Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet Odsek za sociologiju

Aleksandar Tomaevi

Maks Veber metodoloke osnove

SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOKOG METODA

Novi Sad, 2010

Uvod O Maksu Veberu

Razmatranje metodolokih osnova odnosno metodoloke osnove jednog od najvanijih klasinih sociologa Maksa Vebera zahteva kratak osvrt na njegovo delo odnosno pokuaj pozicioniranja njegovog rada naspram ostalih socilokih klasika (pre svega Marksa i Dirkema). Takoe, razumevanje Veberove sociologije pa samim tim i njenog metoda nije mogue bez ukazivanja na intelektualno zalee odnosno intelektualnu sredinu u kojoj ona nastaje. Biografski podaci bie mahom izostavljeni poto je re o velikanu sociologije te su oni vie nego poznati i dostupni. to se tie Veberove i Dirkemove sociologije, uz potovanje njihovih specifinosti ipak se moe rei da one predstavljaju konkretizaciju poznate suprotnosti intelektualnih tradicija sa dve strane Majne. Za Dirkemovu sociologiju se moe rei (uz neke manje nedoumice) da je pozitivistika u Kontovskom smislu. Ipak Dirkemov pozitivizam je daleko vie ozbiljniji u smislu da se oslobodio jednog metafizikog korena koji je kod Konta bio oigledan. Veberova sociologija je razumevajua te je tako vie hermeneutika nego pozitivistika. Odnos izmeu Marksa i Vebera je daleko komplikovaniji. On se najee tumai na dva naina (Ricer, 1997: 23): Veberova sociologija se razvijala u kritikom dijalogu sa Marksovom teorijom Veberov intelektualni rad se moe podvesti pod marksistiku tradiciju, on predstavlja zaokruivanje Marksovog dela Kakav god odnos prihvatimo kao validan neosporna je injenica da je intelektualna klima u kojoj se Veber formirao kao sociolog i mislilac bila prilino uzdrmana Marksovim (i marksistikim) radovima i idejama ali da i dalje nije slabio uticaj nemakog idealizma i njegovih tek formiranih neo i post varijanti. Kao glavna razlika izmeu ideja Marksa i Vebera moe se navesti injenica da je Veber bio kantovac a da je Marks radio na tragu (izmenjene) Hegelove filozofije (mada postoje polemike od Marksovom hegelijanskom nasleu i pribliavanju Marksa Kantu, vidi Luj Altiser - Za Marksa).Uticaj Imanuela Kanta na Vebera i nemaku sociologiju uopte, pokazuje da ona i marksizam izrastaju iz razliitih filozofskih korena. Hegel je, a ne Kant, imao najvei filozofski uticaj na Marksovu teoriju. Dok je Hegelova filozofija vodila Marksa i marksiste prema prouavanju odnosa, konflikta i kontradikcija, Kantova je filozofija usmeravala nemake sociologe da zauzmu statinije odrijentacije. (Ricer,1997: 25)

Sociologija Maksa Vebera izvrila je znaajan uticaj na socilogiju van nemakih okvira naroito u SAD-u. Amerika sociologija je u svom nastanku imala izrazito antimarksistiki karakter i stoga su Veber, Zimel i Dirkem predstavljali pogodne polazne take za razvoj. Takoe mnoge savremene mikro-interakcionistike teorije crpe inspiraciju iz Veberovih dela.

Metodoloke osnove Na samom poetku izlaganja svog metodolokog programa u prvom poglavlju svog kapitalnog dela Privreda i drutvo Veber navodi autore sa kojima se metodoloki poklapa i zahvaljujui kojima je na kraju krajeva i izgradio sopstveno stanovite. To su: Karl Jaspers, Rikert, Zimel, Gotl, Ferdinand Tenis, R.tampler. (Veber, 1976:3). Veber dodue napominje jednu razliku izmeu njegove i Zimelove metodologije: Od Zimelove metode odstupam odvajajui kad god je mogue smerano od objektivno vaeeg znaenja, dok Zimel ne samo da ih uvek ne razdvaja nego ih esto namerno spaja (Veber, 1976:3). Kasnije e biti rei o (smeranom) znaenju u Veberovoj sociologiji. Posle ovih uvodnih napomena Veber sistematski izlae svoju metodologiju, poevi sa poznatom i esto citiranom definicijom sociologije (i u nastavku delanja)Sociologija treba da znai: nauka koja hoe da razume i tumai drutveno delanje i time objasni ono to je uzrono u njegovom toku i njegovim posledicama. Pri tome delanje treba da znai ljudsko ponaanje (bilo spoljanje ili unutranje injenje, uzdravanje od radnje ili trpljenje) ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko subjektivno znaenje. (Veber, 1976:3-4).

Kada je bilo rei o Kantovskim korenima Veberove sociologije bilo je rei o njenoj statinosti u odnosu na Marksovu teoriju. Ova napomena odnosi pre svega na shvatanje istorije i prirode kauzalnih (odnosno dijalektikih) zakona u objanjenju istorije i drutva. Kao to se vidi osnovna jedinica analize Veberove sociologije jeste pojam delanja koji je sam po sebi dinamian. (uporedi E.Dirkem - Pravila socioloke metode, osnovna jedinica analize kod Dirkema je drutvena injenica koja je vie statikog karaktera). Tanije predmet (iliti osnovna jedinica analize) Veberove sociologije je drutveno delanje shvaeno kao delanje koje se po smeranom znaenju onoga ili onih koji delaju dovodi u vezu sa ponaanjem drugih i u svom toku je orijentisano prema ovome (Veber, 1967:4). Osnovne kategorije Veberove metodologije Da bi se dolo do tumaenja i razumevanja kao osnovnih metoda Veberove sociologije potrebno je definisati pojam znaenja. Veber razlikuje dva osnovna tipa: a) stvarno subjektivno smerano znaenje, koje moe biti u istorijski datom sluaju od nekog koji dela proseno ili priblino u datom mnotvu sluajeva od strane onoga ili onih koji delaju b) u nekom pojmovnom konstruisanom istom tipu od strane onoga ili onih koji delaju zamiljenih kao tip (Veber, 1967:4) Smisao oba Veberova shvatanja pojma znaenja jeste da je ono subjektivno odnosno da se vezuje za delujueg aktera bilo empirjski ustanovljenog (kao individualnog aktera ili statistikog tela) ili teorijski konstruisanog (idealno tipski karakter). Veber se ograuje od svake objektivno tane zasnovanosti neke vrste istinskog metafizikog znaenja koje bi bilo neodvojivo od subjekta. On izdvaja sociologiju i istoriju kao empirijske nauke od takozvanih dogmatskih nauka kao to su pravo, logika, estetika i etika koje funkcioniu na principu a priori utvrenih kategorija ukljuujui i neku formu objektivnog znaenja.

Metodoloki problem razumevanja predstavlja nepostojanje vrste granice izmeu istog smisaonog delanja i reaktivnog ponaanja. Pitanje na koje je Veber pokuao da da odgovor je odnos izmeu razumevanja kao isto intelektualne metode i razumevanja kao sposobnosti psiholokog doivljavanja situacije aktera. Veber ovaj problem reava uvoenjem kategorije evidentnosti. Potpuna sposobnost doivljavanja tue situacije je vana za evidentnost razumevanja ali nije apsolutan uslov za smisaono tumaenje. . Svako tumaenje tei evidentnosti a svako tumaenje .. delanja racionalno orijentisanog prema jednom cilju sadri najveu meru evidentnosti. (Veber, 1967:5) Iako najveu validnost pridaje razumevanju ciljno-racionalnog delanja Veber istie da u praksi ovakvo delovanje esto nije isto. Ono je uvek po uticajem odreenih subjektivnih ciljeva i vrednosti koje oteavaju proces razumevanja naroito ako se razlikuju ili su pak suprotni od ciljeva i vrednosti nosioca procesa razumevanja. to ciljevi i vrednosti radikalnije odstupaju od naih sopstvenih krajnjih vrednosti to nam je tee da ih pomou intuitivne mate doivljavanjem uinimo razumljivim (Veber, 1967:5). Ovakvo tumaenje onda mora biti isto intelektualne prirode ili u krajnjoj meri se predmet razumevanja mora uzeti kao datost! Najkrae reeno metoda Veberove sociologije iji je cilj razumevanje je racionalistika. Ona ne predpostavlja redukcionizam jer ne smatra da su sva delovanja drutvenih aktera racionalna ve se takvo delanje konstruie idealno-tipskom metodom. Sva empirijski ustanovljena delovanja koja su predmet razumevanja posmatraju se u poreenju sa konstruisanim idealnim tipom odnosno posmatraju je kao svojevrsna odstupanja od idealnog tipa.

Literatura

1. Ricer, Dord (1997). Suvremena sociologijska teorija. Zagreb: Globus 2. Veber, Maks (1967). Privreda i drutvo. Beograd: Nolit