Економски системи и упоредна анализа

1. ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ УПОРЕДНЕ АНАЛИЗЕ

формира се у годинама послије Првог свјетског рата као посебна научна дисциплина;изучавају се искуства социјалистичке изградње у Совјетском Савезу и прави компарација капиталистичког и социјалистичког система.Упоређивање ова два система имало је више дескриптиван и институционални, а мање теоријски и аналитички карактер

Проблеми компарације јављају се због разлика у компаративним студијама: Аутори марксистичке орјентације концентрисани су на дефинисање и анализу различитих начина производње, а мање на упоредну анализу економских система. Аутори немарксистичке орјентације користе структуралистички и функционални приступ који допушта да се заобиђу суштинска полит-економска питања код компарације.

70-их и 80-тих година прошлог вијека разрађени су теоријски модели и дефинисани основни критеријуми успјешности економских система.

Пажња се поклања практичним искуствима, упоредној анализи успјешности економских система и стратегијама развоја.

ЦИЉ МОДЕРНЕ КОМПАРАТИВНЕ АНАЛИЗЕ:

Уврдити у којој мјери је систем у стању да реализује своје економске, политичке, социјалне и све друге циљеве које себи поставља, а на основу што егзактнијих показатеља.Систем треба да има историјско-прогресивни карактер.

ПРЕДМЕТ КОМПАРАТИВНЕ АНАЛИЗЕ

Општа теорија економског система;Карактеристике основних типова економских система (структурне и организационе специфичности);Методологија за упоређиваље и вредновање система;Вредновање успјешности система;Начин рјешавања основних економских проблема у зависности од типа система.

Данас имамо значајно промијењену слику у положају појединих земаља у односу на период прије 10-так година;Ранг листа земаља према степену развијености, економској ефикасности, политичкој, економској, финансијској и војној моћи мијењала се драстично.САД су, у хипотекарној кризи која је захватила финансијско тржиште и изазвала колапс финансијског система, изгубиле примат у финансијској и економској моћи.

Земље, као што су Кина, Индија, Русија, Јапан захтијевају нову прерасподјелу политичке моћи која ће бити у складу са великом економском моћи ових земаља;

Данашња наука, умјесто поређења типова система, ставља нагласак на упоредно изучавање процеса и истраживање међузависности економско-системских механизма и њиховог утицаја на успјешност привреде2.ОСНОВНО ОДРЕЂЕЊЕ И ДЕФИНИСАЊЕ ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА

ДЕФИНИЦИЈА СИСТЕМА:Скуп дијелова који формирају неку цјелину;Начин повезивања и интензитет веза између дијелова;Принцип и на основу којих су ти дијелови повезани у цјелину.

Економски систем дио је друштвеног система, који обухвата још и правни, политички и друге подсистеме;

Економски подсистем је доминантан у односу на остале, јер је најотворенији и има највећи број веза са осталим подсистемима.Економски систем се дефинише помоћу већег броја одредница (A1 , A2 ,...,An ):Е C = f(A1 , A2 ,...,An )

ДЕФИНИЦИЈА ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА:Скуп институција и механизама за доношење и имплементацију одлука које се тичу производње, расподјеле, размјене и потрошње у једној земљи и у одређеном временском периоду .Операционализација економског система на основне компоненте врши се у зависности од теоријско-методолошког приступа: I Према Холесовском; II Према Нојбергеру и Дафију.

Компоненте економског система према ХолесовскомРесурси – средства ѕа производњу, људски фактор, предузетништво, тхничко-технолошко знање, организационе спосоности, и др.Учесници – људи у различитим ситуацијама и улогама и са различитим циљевимаПроцесори – аспекти и резултати активности економских учесника;Институције – релативно стабилни типови веза и односакоји повезују економске учеснике и њихове активности.

Компоненте економског система према Нојбергеру и Дафију1. Систем доношења одлука:комплетна централизација;административна централизација;манипулативна децентрализација;Комплетна децентрализација.2. Мотивациони систем:Бави се начининима како се ауторитет обезбијеђује и спроводи од стране доносиоца одлука;Један од фактора мотивације је систем стимулисања.

Компоненте економског система према Нојбергеру и Дафију

3. Информациони систем - укључује механизме и канале за прикупљање, пренос, обраду, складиштење и анализу економских информација. Три су основна типа информационих сигнала:Цијене;Подаци о физичким величинама;Плански задаци – показатељи.

4. Координациони механизам Одлуке појединачних или удружених учесника могу се координисати на три начина:Снагом традиције;Тржиштем;Планом.

Економски систем је вишедимензионални феномен и обухвата скуп одредница према којима се економски системи међусобно разликују и које, с друге стране утичу на друштвено-економску успјешност земље у датом временском периоду.

Економски систем састоји се од скупа дјелова који се на основу принципа повезују у релативно самосталну функционалну цјелину.Компоненте економског системаДоминантни облик својине над средствима за производњу;Положај и мотивација економских учесника;Доношење одлука о производњи, потрошњи и расподјели;Координациони механизам – систем институција, механизама и информација за повезивање учесника.

3. ГРУПИСАЊЕ (ТИПОЛОГИЈА) ЕКОНОМСКИХ СИСТЕМАСвака класификација има за циљ да дефинише карактеристике помоћу којих се објекти који су предмет класификације могу посматрати и разврставати.Све до краја 80-их година, на основу наведена четири компоненте, разликовале су се три групе економских система. Послије радикалних политичких и друштвено-економских промјена у Источној и Централној Европи, ова типологија служи само за историјске компарације.

Групе економских система

Капиталистички систем – приватна својина као доминантни својински облик

Социјалистичкицентрално плански систем – државнасвојина над средствимаза производњу

Социјалистички самоуправни тржишни систем – друштвенаСвојина (пр. СФРЈ)

Са становишта успјешности транзиције из командне у тржишну привреду имамо двије групе земаља

1. Земље Источне и Централне Европе, које су завршиле добрим дијелом транзицију

2. Земље које су задржале класичне прерогативе централно-планског система: Куба, ДР Кореја, Вијетнам.Кина,због својих специфичности, биће предмет посебне анализе

Нова типологија економских система обухвата четири групе:Социјално-тржишне и партиципативне привреде;Остале развијене земље – традиционални капиталистички системи;Земље у транзицији;Социјалистичке-реформске привреде.

Проблеми груписања економских системаУ неразвијеним земљама живи 80% свјетског становништва, а припада им само 20% свјетског дохотка;Проблеми груписања јављају се због разлика у величини, нивоу развијености, времену настанка, природним богатствима и друштвено-политичком уређењу неразвијених земаља – популарно земље трећег свијета, капиталистичка периферија.

Већина ових земаља не успијева де пређе праг неразвијености и апсолутнопг сиромаштва и суочава се са тешким економским и социјалним посљедицама њиховог зависног положаја у свјетској привреди.

У 60 најсиромашнијих земаља живи преко 3 милијарде становника, а GNP per capita износи мање од 700$.

Јавља се потреба за новом типологијом земаља у развоју која ће одговарати њиховим интересима и потребама. Два су заједничка критерија за ову подјелу:Сродност развојних проблема и развојних приоритета;Системско-институционални критеријум (сличност у усмјеравању и координисању договорене развојне стратегије).4. ВРЕДНОВАЊЕ УСПЈЕШНОСТИ ЕКОНОМСКИХ СИСТЕМАЦИЉЕВИ И ФАКТОРИ УСПЈЕШНОСТИКључно питање: на који начин и у којој мјери различити економски системи утичу на разлике у привредном расту, ефикасности и стабилности земаља. Критеријуми за вредновање:Класични економски (примарни развојни) фактори: становништво, капитал, технолошка модернизација, природни ресурси;

Неекономски социо-политички и историјски фактори.

Треба разликовати економско- системске факторе и мјере економске и развојне политике.

Економско-системски фактори – промјене није могућа без промјена основних одредница економског система;Мјере економске и развојне политике – промјене су могуће и без неопходне промјене самог система.

Веза између циљева успјешности и групе фактораЦиљеви и критеријуми успјешности:Привредни раст;Ефикасност;Стабилност;Отвореност;Расподјела;Стандард.

Групе фактора:Примарни развојни фактори;Социо-историјски;Привредно-системски;Економска и развојна политика.

Операционализација међузависности циљева и фактора успјешностиКвантификација циљева и фактора успјешности;Рјешавање ceteris paribus проблема;евалуација.Квантификација циљева и фактора успјешностиKвантификацију није могуће прецизно извести, јер је факторе тешко квантификовати, број земаља који се посматра је мали за поузданије резултате, а циљеви нису директно мјерљиви.

Мјерење помоћу индикатораПо начину изражавања сви индикатори се дијеле на вриједносне и натуралне.Циљеви и фактори успјешности нису директно мјерљиве величине. Мјерење се врши преко скупа обиљежја или индикатора.Нпр. привредни раст се може директно мјерити, али не и степен политичке стабилности.

Често је у анализу неопходно укључити и квалитативне индикаторе, нарочито код мјерења социо-историјских и других неекономских фактора;На основу дефинисаног квалитативног индикатора врши се рангирање земаља;За разлику од квантитативних, код квалитативних индикатора се испољава

субјективност у њиховом дефинисању и начину мјерења.

Коришћење друштвеног производа у међународним компарацијама

Најчешће се користи, али има низ мањкавости:Као агрегатни концепт не одражава привредну структуру и расподјелу оствареног производа;Као монетарни концепт не одражава вриједности ван новчане сфере.

централно.-планске привреде су све до 90-тих из ДП искључивале непроизводне услуге, што није био случај са западним привредама;Постоји разлика између укупног друштвеног производа (GNP) и домаћег друштвеног производа (GDP) – због утицаја увоза и извоза;Друштвени производ биће већи ако је обрачунат на основу релативних цијена друге земље.

Због недостатака ДП у међународним компарацијама се много више користи ДП по становнику мјерен куповном моћи националне валуте.

Паритет куповне моћи је представља фактор конверзије националне валуте којом се елиминишу разлике у нивоима цијена различитих земаља.

Избор земаља и временског периода

Не постоје неутрални критеријуми.Подаци су ограничени и неупоредиви кад је ријеч о бившим централно-планским привредама;Земље које се пореде треба да буду приближно истог нивоа развијености, величине и социо-историјских фактора.Додатни проблем је избор адекватног временског периода или временске тачке пресјека за међународна поређења.Рјешавање ceteris paribus проблемаceteris paribus проблем јесте израчунавање и сагледавање изолованог утицаја привредно-системских фактора на друштвено-економску успјешност.

Прва могућност је селекција што сличнијих земаља са становишта примарно развојних и социо- историјских фактора.

Тада се разлике у оствареним резултатима земаља могу приписати разликама у економским системима и њиховим економским и развојним политикама (пр. Западна и Источна Њемачка прије рушења Берлинског зида и уједињења земље).

Друга могућност је примјена економетријских метода који омогућавају да се држи под контролом дјеловање осталих примарно развојних и социо- историјских фактора.

Економетријска истраживања помоћу вишефакторских производних функција су ограничена, јер се све своди на дезагрегирање основних развојних фактора (рад и капитал);

Затим се врши декомпозиција тзв. резидуалног фактора , да би се израчунао допринос знања, опште ефикасности, начин алокације, коришћење економије обима, и сл.Проблем се јавља јер су код ових анализа циљеви искључиво зависне, а фактори независне величине;У стварности на дужи рок постоји међузависност фактора и циљева.

ЕвалуацијаДа ли могуће потпуно објективно вредновати друштвено-економску успјешност различитих земаља и њихових економских система?Чак и кад се користе исти критеријуми у поређењу двије земље са сличним развојним потенцијалима и степеном развијености, резултати се могу различито тумачити у зависности од тога како вреднујемо два резултата;

Дакле, и поред идентичних резултата систем вредновања (пондерисања) утиче на то коју ћемо земљу дефинисати као успјешнију.Успјешност земаља и њихово међусобно поређење зависи од:1 . Избора критеријума за поређење (uj);2. Релативног значаја који се придаје критеријумима (aj).U = ∑ aj uj

Компаративна евалуација економских система зависи од:Њихове успјешности коју мјеримо скупом релевантних критерија;Функције преференције (норме) путем које се врши вриједновање остварених резултата .Поређење нема смисла без примјене вриједносног суда (норме), па је отуда вредновање субјективан и компаративан поступак.

Вриједносни суд може се дати само у односу на неку референтну тачку;

Референтне тачке код компаративног вредновања су :Или неко идеални стандард (теоријско, идеално рјешење);Или фиксиране емпиријске алтернативе.

Информације о успјешности се добијају:

1. Поређењем са неком нормом;2. Поређењем исте појаве у два периода;3. Поређењем успјешности у временској серији (кроз вријеме);4. Поређењем резултата два или више економских система у истој временској тачки.Норме и приоритетиНорма је заједнички став, критериј или оцјена појединаца, група, класа или читавог друштва о некој економској активности.

Постоје двије врсте норми:

Кључне – представљају функцију преференције доносиоца одлука.Аналитичке – усваја их аналитичар у сврхе компаративне анализе.

Кључне друштвене норме одређује водећа друштвена класа, а норме се прихватају у оној мјери у којој та класа доминира у земљи.Норме имају нужно класно димензију, јер се ефекти изабраних циљева одражавају различито на друштвене класе;Дакле, питање норми задире у само бит економског и политичког система, у његову класну структуру и односе водећих друштвених група.Селекција критерија успјешности економских система1. Избор једног “најбољег” критерија који репрезентује успјешност привреде у цјелини.Предност је лако рангирање, а проблем у избору критерија који рефлектује све битне аспекте.2. Селекција већег броја критерија помоћу којих се формира профил успјешне привреде.Обезбјеђује цјеловит увид у успјешност привреде;Критерији имају различит приоритет, али и међусобну конфликтност.

Земља је успјешна ако је остварен њен најважнији циљ, први на листи приоритета, - дакле, успјешан је економски систем, односно ефикасна је економска и развојна политика.Земље са различитим економским системима и на различитом нивоу развијености мијењале су у појединим етапама ранг листу својих развојних приоритета и циљева.

Успјешност економског система мјери се са становишта остварених економско-развојних резултата:1. Динамика привредног раста;2. Ефикасност;3. Стабилност;4. Отвореност;5. Расподјела;6. Стандард и квалитет живота.

5. МЕТОДА КОМПАРАТИВНЕ АНАЛИЗЕ ЕКОНОМСКИХ СИСТЕМАУпоредни метод и поређење привредних системаМетод – поступак (пут) за откривање суштине неке ствари или појаве. У друштвеним наукама користи се упоредни метод у истраживању.Први који је употријебио упоредни метод у истраживању је Аристотел.

Упоредни метод је настојање да се поједине врсте друштвених појава или друштво у свом комплексном облику, проучавају у свим својим различитим облицима који настају

услијед различитих друштвено- историјских и природних услова.

Испитују се квантитативне и квалитативне карактеристике неке појаве, па је упоредни метод у извјесном смислу замјена за експеримент.

Задаци упоредног метода :

Систематско испитивање глобалних друштава или неких њихових појава;Објашњавање ових појава, њихове међусобне везе, узроци, посљедице и историјска димензија промјена.

Упоредни метод садржи двије димензије: објективну (фактолошку) и вриједносну димензију.

Постоје два метода упоредне анализе:Вертикални – врши се поређење у цјелини (case by case приступ);Хоризонтални – поређење се врши парцијално, по појединим компонентама (trait by trait приступ).Међусобно се могу поредити теоријски (идеални) типови система и стварни конкретни економски системи;Да би се вредновао неки систем, морамо располагати мјерном скалом на основу које ћемо га оцјењивати и рангирати.

Поређење стварних економских система и њихових моделаКомпаративна анализа има примарни задатак да издвоји системске аспекте од конкретног садржаја економског живота једне земље.С друге стране, анализа општих типова привредних система има смисла ако доприноси схватању конкретних земаља и система.

Разликујемо:Опште типове и моделе економских система;Економске системе појединих земаља;Националне економије са свим специфичностима и детаљима . Упоредна анализа идеалних модела економских система подлијеже критици јер се бави апстракцијама и удаљена је сувише од стварности.

С друге стране при поређењу стварних система мора се имати у виду специфичност сваког система, па се често бира један систем као представник цијеле групе система (пр. Совјетски Савез);Стога оба треба посматрати оба приступа комплементарно: идеални типови су аналитички оквир за поређење конкретних система, а поређење конкретних система омогућава да се побољшају постојећи модели и теоријска рјешења.Упоредна анализа основних одредница економског система1. Својина и контрола над средствима за производњу;2. Доношење одлука;3. Мотивације;4. Координациони механизам.

1. СвојинаКључна привредно-системска компонента;Основа за економску и друштвену моћ, јер предодређује карактер друштвене производње и начин присвајања и употребе економског вишка;Суштинска промјене доминантног својинског односа значи и промјену цјелокупног економског система .

Од доминирајућег својинског односа зависи:Ко утврђује основне друштвене циљеве и приоритете;Како је постављен систем доношења одлука;На чему се заснивају мотивације учесника у процесу репродукције.Иако је својина кључна системска одредница, њену улогу не треба апсолутизовати.

Дефиниција својинеСвојина је право појединца, групе или класе да доноси одлуке о начинима коришћења објеката својине. Када су ти начини законски регулисани и заштићени, они постају право.

Три су основна својинска права:Право контроле , посједовања и управљања средствима – право доношења одлука везаних за начине коришћења средстава;Право присвајања , односно право на резултат који је настао коришћењем објеката својине;Право отуђења , тј. право преноса својине на други субјекат.

Основно питање везано за својину је колико ефикасно својински облик у систему доприноси бржем развоју производних снага и укупном друштвено-економском развоју.У капитализму мјесто својине се посматра са становиштва:Одвајања капитал-својине од капитал-функције и подруштвљавања својине;Улоге државне својине и државног сектора;Позиције владајуће класе.

Модерна корпорација је доминантни облик савременог привређивања;У САД од укупно 15-так милиона предузећа 20% отпада на корпорације, али оне у укупном приходу привреде учествују са 90%;70% индивидуалних власника остварује само 6% прихода; Овај процес прати велика дисперзија акција, па се и са мањим процентом акција може остварити власничка контрола.1,6% америчког становништва располаже са 80% акција и 88,5% обвезница корпорација;

Државна својина у процесу репродукције има специфичне задатке: стабилност и раст у кључним областима, функционисање области за које приватни капитал није заинтересован, и др.

Учешће државног сектора у стварању националног дохотка у развијеним земњама је око 15%, а државна куповина роба и услуга чини око 20% ДП.

Својина није данас једини фактор доминације, јер све већу улогу добија контрола над информацијама, технолошка и финансијска контрола;Знање, као кључни фактор савремене производње, успјешно се претвара у капитал;Капиталистичке државе, као и корпорације улажу много у науку, истраживање и непосредну примјену знања;

Кад су у питању бивше социјалистичке привреде, у њима се одвијао процес приватизације и транзиције;Приватизација је дуг процес, јер представља главни правац својинског реструктурурањаПриватизација није циљ, већ средство да се повећа економска успјешност и ефикасност ;Трансформација друштвене својине не значи много ако није праћена институцијама и механизмима модерне тржишне привреде2. Доношење одлукаЕкономски учесници у сваком систему доносе одлуке везане за производњу, размјену, расподјелу и потрошњу;Разликујемо централизовене и децентрализоване системе, а у пракси се моћ доношења одлука дисперзира кроз различите и бројне конкретне организације између ова два екстрема.

На одређивање нивоа доношења одлука утичу два фактора:

Начин на који је дистрибуирана моћ (право) доношења одлука;Контрола над коришћењем информација.

Моћ доношења одлука може се дефинисати као легитимна моћ избора између скупа могућих потеза којима ће се одлуке остварити или као моћ утицаја једног учесника да понашање и активност другог учесника подреди својим жељама (циљевима).Учесник који доноси одлуку не мора да посједује комплетан ауторитет, односно могуће је да је тај ауторитет само номиналан (нпр. формално-правна моћ акционара).

Економско и политичко одлучивање тијесно су повезани;

Политичке одлуке економског система односе се на дефинисање и формулисање друштвено-економских циљева и резултат су снага водећих друштвених група (класа);Политичко одлучивање може бити децентрализовано и централизовано;

Економске одлуке су оне којима се друштвено-економски циљеви остварују.

Ниво доношења одлука зависи и од нивоа концентрације релевантних информација;Информације су, поред својине, битан извор моћи доношења одлука;Контрола над информацијама не обезбјеђује моћ доношења одлука као својина, али зато омогућава утицај на непосредног доносиоца одлука.

Информације су повратна спрега између економских одлука и економских акција. Утврђивање степена (де)централизације значајно је из два разлога:1. Добија се одговор о степену демократизације - ко доноси одлуке о томе шта производити, како, када и за кога?2. Утврђују се предности централизованог односно децентрализованог одлучивања са становишта утицаја на ефикасност привређивања.

Предности децентрализације у одлучивању:1. Веће економске и политичке слободе учесника;2. Заштита од крупнијих грешака;3. Већа флексибилност и способност бржег прилагођавања промјенама;4. Одлуке је могуће базирати више на економским него на политичким аргументима;5. Већи је простор за иницијативу и иновације економских учесника;6. Трошкови информација су нижи,а њихов квалитет виши.

Предности централизованог одлучивања :1. Могућност бржег спровођења глобалних структурних промјена;2. Централни ауторитет лакше сагледава трошкове и користи за дугорочне одлуке;3. Већа могућност интернализације ефеката екстерне економије;4. Бољи информациони систем о међузависности различитих одлука;5. Лакша концентрација ријетких ресурса и кадрова у кључним областима;6. Већа униформност и стандардизација производа.

Једна од битних одлика модела слободно конкурентске привреде је потпун суверенитет потрошача који доносе коначне одлуке о обиму и структури ДП.

Одлуке потрошача се, у условима потпуне конкуренције, преко цијена трансформишу у одлуке произвођача о будућој производњи и (ре)алокацији људских и материјалних ресурса;

Међутим, монополистичка структура привреде оставила је веома мало од оваквог потрошачког суверенитета.Укидање класичног тржишта, стварање огромних корпорација, администрирање цијенама од стране крупних монопола довело је до сељења суверенитета у доношењу одлука од потрошача ка произвођачима;Одлуке државе, с друге стране, су директно у функцији интереса крупног капитала.

Карактеристика развијене робне привреде јесте и формирање компетентних тимова стручњака, а одлуке су производ тимског рада, а не појединаца;Суштина “менаџерске револуције” је да праву моћ у одлучивању имају припадници техничког, планског и другог специјализованог особља. (Галбрајт)

Улогу у процесу доношења одлука има и савремена капиталистичка држава, која се

већ дуго не ослања само на тржишни координациони механизам;Држава регулише пословање монопола, ствара стабилно окружење за пословање, те сигурност са становишта дугорочне тражње и понуде.Развијају се подстицаји за инвестирање, и ефикасније укључивање у међународну подјелу рада.

Пад система централно- планских привреда показао је све недостатке крутог централистичког одлучивања;Огроман раскорак између задатака виших нивоа одлучивања и начина остваривања на нижим нивоима, инвестициони и други промашаји, нерационалност и незаинтересованост произвођача за непосредне резултате привређивања, довели су до радикалних реформи и напуштања командне привреде у усточно-европским земљама.3. МотивацијеУ сваком систему, циљеви и мотиви економских учесника се повезују са својинском структуром и системом доношења одлука;

Циљеви се одређују на различитим нивоима друштвено-економског система.Нивои циљева и приоритетаПрви ниво су циљеви и приоритети на нивоу цијелог друштва.Задиру у класну структуру система и односе снага водећих друштвених група;Други ниво је циљна функција основног привредног субјекта – предузећа.Остварује циљеве у његовом интересуТрећи ниво су циљеви и мотиви индивидуалних учесника (разлике у својини, доношењу одлука и контроли над информацијама).

Битна компонента мотивација је систем подстицања (стимулисања);Систем стимулације има за циљ да учеснике на нижем нивоу мотивише да остварују одлуке учесника на вишем нивоу;Постоји више врста подстицаја:Материјални и морални;Позитивни и негативни подстицаји.

Материјални подстицаји су профит, премије, повишице, бенефиције уз плату, напредовање;Материјални подстицаји су основни фактор мотивације учесника у процесу економске активности;По многим ауторима ови подстицаји су доминантни за капиталистичке, а морални за социјалистичке економске системе (мада је ово сувише искључива поларизација).

Морални подстицаји – жељено понашање учесника везује се за одговорност и лојалност друштво, домовини, партији или компанији;Награда је у виду јавног признања, медаље, публицитета.

Између материјалних и моралних подстицаја су интерес за промоцијом, тј. вишим положајем у датој хијерархији, било због бољег награђивања, било због престижа и моћи, било због једног и другог.

Један од битних подстицаја у економским системима је жеља за успјехом и доказивањем у свом професионалном послу (инстинкт за рад ии стваралаштво);“Одлив мозгова” из неразвијених земаља се може добрим дијелом објаснити одсуством овог подстицаја који појединцу омогућава да покаже шта зна и може;У развијеним земљама знање је кључни фактор производње и успјешно се претвара у капитал.

За ефикасно функционисање система подстицања потребна су три услова:

Учесник који прима награду мора бити у могућности да утиче на резултате;Надређени мора бити у стању да контролише учесника у извршавању задатака;Награда мора за учесника бити много већа од користи коју би добио без остваривања резултата:

Промјене у модерним капиталистичким системимаРаздвајање капитал-својине и капитал-функције;Држава је све значајнији регулатор репродукције;Радничко акционарство;Нови редослијед значаја фактора производње са нагласком на знању .

Нови циљеви и мотиви корпорација

Мотиви власника и менаџера се разликују, менаџери имају ширу друштвену одговорност;Максимизација профита више није основна циљна функција;Интереси ситних и крупних акционара нису исти кад је ријеч о дивидендној политици.

Нови облици подстицања радникаУчешће радника у власништву предузећа;Учешће радника у оствареном профиту;Гарантовање радног мјеста до одласка у пензију;Награђивање по принципу сениоритета;Стимулативне пензионе шеме;Стимулације за иновације, уштеде, бољи квалитет.

Компаније које примјењују ове подстицаје остварују веће профите, а односи између радника и управе мање су затегнути;

Што се тиче социјалистичких централно-планских привреда, никада у пракси нису успјеле да ријеше питање мотивације, нити да на конзистентан начин ускладе различите циљеве и интересе економских учесника.4. Координациони механизам

План и тржиште су, као суштински координациони механизам, поред својинског критеријума, дуго били најважнији фактор за класификацију економских система у двије основне групе: капиталистичке и социјалистичке.

Економски системи, и поред дијаметралних разлика, претендују да рјешавају економске проблеме на оптималан начин:а) Усклађивање индивидуалних и заједничких (друштвених) интереса;б) Оптимална алокација економских активности;в) Адекватна расподјела економских резултата;г) Усклађивање оптималног односа између садашње и будуће потрошње (привредни раст).

Модел перфектне капиталистичке привреде подразумијеваФактори производње (капитал, рад, земља) у приватном су власништву, а држава нема битних економских функцијаДвије групе економских учесника, произвођачи и потрошачи, сусрећу се у супротстављеним улогама на тржишту роба, услуга и фактора производње;Сви учесници посједују комплетне информације о производима и факторима, а параметар су цијенеБрој учесника је довољно велик, те нико нема велик утицај на понуду и тражњу

У таквим условима сваки учесник тежи да максимизира своју циљну функцију, а невидљива рука тржишта, промјенама у цијенама и конкуренцијом, присиљава учеснике да се понашају у складу са жељама осталих учесника;Дугорочна равнотежа се остварује у тачки изједначавања понуде и тражње;Потрошачи желе да максимизирају корист при куповине, а произвођачи профит;

Функција остварења циља економских учесника на тржишту роба и услугаПроизвођачи остварују максималан профит тако што гранични (додајни) трошак изједначавају са цијеном производње.Потрошачи остварују максималну корист при куповини изједначавањем граничне корисности од куповине производа са његовом цијеном.

Остварење циљне функције на тржишту фактора производње

На тржишту фактора производње, продавци услуга фактора производње максимизирају свој положај изједначавајући корист од дохотка са дисутилитетом (некорисношћу) услијед одрицања од продатих факторских услуга.

Перфектно конкурентска привреда ефикасно остварује основне принципе рационалног привређивања :Пуну запосленост фактора производње;Високу ефикасност у коришћењу фактора производње и њихову оптималну алокацију;Структура производа и услуга у складу је са преференцијама потрошача;

Систем расподјеле сваки фактор награђује према његовом маргиналном учешћу у производњи;Расподјела дохотка према граничној продуктивности.Недостаци модела перфектне капиталистичке привреде Прва група проблема се односи на растућу неподударност модела и стварне тржишне привреде, те долази до неискоришћености фактора производње због нееластичности њихове понуде и тражње;Невидљива рука тржишта не обезбјеђује довољну информисаност учесника, што доводи до неспособности за темељне структурне промјене и појеве економске, социјалне, па и политичке нестабилности.

Друга група проблема односи се на теоријске недостатке овог модела :Неуважавање дејства екстерне економије;Непримјењивост уобичајеног правила о максимизацији профита у условима производње са опадајућим трошковима;Немогућност да се путем тржишног механизма обезбиједи рационално понашање у области колективне потрошње;Немогућност пуног испољавања суверенитета потрошача.

Координациони механизам капиталистичких земаља се доста разликује од овог теоријског модела;Концентрација и интернационализација производње и капитала створила је монополистичку структуру савремене капиталистичке привреде;Цијене нису одраз понуде и тражње, већ су израз односа снага појединих економских учесника;

На тржишту главни печат економској активости дају велике корпорације са својим административним цијенама;

На тржиштима фактора производње јављају се организовани раднички синдикати и организације послодаваца (власника);У оваквим условима максимизација индивидуалних циљних функција не води и максимизацији заједничких друштвених циљева.

Заказује невидљива рука тржишта, јавља се велика незапосленост радне снаге и осталих фактора производење, инфлација, стагнација привредног раста и поремећаји у економским односима са иностранством.Посљедица: нови регулатор – држава са њеним координационим механизмима.Да ли је држава контратежа за одржање капиталистичког система или осамостаљена друштвено-економска и политичак снага са сопственим циљевима и интересима?Перфектно централизовани плански модел Представља механизам у ком централно-планско тијело доноси све важне одлуке: формулише циљеве и задатке, обезбјеђује све информације неопходне за оптималну алокацију ресурса између економских учесника и путем планских директива принуђује сваког учесника да стриктно извршава постављене производне и друге задатке.

Централно-плански модел мора да ријеши два основна проблема:Дефинисање (формулација) плана;Његову имплементацију . Дефинисање плана укључује циљеве који се желе максимизирати и ограничења под којима се ти циљеви могу остварити. Аналитички, проблем се изражава на сљедећи начин:Max U = (X1, X2,...,Xn); i = 1, n

Xi представља производе који се производе са расположивом технологијом; Xi = f (u1, u2,...,um); гдје су uj ресурси (земља, рад, капитал) имајући у виду да uj = bj; j = 1,mbj представља расположивост ресурса, а uj укупан обим ресурса j кога користе сви произвођачи.Уз то ресурси су запослени на нивоу једнаком или већем од нуле, тј. uj ≥ 0.

Циљ плана је да оствари максималну вриједност циљне функције U. Два основна ограничења су обим расположивих ресурса и расположиви ниво технологије.Тиме је план формулисан јер укључује циљеве који се желе остварити, као и расположива средства.Други проблем овог модела је спровођење плана, шта и како треба урадити да се план оствари.

Поступак се реализује путем материјалног билансирања, тј. путем input – output технике, којом се добија технолошка матрица (матрица технолошких коефицијената).Ови коефицијенти показују све директне и индиректне промјене неопходне за јединично повећање производње;На овај начин се израчунава обим свих input а потребан за остварење планских циљева, а учесницима се директно упућују плански задаци и потребна средства.Проблеми код перфектно централизованог планског моделаПроблеми су методолошки и практични;1. Имамо потпуну подређеност свих учесника циљевима и преференцијама централно- планског тијела;2. Јавља се проблем избора појединачних циљева који формирају глобалну циљну функцију;3. Питање је да ли планери могу добро дефинисати временску димензију својих одлука;

4. Велику тешкоћу представља обезбјеђивање и правовремена обрада информација;5. Свака детаљна и ажурна формулација и имплементација плана захтијевала би огромна израчунавања;6. Остаје отворено питање познавања свих релевантних варијабли, параметара и функционалних веза између одлука;7. Нерјешив проблем је мотивација да се задаци извршавају тачно и на вријеме и да се тим остварује контрола над извршиоцима плана.

Један од кључних проблема јесте неконзистентност производних задатака и њиховог билансирања;Између планских органа на различитим нивоима и предузећа постоји стално надмудривање и цјенкање;Велике тешкоће јављају се и код начина мјерења перформанси (успјеха) предузећа;Логика централно-планског модела ставља тежиште на показатеље о физичком обиму производње, а не на економичност и рентабилност.

У СФРЈ, која је једина примјенила самоуправни модел у пракси, умјесто плана и тржишта координациону функцију имала су три комплементарна механизма:Удруживање рада и средства;Самоуправно споразумијевање;Друштвено договарање .Резултати: стагнација привредног раста, ниска ефикасност, затвореност привреде, нестабилност и огромна инфлација, велика незапосленост и прекомјерна задуженост у иностранству.Привредни систем и економска политикаОсновни концепт економске политике

Економска политика је активност државе којом она у складу са задатим циљевима утиче на економску активност, односно на промјену понашања економских учесника у жељеном правцу.Саставни је дио координационог механизма;Подјела економске политикеСистемска и процесна (текућа) политика;Системска политика садржи правила понашања који се приликом својих одлука морају придржавати сви економски учесници и носиоци економске политике;То је скуп обавезујућих правних норми којима се дефинише економски поредак једне земље;

Процесна (текућа) политика подразумијева непосредно утицање путем мјерљивих величина (цијене, стопе, вриједности) којима држава појединачне одлуке економских учесника усмјерава у жељеном правцу;

Системска политика се операционализује помоћу квалитативних инструмената, а текућа путем квантитативних инструменета економске политике.

Квалитативни инструменти представљају правне, институционалне оквире којима се трајније и темељније мијења функционисање самог економског система (нпр. закони о заштити конкуренције, правила о функционисању тржишта рада).Квантитативни инструменти представљају инструменталне варијабле чијим мијењањем држава утиче на остваривање краткорочних циљева пуне запослености, стабилности цијена и платно-билансне равнотеже.

Основни концепт економске политике одражава међузависност између економске и политичке сфере живота;

Суштинска је разлика између економске политике која се ослања на тржишни систем и парламентарну демократију и оне која је израз командне привреде и једнопартијског

система.

Код парламентаррних демократија, држава избором економске политике конкретизује своју политичку понуду и тражњу;

Код командних привреда тог механизма демократске контроле избора и вођења економске политике нема, јер се она спроводи директивама уз идеолошку аргументацију изабраних циљева и инструмената.

Економска политика у пракси се често назива умјетност могућег.Сваки програм економске политике наићи ће на проблеме и отпоре који захтијевају компромисе;

Економска политика је резултат процеса која садржи три компоненте и обухвата три фазе.

.

Компоненте економске политике су:1. Циљеви које треба остварити;2. Средства која са користе при остварењеу циљева;3. Носиоци економске политике.Временске фазе економске политике су:1. Анализа стања (дијагноза);2. Планирање мјера (анализа ефеката и израда програма);3. Остваривање програма и контрола резултата.Циљеви и инструменти економске политикеДржава поред политичких, остварује и низ опште прихваћених социо-економских циљева (пораст материјалног благостања, већа једнакост у расподјели дохотка, већа међународна конкурентност; и др.);Може се говорити о дугорочним и краткорочним циљевима економске политике.

Дугорочни типични циљеви : експанзија производње, тј. привредни раст, повећање ефикасности и глобалне продуктивости, побољшања у алокацији фактора производње, побољшање у расподјели националног дохотка, и др.Краткорочни или оперативни циљеви су саставни дио текуће економске политике: пуна запосленост, стабилност цијена и побољшања у платном билансу земље.

Неки циљеви међусобно су комплементарни, а други конфликтни. Типични конфликтни циљеви су: Пуна запосленост и стабилност цијена;Стабилност цијена и експанзија производње ;Уравнотежење платног биланса с једне, и експанзија производње, колективна потрошња и прерасподјела дохотка с друге стране.

Комплементарни циљеви су:

Пуна запосленост и заштита домаће привреде;Стабилност цијена и равнотежа платног биланса;Експанзија и колективна потрошња;Редистрибуција дохотка и заштита;Експанзија и заштита домаће привреде.

Инструменти економске политике су:Инструменти јавних финансија којима се дјелује на приходе и расходе буџета;Инструменти новца и кредита ;Инструменти девизног курса;Инструменти директне контроле – одређивање цијена и фиксирање вриједности или количина;Инструменти промјене институционалног система.

Коришћење неког инструмента по правилу не утиче на остварење задатог циља директно, већ индиректно преко других економских величина.Треба разликовати инструменте и мјере економске политике (употреба неког инструмента за конкретну потребу).Инструменти и мјере економске политике не дјелују појединачно, већ у пакету, при чему су неки инструменти и мјере више, а неки мање значајни.

Поједини инструменти за остварење једног циља економске политике могу утицати позитивно или негативно на остварење неких других циљева.

Приликом примјене краткорочних мјера економске политике настаје проблем временског јаза који траје од тренутка уочавања поремећаја па до момента када примјењене фискалне, монетарне и друге мјере почињу да дају резултате.

Ово временско кашњење одвија се у три фазе:Сазнајни јаз : вријеме од настанка поремећаја па до тренутка када носиоци економске политике схвате да је потребна државна интервенција;Јаз приликом одлучивања : вријеме од констатовања потребе за активношћу и стварне политичке одлуке;Акциони јаз : вријеме од доношења политичке одлуке до њене стварне имплементације.

Све ове мјере су дискреционе мјере економске политике, тј. мјере које доноси држава чим процјени да је одређена интервенција у привреди неопходна.Поред дискреционих мјера, постоје и тзв. уграђени (аутоматски) стабилизатори којима се смањују флуктуацијеДП који настају због промјена у агрегатној тражњи.Типичан уграђени стабилизатор поред пореза на доходак, су новчане надокнаде у случају незапослености.ХВАЛА НА ПАЖЊИ!

ЕКОНОМСКЕ ФУНКЦИЈЕ ДРЖАВЕ И ЕКОНОМИЈА ЈАВНОГ СЕКТОРА

Специфичности вршења економских функција државеСавремене привреде су мјешовите, што значи да у њима економску активност усмјеравају различити координациони и алокативни механизми (тржиште и држава);Према класичним схватањима држава треба да интервенише у привреди само када тржишни механизам, приватни сектор и систем индивидуалног избора не доприносе оптимално ефикасним рјешењима.

Држава своје уплитање у привреди треба да ограничи на:

Спречавање монополског понашања;Неутралисање негативних екстерналија у процесу привређивања;Обезбјеђивање јавних добара, односно јавне потрошње.Држава своје функције обавља различито у односу на индивидуалне економске учеснике

Индивидуални учесници Држава

1. Самостално доношење одлука кроз тржишни механизам

1.Већинског одлучивања путем јавног избора

2. Сам сноси одговорност за своје одлуке

2. Одговорност према бирачком тијелу

3. Слобода у доношењу одлука 3. Право на присилно спровођење одлука

Кључне области Кључне области истраживања економије јавног сектораистраживања економије јавног сектораЕкономија јавног сектора покрива три велика подручја истраживања:

1. Основне економске функције и начин организовања активности у држави;2. Антиципирање посљедица активности државе у привреди;3. Евалуација алтернативних активности државе.

Савремена држава има шест функција:

Обезбјеђује правни систем;Алокациона функција;Регулациона функција;Стабилизациона функција;Редистрибутивна и социјална функција;Развојна функција.

Позитивна анализа у области економије јавног сектора бави се сагледавањем постојећег стања, посљедицама одређених државних активности и разлозима и начинима који су довели до државних активности;Нормативна анализа бави се оцјеном (вредновањем) колико добро се спроводе поједине економске функције државе и предлагањем нових активности, програма и мјера за успјешније остварење циљева.

Економисти често избјегавају да у анализе укључе своје вриједносне судове, желећи

објективно приказати стање, узроке и посљедице спровођења активности државе;

У економији јавног сектора не може се избјећи нормативни приступ, да би се што активније учештвовало у предлагању нових рјешења и подеснијих активности и мјера;Слабости и недостаци остваривања економских функција државеПроблем недовољне информисаности – не могу се предвидјети све позитивне и негативне посљедице мјера економске политике.Ограничена је могућност контроле и утицаја на реаговање економских учесника на поједине активности државе;Постоји ограничена контрола над државном бирократијом, која је одговорна за операционализацију закона.Јављају се ограничења везана за политички процес одлучивања.Формирање тражње за јавним сектором и економским функцијама државеОсновни учесници у политичком животу у демократском систему су: грађани (пунољетни), политичари и чиновници (у државним службама).Гласачи формирају тражњу за одговарајућим законодавним програмима и државним акцијама, а политичари иступају као понуђачи, изгласавајући законе, програме.

Анализа јавног избора (нобеловац Џејмс Баханан) повезује економске и политичке процесе, а идеја “Public Choice” анализе је да се учесници у политичком животу, као и у економији воде сопственим себичним интересима;

Тражња за активностима јавног сектора обезбјеђује тако што се индивидуалне преференције појединаца путем јавног избора претварају у укупну тражњу.

Већинско одлучивање и медијални гласач Постоји више начина доношења већинских одлука, али је увијек преференција тзв. медијалног гласача одлучујућа у систему већинског одлучивања;Медијални гласач је гласач чија тражња се налази у средини свих осталих гласова и њихових преференција и тражњи за outputom јавног сектора;

Медијални гласач, будући да је у средини утицаће на избор колективне одлуке;Нпр. када се гласа о обиму тражње за јавним добром, медијални гласач ће добити све гласове било лијево или десно од медијане и остварити апсолутну већину (50% +1) која је потребна да се донесе јавни избор;Претпоставња се исти број гласача и лијево и десно од медијане.

Нпр. ако имамо два политичара и три гласача који гласају о висини буџета, а при том гласач А подржава првог, а гласач Б другог политичара, очигледно је да ће побиједити онај политичар који се више приближи медијани, тј. преференцијма медијалног гласача.Стога ће се и политике оба политичара помјерати ка преференцијама медијалног гласача, јер политичар који придобије медијалног гласача уз све гласове лијево или десно од медијане осваја изборе.

Репрезентативна демократија

и понашање политичараРезултат модела медијалног гласача може се уопштити на било који број гласача све док с обим тражње за јавним сектором може рангирати и док гласачи преферирају резултате који су ближи њиховој основној преференцији;Политичаре можемо поредати према садржају програма на љевицу, центар и десницу.

Теорема о медијалном гласачу доказује да ће у моделу са већинским гласањем побиједити она политика и кандидат који медијални гласач највише преферира.Модел репрезентативне демократије указује на неколико важних импликација:Политичари с циљем да буду изабрани предлажу сличне програме у вези са обимом тражње за јавном активношћу, јер се усмјеравају ка медијалним гласачима.

Друго модел медијалног гласача показује зашто се у систему већинског гласања јављају, као утицајне, само двије политичке партије;Конкуренција између политичких партија доводи до политичког консензуса што омогућава рационалан приступ приликом јавног избора и политичког одлучивања који усмјерава активност државе у правцу друштвено ефикасних солуција.Проблеми и недостаци већинског система одлучивања Два основна проблема који умањују ефикасност јавног избора и већинског одлучивања су:Проблем рационалног игнорисања и улога посебних интересних група;Кратковидост гласача и политичара приликом јавног одлучивања.

Проблем рационалног игнорисања и дјеловање интересних група

Гласачи вреднују кандидате на основу програма који су од највећег личног интереса за гласаче, међутим послије избора гласачи не могу да непосредно утичу на доношење одлука у парламенту ( прекинута је веза између политичара и гласача).Због тога долази до ефекта “рационалног игнорисања” од стране обичних гласача.

Просјечан гласач зна да не моће сам одлучити о резултатима избора, па није мотивисан да троши вријеме на информисање потребно за рационално гласање;Број гласача се повећава ако се очекује да ће резултати на изборима бити тијесни или ако се програми главних партија знатно разликују;Управо због овог ефекта, главну улогу на изборима, умјесто гласача, добијају утицајне и организоване групе.

Политичари ће у парламенту гласати политику која максимизира шансу за њихов поновни избор. Стога сваки мудар политичар заобилази незаинтересоване гласаче и почиње да служи интересима добро организованих и сконцентрисаних интересних група (које ће му обезбиједити финансијску и другу подршку за његов будући избор);Дјеловање посебних интересних група у многоме објашњава неефикасност економске политике у разним подручјима.

Ефекат кратковидости приликом колективног избора и одлучивањаЕфекат кратковидости настаје када се однос користи и трошкова од неке политичке одлуке посматра са временског аспекта;

За гласаче је најважнија економска и социјална ситуација у вријеме избора, па политика која је у том тренутку примамљива односи највише гласова, без обзира на трошкове те политике у будућности.

Обрнуто, политика која ствара трошкове за гласаче у вријеме избора, а усмјерена је ка дугорочним позитивним ефектима има мање изгледа за изборну побједу.Стога је политички процес код колективног одлучивања пристрасан у корист кратковиде политике, а против избора здравих дугорочних политика;У политици се будући позитивни ефекти не могу свести са садашњу вриједност, као у економији, па се политички приједлози концентришу на моменталне користи.

Теорија о коњуктурном политичком процесуТеорија о тзв. политичком коњуктурном процесу говори о избору краткорочне стабилизационе политике у вријеме избора која гура привреду у стање коњуктуре и пуне запослености без обзира на касније посљедице;Држава се понаша не као егзогени фактор који утиче на стабилизацију, већ као као ендогени – непосредно покреће циклус економске активности.

Влада започиње политички циклус мјерама економске политике уочи избора којима ће повећати запосленост или смањити инфлацију, у зависности од тога шта преферирају гласачи: у Великој Британији преферира се повећање запослености, а у земљама у транзицији смањење инфлације;Нпр. експанзивном монетарном политиком влада смањује незапосленост, што повећава инфлацију. Послије избора, покреће се антиинфлациона политика, која враћа запосленост на стање прије избора;Економска ефикасност и Економска ефикасност и медијални гласачмедијални гласачДа ли модел медијалног гласача обезбјеђује економски ефикасан, оптималан ниво тражње за активношћу јавног сектора?Оптималан ниво тражње је у тачки пресјека суме индивидуалних кривих тражње и граничног трошка за производњу додатне јединице јавног сектора: Маргинална корист од јавног сектора за сваког гласача = гранична цијена (порез) гласача

Ова оптимална солуција не важи у случају медијалног гласача, јер се равнотежни ниво постиже у тачки пресјеке криве тражње медијалног гласача и цијене (пореза) коју плаћа медијални гласач.Ниво јавног добра који преферира медијални гласач мањи је од оптималног нивоа јавног добра.Равнотежни ниво тражње медијалног гласача оптимално је ефикасан када је његово учешће у укупном јавном сектору једнако његовом учешћу у укупним маргиналним трошковима за јавног сектора.

Формирање понуде јавног сектораДржавна бирократија и њени мотиви

Државна бирократија, као произвођач производа и услуга јавног сектора, приликом одређивање колики ће бити обим понуде, мотивисана је максимизирањем буџета свог министарства, агенције, уреда, канцеларије или неке друге државне институције.

Што је веће министарство или друга државна установа и што је већи њен буџет, већа је моћ бирократије, висина зараде и утицаја.Једна од значајних мањкавости рационалног спровођења економских функција је недовољна мотивисаност за интерну ефикасност државне бирократије.Дакле, постоји искривљена мотивациона структура чиновника, чије плате, положај промоција нису у директној вези са њиховом ефикасношћу.Чиновници имају велику моћ и у предности су у односу на политичаре из више разлога:

Бирократија Политичари

1. Везани за само једно министарство 2. Комуницирају са мноштвом чиновника

2. Дају информације политичарима 2. Политичари зависе од бирократа

3. Припремају материјал за јавне одлуке и могу привући за себе већи буџет

4. Настоје потрошити цијели буџет да им сљедеће године не би био смањен

5. Циљна функција бирократа је у супротна идеји предузетничког понашања (преузимање ризика)

Одређивање обима понуде јавног сектораУкупни обим јавног сектора одређен је заједно са расположивом величином буџета, тако да се кад треба да се прихвати одређен производ/услуга јавног сектора по одређеној цијени истовремено се преговара и о цијени и количини.Бирократе правдају висок буџет смањењем трошкова по јединици буџета.

Стога политичару код куповине производа и услуга јавног сектора не преостаје никакав потрошачки вишак – крива тражње политичара је “све или ништа”.Ако би политичар покушао смањити обим јавног сектора по датој цијени, бирократа би реаговао тврдњом да свако смањење обима буџета драстично повећава јединичну цијену аутпута; Политичар пристаје на много већи обим јавног сектора по нижој цијени, а уз већи трошак, што управо одговара бирократији.

Специјални интереси и државни програмиАкције државе ће бити пожељне увијек када се неутралише неефикасност тржишног механизма, а укупна корист од државне интервениције већа је од укупнх трошкова;Постоје различите могућности дистрибуције трошкова и користи, и тада су политички интереси у конфликту са рационалним колективним избором и одлучивањем.Примјер државног програма

Дистрибуција користи представљена је по колонама, а дистрибуција трошкова по редовима.

раширена сконцетрисана

раширена 1 2

сконцетрисана 4 3

Државни програм (1): постоји широка дистрибуција користи и трошкова, свако добија и пропорционално плаћа, политичка одлука је економски ефикасна;(3): ради се о програмима за мање групе корисника и платиша;Проблеми настају за програме (2) и (4), када се расподјела користи разликује од расподјеле трошкова;Политичке одлуке су пристрасне у корист неефикасних програма (2), на штету ефикасних (4) због притиска интересних група.

Други разлог неефикасности је трговање посланичким гласовима у циљу изгласавања одређених програма или законских приједлога;Програм сваког посланика је појединачно неефикасан (већи су трошкови од користи), али ако се они удруже побијеђују, јер их интересује само њихова изборна база, а не апстрактна ефикасност и благостање свих.Прерасподјела националног дохотка и политички интересиДржавна интервениција у привреди неопходна је због прерасподјеле дохотка због:Користи које друштво има због социјалног мира и смањења социјалних разлика;Притиска разних интересних група, чиме се повећава њихов доходак на рачун најширих слојева пореских обвезника.

Социјални трансфери у САД сада износе око 15% БДП (1929. године - тек1,8%);Већина трансфера не иде сиромашнима, који не утичу битније на исход гласања, већ у корист организованих група;За своје привилеговане позиције, интересне групе (крупни фармери, разни синдикати, корпорације) реваншираће се путем финансијске, организационе и сваке друге подршке политичком кандидату на сљедећим изборима;

Неспособни да обезбиједе радикално преусмјеравање у своју корист, сиромашни подржавају овакве програме не би ли бар мало учествовали у прерасподјели дохотка.Примјер: 13,8% америчких крупних фармера, чији приходи су већи од 100.000 долара, добили су 56,2% од 20 млрд долара субвенција фармерима.Овакве расподјеле дохотка су утолико израженије уколико се држава више мијеша у расподјелу, што истичу либерално орјентисани економисти.

Претјерано мјешање државе има негативне ефекте на укупну ефикасност привређивања:

Ако држава редистрибуира већи дио дохотка, економски учесници све ће се више ангажовати на обезбјеђивању повлашћених позиција;Повећање пореза ради финансирања великих трансферних плаћања примораће пореске обвезнике на ангажовање адвоката – што је нова прерасподјела.

Недовољна мотивисаност за повећање ефикасности државне администрацијеДржавне канцеларије нису суочене са профитним критеријем нити са конкуренцијом, те

залагање за ефикасност није довољан аргумент у изборној кампањи;Порески обвезници су главни добитници ако се у јавном сектору смањују трошкови и повећава ефикасност, али то није од користи министарству, већ напротив – може му се сљедеће године смањити буџет.

Један од начина повећања ефикасности јавних добара је да се њихово обезбјеђивање препусти приватном сектору, и у пракси су резултати углавном позитивни;Јавне потребе се и даље финансирају из буџета, али посао добија фирма (агенција) која понуди најбоље услове;Приватни сектор ефикаснији је од јавног за 20%, а у разним комуналним службама за чак 50%.

Хвала на пажњи!

ТРАДИЦИОНАЛНА И НОВА МАКРОЕКОНОМСКА ПОЛИТИКАИдеална макроекономска перформанса Тежња да се минимизирају одступања :Незапослености од њене природне стопе;Производње од њене стопе уз пуну запосленост;Инфлације од нуле;Тржишних каматних стопа од реалних каматних стопа;Биланса плаћања од нуле;Девизног курса од неког фиксног нивоа.

Велика депресијаВелика депресија свјетске привреде (1929 – 1933.) је узроковала огромне промјене већине институција у привреди и промјене у макроеконији;Политички утицај велике депресије био је огроман: подбацила је laissez-faire економска политика, а криза је била свјетских размјера.Пад производње и запослености никада није био овакве оштрине и трајности.Економски показатељи у вријеме депресије

Реални GNP Опао за скоро 30%

Промјена у нето инвестицијама Опале од $18,6 млрд на $ -6 млрд

Стопа незапосле-ности Порасла са 3% на 25%

Инвестициона потражња Опала за 75%

Лична потражња Опала за 20%

Смањила се новчана маса због банкротства банака;Промијенила се структура новчане масе: однос новац у оптицају/депозити по виђењу расте са 18,5% 1931. на 40,7% 1933.

Федералне резерве су предузеле тек неколико корака и нису схватале важност енергичног реаговања да би се спријечио колапс финансијског система;Политичари су настојали да уравнотеже буџете и повећели су порезе;Дефицит буџета је износио 2,6% GNP што је огромна цифра за то доба.Рузвелтова влада донијела је низ аката, основана је Федерална корпорација за осигурање депозита.

Велика депресија: проблеми и идеје1936. године излази Општа теорија запослености, камате и новца, Џона Мајнарда Кејнса, која је изазвала револуцију у макроекономској политици.Кејнс је истакао да се привредни циклус може регулисати, објаснио шта се десило да се појави депресија и како се могу спријечити будуће депресије.

Кејнзијанска револуција: Oбавеза је државе да обезбиједи да привреда функционише са прихватљивим стопама производње и запослености.Када крива агрегатне тражње сијече криву агрегатне понуде на њеном хоризонталном дијелу, привреда функционише испод пуне запослености.Основни узрок депресије у привреди, по Кејнсу је мала агрегатна тражња (стога се Кејнзијанска економија и назива економијом потражње).

Равнотежни ниво производње постиже се кад крива агрегатне тражње сијече хоризонтални дио криве агрегатне понуде тамо гдје постоји знатна незапосленост.Слом раста 30-тих година Кејнс објашњава опадањем инвестиционе тражње и усахнућем инвестиционих могућности, као и неадекватном фикскалном политиком.

Алтернатива за случај будуће депресије, по кејнзијанцима, јесте енергично коришћење фискалне политике, чиме се смањују цикличне флуктуације.

Улога фискалне политике код Кејнса:Смањење пореза или повећање владиних расхода увећавају доходак појединаца и узрокују већу потрошњу (Is1 – Is2);Због увећаних расхода расте потреба за новцем, што увећава каматне стопе;Иницијално повећање расхода (y3-y1) се смањује, али коначан резултат је ипак позитивни раст (y2-y1).

У послијератном периоду, политике јефтиног новца изазвале су велике инфлације у привредама.Кејнзијанско наглашавање фискалне политике и оспоравање улоге монетарне политике и улоге новца, критиковано је током 1950-тих година од стране Милтона Фридмана и његових сарадника - монетаризам.

Пигу је указао да промјене у реалној количини новца могу утицати на агрегатну тражњу, чак и ако не мијењају каматне стопе.Ово је ослабило Кејнсов кључни став да је могуће да чак и при флексибилним цијенама не постоји равнотежа при пуној запослености.Монетаристи узрок депресије виде у дефлаторној политици, опадању количине новца и слому банкарског система.

Закључак је да су неадекватна фискална и монетарна политика заједно довеле до пооштравања велике депресије.Иако не постоји инхерентан конфликт између кејнзијанског и монетаристичког објашњења велике депресије, постојале су велике контроверзе око ње.Разлог томе је сталан конфликт између заговорника државне интервенције и либералних економиста.Кејнзијанска политика и успјех 50-тих и 60-тих годинаПочетком 60-тих доласком Кенедија на власт у САД почиње да се слиједи кејнзијанска политика, која је описана као нова економија (активизам и оптимизам);Циљ активистичке политике је да ублажи флуктуације привредних циклуса.Истиче се циљ постизања пуне запослености послије високих нивоа незапослености 50-тих година.

Концепт потенцијалног аутпута потиче од Вијећа економских савјетника- Окуна.Потенцијални аутпут или аутпут уз пуну запосленост одређује ниво GNP-а који привреда може да оствари уз пуну запосленост;Пуна запосленост постоји уз стопу незапослености од 4%;Јаз GNP-а је разлика између оствареног и потенцијалног реалног аутпута и затвара се фискалном политиком.

Окунов закон: Сваки проценат повећања стопе незапослености изазива опадање реалног GNP-а за 2,5%.Циљ активистичке политике је да се смање приватни и друштвени трошкови услијед неупослености ресурса тако што ће убрзати прилагођавања привреде на путу према пуној запослености.Постојао је оптимизам поводом могућности кејнзијанске економије.

Вишак уз пуну запосленост је државни буџетски вишак који би се остварио када би привреда функционисала на нивоу природне стопе незапослености.Буџетски вишак је показатељ на основу кога се оцјењује правац дискреционе фискалне политике.Привредни раст се постиже: растом агрегатне тражње и високом стопом раста самог потенцијалног аутпута (нагласак је на инвестиционој потражњи).

Промјене: радни дохоци имају велики утицај на продуктивност и на инфлацију;Зараде не би требало да расту брже од просјечне стопе пораста продуктивности у привреди (око 3,2%).Брз раст инвестиција доприноси упошљавању веће масе капитала и порасту продуктивности, па самим тим води ка стабилности цијена.Кретање незапослености и GNP-а 50-тих и 60-тих година

Година Стопа незапослености

1954. 5,5% - 1. рецесија

1958. 6,8% - 2. рецесија

1960. 5-7%

1964. 5,2%

1966. 3,8%

Година Реални GNP

1950 -те Раст за 38%

1960-те Раст за 47%

1964 -1967 Рат за 15,4%

Стагфлација 70-тих и 80-тих година: ограниченост кејнзијанског концептаПериод 1961-1969. био је најдужа забиљежена експанзија, без рецесија.Међутим, стање се погоршало већ крајем 60-тих година, када је САД имала велике ратне издатке.Повећани су порези и инфлација је порасла на преко 5% 1969. године.

Стагфлација: Спој високе незапослености, стагнације производње и високе инфлације;А. В. Филипс је изучавао везу инфлација- запосленост у периоду 1861-1957. и дошао до закључка да сваки пораст запослености има своју цијену – пораст инфлације.Фридман и Фелпс су 1968. независно један од другога уочили да Филипсова крива подразумијева да антиципирана стoпа инфлације остане константна.

Ако се антиципирана стопа инфлације мијења, Филипсова крива се помјера.

Њихова анализа довела је до нове Филипсове криве, која доводи у везу функционисање тржишта радне снаге и незапослености са инфлацијом.Тржиште радне снаге и инфлацијаПонуда и тражња за радном снагом сусрећу се на тржишту рада; При томе и предузећа и незапослени радници у потрази за послом имају трошкове потраге на тржишту рада.

Предузећа и радници смањују своје трагање на тржишту радне снаге када маргинални трошкови трагања расту, а маргиналне користи које се очекују од трагања опадају.Незапосленост се смањује када појединци који траже посао и предузеће која траже раднике одлуче да смање своје трагање на тржишту радне снаге.

Економија трагања на тржишту радне снаге објашњава како неантиципирана инфлација може утицати на незапосленост.Када је инфлација већа од антиципиране, цијене и зараде ће расти и радници ће бити склонији да прихвате посао. Такође предузећа неће мијењати раднике јер наднице расту.У овом случају долази до смањења незапослености.

Дакле, када је инфлација већа од антиципиране, незапосленост опада, а када је инфлација мања од антиципиране, незапосленост расте.Привремена незапосленост се дешава када фирме умјесто прилагођавања плата, на основу имплицитних уговора са радницима, привремено отпуштају раднике.

Када је инфлација антиципирана тачно, номиналне плате и цијене ће расти по истој стопи, а незапосленост ће бити једнака природној стопи незапослености.Када је стварна инфлација већа од антиципиране, незапосленост опада испод природне стопе.Када је стварна инфлација мања од антиципиране, незапосленост расте изнад

природне стопе.

Природна стопа незапослености независна је од стопе инфлације када је инфлација антиципирана.

Само неантиципирана инфлација проузрокује да незапосленост одступа од природне стопе.

Нова Филипсова криваФридман/Фелпс анализа разликује краткорочну и дугорочну Филипсову криву.Краткорочна Филипсова крива препознаје се као оригинална и показује везу инфлација/незапосленост када антиципирана инфлација остаје константна.На кратак рок мања инфлација значи већу незапосленост.

Дугорочна Филипсова крива показује везу инфлација/незапосленост када се антиципирана стопа инфлације мијења и изједначава са актуелном стопом инфлације.

Филипсова крива на дуги рок се помјера навише дуж вертикалне линије стопе природне незапослености, како се антиципирана инфлација повећава.

Свака Филипсова крива пролази кроз вертикалну линију природне стопе незапослености тачно кроз тачку изједначења стопе антиципиране и стопе актуелне инфлације.

Дакле, постоји фамилија краткорочних Филипсових кривих, по једна за сваку антиципирану стопу инфлације.

Дугорочна Филипсова крива је крива која повезује сваку од краткорочних кривих у тачки гдје се актуална и антиципирана стопа инфлације изједначавају.Дугорочна Филипсова крива је вертикална линија која показује да је на дуги рок стопа незапослености независна од стопе инфлације.Објашњење стагфлације, дезинфлације и убрзања инфлацијеПериод од 1966. до 1981. је период када се инфлација изузетно убрзавала (било је неантиципиране инфлације).По новој теорији требало би да постоји негативна веза између незапослености и неантиципиране стопе инфлације.Подаци потврђују теоријска рјешења.Подаци из САД

Године 1976. 1979.

Антиципи-рана стопа инфлације 7,7% 7,2%

Стварна стопа инфлације 5,2% 8,5%

Незапосле-ност Висока Ниска(5,8%)

Изузетак су биле 1974. и 1975. година када је дошло до непредвиђених ефеката учетворостручења цијена нафте.

Дезинфлација у периоду 1982-1984. године оборила је Филипсову криву надоле (инфлаторна очекивања се смањују);Годишња стопа инфлације мјерена GNP дефлатором опада.Актуелна стопа инфлације била је испод антиципиране и стопа незапослености је порасла износећи 9,5% 1982, 9,5% 1983. и 7,4% 1984. године.

Убрзање инфлације у 70-тим годинама може се објаснити покушајима владе да одржи незапосленост на нижем нивоу.Повећањем агрегатне тражње, стопа инфлације расте.Због пораста инфлаторних очекивања, краткорочна Филипсова крива се помјера навише, а са вишом кривом потребна је већа стопа инфлације да се одржи незапосленост на истом нивоу.

Политика “стани-крени”Кад стопа инфлације расте, влада може реаговати смањењем раста понуде новца.Када се смањи стопа понуде новца ефекат није тренутан, стопа инфлације прво расте, а затим опада.Опадањем стопе инфлације, стварна стопа инфлације биће испод антиципиране, па се повећава незапосленост.

Сада имамо проблем незапослености, а не инфлације, па влада опет повећава понуду новца и убрзава монетарни раст.Крива економске политике “stop-and-go” има облик спирале која се врти око природне стопе незапослености.Овај циклус се може понављати.

Kако се изборити са стагфлацијомКако се изборити са инфлацијом, а не повећати незапосленост (или обрнуто)?Антиинфлаторна монетарна политика повећеће незапосленост ако се антиципирана стопа инфлације не смањује по истој стопи као и актуелна стопа инфлације.Незапосленост изнад природне стопе узрокована је антиципираном инфлацијом која је виша од актуелне инфлације.

Препоручивана средства за борбу против стагфлације су:

Градуализам (постепеност),Индексација (смањује незапосленост која се јавља обарањем инфлације).

Градуализам је нужан уколико се жели уклонити инфлација без трошкова (Т. Ј. Саргент);Да би се смањила инфлација, умјесто драстичног смањења стопе раста понуде новца, монетарна власт може то учинити постепено током периода од више година.Политика постепености може смањити утицај на незапосленост. Ову полтику је спроводила Маргарет Тачер.

Индексација је везивање стопе пораста варијабли које се индексирају (плате, порез на доходак, накнада социјалног осигурања) са актуелном стопом инфлације.У овом случају плате и остале наведене варијабле индексиране су стопом инфлације и расту по стопи актуелне инфлације.Неантиципирани пад стопе инфлације повећава незапосленост, а то се избјегава индексацијом.

Главни приговор индексацији је да она може обликовати спиралу плате/цијене.На путу обарања инфлације индексација може бити корисна, али на путу према горе, плате се могу повећавати више него иначе.Индексација уз пасивну монетарну политику може појавом негативног шока на страни понуде (нпр. раст цијена нафте), избацити привреду из равнотеже.

Ефикасан начин да се привреда задржи у равнотежи јесте смањење надница, а уз

индексацију, то је једино могуће уз убрзање инфлације (апсурд).Дакле, индексација може иницирати инфлацију, али ако она замјењује екстравагантна очекивања будуће инфлације, може бити и стабилизирајућа.

НЕДОСТАЦИ ТРЖИШНОГ МЕХАНИЗМА И УЛОГА ДРЖАВЕМонополи и њихово регулисање Главна карактеристика монопола: они у циљу максимизације профита одржавају обим производње испод оптималног нивоа, а цијене изнад оних које се остварују у условима потпуне конкуренције;Стога они доводе до неоптималне алокације ресурса и губитка потенцијалног ДП.

Реална тржишна стања се налазе између чистог монопола и идеалне тржишне конкуренције;У оној мјери у којој облици ограничавања конкуренције одступају од претпоставки перфектне конкуренције, рјешења са становишта оптималне (друштвене) ефикасности су мање успјешна;Губици ДП према подацима за САД и ВБ износе 1% - 10% у зависности од елемената анализе.

У САД је 1950-тих 56% индустријских сектора било потпуно конкурентно, а 1980-тих конкурентност је била 77%; Конкурентно тржиште подразумијева:4 највеће фирме контролишу мање од 40% укупне производње сектора;Нема препрека за улазак нових произвођача у сектор;Цијене се формирају флексибилно,Држава се на различите начине бори против монополистичког понашања.

Национализација и државна својинаЈедан од традиционалних начина контроле монопола је национализација (подржављење) појединих области производње и услуга;Држава је највише присутна у сектору саобраћаја, производњи челика, енергетици, комуникацијама, комуналној привреди, те у банкарству и осигурању.

У Европи је учешће државног капитала доста веће него у САД, европске државе су власници већине природних монопола, али понекад и типично конкурентских сектора (аутомобилска индустрија).

Мада је циљ државног сектора у привреди елиминисање монопола, присвајање великих профита и повећање друштвене ефикасности путем државних цијена, резултати су више негативни него позитивни.

Разлог томе је што државна предузећа нису имала правог интереса за ефикасно привређивање;

Стога је 80-тих и 90-тих година у циљу повећања укупне ефикасности привређивања, започела поновна приватизација и денационализација значајног дијела државног сектора, као реакција на претјерано мијешање државе у привреду.

Антимонополско законодавствоАнтимонополско, антикартелско и антитрустовско законодавство има дугу традицију, мада не и велике успјехе;У Европи су природни монополи углавном национализовани , али је однос према интеграцијама и картелима бип далеко толерантнији него у САД;О томе да ли се ради о неком забрањеном монополском понашању одлучују судови.

Мишљења о дометима антимонополског законодавства су подијељена.Неефикасност антимонополског законодавства објашњава се преблагим санкцијама и

неодређеним законима У пракси се и даље одржава олигополска ситуација, па је у САД 25-30% индустријске производње створено у секторима у којима 4 највећа предузећа контролишу више од 50% производње. Слично је и у прерађивачкој индустрији.

Најблажа политика односи се на појачање конкуренције уласком нових предузећа на тржиште (путем пореских стимулација, укидања законских ограничења, и др.);Мало чвршћа политика односи се на спречавање монополског понашања, тј спречавање преузимања и избацивања предузећа од стране доминирајуће компаније;Још строжа политика забрањује експлицитна и имплицитна ограничење понуде производа, а најстрожа забрану свих облика интегрисања, који доводе до монополаРегулација и дерегулацијаСмисао регулације односи се на обезбјеђивање високог квалитета робе и услуга и прихватљиве цијене у монополским областима производње.Регулацијом се контролише приступ на одређена тржишта или се одређују цијене, трошкови производње и сами профити .Регулација изазива бројне проблеме:

Регулисана предузећа нису мотивисна да смањују трошкове, већ да их “надувају” да би им државна агенција одобрила већу цијену;Предузећа с ниским профитом због прописаних профита морају напуштати производњу или бити субвенционисана или национализована од стране регулаторне агенције.Предузећа ће мање производити производе с ниским регулисаним цијенама, и обрнуто

Посебан проблем су саме регулационе агенције и комисије, јер су често мање моћне од предузећа која су предмет регулације, и умјесто да обезбиједе повољније ефекте и благостање за потрошаче, њихово понашање је обрнуто.Трошкови регулације су такође врло високи између 10% (за млијеко) до 30% (за нафту, друмски саобраћај и здравствене услуге);Укупни трошкови регулације у САД износе око 1,7% ДП.

Због свега овога све је већа популарност дерегулације (уклањање тржишних рестрикција) и либерализације мјере за повећање конкурентности);Повећање конкуренције смањило је цијене у до тада регулисаним секторима и довело до повећања обима услуга и побољшања избора роба и добара;С друге стране дошло је до банкротства и смањивања зарада и запослености у до тада регулисаним предузећима;

Закључак је да треба и даље одржати одређен степен регулације (регулационе комисије за велика предузећа), како би се обезбиједила противтежа интересима крупних предузећа и њихове честе спреге са државомЕкстерни ефекти и активности државеПрисуство екстерних индиректних ефеката у производњи и потрошњи је типичан случај нерационалног дјеловања тржишног механизма;Овакви ефекти настају када активности једног учесника непосредно утичу на допунске

трошкове или додатне користи другог учесника;Ти ефекти могу бити: позитивни (екстерна економија) и негативни (екстерна дисекономија).

Позитивни ефекти: приватни трошкови већи су од укупних приватних и друштвених трошкова.Неутралисање негативних ефекта растући је друштвени проблем у свим земљама;Држава само посредно утиче на неутралисање екстерних ефеката када су они мали, а регулација за државу скупа.Тржиште само често налази релативно ефикасне начине да регулише екстерне ефекте.

Постоји више начина да се неутралише или ублажи дјеловање негативних ефеката:1) Интернализација екстерних ефеката. Мора се водити рачуна о томе да се укључивање екстерних ефеката у трошкове производње често преваљују на купца. 2) У циљу елиминисања негативних екстерналија својинска права економских учесника могу се боље заштитити (законским путем).

3) Неутрализацију позитивних и негативних ефеката могуће је обезбиједити интервенцијом државе путем пореза и субвенција којима се изједначавају приватни и друштвени трошкови и користи. Ово је има велике потешкоће у пракси. 4) Нормативни приступ у рјешавању екстерних ефеката (државни стандарди о максималној дозвољеној полуцији).

Држава даје предузећима многе олакшице за њихове еколошке активности;Проблем се јавља јер се пореска политика у циљу еколошке заштите судара са интересима крупног капитала, па и цијелих индустријских грана.Због негативних екстерних ефеката у области екологије, дошло до значајних реалокација производње и у међународним оквирима (прљаве индустрије селе се из развијених у мање развијена земље).

Јавна добра и јавна потрошњаКарактеристике јавног добра:Расположивост јавног добра иста је за све учеснике и троше се колективно (неривална потрошња ). Пр. одбрана земље, гледање ТВ програма.Из јавне потрошње тешко је искључити учеснике који не учествују у плаћању тог добра (неискључивост ). Пр. одбрана земље, заштита од поплава.

На мањкавост тржишта као успјешног алокатора производних ресурса, утиче постојање јавних добара (јавне потрошње).Јавна добра могу се обезбиједити: приватно, путем добровољних појединачних плаћања;Јавно, путем државног буџета.

Произвођачи нису мотивисани да производе добра из чије је потрошње немогуће искључити оне који је не плаћају.

Са стране тражње, јавља се проблем тзв. бесплатног корисника;Ако много појединаца полази од тога да не мора платити јавно добро, не може се формирати довољна платежна тражња за јавним добрима и биће их мање него што је потребно.Стога се нарушава склад појединачних и друштвених интереса, па се јавна потрошња финансира из пореских прихода (буџета).

Нема пуно чистих јавних добара која су неривална и неискључива, већина их је мјешовита, па имамо:Чиста приватна добра – са ниским трошковима искључења и ривалном потрошњом;Чиста јавна добра – са високим трошковима искључења и неривалном потрошњом.Између њих постоје мјешовита добра (неискључива и неискључива).

Производња са опадајућим трошковима и растућим приносимаПроизводња са опадајућим трошковима се јавља када свака додатна јединица производа или услуге захтијева све мање додатних трошкова.Максимизација профита се остварује у тачки изједначења маргиналних трошкова производње додатне јединице са маргиналним приходом (цијеном) те јединице .

Међутим, када постоје производи са опадајућим трошковима, правило о максимизацији профита не важи, јер се у овој тачки изједначења остварује губитак, а не максимални профит.Цијена тада не покрива трошкове, па произвођач има могућност или да напусти такву производњу или да се избори за монополистички положај гдје може диктирати висину цијене.

Дакле, произвођач ће дефинисати вишу цијену и смањити обим производње.

Тада ће се цијена која произвођачу обезбијеђује максималан профит разликовати од оптималне тржишне цијене (биће виша), а дати обим биће мањи од оптимално ефикасног обима производње.У том случају се тржишни алокативни механизам замјењује државним.

Држава своју алокативну функцију остварује:

Путем субвенција стимулише приватног произвођача да производи уз губитак и да поштује правило оптималне ефикасности;Национализацијом сектора са опадајућим трошковима и државном организацијом производње. Губитак се покрива такође из пореских приходаПрерасподјела дохотка и улога државеУ систему перфектне тржишне конкуренције расподјела је унапријед детерминисана и функционална;Једнакост цијене сваког производног фактора и његове граничне продуктивности

доводи до тога да сваком фактору припада онолико дохотка колико је тај фактор учествовао у његовом стварању (“правична” расподјела).

У развијеним земљама постоје знатне неједнакости у расподјели између појединих слојева становништва, нарочито када су у питању нерадни дохоци (профити, ренте, камате, дивиденде).Стога је неопходна државна прерасподјела НД преко редистрибутивних механизма (пореза и социјалних трансфера) од богатијих ка сиромашнијим слојевима друштва - добровољни трансфер није могућ или је сувише мали.Модерна тржишна привреда инова улога државеАнализама је утврђено да тржишни механизам, као и држава показују значајне недостатке приликом коришћења координационих и алокационих механизма.Са развојем модерне робне производње, тржишни механизам се развија и прилагођава захтијевима модерне привреде, задржавајући прогресивну функцију.

Савремено тржиште је сложен систем који поред тржишних параметара обухвата и модерну тржишну инфраструктуру, институције и развијен правни систем.Држава је такође временом обогаћивала своје механизме, институције и инструменте, па све мање наступа као супститут тржишта, а све више дјелује комплементарно на линији јачања позитивних својстава тржишта

Нове политике којима се утиче на понуду и тражњу су:1) Политика јачања улоге потрошача;2) Структурна политика.I Монополистичка структура тржишта и недовољна информисаност потрошача значајно ограничава суверенитет потрошача на савременом тржишту

Мјере политике којима се може побољшати положај потрошача су:Побољшање њихове информисаности;Боље образовање и боље коришћење јавних добара;Организовање интересних група потрошача;Увођење различитих облика регулације цијена, квалитета производа, маркетинга и правила за произвођаче.

II Држава мора да дјелује када тржишни механизам закаже да би одржала економску активност у појединим секторима и регионима, а то остварује на сљедећи начин:ОФАНЗИВНА СТРУКТУРНА ПОЛИТИКА - подржава својим мјерама процес прилагођавања сектора и предузећа у правцу жељених промјена;ДЕФАНЗИВНА СТРУКТУРНА ПОЛИТИКА (одређивање цијена, државне куповине, спољнотрговинска заштита).

Mодерни токови привредног и технолошког развоја су:1. Релативизирали разлику између макроекономског и микроекономског рјешавања проблема, па се рјешења за макроекономске проблеме траже у побољшању

перформанси предузећа;2. Укинули оштру подјелу између тржишног механизма и улоге државе као алокатора и координатора, при чему треба примјењивати кад год је објективно могуће, тржишне критерије.

Развијене тржишне привреде данасПромјене у распореду моћи остварују се:Кроз промјене у технолошким основама технолошких процеса, са нагласком на знању и информацијама;Кроз системе међународних економских односа;Кроз системе информација и комуникација преко којих се врши вриједносни, идеолошки и информациони инжињеринг.Системске и институционалне промјенеСмањују се разлике између активиста који се залажу за краткорочну дискрециону политику кејнзијанског типа (утиче се на промјене у тражњи) и неактивиста (монетаристи, преставници школе економије понуде и рационалних очекивања) по којима се економска стабилност најбоље остварује путем тржишног механизма.

На макроекономском плану наглашен је процес дерегулације економске активности, те национализације државног сектора и привреди;Реафирмација тржишта и либералистички концепт економске улоге државе нису угрозили социјалне функције и стечена социјална права становништва;

На микроекономском плану долази до све већег учешћа запослених у одлучивању, расподјели профита и власништва;Глобализација и интернационализација капитала и производње се одвија преко све интензивнијег повезивање производних, комерцијалних и информационо-технолошких центара САД, Јапана и Европе кроз мултинационалне компаније, банкарске институције и друге финансијске институције.

У овиру развијеног свијета и глобализације најважније је сагледати међусобне односе три економска, политичка, финансијака и војна центра: САД, Европа и Јапан.Ниједан од ових центара није супериоран по свим карактеристикама и сваки од њих развија снажну способност одржавања стабилности и прилагођавања на спољне поремећаје.