* S S E B N *

DŽEK SLEJD

HflCIJENDA LAVOVA

^ ^ N I Š R | ^ O R U ^ O O U ^ J A R ^ ^

E D IC IJA VESTERN ROMANA

SEJN

B roj; 33

Glavni 1 odgovorni urednik: Svetozar TOMIC

U rednik:Zorka CIRIC

Naslov originala:Jack Slađe APACHE GIRL

Recenzija:Tomislav KETIG

Prevod i adaptacija:Tomislav KETIG

Lektor:Zorka CiRiC

Tehnički urednik:Ferenc BARAT

Naslovna strana:Ferenc BARAT

Korektori:Ilona PISAR Julija SMIT laiarija BURANJI

Š tam pa:

Tržište: 16. II 1982.

Izda je i štam pa N iS R O F O R U M — O O U R M A R K E T P R IN T , N ovi Sad. Vojvode M išića 1. G lavn i i odgovorni u redn ik : Svetozar T O M IČ . U redn ik : Zorka Ć IK IC . Naslov orig inala : Jack Slade — A P A C H E G IR L . Copyright: 1976. by Towe Publications IN C , prema ugovoru sa G P A iz M inhena

Oslobođeno osnovnog poreza na promet, m iš ljen jem Pokrajinskog sek­re tarija ta za obrazovanje, n auku i k u ltu ru S A P V ojvod ine broj 413-12/79 od 28. I I 1979 godine.

Za Sejna nije postojala nikakva mogućnost đa se izvuče.Kanjon Je bio uzan i visoki Zapadnjak odmah vide da neće

moći da se provuče kraj četvorice jahača koji su se tako izne­nada pojavili.

Mogao je, jasno, još da okrene svog sivca i da se vrati U ■smeru iz kojeg je došao. Ali, to bi bilo kao pobeći od kiše U pljusak.

Za njim je bila horda gonilaca. Bilo ih je dvadesetorica i protiv takve premoći zaista ne bi imao nikakve šanse.

Zato je ipak rešio da pokuša da se probije napred.Zategao je uzde konju, i pustio da mu četvorica ispred nje­

ga dođu bliže. Puške Su im bile zadenute u futrole, a revolveri au im bili nisko usađeni o bedru.

Izgledali su kao da uopšte nemaju neprijateljske namere i kao da ne obraćaju pažnju na Zapadnjaka.

Šejn je, međutim, znao da stvari stoje drugačije.Poznavao je njihovog vođu. Bio je to koščati tip sa licem

jastreba. Drška njegovog revolvera imala je više od tuceta za- leza i to je samo za sebe govorilo dovoljno.

Zvao se Ejb Mek Donald i nije se bojao ni živog đavola. Iscerio se široko, zaustavivši konja. Na otegnutom teksaškora narečju progovorio je;

— Hej, Sejne. Sretosmo se najzad. Kako ti se to dopada?Zapadnjak nije bio od onih koji vole da gube vreme na

trućanje. Zato uzvrati protivpitanjem.— Koliko ti plaća „Vels Fargo” za moj skalp, Donalde?

Isplati li se za to umreti?

Mek Donald se ukruti. Izgleda da mu se Zapadnjakove re­či nisu dopale.

— Umreće samo jedan, Sejne — odvrati prezrivo. — A na krstači će stajati tvoje ime.

Cim to reče. odmah poseže za revolverom i to levom, iako mu je revolver visio o desnom bedru. Mek Donald je pripadao malobrojnima koji su umeli na taj način iznenađujuće brzo da potegnu. To je već mnoge njegove protivnike stajalo glave, jer .su normalno očekivali da će čovek kome revolver visi zdesna, posegnuti za njim desnom rukom.

Šejn se nije dao iznenaditi.

★★★S e j n ★★★

On je već dugo poznavao Ejba Mek Donalda i prokleto mnogo je slušao o lom revolverašu.

Pucnji odjeknuše brzo jedan za drugim. Šejn se postrance baci IZ sedla i prizemlji elastično kao mačka na tvrdo tlo ka­njona.

On opali odozdo. Držao je „vinčesterku” u ruci. Izvukao je iz futrole, padajući iz sedla, i to mu je bila velika prednost.

S tom puškom, mogao je da opali petnaest puta, a sa re­volverom samo šest.

Četvoricu bandita ovo je zapanjilo kao grom iz vedra neba. I oni su povukli đavolski hitro i nekoliko kugli prošiša pored Sejna opasno blizu.

Ali, brzo je sve bilo gotovo.Sejn je svu četvoricu izbacio iz .sedla. Jednog jo poplašeni

konj vukao još jedno parče za sobom i zbog toga mu se gadno pisalo. Vrištao je kao da ga deru, a desna noga mu je, ¡skre­nuta, visila još uvek u uzengiji. Kost mu je bila prelomljena u visini kolena, i ubogi đavo mora da je trpeo nepodnošljive bolove.

Sejn spremno skoči i pokupi puške i revolvere trojice ra­njenika, a onda se pobrinu o onom sa slomljenom nogom.

Oprezno ga oslobodi iz očajnog položaja i položi ga na tlo.Divlji jauci prestadoše. Covek je još samo stenjao i zurio

u Zapadnjaka, a na licu mu se urezala crta zahvalnosti.— Imao si peh — reče mu Zapadnjak. — Ali, trebalo je

to da znaš.— U pakao s tobom, Sejne! — režao je momak. — Jednog

dana ćemo te se dokopati, i onda ćeš videti svoga boga!Zapadnjak ne odgovori. Uze mu oružje i odvuče ga malo da­

lje. Onda priđe Ejbu Mek Donaldu. Vođa banda dobio je kuglu u rame. Buljio je u Sejna kao da još ne shvata šta mu se dogodilo.

— Odakle dolaziš? — upita ga Zapadnjak. — Kako si do­šao na ideju ovde da me loviš?

— To smo dobro izračunali — stenjao je bandit. — Ti si na putu ka Starom Orlu, jesam li u pravu? Stari Apač je tvoj dobar prijatelj.

To je bilo tačno. I Sejn se uplaši. Jedna zla slutnja probudi se u njemu.

— Kako ste to saznali? — upita uzrujano.Ranjeni revolverás se isceri.— I ja imam svoje prijatelje, Sejne. A ponekad se nađe

sredstvo koje će i najtvrdokornijeg tipa naterati da govori.

— Našli ste Starog Orla?

Ejb Mek Donald umorno klimnu glavom. Povreda mu je bila teška, a krv mu je stalno isticala iz rane. S njim stvari

•k'k'k S E J N k - k i r

nisu stajale dobro. Može se izvući samo sa mnogo sreće. I ako dobije pravovremenu pomoć.

Sejn nije osećao nikakvo sažaljenje prema njemu. Lično ga nije naročito dobro poznavao, ali je suviše o njemu čuo. Mek Donald bio je rdav momak. Pravi đavo. Milost je bila reč koju nije poznavao. Bio je sebičan i beskrupulozan. Covek bez sa- vesti. Sopstveni život cenio je isto tako malo kao i tuđ.

Sejnove misli vratiše se Starom Orlu. Taj Apač bio je izu­zetan čovek. Nije bio poglavica nego vrač. 2iveo je usamljen u bi'dima, povukavši se iz svog plemena.

Ali, nije bio sasvim sam. S njim je bila Mesečeva Zraka. Njegova unuka.

Dok je zurio u lice bezobzirnog bapdita, Sejna je obuzimala zla slutnja.

— Sta ste uradili s njima? — upita.Ejb Mek Donald nabra čelo.— S njima? Sta si mislio time?Sejn odahnu. Banditi su izgleda u brdskom skrovištu Starog

Orla zatekli samo jednog muškarca.Ejb Mek Donald pritisnu obe ruke na svoju ranu.— Ja umirem, Se.jne! Pomozi mi!Sejn zavrte glavom.— Ti znaš dobro da nemam za to vremena. Mek Donalde.

Ostali pasji sinovi iz ,,Vels Fargoa” nisu daleko. Ne smem više ni trenutka da gubim.

Okrete se naglo i priđe svom konju. Morao je dalje. Za njega nije bilo drugog rešenja.

Jahao je što je mogao brže. Gonila ga je briga zbog Starog Orla. Misao bi mu uvek nanovo odlutala na mladu Apačkinju Mesečevu Zraku.

Oboje ih je poslednji put video pre godinu dana. Stari Orao je već bio blizu osamdeset i upoznao je sve vrhunce i dna ži­vota. Bio je mudrac kome su sva apačka plemena ukazivala najveće poštovanje.

Sejn se s njim sprijateljio pre dve godine. Bio je to čist slučaj da su se upoznali. U Zapadnjakovim očima bila je to igra sudbine. On je čvrsto verovao da sudbina, ili kako god to zvali, izvesne ljude neminovno vodi jedno drugom i spaja njihove puteve. On je to doživljavao često.

Prošao je kroz uski kanjon koji se račvao, u još uže ka­njone. Bio je to pravi lavirint u kome se čovek mogao snaći »amo instinktom i poznavanjem stvari.

★★★S E J N ★★★

Bile su to Cirikava planine. Sejn bi se svaki čas zaustavljao na uzvišenim mestima i ispitivao orijentire. Ugledao je u da­ljin i Bulder Pik, a još južnije reckave vrhove Sijere de San Antonio.

Bile su to tačke po kojima se upravljao. Pred očima su mu opet stajale stare slike. Dan kada je upoznao Starog Orla.

Za Sejna kao da se to juče dogodilo. Stari Apač kupao se u sopstvenoj krvi. Tri strele Komanča bile su zadenute u nje­govo telo i bio bi potpuno iskrvario da Zapadnjak nije naišao. On je pomogao starcu, previo ga i odneo do kolibe gde je upoz­nao i Mesečevu Zraku, šesnaestogodišnju devojku od čije je lepóte zastajao dah.

Ona nije nosila samo to jedno ime. Zvali su je i „Nožna Apačkinja”.

- To ime joj je potpuno odgovaralo. Ona je zaista bila nežna i pitoma devojka, prirodno ljupka. Svakom ko bi je video pri­rasla bi za srce.

I Šejnu se to' dogodilo. Bilo je to sasvim drukčije nego u njegovim prolaznim avanturama. U njemu se budilo osećanje koje ga je po'dsećalo na stare dane, bez oblaka na obzorju života.

Znao je da mora da požuri. Gonioci su već bili pred ste­nama, kada je naleteo na Mek Donalda i njegovu bagru. Sigur­no neće još dugo proći, a oni će stići na poprište borbe. I sigurno će udvostručiti napore da ga dostignu.

Sivac je bio umoran. Išao je još samo lagano napred, ko­rakom, i dugo više neće izdržati.

Bio je to najnoviji od silnih pehova koji su ga pratili pos­lednjih dana. Nesreća ga js tukla nemilosrdno, a sudbina tnu očigledno nije dala da predahne.

Opet se sukobio sa „Vels Fargoom”. Po ko zna koji ¡nit.Mesecima je vladao mir između njega i kompaniji'.

dalo je kao da su zaboravili jedno na drugo, ali, onda ji' do.slo do prepada u Apač Džankšnu. Šejn se slučajno nalazio u k''*' diću u kome se to dogodilo. I kao da je đavo tako hteo, i Sidni Blad ne nalazio u blizini.

Sidni Blad. Najopasniji agent „Vels Fargoa” koji jc /n:io sve moguće trikove. Pravi pas-tragač. I najtvrđi Sojruiv iunliv- nik. Za njega ^ ije bilo sumnje da je Šejn izveo prcpiut '/.uin jc odmah preduzeo sve da ga uhvati. Ali, Zapadnjak jc dno |icl:ima vetra. Pre bi visio na grani, nego uverio Blada u .svoju nevinost,.

I tako je ponovo bio u bekstvu. Već pol dmia. .Iiilmo jc stalno u cik-cak liniji, ali nije mogao da skine n vratu Kvojc progonitelje.

Još uvek su se nalazili negde u stenama, zaoiilalt 1 /nbav- Ijeni ranjenicima.

e

•k'k'k S E J N k k k

Još jedanput je Šejn imao sreće. Ali, koliko će ga dugo joS sreća služili?

Konj mu je išao sve sporije. Iscrpljena životinja je teško disala. Sa sapi mu se dimila para, a glavu je umorno obesio.

I sada, konačno, ugleda Zapadnjak ulaz u kanjon. Bio je to, u stvari, taman procep u steni, i ličio je na prirodnu pukotinu. Ali, Šejn je bio upućen u stvari. Kroz tu pukotinu vodio je put u skrovište mudrog Apača, Starog Orla.

Bio je to ljudskom rukom načinjen otvor u ždrelo. Sejn je morao kraj jednog vodopada, a onda je sjahao i poveo sivca za uzdu. Uska staza vodila je preko jedne stenovite pregrade. Levo odatle zevala je provalija, a desno je bila strmo uzdižuća slena.

Morao je prosto da tegli konja. Životinja je svaki čas htela da zastane. Bio je to instinktivni strah bića pred nepoznatim.

Ta vrletna staza bila je dugačka najmanje osamsto metara. Zatim je morao da se provuče kroz još jednu usku pukotinu, I tada je pred njegovim očima pukla jedna okrugla kotlina. Na suprotnom obronku, nalazila je jednostavna brvnara. Tamo je živeo Stari Orao.

Da li je on uopšte još živ? Da ga nisu oni zlikovci usmrtili?Otkrio je neko kretanje kraj brvnare.Neko je izišao na vrata, i gledao gore ka njemu. Bila je

to jedna vitka prilika. Puščana cev je blistala na jakom po­podnevnom suncu.

Bila je to Mesečeva Zraka — ,,Nežna Apačkinja”. U to Sejn uopšte nije sumnjao, iako je razdaljina bila prevelika da bi devojku mogao tačno da raspozna.

Odahnuo je i pojahao. Najradije bi se stuštio u galop, ali, u sivcu više nije bilo snage. Jedva je išao i korakom, pa je silaženje u kotlinu trajalo duže nego što je Zapadnjak želeo.

Najzad se približio na rastojanje na kome ga je Mesečeva Zraka mogla raspoznati. Ona obori cev puške i kriknu s olak­šanjem.

— Visoki čovek Sejn! Samo nebo te je poslalo!Zapadnjak joj mahnu. Na licu mu se čitalo nestrpljenje ka­

da se zaustavio pred njom i sjahao.

— Šta je sa Starim Orlom? — upita uzbuđeno.U devojčinim očima videla se tuga. Stajala je pred Zapad­

njakom kao nezaštićeno ptiće. On je uze u naručje. Osećao je da joj je potrebna pomoć.

— On se uputio na veliki put — prošaptala je. — Beli lju­di su bili ovde. Naredio mi je da pobegnem u stenje i da se sakrijem. Odozgo sam sve posmatrala. Oni su mu postavljali pi­tanja, a onda je njihov vođa pucao u njega. Zatim su pretražili

★★★Š E J N ★★★

kolibu sigurno se nadajući da će naći zlato. Kasnije su odja- hali . . . Ja sam spuzala dole i pokušala da pomognem Starom Orlu. Odvukla sam ga u kolibu i položila na njegov ležaj. Po­kušala sam da mu izvučem kuglu iz grudi, ali, to je bilo uzalud. Stari Orao ce umreti, Sejne.

Zapadnjak je umirujući pogladi po crnoj kosi koja joj je padala po leđima. Leva ruka mu je počivala na njenom struku i osetio je kroz meku i tanku odeću od srneće kože toplotu nje­nog tela.

Iz kolibe ga pozva jedan taman glas.— Visoki čoveče! Znao sam da ćeš doći. Kojoti su hteli da

pobede tigra, ali to im nije pošlo za rukom. Uđi veliki prija­telju, da mogu još jednom da te vidim.

Bio je to Stari Orao. Sejn se odvoji od Mesečeve Zrake i ona pođe za njim u brvnaru koja se sastojala samo od jedne prosto­rije.

Na jednom od prekrivenih ležaja bio je stari Apač. Sejn jednim pogledom vide da je teško ranjen. Ali, iz starog Indijan­ca zračila je nekakva snaga kojoj se Zapadnjak uvek iznova mo­rao čuditi.

Osmehnuše se jedan drugom.— Budi pozdravljen Veliki Glasniče Munje —■ nazva Stari

Orao Sejna imenom koje su mu Apači nadenuli pre izvesnog vremena. Dobro je da si se probio dovde. Ali, ja sam to znao. Nikada ne može vrana da zadrži sokola i nikada ne može kojot da rastrgne pumu.

Sejn priđe ležaju. Apač mu pruži ruku i njegov stisak još je bio snažan.

— Ja sam se pripremio da umrem — nastavi Stari Orao. — A li sam sebi naložio da još toliko živim da bih ti mogao sve reći. Zamoliću te za nešto, prijatelju moj.

Šejn je još uvek držao ruku umirućeg. Gledali su čvrsto jedan drugog u oči.

Bilo je zadivljujuće kakvim je mirom zračio Stari Orao, iako je tačno znao da mu se kraj približava.

— Slušam Stari Orle — reče Šejn.I Apač poče da govori. Jasno se videlo da to čini s napo­

rom, ali, svaka reč se mogla tačno razumeti.— Moram da ti poverim jednu tajnu, Sejne. Ti si prvi čo-

vek koji će je saznati, i moraš mi obećati da je nikome nc'ćeš odati.

Zapadnjak kratko pogleda ka Mesečevoj Zraki, a onda vra­ti pogled na umirućeg Apača. U pogledu mu je ležalo nemo pi­tanje.

Stari Orao je shvatio.

8

■k'k'kSEJN'k'k'k

On se osmehnu.— Mesečeva Zraka ima pravo sve đa sazna. Pre svega, o

njoj se i radi. Slušajte zato oboje šta imam da vam kažem . . .

Podigao je ruku. Devojka ode ka uglu prostorije i iz jedne trbušaste boce napuni drveni vrč. Oštar, aromatičan miris ši­rio se iz vrča, dok ga je pronosila pored Sejna i pružila ga star­cu.

Stari Orao je srkao iz vrča i dok je pio kao da mu se život ponovo vraćao u telo. On duboko udahnu vazduh i poče snaž­nijim, jasnijim glasom da govori.

— To je počelo pre mnogo, mnogo zima. Moja kći La Duk Tona bila je pravi cvet. Ružin pupoljak. Bila je najlepša kći koju bi jedan otac poželeo. Trebalo je da se uda za jednog ve­likog poglavicu. Potražili smo pravog oca za decu koju bi La Duk Tona trebalo da donese na svet. Ali, La Duk Tona se po­tajno zaljubila u drugog čoveka. Taj muškarac zvao se Romano de Kortano i bio je potomak jednog od onih ljudi koji su pre nekoliko stoleća došli i opljačkali ovu zemlju. On je bio dobar čovek i ljubav se rasplamtela. I tako su nastale poteškoće. Moja kći, La Duk Tona trebalo je da se uda za Belo Pero, sina č” - venog Džeronima. Trebalo j^ da to bude potvrda saveza izme­đu dva plemena Apača, ali, ljubav Apačkinje prema belom čo­veku bila je jača. Belo Pero ih je iznenadio u zagrljaju, i hteo je da ubije belog čoveka. Oni su se sukobili i ubili jedan dru­gog. Moja kći je otišla odande i više nije htela očima da vidi njegovo pleme. Pobegla je meni u brda, i stavila se pod moju zaštitu. Ovde, u ovoj kolibi dónela je Mesečevu Zraku na svet. Posle godinu dana, presvisnula je od tuge. Sahranio sam je tamo pod stenama koje mesečev oblik imaju. Mesečevu Zraku sam zadržao kod sebe. Bio sam joj i otac i mati u jednoj osobi. 1 uvek sam se trudio da je poštedim onih stvari koji bi joj poka­zala ružnu sliku stvarnosti. Trebalo je da odraste ne prolazeći kroz teškoće. To je bila Manituova volja . . .

Morao je da napravi pauzu, Sejn i devojka su ćutali. Samo su gledali u starog Apača i čekali da nastavi.

— Da, tako je to bilo — poče starac ponovo. —• I sada si ti došao, Sejne, da dovedeš u red ono što je već davno trebalo učiniti. Mogao sam ti još prošli put ispričati istinu, ali, tada još nije bilo vreme za to. Mesečeva Zraka bila je još premlada da bi sve mo'gla da razume. Možda je moralo sve tako da se desi, kako se dogodilo. Sudbina ide vijugavim putem, Uvek je tako bilo.

Za trenutak, pogleda devojku. Onda upravi pogled u Za­

padnjaka.

9

'k'k'k S e j n k k k

— Ispričaću ti sve, jer mi je potrebna tvoja pomoć — nas­tavi. — Ne za mene, već za Mesečevu Zraku.

— Šta treba da učinim?— Pomozi joj, brate! Ona treba da dobije šta joj sleduje

1 ?ta joj od početka pripada. Njena mati je kod Romana, pošto jc umro, pronašla testament. To je veoma vredan dokument i ja sam ga sklonio pod moj ležaj. Leži među osušenim kozji“ kožama i pergament je još uvek tako svež kao prvog dana. U testamentu stoji da mojoj kćeri treba da pripadne celo Roma- novo imanje. A ako bi se njoj nešto dogodilo, njihovo dete će biti naslednik.

— O kakvom se nasledstvu radi? — upita Sejn mimo, iako mu je cela priča izgledala vrlo misteriozna i zamršena. — Je li to neko veliko blago koje se negde nalazi sakriveno?

Rekao je to ozbiljno, ali je u njegovom glasu ipak bio trag ironije, koji Stari Orao nije prečuo.

On se nasmeši mudro.— Čitam ti iz očiju tvoje misli, brate — odvrati meko. —

I nije da nisi u pravu. Napravio sam greSku, ali snm odlučio da učinim sve što je u mojoj moći da Mesečeva Zrnkii dođe do svoga prava. Ona je sada potpuno sama sebi prepuštena. Bila bi nepravda da ostane tako sama u brdima. Ona treba ila izađo u svet belaca jer ako ostane ovde, osuđena je na propadanje kao svi Apači i ostala plemena . . .

On se suvo zakašlja. Znoj mu orosi čelo. Ako so no bude požurio da Zapadnjaku ispriča sve, svoju tajnu će poneli sn so­bom u grob.

Sejn mu to reče. Za jednog belca možda bi to bilo brulnlno i bezduSno, ali. Zapadnjak je poznavao mentalitet crvono r.iso veoma dobro. Oni su prihvatili smrt kao nešto samo po st'hi razumljivo, kao nekog dobrog prijatelja. Sejn je vlSo pnlii do- živeo kako starac izađe na neko usamljeno mesto f’dc ohnvi sopstveni posmrtni obred.

Ko zna da mu njegov čas dolazi, taj se pripremi zn njo^a.Tako je bilo i sa Starim Orlom. On se samo no.smc'fil— Dobro da si me opomenuo, brate. Ja ću zalHln Hknro u

večna lovišta. Nasledstvo se sastoji od jedne hacijonilo u tin U- siekoj provinciji Sonora. U blizini je grad Arcipe na znpiitlnlin obroncima velike Sijera de San Francisko. Ta hacijendu ,|o ji'd- no malo kraljevstvo, i tamo gospodari čovek po imenu Krtiuin- do Bolivar. Oteraj ga sa te zemlje, jer je to pravosnnino vln.s- ništvo Mesečeve Zrake, moje unuke.

Šejn se nasmeši.

— Stari Orle — progovori sa puno obzira — ti kI innilMr čovek. Ti si pročitao mnoge knjige belaca i sigurno poznajoS

10

★★★S E J N ★★★

i njihove zakone. Trebalo je da uzmeš stvar u ruke još dok je La Duk Tona bila živa. Zajedno s njom morao si da odeš tamo i da preuzmete nasledstvo koje joj je pripadalo.

Stari Apač klimnu glavom u znak saglasnosti.— Ja sam tada o tome razmislio — promrmljao je već teško.

— A onda sam došao do uverenja da je bolje i za mene i za Mesečevu Zraku da ostane ovde, u samoći. I verujem da je tako bilo dobro, jer sam mogao da je pripremim za život. Ona je u međuvremenu saznala više, nego većina devojaka u njenoj dobi. Ona se služi jezikom Apača, isto tako dobro kao i angloamerič­kim 1 meksičkošpanskim. Ume da rukuje puškom i revolverom, i gađa lukom kao apački ratnik. Zna da čita i piše, i stekla je još mnogo drugih znanja. To je moje delo, Sejne. Pomoću tebe, Mesečeva Zraka treba da iskorači u svetao, nemilosrdan dan.

— Ima li ona još neko drugo ime ili samo Mesečeva Zraka?— Ponekad je zovem Dijana — odvrati starac. — I to joj

ime odgovara isto tako dobro kao i Mesečeva Zraka. Iz knjiga belaca sam saznao šta Dijana predstavlja. Dijana je bila bogi­nja lova kod Rimljana, kojima je nekada pripadao najveći deo sveta, pre nego što su stigli beli barbari.

— Tako je — složi se Zapadnjak. — Ti si mudar i iskusan čovek, Stari Orle. Ali, šta očekuješ od mene da učinim?

— Kada budem mrtav, polo'žićeš me pod stene, đa počivam u miru kraj moje kćeri La Duk Tone. A kada to obaviš odjaši sa Mesečevom Zrakom u Meksiko. Otići ćeš kod Fernanda Bo­livara i reći mu da je Mesečeva Zraka zakonska vlasnica velike Hacijende lavova.

— Hacijenda lavova?Šejn nabra čelo. Neko nejasno sećanje budilo se u njemu.

Hacijenda lavova imala je zlokoban odjek i to još pre mnogo godina.

Ona je često bila pominjana u vezi sa svim mogućim zlo­činima, između ostalog i s ubistvima, otmicama i skrnavljenji- ma. Sujeverni Meksikanci govorili su da njom vlada lično đavo i da je pretvorio u brdsku tvrđavu.

— Da, Šejne — nastavi Stari Orao. — Sada znaš da pred tobom leži težak zadatak. Zadatak koji samo jedan od milion ljudi može da izvrši. Ti si takav čovek, Veliki Glasnice Munje. Sudbina te je ovamo poslala, i ti ćeš to izvesti. Veliki Duh mi je to rekao.

Zapadnjak se nasmeši.

— Voleo bih da imam tvoje pouzdanje. Stari Orle — reče, i tek tada primeti da je stari Apač zaklopio oči i da mirno i nepomično leži.

Stari Orao više nije mogao da ga čuje.

U

je

-k'k 'k Š E J N -k -k ir

Sejn se okrenu ka devojci. Mesečeva Zraka je stajala sas­vim ukočena. U očima joj se nije videla nijedna suza, ali, svoju tugu nije mogla potpuno da sakrije.

— Moramo ga pokopati kako je želeo — rekla je. Hajdeda počnemo. Šejne.

Visoki Zapadnjak samo klimnu glavom.

II

Bilo je veče kad je Stari Orao legao na poslednji počinak.Sejn je sedeo sa mladom Apačkinjom pred kolibom na klu­

pi koju je stari Apač sam istesao.Ovde je vrlo malo podsećalo na stanište jednog Apača. Mud­

ri stari Indijanac je preuzeo od belaca mnogo toga .ito mu je izgledalo korisno i dobro.

Na nebu su svetlucale zvezde.Šejn pomisli na svoje progonitelje. Divlja hordu mora da

je već odavno naišla na četvoricu ranjenika, i oni su im sigurno objasnili put do skrovišta Starog Orla,, i do ovo dolini'. Možda je neki od njih još imao dovoljno snage da s ostalima jii.ii- diiljc. Poneki ljudi iscede iz sebe i ono što niko ne sluti, iiko im je srce puno mržnje.

Ali, Sejn je samo sa pola uma mislio joS na svoj novi sukob sa „Vels Fargoom”.

Njegove misli bile su zaokupljene drugim prolilcmoin.Testamentom Romana de Kortana koji jc u ntc-điivi'oninui

pronašao i pročitao.Ako nije bilo drugih naslednika, onda jo Mo.sori'va Zriika

zaista vlasnica Hacijende lavova.Ali, može li posle toliko godina uopšte joS neko pravo pot­

raživanja da se ostvari?Bez sumnje, veoma komplikovano pitanje.I ako pravo zaista bude na strani mlado poUiatiackliijo. ka­

ko ona može uopšte da dokaže svoj identitet? Ona tiijo itiuil.i ni krštenice. Rodila se u divljini, i odrasla daleko od .svako civi­lizacije, i . ..

Sejn prekide svoje razmišljanje i podiže glavu.— Stari Orao je umeo da čita i piše — reče. — I)a II

nožda sačuvao i neka važna dokumenta?

Ona vrlo mirno klimnu glavom. Na njenom liru pojavio sr izraz nežnosti i smernosti. S pravom je nosila svojo imo.

Nežna Apačkinja.

12

•k'k'k S E J N k k k

Ali, iniala je i drugo. Šejn je i nehotice morao da pomisli na to kad je ugledao njene oči. Ugledao je potajni plamen stra- ■sti, i to drugo ime mu se dopade: Dijana. Odgovaralo joj je kao 1 prvo.

— Imam dovoljno dokumenata — odvratila je mirno. — I're svega, mogu da dokažem da sam kći onog čoveka. Na to

ciljao sa svojim pitanjem, Šejne.Bio je iznenađen kako je brzo i logično umela da misli. I

nije bilo samoiznenađenje koje ga je preplavilo. Bila je to i oča- ' (nost.

Nekako ga je to iznenada zgrabilo.Odjednom je video tu devojku kao ženu i kao partnerku.Dok je još gledao, ona se osmehnu.— Ja sam od Starog Orla skoro sve naučila, što mi u ži­

votu može biti potrebno. On mi je pričao i kako je to kad se muškarac i žena vole. A.11, ja to još nisam doživela. Nikada mi se nije pružila prilika za to.

Ona blago obori pogled kao da se srami. Ali, Sejn je proz­reo njene prave misli.

Sazrela je i čeznula je za ljubavlju, kao i svako drugo od­raslo ljudsko biće.

Šejn je obgrli oko ramena i privuče je k sebi. U prvom tre­nutku, kao da se u njenom vitkom telu probudio nehotični ot­por, ali, nije prošlo dugo, a ona se priljubi uz visokog Zapad­njaka kao da traži njegovu zaštitu.

Došlo je to prirodno, kako je moralo da dođe. Sejn pode s njom u kolibu.

Ona je bila lepa devojka, sa svim dražima koje muškarac samo može poželeti.

Vreme kao da je proletelo.Sada su ležali mirno jedno kraj drugog. Mesečina je pa­

dala kroz mala okna na zapadnoj strani, i ocrtavala neobične oblike po drvenom podu. Zov ćuka odjekivao je dolinom.

— Lepo je, Šejne — prošaputa devojka, — Kada bi samo moglo uvek tako da ostane. Ali, to nije moguće. Ja to znam. I to me je Stari Orao naučio. Postoje ljudi koji puste korenje kao drvo. A postoje i ljudi koji traže slobodu kao orao na nebu. Ti pripada.š orlovima, Šejne.

Neverovatno kako je jasno videla stvari, i to je bilo dobro.— Hoćeš li u Meksiko? — upita je Šejn. — Hoćeš li da se

boriš za svoje nasledstvo, Mesečeva Zrako?

Ona sede i ukruti vrat, podigavši glavu. Čvrste grudi svet­lucale su joj na mesečini. Crna kosa činila je očaravajući kont­rast prema boji njene kože.

— Hoću u Meksiko — reče odlučno. — Ljudi me zovu Než-

t?

★★★S E J N ★★★

na Apačkinja, ali, Stari Orao mi je dao još jedno ime, kao što znaš.

— Dijana, boginja lova. Imam osećaj da i to ime s pravom nosiš. Kako onda hoćeš da te zovem?

— Odsada samo Dijana.— Dobro, Dijana. Ti, dakle, hoćeš po svaku cenu da prih­

vatiš borbu. Cak i ako je ta borba bezizgledna?— Ja nisam spremna da svoje imanje prepustim lešinarima.

Radije ću umreti nego se odreći svoga prava.

— I ako nikakvih pravih izgleda nema? — ispitivao je op­rezno Zapadnjak. — Sta ćeš učiniti ako zakon stane na stranu tog Fernanda Bolivara?

Ona steže pesnice. U tamnim očima joj sevnuSe munje.

— Postoji prirodno pravo, Sejne. I zbog toga nikada neću odustati da tu borbu povedem. Sta bi inače trebalo da činim? Da ostanem ovde u brdima i čekam na to da sreća dođe k meni? Ili bi trebalo možda da odem Apačima i da tamo u nekom ubo­gom šatoru postanem saputnica nekog ratnika koji jc naučio da se sa ženom ne postupa bolje nego sa psom? Troča mogučiiost je da negde među belcima potražim neki posao. Možda kao su­dopera u nekoj krčmi. Da li je to nešto za mene, Sojtio? Ne, prijatelju moj. Za mene postoji samo jedno rešenje, borba.

Zapadnjak uvide njenu mračnu odlučnost. Znao je da jo ne može odvratiti od njenog puta, a znao je i da će biti na njonoj strani. Pod pretpostavkom da su još uvek bili u situaciji da odjašu.

Odjednom se začuo konjski topot. Odjekivao jo jo.i vooina daleko i prigušeno, ali, Sejn je znao šta to znači.

I devojci nije morao ništa da objašnjava. I ona je kao i on znala tačno šta im preti.

— Oni su dakle — promrmljala je. — Izgleda kao da su pronašli put. Ali, proći će sigurno još izvesno vreme dok Ntignu ovamo. Pripremimo se zato za put.

Ustala je i obukla se. Nije nosila ništa ispod svojo meke odeće od srneće kože. Sama pomisao na to, izazvala jo u Za­padnjaku blago uzbuđenje. Smešio se u sebi dok je poHO/.ao za oružjem i kretao ka izlazu.

Devojka mu se dopadala. Bila je kao stvorena partnorka za njega. S njom će sigurno doživeti joft mnogo divnih trenutaka. U svakom smislu.

Bio je čvrst u svojoj odluci.

Pratiče je na njenom putu. Makar to značilo zakoračiti 1 u samo središte pakla.

14

t U d r S E J N - k - k i r

Sve na njoj mu je imponovalo. Njena mudrost, njena od­važnost i njena hladnokrvnost. I, samo se po sebi razume, njena lepota.

Nežna Apačkinja . . .To je bila greška zbog koje će se još mnogi ljudi pokajati.

Sejn je u to čvrsto verovao.Prišli su malom koralu i osedlali oba konja koja su na­

meravali da jašu. Ostale životinje, dva mustanga i tri žilavemule natovarili su svime što su mislili da ponesu. Dijana jehtela da ponese sve stvari koje je godinama volela, i koje su bile dragocene.

Obavili su sve pripreme u potpunoj tišini i ponovo se Za­padnjak uverio da mlada Apačkinja ne pokazuje ni najmanjeznake nervoze.

Pogledao je ka izlazu iz doline. Uskoro će se pojaviti prvi jahači, i on nije imao blage predstave kako če se stvari odvijati dalje.

Koliko je on bio obavešten, dolina je imala samo taj jedan izlaz. Ali, sudeći po Dijaninom držanju, mora da je postojao još neki izlaz za bekstvo. Inače, ne bi mogao da objasni njeno mirno i hladnokrvno ponašanje.

Topot je sada već bio preteći blizu. Moglo je proteći još najviše desetak minuta dok se jirvi jahač iz ove divlje horde ne pojavi u dolini.

Odjednom, oseti Sejn da ga hvata nervoza.Ako nema drugog izlaza iz kotline, onda oni sede ovde u

mišolovki.— Aha — reče Dijana. — Konačno.Razdragano se nasmejala.

— Kako treba to da razumem? — upita on namršteno i pre­ko volje se osmehnu.

— Najzad si se uznemirio — objasni ona spokojno. — Na to sam sve vreme čekala. Znaš li šta, Sejne? Sad mi se tek zais­ta dopadaš. Ja, naime, ne volim ljude koji uvek samo svoj po­nos, a nikada i svoje slabosti ne pokazuju. Cak i čovek kao što si ti, ne može uvek da ostane miran i da se oseća najspokojnije u sopstvenoj ko ž i. . . Napred, amigo! Čistimo se odavde.

Ona se s lakoćom vinu u sedlo svoje kao gar crne kobile. Bila je to vitka životinja, žilava i izdržljiva.

Sejn sede ponovo na svog sivca. On povede za sobom mule,đok je Dijana držala povoce mustanga. Jahala je prirodno načelu, i pravo ka severu.

Zapadnjak je sa nevericom gledao pred sebe.

Bolju saputnicu čovek nije mogao da zamisli.

★★★S E J N ★★★

Serri toga, biće dobro da malo napusti Sjedinjene Države dok preko priče sa „Vels Fargoom” ne naraste trava.

On jo bio nevin, ali, takođe je dobro znao da čoveka vrlo brzo osude, a da on nema vremena da dokaže svoju nevinost.

Stigli su do kraja doline kad je prvi jahač na drugoj strani upao u nju.

Sejn stade, osvrte se u sedlu i pogleda nazad. Sa svog mesta mogao je da raspozna mnoge pojedinosti. Cak i čoveka na čelu divlje horde.

Bio |e to Sidni Blad, specijalni agent „Vels Fargoa”. Sejnov najopasniji neprijatelj, ali uprkos svemu fer protivnik. Služio se sa hiljadu trikova, ali, nikada nijedna kugla nije poletela Šejnu u ieđa.

Bili su na jedan način slični kao braća, a na drugi delili su ih čitavi svetovi.

I Dîj'ana zateže uzde konju. Odavde gore moglo ,so sve dob­ro posmatrati. Ali, njih dvoje nisu mogli da vidi', jer su sc na­lazili u tamnom procepu stene u koji nije doi)irala mesečina.

Videli sii kako su jahači opkolili kolibu. Onda začuSo kako Sidni Blad povika rapavim glasom.

— Sejne, izlazi! Predaj se, i s tobom će biti ziikon.ski pos- tupano!

Reči su se jasno razabirale, iako je rastojanje od kolibe bilo dobrih pet stotina koraka.

Dijana će podrugljivo.— Oh te više ne može uhvatiti, Sojno. Ako to to znhavlja,

možeš nešto još i da mu kažeš.Šejn klimnu glavom, cereći se. Onda stavi Siikc' kim (rubu

pred usta i grmnu.— Pusti, Blade! To nema nikakvog smislu, /.niiS iloi)ri) da

ja sa ćelom tom stvari nemam ništa!Jahači pogledaše u njegovam pravcu, Ni'kl |)i)(li(.;o.io puSko i

počeše da gađaju. Istovremeno, prvi momci hloilo.'li' <|,i pojure, i da lov za tim čovekom dokrajče.

Oštar Bladov povik dozva ih nazad. Specijalni nnotil l)lo je prekaljeni tip, i znao je tačno da proceni situaciju.

Sad mu je njegova oštra inteligencija kazivalii da slopi i besni napad nema nikakvog smisla. On je već shvatio ilii jo Sojn u boljoj poziciji. Tamo gore u uzanom stenovitom prosrku, je­dan jedini čovek mogao je da zadrži pravu malu armiju nko je bio brz i siguran strelac. A to je Sejn bez sumnjo bio.

Poslednji pucnji umukoše, i ljudi ponovo umirlSo konje. Sidni Blad rekao je još nešto, ali, to Sejn nije mogaik da raza­bere. Onda specijalni agent podiže ruku i mahnu u Zapadnja- kovom smeru.

16

— Hoću da govorim s tobom, Sejne! — povika osorno. —.'■lažeš 11 se?

— Može! — odvrati Zapadnjak glasno. — Ali, ne očekujte nikakvu popustljivost, Blad.

Covek ,,Vels Fargoa” pojaha. Sedeo je na jednom šarenora Ivonju, a držanje mu je odavalo snažno samopouzdanje.

Brzo se približio i zaustavio konja ispod stene među koji­ma su se skrivali Zapadnjak i Dijana. Rastojanje je iznosilo dvadesetak koraka pa su mogli razgovarati, a da se ne deru iz IK'tnih žila . . .

— Ti si jedna luda, Sejne — poče Blad. Nema više uopšte nikakvog smisla dalje da bežiš. Uhvatićemo te tako i tako. Tvo- |i su časovi svakako odbrojani. Zašto si tako prokleto tvrdoglav : nećeš da se opametiš? Činjenica da si pobegao dovoljan je do- l;az za tvoju krivicu. Zašto nisi posle prepada ostao kao čovek l-.oji nema šta da krije? Da si zaista nevin, to bi mogao lako ila dokažeš. Ali, sve govori protiv tebe.

— Znam — odvrati Sejn grubo. — Zar si samo zato došao r.lade, da mi pričaš ove besmislice? Već sam pomislio da imaš n('što izuzetno važno da mi saopštiš.

Blad se cerio hladno. Smakao je šešir sa čela, tako da je na mesečini zasjalo njegovo četvrtasto, glatko obrijano lice.

— Ako si zaista nevin, onda ćeš sići ovamo. Sigurno imaš vedoke koji će moći da potvrde gde si se nalazio u vreme pre­

pada.— Bio sam kod jedne dame — odvrati Sejn. — Ne bih hteo

kl je uvalim u teškoće. Ja sam džentlmen, B lade ... Tako. A ;ad okreni svoju životinju i nestani. Ne predstavlja mi nikakvo zadovoljstvo da i dalje traćim svoje vreme.

Blad Ijutito zateže lice i skoči iz sedla. Stojeći kraj svog konja, pomakao je futrolu sa revolverom udesno, da bi mogao brzo da povuče.

— I ja sam džentlmen, Sejne — odvrati pretećim glasom.- I ja takođe treba da branim nečiju čast. Naime svoju sopst-

venu. Meni je već dosadilo da ceo svoj život provodim trčeći /a tobom. Zbog toga hoću s tobom da se razračunam. I to ovde I odmah. Izađi iz pomrčine i pokaži se, Sejne. Želim jedan fer dvoboj.

Sejn se trže. To zaista nije bio Bladov stil. On nije pripa- ilao onoj sorti slavoljubivih lutalica revolveraša koji'su smat- lali da uvek ponovo moraju ,,koltom” da dokazuju svoju muš-

kost.

Ne, Sidni Blad nije bio takav. On ništa nije prepuštao slu-

%’>ju, i trudio se uvek da šanse budu na njegovoj strani.

X S e ja 33 17

★★★ S EjN-k-kk

Treba li ovo da predstavlja neki novi trik? Hoće li Blad da mu priredi neku novu svinjariju?

Sejn u to nije mogao da veruje, iako mu je instinkt govorio da ovde nešto mora da nije u redu.

Ni Blad ni Sejn nisu bili kočoperni petlovi. Borili su se kad je bilo potrebno, ali, uopšte se nisu bavili spektakularnim dvo­bojima.

Utonuvši u takve misli, Sejn promrmlja.— Reci mi, Blade, da li su te iznenada napustili svi dobri

duhovi?— Hoću konačaio da znam! — zareža Blnd. — Jedan od nas

dvojice je suvišan na ovom svetu. Ti ili ja . .. Sta je? Bojiš li se da mogu biti brži od tebe i da gađam bolje? Zar ti više nisi onaj stari Sejn? Zar te je srčanost odjednom napustila?

Zapadnjak ne odgovori odmah.Razmislio je, i onda klimnuo glavom. Zatim sjaha i pomeri

takođe svoj opasač udesno.Polako krenu i izađe na mesečinu. Iza njcgn, sva napreg­

nuta, skrivala se Apačkinja, i Sejn se pitao u kakvom sc sta­n ju sada devojka nalazi. Da li je uhvatio strah, pa jt> zato za­državala dah? Ali, odmah se uverio da nije tako.

— Pokaži mu, amigo — reče ona čvrstim i mirnuti plusom.— Uveri ga da si bolji muškarac.

Sidni Blad je stajao blago poguren. Ruka mu j(! viaila iz­nad drške revolvera. Nosio je „smit i veson”, kalibar 44, uobi­čajeno oružje agenata „Vels Fargoa”.

Izgledao je malo nervozan. Lov na Zapadnjaka uidiu da je dosta uticao na njegove živce. Možda su mu i gazde ..Vcls Far­goa” dosule bibera u čorbu. Cak i hladnokrvan munuik kao žto je Blad, može da iskoči iz koloseka.

— Jesi li spreman, Šejn? — upita.— Zar se toliko žuriš đa umreš? — podrugnu sc /.apiidnjak.

•— Sta te to zapravo grize, Blade? Ko ti je razdrmao :;'.lvrc?— Ja sam sit svega — zareža njegov protivnik. Mnji- gaz­

de u San Francisku žele konačno da vide neki rozuIlMl i ja ih dobro razumem. Radi se o njihovom novcu. I ja sam im ću vi.'‘;c sebi da izgledam kao glupi ovan. Zbog toga hoću da dokr.ijrim stvar. I to u jednom dvoboju sa jednakim Sansam.i, Diij znak, Sejr’e!

Zapadnjak shvati da je Blad nateran na ovu lu(hi Idrju. On viSe nije hteo da se povuče sa puta kojim je krenuo.

To će biti oštra borba kakvu Sejn dosada nij(i voilln. iUnd mu je bio ravan u brzini. Bili su ravnopravni protivnici, i ni­jedan nije mogao drugome ništa đa dopusti.

Treba li to zaista da bude poslednja borba mc'du njima?

1«

i r k i r S E J N -k 'k 'k

Da li će to stvarno biti kraj dugogodišnjih gorkih razmirica iz­među Sejna i Blada?

U tišini, odjeknu glas mlade Apačkinje.— Ja ću dati znak. Opaliću metak iz svoje puške. Važi?Sidni Blad pogleda sa nevericom.— Ko je ona? Gde si je pokupio, Sejne? Je li ona poput

drugih mačaka koje se motaju oko tebe?Specijalni agent je zaboravio na svoju učtivost. To je bio

znak da je popalio sve mostove za sobom.Sejn odgovori na isti način.— Ona je tigrica, Blade. I ja tražim od tebe da joj ni dla­

ka ne fali s glave u slučaju da me pobediš. Pusti je samo da i)dja.?e. Imam li tvoju reč?

Sidni Blad klimnu mirno glavom.— Ona me ne interesuje. Meni je stalo samo do tebe i ni

do čega drugog na svetu . . . Ali, ko je ona?— Ljudi je zovu Nežna Apačkinja. Bojiš li se da bi mogla

iz tame da ti pošalje jednu kuglu?— A otkud da znam da to neće učiniti?— Ja neću pucati — reče Dijana mirno. — Ispaliću samo

jedan pucanj, kao znak.Blad zauze napregnuto držanje.^— Ja sam spreman — procedi kroz zube.Sejn klimnu glavom. I njega je uhvatilo uzbuđenje. Ovo što

se ovde dešavalo, bilo je čekanje na smrt ili na tešku ranu. Ali, više nije bilo uzmaka. Za obojicu. Kocka je bačena. Za ne­koliko sekundi, odlučiće se sudbina. Možda zla kob čeka obo­jicu.

Ovo ovde je bilo drukčije nego u drugim borbama. Sve misli bile su koncentrisane na jednog čoveka. I na predstojeći pucanj.

Nastala je smrtonosna tišina.Oba muškarca, osluškivala su šum dok je devojka izvlači!»

„vinčesterku” iz futrole.Tome je sledio metalni zvuk, kada je ubacila metak u cev.Sejn je pratio u mislima sledeći pokret Apačkinje. Za koju

sekundu podići će se puška i cev uperiti u zvezdama prekriveno nebo. Onda će ona baciti još jedan pogled na muškarce pod njom, još malo oklevati i povući oroz.

Video je kako se Bladovi prsti miču nad drškom oružja. Napregnutost se ocrtavala na dotle ledenom licu specijalnog agenta,

Sejn poče da se ceri. Bilo je to neobično. Sasvim iznenada, iz trenutka u trenutak, opet je pronašao svoju hladnokrvnost. Nije više mislio na to da može ubrzo da bude mrtav. Koncentri­sao se samo na šumove iza njega.

19

★★★S E J N ★★★

I tada prasnu pucanj. Odjeknuo je usred smrtne tišine i Sejn vide kako Sidni Blad izvlači revolver.

Njihovi pucnji odjeknuše istovremeno. Sjediniše se u jedan prasak, i Sejn se zgrči kao pod udarcem biča.

Ali, nije pao. Stajao je i dalje na obema nogama i osetio je samo jedan bol koji ga je žignuo u slabini.

Kugla ga je samo očešala. Sidni Blad, naprotiv, nije imao toliko sreće.

Srušio se na kolena. Još je stezao revolver, ali, morao je da se odupre obema rukama da ne bi pao nauznak.

— Pobedio si, Šejne — proštenja specijalni agent. — Sada je lov za sva vremena okončan.

Sejn ugleda kako su jahači u dolini pokrenuli svoje konje i prvi pucnji sevnuše ka njemu.

Visoki Zapadnjak uputi Bladu sažaljiv pogled i reče.— Tvoja krivica, Blade. Ti nisi drukčije hteo.Onda se okrete i koraknu ponovo u tamu.Nije znao koliko je teško Blad pogođen, ali, nije izgledalo

da će umreti.Bez žurbe se vinu u sedlo i uze duge povoce tri natovarene

mule.Dijana je već krenula i Sejn krenu za njom uskom, vrlet-

nom stazom koja je vodila unutra u brda.

Bilo je sve mračnije, i kopita su glasno odjekivala po ka­menu. Sejn oslušnu da li dolaze gonioci, ali, izgledu du ju lov bio prekinut.

Dijana se nasmeja tiho.

— Odustali su. Ali, ne bi nas uhvatili ni da ja.Su kao sami đavoli.Ovo ovde je lavirint mnogih puteva, amigo. To si si^jur- no već primetio.

Sejn klimnu glavom, Uprkos tami, učio je da biv.biojnc us­ke pukotine u stenama otvaraju mnoge puteve. Covek jt> morao dobro da poznaje okolinu, da ne bi beznadežno zalutao,

Zapadnjakove misli više se nisu bavile ,,Vels Farj'oom”, Bio je siguran da je ovo poglavije za njega bilo zaključi-iio.

Sada ga je čekao Meksiko . . .

I I I

Jahali su celu noć, a ujutru su se zaustavili du so odmore. Nalazili su se na jednoj padini na ograncima planina La.s Kru- ces. U daljini, videla se žuta ravnica, a iza nje svothicnva tra- ■>a jedne reke koju Šejn nije mogao da raspozna. Možda je to

20

i­

•kk* S E J N -k -k *

bilo reka Džila, i ako je tako, onda im preostaje još tri dau« jahanja da bi ostavih granicu iza leđa.

Zaustavili su se da pogledaju kraj iza sebe, i potraže go- ruoce. Ali, nikakav trag nisu mogli da otkriju. Sigurno nisu mogli da se snađu u lavirintu malih kanjona.

Šejn pomisli na Sidnija Blada. Da li je umro od rane? Ako je tako, onda je on sam kriv za svoju nesreću. Niko ne mo­že .. .

Zapadnjak se trže usred svojih misli.Da li ga zaista niko zbog toga ne može pozvati na odgovor­

nost? ^Naravno da može. Sigurno bi to i učinili. Bilo je jasno kao

na dlanu, da bi ga lovili kao pobesnelog vuka, ako Sidni Blad I l i j e preživeo dvoboj.

Ljudi bi predstavili stvar u krivom svetlu. To bar ne bi l)ilo teško, A u tom svetlu Šejn bi ispao kukavički ubica, prok­leti pasji sin koji je Sidnija Blada smakao s leda, a da mu nije pružio šansu,

Trebaće vremena da on i Dijana stignu u Meksiko. Tek ta­mo naći će se u sigurnosti. Mada svakako ne za dugo, jer ni u ■Vieksiku čovek ne može duže vreme biti siguran pred „Vels I’argoom”. Moćna kompanija iniala je svuda svoje agente. Sejn je mogaa da računa s tim da će ga nekolicina goniti čak i u .slučaju da se sve okončalo na ranjavanju Sidnija Blada.

Takvu blamažu „Vels Fargo” ne bi mogao mirno da pod­nese. Tako nešto moralo bi da se osveti.

Na severu se dizao tanak pramen dima ka kristalno jasnom nebu. Bio je to jedini znak prisustva ljudi. Možda se radilo o logorskoj vatri, a možda je to bio i dim iz nekog ognjišta. Mož­da je neko živeo izdvojen od sveta.

Šejn je ipak veravao da je to logorska vatra, jer u škrtim dolinama i prašnjavoj ravnici nije otkrio ni najmanjeg traga koji bi ukazivao na neku farmu, ranč ili čak gradić. U ovom kraju, ništa se nije moglo održati. Ovde čovek nije mogao da drži ni stoku. Bilo je jednostavno suviše peska i kamenja i pre­malo vode. •

Bila je to uboga i od boga zaboravljena zemlja, od sunca isušena i prepečena,, u kojoj jedva da bi ikakvo živo biće imalo šansu da preživi,

I za Sejna je ponovo počinjala velika borba da se preživi. Kada je pomislio na ono što ga očekuje, onda je ono što je ne­davno doživeo bilo med i mleko.

Dijanin glas ga trže iz razmišljanja.

— Pitam se baš kakva nas još sudbina očekuje, Sejne. Bće bez sumnje teško za nas oboje.

■k'k'k S e j n ★★★

Zapadnjak je pogleda i nasmeši joj se. U svetlu jutarnjeg sunca izgledala mu je lepša nego u suton.

— Covek mora uvek da sačeka da se stvari dogode — reče umirujuće. — A kada dođe vreme za fo, mora da postupa ona­ko kako smatra da treba učiniti. To je nepisani zakon.

— VoliS li ti opasnost?On sleže ramenima.— Da li volim opasnost? Ne znam ni sam tačno. U svakom

slučaju, ]oš je nisam tražio. Možda ona traži mene, ili je ja navlačim na sebe kao magnet.

— Ipak ti, bez sumnje, pripadaš onima koji su stalno u opasnosti — promrmlja devojka zamišlji'no. — To .sam ja od svog dede često slušala. Najbolji ljudi upndaju u najveće opas­nosti. To dolazi otud što najbolji uvek i.si)r('ilnjač(', traži'ći pra­vi put. Cak i kad je to na njihovu štetu. Je.siiin li u pravu, boj­ne?

— Prepuštam tebi da zaključiš, Dijana. Samoljublje Jc lo­ša stvar. Ja to mrzim.

Prišla mu je i priljubila se uz njega. Osetio Jo kuko u nje­mu raste uzbuđenje, ali, sada nije bio po^^odan tr<'niilnk da se ispune neke potajne želje. Ipak je obgrlio i ćulim.

— Šteta — prošaputala je — ja bih tnko volela da hudom s tobom srečna. Veliki Glasniče Munje. Ali, na >,aloNt, to m- ni­kada neće dogoditi.

Zapadnjak je i dalje ćutao. Iako Jc 1 Ham /.nno da bi mu ona bila prava saputnica za ceo život.

S vremena na vreme, i njega bi obuzela želja /a J.lvolom bez stalnog lutanja, za životom bez pretoće blll/ine hiniti,

On je to pokušao jednom. Bio je na iira^u iiaivei'e mi'će u životu. Ali su onda nezasiti šefovi ,,Vels KaiKoa" pieluiinli sve.

Od tada, njegov život je samo osveta, O.svela /loriiu iina i nezajažljivim sebičnjacima, ma kako sc oni /vall, ma Sta liili i štitio ih zakon ili ne.

I uvek bi mu se, s vremena na vrcm(', put iiUnitlo mu tom kompanijom. Kao i sada. Ako ne stigne na vrt'ine u MeU;.il<o, biće izgubljen. U to nije bilo sumnje.

Iznenada oslušnu. Sasvim blizu, začuo hi> fiutu oil ko/;a bi se i najtvrđi momci skamenili.

Jedna zvečarka kretala se kroz žbunjo kreo/.ola. Veliki r<'p- til kretao se prokleto brzo, i bio je jako u/nenilren,

Šejn izvuče revolver i brzo nanišani. Prvi piiciiiij nije bio precizan. Tamno, išarano telo zmije uvijalo .si? i l/.dl/alo ¡̂ a još većim besom ka Zapadnjaku i devojci.

Sejn opali još jednom, i ovaj pucanj bio jo bolji. Ni'posrod-

22

s e ★★★

110 pred njima, reptil ostade da leži. Bio je to neobično veliki primerak, znatno duži od jednog metra.

Konji počeše da se pribijaju jedan uz drugog i zanjištaše i)d straha, jer ih njihov instinkt pred smrtnom opasnošću još r.ije napustio.

Zapadnjak udarcem noge odbaci telo zmije. Bio je ljut ::to je morao da puca. U ovom nenaseljenom kraju, pucanj se čuo nadaleko.

Apačkinja tiho kriknu i ispruži ruku.— Tamo!Šejn pogleda u tom pravcu. I on opazi jahače. Pojavili su

se u jednom useku između brežuljaka i sedeli su na malim, čupavim, prerijskim konjima.

Apači!Jahali su brzo uz padinu. Bilo je ukupno osam mladih rat­

nika, i bili su izuzetno dobro naoružani. Odmah načiniše polu­krug, tako da bi Zapadnjaka i Mesečevu Zraku mogli dobro da drže na oku. Nisu izgledali naročito prijateljski.

Sejn je dobro raspoznavao pripadnike pojedinih plemena. Ovde mora da se radilo o Džikariljas Apačima, ali, sasvim si- ,;uran nije bio.

— To je Mali Kojot — reče devojka. — On i ovi ostali Od­vojili su se od svoga plemena i "^jočeli sv da pljačkaju. Već tri meseca ih gone. Ne samo vojska belaca, već i crveni ratnici. Napravili su već dosta nevolja.

Sejn uperi pogled u ratnika, koga je ocenio da je lično Mali Kojot. Bio je to čvrst muškarac od dvadeset pet godina. Imao je ispupčene, skoro crnačke usne, a oči u uskim prorezima oda- vale su surovost.

Svi ratnici nosili su kožne pantalone sa resama. Nage gru­di sijale su im se na suncu. Na uzici oko vrata, nosili su kao amulet izbledele koščice. Ljudske, to je Šejn odmah opazio.O širokim pojasima visili su im skalpovi, neki sasvim sveri.

Iz njih su izbijali krvožednost i dah neprijateljstva.Ovi đavoli bili su još gon od bande ,,Vels Fargoa”. Ako sa

ovako nastavi. Šejn i Dijana neće vigd imati mnogo šansi da ika­da stignu u Meksiko.

Možda je za njih već ovde bila krajnja stanica.Još uvek je vladala tišina.Mali Kojot nije više gledao u Zapadnjaka, Sada je usmeritt

pogled na Apačkinju a usne su mu se razvukle u požudno ce­renje.

— Ti si Mesečeva Zraka? — upita on na apačkom, ali, to je više bila tvrdnja nego pitanje.

Ona ga ponosno pogleda u oči.

23

★★★S E J N ★★★

— Zar me više ne poznaješ, Mali Kojote? Da li te je tvoje pamćenje napustilo? Ne sećaš se kako smo se sreli prvi put?

Senka prelete preko lica Indijanca. Onda kao da se u nje­mu pojavilo neko novo saznanje.

— Gde je starac? Gde je Stari Orao?— Stari Orao je kod Manitua.Mali Kojot otpljunu.— Prokleto neka je njegovo ime! — zareža. — Dobro je da

je mrtav. Je li ga on ustrelio? — upita pokazujući na Zapad­njaka.

— Bili su drugi — reče devojka. — Ljudi iz „Vels Fargoa”.Mali Kojot je zurio iznenađeno.— Onda su psi iz „Vels Fargoa” i vaši neprijatelji? — u

pitanju se osećao vrebajući prizvuk, ali, i neka odobrovoljenost.— Vi ste se borili protiv njih?

Sejn odmah ugleda šansu. Morao je da je iskoristi. Bila je to jedina mogućnost da prežive ovu neočekivanu avanturu. U ovim trenucima, nije smeo da ima nikakvih ob/.ira, inače su bili izgubljeni. Mali Kojot trebalo je da da samo jedan rečil znak, i Sejn bi bio mrtav čovek. Protiv takve premoći moKio na jo spa­sti samo lukavstvo.

Veliko lukavstvo. Morao je da bude prcpri'cU'n i tla govori samo prave reči. Inače, može odmah da počne cla sačinjava tes­tament.

— Ja sam ustrelio njihovog vođu — ročo na apačkom. — Odonda smo Mesečeva Zraka i ja u bekstvu.

Upotrebio je to ime, jer je kao Dijanu niko od iivili ratnika nije znao.

— Ima mnogo poglavica kod „Vels Farj'oa" — pi iineli Mali Kojot. — Koji od njih je bio?

— Zove se Sidni Blad.Neopisivo čuđenje razli se licima ratnika,— Čovek koga zovu „pas tragač”? Ti si nn (il)io7— Ja ne znam da li je mrtav, Mali Kojote. Kada Jo on pao,

došli su ostali. Morali smo brzo da se povučenu),■— 1 ko si ti, bledoliki?— Belci me zovu Sejn, Među Apačima nosim dniRo ime,— On je Veliki Glasnik Munje — objasni devnjka hitro. —

On je prijatelj tvoga oca i mnogih drugih velikiii pofilavica. Možda će biti i tvoj prijatelj.

— Kuda ste namerili? — orvrati Mali Kojot otežući.

— Možda u Meksiko — Zapadnjak je to naglasio kao mo­gućnost, a ne kao odluku. Instinkt ga jo upozoravao kako da se ponaša s ovim prevejanim tipom koji jo surovo.Sću stekao ime. Mali Kojot je bio potpuno neuračunljiv čovek. Njemu se

24

ni trenutka nije moglo verovati. Svaka mala greška mogla bi biti smrtonosna.

— Meksiko . . .Indijanac je to promrmljao upola zamišljeno, upola upitno,

pa nastavio!— Sejne, ti si najveći neprijatelj „Vels Fargoa”. Ja sam već

mnogo slu.šao o tebi. Ti možeš s nama da jašeš. Bićeš nam sva­kako od velike pomoći.

Zapadnjakovo lice ostade bezizrazno.— A ako mi ne bi bilo zadovoljstvo da jašem s vama? — upi­

ta mirno.— Zbog kakvog razloga to za tebe ne bi bilo zadovoljstvo?— Zato što ste vi banditi. Vi ste banda crvenih đavola koje

i belci i Indijanci jednako grčevito gone. Vi ste prekršili naredbe velikih poglavica svoga plemena, i počeli na svoju ruku da pljač­kate.

— Mi vodimo rat — prekide ga Mali Kojot. — Mi nećemo kao ostali da trpimo teror belih ljudi. Mi nismo banditi. Mi smo pravi ratnici, Sejne.

Uzvikivao je poslednje reči, pun ponosa i fanatizma i možda je zaista i verovao u to što je govorio.

Sejn je mogao da pokuša ^a ga razuveri u to, ali, to očito nije bilo moguće. A nije imao ni vremena za to.

— Kako ti misliš, Mali Kojote — reče. — Vi ste, dakle, ratnici, ali, ljudi vas gone kao banditsku hordu. Sa vama zajed­no imao bih manje šansi da stignem u Meksiko. Zbog toga ću sa Mesečevom Zrakom i dalje jahati sam.

— Ne, nećeš.Puške su bile uperene u Zapadnjaka. Prsti su ležali na oba­

račima. Sejn je mogao da potegne samo svoj revolver, a u nje­mu su se nalazila samo četiri metka.

— Možeš da biraš, Sejne — cerio se Mali Kojot. — Ili ćeš nas pratiti, ili ćeš izgubiti život. Možeš da se odlučiš kako ti se više dopada.

Pošto Zapadnjak nije odmah odgovorio, poglavica nastavi,— Mesečeva Zraka će onda pripasti nama, A tebe će pož­

derati lešinari,Sejn polako klimnu glavom,— I šta je vaš plan? Sta ćete preduzeti?

— Prvo moraš ti da se odlučiš, Sejne, I naš cilj je Meksiko. Ali, prvo moramo da obavimo jednu važnu stvar u Državama. Vas oboje bićete nam pri tom od velike pomoći. I ti i Mesečeva Zraka.

Sejn nije morao da se napreže da bi shvatio da je uhvatio đavolski vruće gvožđe.

25

★★★ S E J N ★★★

0 Malom Kojotu je već nekoliko puta slušao, ali nikada lišta dobro. I nehotice, pomislio je na mrtve ljude, žene i de­fu. Pred nje'govim očima pojavila se slika spaljenih ranceva. Krv, smrt i očajanje kud god bi čovek pogledao.

Tako je izgledalo posvuda kuda bi Mali Kojot sa svojom hordom udario.

1 sada je Sejn bio prinuđen da postane saradnik tog krvo­loka.

Nehotice je pomislio na svoj prethodni razgovor sa Dijanom. Apačkinja je rekla kako najbolji ljudi upadaju u najveće opas­nosti zato što uvek čine onako kako je pravo.

— Da li će to biti pravo ako on bude s ovim đavoli ma ja­hao? Hoće li to biti u skladu sa njegovom čašću?

On se nasmeši gorko.Do đavola sa prokletom čašću! Ovde se radi o njoRovom i

Dijaninom životu. A nekako, uprkos svemu, mora du nnđc iz­laz.

— Sta je, Šejne? Jesi li spremam?— Spreman sam.Mali Kojot se isceri zadovoljno. Njegov p<>Kl<‘d počivao je

ponovo na Nežnoj Apačkinji. Posmatrao je kao da ji' vc-ć nje­govo vlasništvo, i Sejn oseti kako se u njemu piTiji* k'h-v.

Taj prokleti sitnooki otpadnik, doživeće joft itimoko čuda.— Mi ćemo još danas mnogo novca pokupili — poOi- Mali

Kojot da objašnjava. — Radi se o dvesta hiljada zliilnih incksi- kanskih pezosa. Velika gomila, Sejne. Jesam 11 u pravu?

Sejn klimnu glavom u znak saglasnosti.— Kome misliš da ih uzmeš?— Našem zajedničkom neprijatelju, „Vols KarKou".Šejn se trudio da se njegovo čuđenje ni- pninc-ti Ono se

nije odnosilo na činjenicu da se radi o transpoiMu ..Vi-l.s l'’ai>ioa”. Čudio se samo zbog toga otkud ovi banditi odn'flnum shvalaju vrednost novca. Normalno bi bilo da su pre svi'^iii /..liiitt'ri'sovani za sve moguće predmete od vrednosti i koristi, luio .̂ lo jo, na primer, oružje. Indijanci su prezirali novac. Takva veStačka vrednost nije odgovarala njihovom mentalitetu.

— Zašto ti je potreban novac? — upita ga.Mali Kojot se osmehnu tajanstveno.— Kada dođe vreme, sve ćeš saznati, Sejne . ,,Malo kasnije pojahali su.

Zapadnjak i Apačkinja bili su razdvojeni jedno od drugog. Ona ie morala da jaše kraj Malog Kojotu. Šejn s(< naln/.io iz­među dvojice drugih ratnika. Nije bilo sumnjo da jo on praktič­no bio njihov zarobljenik.

Morao je, znači, da sarađuje u jednom prepadu. U običnim

26

k -k ie S E J N 'k 'k 'k

uslovima, on time više ne bi razbijao glavu. „Vels Fargo” mu je JOŠ uvek bio mnogo dužan. Zbog toga, on nije imao nikakvih obzira prema toj nezajažljivoj kompaniji. Ovaj put su stvari sta­jale drukčije.

Radilo se o ljudskim životima.A pri takvim prepadima, apački otpadnici nisu znali za mi­

lost. Posebno ne krvoločna horda s kojom je on jahao.Ili je možda Sejn ipak grešio?

IV

Napali su kočiju sledećeg dana popodne. Napad je izveden sa takvom preciznošću da se Sejn zapanjio.

Tako nešto od ovih primitivnih tipova nije očekivao.Mali Kojot je sa svojom hordom opkolio s obe strane stari

poštanski put koji je vodio sa jugozapada, dakle od Auge Pri­jete, ka Lordsbergu i odatle dalje na sever.

Nalazili su se dvanaestak kilometara južno od vrha Ciri­kava. Put je vodio između visoko uzdignutih, oštrih stena. Bilo je to najidealnije mesto za prepad koje je čovek mogao za­misliti.

— Biće uskoro tu — primeti Mali Kojot. — Nećemo čekati dugo.

Šejn je čučao kraj poglavice. Iza njega, nalazila su se dva ratnika. Jedan od njih je stalno držao prst na obaraču svoje „vinčesterke”.

Svi su bili opremljeni najnovijim modelima, a i municije su imali dovoljno, što je Sejn u međuvremenu otkrio.

Bio je začuđen da oni poseduju takve puške. Uobičajeno je bilo da bezobzirni preprodavci oružja prodaju Indijancima samo najlošije prangije koje čovek može zamisliti. A ovi bi opet bili srećni da se domognu bilo kakvog vatrenog štapa.

Otkud im dakle takvi modeli koje većina belaca ni za naj­skuplju cenu nije mogla da nabavi?

Sejn nije imao vremena da i dalje misli o tome.

Kočija se približavala i brzo i precizno počeo je da se od­vija plan Malog Kojota.

Mesečeva Zraka napusti svoje mesto. Posrtala je po uza­nom putu u pravcu odakle je dolazila kočija. Devojka ovaj put nije nosila odeću od srneće kože, već nešto otrcano od plave tka­nine, koja je na mnogo mesta više otkrivala njeno telo nego što ga je skrivala. U trenutku, Sejn opazi kako Mali Kojot požud­no oblizuje usne.

'k'k'k S EVN ir -k ir

— Lepa je — gunđao je. — Ti ćeš je meni prepustiti.Sejn ne odgovori. Koncentrisao se na ono što se dole do­

gađalo.Njemu su praktično bile vezane ruke. Nije mu ostalo ništa

drugo nego da čeka.Još uvek nije znao skoro ništa više nego posle prvog raz­

govora sa Malim Kojotom. Nije znao ni otkud kočija dolazi, ni kakva je njena oružana pratnja. Normalno bi bilo da „'V'els Far­go” uz takav transport pošalje najjače obezbeđenje.

Ako to ovaj put nije slučaj, onda se ni tih dvesta hiljada pe­zosa ne nalazi u kočiji.

Meksikanski zlatni pezosi! Kakva besmislica!Meksikanci sede na svom zlatu. Kada oni trguju s Ameri­

kancima, onda plaćaju drugom protivvrednošču. Nijedna država ne baca svoje zlato kroz prozor.

Postojala je, naravno, t druga mogućnost. Može sc dogodi­ti da se radi o nekoj nedozvoljenoj trgovini u koju je ,,Vols Far­go” umešao svoje prljave prste.

Na to je Šejn već pomišljao. Uskoro će više znati. Naj­kasnije za dan-dva, kada stigne u Meksiko.

Možda će Mali Kojot već izvući mačku iz džaka. To treba sačekati, .što Zapadnjaku nije bilo teško. Strcpljcnjc jo l>ilo nje­gova velika prednost.

Kočija se pojavila između stena. Još jedna oštrn krivina, i onda ona stade.

Pred konjima predvodnicima u šestosprcgu zgrčila si' na tlu Nežna Apačkinja. Ležeći tako, oličavala je sliku jiui.i. Raširila je ruke i zarila ih u prašinu. Glasno je kukala. Njono vitko, po- lunago telo divlje se trzalo.

Iz unutrašnjosti kočije, proviriše cevi. I vo/.ar i njegov pratilac uzeli su „sačmarice” u ruke.

Sejn je poznavao obojicu. Razvukao je usta u prc'zrivi os­meh.

Sta ta dva pokvarenjaka traže kod ,,Vels Fargoa”? Brut Ko- lord i Kaleb Vilms. Oni su bili koljači prve vrste i svi su lo znali. Bili su već davno ptičice za odstrel. Vešala ih ne bi mimoišla kad bi ih žive uhvatili.

I ta dvojica su bili namešteni kao vozari kod „Vels Fargoa”! Stvarno je bilo nešto sumnjivo u celoj toj stvari.

— Sta je? — povika neko iz kočije.

— Tamo leži žena — odvrati Vilms. — Indijanka ili Mek­sikanka, gazda.

Tišina. Čovek u kočiji bio je prokleto nepoverljiv. Brižljivo je pretraživao pogledom okolinu, ali, Mali Kojot i njegovi ljudi bili su dobro sakriveni.

2b

•k'k'k S E J N -k 'k 'k

„Vels Fargoovi” ljudi nisu ni u šta posumnjali.— Sve je čisto, gazda — povika Vilms sa boka. — Ovde na­

široko i nadaleko nema žive duše. Ko bi, uostalom, i mogao zna­ti da u kočiji ima nešto naročito.

— Do đavola, Vilmse! Ne deri se toliko!Vrata kočije se otvoriše i jedan vitak, žustar muškarac skoči

napolje. Držao je pušku na gotovs i koraknuo napred.Kada je stigao do Apačkinje, ote mu se uzvik iznenađenja.— Hej, mladićd, ovo je najlepša cura koju sam u posled­

njih nekoliko godina video. To morate i vi da vidite. Izgleda da ,I8 Apačkinja, koju su njeni oterali. A možda je i Meksikanka. Ne mogu tačno da raspoznam.

Saže se i okrete devojku na leđa. Ona podiže oči i osmehnu .se kao u snu.

— Senjor, molim vas! Pomozite mi! Ko god da ste, morate me spasti. Za ime svete device od Gvadalupe, potrebna mi je vaša pomoć, plemeniti gospodine . ..

Govoreći to, poseže obema rukama ka njemu i uhvati se 7,a njega čvrsto kao u transu.

Muškarac je izgledao kao da je na sve drugo zaboravio. On ispusti pušku, i poče rukama umirujuće da gladi devojku po leđima.

Sta li je u tom trenutku prolazilo kroz glavu dobro odeve- nog džentlmena? Možda je već video sebe u krevetu sa svojim dragocenim nalazom. I to bi bila sasvim prirodna reakcija.

Indijanci i Sejn su ostali nepomični u svojim zaklonima.Sada i ostali ljudi „Vels Fargoa” napustiše kočiju, koja je

još nosila natpis „Jugozapadna kontinentalna pošta” iako je u međuvremenu ta kompanija postala vlasništvo „Vels Fargoa” kao i mnoge druge linije širom celog kontinenta.

Unutra su bila, dakle, samo trojica i oni su se sada oku­pili oko Apačkinje, a naboku kočije sedela su još uvek ona dva bandita sa „sačmaricama”. Oni su bili jedini koje još nije bilo napustilo nepoverenje.

Petorica ukupno, to je bilo loše obezbeđenje za tako ogrom­nu sumu. To je bio razlog zašto Sejn još uvek nije bio sasvim uveren u postojanje takvog transporta.

U njemu je rasla napregnutost. On sam nije ni pomišljao da nešto preduzme. Jedino ako bi Dijana dospela u opasnost, umešao bi se on u neizbežnu borbu.

Onaj muškarac još je držao Dijanu u naručju.

— Prijatelji! — povika razdragano. — Pogledajte samo ovu lutku! Nju ćemo uzeti sa sobom. Ona će mi iz zahvalnosti jesti iz ruke. Kakvo vilinsko biće!

Tri u tamno odevena muškarca izgubila su i poslednji os-

★★★S E J N ★★★

tatak opreznosti. Nisu gledali ni u šta drugo nego u devojku. I to je za Apače bio pravi trenutak za napad.

Prvo s€ iza stena podiže Mali Kojot i dade znak. Odmah ga otkriše oni tipovi na boku kočija. Oni pustiše krike upozorenja, i istovremeno opališe iz svojih teških ,,sačmarica”.

Obojica su pucala na Malog Kojota, ali, apački poglavica je već bio nestao u svom zaklonu.

Kada se ponovo pojavio, bila su oba vozara smaknuta. Je­dan je beživotno visio prema napred i izgledao je kao da još nije umro. Zgrčenim šakama držao je i dalje uzde. Drugi se sru- žio postrance sa sedišta i ležao nepomično pred levim prednjim točkom.

I tri agenta „Vels Fargoa” stajala su kao skamenjena. Znali su da će umreti ako se okrenu. Iznenadni obrt situacije ih je prosto paralisao.

To je bila osveta za njihovu lakomisilenosl. Ispustili .su svoje puške. Za tren su bili okruženi ratnicima, a devojka so povukla ka mestu gde su se nalazili Mali Kojot i Sejn.

Zapadnjak se još uvek držao zaklona stona. Raznii.iljao jeo tome, da li sada ima najzad šansu da nuthnudri Malog Ko­jota. Apači su stajali dva koraka od njega nii steni, i bili su mu okrenuti leđima.

Tada ga poglavica pogleda i široko sc isceri.— Sta je, amigo, Šejne? — upita dovoljno glasno lia hi ga

mogli čuti i ljudi kraj kočije. — Hajde du ijo^lcdamn da li su pezosi zaista tu! Ti se u to bolje razumeš.

Zapadnjak izađe iz svog zaklona. Dijana nm su o.'imchnu na svoj nežni način.

— Jesam li svoj posao dobro obavila, amifio?On lako kimnu glavom.Kod kočije su u međuvremenu tri agenta ,,Vi'ls Fargoa" bila

razoružana.Stajali su jedan kraj drugog i mračno /.urlll u Zapadnjaka.— Da, ljudi, u to nema nikakve sumnjo — reče jedan od

njih. — Opis koji o njemu imamo tačno so poklapa.Covek kraj njega zareža.

— Neka sd proklet, Šejne! Sad si so udriii.li) 1 sa apačkim pljačkašima. Ali, ti ćeš to još platiti.

— Neka psi laju! — obrecnu se Mali Kojot, smoSkajući se.— Oni su bezopasni, Šejne.

Rekao je to na engleskom, kao što je t rnnij«? na ongloskom obavestio napadnute ko je s njim. Njogt)va nnmoi a bila jo jasna. Hteo je po svaku cenu da Zapadnjaku prosočo svaku odstupnicu. Sejn je imao osećaj da ga ovaj gura u močviiiii svo dublje, i da mu odande nema izlaza.

30

k 'k ir S E J N k ie *

Parkleni krug se zatvorio.Za njega je postojala .samo jedna mogućnost. Morao je da

ide ovim putem, do bilo kakvog kraja. A to zaista ne bi bio neki naročito prijatan kraj.

Nisu više vodili brigu o pratiocima kočije, nego su počeli odmah da je pretražuju.

U početku se činilo kao da je Mali Kojot zaista pogrešio. Ali, onda Zapadnjak otkri skrovište. Pod kočijom nalazio se U prikrivenim čvrstim držačima jedan pljosnati gvozdeni sanduk. Sve je bilo tako izrađeno da bi ga nestručno oko moglo smatrati sastavnim delom konstrukcije kočije.

Ljudi „Vels Fargoa ’ su se penili od besa i razočarenja. Je­dan zinu kao vuk i poče iz sve snage da urla.

— Ko nas je izdao? Otkud znate da transportujemo to bla­go? Samo ih je malo u to bilo upućeno. M i . ..

— Zaveži, Henkok! — brecnu se njegov sused. — Sa tom vi­kom nećeš poboljšati situaciju. Mi ćemo nekako već saznati ko nas je izdao. I onda ćemo ga poslati u pakao.

— A šta ćemo odgovoriti našim gazdama u San Francisku?— kukao je Henkok. — Kompanija će nas poslati do đavola. To je gubitak koji se tako lako neće nadoknaditi.

— Zatvori gubicu! Još ću zbog tebe pošašaviti.Sada se javi i treći čovek. On se obrati Zapadnjaku.— Hej, Sejne! Kada si poslednji put bio u Meksiku?— Prošlo je već mnogo vremena.— Ne poznaješ li slučajno izvesnog Fernanda Bolivara?Šejn se nagnuo nad željeznim sandukom, pokušavajući da

otvori snažnu bravu. Bilo je dobro da niko njegovo lice nije mogao da vidi, kada je začuo kako se pominje to ime.

— Bolivar? — promrljao je. — Fernando Bolivar? Bolivar nije neko obično ime. A Fernando . . . to sam čuo stotinu puta.

Uspravio se i prišao trojici zarobljenika.

— Ko ima ključeve?

— Nijedan od nas. Ključeve imaju naši ljudi u Lordsbergu. Tamo novac treba da bude predat.

Šejn im je verovao. Takva procedura bila je uobičajena pri ovakvim transportima.

— Mogao bi to biti i blef — mrmljao je Zapadnjak zamiš­ljeno. — Možda i nemate taj novac. Moglo bi biti da su vas poslali napred kao varku. Zbog toga moram da budem sasvim siguran. Razvaliću sanduk eksplozivom.

Ljudi iz „Vels Fargoa” se zacerekaše podrugljivo.

— Onda će nam ceo sadržaj leteti oko ušiju. Od svežnjeva dolara neće ostati mnogo. To mi možeš verovati.

SI

★★★Š E J N ★★★

— Meksikanski zlatni pezosi — primeti Zapadnjak — neće se pretvoriti u papirne krpice.

Ona trojica su očevidno bili zapanjeni.— On zna — procedi Henkok. — Prokleti davo zna sve.Nežna Apačkinja je spremno potrčala ka konjima. Sejn se

ponovo divio njenoj mudrosti i brzom reagovanju. Još dok je on izvlačio sanduk, bilo je Dijani jasno šta treba da učini. Ona je predviđala svaki njegov potez. Za to je morala zahvaliti Sta­rom Orlu koji je bio najbolji učitelj koji se mogao zamisliti.

Ona pruži Sejnu mali paketić.Šejn odmota papir i uze jednu od šipki u ruke. Ostatak pa­

ketića vrati Apačkinji.— Dinamit? — povika jedan od zarobljenika. — Ceo san­

duk, zajedno sa pezosima leteće nam oko ušiju! I^udost je što si preduzeo, Sejne.

— Ostavi da se ja brinem o tome — odvrati Zapadnjak suvo i nastavi svoje pripreme.

Prvo je odvukao sanduk malo u stranu, između dve stene, koje su mu za ovu stvar izgledale posebno pogodne. Tada prič­vrsti po polovinu šipke ispod svake brave i položi fililj, koji mu je takođe dónela Dijana. Na kraju pusti da ratnici prekriju sanduk komadima stena kako sadržina sanduka ne bi odíetela na sve strane.

Svi zadržaše dah kad je Zapadnjak upalio oba fitilja. Pla­men šišteći potrča između stena i odmah zatim odjc'knu eksplo­zija.

Polete.še komadići kamena i diže se gust oblak prašine. Sejn je stigao prvi do sanduka s novcem. Mogao jc da bude zadovoljan svojim poslom. Obe brave bile su razvaljciu', a pok­lopac sanduka bio jé malo odignut.

Pošto je sklonio kamenje u stranu mogao je sa.svim tla odig- ne poklopac. Sanduk je bio pun svetlih lanenih vri'cica. Sejn uze jednu u ruku i proveri sadržinu.

Mali Kojot stade kraj njega.

— Je li u redu? — upita, ali u njegovom glasu nije bilo pohlepe. Ono što ga je pokrenulo, bila je samo radoznalost i ništa više.

Zapadnjak to odmah zapazi i to mu je pokazalo da Mali Kojot nije po sopstvenoj odluci izvršio prepad na kočiju. Njega nije interesovalo zlato.

Sejn pomisli na ime koje je malo pre pomenuo jedan od ljudi „Vels Fargoa”, Fernando Bolivar.

Bilo je to isto ime koje je na samrtnom odru izgovorio Stari Orao.

3/

k ir * S E J N k ic ir

A Fernando Bolivar bio je gospodar hacijende koja je bU*‘'rjnov i Dijanin cilj.

Hacijenda lavova.Da li se radilo o tom Bolivaru koga je pomenuo Stari Orao? Ili je to bila slučajnost da su dva ista imena biia u igri?— Kome će to pripasti? — upita on poglavicu.— Fernandu Bolivaru — odvrati Mali Kojot tiho. — Ali,

u ovi psi iz „Vels Fargoa” ne treba da čujvL Hajdemo sad, Sej­ne! Ja ću ti kasnije sve objsssnlti.

Po poglavičinoj naredbi, bila su tri zarobljenika vezana za visoke točkove poštanske kočije. Oni su grozno psovali, ali, moglo se videti da su i srećni i da im je laknulo, j« : su ipi^A ustali u životu.

Sejn i Apači udaljiše se sa zlatom. Sanduk su ostavili za sobom. Više im nije bio potreban . . .

Već sledećeg jutra, stigli su na granicu. Jahali su oštro, na- iinivši samo malo pauza. ^

Tek kad su prešli u Meksiko mogli su se u neku ruku ose- ćati sigurnima. U svakom slučaju, bar dotle dok meksičke vlas­ti ne budu alarmirane iz Arizone.

U međuvremenu, Šejn je od Malog Kojota sve saznao. Vođa apačkih odmetnika izgleda više nije morao da ćutL To je p>o- kazivalo da je poklonio Zapadnjaku svoje puno poverenje. Ili je u njemu gledao čoveka koji više ne može da mu bude opa­san.

Sejn je više verovao u drugu mogućnost.U toj smrtonosnoj igri u koju je upao, igrao je vođa ovih

Apača istaknutu ulogu. On je bez sumnje bio jedan od najvaž­nijih ljudi u zaveri koja je skovana u Meksiku.

Šejn je, nasuprot, bio samo neko ko je slučajno u to upao. Možda će ga i dalje trpeti ako veliki gazda iz pozadine ne bude imao ništa protiv toga.

Može se, međutim, desiti da im taj čovek naredi da ućutkaju Zapadnjaka.

Sejn je svakako bio među opasnim saučesnicima. K toma treba dodati i činjenicu da je Mesečeva Zraka bOa rasna, pri­mamljiva žena.

Koji bi je ponosni Meksikanac još dobrovoljno prepustio jed­nom ko zna otkud dolutalom Gringu?

Zapadnjak je prirodno već dugo tražio mogućnost da nes- •tone sa mladom Apačkinjom, ali na to nije bilo izgleda.

S 33 I I

•k-k-k S E J N-kieir

Želeli su od početka da odu do Hacijende lavova i do Fer- nanda Bolivara, gazde hacijende, ha koju je devojka verovala da ima prava.

Sejnove misli bi se uvek nanovo vraćale na tu hacijendu. On to ime nije čuo prvi put. U severnom delu Sonore, pričali su ljudi priče od kojih se čoveku dizala kosa na glavi. Bezbroj­n i ljudi su nestali već za vreme građenja tvrđave. A izgledalo je da se tamo često održavaju i divlje orgije i da čak i visoki službenici i oficiri učestvuju u njima.

Fernando Bolivar morao se dokopati nesluženog bogatstva, iako je za njega jahalo samo malo vakerosa, koji na oskudnim brdskim pašnjacima nisu napasali više od hiljadu grla stoke.

L judi su romorili da Bolivaru stoka i više nije bila potreb­na. On je našao zlato u brdima, pričalo se, a njemu su to blago kopali u pravom smislu robovi.

A robovi? Kakvi su to bili ljudi?Bilo je to sasvim jednostavno. Bili su to oni koji su na

misteriozan način nestali u okolini hacijende. IVlo/.da je to bilo zabranjeno područje. Moglo je zaista biti tačno da jo Bolivar posedovao rudnik zlata i da su robovi radili za njoga. Sve je bilo moguće u toj divljoj, retko naseljenoj zemlji. Scjn jp to znao. On je već doživeo stvari od kojih se dizala kosa na «lavi.

Jedva da je još postojalo nešto čemu bi se on mogao čuditi. Ipak, nije baš mnogo verovao u postojanje takvog rudnika. To za njega nije bilo ništa više, nego jedna nnmoi-no pro.iirena pri- ča.

Fernando Bolivar je ipak morao nekako du stckno svoje bo­gatstvo. Sejn je o tome izgradio u međuvremenu sop.itveno miš­ljenje.

On je čvrsto verovao da je Fernando Bolivar na drugi način pribavio sebi moć i bogatstvo. On se bavio svim mogućim mrač­nim poslovima. Trgovanjem ljudima. Pritiscima. Uhistvima.

Sada je trgovao i oružjem.Mali Kojot izgleda ni sam nije znao odakle to oru/.je i pri­

padajuća mu municija potiču.To nije bilo ni važno. Sejn je to mogao da zamisli.U Meksiku se uvek nešto dešavalo. Uvek poneka mala po­

buna sa ciljem da se za sebe prigrabi vlast i gospodarenje. Za to je bilo potrebno oružje, i pobunjenici su ga kupovali u Sje­dinjenim Državama.

To mora da je bila jedna velika isporuka. Ne snmo ,,vin- česterke” i revolveri, već i mitraljezi i nekoliko malih poljskih haubica.

Kao da se spremao neki pravi rat. A Fernando Dolivat m ■a đavolskom spretnošću u to ubacio.

★★★ S E J N -k-kir

Prvo je pohvatao tajne veze, potražio prave ljude, koji suimali dovoljno moći i uticaja da mogu da obezbede oružje u ve­likim količinama.

U prave ljude spadali su i oni iz „Vels Fargoa”. Njima ni- Itada nijedan posao nije bio suviše prljav ili suviše opasan, ivompanija je imala prokleto dugačke ruke. Ako bi se šta pro­valilo, njima se nikad ništa nije desilo. Oni su umeli spretno da '• pokriju sa svDi strana.

B ili su prevejani lisci. Uprkos tome, Bolivar im je sada ser­virao nešto što će ih još dugo svrbeti.

Ali, da li će oni to uopšte primetiti?Ne bi, zapravo, mogla ni najmanja sumnja da padne na Bo­

livara. Meksikanac je sve kako je dogovoreno platio. Posao je jednostavno s obe strane bio obavljefi.

Ali, onda se pojavio Sejn. Đavolski Sejn sa hordom apačkih ubica.

Nema sumnje da je taj pasji sin sam za sve bio kriv. Nije to prvi put da je nagazio na žulj „Vels Fargou”.

Za Bolivara je bila sreća, što je Zapadnjak upao u celu stvar. Tako na njega neće pasti nikakva senka.

Sejn je jahao bok uz bok sa Malim Kojotom. Desno od pog­lavice, jahala je Dijana koju je ovaj oslovljavao kao Mesečevu Zraku. Sejn jedva da je imao prilike da s njom razgovara o prob­lemima, ali, ona mu je izgledala vrlo pouzdana.

— Koliki će biti naš udeo? — počeo je da se raspituje. Bilo mu je jasno da je to besmisleno pitanje, ali, nije video nikakve druge mogućnosti da povede razgovor.

Mali Kojot se široko cerio.

— Udeo? — upita glasno. — To je Bolivarov novac. Mi musamo činimo uslugu i vraćamo mu pezose. Bolivaru su oni joSpotrebni. On već dugo nema dovoljno oružja.

— Hoće li još jednom da posluje sa „Vels Fargoom”?

— Naravno. Zašto ne bi? On novac nije opljačkao. Onaj ko je izvršio prepad na kočiju, Šejne, bio si ti. Učinio si to za­jedno sa jednom hordom Apača. Ali, ti si bio šef.

— Znam — odvrati Zapadnjak mirno. Zbog toga i hoćumoj deo koji mi kao gazdi pripada. Zbog čega se vi uopšte bo­rite, Mali Kojote? Samo iz zabave?

Apač se cerio.

— Da, i iz zabave, amigo. — A zašto inače, još? To ni ja ne znam tačno. To ti ne mogu objasniti. Nedostaju mi prave reči za to. A i kada bih ih imao, ne verujem da bi me ti razumeo. Vi, bledoliki, mislite drukčije, osećate drukčije . . . Ja zaista ne znam kako bih to rekao . . .

to

★★★S e j n ★★★

Slegnuo je ramenima, pogledao Zapadnjaka i nastavio tvr­đim glasom.

— Veliki poglavica Bolivar je dobar prema nama. Kod nje­ga smo našli utočište kada smo od naših neprijatelja bili sate- rani u ćorsokak i kada nam je izgledalo da više nema izlaza. Za nama je bila velika potera. Bili su to i Amerikanci i Meksi­kanci i Indijanci. Bili smo izgubljeni i već smo se spremili na smrt. Onda smo se našli u jednoj dolini iz koje više nismo vi- deli izlaza . . . Tada je došao Fernando Bolivar sa S'vojim lju ­dima. Znao je ko smo mi, i pružio nam je svoju pomoć. Tajnim putem odveo nas je na svoju hacijendu i tamo smo bili u si­gurnosti.

Ništa više tome nije dodao.Sejn je trebalo ostalo sam da zamisli, i on je to razumeo.Mali Kojot je bio bandit, koji je uprkos sve svoje zloće i

pokvarenosti bio zahvalan.U osnovi, to je bilo protivurečno. Covek je morao da pozna­

je indijanski mentalitet da bi to mogao da shvati.Za Malog Kojota je njegova ljutnja na postojeće stanje zna­

čila rat. U tom svom ratu, on je našao saveznika.Novac za Apače nije igrao nikakvu ulogu. Za njiii je

bila mrtva stvar. Ono što im je bilo važno, bile su pu.ike i ko­nji. A borba je bila njihov život. <

Fernando Bolivar bio je za njih najviši poglavica. Neka vrs­ta zamene za velike ratne poglavice njihovog sopstvenog naroda.

Bolivarova reč bila je za njih zakon.U njegovo ime su se borili i umirali.Kakav je čovek bi>o taj Bolivar? Fanatik ili hladni zločinac?Sejn je napregnuto iščekivao susret s njim.— Koliko smo još daleko? — upita.— Uveče ćemo biti na cilju.Zapadnjak izmeni pogled sa devojkom. Poglavica to primeti

i vučje se isceri.— Ne treba da je gledaš kao ždrebac svoju kobilu — reče

hladno. — Mesečeva Zraka pripada meni.— Ja nikom ne pripadam — povika Apačkinja ponosno. —

Ja nisam konj niti išta slično.— Ti si Apačkinja! — frknu Mali Kojot.— To nije istina. Ja sam upola belkinja!Mali Kojot se nasmeja podrugljivo.

— Ko ti je ispričao tu bajku? Možda Stari Orao?

— Ah, šta se to tebe uopšte tiče! Ja sam upola belkinja i to je istina. A tvoja skvo neću biti nikada! Ti si već jednom pokušao da me oboriš na leđa. Na sreću. Stari Orao je u me­đuvremenu došao. Tada sam još bila suviše lolada i suviše i»e-

•k^T'k S E J N ir ir ir

iskusna da se sama brinem o sebi. Ali, Stari Orao ti je pokazao. Tako nešto bi ti danas i od mene doživeo. Ostavi se toga, Mali Kojote. Ja više nisam devojčica koju ste zvali Nežna Apački­nja.

Ošinula ga je plamenim pogledom, ali, iz poglavičinih očijusevnu bes.

On sti.snu usne i dugo je ćutao.— Ona ima pravo — umeša se Sejn. — Ona nije nežna ka­

ko mi svi mislimo. Mali Kojote. Ona je jedna tigrica i pokazuje svakom kandže i zube, ako nekoga neće.

— 1? Hoće li ona tebe, Sejne?— Pitaj je sam!— Da, njega,hoću! — procedi devojka divlje. — A tebe ne­

ću, Mali Kojote.— Cak ni onda, kad bih se za tebe borio i pobedio Sejna?Ona se nasmeja.— Ako to postigneš, možeš sve od mene da dobiješ, štogod

hoćeš. Ali, Sejn će pobediti tebe.Mali Kojot okrete glavu ka Zapadnjaku.— Prihvataš li ti nadmetanje, a?— Uvek. Cime bi najviše< voleo? — odvrati Zapadnjak sa

neskrivenom ironijom. — Pesnicama? Ili rađe noževima? Prih- vatam svako oružje koje ti odgovara.

Mali Kojot se isceri. Izgledalo je kao da mu je pala n* pamet neka đavolija.

— Bez oružja — reče. — Ja neću da te ubijem. Jer, nama si još potreban živ. Ja ću se golim pesnicama boriti s tobom. Za jedan čas biće naš sledeći predah na putu. To će biti kraj jednog izvora s vodom. Slažeš li se da se tamo borimo jedan protiv drugog? Samo rukama i nogama?

Sejn nemarno klimnu glavom.

— Celim telom — odvrati. ^ Kako je kod tvog naroda uobičajeno. Ko pobedi, pripada mu Mesečeva Zraka.

— Juhuuu . . . — grmnu Apač i fcao da se unapred radova« sigurnoj pobedi.

Sejn nije gajio nikakve iluzije. Znao je da su Apači tvrdi borci koji ^ bore kao sami đavoli.

Bio je to neobičan način borbe. Neka mešavina pesničenja, borbe u ringu i dalekoistočnog karatea. Svi zahvati bili su doz­voljeni, a posebno je bilo opasno, ako borac protivnika dohvati nogom po licu, onda je obično gotovo.

Sejn je već mnoge Apače video koji su vladali ovom vešti- nom. Bio je siguran da će mu i Mali Kojot pokazati nekoliko trikova.

' k ' k ' k S E J N ' k ' k ' k

Poglavica je bio jak. To je Sejn već video. Imao je mišiće od gvožđa i žile od čelika.

Ali, pre svega, izgled na „pobedničku premiju” davao je Malom Kojotu posebnu volju za pobedu.

U njemu je rastao gnev i on potera svog čupavog mustanga brže.

Za manje od jednog časa, stigli su do izvora. Konji su bili napojeni, a Sejn je svojoj životinji otkopčao kolan i izvadio žva­le.

Indijanci se uopšte nisu brinuli o svojim mustanzima. To je bio njihov način. A i sa ženama nisu postupali bolje.

Mali Kojot je bio kraj vode i spremao se za borbu. Prvo je pio, onda oprao gornji deo tela, a onda ga nama/.ao rned- veđom mašću. Tako će Sejn imati muke da ga Sčepa.

Ali, nije došlo do borbe. U svakom slučaju ne do borbe iz­među Sejna i apačkog poglavice.

Zapadnjak je prvi otkrio te ljude. Iz početka ih je bilo pe­torica, a onda ih je sve više pridolazilo. Izgledalo je kao da su ovde čekali na Apače.

— Hola! Mali Kojote! — povika njihov vođa na i5i)anskom.— Jesi li povratio zlato, amigo?

Mali Kojot se i ne pomače. On je bio tako prepreden i pre­mazan svim mastima, da ga ništa nije moglo l:)r/,n i/biii.-itl iz ravnoteže. Sasvim lagano, okrete se ka onom Icoji nui se ob­ratio:

— Zašto pitaš, Sartonas?— Sta si rekao? Zašto pitam? Ti znaš dobrog Sarlonasa,

koga ljudi zovu lešinarom. Hoću nešto od tvoga piena. Recimo polovinu.

— A koliko misliš da ima?— Pa, mislim da ima sigurno pedeset hiljada ptv.osa. Kada

Fernando Bolivar pravi posao, onda to nikada nije mali posao. Jesarn li u pravu, Indijance?

Govorio je prezrivo, potcenjivački. Već reč „Indijančc” bila je izgovorena kao nešto pogrdno, i sigurno je tako i bilo.

Mali Kojot ostade sasvim miran.— Koja ti je to ptica otpevala, lešinaru?Sartonas se nasmeja glasno. Izgledalo je to kao da jo od

srca. Covek bi morao biti dobar poznavalac ljudi da bi raspoz- nao istinu.

— Ti si jedan šaljivko, Indijanče — povika ovaj zatim. — Onda, možemo li da se složimo? Poklanjaš li mi moj deo?

— Naravno, lešinaru — odvrati Mali Kojot mirno. — Ti si jači od mene. Ti imaš desetoricu ljudi. Ja imam samo sedmoricu koji su spremni da se bore za mene.

»

•kirir S E J N -k ir ir

— A gringo? On ne pripada tebi? I ko je ta mala mučača? i: ';leda' kao Apačkinja, ali, mogla bi da bude i kći našeg pre­li !i;snog naroda ... Sta je, golubice? Zar ne bi volela da me malo otpratiš? Ja živim u jednoj lepoj kući usred brda. Tamo

jedno jezero u kome možeš da se kupaš. I svaki dan ću te lu'.'.niti najiDoljim dakonijama. Dok jednog dana ne budeš toliko (lobela da mi se stvarno dopadneš. No, mučača? Sta kažeš na to?

Sejn, koji je stajao kraj svog konja, položio je desnicu na kundak svoje „vinčesterke”.

— Ona pripada meni, Sartonase — objasni mu mirno. — Ona je moja nevesta. Je li to dovoljno?

Sartonas se zamišljeno zagleda u Zapadnjaka. Ipak, na nje- ).;ovom širokom, bradatom licu još uvek je ostao prijateljski iz-I 'a Z .

— Ko si ti, gringo? Ti si đavolski odvažan, hombre.— Ja sam Sejn.Rekao je to najnemarnije što se moglo. I Sartonas ponovo

prasnu u smeh koji se orio.Onda sasvim iznenada nastade pakao.Sejn je stim računao. On nije Sartonasa ni delića sekunde

iiipuštao iz vida, i to je bilo dobrp.Sartonas ni u kom slučaju 'nije nameravao da se zadovolji

:::i polovinom zlata. A on je hteo da ima i devojku. Zbog toga je bilo unapred jasno da će se boriti.

Sasvim nenadano, dok se još glasno smejao, izvukao je puš- i:u iz futrole na sedlu i opalio kao sumanut.

Sejn ga jednim jedinim metkom obori iz sedla. Banditski vođa pade kriknuvši, a njegov konj pojuri odatle kao da ga (.¡une hiljade đavola.

Zapadnjak nastavi munjevito da puca. Stajao je lako pog­nut, sa ,,vinčesterkom” oslonjenom o kuk.

Bandoljerosi počeše divlje da viču. Konji se propeše i zba- ciše ih. L judi su kleli i istovremeno zazivali sve meksičke svece u pomoć.

Indijanci, okupljeni oko Malog Kojota, ispustiše takođe boj­ni poklič i počeše mahnito da se bore.

Posle nekoliko minuta, ponovo je zavladala tišina. Banditi koji su još živeli, hvatali su maglu. Polovina ih je ležala na tvrdom tlu. Neki su bili mrtvi, a dvojica su još živela.

I Sartonas, čovek koga su zvali „lešinar”, ležao je još ste- njući, razrogačenih očiju. Sejn ga nije tako teško ranio da bi zbog toga umro.

Sa parajućim krikom, jurnu Mali Kojot na ranjenika. U ruci Apača zablistao je nož.

Bio je to nož za skalpiranje. Sejn je poznavao taj jezivi ia-

★ ★ ★ se J/V-*-*-*

strument, koji je bio toliko oštar, da je bio dovoljan lagani pri­tisak da se čoveku ždere koža.

Mali Kojot je hteo da skalpira Sartonasa. Naživo.Bandit užasnuto vrisnu. Nož sevnu. Apač je režao kao pu­

ma.U jednom skoku, našao se Sejn na tom mestu. On uhvati

zglavkove Apača i okrete ga oko sebe.— Dijabolo! — prosikta poglavica. — Šta hoćeš ti, hombre?Otimao se iz Sejnovog stiska i to mu je dosta lako uspelo,

jer se prethodno bio namazao za borbu.Lice nm se izobličilo, kada je jurnuo napred, želeći da za-

rije sečivo u Zapadnjaka.Šejn ga snažno i nemilosrdno udari obema pesnicama u ugao

vilice.Posle tog dvostrukog udarca, zavladala je konačno tišina.

Apači su s nevericom zurili dole u svog poglavicu, koji je le­žao kao mrtav.

Sejn priđe Sartonasu.— Ja ne ubijam ranjene neprijatelje, Sartona.se. — Ako si

u stanju, onda se gubi sa svojim prijateljem.Pri tom je pokazao na drugog ranjenika. Covi*k je seo i

U očima mu je zasvetlucala iskra nade.Sartonas kao da nije mogao sve to da shvati.— Zašto si to učinio, gringo?— Gubi se, ako možeš! — odseče Zapadnjak mi'zovoljno.

Okrete se i pogleda ponovo u Malog Kojota, koji je opcl počeo da se miče.

Lako posrćući, stade Apač na noge, ali se br/.o povratio iz ošamućenosti.

— Zašto si to uradio, Sejne? — upita prividno mirno. — Sartonas je sto puta zaslužio smrt.

— Ja sam ga ir>etkom izbacio iz sedla — odv-ati Zapad­njak hladno. — On, dakle, pripada meni. Mali Kojote. Ua/.umeš?

— On mora da umre! — zareža poglavica. — Ali, ti .sd u pravu. On pripada tebi, jer si ga ti smakao. Borimo se zaJ,o ne samo za Mesečevu Zraku, nego i za Sartonasa ,,lešinara”. I, što se mene tiče, i za njegovog prijatelja. Slažeš se?

Šejn klimnu glavom. Onda pruži svoju pušku Apačkinji i skide košulju. Hteo je da se bori golog gornjeg dela tela, kao Indijanac.

— Budi oprezan — prošapta Dijana. — On je snažan kao »edved i lukav kao kojot.

Sejn samo sleže ramenima i krenu.

Borba je mogla da počne.

★★★ S E J N -kirir

Mali Kojot je zaista bio izuzetan borac. I služio se svim sredstvima.

Udarao je pesnicama, otvorenim šakama, a često i brido­vima šaka. Vrteo se kroz vazduh i pokušavao uvek nanovo da nogama dokači Sejna po glavi.

Sejn je imao muke da se odupre takvom protivniku. Jed­nom ga je udarac nogom Malog Kojota pogodio ravno u sto­mak, i imao je utisak da će ispovratiti ceo doručak koji je još pre četiri časa pojeo.

Taj tip je zaista bio podmukao kao tigar, lukav kao stari kojot, i jak kao medved. I nije imao ni najmanji osećaj^za fer borbu. Šutirao se, udarao, grebao, ujedao, ne štedeći nijedan deo protivnikovog tela.

Jednom je morao Šejn obema rukama da pritisne donji deo lela. Bol mu je sevao kroz ■ trbuh kao plamen, a mozgu kao da mu je eksplodiralo buse baruta. Jedva da je i primetio da je posrnuo napred, i da je ostavio glavu nezaštićenu pred sle- dećim podmuklim napadom A pač^

Negde u podsvesti, začuo je Dij'anin opominjući krik.U istom trenutku, počeo je ponovo da se brani.

Shvatio je smrtnu, opasnost^ u kojoj se nalazi, i zaboravio na bolove.

Obuzeo ga je hladan,gnev, i on se baci u stranu kada je Apač hteo da se obruši na njega kao orao na svoj plen.

Mali Kojot pojuri u prazno. Prošlo je dve-tri sekunde dok je ponovo bio na nogama. I taj delić vremena bio je Zapadnja­ku dovoljan.

Odbranio se i mogao je konačno sam da pređe u napad.

I tada je održao lekciju Malom Kojotu. Borio se tvrdo i bes­kompromisno. I pri tom, bez ikakvih prljavih trikova. Tako nešto jednostavno nije odgovaralo njegovom karakteru.

Oborio je Malog Kojota na tlo.

Zavladala je duboka tišina, kada se apački poglavica ispru­žio nepomičan po vreloj zemlji.

Na obronku, Sartonas se podigao u sedeći položaj i zurio s nevericom.

— To je bio posao, hombre — zakrešta kao gavran. — Jed­va da sam slutio da će se tako nešto dogoditi. Pripadaš li ti zais­ta Bolivarovoj armiji?

Sejn se cerio.

— Ko postavlja glupa pitanja dobij a i glupe odgovore, hombre. Ja sam ti pružio šansu, Sartonase. Gubi se konačno! Nes- tam!

41

'★ ★ ★ S E JA /* * *

Meksikanac ne reče niSta više. S naporom se osloni na no­ge. Nedaleko od njega, stajao je njegov konj. Posrtao je ka ži­votinji i uzbatrgao se u sedlo.

Pre nego što je odjahao, okrenuo se još jednom ka Zapad­njaku.

— Do viđenja, mučačo. Siguran sam da ćemo se još vide ti.Konj zakasa. Sartonas se presamitio u sedlu kao starac. Pred

njim je bilo teško jahanje.Mali Kojot se pomaće, i probudi iz nesvestice. I on je video

kako r>artonas jaše odatle i lice mu se iskrivi.— Ti si glupak, Sejne — reče. — Lešinara moraš ubiti,

hombre. On ne zaslužuje da živi.— A kojoti? — upita Zapadnjak.Mladi poglavica se zgrči. Sejnova primedba mu se uopšte ni­

je dopala. Bila mu je jasna.— Idi do đavola! — zareža.Nežna Apačkinja priđe Zapadnjaku. Stala jc tik uz njega

i priljubila mu se. Nasmešila mu se i poljubila ga u usta.— Visoki ćoveče — prošaputa. — Sada pripadam tebi. Ta­

ko treba da ostane. Zauvek . . .

Sejn ne reče ništa na to. Preko Dijanine glavo glodao je Malog Kojota u oči. Ono što je tamo ugledao, reklo mu je sve. Bila je to smrtna presuda.

Ali, Apač će pustiti da prođe izvesno vreme dotle. I to je Sejn shvatio. Isprva će biti miran, jer ako bi sada udario, iz­gubio bi obraz pred svojim ljudima.

Poglavica će zato strpljivo čekati na svoju Šansu. Bilo je sigurno da će je jednog dana steći. Možda već sutra, kada stig­nu na Hacijendu lavova.

Jedno tajanstveno i preteće ime, pri čijem se spominjaju

i hrabri Meksikanci krste.

Sta je zaista s tom hacijendom?

Sta Sejna i Apačkinju tamo čeka?

I kakav je čovek taj Fernando Bolivar? Kako će on reago- vati kad mu mlada Apačkinja bude rekla zašto je dogla?

Razume se, ona je imala moralno pravo na jedan deo nas-

ledstva. Ali, bilo je vrlo sumnjivo da li će posle toliko godina

to moći i da dobije.

Njena jedina mogućnost bila je borba.

I Sejn je znao da će upotrebiti sva sredstva da pobedi.

L judi su je zvali Nežna Apačkinja.

A bila je tigrica . . .

*2

★★-A- S E J N ★★★

VI

Uveče, tik pred sumrak, ugleda Zapadnjak cilj.Bio je to impozantan pogled. *Više tvrđava nego hacijenda.Ponosite, belo okrečene zgrade ležale su na jednoj okrug­

loj uzvišici usred široke doline, a ta dolina bila je sa svih stra­na oivičena okomitim stenovitim liticama.

To je, dakle, bio carstvo Fernanda Bolivara.Belo okrečeni zidovi dobili su krvavocrveni odsjaj zalazećeg

sunca. Jedan zavojiti put vodio je uzbrdo i završavao se pred masivnom kapijom, oivičenom sa dva stražarska tornja. Od tih tornjeva, počinjale su palisade sa galerijama sa kojih se celo /danje sa lakđćom moglo braniti.

Hacijenda lavova. Bolje bi joj odgovarao naziv Tvrđava la­vova senu Sejnu kroz glavu.

Bio je to pravi grad,v kakve je Šejn nekada viđao na slika­ma iz stare Evrope.

Ova građevina morala je poticati još iz vremena španskih osvajača. Po ćelom rasporedu, Sejn je uvideo da je ovde pre mnogo stoleća morala biti podignuta utvrda iz 1 iojs SG mogiS kontrolisati i braniti okolina. Mnogo toga je bilo obnovljeno, ali, :.'tari stil građenja se nije mogao prevideti.

Dijana je jahala tik uz bok Zapadnjaku dok su se penjali za­vojitom stazom.

— Udara mi srce — reče tiho. — Ne znam više šta treba da činim.

— Da čekaš — odvrati još tiše Sejn. — Ne čini samo ništa nepromišljeno.

Stigli su do velike kapije. Njena krila su bila načinjena od .snažnih balvana, okovanih gvozdenim šipkama.

Tornjevi levo i desno od kapije bili su prekriveni kalajnim pločama, i na njima su stajali stražari.

Začule su se komande. Cela atmosfera podsećala je Zapad­njaka na vojne tvrđave u Anzoni.

Glasan signal trubom pozva jahače. Velika kapija se rastvo­ri. Skoro bešumno, tek uz laku škripu, razdvojiše se velika krila.

Unutra je bilo zaista kao u pravoj tvrđavi. Zidovi i zgrade zatvarali su jedno kvadratno dvorište. Usred tog dvorišta stajao je jarbol n̂ a kome je visila plava zastava, mreškajući se pod bla- i’im vetričem. Na plavoj podlozi, videla se žuta lavlja glava.

Bio je to lav sa ponosnom grivom, dakle, nikakva puma niti planinski lav, već pravi afrički lav, koga su ljudi ovde mogli poznavati samo iz knjiga.

Sejn i Dijana su usred grupa Apača ujahali na veliku ka-

13

•k'k'k S e j n -ir-kir

piju. Na zapadu je sunce bilo još jedva za širinu dlana nad ho­rizontom. Spuštala se tama. Kao i uvek, prelaz iz dana u noć bio je kratak.

Negde je neko opet zatrubio.Zatim je nastala tišina.Šejn, Dijana i Apači zaustavili su se pred širokim stepeniš­

tem, koje se uzdizalo prema glavnoj zgradi. Stepenice su bile od najboljeg mramora. Kameni kipovi uzdizali su se u večer­njem rumenilu.

Ličilo je to na palatu nekog kralja ili bar guvernera.Propraćen znakom trube, izađe jedan muškarac na veliku

terasu. Bio je odeven u tamno. Izgledao je jednostavno, ali zna­ci bogatstva nisu se mogli prevideti.

Sejn je odmah znao da je ugledao čoveka koga jo tražio. To nije mogao da bude niko drugi do Fernando Bolivar.

Bio je to muškarac od pedeset godina. Uzani brčići ocrta­vali su mu gornju usnu. Imao je suvonjavo lice, a plavo oči bile EU mu hladne i zamišljene.

Simpatičan čovek, pomisli Zapadnjak. Ali, mogao bih se i razočarati.

Njihovi se pogledi ukrstiše. Blagi osmejak zaigrao je na usna­ma Meksikanca.

Osmejak je izgledao podrugljiv, ali u takvom tumačenju greška nije bila isključena.

Šejn je shvatio da se on ovde suprotstavlja jednom čoveku koga ni u kom slučaju ne sme potceniti.

— Buenos dias — pozdravi muškarac. — Dobro došli u ila- cijendu lavova, senjor i senjorita. Ili moram da vas oslovim sa „senjora”?

Bio je besprekomo uglađen. Pravi hidalgo. Pravi naslodnik španskih plemića.

— Mi nismo venčani — objasni Sejn. — Ona se zove senjo­rita Dijana, a ja Šejn.

Meksikanac se lako nakloni.— Vrlo sam srečan, mister Sejne. Senjorita izgleda kao In­

dijanka. Kao Apačkmja, rekao bih.On svoje ime još nije pomenuo. Cim je Šejn to pomislio,

Meksikanac dodade brzo.

— Oprostite na mojoj neučtivosti. Ja sam Fernando Boli­var, vlasnik ove hacijende. Sreća za nas, senjor Sejne, što ste se pridružili mojim Indijancima. Bez vaše pomoći, ne bi smo uspeli da vratimo naše zlato.

Šejn je bio zapanjen. Ovaj prepredeni tip gore, na vrhu ste­peništa, izgleda da je veoma mnogo znao. Izgleda da su mu nje­gove uhode već sve dojavile.

44

★★★S E J N ★★★

Bilo mi je zadovoljstvo — odvrati Zapadnjak kurtoazno, i vinu se iz sedla.

Dijana je sledila njegov primer i takođe sjahala.Fernando Bolivar se smeškao dobroćudno. On načini pok­

ret dobrodošlice ka oboma i reče.— Oprostite mi ponovo na mojoj nemarnosti. Ali, ja sam

sasvim zaboravio da vas pozovem u kuću.Šejn i Apačkinja popeše se stepenicama. Poslužitelji u cr­

venoj livreji uvede ih u kuću i sve se odvijalo kao da je već davno bilo isplanirano.

Docnije su sedeli zajedno u jednoj svežoj dvorani. Svetilj- ke su gorele. Kroz otvoreni prozor strujao je unutra hladnjikav večernji vazduh. Veliki sto bio je pokriven mnogim dakonija­ma. Pribor za jelo bio je od srebra. Porcelan je bio od najskup­ljih koje je Sejn ikada video.

U pročelju stola sedeo je Fernando Bolivar. Malo-malo, pa bi njegov pogled prešao po devojci. Sejn se podseti na Boliva- rovo pitanje odmah po njihovom dolasku: ,,Izgleda kao Apački­nja”. Niko od njih dvoje nije mu na to polupitanje, polukonsta- laciju odgovorio. A i on Se o tome nije dalje raspitivao. Šejnu sinu da taj čovek zaista zna veoma, veoma mnogo.

Razgovarali su o beznačajnim stvarima. Sejn se^čudio miru i opuštenosti hacijendera. Zaš^o, do đavola, neće da pređe na pra­vu temu? Njega je ipak moralo interesovati odakle Šejn dolazi i zašto je ovamo došao s Apačkinjom.

Ali, Fernando Bolivar se nije žurio. Postupao je sa Šejnom i Apačkinjom kao sa dobrim, starim poznanicima. Sve kao da se samo po sebi podrazumevalo.

Stvarnost je izgledala drukčije.Fernando Bolivar je čekao, vrebao. Smeškajući se, očeki­

vao je da se ovi uzbude.Trebalo je da Šejn izgubi živce, da mu pokaže svoju slabu

tačku. Ali, Sejn mu nije pružao to zadovoljsfvo. On je ostajao i dalje učtiv, i sedeo je zatvorenog pogleda na licu.

Hacijendero postade vidljivo nemiran.Smešak na njegovom licu počeo je da se gubi, i uskoro je

ostala samo jedna sleđena maska.I tada on reče uzbuđenim glasom.— Čudno je kako nas je slučaj usmerio jednog ka drugom,

Sejne. Ja sam na ovaj dan već dugo čekao. Znao sam da će me jednog dana prošlost sustići.

Bili su sami u prostoriji. Šejn i Dijana se pogledaše.

— I kakvo je vaše stanovište preina toj stvari? — upita Za­padnjak. — Jeste li spremni da ustupite Dijani ono što joj pri­pada?

43

★★★S E J N ★★★

Femando Bolivar vistade i poče tamo-amo da korača. Ruke je prekrstio na leđima, a njegovo markantno lice bilo je zamiš­ljeno.

— Vi ste oboje inteligentni — odvrati on polako. — Sigurno nijednom od vas ne bi bilo teško da zamisli sebe u mojoj situa­ciji. Jasno je da bih ovaj posed rado zadržao. To se sasvim mo­že razumeti. Koji bi čovek rado prepustio ono što je u toku mnogih godina mukotrpno izgradio. Očigledno, teško mogu da se odlučim S jedne strane, ja vas imam oboje čvrsto u -u- kama. Jedna moja naredba, i vi biste bili izgubljeni.

Pogledao je čvrsto Zapadnjaka u oči. Očekivao je neki nje­gov odgovor, neku primedbu.

— Zašto to ne učinite? — odvrati Sejn mimo. To bi moglo sve vaše probleme jednim udarcem da reši.

— Da, zašto to ne bih učinio — promrlja Fernando Boli­var. — Mogao bih sad besramno da vas lažem i da vam ])ričam kako sam ja jedan častan čovek. Ali, stvari ne stoje lako i vi ste sigurno to već saznali. Ja sam neka vrsta vuka u jugnje- ćoj koži. Ja sam od Hacijende lavova načinio gnezdo pljačkaša. Samo tako sam video šansu da postanem veći i jači. Kada je pre oko osamnaest godina moj bratanac Romano ncstuo bc/, tra­ga, preuzeo sam njegov posed, jer nikakav drugi srodnik nije više postojao. Vrlo brzo sam uvideo koliko je teško ?.ivi>1i samo ođ gajenja stoke, a vremena su postajala sve teža i loža, jer je tri godine uzastopce vladala velika suša. Tražio sam zato dru­ge mogućnosti da dođem do novca. I vremenom jo llncijonda lavova postala eldorado bandoljerosa. Ljudi su u mođiivromonu sve saznali i raširile su se ružne prige. Prirodno da jo većina njih preterana.

Ali, kakve vam to besmislice govorim! Ne radi so o proš­losti. Radi se o budućnosti. O našoj zajedničkoj budućno.sti.

Hacijendero je bivao Zapadnjaku sve simpatičniji. On jc bio bandit, ali očevidno nije bio nikakvo beskrupulozno đuHro, već muškarac, s kojim se moglo razgovarati.

Ili je i sve to samo bio blef?

Nije li Fernando Bolivar zapravo ipak svim mastima pre­mazan pasji sin, koji hoće Sejna i Dijanu žedne da prevode pre­ko vode?

Sejn nije imao drugog izbora do da sačeka.

I zato primeti mirno.

— Ja sam zadivljen da ste tako dobro o nama obavešteni, senjor Bolivara. Sigurno ste već pre dosta vremena saznali za Dijanino postojanje?

Fernando Bolivar klimnu glavom.

46

★★★S E J N

— Ja sam to saznao dosta brzo, pošto, je moj bratanac Ro-mano nestao. Indijanci su mi ispričali o smrtonosnoj borbi izme­đu Romana i izvesnog mladog poglavice. Saznao sam i celu pri­ču o Romanovoj ljubavi i njenoj smrti. Od početka sam raču­nao s tim, da je Romane iza sebe mogao ostaviti testament, a In ­dijanci su mi takođe ispričali i o Starom Orlu, vraču, koji je živeo u brdima Cirikava sa mladom Apačkinjom, koju je zvao Mesečeva Zraka. Pre nekoliko dana poslao mi je Mali Kojot jednog svog ratnika sa porukom o vašoj borbi protiv ljudi iz ,,Vels Fargoa”. Izvestio me je i o Apačkinji koja se s vama na­lazi na putu prema jugu. U tom trenutku, osetio sam šta je po-sredi. I zaista je bilo tako. Prošlost je ponovo oživela. I moraosam s tim da se suočim.

Rekao je sve to vrlo smireno i bez najmanjeg traga gorčine. Bio je čovek koji je znao da se suoči sa činjenicama, da bude spreman na njih i da učini najbolje.

Naravno, u Sejnu se već duže vremena rodila druga misao, ali, on nije dozvolio da se to primeti.

— I kako vi sve to sebi predstavljate? — upita.Hacijendero pogleda Dijanu.— Mi smo rođaci — odgovori. — Pretpostavljam da neće3

imati ništa protiv, ako te zovem po tvom imenu, Dijana . . .Poslednjoj reči dao je upitni akcenat i devojka se nasmeši

na svoj nežan način.— Dijana ili Mesečeva Zraka. — Odgovori. — Izaberi ime,

koje ti se najviše sviđa, Fernando Bolivare. Ili bi ti bilo milije da te'zovem stricem?

— Za božju volju! Izgledao bih sebi kao neki starac. Budi­mo dobri prijatelji. Važi?

Obišao je oko stola, zastao iza njene stolice i nagnuo se ka njoj. Ruke su mu ležale na njenim ramenima, a usne tražile njene obraze.

Dijana se osmehnu kad je on poljubi.

— Čudno — primeti tiho. — Ja sam sebi sve ovo sasvim drukčije predstavljala. Pomislila sam da ću morati da se borim za svoje nasledstvo. Zahvaljujem ti što si tako uviđavan.

— Vidim da se razumemo — odvrati Bolivar sa spoljnom mirnoćom. — Imaš li ti testament ili nekakav dokument od tvog pokojnog oca?

— Testament — nasmeši se devojka. — Ali, ja sam mišlje­nja da 0 pojedinostima možemo i kasnije razgovarati. Kad bihi tražila svoje pravo, u osnovi se uopšte ništa ne bi promenilo. Ti bi i dalje ostao ovde upravnik, jer ja nemam blagog pojma, kako se ovo ogromno imanje može voditi. I ja se osećam kao

♦7

tvoja kći koja 6e jednog dana sve preuzeti. Je li to zadovolja­vajući predlog, Fernando?

— Vrlo dobro — preo je on. — Siguran sam da ćemo se razumeti, Dijana. Ti si isto toliko mudra, ako što je bio i F».o- mano.

On je poljubi u oba obraza i Šejn shvati da hacijendera obu­zima jedno pritajeno uzbuđenje. Taj dobro stojeći muškarac se garantovano neće ponašati prema mladoj Apačkinji kao prema kćeri. Sasvim suprotno, on je pokazivao izvesnu napetost, i Sejn se pitao kako će devojka reagovati.

Kako sé uopšte stvarno razvijala ova stvar? Da nije sve ovo samo smrtonosna igra sakrivenim kartama? Nema li ovde sva­ko svoje pKJsebne misli koje u sasvim određenom pravcu vode?

Bolivarove ruke još su uvek ležale na ramenima Apačkinje. Pod svojim tankim, fino izvajanim prstima, on je bez sumnje već osetio da ona pod svojom tankom kožnom odećom nema niš­ta više sem sopstvene kože.

Vladao se posednički. Izgledalo je potpuno tako, kao da Apačkinju već smatra sopstvenim vlasništvom.

Šejn oseti kako se u njemu budi gnev, ali je spol ja ostao potpuno miran.

Hacijendero ga pogleda zamišljeno.— A vi,' senjor Sejne? Kako vi sebi zamišljate budućnost?— Ja mislim da sam zaslužio nekakav udeo. Pomogao sam

da vratite dvesta hiljada zlatnih meksikanskih pezosa, a pred „Vels Fargoom” ću i dalje figurirati kao glavni vinovnik toga. Zbog toga sam mišljenja da mi za to pripada izvesno obešteće­nje, jer me još mnogo neprijatnosti očekuju. Sigurno ste u to­me i vi saglasni sa mnom, senjor.

Fernando Bolivar zavrte glavom. Još uvek se smeškao, ali u njegovim očima više nije bilo ni traga prijateljstva. One su sada bile tvrde i po prvi put Sejn shvati da pređašnje don Fer- nandovo držanje nije bilo ništa drugo nego maska.

Pa, i njegovo držanje prema Apačkinji bilo je samo hladna računica. Postigao je tačno ono što je želeo. Njega je zanimala samo njena lepota.

Sve je to Šejn shvatio u deliću sekunde, pogledavši Fernan­da Bolivara u oči.

— Ja nisam mišljenja da ste zaslužili nagradu, Sejne — re­če Meksikanac. — Moji Apači su mi tok prepada tačno opisali. Vi skoro da niste ni učestvovali u tome, amigo. Niste ni jedan pucanj opalili. I to dokazuje da bi Mali Kojot obavio stvari i bez vas. Žar se ne slažete sa mnom?

— Vi ste izuzetno oštroumni — primeti Zapadnjak sa ne- Bkrivenom ironijom. — Dobro, ja nisam pucao. Ali, bio sam ta­

★★★S e j n ★★★

mo i agenti „Vels Fargoa” su me prepoznali. Po svim izgledi­ma, Mali Kojot me je u toj đavolskoj situaciji dobro iskoristio.I zbog toga mislim da mi pripada odšteta.

Bolivar ponovo zavrte glavom.— Žao mi je, Sejne. Ali, ja ne mogu ni jedan jedini pezos

da vam ustupim. Taj mi je novac sav potreban. Dobićemo još jednu isporuku oružja od „Vels Fargoa” i onda ćemo imati do­voljno da naoružamo jednu malu armiju. Veoma mnogo je u igri, senjor. Morate za to imati razumevanja.

Sejn se naže unazad. Držao je punu čašu tekile u desnoj ruci i srkutao polako oštro piće.

— Imate li želju da zasednete na predsedničku stolicu, Bo­livaru? — upita sarkastično. — Ja bih na vašem mestu bio malo uzdržaniji. Ko za zvezdama poseže, može lako da izgori.

— Prepustite meni moje brige, Sejne. A ja vama nudim protivpredlog. Time možete dobro zaraditi. To je đavolski po­sao, ali, ja sam uveren u to da ste u stanju da ga izvedete.

— A ako mi se to ne bi dopalo?Bolivar sleže ramenima.— Bilo bi to loše po vas, Sejne.— Kako to treba da razumem?— Vrlo jednostavno. Vi ste došljak, i u međuvremenu ste

saznali dovoljno da biste mogli postati opasni za nas. Zbog to­ga vas moram cjržati čvrsto najmanje dotle, dok ne postignem svoj cilj. Ali, rizično je i nerazumno takvog čoveka, kao što ste vi, ostaviti naoružanog, pa mi zato preostaje samo jedna moguć­nost. Razumete, senjor?

Pitao je to s osmehom i tek sad je Zapadnjak potpuno shva­tio sa kakvim prevejanim pokvarenjakom ima posla.

Ali, on nije nameravao da mu tu stvar učini toliko lakom.— Vi ste nitkov, Bolivare — reče suvo i položi ruku na

dršku revolvera. — I veoma ste dobro ovo zamislili. Ipak, niste mislili na sve. Na primer, mogao bih vas iz mesta ustreliti.

Bolivar, smešeći se, odmahnu rukom.— To ne verujem, senjor ^ odvrati učtivo kao i ranije. —

Ja, naime, pripadam ljudima koji ništa ne prepuštaju slučaju. Promaklo vam je šta se upravo događa. Zato rade ne poku­šavajte da izvučete revolver. Mogao bi vam to biti poslednji pok­ret u životu. Okrenite se polako i pogledajte iza sebe.

Sejn ga posluša. Zbog onoga što je video ote mu se psovka. Iza njega, iz drvetom obloženog zida virila je cev jedne puške, a kraj nje se raspoznavao deo tamnoputog lica.

— To je Santijago — objasni Bolivar. — Jedan od mojih najboljih strelaca. Možete zahvaliti sreći da niste povukli re­volver, senjor Sejne. Santijago bi vas.tačno pogodio u vrat. On još nikada nije promašio cili.

4 S «Jn 33 49

★★★S E J N ★★★

Sejn odmače ruku od drške oružja. Polako ponovo uhvati čašu sa tekilom, misleći pri tom na to da cev Santijagove puš­ke i dalje nišani u njegov potiljak.

— Vi zaista mislite na sve, Bolivare — primeti sa prizna­njem. — Dobro je to znati.

— I ne zaboraviti, Sejne. To je najbolji savet koji vam mogu d a ti. . . Kako u međuvremenu stoji sa mojim predlogom, senjor? Jeste li spremni još jednom da o njemu razmislite?

Zapadnjak se više iskezi nego nasmeši. Njegov položaj uopšte mu se nije sviđao, ali, morao je dobro da pazi da ne bi dobio kuglu u potiljak.

Ovaj put je izvukao kraći kraj. Mogao je samo da traži najbolji izlaz iz situacije.

— I o čemu se radi? —r upita.— „Vels Fargo” će uskoro ponovo da izliferuje oružje —

objasni hacijendero. — Ovaj put se, naravno, ne mogu poslu­žiti istim trikom. Zbog toga sam nešto drugo smislio. Potreban mi je jedan čovek da se pobrine za to da ,,Vels Fargo” nikada ovde ne isporuči oružje .. . Razumete li šta mislim?

Zapadnjak blago klimnu glavom.— A vi ne mislite da bi i kompanija mogla da mućne gla­

vom, Bolivare? Kod „Vels Fargoa’’ ne sede glupači. To ja prok­leto dobro znam. Bolje nego iko d rug i.. . Na vašem mestu, bio bih veoma oprezan. Najmanja greška mogla bi da vam slomi je vrat. Ne smete te ljude potcenjivati.

Hacijendero odmahnu prezrivo rukom. U njemu su bili sa­držani sav njegov ponos, sva njegova prepotencija.

— Ja mislim na sve, Sejne — odvrati oštro. — Vaša upo­zorenja možete sebi da prištedite . . . Vi ste, dakle, spremni da radite za mene?

— Ne ostaje mi nikakva druga mogućnost.— Vrlo razumno od vas, prijatelju moj. Ja sam od početka

znao da je mudrost prednost vašeg karaktera. To mi se dopada na vama.

Za Zapadnjakova shvatanja on je sad prokleto mnogo pri­čao, ali Šejn ga je pustio. Bolivar je izgovorio još gomilu ma­nje ili više nepotrebnih reči i Zapadnjak jedva da ga je i slu­šao. Tek kad je hacijendero počeo da govori o plaćanju, Sejn po­novo obrati na njega pažnju.

— Sto hiljada zlatnih pezosa — izgovori Bolivar uozbiljeno.— Dajem vam svoju , reč, svoju časnu reč, Sejne. Cim ostvarim svoje želje ni vi nećete zažaliti.

— A kako izgleda taj cilj? — upita Zapadnjak mimo.

U sebi se smeškao. U njegovim očima Bolivar je bio jedan od onih prokletih luđaka, koji uvek iznova u Meksiku pokuša­

50

'k'k'k S E J N ir-k*

vaju da se na tud račun vinu do zvezda. Bio je pohlepan za zla­tom, moći i slavom. I bio je spreman da za ostvarenje svojih že­lja bezosećajno žrtvuje bezbrojne ljudske živote.

Fernando Bolivar ga pogleda ozbiljno.— Ja tačno znam šta vi sada mislite, Sejne — reče pomalo

prekorno. — Ali, vi grešite. Ja ni u kom slučaju nisam vetrogo- nja, avanturista i hazarder. Ne spremam takođe nikakvu šlepu pobunu. Ne, prijatelju moj. Ja ne želim stolicu predsednika. Porfirio Dijaz je suviše jak, da bi ga čovek oborio.

— Jeste li sasvim sigurni? — podrugnu se Sejn. — Lerdo de Tehada još nije obustavio borbu kako čujem.

— Tehada je luđak! — povika Bolivar povišenim glasom.— Ali, vi ste u pravu, Sejne. Taj čovek je još uvek opasan. Spre­ma se za nov veliki udarac protiv vlade. lioće svom snagom da udari na Dijaza.

Zapadnjak je polako naslućivao uzajamnu vezu. Ali, pustio je Bolivara da govori dalje, ne postavljajući mu međupitanja. Hacijendero je očevidno s tim računao, i napravio pauzu. Poš­to je Zapadnjak ćutao, on nastavi.

— Pred.sednik je dosta zabrinut. U svim provincijama se ku- va. A Tehada i njegovi još podstiču to. I što je najgore, sluti se da i guverner Sonore uzima učešće u zaveri. Zbog toga me je predsednik zamolio za moju pomoć. On zna da sam ja veoma uticajan čovek i da mogu veoma mnogo da učinim za njega.

Sada se Sejn široko isceri.— Interesantno — reče. — Zaista veoma interesantno. To

ste vi sebi veoma dobro zamislili. Na taj način vi biste hteli da zasednete na guvernerovo mesto.

— To je kleveta! — prosikta Bolivar. — Ja se borim samo za dobrobit republike. To nije nečasno.

Zapadnjak odmahnu rukom. Nije imao volje da se o toj temi nateže sa Bolivarom.

Jedno je u svakom slučaju bila tačno. Predsednik Porfirio Dijaz nije birao puteve ni načine da svoju moć izgradi i učvrsti od kako je oborio prethodnog predsednika Lerda de Tehadu. I nije samo jednom sklapao savez sa nitkovima kao što je Fernan­do Bolivar.

Bolivar će tim putem doći do novca i časti, a on, Šejn, tre­balo bi da mu pomogne pri tome.

— No dobro — promrmlja Zapadnjak, misleći pri tom na pušku koja je ciljala u njegov potiljak. — Nisam raspoložen da se s vama prepirerri o političkoj situaciji u ovoj zem lji. . . Vi ste mi predložili jedan posao, Bolivare. I ja sam prisiljen da ga prihvatim. Zar se vi zaista ne bojite da bih mogao da vas iz­dam?

M

★ ★ ★ S E J A / - * * *

— A kako vi to sebi zamišljate? — cinično se nasmeši Bo­livar. U ovom trenutku „Vels Fargo'’ vam je svugde za petama kao đavo za jednom dušom. U očima kompanije vi ste onaj koji je u Apač Džankšnu opljačkao pedeset hiljada dolara. A drže vas čak i za vođu bande koja je izvršila prepad na transport zlata kompanije, i pri tom ustrelila njihova dva čoveka. Slede- ćih sedmica ste jedino ovde u Meksiko donekle sigurni. U Drža­ve ne možete nazad. To bi za vas bila sigurna propast. A ovde, u Meksiku, ste samo uslovno u sigurnosti. Naime, toliko dugo, dok ja držim svoju ruku nad vama . . . Je li vam sada sinulo?

Sejn klimnu glavom.Taj prokleti kučkin sin ga drži u šahu.— Razgovarajmo o pojedinostima! — procedi.Fernando Bolivar otvori usta da nešto kaže, ali, odmah

umuče.Otvorila su se vrata. Velika dvokrilna vrata, koja su vodila

iz hola u ovu prostoriju.Sejn je sedeo tako da je imao pogled na njih. Ali, mogao

je da posmatra i Fernanda Bolivara. I bio je zapanjen reakcijom tog čoveka, koji je malopre Još bio tako samouveren.

Hacijendero se pokloni ka vratima i reče svečano.— Budite pozdravljeni, don Simone de Prado!U vratima je stajala jedna visoka prilika. Jedan starac koji

Je zračio autoritetom koji i Zapadnjak jedva da je ikad osetio.I nehotice, on zadrža dah . ..

vnPo ćelom svom izgledu, bio je to izuzetan čovek.Nosio je crvenu jaknu uniforme sa zlatnim širitima i resa­

ma, a na grudima su mu se sijali bezbrojni ordeni.Stajao je uspravan i odlučan. Celo njegovo dražnje zračilo

je izuzetnom čvrstinom i gipkošću, iako je po Zapadnjakovoj proceni morao imati sigurno osamdeset godina.

Potpuno bela kosa srebrno se presijavala pod svetiljkama. U svetloplavim očima prepoznao je Sejn pogled ratobornog lava.

Izgledalo je kao da je on ovde gospodar. Pravi gospodar. Sejn je čak u to sve više bio uveren. Sve je govorilo u prilog tome.

Don Simon de Prado — tako ga je oslovio Bolivar.

To nije bilo nekakvo obično ime. Bilo je to ime koje se jed­va ioš čulo u Meksiku. Ali, znalo se već najmanje dvesta go- •dina. De Pradosi su bili stara porodica. A ovaj muškarac u sjaj­noj generalskoj uniformi pripadao je njoj.

52

★★★ S E J N 'k'kir

Fernando Bolivar stajao je još uvek ponizno.General kao da nije obraćao pažnju na njega. Gledao je

samo Sejna.— Pozdravljam vas, Amerikano — reče gordo. — Vi ste

zaista pravi čovek za nas. Vi ćete nam, dakle, pomoći. To je dobro.

Mora da je spolja prislu.škivao. Inače ne bi bio obavešten tako dobro.

Zapadnjak razvuče lice u tigrovski osmeh.-— Don Simone de Prado — reče hladno — izgleda mi da

me smatrate velikom markom, čovekom kome ništa nije ne­moguće. U očima svih ljudi ovde, kao da sam neki nepobedivi vitez. Time sam zaista počašćen, ali, bojim se, da se precenjuju moje sppsobnosti. A takođe i moje mogućnosti.

— Ja sam već često slušao o vama, Sejne. Vi niste prvi putu Meksiku. Od vas se već mnogim ljudima presecao dah. I viste više uradili, nego što je većina ostalih ljudi ikada uspela dapostigne. Dobro je da se sve ovako dogodilo . . .

S^ejn je očekivao dugi govor, ali, na njegovo iznenađenje don. Simon je dosta brzo prekinuo i prišao Apačkinji koja je kao odu­zeta sedela u svojoj stolici. ^

Stao je iza nje i položio joj obe ruke na glavu. Bio je to pažljiv, očinski gest.

— Dobro nam došla na, Hacijendu lavova — reče svečano.— Ti treba odsada ovde da budeš gospodarica. Mesečeva Zrako, Dijano, kćerko- Romana de Kortana, Lava Sijere.

U dugačkoj prostoriji zavladala je tišina. Samo je odsjaj sveća plesao po drvetom obloženim zidovima. Neka sasvim sab­lasna atmosfera. Sejn oseti kao da se preselio u neka davna vre­mena. Sve je bilo nestvarno kao san.

Ali, bila je istina.Oko njega bili su ljudi od krvi i mesa. I on sam sedeo je jo§

uvek tu i zurio u goruće oči de Pradoa koji je stajao iza devoj- ke i obe ruke joj položio na kosu.

— Ko ste vi' ̂ — prošapta Apačkinja. — Otkuda vi sve to znate? To je do pre kratkog vremena bila tajna Starog Orla. On nikada nikome nije pričao o tome . . . Kako ste vi otkrili tu tajnu? Ko vam je to rekao, don Simone?

Stari general se osmehnu nežno. Ruke su mu i dalje mirno počivale na devojčinoj kosi, a pogled mu se izgubio u nepojm­ljivoj daljini.

— J* sam bio najbolji prijatelj Romana de Kortana — po­če on jednoličnim glasom, — Mi smo bili kao braća, iako sam po godinama mogao da mu budem otac. On mi je ispričao sveo svojoj velikoj ljubavi prema kćerki poglavice. Kada je nes­

53

'kic'k S E J N 'k 'k 'k

tao, preduzeo sam potragu. Bio sam u mogućnosti da za njima pošaljem mnogo vojnika, alij sve je bilo uzalud. Ipak, nada me nikada nije napuštala. Uvek sam verovao recima starog vidov­njaka da budućnost leži pred vama kao otvorena knjiga. Sada se njegovo proročanstvo obistinilo.

On skloni ruke sa Dijane.Pogled mu se vrati u sadašnjost.— Gadna borba čeka na nas — nastavi. — I to je stari vi­

dovnjak predskazao. Zajedno sa Romanovom kćerkom i smrt će ponovo svratiti ovde kod nas. I to je takođe činjenica koju ne tieba skrivati.

Sejn je uglavnom bio skeptičan prema takvim proročanstvi­ma, a s druge strane, on u tom pogledu već doživeo prosto za­panjujuće stvari.

On posegnu za bocom tekile i nasu si u veliku čašu. Onda iistade, rešen da ne dozvoli da ga starac u generalskoj uniformi više gnjavL

— Ko je zapravo gazda ovde? — obrati se Bolivaru. — To me jako interesuje.

Bolivar je gledao Ijutito i uzbuđeno. Pojava starca izgle­da da mu se nije naročito uklapala u planove.

,— Ja vodim ovu hacijendu — odvrati posle kraćeg okle- vanja. — Ali, pravi šef je don Simon. On je ovde knez, iako svi mene smatraju velikim čovekom hacijende. Bez njega, ja bih bio niko.

— Interesantno. Onda je, dakle, Romano de Kortano pos­tavio svog prijatelja kao pravog naslednika? Ne vas, kao svog bratanca?

— Tako je. U početku je sam sebe smatrao naslednikom. 2iveo sam dosta dugo već sa Kortanom i sem mene, nije imao drugih rođaka. Na moje iznenađenje, onda je došao general i pokazao m i izvestan dokument koji ga je predstavljao kao po- sednik hacijende. Sve se odvijalo po njegovom naređenju, se­njor Sejne. I ne mogu da se požalim što je tako ispalo. Don Si­mon je dobar patron. On mi je uskoro svim stvarima ostavio od- rešene ruke.

Zapadnjak shvati stvar. Odsada nisu mu više bila potrebna mkakva bliža obaveštenja.

Pitao se samo šta se zaista događa u glavama obojice muš­karaca.

Sta još? On sam se prvi put našao u sigurnosti. Na Haci- jendi lavova neće mu skoro niko stati na žulj.

Štaviše, ne mora se ničega ni bojati. Iza njega je stajala takva moć o kojoj je čak i „Vels Fargo” morao voditi računa.

Pod pretpostavkom, naravno, da je sve tačno što mu je Bo-

M

'k'k'k S E J N ■k'k'k

Hvar ispričao. Ali, to bi mogao da bude i običan blef. Bilo je zaista veoma neobično da je Bolivar polu-Indijanku tako srdač­no i sa dobrodošlicom dočekao. Tako nešto nije bilo normalno. Posle toliko godina bi svaki čovek pokušao da prvo odbrani po­sed koji je držao u rukama.

Obojica tih čudaka ponašali su se prema Dijani kao prema pravoj kraljici.

Nešto je bilo lažno.A li šta?Da ne računaju oni možda sa pomišlju da pridobiju Apač­

kinju za svoje planove? Ovde je sve bilo moguće.Sejn je bio siguran da će se susresti sa još mnogim iznena­

đenjima. Nalazio se u jednom đavoljem krugu iz kojeg nije ta­ko brzo bilo izlaska.

Bio je priklje.šten sa svih strana. I ni sa jedne nije mogao da očekuje nešto dobro. Sa malom iznimkom da mu Je na ovoj hacijendi za prvo vreme život van opasnosti. Za prvo vreme . ..

— Pređimo na stvar, Bolivare — reče. — Kada dolazi taj prokleti transport oružja? Jeste li već načinili neki određeni plan?

— To bih rađe vama prepustio. Ne znam baš sasvim tačno kada transport dolazi, i da li še uopšte već nalazi na putu. Ne znam takođe ni koju će rutu odabrati. To sve morate sami da otkrijete. Vi, naravno, znate kako se tako nešto počinje. Vi ste čovek koji se razume u to.

— Gde će se karavan okupiti?— Koliko sam ja obavešten, sva će se kola dokotrljati u

Džila Bend. Tamo „Vels Fargo” ima jedan od najvećih depoa na ćelom Jugozapadu. Niko, dakle, neće razbijati time sebi glavu kada se tamo nađu teško natovarena kola. To je sasvim normal­na pojava. Onda će u jednom trenutku ona da odjede iz Džila Benda i da usred noći pređu pustinju. Tako u svakom slučaju pretpostavljam. Da li će tako zaista biti, moraćete još sami da ustanovite.

— Koliko će biti kola?— Pretpostavljam šest. Isto kao i prošli put. Radi se o jed­

noj isporuci vrednoj dvesta hiljada zlatnih pezosa.Sejn mračno klimnu glavom.

— Onda moramo da .se spremimo na sve. U međuvremenu su odgovorni iz ,,Vels Fargoa” već saznali šta se dogodilo. I oni će garantovano izvući svoje zaključke. Ne samo jedan, Bolivare. Tamo sede prokleto pametne glave koje misle na sve moguć­nosti . . . Zar ne verujete da bi mogli i mene da dovedu u vezu sa vama?

— To je nemoguće.

55

ic-k-k S E J N •k'k'k

— Cesto biva i ono nemoguće. Ali, ja sada neću da crtam đa­vola na zidu. Zato jednostavno sačekajmo.

— Đa, sačekajmo! — složi se Bolivar. — Verujete li da ćete moći oteti transport?

— Sam ni u kom slučaju — odvrati Zapadnjak suvo. — Potrebno mi je najmanje šest vozara. Za svaka kola po jedan.

— A ostali? Nećete valjda to sami da obavite?— Ja sam već i druge stvari obavio. Samo bez brige.To je trebalo da zvuči kao vic, ali je Bolivar uzeo zdravo za.

gotovo.— Tim bolje, amigo — klimnu glavom. — Onda ćemo ja i

moji ljudi imati slobodne ruke za druge stvari. Šest vozara ću vam, naravno, ustupiti sa zadovoljstvom. Ovde, na hacijendi, živi nekoliko starih goniča mazgi. Ja ću vam ih dodeliti da vam pomognu. Na taj način mogu stari lenjivci još da budu i od koristi.

Od ovog se Zapadnjaku za trenutak oduzeo govor. Sa tak­vim odgovorom ni u kom slučaju nije računao.

Taj prokleti đavolji sin! On se ponašao stvarno tako kao da Sejn sasvim sam može da obavi stvar.

Sta sad opet smera s tim?Mora da nešto određeno ima na umu!Isprva je Zapadnjaku bio na jeziku dostojan odgovor, ali se

n poslednjem trenutku predomislio.— U redu— reče. — Biće to lepa zabava.

Sada je preko Bolivarovog lica preleteo jedan upola zapanjen, upola ljutit izraz.

Sejn se smejao u sebi, ali mu je izraz ostao ozbiljan.Kad neko hoće s njim tako surovo da se poigra, onda će i

on.— Sejne! — obrati se devojka energično Zapadnjaku. — To

nećeš nikako i nikada uspeti! Ne budi lud!Sejn ravnodušno sleže ramenima.— Mora đa bude i ludih.Onda se okrete ka Bolivaru:— Ujutru jašem, amigo.— Zaista sasvim sam? —• procedi Bolivar s nevericom. —

To je ipak ludost.— Pusti ga samo! — umeša se stari general. — On je io~

vek k(5ji će uraditi sve što jednom sebi uvrti u glavu. Ima malo ljudi njegove vrste i njima možeš verovati.

— Đon Sirnone, ja . . .

Jedan starčev gest bio je dovoljan da ovaj odmah ponovo začuti.

— Ne veruješ u moju procenu, Fernando?

8«

★ ★ ★ S E J / V * * *

Bolivar obori pogled.— Ne, don Simone. Vi ste uvek doneli pravu odluku.— Potrebno mi je nešto novca. — primeti Šejn.Bežeći naglavačke iz Apač Džankšna, on se dosta istrošio.

Uz put je morao više puta da menja konje, a nije ga samo to stajalo dosta novca. Kada u graničnom području primete da je čovek u teškoćama, udare mu paprene cene. Onda se trgovci pretvaraju u proždrljive lešinare bez srca i duše.

— Koliko? — upita general.— Dve hiljade. U zlatu.Simon de Prado nabra čelo. On izmeni brz p>ogled sa Fer-

nandom Bolivarom.— U redu — reče zatim. Dobićete sve što vam je potrebno,

senjor Šejne.Zapadnjak se nije osećao naročito prijatno u svojoj koži. Ov­

de je, za njegovo shvatanje sve išlo suviše glatko i to mu senije dopalo. Bilo bi mu milije da je drukčije.

Uvek je bolje kad čovek vidi protivnika i može da ga zgra­bi. To je bila poštena borba, a ne kao ova prokleta zakulisnaigra.

— Jedno me još interesuje — reče otvoreno. — Kada vi ho­ćete da pomognete predsedniku^da ostane na vlasti, morao bi on da vam za to oda priznanje i bar da vam liferuje potrebno oruž­je. Ili je vaša republika u međuvremenu potpuno bankrotirala?

Simon de Prado potišteno klimnu glavom.— Državna kasa je potpuno prazna. Poslednji rat nam je

odneo ogromnu sumu novca. Svi smo mi prisiljeni da svim ras­položivim sredstvima doprinesemo slavi Meksika. Naravno, do­bili smo i podršku i pomoć vlasti, ali to, jasno, nije naročito mnogo. To je tačno ona suma za koju smo kupili oružje od ,,Vel* Fargoa”.

Sejn se smeškao. Nekako mu je godilo što će „Vels Fargo" na ovaj način biti preden. U centrali u ban Francisku S a d je đavo odneo šalu, a bes glavnih šefova je garantovano veQikim delom usmeren prema njemu.

To mu se, jasno, već manje dopadalo. Ali, on je utonuo doguše u glib, i nije imao nikakve druge mogućnosti, nego d«prosto nastavi dalje.

On zevnu, ne ustručajavaći se, i pogleda ka Dijani.— Bilo bi lepo od vas kad biste nam pokazali našu spavaću

sobu, Bolivare — reče. — Sutra ujutru voleo bih da budem is­pavan.

Bolivar se zagrcnu. Oči mu zasjaše od zavisti. Bilo je jasnoda bi on Apačkinju rade odveo sa sobom u krevet.

Posegnuo je za malim, srebrnim zvoncem i zazvonio.

★★★S E J N

Skoro u istom trenutku odjeknu napolje više pucnjeva. Oni Su bili plaćeni glasnim kricima i pso,';ama.

Onda se puščana vatra pojačala i negde je neko dao trubom znak za napad.

Šejn i Bolivar jurnuše napolje u hol. Na jednoj kuki na zidu, kraj ostalog oružja, visila je Sejnova „vinćesterka”. On je zgrabi, a Bolívar dograbi susednu pušku.

Bok uz bok, skočiše ka teškim spoljnim vratima i otvoriše ih.Pred njima je ležalo prostrano dvorište, osvetljeno jasnom

mesjeoiinom. Lampioni i baklje davali su dodatnu svetlost.Ljudi su, vičući, trčali okolo i tražili zaklon. Tamo, na spolj­

nim zidovima vodila se ogorčena borba, ali su prvi napadači već prodrli u dvorište.

Hacijenda lavova bila je iznenadnim napadom zbunjena. Suviše su se uzdali u sopstvenu bezbednoost. Sada im se to os­vetilo.

Nekoliko ljudi ležalo je beživotno na mesečini. Ranjeni su vrištali i puzali odatle, da bi se negde sklonili.

Bila je to gadna borba, vođena sa izuzetnom žestinom, ne- milosrdnošću i surovošću.

Zato je i na ranjenike pucano. Kao da su napadači želeli 6ve živo na hacijendi da smaknu.

Sejn se odmah uključio u borbu. Klekao je iza jednog ka­menog postolja na verandi i počeo da puca na prilike koje se pokušavale da se ubace u dvorište preko zida. On je odmah shva­tio situaciju. Pre svega, bilo je važno pobrinuti se da što ma­nje neprijatelja prodre u hacijendu.

To je shvatio i Fernando Bolivar. Glasno je izdavao nare­đenja, i istovremeno uvodio red u nepovezane redove boraca. Ali, Bolivarov glas prekide se usred reči. Sejn kratko pogleda ka njemu i opazi da je ovaj pogođen.

Na verandi se pojavio Simon de Prado. Glas scdokosog ge­nerala odjeknu kao grmljavina kroz buku bitke.

— Kostela sa svojom grupom ka južnom zidu! — Pontisovo odeljenje na kapiju! Sta je sa mitraljezima?

Vikao je i dalje, ali ga Sejn više nije slušao. Opázio je kako tri Meksikanca istovremeno jurišaju ka njemu i iz cevi njihovih pušaka blesnu plamen.

Zapadnjak uzvrati vatrom. Pri tom se sagnuo iza svog zak­lona i ne opazivSi da su ga dva-tri puta kugle očešale.

Tri napadača stadoše usred trka i podigoše ruke. Sejn više nije obraćao pažnju na njih, i potrča ka kapiji. Tamo je vladala najveća opasnost. Neko je iznutra otvorio jedno od teških krila kapije, i prva gomila napadača uletela je u dvorište.

U sledećem trenutku počeše da štekću dva mitraljeza. Ta

•k'k'k S E J N'k'k'k

dva brzometna oružja bila su postavljena tako da je otvor na kapiji bio pod unakrsnom vatrom.

Sejn opazi kako se napadači povlače. Za sobom su ostavili mrtve i ranjene.

Užasnuti i gnevni povici uzdizali su se prema noćnom nebu.— Viva Meksiko! Viva Tehada! — ppvikaše nekolicina i to

su ujedno bile poslednje reči u njihovom životu.Bolivarovi banditi se nemilosrdno sjuriše na ranjene i ne

poštedeše nikoga.Zapadnjak se okrete da to ne bi gledao.Nije mogao ništa da učini za te jadnike, jer su se Bolivarovi

ljudi nalazili u pravom krvoločnom raspoloženju.Na prostranom dvorištu zavladala je ponovo tišina. Pos­

lednji pucnji su se utišali i moglo se čuti još samo stenjanje ranjenih.

Šejn se vrati ka velikoj kući. Na terasi je, miran i gord, sta­jao general u svojoj sjajnoj uniformi. Celu situaciju pratio je mirnim pogledom.

Nekoliko koraka od njega ležao je Fernando Bolivar i tiho stenjao.

Na jedan generalov znak, dođoše dva muškarca s nosilima i uneše Bolivara u kuću. Treći muškarac, koji je imao na sebi beli mantil, umrljan krvlju, išao je za nosilima.

— Santos! —• viknu general. — Gde je Santos?Jedna prilika pojavi se na mesečini. Bio je to bradati Mek­

sikanac zapuštenog izgleda. Preko svetloplave lanene bluze no- •sio je ukrštene redenike. Stao je pred generala lica iskrivljenog od bola.

— Kako se to moglo desiti, Santose? Ti si ove noći bio ko­mandir straže.

— Bilo je izdajica među nama — odvrati Santo«. — Dvojica od njih još su živi. Mi smo ih zatvorili.

— Dovedi ih ovamo!Kratko Santosovo naređenje i dvojica zarobljenih izdajni­

ka su dovučena. Izgledali su mučeni, krvarili su iz mnogih rana i jedva da su mogli stajati pomoću sopstvene snage. Ruke su im bile vezane na leđima.

— Kleknite! — naredi general.Zarobljenici padoše na kolena i pognuše glave.— Zašto ste to učinili? — upita general.— Mi pripadamo Lerdu de Tehadi — odvrati jedam od njih

i gordo podiže glavu. — Mi smo se zakleli da se borimo za zaista slobodni Meksiko.

— Gde je Tehada? Gde je njegovo skrovište?

Vije bilo odgovora.

S0

★ ★ ★ S E

— Vi znači nećete da govorite? — upita general vrlo paž­ljivo. — Nećete da izdate vašeg generala?

— Nikada! — rekoše obojica u Isti glas.— I ko je vodio ovaj napad?— Sartonas.Sejn naćuli uši. Sartonas je bio onaj, koga je on ranio.— Sartonas, „lešinar”? — raspitivao se general. — Taj ban­

dit, dakle, pripada Tehadovoj armiji? Sta sam to rekao? Armija? Ne, to nije ništa više nego bedna rulja koljača i lopuža . . . Ho­ćete li konačno reći gde se nalazi Tehadino skrovište? Ako ste spremni na to, poštedeću vam živo t. . . Dakle?

Poslednje reči izgovorio je uz cinični osmejak. Po tom os- mejku, Šejn je shvatio da je smrtna presuda obojici bandoljero­sa već pala.

— Mi to ne znamo — promuca jedan od zarobljenika. — Kunem se svim meksikanskim svecima.

— Vidsćemo — odvrati general. — Sabadilja!Pri pomeni tog imena, zgrčiše se obojica uhvaćenih.Jedan krupan tip izdvoji se iz polukruga bandita, koji su se

okupili iza ove dvojice.Covek je imao zastrašujući izgled. Gornji deo tela bio mu

je nag, a snažni snopovi mišića na ramenima i nadlakticama oda- vali su medveđu snagu.

Posebno se isticala njegova glava. Bila je okrugla i ćelava kao lubenica. Lice mu je, naprotiv, bilo obraslo u gustu, ko- vrdžavu bradu, a na ušima je nosio velike srebrae naušnice.

I njegovo naoružanje bilo je neobično i upadljivo. Norma­lan je bio samo revolver koji je zadenuo za široki pojas. Neo­bična je bila dugačka sablja, koja mu je visila sa desne strane, i bič koji je nosio smotan za pojasom.

— Jedan od mojih najboljih ljudi — okrete se general ka 2Sapadnjaku. — Moj dželat Sabadilja. Moram sada da pružim primer. Važno je za moral mojih ljudi i za izazivanje straha kod mojih neprijatelja.

Glasno se obrati Sabadilji.

— Pitaj ih još jednom gde sć njihov general Lerdo de Te­hada krije!

Sabadilja ih upita.

— Mi ne znamo! — viknuše zarobljenici očajno. — Don Si- jnone, molimo vas, pustite da nas ubije! Podarite nam 'makar tu jednu milost! Mi znamo da smo zaslužili smrt. Ali, nemojte nas izručiti Sabadilji.

Dželat p>odiže upitno pogled ka de Pradu, polako izvuče bič tz pojasa i poče preteći da ga odmotava. Knuta se sastojala od

★★★S E J N ★★★

tri upletena remena sa malom gvozdenom kukom, probodenom kroz njih.

Surov mučiteljski instrument.— Gde je Tehada? Kakve planove ima?Glas generala bio je hladan i odsečan. Oba zarobljenika

zavrteše glavom, i general dade znak.Sabadilja se saže ka obojici. U levici mu blesnu dugačak

nož. Nekoliko brzih rezova i iskrzani pončosi i košulje padoše sa ramena.

Onda Sabadilja načini korak nazad i zamahnu. Stajao je kao neki zastrašujući kip iz prastarih vremena.

— Za početak deset svakome — naredi generaLBič fijuknu kroz vazduh. Prvi tvrdom pljesku o golu ko­

žu, začu se glasan krik udarenog. On pade nauznak i zgrči se na tvrdom tlu kao pretučena zmija. Pri svakom novom udarcu, njegovi krici postajali su glasniji.

Sejn se s mukom okrete.U kakav je to pakao upao! Obe strane biile su jednako loše,

radilo se o de Pradu ili o onom drugom.On pođe nazad u kuću. Nije mogao kao neki primitivac da

se naslađuje mukama drugih.Krici su ga pratili čak unutra u hol. Zakoračio je u trpeza­

riju i ugledao čaše i boce na velikom stolu. Ulio je vinsku čašu punu tekile i iskapio je odjednom.

Tek sad mu je upalo u oči da je jedan prozor otvoren. Bio je to visoki prozor u začelju kuće. I još nešto je video: kap­ljice krvi na tlu i nekoliko dugih crnih vlasi. Dijanina kosa.

Ovde se odigrala kratka borba. Apačkinja se odupirala, aM se njena snaga nije mogla meriti sa snagorri njenog otmičara.

Da, ona je odvedena. U to Sejn nije sumnjao ni trenutka.On ponovo izađe. Oba zarobljenika ležala su uvijena kao cr­

vi. Prvi deo mučenja je prošao.— Dijana je nestala — reče poluglasno. — Odvedena je. U

gunguli bitke, mora da se jedan bandoljeros provukao i prodro u kuću. Sa zadnje .strane.

General se samo lagano zgrči.— Jeste li sasvim sigurni, senjor?— Nema nikakve sumnje, generale.

— Onda moramo nešto preduzeti. Sto je pre moguće. Ali, prvo da ovu stvar privedemo kraju.

— I koliko ćete dugo još tu dvojicu mučiti? — upita Sejn sarkastično. — Ubogi đavoli bi već davno sve odali da su nešto znali. Ili možda svaki poen znači nešto u vašim planovima, don Simone?

General se aasineši. Njegov dželat ga pogleda upitno.

★★★S E J N ★★★

— Nastavi svoj posao, Sabadilja!Mučitelj nije čekao da mu se dvaput kaže. On ispusti svoj

potmuli, životinjski krik. On zgrabi oba vezana za vrat, i podiže ih dok nisu došli u klečeći položaj.

Onda uze dugu sablju u obe ruke.Na velikom dvorištu zavlada mrtva tišina.Oba krivca nemo su klečala. Znali su šta će se s njima do­

goditi, ali, ni reč ni kukanje nisu prešli preko njihovih usana.Konačno su se oprostili sa životom.Sabadilja podiže visoko sablju. Dugačko sečivo blesnu na

mesečini. Zatim se začu neki neopisivi zvuk i obezglavljeno telo pade unapred.

Drugi zarobljenik zastenja muklo.Onda se i s njim dogodi isto.— Učinite kao i sa pobunjenicima iz Hermosilja — naredi

general. — Ljudi koji nas motre, treba sve da saznaju.Glave pogubljenih nabodene su na koplja, a koplja pričvrš­

ćena na paiisade.Bio je to sablasni izgled. Trebalo je da služi kao opomena

generalovim neprijateljima.

U svojoj sofi ležao je Femando Bolivar. Bio je bled i izgle­dalo je da je izgubio mnogo krvi. Covek u belom mantilu, koji ga je lečio, pakovao je svoje stvari.

— Kako je s njim , doktore Mordena? — upita general.— Ostaće živ — odvrati lekar. — Ali, sada mu je potreban

mir. Najmanje pet dana mora da provede u krevetu.Fernando Bolivar se iskezi.— Sad vam je potrebna zamena za mene, don Simone —

reče s naporom. — Kako stoji stvar s našim novim prijateljem Sejnom?

Visoki Zapadnjak zavrte glavom.— 3ojim se da to ne bih mogao preuzeti. Ja moram da

pokušam da vratim Dijanu. Sem toga, moram da se pobrinem i o transportu oružja. Kao komandanta za vašu pobunjeničku armiju, morate potražiti nekog drugog.

Poslednju rečenicu izrekao je dosta grubo, ali se don Simon nasmeši milostivo.

— Mi nismo nikakvi pobunjenici — odgovori pažljivo. — M i se borimo po nalogu predsednika Porfirija Dijaza.

— Znam — uzvrati Zapadnjak smeškom. — A ja se borim ra malu Apačkinju i za novac. Mislim da se razumemo.

Fernando Bolivar povika zapanjeno.

62

★★★S E J N ★★★

— Apačkmja je nestala? Do đavola! To ne može biti istinal— Moramo je spasti — umeša se general. — Po svaku cenu,

Sejne. Naš život je na koaki.Zapadnjak nabra čelo.— Sta Apačkinja ima s tim?— Spasite je, Sejne! Jašite! Preduzmite nešto! Sve ostalo

ispričaću vam kasnije.— Prekomerna žurba mogla bi samo da škodi — primeti

Zapadnjak smireno. •—■ Sem toga, nemam u vidu da odjašem pre svitanja. Ja ne poznajem ovaj kraj, i u noći bih se beznadežno izgubio. Uzgred, potrebna mi je puna kapa sna. Tako. A sada mi rađe ispričajte šta je to u vezi s Apačkinjom.

— Ja sam napisao pismo predsedniku, Šejne. Odmah nakon vašeg dolaska večeras. Jedan brzi jahač je odmah odjahao sa pismom. Više ga ne mogu zaustaviti. Prekasno je.

— I šta stoji u pismu?— Izložio sam mu da mi je konačno uspelo da otkrijem zaS-

to je njegov prijatelj Romano de Kortano nestao pre mnogo go­dina bez traga. Uskoro će znati i da Romano ima kćer, nasled- nicu. I on će svakako želeti da vidi devojku. On će je takođe i bogato darivati, u to sam potpuno siguran. Nas će, međutina, pakao progutati ako sazna da nismo dovoljno dobro pazili na Di­janu. Romajio i Porfirijo bili su najbolji prijatelji koji se mogu zamisliti. Bili su krvna braća, Sejne. Razumete li to? Možete li se sada staviti u moj položaj?

— Učiniću sve što mogu — obeća Zapadnjak.

VUI

U samo svitanje, projaha on kroz veliku kapiju. Na palisa- dama, na jutarnjem suncu uzdizala su se koplja sa nabodenim glavama. Surov izgled. Trebalo je da uplaši, ali Sejn je znao da će samo izazvati mržnju.

Jahao je sam.General je hteo da mu da pratnju, ali, Sejn je bio protiv

toga. U njegovim očima bilo je bolje ako sam jaše u susret vukovima.

Na transport s oružjem više nije mislio. Ni general više nije pominjao tu temu.

Možda je u međuvremenu odlučio drukčije. Moglo se pus­titi i da transport mirno stigne. Kasnije se još uvek mogla naći mogućnost da se „Vels Fargo” položi na plećke.

Za Zapadnjaka je sad pre svega bila važna Dijana. On joj dao svoju reč da će joj pomoći.

83

★★★ S E

Osećao je da ga posmatraju dok je jahao uskim, zavojitim pu­tem u dolinu.

Iza njega je ostalo ponosno zdanje, koje je ličilo na staru, prkosnu tvrđavu. Imao je sreću prošle noći. Bandoljerosi sup­rotne strane bili su dobro pripremili svoj napad. Nije mnogo nedostajalo, pa da im hacijenda padne u ruke.

Kakav bi to trijumf bio za onog drugog generala! S ovom važnom tačkom u divljini, bili bi istovremeno gospodari brda na mnogo stotina kilometara unaokolo.

Sejn ponovo pomisli na generala i Fernanda Bolivara. Sada je konačno imao vremena za to, i on se koncentrisao na svoje misli.

Oba gospodara hacijende ostavila su na njega uglađen uti­sak. Pitao se samo da li je sve tačno što su mu ispričali.

Za Sejna je van svake sumnje bilo da se radi o dve rival­ske bande. I, naravno, bilo je sasvim moguće da predsednik ne zna s kakvim je demonima zaključio pakt.

U međuvremenu je Sejn saznao i otkud hacijendi njeno zvuč­no ime. Stari general mu je to ispričao.

Hacijenda postoji već sto pedeset godina, i još njen osnivač bio je jedan Kortano. Romanov pradeda. Vrlo brzo stekao je on nadimak „lav ’. Neustrašivo se borio protiv bandita i ,pljač- kaških indijanskih hordi i izborio je svoje mesto u ovom kraju sa pravom lavljom odvažnošću.

I njegovi potomci bili su pravi lavovi, koji se nisu bojali ni boga ni đavola.

Ali, sada je došao kraj toj porodici. Samo je još hacijenda nosila njihovo ime.

Sejn je jahao kroz dolinu ka severu. Raspoznavao je jasno tragove bandita pred sobom i još se uopšte nije trudio da bude oprezan.

Nije se još mnogo udaljio od hacijende. Nije trebalo da ra­čuna s napadom. Sem toga, nije verovao da će ga banditi ustre- Mti pozadi kao zeca. Posebno su ovi meksikanski desperadosi imali izuzetno osećanje časti u međusobnim odnosima.

Oni će prokletom Gringu pokazati da su čvrsti. Ali se pri tom neće podmuklo boriti.

Oko dvadesetak ljudi preživelo je napad na hacijendu. To je Sejn ocenio po tragovima.

Posile otprilike osam kilometara, podelili su se široki, dob­ro vidljivi tragovi u tri različita smera.

Sejn se zaustavi i razmisli. Nalazio se usred široke doline, pune trnovitog žbunja, kaktusa i izgorele trave. Između njih ni­je bilo ničega sem peska, stenja i zvečarki.

Visoki, strmi zidovi oivičavali su s obe strane dohnu. U tim

★★★S E J N ★★★

stenovitim zidovima, videli su se tamni zjapovi uskih kanjona koji su bili dobra skrovišta.

Koji trag bi trebalo da prati?Da ide nadesno, nalevo ili da produži pravo?Pažljivo je proučavao tragove. Ali, u pesku se nije nalazio

nikakav odgovor na osnovu kojeg bi čovek mogao da zaključi da je na jednom konju sedeo izuzetno lagani jahač.

Iznenada se Zapadnjakov pogled prikova za jedno mesto.Video sc trag nogu. Otisak uske, bose noge pokazivao je ka

zapadu.Da je to Dijanin trag, Šejn nije ni trenutka sumnjao.Zbog izvesnog razloga, morala je da skoči s konja. Vere*

vatno je to učinila, jer je pokušala da beži.Pratio je trag neko vreme i uskoro video da je njegova slut­

nja tačna.Dijana je bežala, to se sada videlo jasno. Jedan od jahača

naterao je konja u galop i uhvatio devojku lasom. Mesto na ko­me se srušila, još se raspoznavalo u pesku.

Sada je Sejn mogao da se odluči. Pratio je trag koji je vo­dio ka zapadnoj ivici doline, i ovaj put je išao napregnute paž­nje. Osećao je da se približava svom cilju. Da li je već prime- i-en?

Dalje napred, na ivici doline, uzdizali su se stenoviti masivi. Medu stenama je raslo gusto žbunje. Ono je bilo izvrsno skro­vište za potajnog posmatrača.

Kada je bio dvadesetak koraka odatle, izađe jedan muš. arac iz svog zaklona.

Sejn ga je poznao odmah.Bio je to Sartonas, čovek koga su zvali „lešinar”.Cereći se, stajao je na jednom stenovitom ispustu i gledao

je Zapadnjaka kako je zaustavio konja, Sartonas je držao nemar­no ,,vinčesterku” pod miškom, pokazujući nadmoćnost svoga po­ložaja.

nastojanje je sada iznosilo samo deset koraka.— Ja sam ih upozorio na tebe — poče Sartonas razgovor. —•

Znao sam da ćeš nas pratiti da bi oslobodio malu. Znaš li zašto smo je poveli sa sobom?

— Reci mi!— To je sasvim prosto. Učinili smo to, jer nam je bio pot­

reban mamac da te izvučemo iz tvrđave. Starom generalu i Bo­livaru je sigurno svejedno šta će se s malom dogoditi. Ali. ti iii zaljubljen, i zato sam je poveo sa sobom. Razumeš li ti to, Amerikano Sejne?

Zapadnjak se osmehnu prezrivo.

— -Jeste li zato izvršili prepad na hacijendu?

B Sejn 33 gs

irk-k S E J N •k'k'k

— Do đavola, zar misliš da smo šašavi? Ne, hombre, mi smo nameravali da opljačkamo hacijendu, ali, to nam nije pošlo za rukom. Bili ste malo prejaki za nas. Ali, sledeći put imaćemo više sreće . . . Šta je sa našim amigosima koje smo morali da os­tavimo?

— Niko od njih nije više živ. Dvojici su odrubili glavu.Bandit ravnodušno klimnu glavom,— To sam i mislio. Kad stari general podivlja, onda ne

zna za m ilost, , , Ali, šta ćemo! S tim svaki od nas m_ora pri sva­kom koraku da računa. To je naš rizik. Naš ulog je ž iv o t ... Sada je stari momak nataknuo te glave da se vide, je li?

Šejn to nije video prvi put. Dešavalo se često da se tako postupa sa pobunjenicima. To je služilo za zastrašivanje, ali, izgleda da su se Meksikanci polako navikli na to.

— Da — odgovori on. — Ovde izgleda da je to postala ve­lika moda.

— Mi ćemo im to naplatiti — reče Sartonas, a da pri tom nije pokazivao ni najmanjeg traga srdžbe. — Neće još dugo tra­jati, a mi ćemo izložiti glave Bolivara i starog generala. A n ji­hovog dželata Sabadilju nateraćemo da im on svojeručno otfi- kari tintare. .. Ali, šta ja sad tu pričam o glupim stvarima! Razgovarajmo rađe o nečem drugom. Na primer o tebi, Šejne.

Iz džepa pantalona izvukao je duvankesu, otvorio je i po­čeo jednom rukom da mota cigaretu. Tek kad mu je ona visila u uglu usana, dimeći se, nastavio je da govori.

— Hoću da ti predložim jedan posao, Amerikano. Dobar po­sao za sve nas. Za tebe, za mene i za malu. A istovremeno uči- nićeš našoj zemlji veliku uslugu.

Zapadnjak odmahnu rukom i izvadi cigarilo iz džepa na bluzi,

— Vaša politika me ne zanima, Sartonase — odvrati odbi- jajuće, — Vodite vaše bitke sami. Ja u to neću da se mešam.

— Dobro. Kako hoćeš. Onda ne treba da se mešaš u poli­tiku. Imaš pravo — to je naša stvar. Tvoja stvar je devojka. I tvoj život. Gringo. Razumeš?

Šejn otpi junu u stranu. Nije inače bio njegov običaj da na takav način pokazuje svoje mišljenje. Ali ovaj put je smatrao izlišnim da nešto kaže,

— Ti mi duguješ Još nešto, Sartonase — podseti bandita posle izvesnog ćutanja,

Meksikanac se isceri i klimnu glavom.

— Naravno, gringo. Ništa se ne boj, nisam zaboravio, I ne­ću zaboraviti. Ti si mi poklonio život, i zato ću u tebe pucati samo ako mi ništa drugo ne bude preostajalo.

— Tvoja logika je neverovatna — primeti zajedljivo Zapad­

6f

★★★S E J N ★★★

njak. — Od tebe može čovek još mnogo da nauči. Sta želiš od mene, „lešinaru”?

— Mi imamo devojku.— Ne treba to toliko da ponavljaš. Skrati, hombre! Ne

predstavlja mi zabavu da se ovde natežem.— I nećeš morati, gringo. Ali, saslušaj prvo moj predlog.

Mi ćemo napraviti posao. Ti ćeš dobiti svoju malu i ostaćeš s njom kod nas. Takav čovek kao što si ti, nama je potreban. Mi sada znamo ko si ti. Ti poznaješ „Vels Fargo” bolje nego svaki od nas. Zbog toga si ti za nas veoma dragocen. Slažeš Ii se, Sej­ne?

— Hoćeš da me uceniš?— Moglo bi se i tako reći. Život je često surov. Covek mora

da se bori za svoje interese.— O čemu se radi u ovoj borbi?— Zar ti to još nisu ispričali?— Oni jesu. Ali, ja ne znam da li je to istina.— Ako su ti rekli da su sklopili savez sa predsednikom, to

je istina. Stari general je bio zakleti neprijatelj Lerda de Te- hade i svojski se trudio da ga obori s vlasti. Sada, kada se sud­bina ponovo okreće ka Tehadi, on se grčevito trudi da to spreči.

— Vodi me Dijani! — prekide ga Zapadnjak.— Hoćeš li nam pomoći?— To ne ide. Ja sam ti već rekao da neću da se mešam u

vaše stvari.Sartonas steže usne. Nekoliko trenutaka je zurio mračno u

Šejna, a onda se osmehnuo demonski.— Dobro, Sejne. Ti nećeš da se mešaš. To Je tvoje pravo.

Ali, ti ćeš nam pomoći. Jedan jedini put.

— Jesi li baš siguran u to?

— Sasvim siguran, gringo. Bićeš poslušan kao kuče.

— I o čemu se radi?

— Na putu je karavan kola ,,Vels Fargoa”. Transportuju oružje za starog generala. Oružje u vrednosti od dvesta hiljada zlatnih pezosa. Ima puno pušaka, revolvera i dovoljno municije /a Jednu dugu borbu. Ima i četiri mitraljeza. Kada se mi tog oružja dočepamo, generalu će svanuti crni petak. Tada ćemo biti u stanju da se osvetimo za masakr kod Hermosilja.

— I kakvu si ulogu za mene predvideo? Zar vi samo niste u stanju da zarobite Jedan transport „Vels Fargoa”?

— Ti poznaješ „Vels Fargo” bolje nego svaki od nas. Ti treba da nam kažeš tačno šta da činimo. Možda da izjašeš pred karavan izvidnik i da osmotriš sve iz blizine.

— Da budem mamac? — naljuti se Sejn. — Ne, hombre!

67

★★★ S B J N -kick

Uopšte ne uživam u tome da za vas izvlačim kestenje iz vatre! Radite to sami!

Sartonas se još uvek cerio. Šejnovo „ne” nije ostavilo na njega nikakav utisak.

On podrugljivo odmahnu rukom. Onda skoči sa stene i reče.

— Jaši za mnom, Gringo. Nije jako daleko. Tamo ću ti pokazati nešto interesantno.

Ne sačekavši odgovor, okrenu mu leđa i koraknu napred.Upola preko ramena je dodao.— Uz put, ne bih ti savetovao da pokušaš sa nekim trikom.

Ti možeš sada, na primer, da izvučeš svoj top i da me zarobiš. Ali, to bi bilo izuzetno glupo od tebe. Mi smo očajnici i znamo da će jednog dana na svakog od nas doći red. Zbog toga se moji ljudi neće na mene obazirati. . . Shvataš li šta mislim?

Sejn samo klimnu glavom. Meksikanac je bio u pravu. Isto tako nemarno, kao što je malo pre razgovarao o smrti svojih ljudi na hacijendi, isto tako če gledati i sopstvenoj smrti u oči kada za to dođe trenutak. Za ljude kao on, ponos je bio sve. Ono što su govorili to su i mislili.

Ali, Zapadnjaku nije ni padalo na um da Meksikanca na­padne s leđa.

I on je imao svoj ponos.Bio je obuzet radoznalošću šta ga očekuje kad sa Sartona-

som stigne na cilj.Put je bio kratak. Uska staza vodila je između stena, dok

se iznenada pred njegovim očima nije pojavila peskovita uvala.Od prizora koji je ugledao, Sejn naglo zateže uzde.Ostao je kao prikovan za sedlo, kao isklesan od kamena.

Prevukao je šakom preko očiju, kao da je hteo još jednom da proveri da on to ne sanja.

Presekao mu se dah. Pogled nije mogao da mu se makne sa nagog tela.

— Sejne! — povika Dijana.— Najzad si tu . ..

IX

Zavezali su Apačkinju za Jednu stenu, koja kao da je bila stvorena za to. Za to im Je bio potreban samo jedan konopac, koji joj Je bio omotan oko struka, pritegavši je čvrsto za kamen.

Nosila je još samo komadić odeće, neku vrstu pregače oko bedra, čija Je belina još više isticala njen bronzani ten.

Sejnova ruka pođe ka kundaku „vinčesterke”, ali, onda on shvati dn. to nema smisla.

*i8

'k ifk S E JN 'k 'k 'k

Sartonas polako priđe devojci sa puškom u ruci. U širokom, prašnjavom ogrtaču i «-noj odeći ispod njega davao je utisak /iistrašujuće odvažnosti. Taj utisak još je više potcrtavala pla- iiienocrvena marama oko vrata.

Bio je pravi vitez-razbojnik, brdski pirat. Gord i odvažan tip l)ez svake sumnje.

Na prvi pogled, bio je Zapadnjaku na neki način simpati- ran, ali ga to osećanje nije držalo dugo.

Sartonas popusti uže i privuče Apačkinju k sebi.Ona se ni trenutka nije otimala. Kao da se bojala da će u

rvanju sa banditom ostati i bez ono malo odeće.Sejn je još uvek sedeo na konju.Bandoljerosi su držali puške uperene u njega.Sartonas se osmehnu.— Sada možeš da se odlučiš, Sejne. Ja sam ti obećao da te

noću ubiti. Jer, ja ti još uvek dugujem nešto, naime sopstveniivot. Sa mojim ljudima stvar stoji drukčije. Niko od njih ni­

je ti ništa obećao i zato ne moraju da imaju nikakvih obzira. Nemaš nikakve šanse protiv njih. Za nekoliko sekundi, pretvo-I iće te u skladište o lova ... Odluči se, dakle! Ja neću da čekaml l l l g O .

Zapadnjak ne odgovori odmah. Gledao je u vitku devojačku priliku, koja mu je bila okrenuta leđima.

A pogledao je i u suvo lice Sartonasa, „lešinara”. Da, on jeII svakom pogledu bio ,,lešinar”. Obrušio bi se na svoj plen, 1 .ščepao ga čim bi mu se ukazala prilika.

Dijana je bila u njegovoj vlasti. On lično bi bio mrtav čovek liko bi se i dalje odupirao da pristane na banditov predlog.

Ali, nije se radilo samo o njemu. I Dijana je morala da učestvuje u njegovoj odluci. Do sada je izgledalo tako, kao da |c' bespogovorno prihvatila sve što je Sartonas tražio.

— Imaću je —• reče Sartonas. — Pred tvojim očima, Sejne. liiće moja robinja i neću je više ni trenutka poštedeti. I kada Imdem gotov s njom, baciću je mojim Ijudim kao oglodanu kos- l.u. Ti ćeš, međutim, umreti. Ovde, u ovoj uvali, izbledeće til.i>sti... Dakle, možeš da biraš, Šejne. Zadržaćeš Apačkinju i■ pasti svoj život ako pristaneš na naš posao. Ako to ne učiniš, .1 nekoliko minuta bićeš mrtav.

Bile su to surove reči, ali, on je zaista tako i mislio kao ■Mo je govorio.

Sartonas je bio sve drugo, samo ne prljavi blefer. Kao što |c malopfe bio spreman da umre, tako sada ni sam ne bi imao milosti.

— Sejne — prošaputa Apačkinja. — Ne ostavljaj me u ne­

69

'k 'k 'k S E J N 'k 'k 'k

volji. Zaboravi svoj ponos. Misli na to, da hoću da živim. Život je lep. Učini šta traže od tebe. Molim te!

Sejn klimnu glavom. Zaista više nije imao druge moguć­nosti. Morao se pokoriti. Bar zasad, u svakom slučaju.

Sjaha i reče.— U redu, Sartonase. Pobedio si.Meksikanac pusti Apačkinju. Ona naga priđe Sejnu i stade

pred njega.— Zahvaljujem ti, veliki čoveče — prošaputa.Kasnije, sedeli su svi zajedno kraj male logorske vatre i

Sejn je razgovarao sa Sartonasom o sledećem koraku.Radilo se o transportu „Vels Fargoa”.Zapadnjak je još uvek tiho kleo u sebi.Osećao se kao da su ga presekli nadvoje. Sada je bio u si­

tuaciji da je dao reč obema protivničkim stranama.Do đavola s obema!Morao je da se izvuče iz nevolje. Ali, nikakav izlaz nije

mu se ukazivao.Zašto je uopšte trebalo da izigrava žrtvu za stvar, koja ga

se uopšte nije ticala?Bio je negde u sredini, i morao je da traži za sebe i Di­

janu najpovoljnije rešenje.Život je često išao čudnim putevima. Sejn nije prvi put

doživeo da se nađe pred nerešivim problemima. I odvikao se od toga, da takve stvari uzima tragično. Na neki način, postao je fatalista.

— Mi smo u međuvremenu preduzeli sve potrebne korake— obaveštavao ga je Sartonas. — U ovom trenutku je oko dves­ta ljudi tamo, okružujući Hacijendu lavova. Ali, nećemo se žu­riti sa napadom. To nije ni potrebno, kada ih držimo kao u mi- šolovci. Sem toga, mi imamo sasvim dovoljno boraca, ali pre­malo oružja. Zbog toga ovaj transport mora da nam padne ša­ka. Po svaku cenu. I ja sam siguran da ćemo to izvesti. S tvojom pomoću, Sejne. U međuvremenu, veoma mnogo smo saznali o tebi. 'Skoro sve. Ti si specijalista. Niko nije kao ti. Jesi li već nešto zamislio?

Sejn zavrte glavom.— Ja ću početi da razmišljam tek kad nešto vidim — od­

vrati ironično.Začu se topot konja.Jedan konjanik pojavi se između stena.

Zaustavi se pred Sartonasom i vojnički pozdravi.

— Vesti od poručnika Frenoa. Hacijenda je opkoljena. Tik pred podne, uhvatili smo jednog kurira, koji je dolazio iz Ari- zone. Nosio je pismo za starog generala. Transport je prošle

70

noći prešao granicu. Sledećeg jutra, treba da računamo sa do­laskom kola.

Sartonas pogleda Zapadnjaka sa trijumfom.— Počelo je, amigo — povika. — Najzad.Sejna nije uhvatilo nikakvo oduševljenje. Ceo taj transport

nije ga uopšte in^eresovao. Njemu su se u glavi vrteli drugi pla­novi koji s njim nisu imali nikakve veze.

Zbog toga je samo odsutno klimnuo glavom.U mislima je već razrađivao svoje bekstvo. Zeleo je još da­

nas da se izgubi. Da razbije taj prokleti đavolji krug. Zajedno sa Dijanom.

Ceo Meksiko mogao je da se nosi, zajedno sa predsednikom, starim generalom i ludim pobunjenicima.

Uopšte, više nije nameravao da učestvuje u toj igri.Pod normalnim okolnostim.a, to nije bio njegov stil da pot­

praši pete. Ali, u ovom slučaju, cilj je opravdavao sredstva. U .'.vakom slučaju, nije mu se više podmetala glava radi drugih.

Dovoljno mu je bilo ono što se do sada dogodilo. Bilo je ilovoljno loše da bi se još time gnjavio.

— Šta je, amigo? — procedi Meksikanac. — Zar se ne ra- <iuješ? Sada ćeš moći ponovo ,,Yels Fargo” da udariš po prsti­ma.

— To je baš lepo! — odseče Zapadnjak ironično. — Ne mis­liš valjda da me zabavlja mogućnost da gomilu ljudi pošaljem na onaj svet?

Sartonas nije komentarisao. On je bio divlji tigar, operisan i)d saosećanja. Bio je pametan, ali, za izvesne stvari jednostav­no nije imao žicu.

Najzad se nasmeja od srca.— Mi ćemo ih sve oterati u pakao, amigo! To će biti nai-

voći poraz koji su Gringosi ikada doživeli u Meksiku. Za, „Vels l''iirgo” će to biti ogroman gubitak. A najgore za njih biće to ■lio neće smeti s tim da izađu u javnost, Moraće da ćute kao ri­lu-, Da niko ne bi doznao kakvim se poslovima bave.

Sad se i Zapadnjak nasmeja.Pomisao na „Vels Fargo” činila mu je zadovoljstvo. Prijalo

mu je što če velike gazde u San Francisku biti bespomoćne.Pomislio je i na Sidnija Blada. Da li je specijalni agent u

međuvremenu umro ili je preživeo?Pomisao da bi Blad mogao biti mrtav, nije u Šejnu, među-

iim, izazivala ni smirenje ni sreću. Na neki način, on je tog psa — tragično cenio. On nikada nije bio podmukao i nefer. I’npadao je ljudima koji su se otvoreno borili.

— Hoćemo li dobiti pojačanje? — upita Sejn Sartonasa.

— Đavola! — odseče Meksikanac. — Odakle pojačanje?

71

★★★S e j n ★★★

Ukupno nas ima desetorica. Veruješ li ti da mi to ne možemo izvesti?

— To tek moramo videti. U svakom slučaju, mi još ne zna­mo koliko je dobro transport čuvan.

— To ćemo ubrzo saznati. Posvuda duž granice nalaze se naše uhode. Siguran sam da ćemo do večeri dobiti sva obaveš­tenja.

Predveče su u logor stigla dva Indiosa. Dva žilava tipa koja su brda poznavali kao sopstveni džep.

Oni su osmotrili transport, i ubrzo je Sejn mogao sebi da predstavi situaciju.

Bilo je ukupno šest kola, i na svakim od njih sedeli su vo- zar i naoružani pratilac.

Sem toga, osam jahača štitilo je transport.Zapadnjak se trže kada je to čuo.Dvanaestorica na kolima, i osmorica na konjima. Ukupno

dvadeset ljudi. Premalo za tako vredan transport.Ali, možda nisu želeli da izazivaju previše pažnje. Možda ih

je na izvesnoj udaljenosti pratila mnogo jača momčad, tako da bi im u slučaju nevolje stigli da pomognu.

Kad je bio u pitanju ,,Vels Fargo”, čovek je morao računati na svakojake trikove. Ti tipovi su bili neslućeno prevejani.

— No, dakle! — povika spontano Sartonas. — Jesi li čuo to, amigo gringo? Dvanaest vozara i osam jahača kao pratnja. Ako mi s njima ne možemo da izađemo na kraj, onda možemo ce­lu našu pobunu da okačimo o klin!

— I ja imam to osećanje — primeti Zapadnjak videvši neš­to što je promaklo ostalima.

Bilo je prekasno da upozori Sartonasa i ostale bandite.Sve se dogodilo iznenada, i neverovatno brzo.Pojavili su se Mali Kojot i njegovi Apači. I napali bez upo­

zorenja.Sejn se baci u stranu iz svog čučećeg položaja. Još u pok­

retu, privukao je „vinčesterku” i pre nego što se prizemljio, is­palio jo prvi metak.

U jednom trenutku, stvorio se pakao. Glasni ratnički krici ispunili su vazduh. Apački otpadnici nisu ništa drugo imali na pameti, nego da obore sve što im stoji na putu.

Zapadnjaka su očigledno želeli živog, jer, niko nije u nje­ga opalio ni metka.

Ali, u ovoj ogorčenoj borbi, Šejn nije stizao da se obazire.

Radilo se o golom životu.

U osnovi, sve je bio veliki nesporazum. Apači su njega zapravo smatrali zarobljenikom bandoljerosa, kome je potrebna hitna pomoć.

i2

,

★★★S E J N ★★★

Kada čovek pravo razmisli, Sejn je počinio grešku. To je i iin sam znao. Ali, napad na logor je tako iznenadno izveden, ila je on imao vremena samo za refleksnu reakciju, da se doh- \ ati oružja i da puca.

I bandoljerosi i Sartonas su neobično brzo reagovali. Još pri prvom pucnju, našli su im se puške i revolveri u rukama, I oni se rasprštaše na sve strane.

I Dijana se borila. Cučnula je iza jedne stene, držeći pušku u rukama, i pucala koliko je mogla brže.

Sve je to bilo kao ružan san.I kao što je brzo došao, napad je brzo i prošao.Smrt je odnela surovu žetvu. Većina Apača bili su mrtvi.

Samo su još živeli Mali Kojot i tri ratnika.I Sartonasova momčad bila je prepolovljena. Sa Sejnom

lulo ih je živih ukupno petorica. Sartonas je imao ogrebotinu11.1 slepoočnici. Krv mu je lila preko lica, i on je posrtao kao, r.jan, prilazeći Zapadnjaku.

— Ti prokleti đavoli — režao je. — Mali Kojot i njegovi i'ipadnici. To je snažan udarac starom generalu. O n . . .

— Pazi, šefe!Glasno upozorenje. I onda više brzih pucnjeva.A zatim ponovo tišina.Sejn i Sartonas se okretoše. Zurili su u Apače koji su ma-

l'’|)re bili samo ranjeni.Sada su bili mrtvi. Uprkos bolovima, bili su se još jednom

I' pravili i uperili vinčesterke. Deo njihovog mentaliteta bilo jeI lo, da rađe umru boreći se. nego da dozvole da ih zarobe.

— Kopilad! — siktao je Sartonas. — Sada su konačno svi i.imo, gde im je i mesto.

— Još ne svi — odvrati Sejn i priđe Malom Kojotu.Nije se prevario. Poglavica je još živeo. Ležao je razroga-

M'nih očiju, ali, smrt je već nevidljivo stajala iza njega.Zapadnjak ga pogleda odozgo.

— Izdajniče! — krkljao je Mali Kojot. — Budi p rok le t...

— To je tvoja sopstvena krivica — odvrati Sejn. — Je li te1.1 ari general poslao?

— Bio je u velikoj brizi zbog tebe — procedio je Indi- |.mac. — Želeo ti je dobro. Ali t i . ..

Njegov glas se prekide. Teško je disao. Preostalo mu je još nekoliko minuta.

— Da, tako je lo — reče Zapadnjak. — Ti imaš pravo, Mali l.iijote. Ja sam ga izdao. Nisam održao reč koju sam mu dao.. Ji, to niko neće razumeti.

Oči Malog Kojota bile su staklaste. Iznenada je postalo vf-

73

kir-k Š E J N ick ir

lo tiho. Sejn nije znao da li je umirući još razumeo poslednje reči.

On se polako okrete. Tamo je stajao Sartonas i leva polo­vina njegovog lica još uvek je bila zamazana krvlju. Sem nje­ga, samo su četvorica njegovih ljudi preživeli masakr.

Sad ih je bilo još šestoro. I kurir, koji je došao sa poru­kom. bio je među mrtvima.

Dijana se dovukla do Zapadnjaka. Na licu joj se ocrtavalo kroz šta je prošla. — Napravi kraj! — prošapulala je. — Nas dvoje zajedno možemo to da učinimo. Da pošaljemo Sartonasa i njegove, nitkove do đavola.

Sejn zavrte glavom. Došla mu je jedna ideja. Nije imalo n i­kakvog smisla jednostavno pobeći. On je u toj stvari bio do gria, i morao je dovesti do kraja.

Ako sada pobegne, moraće uvek ponovo da beži. To je bila stara mudrost.

Do đavola sa svima!Odlučio je da ide sopstvenim putem, pa makar on vodio

i posred pakla.Apačkinja ga je posmatrala. Bila je pametna i mnogo je

znala. U njenim tamnim očima pročitao je nemo razumevanje.Sartonas se nasmeja odvažno.— Sta je, vas dvoje? Hoćete da vam voda poteče iz usta?

Hi, zašto stojite tako priljubljeni?— To te se uopšte ne tiče — odvrati Zapadnjak hladno. —

Krajnje je vreme da odemo odavde. Ovo sigurno nije pravo mes­to da napadnemo karavan.

Sartonas se uozbilji naglo.— Ti zaista želiš još da rizikuješ? Nas je još samo šestori­

ca, i od toga dvojica ranjenih. Pogledaj Tonila i Martina. Oni više nisu sposobni za oštru borbu.

Pokazao je na tu dvojicu što su čučali na vrelom tlu. Je­dan je razgolitio bedro i omotavao zavoj oko rane koja je jako krvarila. Videlo se da neće još dugo izdržati. Izgubio je već mnogo Krvi. Lice mu je bilo sivo kao pepeo.

Drugi je bio pogođen u desnu mišicu. Ni on nije bio u sta­nju da drži oružje.

— Njih dvojica mogu ovde da ostanu — odvrati Zapadnjak.— Treba da se pobrinu za to da pokopaju mrtve ili bar da ih prekriju kamenjem. Sem toga, treba da potraže apačke konje i da sakupe sve oružje. To će moći, zar ne?

Pogledao je ka ranjenicima i ovi klimnuše glavom, kao đa su time bili zadovoljni. Sejn ih je shvatio. Prošli su sa ranama, dakle, imali su sreću da ne moraju s odredom koji je najvero- »atnije čekala smrt.

74

★★★S E J N ★★★

— Dobro, ljudi — nastavi Sejn. — Kada obavite sve, s*-('ekajte nas ovde.

Ovi to žustro obećaše. Sigurno su sada bili zahvalni i ne­besima i svojoj sudbini za metke koji su ih dokačili. Ništa bo­lje nije im se moglo dogoditi.

Sartonas je međutim prvi put izgubio nešto od svoje rav­nodušnosti.

— Samo četvorica? — povika. — To je zaista premalo. Učetvoro nikada nećemo uspeti da zarobimo transport! To je jednostavno nemoguće.

— Nemoj odmah da napuniš gaće — brecnu se Sejn prez- iivo. — Pre pola časa, pevao si drukčije. Idemo sada! NapredI 'l i poznaješ brda i preuzećeš vodstvo. Ali, šef sam ja.

Sartonas zakrklja.— Do đavola s tobom, gringo! Ako . . .— Ako hoćemo to da postignemo — prekide ga Sejn grubo

moraćeš da se bespogovorno povinuješ mojim naređenjima.Da li sam bio dovoljno jasan, Meksikanče? Ili moram da budem Jd.s Jasniji?

— Dobro — složi se Sartonas posle kraćeg otezanja. — I nam vidim da je tako bolje. Ali, ne umišljaj sebi ništa što se ti­re budućnosti.

— Na konje! — naredi Zapadnjak. — Moramo što pre da nikrijemo karavan. A onda da udarimo. Moramo se obrušiti na i'|ih kao grom iz vedra neba. Napred, ljudi! Ne smemo da gu­la ino vreme.

On nije ozbiljno računao s izgledima u napadu aE, to nije mogao da kaže ovim ljudima. To bi ga bacilo đavolu u kazan. ( )nda bi, naime, morao da računa s kuglom u leđa.

Nije mu ostalo drugo, nego da se bori istim oružjem, kaoI njegovi protivnici. Samo tako je imao bar malu' šansu da se i/vuče iz ovog začaranog kruga.

Sartonas je ćuteći jahao na čelu. Na začelju male grupe ja- liača nalazili su se Sejn i Apačkinja.

— Sta to nameravaš? — upita ga devojka tiho.Sejn se samo nasmeja i utonu u ćutanje . . .

X

Predveče, ugledali su karavan u daljini. Kola su se jasno lu itavala u žaru zalazećeg sunca. Razdaljina je bila još najma-II ie osam kilometara.

Sejn i ostali, nalazili su se istočno od karavana i smestUi mi se dobro, sakriveni među visokim stenama, tako, da ih niII Uom slučaju ne bi mogli opaziti.

75

★★★S E J N ★★★

— Sada će ubrzo da siđu u Dolinu streljanih — objasni Sartonas. — Tako je prozvana, jer je u njoj pre dvadeset go­dina stotinu pobunjenika bilo izvedeno pred streljački vod.

— Poznaješ li okolinu? — upita Šejn. — Da li je dolina pogodna za zasedu?

— Pogledaj sam! — odbrusi Sartonas neprijateljski. — Ti Si hteo da budeš vođa.

On ponovo potera konja, a ostali krenuše za njim. Sada su jahali ka jugozapadu, kroz splet prašnjavih uvalica i uskih kanjona. Posle otprilike jednog časa, Sartonas zaustavi konja i pokaza ka severu.

— Odande će doći. Sad možeš da preuzmeš komandu ođ mene, gringo.

— U redu — složi se Zapadnjak. — Jahaćemo im jedan ko­mad u susret.

Preuzeo je vodstvo, a Dijana je jahala kraj njega. Sarto­nas i preostala dvojica od njegovih ljudi zaostala su dobro par­če puta za njima. Izgledali su veoma nervozni.

Za Zapadnjaka je postojala veoma mala mogućnost da spro­vede svoj plan i pobegne sa Dijanom.

Ali, sada više nije bilo povlačenja. Ova priča morala je da se dovede do kraja. Postojala je šansa, ali, nju je trebalo iz­vesti do kraja, a ništa se nije moglo predvideti sa sigurnošću.

Ovo što je sada zamislio, bilo je vrlo smelo i rizično. Ali, ako sve bude išlo kako treba, ,,Vels Fargo” će još jednom škr­gutati zubima.

Kola se još nisu videla. Tama je padala na brda. Mesec i zvezde bacali su prigušenu svetlost. Tu i tamo začulo bi se za­vijanje gladnih kojota. Čudnovati oblici stena izgledali su kao u bajci i kao da će svakog trenutka oživeti.

— Kakav ja tvoj plan, Šejne? — upita devojka tiho. — Zaš­to mi ne kažeš? Ja imam pravo da sve saznam. Moram znati ka­ko ću se držati.

— Jahaćemo im sasvim otvoreno u susret — odvrati Za­padnjak.

— Za ime neba! Jesi li sišao s uma?On se nasmeši hladno.— Svestan sam rizika. Ali, tako mora da bude. Jednom mo­

ram da podvučem crtu.— Možda će te na mestu ustreliti.

On sleže ramenima.

— Možda — promrmlja. — Može se, međutim, desiti i da me ne prepoznaju. Mračno je, a većina ljudi koji prate karavan su zapravo Meksikanci. Bandoljerosi, koji su za lepe pare pre­uzeli taj posao.

■7«

★★★S e j n ★★★

— Ali, sigurno su s njima i agenti „Vels Fargoa”.— Mene ne poznaje svaki agent. A moj opis, koji imaju,

jodva da mi u ovom trenutku odgovara. Da se kladimo, da će me smatrati Meksikancem?

— Pa, možda imaš i pravo — odvrati devojka, posle kra­ćeg otezanja. — Dobro. Uzmimo da te neće prepoznati. Kako treba onda dalje da se stvar odvija?

— Sasvim jednostavno. Tada ćemo ščepati najvažnijeg me­du njima. A ostali će tada uvideti da je zdravije za njih da pove­zu transport tamo kuda mi hoćemo.

— Ti, dakle, zaista hoćeš da prepustiš pobunjenicima tovar?— Za početak, nemamo drugog izbora. Hacijenda je u ovom

trenutku opsednuta. Mi, dakle, nemamo ni najmanje šanse da karavan odvedemo tamo. Moraćemo da sačekamo dok nam se ne pruži povoljna prilika.

Devojka uzdahnu.— Bojim se da ćemo onda morati dugo da čekamo, ćimigo.

Kako ja vidim stvari, ljudima na hacijendi ne piše se dobro.Sejn klimnu glavom u znak saglasnosti.— Ali, ne ostaje nam ništa drugo. Inače bi sami sebi na­

vukli bedu na vrat. Ja, najzad, moram da krenem svojim pu- Icm. Mogu samo da pokušam’ da nađem najbolji izlaz. Razumeš?

— Da, razumem tvoju situaciju. Ali, šta će biti sa mnom? Ako pobunjenici pobede, nikada neću doći u posed moje haci- jonde.

— 2ao mi je — odvrati Zapadnjak mirno. Ali, ja to ne mo­ću promeniti. Nijedan čovek nije u stanju da vrati točak vreme­na.

— Uzmimo — prošaputa ona zamišljeno — da sve ide kako ■.1 zamislio. Sta će se onda dogoditi sa transportom?

— Odvešćemo ih do mesta, gde ona dva ranjenika čekaju n:i nas. To mesto je samo nekoliko kilometara udaljeno od haci- |i nde. A možda se u međuvremenu tamo nešto promenilo. Mog­lo bi, na priroer, biti da je starom generalu uspelo da rastera one, koji su ga opseli. On ipak ima nekoliko topova i m itra ljez ... Moramo jednostavno sačekati, Dijana. Više ne možemo učiniti.

Nije više ništa odgovorila. Njena vitka prilika se ispravila.I ilurila je bradu. Od nežne Apačkinje ponovo je postala tigrica.

U sebi je bila spremna na borbu, gotova da se suoči sa svim lUo predstoji

Otpozadi Sartonas je priterao svog crnog ždrepca bliže.— Do sto đavola, Sejne! — zareža. — Hoćeš li da tim ti­

povima ujašiš pravo u šđke?

Sejn klim.nu glavom, cereći se.

— Ja sam to upravo objasnio, Dijani, Sartonase. Pravićem*

77

★★-ft-S E J A/★★★

se kao da smo ih sasvim slučajno sreli. Kasnije ćemo ščepati najvažnijeg među njima, a ostalima objasniti da je za njih zdra­vije da čine ono što budemo od njih tražili.

Sartonas ga pogleda smrknuto.— I zašto mi to tek sada kažeš?— Jer sam se i ja tek malopre toga setio. Prethodno sam

imao drukčiji plan. Ali, ovaj mi se čini bolji. Primitivnom bor­bom imali bismo male šanse.

— A, ako te prepoznaju?— Onda će za njih biti sve suviše kasno. Ja sam navikao

da udaram brzo. Imaš li slučajno dinamit?Sartonas zavrte glavom.Sejn zaustavi konja i izvuče nekoliko sipki dinamita iz bi­

saga.— Evo. Za svakog po jedna. To treba da bude dovoljno, da

kod njih izazove strah.Osluškivali su noć. Iz daljine je dopirale jednolično zvonje­

nje kopita i kotrljanje točkova.Sartonasovo lice postade zamišljeno.— Misliš li stvarno da će uspeti? Mogu sebi da predsta­

vim da će se ti ljudi od ,,Vels Fargoa” boriti kao đavoli.Sejn nemarno odmahnu rukom.— Ja. sam se kod Bolivara raspitao o pojedinostima. Veći­

na ljudi pri karavanu su Meksikanci, Bandoljerosi kao vi. S n ji­ma će biti samo dva-tri agenta „Vels Fargoa”. Oni treba da se pobrinu da novac koji dobiju za oružje sigurno stigne u Arizonu.O tim agentima se radi. Čim njih izbacimo iz stroja, možemo sve ostale ubediti šta da rade u sopstvendm interesu. U slučaju nevolje, možemo im obećati veliku nagradu.

Sartonas podeli ljudima šipke dinamita i oni zavukoše opa­san eksploziv pod svoje pončoe, cereći se.

— Ako postane vruće, bacite ih među zaprežne konje — objasni Zapadnjak. — Pazite pri tom da napravit^ što veću pa­niku. Ali, preduzmite nešto, tek kad vam ja kažem.

Meksikanci klimnuše glavom, mada zlovoljno. Nije im se uopšte dopadalo, što moraju da priznaju prokletog gringa kao vođu. Bila je to situacija koju je što pre trebalo izmcniti. Samo su čekali priliku.

Tandrkanje kolone bilo je sve glasnije.

Sejn potera konja, a ostali jahači krenuše za njim. Bio je pun samopouzdanja, Cak, među ljudima „Vels Fargoa” bude i jedan koji ga lično poznaje, to pri ovoj prigušenoj svetlosti ni njemu neće poći za rukom.

Jako je ličio na Meksikanca. Nosio je pončo kao i oba Sar-

78

'k 'k 'kSE JN 'k 'k 'k

lonasova kompanjona, a glavu je pokrio velikim, slamnatim..sombrerom.”

Sartonas je nešto iskakao iz slike, U svom žućkastom, praš­njavom mantilu i sa teksaškim stetsonom izgledao je kao da je

.1 one obale Rio Grande. On je pripadao ljudima koji žele daI svojom spoljašnošću odskaču od ostalih.

Mora sve da se odvija kako je zamislio, uveravao je sebe '/.apadnjak. Odlučiće već i činjenica, da je iznenađenje njihova prednost.

Nije mogao da sluti, da će se sve desiti mnogo drukčije, ne- (',() što je zamišljao.

Slučaj je ponovo trebalo da odigra odlučujuću ulogu. UvekII /.ivotu postoje iznenađenja koja čovek ne može da predvidi.

A ovo je bilo jako surovo iznenađenje, koje je očekivalo ; .rjna . ..

Pola časa docnije naišli su na čelo kolone.Šestorica jahača zaustavili su se pred njima i preprečili im

l'iit. Bili su to američki i meksikanski revolveraši.' Banditi sa ('lanice, koji su za dobre pare preuzimali vruće poslove.

Iza njih se zaustaviše kola. Vozari posegoše za svojim oruž- |i m i spi'emiše se za borbu.

Odjednom je zavladala tišina.Šestorica jahača su nepoverljivo zurila u Zapadnjaka i os-

i.ilo. Požudni pogledi su svaki čas padali na Apačkinju.Šejn se prijateljski osmehnuo, i dotače prstima obod svog

'rlikog „sombrera”.

— Dobra vam noć, senjori — reče učtivo. — Dolazimo sa ilafijende lavova. Poslao nas je don Simon de Prado. Treba da ' .iin izručimo najlepše pozdrave i da vas upozorimo. Treba da li.idete izuzetno oprezni. U ovom kraju vrvi od pobunjenika do I Mjih je doprla vest o ovom transportu.

Nepoverenje jahača izgleda da je malo popustilo. Napetost li.Ki da se smanjila.

Jedan od njih okrete se upola u sedlu i povika.

— Gde je Li Džeferson? Ovde su ljudi sa važnom novošćul

Okrenuvši se ponovo prema Sejnu, čovek nastavi.

— Vođa dolazi. Treba da mu još jednom sve ispričate. Zove hl' Iji Džeferson i agent je „Vels Fargoa”.

Taj što je govorio, bio je Amerikanac, i govorio je s ne- I ikvom mešavinom engleskog i španskog, koja se tokom godina iii/.vila u graničnom području.

79

★★★SE

Sejn se, naprotiv, ponašao kao pravi Meksikanac i još ni­ko ništa nije posumnjao.

Odostrag se približiše još dva jahača. Po odelu im se vi­delo da su Meksikanci. Lagano su se približili, pognuti unapred u sedlima, tako da su im široki obodi „sombrera” skoro sasvim prekrivali lice.

Držali su puške u ruci kao i ostali. Jedan od njih, kao da je nešto rekao onom kraj seme. Ovaj klimnu glavom i takođe odvrati nešto tiho.

Tada se neočekivano podigoše njihove puške i počeše da blju ju vatru.

— Sartonas! — grmnuše ta dvojica kao jedan. — To je Sar­tonas, ,,lešinar”!

Za tren, nastade pakao.To je bila Sejnova velika greška. Stvar koju nije bio ura­

čunao.Sartonas je posvuda u >ovoj zemlji bio poznat. Njegova su­

jeta nije mu dozvoljavala da promeni svoju spoljašnost. Svuda, gde se pojavljivao, znali su ga i bojali ga se.

To mu je sada zapečatilo sudbinu.Sejn nije stigao da opali ni metka.Snažna eksplozija zapara vazduh i nadjača sve ostale zvu-

ke. U jakom blesku. izgledalo je kao da se ceo svet ruši. Priti­sak vazduha pogodio je Sejna nezadrživom snagom.

Dinamit, pomisli on, očajnički pokušavajući da se zadrži u sedlu.

Neposredno posle prve, razlegla se i druga eksplozija. Po­novo je Zapadnjak bio zaslepljen snažnim bleskom. Kao iz velike daljine, čuo je užasnuti, panični krik Apačkinje i to je bilo pos­lednje, što je njegova svest registrovala.

Više nije ni opazio kako ga je neka nevidljiva snaga izba­cila iz sedla i bacila na kamenito tlo.

Nije video ni kako je Sartonas dokačio dva protivnika, pre nego što se i sam, smrtno pogođen, srušio iz sedla.

Oba njegova kompanjona bili su od eksplozije dinamita prosto raskomadana.

Dijana je jedina ostala nepovređena. Bilo je to pravo čudo.Sada je čučala kraj Sejna i nemo zurila u njegovo mrtvač­

ki bledo lice.

Ljudi su se okupili oko nje i Sejna. Tu i tamo, začulo se kukanje i stenjanje ranjenih.

— Do đavola! — zabrunda jedan suvonjav i visok muška­rac Ijutito. — Zašto ste pucali na njih?

«0

S E J N 'k'k'k

— Bio je to Sartonas, ,,le§inar” — odvrati jedaai od ane ‘Ivojice što su započeli borbu. — On je sa svojim nitkovima do-

10 da špijunira. Možete da mi verujete, šefe.— Trebalo je prvo mene da obavesliš, hombre — odvrati

nvaj mrko. — Mi bismo ih na drugi način dokrajčili. Ovako su I dvojica naših ostali da leže. O n i. . .

Iznenada zaćuta usred rečenice. Koraknüo je ka devojci i ■.ipadnjaku i sagnuo se.

Onda je počeo demonski da se smeje.— Mora da sam poludeo! — vikao je. — Mora da sam

isao s uma. To . . . to jednostavno ne može biti! To je najboljiinv, koji smo ikada napravili! Samo šteta što je m rtav ... Kej, liudi! Znate li ko je taj čovek, što leži kraj Apačkinje? To je ' i'jn, amigosi! Tako mi đavolje babe, mi smo uhvatili Sejna. 'ik; uvek ne mogu da poverujem u to.

Ponovo je počeo da urla od smeha, i to je bilo ono, što je .'..ipadnjaka vratilo u stvarnost.

On otvori oči i pogleda u Mesečevu Zraku i muškatea fcoji !>• toliko bio srećan. Bio je to Li Džeferson, agent „Vels Far­cen”. Jedan od najboljih i najopasnijih momaka koji su bili ii: platnom spisku kompanije.

Sada će biti gadno za njega. Onaj koga Li Džeferson jed­ni irn dograbi, neće se iščupati tako brzo.

Stenjući, Sejn sede.Džefersonov smeh iznenada zamuče.Svi su zurili u Zapadnjaka.Sedeo je i cerio se nekako izobličeno. U njegovoj glavi, zu-

l.ilo je kao u kočnici. Krv mu je curila preko levog obraza, ali iHi nije na to obraćao pažnju.

Nije takođe učinio nikakav pokušaj da se bori. Za to je Ino još suviše slab.

Prvo mu je bilo potrebno vreme da dođe do daha. Znao je I .id treba da popusti.

Zato je odlučio da sačeka.Li Džeferson ga je ponovo zarobio.— Raspaši se. Sejne! — reče i pokaza na Zapadnjakov po-

i.i.'i sa revolverom. — Gotovo je.Sejn otkopča pređicu i baci opasač malo u stranu. Bio je

lU arno bespomoćan, i glupo bi bilo da bilo šta pokuša. Za delić■ kunde. bio bi mrtav.

Veoma je dobro poznavao Li Džefersona. Bio je jedan ođ M.ijgrubljih tipova, koje čovek može zamisliti. Poticao je iz Tek- isa i mnogi su govorili da ne voli mnogo da ostavlja zarob-

I icnike.

Ovaj put izgleda da je bilo drukčije,

0 Aejn 33 ( J

irk ie S E J N-k'kir

— To će biti zabava — primeti. — Bolivar i stari general imaju čoveka po imenu Sabadilja na svojoj hacijendi. Sabadilja je njihov dželat. Ja ću zamoliti starog generala da ti ovaj od­rubi glavu. Onda ćemo u San Francisku otvoriti izložbu. To će biti uzbuđujuća stvar, Sejne, a? Kako ti se dopada?

Sejn načini grimasu.— Kakav odgovor očekuješ, Džefersone? Treba li da se

raspadnem od radosti?Iako polumrtav, smeškao se u sebi.Upravo generalu je i hteo da odvede Džefersona! Nadao se

da će uspeti. Po prvi put u svom životu, Zapadnjak je svom protivniku požedeo ispunjenje njegovih planova.

— Vežite ga i bacite ga u kola! — naredi Džeferson. — iio- ramo dalje. Vreme je već da stignemo na cilj.

Zapadnjaka zavezaše i on se nije odupirao. Nije imalo smis­la.

Jedan od ljudi pokaza na Dijanu.— Sta s njom da radimo, gazda? Izgleda kao Indijanka,

Apačkinja, rekao bih. Ne izgleda loše.Džeferson priđe devojci i zgrabi je za ramena. Frktala je

kao mačka, i htela da se otme, ali, muškarac je bio jači. Držao je čvrsto i sigurno je osetio da nema ništa ispod meke kožne odeće.

— Sviđaš mi se, bebi — reče joj. — Ti pripadaš samo me­ni. Mi ćemo se još mnogo zabavljati.

— Reci mu da ga ne razumem Veliki Glasniče Munje! — povika ona Zapadnjaku na apačkom. Istovremeno je ponovo po­kušala da se otme.

Džeferson je steže jače.— Sta je s tobom? Zar me ne razumeš? — Pokušao je

ovaj put na meksikanskom, aU, Dijana opet ne odgovori.— Ko je ona? — obrati se Džeferson Šejnu. — Zar ona

ne razume naš jezik?— Ona razume samo apački — odvrati Zapadnjak. — Bila

je ljubavnica Sartonasa, banditskog vođe. Uzmi je ako ti se do­pada. Siguran sam da ćeš se zabaviti s njom.

Džeferson se nasmeja preteći.— Imam osećaj da će me mnogo naljutiti. Zar ne možeS

malo da joj pričaš, Sejne? Koliko znam, ti raziimeš njihov di­jalekt.

— Otkud si došao na to?— Blad mi je jednom pričao. Kazao je da znaš skoro sve

indijanske dijalekte od Misisipija do Pacifika.

— Blad! — povika Zapadnjak. — Sta je s njim?

— Preživeo je. Za nekoliko sedmica biće ponovo na noga­82

'k if 'kSE JN 'k ie 'k

ma. Biće jako besan, što sam te ja uhvatio. Taj zalogaj nije pre­puštao nikom drugom. Suviše je ponosan za to. Možda ću pre- ii/.eti njegovo mesto. Ali, to ostavimo za kasnije. Znaš li njihov jezik, hombre? Ili mi je Blad pričao bajke?

— Šta treba da joj kažem? — upita Zapadnjak, cereći se.— Da treba da bude ljupka i dobra sa mnom. Onda će i

njoj biti dobro kod mene. Ako ne, biće bičevana, dok ne posta­ne poslušna.

Sejn pogleda ka Dijani. Ona je, jasno, sve razumela, ali je i I >5 uvek odlično igrala svoju ulogu.

— Budi maJo ljubaznija prema njemu — obrati joj se Za­padnjak na apačkom. — Pri tom pokušaj da nešto učiniš i za mene.

— U redu — odvrati devojka. — Ali, to ne sme da ide brzo, Inače bih mogla da izazovem sumnju.

To je tako vikala kao da se divlje odupire.— Tako — povlađivao joj je Šejn. — Nastavi tako dalje,

IIH, nemoj preterivati.Njeno držanje kao da malo omekša. Ona pognu glavu i iz­

gledala je kao da se odjednom plaši.Sejn se isceri ka Džefersonu.— Ona ti uskoro neće stvarati nikakve teškoće. — Ali, ne

Ili trebalo da navaljuješ na' nju prvih nekoliko dana. Ja sam jiij rekao da hoćeš da je bičuješ i sad je uplašena. Ako budeš pravilno postupao, imaćeš uskoro mačkicu koja prede. To mi možeš verovati.

— Dobro si uradio, Sejne — odvrati agent „Vels Fargoa”.Za protivuslugu daću da ti glavu posebno dobro prepariraju.

T( bi će se ljudi još sto godina čuditi.— I to je nešto — odvrati suvo Zapadnjak.— Imam komičan osećaj. Li — reče jedan od ljudi Dže-

fi rsonu. — Hoćeš li ti ovu apačku mačku od početka pustiti daliiide slobodna? Ko zna šta su njih dvoje u stvari razgovarali! Može biti da hoće samo da te nasamare.

— Ttačno, Kebote — odvrati Džeferson. — Mi ćemo biti op- H'/.ni, u to možeš biti siguran. U početku je nećemo pustiti da »ilobodno trčkara. Vežite je i stavite u zadnja kola. I zapamtite )i'(lno: ona pripada meni. Ako neko od vas stavi svoje prljave Supe na nju, može da računa s kuglom. Jasno?

Ljudi promrmljaše da su saglasni.

Džeferson se nasmeja zadovoljno i okrete Apačkinji ruke 11« leđa. U sledećem trenutku bacio je na tlo. Ležala je potr- liiiSke i nije se makla kad joj je on slobodnom rukom podigao iideću da bi je odmerio.

— Lep plen — zaključi zadovoljno. — No, šta misdite, kom-

83

★★★ Š E J N -kicic

panjerosi? Zar to nije najbolja kućna mačka koja se može za­misliti?

Ostali su ćuteći stajali. U njihovim očima gorela je požu­da. Neki su gutali pljuvačku.

— Idemo dalje — naredi Džeferson. — Ako ne grešim, sutra rano bićemo na cilju. Napred! Sejna u prva kola! Apač­kinju u zadnja! Na taj način ništa ne rizikujemo. Požuri, naro­d e . . .

Vožnja se odvijala brzo i bez ikakvih prepreka.Šejn je ležao u prvim kolima u uskom procepu između dva

sanduka. Opis na sanducima govorio je da se radi o čekićima, kleštama, kukama i ostaloj gvožđarskoj galanteriji.

U početku je Šejn pokušavao da razlabavi veze, ali je br­zo odustao. Kožni remeni bih su čvrsto stegnuti.

Ležao je ispružen i poku.šavao da se opusti. Stalno je mis­lio na budućnost. Sta ih očekuje na Hacijendi lavova? Da li je opsada još tamo ili su se u međuvremenu zbog nekog razloga povukli?

Časovi su prolazili. Napolju je postalo svetlije. Nešto kas­nije prebili su se prvi sunčevi zraci kroz pukotine na kolima.

Šejn začu kako neko napolju povika.— Hacijenda! Na cilju smo, amigosi! Vidim hacijendu!Vožnja se nastavila. Bez zaustavljanja. Nije bilo ni traga

od opsađivača.Šejn odahnu.Ako se još nešto nepreviđeno ne desi, biće spašen. I Dijana

takođe.Neko povuče polovinu cerade unazad i pogleda iz sedla

cereći se u Zapadnjaka.— No, kako se osećaš, amigo? — upita Li Džefe];son. —

Baš sam radoznao, da ii će ti stari nitkov general ostaviti glavu na ramenima.

— Stari nitkov? — upita Sejn, nabravši čelo. — Mislio sam da on-radi u ime meksičkih vlasti.

— To je tačno. Ipak je on jedan stari prevarant. On uvek pokušava da za sebe uzme najviše. Koliko ga dugo ti poznaješ?

— Zašto bi trebalo da ga ja poznajem?— Ah, to je bila samo moja usputna ideja. Šta si zapravo

uradio sa dvesta hiljada zlatnih pezosa, koje si opljačkao zajed­no s Apačima?

— Pobunjenici su ga inkasirali — lagao je Šejn. Ošećao je da Li Džeferson hoće nešto sasvim određeno da sazna. To je po-

84

'k k 'k S E JN 'k 'k 'k

iiovo pokazalo da „Vels Fargo” sumnja. — Novac možete otpi- ». ili, Džefersone.

— Mi smo već slutili da ti sa starim prevarantom duvaš u l' lu tikvu — odvrati Džeferson. — Ali, ja sam od početka znao 11.1 to nije tako. Sad, to zapravo ne igra više nikakvu ulogu. "K vi.še nikada nećeš „Vels Fargou” praviti probleme. Samo ta či­njenica vredi više od miliona.

Ukotrljali su se kroz glavnu kapiju u dvorište hacijende. i’ i'jna su izvadili iz kola i bacili na vrelo tlo kao staru vreću.

Kola su postavljena jedna kraj drugih, i Sejn začu prigušeni m1".s Dijanin. Bio je nejasan i teško se razumevao. Izgleda da Ml joj stavili gužvu među zube.

Ipak, Sejn je razumeo najvažnije. On je bio jedini koji je shvatio šta ona to govori na apačkom. Usred poslednje rečeni- 11 ', Apačkinja ućuta. Neko joj je ponovo pritegao na ustima. Bilo im je stalo do toga da ljudi na hacijendi nešto ne saznaju.

Sa svih strana, okupiše se ljudi. I stari general se pojavio.Li Džeferson pokaza na Zapadnjaka.— Senjor general! Ovaj čovek je davni kompanjon Sarto-

I-a, zvanog ,.lešinar”. On je jedini preživeo od cele bande.I'ilikovi su hteli da izvrše prepad na nas, i da se domognu oruž- |ii Ovaj tip se zove Sejn. Odsada je on vaš zarobljenik, gene- t.ile. Molim vas da primei'no kaznite. Bilo bi u interesu kompa­nije ,,Vels Fargo” da ga preuzme vaš dželat Sabadiljo.

General se nasmeši.— Možete se potpuno pouzdati u mene, senjor Džeferson.

li pošiljka kao što je ugovorena?— Da, sve je u redu. Odmah ću vam otvoriti nekoliko san-

liiika, da bih vam pokazao da je sadržina u redu.Naredio je svojim ljudima i kola su bila istovarena. Sve

¡1' i.šlo brzo. Kada su sanduci stajali na dvorištu, htede Džefer- fe"ii neke da otvori.

Stari general stajao je još uvek u Sejnovoj blizini i gledao vii/.are s interesovanjem.

— Generale! — procedi Zapadnjak. — Tražite da vam po­li užu sve'oružje.

Sem generala, niko nije čuo Zapadnjakove reči.Li Džeferson pokaza sigurnim pokretom ruke na robu.— No, generale? Jeste li zadovoljni.U otvorenim sanducima blistale su puške i revolvei-i. Gene-

jiil odvrati, smešeći se.— Neka sve otpakuju, senjor Džefersone. Mislim da je tako

lii'ljc.

— Generale? Vi mi ne verujete?

• Za ime neba! Zašto bih?

83

' k ' k i r Š E J N ' k ' k ' k

— No, dakle — promrmlja Džeferson, gledajući još uvek malo uvređeno. — Da pređemo na posao. Treba da dobijem is­tu sumu, kao i poslednji put. Dvesta hiljada pezosa u zlatu. Ta­ko je ugovoreno.

— Da, naravno, Ali, prvo bih hteo da vidim sve oružje.Dao je svojim ljudima znak i oni odmah počeše da pretra­

žuju sadržaj ostalih sanduka.L i Džeferson je kipteo od gneva.— Do đavola! — grmnu divlje. — Napred, mladići! Pokažite

tim majmunima! Oni će nam posao platiti životima.Svi posegoše za oružjem. U svom besu, Li Džeferson nije

više poznavao granice. On, ili bolje, „Vels Fargo” hteo je da sredi starog generala.

Ali, ponovo su ostali kratkih rukava.Posle nekoliko minuta, sve je prošlo. Većina ljud i „Vels

Fargoa” bila je mrtva. Neki su još živeli, ali su bili toliko teško ranjeni, da nisu više mogli dugo da izdrže.

Don Simon de Prado lično preseče Šejnu veze. Zajedno su otišli do mesta gde je ležao Li Džeferson. On je zurio u njih lica iskrivljenog od bola.

— Tako dakle — krkljao je besno. — Ipak, duvate u istu tikvu. Vi, prokleti, pasji sinovi!

— Vaš je peh, da ste me opet naljutili — odvrati Zapad­njak. Sad je kasno za kajanje. Moraćete me ostaviti na miru.

— Kako ste to otkrili — upita Džeferson. — Kako ste to primetili, generale?

— Sejn mi je rekao.— A ti, Šejne? Odakle si ti znao?— Od Apačkinje. Mora da ste o prevari govorili u njenom

prisustvu. Ona sirota još leži u kolima. A sigurno čezne za slo­bodom.

— Apačkinja! — promuca Džeferson. — Ta prokleta Apač­kinja . . .

Tada se po njegovom licu razli smirenost. L i Džeferson ne­će više nikada odgovarati „Vels Fargou” za svoju grešku.

Sejn priđe kolima u kojima je ležala Dijana. Smešila se dok je oslobađao.

Opet je bila Nežna Apačkinja i Mesečeva Zraka.

Svi ljudi na hacijendi pozdraviše je sa poštovanjem, dok je silazila iz kola. Kimiče predsednika Meksika i gospodaricaHacijende lavova.

I Sejnova ljubav.. ♦

B6

K R A J

NEDELJNI LIST NOVINSKOG FORMATA ZA ČITAOCE SVIH UZRASTA

o

SVAKOG ČETVRTKA

VASI OMILJENI STRIP JUNACI REDOVNI SU GOSTI NA

STRANICAMA SPUNK NOVOSTI

TARZAN, MODESTI BLEJZ, BEN BOLT, RIP KIRBl, SREBRNI LETAČ, DŽEF HOK,

HULK, IZNOGUD, POPAJ I DRUGI

RAZNI PRILOZI POSVEĆENI DEVETOJ UMETNOSTI, ZANIMLJIVOSTI IZ ZEMLJE I SVE^A, POPAJEVA ŠKOLA CRTANJA

I IZUZETNO ZANIMLJIV FELJTON BERLICA I MURA „DOGAĐAJ U ROZVELU”

Odgovor je došao vrlo brzo. No, pre nego što će nevolje ilii s e sruče na naše glave, proviđenje je htelo da još jednom ii|in/,namo dane sreće i blaženstva. Odmah posle opomene, upu- fiiic Horasu Holoveju, nad ravnicama Silver Krika zavladala Jf (isećanje spokojstva i bezbrižnosti. Ljudi su obavljali svoje Ilir.love mirno i bez straha, a život se odvijao bez ikakvih uz- (•iiilrnja. Sećam se da je to leto bilo lepo kako samo može biti H h m krajevima: sa toplim, sjajnim suncem, sa dubokim plavim fii'liom, sa blagim zapadnim vetrom koji je dolazio sa Ljana Es- tuliiida, punim opojnog mirisa trave i planinskog rastinja. Noći |ii bile zvezdane, tople, sa pesmom zrikavaca i tajanstvenim iiiiiiiivima prerije.

'I’ako je došao i mesec jul i mi se počesmo spremati za pro- ilin ii Dana nezavi^osti u Silver Kriku. Od smrti moga oca, hiitii je odbijala da učestvuje u svečanostima, smatrajući da to

iiilgovara njenom položaju ožalošćene udovice. Ovoga puta HHii so odvezla u Silver Krik da naruči haljine i cipele, a ostali pp |ii>trudiše da ne izostanu za .njom. Bil je nabavio čizme s me­dini sarama i visokim potpeticama, tamnoplave čakšire. košu­lju 11(1 plave svile i svilenu maramu zelene boje. Dugi Slirt se »Milovoljio s kratkim čojanim kaputom, opšivenim kožom, d">k (IM-. jo mrzovoljni Patrik O’Keli iznenadio mokasinima i prsni- ^Miii od teleće kože, sa belim i smeđim krznom, sasvim u stilu Nii\ :iho Indijanaca.

Ma dan Četvrtog jula, pred sam zalazak sunca, moja mati »H pnjavila u haljini od belog organdina, sa cipelama od ru- llfir.log atlasa i sa dugim čipkanim rukavicama. Posle iskrenog f(h lirnja njenoj zaiiita izuzetnoj ljupkosti, mi se ukrcasmo u k--

!a liil je preuzeo dizgine, mati je zauzela mesto kraj njega, a•.... Slim i ja se smestismo u sediite pozadi. Patrik O’Keli, kao

|in l,iiI)rojni, jahao je na konju za nama.

I’osle ugodne vožnje, provedene u ćutanju, otkrismo da je fcthri- Krik svečano osvetljen. Narod je hitao drevnim trotoa- ji'ii i prema magazi Džarvisa Džonsa. Svi su bili u svečanoj M'lii i. znojeći se pod svojim uštirkanim košuljama, prslucima ^il \'i lura i svilenim haljinama. U prostranoj magazi, osvetijenoj

V I I

-k-kHc Š E J N'k'k'k

sa bezbroj petrolejskih lampi, sveća i lampiona, jedan dugi sto bio je pokriven cvećem, jelima i pićem. U sredini sale, na jed­nom uzvišenju od dasaita, sedelo je nekoliko dobrovoljnih svi­rača, među kojima se isticalo pegavo lice Toma Grifita, šeri- fovog pomoćnika. Kožni prsluci odgajivača stoke mešali su se sa plišanim kaputima farmera i crnim odelima građana. Na ulazu su stajale najuglednije ličnosti Silver Krika; sudija Del- mer So, vlasnik banke Alfred Velington Stern, pravozastupnik Džonatan Bakster, sopstvenik radnje s mešovitom robom Ben- džamen Koneri, predstavnik Velsovog prevoznog preduzeća Merion Dilman, zatim neizbežni Dok Pirson, šerif Džef Morou. i joS nekolicina.

Ulazak moje majke izazvao je vidnu pažnju, što je njoj na- teralo prilično rumenilo u lice. Bilo je tu još mnogo privlač­nih i mladih devojaka i žena, ali je moja mati, to vam mogu bez lažne skromnosti reći, spadala među one najlepše. SurLi:'- Delmer So je pritrčao da je pozdravi, a isto tako i krupni, za­japureni Alfred Velington Stern, dok se Džonatan Bakster, kao pravozastupnik Horasa Holoveja, zadovoljio samo hladnim pok­lonom, ali ne bez izvesnog poštovanja. Posle toga se sudija Del­mer So okrenuo Bilu i stežući mu srdačno ruku, raspitivao se kako je gospodin Muligan sa zdravljem i kako se oseća u na­šem kraju. Ovaj prijatan doček načinio je još prijatnijim Timoti Veler, nosa crvenijeg nego ikada, dižući čašu s uzvikom: ,,U čast princa od Velsa i vojvode od Bakingama, koje neka Bog poživi u službi njihove k -iljice!” „Kraljica” mu je, veoma po­laskana, uputila jedan Ijubak osmeh, posle čega je, na znak Toma Grifita, orkestar svojski zasvirao, a svi prisutni zapevali „Bože, daj da istrajemo u borbi”.

U kratkom predahu pred prvim kadrilom, muškarci su se razleteli da se blagovremeno upišu u spiskove za igru. Moja mati je bila opsednuta za tren oka; međutim, ona je, sa svojim ljupkim i neusiljenim osmejkom, saopštavala levo i desno;

— Za prve igre ste zakasnili. Njih je već upisao gospodin Bakingam, Zar ne, gospodine Bakingame?

Na šta je zajapureni gospodin Bakingam odvratio, zamuc­kujući:

— Svakako, gospođo Vels.Cuo sam kako Dugi Slim šapuće O’Keliju, gurnuvši ga lak­

tom:— Gle, nisam znao da ovaj naš Bil ume toliko da se zbuni!

Međutim, kad je orkestar zasvirao prvu igru, Bilova zbu­njenost je odjednom iščezla. Obuhvatio je pažljivo svoju igra­čicu oko struka, drugom je podii;ao njenu ruku u čipkanoj ru­kavici, udario potpeticama o pod, i zaplivao s njom, lako i ne-

90

•kiKif S E J N k -k -k

iii|iio, prema sredini sale. Bili su za trenutak jedini par koji U'iii, i meni se učinilo kao da ne dodiruju pod, kao da lebdeII vazduhu, dva prozračna bestelesma stvoremja, sačdffvjeina ml same svetlosti lanrupiona i zvukova muziiike, stpojena za- uvi-k nekom neobičnom začaranošću lepóte i mladosti.

— Krasan par ljudi! — reče iza mene Alfred Velington Mirni.

Glas šerifa Džefa Morou mu odgovori.— Slažem se sa vama, mada neprestano razbijam glavu

ilir sam tog čoveka video. A već sam ga negde video, u to sam ■Itiiiran.

Zaigrali su i drugi parovi i ja sam s'e uputio prema onom áfilu stola na kojem su bili slatkiši. Našao sam tako svoje sta­ju poznanike: sinove i kćeri naših suseda, dečake i devojčice HiM|ili godina, nešto starije ili nešto mlađe, i mi smo se bacili

uvoj način zabave, na skrivalice oko igrača ili onih koji su l^ilrli duž zidova, na golicanje devojčica slamkama, na duva- ftjii i lampione, na proivlačenje 'iispoid stolova, na podražavamje IVliiiča, na zadirkivanje Timotija Velere i još nekolicine nekre-

tmili gostijiu. Zatiim smo isctrčaLi pred magazu da se jiuiđimo oko iiln i konja, da odvezujemo kolane na sedlima, da lupamo u

^iiii'ne prozore okolnih kuća, da se prskamo vodom iz valova !■ nli)ku.

Noć je odmicala, mesec je rasipao svoju srebrnu svetlost ^(1 ulicama Silver Krika, a iz zadimljene i bučne magaze Džar- Vinfi Džonsa odjekivali su razdragani f^lasovi ljudi, zvuci muzike, iivfl.i't čaša, pesma i smeh. Pod upola izgorelim lampionima, i jieli(ilojkama koje su se dimile, grupe muškaraca i žena pevale |ii ,,Noćas si ti moja cura”, ili ,,Sali je pošla u Denver”, ili ,,Os- Uv| tni taj cvet za uspomenu” sve one lepe i dirljive pesme sa |lB|iinla koje su danas već zaboravljene. U jednom od najbuč- Al|iii horova, koji su predvodili dok Pirson i šerif, video sam i PH.i, sa čašom u ruci; izgledalo je kao da već godinama pripada iiiin društvu i da se neće nikada odvojiti od njega.

(lila je već prošlo ponoć, kada smo se ukrcali u kola. Dugi tliiii se blaženo smeškao sav natopljen mirisom džina i bren- #i|it dok se Patriik O ’KeM popeo na konja s naporom, kao da |it hiii noge od olova. Moja mati i Bil su ćutali, ali njihova lica, ^iiHijiina mesečinom, izražavala su neki neobičan m ir i spokoj- itvu Oko nas se prostirala beskrajna prerija, prelivena mekom H-piliiriću meseca i zvezda, sa dubokim nebom i tamnoplavim teÍMMiiiama na horizontu. Vetrić je donosio miris uvele trave, ■hI|nIu)r cveća i zemlje, konji su ujednačeno trupkali po praš­ili lentn putu, točkovi su saniiwo škripali, a meni se činilo da Jul ulemo kroz neku nepoznatu, tajanstvenu, čarobnu zemlju, leiiilju iz priča i snova, izgubljenu i ponovo nađenu u jednoj

az

■k'k'k Š E J N k-kir

noći spokojstva i radosti; zemlju po kojoj plovimo kao kroz vazduh, kao po oblacima, visoko gore među zvezdama, iznad planina pokrivenih snegom i okeana koji se blistaju na mese­čini.

Na prelazu preko reke, konji su zastali za trenutak da se napoje. U tišini koja je nastala, čulo se samo klokotanje vode oko točkova i preko kamenja, šuštanje lišća na obali i disanje zaspalog Slima Logana. Mesečina je titrala preko talasića kao tečno srebro, iskrila se i prelivala, a po krunicama drveća, po vlatima trave i po vlažnom kamenju na reci, lebdela je neka prozirna i meka svetlost, kao plamen koji tiho dogoreva. Čarobna zem­lja, zemlja iz snova, stajala je pred nama još jasnije, još isti- nitije nego da postoji u stvarnosti. Možda je zaista i postojala, pod uslovom da sve ono ružno i neprijatno, što nastupa posle buđenja, pripada rđavim snovima. To je ta zemlja iz snova, ko­ja se posećuje samo jednom u životu, onda kada smo toliko sreć- ni da toga nismo ni svesni.

Kada smo stigli pred kuću, Bil skoči sa kola, pretrča na drugu stranu i obuhvativši moju majku oko struka, spusti je dole. Stajali su za trenutak tako, licem u lice, pa se onda ona otrže i potrča prema verandi. Njena duga kosa, oslobođena tra­ka, zaleprša se na vetru, a na njenom licu obasjanom mes'eči- nom, pojavio se izraz kakav nisam ni pre ni posle toga video kod nje: izraz blaženstva pomešanog sa strahom.

V IIIi

Vest nam je prvi doneo Patrik O’Keli. Još se i sada sećam pod kakvim smo je okolnostima primili. Mati je postavljala za ručak na verandi, Bil je deljao sekirom novu držalju za grabu- Iju, a Dugi Slim se spremao da krene do stoke.

— Dakle, znate li šta je novo? — saopšti nam Patrik O’Ke­li, skidajući se sa konja pred verandom. — Sreo sam Elmera Svansija, kojii se vraćao iz Silver Krika, i on mi reče da tamo nešto nije u redu. U grad je stigao neki ozloglašeni revolvera! iz Vičite, neki Gaj Lam ot.. .

Zveket metala prekide O’Kelija. Bil je bio ispustio svoju se- kiru iz ruke.

— . . . neki Gaj Lamot — nastavi O’Keli, pogledavši iznena­đeno u Bila. — Priča se da je došao na poziv Horasa Holoveja.

— Prljavo kopile! — uzviknu Dugi Slim. — To se od nje­ga i moglo očekivati.

— Jedan lupež više ili manje — reče moja mati — ne anači ništa.

92

S £ J N ★★★

— Gospođo Vels — reče Bil iznenada; bio je primetno bled u licu — ja to ne bih shvatio tako olako.

— Sta ti je, Bile? — reče Dugi Slim. — Izgledaš kao da je Mflu) od nas nagazio na zvečarku!

— Možda i jeste — reče Bil, ne menjajući izraz lica. — Ili ■till) na dobrom putu da to učinimo. Ovo sada postaje ozbiljno.

— Ako Horas Holovej . . . — otpoče moja mati, ali je Bil (»M'kide s neočekivanom grubošću.

— Ne, gospođo Vels, nije sada u pitanju Horas Holovej. Ovii)^a puta smo suočeni s opasnošću sasvim druge vrste.

— Ja bih brigu o tome ostavio šerifu i sudiji — reče Dugi Uliii.

— Pa.zite, Slime — reče Bil, gubeći sve više svoj uobičajeni mir — reč je o ljudima za koje sudija i šerif ne znače savršeno ^lAIii. Oni su u stanju da , . .

— Mi smo već jednom prečistili s time, gospodine Bakiinsa-— reče moja mati blago. — Ako se ma ko usudi da učini

Min ftlo je pokušao Horas Holovej, s njim ili bez njega, on će fclll [)ozvan na odgovornost. Niko se neće usuditi da sebe stavi ffcn /akoina, ako samo zna šta mu predstoji.

— Za njih nema opasnesti da budu stavljeni van zakona — fifp Bil — jer, oni se već nalaze van zakona. Vi niste u sta- pji( da shvatite kakvi su to ljudi, gospođo Vels. Ako je Horas lliiliivej naumio da nam se osveti, on nije mogao izabrati straš- HIJI način. To je opasnost protiv koje se ne možemo boriti le- piiii rcčima ili pozivanjem na zakonske posledice.

— Pa čime onda? — zapita moja mati.— Ja . . . — otpoče Bil; zatim sleže ramenima i saže se da

iiiliviiti svoju sekiru. — To je sve što sam hteo da kažem, gos-

ritflii Vels. I još nešto: ma šta da se dogodi, ja ostajem uz vas vi možete u svakoj prilici računati na mene.

- Hvala vam, gospo^dine Bakingame — reče moja mati. — llkiillko se pokaže da su vaša strahovanja opravdana, nama ioš Hvi'li ostaje mogućnost da se Dozovemo na sud dobrih liucii. Ne Vniilcm, niti ću ikada poverovati, da postoje plaćenici koji ne>-i i uf«l'uknuti pred ljudima naoružanim od strane pravde.

- Tim pre što su to vucibatine koje se koriste našim stra-pred njima — reče Dugi Slim. — Ali, kad im pokažemo

tiUii', oni se odmah poh’ioe.- Ne bih se složio s tim — reče Patrik O’Keli.■ Gle! — reče Dugi Slim. — Samo nam još tvoje mišlje-

(i]p iiiHlostaje! Sta ti znaš o tim ljudima, ti smušeni Irče!

- Možda više nego što ti pretpostavljaš — reče Patrik fl'Ki'li. — Ne zaboravi, Slime Logane,,da sam ja dobar deo svo-

ilvola proveo oko Dodž Sitija, K it KarO'Sna, Cejema 1

93

iricir S E J N k'k'k

Tombstana. Tamo je bilo više takvih delija nego što si ti u sta­n ju da zamisliš. Sreo sam jednom Džesi Džemsa, a dva ili tri puta Doka Holideja, i ako ti veruješ da su to ljudi koji se svo­jim protivnicima privlače iza leđa, ili da strepe od nekakvih tamo šerifa sa plehanim zvezdama, onda si na sigurnom putu da obmaneš i druge i samoga sebe. Oni su hrabri, ali na svoj način, možda čak i hrabriji nego mi na naš, i njihov sukob sa zakonom ima svoj sopstveni zakon, nepisan, ali ništa manje strog i neumoljiv od ovih naših napisanih.

— Pa, ti si to na njihovoj strani — reče Dugi Slim s os­mejkom.

— To je već drugo pitanje, Slime Logane — reče O ’Keli.— Ja nisam i ne mogu biti na njihovoj strani, ali, isto tako, ne mogu biti na strani onih koji veruju da su ti ljudi manje opasni nego što stvarno jesu. Možda se taj Gaj Lamot ne može upore- diti s onima najčuvenijim među revolverašima, sa Bilom Hi- kokom, na primer, ili sa braćom Dalton i Big Bilom, o kome već i kod nas pevaju pesme, ali, treba ipak biti spreman na sve.

— Ja bih se pridružila Slimu — reče moja mati — i ostavi­la da 0 tome brinu brigu vlasti u Silver Kriku. A vi se, za to vreme, potrudite da vam se ručak ne ohladi.

0 tome više nismo razgovarali, niti je iko pokazao volje za razgovor uopšte. Sledećeg dana bila je nedelja, i mi, po ustalje­nom običaju, krenusmo u Silver Krik na bogosluženje. Vozio bi nas uvek Dugi Slim, obučen u svoje svečano tamno odelo, ma­da je celo vreme božije službe provodio u baru „Bomont ho­tela”. Ovoga puta Bil zamoli majku da on pođe umesto Slima.

— Ne, gospodine Bakingame — reče moja mati odlučno. — Ako su plaćenici Horasa Holoveja zaista u Silver Kriku, oni če tražiti bilo kakav razlog za kavgu, a Slim Logan je poslednji čovek koji je u stanju da pruži priliku za to. Naročito kad je u društvu sa mnom i Dikom. Vi pripazite na imanje, a ja vas uveravam da će sve biti u redu.

Bil reče s uzdahom.— Voleo bih da ste u pravu, gospođo Vels.1 tako mi krenusmo. Vožnja do Silver Krika protekla je u

ćutanju. Imao sam utisak da moja mati ni sama mnogo ne ve- ruje u ono što govori, ali joj ponos nije dozvoljavao da to po­kaže. Stid me je da priznam, ali, što se mene tiče, ja sam go- reo od radoznalosti da vidim jednog od tih čuvenih revolvera- ša, 0 kojima su svi čestiti ljudi govorili s gnušanjem ali, ne bez izvesnog pritajenog divljenja. Zbog toga sam bio malo razoča­ran što se u Silver Kriku nije prirnećivala neka naročita pro- mena. Istina je da Glavna ulica nije bila više onako bučna i svečana kao što obično nedeljom izgleda. Cak je i oko „Srebrne

94

ir-k-k S E J N-k'k'k

|i.ii liovice”, Nilsenovog „salona”, vladalo neko mrtvilo. Među- liin, kad uđosmo u Glavnu ulicu, odozdo, sa drugog kraja, poja-

se tri konjanika. Jahali su laganim galo.pom, jedan napared,i Hitala dvojica na kratkom odstojanju. Ono nešto malo pro- |»#iiika skloniše se u najbliže kuče, i ulica začas postade pusta. NiKiitn mogao dobro da ih vidim, ali, ko zna zašto, meni sinu (•iimio da je jedan od njih verovatno taj čuveni Gaj Lamot. IkvniuvSi se, video sam kako se zaustavljaju pired „Srebrnom ^idliovicom”.

('rkva je bila na drugom kraju grada, ispred groblja, i u f»ji>J je prečasni Samjuel Pričard, dol-azeći svojim dvokoiicsima I« liiilependisa, obavljao službu nedeljom i po potrebi. Kola smo

zajedno sa Dugim Slimom, ostavljali ispred „Bomont Ho- Iflu", a pOiSle propovedi, mati je, zajedno s ostalim ženama i itpr'Hfinim Samjuelom Pričardom, odlazila na lepoj supruzi ^Ifii'ila Velingtona Sterna. To je bilo vreme koje se može dob-

Inkoristiti, i, sedeći u crkvi s molitvenikom u ruci, ja poieh■ iii/.mišljam o načinu kako da zavirim u „Srebrnu potkovi-

I pogledam izbliže Gaja Lamota.

Smišljeno, učinjeno. Nije mi bilo teško da se iskradem iz ^Hslorije s razgovornom pastvom prečasjiog Samjuela Pričarda tislu>ro sam bio pred svojim ciljem. Nilsenova se krčma

m«iijala zadnjim delom na konjušnicu Velsovog prevotzinog ijiiilu/.oča i jednu perioniou rublja. Imala je malo dvorište, is- mii|i'no buradima, bocama, polomljenim stolovima i stolicama. Ja Ham se neopaženo privukao do male verande sa nekoliko

teklivnih vrata. Otvorio sam nasumce prva, i kroz n jih me za- lilimi miris pića i dim od duvstna. Imao sam sreće, ukoiilko• ln uopšte moglo nazvati srećom, da se nađem iznad samog i*lniMuja, dobro sakriven od očiju onih luiutra. Nećete mi ve- SVMll, ali, prvo Sto mi pade na pamet bio je zaključak da svim iBiiliU’-nim događajima za poslednjih nekoliko nedelja priisiustvu- |itti lu’išom, kao neki nevidljivi svedok.

Nastaviće se

EDICIJA DOK HOLIDEJ VANREDAN BROJ

SUOJĆA SVESIT4SEJN

BROJ 34

DZEK SLEJD

velika zaveraOba Meksikanca bila su dovedena nasred velikog dvorišta. Ruke su im bile vezane

na leđima, a iz očiju im se mogla čitati nema, apatična pomirenost sa sudbinom. Obojica su

znali da nemaju nikakve šanse . . .Kraj primitivnog krvničkog panja, stajao je dželat. Bio je go do pojasa, a oko ćelave

glave vezao je crvenu maramu Ličio je na čudovište iz nekog davnog doba.

U rukama je držao veliku krivu sablju, čije je sečivo blistalo . . .

izlazi 16. marta 1982.IZDAJE I ŠTAMPA NIŠRO FORUM OOUR MARKETPRINT, 21000 NOVI SAD V. MIŠIĆA