre Bitefa! Mada je kao i svi vesnici Novog doživeo privremeni poraz u dvomeču sa palankom. U koju se ovaj grad povre meno pretvara. Ipak, danas Zrenjanin, barem u kulturi, više nije provincija. Ili, najčešće to nije! I teatarski Festivali koji se nižu, dokazuju i doživljavaju se u ovom gradu kao nešto normalno, prijatno i zasluženo.

Ova sala, u kojoj se nalazimo biće fizički i asocijativni ambijent u kome će narednih desetak dana vojvođanski pozorištanci svedočiti koliko je tetarska misao danas mudrija od života, ili možda sasvim nalik na njega. Ona potiče još iz 1839. godine. Lepa i drevna. Inspi rativna i repektabilna. Sa memorijom koja je već zaumna. U njoj je glumac Toša Jovanović nagovestio svu raskoš svog romantičarskog histrionstva. Ovde su gostovale brojne srednjo- evropske trupe. Srpske. Mađarske. Nemačke. Gosti i amateri su onda, 1946. ustuknuli pred profesionalcima i domicilnim teatrom. 15. septembra te godine, predstavom ’’Stanoje Gla vaš’’ Đure Jakšića počela je sadašnja epoha.

Sava Damjanović je u ovaj sali dozivao Nikoletinu Bursaća i komandanta Sajlera, Baja Gardinovački igrao Steriju, Gorkog, Sartra. Žigon režirao Gogolja, Bata Putnik postavio ''Vetrove koji koračaju'', Branko Miličević bio mlad i buntovan, Milenko Pavlov renesansno razigran. Branimir Brstina čak statirao u ’’Revizoru’’, a Milica Radaković, Ljiljana Rebezov, Filomena Dogan i Gordana Vinokić zavodile publiku raskošem svog talenta.

U sjaju svog više puta recikliranog baroka, ovaj pozorišni dragulj sa pravom očekuje velike predstave, znalačku i odanu publiku, i glumce koji su posvećeni svojoj dramskoj sud bini. 11 predstava, iz 4 vojvođanska grada, pred mudrim sovama prošlosti, i podozrivom sa dašnjicom, proveriće sopstvenu sposobnost držanja za vazduh. U okviru projekta koji bi se mogao nazvati: Umetnost u doba krize!

*Izgovoreno za Hroniku Festivala (TV Vojvodina) 19.4.2009.

Festivalske beleške, namenjene ’’Zrenjaninskim novinama’’ koje su u međuvremenu prestale da izlaze.

Ovogišnji Festival, sudeći po najavljenom Programu, izuzetno ekskluzivan i prestižan, u direktnoj korerspodenciji sa Sterijinim pozorjem, neke predstave će odavde produžiti u Novi Sad, imao je otvaranje koje je, u najmanju ruku, bilo protivrečno. Za to se postarao Ne bojša Bradić, aktuelni ministar za kulturu, inače nekada cenjeni reditelj odnosno upravnik pozorišta. Njegovo izlaganje, pred ne baš besprekorno popunjenom salom zrenjaninskog pozorišta, nije bilo nimalo protokolarno, niti prigodno streotipno. Uglavnom, običnoj publici je bilo skoro svejedno. Šta ministar zbori. Zvaničnici Festival su međutim bili pomalo

zbunjeni. Da li se neko osetio i prozvanim – verovatno jeste ali je mudro ćutao. A šta je to gospodin Bradić zapravo rekao? Prvo se upitao Jedna od predstava će se na oba festivala ( drugi je Sterijino pozo rje) igrati u svom matičnom prostoru. Da li se to moglo izbeći? Da li se to moralo izbeći? O tome svoje odgovore treba da da struka. I mnogi su znali da je reč o SNP. Da bi u sledećoj rečenici izrekao nešto sasvim logično, ali opet ne baš prigodno i oćekivano - I treba preispitati misiju tradicionalnih institucija i manifestacija, jer država neće više finansirati ni institucije ni manifestacije koje su izgubile svoju misiju i od kojih je ostala samo prazna ljuštura... A bez potrebnog minimuma posećenosti - festivali se pretvaraju u mašine za pravljenje deficita.

Dok razmišljam o izrečenom, a možda još više o rekciji Festivalske javnosti, ne mogu da ne pomislim da Bradića, sa pravom ili ne, proglašavaju zagovorni kom ’’beogradizacije’’ kulture u Srbiji, kao i mecenom kulturnog populizma u nas. Što mi malo zamućuje celis hodnost njegovih festivalskih rečenica. Kao i tačnost adrese na kojoj ih isporučuje! Ipak, ovaj početak pozorišnih svečanost je imao i svetlu tačku: sam čin otvaranja koji je pripao prvakinji Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Gordani Đurđević-Dimić, ovogodišnjoj dobitnici prestižnih glumačkih nagrada "Žanka Stokić" i "Milivoje Živanović". Poželevši kolegama i publici dane radosti i pravog pozorišta, ona je zatražila i "pomilovanje’’ za glumce koji imaju ulogu korifeja a čiji je položaj sve teži kako kriza raste". Njen je spontani i emotivan nastup vratio u publiku neophodnu pozitivnu energiju. Koju je ministar možda i slučajno poremetio.

Radni deo Festivala započeli su domaćini izvođenjem Gogoljevog ’’Revizora’’ u autorskom viđenju reditelja Ljuboslava Majere. Povodom zrenjaninske premijere ovog dela za pisao sam: Gogolj ukazuje na neverovatne dimenzije kvarljivosti ljudskog bića, u direktnoj sprezi sa druš tvenim sistemom koji ga okružuje. Roman tako ispisan, i sa tim temama, i danas je izuzetno aktuelan. Ambijent je promenjen, sve ostalo je - gore! Međutim, kao i pre i sada je, kada je u pitanju scenska realizacija ovog nedramskog remek-dela, svaka nova postavka, a bilo ih je premalo, skoro jednaka nemogućoj misiji. Odsustvo scenskog razvoja i zapleta zahteva mno go više tetarske smelosti nego razumljivog respekta. Majera je, zapravo, u ovom Gogolju vrlo inteligentno definisao vanvremenost i aktuelnost satirične odnosno humorne dimenzije dela, odredio opseg i kakvoću glumačkih kreativnih radova, skoro bez izuzetaka držao pod artističkom kontrolom sve bitne komponente predstave, i konačno, predložak ''Mrtvih duša'' kojim je raspolagao pretvorio u relevantnu scensku dis poziciju. Bez drastičnijeg dekom ponovanja Gogoljevog romana nije se moglo više. Stvarnost pozorišta je ostala zatočenik književne metafore. Čini mi se, međutim, bez obzira što će zvučati paradoksalno, da ga je, Majera, slobodnije dramatizovao, Gogolj bi nam se doimao autentičnije!

U vrline zrenjaninskog izvođenja, bez obzira što sam u Festivalskom okruženju kri tičniji, ubrojao sam i sledeće: Čičikov, u modernoj, ne bukvalnoj, već lako podsmešljivoj, glumi Aleksandra Bogdanovića, možda najviše beži od naših crno-belih stereotipa o velikim manipulatorima iz lektire. Ovaj glumac svoj lik uzdiže izvan opšte hipertrofiranosti banalnog,

što je njegov i rediteljev uspeh. Kao da je nagovestio put kojim se možda u predstavi moglo. Jer, zlo je najopasnije kad izgleda bezazleno. Stvarnost unutar predstave mora da prevaziđe iluziju metafore, inače ostaje u vankomunikacijskom vakuumu.

21.04.

Prepodnevni program:

Počelo je i Festivalski progam namenjen najmlađima. Dečije pozorište iz Subotice, predstavom Ju, po tekstu Marine Đurić Bjelić, prvo se predstavilo najmlađoj zrenjaninskoj publici. Ostvarivši polovičan utisak. Jer, njihova predstava je više htela nego što je postigla. Dobra u delovima i elementima, kao celina nije uspela da funkcioniše na nivou ozbiljnijih umetničkih ostvarenja teatara za decu. Suviše uopštena i prejednostavna polazna priča Ma rine Đurić Bjelić, i pored zapaženog truda ostalih aktera, nije mogla da preraste u autentičan i uverljiv komad. Premda su pojedini njeni fragmenti izazivali povoljnu reakciju u gledalištu.

A današnja publika, učenici osnovne škole Vuk Karadžić, pažnjom i dobrom voljom u mnogome su doprineli da ukupan utisak koji su ostavili subotički lutkari bude ipak povoljan. U čemu je doprinos glumaca bio najveći: Svetlana Abramović, Danka Balać, Olivera Begović, Vesna Borocki, Boško Boškov i Elvira Gal, veoma dobro su se snašli u obavljanju raznovrsnih scenskih zadataka. Koja im je nametnula Biljana Vujović, kao rediteljka ovog izvođenja koje spaja pantominu, koreografske numere, lutkarstvo i verbalnu, dosta nerazvijenu, komun ikaciju. Scenski pokret Ištvana Bičkejija je, po običaju, delovao veoma kultivisano.

Bila je ovo moderno zamišljena, nedovoljno osmišljena, korektno režirana, i pošteno odigrana predstava za decu.

Večernja predstava

Kikindsko Narodno pozorište je došlo na Festival sa predstavom ''O nasilju'' koju je Anđelka Nikolić adaptirala i režirala tako što je Šekspirovog ''Tita Andronika'' upotpunila i umrežila sa motivima iz drugih drama ovog klasika ali i tezama, idejama i opservacijama nekih filozofa (ponajviše Hane Arent). Dakle, kao adaptator, neko bi rekao i kompilator, An đelka Nikolić je pokušala, više u sferi ideja a manje unutar konzistentnog dramskog rukopisa, da sačini scenski esej o pobednicima i poraženima, o ratnicima i političarima, o tranzicionim gubitnicima i dobitnicima, o patriotizmu i ideologiji, o saosećanju, i zloupotrebi žrtava, o rasvetljenim i nerasvetljenim zločinima, o teritorijalnim, građanskim, medijskim, stranačkim i

drugim ratovima koje smo vodili i vodimo. Taj pozorišni zahvat, u namerama i ambicijama deluje moderno, smelo i intelektualno hrabro ali se prilikom postavljanja na kikindsku scenu suočio sa nizom strukturnih, personalnih i funkcionalnih problema. Koji se mogu svesti na dva osnovna. Prvi je onaj koji se javlja unutar limitiranog kikindskog ansambla. Koji jeste posvećen, disciplinovan, impresioniran ali i nedovoljan. Nedovoljno predisponiran za sav raspon ideja, žanrova, lektire i aluzija, junaka i mitova koji na eseji stičkom planu ove pred stave kako-tako korenspondiraju kao delovi celine. Dok ih drugi nedostatak ovog dramata: odsustvo primerenije i dominantne akcione i socijalne utemeljenosti definitivno predaje aktere - snalaženju. U čemu, za divno čudo, neki iz ansambla i uspevaju. Kao na primer Marija Opsenica i Branislav Knežević. Ovako ambiciozan zahvat Anđelke Nikolić, Kikinđana i umetničke grupe Hop.la!, Beograd nije dosegao većinu početnih produkcijskih i umetničkih ambicije niti ostvario zaokružen rezultat. Ipak je vidno ukazao na anagažovanu pozorišnu radionicu u Kikindi. Odnosno upo zorio na dramski potencijal Anđelke Nikolić.

22.04.

Pozorište mladih iz Novog Sada se na 59. Festivalu predstavilo sa vrlo zapažen način. Za respect u obe festivalske konkurencije. Njihova‘’Uspavana lepotica’’ je na nivou ideje, adap tacije klasične bajke, i složene transpozicije u neformalan marionetski teatar, bila inovantna, precizna, duhovita i zadivljujuće profesionalna. Zadržavajući u sebi istovremeno i dovoljno artističkog entuzijazma. U ovom izvođenju sve počinje od inteligente prerade teksta, pri čemu je najvažnije bilo unošenje humorne dimenzije, koje bajci daje ovovremenost. Sledi suptilna, maštovita ali i dis ciplinovana režije Veselina Bojdeva, koji je i bajku adaptirao. Takav misaono-poetski pred ložak je nadogradila Svila Veličkova praktičnom i vizuelno pitkom scenografijom, koja otva ra prostor za kreaciju lutakama, koje u sebi nose primetan i savremen ironičan kontekst. U tak vom inspirativnom lutkarskom ambijentu Bojdeva i Veličkove, novosadski glumci: Emil Kurci nak, Marija Mitrović i Ivan Belošević, igrali su dečije junake iz davnina s anagažovanom lakoćom. U dobrom ritmu. I raspoloženju. Utisak je, ipak, da je Marija Mitrović ovog aprils kog prepodneva bila najrazigranija. I za kraj, naročito imponuje generalno scensko rešenje Veselina Bojdeva kojim je vizu elno i logički pomirio istovremenost boravka na sceni lutaka i izvođača. Bila je to prava magija pozorišta za decu.

Večernja prestava

Da nije samo za sopstveni Dnevnik, verovatno bi ovakav direktan iskaz izostavio, jer Festival je tek počeo. Ipak, ’’Brod za lutke’’ koji je napisala Mirjana Marković a produciralo Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, na zrenjaninskoj je sceni ostvario umetnički utisak koji teško da će iko dostići do kraja Festivala! Ovo teatarsko delo, na čijem se čelu našla glu mica Jasna Đuričić, teško da neko može prevazići i na Sterijinom pozorju. Ovakvo euforično zakljućivanje, dakako, pretpostavlja i ozbiljnu elaboraciju. U kojoj bi svakako trebalo da stoji: Snažna dramska poezija Milene Marković u ovom je izvođenju do bila odgovarajući pozorišni format. Sve je to bilo moguće zato što su joj glumci poverovali, prvo njoj a potom i rediteljki Ani Tomović, i naizgled besprizornu scensku zaigranost složili u pametnu, ubojitu i višeznačnu egzistencijalnu metaforu. Tragom koji vodi iz bajki, za koje Markovićeva kaže da su jako okrutne zato što je život okrutan, a one predstavljaju inicijaciju za svet odraslih, iz priče u priču, iz slike u sliku njen "Brod za lutke" impresivnom spisa teljskom imaginacijom, u skoro hronološkom maniru povezuje krug života sa krugom bajki, dok se stilski i žanrovski situacije menjaju, te bivaju nešto više ili nešto manje groteskne, karikaturalne, apsurdne, ali čak i hiperrealne. A za razliku od plejade postdramskih autora, ona se ne boji iskazivanja emocija u svojim scenskim kažama. Što su izuzetno dobro shvatile prvo Ana Tomović, potom maestralno i Jasna Đuričić. Koja se glumačkim instinktom i zavi dnim kapacitetom emotivno-ludističke različitosti nametnula kao jedino moguća inkarna cija autorkine zamisli. Menjajući se iz scene u scenu, ona odrasta, izrasta, troši se do konačne faze seksualne devalviranosti. Da bi se vratila u zlo iz bajke čime se njen put i završava. U sposobnosti da se transformiše, scenski destiliše u različita stanja tela i duha junakinje, Jasna Đuričić uspostavlja i jedan metastabilan gest: sve vreme u njenoj je igri prisutan je i jasan, realan, naturalistički odnos prema liku, ali i jedna "glumačka" životnost koja se karakteriše i komunikacijom sa publikom, kojoj usred pozorišne zbilje, upućuje poruku da je istovremeno, dok se događa pozorišna umetnost, reč i o stvarnosti. Koja će publiku i glumce sačekati i po završetku predstave. Ovo izvođenje dela ’’Brod za lutke’’, sa elementima dramske dekonstrukcije tradicio nalnog, nosi u sebi i dovoljno klasičnih dramskih elemenata, tako da završna scena ove uspe le predstave, sva od emocija, deluje logično, čak i formalno konzistentno. Valja napomenuti da je i Radoje Čupić, po kompleksnosti transformacije scenske igre, kao i delikatnom smislu za otklon od nestajanja u liku, bio na visini autorkinih intencija, rediteljkine koncepcije i strategije. Odnosno na istoj zalasnoj dužini sa glavnom protagonistkinjom Jasnom Đurićić. U ’’Brodu za lutke’’ koji jeste surovo romantičan.

23.04. 2010.

Pre podne. Predstava za decu

Domaćini su nastupili izvodeći komad Uglješe Šajtinca ''Vetruškina ledina''. Ponavljam deo teksta koji sam ispisao posle premijernog izvođenja: Dosta zahtevan posao interpreti ranja višeslojnog književnog teksta, romana, zrenjaninski, podmlađeni ansambl, uspešno je sav ladao. Kao rediteljka, Irena Tot, a ona u ovom poslu i inače najviše ima poverenja u svoje, izuzetno, lutkarsko-glumačko iskustvo, odlučila se za perfekciju animacije, zgusnuti i kompaktni scenski izraz, kao i veoma fleksibilnu i asocijativnu scensku postavku. Bugarska umet ni Blagovesta Vasileva uradila je efektnu i vešeslojnu scenografiju, zatim lutke, dopadljive, u rasponu od minijaturnih do gigantskih, realističke sa blagom stilizacijom, i kostime dobro uklopljene u kontekst ledine. Njen je rad bio zapažen, stilski utemeljen a ujedno i nepretenciozan. Danilo Mihnjević je ulogu Miša-avanturiste odigrao i animirao na visokom nivou. Tatjana Barać, kao Tekunica, dovoljno meka, dobrodušna i zaljubljena. Puž-veseljak Andrije Poše je plastično pokazao deci kako često iza prijateljstva često postoji nere alizovana ljubav.

''Vetruškina ledina'' Ugleše Šajtinca i zrenjaninskih lutkara, više je nego uspešan reper torski iskorak ovog pozorišta u savremenu literaturu za decu..

Večernja predstava

Fridrih Šiler: RazBOYnici, reditelj: Nikola Zavišić Narodno pozorište/Narodno ka zalište/Nepsihaz, Subotica

Već od otvaranja Festivala u kuloarima, onim polumetničkim, novinarskim recimo, struji fama o nesvakidašnjoj predstavi koju su Subotičani napravili po Šilerovim ’’Razbojnicima’’. I o tome kako je reditelj Zavišić već viđen za pobednika. I onda, suočavanje sa samim subo tičkim tetarskim proizvodom. Na prvi pogled to je predstava u kojoj je koja je dramski tekst vrlo radikalnom adaptacijom i preoblikovanjem, pretvoren u komičan mjuzikl, čemu tkz. po pularna kultura rado pribegava. Komad koji potpisuje reditelj Nikola Zavišić zaista jeste artis tička provokacija jer on i dramaturkinja predstave Maja Pelević, Šilerovu klasiku prevode najslobodnije u mjuzikl koji istovremeno, kao ironični kontekst(?) ima format televizijskog programa lakše sadržine. Sa voditeljima i rubrikama. Sasvim izokrenuta fabula Šilerova, u kojoj njegovi pobunenici-razbojnici postaju horda navijača-huligana, sasvim konsekventno rezultira u činjenici da se iz izvornog komada eleminišu skoro sve istorijske, filozofske i antropološke ideje. O poetskim i da ne govorimo. Dobili smo jednu proizvolju igrariju, do duše u furioznoj scenskoj ponesenosti, koja je bila maštovito i zanatski vešto obrazložena, sa orkestrom na sceni, brzim i efektnim svetlosnim promenama i sl. i vrlo solidnim izvođačkim – gluma čkim, pevačkim i igračkim - standardom (po pevačkim kvalitetima posebno se izdvaja Minja Peković). Jedina mana ovog neobavezno- otkačenog proigravanja klasike leži i činjenici da je za njeneno formamtiranje bilo skoro potpuno svejedno koji je predložak uzet za inicijalnu premisu. Šiler je tu sasvim nevažan, i nedužan! Vešto, duhovito, pomalo dosa dno jer se neke matrice isuviše ponavljaju, neobavezno, inspirativno za aktere. Možda dok traje

predstava – i za publiku. Autori verovatno misle da je ovaj obrazac - budućnost teatra. Igre bez granica i preko umetničkih skrupula!

24.04. Pre podne.Novosadsko pozorište mladih: PUK

Deca ovog prepodneva nisu bila baš naklonjena pozorištu. 24.aprila, dok je sunce ugrejalo grad. Potraga novosadskih lutkara za čarobnim biserom nije se odvijala u dovoljno ugodnom ambijentu. Međutim, predstavi ''Puk'' nije nedostajala samo pažnja publike. Koja je evidentno nestala u duhovnom ambijentu formiranom na ''Ultri'' i ''Kartun-netvorku''. Što je realnost sa kojom se stvaraoci za decu moraju na pravi način suočiti. Projekat nazvan ''Puk'', imao je na žalost sopstvene, strukturne probleme, koje je, nazovimo ga tako, loš dan publike samo još jas nije naglasio.

Ideja preuzeta od Valeri Petrova, ni pesmica ni bajka, čija dirljivost nije sporna ali ni dovoljna za celovit pozorišni komad, poetična ali i nedograđena, zavela je rediteljku Emiliju Mrdaković da poveruje kako je samo uz pomoć lutkarske veštine može prevesti u teatarsku istinu. Koju će ponuditi deci na uvid. A deca, naravno, reaguju spontano. Pozorišna ideja, koja u ’’Puku'' nije do kraja ispričana, režijom je dopunjavana, i prividno uspostavljana. Nažalost, pretvarajući se povremeno u jedva skriveno koketiranje sa dopadljivom veštinom koja sama ne doprinosi pozorišnom činu. Svila Veličkova je, naprotiv, po drugi put na Festi valu, kao kreator lutaka i scenografije, ostvarila vrlo ekspresivna i funkcionalna rešenja koja su ovog prepodneva bili kvalitet za sebe. Nedovoljan, ipak, i za celinu predstave.

Marija Mitrović, kao Lili, i Slobodan Ninković, kao Hrili, uverljiviji od ostalih, solidnih, glumaca. Muzika preglasna. I, posle svega: možda je publika bila samo na svom uobičaje nom nivou!

Večernja predstava

Pozorište "Deže Kostolanji’’ Subotica

Režirajući, a još više sastavljajući scenario za ovu predstavu, Olivera Đorđević je pošla od pretpostavke da je za modernost scenskog izraza prevshodno potrebno dekonstruisati klasičnu pozorišnu priču (tekst „Više od terapije” Kristofera Djuranga) interpolirajući u nju elemente svakodnevnog života ( u autorskoj radionici glumaca), pa tek onda pristupiti defi nisanju postprodukcionih ciljeva. Polukomični temat, farsičan, lagan i fluidno razigran prikaz lutanja, gubljenja i pronalaženja u muško-ženskim odnosima, reiteljka nadograđuje, uključe njem lične ispovesti glumaca, tekstovima inspirisanim prestižnim časopisima, kao i broj nim songovima Ovim dramaturško-rediteljskim postupkom je u izvesnoj meri usložnjen misaoni korpus predstave, ponešto su produbljene i proširene ideje inicijalnog teksta. Tako je sav

ovaj dramsko-plakatni i revijalni konglomerat dobilo na dinamičnosti i životnosti, ipak znatno manje na homogenosti radnje. Taj se nedostajući kvalitet ipak povremeno uspostav ljao najviše zahvaljući glumcima. Marti Bereš, Andrei Erdelj, Gabor Mesarošu, Imre Elek Mikešu i Čabi Rablovski. Koji su pokazali nesvakidašnju elastičnost, verbalnu i fizičku, moć kontolisane transformacije, scensku inteligenciju, smisao za persiflažu i ogromu energiju posvećenosti, činu scenskog oblikovanja pozorišne ideje. Ovih šest glumaca svojom igrom ostvarili su predstavu zabavnu, lagano ironičnu, povremeno provokitivnu. Iskrenu i do pad ljivu. Premda povremeno nekonzistentnu.

24.04.

Večernja predstavaŽ.B.P.Molijer MIZANTROP,reditelj Anka Bradu Novosadsko pozorište /Ujvideki Szinhaz

Živeti sa ljudima koje istovremeno i voliš, i mrziš, u stvarnosti koju ne možeš da prih vatiš, ali moraš. To je dualistička okosnicu Molijerovog remek-dela “Mizantrop” kojeg u Novosadskom pozorištu gledamo u skoro klasičnoj inscenaciji, u nevakišnje lepoj scenogra fiji, sačinjenoj od peska i svetla koji nam dočaravaju neku bezimenu pustinju. I dok me op činjava ta prostorna, koloristička ali i psihološka izmeštenost ambijenta koji je zamislila Florike Malureanu, odnosno nesvakidašnje svetlo Lasla Selešija i Roberta Majoroša, ostaje mi da se prisećam Pandurovićevog prevoda ovog komada jer simultani prevod izostaje. Slu tim da Anka Brada pomera diskretno žanrovsku usmerenost Molijerovu, od komedije kao us lovnoj tragici, u koju klizi glavni protagonista Alcest - Aron Balaž, do kraja posvećen izmenje noj ravnoteži ove predstave sačinjene od umreženih mikrostudija psihološki verne i nepate tične glume. Zbog pomenute jezičke indisponiranosti, bilo je ovo veče u kome su dominirali vizuelni, gestualni, koloristički utisci, slobodne asocijacije i napor intuicije i memorije. Impresivno, premda slutim da Moljerov izvornik danas ima u sebi izvesnih dramskih anah ronizama koje je režija mogla otkloniti.

26.4.

20.00 SNP, Novi Sad, JE LI BILO KNEŽEVE VEĆERE? tekst i režija: Vida Ognjenović, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Ove se večeri putovalo u Novi Sad. Da bi se pogledala predstava koju je pominjao ministar Bradić na otvaranju Festivala. Kao loš primer: Jedna od predstava će se na oba festi vala (drugi je Sterijino pozorje) igrati u svom matičnom prostoru. Da li se to moglo izbeći? Da li se to moralo izbeći? Navodno, ne staje na zrenjaninsku scenu. Ipak, bi i ta Kneževa večera. Politički i dalje veoma aktielna jer se mitomani, lažne patriote, falsifikatori istorije i danas

dobro drže. Putujemo u Novi Sad. Na prostranu scenu SNP. Vida Ognjenović razvija fresku pseudoistorije jer kako kaže Svetislav Jovanov:’’ Koristeći anegdotsku nameru grupe ambi cioznih politikanata da na petstotu godišnjicu Kosovske bitke vašarskom rekonstrukcijom storije o «kneževoj večeri» uberu poene u političkoj areni osamdesetih godina XIX veka – pri čemu je osnova intrige njihova uzaludna potraga za osobom koja će «izigravati» mitskog iz dajnika Vuka Brankovića – autorka „usput“ razobličava mitomansko rodoljublje kao kons tantu našeg mentaliteta’’. Takakav unutrašnji pamflet, kad dokument postaje apokrif a nes vesno se autoparodiranje pokaže kao otužno i nimalo benigno stanje takozvane elite, ovu predstavu detektuje kao značajnu vododelnicu ne samo umetničke istine već i kao laksmus društvenog zdravlja. Što je ona prvi put i bila u vremenima oko beogradske pre mijere, krajem devedesetih. Nažalost i danas je ovaj komad politički i mentalno veoma aktuelan, ali ne i istoj meri – pozorišno. Jer, u kontekstu čak i predstava na ovom Festivalu ovaj delo i predstava jesu proizvod klasičnog teatra, napisani i izvedeni klasično. Predstava koju smo odgledali jeste vrlo mudro sačinjena, veliki ansambl SNP je igra sa punom koncen tracijom, dekor i kostimi i muzika raskošni, režija elegantna, dovoljno višesmislena. Jedino ne mogu da se otmem utisku da scenski doživljaj treba više da bude usmeren ka estetičkim, ludističkim, emotivnim i refleksivnim receptorima. Jer se oni politički i civilizacijski, makar unutar srpskog teatra podrazumevaju. Odnosno pretpostavljam da se do etičkih i političkih paradoksa može stići i scenskim jezikom koji je moderniji. I kao da se veče posvećeno izletu u Novi Sad nije se ni moglo drugačije završiti, jer je tako i na otvaranju Festivala ’’nagovešteno’’ – na Okrugli sto posle predstave nije došao skoro niko osim voditelja i ansambla koji je prethodno uzuzetno inspirisano igrao.

KAD BI BILO

Festival,eksluzivan i elitan po teatarskoj ponudi, sterijanski oslovljen a bitefovski pro vokativan, kao da budi sećanje na trojicu umetnika koji su bili u umetničkoj interakciji sa zrenjaninskim pozorištem. I još više sa modernom umetnošću. Prvi je bio Todor Manojlović. enciklopedijski duh banatskih i bečkerečkih vedrina i magli. Pesnik, evropskih manira i vidika, koji je domicilnom pozorištu nadenuo ime po glumcu Toši Jovanoviću. Pisao teatarske recen zije a dramom ''Centrifugalni igrač'' nagovestio novo lice ove drevne umetnosti. Sledi zatim Pavle Ugrinov, koji je je još kao Vasilije Popović, sa Lope de Vegom, u ovom pozorištu diplomirao, a potom u ateljeu slikara Miće Popovića istočnoevropskom praizvedbom Beketo vog Godoa započeo novu epohu srpskog teatra. Sedamdesetih godina prošlog veka, Jovan Bata Putnik, bije u ovom gradu bitku za scenu koja ne robuje ničemu osim nesputanoj imagi naciji. Bori se protiv provincije i stramalosti. Bitku, naravno, tada gubi, ali gledajući pred stave ovog 59. Festivala, belodano je da ipak Bata Putnik pobedio. Mnogo njegovih vetrova korača danas i ovde vojvođanskom scenom.

Praveći neki zamišljeni bilans prikazanih pozorištarija, sa znatnom verovatnoćom mogla bi se napraviti imaginarna lista favorita ovih velikana. ’’Brod za lutke’’, Mirjane Mar ković, krojen je po meri znalca ženske duše Pavla Ugrinova, Jovanu Putnik bi odgovarala žestina otvorene forme dela Kristofera Đuranga u ''Terapiji'', dok bi kontoverznost adaptacije

i inretpretacije Šilerovih ''Razbojnika'' razgalila prefinjenog Todora Manojlovića. Kad bi bilo, tako bi skoro sigurno bilo!

60. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE

Moj sasvim lični Festivalski dnevnik (1)piše Zoran Slavić, književnik (ovako je trebalo da izgleda zaglavlje mojih festivalskih beležaka BILTENU, dogovoreno dan pre početka)

Preludijum.nedelja 11.4.2010.

Dok u nedeljno veče, a rano proleće prokišnjava, gledam u program nastupajućeg Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, šesdesdetog po redu, jubilarnog, pitam se ko ili šta će ga obeležiti. Naravno, vraćajući se u sećanju na prethodni, koji je nedvosmisleno obasjala fasci nantna glumica Jasna Đuričić, i kao što bi, u banatskom stili rekao Miloš Crnjanski, ’’njojzi’’, Jas ni, hvala, odgovor na moju upitanost verovatno se krije u tri predstave koje će posle ovog festi vala nastupiti i na Sterijinom pozorju. Reč je o izvođenju drame "Banović Strahinja" po tekstu Borislava Mihajlovića Mihiza, u režiji Andraša Urbana, Subotičkog Narodnog pozorišta/Narodno kazalište/Nepsinhaz, na srpskom jeziku, preds tavljanju ‘’Pomorandžine kore" po tekstu Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića, rea

lizaciji Novosadskg pozorišta /Ujvideki sinhaz, na mađarskom, odnosno nas tupu Narodnog pozorišta u Somboru sa predstavom "Nora" po tekstu Henrika Ibzena u režiji Predraga Štr pca. To je krug u okviru koga naslućujem favorite, unapred uživajući u bonusu koji ovogo dišnji Festival daje zrenjaninskoj publici. Da pre Sterijanaca zavire u bisage ovogodišnje teatarskog sajma. Strepeći pomalo da li će moji sugrađani umeti da cene takav plezir, ne mogu da sakrijem osmeh zadovoljstva što tako zavidan deo prestižne pozorišne produkcije dolazi iz vojvođanskih urbisa.

Ovaj Festival će nažalost proći ove godine bez jedne prave dame teatarskog života u nas: nema više Mirjane Markovinović. Upravnice, teatrologa, pisca, šarmantne saputnice i aktera zbivanja unutar magije koja sa scene koriguje život. Valjalo bi se setiti njenog aktivizma I osmehnutosti ovih dana dok Festival kao pokretni praznik obitava u Zrenjaninu. Koji će verovatno umeti , da iskoristim hemingvejsku sintagmu, da prepozna kome zvone zvona u pozorištu ‘’Toša Jovanović’’. Kažem to glasno jer imam neodoljiv utisak da ovaj grad neverovatno bogate kulturne baštine poslednjih godina pomalo zamuckuje kada je u pitanju prava pozorišna gozba koju ovaj Festiva nudi, i koja ove godine po izboru teatrologa i pozorišnog kritičara Miroslava Mikija Radonjića, ima respektabilnu ponudu. Ostaje da vidimo da li će biti I predstave sa tako razorno preciznom metaforom kao što je bila ‘’Brod za lutke’’ Milene Marković, I Jasne Đuričić?

Dan prvi: ponedeljak 12. april

U terminu skoro matinea, pre otvaranja, domaćini su prikazali neobičan, reklo bi se radio- fonski tekst, mlade Milene Bogavac "Gama kas", hermetičnu ali I respektablnu dramsku igru dosledne postmodernističke fakture. Beležeći izmenjeni duh vremena, stanje koje postoji između sajber stvarnosti, globalizma, otuđenosti i većnog carstva osmuđene idologije, autorka stvara dramsku strukturu koja najbolje funkcioniše na nivou senzibilnosti I iluzionizma, povre meno ironije i erudicije, dok je na izvestan način nedefinisana u sferi pozitivne dramaturgije. Njen dramski iskorak u svet totalnog govora dosta uspešno podržava rediteljka zrenjaninske predstave Irena Ristić, vešto opredmećujući simbole i putokaze autorkine dosta apstratkne kaže. Zrenjaninski glumci, izdvajam posebno Sanju Mikitišin i Jelenu Šneblić, ovom su izvođenju dali neophodnu scensku uverljivost što nije bilo lako imajući u vidu polaznu autorkinu ‚‘neprilagođenost‘‘. Ipak, lično me je najviše fascinirala zrelost gimnazijalaca koji su u većini bili publika ovog izvođenja.

Dan drugi: utorak 13. April(Pošto se za vikend dogovor sa redakcijom Biltena pokvario, slede tekstovi koje sam delimič no uradio za TV Vojvodina, ili zbog toga što sam ih sam sebi obećao.)

O Karolini Nojber, kikinđanskoj predstavi i reditelju koji glumeći u sopstvenoj predstavi pomalo zaboravlja šta mu je činiti.

Dakle, dok je pisao ‘’Karolinu Nojber’’ dramu o životu realne heroine iz istorije nemač kog pozorišta 18. veka, Nebojša Romčević je dobro uočio ‘’da je populizam u stvari vrlo tesno pove zan s militarizmom, nacionalizmom, primitivizmom, šovinizmom, dakle sa svim oblicima seg regacije drugih ljudi, nasuprot kulturnom modelu kao nečem uzvišenom, plemenitom i eliti stičkom za koji se istrajno bori junakinja komada’’. Međutim, srećom, on se nije zaustavio samo na tim iideološko-filozofskim opštim mestima pa je još suprilnije uočio vrlo delikatan psiho loško-etički plan ovog fenomena, naročito kad se ovaj sagleda iz sasvim personalnog ugla – naime često pojedinci koji se na taj način opredele u odnosu na opšte važeći neukus, primitivizam, osrednjost, na ličnom planu podlegnu isključivosti, mržnji i netolerancije koje se čak može transformisati u neku vrstu fašistoidnosti. Što latentno preti i njegovoj heroini. A sve to u ovoj drami o sudbini umetnosti u lošim vremenima, i dvostrukoj tragičnosti onih koji joj se fanatično suprostavljaju duhu epohe. Što je kao lik, Karolinu, čini višestruko značajnom. I neobično teškom za interpretaciju! Toliko o Romčevićevoj ‘’Karolini Nojber’’.

Kikindsko pozorište kao da pomalo upada u šablon biranja preambicioznih scenskih projekata. Onih za koje nemaju adekvatan glumački kapacitet. Ili, izborom reditelja bes potrebno devalviraju bolji deo sopstvenog asambla. Tako na primer, kompleksan I tragičan lik Karoline tumači Mina Stojković, koja pokazuje izvrstan smisao za melodramsko ali ne i dovoljnu psiho lošku gustinu za uzvišenost tragične krivice. Takođe, jedan od boljih kikindskih glumaca, Dragan Ostojić, ‘’raspada’’ se u maniru sirovosti I surovosti, prejak u gestu i afektu, dok Nenad Gvoz denović, reditelj ove predstave, umesto da se posveti I koncentriše na ce linu složene Romčevićeve parabole, snagu troši na oblikovanje uloge Gotšeda. Koju, uzgred rečeno, sasvim solidno definiše. Ali, u obrnutoj srazmeri sa ukupnim kvalitetom umetrničkih radova na celini ‘’Karoline Nojber’’.

Bledunjavi I nekoncentrisani ‘’Nasrtaji na njen život’’, SNP.

Martin Krimpl stvara svet koji je preplavljen surovošću i mrakom koji vreba, seva i nasrće. U Nasrtajima ne postoji „središte“ – linearno zbivanje, površinska kauzalnost, dovršen lik. Ovo postmoderno ipak delo ne gubi sposobnost da fascinira, poput kakvog neumoljivog i krvavog putovanja: kroz sumornu svakodnevicu, prezrenu istoriju, terorizam, osiromašenu a samozadovoljnu umetnost, građanske ratove, hlađenje osećanja. Dakle, to je komad kao stvoren za Anđelku Nikolić i njen esejističko fenomeloški scenski metod. Istraživanje tamne strane čoveka i društva. Ovog puta imala je i dobru glumačku ekipu SNP. Premda ne baš ne A-tim. Rezultat - nimalo impresivan. Sasvim disperzivna gluma, u kon ceptu koji zahteva savršenu ulančanost. Glumci toliko ispražnjeni da suptilniji nivoi predstave jedva funkcionišu.

PRVA POLOVINA FESTIVALA

I dalje prokišnjava ali 60. Festival profesionalni pozorišta Vojvodine ne propušta i ne popušta! Zapravo, iz dana u dan, a stiglo se do sredine ovogodišnje smotre dramskih radova pokrajinskih histriona, kao da raste intenzitet teatarskih zbivanja, odnosno kvalitet scenske magije se usložnjava i usijava. Zato je ovaj vojvođanski pozorišni festival bolji deo trenutnog ži vota u Srbiji. Danas i ovde! I ne bez zadovoljstva moram da konstatujem da se moja lista favorita, identična sa odabirom selektora Sterijinog pozorja, polako potvrđuje. Jer, posle uvod nih, manje-više uspešnih izvođenja tekstova Milene Bogavac, koja u sa dejstvu sa Irenom Ristić, daruje zrenjaninskoj publici postmodernistički torzo egizstencijalno-esenci jalne izgubljenosti, koji je pre svega zahvaljujući igri Sanje Mikitišin i Jelene Šneblić, lepo prepoznat, prikazane parabole Nebojše Romčevića o večitom sukobu polulizma i elite u drami ’’Karolina Nojber’’, koje su Kikinđani odigrali u granicama korektnosti, stižemo do predstave’’Nasrtaji na njen život’’ Srpskog narodnog pozorišta, po delu Martina Krimpla koja dramskim istraživanjem sumorne slike današnje civilizacije, pretnduje da pokaže izgubljenost individue u savremenom svetu. U glumačkoj ekipi ove predstave, kojoj permanentno pone staje žestine i koncentracije, ipak se izdvojila Milena Grujičić koja uspešno isijava iz sebe bes bespomoćnih.

U trodnevnom festivalskom itinereru zaustavljamo se kod somborske ’’Nore’’ koja fabu lom o sputavanju ženske slobode, više mentalne i emotivne, manje socijalne, uz inven tivnu režiju Predraga Štrbca opravdava ono što je selektorka sterijinog pozorja Aleksandra Glovacki apostrofirala kao glavnu aktuelnost Ibzenove drame: slobodu izbora u braku. Udvajajući klasičan tekst sa njegovim video naličjem, učitavajući time devetnaestom veku prevashodno vizuelnu dimen ziju našeg vremena, sa verom u Ibzenovu večitost, autori ove izuzetne predstave, pre svega Ivana V. Jovanović, koja figurativno ali i stvarno izvrće na naličje sopstvenu poraženu ličnost izneve rene i ponižene žene u svetu muškaraca, Lutkinu kuću, Norinu, na taj način pretvaraju u sveopšti ’’brod za lutke’’. Somborski umetnici tako na sceni zatvaraju jedan neverovatno prisutan krug socio-patologije koju teatar prepoznaje bolje i iskrenije od života. I zato, da sam nekim slučajem srpski političar od digniteta, u pozorištu bih potražio mnoštvo odgovora. Možda baš u Zrenja ninu, na 60. Festivalu pozoriš ta Vojvodine!

Predstave za decu ( za TV VOJVODINA)

Za razliku od dramske selekcije Festivala, koja se još zahuktava, u kategoriji pozorišta za decu već je prvo izvođenje postavilo izuzetno visoke standarde. Autorski projekat glumca i reditelje Jovana Carana, u pozorištu ‘’Toša Jovanović’’, ’’Guskalica’’ je originalnom idejom i vrlo dobrim izvođenjem zaslužilo respekt i uvažavanje. Po sopstvenom teksu, koji je neobične fa ture, igra unutar floskule o gubljenju nacrtanih gusaka, koristeći paradokse i jezičke bravure, preplićući humor i emociju, Caran stvara zanimljiv i nesvakidašnji pretekst za igru. U čemu se, kao reditelj, još bolje snalazi jer je uvek spreman za inovaciju i rizik. Njegova

priča o mešanju realnog i imaginarnog sveta, nacrtanog i stvarnog, realizuje se lutkarski unutar izmišljene stvar nosti, koja postoji na papiru i u njemu. Jer, u ovoj zrenjaninskoj predstavi za decu, papir, hartija, natron istovremeno su i materijal u kome i čime se realizuje ideja ali i poetsko-filozofska sup stanca koja gradi parabolu o životnim nedoumicama. Zato, netipična replika iz ’’Guskalice’’ – Ovaj momak ima proleće – predstavlja nostalgičnu transferzalu Caranove lirike o iskušenjima dečije ljubavi. Koju su mališani na ovom izvođenju prepoznali razumeli i prihvatili. Samu rea lizaciju složenih smisaonih i tehnoloških zahvata ovkve igre, zrenjaninski lutkari izvode tehnički perfektno, poletno i sa punom koncentracijom, tako da završni ples stotinu gusaka, koje je izra dio Tibor Farago, dolazi kao zaslužena kulminacija jednog osmišeljenog i zrelog izvođenja. Po red standardno dobrih Danila Mihnjevića, Senke Petrović i Tatjane Barać, u festivalskom izvo đenju nametnuo se i Miroslav Maćoš, kao Batlić.

Uspavana lepotica”, u režiji Sanele Milošević i Cvetina Aničića, u produkciji Pozorišta “Dobrica Milutinović” iz Sremske Mitrovice

Dok posmatram sremskomitrovačku ‘’Uspavanu lepoticu’’, čujem šapat jedne lucidne gle dateljke: da li oni koji prave ove predstave imaju u vidu izmenjenu inteligenciju današnje dečije publike? Pitanje koje i mene dovoljno dugo opseda. Što se možda i ne odnosi samo na ovo sim patično izvođene popularne bajke Grimovih, koja ima poprilično skrivenih značanje. Koja da našnja deca, izvan pozorišta, definišu vrlo živopisnim verbalnim grafitima. Osnovni scenski pro blem, takoreći bezgrešnog začeća, autorski tandem Sanela Milošević I Cvetin Aničić razrešavaju jednostavno: skoro bezazlenim ignorisanjem mogućih implikacija, što je prevashodni metod ko jim rešavaju modus održivosti ove bajke na savremenoj lutkarskoj sceni. Neću da kažem da je to baš najbolji način da se ne izneveri pominjana dečija inteligencija, ali ovoga puta je uspeo. Ko liko-toliko.

Izvođenje pozorišta ‘’Dobrica Milutinović, međutim, otvara jedan tako đe aktuelan teatarski problem. Reč je o takozvanom autorskom radu, kakav je navodno bio ovaj sremsko mit rovački. Zapravo, postaje u pozorištu manir da glumac sve ume i sme. Dok pravo autorstvo podra zumeva mnogo više od toga. Samosvest sa pokrićem! A izvođenju ‘’Uspavane lepotice’’ najviše smeta to što nije imala reditelja! I dramaturga. Jer, Sanela Milošević, raznovrsne glu mačke zadatke obavlja vrlo vešto i koncentrisano. U tandemu sa Cvetinom Aničićem i celinu ig re dobro uspostavlja. Ali, ‘’pogled sa strane’’, to se obično zove reditelj, dosta nedostaje. Jer, sa uspavanim lepoticama pravi problemi zapravo započinju tek posle poljupca! Koji postoji i u jučerašnjoj zrenjaninskoj ‘’Guskalici’’ ali tamo nije bezuslovan.

Slavuj I kineski car. Narodno pozorište iz Kikinde.

Moj dobri duh mi opet šapuće: zar ne promećuješ kako tema carske dosade pogađa baš stvarnost današnje dece, koja iz publike prepoznaju tu sličnost i smeju se saučesnički. Pošto sam u pozorištu i gledam komad SLAVUJ I KINESKI CAR, Narodnog pozorišta iz Kikinde, zah valam sam svom milom Arielu jer je opet u pravu, pošto u vrlo inventivnoj adaptaciji Miodraga Dinulovića, ova metaforična bajka pored uobičajene afirmacije nesputane slobode, umetnosti i lepote, ali i univerzalnih vrednosti prirode, nenametljivo u priču učitava i pomenutu socio-psiho lošku odliku odrastanja. Ovu razigrana predstvu, pored precizno definisanih opštih vrednosti ljudskog društva, saopštenih primereno uzrastu, kikindsko izvođenje obeležava i prisustvom hu mornih elemenata. Koji nisu dati isključivo kroz jezik već imaju i dramsku utemeljenost. Ta ume rena parodičnost se dobro uklapa u fini lirski otklon koji uspešno doziva andersenovsku potku.

Realizacija ovako pročitane bajke na zrenjaninskoj se sceni odvijala sa vidnim zanosom i entuzijazmom. Uz isti nenametljivi ali precizni rad Miodraga Dinilovića. Koji je na sceni u iskusnom Draganu Ostojiću imao nesvakidašnju pomoć. Kao Car on je davao ritam predstavi i držao humornu temepraturu. Dok Gordana Roščić, kao Slavuj doziva poetičke valere izvođenja, koje uspešno podržava i Miljana Kravić.

’’Tri praseta’’ Pozorište mladih Novi Sad, dramatizacija Miloš Jakovljević, režija Emilija Mrdaković

Kao, sanjam izrazito znakovit san: moja princeza Dušica se skoro pretvorila u zlu vešticu ali se poslednjem trenutku ipak prebrazila u Pepeljugu. Budim se, kao usred pred stave ’’Tri praseta’’, u kojoj je Vuk zapravo Velika Zla Vučica, koja se do kraja transformiše u pop pevačicu Geogrinu. I shvatam da je to današnje pozorište za decu, koja povremeno ne veruju u bajke. Zapravo ih čitaju u negativu. Kao što je publika u predstavi novosadskog Pozorišta mladih delom navijala za Vučicu. Što nije daleko od intencija Miloša Jakovljevića koji je osavremenio i pristoj no ispomerao tradicionalna ’’Tri praseta’’. Takvu izmenjenu pripovedačku i pedagošku optiku i prošireno dejstvo zračenja moralnih izazova, Emilja Mrda ković prevodi u dopadljivu, veselu i zabavnu predstavu bogatu vizuelnim efektima. Svila Velič kova sve to dopunjuje originalnim lut kama, instant scenografijom i atraktivnim kostimima, tako da se ova predstava gleda lako i veselo, uz poletna glumačko-lutkarska rešenje, koja predvodi Slavica Vučetić. Čija Zla Vučica od nevaljale tete stiže do rokerke zarad koje deca potkazuju prasiće! Sve u ritmu muzike Miodraga Mladenovića. U pri čemu režija Emilija Mrdaković vrlo inteligentno sve drži u balansu.

Petak je. Festival u finišu. Pišem u svoj imaginarni dnevnik:

Dok posmatram kako Janoš Urban sunča Kamija na ’’Plaži’’, u svom već suviše prepoz natljivom zanosu fizičkog teatra, pomišljam šta bi bilo sa Ibzenom da nekim slučajem Norin muž čita njene SMS poruke koje joj iz odela za rak šalje doktor Rank. Urbanovo preispitivanje ’’Stranca’’, odnosno udela apsurda u smislu života, funkcioniše tehnički i koreo grafski besprekorno, međutim novi emotivni i filozofski krov ili možda vertikale izmenjenog konteksta, kao da mu ovog puta izmiču. Iako Bereš Marta i Mesaroš Arpad pokazuju dovoljno energije. Ali kao da svi čekaju da im Godo skine nevidljivi, preelastični i samodovoljni povez preko očiju. Što bi ih iz opšte radionice iznova prenelo u neizvesnost kreaciju.

Za to vreme, Ivana V. Jovanović, kao Nora, i svojim nagim telom, ali ne pred onim koji bi da joj preslušava SMS, ličnim i rodnim porazom poništva svu iznuđenu erotiku. Ponekad, kad se nema baš maestralna ideja, bolje je i klasika u presudnim momentima ostaviti živog. Što čini i vrlo dobro, čak odlično i Predrag Štrbac sa Somborcima. Kao što je zarad umetnosti, posebno one pozorišne, glumačke, sasvim opravdano upropastiti sopstveni život, kao što to čini Karolina Nojber. Premda je to znatno ugodnije uraditi u boljoj predstavi od kikindske. U Nasrtanju na njen život, Ane koja nikako da sedne u prvi red, istraživanje koje vrši anasambl Srpskog narod nog pozorišta, pati od premora i gubitka kolektivne koncentracije, od kojih se povremeno izu zima Milica Grujičić, dok iz sajber sveta ’’Gamma Casa’’ proviruje bipolarna Srbija u čemu Sa nja Mikitišin i Sanja Radišić vrlo disciplinovano zastupaju otuđenje, dok Jelena Šneblić glumi fri volnost i populizam, istovremeno.

I dok se Festival privodi efektnom završetku, sa ugodom konstatujem kako na njemu dovoljno često susrećem gradonačelnika Zrenjanin, gospodina Mihajlova te zaključujem, pa rafra zirajući pesnika Miodraga Pavlovića: još ima nade za ovaj grad!

Banović Strahinja, kao mit ispražnjen od pseudoistorije. Ostali samo ponos i predrasude!

U predstavi Subotičkog narodnog pozorišta ’’Banović Strahinja’’, po drami koju je napi sao Borislav Mihajlović Mihiz, kao da su ubojitost njegove nemilosrdne demistifikacije mnoštva mitova i tabua pokosovske srpske istorije, čije surogate i relikte i danas podnosimo, definitivno prikazani i pokazani. I razgolićeni! Janoš Urban, kome sam pre neki dan zamerio da se suviše bavi laboratoriskim, pokaznim vežbama glume i scenskog pokreta, u Mihizovom komadu je pro našao i smisaonu srž, ovovremenu i poražavajuću aktuelnost, scensku adaptabilnost i modernost, urađene u najboljem sopstvenom stilu koji kombinuje fizički teatar sa eksrpesivnom kore ografičnošću. Učinio je, sa subotičkim glumacima, koji ga prate do fanatičnosti, još i više – obznanio je tragičnost žene u srpskom mitu, epici pa i lirici. I sav taj pastiš istorije i mentaliteta do kraja scenski razotkrio. Jer, u gustini intimne psihičke i emotivne drame žene Banović Strahinje gledalište je moglo da doživi dublju i intimniju katarzu od one koja, eventualno, nastupa nakon dramskog rasecanja nacionalne patološke skonosti ka mitologiziranju, od čega vekovima imamo mučninu i glavobolje. Odlična režija, impresivna kolektivna igra, iz koje nadahnućem iskaču Srđan Sekulić, kao Ba nović Strahinja, Minja Peković, kao žena i Miloš Stanković u epizodnoj ali veoma dece

ntnoj ulozi Vlah Alije. Scenografija Marije Kalabić, ring kao poprište metaistoriske dramske radnje, kao i muzika Lajka Feliksa, takođe vrhunski. Predstava funkcioniše kao zaokružen sis tem svežeg teatarskog promišljanja – za sada najbolja predstava!

SUBOTA. Poslednje veče Festivala.

Újvidéki Színház-Novosadsko pozorišteMaja Pelević: Pomorandžina kora, reditelj: Kokan Mladenović,Prevod na mađarski: Kata Đarmati

Od Újvidéki Színháza se već godinama na ovim smotrama vojvođanskih teatara oče kuju kvalitetne predstave, koje nose sa sobom eksperiment, iskorak, presedan. ‘’Pomo randžina kora’’ Maje Pelević koju je režirao Kokan Mladenović nije izneverila ta očekivanja. Premda je, da li zbog preovlađujućeg komediografskog stila u izvođenju, izostala šoknatna provokativnost. Dosta prerađen osnovni tekst: Kokan Mladenović je radnju „Pomorandžine kore“ smestio u če kaonicu ordinacije za plastičnu hirurgiju, mesto ženskih iskušenja i nada u 21. vek. Sa ambicijom da, pričajući jednu, pre svega žensku priču, progovori o skupoj ceni koju plaćaju oni koji, u vre menu u kome živimo, pokušavaju da zadrže iskrene emocije i da žive drugačije od očekivanog standarda. Za razliku od onih koji se predaju potrazi za telesnom lepotom po svaku cenu. I uprkos prirodi. I dalje, čini mi se sa manje opravdanja u tekstu, reditelj se pita da li je žena do voljno žena ako ne izgleda tabloidno, ukoliko ne poš tuje te imperative i standarde koje nameće ovo izveštačeno vreme, sve te plastične ope racije, doterivanja, kozmetičare, kurseve lepote. Dok je, ako me pamćenje ne vara, Maja Pelević izjavljivala kako u u ovom delu glavna junakinja, Pomorandža, zapravo jedna neprilagođenja žena koja sprovodi eksperiment na sebi. Ona želi da bude "obična" i da pokuša da uradi sve što se od nje očekuje u jednom ne baš tako običnom sve tu. Što se ipak razlikuje od onog što je Kokan Mladenović uradio u adaptaciji. I na sceni Novosadskog pozorišta. Što je legitimno, iako pomalo drugačije. Jer, taj unutrašnji rascep ličnosti, na javnoj sceni izveden, ipak je različit od socio-patološkog i estetsko-psihološkog diskursa u revi jalnoj formi koja se prekida mikro-dramama tipičnih situacija iz života žene.

Mladenović je umnožio žensku stranu priče kroz mnoštvo personalnih varijeteta, dok je muški princip sveden na jedan jedini. Aron Balaž tumači tog „protomuškarca“ u vrlo dinamičnoj i atraktivnoj persiflaži, s brzim i oštrim promenama najosnovnijih tipoloških od lika i duševnih stanja. Uzgred, za ovog glumca, ali i za srpsko glumište uopšte, velika je šteta što se ne ogleda i u predstavama na Srpskom jeziku jer je njegov artistički kapacitet respektabilan. I potreban našoj ukupnoj pozornici.

Ipak, ovo je veoma dobra predstava, puna humora koji, doduše, kao da ide i preko ozbi ljnosti teme. Igra puna furioznog tempa. Preciznost glume, inventivna scenska rešenja se sustužu i prestižu. Moglo se uživati u savremenom pozorištu, sa predstavom koja počiva na uki danju linearnosti, raste od dosledne fragmentarnosti, uživa u radikalnoj teatralizaciji i promeni odnosa izvođenja. Dobar kraj jednog veoma dobrog Festivala.

»»