VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ČAČAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: POSLOVNA INFORMATIKA

INK JET ŠTAMPAČI

Mentor: Student:Prof. dr Slobodan Nešković Zlatko Kutić 117-043-08

Čačak, april , 2009.

S A D R Ž A J

1. UVOD .................................................................................................................3

2. NAČIN RADA....................................................................................................4

3. TERMIČKA TEHNOLOGIJA............................................................................5

4. PIEZOELEKTRIČNA TEHNOLOGIJA.............................................................6

5. OPAŽANJE BOJA...............................................................................................7

6. STVARANJE BOJE.............................................................................................8

7. KVALITET ŠTAMPE.........................................................................................9

8. UPRAVLJANJEM BOJOM...............................................................................11

9. MASTILO..........................................................................................................13

10. PAPIR.................................................................................................................14

11. ZAKLJUČAK....................................................................................................15

12. LITERATURA...................................................................................................17

2

1. UVOD

Iako su ink-jet štampači mogli da se nabave 1980-ih godina, tek su im 1990-ih cene

pale dovoljno da ova tehnologija postane šire rasprostranjena. Firma Canon tvrdi da su oni

izumeli ono što se naziva "bubble jet" tehnologijom 1977. godine, kada je jedan istraživač

zagrejanom lemilicom slučajno dodirnuo špric napunjen mastilom. Toplota je istisnula kap

mastila iz igle šprica, i tako je počela da se razvija jedna nova metoda štampanja.

Ink-jet štampači su ostvarili brz tehnološki napredak u poslednjih nekoliko godina.

Trobojni štampač je na tržištu vec nekoliko godina i učinio je dostupnim štampanje u boji

pomoću inkjet tehnologije, ali, kako je četvorobojni model postao jeftiniji za proizvodnju,

zamenljivi model kertridža je postepeno izašao iz upotrebe.

Kao što se i očekivalo, ink-jet štampaci su bili mnogo privlačniji za tržište nego

laserski štampaci; njihova mogucnost da proizvode boju je ono što ih čini tako popularnim

medju kucnim korisnicima. Od kraja 1990-ih godina, kada je cena laserskih kolor štampača

počela da dostiže nivoe dostupne kućnim korisnicima, ova prednost je postala nešto manja.

Medjutim, u to vreme su razvijeni ink-jet štampači sa fotografskim kvalitetom štampe, što

im je u mnogome pomoglo da da zadrže prednost u domenu boje.

Ali, postoji i druga strana novčića. Naime, iako su ink-jet štampači uglavnom

jeftiniji od laserskih, njihovo održavanje je skuplje. Kertridže treba češće menjati, a

specijalni višeslojni papir koji omogućava visokokvalitetnu štampu je veoma skup. Kada

se porede cene po stranici, ink-jet štampači ispadnu oko deset puta skuplji od laserskih.

Od kada je pronadjen ink-jet štampač, štampanje u boji je postalo veoma

popularno.

Mlazni (engl. Inkjet) štampači (sa mastilom) štampaju tako što iz rezervoara mastila

(engl. cartridge) mlazom gađaju papir: u svakoj sekundi ispali se oko 50,000 kapljica

mastila. Postoje rezervoari za crnu i kolor štampu. Mlazni štampači su najefikasniji za

štampanje slika u boji, jer se mogu kupiti već za nekoliko hiljada dinara.1

Istraživanja na polju ink-jet tehnologije stalno napreduju, sa svakim novim

proizvodom na tržištu koji pokazuje napretke u performansi, upotrebljivosti i kvalitetu

štampe. Kako se proces usavršavanja nastavlja, cene ink-jet štampaca nastavljaju da

padaju.

1 http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A8%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BF%D0%B0%D1%87

3

2. NAČIN RADA

Štampanje pomocu ink-jet štampaca, kao i lasersko, spada u neudarni metod.

Štrcaljke ispuštaju mastilo kada predju preko više razlicitih mogucih medijuma, a rad ink-

jet štampaca je moguce lako vizuelno predstaviti: tecno mastilo se u tankom mlazu nanosi

na papir da bi se formirala slika. Glava štampaca skenira stranicu u horizontalnim trakama,

koristeci sklop motora da bi se pomerala sleva na desno i nazad, dok drugi sklop motora

postepeno vertikalno pomera papir. Kada je jedna traka slike odštampana papir se pomera,

spreman za štampanje sledece trake. Da bi se proces ubrzao, glava štampaca ne štampa

samo pojedan red piksela pri svakom horizontalnom prolasku, vec istovremeno štampa i

jedan vertikalni niz piksela.

Kod obicnog ink-jet štampaca, glavi je potrabno oko pola sekunde da odštampa

jednu traku duž stranice. Pošto je papir formata A4 širok oko 8,5 inca, a ink-jet štampaci

rade pri najmanjoj brzini od 300 dpi (dots per inch - tacaka po incu), to znaci da duž jedne

stranice ima najmanje 2475 tacaka. Zato glava za štampanje ima oko 1/5000-ti deo

sekunde na rsapolaganju da odgovori da li posmatrana tacka treba, ili ne treba da se

štampa. U buducnosti ce usavršavanja u proizvodnji dozvoliti vece glave, sa više štrcaljki

koje rade na vecim ucestanostima, što ce dati prirodne rezolucije do 1200 dpi i brzine

štampanja koje se približavaju onima kod savremenih laserskih štampaca u boji (3 do 4

stranice u minutu u boji, 12 do 14 stranica u minute monohromatski).

Postoji više vrsta ink-jet tehnologije ali najcešca je DOD ("drop on demand" -

kapni kad se traži). Ovo funkcioniše tako što se sitne kapi mastila istiskuju na papir kroz

male štrcaljke: kao da odvrcete i zavrcete crevo za polivanje 5000 puta u sekundi. Kolicinu

mastila koje se istisne na odredjenu stranu odredjuje upravljacki softver koji diktira koje ce

štrcaljke i kada da ispuštaju mastilo.

Štrcaljke koje koriste ink-jet štampaci su veoma tanke, i kod starijih modela su se

lako zapušavale.

Kod modernih ink-jet štampaca ovo retko predstavlja problem, ali menjanje

kertridža i dalje može da bude nezgodno kod nekih mašina. Još jedan problem sa ink-jet

tehnologijom je taj što mastilo ima težnju da se razmaže odmah nakon štampanja, ali se

ovo takodje drasticno poboljšalo tokom poslednjih nekoliko godina razvojem novih ink-jet

sklopova.

4

3. TERMIČKA TEHNOLOGIJA

Najveci broj ink-jet štampaca koristi termicku tehnologiju, kod koje se primenjuje

toplota da bi se mastilo fiksiralo na papiru. Ova metoda obuhvata tri glavne etape. Usled

zagrevanja mastila, u štrcaljki se formira mehuric koji se pod pritiskom rasprsne i mastilo

kapne na papir. Tada mehuric splasne usled hladjenja elementa, a vakuum koji pri tome

nastaje povlaci novu kolicinu mastila iz rezervoara na mesto onog koje je prethodno

izbaceno. Ovo je metod kojim se najradije služe firme Canon i Hewlett-Packard (slika 1.).

Slika 1.

Termicka tehnologija namece izvesna ogranicenja u procesu štampanja, pri kome,

kakvo god mastilo koristili, ono mora biti otporno na toplotu, pošto je process fiksiranja

zasnovan na zagrevanju. Korišcenje toplote kod termickih štampaca stvara potrebu i za

procesom hladjenja, što štampanju dodaje kratko režimsko vreme (slika 2.).

Slika 2.

5

Sicušni elementi za zagrevanje koriste se da bi se kapljice mastila izbacile kroz

štrcaljke glave štampaca. Današnji termicki ink-jet štampaci imaju glave koje sadrže

ukupno izmedju 300 i 600 štrcaljki, od kojih svaka ima precnik kao ljudska vlas (približno

70 mikrona). One daju kapljice zapremine od oko 8 do 10 pikolitara (pikolitar je10-12

litra), i velicine tacaka izmedju 50 i 60 mikrona u precniku. Poredjenja radi, najmanja

velicina tacke vidljiva golim okom je oko 30 mikrona. Mastila tirkizno plave, purpurno

crvene i žute boje se obicno dobijaju preko kombinovane glave štampaca CMY (cyan,

magenta, yellow - tirkizno, purpurno, žuto).

Nekoliko malih kapi mastila u boji - obicno izmedju cetiri i osam - može da se

kombinuje da bi se dobila tacka promenljive velicine, šira paleta boja bez polutonova i

finiji polutonovi.

Crno mastilo, koje se obicmo zasniva na vecim molekulima pigmenta, dobija se iz

zasebne glave štampaca, u vecim kapljicama zapremine oko 35 pikolitara.

Gustina štrcaljki, koja odgovara prirodnoj rezoluciji štampaca, krece se izmedju

300 i 600 tacaka po incu, sa poboljšanom rezolucijom od 1200 tacaka po incu koja postaje

sve dostupnija.

Brzina štampanja je prvenstveno funkcija ucestalosti kojom štrcaljke mogu da

izbacuju mastilo i širine koju štampa glava štampaca. To je tipicno oko 12 MHz i pola inca

respektivno, što daje brzine štampanja izmedju 4 i 8 stranica u minutu (ppm) kod

monohromatskog teksta i 2 do 4 stranice u minutu kod teksta i slika u boji.

4. PIEZOELEKTRIČNA TEHNOLOGIJA

Vlasnicka ink-jet tehnologija firme Epson koristi piezo kristal postavljen na zadnjoj

strani rezervoara za mastilo. To je veomaslicno membrani zvucnika - vibrira kada struja

protice kroz njega, tako da kad god se traži tacka, struja se dovodi do piezo elementa,

element se ugiba i na taj nacin istiskuje kapljicu mastila iz štrcaljke (slika 3.).

Slika 3.

6

Piezo metod ima više prednosti. Ovaj proces dopušta vecu kontrolu nad oblikom i

velicinom istisnute kapljice. Sicušne oscilacije unutar kristala dopuštaju da dimenzije

kapljica budu manje, a samim tim gustina štrcaljki veca. Uz to, za razliku od termicke

tehnologije, mastilo ne mora da se zagreva i hladi izmedju dva ciklusa. Ovo štedi vreme, a

pri proizvodnji mastila više se obraca pažnja na njegova upijajuca svojstva nego na

mogucnost da izdrži visoke temperature. To pruža vecu slobodu za razvijanje novih

hemijskih svojstava mastila (slika 4.).

Slika 4.

Najnoviji vodeci ink-jet štampaci firme Epson imaju crno-bele glave za štampanje

sa 128 štrcaljki, a kolor (CMY) glave za štampanje sa 192 štrcaljke (64 za svaku boju), što

upucuje na prirodnu rezoluciju od 700 tacaka po incu. Pošto piezo procesom mogu da se

dobiju male i savršeno oblikovane tacke sa velikom preciznošcu, firma Epson može da

ponudi poboljšanu rezoluciju od 1440 pomocu 720 tacaka po incu, mada se ovo postiže

tako što glava za štampanje prelazi dva puta preko papira, što za posledicu ima smanjenje

brzine štampanja. Mastila koja je firma Epson proizvela za upotrebu u piezo tehnologiji su

bazirana na rastvaracu i suše se izuzetno brzo. Ona prodiru kroz papir i zadržavaju svoj

oblik, a ne razlivaju se po njegovoj površini, što cini da se tacke medjusobno stapaju,. To

za rezultat ima veoma visok kvalitet štampe, narocito na papiru sa premazom ili sjajnom

papiru.

5. OPAŽANJE BOJA

Vidljiva svetlost pada izmedju 380 nm (ljubicasta) i 780 nm (crvena) na

elektromagnetnom spektru i nalazi se izmedju ultraljubicaste i infracrvene svetlosti. Bela

svetlost obuhvata približno jednake proporcije svih vidljivih talasnih dužina i, kada ona

pada na neki objekat ili kroz njega prolazi, neke talasne dužine se apsorbuju, a druge se

7

reflektuju ili prenose. Svetlost koja se reflektuje ili prenosi je ta koja daje predmetima boju

koja se opaža. Na primer, lišce je zeleno zato žto hlorofil apsorbuje svetlost na crvenom i

plavom kraju spektra i reflektuje zeleni deo koji je izmedju njih.

"Temperatura" izvora svetlosti, izmerena u Kelvinovim stepenima (K), utice na

opažanje boje predmeta. Bela svetlost, kao ona koju emituju fluorescentne lampe u

televizoru ili blic na fotografskom aparatu, ima ravnomernu raspodelu talasnih dužina, što

odgovara temperaturi od oko 6000 K i ne izoblicuje boje. Standardne sijalice, medjutim,

emituju manje svetlosti sa plavog kraja spektra, što odgovara temperaturi od oko 3000 K,

usled cega predmeti izgledaju više žuti.

Ljudi opažaju boje preko sloja celija osetljivih na svetlost, koji se nalazi na zadnjoj

strani oka i naziva se mrežnjaca. Glavne celije mrežnjace su cepici koji sadrže foto

pigmente koji ih cine osetljivim na crvenu, zelenu ili plavu svetlost (ostale celije osetljive

na svetlost, štapici, aktiviraju se samo pri prigušenom svetlu). Dužica odredjuje kolicinu

svetlosti koja prolazi kroz oko, a socivo je fokusira na mrežnjacu, gde cepice stimulišu

odgovarajuce talasne dužine.

Signali sa miliona cepica se putem ocnog živca prenose do mozga, koji od njih

sastavlja sliku u boji.

6. STVARANJE BOJE

Precizno stvaranje boja na papiru bilo je jedna od glavnih oblasti istraživanja

štampanja u boji. Kao i monitori, štampaci postavljaju razlicite kolicine osnovnih boja

jedne blizu drugih, a one se, iz daljine gledano, stapaju da bi formirale bilo koju boju; ovaj

proces je poznat kao umekšavanje.

Monitori i štampaci ovo, medjutim, obavljaju pomalo razlicito zato što su monitori

izvori svetlosti, dok izlaz kod štampaca reflektuje svetlost. Dakle, monitori mešaju svetlost

iz fosfora napravljenih od osnovnih aditivnih boja: crvene, zelene i plave (RGB - red,

green, blue), dok štampaci koriste mastila napravljena od osnovnih supstraktivnih boja:

tirkizne, purpune i žute (CMY). Obojena mastila apsorbuju belu svetlost reflektujuci

željenu boju. U svakom slucaju, osnovne boje se umekšavaju da bi se formirao ceo

spektar.Umekšavanje rastavlja jedan piksel boje u niz tacaka, tako da je svaka tacka u

jednoj od osnovnih boja, ili je ostavljena prazna.

Reprodukcija boja sa monitora na izlaz štampaca takodje je jedna od važnijih

oblasti istraživanja, poznata kao podudaranje boja. Boje se razlikuju od monitora do

8

monitora, tako da se boje na odštampanoj stranici ne podudaraju uvek sa onim što je

prikazano na ekranu. Boja koja je odštampana na stranici zavisi od sistema boja koji se

koristi i modela štampaca, a ne od boja koje se vide na monitoru. Proizvodjaci štampaca

uložili su mnogo novca u istraživanje preciznog podudaranja boja izmedju monitora i

štampaca.

Moderni ink-jet štampaci mogu da štampaju u boji i crno-belo, ali nacin na koji

prelaze sa jednog na drugi nacin rada razlikuje se od modela do modela. Osnovna šema je

odredjena brojem mastila u mašini. Štampaci koji sadrže cetiri boje - tirkiznu, žutu,

purpurnu i crnu (CMYK) - mogu bez problema da prelaze sa crno-belog teksta na slike u

boji na istoj strani. Štampaci opremljeni samo sa tri boje to ne mogu.

Mnogi jeftiniji modeli ink-jet štampaca imaju mesta za samo jedan kertridž. U njih

možete postaviti kertridž sa crnim mastilom za monohromatsku štampu, ili trobojni

kertridž (CMY) za štampanje u boji, ali ne možete da ih postavite oba istovremeno. Ovo

cini veliku razliku u radu štampaca. Svaki put kada želite da predjete sa crno-bele na kolor

štampu morate fizicki da zamenite kertridže. Kada koristite crnu na stranici štampanoj u

boji, bice sastavljena od tri boje, što za rezultat ima nezadovoljavajucu tamno zelenu ili

sivu boju, koja se obicno naziva složena crna. Medjutim, složena crna boja koju proizvode

sadašnji ink-jet štampaci je mnogo bolja nego što je bila pre nekoliko godina zahvaljujuci

stalnim poboljšanjima hemijskog sastava mastila.

7. KVALITET ŠTAMPE

Dve glavne odrednice kvaliteta štampe u boji su rezolucija, koja se meri brojem

tacaka po incu (dpi), i broj nivoa gradacija koji mogu da budu odštampani po tacki.

Uopšteno govoreci, što je rezolucija veca to je više nivoa po tacki i bolji je celokupan

kvalitet štampe.

U praksi, kod najveceg broja štampaca postignut je kompromis, tako da kod nekih

izbor pada na vecu rezoluciju, a kod drugih na više tacaka po incu, dok najbolje rešenje

zavisi od toga u koje svrhe se štampac koristi. Profesionalne graficke dizajnere, na primer,

interesuje maksimalno povecavanje broja nivoa po tacki da bi dobili "fotografski" kvalitet

štampe, dok ce obicni korisnici zahtevati razumno visoku rezoluciju da bi postigli dobar

kvalitet kako teksta tako i slika.

Najjednostavnija vrsta štampaca u boji je binarni uredjaj kod koga su tacke tirkizne,

purpurne, žute i crne boje ili "ukljucene" (odštampane) ili "iskljucene" (nisu odštampane),

9

dok medjunivoi nisu moguci. Ako tacke mastila (ili tonera) mogu da se mešaju da bi se

dobile medjuboje, binarni CMYK štampac može da štampa samo osam "pravih" boja

(tirkiznu, purpurnu, žutu, crvenu, zelenu i plavu, i uz to još crnu i belu). Ovo ocigledno nije

dovoljno velika paleta da bi se postigao dobar kvalitet štampe, i tu na scenu stupa

polutoniranje.

Algoritmi polutoniranja dele originalnu rezoluciju tacaka štampaca u mrežu

polutonskih celija, a onda aktiviraju promenljiv broj tacaka u tim celijama da bi

podražavali promenljivu velicinu tacke. Pažljivim kombinovanjem celija koje sadrže

razlicite proporcije CMYK tacaka, polutonirajuci štampac može da "prevari" ljudsko oko

tako da ono vidi na milione boja umesto samo nekoliko.

Kod štampanja sa kontinualnim toniranjem postoji neogranicena paleta cistih boja.

U praksi, neograniceno znaci 16,7 miliona boja, što je više nego što ljudsko oko može da

razlikuje. Da bi se ovo postiglo, štampac mora da bude u stanju da stvori i preklopi 256

nijansi po tacki za svaku boju, što ocigledno zahteva preciznu kontrolu nad stvaranjem i

postavljanjem tacaka.

Štampanje sa kontinualnim toniranjem spada u oblast rada vrhunskih štampaca u

boji. Medjutim, sve vodece tehnologije štampanja mogu da proizvedu više nijansi po tacki

(obicno izmedju 4 i 16), što pruža mogucnost dobijanja bogatije palete cistih boja i finijih

polutonova.

Takvi uredjaji se nazivaju kontonski štampaci.

Nedavno su se na tržištu pojavili "šestobojni" ink-jet štampaci posebno namenjeni

postizanju "fotografskog" kvaliteta štampe. Ovim uredjajima dodata su još dva mastila -

svetlo tirkizno i svetlo purpurno - da bi se nadoknadila nemogucnost savremene ink-jet

tehnologije da pravi veoma male (i samim tim svetle) tacke. Šestobojni ink-jet štampaci

daju nežnije žive tonove i finije gradacije boja nego standardni CMYK uredjaji, ali ce

verovatno postati nepotrebni u buducnosti, kada se ocekuje da ce se velicina kapljice

mastila smanjiti na oko 2 do 4 pikolitra.

Manje kapljice mastila takodje ce smanjiti i potrebnu kolicinu polutoniranja, pošto

se širi opseg sicušnih kapljica može kombinovati da bi se dobila veca paleta cistih boja.

Firma Hewlett-Packard, koja je vec dugo vremena vodeca na tržištu, stalno je

podržavala prednosti poboljšavanja kvaliteta štampe u boji povecavanjem broja boja koje

mogu da se odštampaju na pojedinacnoj tacki, pre nego jednostavno povecanjem broja

tacaka po incu, tvrdeci da se ovim drugim pristupom smanjuje brzina i stvaraju problemi

zbog viška mastila – narocito na obicnom papiru. U firmi Hewlett-Packard su 1996. godine

10

proizveli prvi ink-jet štampac koji je štampao više od osam boja (ili dve kapljice mastila)

po tacki. Bio je to DeskJet850C, koji je imao mogucnost štampanja do cetiri kapljice

mastila po tacki. Tokom godina, postepeno su usavršavali svoju tehnologiju za

rasporedjivanje boja po slojevima PhotoREt, dok je, krajem 1999. godine, nisu osposobili

da proizvodi kapljice izuzetno male velicine od 5 pl i najviše do 29 kapljica mastila po

tacki, što je dovoljno da se prikaže preko 3500 boja koje mogu da budu odštampane po

tacki.

8. UPRAVLJANJEM BOJOM

Ljudsko oko može da razlikuje oko milion boja; tacan broj zavisi od posmatraca i

uslova gledanja.

Kolor uredjaji stvaraju boje na razlicite nacine, što za posledicu ima razlicite skale

boja. Boja može da se konceptualno opiše pomocu trodimenzionalnog modela HSB (Hue-

Saturation-Brightness - nijansa-zasicenost-sjajnost):

• Nijansa (H) se odnosi na osnovnu boju u smislu jedne ili dve dominantne

primarne boje (crvene ili plavo-zelene na primer); meri se kao položaj na standardnoj

lepezi boja, a opisuje se kao ugao u stepenima od 0 do 360.

• Zasicenost (S), koja se drugacije naziva hroma, odnosi se na intenzitet

dominantnih boja; meri se kao procent od 0 do 100 % - na 0% boja nece sadržati nijednu

nijansu i bice siva, dok je na 100 % potpuno zasicena.

• Sjajnost (B) se odnosi na blizinu boje crnoj ili beloj, što je funkcija amplitude

svetlosti koja stimuliše receptore u oku; meri se takodje kao procent - ako neka nijansa ima

sjajnost od 0 % postaje crna, dok sa 100 % postaje potpuno osvetljena.

Drugi uobicajeni modeli boja su RGB (Red, Green, Blue - crveno, zeleno, plavo) i

CMYK (Cyan, Magenta, Yellow, Black - tirkizno, purpurno, žuto, crno). Monitori sa

katodnim cevima (CRT) koriste ovaj prethodni, stvarajuci boju tako što izazivaju da

crveni, zeleni i plavi fosfori svetle; ovaj sistem se naziva aditivna boja. Mešanjem razlicitih

kolicina crvene, zelene i plave stvaraju se razlicite boje, od kojih svaka može da se izmeri

na skali od 0 do 255. Ako su i crvena i zelena i plava podešene na 0, boja je crna, a ako su

podešene na 255, boja je bela.

Štampani materijal nastaje tako što se mastilo ili toner nanose na beli papir.

Pigmenti u mastilu selektivno apsorbuju svetlost tako da se samo delovi spektra reflektuju

nazad do oka posmatraca, i otud dolazi naziv supstraktivna boja. Osnovne boje

štamparskog mastila su tirkizna, purpurna i žuta, a cetvrto, crno mastilo se obicno dodaje

11

da bi se dobile jasnije, jace senke i širi spektar nijansi. Korišcenjem promenljivih kolicina

ovih "procesnih boja", može se dobiti veliki broj razlicitih boja. Ovde se nivo mastila meri

u procentima od 0% do 100%, tako da se narandžasta boja, na primer, predstavlja kao 0%

tirkizne, 50% purpurne, 100% žute i 0% crne boje.

CIE (Commission Internationale de l'Eclairage - Medjunarodna komisija za

osvetljenje) formirana je pocetkom ovog veka da bi razvijala standarde za specifikaciju

svetlosti i osvetljenja, i bila je odgovorna za nastanak prvog prostornog modela boja. On je

definisao boju kao kombinaciju tri ose: x, y i z, gde, uopšteno govoreci, x predstavlja

kolicinu crvenog u boji, y kolicinu zelenog i svetlog (od svetlog do tamnog), a z kolicinu

plavog. 1931. godine, ovaj sistem je usvojen kao CIE x*y*z model, i on predstavlja osnovu

za najveci broj drugih prostornih modela boja. Njegova najpoznatija prerada je Yxy model,

kod koga skoro trougaone xy ravni predstavljaju boje sa istom kolicinom svetlog, gde ta

kolicina varira duž Y ose. Kasnije razvijeni modeli, kao što su L*a*b i L*u*v, koji su

uvedeni 1978.godine, preciznije preslikavaju rastojanja izmedju koordinata boja sistemu za

njihovo opažanje kod coveka.

Kako je boja jedna korisna alatka, mora da postoji mogucnost stvaranja i primene

postojane, predvidljive boje u proizvodnom lancu koji cine: skeneri, softver, monitori,

stoni štampaci, spoljni PostScript izlazni uredjaji, uslužni biro za predštampu i štamparske

prese. Dilema je u tome što razliciti uredjaji jednostavno ne mogu da proizvedu istu paletu

boja. Svo ovo nastojanje da se modeliraju boje spada u domen upravljanja bojama. Ono se

služi CIE prostorom boja nezavisnim od uredjaja da bi posredovalo izmedju spektra boja i

razlicitih uredjaja.

Upravljanje bojom je zasnovano na generickim profilima razlicitih kolor uredjaja,

koji opisuju njihove tehnologije stvaranja slike, spektre i operacione metode. Ovi profili se

onda fino podešavaju tako što se uredjaji kalibrišu da mere i ispravljaju bilo kakva

odstupanja od idealne performanse. Konacno, boje se prevode sa jednog uredjaja na drugi,

a algoritmi za preslikavanje biraju najbolju zamenu za boju koje nema u spektru.

Upravljanje bojom je bilo prepušteno posebnim aplikacijama sve dok firma Apple

nije, 1992. godine, uvela ColorSync kao deo svog operacionog sistema System 7.x. Ovi

sistemi visoke klase ostvarili su zadivljujuce rezultate, ali su optereceni proracunavanjima i

medjusobno nekompatibilni.

Pošto je uocen problem medjuplatformske boje, u martu 1994. godine, formiran je

ICC (International Colour Consortium - Medjunarodni konzorcijum za boje, iako je

prvobitni naziv bio ColorSync Profile Consortium) da bi ustanovio zajednicki format za

12

profile uredjaja. ICC su osnovale kompanije Adobe, Agfa, Apple, Kodak, Microsoft,

Silicon Graphics, Sun Microsystems i Taligent.

Cilj ICC je da stvori zaista prenosivu boju koja ce funkcionisati u svim

hardverskim i softverskim okruženjima, i on je u junu 1994.godine objavio svoj prvi

standard - verziju 3 ICC formata profila. ICC profil se sastoji iz dva dela: prvi sadrži

informaciju o samom profilu, kao, na primer, koji je uredjaj stvorio profil i kada, a drugi

predstavlja kolorimetrijsku karakterizaciju uredjaja, koja objašnjava kako uredjaj

predstavlja boje. Sledece godine, operativni sistem Windows 95 firme Microsoft postao je

prvo operaciono okruženje koje je, preko sistema ICM (Image Colour Menagement -

upravljanje bojom slike), ukljucivalo upravljanje bojom i podršku profilima saglasnim sa

ICC.

9. MASTILO

Koju god tehnologiju primenili na hardver štampaca, krajnji proizvod je uvek

mastilo na papiru, tako da su ova dva elementa veoma važna za dobijanje kvalitetnih

rezultata. Kvalitet odštampanog materijala kod ink-jet štampaca krece se od veoma slabog,

sa nejasnim bojama i vidljivom pojavom trake na slici, do odlicnog, skoro fotografskog

kvaliteta.

Ink-jet štampaci koriste dve potpuno razlicite vrste mastila: jedno prodire kroz

papir i suši se sporo (oko deset sekundi), dok se drugo suši oko sto puta brže. Prvo bolje

odgovara monohromatskoj štampi, dok se drugo koristi za štampanje u boji. Pošto se kod

štampanja u boji mešaju razlicita mastila, potrebno je da se ona suše što je brže moguce da

bi se izbeglo razmrljavanje.

Ako se za štampanje u boji koriste mastila koja se sporo suše, boje ce se

medjusobno stapati pre nego što se osuše.

Mastilo koje se koristi u ink-jet tehnologiji je bazirano na vodi, što namece druge

probleme.

Kod nekih ranijih modela ink-jet štampaca, štampani materijal je bio sklon

razmrljvanju, ali za poslednjih nekoliko godina došlo je do ogromnih poboljšanja u

tehnologiji proizvodnje mastila. Mastilo bazirano na ulju ne predstavlja baš najbolje

rešenje ovog problema zato što bi nametnulo mnogo višu cenu za održavanje hardvera.

Proizvodjaci štampaca ostvaruju neprekidni napredak u razvoju vodootpornih mastila, ali

su rezultati ink-jet štampaca i dalje slabi u poredjenju sa laserskim.

13

Jedan od glavnih ciljeva proizvodjaca ink-jet štampaca je da razviju mogucnost

štampanja na gotovo svakoj podlozi. Ovde je tajna u tehnologiji proizvodnje mastila, i

najveci broj proizvodjaca ce ljubomorno cuvati svoje formule. Kompanije kao što su

Hewlett-Packard, Epson i Canon ulažu velike sume novca u stalno poboljšavanje

pigmenata mastila, otpornosti na svetlost i vodu i pogodnosti za štampanje na mnoštvu

razlicitih podloga.

Današnji ink-jet štampaci koriste tonere bazirane na malim molekulima (manjim od

50nm) za tirkizna, purpurna i žuta mastila. Oni poseduju visoki sjaj i širok spektar boja, ali

nisu dovoljno otporni na svetlost i vodu. Pigmenti, koji su bazirani na vecim molekulima

(od 50 do 100 nm), su otporniji na vodu i ne blede, ali i dalje ne mogu da postignu spektar

boja koji imaju toneri i nisu prozirni. To znaci da se pigmenti trenutno koriste samo za

crno mastilo.

Buduca istraživanja ce se usredsrediti na stvaranje CMY mastila otpornih na vodu i

svetlost, koja ce biti bazirana na manjim molekulima pigmenta.

10. PAPIR

Vecina ink-jet štampaca najnovije generacije zahteva visokokvalitetni papir sa

premazom ili sjajni papir za dobijanje štampe fotografskog kvaliteta, što može da bude

veoma skupo. Jedan od osnovnih ciljeva proizvodjaca ink-jet štampaca je štampanje ucine

nezavisnim od podloge, a njegovo ostvarenje se obicno meri kvalitetom štampe

postignutim na obicnom papiru za kopiranje.

Ovo se u mnogome poboljšalo tokom poslednjih nekoliko godina, ali su premazani

i sjajni papir i dalje potrebni da bi se postigao potpuni fotografski kvalitet boja. Neki

proizvodjaci štampaca, kao Epson, cak imaju svoj vlasnicki papir koji je optimizovan za

upotrebu uz njihovu piezoelektricnu tehnologiju.

Ink-jet štampaci mogu da postanu skupi kada Vas proizvodjaci vežu za svoje

vlasnicke proizvode.

Papir koji proizvode nezavisne kompanije je mnogo jeftiniji od onog kojim Vas

direktno snabdevaju proizvodjaci štampaca, ali se on obicno oslanja na svoja univerzalna

svojstva i retko koristi prednosti individualnih karakteristika odredjenih modela štampaca.

Veliki broj istraživanja ide u smeru proizvodjenja univerzalnih tipova papira koji su

optimizovani specijalno za ink-jet štampace u boji. Papir PLUS Colour Jet, koji je

proizvela firma Wiggins Teape, je papir sa premazom specijalno namenjen ink-jet

14

tehnologiji, a Conqueror CX22 je osmišljen za poslovna dokumenta štampana crnim

mastilom i posebnim bojama, i optimizovan je kako za ink-jet, tako i za laserske štampace.

Grundiranje papira traži nacin da poboljša kvalitet ink-jet štampe na obicnom

papiru tako što priprema podlogu da primi mastilo sa agensom koji vezuje pigment za

papir, smanjujuci time povecavanje i razmrljavanje tacaka. Veliki napori se ulažu u

pokušaj da se ovo postigne bez izlaganja dramaticnom smanjenu performanse - ukoliko

ovo donese rezultate, jedna od glavnih prepreka za široku upotrebu ink-jet tehnologije ce

biti otklonjena.

11. ZAKLJUČAK

Nema sumnje da je ink-jet štampac bio jedan od uspeha stonog racunarstva krajem

1990-ih godina. Prvu fazu njegovog razvoja predstavlja crno-beli ink-jet štampac sa kraja

1980-ih godina - jevtina alternativa za laserski štampac. U drugoj fazi su boje uvedene i

razvijene do stvarnog fotografskog kvaliteta - što je ink-jet štampacu dalo svestranu

pogodnost sa kojom se nijedna tehnologija štampaca ne može uporediti. Medjutim, po

pitanju upravljivosti i pogonskih troškova, ink-jet donekle zaostaje za konkurentskom

laserskom tehnologijom, pa ce se treca faza razvoja ink-jet štampaca usredsrediti na

poboljšanje ovih aspekata tehnologije.

Ink-jet štampac HP2000C firme Hewlett-Packard, uveden na tržište krajem

1998.godine, oznacio je ohrabrujuci napredak u ovom pravcu. Vecina ink-jet štampaca

kombinuje rezervoar za mastilo i glavu za štampanju u jednoj jedinici. Kada ponestane

mastila neophodno je zameniti ih oboje - iako glave za štampanje imaju mnogo duži rok

trajanja od rezervoara za mastilo.

HP2000C se znacajno razlikuje od tradicionalnog dizajna time što koristi modularni

sistem kod koga su kertridži sa mastilom i glave za štampanje odvojene jedinice. Ovaj

štampac koristi cetiri hermeticki zatvorena kertridža, od kojih svaki sadrži po 8 cm3

mastila i fiksiran je ispod zglobnog poklopca u prednjem delu štampaca. Kertridži su

povezani cevcicama koje su integrisane uz pomoc standardnog trakastog kabla koji vodi do

nosaca glave štampaca.

Unutrašnji inteligentni cipovi kontrolišu zalihe i aktiviraju punjac na odredjenom

kertridžu kada ga je potrebno dopuniti. Svaki kertridž ima obeleženo koliko je mastila

upotrebljeno, a koliko je ostalo, cak i ako je premešten sa jednog štampaca na drugi. Glave

štampaca takodje imaju samokontrolu - daju obaveštenje kada treba da budu zamenjene.

15

Ceo sistem može da proceni odredjeni posao za štampanje i pocinje ga samo ako ima

dovoljno mastila da ga završi.

Odbaceno mastilo takodje je problem koji nepovoljno utice na pogonske troškove.

Kod štampaca koji kombinuju tirkizno, žuto i purpurno mastilo iz jednog trobojnog

kertridža, pražnjenje jednog rezervoara zahteva zamenu celog kertridža, bez obzira na to

koliko je mastila ostalo u preostala dva rezervoara. Rešenje ovog problema, koje vec

primenjuje izvestan broj štampaca, je u odvojenim, nezavisno zamenljivim kertridžima za

mastilo za svaku boju. Sa druge strane povecava se napor oko održavanja - ink-jet štampac

koji koristi cetiri kertridža zahteva duplo više pažnje od onog koji kombinuje tri boje.

Po pitanju upravljivosti, HP2000C uvodi još jednu inovaciju. Uvodjenje drugog

otvora za papir znaci da dve vrste papira mogu istovremeno da budu u štampacu, tako da

korisnik ne mora stalno da vodi racuna o tome. Ovo je veoma znacajno u umreženom

okruženju - kao što je i mogucnost upozorenja na pražnjenje mastila.

Kapaciteti štampanja takodje moraju da se poboljšaju. Krajem 1998. godine,

standard za personalne laserske štampace bio je oko 300 stranica po jednom kertridžu sa

tonerom ili dobošem.

Tipicno najbolje što je ink-jet štampac mogao da postigne bilo je oko 500 do 900

stranica po jednom kertridžu sa crnim mastilom. Još je gore bilo sa mastilom u boji, gde je

kapacitet bio samo izmedju 200 i 500 stranica. Ocekuje se da ce brzina štampanja dostici

10 stranica u minuti, a sa njima ce se povecati i kapaciteti kertridža. Takodje se ocekuje se

da ce proizvodjaci ink-jet štampaca uvesti štampace u boji za radne grupe sa mnogo vecim

sekundarnim kontejnerima za mastilo povezanim sa malim primarnim rezervoarima koji se

nalaze blizu glave štampaca ili u njoj. Ti štampaci ce po potrebi automatski dopunjavati

male primarne rezervoare iz sekundarnih.

Papir je još jedno polje na kome se može postici smanjenje pogonskih troškova.

Ocekuje se da ce se donedavna zaokupljenost štampom fotografskog kvaliteta na skupom

sjajnom papiru smanjiti pošto se ink-jet tehnolozi usredsrede na postizanje boljih rezultata

sa obicnim papirom kod sledece generacije ink-jet štampaca.2

2 www.pmf.cg.ac.yu/Download.php?file=skladiste/predmeti/84/

16

L I T E R A T U R A

1. http://sr.wikipedia.org/sr-el/

2. www.pmf.cg.ac.yu/Download.php?file=skladiste/predmeti/84/

17