Seminarski rad

iz predmeta

ANTROPOMOTORIKA

TEMA

“ANTROPOFILOGENEZA“

Profesor: Student:

prof. dr.

Sadržaj

Uvod................................................................................................................................................3

1. Uticaj gravitacije i lokomocije na razvoj čoveka........................................................................4

2. Faktori evolucije živog sveta.......................................................................................................5

2.1. Nasleđna promenjivost.........................................................................................................5

2.2. Selekcija................................................................................................................................5

2.3. Genetički drift.......................................................................................................................5

2.4. Izolacija.................................................................................................................................5

3. Evolucija čoveka..........................................................................................................................7

3.1. Anatomske promene.............................................................................................................8

3.1.1. Dvonožno hodanje.........................................................................................................8

3.1.2. Razvoj mozga..............................................................................................................11

3.1.3. Razlike među polovima...............................................................................................12

Zaključak.......................................................................................................................................14

Literatura:......................................................................................................................................15

2

Uvod

Reč filogeneza je nastala og grčkih reči phyllon-rod i genesis-postanak, razviće. Ona predstavlja istorijski proces razvića kroz evoluciju jedne vrste, roda ili familije, a antropofilogeneza se bavi izučavanjem razvoja ljudske vrste od njenog nastanka do danas.

Smatra se da se, pre oko 14 miliona godina, razvitak sisara primata, u to vreme najrazvijenije vrste, kreće u nekoliko pravaca. Jedan od tih pravaca čine antropoidni (čovekoliki) majmuni: orangutan, šimpanza, gorila i gibon. Najveću anatomsku sličnost sa čovekom imao je šimpanza, a najmanju gibon. Veliki čovekoliki majmuni – hominidi (hominidae) su porodica primata u koju se pored orangutana, šimpanze i gorile ubraja i čovek – homo sapiens. Oni uz porodicu malih čovekolikih majmuna (Hylobatidae), čine nadporodicu čovekolikih majmuna hominoida (Hominoidea). Kod te vrste se razvijaju i određene odlike koje vode ka pojavi čoveka.

Pre oko 4 miliona godina javlja se vrsta koja koristi stražnje udove za kretanje i počinje da izrađuje oruđe. Razvitak se nastavlja znatno brže. Smatra se da je ljudska vrsta (Homosapiens), sa karakteristakama po kojima se razlikuje od ostalih živih bića, nastala pre oko 100 hiljada godina. Te karakteristike su uspravno hodanje, odvajanje palca ruke od ostalih prstiju, razvijenost mozga i govora.

Kada govorimo o nastanku čoveka kao vrste, nastanku njegovih karakteristika, odlika ponašanja i psihičkog života, govorimo o filogenezi tj. filogenetskom razvoju čoveka. Tri bitna uslova tog razvitka su: rad, drzštveni život i razvijenost govora. Čovek je živo biće koje se bitno razlikuje od svih ostalih živih bića zato što poseduje sposobnost logičkog rasuđivanja tj. razum. Svi ljudi zajedno predstavljaju čovečanstvo ili ljudski rod.

3

1. Uticaj gravitacije i lokomocije na razvoj čoveka

Gravitaciona sila je konstantna sila koja deluje malim intenzitetom. No, ona predstavlja stalan faktor uticaja na antropofilogenezu, bilo da se radilo o našem pretku ili o današnjem čoveku. Gravitacija je u mnogome uticala i utiče na ispoljavanje čovekove motorike i njegovih motoričkih potencijala.

Lokomocija (promena mesta kretanjem) je ranije uticala, a i danas utiče na evoluciju. Ona omogućava prilagođavanje promenom ponašanja, što je omogućilo odvajanje ljudske vrste od celokupnog životinjskog sveta, a time i do pretvaranja biološke, prirodne u društvenu i kulturnu evoluciju. U evoluciji se korišćenje ekstremiteta, posebno ruku, smatralo faktorom razvoja mozga, mada verovatno postoji i obrnuti sled stvari. Verovatno je u čovekovom razvoju taj odnos razvoja ruku i mozga tekao kao jedinstven proces, a u pojedinim fazama evolucije prevagnuo bi razvoj jednog ili drugog elementa. Na taj način je ustrvari bio uslovljen razvoj ljudske vrste.

4

2. Faktori evolucije živog sveta

Faktori evolucije živog sveta su: nasledna promenjivost, selekcija, genetički drift i izolacija.

2.1. Nasleđna promenjivost

Nasleđena promenjivost se ogleda u mutacijama i modifikacijama.

Mutacija se javlja kao posledica materijalnih promena u strukturi DNK. Nastaje slučajnim promenama, najmanje 20% ljudi ima jednu svežu mutaciju. Mutacijama se stvaraju nova svojstva kod živog sveta, pa tako i čoveka (na primer: u toku evolucije bila je promena od četvoronožnog do dvonožnog hoda, zatim odvajanje palca od ostalih prstiju ruke itd).

Modifikacije su nasleđene fenotipske varijacije identičnih genotipova, nastale pod uticajem mnoštva spoljašnih činilaca, a ispoljavaju se u manjim promenama građe i funkcije živih bića, primata, u ovom slučaju čoveka.

2.2. Selekcija

Selekcija je jedan od najznačajnih faktora evolucionih promena. Selekcija deluje na efekte mutacionih promena, selektivno favorizujući vrednije fenotipove i njihove genetičke determinante. Sve do početka humanog perioda evolucija hominida je bila isključivo usmerena prirodnim odabiranjem i drugim faktorima prirodnog evolucionoh sistema. Tako je i ukrštanje, kao način dešavanja promena dalo značajan doprinos evoluciji čoveka, jer ukrštanjem nastaju nove osobine.

2.3. Genetički drift

Genetički drift se javlja nezavisno od mutacije i selekcije, igrom slučaja na nekoliko ključnih tačaka u formiranju genskog fonda naredne generacije. Učinci genetičkog drifta su obrnuto proporcionalni veličini populacije. Što je relativna veličina izolata manja, efekti drifta su veći.

2.4. Izolacija

Izolacioni mehanizmi su svi činioci koji ometaju dvosmerno strujanje gena među različitim definisanim grupama istovrsnih organizama. U procesu antropogeneze veoma često su se formirali izolati koji su migrirali, smanjivali se i rasli, nestajali, ali i spajali se, što je omogućilo stalnu ili povremenu međusobnu razmenu genetičkog materijala i integraciju genskih fondova postojećih ljudskih grupa, tj. raznovrsnost ljudske vrste.1

1 Nićin Đ., Lolić V.: Antropomotorika, Banja Luka 2010, str. 56-575

3. Evolucija čoveka

Slika 1. Filogenetsko stablo čoveka

Paleontologija je nauka koja se bavi proučavanjem živog sveta zemlje uz pomoć fosilnih ostataka. Kaže se da moderna paleoantropologija počinje od otkrića neandertalca i dokaza o postojanju drugih "pećinskih ljudi" tokom 19. veka. Ideja da su ljudi slični nekim velikim majmunima bila je već neko vreme u opticaju, ali ideja o biološkoj evoluciji vrsta nije bila zvanično razmatrana sve dok Čarls Darvin nije objavio Poreklo vrsta 1859. godine.. Tomas Haksli i Ričard Oven su raspravljali o evoluciji čoveka, a Darvin je uskoro objavio knjigu o tom pitanju naslovljenu kao Nastanak čoveka, koja uskoro postaje dobro poznat, ali i prilično kontroverzan prikaz njegove teorije. Čak su i mnoge prvobitne Darvinove pristalice (kao npr. Alfred Rasel Volasi Čarls Lajel) odbacile ideju o tome da bi ljudska bića mogla razviti skoro neograničene mentalne sposobnosti i moralni kodeks samo putem prirodne selekcije.

Još od vremena Linea smatralo se, na osnovu morfološke sličnosti, da su veliki majmuni čoveku najsrodnije životinje. U 19. veku smatralo se da su gorile i šimpanze naši najbliži živi rođaci te se, na osnovu činjenica da su živeli u Africi, pretpostavljalo da će se i fosili čovekovog pretka sigurno pronaći u Africi i da i afrički majmun i čovek imaju zajedničkog pretka.

6

Međutim, do dvadesetih godina 20. veka nisu, osim neandertalca, pronađeni nikakvi drugi fosili čoveka. Godine 1925. Rejmond Dart opisuje "afričkog australopiteka" (Australopithecus africanus).

Bio je to primerak vrste znan kao dete iz Tonga, dete australopiteka pronađeno u Tongu, Južna Afrika. Radilo se o vrlo dobro očuvanim ostacima lobanje i moždane ovojnice. Iako je mozak bio malen (410 kubnih cm), bio je, za razliku od mozga gorila i šimpanzi, okrugao poput mozga današnjeg čoveka. Takođe, na fosilu su pronađeni kratki očnjaci, dok je položaj foramen - magnuma (otvora na bazi lobanje) bio dokaz bipedalizma (kretanja na dve noge). Svi ovi dokazi su naveli Darta na zaključak da je "dete iz Tonga" dvonožni čovekov predak, odnosno, prelazni oblik od "majmuna" ka čoveku. Trebalo je da protekne dvadesetak godina da bi se Dartove tvrdnje počele uzimati ozbiljno u naučnim krugovima, a uskoro su usledila otkrića mnogih sličnih fosila. U to vreme preovlađivalo je mišljenje da se veliki mozak razvio pre sposobnosti kretanja na dve noge (bipedalizma). Smatralo se, analogno današnjem čoveku, da je inteligencija preduslov za bipedalizam.

Danas se smatra da je australopitek direktni predak roda Homo, kome pripada čovek. I australopitek i "homo" pripadaju porodici hominida, međutim, noviji podaci dovode u sumnju mišljenje da je Australopithecus africanus direktan predak današnjeg čoveka. Za australipiteke se u početku mislilo da su u podjednakom broju bili i krhke i snažne telesne građe. Varijetet australopiteka snažne telesne građe je uskoro klasifikovan kao parantropus. (Taj termin je korišćen u tridesetim godinama dvadesetog veka kada je ovaj varijetet prvi put opisan. Šezdesetih godina taj se varijetet ponovo počeo označavati kao australopitek, dok se u poslednje vreme ponovo klasifikuje kao zaseban rod).2

3.1. Anatomske promene

Evoluciju čoveka karakteriše niz promena u anatomskom izgledu, fiziologiji i ponašanju koji su se postepeno ustalili od odvajanja predaka čoveka od predaka ostalih majmuna. Najvažnije evolutivne promene su dvonožno hodanje ili bipedalizam, odvajanje palca ruke od ostalih prstiju, povećanje moždanog volumena ili encefalizacija i smanjenje anatomskih razlika među polovima.

3.1.1. Dvonožno hodanje

Dvnožnje hodannje ili bipedalizam jedna je od temeljnih prilagodbi tribusa hominina i smatra se osovnim uzrokom niza promena u anatomskom izgledu kostura čoveka. Smatra se da su prvi dvnožni hominini bili Sahelanthropus tchadensis i orrorin, dok je Ardipitthecus bio prvi potpuno dvonožni hominin.

Majmuni koji hodaju na šakama kao gorile i šimpanze, odvojili su se kao zasebna grupa odprilike u isto doba, kao da su Sahelanthropus ili Orrions verovatno naši poslednji zajednički

2 http://www.sr.wikipedia/wiki/ljudska_evolucija7

preci. Prvi dvonožni hominini su se najzad razvili u rod Australopithecines, a kasnije u rod Homo. Postaje brojne hipoteze u pogledu korisnosti dvonžnog hodanja, od oslobađanja gornjih udova za dostezanje i nošenje hrane, čuvanje energije tokom hodanja, olakšavanja trčanja, do smanjenja zagrevanje tela smanjenjem površinom tela koja je izložena Suncu.

Razvoj dvonožnog hodanja anatomski je promenio čtav kostur, ne samo noge i karlicu, već i kičmu, stopalo, zglobove i lobanju. Najvažnije promene dogodile su se u području karlice gde se bočna kost ili ilijum bitno skratila i proširila kako bi se baricentar tela održao stabilnim za vreme hodanja. Skraćenje karlice razvilo se prilagođavanje dvonožnom hodanju, te je imalo važne posledice na mehanizam ljudskog poroda, koji je anatomski modernih ljudi postao teži u odnosu na ostale primate. Butna kost se razvila tako da se premestila od ugla od 70-80 stepeni na ugao od 150 stepeni, kako bi se baricentar tela približio geometrijskom centru tela. Kolena i kukovi su ojačani kako bi podneli težinu trupa, a kičma je poprimila oblik dvostrukog slova S, dobivši tako učinak amoritizera pri hodanju i trčanju. Lumbalni pršljenovi postali su kraći i širi. Došlo je do promene na stopalu, nožni palac se izravnao sa ostalim prstima kako ne bi smetao pri hodanju, a ostali prsti su se skratili dok se peta produžila čime je stopalo u potrpunosti postalo organ oslanjanja. Stopalo je dva puta menjalo svoju funkciju, prvobitna je bila hvatanje i penjanje a zatim upiranje tj. dvonožni hod. Što se tiče šake, došlo je do odvajanja palca od ostalih prstiju.

Gornji udovi su se skratili u odnosu na donje i na taj način olakšali su trčanje. Anatomske promene su uslovile funkcionisanje, ali su menjale motoriku, tako što su omogućavale različite nove aktivnosti. 3

Slika 2. Razvoj šake i stopala

Promene u morfologiji čoveka, obliku, dužini kostiju i mišića, konstrukciji zglobova i njihovoj pokretljivosti i u motoričkom funkcionisanju nisu protekle brzo.

Davnašnji, četvoronožni, predak čoveka se susretao sa motoričkim problemima kod uspravljanja. U četvoronožnom položaju sila zemljine teže deluje prvenstveno pritiskom na sve četiri uporišne tačke (noge), a pošto je raspon između prednjih i zadnjih nogu veliki (trup – kičmeni stub), to je

3 http://www.hr.wikipedia.org/wiki/Evolucija_covjeka8

sila zemljine teže stalno nastojala da utrobu i unutrašnje organe privuče zemlji, čemu su se suprostavljali mišići opružači kičme i trbušni mišići svojom koncentričnom kontrakcijom.

Mišići opružači zglobova kukova, kao osnovni opružači su izduženi, a mišići pregibači zglobova kukova su skraćeni, usled flektitanih natkolenica u četvoronožnom položaju. Usled toga, su mišići opružači zglobova kukova slabi, a pregibači zglobova kukova jaki i skraćeni. Nastojanjem da se iz četvoronožnog položaja uspravlja, naš predak je imao u osnovi četvorostruki motorički problem.

Prvo, javio se problem sa gipkošću zglobova kukova kao motoričkom sposobnošću.

Drugo, bio je problem sa snagom opružača zglobova kukova, pošto su te mišićne grupe bile elongirane i slabe, odnosno male snage.

Treća motorička sposobnost kao limitirajuća za uspravljanje u dvonožni hod bila je ravnoteža, jer iz četvoronožnog položaja u kojem je velika površina oslonca i nisko težište tela i napadna tačka, odnosno linija projekcije težišta tela pada u površinu oslonca, uspravljanjem se površina veoma mnogo smanjivala, a težište tela veoma mnogo podizalo i napadna linija TT imala mogućnost da “ispadne” van površine oslonca.

Kao četvrti problem se javio problem koordinacije iz četvoronožnog hoda u dvonožni, jer su pokreti i položaj zglobova kukova sasvim dugačiji nego u četvoronožnom hodu, a i prednje noge (ruke), dobijaju funkciju balansiranja i usklađenog dejstva sa pokretima nogu ( leva ruka napred – desna noga napred u hodanju ili trčanju).4

Slika 3. Evolutivni razvoj čoveka

3.1.2. Razvoj mozga

Kod modernog čoveka, ali i kod drugih vrsta roda Homo, razvio se mozak puno većeg volumena nego kod ostalih primata. Prosečani volumen mozga kod Homo sapiensa je 1330 cm3, što je više

4 Nićin Đ., Lolić V., Antropomotorika, Banja Luka 2010, str 63-649

nego dvostruki volumen u odnosu na mozak šimpanza i gorila. Razvoj mozga ili encefalizacija započeo je s Homo habilisom, koji je sa svojih 600 cm3 moždanog volumena bio sličan današnjim šimpazama. Njaveći volumen mozga, oko 1200-1900 cm3, dosegao je neandertalac, više nego savremeni čovek. Postoje bitne razlike u strukturi i načinu razvoja ljudskog mozga u odnosu na ostale majmune, ne samo u dimenzijama. Poseban sled razvoja ljudskog mozga omogućavaju duga razdoblja učenja tokom detinjstva i učenja jezika.

Povećanje moždanog volumena obuhvatilo je neke delove mozga u većoj meri nego druge. Slepoočni režanj (lobus temporalis) se izuzetno puno razvio, budući se u njemu nalaze centri za kontrolu govora, a isto tako se razvio i prefrontalni režanj koji kontroliše složene procese odlučivanja i društvenog ponašanje. Pretpostavlja se da je pojačani razvoj mozga bio potaknut i time što su zajednice ljudi postale vrlo složene, te je razvoj inteligencije postao važan kao instrument rešavanja problema unutar zajednice. 5

Čovek je jedino živo biće koje ima koru velikog mozga, koja kao glavni kompjuter reguliše njegovo ponašanje, pa i motoričko ponašanje. Evolucija viših sisara, a posebno prelazak ka čoveku, praćeni su višestrukim povećanjem površine moždane kore, posebno složenijih tercijalnih zona donje temene i čeone oblasti. Veliki značaj kod čoveka imaju delovi moždane kore u kojima se obavlja prijem, obrada – sinteza i čuvanje informacija, čime je određeno i programirano ukupno, a posebno motoričko ponašanje.

Struktura moždane mase koja je produkt evolucije, upravlja celom ljudskom delatnošću, naravno i motoričkim funkcionisanjem, ali u određenoj usaglašenosti dejstva različitih nivoa nervnog sistema.6

5 http://www.hr.wikipedia.org/wiki/Evolucija_covjeka

6 Nićin Đ., Lolić V., Antropomotorika, Banja Luka 2010, str. 6510

Slika 4. Evolutivni razvoj zapremine mozga

3.1.3. Razlike među polovima

Kod čoveka razlike među polovima su umanjene u odnosu na ostale primate. To je vidljivo u smanjenoj veličini očnjaka kod muškarca čoveka u odnosu na mužjake drugih primata, kao i u smanjenom čeonom grebenu kod čoveka i opštem smanjenju fizičke konstitucije. Još jedna uočljiva razlika u fiziologiji ljudske polnosti naspram ostalih primata je razvoj tzv. skrivene ovulacije. Čovek je jedini pripadnik primata u kome su žene plodne tokom cele godine i kod kojih ne dolazi do vidljivih znakova na telu za vreme plodnih dana. Pored toga kod čoveka postoje razlike u sekundarnim polnim odlikam, poput različitog rasporeda dlaka i potkožne masti, te fizičke konstitucije koja je oko 25% krupnija kod muškarca u odnosu na žene. Smanjena razlika među polovima interpretira se kao prilagođavanje potrebi jačeg vezivanja parova i saradnji pri podizanju potomstva s dugim detinjstvom.7

7 http://www.hr.wikipedia.org/wiki/Evolucija_covjeka11

Slika 5. Razvoj lobanje

12

Zaključak

Uslovi filogenetskog razvitka su: rad društveni život i razvijenost govora.

Prvo je pračovek sišao sa drveta, oslobađale su se ruke od kretanja i sve su se više koristile za manipulisanje predmetima. Čovek je bio primoran da menja uslove života, da pravi oruđe, a to se sve ostvarivalo radom.

Rad je doveo do stvaranja ljudskog društva, što je opet dovelo do razvoja govora. Tako je razvitak govora nastao življenjem u zajednici, a govor je omogućio dalji psihički razvoj čovekovog života.

Dakle, u toku filogenetskog razvoja, čovekov opstanak je zavisio od njegovih specifičnih sposobnosti koje je ispoljavao u svojim aktivnostima i delatnostima.

Razvoj ljudskog mozga je doveo do bolje koordinacije, čime je tehnika kretanja dobila veći značaj i veću ulogu.

Evolucija čoveka dostigla je interesantnu tačku. Čovekovo racionalno razumevanje njegovog fizičkog okruženja i njegovo umeće primene naučnih saznanja daju mu neslućene mogućnosti za prilagođavanje okoline njegovim željama i potrebama (npr. poljoprivreda).

Napretkom nauke i tehnologije sasvim je moguće da će ljudska vrsta biti sposobna ne samo da svesno prilagođava okolinu svojim sopstvenim potrebama nego da isto tako prilagođava sam genetički materijal. Ovakav novi način 'kontrolisane evolucije' mogao bi ublažiti posledice nestajanja prirodnih mehanizama evolucije. Štaviše, čovečanstvo bi moglo odbaciti biološke mehanizme transhumanizama u zamenu za potpuno artificijelne sisteme. Međutim, posledice ranijih pokušaja nekontrolisanog menjanja genetičke strukture (kao što su američki eugenički programi sa početka 20. veka ili isto takvi programi nacističke Nemačke) dovode sve priče o „poboljšanju" u kontroverzan i prilično neugodan kontekst.

13

Literatura:

1. Nićin Đ., Lolić V. (2010). Antropomotorika, Banja Luka Panevropski univerzitet

2. http://www.hr.wikipedia.org

3. http://www.sr.wikipedia.org

14