seminarski racunari

Fakultet za poslovne i finansijske studije, Banja Luka; Seminarski rad iz poslovne informatike

1. R A Č U N A R I

Razvoj racunara

Za praktične početke razvoja električnih računara uzimaju se tridesete i četrdesete godine XX veka. Prvi veliki korak u razvoju ovih mašina načinio je nemački student tehnike Konrad Zuse koje je tokom tridesetih godina napravio niz automatskih računskih mašina zasnovanih na tehnologiji elektromagnetnih releja. Njegove mašine su uništene u bombardovanjima tokom II svetskog rata, tako da one nisu uticale na dalji razvoj u ovoj oblasti. Ipak, Zuse je jedan od pionira na ovom polju.

Nešto kasnije su Džon Atanasov (John Atanasoff) sa Ajova Stejt Koledža i Džordž Stibic (George Stibbitz) iz Belovih Laboratorija projektovali kalkulatore. Atanasovljeva mašina je bila jako napredna za ono vreme. Koristila je binarnu aritmetiku i imala kondenzatore kao memorijske elemente koji su se povremeno osvežavali radi sprečavanja curenja naelektrisanja. Savremeni dinamički RAM čipovi upravo rade na ovom principu. Međutim, ova mašina nikada nije proradila zbog neodgovarajuće tehnologije ondašnjeg doba. Stibizov računar je bio primitivniji od Atanasovljevog, ali je proradio. Rad ove mašine je javno demonstriran 1940. godine na konferenciji u Darmut Koledžu. U publici je bio i Džon Mokli (John Mauckley), tada anonimni profesor fizike na Pensilvanijskom Univerzitetu.

Dok su Zuse, Stibic i Atanasov projektovali automatske kalkulatore, jedan mladić po imenu Hauard Ejken (Howard Aiken) se mučio ručno vršeći složena numerička izračunavanja tokom svog rada na doktorskoj disertaciji na Harvardu. Pošto je odbranio disertaciju shvatio je važnost mogućnosti računanja pomoću mašina. Otišao je u biblioteku i tamo otkrio Bebidžov rad. Odlučio je da napravi mašinu opšte namene na bazi releja umesto mehaničkih zupčanika zbog kojih Bebidž i nije uspeo. Njegova prva mašina, Mark I, završena je 1944. godine na Harvardu. Imala je 72 reči memorije od po 23 decimalne cifre, i ciklus instrukcije od 6 sekundi. Za ulaz i izlaz su korišćene bušene papirne trake. U vreme kada je Ejken dovršio sledeću mašinu Mark II, elektromagnetni releji bili su prevaziđeni. Počela je era elektronike i era elektronskih digitalnih računara.

Prva generacija (1945-1955)

1Motiv za ubrzani rad na elektronskim računarima bio je II svetski rat. Tokom jednog dela rata nemačke podmornice su pravile pustoš među britanskim brodovima. Komande i podaci o kretanju savezničkih brodova bili su slati iz Berlina putem radio veze. Naravno da su Britanci mogli da prisluškuju te radio poruke, ali je problem bio što su one bile šifrovane pomoću uređaja koji se zvao ENIGMA. Ali, da bi se vršilo dešifrovanje, potrebno je bilo vršiti veliki broj izračunavanja, a sve je to moralo da bude obavljeno vrlo brzo pošto se radio poruka uhvati. Britanska vlada je oformila tajnu laboratoriju gde je napravljen elektronski računar nazvan COLOSSUS. COLOSUSS predstavlja slepo crevo, obzirom da nije uticao na razvoj drugih elektronskih računara. Ipak, bio je to prvi elektronski računar.

Već pomenuti Mokli, koji je bio upoznat sa radom Atanasova i Stibica, znao je za potrebu armije zam mehaničkim kalkulatorom, ali je predložio izradu elektronskog računara. Predlog je prihvaćen 1943. godine, i Mokli i njegov postdiplomac Ekert (J. Presper Eckert) su počeli da rade na elektronskom računaru koga su nazvali ENIAC (Electronic Numerical Integrator And Computer). Ova mašina se sastojala od 18000 vakuumskih cevi i 1500 releja. ENIAC je bio težak 30 tona i zauzimao je veličinu odbojkaškog igrališta. Snaga mašine bila je 140kW.

Posle tog istorijskog trenutka mnogi drugi istraživači se se dali na posao proizvodnje elektronskih računara. Prvi naredni računar koji je proradio 1949. godine bio je EDSAC izgrađen na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji. Njegov autor bio je Moris Vilks (Maurice Wilkes), a ovaj računar vredi pomenuti jer je to bio prvi računar sa zapamćenim programom. Sledili su JOHNIAC napravljen u firmi Rand Corporation, ILLIAC napravljen na Univerzitetu u Ilinoisu, MANIAC iz Los Alamos Laboratory i WEIZAC sa Vajcmanovog instituta u Izraelu.

1 Mladen Radivojević: Elektronsko poslovanje, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2006.

1

1


U međuvremenu, jedan od učesnika ENIAC projekta, Džon fon Nojman (John von Neumann) je otišao na Prinstonov Institut za napredne studije da bi radio na sopstvenoj verziji EDVAC-a, koju je nazvao IAS mašina. IAS mašina koju je fon Nojman izradio u saradnji sa Hermanom Goldštajnom (Herman Goldstine), imala je ogroman uticaj na dalji razvoj računara.

Dok se sve to dešavalo, IBM je bio mala kompanija koja je proizvodila bušače kartica i mašine za mehaničko sortiranje kartica (oni su i počeli sa proizvodnjom mehaničkih pisaćih mašina i druge mehaničke kancelarijske opreme, pa otuda i ime kompanije - International Business Machines). Iako je IBM finansirao jedan deo projekta Hauarda Ejkena, oni nisu bili naročito zainteresovani za proizvodnju računara sve dok nisu 1953. godine proizveli računar 701.

Druga generacija (1955-1965)

Godina 1948. donosi taj revolucionarni pomak. Naime, te godine su trojica stručnjaka, koji su radili za Bell Laboratories, Bardin (John Bardeen), Bretejn (Walter Brattain) i Šokli (William Shockley) izumeli tranzistor, za štasu 1956. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Prvi tranzistorizovan računar napravljen je u Linkolnovoj laboratoriji na MIT-u. To je bila 16-bitna mašina poput Whirlwind I. Nazvan je TX-0 (Transistorized eXperimental computer 0) a namenjen je bio samo kao uređaj za testiranje jače mašine TX-2. TX-2 nije predstavljao bogznašta. PDP-1 se konačno pojavio 1961. godine i imao je 4k 18-bitnih reči i ciklus instrukcije od 5µs. Ove performanse su bile upola slabije od IBM 7090, tranzistorizovanog naslednika mašine IBM 709 i najbržeg računara na svetu toga doba. Nekoliko godina kasnije DEC je izbacio na tržište PDP-8 koji je bio 12-bitna mašina ali je koštala svega 16,000$. Glavna novina kod ovog računara bila je jedinstvena magistrala nazvana omnibus. U međuvremenu, kao što je već pomenuto, IBM je, sa pojavom tranzistora, napravio mašinu IBM 7090, a kasnije i 7094. 7094 je imao ciklus instrukcije od 2µs i 32k 36-bitnih reči memorije sagrađene od magnetnih jezgara.

Treća generacija (1965-1980)

Godine 1971. dolazi do proizvodnje integrisanih kola velikog stepena integrisanosti (LSI - Large Scale of Integration) sa više stotina tranzistora na jednom čipu. Zahvaljujući ovim pronalscima, računari su postajali manji, brži, pouzdaniji i jeftiniji. Do 1964. godine IBM je bio vodeća kompanija za proizvodnju računara.

IBM uveo je jedan tip računara IBM System/360, zasnovan na integrisanim kolima, koji je bio projektovan i za naučnu i za poslovnu primenu. System/360 je sadržao mnogo inovacija. To je bila familija mašina sa istim asemblerskim jezikom sve većeg kapaciteta i moći. Ovu ideju su ubrzo prihvatili i ostali proizvođači računara.

Sledeća bitna karakteristika ovog računara bio je, za to vreme, ogroman adresni prostor od 224 bajtova, odnosno 16MB. Obzirom na cenu meorijskih čipova toga vremena, ovaj kapacitet je praktično značio beskonačnu veličinu. Na žalost, seriju 360 sledile su serija 370, serija 4300, serija 3080 i serija 3090, sve sa istom arhitekturom. No, već sredinom osamdesetih godina, ograničenje od 16MB je postalo problem, pa je IBM morao delimično da odustane od kompatibilnosti da bi uveo 32-bitno adresiranje, tj. adresni prostor od 232 bajtova.

Uopšte, ovu generaciju računara, osim pomenutog, karakterišu i pojave koncepta keš memorije i virtuelne memorije, kao i koncepta deljenja procesorskog vremena (time sharing). Osim toga, treba naglasiti da se u ovom razdoblju pojavio i prvi mikroprocesor (1971. godine), što će imati velikog značaja za kasniji razvoj računarske tehnike. Takođe se javljaju i prvi vektorski i protočni računari. Pomenimo i prvi superračunar Cray-1 iz 1974. godine.

Četvrta generacija (1980 do danas)

2

2


Do osamdesetih godina napredak u tehnologiji integrisanih kola doveo je do stvarnja VLSI čipova (VeryLarge Scale of Integration) koji su mogli da sadrže nekoliko desetina hiljada, a zatim i nekoliko stotina hiljada, pačak i nekoliko miliona tranzistora na jednom čipu. Naravno da je to vodilo ka manjim i bržim računarima. Cena računara je pala do te mere da se otvorila mogućnost da svaki pojedinac ima sopstveni računar. Tada je i započela era personalnih računara.

Za ovu generaciju računara karaktersitičan je i intenzivni razvoj računarskih mreža različitih opsega (LAN,WAN i dr.). Naročitu ekspanziju je doživela globalna mreža Internet. Istorija Internet-a počinje 1969. godine kada je na UCLA prvi računar povezan sa ARPANET-om.

Peta generacija (u razvoju)

Peta generacija računara je u povoju i razvija se tokom osamdesetih i devedesetih godina. Nju odlikuje masovni paralelizam, kao i proizvodnja računara koji su orijentisani određenim problemima. Takođe je karakteristična pojava RISC arhitektura (Reduced Instruction Set Computer). Ovi računari imaju mali broj instrukcija koje izvršavaju jednostavnu obradu, ali se zato uglavnom sve izvršavaju u toku jednog taktnog intervala, za razliku od uobičajenih CISC mašina (Complex Instruction Set Computer) koje imaju veliki broj instrukcije, od kojih su mnoge prilično "moćne" ali za svoje izvršenje zahtevaju veći broj taktnih intervala. Mada su RISC mašine počele svoj život na tržištu, nije izvesno kada će ova generacija (i hoće li u potpunosti) zameniti postojeću generaciju računara.

Istorijat razvoja mikroprocesora i mikroračunara

Mikroračunari su računari zanosvani na mikroprocesoru, tj. centralnoj procesorskoj jedinici koja je realizovana na samo jednom čipu. Vodeći proizvođači mikroprocesora su firme Intel i Motorola, pa ćemo razmotriti razvoj njihovih familija mikroprocesora.

1978. godine pojavio 8086, prvi 16-bitni mikroprocesor, a 1980. godine Intel 8088 koji je bio iste arhitekture kao i 8086 ali sa 8-bitnom magistralom (što je smanjilo cenu ali i brzinu). IBM je izabrao ovaj mikroprocesor za svoj originalni IBM PC - prvi personalni računar. 1982. godine Intel izbacio na tržište 80286, 16-bitni mikroprocesor koji je bio kompatibilan sa 8086 i 8088, ali sa drugačijom organizacijom memorije (i adresnim prostorom od 16MB). Ovaj mikroprocesor je korišćen je u IBM PC/AT i PS/2, i doživeo je ogroman uspeh.

Sledeći korak bio je prvi 32-bitni mikroporcesor 80386, koji se pojavio 1985. godine. Ovaj mikroprocesorje takođe bio kompatibilan sa starijim čipovima. Godine 1988. se pojavio i 80286SX, verzija 32-procesora sa 16 bitnm magistralom. Godine 1989. se javila brža verzija mikroporcesora 80386 - Intel 80486 sa ugrađenim koprocesorom na čipu. Tokom devedesetih javlja se i 80586 - Pentium.

Racunarski sistem - arhitektura

Pod arhitekturom računara podrazumijeva se njegovo predstavljanje pomoću osnovnih funkcionalnih jedinica. Struktura računarskog sistema predstavlja strukturu komponenata, a odražava uzajamne veze komponenata u procesu funkcionisanja sistema. Računar se sastoji iz dvije komponente:

3

3


1. hardvera – koga čine električne, elektronske i mehaničke komponente računara – sve ono što može da se vidi i dodirne

2. softvera – koji predstavlja skup programa koji objedinjuje rad svih djelova računara po kojima računar izvršava postavljene zadatke.

Rad računara se odvija u tri faze, u najopštijem obliku:1. unošenje podataka u računar2. izvršavanje naredbi nad unijetim podacima prema nekom programu koji je prethodno unijet u

računar i3. dobijanje rezultata iz računara.

U funkcionalnom pogledu računar se sastoji od tri osnovna modula:1. procesora2. operativne memorije i 3. ulazno – izlaznih uređaja (Input / Output devices).

Procesor i operativna memorija su smješteni na matičnoj ploči (motherboard), dok se ulazne i izlazne jedinice nalaze „negdje sa strane“, zbog čega se nazivaju periferne jedinice (uređaji), ili kraće periferije. Najjednostavnija blok - šema računara je prikazana na slici 1. Slovom M je obiljelježena magistrala (Bus) preko koje se u svim smjerovima obavlja saobraćaj između procesora, operativne memorije i ulazno – izlaznih uređaja.

Slika 1. Najjednostavnija blok - šema računara

Osnovne sistemske komponente

Računarski hardver je sastavljen od slijedećih komponeneti: procesor (eng. central processing unit, CPU), ulaznih uređaja, izlaznih uređaja, primarne memorije, sekundarne memorije i komunikacionih uređaja. Svaka od hardverskih komponenti igra važnu ulogu u računaru. Ulazni uređaji prihvataju podatke i instrukcije i konvertuju ih u oblik koji računar može da razumije. Izlazni uređaji predstavljaju podatke u obliku koji korisnici mogu da razumijju. Procesor manipuliše podacima i kontroliše zahtjeve od strane drugih komponenti. Primarna memorija (interna memorija) privremeno skladišti podatke i programske instrukcije za vreme obrade, kao i međurezultate nastale u toku obrade. Sekundarna memorija (eksterna) skladišti podatke i programe za buduću upotrebu. Na kraju, komunikacioni uređaji omogućavaju protok

4

4


podataka sa spoljašnjih računarskih mreža (na primjer, Internet, ili intranet) ka procesoru, i od procesora ka računarskim mrežama

Spoljna memorija

Još od davnina kod čoveka je postojala potreba da negde skladišti informacije koje je primao. U početku su to bile kamene i glinene pločice, kasnije pergament i na kraju papir. Sa tehnološkom revolucijom, količina informacija koje je trebalo negde smestiti je naglo porasla. Taj skok se još više povećao sa pojavom računara.

BUŠENA KARTICA

Bušena kartica je najstariji i nekada masovno korišćen ulazni (i rene izlazni) medijum, na kojem su se podaci unosili bušenjem u odgovarajućem rasporedu. Najčešće se koristila 80-kolonska kartica, standardizovane dimenzije i kvaliteta, zasečena u gornjem levom uglu (radi pravilne orijantacije), a rene kartice sa 45,65,90,96,120 i 160 kolona. Standardne dimezije 80-kolonskih kartica su 187,3*82,6*0,18 mm. Na jednoj kartici može se izbušiti 80 alfanumeričkih znakova.Kartica ima 12 vrsta (redova): X,Y,0,...,9. Vrste 0-9 čine numerički deo kartice, a X,Y,0 (pri čemu 0 ima dvojaku ulogu) čine zonski deo.Znaci su na kartici predstavljeni kombinacijom rupica, tj. Posebnim kodom koji se zove kartični kod. Cifre 0-9 su kodirane sa po jednom rupicom u numeričkom delu, slova kombinacijom dve rupice ( jedne uzonskom i jedne u numeričkom delu), a specijalni znaci kombinacijom jedne, dve ili tri rupica. Predstavljanje znakova na bušenim karticama vrši se po odrenenom sistemu kodiranja, tako što jedan kod pripada samo jednom znaku.

BUŠENA TRAKA

Bušena traka predstavlja papirnu ili tanku aluminijumsku traku na kojoj se po dužini razlikuju kanali - zamišljene linije postavljene duž trake. U praksi su se najčešće koristile 5-kanalne, 6-kanalne, 7- kanalne i 8-kanalne bušene trake. Bušena traka je bila jednostavna za rukovanje, a unos podataka se vršio po kolonama usmerenim uzduž trake i po redovima usmerenim poprečno na traku. Znaci su na traci predstavljeni tako što je na jednoj poprečnoj poziciji bušen jedan binarno kodiran znak. U 5-kolonsku traku mogu se ubušiti 32 različita znaka, u 6-kolonsku 64, u 7-kolonsku 128 i u 8- kolonsku 256 različitih znakova. Ovaj broj kombinacija nije dovoljan za istovremeno memorisanje slovnih, brojčanih i specijalni znakova, zbog čega se ista kombinacija bušenja koristi za dva različita znaka, slovna ili brojčana. U tom slučaju se pre memorisanja tog znaka daje upozorenje da sledi serija slovnih, numeričkih, ili specijalnih znakova. Poseban kanal sadrži tzv. vodeće rupice za mehanizam koji pomera traku.Papirne trake se mogu podeliti po:- funkciji (ulazne, izlazne),- nameni (sinhrone, pozicione, matične i programske),- po broju kolona (sa 5,6,7 i kolona).

DISKETE I DISKETNE JEDINICE

Diskete predstavljaju urenaje u kojima se vrši zapisivanje i čitanje informacija sa magnetnog medija. Disketne jedinice služe za unos podataka u računar: sa diskete se podaci snimaju na hard disk iodatle se koriste. Takone se mogu snimiti podaci sa diska na disketu, i tako preneti podatke na neki drugi računar. Ova vrsta memorije je podesna, pouzdana i relativno jeftina.

Disketa se sastoji od plastičnog diska (kružne ploče), premazanog feromagnetnim slojem na koji se upisuju podaci, i zaštitnog plastičnog omotača. Informacije se upisuju po kružnim stazama na ploči. Staze istog prečnika na jednoj i na drugoj strani diskete čine cilindar. Svaka staza se deli na sektore, koji

5

5


su osnovna memorijska jedinica na flopi disku. Broj staza na jednoj strani može biti različit i poznat je kao gustina.

Po veličini diskete se dele na sledeće dve vrste:- 3,5 inčne ili male diskete- 5,25 inčne ili velike diskete

5,25 inčna disketa je zatvorena u fiksirani kvadratni zaštitni omotač. Omotač ima otvor, tako da je deo površine diskete izložen za čitanje i zapisivanje podataka. Disketa 3,5 inča je tanka okrugla namagnetisana plastika zatvorena u plastični omotač sa komadićem metala nazvanim poklopac, koji pokriva oblast čitanja / zapisivanja.

Pre nego što se flopi disk koristi na personalnom računaru, kao spoljna memorija, mora biti

formatizovan. Proces formatizacije uključuje definisanje staza i sektora na površini flopi diska. Broj staza i sektora smeštenih na disketi kada se ona formatizuje, varira od kapaciteta diska, mogućnosti korišćenog drajvera i specifikacija u softveru kojim se formatizovanje čini.

Diskete se dele i po kapacitetu. U zavisnosti od kapaciteta može se na njih smestiti veći ili manji broj podataka. Postoje dve vrste kapacitetadisketa:- DD – dvostruka gustina zapisa (Double Density)- HD – visoka gustina zapisa (High Density)

Na današnjim disketama se koriste obe stranc diskete za i registrovanje informacija, pa se ovakve diskete zovu dvostrane diskete (Two sided - 2S ili Double Sided - DS).

Na ovaj način može se reći da postoje 4 vrste disketa i to:- 5,25 inčne 2S/DD kapaciteta 360 KB- 5,25 inčne 2S/HD kapaciteta 1,2 MB- 3,5 inčne 2S/DD kapaciteta 720 KB- 3,5 inčne 2S/HD kapaciteta 1,44 MB

6

6


Iz navedenog je jasno da najveći kapacitet imaju male diskete visoke gustine zapisa (3,5"HD). U praksi se one i najčešće upotrebljavaju.

U novije vreme sve više su zastupljene “diskete” koje se zovu Zip diskete. Ove diskete se odlikuju kapacitetom od 100MB. Nedostatak ovih disketa je u tome što zahtevaju posebne Zip disketne jedinice. Primena ovih jedinica je najzastupljenija u prenosnim računarima i prenosnim poslovima.

Upis podataka na flopi disk započinje korakom insertovanja diskete u računar i “nameštanjem” centralnog proreza iznad mehanizma za pozicioniranje u disk jedinici. Okrugli plastični disk se okreće približno 300 obrtaja / minuti. Podaci se memorišu na staze karakter po karakter. Na isti način se izvršava i proces čitanja. Mehanizam za upisivanje, odnosno čitanje podataka naziva se glava za čitanje, koja se nalazi iznad same površine rotirajuće diskete, i generiše elektronske impulse kojima se prezentuju zapisani ili pročitani bitovi.

Sa disketama treba pažljivo rukovati, čuvati ih od prašine, jakih magneta i visoke temperature.Na kraju se još može reći da disketne jedinice namenjene za odreneni tip disketa mogu čitati ili

zapisivati podatke samo na dati tip disketa. Preciznije rečeno 3,5 inčna disketna jedinica može čitati samo male diskete a 5,25 inčna disketna jedinica može čitati samo velike diskete.

KOMPAKT DISK

CD-ROM je urenaj koji se sve više koristi. To je čitac optičkih ploča.Na svakoj optičkoj ploči ili CD-R0M-u se može zapisati 650 MB podataka. Zbog datog kapaciteta ovo je veoma popularan medijum, ikoristi se za čuvanje velike količine podataka na malom prostoru.

Kompakt disk se najčešće koristi kao medijum u koji se jednom upisuju podaci a mogu se čitatineograničen broj puta. Otuda ovaj disk nosi naziv CD-ROM.

Važne karakteristike ovog medijuma su:- kapacitet- vreme prilaza- kontinualnost čitanja- mogućnost reprodukcijezvuka- način ugradnje

Slično običnom disku, komunikacija kompjutera i CD-a sa odvija preko drajvera. Zavisno od proizvonača urenaja, koriste se specijalni veznici, obično integrisani u muzičke kartice. Danas se koriste modeli koji se povezuju na obican IDE (EIDE) veznik. Takone postoje i SCSI verzije CD-ova.

Na trzištu postoji veći broj kompakt diskova sa različitim sadržajima, kao što su enciklopedije, obrazovni materijali, igre, softverska dokumentacija i sl. Osnovna karakteristika ovih materijala jeste

7

7


multimedijalni karakter prezentacije sadržaja. Ako se na CD doda kvalitetna grafička kartica i muzička kartica, dobija se mogućnost razgledanja multimedijalnih dokumenata koji u sebi sadrže tekst, ilustracije, kompozicije, inserte iz filmova, zvučne efekte...

MAGNETNA TRAKA

Magnetna traka je slična audio-trakama koje se koriste za snimanje govora i muzike. Kotur trake se nalazi u kaseti, što je čini pogodnom za rukovanje. Važne karakteristike trake su:- kapacitet medijuma- vreme prilaza- način ugradnje

Na personalnim računarima se najčešće koriste kasete od 60 do 600MB. Vreme prilaza traci može biti nekoliko desetina ms, ali i mnogo duže što zavisi od pozicije traženog podatka u odnosu na startnu poziciju trake. Prema načinu ugradnje jedinica magnetne trake može biti interna ili eksterna. Interna se postavlja u kućište računara, a eksterna povezuje spolja preko utičnice.

Imajući u vidu dugo vreme prilaza traci, traka nije pogodna za rad kao što je disk. Zato se traka najčešće koristi za bezbednosno čuvanje podataka (backup). Da bi se povećala brzina komunikacije sa trakom izbegava se zaustavljanje i ponovno startovanje trake, već se blokovi podataka kontinualno čitaju. Ovakva jedinica magnetne trake se zove strimer (streamer).

Magnetna traka je napravljena od plastične materije, premazana oksidom gvožna. Širine je oko 0,5 inča dužine od 732 do 1098 m. Podaci se na traku zapisuju kao stupci bitova, u vidu binarnih reči od po 7 ili 9 bitova, pošto trake mogu da budu sedmokanalne ili devetokanalne.

Značajna osobina trake je gustina pisanja. Pod tim pojmom se podrazumeva broj karaktera koji se mogu zapisati na dužini trake od jednog inča. Gustina pisanja se kreće od 800, 1600, 3200, 6250 a kod traka gde podacima nije nužno brzo pristupiti i preko 30000 karaktera po inču.

DIGITALNI VIŠENAMENSKI DISK (DVD)

Digitalni višenamenski disk (Digital Versatile Disc – DVD) je standard velike gustine koji može da primi do 17 GB podataka na dvostranom disku. To nije samo CD urenaj velikog kapaciteta - on je poboljšao audio i video mogućnosti PC računara - koriste se za reprodukciju filmova sa DVD diskova. Takone, ogroman kapacitet DVD diskova znači i više podataka u aplikacijama i bolje multimedijalne karakteristike. Veran svojim korenima kućnog bioskopa, DVD žuri ka što većem broju pravih filmova (zasad postoji oko 500 naslova) sa Dolby AC-3 Surround Sound zvukom.DVD predstavlja zapravo više stvari zapakovanih u jedan paket namenjen da zadovolji potrebe za skladišnim prostorom visoke gustine i filmski kvalitet prikazivanja slike i reprodukcije zvuka. Kapacitet DVD urenaja je dovoljan da izmeni način pisanja softvera. Dok CD diskovi mogu da prime najviše 650 MB podataka, sadašnji DVD disk može da ih primi 4,7 GB na jednoj strani što je povećanje od gotovo sedam puta. Budući DVD diskovi će moći da čuvaju podatke sa obe strane i koristiće dvoslojni medij da bi sadašnji DVD urenaji mogli da čitaju podatke sa ukupno četiri nivoa na dve strane. Rezultat: impresivnih 17 GB kapaciteta, ili gotovo 27 puta više u porenenju s kapacitetom današnjih CD diskova. Ovo omogućava da se napravi na primer, topografska baza podataka cele zemljine površine u razmacima od po 1 km.

Donedavno, DVD urenaji su imali veliku manu: za razliku od sadašnjih CD urenaja nisu mogli da čitaju CD upisive (CD-R) i CD prepisive (CD-RW) medije. DVD-1 urenaji koriste crveni laser umestožutog koji koriste CD urenaji. Crveni laser ne može da se koristi na CD-R medijima obojenih zelenom umesto srebrnom bojom, koja se koristi na CD i DVD medijima. To je stoga što zelena apsorbuje previše crvenog svetla, pa je refleksija nedovoljna. DVD-2 urenaji nemaju taj problem jer se za čitanje CD-R i CD-RW i ostalih CD formata koristi žuti laser.

8

8


OPTIČKI DISK

Optički diskovi su medijumi vrlo velikog kapaciteta i relativno velike brzine pristupa, i kao takvi vrlo pogodni za smeštaj velikih datoteka kojima treba brzo pristupiti. Pored toga jako su zahvalan medijum u slučaju potrebe back-up-a celog hard diska jer njihov kapacitet (jednog dvostranog optičkog diska) dostiže iznad 4,5 GB.

Brzina prenosa podataka je 3,5 MB/s. To znači da se sasvim lepo mogu pokretati aplikacije instalirane na optičkom disku. Na taj način ne moramo programe koje rene koristimo držati na čvrstom disku, da nam ne bi zauzimale prostor, već ih po potrebi koristimo sa optičkog diska. Usporenje rada je primetno jedino kod složenih zadataka. Ovi optički diskovi nalaze svoju primenu kod onih ljudi koji se bave dizajnom i pripremom štampe, gde je često potrebno privremeno skloniti sa hard diska velike datoteke, da bi napravili mesta za nove projekte, a kasnije brzo vratiti te datoteke.

Velika prednost ovag medijuma je pouzdanost i trajnost, jer nepostoji opasnost od oštećenja podataka magnetnim poljem.

Hard disk interfejs (IDE, SCSI)

Medijum koji služi za stalno smeštanje podataka je hard disk. Disk nije izmenljiv od strane korisnika, pa se po ovom svojstvu zove i fiksni disk (Fixed disk). Disk ima znatno bolje karakteristike od disketa. Za razliku od njih on ima znatno veći kapacitet, od nekoliko MB do nekoliko GB. Hard disk je naprava u principu slična disketnoj jedinici. Princip rada je gotovo isti – disk presvučen feromagnetnim slojem rotira oko osovine a pokretna glava čita i upisuje podatke.

Hard disk se sastoji od nekoliko okruglih ploča presvučenih posebnim materijalom dobrih magnetnih svojstava koje rotiraju velikom brzinom i nekoliko glava koje lebde tik iznad ploča, čitajući i upisujući podatke, pomerajući se po poluprečniku diska. Glave čitaju podatke očitavajući magnetni zapis sa rotirajućih ploča, a pišu kreirajući magnetno polje posebnih svojstava koje menja zapis na pločama. Performanse diska kao elektromagnetnog medija za skladištenje podataka, zavise od njegovog tipa, modela i marke. Podaci na disku su rasporeneni na poseban način utvrnenim standardom, tako da je površina magnetnih ploča izdeljena na sektore, trake i cilindre.

Na kapacitet hard diska se može uticati manipulisanjem gustine traka, ali tu se javlja problem kod samih glava. Naime, u tom slučaju javlja se pitanje koliko su glave sposobne da pravilno razlikuju dva susedna podatka.

Što se tiče same brzine hard diska na nju prevashodno utiču dve komponente:- brzina rotacije ploča

9

9


- brzina pomeranja glave hard diskaIDE - Integrated Drive Electronic

Jedan od starijih i najvažnijih standarda uvedenih za haruver personalnih računara je IDE (Integrated Dlrive Electronics). To je standard pomoću kojeg se kontroliše protok podataka izmenu procesora i hard diska. IDE koncept su 1986. godine dale kompanije Western Digital i Compaq da bi savladale ograničenja u performansama ranijih podsistema standarda, kao što su ST506 i ESDI.

Sam termin IDE zapravo nije hardverski standard, ali rešenja koja su u njernu bila data, uključena su u ATA (AT Attachment) interfejs specifikaciju koja je industrijski prihvaćena. ATA definiše set komandi i registara za interfejs, kreirajući univerzalan standard za komunikaciju izmenu hard diska i ostatka personalnog računara.

SCSI - Small Computer System Interface

Glavna alternativa za IDE (a verovatno i najbolji izbor ako se ne gleda na cenu) je SCSI interfejs. On omogućava da na isti kontroler priključimo čak sedam urenaja bilo koje vrste - diskove, CD ROM-ove, strimer trake, skenere i drugo. Svi ti urenaji će teško stati čak i u najveće kućište, ali SCSI omogućava da neki od njih stoje i napolju - mogu se povezivati jedinice udaljene 6 i više metara. Na žalost, SCSI adapteri su znatno skuplji, teže se konfigurišu, i umeju da budu nekompatibilni sa nekim (naročito starijim) programskim paketima.

Ulazni uređaji

Ulazni urenaji služe za unošenje podataka u računar. Urenaji koji se najčešće koriste su tastatura, miš, skener, džojstik a u poslednje vreme i digitalni fotoaparati i kamere, koji se obično ne nalazi ustandardnoj konfiguraciji personalnog računara.

TASTATURA

Tastatura je slična onima koje se koriste na pisaćim mašinama. Na tastaturi imamo tastere za unošenje slova, brojeva, znakova interpunkcije, a za razliku od tastature pisaće mašine, tastatura računara ima komandne (funkcijske) tastere i numeričku tastaturu. Komandni tasteri izvršavaju komande koje računar izvršava neposredno po pritisku odgovarajućeg tastera (na primer pomeranje kursora). Za izvršavanje neke komande nekad moramo jednovremeno pritisnuti dva ili tri tastera.

10

10


Na ovaj način se izbegava aktiviranje komande slučajnim pritiskom tastera. Osim toga mi sami možemo zadati svakom od tastera odrenenu funkciju koja se aktivira pritiskom na dati taster (eng. Hot Keys). Komandni tasteri se od običnih razlikuju po boji a neki su i veći nego ostali.

MIŠEVI I DŽOJSTICI

Miš - urenaj čijim se kretanjem po ravnoj površini menjaju x i y koordinate pokazivača miša na ekranu monitora, a pritiskom na jedan od dva ili tri tastera aktivira odrenena funkcija. Rad sa mišem je jednostavniji i brži, jer je olakšano pozicioniranje na ekranu, naročito kod grafičkih programa gde je korišćenje miša obavezno.

Miševi su tek u poslednje vreme postali popularni. Razlog tome je u slaboj raširenosti grafičkihoperativnih sistema na PC računarima. Tabelarne proračune, baze podataka i obradu teksta mnogo je lakše obavljati bez sklanjanja prstiju sa tastature. Menutim, sa pojavom Windows - a i ova naprava je našla svoje mesto pod suncem.

SKENER

Skener je urenaj koji sluzi za prebacivanje teksta ili slike u “elektronsku” formu podesnu za dalju obradu na računaru. Naime, pomoću ovog urenaja “čita” se data informacija i pretvara u formu koju prepoznaje PC računar. Dati oblik se zatim obranuje u programu koji služi za obradu slike ili teksta.

Skener - omogućava da se odreneni tekst, crtež ili slika unese u kompjuter radi dalje obrade. Postoje ručni skeneri - kod njih se urenaj pomera iznad papira, i stoni - kod njih se papir smešta na posebno mesto slično fotokopir aparatima.

11

11


Skenere možemo podeliti na više načina. Tako, prema vrsti skeniranja dele se na:- crno - bele (sa sivim nijansama)- u boji

Prilikom skeniranja moguće je “pročitati” informaciju u boji ili crno - belo. U zavisnosti da li skener podržava rad sa bojama ili ne zavisiće i njegov “način čitanja” informacija.Prema tipu skeneri se dele na:- ručne- stone

Izlazni uređaji

Izlazni urenaji služe za prikazivanje rezultata obrade na računaru u obliku pogodnom za korišćenje. Danas se upotrebljavaju različiti izlazni urenaji u zavisnosti od namene računara. Kao izlazni urenaji najčešće se koriste monitor, štampač a u nekim slučajevima i ploter.

MONITOR

Monitor je urenaj za prikazivanje brojčanih podataka, teksta, grafike i slika na ekranu katodne cevi. Svaki ekran ima mogućnost prikazivanja brojeva i teksta. Menutim, za prikazivanje grafike i slika mora postojati odrenena elektronika koja to omogućava.

Ova elektronika je smeštena na posebnoj ploči koja se zove grafička kartica. Grafička kartica se montira u kućište računara uključivanjem u slot na magistrali.

Za donošenje ispravne odluke o kupovini monitora treba da razumemo tehnologiju koja stoji iza video podsistema: kako monitor i grafička kartica “saranuju”.

Monitor - služi za prikazivanje brojevnih podataka, teksta, grafike i slika. Sličan je TV urenaju.

Podaci se nalaze u njemu samo dok sistem radi. Na kvalitet ekrana utiču sledeće karakteristike:· boja ekrana - ekrani mogu biti crno-beli ili kolor. Za rad sa rafikom i slikama poželjno je imati

kolor monitor.· veličina ekrana - odnos visine prema širini je 3:4, mera za veličinu je dužina dijagonale u inčima

i može biti 14”, 15”, 17”, 20” i drugo.· rezolucija - prikazivanje grafike omogućava grafička kartica. Slika na ekranu se dobija pomoću

svetlećih elemenata ekrana - piksela. Rezolucija je broj piksela na ekranu, piše se kao proizvod broja piksela na horizontalnoj liniji sa brojem linija: 640x480, 800x600, 1024x768 i veće.

· učestanost osvežavanja ekrana - iznosi 50 do preko 100 puta u sekundi.· nivo zračenja - potrebno je da monitor zadovoljava uslove niskog nivoa zračenja.

12

12


GRAFIČKA KARTICA

Grafička kartica je zapravo mali kompjuter u čijem je centru namenski mikroprocesor zvani grafički akceleratorski čip – on samostalno izvodi mnoge važne grafičke funkcije. Ne samo što je na ovaj način centralni procesor rasterećen dela “dosadnog” posla, već se operacije vrše i do dva puta brže nego što bi ih procesor, makar im se u potpunosti posvetio, mogao obaviti.

Osnovne grafičke funkcije koje većina akceleratora podržava su crtanje linija, crtanje poligona injihovo popunjavanje bojom ili rasterom. Osim procesora, grafička kartica mora da ima dovoljno sopstvene memorije za smeštanje kompletne suke, kao i odgovarajući radni prostor za obavljanje složenijih operacija.

Tek kada izaberemo neku veću rezoiuciju saznajemo koliko nam je monitor zapravo mali, nema mnogo koristi od mnoštva detalja ako su ti detalji toliko sitni da se jedva primećuju na ekranu. Zato se namonitorima od 14 i 15 inča uglavnom koriste rezolucije 640x480 i 800x600. Na ekranu od 17 inča opredeljujemo se za 1024x768, dok ekran od 21 inča obezbeduje 1280x1024.

Što se broja boja tiče, izbor se svodi na 256 ili 65536 (64K) boja. Svako ko nije video jedan i drugi prikaz reči će da velike razlike ne može da bude - najzad, jedva da bismo mogli znati da nabrojimo dvadesetak boja, a kamoli 256 ili 65000. Međutim razlika se vidi kada se pogleda ekran - prelazi su daleko mekši pa je i slika ubedljivija. Veliki broj boja je osim toga neophodan kada se radi na dizajnu i pripremi ilustracija koje će kasnije biti podvrgnute separaciji boja i kolor štampi na profesionalnim uređajima.

ŠTAMPAČI I PLOTERI

Štampač je urenaj pomoću koga se binarno - kodirana informacija iz računara prenosi na papir. Na trzištu se nalzi veliki broj različitih štampača.

Ovi štampači se razlikuju po principima rada, ali i po karakteristikama. Važne karakteristike štampača su kvalitet otiska i brzina štampanja. Štampača ima u tri osnovne tehnologije, a to su:

- matrični štampač- štampač sa mlaznicom (ink-jet štampač) - laserski štampač

13

13


Računarske mreže – pojam, razlozi za umrežavanje, vrste mrže, topologija, mrežne arhitekture, protokoli, serveri, klijenti...

Tipovi računarski mreža:U zavisnosti od geofrafskog područja koje pokrivaju, računarske mreže se dele na:

WAN mreže - mreže širokog opsega, one pokrivaju najšira područja, od veličine jedne zemlje pa do cele zemaljske kugle. Najpoznatiji predstavnik ovog tipa mreže je Internet. MAN mreže - mreže područja veličine grada ili gradske oblasti (koja uključuje i predgrađa). Sa stanovišta privrede MAN mreže povezuju organizacione jedinice preduzeća ili preduzeće sa svojim odabranim partnerima, u okvirima jedne gradske LAN mreže - lokalne mreže i one povezuju računare u okviru jednog preduzeća ili kvarta. To praktično znači da bi elementi povezani LAN mrežom mogli da budu udaljeni najviše do nekoliko stotina metara. Kao poseban vid LAN mreža pojavljuju se TAN mreže koje se razvijaju na nivou manjih firmi, obično povezujući jedan server sa malim brojem računara. PBX mreža - je računarska mreža koja pokriva potrebe jednog preduzeća ali je za nju karakteristično da je izgrađena isključivo na osnovu postojeće telefonske mreže. Podela računarskih mreža na osnovu vlasništva

Podela računarskih mreža na osnovu vlasništva:Uzimajući u obzir kriterijum vlasništva, postoji nekoliko vrsta računarskih mreža i to:

Javne mreže – one su svim korisnicima podjednako dostupne, niko nema posebne privilegije u vezi njihove eksplatacije. Brzina prenosa podataka zavisi od broja korisnika, u satima kada je taj broj vrlo velik, to se odražava ne samo na malu brzinu prenosa podataka, nego čak i na mrežu. Javne mreže su u najvećem broju slučajeva ograničavaju ti, tako da korisnici moraju sami preuzeti na sebe zaštitu svojih računara. samo na prenos podataka i ne nude neke druge posebne dodatne usluge. Ove mreže nude vrlo Privatne mreže – one podrazumevaju dva osnovna slučaja. Prvi da je kompletna mreža izvedena od strane samog preduzeća i u tom slučaju je u potpunosti prilagođena njegovim potrebama. Radi se o vrlo brzoj mreži, sa maksimalnim stepenom sigurnosti. U ovom slučaju preduzeće je vlasnik mreže tako da je on u obavezi da tu mrežu i održava. Drugi slučaj privatnih mreža se odnosi na situaciju kada preduzeće iznajmljuje jednu ili više linija od nekog od provsjdera komunikacionih usluga. Prednost ove opcije je što se mnogo brže rešava problem aktiviranja mreže, nego što je slučaj u predhodnoj opciji kada preduzeće mora samo da gradi celu infrastrukturu. Javne mreže karakteriše ekskluzivno pravo korišćenja mreže i vrlo visok stepen bezbednosti. Brzina protoka podataka je veća i zavisi od odabranog tipa linije, troškovi su takođe veći nego u slučaju kod javnih mreža, VAN mreže – su privatne mreže koje osim prenosa podataka obezbeđuju i neke dodatne servise. Infrakstrukturu VAN mreža čine obične telefonske i satelitske mreže. Prelazak mnogih preduzeća na intrnet je naterao provajdere VAN mreža da ponude aktivnije servise. Jedan od njih su EDI transplatori koji nude mogućnost uključivanja u EDI bez potrebe veće konverzije podataka; to je prepušteno provajderu VAN usluga, pored ovoga nude se i servisi bezbedne elektronske pošte, kodiranja podataka radi zaštite od zloupotrebe itd... VAN mreže su po pravilu brže od javnih mreža i nude veću bezbednost.

14

14


Virtuelne privatne mreže - VPN – obezbeđuju pristup preduzeću udaljenim korisnicima, putem klasičnih linija koje najčešće nude lokalne telefonske kompanije. To su mreže koje pokrivaju i veliki prostor i u tom smislu mogu biti razvijene u okviru jedne zemlje ali mogu biti internacionalne. Manji troškovi u odnosu na klasične privatne mreže, širenje elektronskog poslovanja a naročito elektronske trgovine, osnivanje ekstraneta, su doneli veliki zančaj VPN mrežama na Internetu.

Topologija računarskih mrežaTopologija mreže ukazuje na način na koji su elementi mreže međusobno povezani. Topologija računarskih mreža razlikuje: Linijske mreže – kod linijskih mreža su svi elementi mreže povezani preko jednog glavnog voda koji se naziva bas. Svaki pojedinačni element mreže je priključen putem posebnog kabla na glavni vod, To može biti računar, terminal, štampač ili bilo koji drugi periferni uređaj koji je namenjen da bude deljen u mreži. Ovaj tip mreže je vrlo lako proširiti i pokazala se dosta pouzdana u praksi, naime ispad nekog elementa ne dovodi u opasnost funkcionisanje cele mreže, osim ako nije ošrtećen glavni vod. Izgradnja im je dosta jednostavna i ne iziskuje velika finansijska sredstva. Prstenaste mreže – svi elementi su povezani preko medijuma u obliku prstena. Poruke prolaze kroz svaki elemenat u prstenu, u jednom smeru, dok ne stignu do svoje određene destinacije. Prekid prstena na jednom mestu će značajno smanjiti brzinu prenosa por čvorova čije je rastojanje produženo zbog navedenog prekida. Prekid na dva mesta, neki od osta teško izvesti a da se ne čvorova će u potpunosti biti nedostupni mreži. Proširenje mreže je dosta poremeti rad svih čvorova. Zvezdaste mreže – zvezdasta topologija je jedna od najviše primenjenih. Najvažniji deo zvezdaste mreže je centar mreže kroz koji prolaze sve poruke. Njegova uloga je da rukovodi kompletnim saobraćajem mreže. Ovu funkciju može da obavlja računar, hab ili svič. Svi čvorovi mreže su direktno vezani za ovaj centralni element. Proširenje zvezdastih mreža je vrlo jednostavno. Ispad bilo kog čvora (osim centralnog) ne utiče na rad ostalog dela mreže, Zvezdasta mreža omogućava vrlo dobro administriranje kompletne mreže preko centralnog čvora.

Dva tipa poslovnih mrežaLokalne mreže (LAN) se u praksi pojavljuju najčešće u obliku dve osnovne arhitekture: „peer-to-per“ – Arhitektura ravnopravnih računara – „peer-to-peer“ arhitektura se može shvatiti mreža računara jednakog prioriteta. U takvoj arhitekturi se o kao dvija direktna komunikacija između računara (odnosno čvorova tj. elemenata mreže), bez posredovanja servera. Primenjuje u slučajevima kada se najve se ći deo posla obavlja na pojedinačnim čvorovima (računarim) u mreži i kada samo povremeno postoji potreba za razmenom datoteka. Organizuje se uglavnom a se radi o manjim LAN mrežama, budući da kad su performanse zadovoljavajuće ako je u mreži do 25 uređaja. Klijent/server arhitektura – u okviru klijent/server arhitekture, računari mogu imati ili ulogu servera ili ulogu klijenta. Server (pošiljalac) je računar na kojem se nalaze programi i podaci kojim se služe računari klijenti. Pored toga na serveru se nalazi i softver koji upravlja svim resursima u mreži: mrežni operativni sistem (NOS). Računar koji ima ulogu servera je obično personalni računar sa vrlo jakom konfiguracijo (snažan procesor, veliki Ram i diskovi sa velikim kapacitetom). U zavisnosti od uloge koja im je poverena razlikuju se: Fajl serveri – koji imaju zadatak da čuvaju podatke i programe koji su dodeljeni u okviru mreže. Serveri baze podataka – koji skladište samo podatke, bez programa. Serveri elektronske pošte – koji u pravljaju elektronskom poštom. Veb serveri – zaduženi za održavanje veb prezentacija i Print serveri – koji upravljaju sa jednim ili više štampača namenjenim da opslužuju sve računare u mreži.Klijenti su računari koji putem mreže potražuju softver i podatke sa servera, kako bi mogli izvršiti svoje aktivnost. U praksi se pojavljuju dva tipa klijenta: Tanki klijent – tankog klijenta karakteriše najslabija konfiguracija hardvera i softvera, te su svi resursi za rad prebačeni na server. Debeli klijent – debeli klijenti imaju sistemski i deo aplikativnog softvera na svom disku, te se samo u specifičnim situacijama koriste uslugama servera.

15

15


2. I N T E R N E T

Razvoj interneta

Internet je globalna računarska mreža. Pre svega, pojam internet znači mreža unutar mreže, ili internkonekcija između više računara. Strukturno postoje male mreže koje se međusobno vezuju, i time čine ovu strukturu. Internet se sve više naziva globalnom mrežom informacija (velika internacionalna-globalna baza podataka). Broj računara na internetu se trenutno procenjuje na oko 150.000.000. Količina informacija koju ti serveri poseduju je ogromna, i teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista.

Već od prvih dana pa sve do danas, Internet je proslavio mnogo „rođendana“, ali koji je pravi teško će se složiti i najbolji poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde kako je to 1961. kad je dr. Leonard Klajnrok na univerzitetu MIT prvi put objavio rad o packet-swiching tehnologiji. Neki navode 1969. godinu kao godinu rođenja Interneta jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo Advanced Research Project Agency Network, poznatiju kao ARPANET, za istraživanje i razvoj komunikacija i komandne mreže koja će preživeti nuklearni napad. Sedamdesete godine donele su nekoliko veoma važnih otkrića koja su obeležila razvoj Interneta kakvog danas znamo, a potom se dogodilo i odvajanje ARPANET-a iz vojnog eksperimenta u javni istraživački projekt. Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. kad je tadašnja mreža prešla sa NCP-a (Network Control Protocol) na TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol), što je značilo prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi.

Protokoli su standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže, a 1983. godine manje od 1000 računara je bilo spojeno sa ARPANET koristeći relativno primitivni Netvork Kontrol Protokol, koji je uprkos mnogim ograničenjima, bio upotrebljiv u malim mrežama, i nije bio dovoljno fleksibilan za širu upotrebu. Kako se ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je potreban opštiji pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana sve komplikovanija mreža računara.

Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je rekao:

Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikom mrežama s velikom brojem računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti, što je značilo da mora biti fleksibilan kako bi različite mreže mogle funkcionisati u zajedničkom okruženju.

Naime već je tada bilo jasno kako će Internet biti velika mreža sastavljena od velikog broja manjih mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi informatičke zajednice želeli su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open System Interconection Protocol. ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u nekoliko navrata isključio NCP prenos podataka kako bi uverio „neverne tome“ da se NCP može isključiti po želji.

Vinton Cerf i Robert Kan počeli su rad na novom protokolu puno pre 1983. godine, tačno 10 godina ranije javila se ideja o novom protokolu, a sledećih godina su se razvijali i usavršavali detalji protokola koji će promeniti istoriju. Implementacija TCP/IP-a u tadašnje vreme i operativne sisteme trajala je skoro 5 godina, dok je na ARPANET bilo spojeno oko 400 računara. Situaciju je pojednostavio detalj što su mnogi računari koristili Packet Radio i Packet Satellite koje su već nekoliko godina radile sa TCP/IP protokolom.

Internet u Srbiji

16

16


Internet u Jugoslaviji (Srbiji) pojavio se u februaru 1996. godine kada je nacionalna akademska mreža preko provajdera BeoTelNet-a spojena na Internet. Iste godine počinju s radom prvi domaći komercijalni provajderi.

Trenutno u Srbiji preko 1.800.000 ljudi koristi Internet. Pristup Internetu je uglavnom iz kuće (63%) i radnog mesta (23%), dok pristup iz internet kafića čini zanemarljivih jedan odsto.

Povezivanje na internet

Računari pristupaju Internetu na različite načine: Preko lokalnih računarskih mreža koje su stalno ili privremeno povezane na Internet Telefonskim linijama Putem kablovske televizije Satelitskim vezama Radiorelejnim vezama itd.

Način pristupa Internetu ne utiče na međusobnu komunikaciju povezanih računara. Za korisnika računara koji pristupa drugim računarima je nebitno kojoj računarskoj platformi pristupa. (Platforma je različita vrsta računara koja koristi određeni tip procesora i operativnog sistema). Zato se Internet nazina međuplatformskom mrežom (cross- platform network). Ova karakteristika Interneta, da se na isti način može pristupati različitim računarskim platformama i modelima se zove interoperabilnost. Ovo je jedan od ključnih faktora uspeha i popularnosti Interneta.

Da bi se korisnik priključio na Internet, neophodno je da poseduje: računar, modem i pristup telefonskoj liniji. Što se tiče softverske podrške, svi moderni operativni sistemi imaju podršku za pristup i komunikaciju putem Interneta. Zatim, za pristup Internetu potrebno je imati vezu do nekog računara koji ima uspostavljenu vezu ka Internet mreži. Ovu uslugu obezbeđuje veliki broj firmi u svetu, koje se nazivaju davaoci Internet usluga ili Internet provajderi (Internet service provider - ISP). Neki od Internet provajdera kod nas su PTT, Eunet, InfoSky, i mnogi drugi.

Da bi se tačno znalo kome je od miliona računara poruka upućena, svaki računar na Internet mreži mora imati jedinstvenu adresu. Ta adresa se naziva IP adresa i predstavlja identifikator računara na Internet mreži. IP adresa se sastoji iz dva dela. Prvi deo identifikuje mrežu, a drugi deo identifikuje računar (čvor) u mreži.

Format IP adrese je 32 - bitna numerička adresa predstavljena sa četiri broja koji se nazivaju okteti i razdvojeni su tačkama. Svaki broj može imati vrednost od 0 do 225. Međutim, zbog svoje slozenosti IP adresa nije pogodna za pamćenje, s obzirom da je svakom korisniku često potreban pristup velikom broju računara širom sveta. Zbog toga je IP adresi dodeljena jedna ili više simboličkih adresa, koje su korisnicima lakše za pamćenje. Za simboličku adresu koristi se termin ime domena (domain name).

Internet protokoli su standardi kojima se definiše skup pravila za komunikaciju između različitih računara. Postoji preko 100 protokola kojima se definišu različite karakteristike Interneta. Taj skup protokola se naziva TCP/IP, prema dva osnovna protokola:

IP (Internet Protocol)IP protokol je osnovni Internet protokol, kojim se definiše način dodele Internet adresa. Time se

postiže da svaki računar koji je povezan na Internet ima jedinstvenu adresu i može se lako identifikovati u celoj Internet mreži. Osnovna funkcija ovog protokola je da prosledi podatke od izvora do odredišta na osnovu poznate IP adrese. IP protokol ne zahteva direktnu online vezu u trenutku slanja podataka, već računar koji šalje podatke pokušava sve dok ne prosledi poruku.

TCP (Transmission Control Protocol)TCP protokol definiše način na koji dva računara, međusobno povezana putem Interneta, razmenjuju

upravljanje i potvrđivanje prijema poruka. Osnovna funkcija mu je da omogući tačan prenos podataka između dva računara.

17

17


Internet servisi

Internet servisi su zapravo svi sadržaji i usluge koje Internet nudi. Svi Internet servisi rade po klijent-server konceptu. Suština tog koncepta je da se pomocu programa koji se nalazi na racunaru korisnika mreže (klijenta) pristupa željenim podacima koji su smešteni na serveru.

Servisi Interneta se dele na:1. Osnovne (postoje na svakom racunaru koji je na mreži npr. e-mail)2. Javne (instaliraju se na znacajnije servere na mreži obezbedujuci lak pristup podacima npr. WWW)3. Posebne (namenjeni su zadovoljavanju specificnih želja korisnika npr. servisi za pretraživanje, sigurnosni servisi i servisi namenjeni administratorima servera i mreža).

WWW – to je najpopularniji servis. Nastao je 1989. godine. To je sistem sa univerzalno prihvacenim standardima koji omogucava da se tekst, slike, zvuk, video snimci i sl. prikažu na našem racunaru korišcenjem web browsera (Microsoft Internet Explorer, Opera…). Sve web stranice se zasnivaju na HTML jeziku koji formatira dokumente. Kada u browseru upišemo adresu npr. www.eccf.su.ac.yu tada on šalje HTTP zahtev serveru Ekonomskog faktulteta tražeci home page tj. naslovnu stranicu sajta ovog fakulteta. HTTP je komunikaconi protokol koji omogucava saobracaj web stranica u mreži. Kompletna putanja do odredene web stranice se naziva URL. Npr. http:/www.eccf.su.ac.yu/nastava/raspored_ispita

Za realizaciju www servisa važan je Web server. Rec je o softveru za lociranje i skladištenje Web stranica. On locira Web stranice koje korisnik zahteva i dostavlja ih. Pronalaženje neke konkretne inforamcija na Web-u nije ni malo lak zadatak. Medutim, posao donekle olakšavaju web pretraživaci, kojima se zadaju neke kljucne reci za pretragu. Softver traži web stranice koje sadrže zadate kljucne reci, a zatim se saopštava lista ponudenih lokacija. Ta lista ponekad može da sadrži i preko milion adresa. Najpopularniji alati za pretraživanje su Google, Yahoo, MSN Search i Alta Vista.

E-mail, chat, instant poruke i elektronske diskusije – ovako, e-mail omogucava razmenu poruka izmedu korisnika racunara. E-mail softver ima mnoge mogucnosti, kao što je slanje poruka vecem broju primalaca, prosledivanje poruka, pridruživanje dokumenata elektronskoj poruci i sl. Chat ili cet omogucava da dvoje ili više ljudi istovremeno na Internetu uspostavlja medusobnu trenutnu komunikaciju. Elektronske diskusije su široko rasprostranjene. Pomocu ovih diskusija ljudi razmenjuju na Internetu informacije, stavove i pitanja o nekoj unapred zadanoj temi. Postoji na hiljade tema i na stotine hiljada diskutanata.

Gropware, teamware i elektronske konferencije – rad na nekim zajednickim projektima zahteva grupni tj. timski rad. Medutim, mnogi strucnjaci, radne grupe i timovi se zbog dislociranosti kompanija, cesto nalaze u razlicitim gradovima, državama ili kontinentima. Oni imaju potrebu da razmenjuju informacije i to im omogucuju softveri koji podržavaju timski rad zvani Groupware. Teamware je softver slican Groupware, ali je razlika u toma što ovi koriste jednostavnije Internet alate za podršku timskog rada pa su samim tim lakši za implementaciju. Održavanje sastanaka tako da ucesnici ne napuštaju svoja radna mesta omogucuju softveri koji se zasnivaju na Web tehnologiji. Rec je o elektronskoj konferenciji koja omogucava održavanje virtualnih sastanaka, bez prisustva ucesnika.

Internet telefonija i VPN – Internet pored niza usluga koje pruža korisnicima je u mogucnosti i da podrži telefonsku komunikaciju, odnosno prenos glasa. Komunikacija se odvija preko desk top racunara koji je opremljen mikrofonom i slušalicama. A organizacije u nameri da smanje troškove komunikacije kreiraju virtualne privatne mreže – VPN, kao zamena za privatnim WAN mrežama. VPN se koristi za bezbedniji prenos podataka kroz javnu Internet mrežu. Podaci koji se šalju se najpre šifriraju, a zatim smeštaju u IP pakete i tako bezbedno putuju javnom Internet mrežom.

18

18


Softver za internet – Web čitači, programi za rad sa elektronskm poštom

Internet Browser predstavlja program koji je potrebno pokrenuti prije nego što korisnik pristupi Internetu. Ovaj program omogućava korisniku prikazivanje Web stranica kao i navigaciju po mreži, tj. među Web stranicama. Zatim još omogućavaju da dobivene informacije sačuvamo za kasniju upotrebu, da pošaljemo određene informacije, kao i razne druge opcije. Prvi browser koji je razvijen bio je NCSA MOSAIC. Browser-e možemo razlikovati i po okruženju u kome rade: Browser-i iz Dos okruženja, i Browser-i iz WINDOWS okruženja. Danas prednost imaju Browser-i iz Windows okruženja, prije svega "Netscape Navigator" i "Internet Explorer".

Programi za izradu web prezentacija

Microsoft Office FrontPage je program iz Microsoft Office paketa namijenjen izradi web stranica. FrontPage je program za vizualno kreiranje HTML dokumenata, odnosno web stranica, koje se mogu gledati pomoću web pretraživača (browsera) kao npr. Internet Explorer, Mozilla Firefox, Opera... Rad s FrontPage ne zahtijeva poznavanje HTML jezika jer FrontPage sam generira potreban HTML kod na temelju izabranih naredbi iz izbornika i trake sa alatima. FrontPage ne prikazuje detaljan HTML kod stranice (radi na principu WYSIWYG), stoga je vrlo jednostavan za upotrebu, a osim što je HTML editor, FrontPage je i vrlo koristan alat za održavanje web stranica.

Slika 1. Izdanja Microsoft FrontPage

Prije početka izrade same web stranice, potrebno je pripremiti materijale kao što su slike, animacije, tekstovi i slično. Nakon pokretanja programa, treba otvoriti novi dokument kao i u svakom drugom programu – tako da se u izborniku File izabere opcija New. Također, možda bi bilo dobro odmah snimiti stranicu – znači u izborniku File se izabere Save te se upiše naziv datoteke. Početna stranica se uvijek treba zvati index.html.

Analogno kao u MS Wordu, za određivanje svojstava stranice u izborniku File se odabere Page Properties. U polje Title se upiše naslov stranice – to je naslov prozora i neovisan je o imenu pod kojim je datoteka snimljena (u HTML kodu je to tzv.head). U

19

19


polju HTML Encoding potrebno je u obje rubrike označiti opciju Central European kako bi web stranica podržavala znakove hrvatskoga jezika.

Slika 2. Prikaz naziva web stranice tj. naslova prozora

Za izradu jako jednostavne stranice koja sadrži sliku – dvije i nekoliko redova teksta, ne treba tablica, tj. nije nužna. Ali, ako će web stranica biti barem malo kompliciranija, nužno je koristiti tablice radi lakšeg rasporeda elemenata po stranici. Znači, prije umetanja teksta, slika ili bilo čega drugoga, treba umetnuti tablicu – u izborniku Table treba odabrati Insert Table te u Rows upisati željeni broj redova tablice, a u Columns broj stupaca. U polje Border Size upisuje se debljina okvira tablice, u Cell Padding željeni razmak između sadržaja ćelije i njezinoga ruba, dok u Cell Spacing treba upisati razmak između samih ćelija.

Nakon kreiranja tablice, sve elemente za koje se želi da ih web stranica sadrži treba rasporediti po tablici, tj. umetnuti u određene ćelije tablice. Pri tome će trebati spojiti/proširiti određen redak/supac tablice. Rad s tablicama je kao i u ostalim MS Office programima – u izborniku Table treba izabrati željenu opciju: Merge/Split Cells, Insert Rows/Columns…

Slika 3. Odnos parametara Cell Spacing/Padding

Slijedi unošenje proizvoljnog teksta. Naravno, ukoliko je unaprijed pripremljen, tekst može biti kopiran iz bilo kojeg dokumenta – nakon označavanja teksta u nekom programu u izborniku Edit treba

20

20


odabrati Copy te zatim u izborniku Edit u FrontPage-u odabrati Paste. Kao i u ostalim MS Office programima, u izborniku Format treba odabrati Font te se tekst može oblikovati upotrebom različite veličine i boje slova itd…

Za umetanje slika na stranicu, u izborniku Insert treba izaberati Image. U okviru za dijalog koji se pojavi, treba izabrati putanju do slike koju želimo. Nakon umetanja slike, treba odrediti svojstva slike te odnos slike i teksta. Znači, desnim klikom miša treba označiti sliku čime se dobije padajući popis gdje treba odabrati Appearance i konkretno Layout kako bi se odredio položaj teksta oko slike.

Svaka web stranica treba sadržavati i pokoji link ili tzv. poveznicu, radilo se o poveznici na neki drugi dio naše web stranice ili o poveznici na neku drugu web stranicu na internetu. Ponovno analogno kao u MS Wordu, treba se označiti tekst za koji se želi da bude link te u izborniku Insert odabrati Hyperlink. U okviru za dijalog koji se pojavi treba izabrati putanju na koju vodi izabrani link. Ako se radi o nekom dijelu unutar naše stranice, u polje URL se upiše ime.html željene datoteke ili cijelu putanju datoteke ukoliko se ta datoteka nalazi u mapi različitoj od one u kojoj se nalazi web stranica na kojoj trenutno radimo. Ako pak link vodi na neku drugu stranicu koja nije na našem lokalnom računalu, u polje URL treba upisati adresu stranice sa početnim http://www – npr. http://www.mathos.hr. Također, može se staviti da nekakva slika bude link. U tome slučaju prvo treba označiti sliku, a tek onda u izborniku Insert odabrati Hyperlink te u polje URL upisati adresu. Možemo staviti da nekakva manja slika bude link na neku veću sliku. Razlika je samo u tome da umjesto ime.html u polju URL upišemo ime_slike.ekstenzija.

Jedna od najvažnijih novih karakteristika FrontPage-a (u odnosu na prethodne verzije toga programa), jest postojanje tzv.layera – u izborniku Insert treba izabrati Layer. Upotrebom layera omogućeno je slaganje i preklapanje različitih sadržaja na stranici što nije moguće upotrebom običnih tablica. Time se smanjuje nepotrebno klizanje lijevo-desno ili gore-dolje po stranici.

Zatim, u FrontPage je ugrađena potpora za automatske predloške. Naime, FrontPage predlošci imaju automatski navigacijski sustav koji omogućava mijenjanje izgleda samo nekih dijelova stranice. Znači, ako web stranicu održava više ljudi, uz određeni predložak se definira koji dijelovi stranice su suradnicima dostupni za promjene, a koji ostaju nepromijenjeni. Međutim, FrontPage predlošci su kompatibilni sa predlošcima Macromedia Dreamweaver, što je relativno zastarjela verzija toga Macromedijinog programa.

Također, bilo kojem elementu web stranice kao što su tekst ili slika, moguće je dodati jedno od ponuđenih ponašanja – u izborniku Format treba izabrati Behaviors. Na primjer, može se staviti da se prilikom prelaska pokazivača preko slike pojavi neka druga slika.

Još jedna novost u odnosu na prošla izdanja FrontPage-a su interaktivne tipke kojima se može mijenjati vrsta pisma i boja tipke. Umetanje je vrlo jednostavno, u izborniku Insert treba odabrati Interactive Button, izabrati jednu od ponuđenih tipki te unijeti tekst koji će pisati na samoj tipki i odabrati link stranice ili datoteke na koju će ta tipka voditi tj. povezivati.

Pronalaženje informacija na internetu – Mašine za pretraživanje

Od dana kada je nastao Internet (odnosno www – njegov najpoznatiji servis) znatno se promijenio. Internet možemo opisati na mnoge načine, ali poslije svega ostaje jedno – da je to jedan ogroman, nepresušan izvor podataka i ako ga naučimo koristiti, poboljšat ćemo kvalitet života, a kako je odlična alatka za učenje i izvrstan izvor svježih informacija, pomoću njega možemo dobiti vrlo značajne informacije i sl.

21

21

http://www/


Slika 1. Osnovna konfiguracija Google pretraživača

Da bi se došlo do željenih informacija na internetu koriste se tzv. PRETRAŽIVAČKI ALATI (SEARCH TOOLS). Oni rade tako što korisnik unese pojam koji traži, nakon čega dobije listu adresa web sajtova na kojima je taj pojam pronađen. Na Internetu postoji veliki broj pretraživačkih alata, koji mogu biti opšte ili specijalizovane za pretragu dokumenata iz samo pojedinih oblasti, a generalno se sve svrstavaju u dvije kategorije:• pretraživači,• katalozi.

Postoji i treća vrsta web sajtova, koji se nazivaju METAPRETRAŽIVAČI. Obično su sporiji od kataloga i pretraživača, ali kombinujući ih sa više pretraživačkih mašina, pokrivaju veći procenat Interneta, pa zato mogu dati bolje rezultate kada se traže stvari koje nisu toliko poznate.

Osim pretraživača postoje i programi koji vrše istu funkciju i rade na sličan način, a najpoznatiji takve vrste je Copernik. Riječi koje treba uključiti u termin za pretragu su:

REVIEW – recenzija, ako tražite recenziju nekog proizvoda i dr.,DOWNLOAD – ako tražite neku datoteku koja je stavljena na download,VACATION – odmor, ako tražite mjesto za odmor,PRICE – cijena, ako tražite cijenu nekog proizvoda,COMPARE – upoređivanje cijena nekog proizvoda,SPECIFICATION – dobit ćete link na tehničke specifikacije nekog proizvoda,GALLERY – ako tražite neke slike.

Strategija pretraživanja

Ako se traži adresa na Internetu moraju se navesti riječi koje nas interesuju. Kada pretraživač nađe riječi koje su mu zadate, kao rezultat izbacit će niz linkova sa adresama na kojima se nalaze tražene riječi. U slučaju kada se pretražuje Internet, korisnik mora sam uraditi to FILTRIRANJE INFORMACIJA. U principu, pretraživanje Interneta mogli bismo svesti na nekoliko faza:

22

22


a) Prvo što se radi jeste da odemo na neku stranicu koja sadrži pretraživač. Najpoznatiji su ''WWW.HOTBOT.COM'', ''WWW.YAHOO.COM'', ''WWW.ALTAVISTA.COM'' i sl. Zatim u polje za unos upišemo ključne riječi koje želimo da pretraživač nađe i kliknemo na tipku ''SEARCH''.

b) Drugo što radimo je probijanje kroz linkove koje dobijemo kao rezultat klika na ''SEARCH''. U ovoj fazi odlučujemo koje ćemo linkove slijediti a koje ne, te se tako vrši svojstveno filtriranje informacija.

c) Treće što se radi je pregledavanje stranica na koje smo otišli i konstatovanje da li smo našli ono što smo tražili ili ne. Također, može se poboljšati naše traženje na Internetu i smanjiti vrijeme potrebno da se nađu informacije i to prvo kucamo ''WWW.GOOGLE.COM'', zatim kada dobijemo veliki broj linkova gledamo opis ili obično na dnu prozora vidimo adresu i kliknemo na riječ ili dvije koje će nam reći da bi to moglo biti mjesto koje tražimo. Kada smo kliknuli na link i stranica se učitala onda tražimo ono što nam treba. Ovo su samo savjeti pomoću kojih možemo pri traženju raznoraznih stvari uštediti malo svog vremena.

Rezultati pretraživanja

Slika 2. Linkovi na Google pretraživaču

7Najčešće nećemo iz prvog pokušaja dobiti web sajt na kojem se nalazi ono što tražimo. Zato je

bitno znati čitati i analizirati dobijene rezultate, pošto iz njih možemo saznati gdje smo pogriješili i šta još trebamo dodati. Ponovo ćemo se fokusirati na Google, koji i u ovom segmentu prednjači u odnosu na ostale . Google prikazuje po deset rezultata na jednoj stranici, pri čemu će odgovarajuće web stranice biti među prvih 30 izlistanih. Broj prikazanih rezultata možemo podesiti na linku PREFERENCES, koji se nalazi u samom vrhu stranice s rezultatima, kao i jezik kojim nam se Google ''obraća'' (podržano je preko 80 jezika). Svaki link sastoji se iz:

• NAZIVA SAJTA (A), koji ponekad može biti samo URL tog sajta (kada stanica nema naziva ili nije potpuno indeksirana);

• ISJEČKA IZ DIJELA TEKSTA NA STRANICI (B) (gdje je traženi termin pronađen),• KATEGORIJE u kojoj je taj sajt katalogiziran (D),• URL (E),• CASHED (F) ,

23

23


• SIMILAR PAGES (G).U suštini uvijek je stvar do pravilno definisanog termina za pretragu.

Napredna pretraga

Na stranicu za naprednu pretragu dolazi se preko linka ADVANCED SEARCH koji se nalazi desno od polja za pretragu ili preko Google Toolbar-a. Ovdje se pretraga može preciznije definisati. Pošto je u bazu uključeno preko 35 miliona ne – HTML dokumenata, pretraga se može ograničiti i na neki od njih (B). Pretraga se može ograničiti i po datumu (C), tako što odredimo u tezultatima da budu samo web straniceu posljednja tri mjeseca ili godinu i sl., odnosno odredimo da se traženi termini nalaze bilo gdje na stranici, URLOW ili u linkovima koji vode do nje. Ponekad treba probati i ovaj način, jer se u linkovima na nekoj stranici može nalaziti riječ koja određuje traženi termin, pa prateći taj link se može doći do stranice s rezultatima. Još jedna zanimljiva opcija, posebno za nas, je pretraga unutar sajtova, odnosno domena (E). Pomoću ove opcije se može uraditi i suprotno tj. zabraniti prikaz rezultata s određenog sajta, odnosno domena. Postoje još dvije zanimljive mogućnosti: da Google prikaže sve slične stranice (F) odnosno sve stranice koje imaju link na neku stranicu (G) i može se koristiti za pronalaženje većeg broja sajtova koji pišu o nekoj temi. Postoji način da sve ove pretrage izvršimo i direktno iz polja za pretrage – korištenjem operatora (između operatora i riječi koja ga slijedi ne ostavlja se prazan prostor). Operatori za naprednu pretragu su: LINK, INFO, SITE, ALLINTITLE, INTITLE, ALLINURL i FILETYPE.

Pretraga slika

Google nije najbolji samo u pretraživanju teksta, nego nudi i pretragu slika (indeksiranih preko 390 miliona slika). Ovome segmentu sajta pristupa se direktno sa prve stranice ili iz Google Toolbar-a.

a) Kada unesemo željeni pojam, dobit ćemo prikazane umanjene verzije indeksiranih slika,b) Klikom na neku od njih vodi nas na stranicu na kojoj je ta slika upotrijebljena,c) Zatim, kliknemo na link koji pokazuje samo tu sliku u punoj veličini na posebnoj stranici.Postoje također napredne opcije prilikom pretrage slike, koje omogućavaju da odredimo veličinu

slike koja nas interesuje i boju, ali mogu ograničiti pretragu i na određeni domen ili web sajt.

24

24


Internet trgovina i novčane transakcije

U literaturi se cesto elektronska trgovina definiše kao realizacija nekog posla ili poslovne aktivnosti na Internetu. Elektronsko poslovanje je nešto širi pojam od e-trgovine. E-trgovina funkcioniše u okviru eposlovanja.

Elektronska trgovina može da se definiše kao proces kupovine, prodaje, transfera ili razmene proizvoda, usluga ili informacija preko racunarske mreže, ukljucujuci Internet. E-trgovina se fokusira na izvršavanje transakcija i obuhvatanje podataka. Obuhvatanje podataka podrazumeva prikupljanje ili sticanje podataka kroz organizacione operativne zadatke i njihovo skladištenje u okviru racunarskog sistema. Pošto je u svakoj organizaciji prisutno povecanje obima transakcija, potrebno je na što efikasniji nacin obuhvatiti odgovarajuce podatke i pohraniti ih u racunar. U ove svhe se primenjuju cetiri bazicna metoda:1) Point of sale (POS) – to je mesto gde se registruje prodaja, odnosno predstavlja terminal racunara koji prosleduje sve podatke do centralnog racunara. U praksi se primenjuje nekoliko uredaja za registrovanje podataka, kao što je skeniranje putem bar koda.2) Procesna kontrola – sa proizvodne linije roboti i odgovarajuca proizvodna oprema mogu da prikupljaju razlicite podatke kao što su: merenje kontrole kvaliteta i prosleduju te podatke u centralni racunar.3) Elektronska razmena podataka – to je koncept koji predstavlja automatizovanu formu unosa podataka koji podržava operacije transfera dokumenata izmedu organizacije i okruženja, posebno sa kupcima i prodavcima, elektronskim putem. Npr. automatizovano slanje narudžbe dobavljacu. Za realizaciju transfera koriste se dva metoda: direktno slanje podataka sa jednog na drugi racunar, te slanje podataka preko trece strane (provajdera) koji konsoliduje podatke i šalje ih na odgovarajucu lokaciju.4) E-commerce website – predstavlja web sajt trgovine koji omogucava da kupac bira proizvod i direktno unosi podatke na sajtu. Omogucava podršku kupcima 24 sata dnevno.Procesi koji se direktno odražavaju na e-trgovinu su:_ KONTROLA PRISTUPA I ZAŠTITA – podrazumeva ustanovljavanje uzajamnog poverenja i zaštitu pristupa izmedu ucesnika u transakciji preko razlicitih vrsta zaštite: autentifikacije tj. Potvrde korisnika, autorizovanog pristupa, preko korisnickog imena i lozinke, kljuca za enkripciju i sl._ PROFILISANJE I PERSONALIZACIJA – u cilju obezbedenja kvalitetnih usluga korisniku, nakon njegovog pristupa sajtu e-trgovine prikupljaju se podaci o interesovanjima kupaca i gradi se profil o karakteristikama i preferencijama kupaca. Proces profilisanja se koristi kao pomoc u autentifikaciji korisnika. A jedno od pitanja personalizacije je i pitanje eticnosti ovih aktivnosti (privatnost podataka)-_ UPRAVLJANJE TRAŽENJEM – web sajt e-trgovine pomaže kupcu da pronade specifican proizvod ili uslugu koju želi da kupi, što utice na povecanje efikasnosti u procesu traženja._ UPRAVLJANJE SADRŽAJEM – to predstavlja softver koji pomaže organizacijama da razviju, ažuriraju, arhiviraju tekst i multimedijalne informacije na web sajtovima. Stoga sadržaj e-trgovine cesto ima formu multimedijskog kataloga sa informacijama o proizvodima._ WORKFLOW – upravljanje tokovima podataka – ovaj softver podržava procese u aplikacijama etrgovine._ SARADNJA I TRGOVINA – predstavlja vrlo važnu kategoriju u okviru procesa e-trgovine jer podržava sporazume o saradnji i servise trgovine, potrebne prodavcima, kupcima i drugim ucesnicima za kompletiranje neke transakcije.

Tradicionalni sistem placanja obuhvata: kovani novac, papirni novac, cekovi, akreditivi i sl. Za razliku od klasicnog sistema placanja, digitalno placanje obuhvata sledece sisteme: bankomate, kreditne kartice i online placanje.Bankomat je automatski uredaj koji služi za prijem depozita, isplatu gotovog novca sa racuna korisnika, dobijanje informacija o stanju korisnikovog racuna, za menjacke poslove i sl.

25

25


Kreditne kartice su se pojavile 60-ih godina. Danas su jako rasprostranjene širom sveta i uglavnom služe za placanje na malo prilikom kupovine odredenih roba i usluga.On-line placanje podrzumeva korišcenje kreditnih kartica. Danas se na Internetu nude brojni Web sajtovina kojime se može pregledati razlicite vrste roba i izvršiti njen izbor. Placanje robe se vrši tako da se uodredeno polje unese broj kreditne kartice i na taj nacin se vrši placanje.

Banke su sve više zainteresovane za Internet bankarstvo iz više razloga:1) Najveci broj klijenata koji ima prihode vece od prosecnih koristi se Internetom2) Internet je jeftin i efikasan distribucioni kanal3) Internet bankarstvo je na usluzi klijentima/kupcima 24 casa dnevno4) Bankarske transakcije se mogu obavljati sa bilo koje tacke zamljine kugle gde postoji Internet veza

Internet bankarstvo se može koristiti za prezentaciju informacija banke kijentima o proizvodima banke i stanju racuna, te za finansijske transakcije, razne vrste placanja, transakcije sa vrednosnim papirima, podnošenje zahteva za kredit i slicno.

Razvoj bežicne tehnologije i potreba da se u pokretu obavljaju bankarske transakcije stvorili su prostor za nove usluge koje se nazivaju mobilno bankarstvo. Mobilno bankarstvo omogucuje svojim klijentima da mobilnim aparatom (mobilni telefon, PDA) obave sledece poslove:_ uvid u stanje racuna_ sticanje informacija o promenama na racunu_ placanje racuna_ konsalting usluge (savetovanje)_ pracenje vesti_ pracenje vrednosti akcije i sl.

Zaštita i mjere bezbjednosti

Bezbednost na Internetu je glavna i vrlo znacajna tema današnjice. Zbog toga organizacije treba da posvete odgovarajucu pažnju tom problemu i da izgrade sisteme bezbednosti.

Od E-poslovanja se ocekuje da ispuni sledeca tri zahteva:1) Tajnost - to znaci da svi podaci koj se koriste tokom procesiranja moraju da budu zašticeni odsvakog moguceg napada i presretanja na mreži.2) Integritet – svim podacima se mora garantovati integritet i tajnost.3) Efikasna dostupnost – podrazumeva efikasan i brz pristup sajtu organizacije koja je u sistemu ebiznisa.

Security ili bezbedonosne pretnjeInternet i web prostor kao i e-poslovanje izloženi su brojnim bezbedonosnim pretnjama. Cest je slucaj da hakeri nastoje da pronadu i najmanji propust u sistemu zaštite organizacije koje se bave e-trgovinom. Tada su posledice katastrofalne: uništavaju web stranice, izmenjuju podatke, unose lažne podatke. Dešava se da hakeri udu u katalog cena, smanje cene, a potom kupuju odredene proizvode po znatno nižim cenama. Takode, virusi su jedan od ucestalih bezbedonosnih pretnji. Mesecno se pojavljuje na stotine novih verzija virusa ciji je cilj da inficiraju sisteme e-poslovanja i time ugroze njihovo funkcionisanje. Jedinstvenog rešenja protiv virusa nema, te korisnicima racunara ostaje samo da na svojim racunarima obezbedeantivirusne softvere koje je potrebno redovno apdejtovati, tj. instalirati novije verzije.

Razvoj politike zaštiteZaštita web sajtova obuhvata dve kategorije:

1) Administrativna bezbednost

26

26


2) Mrežna bezbednostAdministrativna bezbednost - ukljucuje mere kao što su: definisanje politike bezbednosti,

definisanje resursa i tehnike bezbednosti, sprovodenje trening aktivnosti i definisanje principa odgovornosti. Propisivanje tih mera treba da realizuje bezbedonosni tim strucnjaka razlicitih strucnjaka.

Mrežna bezbednost – oblik zaštite racunarske mreže zavisi od arhitekture mreže. Ukoliko u sistemu centralno mesto zauzima mocni mainframe racunar onda je sistem bezbednosti vrlo jak. Medutim, ako se sistem sastoji od više servera izmedu kojih se obavaljaju finansijske transakcije bezbedonosni sistem je ranjiv. Problem kod bezbednosti se javlja na relaciji administrator i zaštita. Administratori mreža sve komunikacije prema serveru iz okruženja upucuje preko požarnih zidova (firewall) uz obavezno korišcenja šifara. Šifre treba da su kompleksne kako bi se teško provalile. Treba da se sastoji od 12 karaktera. U cilju podizanja zaštite takoder treba da su prostorije u kojima se nalaze serveri obezbedene. Pristup ovim prostorijama treba da je dozvoljen samo administratorima uz striktnu evidenciju ulaza i izlaza. Umesto klasicnih kljuceva preporucuje se smatr kartice ili biometricki testovi – skeniranje prsta ili zenice oka.

Zaštita od virusaKompjuterski virus je najcešce mali program napravljen od strane coveka sa ciljem da se ubaci u

racunar, kako bi napao operativni sistem, aplikacije i dokumente. Štete od virusa mogu biti od bezazlenih poruka koje se pojavljuju na ekranu do vrlo teških šteta kao što je brisanje dokumenata ili bitnih podataka koji zauvek nestaju sa hard diska. Prvi virus koji je šokirao javnost bio je MORRIS koji je inficirao mrežuMinistrarstva odbrane SAD i uzrokovao veliku štetu. Morris je inicirao mnoge hakere da se utrkuju u slicnim poduhvatima. U svetu racunarima preti preko 50,000 virusa. Virusi se klasifikuju u sledece kategorije:_ Virusi koji inficiraju programske fajlove – to znaci da kreatori virusa gadaju fajlove koji se startujuprilikom podizanja sistema, i kada se sistem startuje virus se munjevitom brzinom proširi pre negošto se startuje zaštita._ Virusi koji se nalaze na disketi ili CD-u – ucitavanjem ovih medija ucitava se i virus koji može dauzrokuje brojne probleme od blokiranja rada hard diska pa do brisanja podataka._ Makro virusi – najcešci i vrlo opasni. Aplikacije kao što su MS Word i Excel podržavaju makrojezike koji se koriste kao sredstvo za transport virusa._ Makro e-mail – to su virusi koji se prenose elektronskom poštom._ Crv – vrsta virusa koji se razmnožava.

Menadžment organizacije mora stalno da brine o nekim alternativama ako se desi razaranje sistema bezbednosti od strane hakera. Neke od tih alternativa su: Backup i Recovery. Backup je procedura koja podrazumeva kopiranje podataka i njihovo odlaganje u arhivu. On omogucava da se podaci kopiraju ako dode do razaranja sistema zaštite ili u slucaju velikih katastrofa, zaštite ili bilo kojegdrugog nacina uništavanja podataka. Backup bi trebao da se obavlja periodicno, može to biti dnevno, mesecno. Backup-om se podaci sa servera arhiviraju na bezbednim mestima kao što su CD-ovi, trake i slicno ili se koriste usluge specijalnih institucija koje se bave uslugama skladištenja podataka na serverimakoji se nalaze pod zamljom ili u kosmosu. U slucaju kada se podaci sa servera delimicno ili u potpunosti unište sprovodi se procedura obnavljanja podataka ili recovery.

Kao zaštita od pretnji koje dolaze iz okruženja koriste se Firewall i Proxy serveri. Firewall ili požarni zid predstavlja set programa koji su postavljani na ulazu u mrežu organizacije sa ciljem da je štiti od nelegalnog upada iz okruženja. Sa firewall-om organizacija kontroliše pristup resursima u mreži i kontroliše kojim resursima radnici organizacije mogu da pristupe u okruženju. Proxy serveri se lociraju izmedu radne stanice korisnika i Interneta. Oni presrecu zahteve korisnika i pokušavaju ih uspešno rešavati. Ukoliko u tome ne uspevaju te zahteve prosleduju serveru. Proxy serveri poboljšavaju performantnost ako rade kao keš serveri. U tom slucaju oni jedno vreme cuvaju rezultate prethodnih zahteva.

Povremeno je potrebno izvršiti reviziju sistema zaštite. U postupku revizije vrši se identifikacija dobrih i loših strana sistema zaštite i procenjuje se kakva je spremnost organizacije na napad hakera.

27

27


Revizija ima neke koristi: revizijom se otkrivaju slabosti, podiže se nivo bezbednosti, klijenti imaju više poverenja, a menadžeri više samopouzdanja.

Intranet

INTRANET je mreža unutar jedne organizacije koja koristi Internet tehnologiju sa ciljem da obezbedi kvalitetnu komunikaciju, raspodelu razlicitih poslovnih informacija, raspodelu resursa organizacije i podrušku poslovnim procesima. Intranet je zašticen bezbedonosnim merama kao što je pasvord korisnika, kodiranje, firewall. U intranet jedne organizacije mogu da udu i poslovni partneri i to putem Extranet linkova. Intranet može da poboljša komunikaciju same organizacije i saradnju korišcenje razlicitih servisa: e-mail, chat rooms, audio i video konferencija i sl. Razni materijali kao što su bilteni, katalozi proizvodamogu da budu dostupni korisnicima unutar organizacije posredstvom Intraneta, medutim, posredstvom Extranet linkova mogu ti materijali biti dostupni i potrošacima, dobavljacima i drugim poslovnim partnerima.Intranet se može koristiti i kao platforma za razvijanje poslovnih aplikacija koje podržavaju poslovne procese i donošenje poslovnih odluka. Te aplikacije mogu biti obrada narudžbi, inventarne kontrole, menadžment prodajom i sl. Ove aplikacije se koriste od strane zaposlenih u organizaciji ili poslovnih partnera.

Extranet

Extranet je mreža koja je ograničena na jednu organizaciju, ali koja takode obično ima ograničenekonekcije sa drugim mrežama i organizacijama od poverenja (na primer, klijentima kompanije može da se obezbedi pristup nekom delu intraneta i na taj način kreira extranet). Tehnički, extranet takode može da bude kategorizovan kao MAN, WAN ili druga vrsta mreže, mada, po definiciji, extranet ne možeda se sastoji od jednog LAN-a zato što extranet mora da ima barem jednu konekciju sa spoljasnjom mrežom.

Intranet i extranet mogu, ali ne moraju, da imaju konekciju sa Internetom. Ako konekcija saInternetom postoji, Intranet i Extranet su normalno zastićeni od pristupa sa Interneta koji nemajuodgovarajuće dozvole za pristup. Sam Internet nije osmišljen da bude deo intraneta ili extraneta,mada Internet možeda služi kao portal za pristup delovima extraneta.

3. SOFTVER

Podjela softvera

Softver predstavlja skup instrukcija koji hardver izvršava da bi se izveo određeni zadatak na računaruKlasifikacija softvera

Podela softvera na osnovu funkcije koju obavlja: Sistemski softver – ima dva osnovna zadatka:1. da upravlja internim i eksternim resursima računara2. da omogućava izvršavanje aplikativnog softvera. Sistemski softver je više okrenutračunaru i on se ne bavi drugim problemskim domenima. Aplikativni softver – primenom programskih instrukcija, obezbeđuje korisniku funkcionalnost širokog opsega. On je okrenut ka rešavanju konkretnih specifičnih potreba preduzeća (kadrovi, finansije, proizvodnja, marketing....) ili može biti usmeren ka automatizaciji nekih opštijih ljudskih aktivnosti (tekst procesor, internet pregledači, programi za obradu tabela...) ga kupite.

28

28


Sistemski softver

U sistemski softver se ubrajaju:-Operativni sistem (OS)-Drajveri-Uslužni servisni programi.

Operativni ssitem je skup programa koji obezbjeđuje izvođenje osnovnih operacija na računaru kao što su: učitavanje operativnog sistema u radnu memoriju, upravljanje korisničkim interfejsom, upravljanje procesom, upravljanje datotekama, upravljanje zadacima, formatiranje, upravljanje bezbjednosnim metodama itd.

Operativni sistemi djele se na:

-Operativne sisteme za pojedinačne deskop i prenosne računare -Mrežne operativne sisteme i -Operativne sisteme za hendheld računare i PDA-e

Baze podataka i sistemi za upravljanje bazama podataka (DBMS)

Jednostavno rečeno, BAZA PODATAKA je softwerska konstrukcija namjenjena za pohranjivanje, analizu i pretraživanje grupe srodnih i povezanih podataka, kao što su podaci o kupcima, pacijentima, telefonskim brojevima i sl.

Baza podataka sastoji se od jedne ili više (dvodimenzionalnih) tabela koje međusobno mogu biti povezane. Svaka tabela čuva istovrsne podatke (npr. podatke o nekoj osobi, predmetu i sl.). Svaki red u tabeli predstavlja jedan slog u tabeli (najmanja grupa podataka u bazi koja u potpunosti opisuje neki od koncepata koje baza modelira),a svaka kolona jedno od polja unutar tog sloga. Dakle, slog može biti grupa podataka koja opisuje npr. neku osobu, a polja unutar tog sloga mogu sadržavati ime, prezime, adresu stanovanja ili datum rođenja te osobe. Slog se u literaturi još ponegdje naziva i entitet, a polje se naziva atribut. Svaki slog tabele se može jedinstveno identificirati putem jedne ili kombinacijom vrijednosti nekog od polja tog sloga. To polje ili kombinaciju polja tada nazivamo primarni dio ili osnovni ključ. Tako neku osobu može jedinstveno identificirati njen matićni broj ili kombinacija vrijednosti polja imena iprezimena. U jednoj tabeli može postojati više polja ili kombinacija polja koji mogu biti kao primarni ključ. Pored toga što primarni ključ ima ulogu jedinstvenog identificiranja sloga on igra ulogu i u povezivanju tabela. Uzmimo da naša tabela ustvari predstavlja listu pisaca. Pored te tabela imamo i listu knjiga, te je potrebno ove dvije tabele povezati kako bi smo znali koji je pisac napisao koju knjigu. Ako u slog knjige ubacimo polje koje sadrži vrijednost primarnog kljuća pisca, ove dvije tabele su povezane. Ovo novo polje (koje iskljućivo služi za povezivanje dvije tabele) u tabeli se zove strani ključ. Ovakav način povezivanje podataka nazivamo relacioni model baza podataka.

DBMS (Data Base Menagment System)- sistem za upravljanjebazom podataka. To je softversko – hardverski paket koji omogućava da baza podataka bude lahko dostupna svim korisnicima. Softverski dio DBMS, koji neki proizvođači zovu rukovodilac bazom, služi kao veza (interfejs) između korisnika i baze podataka. On obezbjeđuje softverske alate potrebne za kreiranje, primjenu, pristupanje i ažuriranje baze podataka. On također upravlja ulazno-izlaznim operacijama, a na većim sistemima vodi računa o tajnosti i problemima istovremenih korisnika. Ukratko dobro projektovan DBMS će obezbjediti softver koji omogućava korisniku da lahko komunicira sa bazom podataka. DBMS omogućava nezavisnost podataka

29

29


što znači da se aplikativni program može mijenjati bez utjecaja na memorisane podatke. Sa nezavisnošću podataka promjene se mogu dešavatri na nekim podacima bez utjecaja na druge. Riječnik podataka (DataDictionary) se ugrađuje u sistem upravljanja bazom podataka kroz šemu (bazu podataka) i podšemu (dio baze podataka koju program koristi). DBMS može biti zasnovan na jednom od tri specifična modela podataka što opredjeljuje struktuiranje dizajna i način na koji se mogu reprezentirati odnosi između entiteta. Ti modeli su:- relacioni model podataka- hijerarhijski model podataka- mrežni model podataka

Model baze podataka

Podaci su logi¡cki organizirani po nekom modelu. Model ¡cini osnovu za osmišljavanje, definiranje i implementiranje baze podataka. Današnji DBMS podržavaju tri osnovna modela:. Relacijski model je zasnovan na matemati¡ckom pojmu relacije. Podaci i veze me ¯ du podacima se prikazuju preko dvodimenzionalnih tabela. Ve´cina suvremenih baza podataka služise ovim modelom.. Mrežni model može se predo¡citi usmjerenim grafom u kojem su ¡cvorovi podaci a lukovi me ¯ du ¡cvorovima definiraju veze me ¯ du podacima.. Hijerarhijski model ¡cine hijerarhijski organizirani podaci (npr. datote¡cni sustav na Unixu).

Relacioni model baze podataka

Relaciona baza podataka se sastoji od serije dvodimenzionalnih tabela. Termin "relaciona baza podataka" dolazi od činjenice da ona koristi relaciju (odnos) umjesto datoteke. Relacija je tabela sastavljena od slogova. Unutar jedne tabele može postojati samo jedna vrsta slogova ili entiteta. Relacione tabele pokazuju logičke a ne fizičke odnose, a zanemaruje redosljed podataka odnosno slogova uključenih u relaciju. Relacioni model odvaja bazu podataka od operativnog sistema kao i od aplikacije. Kada se da zahtjev za informacijama, sistem napravi tabelu koja sadrži te informacije. Standardni programski jezik za izražavanje pristupa podacima i manipulaciju sa tabelama u relacionoj bazi podataka se naziva SQL (Structured Query Language). U ovom jeziku, pitanja na jednostavnom engleskom jeziku se automaski prevode u SQL. U ovom slučaju softverski program, koji se zove Natural language (prirodni jezik) i koji dozvoljava upite u ograničenoj formi prirodnog jezika, analizira korisnikov upit, prevodi ga u upit na SQL, prenosi SQL zahtjev DBMS-u i daje na displeju podatke korisniku. Relacioni model je smišljen početkom osamdesetih godina od strane Ted Codda, uposlenika IBM korporacije i trenutno je najraširenija paradigma za razvoj podataka.

Upitni jezik

Služi korisniku za direktno pretraživanje baze podataka (tz. Interaktivni rad).

30

30


Neredbe su takve da definiraju rezultat koji se želi dobiti, ali ne i kako do njega do´ci (algoritme) Ovo svojstvo se zove neprocedualnost.Kod relacijskih baza postoji postoji tendencija objedinjavanja svih ovih jezika u jedan (npr. SQL) koji služi za sve: definiranje podataka, njihovo manipuliranje i za pretraživanje.

Primjer pretraživanja podataka:SELECT indeks,ime,prezime FROM student WHERE godina=1 ORDER BY prezime,ime;

4. INFORMACIONI SISTEMI

Pojam kibernetike

Kibernetika je posebna znanstvena disciplina koja se mo•e smatrati dijelom teorije sustava odnosno toènije dijelom sistemske znanosti. To je znanstvena disciplina koja se posebno bavi prouèavanjem upravljanja u dinamièkim sustavima.

Ona je nastala nezavisno od opæe teorije sustava ali je imala ogroman utjecaj na teoriju sustava. Njezine tendencije i metode, te naèin znanstvenog pristupa u rješavanju nekih problema toliko su slièni metodama i naèinu razmišljanja u teoriji sustava da je teško te dvije znanstvene discipline razdvojiti, to je tim te•e što se za neke ideje i metode ne zna gdje su prvo pronaðene.

Međutim, unatoè sliènosti u pristupu i upotrebi istih metoda ipak se za sada ne može tvrditi da su to identiène discipline, tj. da su one u stvari jedna znanstvena disciplina koju pojedini struènjaci razlièito nazivaju.

Odnos izmeðu teorije sustava i kibernetike kao znanstvenih disciplina nije jednoznaèno rašèišæen. Postoje struènjaci i znanstvenici koji smatraju da je kibernetika specifièan dio teorije sustava i takvom æemo je i mi smatrati. Meðutim postoje i oni znanstvenici koji smatraju da je teorija sustava dio kibernetike.

Praktièni problemi teorije sustava se mogu svrstati u dvije osnovne skupineproblema:

1) izgradnje i usavršavanja sustava;2) odr•avanja, razvoja i upravljanja sustava.Prvi problemi, tj. izgradnja i usavršavanja sustava bilo kakvih svojstva, spadali bi prvenstveno u

podruèje teorije sustava.Drugi problemi, tj. odr•avanje, razvoj i upravljanje dinamièkim sustavima, spadali bi prvenstveno

u podruèje kibernetike.

Iformacija i podatak

Podatak je kodirana predstava neke osobine, nekog koncepta, objekta, činjenice ili događaja u realnom sistemu.

Informacija je protumačeni podatak odnosno znanje koje se može "izvući" iz podatka. Podatak i informacija se koriste kao sinonimi. Podatak je međutim objektivna kategorija dok je informacija subjektivna kategorija odnosno zavisi od načina na koji neki pojedinac tumači ili koristi predstavljeni podatak. U okviru ovog kursa mi ćemo podrazumjevati da se podaci mogu reprezentovati na kompjuterskiprihvatljiv način, odnosno da se mogu kvantifikovati brojevima, karakterima, datumima itd. Način na koji dolazi do formiranja podatka nas ne interesuje. Međutim, interesuju nas procesi obrade podataka koji mogu da dovedu do kreiranja drugih podataka ili do određene akcije. Mi ćemo pod informacionim sistemom podrazumjevati sistem koji svoje veze sa okolinom obavlja razmjenom informacija.

31

31


Napomenimo da informacioni sistem ne mora biti zasnovan na r.čunaru ali da ćemo mi u okviru ovog kursa razmatrati samo one informacione sistema koji su realizovani na računaru. Ovakvisistemi se nazivaju CBIS (Computer Based Information Systems). Razvoj informacionih sistema posebno postaje dinamičan šezdesetih godina kada se razvijaju sistemi za automatsku obradu podataka.

Predstavljanje informacija- brojni sistemi

Svaki brojni sistem je definisan svojom bazom B i kooficijentima, odnosno ciframa iz kojih se gradi broj.

U praksi se koristi nekoliko brojnih sistema:- Decimalni- Binarni- Oktalni- HeksadecimalniDecimalni sistem- Koristi se svakonevnom životu- Ima bazu 10 a cifre su 0,1,2,3,4,5,6,7,8,9Svaki decimalni broj se može predstaviti pomocu sljedece sume: N10=an10n + an-110n-1 + an-210n-2 + an-310n-3 +....+ a1101 + a0100, gdje je N10 decimalni broj, a a cifre koje tvore broj.- Primjer: 62367=6*104+ 2*103 + 3*102 + 6*101 + 7*100Binarni- Ima bazu 2 a cifre su 0,1.- Binarni broj se može pretvoriti u decimalni pomocu sljedece sume: N2=an10n + an-110n-1 + an-210n-2+ an-310n-3 +....+ a1101 + a0100- Koristi se u racunarskoj tehnici. Jedan od razloga za to je što se binarne cifre i brojevi lako predstavljaju elektricnim signalima. Na primjer 0 može biti stanje u kolu bez napona a 1 stanje napona 5 V. Drugi razlog je taj što je nad ovim brojevima razvijena specijalna algebra koja se može realizovati pomocu obicnih prekidackih kola.Oktalni- Ima bazu 8 a cifre su 0,1,2,3,4,5,6,7- Oktalni broj se može pretvoriti u decimalni pomocu sljedece cifre: N8=an8n + an-18n-1 + an-28n-2 + an- 38n-3 +....+ a181 + a080- Koneverzija iz binarnog u oktalni je reltivno lakaHeksadecimalni- Ima bazu 16 a cifre su 0,1,2,3,4,5,6,7,8,9,A,B,C,D,E,F- N16=an16n + an-116n-1 + an-216n-2 + an-316n-3 +....+ a1161 + a0160- Koneverzija iz binarnog u oktalni i obrnuto je reltivno laka.

Entropija

Uteoriji informacija entropija ima dvije interpretacije:1) u prvoj interpretaciji entropija predstavlja mjeru neizvjesnosti u vezi s ishodom nekog

dogaðaja. Prema tome, ako mo•emo priskrbiti toliku kolièinu informacija kolika je neizvjesnost nekog dogaðaja onda se neizvjestan dogaðaj pretvara u siguran dogaðaj tj. toèno mo•emo pogoditi što æe se dogoditi.

32

32


2) Drugo znaèenje entropije u teoriji informacija je prosjeèna kolièina informacija koju nosi neko slovo ili skupina slova u nekom tekstu. Na osnovi toga izveden je èitav niz razlièitih entropija u teoriji informacija: npr. entropije jezika. Entropija monograma nekog jezika je prosjeèna kolièina informacija koju nosi jedno slovo u tekstu na nekom jeziku. Entropija dijagrama je prosjeèna kolièina informacija koju nose dva slova u tekstu nekog jezika itd. Ove entropije je teško povezati sa znaèenjem entropije u prvomsmislu i mo•da bi se morale i drugaèije zvati ali se one zovu entropijama naprosto zato što su jednad•be sa kojima su definirane ili identiène jednad•bi /7.1./ ili su njene izvedenice. Veæ smo spomenuli da bi entropija trebala biti u kibernetici univerzalna mjera valjanosti sustava. Teoretski to bi moglo biti toèno, ali u praktiènoj primjeni još uvijek postoje velike teškoæe. Niz problema predstavlja definiranje svojstava entropije, tj. Kako ona utjeèe na razlièita svojstva sustava. Ne manji problem predstavlja i njen proraèun u malo slo•enijem sustavu. Jednad•ba /7.1./ se mo•e neposredno primjeniti samo na apstraktni model relativno jednostavnog sustava.

Ono što je u svezi sa entropijom jasno su dvije osnovne èinjenice:1) Entropija utjeèe na uèinkovitost sustava. Sustav više entropije je manje uèinkovit od sliènog

sustava ni•e entropije, tj. on slabije koristi raspolo•iva vrela u smislu nekog korisnog rezultata. Drugim rijeèima, on slabije funkcionira. S poveæanjem entropije u sustavu uèinkovitost sustava pada.

2) Suprotan uèinak od entropije imaju informacije. Da bi se porast entropije i njenutjecaj na uèinkovitost smanjio moraju se poveæati kolièina informacija i tokovi informacijau sustavu.

Pojam, elementi, cilj i funkcije IS

Informacioni sistem predstavlja sređeni skup metoda, procesa i operacija za prikupljanje, čuvanje, obradu, prenošenje i distribuciju podataka u okviru jedne organizacije, uključujući i opremu koja se u te svrhe koristi i ljude koji se tim aktivnostima bave.Informacioni sistem djelujući u okviru neke organizacije, omogućava joj da komunicira unutar sebe i sa svojim okruzenjem. Prema tome, uslov opstanka bilo koje ogranizacije je da raspolaže adekvatnim informacionim sistemom, u kojem su razrađeni postupci informacionih aktivnosti. U nekim ogranizacijama te postupke obavljaju ljudi, a u drugima se koristi moderna informaciona tehnologija. Iz toga proizilazi da informacioni sistem može biti manuelan ili podržan informacionom tehnologijom, odnosno kompjuterizovan.

"Informacioni sistem podržan informacionom tehnologijom je informacioni sistem koji uključuje korištenje računarske tehnologije."

Na osnovu navedenog, bitno je uočiti sljedeće:Pojam informacionog sistema znatno je širi u odnosi na računar i računarsku obradu podataka. To

znači da informacioni sistem obuhvata i kompjuterizovane i nekompjuterizovani dio informacione djelatnosti, što upućuje na zaključak da informacioni sistem postoji i onda kada nema računarske podrške. Informacioni sistem je kompleksan organizacioni sistem, a kompleksnost se odnosi i na strukturu elemenata i na strukturu veza kako u okviru sistema tako i sa okruženjem i

Informacioni sistem obuhvata sve informacione djelatnosti što znači da se ne može poistovjetiti sa jednom, pojedinačnom od tih djelatnosti.

Informacioni sistem treba da bude postavljen tako da: -Bude razumljiv svim korisnicima; -Jednostavan u prezentovanju informacija; -Pouzdan i -Da omogućava iskazivanje obrađenih informacija u vrlo kratkim vremenskim intervalima.

Svakom informacionom sistemu su imanentne sljedeće funkcije:

33

33


-Funkcija informisanja - Informacioni sistem svojim informisanjem osigurava relevantne informacije za operativno i razvojno upravljanje organizacijom. To implicira da se funkcija informisanja ostvaruje u svrhu upravljanja organizacijom, dok je funkcija upravljanja, kao hijerarhijski najviša funkcija organizacije, po svojoj suštini, takođe, informacioni proces. Iz tog razloga je funkcija informisanja od fundamentalnog značaja za ocjenu kvaliteta informacionog sistema. Najviši nivo razvijenosti imaju kompjuterizovani informacioni sistemi koji su orijentisani na podršku odlučivanju i upravljanju i

-Funkcija dokumentovanja - za sve aktivnosti organizacije neophodno je obezbijebediti dokumentacionu podlogu putem informacionog sistema. Dokumentaciona podloga, odnosno dokumentacija, je rezultat potreba i zahtijeva subjekata iz okruženja, jer ona čini kontrolu i razmjenu informacija uopšte. Takođe je neophodno obezbijediti mogućnost revizije poslovanja u svakom trenutku kako bi se mogli rekonstruisati poslovni događaji. Ovo je naročito značajno kod informacionih sistema kod kojih se kontiranje i knjiženje poslovnih događaja obavlja automatizovano.

IS za obradu podataka (DP – Data Processing)

Upravljački IS (MIS – Management infrmation systems)

Upravljački informacioni sistemi(Management Information Systems-MIS)služe menadzmentu snabdjevajući ga djelimično agregiranim i kategoriziranim dobivenimiz transakcionog dijela informacionog sistema i nešto manje iz pretraživanja okruženja organizacije.

Parker ističe da su najznačajnije osobine MIS-a sadržane u sljedećem: MIS podržava struktuirane i polustruktuirane poslovne odluke koje se primarno donose na srednjim i nižim menadzerskim nivoima; MIS osigurava fiksni oblik primitka informacija u poznatom, unaprijed definisanom formatu: MIS obično pruža unificirane, opsežne i detaljne izvještaje, koji zahtjevaju da svaki pojedini korisnik sam pretražuje onaj dio inforamcija koje su mu potrebne; Upotreba MIS-a zahtijeva formalnu proceduru upita i pretraga; Obično se pohranjuju i procesiraju interni poslovni podaci organizacije, a nešto monje podaci iz okruženja i Prvenstveni je naglasak na podacima iz prošlosti, a manje na onima o budućnosti.

IS za podršku odlučivanju ( DSS Decision Support Systems)

Sistem za podršku odlučivanju (Decision Support System - DSS) razvili su se zbog uklanjanja jednog od glavnih nedostataka MIS-a: orijentacija na pružanje podrške rješavanju isključivo struktuiranih problema odlučivanja. DSS problemski je orijentisan i mnogo je fleksibilniji, u odnosu na konvencijonalni MIS, koji slijedi procese kroz poslovnu organizaciju.

Prema Turban E. namjena DSS-a je dugačija, a ogleda se u sledećem: DSS mora obezbjediti podršku u polustruktuiranim i nestruktuiranim situacijama odlučivanja,

omogućavajući računarske informacije i personalno prosuđivanje; Podrška se mora obezbijediti za različite nivoe upravljanja; Podrška se mora obezbijediti za pojedince i grupe; DSS mora obezbijediti podršku u nekoliko međusobno zavisnih i/ili sekvencijalnih odluka; DSS mora podržati sve faze procesa odlučivanja; DSS mora podržati različite procese i stilove donošenja odluka; Sistem mora biti adaptivan tokom vremena; Mora biti jednostavan za korištenje;

34

34


DSS mora nastojati više unaprijediti efektivnost odlučivanja, nego efikasnost; Donosilac odluke mora imati potpunu kontrolu nad DSS tokom svih koraka donošenja odluke; DSS mora da omogući učenje i DSS mora biti lak za konstrukciju.

Primjena DSS može biti u jednom od sljedeća tri oblika: 1. Specifični DSS; 2. DSS generatori i 3. DSS sredstva.

DSS su uvijek sačinjeni od tri komponente: 1. Podsistem upravljanja podacima; 2. Podsistem upravljanja modelima (Model Base Management System) i 3. Komunikacioni (dijalog) podsistema.

Ekspertni sistemi (ES – Expert systems)

Područje ekspertnih sistema, Expert Systems - ES predstavlja samo dioširokog istraživačkog područja poznatog kao umjetna inteligencija, Artificial Inteligence. ES obuhvata skup metoda i postupaka koji se odnose na pribavljanje, računarsko predstavljanje i pohranjivanje, te upotrebu ljudskog znanja u rješavanju složelih problemskih situacija.

Svaki ES građen je od najmanje dva modela:1. Baza znanja (Knowledge Base) i2. Mehanizam zaključivanja (Inference Engine).

Pored njih, ES najčešće prate i sljedeće komponente:

3. Podsistem objašnjavanja (Explanation Facility);4. Podsistem prikupljanja znanja (Knowldge Acquisition Subsystem) i5. Korisnički interfejs - podsistem za vo|enje dijaloga (User Interface)

Glavne osobine ES su: Integracija znanja - ES integriše znanje potencijalno velikog broja ljudi stručnjaka na jednom

mjestu; Povećava dostupnost - ES može se koristiti na svim lokacijama, 24 sata dnevno. Raspoloživi su

uvijek i bez ograničenja, {to je posebno aktuelno u nedostatku eksperata za određena područja ljudske aktivnosti.

Nivo subjektivnosti - ES zadržava nivo subjektivnosti koji je u njih inicijalno ugrađen, dok su eksperti skloni varijacijama subjektivnosti u rasđ|ivanju, što može dovesti do izvjesne zabune;

Smanjena cijena - ES je jeftiniji od eksperta. Ljudi stručnjaci srazmjerno su rijetki, pa prema tome i skupi, dok se ES lako reprodukuje u većem broju jednakih ili sličnih kopija;

Povećava pouzdanost - ES ne čini greške, ne umara se i ne zaboravlja. Uslovi djelovanja - ES može djelovati u uslovima koji su za čovjeka opasni; Brzina reakcije - brzina reakcija na nastali problem i Tumačenje - opis do detalja kako se došlo do rješenja.

35

35


Vrste obrade podataka (centralizovana, distribuirana; serijska; rad u realnm vremenu; multiprogramska obrada s podjelom vremena; multiprogramska; daljinska obrada podataka;

simultana brada podataka.)

Distribuirana obrada znači decentralizaciju svih računalnih resursa, podataka i procesa obrade. U središtu pozornosti su podaci kao specifičan informacijski resurs.

Koncept distribuirane obrade podataka u konkretnim se situacijama realizira na različite načine, ovisno o uvjetima i zahtjevima opće organizacije poslovnog sustava i njegovih potreba, ali i trenutnim tehnološkim rješenjima. Zbog toga pojavni oblici distribuiranih sustava u praksi variraju od slučaja do slučaja, ali se mogu razlučiti tri temeljne vrste takvih sustava:q Hijerarhijski distribuirani sustavi.q Distribuirani sustavi s punom strukturom.q Klijent/server sustavi.

Centralizirana obrada podataka znači način pri kome se svi podaci, bez obzira gdje nastaju i gdje se koriste, obrađuju na jednom mjestu. To u pravilu uključuje i daljinsku obradu podataka jer je podatke potrebno prenijeti u centralni sustav, a potom rezultate obrade prenijeti na lokacije krajnjih korisnika. Dugo vremena u povijesti razvoja sustava za obradu podataka dominirao je ovaj oblikorganizacije, što je bilo predodređeno tehnološkim, ekonomskim i organizacijskim razlozima. Tehnološki razlozi su se manifestirali u pojavi sve većih i moćnijih računala koja su predstavljala efikasnije rješenje od većeg broja manjih, što je neposredno bilo povezano s ekonomskim razlozima uvjetovanim politikom cijena IBM-a kao dominantnog proizvođača računala. Za dvostruko novca moglo se dobiti četiri puta brže računalo, što je direktno utjecalo na centralizaciju sustava za obradu podataka. Ta zakonitost poznata je kao Groschov zakon, za koju odmah treba reći da danas više ne vrijedi. Organizacijski razlozi su se odnosili na jednostavnije upravljanje cijelim sustavom. Centralizirana obrada podataka je pod potpunom kontrolom profesionalnih službi za podršku i održavanje, kojima su primarni vlastiti interesi, a ne potrebekorisnika koji tako nemaju skoro nikakav utjecaj na proces obrade podataka.

Serijska obrada je najjednostavniji oblik organizacije rada računala, jer se u jednom trenutku izvodi samo jedan korisnički program koji raspolaže svim računalnim resursima. Tek kad je program u cijelosti izveden slijedi pokretanj e drugog programa. Prema tome, obrada podataka teče onim redoslijedom kako su programi i podaci grupirani na ulaznim jedinicama. Primjenjuje se na malim računalima, obično za periodične obrade, kada se ulazni podaci prikupljaju u određenom periodu, sređuju u grupe te onda skupno obrađuju. U žargonu se ovaj skupni način obrade podataka naziva batch obrada.

Multiprogramska obrada podataka nastala je kao odgovor na zahtjev da se što efikasnije koriste računalni resursi, tako da se omogući istovremeno izvođenje više korisničkih programa na računalu koje ima samo jedan procesor. Na prvi pogled zahtjevu je nemoguće udovoljiti, ali su stvorene tehnike koje omogućavaju paralelni rad više programa, pri čemu se stvara dojam simultane obrade, ali kako se radi samo o dojmu naziva se i kvazisimultana obrada. Tehnike multiprogramske obrade temelje se na nekim svojstvima kako hardvera tako i softvera. Hardverska osnova multiprogramske obrade je u velikoj razlici u brzinama rada procesora i ulazno izlaznih uređaja, pri čemu je procesor mnogo brži. Softverska osnova je u odnosu broja programskih instrukcija koje zahtijevaju rad procesora odnosno ulazno izlaznih uređaja, pri čemu je broj ulazno izlaznih instrukcija mnogo manji.

Multiprogramska obrada s podjelom vremena (time sharing) omogućava da se brže dobiju rezultati kratkih obrada nego kod drugih načina rada, ako istovremeno više korisnika traži izvođenje svojih programa.Koncept multiprogramske obrada s podjelom vremena je koncept ovog načina obrade podataka gdje je više programa aktivno u radnoj memoriji, a kontrolni program svakom korisničkom programu naizmjenično dodjeljuje kratki vremenski interval za korištenje procesora. Po isteku intervala slijedeći program zauzima procesor i tako u krug. Na taj način će kraći programi koji zahtijevaju manje

36

36


vremena, jer se obično radi o obradi malog broja podataka i gdje korisnik očekuje brze rezultate obrade, biti prije izvršeni. Time se osigurava dobra iskoristivost ra čunalnih resursa, ali i prihvatljiva vremena odgovora za brojne korisnike.

Simultana obrada podataka (multiprocessing) koristi više procesora koji su sastavni dio jednog računala. Procesori rade ponajviše međusobno neovisno, dijele ukupni posao obrade podataka i imaju istovremeni pristup do zajedničke centralne memorije. Ovakva konfiguracija ima čvrsto povezaneprocesore. Druga se varijanta sastoji od dvije centralne jedinice koje koriste zajedničke ulazno/izlazne jedinice i kaže se da imaju labavo povezane procesore. Računalni sustavi takve strukture omogućuju pouzdaniji rad sustava za obradu u realnom vremenu, jer u slučaju kvara jednog procesora drugi možepreuzeti kritične poslove. Ujedno se osigurava veći radni kapacitet računalnog sustava uz manje troškove nego bi to bilo s procesorom dvostruke brzine.

Obrada u realnom vremenu (real-time processing) se primjenjuje u informacijskim sustavima kod kojih trenutno stanje baze podataka mora odgovarati stvarnom stanju sustava na koji se odnosi, odnosno kada je informacijski sustav neposredno vezan za odvijanje poslovnog procesa. Suština ovog načina obrade je da računalo mora unutar zadanog vremenskog intervala primiti podatke, obraditi ih i izdati rezultate obrade. Taj vremenski interval se naziva vrijeme odgovora, a teče od izdavanja zahtjeva do završetka obrade. U to je uključeno vrijeme aktiviranja programa, zahvata podataka iz baze podataka, njihova obrada i prijenos rezultata do korisnika. Obrada podataka u realnom vremenu obično primjenjujemultiprogramsku obradu s podjelom vremena, interaktivnu obradu, daljinsku obradu i često simultanu obradu podataka. Programi za obradu u realnom vremenu su najvišeg prioriteta. Ovaj način obrade zahtjeva veliku pouzdanost rada, te se koriste različite računalne konfiguracije, pretežito multiprocesorske.

Daljinska obrada podataka (teleprocessing) je način obrade podataka pri kojem se podaci obrađuju na drugoj, udaljenoj lokaciji u odnosu na onu gdje nastaju i gdje se koriste rezultati obrade. Podaci moraju biti preneseni na udaljenost što podrazumijeva postojanje odgovarajućih ulazno izlaznih uređaja i telekomunikacijskih sustava. S obzirom na veze između centralnog računala i udaljenih uređaja razlikuju se dva temeljna oblika daljinske obrade podataka:on-line obrada, što znači da između računala i udaljenih uređaja postoji neposredna stalna elektronska veza.off-line obrada, što znači da ne postoji stalna elektronska veza. Ponekad se ona uopće ne može uspostaviti, ili se uspostavlja prema potrebi.

PIS i Bankarski sistem

Elektronsko bankarstvo (e-banking) je vid bankarskog poslovanja, odnosno pružanje bankarskih usluga fizičkim i pravnim licima, koje se nude i izvršavaju uz korišćenje računarskih mreža i telekomunikacionih medija (elektronske podrške). Banke implementiraju elektronsko poslovanje da bi podigle svoj ugled usled prihvatanja inovacija, ali isto tako kao i odgovor na uvođenje inovativnih usluga od strane konkurenata. Elektronsko bankarstvo omogućuje uštede u poslovanju i razvoj masovnih usluga prilagođenih specifičnim potrebama korisnika. Sa druge strane, omogućuje pridobijanje novih klijenata banke.

Tri bitna faktora su uticala na razvoj elektronskog bankarstva12:a) visok nivo razvoja računarske tehnologije, pogodne za primenu u finansijskim institucijama, što je za direktnu posledicu imalo koncentraciju visoko stručnih i obrazovnih kadrova u bankarskim institucijama,b) složena finansijska struktura, koju karakteriše veliki broj finansijskih institucija,c) visok stepen deregulacije (kako na domicilnom tako i na svetskom) finansijskom tržištu, što ima za posledicu oštru konkurenciju između banaka.

37

37


Elektronsko bankarstvo ima određene prednosti u odnosu na klasično poslovanje. Savremeni način poslovanja banaka omogućava klijentima da obave sve rutinske transakcije, kao što su transfer sredstava, upit u stanje računa, plaćanje računa, i sl. na jednostavniji i brži način. Klijentima banke je omogućen pristup informacijama o računu u bilo koje doba dana ili noći. Otvaranje računa se vrši on-line, i na taj način se u potpunosti izbegava papirologija, a jednom unete informacije se ne moraju ponovo unositi za slične provere. Omogućeno je napraviti raspored budućih plaćanja koje će se obaviti automatski, kao i apliciranje za zajam ili platnu karticu. Ažuriranje informacija se sprovodi u realnom vremenu, a ono što je od velike važnosti za klijente banke je da su provizije niže nego pri obavljanju transakcija klasičnim putem.

Prvi korak ka elektronskom bankarstvu je rezultat razvoja informacione mreže koja je omogućila elektronizaciju šalterskog poslovanja putem bankomata, odnosno samouslužnih šaltera ATM i POS terminala, s ciljem povećanja kvaliteta usluga banaka i orijentacije prema klijentima.

ATM (Automated Teller Machine) predstavlja najrasprostranjeniju formu EFT tehnologije. ATM su mašine koje su dislocirane i povezane u bankarsku mrežu. Pogodnost za klijente je pristup računu 24 časa, brza usluga, bez čekanja u redu ispred šaltera i sve šira lepeza usluga koja se nudi. Sa druge strane, uvođenje ATM za banke znači višestruko smanjenje troškova procesiranja transakcija, smanjenje redova i gužva u bankama. Isto tako dovodi i do racionalizacije broja zaposlenih u poslovima sa stanovništvom i mogućnost ostvarivanja dodatnih prihoda od naknada za pružanje usluga korisnicima kartica drugih banaka. Pored već tradicionalne usluge podizanja gotovine, bankomati omogućuju i upit u stanje računa, polaganje depozita, transfer sredstava sa računa na račun u okviru banke, plaćanje raznihračuna, kupovinu prepaid bonova, i sl.

Slika 1. Izgled ATM aparata

EFTPOS/POS sistem (Electronic Fund Transfer on Point of Sale/Point of Service) je sistem za elektronski transfer novca na mestu prodaje proizvoda ili usluga, koji se ostvaruje povezivanjem maloprodajnog mesta sa mrežom i bazama podataka banaka. Ovaj sistem omogućava direktan prenos sredstava sa računa kupca na račun prodavca. EFTPOS terminali omogućavaju da se podaci sa kartice provere za manje od 15 sekundi u okviru mreže koja povezuje trgovce širom sveta sa centrom za obradu platnih kartica i emitentom kartica.

38

38


Korišćenje POS-a se aktivira provlačenjem platne kartice kroz terminal koji očitava magnetnu traku/čip platne kartice i unošenjem iznosa transakcije, i to putem stalne telefonske linije ili ISDN23 veze, pri čemu se na licu mesta, on-line, proverava stanje na računu korisnika. Na isti način se POS terminalu šalje povratna informacija na osnovu koje se štampa račun i to po pravilu u duplikatu, stim što jedan primerak koji ostaje pružaocu usluge, odnosno prodavcu robe, kupac potpisuje. Često se kod novijih POS-ova zahteva i unos PIN-a od strane kupca, korisnika kartice. U domaćim uslovima poslovanja uglavnom je prisutna vrsta POS teriminala koji ne traže unos PIN koda na njima prilikom realizacije transakcije.

Slika 2. Izgled POS terminala

EDI i EDIFAKT standard

EDIFACT (skr. od EDI for Administration, Commerce and Transport) – akronim za Elektronsku razmenu podataka u administraciji, trgovini i transportu. EDI (Electronic Data Interchange) je skup standarda UN za elektronsku razmenu strukturiranih podataka (poslovnih dokumenata) i poslovnih informacija između povezanih računara odnosno partnera.

Kako su ovi standardi vrlo precizni, u visokoj meri je olakšana i komunikacija između poslovnih partnera tj. dislociranih računara. Kao reakcija na usku specijalizovanost i zatvorenost "sopstveničkih" sistema EDI razmene između različitih grana (npr. trgovine, bankarstva, osiguranja i transporta), javila se potreba za komuniciranjem između istih. Tako su UN, u okviru Evropskog ekonomskog komiteta u Ženevi, osnovale radnu grupu (UN/ECE WP 4) koja je donela opšteprihvaćeni svetski stansdard koji služi kao "most" za prilagođavanje i međusobno povezivanje zatvorenih sopstveničkih sistema EDI razmene.

Numeričko i simboličko označavanje artikala – Sistem EAN

Savremena informaciona tehnologija omogućava brz i efikasan obuhvat podataka, njihovu obradu, prenos i stvaranje kvalitetnih informacija koristeći, pored ostalog i numeričko i simboličko označavanje. U tom cilju stvoren je međunarodni sistem kodiranja, simbolizacije i identifikacije predmeta (artikala) - EAN (European Article Nubering Association).

39

39


Predstavnici proizvođača i distributera dvanaest evropskih zemalja 1974. godine formirali su Savet sa ciljem da ispita mogućnost razvoja jednoobraznog i standardnog sistema numerisanja za Evropu, sličnog sistemu UPC koji je već bio u funkciji u SAD i Kanadi. Kao rezultat toga, 1977. godine, stvorena je asocijacija EAN kao neprofitna međunarodna asocijacija sa Generalnim sekretarijatom, sa sedištem u Briselu. Kasnije od 1981. godine EAN asocijaciji pristupaju Japan, Australija i druge zemlje.

EAN sistem je formiran sa ciljem stvaranja jedinstvenog identifikacionog sistema. Svaki objekat označavanja - predmet, usluga ili lokacija primenom ovog sistema dobija jedinstvenu, čoveku čitljivu oznaku - EAN šifru i njegovu mašinski čitljivu interpretaciju u vidu bar koda.

EAN oznaka je jedinstvena u svetu i njeno pravilno korišćenje onemogućuje dodelu iste oznake različitim objektima, a time i zabunu i probleme koji bi u tom slučaju nastali.

Zaštita informacionih sistema

Sve veći problem i ograničavajći faktor razvoja i primene računarskih sistema postaje bezbednost informacionih sistema.

Rizici koji prete jednom računarskom sistemu su:- kompjuterski kriminal- sabotaža- nedovoljna čistoća u prostorijama u kojima su smešteni računari- slučajno ili namerno kvarenje računarskih sistema- razne vremenske nepogode itd.

Činjenice koje povećavaju rizik od zloupotrebe su:- stalno uvećavanje broja osoba koje imaju pristup računarskim sistemima ( PC)- stalno uvećavanje broja osoba koje se školuju i poseduju znanja iz informatike- vrednost informacija koje se danas nalaze u računarskim sistemima je velika zbog čega postoji

veliki interes za njima

Oblici kompjuterskog kriminala su raznovrsni i brojni:- krađa računarske opreme- krađa računarskog vremena- krađa softvera radi neovlašćenog korišćenja i prodaje- upadi u računarsku komunikacionu mrežu radi kopiranja i menjanja podataka- kopiranje podataka iz računarskih centara bežičnim putem- pronevere zaposlenog osoblja u informacionim centrima

Mere zaštite mogu se podeliti u sledeće grupe:- organizacione- tehničke

40

40


- komunikacione

LITERATURA

1. Radivojević M.: Elektronsko poslovanje, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2006.

2. Radivojević M., Radić R.: Poslovna informatika, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2007.

3. http://www.skriptarnica.on.neobee.net/predmeti.html , Februar, 2009.

4. http://www.znanje.org/knjige/computer/access.html , Februar, 2009.

41

41

http://www.znanje.org/knjige/computer/access.html

http://www.skriptarnica.on.neobee.net/predmeti.html

seminarski racunari

Documents

Transcript of seminarski racunari