-BU&CW-

1

S. J. Parris

IZDAJA

Mighty

-BU&CW-

2

Prolog

Manastir San Domeniko Mađore, Napulj 1576.

Spoljna vrata se širom otvoriše uz tresak koji je nastavio da odjekuje

hodnikom, a pod se zatrese od odlučnog marša nekoliko pari stopala. Unutar malog odeljenja, u kojem sam sedeo na ivici daske, pazeći da se previše ne približim otvoru nužničke jame ispod mene, moja mala sveća zatreperi od naglog strujanja vazduha koje je izazvao njihov ulazak, a ustreptale senke su rasle i smanjivale se na kamenim zidovima. Allora1, pomislio sam i podigao pogled. Najzad su došli po mene.

Koraci se zaustaviše s druge strane vrata klozeta, a zameni ih je razjareno lupanje pesnicom i opatov grleni glas, napregnut preko njegovih uobičajenih tihih diplomatskih tonova.

„Fra Ðordano! Naređujem ti da smesta izađeš na otvoreno, sa onim što imaš u rukama!“

Čuo sam kikot jednog od monaha koji su ga pratili, a odmah zatim strogi prekor opata, fra Domenika Vite, i nisam mogao da se, uprkos situaciji, ne nasmejem u sebi. Fra Vita je bio čovek koji je, u uobičajenim okolnostima, ostavljao utisak da mu se sve telesne funkcije izuzetno gade. Za njega je sigurno bila nečuvena neprijatnost što je morao da hapsi jednog svog monaha na tako sramotnom mestu kao što je ovo.

„Samo tren, oče, ako smem“, doviknuo sam, odvezujući mantiju kako bi izgledalo kao da sam klozet koristio za ono za šta je i služio. Pogledao sam knjigu u mojoj ruci. Na trenutak sam se zabavljao idejom da je sakrijem negde pod mantiju, ali to bi bilo uzaludno, odmah će me pretresti.

„Ni tren više, brate“, rekao je fra Vita kroz vrata, a tiha pretnja ušunjala se u njegov glas. „Proveo si više od dva sata u klozetu večeras, mislim da je to dovoljno dugo.“

„Zbog nečega što sam pojeo, oče“, rekao sam i, uz duboko žaljenje bacio knjigu u rupu, glasno se nakašljavši da bih prikrio pljusak koji je ona izazvala upavši u otpad ispod mene. Bilo je to tako fino izdanje.

Otključao sam vrata i otvorio ih, a s druge strane, zureći u mene, dočekao me je opat, zaprepašćen i fasciniran, namrštenih crta lica koje su gotovo vibrirale od zadržavanja gneva, naglašene na naletima svetlosti baklji koje su nosila četiri monaha iza njega.

„Ne mrdaj, fra Ðordano“, rekao je Vita stegnutim glasom, preteći mi nabivši ispružen prst u lice. „Prekasno je da se kriješ.“

1 Onda (Ital.)

Mighty

-BU&CW-

3

Ušao je u klozet, nosa namrštenog zbog smrada, podigavši svoju lampu da bi proverio sve uglove. Pošto ništa nije pronašao, okrenu se ljudima koji su stajali iza njega.

„Pretresite ga“, zarežao je. Moja braća su se preneraženo zgledala, a onda je onaj prepredeni

toskanski fratar Agostino da Montalcino iskoračio, sa zluradim osmehom na licu. Nikada mu se nisam dopadao, ali njegova netrpeljivost se pretvorila u otvoreno neprijateljstvo nakon što sam ga, nekoliko meseci ranije, javno nadmašio u jednoj raspravi o arijanskom sporu, nakon čega je počeo da potura glasine da sam poricao Hristovo božanstvo. Bez sumnje, on me je i izdao fra Viti.

„Oprosti, fra Ðordano“, rekao je uz podrugljiv osmeh pre nego što je počeo da me opipava uzduž i popreko, vršljajući dlanovima prvo oko mog struka, a onda i niže, niz butine.

„Pokušaj da ne uživaš previše“, promrmljao sam. „Samo slušam nadređenog“, odgovorio je. Kada je završio opipavanje,

podigao se i okrenuo prema fra Viti, vidno razočaran. „Nema ništa sakriveno u mantiji, oče.“

Fra Vita je prišao bliže i ne progovarajući zurio u mene nekoliko trenutaka, lica toliko blizu mog da sam mogao da izbrojim dlačice u njegovim nozdrvama i namirišem smrad luka u njegovom dahu.

„Greh našeg praoca bila je želja za zabranjenim znanjem.“ Svaku reč je pažljivo izgovarao, vlažeći usne svojim jezikom. „Mislio je da može postati poput Boga. A to je i tvoj greh, fra Ðordano Bruno. Ti si jedan od najnadarenijih mladića koje sam upoznao otkako sam stigao u San Domeniko Mađore, ali tvoja znatiželja i tvoj ponos zbog sopstvene pameti sprečavaju te da svoj dar iskoristiš u slavu crkve. Vreme je da otac inkvizitor preduzme mere protiv tebe.“

„Ne, oče, molim te, ništa nisam uradio...“, bunio sam se dok se on okretao i odlazio, ali upravo tada je Montalcino pozvao iza mene.

„Fra Vita! Ovo treba da vidiš!“ Svojom lampom je obasjavao rupu u klozetu, sa izrazom zlobnog

zadovoljstva koji se širio preko njegovog tankog lica. Vita je prebledeo, ali se nagnuo da vidi šta je Toskanac otkrio. Očigledno

zadovoljan, okrenu se ka meni. „Fra Ðordano, vrati se u svoju ćeliju i ne izlazi dok ti ne pošaljem dalje

instrukcije. Ovo zahteva hitnu pažnju oca inkvizitora. Fra Montalcino, izvadi tu knjigu. Saznaćemo kakve jeresi i nekromantije naš brat ovde proučava s predanošću kakvu nikada nisam video da posvećuje Svetom pismu.“

Montalcino je užasnuto naizmenično gledao opata i mene. Ja sam u klozetu proveo toliko dugo da sam se navikao na smrad, ali pomisao da ruku zaronim u gomilu ispod daske izazivala je mučninu. Iskezio sam se Montalcinu.

„Ja, moj gospodaru opate?“, pitao je podižući glas. „Ti, brate - i uradi to brzo.“ Fra Vita je namakao svoj ogrtač bliže oko

Mighty

-BU&CW-

4

sebe da bi se zaštitio od hladnog noćnog vazduha. „Mogu te poštedeti muka“, rekao sam. „To su samo Erazmovi Komentari

- u njima nema mračne magije.“ „Erazmovi radovi su na inkvizicijskom spisku zabranjenih knjiga, kao

što odlično znaš, brate Ðordano“, rekao je Vita strogo. Ponovo me je netremice posmatrao onim svojim bezizražajnim očima. „Ali, uverićemo se sami. Predugo si od nas pravio budale. Vreme je da se proveri čistota tvoje vere. Fra Batista!“, pozvao je drugog monaha i on se nagnu pažljivo ga slušajući. „Pošalji po oca inkvizitora.“

Mogao sam tada da padnem na kolena i molim za milost, ali u preklinjanju nije bilo dostojanstva, a fra Vita je bio čovek koji je voleo sudske procese. Ukoliko je rešio da budem suočen sa ocem inkvizitorom, možda da bih bio primer mojoj braći, onda sa tog puta neće skrenuti sve dok se potpuno ne završi - a plašio sam se da znam šta je to značilo. Navukao sam kukuljaču preko glave i krenuo za opatom i njegovim pratiocima napolje, zastavši samo da bacim poslednji pogled na Montalcina dok je zavrtao rukav svoje mantije i pripremao se da izbunari mog izgubljenog Erazma.

„Nije sve tako crno, brate, imaš sreće“, rekao sam namignuvši mu na rastanku. „Moje govno zaista miriše slađe nego tuđa.“

Podigao je pogled, usta izvrnutih ili od gorčine ili od gađenja. „Videćemo da li će tvoja dovitljivost opstati kada u dupetu budeš imao

vreo žarač, Bruno“, rekao je s primetnim nedostatkom hrišćanskog milosrđa. Izvan manastira, na oštrom noćnom napuljskom vazduhu, gledao sam u

oblak koji se stvorio od mog daha, zahvalan što sam izašao iz teskobe klozeta. Oko mene su se sa svih strana uzdizali ogromni kameni zidovi manastirskih zgrada, a njihove senke su gutale manastir. Velika fasada bazilike nazirala se levo od mene dok sam kao olovo teškim koracima hodao ka monaškoj spavaonici i izvijao glavu naviše da bih video zvezde rasute iznad nje. Crkva je učila, nakon Aristotela, da su zvezde fiksirane u osmoj sferi oko zemlje, da su sve na jednakom rastojanju i da se kreću zajedno u orbiti oko Zemlje, kao što se Sunce i sedam planeta kreću u svojim sferama. Bilo je i onih, kao što je Poljak Kopernik, koji su se usudili da zamisle univerzum u drugačijem obliku, u kojem je Sunce u njegovom središtu, a Zemlja se kreće po sopstvenoj orbiti. Dalje od toga niko se nije usuđivao, čak ni u mašti, to jest, niko osim mene, Ðordana Bruna Nolanskog, a ta tajna teorija, odvažnija nego ijedna do sada formulisana, poznata je samo meni: da univerzum nema nepokretan centar, već da je beskonačan, a da je svaka od tih zvezda koje posmatram kako pulsiraju u baršunastoj tami iznad mene sama po sebi sunce, okruženo sopstvenim bezbrojnim svetovima u kojima, čak i sad, bića poput mene možda gledaju nebesa i pitaju se da li postoji išta izvan granica njihovog znanja.

Jednog dana ću sve to napisati u knjizi koja će biti moje životno delo, knjizi koja će uskomešati hrišćanstvo kao što je učinio Kopernikov De Revolutionibus Orbium Coelestium, ali i više od toga, u knjizi koja će poništiti sve činjenice ne samo rimske crkve već i čitave hrišćanske religije. Ipak, bilo je još mnogo toga što je trebalo da razumem, previše knjiga koje je tek trebalo da pročitam, knjiga o astrologiji i drevnoj magiji, a sve je zabranio dominikanski red i nikada ne bih mogao da ih nabavim u biblioteci manastira San Domeniko

Mighty

-BU&CW-

5

Mađore. Znao sam da će, ukoliko sada stanem pred svetu rimsku inkviziciju, sve to biti iščačkano iz mene gvožđem u belom usijanju, spravama za mučenje, sve dok ne ispovraćam svoju dopola kuvanu hipotezu, a nakon toga ću biti spaljen zbog jeresi. Bilo mi je dvadeset osam godina, nisam želeo još da umrem. Nisam imao izbora, osim da bežim.

Povečerje samo što je prošlo. Monasi San Domenika pripremali su se za počinak. Uletevši u ćeliju koju sam delio sa fra Paolom od Riminija, dovlačeći za sobom hladnoću noći na kosi i mantiji, izbezumljeno sam počeo da trčim po sićušnoj prostoriji i prikupljam ono malo mojih stvari u nepromočivu torbu. Paolo je ležao na svojoj slamarici i razmišljao kada sam širom otvorio vrata; sada se pridigao na jedan lakat i zabrinuto posmatrao moju pomamu. On i ja smo kao iskušenici zajedno stigli u manastir kada nam je bilo po petnaest godina. Sada, trinaest godina kasnije, on je bio jedini kojeg sam smatrao bratom u pravom smislu reči.

„Poslali su po oca inkvizitora“, objasnio sam boreći se za vazduh. „Nema vremena za gubljenje.“

„Ponovo si propustio povečerje. Rekao sam ti, Bruno“, rekao je Paolo odmahujući glavom. „Ako toliko vremena svako veče provodiš u klozetu, ljudi će postati sumnjičavi. Fra Tomaso je svima pričao da imaš neku tešku bolest creva, rekao sam da Montalcinu neće trebati mnogo da zaključi čime se stvarno baviš i uzbuni opata.“

„Bio je to samo Erazmo, za ime božje“, rekao sam iznervirano. „Moram da odem noćas, Paolo, pre nego što me ispitaju. Jesi li video negde moj zimski ogrtač?“

Paolovo lice odjednom se uozbiljilo. „Bruno, znaš da dominikanac ne sme da napusti svoj red inače će biti

ekskomuniciran. Ako sad pobegneš, to će smatrati priznanjem, izdaće poternicu za tobom. Bićeš proglašen jeretikom.“

„A i ako ostanem biću proglašen jeretikom“, rekao sam. „Manje će boleti in absentia2.“

„Ali, gde ćeš da ideš? Kako ćeš živeti?“ Činilo se da je moj prijatelj zabrinut. Prekinuo sam svoju pretragu i spustio ruku na njegovo rame.

„Putovaću noću, igraću i pevaću, ili ću moliti za hleb ako budem morao, a kada dovoljno odmaknem od Napulja, zarađivaću podučavajući ljude. Prošle godine sam postao doktor teologije - u Italiji ima mnogo univerziteta.“ Trudio sam se da zvučim radosno, ali u stvari, srce mi je lupalo, a stomak mi se pretvorio u vodu. Bilo je donekle ironično što sada nisam mogao ni da priđem klozetu.

„Nikada nećeš biti bezbedan u Italiji ako te inkvizicija proglasi jeretikom“, rekao je Paolo tužno. „Neće imati mira dok te ne vide spaljenog.“

„Onda moram da odem pre nego što im se za to pruži prilika. Možda ću otići u Francusku.“

Okrenuo sam se da potražim svoj ogrtač. Kroz sećanje mi je sevnula, jasna kao onog dana kada se urezala, slika čoveka kojeg proždire vatra, njegove glave okrenute unazad u agoniji dok je uzaludno pokušavao da okrene

2 U odsustvu (Lat.)

Mighty

-BU&CW-

6

lice od vreline plamenova koji su gladno kidali njegovu odeću. Upravo taj ljudski, beskorisni gest zapamtio sam u godinama koje su sledile, taj pokret kojim je hteo da zaštiti lice od vatre, iako mu je glava bila vezana za kolac - i od tada sam namerno izbegavao spektakl spaljivanja. Tada mi je bilo dvanaest godina, a moj otac, profesionalni vojnik i čovek ortodoksnih i iskrenih verovanja, odveo me je u Rim da gledam javno pogubljenje radi mog obrazovanja i obučavanja. Obezbedili smo za sebe dobar pogled u Kampo dei Fiori, u zadnjem delu gomile koja se gurkala, a ja sam bio zadivljen brojem ljudi koji su se skupili da bi se okoristili od tog događaja, kao da je u pitanju borba pasa i medveda ili vašar: prodavci pamfleta, monasi koji su prikupljali priloge, muškarci i žene koji su prodavali hleb i kolačiće ili prženu ribu sa poslužavnika okačenih o vrat. Nisam očekivao ni okrutnost rulje koja je zatvorenika ismevala uvredama, pljuvala ga i gađala kamenjem dok je bez reči išao ka kocu, pognute glave. Pitao sam se da li je njegovo ćutanje bilo predaja ili dostojanstvo, ali moj otac mi je objasnio da mu je kroz jezik proboden gvozdeni šiljak da ne bi pokušao da preobrati posmatrače ponavljajući svoje jeresi sa lomače.

Bio je vezan za kolac, a grane na lomači su bile toliko nagomilane oko njega da se skoro nije video. Kada je baklja stavljena uz drva, začulo se glasno pucketanje i drvca su se odmah rasplamsala goreći žestokim sjajem. Moj otac je klimnuo glavom sa odobravanjem. Ponekad, objasnio je, vlasti su milosrdne, pa dozvole da se za lomaču koristi sirovo granje, tako da se zatvorenik često uguši od dima pre nego što zaista oseti žaoku plamenova. Ali, za najgore jeretike - veštice, vračeve, bogohulnike, luterovce, benandante - pobrinu se da drvo bude suvo kao padine Monte Sikala u leto, pa vrelina vatre kida prekršioca sve dok u poslednjem dahu, sa iskrenim pokajanjem, ne počne vrišteći da priziva boga.

Hteo sam da skrenem pogled dok su plamenovi proždirali lice tog čoveka, ali moj otac se smestio pored mene, gledao je netremice, kao da je posmatranje agonije tog bednika sastavni deo njegove obaveze ka bogu, a ja nisam želeo da delujem manje muževno ili manje posvećeno od njega. Čuo sam unakažene krike koji su se otkidali sa osuđenikovih pokidanih usta dok su mu jabučice iskakale, čuo sam šištanje i pucketanje dok se njegova koža sušila i ljuštila, a krvava pulpa ispod nje topila na vatri, osetio sam miris nagorelog mesa koji me je užasavajuće podsećao na vepra koji je pečen na ražnju na uličnim feštama u Noli. Zapravo, povici odobravanja i likovanje gomile kada je jeretik najzad izdahnuo nisu se mnogo razlikovali od slavljenja sveca ili nekog javnog praznika. Na putu do kuće, pitao sam oca zašto je taj čovek morao da umre tako užasnom smrću. Da li je ubio nekoga? Otac mi je rekao da je bio jeretik. Pošto sam navaljivao da mi objasni šta je to jeretik, rekao je da je taj čovek prkosio autoritetu pape poričući postojanje čistilišta. Tako sam naučio da se u Italiji reči i ideje smatraju jednako opasnim kao mačevi i strele, a da je filozofu ili naučniku potrebna vojnička hrabrost da bi izrekao svoje mišljenje.

Negde u spavaonici čuo sam kako se vrata besno zatvaraju. „Dolaze“, prošaputao sam unezvereno Paolu. „Gde je, do đavola, moj

ogrtač?“ „Evo.“ Pružio mi je svoj, zastavši na trenutak da ga ušuška oko mojih

ramena. „Uzmi i ovo.“ U ruku mi je ugurao mali bodež sa drškom od kosti u

Mighty

-BU&CW-

7

kožnim koricama. Iznenađeno sam ga pogledao. „To je bio poklon od mog oca“, prošaputao je. „Tebi će trebati više nego meni, tamo gde ideš. A sada, sbrigati. Požuri.“

Uzani prozor naše ćelije bio je tek toliko veliki da se izvučem na njegovu ivicu, nogu po nogu. Bili smo na prvom spratu zgrade, ali oko dva metra ispod prozora kosi krov nužnika za laike štrčao je taman dovoljno da, ako pažljivo procenim skok, skočim tačno na njega. Odatle sam mogao da se spustim niz podupirač i da se, pod pretpostavkom da neprimećen pređem vrt, popnem preko spoljnog manastirskog zida i skriven tamom nestanem na ulicama Napulja.

Uvukao sam bodež u mantiju, prebacio svoju nepromočivu torbu preko jednog ramena i popeo se na ivicu prozora, uzjahao je i zastao da osmotrim okolinu. Nabrekli bledi mesec visio je iznad grada, a preko njegovog lica plovili su pramenovi oblaka. Napolju je vladala tišina. Na trenutak sam se osećao kao da visim između dva života. Monah sam bio trinaest godina; kada levu nogu provučem kroz prozor i padnem na krov, tom životu ću zauvek okrenuti leđa. Paolo je bio u pravu. Biću ekskomuniciran jer sam napustio red, uz druge optužbe koje budu svaljene na mene. Pogledao je u mene, lica prepunog neme tuge i posegnuo za mojom rukom. Nagnuo sam se i poljubio njegove prste, a onda ponovo začuo nedvosmislene korake mnogih stopala kako tutnje hodnikom.

„Dio sia con te“3, prošaputao je Paolo dok sam se provlačio kroz mali prozor i izvijao telo, te sam visio držeći se vrhovima prstiju i pri tom pocepao mantiju. Potom sam se pustio, uzdajući se u Boga i sreću. Dok sam nespretno padao na krov ispod sebe, čuo sam kako se mali prozor zatvara i nadao se da Paolo nije zakasnio.

Mesečina je bila i blagoslov i prokletstvo. Držao sam se senki zidina dok sam iza monaških odaja prelazio dvorište i uspeo sam da se, uz pomoć divljih puzavica, prebacim preko zida, granice manastira, a onda sam pao na zemlju i otkotrljao se niz kratku padinu na put. Morao sam hitro da se bacim u senku kapije, nadajući se da će me tama sakriti, jer je uzanom ulicom u pravcu manastira užurbano progalopirao jahač na crnom konju dok je njegov ogrtač lepršao za njim. Tek kada sam podigao glavu osetio sam kako krv pulsira u mom grlu jer sam prepoznao okrugli obod njegovog šešira dok je nestajao uz brdo ka glavnoj kapiji. Znao sam da je osoba koja je upravo prošla bio lokalni otac inkvizitor, pozvan meni u čast.

Te noći sam, kada više nisam mogao da hodam, spavao u jarku u predgrađu Napulja, a Paolov ogrtač je bio slaba zaštita od mrazne noći. Drugog dana sam, radeći u štalama drumske krčme, zaradio prenoćište i pola vekne hleba. Iste noći, napao me je neki čovek dok sam spavao, pa sam se probudio naprslih rebara, krvavog lica i bez hleba. Ipak, bar je koristio pesnice, a ne nož, uobičajen među skitnicama i putnicima koji su često posećivali krčme i taverne na putu do Rima. U toku trećeg dana već sam naučio da budem na oprezu i prešao sam preko pola puta do Rima. Već su mi nedostajale poznate rutine monaškog života koje su tako dugo upravljale mojim danima, i bio sam uzbuđen na pomisao o slobodi. Više nisam imao drugog gospodara osim

3 Bog je s tobom (Ital.)

Mighty

-BU&CW-

8

sopstvene mašte. U Rimu ću ući u lavlje ždrelo, ali dopadala mi se hrabrost kockanja sa proviđenjem: ili ću ponovo početi život kao slobodan čovek, ili će me inkvizicija pronaći i mnome nahraniti vatru. Ipak, učiniću sve što mogu da ne bude ono drugo - nisam se plašio da umrem za moja verovanja, ali tek kada odredim za koja verovanja vredi umreti.

Mighty

-BU&CW-

9

PRVO POGLAVLJE

London, maj 1583.

Na konju pozajmljenom od francuskog ambasadora pri dvoru engleske

kraljice Elizabete, prejahao sam Londonski most jutra dvadesetog maja, 1583. Sunce je već bilo jako, iako još nije bilo podne. Dijamanti svetlosti rasipali su se po uzmreškanoj površini široke Temze, a topli povetarac podizao mi je kosu sa lica, noseći sa sobom rečni smrad fekalija ka Vinčesterskoj palati, gde je trebalo da se sastanem sa kraljevskom grupom i krenem na put u renomirani Oksfordski univerzitet.

Palata vinčesterskih biskupa izgrađena je od crvene cigle u engleskom stilu oko unutrašnjeg dvorišta, a krov sa dekorisanim dimnjacima pokrivao je veliku dvoranu sa redovima visokih prozora okrenutih ka reci. Ispred nje se travnjak spuštao sve do velikog doka i pristaništa na kojem sam, dok sam prilazio, video šarenoliki spektakl okupljenih ljudi. Delići melodije pronosili su se vazduhom dok su muzičari probali, a pola londonskog visokog društva pojavilo se, u svojoj najboljoj odeći, da gleda promenadu na prolećnom suncu. Pored stepeništa, sluge su spremale veliki brod, ukrašen bogatim svilenim zavesama i jastucima sa crvenozlatnim tapiserijama. Na prednjem kraju bila su sedišta za osam veslača, a na zadnjem je bogato izvezeno platno zaklanjalo sedišta. Zastave u bojama dragog kamenja lepršale su, obasjane suncem, na laganom vetru.

Sjahao sam, a sluga pritrča da pridrži konja dok sam polazio ka palati, praćen sumnjičavim pogledima razne fino odevene gospode. Iznenada osetih kako se pesnica spušta među moje lopatice, gotovo me oborivši na tlo.

„Ðordano Bruno, ti matoro pseto! Zar te još nisu spalili?“ Povrativši ravnotežu, okrenuo sam se i ugledao Filipa Sidnija koji je

stajao raskoračen i kezio se od uva do uva, široko raširenih ruku, sa svojom starom čudnom frizurom nameštenom tako da mu lokna štrči napred kao školarcu kojeg su upravo podigli iz kreveta. Sidnija, aristokratskog vojnika-poetu upoznao sam u Padovi dok sam bežao kroz Italiju.

„Prvo moraju da me uhvate, Filipe“, rekao sam široko se nasmešivši kada sam ga ugledao.

„Za tebe ser Filip, seljačino, proglašen sam za viteza ove godine, znaš.“ „Odlično! Da li to znači da ćeš steći i neke manire?“

Obavio je svoje ruke oko mene ponovo me srdačno tapšući po leđima. Naše prijateljstvo je bilo čudno, prisećao sam se, boreći se za vazduh i uzvraćajući mu zagrljaj. Naša porekla nisu se mogla više razlikovati. Sidni je rođen u jednoj od prvih porodica engleskog dvora, na šta me je neumorno podsećao, ali u Padovi smo odmah otkrili dar da jedan drugog nasmejemo, što

Mighty

-BU&CW-

10

je bila retka i dobrodošla stvar na ozbiljnom i često tužnom mestu. Čak i sada, nakon šest godina, nije mi bilo neprijatno u njegovom društvu; odmah smo se vratili našem starom običaju drugarskog zadirkivanja.

„Hajde, Bruno“, rekao je Sidni, prebacivši ruku preko mojih ramena vodeći me niz travnjak ka reci. „Boga mi, baš je lepo videti te opet. Ova kraljevska poseta Oksfordu bila bi nepodnošljiva bez tvog društva. Jesi li čuo za onog poljskog princa?“

Odmahnuo sam glavom. Sidni je prevrnuo očima. „Pa, uskoro ćeš ga upoznati. Palatin Albert Laski, poljski velikodostojnik

s previše novca i premalo obaveza, koji zbog toga provodi vreme dosađujući ljudima po evropskim dvorovima. Trebalo je da odavde otputuje u Pariz, ali kralj Anri od Francuske odbio je da ga primi u zemlju, pa se njeno veličanstvo malo duže zaglavila s teretom da ga zabavlja. Otud i ova pompezna svečanost, da bi ga makli s dvora.“ Mahnuo je ka deregliji, a onda bacio kratak pogled oko sebe da proveri da li nas neko prisluškuje. „Ne krivim ja francuskog kralja što je odbio njegovu posetu, to je vanredno nepodnošljiv čovek. Ipak, priznajem, to je poprilično postignuće, ja mogu da se setim samo jedne ili dve taverne u koje mi je zabranjen pristup. Da bi ti zabranili da uđeš u čitavu jednu zemlju potreban je naročit talenat da sebe učiniš nepoželjnim. A tog talenta Laski ima na gomile, što ćeš i sam videti. Međutim, ti i ja ćemo se svejedno veselo provesti u Oksfordu - ti ćeš zabavljati glupane svojim idejama, a ja ću uživati u tvojoj slavi i pokazivati ti moja stara svratišta“, rekao je, srdačno me ponovo zveknuvši u ruku. „Mada, kao što znaš, to nije naš jedini cilj“, dodao je spustivši glas.

Stajali smo jedan pored drugog i posmatrali reku, uzavrelu od malih plovila: čamci i mali jedrenjaci s belim jedrima špartali su preko svetlucave vode na prolećnom suncu koje je osvetljavalo fasade lepih zgrada od cigle i drveta na suprotnoj obali. Bila je to veličanstvena panorama sa velikim tornjem crkve svetog Pavla koji se, daleko na severu, izdizao iznad krovova. Pomislio sam koliko je grad London bio veličanstven za to doba i koliko sam bio srećan što sam uopšte ovde, i to u ovakvom društvu. Sačekao sam Sidnija da mi pojasni.

„Imam za tebe nešto od mog budućeg tasta, ser Frensisa Volsingema“, prošaputao je, očiju fiksiranih za reku. „Vidiš li šta mi je donela plemićka titula, Bruno, da radim kao tvoj posilni.“ Uspravio se i pogledao oko sebe, štiteći oči dlanom dok je škiljio ka sidrištu našeg plovila, pre nego što je iz svoje torbe izvukao nabreklu kožnu kesu. „Volsingem ti je ovo poslao. Mogao bi imati izvesne troškove tokom svoje istrage. Nazovi to akontacijom uz platu.“

Ser Frensis Volsingem. Glavni državni sekretar kraljice Elizabete, čovek koji je stajao iza mog neverovatnog prisustva u ovoj kraljevskoj poseti Oksfordu. I samo njegovo ime izazivalo je žmarce duž moje kičme.

Još smo se malo odmakli od okupljene gomile ljudi koja se divila dok je barža pred polazak ukrašavana cvećem. Pored nje, grupa muzičara je počela da svira melodiju za ples i posmatrali smo kako se masa gura oko njih.

„Ali, reci mi, Bruno, nisi se zaputio u Oksford samo zarad debate o Koperniku sa gomilom dosadnih akademika“ nastavio je Sidni tihim glasom. „Čim sam čuo da si došao u Englesku, znao sam da si sigurno nanjušio nešto

Mighty

-BU&CW-

11

važno.“ Brzo sam bacio pogled oko nas da proverim može li neko da nas čuje. „Došao sam da pronađem jednu knjigu“, rekao sam. „Tražim je već neko

vreme i sada verujem da je doneta u Englesku.“ „Znao sam!“, Sidni je zgrabio moju ruku i privukao me bliže. „A šta ima

u toj knjizi? Neka drevna veština za otključavanje moći univerzuma? Bavio si se takvim stvarima u Padovi, koliko se sećam.“

Nisam mogao da razlučim da li me je još uvek ismevao, ali odlučio sam da verujem u naše prijateljstvo iz Italije.

„Šta bi mi rekao, Filipe, ako bih ti kazao da je univerzum beskrajan?“ Izgledao je sumnjičavo. „Rekao bih da to prevazilazi čak i Kopernikov jeres i da bi trebalo da

govoriš tiše.“ „Pa, ja u to verujem“, rekao sam tiho. „Kopernik je rekao samo pola

istine. Artistotelova slika kosmosa, sa nepokretnim zvezdama i sedam planeta koje kruže oko Zemlje, čista je neistina. Kopernik je Zemlju zamenio Suncem u centru kosmosa, ali ja idem dalje, kažem da ima mnogo sunaca, mnogo centara - onoliko koliko ima zvezda na nebu. Univerzum je beskonačan, a ako je tako, zašto ne bi bio pun drugih zemalja, drugih svetova i drugih bića poput nas? Rešio sam da moje životno delo bude dokazivanje te tvrdnje.“

„Kako se ona može dokazati?“ „Videću ih“, rekao sam gledajući u reku, ne usuđujući se da posmatram

njegovu reakciju. „Prodreću do dalekih prostora univerzuma, izvan sfera.“ „A kako ćeš to uraditi? Naučićeš da letiš?“ Njegov glas je sada bio

skeptičan i nisam mogao da ga krivim. „Pomoću tajnog znanja koje sadrži izgubljena knjiga egipatskog

mudraca Hermesa Trismegista, koji je prvi shvatio te misterije. Ako uspem da je pronađem, saznaću tajne neophodne da bih se, svetlošću božanskog razumevanja podigao kroz sfere i ušao u božanski um.“

„Da uđeš u um Boga, Bruno?“ „Ne, slušaj. Od našeg poslednjeg susreta temeljno sam proučavao

drevnu magiju hermetičkih spisa i hebrejsku Kabalu i počeo sam da shvatam stvari za koje ne bi verovao da su moguće.“ Oklevao sam. „Ako uspem da naučim kako da se popnem po Hermesovim opisima, baciću pogled u ono što leži izvan poznatog kosmosa - u univerzum bez kraja, i u univerzalnu dušu čiji smo svi mi deo.“

Pomislio sam da će početi da se smeje, ali umesto toga, on je izgledao zamišljeno.

„Meni to zvuči kao opasno vraćanje, Bruno. I šta ćeš dokazati? Da nema Boga?“

„Da smo svi mi Bog“, rekao sam tiho. „Božansko je u svima nama, i u supstanci univerzuma. Sa pravim znanjem možemo da crpimo sve moći kosmosa. Kada to shvatimo, možemo postati jednaki Bogu.“

Sidni me je gledao u neverici. „Isuse bože, Bruno! Ne možeš ići unaokolo i tvrditi da si jednak Bogu.

Mighty

-BU&CW-

12

Možda ovde nema inkvizicije, ali nijedna hrišćanska crkva neće to mirno slušati, otići ćeš pravo u vatru.“

„Ovo želim da saopštim baš zbog toga što je hrišćanska crkva korumpirana, svaka njena frakcija. To je samo slabašna senka, razređena verzija drevne istine koja je postojala mnogo pre nego što je Hrist išao zemljom. Kada bi to bilo shvaćeno, bila bi moguća prava reforma religije. Ljudi bi mogli da se izdignu izvan podela zbog kojih je proliveno toliko krvi, i zbog kojih se ona još uvek proliva, i shvatiti svoje suštinsko jedinstvo.“

Sidnijevo lice se uozbiljilo. „Čuo sam da moj stari učitelj doktor Di tako govori. Ali, moraš biti

oprezan, prijatelju moj, on je prikupio mnogo tih rukopisa i drevne magije tokom uništenja monaških biblioteka, a nazivaju ga i vešcem i još mnogo gorim imenima, i to ne samo obični ljudi. A on je rođeni Englez i kraljičin lični astrolog. Nemoj na sebe navlačiti reputaciju čarobnjaka, već si sumnjiv kao katolik i stranac.“ Odmakao se i radoznalo me pogledao. „Znači, veruješ da se ta knjiga može naći u Oksfordu?“

„Kada sam živeo u Parizu, saznao sam da je odneta iz Firence krajem prošlog veka i, ako je moj izvestilac govorio istinu, jedan engleski sakupljač ju je odneo u jednu od ovdašnjih velikih biblioteka, u kojoj leži neopažena jer niko ko ju je imao u rukama nije shvatao njen značaj. Mnogi Englezi koji su putovali po Italiji bili su ljudi sa univerziteta i zaveštavali su svoje knjige, pa je Oksford jednako dobro mesto za početak traganja kao i bilo koje drugo.“

„Trebalo bi da počneš tako što ćeš pitati Džona Dija“, rekao je Sidni. „On ima najveću biblioteku u zemlji.“

Odmahnuo sam glavom. „Kada bi tvoj doktor Di imao tu knjigu, on bi znao šta drži u rukama i

nekako bi objavio to otkriće. Ona tek treba da bude otkrivena, siguran sam u to.“

„Dobro, onda. Ali, nemoj zapostaviti Volsingemov posao u Oksfordu.“ Ponovo me je pljesnuo po leđima. „I za ime božje, nemoj da zapostaviš mene, Bruno, da bi vršljao po bibliotekama, očekivaću malo razbibrige od tebe dok smo tamo. Dovoljno je loše što moram da budem dadilja onom nadmenom Poljaku Laskom - ne planiram da provedem svako veče zarobljen među plesnjivim matorim teolozima, hvala. Ti i ja ćemo ići da lumpujemo po gradu, ostavljajući za sobom oksfordske žene raširenih nogu!“

„Mislio sam da se ženiš Volsingemovom kćerkom?“, izvio sam obrvu, glumeći zaprepašćenje.

Sidni je prevrnuo očima. „Kada kraljica izvoli dati svoj pristanak. U međuvremenu, ne smatram

se vezanim nikakvim bračnim zavetima. U svakom slučaju, šta je s tobom, Bruno? Jesi li nadoknadio godine u manastiru dok si putova kroz Evropu?“ Značajno me je munuo laktom pod rebra.

Nasmešio sam se i protrljao bok. „Pre tri godine, u Tuluzu, bila je jedna žena. Morgana, kćerka

hugenotskog plemića. Njenom bratu sam davao privatne časove metafizike, ali kada njen otac nije bio kod kuće, ona bi me molila da ostanem i čitam s njom.

Mighty

-BU&CW-

13

Bila je gladna znanja što je, otkrio sam, retka osobina žena rođenih u bogatstvu.“

„I lepa“, pitao je Sidni, iskričavih očiju. „Izuzetno“, ujeo sam se za usnu, prisetivši se Morganinih plavih očiju,

načina na koji me je zadirkivala sve do smeha uvek kada bi smatrala da sam postao previše melanholičan. „Potajno sam joj se udvarao, ali mislim da sam uvek znao da je to samo privremeno. Njen otac je hteo da se ona uda za hugenotskog aristokratu, a ne za italijanskog katoličkog begunca. Čak i kada sam postao profesor filozofije na univerzitetu u Tuluzu i najzad imao sredstva da se izdržavam, on nije pristao, i pretio je da će upotrebiti sav svoj uticaj u gradu da mi uništi ime.“

„I, šta se desilo?“, pitao je Sidni zainteresovano. „Preklinjala me je da pobegnem s njom.“ Uzdahnuo sam. „Gotovo da

sam dozvolio sebi da me ubedi, ali u srcu sam znao da to ne bi bila budućnost koju smo želeli ni ona ni ja. I tako sam jedne noći otišao u Pariz, gde sam uložio svu svoju energiju u pisanje i napredovanje na dvoru. Ipak, često razmišljam o životu kojem sam okrenuo leđa i o tome gde bih bio sada.“ Glas mi se izgubio dok sam ponovo obarao pogled, prisećajući se.

„Onda ne bi bio ovde, prijatelju moj. Osim toga, ona se do sad verovatno udala za nekog omatorelog vojvodu“, rekao je Sidni srdačno.

„Verovatno bi“, složio sam se, „da nije umrla. Njen otac je dogovorio brak sa jednim od svojih prijatelja, ali ona je imala nesreću nedugo nakon venčanja. Udavila se. Njen brat mi je javio u pismu.“

„Misliš da je oduzela sebi život?“, pitao je Sidni, dramatično iskolačivši oči. „Izgleda da nikada neću saznati.“

Tada sam zaćutao i zagledao se preko vode. „Pa, žao mi je zbog toga“, rekao je Sidni nakon nekoliko trenutaka,

tapšući me po leđima prozaično, kao što Englezi rade, „ali ipak, žene s dvora kralja Anrija sigurno su ti obezbedile obilje razonode, a?“

Kratko sam ga posmatrao, pitajući se da li je englesko plemstvo zaista imalo tako malo finih osećaja koliko se pretvaralo, ili su takvo držanje razvili da bi izbegli bolne emocije.

„Oh, da, tamošnje žene su svakako bile prelepe, i ispočetka su rado nudile svoju pažnju, ali otkrio sam da se s njima ne može voditi pristojan razgovor“, rekao sam, nateravši se na osmeh. „A one su otkrile da ja nemam bogatstva niti titule za ikakvo ozbiljnije udruživanje.“

„Eto, vidiš, Bruno, suđeno ti je razočaranje ukoliko žene biraš na osnovu njihove konverzacije“ Sidni je kratko odmahivao glavom, kao da je ta ideja bila apsurd. „Daću ti jedan savet - oštri um u društvu muškaraca, a žene traži samo zarad životnih ugodnosti.“

Namignuo je i iskezio se. „Sad moram da nadgledam pripreme inače nikada nećemo krenuti, a

treba da večeramo u Vindzorskoj palati, pa moramo brzo da napredujemo. Kažu da će večeras biti oluja. Kraljica, naravno, neće biti prisutna“, rekao je, primetivši da izvijam obrve. „Plašim se da je odgovornost zabavljanja palatina samo na nama, Bruno, sve dok ne dođemo do Oksforda. Očeliči se i moli se toj

Mighty

-BU&CW-

14

tvojoj univerzalnoj duši za hrabrost.“ „Ne želim da se hvalim, ali moji prijatelji me smatraju poetom, ser Filipe“, govorio je palatin Laski svojim piskavim glasom koji je uvek zvučao kao da se žali, dok je naš brod prilazio hamptonskom dvoru. „Palo mi je na pamet da, ako se umorimo od disputacija na univerzitetu“ tu je bacio značajan pogled ka meni, „vi i ja posvetimo deo našeg boravka u Oksfordu čitajući jedan drugom poeziju i razgovarajući o njoj, kao jedan pesnik s drugim, šta mislite?“

„Onda moramo uključiti i Bruna u naš razgovor“, rekao je Sidni, blesnuvši svojim zavereničkim osmehom, „jer pored svojih učenjačkih knjiga, on je za pozornicu napisao komičnu dramu u stihu, zar ne, Bruno? Kako se ono zvala?“

„Lučonoše“, promrmljao sam i vratio se uživanju u pogledu. Dramu sam posvetio Morgani i ona je uvek izazivala sećanja na nju.

„Nisam čuo za nju“, rekao je palatin ne pridajući tome značaja. Pre nego što je naša grupa došla do Ričmonda, otkrio sam da se potpuno

slažem sa mojim patronom, kraljem Anrijem III od Francuske: palatin Laski je bio nepodnošljiv. Debeo i crvenog lica, imao je potpuno neodgovarajuće stanovište o sopstvenom značaju i veliku ljubav prema zvuku sopstvenog glasa. Uprkos finoj odeći i držanju, očigledno nije bio dobro upoznat s kupatilom, a pod toplim suncem iz njegovog pravca je dopirao žestok smrad koji me je, pomešan sa isparenjima smeđe Temze u neposrednoj blizini, ometao u onome što je trebalo da bude zabavno putovanje.

Isplovili smo sa pristaništa vinčesterske palate uz velike fanfare truba; brod pun muzičara bio je zadužen da nas prati, pa je palatinov beskrajni monolog bio praćen cvrkutanjem i piskutanjem flautista s desne strane. Da bi doprineli neprijatnosti, cvetovi kojima je barža tako obilato okićena terali su me na kijanje. Zavalio sam se u svilene jastuke, pokušavajući da se koncentrišem na ritmično pljuskanje vesala dok smo klizili impresivnim tempom kroz grad. Manji brodovi su nam se sklanjali s puta, a njihovi putnici, prepoznavši kraljevsku baržu, s poštovanjem su skidali svoje kape i zurili dok smo prolazili. Što se mene tiče, ja sam gotovo uspeo da svedem palatinovo brbljanje na pozadinsko zujanje dok sam se koncentrisao na prizore i bio bih zadovoljan uživanjem u nežnozelenom i pošumljenom pejzažu na obalama dok smo za sobom ostavljali grad, ali Sidni je rešio da se zabavi zadirkivanjem Poljaka i želeo je moju saradnju.

„Pogledajte, velika palata Hampton koja je nekada pripadala favoritu oca naše kraljice, kardinalu Vulsiju“, rekao je, pokazujući grandiozno ka obali dok smo se približavali impozantnim zidovima od crvene cigle. „Nije da je dugo uživao u njoj - takvi su kaprici prinčeva. Ali, čini se da vas, Laski, kraljica veoma poštuje, sudeći po brizi koju je posvetila vašoj poseti.“

Palatin se nasmešio usiljenim ružnim osmehom. „Pa, nije na meni da to govorim, naravno, ali mislim da je na engleskom

dvoru sada već dobro znano da je palatinu Laskom odobreno najveće gostoprimstvo njenog veličanstva.“

„A sada, kada nema vojvodu Anžujskog, pitam se da li mi, njeni podanici, možemo početi da spekulišemo o savezništvu sa Poljskom?“, nastavio je Sidni đavolasto.

Mighty

-BU&CW-

15

Palatin je spojio vrhove svojih zdepastih prstiju kao da se moli, a onda napućio svoja vlažna usta, dok su njegove sitne praseće oči sijale od samozadovoljstva.

„Nije na meni da govorim takve stvari, ali primetio sam u toku mog boravka na dvoru da mi kraljica jeste posvetila izvesnu posebnu pažnju, da tako kažemo. Prirodno, ona je skromna, ali mislim da svetski ljudi, kao što smo vi i ja, ser Filipe, koji nisu bili zatvoreni u manastiru, uvek mogu znati kada ih žena gleda sa ženskim željama, zar ne?“

Zasmejao sam se s nevericom i morao sam to da prikrijem još jednim napadom kijanja. Svirači su završili još jednu nepodnošljivo živahnu narodnu pesmu i prešli na melanholičniju melodiju, omogućivši mi da padnem u zamišljenu tišinu dok su polja i šume klizili pored nas, a reka postajala uža i manje bučna. Oblaci su se gomilali iznad nas, ogledajući se u vodi pred nama, a toplota je počela gusto da deluje u nozdrvama. Činilo se da je Sidni bio u pravu u vezi sa dolazećom olujom.

„U svakom slučaju, ser Filipe, dao sam sebi slobodu da komponujem sonet hvale za kraljičinu lepotu“, objavio je palatin nakon nekog vremena, „i pitam se da li bih mogao da ga izrecitujem pred vama pre nego što ga prenesem njenim nežnim ušima? Dobro bi mi došao savet kolege pesnika.“

„Mnogo bi bilo bolje da zamolite Bruna“, rekao je Sidni nehajno, provlačeći dlan kroz vodu, „njegovi zemljaci su izmislili tu formu. Zar nije tako, Bruno?“

Uputio sam mu ubilački pogled i dopustio da moje misli otplove ka horizontu dok je palatin počinjao svoj monotoni recital.

Da je iko predvideo, tokom onih dana kada sam prosio od grada do grada duž italijanskog poluostrva, grabeći poneki posao podučavanja kada bih to mogao, a inače živeći u drumskim krčmama i jeftinim smeštajima za putnike, glumce i torbare, da ću završiti kao poverenik kraljeva i dvorana, svet bi ga smatrao ludim. Ali, ne i ja - uvek sam verovao u svoju sposobnost ne samo da preživim već i da se uzdignem sopstvenim naporima. Cenio sam dovitljivost više nego privilegije stečene rođenjem, radoznao um i glad za znanjem više nego status ili položaj, i nepokolebljivo sam verovao da će drugi na kraju shvatiti da sam u pravu. To mi je dalo volje da pređem prepreke koje bi obeshrabrile poštovanije ljude. I tako sam se, od putnika-učitelja i begunca-jeretika, do svoje trideset pete uzdigao visoko gotovo onoliko koliko bi filozof mogao sanjati: bio sam omiljen na dvoru kralja Anrija III u Parizu, njegov lični učitelj veštine pamćenja i vanredni profesor filozofije na velikom univerzitetu Sorboni. Ali, i Francuska je, kao i mnoga druga mesta kroz koja sam prošao tokom mog sedmogodišnjeg azila iz Napulja, tada bila pocepana religijskim ratovima, a katolička frakcija u Parizu, vođena porodicom Giz, sticala je sve veću prednost nad hugenotima, toliko da se šuškalo kako je inkvizicija na putu za Francusku. U isto vreme, moje prijateljstvo s kraljem i popularnost mojih predavanja doneli su mi neprijatelje među učenim doktorima na Sorboni, a tajne glasine počele su da dopiru iz mračnih uličica do ušiju dvorana: da je moj jedinstveni sistem pamćenja neka vrsta crne magije koju sam koristio da bih razgovarao sa demonima. To sam shvatio kao znak da treba da krenem dalje, kao što sam učinio u Veneciji, Padovi, Ðenovi,

Mighty

-BU&CW-

16

Lionu, Tuluzu i Ženevi kad god bi prošlost zapretila da me pristigne. Kao i mnogi religijski begunci pre mene, potražio sam utočište pod tolerantnijim nebom elizabetanskog Londona, gde Kongregacija za nauk vere nije imala nadležnost, i gde sam se nadao da ću pronaći i izgubljenu knjigu Hermesa Trismegista, egipatskog visokog sveštenika.

Kraljevska barža se usidrila kasno po podne kod Vindzora, a tamo su nas dočekale sluge u livrejama i odvele u naše sobe u kraljevskom zamku da večeramo i prenoćimo pre nego što rano sledećeg jutra nastavimo ka Oksfordu. Večera je protekla u mirnoj atmosferi, možda i zbog toga što se nebo veoma smračilo baš u vreme kada smo stigli u svečane apartmane, pa su sveće morale biti rano upaljene, a poče i da pada jaka kiša. Do kraja obroka voda je već u slapovima tekla preko visokih prozora trpezarije.

„Ako se ovako nastavi, sutra neće biti broda“, primetio je Sidni dok su sluge sklanjale posuđe. „Moraćemo ostatak puta da prevalimo drumom, ako se budu mogli naći konji.“

Palatin je delovao mrzovoljno, njemu je odgovaralo miljenje barže. „Ја nisam jahač“, žalio se, „trebaće nam bar kočija. Ili možemo da

sačekamo ovde dok se vreme ne popravi“, predložio je veselijim tonom, zavalivši se u svoju stolicu i razgledajući oko sebe u bogato opremljenu trpezariju u palati.

„Nemamo vremena“, odgovorio je Sidni, „disputacija je prekosutra, a mi moramo našem govorniku omogućiti dovoljno slobodnog vremena da pripremi svoje neoborive argumente, a, Bruno?“

Skrenuo sam pažnju sa prozora i uputio mu osmeh. „Zapravo, upravo sam hteo da vas napustim baš pod tim izgovorom“,

rekao sam. Sidnijevo lice se snuždilo. „О... zar nećeš da posediš i malo igraš s nama karte?“, pitao je, a u glasu

mu se osećala uzbuna jer mu sledi veče nasamo s palatinom. „Plašim se da ću večeras morati da se izgubim u mojim knjigama“, rekao

sam, odgurnuvši stolicu, „ili to neće biti disputacija vredna slušanja.“ „Presedeo sam na nekoliko koje jesu bile“, primetio je palatin. „Nema

veze, ser Filipe, vi i ja ćemo sedeti dugo u noć. Možda bismo mogli čitati jedan drugom? Zatražiću da donesu još vina.“

Sidni mi, dok sam prolazio pored njega uputi molećiv pogled davljenika, ali ja sam mu samo namignuo i zatvorio vrata za sobom. On je ovde bio profesionalni diplomata, on je učen kako da izlazi na kraj sa ovakvim ljudima. Veliki pucanj groma odjeknuo je oko krova dok sam prolazio do moje sobe kitnjasto oslikanim stepeništem.

Dugo nisam prelistavao svoje papire niti pokušavao da sredim misli, već sam samo ležao na krevetu, misli nemirnih kao uzburkano nebo koje je poprimilo jezivu nijansu zelene boje dok su gromovi i munje bivali sve bliži i češći. Kiša je udarala o staklo i crep na krovu, a ja sam razmišljao o osećaju nemira koji je nadjačavao jutarnje uzbuđenje očekivanja. Moja budućnost u Engleskoj, da ne pričam o budućnosti mog dela, uveliko je zavisila od rezultata ovog putovanja u Oksford, a ipak bio sam ispunjen čudnim slutnjama. Tokom

Mighty

-BU&CW-

17

svih ovih godina bez puštanja korena i pripadanja ikamo, bez zavisnosti od ikoga osim od sopstvenog nagona za održanjem, naučio sam da slušam peckanje sopstvenih raspoloženja. Kad god sam imao nagoveštaje opasnosti, događaji su obično pokazivali da sam bio u pravu. A možda sam se samo, još jednom, pripremao da preuzmem drugi oblik, da postanem neko ko nisam bio.

U Londonu sam bio manje od nedelju dana, kao gost francuskog ambasadora na zahtev mog patrona, kralja Anrija, koji je nerado pristao da mi da odsustvo iz Pariza na neodređeno vreme, kada sam dobio poziv od ser Fransisa Volsingema, državnog sekretara kraljice Elizabete. To nije bila vrsta poziva koji se mogao odbiti, pa ipak, način na koji je on stigao nije mi dao nikakvu ideju o tome kako je zvaničnik te važnosti znao za moj dolazak niti šta je hteo od mene. Sledećeg dana sam odjahao do njegove velike kuće u bogataškoj ulici Siting lejn, blizu Tauera u istočnom delu londonskog Sitija, i stjuard uznemirenog izgleda proveo me je kroz kuću do urednog vrta u kojem su šimširi u geometrijskom rasporedu ustupali prostor divljim travama. Iza njih se nalazilo više niskih voćaka u punom cvetu, veličanstvenih krošnji bele i ružičaste boje, a između njih, zureći u njihove izuvijane grane, stajao je visok čovek obučen u crno.

Nakon što mi je stjuard dao znak glavom, krenuo sam ka čoveku pod stablima koji se okrenuo ka meni, ili se meni tako učinilo, jer se kasno popodnevno sunce spustilo tačno iza njega, pa je on bio samo silueta, tanani crni oblik naspram zlatne svetlosti. Nisam mogao da procenim izraz njegovog lica, pa sam zastao nekoliko metara od njega i naklonio se duboko na način koji mi je delovao odgovarajuće.

„Ðordano Bruno od Nole, vama na usluzi.“ „Buonasera, Signor Bruno, e benvenuto, benvenuto4“, rekao je toplo i

prišao mi ispruživši svoju desnu ruku da bi stegao moju na engleski način. Njegov italijanski je bio samo bledo obojen skraćenim tonovima njegovog maternjeg jezika, a dok je prilazio, mogao sam prvi put jasno da vidim njegovo lice. Bilo je izduženo, a efekat je bio još izraženiji zbog uzane crne kape koju je nosio preko proređene kose. Procenjivao sam da ima oko pedeset godina, a njegove oči su bile obasjane oštroumnošću zbog koje je i bez reči bilo jasno da on neće trpeti budale. Ipak, njegovo liceje otkrivalo i tragove umora; izgledao je kao čovek koji je nosio težak teret i malo spavao.

„Рге dve sedmice, doktore Bruno, dobio sam pismo od našeg ambasadora u Parizu u kojem me obaveštava o vašem dolasku u London“, počeo je bez uvoda. „Vi ste dobro poznati na francuskom dvoru. Naš ambasador kaže da ne može da pohvali vašu religiju. Šta mislite da je time hteo da kaže?“

„Možda misli na činjenicu da sam nekada bio zaređen, ili na činjenicu da to više nisam“, rekao sam mirno.

„Ili je možda mislio na nešto potpuno drugo“, rekao je Volsingem pažljivo me posmatrajući. „Ali, doći ćemo do toga. Prvo mi recite - šta znate o meni, Filipo Bruno?“

Naglo sam okrenuo glavu i zagledao se u njega, uhvaćen u raskoraku, a to mu je očigledno i bila namera. Kada sam ušao u manastir San Domeniko

4 Dobro veće, gospodine Bruno, i dobro došli, dobro došli (Ital.)

Mighty

-BU&CW-

18

Mađore odrekao sam se mog krštenog imena i uzeo monaško ime Ðordano, mada sam ga na kratko koristio dok sam bio u bekstvu. To što me je Volsingem tako oslovio bio je očigledno samo mali trik kojim je hteo da mi pokaže bogatstvo svog znanja, i očigledno je bio zadovoljan rezultatom. Međutim, ja sam se povratio i rekao:

„Dovoljno znam da vidim da bi samo budala pokušala da išta sakrije od čoveka koji me nikada ranije nije sreo, ali me zove imenom koje su mi roditelji dali, imenom koje nisam koristio proteklih dvadeset godina.“

Volsingem se nasmešio. „Onda znate sve što je sada bitno. A ja znam da vi niste nikakva budala.

Nemaran, možda, ali budala ne. A sada, da vam kažem šta još znam o vama, doktore Ðordano Bruno od Nole?“

„Izvolite, sve dok meni bude dozvoljeno da vašoj milosti razdvojim poražavajuću istinu od skaradnih kleveta.“

„Dobro, onda.“ Nasmešio se popustljivo. „Rođeni ste u Noli, blizu Napulja, kao sin vojnika, i otišli ste u manastir San Domeniko Mađore kao momčić. Napustili ste red nekih trinaest godina kasnije i preko Italije bežali tri godine, gonjeni inkvizicijom koja vas je sumnjičila za jeres. Kasnije ste predavali u Ženevi i u Francuskoj, pre nego što ste dobili zaštitu kralja Anrija III u Parizu. Predajete veštinu pamćenja koju mnogi smatraju vrstom magije, i strasno podržavate Kopernikovu teoriju da Zemlja kruži oko Sunca, mada su tu ideju i rimokatolička i luteranska crkva proglasile jeretičkom.“

Pogledao me je očekujući potvrdu i ja sam klimnuo glavom, zbunjen. „Vaša milost mnogo zna.“ Nasmešio se. „Ovde nema misterije, Bruno, kada ste nakratko zastali u Padovi,

sprijateljili ste se sa engleskim dvoraninom po imenu Filip Sidni, zar ne? Pa, on će se uskoro oženiti mojom kćerkom, Frensis.“

„Vaša milost nije mogla naći dostojnijeg zeta, siguran sam. Jedva čekam da ga vidim“, rekao sam, a to sam i mislio.

Volsingem je klimnuo. „Iz radoznalosti - zašto ste zapravo napustili manastir?“ „Uhvaćen sam kako čitam Erazma u klozetu“ Zurio je u mene trenutak, a onda je zabacio glavu i grohotom se

nasmejao, dubokim, bogatim glasom kakav bi ispuštao medved kada bi mogao da se smeje.

„А imao sam i druge knjige sa spiska zabranjenih koji je sačinila Kongregacija za nauk vere. Poslali bi me pred inkvizitora, ali ja sam pobegao. Zbog toga sam ekskomuniciran.“ Sklopio sam dlanove iza leđa dok sam koračao, razmišljajući koliko je čudno što ponovo proživljavam te dane u ovom zelenom engleskom vrtu.

Posmatrao me je zagonetnog izraza lica, a onda je odmahnuo glavom, kao da je zbunjen.

„Intrigirate me silno, Bruno. Pobegli ste iz Italije gonjeni rimskom inkvizicijom jer ste osumnjičeni za jeres, a uhapsili su vas i sudili vam i

Mighty

-BU&CW-

19

kalvinisti u Ženevi zbog vaših verovanja, zar ne?“ Iskosio sam glavu, dopola se složivši s njim. ,,U Ženevi je bilo nesporazuma. Otkrio sam da su kalvinisti samo jedan

skup slepih dogmi zamenili drugim.“ Ponovo me je pogledao skoro zadivljeno i nasmejao se, odmahujući

glavom. „Nikada nisam sreo nijednog čoveka koji je uspeo da ga za jeres optuže i

papa i kalvinisti. To je jedinstveno postignuće, doktore Bruno! Tera me da se zapitam - koja je vaša religija?“

Zastao je i iščekivao odgovor ohrabrujući me pogledom. „Vaša milost zna da nisam prijatelj Rima. Uveravam vas da sam u

svemu veran njenom veličanstvu i da ću joj rado ponuditi svaku uslugu koju mogu dok sam pod njenom vlašću.“

„Da, da, Bruno, zahvaljujem, ali to nije odgovor na moje pitanje. Pitao sam koja je vaša prava religija? U srcu, da li ste papista ili protestant?“

Oklevao sam. „Vaša milost je već ukazala da me obe strane smatraju nedostojnim.“ „Da li kažete da niste nijedno? Da li ste onda ateista?“ „Рге nego što odgovorim, mogu li znati kakve bi mogle biti posledice mog

odgovora?“ Tada se nasmešio. „Ovo nije ispitivanje, Bruno. Samo želim da shvatim

vašu filozofiju. Govorite iskreno sa mnom, a ja ću govoriti iskreno s vama. Zbog toga šetamo ovde među drvećem, gde nas niko neće čuti.“

„Onda uveravam vašu milost da nisam ono što se obično misli kada se kaže ateista“, rekao sam, usrdno se nadajući da nisam osudio sebe. ,,U Francuskoj i ovde, u njenoj ambasadi, sebe nazivam katolikom jer je jednostavnije ne praviti nevolje. Ali stvarno, ne smatram sebe ni katolikom ni protestantom, ti pojmovi su preuski. Verujem u veću istinu.“

Izvio je obrvu. „Veću istinu od hrišćanske vere?“ ,,U drevnu istinu čija kasnija interpretacija je hrišćanska vera. U istinu

koja bi, ako bi bila ispravno shvaćena u naše mračno doba, mogla prosvetliti ljude umesto da ovekovečuje ove proklete podele.“

Nastala je napregnuta tišina. Sunce je sada bilo nisko na nebu i vazduh je postajao hladan u senci stabala. Dok je sumrak polako padao, pesma ptica postala je sve upornija. Volsingem je nastavio da korača kroz travu, a naramenice njegovog crnog kaputa bile su prošarane belim laticama cvetova koji su dolepršali sa grana iznad nas.

„Vera i politika su danas jedno te isto“, nastavio je. „Možda je uvek bilo tako, ali čini se da je to dostiglo nove ekstreme u našem nemirnom veku, zar ne mislite tako? Čovekova vera govori mi čemu je veran u politici, mnogo više nego njegovo mesto rođenja ili njegov jezik. Ima mnogo smelih Engleza u ovom kraljevstvu koji više ljube Rim nego vi, Bruno, ili sopstvenu kraljicu. Pa ipak, na kraju, vera nije samo politika. Pre svega drugog, ona je stvar čovekove savesti i toga kako on stoji pred bogom. U božje ime sam radio stvari koje ću

Mighty

-BU&CW-

20

morati da pravdam pred Njim kada dođe sudnji dan.“ Okrenuo se i netremice me posmatrao sa izrazom žalosti. Kada je ponovo progovorio, glas mu je bio tih i bezizražajan. „Stajao sam i posmatrao kako je mojom naredbom pulsirajuće srce iščupano iz živog tela čoveka. Hladno sam ispitivao ljude dok su njihovi udovi čupani iz zglobova na spravi za mučenje, a sama buka koju to pravi dovoljna je da vam stomak izađe na usta. Čak sam i sam okretao točak, kada su tajne koje bi mogle poteći sa čovekovih usana dok bude rastezan, bile previše osetljive za uši profesionalnih mučilaca. Video sam kako se ljudsko telo, stvoreno po ugledu na boga, dovodi do krajnjih granica bola. I kažnjavao sam svim tim i mnogim drugim užasima bića poput mene zato što sam verovao da na taj način sprečavam veće krvoproliće“

Prešao je rukom preko čela i nastavio da korača. „Naša nacija je u novoj religiji još mlada, a u Francuskoj i Španiji ima

mnogo onih koji, uz podršku Rima, traže da njeno veličanstvo bude ubijeno i zamenjeno onom đavoljom kurvom, Meri od Škotske.“ Odmahnuo je glavom. „Ја nisam okrutan čovek, Bruno. Nije mi zadovoljstvo da nanosim patnju, za razliku od nekih mojih dželata.“ Stresao se i ja sam mu poverovao. „Nisam ni inkvizicija, ne smatram sebe odgovornim za besmrtne ljudske duše. To ostavljam onima koji su rukopoloženi za taj zadatak. Ono što radim, radim isključivo zato da bih osigurao bezbednost ovog kraljevstva i naše kraljice. Bolje da jedan sveštenik bude rasporen pred gomilom u Tajburnu nego da slobodno seta unaokolo i preobrati dvadesetoro ljudi koji bi se s vremenom mogli udružiti s drugima i podići protiv nje.“

Naklonio sam glavu u znak razumevanja, nije izgledalo kao da on oče kuje neku debatu o tome. Oko stabla najvećeg i najstarijeg drveta u voćnjaku bila je napravljena kružna klupa. Tamo mi je Volsingem dao znak da sednem pored njega.

„Vi ste čovek koji je iz prve ruke upoznao progon kojim Rim kažnjava svoje neprijatelje. Ulice Engleske bile bi poplavljene krvlju ako bi Meri od Škotske pronašla put do trona. Razumete li me, Bruno? Ali, te zavere da se ona dovede ovamo liče na glave Hidre - odsečemo jednu, a deset novih nikne umesto nje. Pogubili smo onog podrivačkog jezuitu Edmunda Kampiona osamdeset prve, a sada na desetine misionarskih sveštenika doplovljava u Englesku, inspirisani njegovim primerom mučeništva.“ Odmahnuo je glavom.

„Ne zavidim vam na vašem zadatku, milosti.“ „Taj zadatak sam dobio od Boga, i moram tražiti one koji će mi pomoći u

njemu“, rekao je prosto. „Recite mi, Bruno, da li vam francuski kralj obezbeđuje još nešto, osim smeštaja u ambasadi?“

„On me više podržava svojim dobrim mišljenjem nego svojom kesom“, rekao sam. „Nadao sam se da ću svoju malu platu dopuniti predavanjima. Zbog toga sam planirao da posetim čuveni univerzitet u Oksfordu, da vidim da li bi tamo imali neke koristi od mene.“

„Oksford? Zaista?“, rekao je, a iskra interesovanja zapalila se u njegovim očima. „Е, to je mesto koje se zaglibilo u rimokatolicizmu. Univerzitetske vlasti se pretvaraju da iskorenjuju one koji još uvek praktikuju staru veru, ali zapravo je tamo polovina starijih ljudi papista u tajnosti. Grof od Lestera, njegov rektor, pravi beskrajne inspekcije i naređuje istrage, ali oni se razbeže

Mighty

-BU&CW-

21

poput paukova pod kamenje čim ih obasja svetlost. A onda, kada okrenemo leđa, svojom idolatrijom pune glave mladih Engleza, veoma mladih ljudi koji će nastaviti dalje u prava i crkvu, i u javni život. Naša buduća vlast i sveštenstvo, u najmanju ruku, u tajnosti se, pod našim nosom, preobraća u rimokatolicizam. Njeno veličanstvo je besno i ja sam rekao Lesteru da se time mora pozabaviti s više energije.“ Stisnuo je usne, kao da pokušava da kaže da stvari ne bi bile tako labave da smo mi zaduženi za njih. „То mesto postaje svetilište za one koji razmenjuju podrivačke knjige, a većina tih misionarskih sveštenika koji dolaze iz francuskih bogoslovija jesu ljudi sa Oksforda, znate.“ Onda je na trenutak razmislio i umirio svoj ton. „Da, trebalo bi da odete u Oksford. Zapravo, biće mi drago da vas preporučim ukoliko želite da odete u posetu. Tamo ima mnogo toga što će vas zanimati.“

Zastao je kao da razmišlja o nekoj ideji, a onda se učinilo kao da su njegove misli sletele na drugo mesto.

„Kada ste mi rekli da želite da služite njenom veličanstvu na bilo koji način koji bi joj odgovarao - da li je ta ponuda bila iskrena?“

„Ne bih ponudio takvu uslugu u šali, vaša milosti.“ „Njeno veličanstvo ima novca u svojoj blagajni za one koji žele da budu

zaposleni pod mojom zapovesti, kako bi pomogli da se od neprijatelja zaštiti njena ličnost i njeno kraljevstvo. A iskazala bi svoju zahvalnost i na druge načine, znam koliko je vama piscima bitan patronat i napredovanje. Ovo bi bila najveća usluga koju biste mogli učiniti za nju, Bruno. Pošto živite u francuskoj ambasadi, moći ćete da čujete mnoge tajne razgovore, a sve što čujete, a tiče se zavera protiv njenog veličanstva ili njene vlade, sve što se tiče škotske kraljice i njenih francuskih konspiratora“, široko je raširio ruke, „ pisma na koja biste mogli baciti pogled, bilo šta što vam se učini zanimljivim, bez obzira na to koliko sitno, nama bi imalo veliku vrednost.“

Pogledao me je tada, upitno izvijenih obrva. Oklevao sam. „Laska mi što vaša milost pokazuje toliko vere u mene...“ „Imate skrupule, naravno“, upao je, nestrpljivo. „А ja ne bih cenio

čoveka koji ih nema. Tražim od vas da se pretvarate pred vašim domaćinima, a jedan častan čovek i treba da zastane pre nego što prihvati takvu ulogu. Ali zapamtite, Bruno, kada se god osetite rastrzanim između savesti i dužnosti, svoju pažnju uvek treba da posvetite širem dobru. Nedužni među njima neće imati čega da se plaše.“

„Nije baš sasvim tako, vaša milosti.“ „Kako onda?“ Izgledao je zbunjeno. „Filip Sidni mi je rekao da ste toliki

neprijatelj Rima da ćete se rado pridružiti borbi protiv onih koji bi voleli da dovedu inkviziciju na ove obale.“

„Ја jesam neprijatelj Rima, vaša milosti i ja se protivim svima koji hoće da govore ljudima u šta da veruju i potom ih ubijaju kada se usude da i najmanji deo toga dovedu u pitanje.“

Ćutao sam tren dok me je on posmatrao škiljeći očima. „Mi ovde ne kažnjavamo ljude zbog njihovih verovanja, Bruno. Njeno

veličanstvo je jednom jasno i glasno objavilo da nema želju da pravi prozore ka

Mighty

-BU&CW-

22

ljudskim dušama, a ni ja to više ne želim. U ovoj zemlji, do vešala ne vodi ono u šta čovek veruje, već ono što bi mogao učiniti u ime tih verovanja.“

„Ono što bi mogao učiniti, ili ono što je dokazano da je učinio?“ pitao sam zajedljivo.

„Namera je izdaja, Bruno“, odgovorio je nestrpljivo. „Propaganda je izdaja. U ovim vremenima, čak i širenje zabranjenih knjiga je izdaja, jer svako ko to čini čini s namerom da preobrati one u čije ruke spusti te knjige. A pre obraćanje kraljičinih podanika znači zavođenje njenih privrženika da budu verni papi, tako da se, ako katolička sila upadne, oni udruže sa agresorom.“

Sedeli smo u tišini kratko vreme, a onda on spusti dlan na moju ruku. „Ovde u Engleskoj, čovek progresivnih ideja kao što su vaše, Bruno,

može slobodno da živi i piše, ne plašeći se kazne. Zbog toga ste, pretpostavljam, došli ovamo. Da li biste dopustili da se inkvizicija vrati i ugrozi te slobode?“

„Ne, vaša milosti, ne bih.“ „Onda ćete pristati da služite njenom veličanstvu na ovaj način?“ Oklevao sam i pitao se na koji će način moj odgovor promeniti moju

sudbinu. „Služiću joj najbolje što mogu“, odgovorio sam. Volsingem se tada široko nasmeši, primetio sam svetlucanje njegovih

zuba u sumraku, i sklopi svoje suve dlanove papirnate kože oko moje šake. „Izuzetno mi je drago Bruno. Njeno veličanstvo će nagraditi vašu

lojalnost, kada ona bude dokazana.“ Oči su mu sijale. Vrt oko nas gotovo da je utonuo u tamu, mada je još nekoliko pramenova zlatne svetlosti još uvek oivičavalo oblake iza stabala. Vazduh je postao hladan, a biljke su oslobađale slatke mirise na večernjem povetarcu. „Dođite, hajdemo unutra. Baš sam loš domaćin, niste popili ni piće.“

Ustao je, sa očiglednom ukočenošću leđa i kukova, i krenuo preko trave. Sluga je upalio niz malih fenjera duž obe strane staze kroz lepo

osmišljeni vrt, tako da nam je put, dok smo prilazili kući, bio osvetljen sa dva reda treperavih sveca. Efekat je bio očaravajući, i dok sam duboko udisao večernji vazduh, ponovo sam osetio nagoveštaj novih mogućnosti, budućnosti koja mi je bila na dohvatu. Dugi dani putovanja preko planina severne Italije, spavanje u prljavim drumskim krčmama preplavljenim pacovima, gde sam primoravao sebe da ostanem budan po ćelu noć držeći jednu ruku na bodežu, plašeći se da ću biti ubijen zbog nekoliko novčića koje sam no sio, činili su se kao davna prošlost. Pridruživao sam se obaveštajnoj službi engleske kraljice. Još jedan od neočekivanih obrta u mom životu, ali deo velikog plana mog čudnog putovanja kroz svet, pomislio sam.

Volsingem se zaustavio ispred fenjera i nagnuo se ka meni. „Organizovaću da se sastanete sa mojim pomoćnikom, Tomasom

Felipesom“, rekao je. „On organizuje logistiku - smišlja šifre, mesta za isporuku prepiske, tu stranu posla. On je najveštiji čovek za dešifrovanje u Engleskoj. Ne moram ni reći da nikome osim Sidniju ne smete izustiti ni reč o našem sastanku“, dodao je, tišim glasom.

„Vaša milosti, nekada sam bio sveštenik - umem da lažem kao i bilo koji

Mighty

-BU&CW-

23

drugi čovek.“ Nasmešio se. „Uzdaću se u to. Ne biste mogli da nadmudrujete inkviziciju ovako dugo

bez bar nekog talenta za pretvaranje.“ Tako sam postao deo nečega za šta sam kasnije utvrdio da je ogromna i

složena mreža obaveštajaca koja se protezala od kolonija u Novom svetu na zapadu do turske zemlje na istoku, a svi smo dolazili kući kod Volsingema donoseći male ponude tajnog znanja kao što se golubica vratila Noi noseći svoju maslinovu grančicu.

Iznenadan prasak munje prenuo me je iz sećanja i vratio u sobu u kojoj sam sedeo priljubljen uz prozor kraljevske palate obliven kišom i posmatrao dvorište osvetljeno trakama svetlosti. Nadao sam se da ću u Engleskoj živeti mirno i pisati knjige za koje sam verovao da će uzdrmati Evropu do temelja, ali bio sam ambiciozan i to je bilo moje prokletstvo. Biti ambiciozan kada nemaš ni sredstava ni statusa čini te zavisnim od patronata istaknutih ljudi - u ovom slučaju, žena. Sutra ću videti veliki univerzitetski grad Oksford u kojem moram da iščeprkam dva grumena zlata: tajne oksfordskih katolika koje je tražio Volsingem, i knjigu za koju sam verovao da je zakopana u jednoj od njegovih biblioteka.

Mighty

-BU&CW-

24

DRUGO POGLAVLJE

Oksford, Engleska, Maj 1583.

Ka Oksfordu smo krenuli sledećeg jutra s prvim zracima sunca, jašući

konje koje je Sidni uspeo da dobije od stjuarda u Vindzoru. Bile su to izvrsne životinje sa detaljno ukrašenim amovima od tamocrvenog i zlatnog baršuna, s mesinganim umecima koji su veselo zveckali dok smo jahali, a mi smo, bez ikakve sumnje, bili ozbiljnija grupa od one koja je dan ranije, okružena muzikom i zastavicama veselih boja, krenula na put rekom. Oluja je prestala, ali je kiša odlučno nastavila da pada, toplota je isparila iz vazduha, a nebo, sivo i sumorno, kao da je visilo nad nama. Bilo bi nemoguće putovati rekom, a ne udaviti se. Palatin je bio mnogo tiši za doručkom i sedeo je pritiskajući prstima slepoočnice, povremeno stenjući. Sidni mi je prošaputao da je to kazna za sedenje do duboko u noć i ogromne količine porta, a moje raspoloženje se zbog toga znatno popravilo. Sidni je bio veseo jer su njegovi dobici na kartama rasli direktno proporcionalno sa Palatino vim pićem, ali loše vreme je prigušilo vedro raspoloženje, tako da smo prvi deo puta proveli u tišini koju su tek tu i tamo prekidale Sidnijeve primedbe o stanju puteva ili palatinovo besramno podrigivanje.

Sa obe strane puta promicao je, natopljen kišom, nepromenjen gust zeleni pejzaž, a jedini zvuk bio je prigušeni topot kopita po vlažnoj travi. Sidni je dovodio na čelo grupe svog konja pored mog ostavljajući palatina, glave otromboljene ka grudima, da zaostaje praćen dvojicom sluga koji su se brinuli o njemu i čiji su konji nosili ogromne sepete sa finom odećom Laskog i Sidnija. Ja sam imao samo jednu kožnu torbu s nekoliko knjiga i nešto presvlake, koju sam držao uz sebe, privezanu za moje sedlo. Do sredine popodneva već smo stigli do kraljevske šume Šotover na periferiji Oksforda. Put je bio slabo održavan u delu koji je prolazio kroz šumu, pa smo morali da usporimo kako se konji ne bi spoticali preko lokvi i rupa.

„Ра, Bruno“, rekao je Sidni, pazeći da ne podigne glas, kada smo odmakli toliko da nas palatin i njegove sluge ne mogu čuti, „pričaj mi o toj tvojoj knjizi koja te je čak iz Pariza dovela ovamo.“

„Ceo vek se mislilo da je izgubljena“, odgovorio sam tiho, „ali ja nikada nisam poverovao u to, i svuda sam po Evropi sretao sakupljače i trgovce knjigama koji su šaputali glasine i dopola upamćene priče o mogućim mestima gde se ona nalazi. Ali, tek kada sam počeo da živim u Parizu, otkrio sam pravi dokaz da se ta knjiga može naći.“

U Parizu, ispričao sam mu, u krugu italijanskih iseljenika koji su se okupljali oko dvora kralja Anrija, upoznao sam ostarelog firentinskog džentlmena Pjetra koji se neprekidno hvalisao poznanicima da je bio čukunnećak čuvenog prodavca knjiga i biografa Vespazijana da Bističija,

Mighty

-BU&CW-

25

izrađivača knjiga za Kozima de Medičija i popisivača vatikanske biblioteke. Taj Pjetro, znajući da se zanimam za retka i ezoterična dela, prepričao mi je priču koju je njemu preneo njegov deda, Vespazijanov nećak i šegrt u trgovini rukopisima tokom šezdesetih godina petnaestog veka, poslednjih godina Kozimovog života. Vespazijan je pomagao Kozimu u sakupljanju njegove veličanstvene biblioteke, napravivši preko dve hiljade knjiga na njegovu narudžbinu i obezbedivši klasične tekstove prepisivačima, pa je prodavač knjiga postao intiman saradnik Medičijevog kruga, a naročito prijatelj Marsilia Fisina, velikog humanističkog filozofa i astrologa kojeg je Kozimo imenovao za glavešinu njegove firentinske akademije i zvaničnog prevodioca Platona za Medičijevu biblioteku. Kako je ispričao Pjetrov deda, koji je tada bio mladi šegrt, jednog jutra 1463., godinu dana pre Kozimove smrti, Fičino je, očigledno uznemiren, stežući u rukama zamotuljak, posetio Vespazijana u njegovoj prodavnici. On, Fisiano, već je počeo da radi na Platonovim rukopisima kada je od svog patrona čuo da ih mora ostaviti i hitno posvetiti pažnju Hermesovim spisima koje je iz Makedonije, neke tri godine ranije, doneo jedan od sveštenika što ih je Kozimo zaposlio da krenu preko mora u potrazi za knjigama iz vizantijskih biblioteka, a koje je tek trebalo ispitati. Možda je Kozimo znao da umire i više je želeo da u poslednjim danima života čita Hermesa nego Platona, ali to je samo nagađanje. U svakom slučaju, priča kaže da je Fičino, bled kao krpa i drhteći, rekao Vespazijanu da je pročitao petnaest knjiga Hermesovog rukopisa i da zna da ne može ispuniti njegovu narudžbinu. Prevešće Kozimu prvih četrnaest, ali poslednji rukopis, rekao je, bio je previše neobičan, previše monumentalan u svojoj važnosti, da bi se preneo na jezik ljudi gladnih moći, jer je otkrivao najveće tajne Hermesa Trismegista, izgubljenu mudrost Egipćana, tajnu koja bi mogla uništiti autoritet hrišćanske crkve. Ta knjiga će naučiti ljude, ni manje ni više, već tajnu poznavanja božanskog uma. Naučiće ljude kako da postanu kao bog.

Fičino je sa sobom u prodavnicu poneo taj poražavajući grčki rukopis, pažljivo umotan u kože i predao ga Vespazijanu, rekavši mu da ga čuva na sigurnom dok obojica ne odluče šta će s njim, a on, Fičino, reći će Kozimu da petnaesta knjiga nikada nije ni doneta iz Vizantije sa originalnim rukopisima. Takav je bio plan i ostale knjige su bile valjano prevedene. Kada je Kozimo umro naredne godine, Fičino i Vespazijan su se sastali da odluče o sudbini petnaeste knjige. Vespazijan je video mogućnost zarade i želeo je da je prodaju nekoj od bogatih manastirskih biblioteka, gde bi iskusni učenjaci znali kako da je čuvaju daleko od očiju onih koji bi mogli da je pogrešno protumače ili da zloupotrebe znanje koje je sadržavala. Fičino je, s druge strane, počeo da žali zbog svoje ranije slabosti i pitao se da ne bi možda ipak bilo bolje prevesti tu knjigu i tako na svetlost dana izneti njene tajne otkrivajući ih prvo eminentnim misliocima Firentinske akademije, da bi oni bolje proučili uticaj onoga što je zapravo bila najbogohulnija jeretička filozofija koja je ikada izrečena u Italiji.

„I, ko je pobedio?“, pitao je Sidni, zaboravivši da šapuće, dok su mu oči sijale kroz potok kišnice koja se slivala sa vrha njegove kape.

,,Nijedan“, odgovorio sam otvoreno. „Kada su otišli da uzmu rukopis iz arhive, došli su do užasavajućeg otkrića. Knjiga je greškom prodata nekoliko meseci ranije, sa zavežljajem drugih grčkih rukopisa koje je naručio izvesni engleski kolekcionar.“

Mighty

-BU&CW-

26

,,Koji?“, nestrpljivo je pitao Sidni. „Ne znam. Nije znao ni Vespazijan.“ Oborio sam pogled i nastavili smo

da jašemo razmišljajući u tišini. Tu se Pjetrova priča završila. Njegov deda, rekao je, nije znao druge

detalje, samo da je engleski kolekcionar na prolazu kroz Firencu uzeo rukopis 1 da Vespazijan nikada nije uspeo da mu uđe u trag, mada je, do kraja

svog dugog života, na kraju prošlog veka, pokušavao preko svih svojih kontakta u Evropi. To nije bilo dovoljno da se nastavi, znao sam. Brojni engleski sakupljači antikviteta i retkih knjiga putovali su kroz Italiju u prošlom veku, a nije bilo nikakvih znanja o tome da li je slučajni kupac te knjige posle prodao knjigu ili je ostavio da skuplja prašinu u nekom ćošku biblioteke, ne shvatajući kakvo mu je blago dopalo šaka.

„Zašto onda veruješ da je u Oksfordu?“, pitao je Sidni nakon nekog vremena.

„Proces eliminacije. Engleski kolekcionari, koji su putovali kroz Evropu u prethodnom veku, bili su obrazovani ljudi, verovatno bogati, a kako sam saznao, običaj je engleske gospode da knjige zaveštaju svojim univerzitetima jer malo je onih koji mogu priuštiti održavanje ličnih kolekcija, kao tvoj doktor Di. Ukoliko je Hermesova knjiga završila u Engleskoj, lako je mogla naći put do Oksforda ili Kembridža. Sad samo treba da je potražim.“

„А, ako je nađeš?“, Sidni je počeo, ali je zaćutao kada je njegov konj iznenada zastao postrance uz oštro njištanje. Dve osobe su se bez upozorenja pojavile nasred puta. Žustro smo zaustavili konje, pa su palatin i njegove sluge gotovo naleteli na nas dok smo s konja posmatrali dvoje bosonoge odrpane dece u blatu, devojčicu od oko deset godina i manjeg dečaka. Devojčicin desni obraz bio je modar. Ispružila je svoju malu šaku, dlanom naviše i obratila se Sidniju molećivim glasom, mada je njen pogled odražavao čistu drskost.

„Milostinja, gospodine, za dvoje siromašne siročadi?“ Sidni je u tišini odmahnuo glavom, kao da tuguje zbog stanja u kojem se

svet nalazi, ali je u isto vreme posegnuo za kesom o svom pojasu i izvukao novčić za dete, kada smo iza sebe začuli oštar jauk. Okrenuo sam se taman na vreme da vidim kako jednog palatinovog slugu s konja svlači krupan muškarac koji se, zajedno sa još dvojicom, tiho pojavio iz senki stabala sa obe strane puta. Palatin je vrisnuo, ali je zadivljujuće brzo povratio prisebnost i poterao konja u galop, proguravši se između Sidnija i mene i gotovo izgazivši dvoje dece koja su zaronila u žbunje taman na vreme da ga pogledom isprate dok je nestajao iza krivine. Ja sam skočio s konja, izvukavši Paolov nož iz pojasa i bacio se na leđa jednog napadača koji je zamahivao debelim drvenim štapom ka drugom slugi da bi ga izbacio iz sedla. Sidniju je trebao tren da reaguje, a onda je sjahao i izvukao svoj mač, zaputivši se ka ljudima koji su sada pokušavali da preseku kaiševe kojima su svežnjevi bili vezani za konje.

Čovek kojeg sam ja napao, sada je urliknuo i napao mene, a ja sam mu uhvatio ruku i skrenuo njegov udarac, pa je sluga mogao da potera konja, van domašaja. Drugi je jurnuo na mene prostim nožem i zakačio me po nozi dok sam pokušavao da ga odgurnem. Razjaren, spustio sam se na zemlju i krenuo ka njemu mojim nožem, ali me je omeo pokret koji sam uhvatio krajičkom oka. Okrenuo sam se taman na vreme da vidim kako krupniji čovek podiže svoj

Mighty

-BU&CW-

27

štap i cilja ka meni. Zario sam nož u mesnati donji deo njegove nadlaktice, a on je ispustio bolan urlik, ruka mu se spustila uz bok dok je drugom rukom stezao ranu. Njegovo zastajanje iskoristio sam da ponovo uputim moj nož, ovaj put ka ruci koja je držala štap.

Štap je pao na zemlju uz tup udarac, a ja sam se okrenuo ka njegovom prijatelju koji je još uvek držao svoj zarđali nož uperen u mene, mada manje samouvereno. Uzvikujući psovke na italijanskom, jurnuo sam na njega kao da ću ga napasti, a on se, uhvaćen na krivoj nozi, okliznuo u ulegnuće na putu i pao na zemlju, još uvek mlateći nožem ka meni. Jako sam ga šutnuo u stomak, a onda ga opkoračio dok je ležao, savio se iznad njega i zarežao, prislonivši nož na njegov obraz.

„Spusti nož i gubi se odakle si došao“, prošištao sam, „рге nego što se predomislim.“ Bez reći, on se teturavo podiže na noge, u žurbi se ponovo okliznuvši, i odjuri među stabla dok je jezivi vrisak parao vazduh. Podigao sam pogled i video jednog od ljudi s kojima se Sidni borio kako polako pada na kolena dok je pesnik izvlačio svoj mač iz dubine čovekovog boka. Preostali napadač je na tren užasnuto gledao kako se telo njegovog prijatelj stropoštava u blato, a onda i on odjuri u šiblje što je brže mogao. Sidni je obrisao mač o mokru travu pored puta i vratio ga u korice, isprekidano dišući.

„Је li mrtav?“ Sidni je nehajno bacio pogled preko ramena. „Preživeće“, rekao je, stegnuvši usne. „Mada će razmisliti dvaput pre

nego što ponovo pokuša taj trik. Ovaj put je ozloglašen po zločincima, trebalo je bolje da se pripremimo. Dobro si se pokazao, Bruno“, dodao je, okrenuvši se ka meni s divljenjem. „Nije loše za božjeg čoveka.“

„Nisam siguran da me Bog još uvek smatra takvim. Ali, nisam proveo tri godine u begu kroz Italiju, a da nisam naučio da se branim.“ Obrisao sam Paolov nož o mokru travu, bez reći se zahvalivši prijatelju za njegovo razmišljanje unapred. To nije bio prvi put da me je to sečivo spasilo opasnosti.

Sidni je zamišljeno klimnuo glavom. „Kad bolje razmislim, kada smo bili u Padovi, pomenuo si da si u Rimu

imao nevolja zbog neke tuče.“ Pogledao me je sa iščekivanjem, a poluosmeh je lebdeo na njegovim usnama.

Nisam mu odmah odgovorio, okretao sam nož u šakama dok je kiša tekla niz moj vrat i ulazila mi pod okovratnik. To j e bio jedan od mračnijih trenutaka moje prošlosti begunca koji bih radije zakopao u zaborav. Želeo sam da me u Engleskoj znaju kao značajnog filozofa sa pariškog dvora, ne kao čoveka koji je živeo u podzemlju, gonjen preko Italije, osumnjičen za jeres i ubistvo.

,,U Rimu me je neko za novac potkazao inkviziciji. Ali, ja sam već pobegao iz grada kada je njegovo telo pronađeno kako pluta po Tibru“, rekao sam tiho.

Sidni se lukavo nasmešio. „I, jesi li ga ti ubio?“ „Čovek je bio notorna svađalica, koliko sam čuo. Ja sam filozof, Filipe,

ne ubica“, odgovorio sam, zatisnuvši nož za pojas.

Mighty

-BU&CW-

28

„Ti nisi tipičan filozof Bruno, to je sigurno. Pa, kasnije ćeš mi više pričati o tome. Pretpostavljam da je bolje da pronađemo Poljaka“, rekao je zadržavajući uzdah.

Sluga kojeg sam spasio još je bio na konju, nešto ispred nas, s teškoćom držeći uzde naša dva konja koji su topotali nogama i frktali, očiju prevrnutih od uznemirenosti. Drugi sluga je primio jak udarac u glavu kada su nas pljačkaši napali i morali smo da mu pomognemo da se vrati u sedlo, a on se onda sroza unapred držeći se, mutnog pogleda, za vrat konja. Srećom, oterali smo ih pre nego što su uspeli da preseku kaiševe koji su držali sepete, ali jedan je nesigurno visio na sedlu i morali smo ponovo da ga privežemo pre nego što nastavimo. Pronašli smo palatina iza sledeće krivine, šćućurenog ispod drveta. Sidni je promrmljao izvinjenje zbog brutalnog napada, mada ja nisam mogao da se oduprem mislima da bi Poljak trebalo da se izvini zbog svog kukavičluka.

Nastavili smo da jašemo, izubijani i pokisli. Mada je posekotina na mojoj butini bila plitka, pekla je svaki put kada bi se mokra tkanina mojih pantalona naslonila na nju. Bio sam potreseniji napadom nego što sam dopuštao Sidniju da primeti. Iako je bilo tačno da me je uzbudljivi život u begu naučio kako da sačuvam prisebnost u tuči, prethodnu godinu sam proveo lagodno živeći na dvoru kralja Anrija, pa su mi moje reakcije delovale usporeno i neuvežbano. Voda je nemilosrdno tekla niz moj vrat i u moje oči, a kada smo stigli do vrha brda Šotover, sa kojeg se po Sidnijevim rečima pružao veličanstven pogled na grad Oksford, nismo ga videli zbog kišne zavese koja ga je potpuno zaklanjala.

Spustili smo se ka mostu koji je prelazio reku pored Koledža svete Marije Magdalene i videli da se tamo okupila mala grupa ljudi. Dok smo prilazili, Sidni je objavio da je to delegacija univerzitetskih dostojanstvenika i većnika koji su čekali da nas pozdrave. Tog jutra je jahač krenuo iz Vindzora da obavesti one koji su se spremali za palatinov dolazak da nećemo stići rekom, ali mi smo sporo napredovali jer je put bio toliko natopljen vodom. Činilo se da nas je jadni odbor za doček čekao već neko vreme na kiši koja je sada kapala s njihovih baršunskih kapa i rukava njihovih crnih i skerletnih odora.

Prorektor je iskoračio i predstavio se, duboko se poklonivši i prvo poljubivši palatinovu nakićenu ruku, a potom Sidnijevu. Video sam kako u čudu širi oči primetivši naš izubijani i izgužvani izgled, ali ljubazno ništa nije pomenuo. Objasnio je da će oni biti gosti u koledžu Hristove crkve, najveličanstvenijem od svih oksfordskih koledža, onom za koji je bila zadužena sama kraljica. Sidni je i sam tu bio redovni student, pa je bilo prirodno da se vrati tamo. Trebalo je da ja budem smešten na posebnom mestu i tada proćelavi čovek okruglog lica iskorači i pruži mi ruku po engleskim manirima, dok se stoički trudio da zanemari vodu koja je u potoku tekla s vrha njegovog šešira.

„Doktore Bruno, ja sam Džon Anderhil, rektor koledža Linkoln. Dobro došli u Oksford, nadam se da ćete nam učiniti čast i prihvatiti naše gostoprimstvo na koledžu.“

„Hvala vam, veoma sam zahvalan.“ „Vi i ja ćemo biti protivnici u sutrašnjoj disputaciji i suočićemo se u

Bogosloviji, ali nadam se da jedan drugog do tada možemo smatrati prijateljem.“ Nasmešio se kada je to rekao, ali osmeh je vrlo brzo zamro na

Mighty

-BU&CW-

29

njegovim usnama. Znači, to je bio moj aristotelovski protivnik. Imao je sitničarsko držanje i

bilo je nečeg hladnog u njegovim izrazima dobrodošlice, ali ja sam resio da ostavim dobar utisak u Oksfordu, pa sam se široko nasmešio i prihvatio njegovu pruženu ruku.

„I ja se nadam da je tako, doktore Anderhil.“ Ušli smo u grad kroz istočnu kapiju, malu barbikanu sa visokim

zidovima koji su okruživali glavni kompleks grada, a dok smo prolazili ispod njenih grudobrana počeo je koncert muzičara čiji su instrumenti kuražno odjekivali kroz šum kiše i vetra. Palatin se trgnuo iz svog durenja taman toliko da entuzijastično mahne dok je naša grupa prolazila Haj stritom pored redova malih kuća drvenog kostura, koje su, kako smo se bližili centru, ustupale mesto kitnjastim fasadama od bledog kamena ovog ili onog koledža. Ispred njih su stajale grupe studenata svih uzrasta, doteranih u svoju formalnu odeću, drhteći i gurajući se pod nadstrešnice da nas pozdrave dok smo prolazili, praćeni doktorima i gradskim većnicima. Najzad smo stali pored uzane ulice koja je skretala ka severu, gde su mene obavestili da ću krenuti sa rektorom. Pošto sam sjahao i predao brigu o konju mladom konjušaru, da ga odvede u rektorove privatne štale, prišao sam Sidniju, koji je s konja stegao moju ruku.

„Videću te sutra u tvom trenutku slave, Bruno“, rekao je smešeći se. „Ne dopusti da te išta skrene s puta, ali budi milostiv, pa me se seti za večerom.“ Klimnuo je u pravcu palatina koji se glasno žalio jednom univerzitetskom zvaničniku zbog napredovanja njegovih bolova od sedla. Nije mi bilo žao što sam se rešio njegovog društva, mada sam bio razočaran što sam odvojen od Sidnija. Ipak, te večeri sam samo želeo da se rano povučem i pripremim za javnu debatu i znao sam da neću biti raspoložen za društvo. Kada se disputacija završi i ja se pokažem najbolje što mogu, moći ću da se opustim i uživam u druželjubivoj atmosferi trpezarije, i da posvetim pažnju mojim drugim misijama.

Rektor je natopljene odeće, ali uporno se smešeći, stajao na početku uske staze. Navukao sam okovratnik mog ogrtača dok smo prolazili tih nekoliko jardi između zgrada, sve dok se zid sa naše leve strane nije uzdigao u zdepasti pravougaoni toranj od istog buterastožutog kamena. Rektor je otvorio manja drvena vrata visine čoveka, napravljena od drveta i opremljena teškim gvozdenim šiljcima, koja su vodila kroz visoki zasvođeni ulaz i pridržao ih dok nisam prošao, a nakon mene i sluga koji je nosio moju torbu.

„Plašim se da vam ovde moram uzeti bodež, doktore Bruno“, rekao je, izvinjavajući se i obarajući pogled ka koricama na mom boku. „Jedan od prvih zakona Oksforda jeste da nijedan muškarac ne sme nositi oružje u krugu univerziteta. Moramo brinuti o telima naših mladih ljudi kao i o njihovim umovima i dušama. Ne brinite, pažljivo ćemo vam ga čuvati.“ Zbunjeno se nasmejao dok sam nerado skidao nož i predavao ga.

Prošao sam pored njega kroz zasvođeni ulaz koji je vodio ispod kule u uredno unutrašnje pravougaono dvorište popločano kamenom. Pretpostavio sam da je, na osnovu visokih prozora s pregradama i dimnjaka nasred krova, poduprta građevina naspram kapije trpezarije. Bršljan je rastao po kamenim

Mighty

-BU&CW-

30

zidovima, mada ne i na građevinama desno i levo od mene. U uglu svake zgrade koje su činile dvorište vodio je po jedan zasvođeni izlaz do uzanog prolaza. Rektor se pojavio pored mene i skinuo svoj natopljeni šešir, prešavši dlanom preko svoje sjajne ćele.

„Oprostite zbog mog izgleda, doktore Bruno, ovaj nagli povratak u zimu sve nas je iznenadio, i to baš sada kada smo mislili da dolazi leto. Ali to, plašim se, morate očekivati u Engleskoj. Sigurno vam nedostaju plava neba vaše domovine.“

„Povremeno, mada moram reći da vreme severne Evrope odgovara mom temperamentu“, odgovorio sam.

„Ah. Vi ste, znači, melanholičnog raspoloženja.“ „Kao i svi mi, doktore Anderhil, ja sam mešavina kontradiktornih

elemenata. Jednakih delova zemlje i vatre, melanholije i gneva. Ali, toplota i plavo nebo više uzburkavaju krv, zar ne mislite tako? Lakše mi je da pišem kada me ne mame druga interesovanja.“

Anderhil je sumnjičavo klimnuo glavom. Njegov izraz lica odavao je čoveka čija se krv nije uzburkala mnogo godina unazad.

„U pravu ste, teško je naterati studente na učenje tokom letnjih meseci. E, sada, odredio sam sobu za vas u južnom krilu, gde ćete biti odmah do mojeg boravišta/1 Rukom je pokazao izbačene prozore pored trpezarije. „ A tačno naspram nje, preko dvorišta, pronaći ćete našu izuzetnu biblioteku, koju možete slobodno koristiti kad god poželite/”

„Imate li mnogo knjiga?“, pitao sam, stresajući vodu sa ogrtača. „Neke od najboljih među koledžima“, rekao je, nadimajući se od ponosa

koji mu nisam uzeo za zlo, jer je bio u korist njegovih rukopisa. „Uglavnom radove skolastičke teologije, ali nećak našeg osnivača, dekan Fleming, zaveštao je koledžu izvanrednu kolekciju književnih i klasičnih tekstova, a mnoge od njih je i sam prepisao. Studirao je u Italiji, znate, i doneo mnoge rukopise iz svih krajeva Evrope krajem prošlog veka“, dodao je.

„Zaista? Vrlo bih voleo da vidim vašu kolekciju“, rekao sam, a puls mi se ubrzao. „Znate li da li je dekan Fleming posetio Firencu tokom svojih putovanja? Oko 1460?“

Rektor se blago šepurio svojim ramenima. „Naravno da jeste - više knjiga iz naše kolekcije imaju posvetu velikog firentinskog trgovca knjigama, Vespazijana da Bastičija, dobavljača Kozima de Medičija, što sigurno i sami znate. Da li vas taj period naročito zanima?“

Duboko sam udahnuo, trudeći se da zadržim ravnodušan izraz lica, a ruke sam sklopio da njihovo drhtanje ne bi odalo moje uzbuđenje.

„Znate, svaki italijanski učenjak mora biti fasciniran Kozimovom bibliotekom. U to vreme on je slao izaslanike po celoj Evropi i Vizantijskom carstvu u potragu za neotkrivenim tekstovima kojima će uvećati svoju kolekciju. Svojevremeno sam upoznao jednog Vespazijanovog potomka, u Parizu“, dodao sam uzgred. „Vrlo rado bih video koja je retka blaga dekan Fleming poneo sa sobom u Oksford, ako mogu.“

Da li sam samo umislio, ili je rektor delovao blago nelagodno? „Ра, morate zamoliti gospodina Godvina, našeg bibliotekara, da vam

Mighty

-BU&CW-

31

pokaže kolekciju. On će biti oduševljen da podeli s vama svoje znanje, si guran sam. Ali, sada sigurno čeznete da se presvučete i večerate. A ukoliko želite prvo da se obrijete“, bacio je kritički pogled na moju kosu i bradu, „ imamo berberina na koledžu. Vratar će vam reći gde da ga nađete. Stariji članovi i ja obično večeramo u velikoj trpezariji sa redovnim studentima, ali to je bučan događaj, pa sam pomislio da biste za svoje prvo veče u Oksfordu možda želeli nešto mirnije. Stoga bih želeo da vas pozovem da se pridružite mojoj porodici i nekolicini odabranih gostiju i večerate u mojim odajama, koje se nalaze tamo, uz trpezariju, odmah uz južno krilo.“

„Sa vašom porodicom?“, rekao sam iznenađeno. „Znači, vi niste neženja?“

„Ovde, u Oksfordu, više nismo zajednica sveštenika, doktore Bruno“, rekao je uz umeren smeh. „Sveštenici anglikanske crkve mogu se ženiti zapravo, njeno veličanstvo ih ohrabruje da to čine, da bi se dodatno odvojili od onih rimokatoličke vere. Isto važi i za čelnike koledža, mada priznajem da smo još uvek u priličnoj manjini. Pretpostavljam da to nije život koji privlači mnogo žena. Univerzitetsko društvo je donekle ograničeno za žene, ali moja draga Margaret je žena kakva se ne sreće često i kaže da je ovde bila srećna tokom proteklih šest godina, osim...“ Tu je prekinuo i izgledalo je kao da je oblak prešao preko njegovog lica, pre nego što je nastavio, vedrijim tonom. „Ona ne večera s nama u trpezariji, prema pravilima, pa joj je uvek drago kada može da primi goste u našim sobama. Idem sada da joj kažem da ste stigli i pozovem slugu da vas isprati u sobu. Možda biste za sat želeli da pređete kod nas, samo prođite kroz desni ulaz pored trpezarije i videćete drvena vrata s druge strane prolaza.“

Samo što smo izašli ispod zaklona kule i krenuli kroz kišu preko dvorišta, prekinulo nas je uzrujano dozivanje.

„Rektore! Doktore Anderhil, čekajte, molim vas!“ Sa severne strane dvorišta ka nama je trčao momak, dronjava crna toga

lepršala je za njim, a u rukama je držao papir kojim je mahao kao da je nešto izuzetno hitno. Primetio sam kako se rektorovo lice na trenutak iznervirano steglo. Mladić je doklizio do nas po vlažnim kamenim pločama i video sam da je star dvadesetak godina i veoma ofucano obučen, u zakrpljenoj košulji i pantalonama i u cipelama tankim i izlizanim na palcu. Naizmenično je posmatrao mene i rektora sa izrazom velike zebnje i zadihano rekao:

„Doktore Anderhil, je li ovo vaš cenjeni posetilac sa dvora? Molim vas, dopustite da razgovaram s njim.“

„Tomase“, rektor je izgledao izuzetno iznervirano, „ovo nije ni vreme ni mesto. Budi ljubazan i pokaži malo manira pred našim gostom.“

Na moje iznenađenje, dečak se onda okrenuo ka meni, pao na kolena na mokro tlo i jednom rukom zgrabio rub mog ogrtača, gurajući drugom rukom papir u moju šaku.

„Moj gospodaru, preklinjem vas, sažalite se na onoga kog je Bog zaboravio. Dajte ovo pismo vašem ujaku, molim vas, i zamolite ga da pomiluje mog jadnog oca i dopusti mu da se vrati. Molim vas, gospodaru, ako imate imalo hrišćanske samilosti, učinite mi tu uslugu i odnesite ovu molbu grofu i recite mu da se Edmund Alen pokajao zbog svojih grehova.“

Mighty

-BU&CW-

32

U njegovim očima videlo se ludilo, a njegov očigledan jad me je ganuo. Shvativši s kim me je zamenio, nežno sam spustio dlan na njegovu glavu.

„Sinko, rado bih ti pomogao, ali moj ujak je bio kamenorezac u Napulju, ne verujem da bi ti bio od velike koristi. Dođi“, uzeo sam njegovu ruku i pomogao mu da ustane.

„ Ali...“, zurio je čuvši moj akcenat, a onda je njegovo lice divlje pocrvenelo i pogledao me je s mučnom zbunjenošću kada je shvatio svoju grešku. ,,Oh, molim vas da mi oprostite, gospodaru. Vi niste ser Filip Sidni?“

„Avaj, ne“, rekao sam, „mada mi laska što si nas zamenio - on je dobrih pola stope viši od mene, a i šest godina mlađi. Ali, videću ga sutra, najverovatnije. Imaš li neku poruku koju bih mu mogao preneti?“

„Hvala vam, doktore Bruno, to je ljubazno, ali neće biti potrebno, ovo nije ništa drugo do drsko nametanje“, prekinuo nas je rektor oštro. Onda se okrenuo momku jedva obuzdavajući gnev. „Tomase Alene, povedi malo računa o svojim manirima. Neću dozvoliti da napadaš goste koledža. Zar ponovo treba da te disciplinujem? Ne zaboravi koliko je nesiguran tvoj položaj ovde. Vrati se svom učenju, gospodine Alen - inače, siguran sam da imaš nekih poslužiteljskih obaveza koje treba da obaviš. Više nećeš dosađivati doktoru Brunu tokom njegovog boravka ovde, da li razumeš šta hoću da kažem?“

Momak je ojađeno klimnuo glavom, podigavši na brzinu oči da vidi da li se slažem sa rektorovim oštrim rečima. Trudio sam se da mu izrazom lica otkrijem moje saosećanje.

„I postaraj se za svoju odeću, momče“, doviknuo je rektor za njim dok je on šljapkao udaljavajući se, poražen. „Sramotiš koledž svojim prosjačkim izgledom.“

Momak se tada okrenuo, prikupio ono malo dostojanstva koje mu je preostalo i rekao, visoko podignute glave:

„Ne mogu da priuštim novu odeću, rektore Anderhil, a vi dobro znate zašto, zato nemojte od mene tražiti da se izvinjavam za ono što nije moja greška.“ Onda je nestao na jednom od stepeništa zapadnog krila.

Rektor je stajao i gledao za njim neko vreme, možda postiđen sopstvenom strogošću.

„Taj jadni dečak“, rekao je, najzad, odmahujući glavom. „Zašto jadan?“ pitao sam, radoznao. „Ко je on?“ „Hajde da uđemo ovde na vaše stepenište, nema svrhe da još jednom

iskisnete“, rekao je, pokazujući najdalji ulaz južnog krila. Zašli smo pod njegovu senku i sklonili se od kiše. „То je tužna priča, taj momak je mnogo propatio za nekoga tako mladog. Žao mi je što vas je ometao.“

Odmahnuo sam glavom. Zainteresovale su me dečakove reči. „Ime mu je Tomas Alen. Njegov otac, doktor Edmund Alen, bio je doktor

bogoslovije ovde u Oksfordu i moj zamenik na koledžu prošle godine.“ „Da li je svim članovima dozvoljeno da žive sa svojim porodicama?“ pitao

sam iznenađeno. „Ne svim, samo glavešinama koledža. Edmund se odselio i, kada se

oženio, počeo je da živi u jednoj londonskoj crkvi. Vratio se u Oksford tek kada

Mighty

-BU&CW-

33

mu je žena umrla, a Tomas, pošto je tada bio previše mlad da se upiše, živeo je sa familijom u gradu.“ Ponovo je odmahnuo glavom pokazujući pobožnu tugu. „Edmund Alen je bio dobar čovek - znate, imenovao ga je, kao i mene, lično grof od Lestera.“

„Zar izborima kolegijum ne postavlja ljude na više položaje?“ pitao sam, glumeći naivnost.

,,U normalnim okolnostima, da“, odgovorio je, delujući pomalo postiđeno. „Ali, bilo je mnogo ukorenjenih papista na visokim položajima - neke je imenovala sama kraljica Meri i još se nisu pokajali - pa, da bi ih iskorenio, grof je počeo da postavlja svoje ljude da bi obezbedio lojalnost anglikanskoj crkvi, sve dok se čir papstva ne bude mogao sasvim iseći. Ja sam bio njegov lični kapelan pre nego što sam ovde postavljen.“ Nasmešio se i osetio sam da nije mogao odoleti neznatnom šepurenju.

„I to je bio odobren način među glavešinama univerziteta?“ „Ne, kad već pitate. Ali, svi se moramo uzdati u svoje patrone, ovako ili

onako“, odgovorio je, pomalo uznemireno. „I Edmunda Alena je postavio grof na moju preporuku, zajedno smo ovde studirali. Možete samo zamisliti našu uznemirenost kada je prošle godine otkriveno da je i on u tajnosti praktikovao staru religiju - i ne baš tako tajno, jer je otkriveno da ima zabranjene knjige i da je neko vreme vodio prepisku sa katoličkim bogoslovskim učilištima u Francuskoj.“

„Је li to zločin?“ „Da je dokazano da je znao ili pomagao tajni dolazak misionarskih

sveštenika iz Francuske, završio bi na vešalima. Ali, nije bilo dokaza protiv njega po toj optužnici, već samo za jeres, a ispitivanjem od njega nije dobijeno priznanje.“

„Da li je kažnjen?“ „Ispitivanje je bilo teško, ali njegova kazna blaga, s obzirom na

okolnosti“, rekao je rektor, napućivši usne. „Grof je bio besan, kao što možete i pretpostaviti. Alen je odmah lišen položaja, ali grof je bio milostiv, pa mu je ponuđen bezbedan prolaz da napusti zemlju i da se više ne vrati, inače će biti zatvoren. Otišao je u Francusku i nastanio se u engleskom koledžu u Remsu.“

„Remsu? Čuo sam za njega. Osnovao ga je Vilijam Alen, zar ne?“ „Njegov rođak, da. Oni su jedna od starih katoličkih porodica. Sin

Edmunda Alena, Tomas, kojeg ste nažalost maločas upoznali, tada je bio na prvoj godini studija ovde. On nije pratio svog oca u egzil. Tomas je želeo da završi studije, ali je na koledžu bilo mnogo onih koji su smatrali da on treba da bude izbačen samo zbog veze sa sramotom njegovog oca.“

„Deluje surovo kazniti sina zbog verovanja njegovog oca. Da li ih on deli s njim?“

„Nikad se ne zna. Svi studenti moraju položiti zakletvu najvišoj vlasti kojom njeno veličanstvo priznaju za glavešinu čitave religijske vlasti u kraljevstvu, ali znate jednako dobro kao i ja da čovek može potpisati papir svojom rukom, a nositi nešto drugo u srcu. Tomas Alen je strogo ispitivan o svojoj doktrini, u to možete biti sigurni.“ Rektor je značajno klimnuo glavom.

„Bio je mučen?“, rekao sam zapanjeno.

Mighty

-BU&CW-

34

Rektor me je užasnuto pogledao. „Blagi bože, ne smatrate li nas varvarima, doktore Bruno? To je bilo

samo ispitivanje, mada način na koji je sprovedeno nije bio prijatan, priznajem. Temeljno je ispitan o pitanjima teologije na koja bi i doktor bogoslovije teško odgovorio, i svaki aspekt njegovih odgovora izdržao je ispitivanje. Međutim, izbacivanje njegovog oca bilo je tako javno da su vlasti koledža razumljivo bile krajnje skrupulozne prema sinu, nismo smeli dozvoliti da nas optuže da žmurimo na jedno oko kada je u pitanju potvrđeni papista među nama.“

„Na osnovu toga što je i dalje ovde, pretpostavljam da je položio test?“ „Na kraju je odlučeno da može da ostane, ali o sopstvenom trošku

njegova školarina je povučena.“ „Da li je porodica imala sredstava?“ Rektor je odmahnuo glavom. „Gotovo nikakvih nakon što je Edmund platio kazne za religijsku

neposlušnost. Mladi Tomas radi ono što mnogi siromašni studenti Univerziteta moraju da rade - plaća smeštaj tako što radi kao sluga nekom od bogatijih studenata, sinova gospode i plemića koji plaćaju da bi ovde studirali.“ Prezrivo savijanje usne pokazalo je kakvo je njegovo mišljenje o tim studentima.

„Znači, u jednom trenutku taj Tomas je bio student sa stipendijom, sin zamenika rektora, a u sledećem živi na mrvicama, sluga je nekom od svojih prijatelja? Težak preokret sreće za bilo kog čoveka, a naročito nekog tako mladog“, rekao sam osećajno.

„Takav je život“, rekao je rektor pompezno. „Ali, to jeste tužno, on je bistar momak i uvek je bio vedrog raspoloženja. Možda bi dobro prošao u svetu. A sada je ovakav kakvog ste ga videli. Piše beskrajne peticije Lesteru da pomiluje njegovog oca, gura ih ispod vrata mojih odaja i moje privatne kancelarije. Rekao sam mu da sam učinio sve što sam mogao kod grofa, ali on samo postaje sve odlučniji. To mu je postala opsesija i plašim se da će zbog toga izgubiti i razum. I žao mi ga je, doktore Bruno, ne smete me smatrati čovekom kamenog srca. Neko vreme sam smatrao da bi on mogao biti i odgovarajuća prilika za moju kćerku. Njegov otac je želeo da on uči pravo i činilo se da će imati finu budućnost. Naše porodice su bile prijatelji, a Tomasu se Sofija veoma dopadala.“

Pitao sam se da li je činjenica da njegova kćerka zrela za brak živi u ovom samostanu za mlade muškarce, razlog za blago zabrinuti izraz koji se uvek video na rektorovom licu.

„Da li je vaša kćerka bila zainteresovana?“ Rektorov nos se namrštio. ,,Oh, ona je uvek pravila probleme po pitanju braka. Devojke imaju

glupave ideje o ljubavi, nije trebalo da joj dozvolim da tako slobodno čita poeziju.“

„Znači, ona je obrazovana?“ Klimnuo je odsutno glavom, kao da su mu misli negde drugde. „Oboje moje dece su sličnih godina, tek nešto više od godinu razlike i

Mighty

-BU&CW-

35

mislio sam da nije pošteno da moj sin ima časove, a moja kćerka bude ostavljena da šije. Osim toga, mladi Džon je uvek imao problema da se usredsredi na knjige, pa sam mislio da će mu dobro doći da se takmiči sa svojom sestrom, jer ona je uvek bila bistrija, a on nije mogao podneti da ga ona nadmaši. U tome sam bio u pravu. Međutim, sada se čini da sam je upropastio za brak, ništa ne voli više od dangubljenja u biblioteci i beskrajnog raspravljanja sa studentima kada za to ima priliku, i preterano je smela u izražavanju svojih mišljenja, a to nije baš prikladno za dame i nijedan gospodin to ne traži kod žene. Znači, sve je bilo nizašta.“

Okrenuo je lice i, uz dubok uzdah, pogledao ka nekoj tački preko dvorišta.

„Zašto nizašta? Zar vaš sin nije nastavio studije?“ Njegovo lice se zgrčilo, kao da je osetio iznenadan telesni bol, i uz napor

je odgovorio: „Moj jadni Džon je umro pre neke četiri godine, Bog nek mu dušu prosti

- zbačen je s konja. Ovog leta bi napunio dvadeset jednu, bio je vršnjak Tomasa Alena.“

„Žao mi je zbog vašeg gubitka.“ „ A što se Sofije tiče“, nastavio je oštro, „Tomas joj je bio drag i smatrala

ga je prijateljem, ali sada ne smatram da je prikladno da se oni druže, s obzirom na reputaciju njegove porodice. Naravno, njegovi izgledi za budućnost su sada mnogo lošiji.“

„I to je još jedan gubitak za dečaka, neposredno nakon toliko ostalih.“ „Da, to je šteta“, rekao je rektor, bez mnogo saosećanja. „Ali pođimo, ne

smemo stajati ovde i tračariti kao dve domaćice, sluga će vas odvesti u vašu sobu. Verujem da tamo već gori fina vatra da osušite odeću. Bogami, taj vetar je postao hladan, više liči na novembar nego na maj. Radujem se našem ponovnom susretu za večerom.“ Rukovali smo se i ja sam krenuo za slugom uz mračno drveno stepenište do moje sobe.

„Doktore Bruno“, pozvao je rektor kada sam mu već skoro nestao sa očiju. Nagnuo sam se unazad i video njegovo lice kako me posmatra sa zebnjom. „Molim vas, milosrđa radi, nemojte za večerom pominjati Tomasa Alena niti ono što sam vam ispričao o mom jadnom Džonu, ta tema mnogo uznemiruje i moju suprugu i moju kćerku.“

„Nemojte brinuti o tome“, odgovorio sam, zainteresovan za skori susret sa tom kćerkom koja hrabro iskazuje mišljenje. Mogućnost društva jedne inteligentne mlade žene učinila je večeru sa rektorom prilično primamljivijom nego što je bila ranije.

Mighty

-BU&CW-

36

TREĆE POGLAVLJE

Za večeru sam obukao čistu košulju, običan crni kaput i pantalone i na

trenutak sam zastao da se pogledam u prošaranom ogledalu koje je stajalo na kaminu. Kosa i brada su mi bili predugi, to je bilo tačno, a vremenski uslovi su ih učinili neurednijim nego obično, mada sam odavno na pariškom dvoru shvatio da nemam ni vremena ni taštine da se, po pitanju odevanja, takmičim s pomodnom gospodom. Međutim, sa trideset pet, pomislio sam, još uvek bih mogao sebe da učinim prijatnim za oko. Odraz me je velikim tamnim očima gledao iz senke. Naša tuča s puta ostavila je ogrebotinu na mom obrazu, ali možda će mladoj ženi zatvorenoj u koledžu to biti intrigantno. Znao sam da su žene u mom izgledu primećivale dovoljno toga da im on prija, iako nisam bio nikakva prilika za ozbiljnu vezu, jer nisam imao ni imanje ni titulu, već samo sumnjivu slavu koja je pratila moje ime. Što se mene tiče, iskoristio sam većinu takvih prilika u Parizu, ali od Morganine smrti nisam upoznao nijednu ženu takvog uma i duha koja bi privukla i moje srce i moje oko. Međutim, rektorova kćerka je delovala zanimljivo, i moram priznati da je upoznavanje sa njom podsticalo moje interesovanje, iako sam znao da u Oksfordu sebi ne mogu dozvoliti distrakcije s obzirom na to šta je sve na tapetu i kratko vreme koje ću tamo provesti.

Nasmešio sam se svom odrazu u ogledalu, provukao dlanove kroz kosu i protresao glavu zbog svoje budalastosti, pre nego što sam krenuo niza stepenište ka ulazu u istočno krilo gde su se nalazile rektorove odaje. Dok sam zalazio u njegovu senku, primetio sam traku zelenila na suprotnom kraju prolaza koja se pružala ćelom širinom zgrade. Prošavši ćelu njegovu dužinu izbio sam, kroz otvorenu kapiju od gvozdenih šipki, u vrt ograđen zidom sa zadnje strane koledža. Nije bio preterano negovan, već ostavljen poput voćnjaka, sa visokom i gustom travom i divljim cvećem pod stablima jabuka i drvenim klupama postavljenim duž staze koja se pružala oko vrta, duž zidova. Po boljem vremenu, to je verovatno prijatno mesto za đake da sede i čitaju, pomislio sam, mada je sada, dok je kiša dobovala po Ušću, bilo prazno. Vratio sam se u prolaz i pronašao vrata na kojima je stajala pločica sa rektorovim imenom, popravio sam odeću i pripremio se da prvi put okusim oksfordsko gostoprimstvo.

Prvo što sam primetio dok sam čekao da budem primljen, bio je živ, preglasan razgovor koji se čuo iza vrata, kao kada se muškarci u grupi nad meću kako bi impresionirali ženu. Stari sluga sa stegnutim licem otvorio je vrata i odveo me pravo u finu prostoriju visoke tavanice i visokih prozora s polukružnim vrhom na dva suprotna zida i preostalih zidova obloženih tamnim drvetom, portretima i tapiserijama. Odmah sam shvatio razlog tog razmetanja.BT Na suprotnoj strani dugačkog stola, na kojem su bih po stavljeni veliki svećnjaci, sedela je mlada žena od oko devetnaest godina, puštene duge tamne kose, odevena u jednostavnu golubijeplavu haljinu sa ravnim, izvezenim gornjim delom. Kao i ostali gosti koji su već sedeli, prekinula je razgovor i okrenula se meni dok sam prilazio, osmatrajući me

Mighty

-BU&CW-

37

uzduž i popreko s mešavinom radoznalosti i razonode. To je, znači, bila Sofija Anderhil, i bila mi je jasna žurba njenog oca da je uda. Imala je upadljivo, mačkasto lice sa prelepim svetlobraon očima i njeno prisustvo u koledžu sigurno je bilo mučno ometanje za mlade ljude koji su pokušavah da usredsrede svoje misli na knjige. Rektor je sa užurbanom važnošću ustao sa svoje stolice na čelu stola i pružio ruku da se rukujemo.

„Dobro došli, doktore Bruno, dobro došli za moj sto. Molim vas, sedite, predstaviću vas nekima od starijih članova koledža i mojoj porodici.“

Pokazao je mesto levo od njega, koje je, na moje zadovoljstvo, bilo gotovo tačno naspram njegove kćerke. Učtivo sam joj klimnuo u znak pozdrava, pre nego što sam pogledao ostale goste okupljene za stolom. Bilo nas je deset, sve muškarci odeveni u akademsku odeću, osim devojke i sredovečne žene umornog izgleda koja je sedela naspram rektora, na suprotnom kraju stola.

„Dozvolite mi da predstavim moju suprugu, gospođu Margaret Anderhil“ počeo je, pokazavši ka njoj.

„Piacere di conoscerla5“, rekao sam, naklonivši glavu. Žena se slabašno nasmešila. Uprkos ranijim rečima njenog muža, nije izgledala naročito oduševljena primanjem gostiju.

„I moja kćerka Sofija“, nastavio je rektor, ne mogavši da spreči ponosni ton u svom glasu. „Primećujete da sam joj nadenuo grčko ime za mudrost.“

„Onda njeni udvarači sebe mogu iskreno zvati ’filosofima“ odgovorio sam, nasmešivši joj se. „Ljubiteljima Sofije.“

Njena majka je oštro uzdahnula sa suprotnog kraja stola, a muškarci za stolom prigušeno su se nasmejali. Međutim, devojka mi je uzvratila osmeh i prijatno porumenela pre nego što je oborila pogled. Rektor se naterao na osmeh.

„Ah, da, upozorili su me da su ljudi iz vaše zemlje stručnjaci u umetnosti laskanja damama“, rekao je stegnuto.

„Naročito monasi“, zaroktao je stariji muškarac koji je sedeo desno od Sofije i svi gosti su se nasmejali.

„Bivši monasi“, naglasio sam, ne ispuštajući devojčin pogled. Ovaj put ona nije oborila oči, a nešto u njenoj iskrenosti podsetilo me je na Morganu i morao sam da zadržim dah, zatečen, nespreman za tu sličnost.

„Moram se pobuniti u odbranu mojih zemljaka“, objavio je mladi čovek koji je sedeo levo od mene i koji je zaista izgledao kao Italijan, mada je engleski govorio bez truna stranog naglaska. „Zemljacima mog oca, bolje da kažem. Ne znam kako smo među Englezima stekli reputaciju velikih zavodnika - avaj, ja svakako nisam nasledio nikakav sličan talenat.“ Podigao je dlanove pokazujući poraženost i društvo se ponovo nasmejalo. Pretpostavljao sam da je to samo lažna skromnost - mladić je bio blagosloven lepim crtama lica i očigledno se pažljivo odevao, a brada i brkovi su mu bili uredno doterani. Okrenuo se meni i pružio ruku. „Džon Florio, sin Mikelanđela Floria od Toskane - drago mi je, doktore Bruno od Nole. Vaša reputacija putuje brže od vas.“

„Koja?“, rekao sam, što je izazvalo još smeha.

5 Milo mi je (Ital.)

Mighty

-BU&CW-

38

„Gospodin Florio je veoma poštovan učenjak i profesor jezika, kao što je i njegov otac bio“, rekao je rektor, ,,i angažovan je na sastavljanju knjige poslovica iz raznih zemalja. Siguran sam da neće oklevati da nas kasnije uveseli nekima.“

„Ženska je moda, i uvek je bila, da ljube svađu i svađaju se od ljubavi“, Florio je odmah izašao u susret.

„Istinu govori“, rekla je Sofija, glumeći poraženost, a Florio joj se veselo nasmeši.

„Hvala vam“, rekao je rektor, sa sve napetijim osmehom. „Moram priznati, doktore Bruno, nisam znao da ćete tako lako razgovarati na engleskom, pa sam pomislio da ćete se osećati prijatnije ukoliko pored sebe budete imali nekoga ko govori italijanski.“

„То je ljubazno od vas“, rekao sam. „Engleski sam godinama učio od putnika i učenjaka, ali plašim se da nije baš prefinjen.“

„I moj otac je pobegao iz Italije plašeći se inkvizicije kada je prešao u reformistički judaizam“, rekao je Florio entuzijastično, primičući se. „Otišao je u London, završio u domaćinstvu lorda Barglija, a kasnije je bio učitelj italijanskog ledi Džejn Grej i princeze Elizabete.“

„Znači, to nije bio tako proklet egzil“, rekao sam. „Egzil je uvek prokletstvo“, dobacio je stariji čovek koji je sedeo do Sofije,

iznenađujuće vatreno. „Okrutna je to sudbina za bilo kog čoveka, slažeš li se sa mnom, Rodžere?“ Nagnuo se da bi pogledao čoveka koji je sedeo Sofiji s druge strane, tačno naspram mene i koji je nelagodno okrenuo lice. Bio je to veliki čovek širokog lica u kasnim četrdesetim, sa rumenim licem i gustom bradom koja je tek počela da sedi. „Naročito za nečije prijatelje“, dodao je starac. Napeta tišina svalila se na skup.

„Moj otac je zaista bio srećne ruke sa svojim zaštitnicima“, nastavio je Florio žurno, pokušavajući da pokrije prekid, „mada smo ponovo proterani iz Engleske kada sam bio beba, a kada je Krvava Meri došla na presto.“

„Bog nek joj dušu prosti“, ubacio je stariji čovek, pun poštovanja. „Molim vas, doktore Bernard.“ „Šta molite, rektore?“ Doktor Bernard je pokazao ka meni, a njegova

divlja bela kosa raširila se oko njegove glave poput ptičje kreste. „Moram li da pazim šta pričam zbog ovog monaha otpadnika? Zašto, hoće li me potkazati grofu od Lestera?“ Okrenuo se ka meni i shvatio sam, mada mu je u ustima ostalo samo još par zuba i sigurno je imao bar sedamdeset godina, njegove vodnjikave oči su još uvek odlično videle. Duplje na njegovom licu delovale su naglašenije pod treperavim senkama koje je pravila svetlost sveća. Bilo je to lice kojim biste plašili decu. „Imenovala me je kraljica Meri lično, pre trideset godina, kada su oni nove vere bili gotovo potpuno očišćeni sa Univerziteta, i evo me ovde, pregrmeo sam sve oluje, mada su svi moji prijatelji odavno mrtvi ili im je ukinuta služba, a ja sam se pre mnogo godina odrekao starog puta.“ Tada se nasmejao, kao da se ruga sam sebi, a onda je pokazao na mene, odjednom smrtno ozbiljan. „АН, verujem da ste vi katoličke vere, zar ne, doktore Bruno?“

„Ја sam Italijan“, odgovorio sam mirno, „odgajan u rimskoj crkvi.“

Mighty

-BU&CW-

39

„Ра, plašim se da ovde nećete naći nikoga ko će s vama služiti rimsku misu, gospodine. U Oksfordu više nema katolika, a ne. Nijedan čovek ovde više se ne drži stare vere.“ Svečano je odmahnuo glavom, ali glas mu je bio pun gorkog sarkazma. „Ovde smo svi potpisali deklaraciju o veri da bismo spasili svoje kože, i zakleli smo se na anglicizam kako nam je zapoveđeno, jer svi smo mi poslušni podanici, zar ne, gospodo?“

Začulo se čudno saglasno mrmljanje. Video sam da rektor postaje uzrujan.

„Vilijame, preklinjem vas.“ „Bar se tako čini. Ali, nijedan čovek u Oksfordu nije onakav kakvim se

čini, doktore Bruno, imajte to na umu. Čak ni vi, pretpostavljam.“ Pogledao sam doktora Vilijama Bernarda pravo u oči. Taj šiljati

izobličeni starac ostavljao je upečatljiv i uznemirujući utisak da može da čita tajne misli drugih i bio je bliže istini nego što mi se dopadalo, pa sam samo iskosio glavu i potražio neku distrakciju dok su njegove bledosive oči nastavile da prodiru u mene. Srećom, spas su donele sluge sa poslužavnicima punim prvog jela, kuvanih pevaca sa trnošljivama i pihtijama od telećih nogu praćenim dobrim crvenim vinom.

Dok su žurili oko stola, puneći naše tanjire hranom sa svakog poslužavnika, nagnuo sam se napred s namerom da započnem razgovor sa Sofijom Anderhil, ali u istom trenutku, bradati čovek preko puta obrati se meni i ja sam video kako Florio koristi priliku da prigrabi devojčinu pažnju.

„Rodžer Merser, doktor bogoslovije i zamenik rektora na Koledžu“, rekao je bradati čovek bogatim baritonom, sa akcentom za koji sam verovao da potiče iz zapadnih delova Engleske. Pružio je ruku preko stola. „Zaista mi je drago da sam se upoznao s vama, doktore Bruno, a ovde se žarko iščekuje vaša disputacija sa rektorom, sutra uveče.“

,,De, de, Rodžere“, rekao je rektor užurbano, „za stolom nećemo voditi nikakve priče koje se tiču disputacije. Moj cenjeni gost i ja moramo sačuvati naše argumente za debatnu dvoranu, zar nije tako, doktore Bruno? Moramo, da tako kažem, sačuvati suv barut.“

Klimnuo sam u znak slaganja. Rodžer Merser je podigao ruku u znak protesta.

„Ne plašite se, rektore, to je bio samo uvod da bih doktoru Brunu rekao da sam želeo naše upoznavanje otkako sam pročitao njegovu knjigu, O senci ideja, koja je prošle godine objavljena u Parizu.“

„Zar nije čarobnjak Čeko dAskoli, koji je spaljen zbog vraćanja, pominjao knjigu istog takvog naziva, knjigu zabranjene magije koju je pripisivao Solomonu?“ Doktor Bernard se još jednom, da bi se umešao, nagnuo pored Sofije, a njegov drhtavi ispruženi prst gotovo da se zabio u njeno lice, mada je ciljao na mene. Pomerila je stolicu unazad da mu ostavi prostora, zabacivši kosu preko jednog ramena i nastavljajući razgovor sa nezadrživim entuzijastom Floriom. Po čudnoj frazi koju sam uspeo da uhvatim, činilo se da ju je častio s još rimovanih aforizama. Nevoljno sam vratio svoju pažnju Bernardu.

„Knjiga koju Čeko pominje nikada nije pronađena“, rekao sam,

Mighty

-BU&CW-

40

podigavši glas tako da starac može jasno da me čuje. „Činilo mi se da je šteta protraćiti tako dobar naslov, pa sam ga pozajmio. Međutim, moja knjiga je studija o veštini pamćenja, zasnovana na sistemima pamćenja starih Grka - ne vradžbinama, gospodo“, nasmejao sam se, možda prejako.

Rodžer Merser me je zamišljeno posmatrao. „Ра ipak, doktore Bruno, vaš sistem memorije koristi slike koje, čini se,

savršeno odgovaraju talismanima koje je Agripa opisao u svojoj okultnoj filozofiji, De Occulta Philosophia, za koje tvrdi da se mogu prizvati u ritualima nebeske magije kako bi se privukle moći anđela i demona.“

„Ali, te slike koje odgovaraju zodijačkim znacima i kućama meseca, slične su mnogim mnemoničkim sistemima“, rekao sam, nadajući se da neću otkriti svoju nelagodu. „Popularni su jer su zasnovani na pravilnim numeričkim podelama, što pomaže prilikom prisećanja, ali na kraju, oni su samo slike.“

„Ništa nije samo slika jednom čarobnjaku“, prasnuo je Bernard. „Sve su to znaci koji ukazuju na skrivene realnosti, kao što vaš naslov implicira. A to naročito važi za slike izvedene iz drevne egipatske astrologije, što je Agripa dobro znao, jer je citirao svog učitelja, Hermesa Trismegista, kojeg je sveti Avgustin osudio zbog prizivanja demona!“

Na poslednjoj reči je podigao glas. Hladna šaka zgrabila je dno moje kičme. Uspravio sam se da odgovorim, ali pre nego što sam išta izustio, Sofija Anderhil privukla je stolicu bliže stolu, pogledala pravo u mene i pitala, prekinuvši Floria usred rečenice:

„Ко je Hermes Trismegist?“ Društvo je zaćutalo, sve oči su se okrenule ka meni. „Njegovo ime se površno pominjalo u filozofskim delima koja sam čitala“,

nastavila je, s nevinošću u koju nisam sasvim verovao, „ali u našoj biblioteci ne mogu da pronađem nijednu njegovu knjigu, a nemam dozvolu da uđem u univerzitetske biblioteke.“

„I ne treba, jer nisi učenik“, izgrdio ju je otac, osvrnuvši se po stolu kao da je postiđen njenom hrabrošću. „Dopuštam ti da poboljšavaš svoju pamet čitajući u našoj biblioteci sve dok se držiš onoga što pristaje shvatanju jedne dame.“

Osećao sam da je to rekao zbog društva. Sofija je izgledala kao da će se pobuniti, ali onda je progutala svoje reči sa mrzovoljnim izrazom lica. Njena majka je glasno zacoktala.

,,U Oksfordu sada nećeš naći nijedno delo Hermesa triput najvećeg1', rekao je Bernard impresivnim glasom, odmahujući glavom. „Ranije, imali smo ih, pre velike čistke biblioteka šezdeset devete. S grčkog ga je preveo Firentinac Fičino pre jednog veka, po samrtnoj želji Kozima de Medičija. Znate Fičinovu verziju, doktore Bruno?1'

„Čitao sam Fičinov prevod“, rekao sam. „Ali, pročitao sam i originalne grčke rukopise, mada kolekcija nije bila potpuna. Petnaesta knjiga je bila izgubljena. Čitate li grčki, doktore Bernard?1'

Bernard me je netremice gledao svojim sjajnim, optužujućim očima. „Da, čitam grčki, mladiću, mi severno od Tibra nismo svi varvari. Ali,

Mighty

-BU&CW-

41

knjiga koja nedostaje je mit, nikada nije postojala“, rekao je oštro. Onda je nastavio, blažim tonom, „i ja sam čitao Fičina, kada sam bio mlad, i Agripu. Tada nije postojao toliki strah od drevnih pisaca. Međutim, toliko knjiga smo od tada izgubili, odnele su ih plime reforme. Vekovi učenja spaljeni su u pepeo.“ Glas mu je bio sve tiši i činilo se kao da je otputovao duboko u sećanje.

„Doktore Bernard“, rekao je rektor, ponovo sa upozoravajućim tonom u glasu, „dobro znate da je kraljevska komisija iz šezdeset devete poslana da pronađe jeretičke knjige kupljene u stara monaška vremena, kako ne bi uticale na umove naših mladića svojim bezbožničkim idejama - to je opasnost od koje mi, stariji članovi, još uvek moramo da se čuvamo. Siguran sam da se ne protivite takvoj zabrani.“

Bernard se kratko, promuklo nasmejao. „Knjige zabranjene učenjacima? Kako će onda učeni ljudi izoštriti svoj intelekt, ili naučiti da razlikuju istinu i jeres? Zar oni koji zabranjuju nemaju toliko domišljatosti da shvate kako zabranjene knjige mame ljude jače nego najrazvratnija zavodnica?“ Tu je iskosa bacio pogled ka Sofiji. ,,Oh, da - ali zabranjena knjiga će uvek pronaći svoj put kroz pukotine i mišje rupe, zar ne znate to, rektore? Samo je potrebno znati gde da se traži.“ Zakikotao se sam za sebe kao da je sve ovo bila samo velika šala, a ja sam primetio kako se njegove kolege učenjaci s nelagodom migolje na svojim mestima.

„Šta se desilo sa knjigama koje su tada izbačene iz biblioteka?“, pitao sam, možda previše zainteresovano, jer se učinilo da je moje pitanje izazvalo iznenadno Bernardovo neprijateljstvo. Njegove oči su se suzile i on se ukočeno pridigao.

„Bilo je to pre mnogo vremena“, rekao je osorno. „Spaljene su ili su ih odnele vlasti, ko zna? Ja sam sada star, i zaboravio sam te dane.“

Nije me pogledao u oči, ali znao sam da laže. Čovek koji je tako strastveno govorio o knjigama, sigurno bi zapamtio javnu logorsku vatru napravljenu od njih, čak i ako se desila pre tako mnogo godina. Međutim, ako zabranjene knjige nisu spaljene, sigurno su prešle u nečije ruke i pitao sam se da li je starac znao u čije.

„Doktore Bruno, još niste odgovorili na moje pitanje“, ubacila se Sofija, nagnuvši se da bi potapšala moju ruku, netremice me gledajući svojim razmaknutim, mrkim očima. Nagoveštaj osmeha igrao je oko njenih punih usana, kao da je i ona znala odličnu šalu i razmišljala o tome da nam je ispriča. „Ко je on bio?“

Duboko sam udahnuo i uzvratio joj na nestrpljiv pogled što sam mirnije mogao, svestan da je čitav sto zaćutao, čekajući moj odgovor, i da postoji velika verovatnoća da bi se moje reči koje će uslediti mogle smatrati blasfemijom.

„Hermes Trismegist, zvani Triput najveći, bio je egipatski visoki sveštenik iz velikih davnina“, počeo sam, okrećući komad hleba u rukama. „Živeo je nakon Mojsija, mnogo pre Platona ili Hrista. Neki kažu da je on bio egipatski bog Tot, božanstvo mudrosti. U svakom slučaju, bio je čovek neobične pronicljivosti koji je, dubokim razmišljanjem o kosmosu i eksperimentima sa svojstvima prirodnog sveta, stekao mudrost da otključa tajne zapisane u knjizi prirode i neba. Tvrdio je da je ušao u božanski um i da

Mighty

-BU&CW-

42

ga je razumeo.“ Zastao sam. „Tvrdio je da može da bude jednak bogu.“ Svuda za stolom začulo se zajedničko udisanje. Ti ljudi su znali da

zalazim na opasno tlo, pa sam brzo dodao: „Naziva se prvim filozofom, prvim teologom, a bio je i prorok - Laktantius

mu pripisuje proricanje dolaska hrišćanske vere, istim rečima kao u j evanđelju.“

„А Avgustin je rekao da je to predskazanje dobio od đavola“, rekao je Rodžer Merser nestrpljivo, a lice mu se još više zarumenelo jer mu je dopola sažvakani komad mesa ispao iz usta i smestio se na njegovoj bradi, mada se činilo da on to ne primećuje. „Jer, zar ne piše Hermes o tome kako su Egipćani oživljavali idole svojih bogova u magičnim obredima prizivajući moći demona?“

„Nikada nisam verovao u priče o demonima i statuama“, rekao sam veselo. „Ljudi su uvek pravili mehaničke igračke i automatone i tvrdili da su im podarili dar života, kao što je bila mesingana glava koju je imao Rodžer Bejkon i za koju se pričalo da proriče budućnost. Međutim, to su samo trikovi i vešte ruke.“

„Hermes Trismegist, znači, nije bio čarobnjak?“, rekla je Sofija tiho, još uvek gledajući u mene. Delovala je razočarano.

„Naširoko je pisao o tajnim svojstvima biljaka i kamenja i o kosmičkom redu“, odgovorio sam. „Ima nekih koji to nazivaju alhemijom ili prirodnom magijom, i drugih koji to nazivaju naučnim istraživanjem“

„Kada se to radi sa svrhom traženja zabranjenih moći, onda se to naziva vradžbinama“, dodao je rektor strogo.

„Ali, da li je on otkrio ikakvu magiju koja je radila?“, ona je nastavila, ne obraćajući pažnju na oca.

„Kako to mislite, radila?“, pitao sam. „Mislim, da li je mogao da upotrebi prirodnu magiju da bi uticao na svet

- da promeni ljudske misli ili dela, na primer, i da li je napisao kako se to radi?“ Njene oči su postale svetle i nestrpljive dok se naginjala bliže.

„Mislite, recepte za čini?“, nasmejao sam se. „Plašim se da ne. Hermetička magija, ako hoćete da je tako nazovemo, tiče se podučavanja veštih kako da prodru u misterije univerzuma iz aspekta intelekta. On vas ne može naučiti kako da naterate dragana da se zaljubi u vas ili da vam bude veran - za to bi bolje bilo da se posavetujete sa nekom seoskom gatarom.“

Te reci su zabavile goste za našim krajem stola, ali devojka je divlje porumenela i pretpostavio sam da je moja šala slučajno pogodila pravo u metu, pa da bih prikrio njenu postiđenost, brzo sam nastavio:

„Međutim, nemački alhemičar Henri Kornelius Agripa u svojoj studiji okultnih nauka, koje je doktor Merser ranije pomenuo, zaista govori o takvim stvarima. On piše da, pored nebeskih slika koje se koriste u magiji, možemo napraviti sopstvene koje će odgovarati našim potrebama. Na primer, on kaže da možemo napraviti sliku ljudi koji se grle kako bismo nekoga naveli na ljubav.“

„Ali, kako...?“, počela je Sofija, baš u trenutku kada se rektor glasno nakašljao, a sluge ušle da odnesu predjelo.

„Ра, ovo je bila veoma prosvetljujuća diskusija, doktore Bruno, znao

Mighty

-BU&CW-

43

sam da će vaš razgovor i vaše neobične ideje uneti živost u naše malo društvo na koledžu“, rekao je rektor, potapšavši me po ramenu sa primetnom neiskrenošću. „Međutim, za ovaj susret sam smislio da svi treba da zamenimo mesta nakon svakog jela da biste se upoznali i sa drugim važnim zvaničnicima koledža... iako bih voleo da nastavimo našu temu“, dodao je.

Tada je ustao sa svoje stolice i užurbano krenuo oko stola, nametljivo preraspoređujući goste, pa sam se ja našao na suprotnom kraju, okružen trojicom muškaraca s kojima još nisam razgovarao. Sluge su donele srebrne poslužavnike koji su se pušili od aromatične govedine i dinstanog povrća, a tokom svega toga, rektorova supruga, koja jedva da je progovarala, iskoristila je priliku da se opravda glavoboljom, izvinjavajući mi se na sva usta jer je tako loša domaćica. Delovala je melanholično i bolešljivo, ali prisetio sam se šta mi je rektor ispričao o njihovom sinu. I ranije sam video takve simptome kod žena koje su izgubile dete, često godinama nakon smrti, kao da im je sam um oboleo od neke pogubne bolesti od koje se nikada ne može oporaviti, i bilo mi je duboko žao te žene. Bilo je teško tako usamljenom biću pripisati donošenje na svet živahne devojke na drugom kraju stola.

Drugi deo obroka prošao je s daleko manje zanimljivosti nego prvi, pošto sam udaljen iz Sofijinog društva. Moji novi sagovornici su se predstavili: naspram mene je sedeo gospodin Volter Slitharst, blagajnik, moj vršnjak, koščati čovek tankih usana sa uskim, sumnjičavim očima i tankom ravnom kosom koja je poput zavese padala oko njegovog lica. Pored njega je bio doktor Džejms Koverdejl, zdepast čovek od četrdesetak godina sa brdom tamne kose, kratko podrezanom bradom i samozadovoljnim držanjem, koji mi je objasnio da je bio prokurator, zvaničnik zadužen za disciplinu studenata. Desno od mene bio je gospodin Ričard Godvin, bibliotekar, koji je delovao starije, možda mu je bilo pedesetak, i čije su me krupne, oklembešene crte lica podsetile na psa tragača kao da je koža bila prevelika za njegovo lice, mada se njegovo mračno držanje promenilo kada je dopustio da mu lice osvetli kratak osmeh dok smo se rukovali. Svi su bili sasvim učtivi, ali nisam mogao da se oduprem žaljenju što mi nije dopušteno da nastavim razgovor sa Sofijom. Bilo je jasno da je tema našeg razgovora naljutila njenog oca. Ona je sada sedela pored njega, na istoj strani stola na kojoj i ja, pa nisam mogao da je vidim, a da se ne naginjem nepristojno oko mog suseda Godvina i privlačim pažnju na sebe.

„Plašim se da ste tamo morali da trpite oštar kraj jezika Vilijama Bernarda, doktore Bruno“, rekao je Džejms Koverdejl, nagnuvši se preko stola.

„Čini se da je razočaran svojim viđenjem sveta“, primetio sam, proveravajući da li je Bernard premešten dovoljno daleko da ne može da me čuje.

„Tako često biva sa starijim ljudima“, rekao je Godvin, ozbiljno klimnuvši glavom. „Prebrodio je mnoge promene u svojih sedamdeset zima, a to nipošto nije lako.“

„Ako i pred studentima, kao među svojim kolegama, nastavi tako otvoreno da iskazuje svoje mišljenje ubrzo će krenuti putem svog prijatelja“, rekao je Slitharst, odsečnim glasom koji je nagoveštavao da ne bi bio razočaran takvim ishodom. Ne volim da sudim o ljudima na osnovu izgleda i tako kratkog poznanstva, ali kod blagajnika je bilo nečega što nije budilo

Mighty

-BU&CW-

44

poštovanje. Zurio je u mene netremice od trenutka kada sam seo, i osetio sam da taj pogled nije prijateljski.

„Njegov prijatelj?“ pitao sam. Koverdejl je uzdahnuo. „Tužna je to rabota, doktore Bruno, i sramota za koledž, bivši zamenik

rektora, doktor Alen, prošle godine je razrešen službe pošto je otkriveno da je“, oklevao je, tražeći diplomatski izraz, „ prekršio zakletvu vrhovnoj vlasti. Činilo se da je još uvek bio veran pričesnik rimokatoličke crkve.“

„Zaista? Kako je otkriven?“ „Potkazao ga je nepoznat izvor“, rekao je Koverdejl, kao da se naslađuje

intrigom. „Međutim, kada je njegova soba pretražena, otkriveno je da poseduje brojnu zabranjenu papističku literaturu. Naravno, zamenik rektora je drugi najviši službenik na koledžu i on je glavni kada je rektor odsutan, pa možete zamisliti koliki je to bio skandal. Više nas je moralo da svedoči protiv njega na rektorskom sudu.“

„Univerzitet organizuje svoja suđenja kako bi obezbedio disciplinu“, objasnio je bibliotekar Godvin tugaljivim tonom. „Mada, u tako važnoj stvari, državni savet je takođe aktivno učestvovao. Grof od Lestera, naš rektor univerziteta, znate, neprekidno je zaduživao glavešine koledža da se oslobode svih sumnji na papstvo, pa je rektor morao brzo i oštro da deluje protiv Alena.“

„Doktor Anderhil je ranije bio lični kapelan grofa od Lestera, čime vam se, bez sumnje, već pohvalio“, dodao je Slitharst. „Ne bi mogao da oslobodi Alena, a da sačuva sopstveni položaj.“

„Ра ipak, Alen se nadao pomilovanju“, ubacio se Koverdejl. „I većoj odanosti svojih prijatelja. U tome se gorko razočarao.“

„Mislim da je rektor teška srca obavio svoju dužnost, Džejmse“, rekao je Godvin, značajno gledajući Koverdejla. „Zaista, sve nas je rastužilo što smo bili svedoci njegovih grešaka.“

„Rodžer Merser je, međutim, brzo posvedočio“, rekao je Koverdejl, bacivši pogled s jedva prikrivenim gnevom niz sto gde se Rodžer veselo smejao sa Floriom. Video sam kako Slitharst prevrće očima, kao da je mnogo puta ranije čuo to negodovanje. „ A, navodno je bio Alenov najbliži prijatelj. Ipak, dobio je svojih trideset srebrnjaka, zar ne?“

„Srebrnjaka?“, pitao sam. „Njegovo svedočenje bilo je ključno za Alenovu osudu, i zbog toga je

dobio Alenov položaj kada je on smenjen“, rekao je gorko Koverdejl. „Možda bi doktoru Brunu trebalo da pojasnim da, tradicionalno,

prokurator nasleđuje zamenika rektora, kao što zamenik rektora postaje rektor“, objasnio je Godvin. „Tako je oduvek bilo, postoji kongregacija članova, naravno, ali glasanje je zapravo samo formalno odobravanje već ustanovljenog nasleđivanja.“

„Međutim, pošto je tekućeg rektora na položaj postavio grof od Lestera, da izvršava njegove naredbe“, prošištao je Koverdejl, povijajući se u svojoj stolici da ga niko ne bi čuo, „on slabo poštuje tradiciju i imenuje one koji mu deluju najsavitljivije. A svi znamo zašto je Lester insistirao na biranju Anderhila“, dodao je značajno.

Mighty

-BU&CW-

45

„Džejmse“, rekao je Slitharst, sa upozoravajućim tonom. „Meni je rečeno da je to bilo kako bi se sprovela religijska prikladnost“,

rekao sam. „Da se ukloni čir papstva.“ „О, to je zvaničan razlog“, Koverdejl je odmahnuo rukom. „Ali, koledž

poseduje pozamašna imanja i isplative obradive parcele u Oksfordširu, razumete, a mnoge su sada date u zakup Lesterovim prijateljima po veoma povoljnim cenama, zar ne, gospodine blagajniče?“

„Zaboravljate se, Džejmse“, glatko je odgovorio Slitharst. „Naš doktor Bruno je prijatelj grofa od Lestera.“

„Zapravo, nikada ga nisam upoznao“, rekao sam brzo. „Samo putujem s njegovim nećakom.“

„U svakom slučaju“, nastavio je Koverdejl, zagrevajući se za temu, „koledž gubi dragocenu zaradu i mora da spaja kraj s krajem primajući legije ove takozvane gospode studenata koji plaćaju školovanje, a nemaju ni sklonosti ni talenta da budu učenjaci, već samo lunjaju gradom, ganjaju devojke, kockaju se i iznose Univerzitet na loš glas.“

„То nije podesna tema razgovora za stolom gde se obeduje“, rekao je Slitharst, glasom nabreklim od hladnog gneva, spuštajući dlan ravno na sto, tek toliko jako da pokaže svoje nezadovoljstvo. ,,U tim zakupima nema nikakvih nepravilnosti, ali raspoređivanje fondova koledža nimalo ne zanima našeg gosta, u to sam siguran. Da li biste izvoleli biti malo diskretniji, gospodo?“

Članovi su oborili pogled, postiđeni, prikrala se neprijatna tišina. „Doktore Koverdejl“, rekao sam, okrenuvši se prokuratoru sa

diplomatskim osmehom, „pričali ste mi o suđenju Edmundu Alenu, molim vas, nastavite.“

Koverdejl je sa Slitharstom razmenio poglede koje nisam mogao da protumačim, a onda sklopio dlanove.

„Pričao sam samo da je Merserovo svedočenje protiv Alena imalo veliku težinu na suđenju, ponajviše jer je on bio Alenov najbliži poverenik. Rek toru je trebala Merserova saradnja, a on je zauzvrat dobio Alenovo mesto.“

„Koje je trebalo da bude vaše?“, pitao sam. Koverdejl je svoju debeljuškastu ruku spustio na grudi, a na lice

navukao neuverljiv izraz skromnosti. „Ne govorim zbog sopstvene koristi da je učinjena nepravda, gospodine

Bruno“, rekao je, „već zbog kršenja tradicije. Ovaj Univerzitet je zasnovan na tradiciji, i ako pojedinci smatraju da nisu obavezni da je poštuju jer njihova lična patronaža ima veću težinu, samo tkanje naše zajednice će se otrčati.“

„Edmund je bio prijatelj mnogih među nama“, rekao je Godvin, s prizvukom žaljenja. Mračno raspoloženje ponovo je palo na našu grupu, a ja sam ponovo čuo erupciju smeha Sofije, Floria i Rodžera. „I studenti su ga mnogo voleli, velika je šteta što nije mogao u svom srcu da se odrekne grešaka svojih starih verovanja.“

„Egzil deluje kao oštra kazna za posedovanje nekoliko knjiga“, usudio sam se da kažem, uzimajući još govedine i luka.

Mighty

-BU&CW-

46

„Imao je sreće da je napustio Englesku s crevima još uvek u svom stomaku“, rekao je Slitharst hladno. „Manje omiljeni ljudi dobili bi težu kaznu za manju krivicu. Bar vi, doktore Bruno, znate da je inoverje najozbiljniji greh, protiv Boga i ustanovljenog reda.“ Pogledao me je zajedljivo.

„Nisu bile u pitanju samo knjige“, prekinuo je Godvin, poverljivim tonom. „Osumnjičen je da je bio kurir svog rođaka, Vilijama Alena, u engleskoj bogosloviji u Remsu. Odveli su ga u London i ispitivali pod mučenjem, ali nije rekao ni reč i na kraju su ga poslali u inostranstvo. Jadni Edmund.“ Odmahnuo je tužno glavom i ispio svoju solju.

„Danas sam upoznao njegovog sina“, ubacio sam, otkinuvši još jedan komad hleba.

Koverdejl je prevrnuo očima. „Onda vas žalim“, rekao je. „Bez sumnje vas je preklinjao da odnesete

apel za pomilovanje njegovog oca na dvor?“ Ne čekavši odgovor, ljutito je kliknuo jezikom. „Tom momku nije trebalo dozvoliti da ostane nakon sramote njegovog oca. Tomas Alen ima opasna verovanja, pazite šta vam kažem. Iako nisam mogao da ubedim rektora da postupi po mom savetu - ima previše meko srce prema tom dečaku.“

Nisam mogao da se oduprem jednoj misli: ako je rektorov tretman Tomasa Alena bio znak mekog srca, onda je život tog momka zasigurno bio surov.

„Moram reći još jednom, ne smatram da je naš uvaženi gost doputovao čak ovamo da bi slušao kako se raspravljamo o poslovima koledža“, prekinuo nas je Slitharst glasom glatkim kao led. Sklonio je pramen ravne kose iza uha i okrenuo se ka meni, široko se smešeći. „Recite nam, doktore Bruno, nešto o svojim putovanjima po Evropi. Koliko znam, predavali ste na mnogim poznatim akademijama na kontinentu. Kakav je Oksford u poređenju s njima?“

Uzvrativši mu osmeh s jednakom neiskrenošću, dok smo završavali to jelo i puding od badema sa voćem u želeu koji je usledio, pričao sam im, dok su sveće dogorevale, o mojim godinama lutanja, izostavljajući ono što sam smatrao politikom i blago laskajući mojim novim drugovima onim što su želeli da čuju - da nijedan evropski univerzitet ne može da se poredi sa učenošću i mudrošću ljudi sa Oksforda.

„Koliko ostajete u Oksfordu, doktore Bruno?“, pitao je Koverdejl, zavalivši se u svojoj stolici i brišući usne dok su sluge odnosile poslednje tanjire i šolje.

„Verujem da palatin, u čijem društvu putujem, planira da ostane jednu sedmicu“, rekao sam.

„Onda se nadam da ćete prisustvovati božjoj službi sa nama ovde na koledžu. Rektor drži najučeniji niz propovedi o Knjizi mučenika Džona Foksa. Da li ste upoznati s njom?“

„Knjiga mučenika? Naravno“, odgovorio sam, pretpostavljajući da je to neka vrsta testa. „Mnogi je smatraju izuzetno inspirativnim delom.“

„Plašim se da doktor Bruno nije iskren u svom divljenju“, rekao je Slitharst, bacajući pogled na mene i svoje kolege. „Nikada nisam upoznao

Mighty

-BU&CW-

47

katolika koji se divi Foksovim užasnim opisima onoga što je činjeno protestantskim mučenicima.“

„Zar on ne da je i mnoge primere hrišćanskih mučenika iz najranijih vekova vere, kada su hrišćani patili pod rukama pagana i nevernika, pre nego što smo pčeli da proganjamo jedni druge?“, odgovorio sam. „I zar nisu ti mučenici među onima koje mogu poštovati svi hrišćani, i čije stradanje nas može podsetiti na vreme kada smo živeli u jedinstvu?“

„То nije bila Foksova namera“, počeo je Slitharst, ali Koverdejl ga je prekinuo.

„Odlično rečeno, Bruno. Vernici obeju strana patili su zbog Hrista, i samo On zna ko će stati s Njim kada dođe sudnji dan.“

„То je prvi put da tebe, Džejmse, čujem kako zastupaš toleranciju“, rekao je Slitharst, a oči su mu se još više suzile. Koverdejl nije obraćao pažnju na tu provokaciju.

„Hej, daj ovamo još vina!“, viknuo je slugi, pljesnuvši rukama. Ja sam odbio još jednu čašu jer sam želeo da razmislim o mojim beleškama za disputaciju pre nego što krenem u krevet i trebala mi je bistra glava.

Kada je obrok bio gotov, napolju je već bio potpuni mrak i svi gosti su ustali, odlazeći uz mnogo rukovanja i komplimenata za hranu koja je, kako sam shvatio, bila daleko bolja od uobičajene hrane u trpezariji koledža. Svi članovi su se toplo rukovali sa mnom, ponavljajući svoju dobrodošlicu na Oksford i želeći mi dobar odmor uoči velike disputacije narednog dana koju su svi, govorili su, s nestrpljenjem iščekivali. Ričard Godvin me je pozvao da koristim biblioteku kad god poželim, za šta sam mu se zahvalio, Džon Florio je na savršenom italijanskom izrazio svoje velike nade da ćemo provesti neko vreme zajedno pre nego što odem, a čak je i doktor Bernard nesigurno ustao i stegao moje prste među svoje koščate šake.

„Sutra uveče, vraču“, prošištao je uz bezubi osmeh, „protivrečićeš njihovim pobožnim činjenicama, a ja ću biti u prvom redu i aplaudiraću ti. Ne zato što podržavam tvoje jeretičke poglede, već zato što se divim ljudima koji se ne plaše. Malo ih je ostalo na ovom mestu.“

Tada je bacio zajedljiv pogled ka rektoru koji je glumio da ne primećuje. Samo se Slitharst nije deranžirao izražavajući dobrodošlicu. Pozdravio me je samo odsečnim klimanjem glavom dok je nestajao kroz vrata i to samo zbog toga što sam ga uhvatio kako me gleda onim svojim hladnim očima. Ponovo sam osetio koliko mu se ne dopadam, mada sam se trudio da to ne posmatram kao omalovažavanje. Primetio sam da je otišao ne poželevši laku noć ni svojim kolegama i pretpostavio da je on spadao u ljude koji su bili dosta česti među akademicima, koji prosto nisu bili blagosloveni lakoćom društvenog ponašanja.

Kada sam poželeo laku noć Sofiji, ona je stidljivo pružila ruku i ja sam je s poštovanjem poljubio pod budnim okom njenog oca. Međutim, kada je doktor Bernard skrenuo njegovu pažnju glasno se uzrujavajući zbog toga gde je ostavio svoj kaput, i dok ga je rektor uveravao da nije ni poneo kaput, Sofija se nagnula bliže meni spustivši dlan na moju ruku.

„Doktore Bruno, veoma bih volela da nastavimo naš raniji razgovor, sećate se? O Agripinoj knjizi? Možda ćete kada se vaša disputacija završi imati

Mighty

-BU&CW-

48

više slobodnog vremena za razgovor. Često me možete naći u biblioteci koledža“, dodala je. „Otac mi dozvoljava da tamo čitam ujutro i rano uveče, kada je većina studenata na predavanjima i disputacijama.“

„Da im ne biste skretali pažnju sa knjiga?“, prošaputao sam u odgovor. Porumenela je i uputila mi promišljen osmeh.

„Ali, vi ćete doći? Ima toliko toga što bih da vas pitam.“ Pogledala me je sa iznenađujućim nestrpljenjem u očima, ne skidajući

dlan s moje ruke. Kratko sam klimnuo jer se njen otac pojavio uz njeno rame i upitno me pogledao. Rukovao sam se s njim, zahvalio mu se na večeri i poželeo društvu laku noć.

Bilo mi je drago kada sam izašao na hladnoću u prolazu. Kiša je prestala da pada i noćni vazduh je mirisao sveže i privlačno nakon teške toplote rektorovih odaja. Pomislio sam da bih mogao prošetati kroz voćnjak da razbistrim glavu i svarim hranu pre nego što se povučem u sobu, ali pre nego što sam stigao do kraja prolaza, shvatio sam da je gvozdena kapija zatvorena. Povukao sam alku koja je služila kao ručica, i otkrio da je kapija zaključana.

„Doktore Bruno!“, pozvao je glas iza mene i kada sam se okrenuo video sam Rodžera Mersera kako stoji na drugom kraju prolaza, pored rektorovih vrata. Napravio je nekoliko koraka ka meni. „Želeli ste da prošetate po Gaju?“ Pokazao je ka zatvorenoj kapiji.

„То nije dozvoljeno?“ „Gaj je na usluzi samo članovima“, rekao je, ,,i samo mi i rektor imamo

ključeve. Zaključan je noću jer se plašimo da bi ga studenti koristili za sve vrste nedoličnih sastanaka. Bez sumnje oni pronalaze druga mesta, ako uspeju da se provuku kroz glavnu kapiju“, dodao je uz popustljiv osmeh.

„Nije im dozvoljeno da noću napuštaju koledž?“ pitao sam. „То deluje kao teško zatočeništvo za momke u cvetu mladosti.“

„То bi trebalo da ih nauči samodisciplini“, rekao je Merser. „Ipak, većina njih pronađe način da zaobiđe pravila, znam da sam ja uspevao kada sam bio njihovih godina.“ Zasmejao se. „Portir Kobet je dobar starac, ovde je godinama, ali pristaje da pogleda na drugu stranu za nekoliko novčića ukoliko se mladići vrate iz grada nakon zaključavanja kapija. Voli i da popije, taj Kobet - ponekad mislim da tobože slučajno sasvim zaboravlja da zaključa kapiju.“

„Zar ga rektor ne kažnjava?“ „Rektor je strog u nekim stvarima, a u drugim lukavo ume na najbolji

način da upravlja zajednicom mladića. Gvozdena šipka nije uvek najmudriji izbor, ponekad je dobro vodstvo stvar znanja kada treba zažmuriti na jedno oko. Mladi ljudi će ići u taverne i bordele dopadalo se to nama ili ne, a što se jača sila koristi za zabranu, to je primamljivost veća.“

„Kao što je doktor Bernard rekao za zabranjene knjige“, rekao sam zamišljeno.

Merser me je postrance pogledao dok smo na drugom kraju prolaza izlazili u otvoreno dvorište u kojem je sat na severnom krilu objavio da je skoro devet.

„Morate oprostiti doktoru Bernardu deo njegove oštrine“, rekao je izvinjavajući se. „Morao je tri puta da promeni veru pod četiri različita kralja. U

Mighty

-BU&CW-

49

mladosti je, znate, pre nego što je kraljičin otac raskinuo s Rimom, bio zaređeni sveštenik. Ali, pod stare dane govori sve otvorenije i počinjem da sumnjam da pati od one staračke bolesti od koje se ponekad izgubi u sećanju i nije načisto s kim razgovara.“

„Meni je delovao sasvim lucidno. Ali, ljutito.“ „Da.“ Merser je uzdahnuo. „Ljut je - na svet, univerzitet, na ono što je od

njega zahtevano i na sebe zbog onoga što je učinio. I sigurno se pitate o njegovoj ljutnji na mene.“ Ponovo je bacio pogled ka meni, gotovo stidljiv.

„Ogorčeno govori o egzilu.“ „Mislio je na prošlogodišnje nevolje zbog našeg zamenika rektora,

Edmunda Alena... pretpostavljam da ste čuli za to. Vilijam mu je bio blizak, kao i ja, ali ja sam morao da svedočim protiv njega na rektorskom sudu u vezi sa izvesnim stvarima koje se tiču njegovih religijskih običaja. Vilijam to smatra neoprostivom izdajom.“

„А vi?“, pitao sam tiho. Merser se tiho, gorko nasmejao. „Ah, ja sam postupao prema mojoj dužnosti i da bih spasio svoju kožu, a

sada imam odoru zamenika rektora i njegovu dobro opremljenu sobu u kuli. Vilijam je u pravu. Izdao sam prijatelja. Ali, nisam imao izbora, a nije ni on. Vidite kakav je naš život ovde, Bruno?“ Pokazao je prozore rektorovih odaja, još uvek osvetljene ćilibarskom svetlošću sveća. „То je dobar život, udoban život za učenjaka - na mnoge načine zaštićeni smo od sveta. A ja - ja nisam vičan nijednom poslu osim životu knjiga i učenja, nedostaje mi svetovna ambicija da guram sebe napred. Da nisam javno osudio mog prijatelja zbog njegove religijske perfidije, imao bih istu sudbinu kao i on i sve bih izgubio. A u tom trenutku njegova sudbina se nije znala - državni savet je dozvolio univerzitetu da vodi njegovo suđenje, ali postojale su velike šanse da stvar bude predata njima i da Edmund bude suočen s kaznom gorom od egzila.“ Slegao je ramenima. „Dakle, ne ponosim se svojim delima, ne, ali Vilijam Bernard nema pravo da me grdi. Kada je njeno veličanstvo preuzelo tron i završilo kratkotrajno pomirenje s Rimom za vreme njene sestre Meri, na univerzitetu je došlo do velike čistke - svi katolički članovi i glavešine koledža koje je Meri imenovala razrešeni su dužnosti osim ako su se odrekli papinog autoriteta i položili zakletvu vernosti vrhovnoj vlasti. Vilijam se vrlo brzo zakleo, a ta zakletva mu je donela dvadeset pet mirnih godina na ovom mestu, dok su njegovi postojaniji prijatelji bili razvejani na sve četiri strane sveta.“

„Ра ipak, u sumrak njegovog života, svakome ko ga sluša sasvim je jasno da se njegovo srce vraća staroj veri.“

„Mislim, kako se bliži smrti, on sve manje brine za sudbinu svog tela, a sve se više plaši za svoju dušu“, rekao je Merser. „Možda bismo svi, kada bismo gledali smrti u oči, odabrali drugi put, ali avaj, sve dok dišemo naši jedini strahovi tiču se našeg jadnog, slabog tela i svetovnog statusa.“

„Možda i jeste tako. Međutim, čini se da sin najviše pati“, primetio sam. „Upoznali ste Tomasa? Jadni momak. On je veoma sposoban student,

znate. Ili je bar bio“, Merser je oba dlana prevukao preko lica kao da se umiva, kao znak bespomoćnosti. „Poznajem ga otkako je stigao u Oksford kada mu je

Mighty

-BU&CW-

50

bilo petnaest. Pre nego što je njegov otac otišao za Rems, zadužio me je da brinem o Tomasu kao otac dok je on odsutan. Edmund je razumeo zašto sam morao da postupim onako kako sam postupio, oprostio mi je. Ali, Tomas nije hteo da mi oprosti učešće u Edmundovom suđenju. Pokušao sam da mu pomognem, poklanjao sam mu novac koliko sam mogao - ali, on bi se radije ponižavao robujući mladom paunu Norisu nego prihvatio makar jedan peni. Kada prođem pored njega u dvorištu, on me i ne pogleda, ali osećam da mržnja gori u njemu kao u furuni.“

„То je teško“, rekao sam. „Ali on je mlad, a strasti mladosti često su kratke jednako koliko i silovite. Možda će vam oprostiti s vremenom.“

Tada sam mu se naklonio i krenuo ka mom stepeništu, želeći da se bacim na posao pre nego što bude prekasno. Merser je zakoračio ka meni i uhvatio me za ruku.

„Nadam se da ćemo imati prilike da još razgovaramo, doktore Bruno“, rekao je. Zaista mi je drago što sam vas upoznao, i nadam se da nisam zvučao previše licemerno zbog neodobravanja kada smo razgovarali o Agripi i hermetičkim studijama.“

,,Oh, sasvim sam navikao na neodobravanje“, rekao sam, odmahnuvši sa osmehom na njegovo izvinjenje.

„Niste me razumeli. Rektor je pobožan čovek i, kao što sam rekao, ume da bude strog kada to želi - smotreno je da oni čiji položaj zavisi od njegovog dobrog mišljenja, izražavaju viđenja koja se slažu s njegovim kada sede za njegovim stolom. Ali, ja se već dugo izuzetno zanimam za ta dela - kao učenjak, mislim, jer verujem da osoba može objektivno proučavati okultne filozofije, a ipak ostati dobar hrišćanin. Zar nije tako, Bruno?“

„Fičino je mislio da je tako“, odgovorio sam. „I nadam se da je bio u pravu, doktore Merser, inače sam proklet.“

„Molim vas, zovite me Rodžer“, rekao je toplo. „Ра, nestrpljivo očekujem naš sledeći razgovor o tim stvarima.“

Uz te reči on se nakloni i odšeta preko dvorišta. Krenuo sam ka mojoj sobi baš kada su sa teškog neba ponovo počele da padaju krupne kapi kiše.

Mighty

-BU&CW-

51

ČETVRTO POGLAVLJE

Čitao sam i ispravljao svoje beleške za disputaciju sve dok mi fenjer nije

dogoreo, a nakon toga sam spavao drhteći. Soba je bila hladna, a kiša je šibala po oknima dok su grede škripale. Upravo zbog toga, kada me je tokom kratkog dremeža probudila velika buka, isprva nisam bio siguran da li je već jutro ili prosto haluciniram u svojim zbrkanim snovima. Ipak, buka je postepeno postajala sve upornija, i kad sam se razbudio i video da još nije svanulo, shvatio sam da je paklena pobuna pod mojim prozorima bila pomamni lavež psa. Privukao sam pokrivač oko sebe, psujući rektora ili onoga ko je smislio da takvu divlju životinju drži na imanju koledža i sklupčao se nadajući se da ću povratiti uništeni san, kada se drugi zvuk pridružio životinjskom jutarnjem horu, onaj koji nikada nisam zaboravio i koji još uvek, ponekad, čujem u snovima. Bio je to vrisak čoveka u bolu i smrtnom užasu od kojeg se ledi krv u žilama, a postajao je sve jači i mučniji kako je lajanje stvora postajalo sve divlje i okrutnije.

Kada je užas pomešanih zvukova raspršio poslednja isparenja sna, shvatio sam da neko, ne daleko od mojih prozora, strepi za sopstveni život. Pretpostavio sam da je u pitanju neki uljez kojeg je, možda, iznenadio pas čuvar, ali nisam mogao to da zanemarim, pa sam užurbano navukao pantalone i košulju i izašao napolje da otkrijem izvor te zbrke i proverim mogu li nekako pomoći.

Sa stepeništa sam izronio u senovito dvorište. Teške oblake cepale su vene od blede svetlosti, a kiša je na trenutak utihnula, ostavivši za sobom srebrnu izmaglicu koja je gusto obavijala jutarnji vazduh, pa sam jedva uspevao da razaberem sat na severnom krilu i morao sam da iskoračim da bih pročitao šta govore njegove kazaljke: skoro pet. Užasna pseća buka se nastavila, a sa drugih stepeništa oko glavnog dvorišta kroz vlagu su se pojavljivali likovi mladića.

Sa pantalonama navučenim ispod spavaćih košulja, razbarušenih kosa, stidljivo su se grupisali, šaputali jedan drugom, nesigurni da li da prilaze bliže. Larma je bez sumnje dopirala iz prolaza u istočnom krilu koji je vodio do rektorovih odaja i Gaja, vrta namenjenog članovima koji sam ispitivao prethodne večeri. Povrativši prisebnost, otrčao sam kroz prolaz do gvozdene kapije gde sam zatekao dva mladića kako cimaju ručku, uzalud, i vire u maglovite dubine vrta. Čuvši moje korake, okrenuli su se prebledelih lica.

„Neko je tamo, gospodine, sa divljom zveri!“, povikao je viši. „Samo što sam ustao da se umijem kada sam začuo njegove krike, ali odavde ništa ne možemo da vidimo.“

„Nemamo ključ!“, rekao je drugi unezvereno. „Samo starešine imaju, a vrata su čvrsto zabravljena.“

„Onda moramo probuditi nekog od starešina“, rekao sam pitajući se kako je rektor, čiji su prozori sigurno gledali na vrt, uopšte mogao da spava usred ovog meteža. „Sigurno znate gde su njihove sobe - brzo, pođite i

Mighty

-BU&CW-

52

probudite bilo koga ko može da otvori kapiju. Postoji li još neki ulaz?“ „Još dva, gospodine“, rekao je viši student prestravljeno, dok je njegov

prijatelj odjurio kroz prolaz da potraži pomoć. „Još jedna kapija poput ove vodi iz prolaza na drugom kraju trpezarije, pored kuhinje, i jedna vrata u baštenskom zidu iz ulice Brasnouz lejn, ali noću su svi zaključani.“

„Ра, čovek koji se tamo nalazi sigurno je nekako ušao“, rekao sam izbezumljeno, dok je prigušeni glas jasno ječao: „Isuse, spasi me! Sveta Bogorodice, spasi me!“ Još jedan vrisak je zaparao vazduh, a nakon njega usledili su isprekidani vapaji, a potom svirepo režanje i pravi neljudski glas, prigušeno grgotanje koje je, činilo se, trajalo minutima. Mala grupa radoznalih i uzrujanih studenata okupila se iza nas, kada sam čuo rektorov glas kako viče: „Pustite me da prođem, kažem!“

Lice mu je bilo naduto i krmeljivo od sna, kaput prebačen preko spavaćice, a u ruci je nosio svežanj ključeva. Iznenadio se kada me je ugledao.

,,Oh, doktore Bruno, kakav je ovo užasni metež? Ko je unutra, možete li išta da vidite? Pokušao sam da vidim s mojih prozora, ali magla i drveće skrivaju sve od pogleda.“

„Ništa ne mogu da vidim, ali čini se da divlja životinja napada nekoga u vrtu. Mora mu se pomoći, i to brzo!“

Rektor je zurio u mene kao da sam mu upravo rekao da je krdo krava nadletelo koledž. Onda se pribrao i zakoračio ka kapiji sa svojim ključevima, ali odjednom je naglo stao i okrenuo se ka meni, lica stegnutog od straha. Užasno režanje i lajanje se nastavilo iz vrta, ali ljudski glas je utihnuo. Uplašio sam se najgoreg.

„Ali... ali, bilo bi glupo ući bez oružja ukoliko je tamo divlji pas!“, rektor je promucao. „On mora biti ubijen, neko mora pozvati policajca ili oružanog pratioca koji može poneti samostrel. Jedan od vas, brzo!“, brecnuo se na gomilu poluodevenih dečaka koji su stajali na kraju prolaza, zureći otvorenih usta. „Idite po policajca, smesta!“ Svi su se zgledali pre nego što je par njih otrčao ka dvorištu.

„Zar ne možemo da pronađemo neki štap ili žarač, bilo šta? Moramo ući unutra, rektore, plašim se da smo već zakasnili za jadnika koji je tamo zarobljen', rekao sam, nestrpljivo pružajući ruku i tražeći ključeve.

Rektor se uspaničeno osvrnuo. „Ali, kako je moguće da pas uđe u vrt?“, pitao je, kao za sebe, zbunjeno

mršteći obrve. „Zar to nije pas čuvar koji čuva vrt od uljeza?“, pitao sam, sada i sam

zbunjen. „Da se nije možda neki lopov popeo uza zid?“ „Ali, tamo nema psa čuvara“, rekao je rektor, glasa stegnutog od panike.

„Portir ima psa, ali to je staro, slepo stvorenje koje koristi samo tri noge i spava u njegovim odajama uz glavnu kapiju. Nikom drugom na koledžu nije dozvoljeno da drži životinje.“ Odmahnuo je glavom, nesposoban da shvati ono što su mu rođene uši govorile. Zver u vrtu je nastavila sa svojom paklenom bukom.

„Odmaknite se tamo“, rekao je smireni glas iza nas, a stado studenata okupljenih u prolazu razmaklo se i otkrilo visokog mladog čoveka s plavom

Mighty

-BU&CW-

53

kosom do ramena, odevenog sasvim drugačije, u fini kaput i pantalone, a prorezi u crnoj svili otkrivali su bogatu tamnocrvenu postavu i uz sve to gusto nabrani okovratnik. Izgledao je baš kao da je krenuo na ples ili u pozorište u Londonu, a ne da je, kao i mi, naglo dignut iz kreveta usred zbrke. U jednoj ruci je nosio dugačak engleski luk, viši od njega samog, kitnjasto izrezbaren sa pozlaćenim umecima i zelenim i skerletnim prepletenim šarama, onakav kakav su plemići koristili u lovu. U drugoj ruci je držao kožni tobolac sa strelama dekorisan istim crtežom izuvijanih loza i pozlaćenih listova.

„Gabrijele Norise!“, uzviknuo je rektor, zureći u luk. „Šta je ovo?“ „Morate otvoriti kapiju, doktore Anderhil“, naredio je mladić, „nemamo

vremena za gubljenje, čovekov život je u opasnosti.“ Govorio je odmerenim tonom, uprkos hitnosti situacije, kao da je on, a

ne rektor, bio autoritet. Poluzaprepašćen, rektor je otključao kapiju i mladić je prošao kroz nju, ubacujući strelu u luk. Krenuo sam za njim sa oklevanjem, a rektor me je pratio, držeći se blizu zida.

Gusta magla je obavijala izuvijana stabla jabuka, a njeni promenljivi oblici poigravali su se sa mojim očima. Zakoračivši pažljivo kroz plave senke, iznenada sam uz krajnji severoistočni ugao nazreo kretanje velikog, dugonogog psa - po njegovom obliku, rekao bih neke vrste vučjaka, mada nisam mogao jasno da vidim. Držao sam se blizu zida dok je taj Gabrijel, upadljiv u svojoj nakinđurenoj odeći, napredovao postojanim koracima ka životinji, koja je još uvek režala i u zubima mlatarala otromboljenim crnim predmetom uz njene noge. Kako sam se približavao, magla se stanjivala i mogao sam jasno da vidim životinju. Vilice su joj bile krvave i umazane komadima pokidanog mesa. Srce mi je tada potonulo, a stomak se zgrčio jer sam znao da smo zakasnili. Mladić je zastao nekoliko koraka dalje. Pas, osetivši naš miris ili čuvši naše korake, prestao je da sakati svoj plen i podigao glavu. Na jedan tren, prestao je da reži i krenuo ka mladiću, a ovaj je u tom trenutku ispalio strelu. Bio je dobar strelac, uprkos slaboj vidljivosti, i životinja se stropoštala na zemlju kada joj je strela pocepala vrat.

Čim je pala, Gabrijel je bacio luk i obojica smo pojurili do crne gomile koja je ležala uza zid, pored tela životinje. Bilo je to telo čoveka, okrenuto licem nadole, a njegova crna akademska odora širila se oko njega, dok je trava bila pokidana i natopljena krvlju oko tela. Pomogao sam Gabrijelu da ga okrene i jauknuo od zaprepašćenja. Bio je to Rodžer Merser, glave savijene pod groznim uglom, očiju koje su zurile ka nebu, rascepanog grla -preklop mesa visio je otvoren, a sirovo tkivo štrcalo je iz rane. Instinktivno sam posegnuo da zaustavim isticanje krvi koja mu je još uvek curila niz vrat i grudi, ali bilo je kasno - oči su bile nepokretne, zauvek zaustavljene u užasnutom zurenju. Gabrijel Noris je odskočio od krvavog leša, zabrinuto proveravajući da nije umazao svoju odeću, kao da je to bila jedina njegova briga. „Doterani paun“, pomislio sam zgađeno, a onda sam se setio kada sam čuo njegovo ime. Lično ga je Merser pominjao prethodne noći koristeći upravo iste pojmove. Kleknuo sam u neverici pored tela, uzevši njegove osakaćene ruke - dva prsta su bila skoro odgrizena dok je pokušavao da se odbrani od životinje - komadi mesa pokidani su sa nogu i gležnjeva kada ga je pas vukao ka zemlji, i ona užasno unakažena guša.

Mighty

-BU&CW-

54

Rektor nam je pažljivo prišao, stežući maramicu preko usta. „Da li je...?“ „Stigli smo prekasno. Bože, smiluj nam se“, rekao sam više iz navike,

nego zbog pobožnosti. Rektor je prišao dovoljno blizu da prepozna unakaženo telo čoveka koji je prethodne noći sedeo desno od njega za stolom i odmah mu je pozlilo. Mladić po imenu Gabrijel izgledao je kao da se povratio, i nogom je gurkao telo psa.

„Džinovska zver“, rekao je, gotovo s primesom ponosa, kao da prikazuje svoj trofej iz lova. Kada sam pažljivije pogled, sinulo mi je: lov je bio odgovarajuća slika.

„Ovo je lovački pas“, rekao sam, kleknuvši pored njega. „I vidite, ovde...“ pokazao sam mesto na kojem su njegova rebra bolno štrčala ispod gustog sivog krzna. „Vidite kako je mršav, izgleda kao da je gladovao. I vidite mu nogu.“ Prsten izranavljenog mesa protezao se oko zadnje leve noge psa, kao da je koža brutalno odrana nekom vrstom konopca. Krzno oko rane bilo je iskrzano i pocepano, kao da je pas neprekidno pokušavao da pokida zubima svoj okov. „Bio je vezan lancem, mislim, vidite? Nije ni čudo što je tako pomahnitao.“

„Ali, šta je radio u vrtu?“, pitao je mladić, gledajući me sa očekivanjem. „I zašto je doktor Merser bio tamo s psom?“

„Možda je šetao svog psa i on je iznenada nasrnuo na njega - psi su ponekad nepredvidivi“, nagađao sam, ne verujući u sopstvenu hipotezu.

„АН, Rodžer nije imao psa“, rekao je rektor slabašnim glasom, brišući usta maramicom. „Rekao sam vam, nikome na koledžu, osim portiru, nije dozvoljeno da ima životinju. Ne... ne, gospodo, ovde nema ničeg za videti!“, viknuo je iznenada jer su se školarci gurali kroz uzanu kapiju ka vrtu, s namerom da vide spektakl. „Vratite se u svoje sobe, svi vi! Služba je u šest kao i obično, vratite se u svoje sobe i spremite se, kažem!“

Studenti su se nerado okrenuli i nagurali nazad kroz kapiju, bacajući poglede preko ramena i mrmljajući međusobno živim glasovima. Rektor se tada okrenu prema mladiću, koji je stajao i razgledao leševe, sa tobolcem još uvek prebačenim preko ramena. Izraz neverice prešao je preko rektorovog lica, kao da je tek sada po prvi put jasno video mladića.

„Gabrijele Norise!“, eksplodirao je, izbezumljeno pljesnuvši rukom. „Šta to, za ime božje, nosiš?“

Noris je pogledao nadole u svoj raskalašni kaput i pantalone, a onda zavrteo stopalom kao da se stidi.

„Mislim da sada nije pravi trenutak, doktore Anderhil“, počeo je, ali ga je rektor prekinuo.

„Savršeno dobro ti je poznat edikt grofa od Lestera o pravilima odevanja za studente! A ja sam zadužen da ga sprovodim - hoćeš li da nas na rektorskom sudu obojicu kazne nakon svega što se desilo?“ Lice mu je poprimilo boju cvekle, a glas se utanjio. Nisam mogao da se oduprem pomisli da je ovo preterana reakcija, s obzirom na okolnosti. „Bez nabora, bez svile, bez baršuna, bez proreza na kaputu ili pantalonama!“, nastavio je, a njegov glas se podizao sa svakom novom stavkom. „I bez oružja! Namerno si prekršio

Mighty

-BU&CW-

55

svako pravilo koje se tiče odeće! Ovo je zajednica učenjaka, gospodine Norise, a ne neki bal na dvoru na kojem ćete se razmetati svojim bogatstvom!“

Mladić je stegao usne i izgledao nabusito. Čak i u tom mrzovoljnom stavu, video sam da je izuzetno lep i bilo je jasno da je navikao da bude po njegovom.

„Ova zajednica učenjaka ne bi mogla bez mog bogatstva, kao što od lično znate, rektore. A i vi nas previše opterećujete, moram da jedem kao siromah, moram li i da se oblačim kao siromah?“

Rektor, umiren, spustio je svoj glas. „Moraš se oblačiti onako kako grof od Lestera smatra da pristaje čoveku

sa Oksforda“, rekao je. „А sada, molim, požuri i presvući se. Ako te prijave, obojica ćemo biti u nevolji i kako ću objasniti...?“ Tu je zastao, gledajući beznadežno dva tela i video sam da mu ruke jako drhte. Pomislio sam da je u šoku.

Gabrijel Noris me je gledao trenutak, kao da okleva da napusti scenu svog herojskog čina, a onda je verovatno pomislio da je bolje da ode, te je užurbano podigao svoj luk i okrenuo se.

„Gospodine Norise!“, doviknuo je rektor za njim. Mladić se prkosno okrenuo. „Da, rektore?“ „Luk? Zašto, za boga miloga, imaš luk i strele na koledžu.“ Noris je slegnuo ramenima. „Moj otac mi ih je ostavio. To je uspomena. Osim toga, lov radi sporta je

dopušten studentima bez stipendije koji imaju dozvolu.“ „Nije dozvoljeno držati luk u sobama koledža“, rekao je rektor slabašno. „Da ga nisam imao na koledžu, morali biste sa onim psom da se rvete

golim rukama, rektore“, odgovorio je Noris drsko. „Ali, ne očekujem da mi se zahvalite.“

„Svejedno, gospodine Norise, zahtevam da ga odneseš u trezor u kuli gde ga mogu čuvati. Zamoli gospodina Slitharsta ili doktora Koverdejla da ga zaključaju. I to danas, molim!“, dodao je, dok je Noris nestajao kroz otvorenu kapiju.

Rektor je duboko udahnuo, i tada se učinilo kao da noge klecaju pod njim. Ponudio sam mu ruku i on se zahvalno oslonio na mene.

„Doktore Anderhil“, rekao sam pažljivo, pokazujući Rodžerovo telo, „čovek je umro u užasnoj nesreći i moramo se postarati da shvatimo kako je ovo moglo da se desi. Ukoliko je zaista nesreća u pitanju“, dodao sam, jer su me okolnosti, što sam više tražio objašnjenje, sve više mučile.

Rektor je tada poklekao, gotovo pao na mene, a lice mu je prebledelo. „Dragi bože, u pravu ste, Bruno. Vesti će se proširiti kao šumski požar

među studentima. Ali, kako se ona može objasniti? Osim...“ Na licu mu se ogledao užas i bilo mi ga je žao. Njegovo mirno, uređeno malo kraljevstvo srušeno je za samo nekoliko minuta.

„Ра, hajde da prvo potražimo najverovatnije uzroke“, rekao sam. „Ukoliko nema pasa na koledžu, osim vratarevog starog psa, ovaj se sigurno

Mighty

-BU&CW-

56

zavukao spolja, najverovatnije kroz ovu kapiju.“ „Da... da, tako je, neka divlja lutalica, provukla se kroz kapiju.“ Rektor

se uhvatio za tu ideju sa zahvalnošću. Merser je pao i bio raskomadan samo nekoliko metara od drvene kapije

koja je vodila ka stazi iza koledža, ali kada sam uhvatio ručku, video sam da je ona bila zaključana. Rektor je stajao kao hipnotisan telima lovca i njegovog plena. Na zidu iza njih primetio sam komad crnog materijala naboden na ivicu cigle. Ispod tog mesta, trava je otiscima čizama i šapa bila ugažena u blato i obilno isprskana Merserovom krvlju.

„Izgleda kao da je pokušao da se popne na zid, jadni čovek“, rekao sam, skoro za sebe. „То objašnjava unakažene noge. Ali, zid je dvaput viši od čoveka, zašto prosto nije potrčao ka kapiji da pobegne? Osim ukoliko se pas nalazio između njega i kapije, što znači da je sigurno stigao spolja. Međutim, kako to da je kapija zaključana?“

Bacio sam pogled ka rektoru, koji je ostao nepokretan, a onda sam požurio da isprobam drugu kapiju ka koledžu, onu iz prolaza koji se pružao između trpezarije i kuhinje. I ona je bila zaključana. Kako je onda, razmišljao sam, pas ušao u vrt? A kako je, kad smo kod toga, ušao i Rodžer Merser?

Vratio sam se na mesto gde su ležala tela. „Da li je moguće“, usudio sam se da pitam, dok se stvarnost onoga što

sam video učvršćivala u mom umu, „da je neko namerno pustio psa unutra?“ Rektor se okrenuo i pogledao me s nevericom. „Mislite iz šale?“ „Teško da je iz šale. Ko god da je oslobodio pregladnelog lovačkog psa

sigurno je znao da on može da ubije.“ Klekao sam pored Rodžerovog unakaženog tela i potapšao mu džepove.

„Doktore Bruno!“, uzviknuo je rektor. „Šta to radite? Jadni čovek se još nije ni ohladio, za ime sveta.“

Rodžer Merser je bio potpuno obučen, uprkos ranim satima. U jednom džepu, ušivenom u pantalone, pronašao sam ono što sam tražio.

„Evo“, rekao sam, podigavši dva gvozdena ključa okačena o jednu alku, jedan mnogo veći od drugog. „Da li neki od ovih ključeva otključava vrt?“

Rektor je uzeo alku iz moje ruke i pogledao ključeve na svetlosti. „Da, veći otvara sve tri kapije.“ „Onda je ili ušao i zaključao kapiju za sobom, ili je neko drugi za njim

zaključao kapiju kroz koju je prošao“, zaključio sam. ,,U svakom slučaju, bio je zarobljen ovde sa okrutnim psom.“

„Ali, još ne znamo kako je pas dospeo unutra“, rekao je rektor, ne shvatajući.

„Ра, znamo da nije preskočio zid i da nije sam sebi otvorio kapiju i posle je zaključao za sobom.“ Dok sam govorio, gledao sam ga pravo u oči, čekajući da sam shvati.

Rektor mi je stegao ruku, a lice mu se panično izobličilo. U njegovom dahu sam mogao da namirišem žuč.

„Šta to govorite, Bruno? Da je neko pustio psa unutra, a onda zatvorio

Mighty

-BU&CW-

57

svaki izlaz?“ „Ne vidim nijedno drugo objašnjenje“, rekao sam, ponovo pogledavši

zastrašujuće zube psa preko kojih je sada otromboljeno ležao jezik, a bale u nitima visile sa čeljusti. Norisova strela još je štrcala naviše iz njegovog vrata. „Neko ko je znao da će Rodžer biti ovde u ovo doba. A ovaj sigurno nije očekivao da će mu se nešto loše desiti, inače bi se naoružao.“

Tada sam se prisetio Rodžerove čudne primedbe od prethodne večeri, o tome kako bismo svi živeli drugačije da smo videli kako nam se smrt približava. Nisam obraćao pažnju na nju, ali da li je njom možda otkrio da se plašio za svoj život? Pretpostavljao sam da je sve samo nesrećna podudarnost. Osim toga, uvereno je pričao o tome kako će prisustvovati disputaciji

1 kasnije razgovarati sa mnom. Osetio sam iznenadnu užasavajuću tugu. Iako sam jedva poznavao tog čoveka, delovao mi je toplo i iskreno, a pre samo nekoliko minuta stajao sam i slušao kako umire. Pomislio sam da bi možda bio spasen da sam brže reagovao, da je neko imao ključ, da je Noris stigao ranije sa svojim lukom. Jedan trenutak neodlučnosti odlučuje o sudbini čoveka, razmišljao sam i shvatio da sam i ja drhtao.

„Možda je redovno šetao tako rano po vrtu?“, pitao sam. „Mislim, da li je neko znao da ga ovde može očekivati?“

„Članovi vole da čitaju u miru Gaja“, rekao je rektor. „Mada obično ne u ovo doba, to vam garantujem, previše je mračno. Studenti obično ustaju u pola šest da se spreme za službu u šest, jutarnja služba je obavezna. Retko iko iz koledža ustaje ranije, čak i sluge iz kuhinje. Priznajem da nikada nisam šetao vrtom u to vreme, pa ne mogu reći da li je neko od mojih kolega imao takav običaj.“

Ponovo sam se sagnuo do Rodžerovog tela i rasklopio okrvavljenu i pocepanu odeću da vidim da li bi još nešto što je imao uz sebe moglo objasniti zašto je tako rano bio u Gaju, kada se prisetih njegove šale o tome da je vrt bio popularan kao ljubavno sastajalište. Da li je možda očekivao nekoga ko nije došao, ili nekoga ko je došao i sa sobom doneo smrt? Uz sebe nije imao knjigu, ali nabreklina u njegovim pantalonama otkrivala je skriveni džep. Posegavši u njega, izvukao sam debelu kožnu kesu koja je zveckala od novčića.

„Da je nameravao da u miru, pre svitanja, šeta i razmišlja, sigurno ne bi poneo ovo“, rekao sam, razvezavši kesu s novcem i pokazavši rektoru njen sadržaj. Engleske kovanice mi ništa nisu značile, mada ih je očigledno bilo mnogo, ali od tog prizora rektoru samo što nisu iskočile očne jabučice.

„Blagi bože, ovde ima bar deset funti!“ uzviknuo je. „Zašto bi nosio toliku sumu?“

„Možda je očekivao da će se naći s nekim kome je dugovao novac.“ „ A oni su, znajući da će on biti ovde, napujdali psa na njega!“, uzviknuo

je širom otvorenih očiju. „Osveta zbog velikog duga, sigurno je to.“ Odmahnuo sam glavom. „Ра, zašto je onda novac još uvek u njegovom džepu? Da je neko želeo da

mu naškodi, možda zato što nije isplatio dug, sigurno bi se pobrinuo da prvo uzme novac.“

„Ali, ko bi mogao želeti na naudi Rodžeru?“ pitao je rektor u očajanju.

Mighty

-BU&CW-

58

„Ne mogu reći. Međutim, divlji pas ne ulazi slučajno u ograđeni vrt kroz zaključane kapije.“ Prevukao sam dlanovima preko svoje odeće shvativši da je sada umazana Rodžerovom krvlju. „Pretpostavljam da ćete sada, pošto se ova užasna stvar desila, rektore, otkazati večerašnju disputaciju?“

Rektorovo lice je ponovo ispunio strah. ,,Ne!“, rekao je žustro, zgrabivši me za ramena. „Disputacija mora da se

održi. Ne smemo dozvoliti da ovaj incident omete kraljevsku posetu -možete li zamisliti posledice, doktore Bruno? Naročito ukoliko se prošire glasine da je on“, bacio je pogled oko sebe pre nego što je prošaputao reč, „nameran. Koledž bi bio ukaljan i moja reputacija s njim, a ovde smo u poslednje vreme već imali toliko nevolja, plašim se Lesterovog nezadovoljstva više nego što vam mogu iskazati.“

„Ali, čovek je brutalno nastradao, možda je čak i ubijen“, pobunio sam se. „Ne možemo otići za svojim poslom kao da se ništa nije desilo.“

„Ššš! Za ime Isusa Hrista, ne ponavljajte tu užasnu reč ubistvo, Bruno.“ Rektor se raspomamljeno osvrtao po vrtu i spustio glas, iako smo još uvek bili sami. „Objavićemo da je ovo bila tragična nezgoda - reći ćemo...“, zastao je na kraju da smisli priču, „... da, reći ćemo da je kapija vrta ostala otvorena i da je pas lutalica ušao i napao Rodžera koji je rano ustao da se moli i meditira u Gaju.“

„Hoće li nam poverovati?“ „Hoće ako ja kažem da se tako desilo, ja sam rektor kojeg je grof

imenovao“, rekao je Anderhil, a primesa njegove ranije pompeznosti se vratila. „Osim toga, bilo je mračno i maglovito i niko nije jasno video.“ Njegovo lice je sada izgledalo izmučeno i očajno. Mogao sam videti njegovu odlučnost da dobro ime koledža sačuva po bilo koju cenu i pomislio da je ista okrutnost upravljala njime i tokom suđenja nesrećnom Edmundu Alenu.

„Ali, zaključane kapije...“, pobunio sam se. „Samo vi i ja znamo za zaključane kapije, Bruno. Ne vidim da se išta

može dobiti ukoliko ih sada pomenemo, ako nemate ništa protiv.“ „А šta je s portirom? Zar se neće setiti da je uveče proverio kapije?“ Rektor se suvo nasmejao. „Vidim da ne poznajete našeg vratara. Bistra glava i oštar um nisu

njegove jače strane. Ako kažem da je kapija ostala otvorena, on neće moći sa sigurnošću da tvrdi suprotno. Ne, mislim da je ovo najbezbedniji put.“

Videvši moj zabrinuti pogled, stegao mi je rame i dodao, opuštenijim glasom. „Ukoliko se sve sumnje utišaju, biće lakše da istražimo šta se ovde zaista desilo jutros. Međutim, ako se napravi velika zbrka, i čitav Oksford počne da bruji da je Linkoln mesto okrutnog ubistva, počinilac, ukoliko zaista postoji počinilac, sigurno će nestati u metežu. Ukoliko treba zadovoljiti pravdu, najbolje je da ne zvonimo na sva zvona o ovoj tragediji. Biću vam veoma zahvalan za pomoć u toj stvari, doktore Bruno.“

Nisam bio siguran da li je mislio na stvar pričanja o istini ili otkrivanja istine, ali izuzetno me je mučila pomisao da sam poslednja osoba koja je videla Rodžera živog i da je osoba koja je isplanirala njegov zao kraj u tom trenutku bila slobodna negde u Oksfordu, možda skakala od sreće zbog svog uspeha. I

Mighty

-BU&CW-

59

rektorova hladna energičnost me je zaprepastila. Kao da je, plašeći se gubitka položaja, progutao svoju ljudsku reakciju na uža snu smrt kolege.

Nebo je postajalo sve svetlije i magla se stanjivala, zadržavajući se samo u iscepkanim pramenovima među stablima. Dva tela u vlažnoj travi postala su kruta na sivoj svetlosti. Rektor je sa zebnjom bacio pogled naviše.

„Blagi bože, uskoro će vreme za službu! Moram da budem tamo i govorim, da umirim zajednicu. Priča se sigurno već naduvala.“ Uvrtao je prste dok im zglobovi nisu pobeleli, govoreći više za sebe. „Prvo moram da naredim kuhinjskim poslužiteljima da donesu vreću za tu lešinu, ne može da ostane ovde.“

Zurio sam u njega, zapanjen, sve dok nije primetio moj izraz lica. „Za psa, Bruno! Ali, u pravu ste, moramo poslati po mrtvozornika pre

nego što pomerimo telo. Oh, ima tako mnogo posla! Moraću da zamolim Rodžera...“ Tada je pljesnuo dlanovima preko svojih usta i okrenuo se da pogleda telo, kao da je tek tada shvatio da je izgubio svog zamenika.

„О, bože“, prošaputao je. „Rodžer je mrtav!“ „Tako je“, rekao sam, posmatrajući ga kako upija istinu. „Ali, onda... to znači da će se održati još jedna kongregacija, još jedan

izbor zamenika rektora i da nema vremena za okupljanje - ali u međuvremenu moram imati nekoga ko će delati pod mojom komandom, a to će proizvesti sve uobičajene patetične ljubomore i mrzovolje, baš kada nam nisu potrebne. Oh, kako je ovo moglo da se desi?“ Pokušavajući da obuzda svoje sve veće strahove, okrenu se prema meni sa najiskrenijim izrazom lica, dlanova bespomoćno obešenih pored tela. „Doktore Bruno, grozno je tražiti ovo od gosta, znam, ali da li biste ostali pored tela jadnog Rodžera dok ne dovedemo mrtvozornika? Moram tužnu vest o jutrošnjim događajima saopštiti tokom službe tako da govorkanja o njemu budu utišana, ukoliko je to moguće. Ne dozvoljavajte pristup studentima, ne želimo da se gomilaju ovde i zadovoljavaju svoju vampirsku radoznalost kao da gledaju borbe pasa i medveda.“

„Naravno da ću ostati“, rekao sam, nadajući se da moja straža neće dugo trajati. Mada nisam sujeveran kada su mrtvi u pitanju, prazno zurenje slepih očiju Rodžera Mersera kao da me je optuživalo jer mu nisam pomogao. „Naši strahovi se tiču našeg jadnog, slabog tela“, rekao je prethodne večeri. Sada se sreo sa tim strahom oči u oči. Još sam se sećao njegovog isprekidanog glasa koji doziva Isusa i Mariju da ga spasu.

Rektor je oteturao preko trave u pravcu unutrašnjeg dvorišta, a ja sam ostao sam sa telima i sopstvenim uskovitlanim mislima. Dok sam čekao da se one slože u nešto nalik redu, ponovo sam se sagnuo do Rodžerovog tela i podigao ono što je ostalo od njegovog iscepanog ogrtača da bih pokrio njegovo unakaženo lice. Praznoverje kaže da se u očima žrtve ubistva zadržava slika njenog ubice, ali dok sam poslednji put gledao Rodžerovo prestravljeno zurenje, pomislio sam: da su takve budalaštine tačne, da li bih video sliku velikog psa? Ipak, misao o zaključanim kapijama tvrdoglavo je odbijala da mi izađe iz glave. Pas nije bio Rodžerov pravi ubica, već samo njegov izvršitelj. Ponovo sam se odmakao od Rodžerovog tela i prišao psu da ga pregledam. Bila je to ogromna zver, visoka do struka odraslog čoveka, sa dugačkom, uzanom

Mighty

-BU&CW-

60

glavom. Ponovo sam primetio koliko je bio mršav, mada nije delovao mučeno na drugi način. Onaj ko je oslobodio ovog psa ovde, sigurno je pažljivo planirao ovaj događaj i sudeći po njegovom izgledu, pojačavajući silinu napada izgladnjujući psa više dana pre toga. A Rodžerova teška kesa s novcem, koju je rektor uzeo, nagoveštavala je da je očekivao da će se naći s nekim kako bi izvršili neku vrstu transakcije. Međutim, ukoliko je novac bio uzrok razmirice u kojoj se Rodžer toliko posvađao s nekim da je ovaj poželeo da ga ubije, nisam mogao da dokučim zašto je kesa ostavljena. Tako se činilo da je novac bio manje bitan od Rodžerove smrti, mada je sigurno bio ključ sastanka koji je on očekivao.

Ponovo sam razmislio o izgledu vrta. Na severnoj strani se oslanjao na kuhinjski deo prolaza, mada nisam mogao da vidim vrata koja bi vodila iz kuhinje u vrt. Sa tri strane je bio ograđen zidom visokim bar dvanaest stopa, a treća je bila spojena sa istočnim krilom koledža, onom stranom bloka u kojoj su se nalazile trpezarija i rektorove odaje. Pretpostavljao sam da je Rodžer ušao u vrt kroz jedan od dva prolaza sa obe strane trpezarije, otključavši svojim ključem. Potom je zaključao kapiju za sobom da ga niko ne bi uznemiravao, ili je neko čekao da on uđe, a potom zaključao vrata sa suprotne strane, ostavivši ga nesvesnog da je zaključan? Da li je to mogla biti ista osoba koja je otvorila kapiju iz uličice kroz koju je pušten pas. Pretpostavljam da je nosio brnjicu sve do poslednjeg trenutka, a zatim je zaključala za životinjom? Međutim, trebalo bi joj dobrih nekoliko minuta da istrči kroz glavnu kapiju i zaobiđe zgradu, a vratar bi video svakog ko bi to radio, pod pretpostavkom da je bio budan.

Iz dvorišta se začula zlokobna zvonjava zvona koje je pozivalo studente u kapelu, gde će rektor objaviti svoje dobroćudno umirivanje i rasuti grozne slike kod mladih ljudi. Dok sam se pridizao na noge, u dosadi sam se pitao da li će Džejms Koverdejl najzad postići svoju ambiciju da postane zamenik rektora i jedna misao me je pogodila kao hladna oštrica. Rektor je pitao, retorički, ko bi želeo da naškodi Rodžeru, a ja sam odgovorio da nemam pojma. Međutim, kada sam razmislio o tom pitanju shvatio sam da sam čak i ja, stranac koji na koledžu nije bio ni pun dan, upoznao već dvojicu ljudi koji su ga očigledno mrzeli. Možda ih ima i više? Možda je neki od njih pokušao da mu izvuče novac i umesto toga odlučio da ga ubije. Meni je izgledao kao sasvim genijalan čovek, ali čini se da je njegova uloga u suđenju nesrećnom Edmundu Alenu probudila prezir. Ko bi mogao znati koliko je još neprijatelja imao? Međutim, taj prezir se sigurno dugo krčkao, pa zašto su onda čekali nedelju kraljevske posete da nešto učine povodom njega? Osim ako...

U praćenju tog novog traga prekinuo me je lik koji je iz pravca koledža kroz stabla trčao ka meni. Zakoračio sam unapred nadajući se da je stigao mrtvozornik koji će me osloboditi dužnosti, ali sam se iznenadio prepoznavši Sofiju Anderhil, obučenu u tanku plavu haljinu, sa šalom prebačenim preko ramena, kose koja je lepršala za njom. Stala je nekoliko metara dalje, jednako iznenađena što vidi mene.

„Doktore Bruno! Šta... šta vi radite ovde?“ „Ја sam... čekam tvog oca“, rekao sam i zakoračio prema njoj u nadi da

ću uspeti da joj skrenem pogled sa dva tela.

Mighty

-BU&CW-

61

„Rekli su da je Gabrijel Noris ubio uljeza“, rekla je, a lice joj je na trenutak preplavilo uzbuđenje. „Da li je on još uvek ovde?“ Oči su joj svetlele od željnog iščekivanja dok se unezvereno osvrtala, ali ja sam primetio da je iznervirano uvrtala šake na isti način kao i njen otac.

„Ne baš“, skoro da sam se nasmešio. Uprkos svim rektorovim naporima, činilo se da je priča već rasla. „Niste razgovarali sa svojim ocem?“

„On je u kapeli na jutarnjoj molitvi, čula sam novosti od dva studenta koji su kasnili na službu“, rekla je, zureći pored mene u mesto na kojem su dva oblika ležala u gustoj travi. „Naravno, čuli smo svu onu buku s našeg prozora, ali nisam mogla ni da zamislim - da li je to tamo telo lopova?“ Delovalo je kao da je želela da pogleda. Čvrsto sam joj stao na put.

„Molim vas, gospođice Anderhil, morate se držati dalje. To nije prizor koji treba da vidite.“

Iskosila je glavu i prkosno me gledala. „I ranije sam videla smrt, doktore Bruno. Videla sam sopstvenog brata

sa slomljenim vratom, ne tretirajte me kao neku od onih maženih dama koje nikada nisu izašle iz salona.“

„Ne bih ni pomislio na to, ali ovo je gore“, rekao sam, šireći besmisleno ruke kao da njima mogu da joj zaklonim pogled. „Ра, nije gore od nečijeg brata, ne mislim... samo hoću da kažem, veoma je krvavo, nije nešto što jedna žena treba da vidi. Molim vas, verujte mi, gospođice Anderhil.“

Na te reči ona je otpuhnula i spustila dlanove na kukove. „Zbog čega muškarci misle da su žene previše krhke da bi gledale krv?

Zar zaboravljate da mi krvarimo svakog meseca? Izbacujemo bebe u velikim lokvama poluzgrušane krvi, zamišljate li da pokrivamo oči dok to radimo, da nam prizor ne bi povredio osetljiva čula? Kunem vam se, doktore Bruno, svaka žena može gledati krv s više snage nego vojnik, iako muškarci misle da s nama moraju postupati kao sa venecijanskim staklom. Nemojte biti još jedan od onih koji hoće da me uviju u platno i čuvaju u kutijici.“

Bio sam iznenađen brutalnošću njenih argumenata i priznao da je bila u pravu. Pa ipak, zadužen sam da štitim Rodžera od znatiželjnih očiju, pa sam ponovo zakoračio sve dok nisam stao tačno ispred nje, na samo nekoliko centimetara udaljenosti. Zbunilo me je otkriće da je visoka skoro koliko i ja.

„Ne bih ni pomišljao na to. Pa ipak, gospođice Anderhil, molim vas da ne prilazite bliže - ovo telo je strašno unakaženo. Plašim se da bi vas to uznemirilo, bez obzira na vašu snažnu konstituciju.“

Stajala je u mestu još trenutak, a onda je njen instinkt naložio da se, za ono što je dolično, pomeri unazad. Prkosan izraz zamenila je željna radoznalost.

„Onda, šta se desilo?“ „Čoveka je rastrgao divlji pas. Noris je ubio psa, ne čoveka.“ Čelo joj se naboralo. „Pas? U vrtu? Čekajte...“, odmahnula je glavom, uznemireno, kao da su

joj se sva pitanja pomešala. „Kog čoveka?“ „Rodžera Mersera.“

Mighty

-BU&CW-

62

„О, ne. Ne!“, ponavljala je, jedne ruke spuštene na usta, druge na grudi. ,,Ne!“ Oči su joj divlje lutale unaokolo, nigde se ne zaustavljajući, a onda je lagano potonula na zemlju, ne spuštajući ruku sa usta, a haljina se oko nje podizala poput talasa. Nisam bio siguran da li će zaplakati ili se onesvestiti, ali sva boja je nestala sa njenog lica. „О, bože, to ne može biti.“

Čučnuo sam pored nje i sa oklevanjem spustio dlan na njeno rame. „Žao mi je. Bio vam je drag?“ Pogledala me je sa kratkim izrazom zbunjenosti, a onda saosećajno

klimnula glavom. „Da... da, naravno... ovo je moj dom, stariji članovi su mi tokom

proteklih šest godina bili poput porodice“, rekla je drhtavim glasom. „Ne mogu verovati da se nešto tako užasno desilo ovde na koledžu, i to pod samim našim prozorima. Jadni, jadni Rodžer.“ Bacila je pogled pored mene na gomilu u travi i zadrhtala. „Da je samo...“ zaćutala je i ivicu palca ponovo pritisnula uz usne.

„Da je samo?“, pitao sam. Ali, ona je samo odmahnula glavom i ponovo počela izbezumljeno da

tumara pogledom. „А gde je gospodin Noris?“ „Vaš otac ga je poslao da se presvuče. Njegova odeća navodno nije bila

odgovarajuća.“ Tiho, popustljivo se nasmejala i tada sam osetio nagao, neočekivan nalet

ljubomore. Da li joj je bio drag taj razmetljivi mladi strelac? „Ali, pas?“, progovorila je, provlačeći šake kroz kosu kao da naglas

razmišlja, ponovo uznemirenog izraza lica. „Otkud se on stvorio?“ „Kapija do puteljka bila je sigurno ostavljena otvorena tokom noći. Čini

se kao da je neki pas lutalica prošao tuda, a bio je toliko gladan da bi se bacio na bilo šta“, rekao sam, što sam mirnije mogao.

Sofijine oči su se suzile. „Ne. Ta kapija nikada nije otključana. Otac je paranoičan da će lutalice i

prolaznici ući preko noći, ili da će se studenti u vrtu sastajati s devojkama iz kuhinje - proverava je svake večeri u deset, pre nego što legne. Ne bi zaboravio kapiju kao ni molitvu ili svoj posao. To ne može biti.“

„Možda je taj posao prepustio portiru sinoć, jer je morao da prisustvuje našoj večeri“, nagovestio sam, razmišljajući koliko je apsurdno što ja branim tu neverovatnu izmišljotinu, a želeo sam da uporedim njene sumnje sa mojima. „Čujem da je portir nepouzdani, stari pijanac.“

Pogledala me je kao da je razočarana. „Kobet jeste starac, da, i voli da popije tu i tamo, ali na koledžu je od

dečačkih dana i ako mu je moj otac poverio takav zadatak, on bi radije umro nego izneverio rektora. Možda on vama, doktore Bruno, izgleda kao običan sluga, ali on je mio starac i ne zaslužuje da se o njemu govori s prezirom.“

„Iskreno mi je žao, gospođice Anderhil“, rekao sam pokorno. „Nisam mislio da...“

„Bolje da me zovete Sofija. Kad god čujem da neko zove gospođicu Anderhil, osvrćem se da vidim gde mi je majka.“

„Vaša majka jutros nije čula komešanje?“

Mighty

-BU&CW-

63

„Ne znam, u krevetu je.“ Sofija je uzdahnula. „Najveći deo vremena je u krevetu, to je njena glavna preokupacija.“

„Mislim da je pritiska veliki teret tuge od smrti vašeg brata“, rekao sam nežno.

„Svi nosimo veliki teret tuge, doktore Bruno“, prasnula je, a oči su joj sevnule. „Ali, ako bismo se svi sakrili ispod prekrivača i pravili se da sunce više ne izlazi i ne zalazi, porodica bi se raspala. I uopšte, šta vi znate o smrti mog brata?“

„Vaš otac mi je sinoć ukratko ispričao o tome. To je sigurno bilo nepodnošljivo za vas.“

„Bilo bi nepodnošljivo izgubiti brata u bilo kom slučaju“, rekla je blažim tonom. „Ali, dok je Džon bio živ, ja sam dobijala neobične slobode jer se on zalagao za mene, insistirao je na tome da ga pratim u svim njegovim interesovanjima i da me tretiraju kao njemu ravnu. Bez njega, primorana sam da se ponašam kao dama i moram priznati da mi se to nimalo ne dopada.“

Tada se neočekivano nasmeja i meni je silno laknulo, ali njen smeh se polako utiša do tišine i rasejano poče da čupka vlati trave.

„Pretpostavljam da će vaša današnja disputacija biti odložena zbog ovoga?“, pitala je, nejasno pokazavši ka Rodžerovom telu, kao da je više nije bilo toliko briga.

„Zapravo, neće, vaš otac je rešio da ne razočara kraljevskog gosta. Na stavićemo kako je planirano, rekao je.“

Njeno lice je ponovo obasjao gnev - narav joj se, tako se činilo, menjala kao vreme iznad planine Vezuv. Ustala je na noge i otresla haljinu brzim, ljutitim potezima.

„Naravno da jeste. Nema veze što je neko umro užasnom smrću, ništa ne sme ometati život na koledžu. Svi se mi moramo pretvarati da je sve u redu.“ Oči su joj gorele od besa. „Znate li, nikada nisam videla da je moj otac prolio i jednu suzu kada je moj brat Džon umro, ni jednu jedinu. Kada su mu javili vesti, samo je klimnuo glavom, a onda rekao da će biti u svojoj radnoj sobi i da ga niko ne ometa. Ostatak dana nije izašao iz sobe - proveo ga je radeći.“ Poslednju reč je ispljunula.

„Čuo sam“, rekao sam sa oklevanjem, „da je Englezima ta maska neophodna da sakriju šta zaista osećaju, možda zato što ih to plaši.“

Napravila je sitan prezrivi pokret rukom. „Moja majka se krije u svojoj postelji, moj otac se krije u svojoj radnoj

sobi. Kad se to sabere, sigurna sam da su skoro uspeli i da zaborave da su imali sina. Kad samo ne bi bilo mog neprijatnog prisustva da ih podseća na to.“

„Siguran sam da to nije slučaj...“, počeo sam, ali ona se okrenula i skupila usne u kratku crtu. „Kakav je to posao u koji se vaš otac zakopava?“, pitao sam da prekinem tišinu.

„Piše komentar na Acts and Monuments of These Latter and Perillous Days gospodina Foksa“, rekla je s primesom prezira.

„ A, da - Knjiga mučenika“, rekao sam setivši se da je neko za večerom pomenuo da će rektor držati propoved na tu temu. „Zar joj je potreban

Mighty

-BU&CW-

64

komentar? Foks je, ako se dobro sećam, i sam sasvim opširan.“ „Moj otac misli da je tako. Zapravo, moj otac misli da je njena potreba za

komentarom hitnija od bilo kog drugog posla na svetu - osim možda od njegovih beskrajnih sastanaka uprave koledža, koji nisu ništa drugo do izgovor za tračarenje i blaćenje.“ Dok je to govorila počupala je, sa naročitom silinom, punu šaku lišća sa grane iznad glave, a onda je podigla glavu i pogledala me. „То bi trebalo da su najpametniji ljudi u Engleskoj, doktore Bruno, ali kažem vam, gori su od pralja po zadovoljstvu koje im pružaju ti zlobni razgovori.“

„О, boravio sam na sasvim dovoljno univerziteta da znam sve o tome“, nasmešio sam se.

Učinilo se kao da će reći još nešto, ali iz pravca dvorišta se začula buka dva krupna muškarca sa kuhinjskim keceljama koji su prilazili.

„Bolje da odem“, rekla je Sofija, bacivši još jedan pogled, sa uplašenim izrazom lica, na ugao u kojem su ležala tela. „Žao mi je što neću moći da prisustvujem disputaciji, doktore Bruno. Nije mi dozvoljeno, ali volela bih da vidim kako nadmašujete mog oca u debati.“

Izvio sam obrvu glumeći iznenađenost, a ona se tužno nasmešila. „Bez sumnje to smatrate nelojalnošću. Možda i jeste, ali moj otac ima

tako krute ideje o svetu i njegovom propisanom redu, i o svačijem mestu u tom redu, da ponekad mislim da veruje u te stvari samo zato što je uvek verovao u njih i zato što je najjednostavnije nastaviti istim putem.“ Nervozno je ugrizla članak svog palca. „Samo bih žarko želela da vidim kako neko uspeva da uzdrma njegove sigurnosti, da ga natera da sebi postavi neka pitanja. Možda, ako može da prihvati mogućnost da postoji drugačiji raspored u svemiru, može i naučiti da uvidi kako ne mora sve u tom univerzumu ostati onakvo kakvo je uvek bilo. Zbog toga želim da pobedite, doktore Bruno.“ Uz te poslednje reči zgrabila me je za košulju i blago me prodrmala. Klimnuo sam, smešeći se.

„Mislite, ako ga neko ubedi da se Zemlja okreće oko Sunca, možda će moći biti ubeđen da i kćerki, kao i sinu, dozvoli da studira, i možda joj dopusti da sama sebi odabere muža?“

Pocrvenela je i uzvratila mi osmeh. „Tako nekako. Čini se da ste zaista pametni kao što pričaju, doktore

Bruno.“ „Molim vas, zovite me Ðordano“, dodao sam. Ćutke je pomerala usne, a onda odmahnu glavom. „Ne mogu da

izgovorim tačno, jezik mi se sav upetlja. Moraću da vas zovem Bruno. Pobedite u debati za mene, Bruno. Bićete moj vitez u borbi umova.“ Onda preko mog ramena baci pogled na travu umazanu krvlju i njen osmeh brzo izblede. „Jadni doktor Merser. Ne mogu da verujem.“

Dugo je, nedokučivog izraza lica, držala pogled na telima ispod stabala, a onda se okrenu i lagano otrčali preko trave ka koledžu, bacivši mi poslednji pogled preko ramena dok je krupni čovek koji je već stajao pored mene podizao poveliku vreću i govorio:

„Dobro, druže - de ćemo da sahranimo ovog psa?“

Mighty

-BU&CW-

65

PETO POGLAVLJE

Oslobođen dužnosti da se brinem o jadnom Rodžeru Merseru zbog

dolaska mrtvozornika, koji je stigao u pratnji razmetljivog lika doktora Džejmsa Koverdejla, a ovaj jedva da se trudio da prikrije svoju sujetu jer je zamoljen da nadgleda uklanjanje svog nekadašnjeg rivala, napustio sam zahvalno Gaj i požurio kroz prolaz u glavno dvorište. Služba je bila gotova i grupe studenata u svojim talasastim togama stajale su i živo razgovarale. Čak i dok su prislanjali dlanove na svoja usta i užasnuto bečili oči, mnogi od njih bili su očigledno uzbuđeni što su toliko blizu takvoj nesreći.

Bilo je tek sedam sati, ali osećao sam se kao da sam najveći deo noći bio budan. Nisam želeo ništa sem da se vratim u moju sobu, presvučem se i pokušam da nadoknadim malo sna koji mi je nedostajao, pre nego što pokušam da dovedem svoj um u red na vreme za večernju disputaciju -događaj koji je sada za mene nosio malo draži. Košulja i pantalone su mi bile umazane Rodžerovom krvlju, na šta mi je Koverdejl sa zadovoljstvom skrenuo pažnju dok sam odlazio od njega i mrtvozornika. „Bolje nađite neku čistu odeću, doktore Bruno“, rekao je, s lakoćom koja je delovala sa svim neprikladno, „inače će ljudi misliti da ste vi ubica!“

Pretpostavio sam da je bio nezadovoljan jer me je zatekao na licu mesta, pa je napravio praznu šalu kako bi uklonio svaku iluziju o mojoj korisnosti. Međutim, dok sam bacao pogled po dvorištu na scenu uzbuđene preneraženosti, zapitao sam se zašto je, čak i u šali, upotrebio reč ,,ubica“, ukoliko je zvanično objavljeno da je Rodžerova smrt bila tragična nesreća? Možda sam pridavao preteran značaj nepromišljeno izgovorenim rečima. U svakom slučaju, bio je u pravu u vezi sa mojom odećom, pomislio sam, gledajući svoje pantalone i šireći tkaninu da vidim kolike su mrlje. Dok sam to radio, osetio sam nešto u džepu i shvatio da sam još uvek imao ključeve koje sam uzeo sa Rodžerovog tela. Sigurno sam ih, ne razmišljajući, ubacio u svoje pantalone.

Okrenuo sam privezak na dlanu. Manji ključ, pretpostavljao sam, sigurno otvara vrata Rodžerove sobe, pošto je bio slične veličine kao ključ koji sam dobio za moju gostinsku sobu. Ponovo sam bacio pogled po dvorištu. Studenti su počeli da se razilaze, s knjigama u rukama, neki ka stepeništu koje je vodilo do biblioteke u severnom krilu, drugi ka glavnoj kapiji. Niko nije obraćao pažnju na mene. Pogledao sam Rodžerov ključ. Da li možda njegova soba krije neke znakove o tome koga je očekivao u vrtu, pitao sam se, i zašto je poneo toliko mnogo novca? Mogao bih sada, dok su studenti bili zauzeti, na brzinu da pogledam i da kasnije vratim ključeve rektoru, tvrdeći (što je i bilo tačno) da sam ih slučajno ubacio u džep.

Rodžer je pomenuo da je živeo u sobi u kuli iznad glavnog ulaza. Bacio sam pogled na visoke uspravne lukove prozora na prvom spratu, pretpostavljajući da je to sigurno pravo mesto, a onda sam samouverenim koracima zašao u senku prvog stepeništa u zapadnom krilu za koje se činilo

Mighty

-BU&CW-

66

da vodi u kulu. Popevši se na prvo odmorište, stigao sam do niskih drvenih vrata na

kojima je bio oslikan znak sa natpisom dr R. Merser, zamenik rektora. Bacivši pogled na obe strane, isprobao sam ključ. Lako se okrenuo i tiho sam skliznuo u sobu koju je Rodžer napustio samo dva sata ranije, ne pomislivši da se neće vratiti. Na trenutak sam pomislio da odozgo čujem lagane korake koji su žurno odlazili. Umirio sam se, napregao uši, ali nisam čuo da se vrata otvaraju niti zatvaraju, niti ikakav drugi zvuk.

Nisam očekivao prizor koji me je dočekao kada sam pažljivo zatvorio vrata za sobom. Soba je bila prevrnuta naglavačke: knjige, papiri i mape bili su svučeni s polica i razbacani u svim pravcima, bez brige o njihovoj sadržini, a odevni predmeti izvučeni iz ormara i rasuti po podu. Debeli či lim, koji je sigurno prekrivao pod, bio je zgužvan i povučen u jednu stranu, a tragovi u prašini nagoveštavali su da je neko pokušao da izvuče jednu podnu dasku. Ili je Rodžer otišao u velikoj žurbi nakon preturanja po svojoj sobi u potrazi za nekim izgubljenim predmetom, ili je neko drugi takođe tražio nešto vezano za njegovu smrt i stigao ovde pre mene.

Soba je bila dugačka, sa visokom tavanicom, i pružala se ćelom širinom krila, a uzani olovni prozori gledali su s jedne strane na pravougaono dvorište, a sa druge strane na ulicu. Na strani do ulice bio je široki zidani kamin, a naspram njega, veliki hrastov sto sa delikatno izrezbarenim nogama. Na najudaljenijem kraju, okrenuti ka vratima, bila su tri stepenika koja su vodila u drugi hodnik, a on je bio otvoren. Graške znoja su mi izbile po dlanovima istog trena dok sam zaustavljao disanje i osluškivao čuje li se još nešto osim raspomamljenog strujanja moje krvi prisećajući se koraka koje sam čuo. Možda i nisu dopirali sa gornjeg sprata i možda je neko još uvek bio u sobi. Koračajući pažljivo kao mačka, zgrabio sam najbližu stvar iz radne sobe koja je mogla poslužiti kao oružje - gvozdeni žarač - i stegao ga obema rukama zajedno sa svojom hrabrošću dok sam terao sebe da priđem otvorenim vratima. Zakoračio sam kroz njih, podigavši žarač, ali mala soba, u samoj kuli, sadržala je samo običan nizak krevet, umivaonik i težak ormar od orahovine sa izrezbarenim panelima na vratima.

Ni mala spavaća soba nije bila pošteđena pažnje pretraživača: posteljina je bila grubo svučena s kreveta, keramički bokal prevrnut sa umivaonika i slomljen na parčiće, a za njim je ostala mokra fleka na podu pokrivenom trskom. Dok sam prilazio bliže, video sam da je čak i slamarica rasečena nožem, a njeno punjenje prosuto po krevetu. U uglu te kvadratne sobe nalazila su se mala drvena vrata umetnuta u zid. Uhvatio sam kvaku, ali bila su zaključana, mada je prazan zvuk odjeknuo kada sam kucnuo u drvo. Tu se, pretpostavljao sam na osnovu eha i promaje koja je zviždala kroz pukotine, nalazilo stepenište do gornjeg sprata kule. Stežući žarač, proverio sam iza teških zavesa i ispod kreveta, ali nisam pronašao nikoga. Zadovoljan jer sam bio sam, vratio sam se u glavnu sobu i tiho zaključao vrata za sobom, da bih na miru mogao da ispitam prostor.

Od čega početi u takvom haosu? Soba je bila nakrcana nameštajem raznih veličina i oblika, a sav je bio napravljen od dobre hrastovine. Stolice su bile prevrnute, kovčeg vučen preko poda i na silu otvoren kako bi otkrio knjige koje su se u njemu nalazile. Očigledno očajanje osobe koja je pretresala sobu

Mighty

-BU&CW-

67

bez sumnje je dokazivalo da je ona verovala da se među Rodžerovim stvarima moglo naći nešto značajno. Pitanje je bilo da li je to već pronađeno i da li bih ja to prepoznao kada bih ga video.

Okrenuo sam se zgodnom stolu za pisanje, sada prekrivenom papirima i perima. Mali mesingani astrolab besno je prevrnut na pod. Sagnuo sam se da ga podignem i spustio ga na njegovo postolje, ali mu je alidada bila slomljena. Kada sam čučnuo, primetio sam taman uvijeni objekat pod stolom. Njegov oblik je bio neobičan, ali kada sam ga podigao i izneo na svetlost, video sam da je to samo traka pomorandžine kore, odavno sasušena, pa sam je bacio nazad na pod. Podigavši jedan ili dva papira sa vrha, pregledao sam dokumenta na stolu. Bilo bi veoma naporno pregledati masu nagomilanih papira u potrazi za pismom ili beleškom koja bi bacila više svetlosti na smrt nekadašnjeg stanara. Sve fioke stola bile su izvučene. Gurnuo sam ruku u jednu i opipao dno tražeći bilo kakvu kukicu koja bi otvorila tajni pregradak, ali ništa nisam našao. Izvukao sam sadržinu fioka koja je već bila razbacana, ali me je i to odmah obeshrabrilo. Nisam imao pojma šta je trebalo da tražim.

Iz gornje leve fioke izvukao sam finu kožnu fasciklu za pisma i kada sam je otvorio, ispala je tanka knjiga sa platnenim povezom. Podigao sam je, nasumice otvorio i video da je to štampani godišnjak za godinu 1583, čije su stranice bile podeljene na dane u nedelji, a mesec bio naznačen na vrhu svake strane uz bitna astrološka predviđanja. Puls mi je jurio kroz grlo, prelistao sam brzo tražeći stranu s današnjim datumom, pitajući se da li postoji i najmanja šansa da je na njoj zapisano s kim će se naći ovog jutra.

Dok sam tražio stranicu sa oznakom 22. maj, primetio sam nešto čudno u tom kalendaru: svaki odeljak bio je označen sa dva datuma, jednim odštampanim crnom bojom, i drugim dopisanim rukom, crvenim mastilom. Crveni datum je bio deset dana ispred crnog. Odmah sam znao šta je to značilo, jer je moj domaćin, francuski ambasador, koristio takve kalendare u ambasadi: crveni broj je pokazivao datum po novom kalendaru koji je prethodnog oktobra uveo papa Grgur, a koji je sada bio obavezan u katoličkim zemljama po naredbi papske bule Inter gravissimas. U Engleskoj i drugim protestantskim zemljama u Evropi nije bio prihvaćen, kao čin suprotstavljanja papskom autoritetu, ali ja sam često mogao čuti ambasadora kako se žali da je zbog njega prepiska između zvaničnika u različitim zemljama izuzetno zbunjujuća, jer niko nije sasvim siguran na koji se datum misli. Obično je koristio oba, da bi bio siguran. Ali zašto bi, pitao sam se, jednom engleskom protestantu poput Rodžera Mersera trebao kalendar sa gregorijanskim datumima?

Pronašao sam stranicu koja mi je trebala i ganulo me je kada sam video da je za 22. maj (1. jun) zapisao vreme i mesto moje disputacije svojim elegantnim, iskošenim rukopisom. ,,Ð. Bruno protiv Anderhila, Bogoslovija, 5“ pisalo je. Tada sam, približivši knjigu, primetio još jednu oznaku za današnji datum. U gornjem levom uglu odeljka za taj datum, stajalo je slovo Dž. Trepnuo sam u neverici. Da li je Dž mogao biti inicijal osobe s kojom je dogovorio sastanak? To bi svakako suzilo spisak. Pregledao sam novije datume tražeći druge tragove. Prethodni dan, 21. (31.) bio je označen samo čudnim simbolom, krugom sa žbicama sličnim kolskom točku. Prelistavši knjigu unazad, primetio sam da se taj simbol u jednakim intervalima javljao i

Mighty

-BU&CW-

68

na ostalim stranama; manjeviše jednom na svakih deset dana, mada nikada istog dana u nedelji. Možda je to bila neka šifra, ali nisam imao način da je otkrijem. Slovo Dž, s druge strane, delovalo je bar kao čvrst trag.

Međutim, dok sam držao knjigu uz nos, primetio sam još nešto: bledi miris pomorandži. Prvo sam pomislio da dopire s mojih prstiju, pošto sam podigao koru sa poda, ali kada sam pomirisao, shvatio sam da dopire od samog godišnjaka. Možda to i nije bilo neobično. Ako je Rodžer Merser voleo da jede pomorandže, verovatno je poprskao sok po stranicama svoje knjige. Nije bio preterano probirljiv što se hrane tiče, što sam primetio prethodno veče. Međutim, nešto mi nije dalo mira, i kada sam ponovo pomirisao knjigu, opsovao sam samog sebe jer sam bio tako glup.

U tom trenutku, vrata ormara su se odškrinula na svojim izlizanim šar kama, pa samo što nisam iskočio iz sopstvenih čizama. Instinktivno sam sakrio knjigu u svoju košulju, zatisnuo je za pojas pantalona i okrenuo se, ali činilo se da su se vrata pomerila zbog sopstvene težine. Otvorivši ih do kraja, prvo sam primetio gomilu odeće koju je do pola izvukao užurbani tragač, a onda sam razaznao zdepasti tamni oblik naguran uz zadnji zid ormara, pokriven starim ćebetom. Kada sam ga svukao, otkrio sam mali drveni kovčeg ojačan gvozdenim trakama i zaključan jakim katancem. Posegnuvši u ormar, izvukao sam taj predmet, ali on se iskosio i pao između ivice ormara i poda uz odzvanjajući tresak. Zastao sam, zadržavši dah u grlu, da vidim da li je buka nekoga upozorila na moje prisustvo u sobi, ali sve je bilo tiho. Kada je kovčeg pao, čuo sam prepoznatljivo metalno zveckanje novčića. Znači, to je bio sef Rodžera Mersera, njegova riznica, očito puna zlata. Nije se preterano trudio da ga sakrije, ali svejedno ga osoba koja je protutnjala kroz sobu nije ni pipnula.

To se slagalo sa punom kesom pronađenom kod Rodžera. Bilo je jasno da osobu koja ga je ubila novac nije zanimao. Ali zbog čega drugog ljudi ubijaju, ako ne zbog novca? Ili zbog osvete, razmišljao sam, ili iz straha da bi žrtva mogla da im naškodi. Rešio sam da posetim portira, Kobeta, i vidim da li mi on može reći nešto više o sistemu kapija i brava na koledžu. Osoba koja je isprevrtala ovu sobu očigledno je ušla koristeći ključ i ponovo je zaključala sobu za sobom.

Dok sam čučao pored kovčega razmišljajući o ključevima, iza sebe sam čuo prepoznatljivo kliktanje brave u vratima, njeno glatko otvaranje i srce mi se skoro zaledilo u grudima. Nije bilo vremena za sakrivanje. Mogao sam samo bespomoćno da posmatram kako se vrata otvaraju dovoljno da propuste mršavu figuru Voltera Slitharsta, blagajnika. Gledao sam kako njegov pogled s nevericom lagano klizi preko džumbusa u sobi pre nego što je najzad stigao do mene. Mogao sam primetiti i kratku pauzu dok je njegov mozak obrađivao podatke koje su mu slale njegove temeljne oči, pre nego što je tiho kriknuo i izbečio se u mene kao da sam utvara.

„Svemoćni bože!“, uzviknuo je. „Vi! Šta do vraga...?“ Biće pravi poduhvat objasniti zbog čega sam se zaključao u nedavno

ispremetanu sobu tek umrlog čoveka i držao njegov sef u svom krvlju natopljenom krilu. Duboko sam udahnuo i glumio nonšalantnost.

„Buongiorno“, gospodine Slitharst.“ Slitharstovo lice, svo u ravnima i uglovima, bilo je stvoreno za

Mighty

-BU&CW-

69

podrugljivi cinizam, a ne za crveni gnev, međutim, u ovom trenutku delovalo je kao da se nadima do tačke kada jedva može da formuliše rečenicu na sopstvenom jeziku.

,,Šta...“, počeo je, pre nego što mu se prikupljeni dah oteo u vidu pištavog šištanja, pa je udahnuo kako bi pokušao opet, „... šta je ovo?“

„Pomažem rektoru“, objasnio sam, preterujući u svom akcentu, što mi je u prošlosti pomagalo da prikrijem očigledno ekscentrično ponašanje. Ljudi strancima pripisuju čudno ponašanje. „Bio sam jutros sa njim, prvi smo stigli na mesto užasne nesreće, i odeća, vidite, sasvim je uništena, pa sam došao da pronađem neku drugu u koju ćemo obući jadno telo doktora Mersera za njegov večni počinak.“ Napravio sam pobožan izraz lica. Nikada nisam izgovorio tako neuverljivu laž. Na njegovom mestu, ne bih mi poverovao ni na tren.

Slitharst je suzio oči toliko da su postale samo prorezi ispod njegovih tankih obrva.

„Shvatam. I jeste li imali poteškoća da je pronađete?“ Pokret rukom podrugljivo je obuhvatio uništenje koje se videlo u sobi.

Od njegovog tona bi uvelo prolećno lišće na drveću. Na prezrivi pogled sam uzvratio što sam mogao smirenije.

„Soba je onakva kakvu sam zatekao.“ „Zašto ste onda zaključali vrata?“ „Moć navike.“ Nasmejao sam se zbunjeno. „Blesavo, znam, ali u Italiji

sam mnogo godina proživeo plašeći se za sopstveni život. Na mestima na koja sam odlazio nikada niste ostavljali otvorena vrata za sobom. Čak i sada, to je nešto što radim iz čistog instinkta, čak i ne primećujem da to radim.“

Izgledalo je kao da razmišlja o verovatnosti moje izjave, a onda je prekrstio ruke kao da hoće da naglasi da mi ne veruje.

„Odakle vam ključ?“ „То je komplet koji je bio kod doktora Mersera. Kada je mrtvozornik

stigao, došao sam ovamo da vidim kako mogu da pomognem.“ Slitharst je zakoračio i površno procenio papire razbacane po stolu. ,Ja

sam ovde, uzgred, da napravim popis lične imovine koja će biti vraćena porodici“ dodao je, ne gledavši me.

Bilo je jasno da laže, naročito zbog toga što, kao zvaničnik na koledžu, nije morao da mi objašnjava svoje poslove. Podigao sam se i okrenuo ka njemu, vodeći računa da mi knjiga ne isklizne ispod košulje. On se okrenuo, još uvek prekrštenih ruku i pomirili smo se, obojica znajući da onaj drugi ima neizrečenu nameru, ali da se ne usuđuje da se direktno suprotstavi. Nakratko sam se zapitao da li obojica tražimo istu stvar, pre nego što sam se setio da ja i ne znam šta tražim, da je to samo nešto što bi moglo da objasni Rodžerov odlazak u vrt. Međutim, da li je Slitharst, i osoba koja je isprevrtala sobu pre nego što sam stigao, tražila tu istu stvar? Proučavao sam njegovo bledo, ćosavo lice s nenaklonošću, a on je zurio u mene s jednakim prezirom. Možda je on bio osoba koja je istumbala sobu, ometen u prvom pokušaju, pa se sada vratio da nastavi gde je stao? Sumnjao sam u to. Video sam njegov izraz kada je otvorio vrata i haos ga je zaprepastio jednako koliko i mene, u to sam bio siguran. Znači, više osoba je verovalo da je nešto što su želele bilo skriveno u

Mighty

-BU&CW-

70

Rodžerovoj sobi. „Šta je to?“ Slitharst je najzad prekinuo tišinu pokazavši kovčeg pored

.mojih nogu. „Verujem da je to sef doktora Mersera.“ „А šta ste radili s njim?“ Reči su mu bile oštre kao da ih je isekao od

stakla. „Bio je u ormaru. Mislio sam da u njemu ima odeće, pa sam ga izvadio ga

pogledam.“ Ponovo me je pogledao ispod obrva kao što biste pogledali nevaljalca koji

na pijaci pokušava da vam ukrade hleb. „Pokriveni ste krvlju, doktore Bruno“, primetio je, a oči su mu ponovo

odletele ka stolu. „Da, pokušao sam da pomognem čoveku koji je krvario na smrt“,

odgovorio sam tiho. „Prosto ne možete biti od veće pomoći, je li tako?“ Odšetao je do vrata

male spavaće sobe i pogledao pored mene. „Da li ste izlazili na stepenište?“ pitao je, pokazavši odsečno mala unutrašnja vrata.

„Та vrata su zaključana“, rekao sam. „Zaključana?“ Delovao je zbunjeno. „Čudno.“ Prišao je vratima i sam pokušao da ih otvori, kao da je hteo da dokaže

kako mi ništa ne veruje. Nastupila je još jedna neprijatna tišina. Znao sam da čeka da odem, a ja nisam želeo da napustim sobu u slučaju da ono što su on i drugi pretraživao želeli još uvek nije pronađeno. Međutim, nisam nikako mogao produžiti svoje prisustvo, pa sam se kratko naklonio.

„Ра, ostaviću vas vašem tužnom zadatku, gospodine Slitharst.“ Samo je klimnuo, ali kada sam stigao do vrata, pozvao me je. „Doktore Bruno, da niste zaboravili nešto?“ Na trenutak sam pomislio da misli na ključeve i da očekuje da mu ih

predam. Pogledao sam ga zbunjeno, dok se zadovoljan osmeh širio njegovim licem.

„Odeću? Da presvučete telo?“ „Naravno.“ Brzo sam se vratio do ormara i prikupio naramak odevnih

predmeta ne zastajkujući da ih pogledam, svestan da se moja jadna laž sada potpuno raspala.

„Siguran sam da će rektor biti veoma zahvalan za vašu pomoć“, rekao je Slitharst ljubazno, pridržavši mi vrata dok sam se provlačio sa neželjenom odećom. Dok sam prolazio, prošištao je: „Motriću na vas, Bruno.“

Uputio sam mu svoj najšarmantniji osmeh za uzvrat dok sam prolazio. Nekoliko trenutaka kasnije čuo sam kako se ključ okreće u bravi.

Vrativši se u dvorište, primetio sam Gabrijela Norisa, sada ozbiljnije odevenog u crno odelo i jednostavan ogrtač, što je još više isticalo njegov lep izgled. Stajao je na ulazu stepeništa zapadnog krila, s druge strane kule, i izgledao kao da razgaljuje grupu kolega studenata pričama o svom heroizmu. Jednu ruku je ispružio u visini grudi, poprilično preterujući u opisu veličine

Mighty

-BU&CW-

71

psa i nisam mogao da se uzdržim, a da se u sebi ne nasmešim bravadu tog mladića. Primetio me je i prekinuo usred rečenice, gledajući sumnjičavo u gomilu Rodžerove odeće u mojim rukama, a zatim u ulaz iz kojeg sam upravo izronio.

„Šta, pustošenje je već počelo, doktore Bruno?“, doviknuo je, možda i previše veselo.

„Pomažem rektoru“, ponovio sam, pošto mi se učinilo da se toj odbrani ne može protivrečiti.

„А.“ Klimnuo je i, napustivši svoje drugove, došetao do mene. Licem u lice primetio sam da je delovao starije od mladića koji su sada stajali i čekali ga. Njegovu starost bih procenio na dvadeset pet ili više. „Baš smo doživeli uzbuđenje jutros, zar ne?“

„Siguran sam da ne bih upotrebio tu reč.“ „Ne... ne, naravno.“ Napravio je ozbiljan izraz lica. „Samo sam mislio da

je život na Oksfordu obično bez ikakvih dešavanja, a sada odjednom imamo i kraljevsku posetu i tragediju, pa ne znamo o čemu bismo pre pričali.“

„Da li si ga dobro poznavao?“, pitao sam. „Jutros si bio vrlo pribran“, rekao sam. „Mislim da ja ne bih imao tako

mirnu ruku u žaru trenutka. Sreća da si tako dobar strelac.“ Noris je iskosio glavu, zahvaljujući se za kompliment. „Moj otac me je naučio da lovim još dok sam bio dečak“, rekao je. „Žao

mi je samo što nisam stigao dovoljno brzo da spasim doktora Mersera.“ Obrisao je nadlanicom čelo. Pretpostavljao sam da ga je, ispod svog hvalisanja, to iskustvo duboko potreslo.

„Bio mi je tutor otkako je doktor Alen uklonjen prošle godine.“ Čudan

izraz prešao mu je preko lica, kao da se trudi da savlada neku emociju. „Bili smo bliski, valjda. U svakom slučaju, poštovao sam ga.“

„Onaj pas što ga je ubio, bio je lovački, zar ne?“, pitao sam. „Irski vučjak. Vrlo efikasni lovci, uvek uleću pravo da slome vrat, znate“,

rekao je živahnijim tonom, zadovoljan što može da prikaže svoje znanje. Onda se namrštio. „Ali, obično je to i nežan pas, ljudi ih drže kao ljubimce. Nisu tako nepredvidljivog temperamenta kao, na primer, mastifi - retko napadaju osim ako su dresirani da to rade.“

„Ali, gladovao je, jesi li video kako je bio mršav?“ Polako je klimnuo glavom. „Sigurno je bio lutalica, pretpostavljam da bi, ako očajnički želi meso,

napao prvog živog stvora na kojeg bi naišao.“ „Zar nije neobično da vučjak lutalica tumara ulicama Oksforda noću?“,

pitao sam. Pogledao me je radoznalo, kao da mu je moje pitanje bilo čudno, ali je

slegnuo ramenima. „Lovi se u kraljevskoj šumi Šotover, istočno od grada - možete iznajmiti

pse od čuvara za jednodnevni lov. Neki studenti koji plaćaju školarinu s vremena na vreme odlaze u lov kada dobiju dozvolu. Možda se neki od njihovih

Mighty

-BU&CW-

72

pasa oslobodio i odlutao u grad.“ Zvučao je kao da ga ta tema više ne zanima, i osvrtao se da proveri da li ga grupa obožavalaca još uvek čeka. „Ра, doktore Bruno, moram da odem po knjige i nastavim na predavanja. Nadam se da vam ova jutrošnja avantura neće previše pokvariti boravak u Oksfordu.“ Kratko se naklonio i krenuo ka stepeništu.

„Tu imaš sobu?“ pitao sam pokazavši palcem. „Tako je“, rekao je bezbrižno. „Jednu od najboljih na koledžu. Delim je

sa svojim slugom, Tomasom.“ „Onda“, bacio sam pogled preko dvorišta na prolaze koji su vodili sa obe

strane trpezarije u vrt, računajući rastojanje, „ sigurno imaš izuzetan sluh te je komešanje u Gaju probudilo, jer ove sobe su najdalje od njega.

Na trenutak me je proučavao bezizražajnog lica, a onda mi je prišao, uhvatio me za lakat i nagnuo se poverljivo šapućući.

„Uhvatili ste me, doktore Bruno, priznajem da nisam bio u krevetu kada sam čuo buku, ali molim vas neka to ostane u poverenju između nas.“

Izvio sam obrvu, a on me je poverenički munuo u rebra, iz čega je verovatno trebalo da izvedem zaključak da je bio u nekoj muškoj noćnoj poteri. Na tako intimnom rastojanju bilo je jasno da nije mirisao na alkohol, a čovek koji je bančio čitavu noć ne bi mogao imati tako mirnu ruku sa lukom i strelom kakvu sam video. Pretpostavio sam, stoga, da je bio u krevetu s nekom ženom i da je potajno bio zadovoljan što može da podeli s nekim taj trijumf. Ako ništa drugo, to bi opravdalo njegovu smešnu odeću u to doba jutra, pomislio sam.

„Proveo sam noć izvan koledža, razumete šta hoću da kažem, siguran sam“, rekao je, namignuvši, „а u povratku sam išao ulicom Sent Mildreds lejn, pored Isusovog koledža, kada sam čuo raspomamljeni lavež tog psa i one užasne krike. Shvatio sam da dopiru iz Gaja, pa sam odmah otrčao po luk i potom do kapije, gde sam našao vas okupljene, kako gledate.“

Taj prekor me je opekao, pa sam na njega odgovorio svojim. „Zašto nisi pokušao da uđeš na kapiju iz Brasnouz lejna? Pre bi stigao.“ „Ali nemam ključ za tu kapiju“, rekao je zbunjeno. „Imaju ga samo stariji

članovi. Nisam znao da li je otključana, članovi tretiraju taj vrt kao da je svetilište. Delao sam što sam brže mogao, doktore Bruno.“

„I jesi li video ikoga drugog blizu zidina koledža dok si prilazio?“ pitao sam, nehajno koliko sam mogao.

Noris je nakrivio glavu, razmišljajući. „Sad kada ste to pomenuli, u jednom trenutku sam pomislio da čujem

korake ispred sebe, kako trče, ali zvuk se izgubio u graji iz vrta, a u svemu što je usledilo zaboravio sam na to. Zašto pitate?“

„Samo sam se pitao da li je mnogo ljudi bilo napolju u to doba dana“, rekao sam, okrećući se da krenem. „Treba da odnesem ovo rektoru.“

Radoznalo me je posmatrao neko vreme, pre nego što me je pljesnuo po ramenu.

„Svi jedva čekamo vašu večerašnju disputaciju. Mene nije mnogo briga za teologiju, ali aplaudiraću vam ako napravite rektora budalom. Mada, pretpostavljam da će to i sam prilično efikasno učiniti.“ Iskezio se i okrenuo

Mighty

-BU&CW-

73

kao da će otići, a onda me je ponovo pogledao ozbiljnog izraza lica. „Pretpostavljam da ćemo biti pozvani da svedočimo ako bude istrage. Imaću nevolja zbog luka i strela, bez sumnje, nikome nije dozvoljeno da drži oružje na posedu Univerziteta. Možda biste mogli pomenuti da pas ne bi mogao biti savladan bez moje intervencije, doktore Bruno?“

„Svakako ću tačno prepričati događaje najbolje što mogu, ukoliko to neko bude tražio“, odgovorio sam, naklonivši mu se zauzvrat.

„Hvala vam. Arividerci, il mio doctore6!“, doviknuo je, okrenuvši se na potpetici i krenuvši brzo ka glavnoj kapiji. Zainteresovano sam ga posmatrao kako odlazi. Gabrijel Noris se možda jeste nepodnošljivo šepurio, ali bilo bi pogrešno potceniti njegovu bistrinu.

Stajao sam u dvorištu, ruku punih odeće Rodžera Mersera, pitajući se šta da uradim sledeće. Sunce su zaklanjali redovi kalaisanih oblaka koji su se pružali u talasima iznad krovova, poput izvrnutog okeana. Zadrhtao sam u svojoj tankoj košulji. Slitharst će sigurno ispričati rektoru da me je zatekao kako preturam po pokojnikovoj sobi i da sam čak izvukao njegov kovčeg s novcem iz skrovišta. Jedini način na koji sam mogao da zaštitim svoju ne vinost bio je da ponovim smešnu laž o tome da sam želeo da pomognem sa odećom. Pogledao sam zavežljaj u mojim rukama, odeću koja je još nosila mošusni miris tela njenog vlasnika, i odlučio da je moram odneti rektoru što pre budem mogao, pre nego što Slitharst uspe da mu insinuira na uvo bilo šta neprijatno. Reći ću mu da je stari nolanski običaj da se umrlima ukaže poštovanje. Možda će to smatrati besmislenim, ali nadao sam se da neće posumnjati da sam lopov. Zapitaće se i zašto sam uzeo pokojnikove ključeve. I njih moram da vratim što je pre moguće, mada bih \mleo da ih zadržim u slučaju da mi se ukaže prilika da dodatno pretražim sobu u kuli. Ipak, Slitharst je do sada sigurno pronašao ono po šta je došao, ukoliko prethodni tragač nije.

Glava mi je lebdela. Samo sam želeo da se vratim u krevet i legnem, ali sam se ponovo okrenuo ka kuli stražari, i pronašao vrata uvučena u zasvođeni prolaz, desno od ogromne drvene kapije, sa naslikanim znakom koji je obeležavao portirove odaje.

Provirio sam kroz vrata. Debeli stari čovek sa žbunom kovrdžave sive kose sedeo je za drvenim stolom, glave otromboljene na grudi, teško dišući. Na prsluku je imao fleke od piva. Crni pas umornog izgleda, njuške osute sivom bojom, ležao je uz njegove noge. Dopola je podigao glavu čuvši moje korake, pogledao me svojim mutnim očima, a onda se vratio u svoj pospani položaj kao da je to malo napora sve što je mogao da ponudi. Pročistio sam grlo i istovremeno pokucao. Starac se trgnu i zbunjeno uspravi, a bale su zablistale na njegovoj osedeloj bradi.

„Oprostite, gospodine, sigurno sam zadremao na trenutak“, promrmljao je.

„Gospon Kobet? Moje ime je Ðordano Bruno...“ „Znam vas, gospodine, vi ste naš uvaženi gost koji je došao da ukrsti

mačeve sa rektorom večeras - mislim na oštrice reči, naravno, jer vaš pravi mač ne možete nositi po koledžu, gospodine. A kakav užasan dan za vas da se

6 Do viđenja, moj doktore. (Ital.)

Mighty

-BU&CW-

74

zateknete ovde, jer takva nesreća kakvu smo imali jutros, jedva da se može i zamisliti.“ Odmahnuo je teatralno glavom, a njegov podvaljak se zaljuljao sa strane na stranu.

„Da, iskreno mi je žao“, rekao sam, vadeći ključeve iz džepa. „Bio sam u Gaju i pomagao rektoru, zamolio me je da se postaram da ključevi doktora Mersera budu bezbedno vraćeni, pretpostavio sam da misli na vas?“

Lice starog portira zasjalo je sa olakšanjem kada je ugledao alku s ključevima.

,,Oh, hvala nebesima.“ Bar je jedan komplet vraćen. Počeo sam da mislim kako ključevi imaju noge u ovim krajevima.“

„Zar nemate rezervne?“, pitao sam, lagano zatvarajući vrata za sobom. „Imamo, gospodine, ali rezervni su nestali iz mog ormarića za ključeve

pre nekoliko dana, što mi je tada delovalo čudno, jer mi ih doktor Merser nije tražio, a ja retko izlazim odavde. Pomislio sam da su možda bili potrebni blagajniku da hitno ode u trezor. Morate proći kroz sobu zamenika rektora da biste došli do kule, znate, ali on kaže da ne zna ništa o tome.“ Ponovo je odmahnuo glavom. „Članovi su gori od studenata, ako mene pitate, večito gube ključeve. Čini se da ne shvataju da novi ključevi nisu besplatni.“

„Imate li rezervne ključeve svih soba na koledžu?“ „Svakako, gospodine, pokazaću vam.“ Starac se podigao na noge,

uznemirujuće šišteći, i teškim koracima otišao do plitkog drvenog ormara okačenog na zadnji zid, iza njegovog stola. Ponosno je otvorio oba krila pokazavši redove gvozdenih ključeva raznih oblika i veličina okačene na kukice, obeležene kombinacijama slova i brojeva.

„Kako znate koji je koji?“, pitao sam naivno. ,,Ah“, rekao je Kobet, tapšući sa strane svoj loptasti skerletni nos.

„Imam sistem osmišljen kako bi se sprečilo da oni padnu u pogrešne ruke, vidite? Ako bih samo stavio oznake kao što su „soba u kuli“, „biblioteka“ i tako dalje, mladićima bi bilo previše lako da se uvuku i posluže se dok ja spavam ili kad odem da se olakšam ili šta god. Zato sam smislio šifru, oh, pre mnogo godina. Ako neko izgubi ključ, dođe kod mene i ja mu nađem rezervni, ali ne mogu ga ukrasti da bi ulazili gđe im nije mesto i zbijali šale ili šta već.“

„Znači, imate kompletan skup ključeva za sva vrata i kapije na koledžu?“

„То je tačno, gospodine, osim kada i’ ljudi izgube“, rekao je mrko. „Је dino nemam ključeve za trezor koledža. U trezor možete doći samo kroz sobu zamenika rektora, kao što sam rekao, uza stepenište u kuli, i samo rektor i blagajnik imaju ključ. Tako je smišljeno da niko ne bi mogao da uđe u trezor, a da bar još jedna osoba nije prisutna“, dodao je.

„I samo vi imate ključeve ostalih soba?“ „Ne, gospodine, i rektor ima kompletan skup za sve sobe u svojim

odajama, ali on ne izdaje te ključeve. Studenti i članovi moraju da dođu kod mene, i samo kod mene.“ Oteturao je nazad do svoje stolice i znatiželjno me pogledao.

„Da li blagajnik ima ključ za sobu zamenika rektora?“ „Blagajnik?“, Kobet je delovao iznenađeno. „Ne, gospodine, on ima ključ

Mighty

-BU&CW-

75

trezora, ali blagajnik mora biti prisutan da ga pusti u kulu. To bi trebalo da spreči krađu, znate.“

„Ali, ako je zamenik rektora odsutan, a blagajnik mora u trezor?“ „Ра, onda, on mora da dođe kod mene ili da zamoli rektora da ga pusti

gore. Zašto vas, uopšte, toliko zanimaju ključevi?“ ,,Oh, samo sam se pitao kako je pas lutalica mogao dospeti u Gaj“,

odgovorio sam, mada sam se sada pitao i kako je Slitharst došao do ključa privatnih odaja Rodžera Mersera. Da li se nekako dovijao i ukrao rezervni ključ iz Kobetovog ormara? A ako je to slučaj, kako je osoba koja je ispreturala Rodžerovu sobu ušla u nju? Ko je imao treći ključ, osim rektora?

,,Ah.“ Stari portir je protrljao svoju strnjikavu bradu. „Ра, ovaj, moram reći da je to moja krivica, gospodine, sigurno nisam dovoljno pažljivo proverio kapiju iz ulice Brasnouz lejn prošle noći.“

Usledila je tišina. Bilo je jasno da je starcu neprijatno da priča laž koja je loše govorila o njegovoj kompetenciji i da je to radio iz dužnosti, ali nerado.

„Teško mi je da poverujem u to“, rekao sam ohrabrujućim glasom. „Jer svi mi kažu da služite u koledžu od detinjstva i da nikada niste zapostavili svoje dužnosti.“

Zahvalnost se proširila portirovim licem. Pozvao me je da priđem bliže. Nagnuo sam se. Njegov zadah bio je težak od bajatog piva.

„Hvala vam, gospodine, rekao sam rektoru, rekao sam: Gospodine, vi znate da ću uraditi kako želite, ah nadam se da niko nikada neće poverovati da je stari Kobet ostavio ijedan ćošak ovog koledža neproveren u svom obilasku. Ljudi ovde znaju da dobro obavljam svoj posao, gospodine.“

Naglo je izdahnuo vazduh iz svojih ogromnih oblih grudi i obuzeo ga je napad kašlja.

„Ра, nadam se da nećete biti kažnjeni za nešto što nije vaša krivica', rekao sam.

„Hvala vam, gospodine, vrlo ste ljubazni.“ „Kažite mi, gospon Kobet“, rekao sam opušteno, okrenuvši se da

krenem, „ako bi čovek poželeo da ode u grad i vrati se nakon što zaključate glavnu kapiju, da li bi to bilo moguće?“

Portirovo lice se naboralo u široki, gumeni osmeh. „Sve je moguće, doktore Bruno“, rekao je i namignuo. „Možda ste čuli da

ponekad pravim određene dogovore sa studentima u vezi sa zaključavanjem kapija. Ali, vama takvi dogovori neće trebati - članovi i gosti mogu dobiti ključ glavne kapije.“

„Zaista?“, pitao sam iznenađeno. „Znači, članovi mogu da napuste koledž kroz glavnu kapiju i uđu kad god im je volja?“

„Nije da se takvo ponašanje ohrabruje“, rekao je Kobet oprezno, „ali da, mogu. Ipak, ne rade to mnogi među njima, svi su previše ozbiljni da bi cunjali gradom. Studenti obično žele da izađu, a ta sloboda im je uskraćena. Ali, i ja sam nekada bio mladić, i kažem da je veća šteta nego korist uskratiti mladim muškarcima njihova zadovoljstva. Samo rad, bez zabave, učini čoveka dosadnim, gospodine.“

Mighty

-BU&CW-

76

Blago sam se sagnuo i provirio kroz mali prozor koji je gledao ka zasvođenom ulazu ispod stražare. Dva studenta u crnim odorama su prolazila, stežući uz grudi kožne torbe.

„Možete li, onda, odavde videti svakoga ko noću ulazi i izlazi?“, pitao sam.

„Sve dok sam budan“, rekao je Kobet uz promukao smeli koji se ubrzo pretvorio u još jednu turu kašlja.

Hteo sam da ga pitam još mnogo toga, ali osetio sam da od mojih pitanja postaje sumnjičav, pa sam se okrenuo ka vratima.

„Hvala za pomoć, Kobet, moram da krenem.“ „Doktore Bruno“, pozvao me je kada sam otvorio vrata. Vratio sam se.

„Molim vas, nemojte pričati ono što sam rekao o Gaju. Koliko god da me to muči, moram da radim kako mi je rektor naredio i kažem da je krivica moja.“

Uverio sam ga da neću pominjati naš razgovor. Njegovo lice se opustilo sa olakšanjem.

„Rado ću vam pričati još o bravama i ključevima drugi put kada vas to bude zanimalo“, dodao je, opušteno vrteći Rodžerove ključeve svojim bucmastim prstima. Onda je posegnuo ispod stola i izvukao zemljanu bocu, mahnuvši njom značajno ka meni. „Ali, žedan je posao to brbljanje. Razgovor bolje teče uz malo osveženja, ako znate na šta mislim.“

Nasmešio sam se. „Videću kakvo osveženje mogu pronaći za naš sledeći razgovor, Kobet“,

rekao sam. „Unapred mu se radujem.“ „I ja, doktore Bruno, i ja. Budite ljubazni, ostavite vrata otvorena.“ Posegnuo je rukom i razbarušio psu krzno između ušiju. Mogao sam ga

čuti kako se smeje sam za sebe dok sam izlazio iz prostorije i zamišljen stajao ispred glavne kapije.

Vratio sam se u svoju sobu, srećan što ću se resiti košulje i pantalona sada već krutih od krvi Rodžera Mersera, i izvući knjigu iz pantalona jer su se njeni uglovi neprijatno zarivali u moj stomak. Odeven samo u dugačke gaće, nesvestan hladnoće u sobi, uzeo sam kutiju za trud s kamina i upalio jednu od jeftinih lojanica koje su bile u sobi. Sobu je brzo ispunio njen oštar dim, a ja sam uzeo Merserov godišnjak i otvorio ga, ovaj put otpozadi. Nekoliko praznih stranica bilo je uvezano u korice, a jedna od njih je bila čudno kruta, njen papir bio je blago izobličen kao da je skvašen, a potom osušen. Pomirisao sam je. Na njoj je miris pomorandže bio najjači. Pažljivo, da je ne bih spalio, postavio sam stranicu iznad plamena sveće i posmatrao kako niz tamnobraon znakova, lagano postaje vidljiv. Pomerajući papir uz i niz plamen, postepeno sam otkrio tajni zapis: niz slova i simbola, bez logičnog obrasca koji bih mogao primetiti. Ispod toga je bio kraći niz istih simbola, ali u drugom redosledu: grupisani u dve grupe od po tri različita simbola, a zatim grupa sa pet simbola. To je očigledno bila neka vrsta šifre, mada sam ja malo znao o kriptografiji i nisam imao pojma kako da počnem da je dešifrujem. Pitao sam se da li bi Sidni imao bolju ideju, s obzirom da je imao više kontakta sa takvim poslom nego ja, pa sam potražio parče papira i pero i prepisao simbole tačno onako kakvi su bili na stranici, pomislivši da mu ih dam da radi na njima. Međutim, kada sam

Mighty

-BU&CW-

77

prepisao prva tri reda, postalo mi je jasno da su simboli raspoređeni u nizove od po dvadeset četiri i da se ta sekvenca ponavljala tri puta.

Zastao sam. U engleskoj abecedi bila su dvadeset četiri slova, ali šifra sigurno nije bila tako očigledna? Svejedno, pomislio sam da bi vredelo pokušati, pa sam na kopiji ispisao abecedu ispod prvog niza od dvadeset četiri simbola. Ukoliko je to bila obična šifra sa zamenom, onda su grupe slova mogle nešto značiti. Prepisao sam prvu grupu od tri simbola zamenjujući ih slovima abecede i, kada sam video rezultat, ORA, osetio sam kako mi se puls ubrzava. Brzo sam preveo ostala slova kratke fraze i duboko udahnuo. Ispisao sam reći Ora Pro Nobis.

Presavivši pažljivo kopiju i sakrivši je pod svoj jastuk, spustio sam zahvalno glavu i pokušao da zamislim zašto bi Rodžer Merser napisao te reci - refren iz katoličke litanije svetaca - nevidljivim slovima na zadnjoj strani svog godišnjaka. Ipak, morao sam da izbacim tu zagonetku iz svojih misli. Svoju pažnju morao sam da posvetim hitnijim stvarima. Nameravao sam da sklopim oči samo na nekoliko trenutaka pre nego što prikupim misli i usredsredim ih na večerašnju disputaciju, koja bi trebalo da bude kruna moje prve posete Oksfordu, međutim, iznenada me je probudilo besno lupanje po vratima, te sam seo, zbunjen i krmeljiv.

„Otvori, za ime božje! „, urlao je muški glas i u tom trenutku utroba mi se stegla: zar se desila još jedna nasilna smrt? Kvaka je zvečala dok sam se izvlačio iz posteljine i oblačio čistu košulju. Kada sam najzad otvorio vrata, pred njima je stajao Sidni, razbarušene kose i nestrpljiv, od glave do pete odeven u zeleni pliš, sa nabranim okovratnikom zbog kojeg mu je glava izgledala kao da je spuštena na poslužavnik.

„Blagi bože, Bruno, stigao sam čim sam čuo!“ Prošao je pored mene u sobu i ozbiljnog držanja skinuo rukavice. „Tek što sam doručkovao jutros, kad šta čujem od sluga, da čitav manastir Hristove crkve gori od glasina da divlja zver luta koledžom Linkoln i nedužne ljude odvlači u smrt.“ Gledao me je od glave do pete, šireći oči i glumeći užasnutost. „Ра, bar ti još uvek imaš sve udove, bogu hvala. „

„Filipe, čovek je jutros umro preda mnom“, rekao sam umorno. „Znam, hoću da čujem sve o tome“, rekao je. „Hajde, obuci se, čoveče,

došao sam da te izvedem na večeru.“ „Koliko je sati?“, rekao sam, iznenada osetivši paniku. Očigledno sam

spavao mnogo duže nego što sam planirao i stomak mi je zavijao od gladi, a još nisam počeo da se pripremam za disputaciju u pet.

„Tek je prošlo jedan.“ Sidni je švrljao po sobi, uzimao knjige i zaludno ih posmatrao dok sam ja preturao tražeći čiste pantalone i običan kaput. „Jedan momak iz Hristove crkve rekao je da je vuk ušao u koledž - mislio sam da je to malo verovatno. Jesi li ti video šta se desilo?“

„Do sutra će pričati da je bio lav“, rekao sam. „Čini se da ovi studenti gladuju za incidentima, napraviće legendu od bilo čega. Ali, rado ću ti sve ispričati, jer ima mnogo toga što me brine, a imam i nešto da ti pokažem. Hajde, ipak, da prvo pronađemo neku hranu.“ Uzeo sam godišnjak ispod jastuka i zatisnuo ga u kaput pre nego što sam zakopčao dugmad, a Sidni me je radoznalo posmatrao dok sam to radio.

Mighty

-BU&CW-

78

Vazduh je još bio vlažan mada je nebo bilo svetlije dok smo prolazili ispod kapije u kuli stražari i ulazili u uličicu Sent Mildreds lejn, a zatim odlazili ka jugu pored visokog tornja crkve Svih svetih. U Haj stritu, zastali smo da propustimo dva jahača na konjima, a onda prešli između gomila izmeta i slame kojima je bio pokriven blatnjavi put, ustalasan nakon kiše. Bilo mi je drago što sam obuo jahaće čizme. Mladići u kratkim crnim ogrtačima žurili su pored nas u grupama, nadglasavajući jedan drugog. Na uglu uzane staze oivičene niskim drvenim kućama, Sidni je skrenuo i poveo me ka dvospratnoj građevini sa zabatom na kojem je škripao oslikan znak: krčma Pekvoter.

Dok smo prolazili kroz kapiju, dvorište pokriveno kaldrmom bilo je puno. Muškarci su vodili konje preko dvorišta ka odeljku sa štalama u zadnjem delu, a ostali su istovarivali naizgled tešku burad sa visokih kola. Građevina je zauzimala tri strane pravougaonog dvorišta, a po dva reda balkona sa obe strane gledalo je ka dvorištu.

Unutra, točionica je bila mračna, a najednom kraju, u kamenom ognjištu, gorela je vatra. Dugi, grubo obrađeni stolovi i klupe, postavljeni su duž ivica prostorije, a za mnogima su već sedeli gosti koji su istovremeno i pričali i jeli. Otvor za serviranje bio je ugrađen u zid naspram kamina, a žena s keceljom, crvenog lica, jurcala je između njega i stolova noseći drvene poslužavnike i kalajne krigle, zastajući povremeno da nadlanicom skloni pramen vlažne kose sa lica. Kada nas je primetila, njen užurbani izraz zamenio je izraz oduševljena i požurila je ka nama, brišući ruke o kecelju.

„Ser Filipe! Kakvo zadovoljstvo, čuli smo da ste se vratili u grad“, rekla je i namignula mu. „Rekli su da je napravljena velika procesija u vašu čast.“

„Bila je to vrlo mokra procesija, a čast nije bila moja, Lizi“, rekao je Sidni, skinuvši šešir i ozbiljno se naklonivši. „Dozvoli da ti predstavim mog dragog prijatelja iz Italije, doktora Ðordana Bruna.“

„Buongiorno, signorina7“, rekao sam, još više naglašavajući Sidnijevu preteranu učtivost.

„Zadovoljstvo mi je, sigurno“, zakikotala se gazdarica u taverni, a njene pozamašne grudi su se zatalasale.

„Е sad, Lizi, želimo miran sto, bokal piva kada budeš imala vremena, najbolju pitu od divljači koju imaš i malo svežeg hleba, ako može.“

Radosno mu se nasmejala. „Najbolje da uzmete sto u uglu, tamo vas niko neće ometati“, rekla je i

požurila ka kuhinji. „Stalno sam dolazio ovamo“, objasnio je Sidni, „krčma je blizu koledža

Hristove crkve, a društvo je ovde bilo raznovrsnije nego na koledžu kada sam bio student, ako znaš na šta mislim. U svakom slučaju, valjano će nas uslužiti, znaju da dajem dobre napojnice. A sad, Bruno, pričaj svoju priču.“

Zavalio se i prekrstio ruke s držanjem nekoga ko očekuje da bude zabavljen. Nisam mogao da se oduprem osećaju da je smrt čoveka uzimao prilično olako, razmišljajući o njoj kao o materijalu za uzbudljivu anegdotu. Po tome me je podsećao na Gabrijela Norisa. Možda je to crta bogatih dečaka, pomislio sam: da žude za avanturama u životu koji je postao dosadan usled

7 Dobar dan, gospođice. (Ital.)

Mighty

-BU&CW-

79

nedostatka svakodnevnih briga. Taman sam hteo da se upustim u prepričavanje kada je Lizi stigla s bokalom piva, dve krigle i veknom hleba koju je Sidni odmah pokidao, pruživši meni prvi komad.

Ispričao sam mu, polupunim ustima, sve što se desilo otkako me je u zoru probudio zastrašujući pseći lavež. Kada sam došao do dela sa zaključanim kapijama, njegov bezbrižni izraz lica je nestao i znatiželjno se nagnuo unapred, širom otvorenih očiju.

„Sumnjaš da je to bilo ubistvo?“, pitao je kada gazdarica taverne stiže sa poslužavnikom debele pite od divljači.

Kada je otišla, ispričao sam o mojoj poseti sobi Rodžera Mersera, o tome kako me je Slitharst prekinuo i o mom kasnijem razgovoru sa starim portirom. Kada sam završio, Sidni je zazviždao kroz zube.

„Neobična posla“, rekao je, odmahujući glavom u neverici. „Znači, misliš da je neko namerno nahuškao psa na njega, a onda mu istumbao sobu tražeći nešto vredno?“

„То je misterija“, rekao sam. „То nije nešto vredno u uobičajenom smislu reči, jer ko god da je to uradio, nije se obazirao na deset funti koje je on nosio, niti na kovčeg pun zlata u njegovoj sobi. Ali, to ne mogu da shvatim, neko ga je, tobože radi sastanka namamio u vrt, očigledno neko kome je ovaj dugovao novac. Pa, zašto nisu uzeli novac, a onda ga ubili?“

„Ne mora to biti dug“, rekao je Sidni punih usta. „Zar nije mogao biti neko ko je imao nešto za prodaju?“

Namrštio sam se. „Ali, šta bi kupovao u to doba, i to u Gaju? Nešto zabranjeno, misliš?“ Sidni me je veselo posmatrao, a znalački osmeh igrao mu je na usnama. „Razmisli, Bruno, šta bi muškarac želeo da kupi pod okriljem noći?“ Prazno sam ga pogledao, a onda shvatio na šta je mislio. „Kurve, misliš? Ali, u tom slučaju, koliko bi bilo jednostavnije, i toplije,

prosto otići u bordel u gradu.“ Odmahnuo sam glavom. „Čak i ako se jeste kurvao, neko drugi je znao da će ga u to vreme naći tamo, neko ko je imao ključ za Gaj. A to još uvek ne objašnjava ko mu je ispreturao sobu, i zašto. Šta god da su tražili, sigurno je bilo vredno za osobu koja je to želela - čitavo mesto je razbacano, kao da su ga pretraživali sa krajnjom žurbom.“

„Ali, kažeš da su bar dve osobe želele to nešto - blagajnik i taj drugi čovek koji je stigao pre tebe.“ Sidnijevo čelo se naboralo na trenutak i ispio je dugačak gutljaj piva. „Međutim, jedna stvar je čudna. To je veoma kukavički, a i neprecizan način da se ubije čovek. Ako želiš da čovek umre, zašto ga prosto ne probodeš mačem, naročito ako znaš gde ćeš ga naći samog i nenaoružanog. Pas je tako nepredvidiv.“

„Razumeš se u lov“, rekao sam, odsekavši sebi još jedan komad pite. „Da li bi takav pas mogao biti obučen da napadne određenu osobu, da prati njen miris?“

Sidni se zamislio. „Pretpostavljam da bi, ako može biti obučen da prati miris vepra ili vuka,

zašto ne bi pratio miris čoveka? Možda, ako mu daju neki komad njegove

Mighty

-BU&CW-

80

odeće. Irci su ih nekada koristili u bitkama, navodno su mogli da svuku naoružanog viteza sa konja. A kažeš da je bio izgladnjivan, pa bi mu instinkti bili još izoštreniji.“ Naslonio je laktove na sto i spustio bradu na pesnice. „Čini se kao da je pas bio deo neke vrste predstave, kao da je to urađeno da bi se napravio spektakl. I kakva je to smrt - zaključan sa krvoločnom životinjom. Pomislio sam“, rekao je ubacivši još jedan zalogaj hleba u usta, „na to kako su Rimljani ubijali prve svece, tako što bi ih bacili u arenu sa divljim zverima. Tako je Džon Foks to opisao u onoj je živoj Knjizi mučenika.“

Zaustavio sam se, s komadom mesa na pola puta do usta, i zagledao se u njega, oklembešene vilice.

„Šta?“ Sidni je prestao da žvaće. „Foksova knjiga mučenika. Rektor Linkolna se za njega veoma

interesovao - držao je propovedi o tome u kapeli.“ Sidni se namrštio. „Misliš da je neko želeo da se reši Mersera i da se inspirisao Foksom

kada je smišljao način?“ Njegov izraz lica je odavao skepticizam. „То mi se čini previše fantastičnim. Možda tome pridajem preveliki

značaj.“ Spustio sam dlanove na lice. „U pravu si, verovatno je to samo neki dug ili nevolje zbog kurve. Nije ni čudo što rektor hoće da prikrije sve dok je kraljevska poseta u gradu.“

Sidni je zaćutao. A onda je tresnuo dlanom o sto. „Ne, Bruno, mislim da si u pravu što si sumnjičav. Psa je u vrt pustio

neko ko je imao ključ, što ukazuje na nekog od članova ili bar na nekoga ko je imao pristup ključevima koledža. A, bar dvoje ljudi je želelo nešto iz njegove sobe, a to nije bio novac. Možda nešto što je bilo opasno po njih. A ukoliko su svi na koledžu nedavno čuli priče o grozomornim smrtima svetaca iz Foksove knjige, zahvaljujući rektoru, možda je to namerno bilo organizovano da ih podražava. Pitanje je - zašto? Ti nisi ništa našao u njegovoj sobi?“

„Samo ovo. Pogledaj“, rekao sam izvukavši tanak godišnjak. „Staje prvo što primećuješ?“

Sidni je okrenuo par stranica, a onda me pogledao ozbiljnog lica. „Gregorijanski kalendar. Da li je naš čovek bio pritajeni papista, kao i

njegov prijatelj Alen?“ „I ja sam se zapitao. Čuo sam da doziva Mariju pre nego što je umro.“ „I ja bih dozivao Mariju da me je toliki pas uhvatio za dupe“, rekao je

Sidni bezosećajno, okrećući knjigu u svojim rukama. „То ništa ne govori. Međutim, ovaj kalendar - trebao bi ti samo ako vodiš prepisku s nekim u katoličkim zemljama. Naročito ako treba da usklađuješ akcije. Edmund Alen je otišao u Rems, zar ne? Zar nije on u nekoj vezi sa Vilijamom Alenom, koji je tamo osnovao engleski koledž?“

„Rođaci su, tako kažu. Merser je mogao ostati u vezi s njim, misliš?“ Sidni se osvrnuo oko sebe i utišao glas. „Sećaš se zašto smo ovde, Bruno. Te bogoslovske škole u Remsu i Rimu

su trenutno Volsingemova najveća glavobolja - dobijaju ogromne sume od

Mighty

-BU&CW-

81

Vatikana i obučavaju desetine sveštenika za englesku misiju, a mnogi od njih su bili na Oksfordu.“ Povlačio je svoju bradu dok je razmišljao, a onda ponovo uzeo knjigu. „Staje ovaj mali krug?“, pitao je, pokazavši kružni simbol kojim je bio označen prethodni dan u Merserovom kalendaru.

„Ne znam. Često se javlja. Pitam se da nije u pitanju neka šifra.“ Sidni se zagledao, a onda odmahnuo glavom. „Prepoznajem ga, ali ne mogu da se setim odakle. Izgleda kao jedan od

tvojih magijskih simbola, Bruno.“ Nisam želeo to da kažem, ali ta misao mi je pala na pamet. Rodžer mi je

poverio da ga zanima magija. Pa ipak, taj simbol nisam prepoznao, i zbog toga me je intrigirao.

„Nije astrološki simbol, to je sigurno“, rekao sam. „Ali, to nije najvažnija stvar. Pomiriši knjigu.“

Sidni se blago namrštio, ali je prineo knjigu svom licu. „Pomorandže?“ „Da. Pogledaj zadnju stranu.“ Prelistao je stranice, a onda me pogledao, klimnuvši sa vrstom divljenja. „Odlično, Bruno. To je stari trik, nevidljivo mastilo od narandžinog soka.

Jesi li pronašao neku tajnu poruku?“ „Šifru. Prepisao sam je... evo.“ Gurnuo sam mu komad papira preko

stola. „Vidiš šta je napisano na dnu?“ „Оrа pro nobis. Vidi, vidi.“ Sidni je pažljivo presavio papir i vratio mi ga.

,,’Moli se za nas.’ To bi mogla biti neka lozinka ili tajni znak.“ „То sam i ja pomislio. Treba li da obavestimo Volsingema?“ Sidni je neko vreme razmišljao, a onda odmahnuo glavom. „Još nemamo šta da mu kažemo, osim da sumnjamo da je jedan mrtav

čovek bio pristalica katolicizma. Ne bi nam se zahvalio što mu traćimo vreme, a ja ne mogu da priuštim slanje kurira u London dok ne budemo imali nešto bolje. Ne, mislim da ovo treba da istražiš što je moguće diskretnije“, nastavio je, zatvorivši knjigu i vrativši mi je. „Naročito ako je tačno da rektor Anderhil želi da se sve zataška, možda zna više nego što priznaje. Samo zato što ga je imenovao moj ujak ne znači da mu se može verovati, grof je i ranije pravio greške u svojim procenama.“ Stegao je usne u tanku liniju. „I ko je taj Dž - imaš li neke ideje?“

„Upoznao sam samo dvojicu ljudi čija imena počinju sa Dž“, rekao sam . „Džejms Koverdejl i Džon Anderhil, rektor. Ali, moglo bi označavati bilo koje ime. Možda je i to neki šifrovani znak.“

Sidni je klimnuo sumorno. „Možda. Ima previše toga što se mora uzeti u obzir. Ali za sad, moj dragi

Bruno“, rekao je, iznenada se nasmešivši, „moraš da misliš samo o večerašnjoj disputaciji. Moraš da zadiviš čitav Oksford novom kosmologijom, i da ove stvari smetneš s uma. Lizi, daj da izravnamo račun!“, doviknuo je, a žena je bacila pogled ka nama. „ A ja ću za poneti najveću bocu vašeg najjačeg piva“, dodao je srdačno brojeći novčiće iz svog novčanika. Kada je otišla po bocu, nagnuo se ka meni i namignuo. „Mali poklon za tebe da odneseš svom novom

Mighty

-BU&CW-

82

prijatelju, portiru. O Oksfordu ti mogu reći ovo - vratari čuvaju više tajni nego bilo ko drugi u Univerzitetu. Sprijatelji se s tvojim portirom i on će ti bukvalno otvoriti sva vrata. A sada, Bruno“, rekao je, pljesnuvši me po leđima, „moraš da kreneš i razrešiš problemčić da li se Zemlja okreće oko Sunca ili ne.“

Taman sam krenuo kada se iza nas začuo gromoglasan smeh i brbljanje. Vrata točionice su se otvorila i kroz njih je ušla četvoročlana grupa visokih mladića, odevenih u skupe prsluke od meke kože, svilene uske kapute i kratke pantalone s prorezima koje su otkrivale njihove noge u finim svilenim čarapama, svi sa jarkim uštirkanim nabranim okovratnicima iznad kragni i kratkim plišanim ogrtačima prebačenim preko ramena. Nosili su se sa istim razmetanjem, govorili glasno kultivisanim glasovima, zbijali proste šale sa služavkom, a kada su se okrenuli, shvatio sam da je najviši među njima bio Gabrijel Noris. Prepoznao me je i podigao ruku u znak pozdrava.

„Ah, il gentil doctore!“, doviknuo je, pokazujući prijateljima glavom ka našem stolu. „Dođite momci, upoznajte mog novog prijatelja, čuvenog italijanskog filozofa, doktora Ðordana Bruna i...“ Iznenada je zastao ugledavši Sidnija i elegantno se poklonivši, okrenu se potom prema meni sa očekivanjem i tada sam shvatio da bi trebalo da ih upoznam.

„Ovo je gospodin Gabrijel Noris“, objavio sam, a Noris se ponovo nakloni, „koji je jutros tako stručno pogubio poludelog psa iz vrta. Ovo je moj prijatelj ser Filip Sidni.“

„Znači, ti si hrabri lovac?“, rekao je Sidni, izvijajući veselo obrvu. „Ne mogu se mnogo hvaliti zbog tog poduhvata, gospodine - pas je bio

tek nekoliko metara udaljen. Kada potežem luk, volim veći izazov“, odgovorio je Noris, nasmejavši se sam sebi. ,,U šumi Šotover se može dobro loviti, ser Filipe, ako biste voleli da odete u lov tokom svog boravka ovde.“

„Rado bih probao, ukoliko se vreme popravi“, rekao je Sidni. „Noris, kažeš? Ko ti je otac?“

„Džordž Haris, džentlmen, od Bakingemšira“, rekao je Noris, još jednom se naklonivši. „Ali, u poslednje vreme najviše je živeo u Francuskoj i Flandriji.“

Sidni je izgledao kao da pretražuje neki registar u svojim mislima da vidi da li mu to ime nešto znači. Na kraju je učtivo odmahnuo glavom.

„Ne znam ga. Francuska, a? U egzilu, je li?“ „О, ne, ser Filipe.“ Noris se ponovo nasmejao. „Bio je trgovac. Tkanina i

luksuzna roba. Bio je izuzetno dobar u svom poslu.“ Upadljivo je namignuo Sidniju i protrljao prstima kako bi pokazao da misli na novac. Njegovo držanje je počelo da me iritira.

„Hoćete li ostati i piti s nama?“, nastavio je živo, već posegnuvši u svoju kesu s novcem. „Hej, devojko... ovamo!“, pozvao je, zapovedno pokazujući Lizi. „Moji prijatelji hoće da pokušaju da mi otmu malo novca u nekoliko rundi karata, ali u ovom semestru sam još nepobeđen. Da li se vi kockate, ser Filipe? A vi, doktore Bruno?“

Podigao sam ruke u znak izvinjenja, ali video sam da je u Sidnijevim očima zasijala iskra avanturizma, i on je protrljao dlanove, pomerajući se na klupi da napravi mesta Norisu.

„Filozofi su notorno loši u kartama“, rekao je Sidni, mahnuvši mi rukom

Mighty

-BU&CW-

83

da se pomerim i pored sebe napravim mesta Norisovim prijateljima. „Tim pre doktor Bruno treba da ostane i pridruži se igri“ rekao je Noris

široko mi se smešeći. Posegnuo je u svoj kaput i izvukao špil karata, a onda ih stručno promešao sa lakoćom stečenom dugom vežbom. Shvatio sam, uz žaoku neprijatnosti, zašto mi je on toliko smetao: nije mi toliko smetala preterano srdačna dobrodušnost engleske gospode iz više klase, jer sasvim sam je lako podnosio kada sam bio nasamo sa Sidnijem. Bio je to način na koji se Sidni tako lako uklopio u ovu razmetljivu grupu mladića, a ja nisam mogao, i strah da bi mu se njihovo društvo moglo dopasti više od mog. Ponovo sam osetio ono osobeno probadanje usamljenosti koje zaista poznaju samo izgnanici: osećaj da nigde nisam pripadao, i da nikada ponovo neću.

Noris je pljesnuo špil dlanom i počeo brzo da deli po tri karte svakom igraču, dve licem okrenute nadole, jednu licem nagore.

„Da svi uložimo po šiling za početak? Ukoliko želiš da zadržiš išta od svog novca, Tobi“, obratio se tamnokosom mladiću naspram sebe, „bolje počni da se moliš svetom Bernardinu Sijenskom, zaštitniku kockara, jer danas se osećam srećnim.“

„Da se molim svecima, Gabrijele?“, rekao je mladić Tobi uz lukavi osmeh, podižući svoje karte i razgledajući ih. „Nemoj da te neko čuje da to ohrabruješ, jer će misliti da si se okrenuo Rimu.“

Noris je otpuhnuo. „Govorim u šali, tupavče. Džentlmeni nikada ne smeju razgovarati o

teologiji za kockarskim stolom. Zar nisam u pravu, doktore Bruno - pričaju da se vaš zemljak zalaže za kockare? Oni koji veruju u tu vrstu ludorija“, rekao je, bacivši šaku novčića na sredinu stola.

„Zapravo, u Italiji je on najpoznatiji po svojim govorima protiv sodomita“, odgovorio sam, ustajući od stola. Noris me je pronicljivo pogledao preko svojih karata i zainteresovano me posmatrao.

„Је li tako?“ „Jadikovao je da su u poslednjem veku Italijani u Evropi bili čuveni kao

najveća nacija sodomita.“ „I jeste li?“, pitao je, a osmeh mu je izvijao ivicu usana. „Mi smo najveća nacija u svemu, prijatelju“, rekao sam, uzvrativši mu

poluosmeh. „Bruno je najveći deo svog života proveo u manastiru“, rekao je Sidni,

nagnuvši se da gurne Norisa u rebra. „On najbolje zna.“ Grupa je počela glasno da se smeje dok je Lizi spuštala dva velika bokala

piva na sto. Bilo je vreme da krenem. »Pa, ostaviću vas da robite jedan drugog s blagoslovom svetog

Bernardina“, rekao sam, pokušavajući da zvučim bezbrižno. „Ја imam hitnijeg posla.“ „Bruno mora da preuredi kosmos pre pet sati“, rekao je Sidni, mada je pažljivo posmatrao karte u svojim rukama.

„Svi željno iščekujemo da to čujemo“, rekao je Noris, glave još uvek savijene prema njegovim kartama, a onda je, uz glasan trijumfalni poklič, izbacio keca karo i, dok su ostali prasnuli navalom psovki, zgrnuo sve novčiće

Mighty

-BU&CW-

84

sa stola. Niko nije podigao pogled dok sam odlazio.

Mighty

-BU&CW-

85

ŠESTO POGLAVLJE

Bogoslovski fakultet bio je najdivnija zgrada koju sam do tada video u

Oksfordu. Iza njegovih visokih drvenih vrata, veličanstvena tavanica sa lepezastim svodom od bledog kamena izvijala se iznad oskudno opremljene prostorije dugačke desetak metara, okupane prirodnom svetlošću sa deset velikih prozora polukružnog vrha koji su se protezali od poda do tavanice čitavom dužinom prostorije, pa se činilo kao da su severni i južni zid potpuno od stakla. Iznad prozora se nalazio elegantan vitraž, a okna su, prema običaju, bila dekorisana štitovima i grbovima mecena i univerzitetskih dostojanstvenika. Od potpornih lukova na vrhu prozora, rebra svoda širila su se simetrično preko tavanice pre nego što bi se ponovo spojila u tačkama dekorisanim detaljno izrezbarenim ispupčenim ukrasima i visuljcima sa umetnutim statuama, neprekidno vukući pogled naviše i ka centru. Osećao se oštar miris toplog voska sa obilja sveca, fenjera i baklji koje su gorele duž zidova, a njihova svetlost bila je dobrodošla uprkos ogromnim prozorima, jer je nebo još uvek bilo oblačno, a dan je već bledeo. Na zapadnom kraju hale podignuta je pozornica, a stolice sa visokim naslonom opremljene debelim plišanim jastucima postavljene su za najeminentnije osobe - palatin je sedeo u centru, Sidni mu je sedeo sleva, a prorektor u svojoj odori oivičenoj krznom hermelina zdesna. Njihove stolice bile su okružene ostalim dostojanstvenicima univerziteta u njihovim grimiznim i crnim odorama i sa baršunskim profesorskim kapama, raspoređenim po svom akademskom stepenu. Ispod pozornice su nanizani redovi stolica okrenuti ka istočnom ulazu, a sada su ih popunjavali stariji muškarci u odorama članova, dok su u drugom od pet velikih odeljaka između stubova, gledano sa zapadnog kraja, jedan naspram drugog, na severnom i južnom zidu, bile postavljene dve izrezbarene drvene propovedaonice, za kojima smo se doktor Anderhil i ja spremali da sukobimo mišljenja.

Dalje ka istočnom kraju, postavljeni su redovi niskih klupa za studente koji su čak i sada navirali u salu, gurajući se da bi zauzeli svoja mesta u velikom žamoru i živom razgovoru. Stomak mi se stegao dok sam se peo uza stepenice do pulta koji će biti moja platforma tokom sledećeg sata, ali kada sam bacio pogled preko redova nestrpljivih lica, ponovo me je ohrabrilo dobro poznato uzbuđenje javnog obraćanja, mog prvog u Engleskoj, i otkrio sam da željno iščekujem predstojeću debatu baš kao što sportista žudi za izazovom dobre mačevalačke utakmice.

Bacio sam pogled na pozornicu levo od mene i uhvatio Sidnijev pogled, namignuo mi je u znak ohrabrenja. Palatin se otromboljio pored njega, savijenih nogu, čačkajući zube noktom na palcu i proučavajući ono što je iščeprkao s većim zanimanjem od onog koje je bio spreman da posveti predstojećoj raspravi. Video sam Koverdejla, Slitharsta i Vilijama Bernarda u sredini drugog reda. Koverdejl me je samo nakratko pogledao sasvim pribrano, dok je Slitharst dopustio svom hladnom pogledu da klizi preko mene pre nego što ga je oštro skrenuo u stranu. Bernard je pucketao svojim koščatim rukama

Mighty

-BU&CW-

86

i klimnuo mi jednom, što sam rešio da protumačim kao ohrabrenje. Doktor Anderhil se popeo na svoj podijum naspram mene i nagnuo se nad svoj pult, fiksirajući me borbenim zurenjem. Mir je prekrio okupljenu masu. Pročistio sam grlo.

Ranije tog popodneva, u četvrt do pet, jedan student je došao do moje sobe da me otprati do bogoslovske škole. Bio je to zdepast, naoko razuman momak tamne kose koji se predstavio kao Lorens Veston, i objasnio da ga je rektor poslao da mi pokaže put do mesta gde će se održati disputacija jer je on, rektor, već krenuo. To je delovalo kao učtiv gest, pa sam pratio mladog Vestona preko pravougaonog unutrašnjeg dvorišta do kule stražare. Kada smo se približili, primetio sam dvojicu sluga kako silaze sa stepeništa sobe u kuli noseći veliki drveni kovčeg, a iza njih je išao još jedan, ruku natovarenih knjigama.

„Već iznose stvari doktora Mersera?“, pitao sam Vestona, pokušavajući da glasom ne otkrijem svoju uznemirenost. Momak je slegnuo ramenima, kao da to pitanje ne treba postavljati njemu.

Napolju, u ulici Sent Mildreds lejn, naišli smo na portira Kobeta koji je stajao i gledao kako njegov stari pas obilno zapišava zid koledža.

„Dobar dan, doktore Bruno!“ pozvao je veselo, podigavši ruku u znak pozdrava. „Gde ste da ukrstite reci s rektorom?“

„Buonasera8, Kobet.“ Opušteno sam mahnuo ka stražari iza nas. „Vidim da prazne sobu u kuli.“

Kobet se prigušeno nasmejao. „Sa tim stvarima ne otežu, sobe starijih članova su ovde na visokoj ceni.

Doktor Koverdejl želi da se useli što je pre moguće.“ „Znači, on će preuzeti posao zamenika rektora?“ „Još nije zvanično, ali to ga neće sprečiti. Hajde, sad, Besi, idemo kući.“

Stara kuja je završila svoj posao i bolno je othramala ka kapiji, a Kobet ju je nežno terao. „О, uzgred, doktore Bruno, imam još jednu misteriju za vas.“ Iskezio se pokazujući propale desni.

„Kakvu?“ okrenuo sam se, željan da čujem informaciju. „Onaj rezervni ključ za sobu doktora Mersera za koji sam rekao da je

uzet iz moje sobe - pa, gospodin Slitharst mi ga je doneo jutros. Našao ga je na severozapadnom stepeništu, baš ispred sobe, kaže. Ko god da ga je uzeo, sigurno ga je tamo ispustio dan ranije i nije primetio - mračno je na tim stepenicama i kad je najlepše vreme. Pa, bar ponovo imam ceo komplet spreman za našeg novog zamenika rektora.“

„Na stepeništu? Ali, kako ih je blagajnik tamo našao?“, pitao sam, radoznao da saznam kako je Slitharst prikrio tu laž.

„Pretpostavljam da je krenuo u trezor.“ Oteturao je do kapije i otvorio je, a onda se opet okrenuo ka meni. „Srećno na disputaciji, gospodine“ dodao je. „I neka najbolji pobedi.“

„Hvala vam“, rekao sam, ali me je ta nova informacija omela. Sada je delovalo gotovo sigurno da je Slitharst uzeo nestali ključ i upotrebio ga da uđe

8 Dobro veče.(Ital)

Mighty

-BU&CW-

87

u Merserovu sobu: ako je zaista tamo bio zvaničnim poslom, ne bi morao da smišlja takvu priču za portira.

„Gospodine, mi... oh... treba da požurimo, očekuju vas u pet“, rekao je Veston trapavo. Klimnuo sam i provukao prste kroz kosu, kao da ću tako razmrsiti misli. Neće biti dobro ako mi mozak bude razmišljao o bravama i ključevima dok treba da raspravljam o kosmičkim zakonima pred celim Oksfordom.

„Da, žao mi je. Hajde da požurimo, ti me vodi“, rekao sam. „Pričaju da ste bili tamo jutros, gospodine, kada je Gabrijel Noris

ustrelio psa. Jeste li videli čitavu stvar?“ Veston je govorio s dečačkim uzbuđenjem, željno me posmatrajući dok

me je vodio u Brasnouz lejn, uzanu aleju koja se pružala severnim zidom koledža. Tu je zemlja bila blatnjava i aleja je mirisala kao da je to omiljeno mesto za mokrenje. Duboko sam udahnuo i krenuo za njim.

„Bio sam tamo, da. Ali, stigli smo prekasno, to je nešto što sebi ne mogu da oprostim. Mladi Noris je pravi strelac, da smo stigli samo nekoliko trenutaka ranije, jadni doktor Merser bi možda imao neku šansu.“

Veston je napućio usne. „Da, pa - ljudi poput Gabrijela Norisa nemaju šta drugo da rade sa

svojim vremenom osim da vežbaju svoje sportove. Nije ga ni najmanje briga da li će dobiti diplomu - Oksford je samo još jedna razbibriga za njegovu sortu... i šepurenje u njegovoj londonskoj odeći. Avaj, nama jadnim učenicima koji moramo da idemo u crkvu nije tako.“ Gorko se nasmejao.

„Ne dopada ti se, zaključujem?“, rekao sam smešeći se. Veston je izgledao kao da popušta. „Ма, u redu je on. U principu ne volim studente koji plaćaju školarinu -

u zajednici učenjaka, osoba bi trebalo da se oseća kao da je među sebi ravnima, a njihovo prisustvo pojačava utisak slojevitosti. A način na koji većina njih uopšte ne mari za studije prava je drskost. Međutim, Gabrijel Noris nije čak ni najgori - prilično je darežljiv sa svojim bogatstvom i nije tako glup kao neki. Znate li, gospodine, on ima svog konja?“ Veston je zastao, odmahujući glavom sa mladićkom zavišću. „Čilaš, najfiniji stvor kog ste ikada videli. Drži ga u štali izvan gradskih zidina jer studenti ne bi trebalo da imaju svoje konje. Ali, on radi šta hoće, jer ko bi njega kaznio?“

„Zaista deluje vrlo samouvereno“, složio sam se. „Pretpostavljam da je imao i podosta žena, sa onakvim licem.“

Veston je okrenuo glavu samo da bi bacio pogled ka meni, a lukavi osmeh izvio je uglove njegovih usana.

„Možete zamisliti, da“, rekao je, a neobično naglašena reč, zajedno sa vragolastim osmehom, privukla mi je pažnju.

,,Ah“, rekao sam, nagađajući na šta je mislio. „Hoćeš da kažeš da žene nisu glavno interesovanje gospodina Norisa?“

„Nikada ga ne bih klevetao, gospodine. Nemam pojma šta on radi u privatnosti, već samo ono što se priča.“

,,U zavisti se mnogo toga kaže“, primetio sam dok smo koračali. „Znaš li

Mighty

-BU&CW-

88

zašto se tako priča o njemu?“ Veston je oborio pogled, postiđen. „Ра, prvo, ne voli da posećuje bordele, gospodine.“ „Ne mora značiti da je zbog toga sodomit.“ Ipak, lično, ne bi me

iznenadilo da saznam da je to istina, kad se setim Norisovog kicoškog držanja. Prisetio sam se čudnog pogleda koji mi je uputio kada sam pomenuo govore svetog Bernardina protiv sodomita. „А, trebalo bi i da budeš oprezan sa takvim tračevima - sodomija se u ovoj zemlji kažnjava vešanjem, zar ne?“

„Da, gospodine. U pravu ste, naravno.“ Veston je delovao kao da se obuzdava. „Ali, svi smo to primetili. Ako vas prelepa devojka nedužno pogleda, a vi se ponašate potpuno ravnodušno, sigurno u vama nema muške krvi, zar se ne biste složili, gospodine?“, obrazi su mu bili tamnocrveni, i iz njegovog izliva emocija naslutio sam da govori o stvarima koje su mu bliske. Pošto je u neposrednoj blizini mladih studenata bila samo jedna ženska osoba, nije bilo teško shvatiti na koga je mislio.

„Govoriš o rektorovoj kćerki?“ To nije trebalo da me iznenadi. Kao jedina mlada žena na koledžu, zašto se ne bi zagledala u najlepšeg od najbogatijih mladića ovde? Ipak, to otkriće me je donekle razočaralo, jer bih od devojke sa Sofijinim brzim umom očekivao da ne bude zaslepljena takvim površnim osobinama. „Da li ti se poverila?“

,,Oh ne, gospodine, a i previše sam već rekao.“ Pokušao je da promeni temu, ali u tom trenutku sam naglo stao,

shvativši da smo stigli do kraja uličice Brasnouz lejn i da je zid koji se protezao desno od nas bio zid Linkolnovog Gaja. Debela drvena vrata u zidu bila su čvrsto zatvorena. Sigurno je kroz njih pas pušten u vrt.

„Čekaj malo“, rekao sam čučnuvši da pregledam blato ispred vrata. Bilo je ugaženo, ali stopala koja su prolazila vlažnom zemljom od jutros izbrisala su svaki jasan otisak, pa sam prokleo sam sebe što se nisam dosetio da odmah potražim dokaze. Uspravio sam se i povukao ručicu na vratima. Bila su zaključana. Taman sam hteo da se okrenem kada mi je među busenovima trave koja je rasla ispred kapije nešto privuklo pažnju. Ponovo sam čučnuo i izvukao tanak kožni kaiš, pokidan na jednom kraju - kaiš kakvim bi se mogla privezati brnjica psa. Nisam znao za šta je on služio, ali za svaki slučaj sam ga gurnuo u džep.

„Gospodine, zakasnićemo.“ Veston je delovao iznervirano, ali primetio sam da me radoznalo posmatra dok sam stavljao kaiš u džep. „Do kraja staze i skoro smo stigli.“

Prešli smo na široki kvadratni trg oivičen crkvom svete Marije na desnoj strani, a na levoj, jedva vidljivim iznad zida dvorišta koledža Egzeter - šiljatim kulama bogoslovije. Ispred sam mogao videti masivne gradske zidine čiji se grudobran ocrtavao naspram neba. Kada smo zaobišli ugao, dočekala nas je spektakularna fasada bogoslovije, pa sam zastao da joj se divim, izvijajući vrat naviše do kula iznad velikih zasvođenih prozora. Obično su samo crkvene zgrade pravljene u takvoj raskoši, ali ovde je svetovna građevina bila izgrađena poput katedrale, posvećena potragom za znanjem, sasvim jednaka velikoj crkvi San Domeniko Mađore u Napulju u kojoj sam naučio umetnost disputacije. Osećao sam se gotovo ponizno jer će se moje ideje pridružiti

Mighty

-BU&CW-

89

odjecima u njenim veličanstvenim svodovima, i taman sam hteo da poverim taj efekat mom vodiču, kada me je bocnuo neprijatan osećaj da me neko posmatra. Okrenuo sam se i video, naslonjenog na potamneli kamen gradskih zidina, visokog muškarca prekrštenih ruku, kako zuri u mene prilično upadljivo. Bio je obučen u stari kožni prsluk i pantalone od iznošene braon tkanine, kosa mu je bila opasno proređena na vrhu glave, ali dugačka pozadi, pa je njegovo veliko čelo bilo golo, a lice mu je bilo jamičasto od boginjavih ožiljaka. Možda je bio mojih godina, a možda mu je bilo i pedeset, ali najupadljivija stvar u njegovom izgledu bilo je to da nije imao uši. Ružni rubovi ožiljčanog tkiva okruživali su rupe na mestu gde su uši nekada bile, odajući činjenicu da je nekada priveden pravdi kao sitni kriminalac. Nastavio je da me posmatra hladnim, ravnodušnim pogledom u kojem nisam mogao da primetim zlonamernost, već neku vrstu podrugljive radoznalosti. Pitao sam se da li je zurio baš u mene, ili je bio neki oportunista džeparoš ili slično, neko koje tražio svoju priliku u gomili koja se okupljala zbog disputacije. Na svojim putovanjima kroz Evropu primetio sam da su sitni lopovi uvek pretpostavljali da su obrazovani ljudi i imućni. Na osnovu mog iskustva, te dve osobine su se retko sretali u jednoj osobi. Ukoliko sam ga dobro procenio, taj je čovek bio baš bestidan. Još jedno hapšenje zbog krađe i suočio bi se sa vešanjem.

Nekom drugom prilikom bih se suprotstavio njegovom drskom zurenju, ali sada nisam imao vremena za to, pa sam se okrenuo ka velikom tremu bogoslovije i samo što nisam krenuo uza stepenice kada sam video doktora Džejmsa Koverdejla kako juri niz njih, probijajući se kroz plimu mladih ljudi u crnim togama koji su se gurali da uđu. Primetio me je i stao, sa izrazom olakšanja na licu. Krajičkom oka, video sam da se čovek u braon odeći pored zida pomerio i krenuo napred. I Koverdejl je to primetio. Zaledio se na trenutak i zagledao u čoveka bez ušiju koji je gledao pravo u njega i činilo se kao da mu je klimnuo. Bilo je jasno da su se prepoznali. Koverdejl ga je na kratko besno gledao, a njegov izraz lica mi je delovao podeljeno između iritiranosti i zabrinutosti, a onda je zalepio osmeh namenjen meni i poveo me nežno za lakat desno od ulaza, dalje od radoznalog pogleda onog čoveka.

„Hvala ti, Vestone, što si bezbedno doveo našeg gosta, možeš se pridružiti svojim prijateljima unutra“, rekao je prijatno Koverdejl mom mladom vodiču, mada mi se činilo da mu je lice prebledelo. Veston mi se naklonio pre nego što je ustrčao uza stepenice i izgubio se u gužvi. no

„Doktore Bruno, pitao sam se možemo li nakratko popričati pre nego što uđemo?“, promrmljao je Koverdejl. „Ne brinite, imamo vremena, naš kraljevski posetilac još nije stigao, a ne možemo početi bez njega.“

Klimnuo sam glavom. Ne bi bilo ništa čudno da se palatin ne potrudi da stigne na vreme zbog mene. Zauzeo sam stav učtive pažnje. Činilo se da je Koverdejlu neprijatno zbog onoga što je morao da kaže.

„Biće sprovedena istraga zbog smrti jadnog doktora Mersera, znate, a oni koji su prvi stigli na lice mesta moraće da daju izjave“, počeo je, rukom još uvek stežući moj lakat. Nisam mogao da procenim da li je to trebalo da me umiri ili je bilo pretnja. „Koliko znam, vi ste tamo stigli rano, zajedno sa rektorom i gospodinom Norisom.“

„Da, i rado ću prepričati šta sam video tokom istrage, mada se nadam da

Mighty

-BU&CW-

90

će se to desiti pre nego što moja grupa bude morala da se vrati u London“, rekao sam, sa očekivanjem, jer sam bio siguran da će uslediti još toga.

„Stvar je u tome... ah...“ Tu je poklekao i nervozno se nasmejao. „Rektor je pomenuo da ste verovali da je kapija vrta ka ulici Brasnouz lejn bila zaključana kada ste pronašli jadnog Rodžera.“

„Da, probao sam da je otvorim i bila je zaključana. Kao i druge dve kapije.“ „Ра, kada sam to čuo, palo mi je na pamet da vi, naravno, ne poznajete naš koledž, pa niste mogli znati da kapija do uličice ima veoma krutu ručku sa unutrašnje strane.“

Izvio sam obrvu kako bih naglasio moju sumnjičavosti. ,,Da“, nastavio je, ne gledajući me u oči, „zaista se veoma teško okreće i

mora se na poseban način okrenuti udesno, samo tako. To pominjem samo zato što, ako u istrazi kažete da je kapija bila zaključana - pa, vidite, to će dodati razne komplikacije nečemu što zapravo ima veoma jednostavno i tragično objašnjenje. Portir je zaboravio da zaključa kapiju, divlja lutalica je ušla, jadni Rodžer je platio cenu zbog tuđeg nemara. Bilo je to strašno, baš strašno“, spustio je dlan na svoje grudi, a na svoje debelo lice navukao masku ožalošćenosti, „ ali, sva ta priča o zaključanim kapijama, plašim se, samo će stvoriti uzbunu zbog konspiracije koja zapravo ne postoji.“ Nisam mogao da verujem šta slušam. Izvukao sam svoju ruku iz njegove šake i okrenuo se ka njemu. Studenti su se još uvek gurali uza stepenice oko nas, pa sam utišao glas.

„Doktore Koverdejl, kapija je bila zaključana, u tu činjenicu nemam nikakve sumnje. Sam sam je isprobao. A čak i da je bila samo zatvorena, pas je nije zatvorio za sobom. „

„Vetar je mogao da je zalupi“, rekao je Koverdejl odbacujući moju tvrdnju.

Na trenutak sam stajao u neverici. Zar je zaista zamišljao da me tako lako može ubediti da posumnjam u ono što sam rođenim očima video?

„Teška drvena kapija poput one? Bio sam tamo, doktore Koverdejl -prošao sam sve mogućnosti sa rektorom1, pobunio sam se, sotto voce.

„Rektor je imao vremena da razmisli o jutrošnjim događajima bistre glave“, rekao je Koverdejl glatko, ,,i zaključio je da je u magli i panici bilo teško išta sa sigurnošću primetiti. On se prisetio koliko je ta ručka kruta iznutra i da bi to moglo zbuniti stranca. Svaki islednik koji bi sprovodio istragu sigurno bi uzeo u obzir da se od vas ne može očekivati da se dobro snalazite po koledžu. To pominjem zato što bi vaše insistiranje da je u pitanju neka misterija samo produžilo i zakomplikovalo proces koji će i ovako biti veoma uznemirujući prijateljima i kolegama doktora Mersera. Ništa se ne može dobiti dodavanjem lažnih fantazija i sumnji tragičnoj nesreći.“

Posmatrao sam ga jedan trenutak. Znači, odlučili su da ponovo napišu okolnosti Rodžerove smrti tako da izbegnu svaki skandal za koledž, a ubica će se izvući. Da li su štitili nekog određenog, ili je to za njih prosto bila stvar kolektivnog čuvanja obraza? Pitao sam se da li će rektor održati svoje obećanje i privatno istražiti stvar, ali sumnjao sam u to. On je bio daleko najzabrinutiji za javni ugled koledža.

Mighty

-BU&CW-

91

„Mišljenja sam da u istrazi moram prijaviti ono što mislim da sam video tog jutra“, rekao sam. „Ukoliko grešim, u pravu ste - ispašću budala, ali moraću da rizikujem. Ne bih mogao da spavam znajući da nisam dao sve dokaze.“

Koverdejl je suzio oči, a onda se činilo kao da prihvata moju izjavu. „Ра dobro, doktore Bruno, morate postupati u skladu sa svojom

savešću. Da uđemo?“ Pokazao je stepenice ka tremu bogoslovije na kojem je gužva počela da se stanjuje. Većina publike već je bila unutra. ,,Oh, ali -ima tu i jedna krajnje čudna stvar“, dodao je uzgred preko ramena, dok se peo uz prvi stepenik. „Gospodin Slitharst mi je rekao da je krenuo jutros u trezor i da je čuo buku iz sobe doktora Mersera - a kada je pogledao unutra, pronašao je sobu ispreturanu naglavačke i ko je bio tamo i preturao po Merserovim stvarima - naš cenjeni italijanski gost? Pokušavao da otvori njegov sef, ni manje ni više. A portir kaže da ste vratili ključeve koje ste pronašli uz telo.“

Prokleo sam svoju glupost jer sam tog jutra zaspao. Zaboravio sam da odnesem odeću rektoru sa mojim jadnim izgovorom i sada je, kao što sam se i plašio, Slitharst prikrio sopstvene tragove nagovestivši da sam ja samo običan lopov. Primetio sam da je u njegovoj verziji nedostajao detalj da je on imao ključ Merserove sobe.

„Za to postoji objašnjenje“, počeo sam, ali Koverdejl je podigao ruku da me zaustavi.

,,Oh, bez sumnje, doktore Bruno, bez sumnje. Ali, moglo bi se desiti da sudiji takvo ponašanje deluje krajnje čudno, da ne kažem sumnjivo, a među varošanima postoji takva netrpeljivost prema strancima, znate, naročito od rimokatoličke sorte“, rekao je, glumeći žaljenje, „da je rasuđivanje često zamućeno slepim predrasudama. A ukoliko se istraga zakomplikuje više nego što je potrebno, takve otežavajuće pojedinosti mogle bi izaći na svetlost dana.“

Već smo bili na pragu bogoslovije. Bacio sam pogled unutra i video da je puna publike i da su studenti pronalazili mesta pokraj prozora ili stajali iza klupa. Koverdejl mi se sa očekivanjem nasmešio nakon što je uputio tu direktnu pretnju. Nakratko sam proučavao njegovo lice, a onda klimnuo.

„Shvatam šta hoćete da kažete, doktore Koverdejl, i sigurno ću razmisliti o toj stvari.“

„Dobar ste čovek“, rekao je Koverdejl sa odobravanjem. „Siguran sam da ćete videti da to ima smisla. Da uđemo?“

Zastao sam na vratima i bacio pogled preko ramena u pravcu gradskih zidina. Čovek bez ušiju još uvek se naslanjao na zid, još uvek nas opušteno posmatrajući. Dodirnuo sam Koverdejlov lakat.

„Ко je onaj čovek?“, pokazao sam glavom u njegovom pravcu. Koverdejl je pogledao, trepnuo, a onda odmahnuo glavom. „Niko bitan“, rekao je naglo i pridržao mi vrata da uđem. Trudio sam se da taj razgovor smetnem s uma dok sam se pripremao za

govor. Potpuni mir se spustio na salu, prekidan samo uobičajenim meškoljenjem, kašljanjem i šuštanjem odora iz publike. Pročistio sam grlo, nagnuo se nad pult i počeo svoje obraćanje.

,Ja, Ðordano Bruno od Nole, doktor sofisticiranije teologije, profesor

Mighty

-BU&CW-

92

čistije i nevinije mudrosti, znan najboljim evropskim akademijama, do kazan i poštovan filozof, stranac samo među varvarima i nitkovima, onaj koji budi uspavane duhove, ukrotilac arogantnog i upornog neznanja, onaj koji propoveda opštu ljubav prema čovečanstvu u svim svojim delima, koji u svom društvu ne ističe ni Britanca ni Italijana, muško niti žensko, biskupa niti kralja, odoru niti oklop, monaha niti laika, već samo onoga čiji je razgovor miroljubiviji, civilizovaniji, verniji i vredniji, onaj koji ne poštuje miropomazanu glavu, kršteno čelo, oprane ruke ili obrezan penis, već duh i kulturu uma koji se mogu pročitati na licu stvarne osobe, onaj koga se propagatori gluposti i drugorazredni licemeri gnušaju, a koga trezveni i studiozni vole, i koga pozdravljaju najplemenitiji umovi - izvrsnom i slavnom prorektoru Oksfordskog univerziteta upućujem veliki pozdrav.“

Naklonio sam se ka pozornici za kojom je sedeo prorektor univerziteta, očekujući buran aplauz kakav bi takav uvod izazvao u evropskim akademijama, ali sam se zapanjio kada sam shvatio da je žamor koji je dopirao do mojih ušiju zapravo bio podrugljivi smeh. Krajičkom oka video sam Sidnija. Iskrivio je lice i rukom prešao preko grla kao da ga seče, pokazujući da sam preterao u svom govoru. Nisam to mogao da shvatim. U Parizu bi disputacija jedva bila vredna tog imena ukoliko retorika ne bi dostigla apsurdne visine grandioznosti, ali činilo se da su i u tome, kao i u mnogim drugim stvarima, Englezi više voleli da se kriju iza jednostavnog i uzdržljivijeg stila. Mogao sam ih čuti kako se sada prilično otvoreno kikoću - i tu mislim na članove, ne na studente, mada su oni sada već počeli da prihvataju primer svojih starešina. Čuo sam kako više njih, poput školaraca, imitira moj akcenat. Na suprotnoj strani dvorane, doktor Anderhil se naslanjao na svoj podijum sa osmehom koji je govorio da uživa u spektaklu. Očigledno je mislio da je već pobedio. Palatin je glasno i napadno zevnuo.

„Potpuno odbacujem“, viknuo sam, lupivši šakom o pult, a zatim podigavši dlan radi još jačeg naglaska, dok je smeh zamirao i ustupao mesto začuđenoj tišini, „ideju da su zvezde fiksirane na nebeskoj tapiseriji! Zvezde nisu više niti drugačije fiksirane u univerzumu nego što je zvezda Sunce, a oblast Medvedovog repa ne zaslužuje da bude nazivana osmom sferom više nego što to zavređuje Zemlja, na kojoj živimo. Oni koji imaju dovoljno mudrosti shvatiće da je očigledno kretanje univerzuma rezultat rotacije Zemlje, jer ima mnogo manje razloga da se Sunce i čitav univerzum bezbrojnih zvezda vrte oko ove kugle, nego da se, nasuprot tome, ona vrti u odnosu na univerzum. Ne dozvolimo da naš razum bude sputan bukagijama zamišljenih osam ili devet sfera, jer postoji samo jedno nebo, neizmerno i beskrajno, sa beskrajnim kapacitetom za bezbrojne svetove slične ovom, koji kruže po sopstvenim orbitama kao što Zemlja kruži po svojoj.“

Zastao sam da udahnem, zadovoljniji ovom uvodnom salvom, a Anderhil je iskoristio priliku da se ubaci.

„Tako kažete, gospodine?“, usprotivio se, a samozadovoljni osmeh igrao mu je na usnama. „Meni se čini da zapravo, umesto Sunca koje stoji mirno i Zemlje koja se okreće oko njega, vaša glava jurca unaokolo, a vaš mozak ne stoji s mirom!“

Okrenuo se publici članova radi čestitanja i nije ostao razočaran. Eksplodirao je grohotan horski smeh i prošlo je neko vreme pre nego što sam

Mighty

-BU&CW-

93

uspeo da ga nadjačam svojim odgovorom. Disputacija, žalim što to moram reći, nije bila uspešna, i neću više

mučiti čitaoca njenim sadržajem. Nastavila se uglavnom na isti način. Doktor Anderhil je samo produžavao stare, izlizane argumente u prilog Aristotelu - izričući ne naučne dokaze, već teret skolastičkog autoriteta za postavljanje Zemlje u nepokretni centar univerzuma, kao da autoritet nikada nije grešio, a u jednom trenutku je nagovestio da Kopernik nikada nije ni mislio da se njegova teorija uzima bukvalno već ju je samo razvio kao metaforu za pomoć matematičkim izračunavanjima. Sve te argumente sam čuo i pobio mnogo puta ranije, u boljim okruženjima od ovog, ali jedva da sam dobio priliku tog popodneva. Činilo se da je Anderhilova jedina briga bila, ne da sopstvenom veštinom diskutovanja ubedi publiku (njen najveći deo već je bio potpuno istog stanovišta i nije imao dovoljno uljudnosti čak ni da sasluša moje argumente), već da me ismeje i što je češće moguće izloži podsmehu svojih kompanjona. Tako su, činilo se, oni zamišljali zabavu, a maniri gomile bili su tako jadni da su oni uglavnom ćaskali i komentarisali i tokom mog i tokom njegovog govora. Bio sam napola strasne rasprave o složenim matematičkim teoremama kada me je prekinula uznemirujuća buka koja je zvučala kao duboko režanje psa. Preterano osetljiv na takve zvuke nakon jutrošnjih događaja, vidno sam se uplašio i okrenuo, samo da bih otkrio da je to palatinovo bučno hrkanje, ali tada sam već izgubio tok misli. Nekoliko trenutaka kasnije, omela nas je velika gužva jer se jedan student gurao kroz redove članova koji su sedeli da bi privukao pažnju jednog od njih. Ispostavilo se da je tražio doktora Koverdejla koji je, očigledno reagujući na poziv, odmah napustio svoje mesto usred reda, izvinjavajući se teatralnim šapatom svima koji su se našli između njega i vrata i koji su morali da ustanu kako bi ga propustili da prođe. Ne bih očekivao od Koverdejla da pokaže ikakvo uzdržavanje zbog mene, ali bio sam iznenađen što se s tako malo učtivosti ponašao prema sopstvenom rektoru odlazeći usred debate.

Nastavili smo mučno ka kraju koji nije bio nikakav zaključak. Ja sam izneo svoje složene proračune relativnog obima Meseca, Zemlje i Sunca u obliku koji bi i idiot mogao razumeti, a Anderhil je kao odgovor samo ponovio stara skolastička pogrešna shvatanja, zajednička svima koji mešaju nauku i teologiju i veruju da je Sveto pismo poslednja reč naučnog istraživanja. Često je u prilog navodio i moj status stranca, implicirajući da to mora značiti i slabiju inteligenciju, i više nego jednom naveo je da je i Kopernik bio stranac, pa da se ne može očekivati da ima snažno rezonovanje Engleza - očigledno zaboravivši da je ovaj jadni izgovor za debatu zapravo bio održan u čast Kopernikovog kraljevskog zemljaka. Bilo mi je drago kada je sve bilo gotovo. Kratko sam se naklonio površnosti neiskrenog aplauza i sišao s govornice osećajući se izubijano i omalovaženo.

Nakon toga, dok se sala praznila, niko od odlazećih članova nije me pogledao u oči. Ostao sam da sedim mrzovoljno ispod prozora, pomišljajući da sačekam da svi izađu kako bih izbegao ikakvo dalje ismevanje - ili, što bi bilo još gore, sažaljenje - kada sam ugledao kako se Sidni probija sa podijuma. Progurao se do mene, odmahujući glavom.

„Ove večeri sam se stideo mog univerziteta, Bruno“, prasnuo je, a dve tamnocrvene tačke ogorčeno su plamtele na njegovim obrazima. „Anderhil je

Mighty

-BU&CW-

94

lasica, nijednom se nije uključio s čvrstinom tvojih argumenata! Ja to nazivam sramotnim - bio je to prikaz čiste, slepe arogancije.“ Odmahnuo je glavnom, usana stegnutih kao da prekoreva sam sebe. „То je najneprivlačnija osobina naše nacije, to verovanje u sopstvenu superiornost.“

„Imao sam mnogo sreće da tebe i Volsingema ubrojim među moje poznanike“, rekao sam, odmahujući glavom. „Zamišljao sam da su svi Englezi tako slobodnog uma i radoznali za otkrivanje sveta. Vidim da sam mnogo pogrešio.“

„Pazi“, rekao je, filozofski, „ne pomažeš sam sebi, Bruno, kakav je ono bio uvodni govor?“

„Dobro je radio u Parizu.“ „Bez sumnje. Ali, mi ovde ne radimo tako. Obično se ne zagrevamo za

one koji se preterano hvale, mislim da si tada izgubio svoju publiku. I možda da izostaviš obrezane penise sledeći put?“

„Imaću to na umu“, rekao sam kruto. „Mada sumnjam da će biti sledećeg puta.“

„Ovo do sad i nije bila baš neka poseta za tebe, stari prijatelju, zar ne?“, rekao je, privrženo me pljesnuvši po ramenu. „Prvo društvo onog poljskog tikvana, potom je čovek brutalno ubijen pod tvojim prozorom, a sada si pretrpeo ove uvrede budala koje ne mogu ni početi da shvataju tvoju viziju. Žao mi je zbog toga, iskreno. Ali, možda se sada možemo usredsrediti na naš pravi zadatak“, dodao je, spustivši glas. ,,U svakom slučaju, svi smo pozvani da večeramo na koledžu Hristove crkve večeras, pa zato hajde da im ispraznimo vinske podrume, zaboravimo na ovaj turobni posao i tako provedemo noć, šta kažeš?“

Pogledao sam ga, zahvalan za njegov trud, ali pomislio sam da je njegovo veselo društvo poslednje što bi mi trebalo te večeri.

„Hvala ti, Filipe, ali plašim se da ne bih bio baš neki dodatak za stolom večeras. Pusti me da se povučem i ližem rane, a ja ti obećavam da ću sutra biti spreman za svaku avanturu koju predložiš.“

Delovao je razočarano, ali je klimnuo sa razumevanjem. „Držim te za reč. Zapravo, palatin bi voleo da ode u lov ili sokolarenje u

šumi Šotover, ako kiša prestane, a ja se, naravno, moram povinovati njegovim hirovima. Ali, mislim da to neću podneti ako ti ne budeš s nama.“

„Videću kako se osećam. Zašto ne povedeš svog novog prijatelja, Gabrijela Norisa?“

,,Oh, pozvao sam ga, ali sutra ima druge obaveze“, rekao je Sidni nonšalantno, ne primetivši žaoku u mom tonu. „Nije da mi je baš žao, taj mali hvalisavac je otišao kući s pola mog novčanika. Podseti me da nikada više ne igram karte s njim.“

„Ра, pridružiću vam se ako budem odmoran“, rekao sam. Noris je pomenuo da je lovački pas mogao zalutati iz šume Šotover.

Nisam bio lovac, ali to bi bila prilika da vidim postoji li neka veza. Sidni se rukovao sa mnom, još jednom me utešno munuo među lopatice, što je bio engleski način da se prikaže muško prijateljstvo, i ostavio me da sam pređem kratko rastojanje do koledža.

Mighty

-BU&CW-

95

„Dio fulmini questi inglesi!“, prasnuo sam kada sam iza ugla skrenuo u Brasnouz lejn, besno šutnuvši kamen koji mi se našao na putu. „Si comportano come cani di strada9 - ne, gori su od pasa! Da li je ikada postojala tako arogantna, sitničava i samoživa rasa kao što su ljudi sa ovog jadnog ostrva? Ne bi mogli razmišljati o novim filozofijama ili nauci više nego što mogu zamisliti da jedu hranu sa ukusom! Sigurno je ova beskrajna kiša pretvorila njihove mozgove u kašu. Rugati se čoveku, ne zbog onoga što govori, već zato što je imao toliko sreće da se rodi izvan ovih sumornih obala! I kako se usuđuju da se smeju mom izgovoru - odakle, za ime božje, zamišljaju da je latinski jezik potekao? Asini pedanti 10 !“ Psovao sam tako slobodno, na italijanskom, sve do kule stražare Linkolna gde je moj gnev delimično ispario. Srećom, niko nije naišao da se uplaši.

Teška srca sam otvorio glavnu kapiju i svratio do portirove sobe da zamolim Kobeta da mi pozajmi fenjer za sobu. Stari portir je mirno spavao u svojoj stolici, na stolu je stajao bokal piva, a kuja je spustila glavu na njegovo koleno. Nakašljao sam se i on je skočio, otresajući odeću.

,,Oh, oprostite, doktore Bruno, nisam čuo da ste ušli. Duboko sam se zamislio.“ Namignuo mi je i ja sam se usiljeno nasmešio.

„Dobro veče, Kobet. Mogu li vas zamoliti za fenjer ako imate viška?“ „Naravno, gospodine.“ Kobet je s velikim naporom podigao svoju masu i

odgegao se ka jednom od drvenih ormara poređanih uz zidove. „Rano ste se vratili, gospodine, ako smem da primetim - mislio sam da će večeras biti velika zabava u koledžu Hristove crkve povodom kraljevske posete?“

„Bio sam umoran“, rekao sam, nadajući se da ću izbeći pitanja o disputaciji.

Kobet je saosećajno klimnuo glavom. „Nije ni čudo, nakon svih jutrošnjih dešavanja. Nadajmo se da ćemo

noćas svi moći mirno da spavamo u našim krevetima, a? Čudno“, primetio je, otvorivši staklenu kutiju fenjera da upali sveću svojom svećom, „doktor Koverdejl se isto rano vratio. Bio je u velikoj žurbi, video sam ga kako juri kroz kapiju i rekao sam sebi, sigurno su večeras retko brzo završili protokol. Obično se u tim debatama ne zaustavljaju sve dok se ne zasite zvuka sopstvenog glasa - uz dužno poštovanje, gospodine. Ali, pošto niko drugi nije došao za njim, zaključio sam da je sigurno imao neka svoja posla.“ Završio je promuklim smehom.

„Plašim se da je doktor Koverdejl imao važnije poslove od prisustvovanja mom jadnom govoru“, rekao sam, ne uspevši da prikrijem ozlojeđenost u glasu.

„Ра, nadam se da će vam bog poslati dobar odmor noćas, gospodine“, rekao je Kobet, predavši mi fenjer dok se njegov plamen bacakao od drmusanja. „Pretpostavljam da ćete ostati kod nas do kraja istrage? Ubrzo ćete se ovde osećati kao kod kuće.“

„Siguran sam da hoću“, odgovorio sam ravnodušno i poželeo Kobetu laku noć, shvativši šta njegove reći znače. Koliko ću dugo biti zadržan ovde,

9 Bože, zgromi ove Engleze... ponašaju se kao ulični psi. (Ital.) 10 Pedantni magarci. (Ital.)

Mighty

-BU&CW-

96

pitao sam se, i da li sam po zakonu obavezan da ostanem i svedočim čak i ako Sidni i palatin krenu nazad po planu?

Svuda oko malog pravougaonog dvorišta, mrka svetlost sveća sijala je kroz razne prozore, odajući prijateljsku svetlost, ali nisam se mogao otresti nelagodnog osećaja koji me je pratio iz Londona. Ovde je nešto okrutno bilo na delu, a ja sam imao užasan predosećaj da još nije bilo gotovo. Kada sam zastao da se osvrnem ka praznim prozorima, spopao me je osećaj da me neko posmatra.

Moje stepenište je bilo tiho i tako mračno da bih bez Kobetovog fenjera morao pipanjem da tražim put kao šlep čovek, toliko mračno da ne bih primetio papir koji je gurnut ispod mojih vrata, da ga nisam nagazio i zbog toga čuo neočekivano šuškanje kada sam ušao u sobu. Sagnuo sam se da ga podignem. Jedan list, uredno presavijen na pola, a kada sam ga otvorio, drugi manji list papira, ne širi od vrpce, zalepršao je i pao na pod. Pod prigušenim svetlom fenjera, razaznao sam niz koncentričnih krugova na većem listu papira. Zainteresovan, nestrpljivo sam popalio svece u zidnim svećnjacima po sobi da bih imao više svetla za proučavanje te čudne poruke. Kada sam je jasno video, moja zbunjenost samo je porasla: sadržina dijagrama bila je sasvim jasna, ali ne i njeno značenje. To je bez sumnje bio crtež Kopernikovog univerzuma, sačinjen veštom rukom, sa sedam planeta koje prate svoje orbite oko Sunca. Bar je tako delovalo na prvi pogled. Međutim, u središtu, gde je trebalo da stoji ilustracija Sunca, nalazio se mali krug sa žbicama, isti onaj znak koji sam pronašao u godišnjaku Rodžera Mersera.

Krajnje zbunjen, posegnuo sam za drugim komadom papira koji se gotovo izgubio među podnicama i video da se na njemu nalazi štampani tekst. Kada sam pažljivije pogledao, bilo je jasno da je papir pedantno isečen iz knjige, a pogled na rečenicu, koja je tako pažljivo izrezana, naterao me je da glasno uzdahnem:

Ja sam žito Hristovo, mleće me zubi divljih zveri, kako bi postao naj čistiji hleb.

Mighty

-BU&CW-

97

SEDMO POGLAVLJE

Moje lupanje na vrata rektorovih odaja bilo je tako raspomamljeno da je

sluga dotrčao da ih otvori sa izrazom očekivanja onog najgoreg, kao što bi bile vesti o još jednoj tragediji.

„Moram da razgovaram sa rektorom, odmah,,, izgovorio sam boreći se za vazduh i mašući svojim papirima ispred njegovog lica.

„On večera u Hristovoj crkvi večeras, gospodine, sa svim seniorima“ Pogledao me je nervozno, a ruka mu je blago drhtala dok je podizao sveću da mi vidi lice, rasipajući senke po zidovima. „Da li se nešto desilo?“

Naravno, zaboravio sam koliko je rano bilo. Anderhil će večeras slaviti svoj trijumf i možda se neće vratiti još nekoliko sati.

„Stvar je izuzetno hitna“, rekao sam, pokušavajući da dođem do daha, „mogu da ga sačekam, ali moram večeras da govorim s njim.“

Sluga, ozbiljan čovek u kasnim pedesetim, sumnjičavo me je posmatrao. „Možete svratiti kasnije, gospodine, ali ne bi bilo umesno da vas pustim

da čekate u rektorovim odajama dok su dame same unutra.“BT „Neću im nauditi, samo hoću da budem siguran da se nećemo mimoići.“ „Ко je to, Adame?“, pozvao je Sofijin glas iznutra, a onda se pojavila iza

sluge, vitke figure osvetljene svećama, s knjigom u ruci. „Strani gospodin, gospođice Sofija, došao je da vidi vašeg oca. Rekao

sam mu da dođe ponovo kasnije.“ „Gluposti, pusti ga da čeka u toplom, sigurna sam da otac neće dugo

ostati napolju. Druželjubivost mu nije jača strana“, rekla je, smešeći mi se preko sluginog ramena. „Doktore Bruno, dobro veče, molim vas, uđite.“

Sluga je preneraženo naizmenično gledao mene i nju. „Ne verujem da bi se vaš otac složio s tim, gospođice...“ počeo je, ali

Sofija je mahnula rukom da ga prekine. „Doktor Bruno je gost mog oca, Adame, i filozof najprestižnije reputacije

- sigurna sam da bi otac bio zapanjen ako mu ne bih ukazala gostoprimstvo kakvo mu priliči. Možda bi bio ljubazan da uzmeš ogrtač doktora Bruna i doneseš malo vina?“

Činilo se da je Adam bio izuzetno ljut, ali je dozvolio sebi da mu bude zapoveđeno, učtivo mi se naklonivši i sklonivši se u stranu da me pusti da uđem sa još većom nenaklonošću u pogledu. Sofija se ponovo nasmešila i pokazala mi da krenem za njom kroz visoku trpezariju u kojoj smo sedeli prethodne večeri do vrata na suprotnoj strani. Nosila je običnu zelenu haljinu, a tamna kosa padala je u talasima niz njena leđa dok je hodala, sa samouverenošću kakva potiče od prirodne lepote. Moje raspoloženje se uveliko popravilo neočekivanom mogućnošću da budem u njenom društvu, pa sam je pratio u sobu obloženu tamnim drvetom, zagrejanu niskom vatrom, sa dominirajućim velikim stolom od hrastovine smeštenim pod prozor, zatrpanim

Mighty

-BU&CW-

98

visokim gomilama knjiga i papira. „Ovo je očeva radna soba, možete ga ovde sačekati“, rekla je učtivo,

pokazujući mi jednu prekrivenu stolicu pored ognjišta. Posmatrala me je na trenutak. „Znači, niste želeli da slavite sa članovima u Hristovoj crkvi večeras, Bruno?“

„Nisam bio raspoložen za gozbu. Bojim se da je vaš otac večeras odneo publiku sa sobom.“ Spustio sam se na stolicu i nagnuo bliže plamenovim koji su se uvijali. „Bar se po tome može smatrati pobednikom.“

„Da li je bezobrazno gazio svaki vaš argument i ne pokušavajući da vas stvarno sluša?“, pitala je, smešeći mi se sa gorkim saosećanjem. „Moj otac nema veštinu diskutovanja, Bruno“, nastavila je, ne čekajući da joj odgovorim, „ima samo neuništivu veru u sopstvenu ispravnost, pa ipak, iznenađuje koliko ona može biti efikasna u pobijanju argumenata. Nekada sam mislila da je to znak arogancije, ali kada sam odrasla, počela sam da sumnjam da je u pitanju strah.“

Upitno sam izdigao obrvu, razmišljajući o tome koliko je bila promućurna za tako mladu ženu.

„Čitav svoj život je toliko zavisio od naklonosti velikaša poput grofa od Lestera, što je uobičajeno za akademike i sveštenike“, nastavila je, sa tragom sažaljenja u glasu, „i dobro zna koliko ona može biti nepredvidiva. Zbog toga živi u neprekidnom strahu da će izgubiti svoj položaj - a u poslednjih nekoliko godina na univerzitetu je bilo toliko frakcija, toliko je ljudi potkazano jer su viđeni u pogrešnom društvu, čitali pogrešne knjige, slučajno izgovorili primedbe koje se mogu tumačiti zlonamerno.“ Uzdahnula je. „Pad jadnog Edmunda Alena teško ga je potresao.“

„Zašto, da li i on u potaji poštuje Rim?“ „А, ne! Bože, ne, on bi ponajmanje...“ žestoko je odmahivala glavom, kao

da želi da naglasi koliko je ta pomisao bila besmislena. „Ali, video je kako su se članovi brže bolje ujedinili protiv Alena, nasuprot svim prijateljskim vezama, kako ih ne bi ukaljala veza s njim. Znate, u ono vreme je optužba morala biti istinita da bi se održala. Moj otac ceni stabilnost više nego išta drugo, i veruje da su sve promene - promene nagore. On nije loš čovek, ali neprekidno se osvrće preko ramena i zbog toga brani svoja ubeđenja kao što mečka brani svoje mladunče. Zbog toga mislim da deluje tako pompezno.“

Razvukla je osmeh i nagnula se da prodžara vatru. Na vratima se začulo tiho kucanje i sluga Adam je ušao sa bokalom vina i dve šolje koje je spustio na nisku drvenu hoklicu pored vatre.

„Hvala ti, Adame. Da li bi poslao u kuhinju po malo hleba i sira i hladne pite ako je imaju - čini mi se da je naš gost gladan.“

Klimnuo sam zahvalno u znak prihvatanja, tek sada shvativši da je moje uvređeno odustajanje od večere u Hristovoj crkvi značilo da ću propustiti večeru, a moj stomak je počeo da se žali.

Adam se naklonio, prostrelio me još jednim pogledom da pokaže svoje neodobravanje, i zajedljivo za sobom ostavio otvorena vrata. Sofija je ustala da ih zatvori, ispravljajući svoju haljinu. Ja sam nam sipao vino.

„Lupali ste na vrata kao da hoćete da probudite mrtve, Bruno“, rekla je,

Mighty

-BU&CW-

99

smestivši se ponovo u stolicu naspram mene, zatisnuvši uredno stopala pod nju poput mačke, „а lice vam je prebledelo kao smrt. Uplašila sam se da ste nam doneli vesti o još užasa.“

„Nije ništa tako strašno, uveravam vas“, rekao sam, ispivši dugačak gutljaj.

„Šta vas onda tako hitno dovodi ovamo? Da li ste se setili nekog briljantnog protivudarca koji ste zaboravili da iznesete tokom disputacije, pa ste ga doneli ovamo kako bi ga moj otac čuo bolje ikad nego nikad?“ Vragolasto se smešila pokazujući papir koji sam još uvek stezao.

„Ne, to će mi doći tokom noći“, rekao sam, samo dopola u šali, predajući joj papir. „Šta mislite o ovome?“

Preletela je pogledom preko papira i zbunjeno me pogledala. „Ра, ovo je mapa nebesa prema vašem Koperniku, zar ne?“ Klimnuo sam. „Ali, zašto mu je donosite u takvoj žurbi, nakon debate?“ „Ništa vam na njoj ne deluje čudno?“ Namrštila se na papir, a onda su joj se oči proširile, samo na tren, pre

nego što je ponovo podigla glavu. „Ovo je čudan način da se prikaže Sunce“, rekla je bezbrižno. ,,Da.“ „Kao točak. Ali, veoma je elegantno nacrtano“, dodala je, vraćajući mi

papir. „Jeste, ali ja ne mogu preuzeti zasluge za to, ovo nije moje delo.“ „Čije je onda?“ Glas joj je blago uzdrhtao. „Gde ste ga našli?“ „Poslalo mi je. Ko je to uradio, ne znam, ali moglo bi imati skriveno

značenje. Pomislio sam da bi trebalo da pitam vašeg oca za savet.“ Oteo joj se čudan smeh, kao da je osetila olakšanje. „Dojurili ste ovamo, lupali na vrata kao da je smak sveta, samo da biste

mu ovo pokazali? Ako hoćete moj savet, Bruno, ja bih pretpostavila da se neko šali na vaš račun ismevajući Kopernika. Mom ocu se možda neće dopasti da mu traćite vreme takvim sitnicama.“

„Možda ste u pravu“, rekao sam ravnodušno, presavijajući papir i ravnajući ga između dlanova. „Svejedno, sačekaću ga, ako je moguće?“

Kratko je klimnula. Pitao sam se kakav je ono bio izraz koji je tako kratko preleteo preko njenog lica kada je drugi put pogledala dijagram? Da li je nešto prepoznala, ili se čak uplašila nečega? Činilo mi se neverovatnim da bi ona mogla znati bilo šta o skrivenom značenju malog simbola, ali onda, prisetio sam se, život svih u koledžu bio je tako tesno povezan da u njemu možda i nije bilo tajni. Ako je simbol nešto značio Rodžeru Merseru i mom neznanom korespondentu, zašto ne bi bio poznat i drugima, a među njima i Sofiji?

„Recite mi...“ zavalio sam se u svoju stolicu pokazujući velike ormare duž zida, „da li vaš otac ima izdanje Foksa?“

Sofija je prevrnula očima.

Mighty

-BU&CW-

100

„То je, moj dragi Bruno, kao da ste pitali papu ima li raspeće. Moj otac ima kopije sva tri izdanja gospodina Deja, od kojih poslednja dva imaju po dvanaest knjiga, a verujem da će novo izdanje biti odštampano ove godine, pa sam sigurna da će ga uskoro dodati svojoj kolekciji. Foks je stvar koja nam ne nedostaje u ovoj kući. Koje izdanje vam treba?“

„Ne znam.“ Zastao sam, prešavši očima preko knjiga na stolu pre nego što sam se ponovo okrenuo ka njoj. ,,’Ja sam žito Hristovo, mleće me zubi divljih zveri, kako bi postao najčistiji hleb.“

Pogledala me je sa izrazom učtive zbunjenosti. „Oprostite?“ „Da li je to Foks, znate li?“ „А. Citirate. Iskreno, ne znam, moj otac je stručnjak za mučenike, ne ja.

Da vam pravo kažem, Bruno, samo sam prelistala knjigu gospodina Foksa i smučilo mi se ono što sam tamo našla - kakav to čovek posvećuje svoj život beleženju beskrajnih lista mučenja i brutalnosti počinjenih drugim ljudskim bićima? I sa takvim obiljem detalja? Imala sam utisak da je iskreno uživao u sopstvenim opisima. Od nekih duboreza sam imala noćne more.“ Stresla se i stegnula lice.

„Hteo je da ohrabri vernike, valjda, pa je tražio najupečatljivije slike kojima će to postići.“

„То nije ništa drugo do propaganda, bez ikakve druge svrhe osim da inspiriše mržnju prema katolicima!“, Sofija je prasnula, a ja sam bio zadivljen vatrenošću njenog glasa. Primetivši moje iznenađenje, porumenela je i dodala, umerenijim tonom, „kao da već nema dovoljno nesloge i podele među hrišćanima, i bez knjiga poput ove kojima se rasplamsava mržnja.“

Posmatrao sam je sa novom radoznalošću dok je, možda postiđena svojom eksplozijom, ponovo skretala pažnju na vatru. Bila je tako neobično otvorena i nepredvidiva u svojim mišljenjima da me nije čudilo što je njen otac očajnički želeo da je dobro uda. Takav nezavisan um bio je suprotan svemu onome što se očekivalo od skromne supruge ali, najviše sam se divio tom njenom vatrenom odbijanju da se drži svog mesta. Šta li je mislila tim svojim poslednjim protestom, na primer? Dok sam razmišljao o tome da je još pritisnem u vezi sa Foksom, vrata su se ponovo otvorila i sluga Adam je spustio pored bokala sa vinom, namerno sporo, poslužavnik sa hlebom i hladnim odrescima.

„Mislim da vaš otac ne bi voleo da se jede u njegovoj radnoj sobi“, počeo je uštogljeno, ali Sofija je već kidala hleb.

„On uvek ovde večera“, rekla je. „Hvala ti, Adame, to bi bilo sve.“ Oklevao je. „Gospođice Sofija, pitam se da li vaša majka...“ „Moja majka je otišla u krevet juče uveče za vreme večere i od tada se

nije pomerila iz njega. Kada joj živci nisu u redu, ona želi da je ostavimo na miru. Hvala ti, Adame.“ Nasmešila se prijatno, ali glas joj je bio čelično čvrst.

Adam je, očigledno verujući da je on zadužen za odbranu Sofijine časti, izgledao kao da traži neku drugu primedbu za nastavak našeg zajedničkog boravka u rektorovoj radnoj sobi, ali nakon kratke pauze, oborio je glavu i

Mighty

-BU&CW-

101

povukao se, ovaj put meko zatvorivši vrata za sobom. „Poslužite se“, rekla je Sofija, pokazujući hranu. „Možemo posle

pretražiti Foksa, ako želite.“ Zauzeo sam mesto na stolici pored vatre i zahvalno otkinuo komad

hleba od krupno mlevenog zrna. „Dakle, Bruno“, počela je, spustivši glas i nagnuvši se unapred rešeno,

kao da me je ona pozvala da dođem, „obećali ste mi da ćete me naučiti više o Agripinoj knjizi magije i evo nas, sa neočekivanom prilikom za čas.“

„Tako je“, odgovorio sam, punih usta, „ali mi prvo morate reći zašto tako žarko želite da upoznate čini i ljubavne talismane? Te knjige su ovde zabranjene i samo posedovanje takvog znanja smatra se opasnim.“

„Nikada nisam rekla da želim da naučim ljubavne čini“, rekla je, glumeći oholost, „to ste vi pretpostavili.“ Međutim, naglo rasplamsavanje boje na njenim obrazima otkrilo je da je njen protest lažan.

„Samo sam se pitao zašto bi se lepo vaspitana mlada dama bavila idejom praktične magije.“

„Fascinira me ideja da bi jedna osoba mogla ovladati silama izvan našeg shvatanja i koristiti ih za svoje potrebe. Zar nismo svi takvi? Uvek sam mislila da magija mora biti neizmerno moćna, zar ne - mislim, ona sigurno radi, inače crkva ne bi toliko žudela da je drži podalje od šaka običnih ljudi?“

Oklevao sam. „Bez sumnje, u univerzumu postoje sile velikih moći, ali da bi se one

crpele, neophodno je dugo i duboko proučavanje. Hermetička magija o kojoj piše Agripa nije stvar mešanja nekoliko biljaka i bajanja kao što čine seoske vračare. Ona zahteva poznavanje astronomije, matematike, muzike, metafizike, filozofije, optike, geometrije - mogao bih još nabrajati. Da bi postao stručnjak, čovek mora raditi čitav život.“

„Shvatam.“ Usta su joj bila stegnuta, a ruke su joj bile sklopljene na kolenima. „А vi hoćete da kažete da ja nemam pameti za to, pošto sam samo žena?“

„Nisam mislio ništa slično.“ Podigao sam ruku u znak protesta. Koliko se samo brzo vređala kada je to bilo u pitanju! Onda sam se setio bespomoćnog gneva koji sam osetio u bogosloviji zbog neprekidnih insinuacija njenog oca da je moja nacionalnost sinonim za glupost. Ja sam bar mogao naći delove Evrope u kojima takve predrasude nisu bile aktuelne, ali koliko je meni bilo poznato, nigde u hrišćanstvu nije bilo mesta na kojem bi ženi poput Sofije bilo dozvoljeno da uči ili razgovara s muškarcima kao sebi jednakima, bez obzira na to koliko joj je um oštar ili koliko je načitana bila. Samo je kod kraljice bila tolerisana takva inteligencija. „Samo sam hteo da kažem da posvećivanje života proučavanju hermetičke magije zahteva ogromnu žrtvu, i ne bih to olako preporučio. Za početak, zbog toga biste verovatno bili spaljeni kao veštica.“

Činilo se kao da razmišlja o tome, a onda je iznenada podigla glavu i pogledala me, očiju koje su gorele od jasnih muka.

„Znači, nema načina da naučim ikakvu magiju koja bi radila?“, prasnula je.

Mighty

-BU&CW-

102

„Radila šta?“, rekao sam, zapanjen snagom njenog izraza. „Čini se da imate nešto sasvim specifično na umu, ali ako mi ne kažete šta, ne mogu vas posavetovati.“

Okrenula je ponovo lice vatri i neko vreme sedela ne progovarajući. Odsekao sam komad sira i čekao da vidim da li je resila da mi veruje.

„Zar nikada niste voleli nekoga ko nije mogao da vam uzvrati ljubav?“ ,,Ne“, rekao sam iskreno. „Ali, voleo sam nekoga koga nisam smeo, pa

vas možda donekle razumem.“ Klimnula je glavom, još uvek zureći u plamenove koji su se preplitali, a

onda je podigla glavu i netremice me gledala svojim bistrim, mrkim očima. „Ко je bila ona?“ „Francuska plemkinja, kada sam živeo u Tuluzu. I ona je prezirala

damske zanimacije i bila je gladna knjiga. Zapravo, po duhu i lepoti dosta je ličila na vas“, dodao sam tiho.

Stidljivo se nasmešila. „Da li ste želeli da se oženite njom?“ Oklevao sam. „Želeo sam da nastavim da je volim, naravno. Želeo sam da mogu da

razgovaram s njom i da je držim. Ali brak, to je bilo daleko od mogućeg. Njen otac je nameravao da joj nađe par koji će odgovarati njegovim ambicijama, ne njenim. Ja to nisam bio.“

„Kao i moj otac“, rekla je, ponovo klimnuvši, a kosa joj je pala oko lica dok je spuštala bradu na ruku i neprekidno me gledala. „Znači, morali ste da se rastanete?“

„Njen otac je želeo da nas rastavi. Povrh toga, Tuluz je tada bio usred religijskog sukoba između katolika i hugenotskih protestanata, pa je za mene bilo bezbednije da odem. Plašim se da je moj život bio takav u proteklih nekoliko godina. Morao sam toliko da se selim i sam se probijam, da me je to učinilo nepodesnim za miran život sa ženom i porodicom.“

„То je tužno. Ali, sigurna sam da ovde nećete biti bez obožavateljici, Bruno. Nijedan Englez nema oči poput vaših.“

Taj kompliment me je toliko iznenadio da nisam mogao da se setim kako bih reagovao na njega. Sofija je izgledala postiđeno, pa je bržebolje svoju pažnju ponovo okrenula vatri.

„Toliko ste putovali, ne možete zamisliti koliko vam zavidim. Sigurno ste imali tako mnogo avantura. Ja šest godina nisam napustila Oksford.

Ponekad se osećam tako nemirno“ energično je prodžarala vatru, „ plašim se da nikada neću videti nimalo sveta, osim ako ne učinim da se desi neka dramatična promena. Oh, ponekad samo želim da ovaj moj život razbijem u paramparčad! Da li se vi ikada tako osećate?“ Pogledala me je ozbiljno, očiju punih osećanja.

„Svakako. Trinaest godina moje mladosti proveo sam u manastiru - o nemiru i želji za novim horizontima znam više nego iko drugi. Ali, pazite šta želite, Sofija. Naučio sam i da avantura nije uvek nešto što treba tražiti zbog nje same. Ne shvatate vrednost doma sve dok ga ne izgubite“, dodao sam tiho.

Mighty

-BU&CW-

103

„Moj otac je rekao da ste živeli na dvoru kralja Anrija u Parizu, sigurno ste upoznali mnogo prelepih i modernih dama?“

„Bilo je prelepih lica, to je sigurno, i mnogo lepih kostima, ali na dvoru nikada nisam pronašao mnogo lepote uma.“

„Ра ipak, verujem da ste ih sve zaslepeli svojim idejama“, rekla je Sofija dok su se u njenim očima ogledali pucketavi plamenovi.

„Nije mi poznato da su se dame sa dvora baš mnogo zanimale za moje ideje“, uputio sam joj žalostan osmeh. „Malo je žena tamo želelo da čita ili se muči idejama. Većina nije shvatala ni politiku sopstvenog grada, a plašim se da ja nikada nisam mogao glumiti zanimanje za žene čiji su razgovori ograničeni na dvorske tračeve i modu. Previše slabo tolerišem glupost.“

Tada se uspravila i radoznalo me pogledala. „Znači, kod žene cenite sposobnost da stvara sopstveno mišljenje i izrazi

ga?“ „Naravno, ako je dobro obaveštena. Inače, nije ništa drugo do ukras, bez

obzira koliko lep. Bolje je kupiti sliku ako samo hoćete nešto lepo u uglu salona. Osim toga, vrednost slike raste sa godinama.“

Sofija se nasmešila i odmahnula glavom. „Razlikujete se od većine Engleza, Bruno. Ali, to sam videla čim sam vas

upoznala. Otac me uverava da nijedan muškarac ne ceni jak um kod žene, i da bi mi bilo pametno, ako hoću muža, da se lepo smešim i zadržim svoje misli za sebe.“

„Onda je njegovo poznavanje svojih zemljaka pogrešno koliko i njegova kosmologija.“

Tada se nasmejala, ali njene oči su govorile drugo. „А vaš inamorato?“, pitao sam. „Šta on ceni?“ Pošto nije odgovorila,

nastavio sam: „Jer, ne mogu verovati da bi mlada žena kojoj je priroda bila tako naklonjena uopšte morala da razmišlja o magijskim veštinama da bi obezbedila ljubav ijednog muškarca. S najvećim poštovanjem, mogu pomisliti samo da je vaš inamorato ili šlep ili idiot.“

„Nema nikakvog inamorata“, prasnula je, prekrstivši ruke na grudima i okrenuvši se oštro od mene. „Ne ismevajte me, Bruno. Mislila sam da ste drugačiji.“

„Oprostite mi.“ Sipao sam još jednu čašu vina i zavalio se, gušeći osmeh. Ako bude želela da mi se poveri, razmišljao sam, uradiće to kada sama reši. Sedeli smo neko vreme u tišini, a društvo su nam pravile samo rasplamsale cepanice i uspavljujući ritam plamenova.

„Da bih odgovorio na vaše pitanje, Agripa je svoja znanja praktične magije stekao iz jednog drevnog rukopisa koji je u Evropi poznat pod imenom Picatrix“, počeo sam da bih prekinuo tišinu kada mi se učinilo da ona neće progovoriti. „Njeno pravo ime je Ghayat al Hakim, Cilj mudrih, a Arapi iz Harana su je prepisali pre oko četiristo godina. Zapravo, ona je prevod mnogo starijeg dela, još od pre uništenja Egipta, za koje je inspiraciju dao sam Hermes Trismegist.“ Zastao sam da srknem vino, uveren da sam ponovo pridobio njenu pažnju. Zurila je u mene ushićeno, brade oslonjene na dlanove. „Tu je knjigu rimska crkva zabranila i nikada nije štampana - bilo bi previše

Mighty

-BU&CW-

104

opasno učiniti to - ali, prevedena je na španski po naređenju kralja Alfonsa Mudrog, a potom na latinski, pa je tokom nekoliko godina kružio mali broj pisanih kopija. Jednu od njih je u tajnosti kralj Anri uneo u Pariz pre deset godina. On voli da sakuplja mračne ezoterične knjige, ali kada dođe do njih, ne zna kako da ih koristi.“

„А vi ste je pročitali?“, pitala je, takođe šapatom, naginjući se nestrpljivo.

„Njegovo veličanstvo mi je na kraju dozvolilo da vidim rukopis, nakon što sam se svečano zakleo da neću prepisati nijedan njen deo. Očigledno je zaboravio da sam ja jedan od najistaknutijih umetnika pamćenja u celoj Evropi.“ Skromno sam se nasmešio, ali Sofija je to ignorisala.

„Ра, šta je u tom Picatrixu?“, pitala je. „То je uputstvo za astralnu magiju, studija umetnosti privlačenja sila

koje oživljavaju zvezde i planete pomoću talismana i slika.“ Još sam više utišao glas i osvrnuo se da proverim da li su vrata zatvorena. „Zasniva se na principu da je sva beskrajna raznolikost materije u univerzumu međusobno povezana, da je deo jednog jedinstva, koje je bog oživeo, pa oni koji su tome vični, sa potrebnim znanjem, mogu stvarati veze između elemenata prirodnog sveta i nebeskih moći kojima oni odgovaraju.“

Sofija se namrštila. „Ali, da li to radi?“, pitala je. „Baš ste resili da znate“, rekao sam uz osmeh. „Ра, na primer,

pretpostavimo da biste želeli, diskusije radi, da obezbedite ljubav druge osobe.“ Posmatrao sam njenu reakciju. Obrazi su joj se zarumeneli, a usne se blago razdvojile u iščekivanju, ali moj pogled je izdržala gotovo prkosno. „Onda biste morali da zadobijete moć planete Venere, pa biste morali znati koje biljke, kamenovi i metali pripadaju uticaju Venere. Morali biste naučiti i najmoćnije slike Venere, i urezati ih u talisman napravljen od odgovarajućeg materijala, onog dana i sata koji su najpodesniji za astrološki uticaj Venere, sa tačnim prizivanjem, imenima i brojevima - vidite da je to beskrajno složeno.“

„Možete li me naučiti?“, prošaputala je. „Znate li šta tražite?“, odgovorio sam, utišavši se još više. „Da vas

naučim onome što mnogi smatraju đavoljim vradžbinama - znate li koliki bi rizik to predstavljalo? Osim toga, moram priznati da nikada nisam pokušao da iskoristim praktičnu magiju - moje interesovanje uvek se odnosilo na sveštenički, intelektualni element. Ali, Sofija...“ široko sam razdvojio dlanove, zastupajući zdrav razum, „ako objekat vaše privrženosti ne uz vraća istim osećanjima, zar ne bi bilo jednostavnije prosto se okrenuti nekom drugom?“

Pružila je ruku i spustila svoj dlan na moj, a osmeh je lebdeo na njenim usnama.

„Da, bilo bi jednostavnije“, složila se tihim glasom. „Ali, srce ne sluša uvek razum, zar ne? Bar vi to znate, Bruno.“

Dugo sam je posmatrao jer je moje srce iznenada poskočilo i shvatio sam da sam u ozbiljnoj opasnosti da se vežem za tu pažljivu, smelu mladu ženu vatrenih očiju. Nisam znao da li i ja nju privlačim ili je u meni videla samo nekoga ko će je slušati i uzimati za ozbiljno. U istom trenutku, osetio sam

Mighty

-BU&CW-

105

nerazumnu ljubomoru jer će možda sva ta njena duboka osećanja biti protraćena na hvalisavca poput Gabrijela Norisa.

Pitao sam se da li da je pitam o tim glasinama i kako da načnem tu temu, kada se prepoznatljiv udarac začuo s druge strane vrata radne sobe, kao da je neko tamo izgubio oslonac i lupio u dovratak. Sofija je trgla ruku, odgurnula svoju stolicu unazad i skočila na noge, sevajući pogledom ka vratima, ali kada je zakoračila unapred, noge su joj iznenada klecnule i ona je tiho kriknula, uhvativši se za stolicu da ne bi pala. Uznemireno sam skočio i pružio joj ruku da je zadržim. Zahvalno je zgrabila moje rame i na trenutak se oslonila na mene, teško dišući.

„Da li vam je dobro?“, pitao sam potpuno nepotrebno, jer joj je lice bilo bledo kao kreč.

„Ја... ne znam šta se desilo, žao mi je“, posrtala je. „Sigurno sam previše brzo ustala, odjednom sam se osetila vrlo slabo. Možda je ovo vino jače nego što sam mislila. Proklet nek je onaj Adam što svuda gura svoj nos. Trebalo je da znam da će da prisluškuje uz ključaonicu.“

„Govorili smo veoma tiho, možda nije čuo o čemu smo razgovarali“, prošaputao sam, mada nisam mogao da prigušim strah koji mi se podizao uz kičmu.

„Sigurna sam da je čuo dovoljno da ispriča mom ocu“, promrmljala je kroz stegnute zube.

Nijedno od nas se nije pomeralo, činilo se veoma dugo. Nastavila je da steže tkaninu mog kaputa svojom levom rukom, a ja sam pažljivo držao njenu desnu ruku. Njena kosa je gotovo dodirivala moj obraz i mirisala je toplo na dim drveta i kamilicu. Mogao sam da čujem pulsiranje krvi u ušima i grlu, jedva se usuđujući da dišem, sve dok najzad nije podigla glavu uz veliki uzdah.

„Oprostite mi, Bruno... moram da sednem.“ Glas joj je bio tih, još uvek je bila vrlo bleda.

Pomogao sam joj da se vrati na njenu stolicu, a iz hodnika s druge strane začuo se zvuk zalupljivanja vrata i razgovor dva muška glasa.

Sofija je podigla glavu. „Moj otac se vratio. Bolje bi bilo da odem i objasnim mu vaše prisustvo,

pre nego što mu Adam napuni glavu sumnjama.“ Duboko je udahnula i ponovo se pridigla, zastavši da se stabilizuje na nogama.

„Da li vam je još uvek loše?“, pitao sam, pruživši ruku. Prošla je pored mene ne prihvativši je i okrenula se tek pored vrata.

„Biću dobro. Laku noć, Bruno, i hvala vam što ste slušali moje budalaštine. Razgovaraćemo ubrzo opet.“ Nasmešila se i iskliznula u prolaz, zatvorivši vrata za sobom.

Podigao sam Kopernikovu mapu i ponovo je pogledao. Sofija je videla nešto u tom misterioznom simbolu, u to sam bio siguran, pa sam instinktivno presavio i sklonio papir. Možda bi bilo pametnije da ne uzbunjujem njenog oca dok ne pridobijem njeno poverenje do te mere da mogu iz nje izvući ono što je znala. Iz hodnika s druge strane začuo sam glasove, Sofijin i rektorov, glasne u žučnoj raspravi, mada sam mogao da razaznam tek svaku drugu reč: „nedolično,, i „papista,, s njegove strane, „apsurdno,, i „gostoprimstvo,, s

Mighty

-BU&CW-

106

njene. Onda je Sofija eksplodirala u tonu žestokog ogorčenja: „А kako da se ne ponašam kao gospodarica ove kuće kada ti nikada nisi

ovde, a prava gospodarica neće da izađe iz svoje spavaće sobe? Ko će drugi voditi brigu o domaćinstvu?“

„Kreni u svoju sobu, kćeri, i razmisli o svom mestu i dužnostima - ili bi volela da te pošaljem tvojoj tetki u Kent? Ili možda da angažujem drugu guvernantu da ti ispuni sate dosade i nauči te ispravnoj ženskoj poslušnosti?“, nepovezano je govorio rektor, dok je širom otvarao vrata radne sobe i ulazio unutra, okrećući lice ljubičasto od besa (i, pretpostavljam, dobrog vina iz trpezarije Hristove crkve) ka meni. Njegovo držanje se odmah promenilo. Sklopio je dlanove i naklonio se, ne gledajući me u oči.

„Ah, doktore Bruno, prilično ste me iznenadili u ovo doba.“ Svi tragovi njegove ranije superiornosti kao da su isparili i sada nije hteo da me pogleda u oči, što mi je pružilo izvesnu satisfakciju. Jedno je rugati se čoveku pred pet stotina ljudi koji će sigurno stati na vašu stranu, mislio sam, a sasvim drugo kada nasamo stojite na metar od njega. Delovao je ranjivo, možda jer se plašio da sam došao da ponovo načnem debatu. „Uveravam vas da je večeras...“

„Doktore Anderhil.“ Nisam znao odakle da počnem. „Moram zatražiti savet o sasvim drugoj stvari, smrti Rodžera Mersera.“

S njegovog lica je istog trena nestala sva boja, a oči su postale obazrive. Obrisao je čelo rukavom.

„Da. U Hristovoj crkvi jedva da se razgovaralo o nečemu drugom, ali siguran sam da su sve zlobne glasine ućutkane.“ Zamislio se. „Možda bi sutrašnja jutarnja služba trebalo da bude pomen, naročito pošto će sahrana morati da sačeka kraj istrage. Na večeri sam saznao da se to neće desiti nekoliko dana, jer je islednik odsutan. Pretpostavljam da ćete moći da ostanete u Oksfordu i svedočite, doktore Bruno?“

Nisam odgovorio. Umesto toga predao sam mu komadić papira sa citatom isečenim iz knjige.

„Prepoznajete li ovo?“ Izbliza je zagledao sitna slova, a onda lagano podigao glavu i netremice

me posmatrao sa izrazom neshvatljivog straha. „Žito Hristovo“, rekao je tiho. „Ignjatije. Staje ovo?“ „То je Foksovo, znači?“ Klimnuo je polako glavom. „Mučeništvo svetog Ignjatija - ili, trebalo bi da ga zovemo biskup

Ignjatije Antiohijski, mučen pod carem Trojanom. Foks to citira kao njegove poslednje reči kada je bačen divljim zverima.“ Vratio mi je papir sa izrazom koji bi gotovo mogao biti gnev, mada mu je ruka drhtala.

„Ovaj papir je gurnut pod moja vrata dok sam bio na disputaciji. Čini se da je neko hteo da mi skrene pažnju na način na koji je umro doktor Merser.“

„Tako što je isekao knjigu? Ko bi uradio takvo nešto? Plašim se da ne razumem vašu logiku, doktore Bruno.“

„То nije prvi put danas“, promrmljao sam, ali sam se prisilio da budem učtiv. „Vi i ja smo jutros videli da je Rodžer Merser zaključan u onaj vrt sa

Mighty

-BU&CW-

107

divljim psom. Pitao sam se, doktore Anderhil, da li je tu smrt namerno izazvao neko ko ga je namamio tamo tobože radi sastanka, a onda pustio zver na njega kao neku vrstu perverzne parodije mučeništva. I čini se da mi je ova poruka poslata kao jasna indikacija da neko ovde zna zašto je on ubijen, a možda i ko ga je ubio.“

Anderhil je raspomamljeno mahao da stišam glas, bacajući uplašen pogled ka vratima radne sobe. Bez sumnje je bio zaprepašćen, ali nakon jednog trenutka pribrao se i ispustio prigušeni, nervozni smeh.

„Dragi bože, kakvu grozničavu maštu imate vi Italijani, Bruno!“ Odmahnuo je glavom opušteno. „Plašim se da smo u zbrci i užasu jutrošnje tragedije dozvolili sebi da ishitreno donesemo donekle histerične zaključke. Ne smemo dozvoliti da naše prirodno zaprepašćenje i žalost stvore neverovatne maštarije iz užasne nesreće. Što se ovog papira tiče, on mi izgleda kao da se neko poigrava s vama, pothranjujući tu vašu divlju maštu s namerom da vas napravi budalom. Bolje da im ne pružite zadovoljstvo tako što ćete zagristi taj mamac.“

Krenuo sam da odem, besno pokušavajući da primirim svoju proključalu krv. Kada sam progovorio, bilo je to sa svom samokontrolom koju sam uspeo da skupim, zarivenih noktiju u dlanove.

„Bio sam svedok, doktore Anderhil. Pregledao sam telo Rodžera Mersera i scenu njegove nasilne smrti dok ste vi povraćali na svoje cipele poput neke žene. Moje svedočenje će u bilo kojoj istrazi biti vrednije od vašeg.“

Na te reči on se nakostrešio, a njegov ton je bio otvoreno neprijateljski. ,,Oh, tako mislite? Reč jednog stranca? Katolika? Čoveka za kojeg se

priča da praktikuje magiju, koji otvoreno veruje da se Zemlja okreće oko Sunca?“

Duboko sam udahnuo i sačekao da me prođe želja da ga udarim, pre nego što sam otvorio vrata radne sobe i izašao u trpezariju.

„Hvala vam na vašem vremenu, rektore. Neću vam se više nametati.“ „Još jedna stvar, Bruno. Ne znam kakvi su vaši običaji u Italiji, ali u

Engleskoj se ne smatra doličnim da neudata žena na dobrom glasu razgovara nasamo sa muškarcem, čak ni sa džentlmenom. Zbog toga vam zabranjujem ikakve dalje privatne razgovore s mojom kćerkom.“ Pompezno je prekrstio ruke. Zastao sam na pragu.

„Uz dužno poštovanje, rektore, nemojte uzimati slobodu da mi naređujete kao da sam jedan od vaših studenata. Međutim, ako želite, možete mi poslati guvernantu da me nauči poslušnosti. Mogao bih imati koristi od toga“, dodao sam i namignuo, a potom zatvorio vrata za sobom dok mi je srce lupalo od ogorčenja. Sluga, Adam, predao mi je ogrtač i poželeo mi laku noć sa podrugljivim osmehom. Zgrabio sam ga brzo ne zahvalivši se i požurio ka vratima, razmišljajući da bi, da sam još jedan tren ostao među tim nepodnošljivim ljudima, tog dana bilo počinjeno još jedno ubistvo.

Mighty

-BU&CW-

108

OSMO POGLAVLJE

U nedelju ujutro probudio sam se pre zore, ležeći na uzanom drvenom

krevetu gledao sam kako se šare blede svetlosti postepeno šire preko tavanice od proreza u zavesama. Spavao sam u grčevima, upetljan u gnev zbog načina na koji su se prema meni odnosili Anderhil i njegove kolege. Tokom mnogo budnih sati, rešio sam da je besmisleno da ostajem u Oksfordu, bez obzira na istragu ili kraljevsku posetu. S prvom svetlošću tražiću mog konja iz rektorovih štala i vratiću se u London kako god budem mogao. Bio sam svestan činjenice da sam otkrio malo korisnog za Volsingema i da sigurno neće imati razumevanja za objašnjenje da sam otišao u napadu uvređenosti jer sam javno ponižen, ali ovde sam bio toliko otvoreno nepoželjan da je delovalo malo verovatno da bih ikada mogao ispuniti njegov plan da pridobijem poverenje članova i tako saznam nešto korisno. Uzdahnuo sam i okrenuo se na bok, čvrsto se umotavši u pokrivač da bih se zaštitio od promaje, i dozvolio mislima da ponovo odlutaju do Sofije. Ležao sam budan prethodne noći, misli punih nje. Bila je dovoljno ubedljiv razlog da ostanem u Oksfordu i jednako ubedljiv razlog da odem. Shvatio sam da je prošlo neko vreme otkako sam bio blizu žene kao što sam bio prethodne večeri kada se ona gotovo onesvestila i pala u moje naručje, a udarac čežnje koji me je tada pretresao ostavio me je krajnje zbunjenog. Pitao sam se da li je i ona to osetila. Bilo je trenutaka tokom našeg razgovora kada je njen otvoreni pogled bio zaključan za moj i činilo se da je želela da u njemu nešto pročitam, ali znao sam da kao gost njenog oca moram voditi veliku brigu o tome kako ću joj se obraćati. Osim toga, podsetio sam sebe, zar nije sa nekom vrstom žaljenja govorila o načinu na koji je njen otac svoj život proveo zaviseći od zaštite velikaša, a zar nisam i ja bio u istom položaju? Nisam imao sredstava da se oženim, ni svog novca ni svog imanja, ničega što bih ponudio mladoj plemenitoj ženi osim svoje naklonosti, a iz iskustva sam znao da jedan otac to neće mnogo ceniti kod prosaca za svoju kćerku. Znači, nisam mogao da joj se dostojno udvaram i, mada je onaj prolazni dodir prethodne noći snažno probudio moju želju, već sam znao da mi se ona previše dopadala da bih razmišljao o neobaveznom zavođenju. Žarko sam želeo da je ponovo vidim, ali nisam imao nikakvu ideju šta sam očekivao da će se među nama desiti. Moje misli su se vraćale izrazu njenog lica kada sam joj pokazao Kopernikov dijagram. Prolazni sjaj prepoznavanja simbola točka u njenim očima. Šta je Sofija znala, i kako bih je mogao ubediti da mi se poveri?

Ptičji hor je postao uporniji. Zgrnuo sam čaršav i prišao prozoru da sklonim zavese i pogledam preko dvorišta Linkolna dok je rana ružičasta svetlost kroz nazubljene oblake šarala nebo prugama. Kiša je Oksfordu dala privremeno pomilovanje, mada nije bilo zagarantovano da će put do Londona biti prohodan nakon vremena kakvo je bilo prethodna dva dana. Kamene ploče u dvorištu sijale su od sinoćne kiše, a u baricama se ogledali otkriveni delovi bledoružičastog neba. Sa mog prozora nisam mogao da vidim kazaljke sata, ali pomislio sam da bih svejedno mogao da se obučem. Čim se koledž razbudi i

Mighty

-BU&CW-

109

živne, mogao bih pitati Kobeta kako da dobijem nazad svog konja. Pitao sam se da li bi trebalo zvanično da se pozdravim sa rektorom i kažem da imam hitan posao kojem moram da se vratim, ali tada bih mogao doznati da sam zakonski obavezan da ostanem i svedočim u istrazi. Bolje je da prvo odem, a posle glumim neznanje, pomislio sam, a nisam želeo ni da pružim Anderhilu zadovoljstvo da vidi kako me je oterao. Možda bih mogao da ostavim poruku za Sidnija kada krenem iz grada. Baš kada sam hteo da se okrenem od prozora, iznenadno kretanje u dvorištu privuklo mi je pažnju. Osoba u crnom ogrtaču s kapuljačom žurno je išla od jugozapadnog ugla kvadratnog dvorišta i nestala u prolazu kroz kulu. Odmah sam osetio kako mi se mišići zatežu. Nisam mogao da razaznam ko je to bio, ali ako brzo krenem za njim, mogao bih videti ko je tako tajno jurcao unaokolo u ovo doba. Zgrabio sam košulju, a onda zastao, grdeći sam sebe. Zar nisam već odlučio da me se ne tiču skrivena dešavanja na ovom mestu? Otići ću danas, a ako se na koledžu desilo ubistvo, tim će morati sami da se bave. Moji pokušaji da otkrijem istinu dočekani su prezirom i pretnjama i više nisam želeo ništa da imam s tim.

Dok sam navlačio košulju i pantalone, jedno zvono je počelo tužni poziv na jutarnju službu, a ja sam se razočarano prisetio da je nedelja. Sluge verovatno imaju slobodan dan. Mala je verovatnoća da ću pronaći bilo koga da mi pomogne u pronalaženju konja, a u svakom slučaju, morao bih da ga vratim u štale u Vindzoru, a nemam pojma kako bih uspeo u nedelju da se sam probijem odavde do Londona. Moj planirani beg počeo je na nemilosrdnoj dnevnoj svetlosti da deluje jednako loše procenjen koliko i kukavički. Sipao sam malo vode iz bokala ostavljenog na malom stolu i polako oprao lice. Ako ću morati da ostanem još jedan dan, mogao bih bar pokušati da ga korisno provedem, a počeću tako što ću prisustvovati službi. Nisam imao želju da slušam englesku službu radi nje same. Mada nisam pronalazio duhovnu hranu u rimokatoličkoj misi, bar se ulagalo truda u njenu teatralnost, dok mi je engleski molitvenik bio jednako dosadan koliko i nepečeno testo pored njega, ali biće to korisna prilika da posmatram čitavu zajednicu koledža okupljenu najednom mestu. Ukoliko mi je neko od njih poslao čudnu poruku prošle noći, što je delovalo verovatno, moguće je da će se odati pogledom ili gestom. Sada sam o njemu, dok sam umivao lice, razmišljao iznervirano. Ako je imao neke korisne informacije da mi saopšti, zašto nije bio jasniji?

Džejms Koverdejl je za vreme večere prve noći pomenuo da je rektor držao niz propovedi zasnovanih na Foksovoj knjizi. Ukoliko je ubistvo Rodžera Mersera bila neka uvrnuta parodija na mučeništvo, a neko je očigledno želeo da poverujem da jeste, sasvim je moguće da je ubica inspiraciju pronašao u rektorovim propovedima. Čak je bilo moguće da će ovog jutra biti u kongregaciji. Zadrhtao sam, obuo čizme i, dok je zvono nastavilo svoju ozbiljnu jeku, požurio sam da se pridružim prilikama u crnim odorama koje su se zaputile ka centralnom luku u severnom krilu, ispod sata koji je pokazivao da je skoro šest sati.

Kapela je zauzimala najveći deo prvog sprata severnog krila, desno od lučnog prolaza, a ja sam se pridružio koloni studenata i članova koja je išla uz mračne stepenice osvetljene samo jednim lusterom sa svećama okačenim iznad odmorišta. Pored vrata sam primetio škropionicu za svetu vodicu, odavno presušenu, dok smo prelazili u skromnu, okrečenu pro storiju sa

Mighty

-BU&CW-

110

tavanicom postavljenom na drvene grede i podom prekrivenim rogozinom. Mali oltar stajao je na suprotnom kraju, naspram vrata, sa propovedaonicom desno od njega. Sveće su gorele sa obe strane kapele i u oltaru, a muškarci su se raspoređivali duž redova tvrdih klupa od orahovine, očigledno osmišljenih tako da budu maksimalno neudobne, kako bi se sprečilo da iko zadrema tokom propovedi. Uzani prozori s polukružnim vrhom i običnim staklima sa obe strane male kapele, ispunjavali su je ranim jutarnjim svetlom. Ono se odbijalo o bele zidove i dugu tamnu kosu Sofije Anderhil koja je sedela na prednjoj klupi pored propovedaonice gde je mogla biti pod budnim okom njenog oca. Začudilo me je što joj je dozvolio da prisustvuje službi sa studentima. Činilo se da će njeno prisustvo sigurno ometati mlade muškarce u pobožnoj molitvi. Onda sam primetio da njena majka sedi pored nje, mršavih ramena povijenih ispod kapuljače pod koju joj je bila skupljena kosa. Oko nje su se članovi redali po rangu duž prednjih klupa, pa su stariji studenti, oni koji su produžavali ka magistarskim i doktorskim studijama, sedeli u redovima iza njih, a redovni studenti u zadnjim redovima. Dok sam stajao pored vrata, pitajući se gde bi trebalo da sednem, imao sam priliku da vidim koliko je zajednica na koledžu bila mala. U njoj nije moglo biti više od trideset ljudi, uključujući starije članove. Pošto su živote provodili tako blizu jedni drugima, sigurno je neko među njima znao šta se zaista desilo u Gaju prethodnog jutra. Osmotrivši na brzinu prostoriju, primetio sam Tomasa Alena i Lorensa Vestona među studentima, ali nije bilo ni znaka Norisu niti glasnim prijateljima koji su plaćali studije, a koji su bili s njim u taverni. Pretpostavio sam da je jutarnja služba bila samo još jedno pravilo od kojeg su mogli da se izvuku novcem. Vilijam Bernard i Ričard Godvin, bibliotekar, sedeli su na prednjoj klupi, a primetio sam i Džona Floria u sredini, kako veselo šapuće nešto svom susedu. Samo sam njih lično upoznao, ali sasvim je bilo moguće da je moj misteriozni korespondent bio neko koga ću tek upoznati. Ipak, sigurno je bio član koledža kada je znao gde će pronaći moju sobu. Ponovo sam pogledao mlade ljude koji su sedeli iza mene, a oni koje sam mogao da vidim uzvratili su mi pogled sa blagom radoznalošću. Ti engleski dečaci su svi izgledali isto - bledi, pothranjeni i zabrinuti. Jedan među njima znao je nešto što je želeo da mi saopšti, a plašio se da to kaže otvoreno, ali koji od njih?

Nameravao sam da pronađem mesto koje bi mi omogućilo pogled na sve okupljene, ali Godvin, videvši da oklevam pored vrata, nasmešio se i pokazao mi mesto pored sebe na prednjoj klupi. Nisam mogao da odbijem. Svestan svih pogleda, uključujući i Sofijin, prošao sam kratkim srednjim prolazom i seo pored Godvina koji mi je šapatom poželeo dobrodošlicu dok smo obarali glave da bismo se pomolili. Nisam mogao da ne primetim da su i Valter Slitharst i Džejms Koverdejl bili odsutni. Kada su svi ljudi seli, ponovo su istovremeno ustali dok je rektor prolazio kratko rastojanje od vrata do oltara praćen mladim muškarcima u belim horskim stiharima.

Podigavši glavu, uhvatio sam rektorov pogled. Ako je i bio iznenađen što me vidi među svojim vernicima ili se kajao zbog teških reči od prethodne noći, njegovo lice tome nije odavalo nikakvog znaka. Umesto samo je pognuo glavu i intonirao Očenaš.

„Gospode, otvori usne moje“, počeo je, a kongregacija se predano

Mighty

-BU&CW-

111

odazvala: „I usta moja kazivače hvalu tvoju.“ Nisam dovoljno dobro poznavao redosled odgovora da bih ih tečno

pratio, pa sam glas držao na nivou šapata kako ne bih privlačio neželjenu pažnju na svoje greške. Gudvin je ustao da pročita prvu pouku iz Jevanđelja po Mateju, a kada je ponovo seo, mali hor je zapevao četiri stiha Te Deum Laudamus na engleskom, što je bilo zadivljujuće milo uprkos jednostavnosti.

„Juče, gospodo“, nastavio je rektor, zureći odlučno u glave svoje zajednice, očigledno isključujući svoju suprugu i kćerku iz obraćanja, „iznenadna nasilna smrt uznemirila je na najgori način našu malu zajednicu. Znam da je tragičan napad na našeg dragog prijatelja Rodžera Mersera, dok je u molitvi šetao Gajom, potresla sve nas do srži, i znam da, kada se tako užasna nesreća dogodi, svi možemo lako dozvoliti našim umovima da se uzbude od zaprepašćenja i prepuste se svim vrstama neobuzdanih spekulacija.“ Tada je prodorno pogledao mene, toliko kratko da je gotovo bilo neprimetno. Doktor Bernard je zapucketao svojim zglobovima, a oštar zvuk je iznenadio sve u tihoj prostoriji.

„Bilo bi mnogo korisnije“, nastavio je rektor preglasno, kao da je govorio mnogo većem skupu, „ako bismo, umesto beskorisnog govorkanja, dozvolili da nešto dobro proizađe iz ove tragedije tako što ćemo svoje umove usredsrediti na kratkotrajnost naših života naspram ogromne večnosti, i na naš položaj pred Bogom. Ožalimo Rodžera, kao što je red i običaj, ali hajde da i učimo iz njegove smrti i da se zapitamo, da li bismo se sa smrti suočili sigurni u sopstveno spasenje, ili bi nas ona zatekla iznenada?“

„Ovo skoro zvuči kao da očekuje još jednu tragediju“, prošaputao sam Godvinu. Anderhil je podigao pogled i ljutito se namrštio iza svoje propovedaonice, mada nije mogao da čuje moje reči.

„Vratimo se stoga, kao što smo i prethodnih nedelja, Foksovom opisu proganjanja ranih vernika, naših očeva po veri u danima kada je crkva bila čista. Ne samo da bismo im pokazali idolopokloničko poštovanje kao svecima, kao što čini rimska crkva, jer oni su bili muškarci i žene kao i mi sami, već da bismo imitirali njihovu veru i bolje shvatili dugu i dostojanstvenu istoriju stradanja za Hrista i nepokolebljivost, kakvu su ti mučenici reforme pokazivali tokom ovog našeg teškog veka. Zapitajmo se, dok danas budemo razmatrali priču o Albanu, prvom engleskom mučeniku, da li zaista verujemo da je čuvanje vere vrhunsko dobro. Jer, ovo su burni dani, prijatelji moji“, nastavio je, a glas mu se polako podizao dok se naginjao nad propovedaonicom i netremice nas gledao svojim strogim okom. „Naša anglikanska crkva je opsednuta sa svih strana onima koji bi da nas odvuku nazad Rimu. Vi, mladi ljudi, koji danas sedite preda mnom buduće ste vođe crkve i države i ne znate kako biste mogli biti pozvani u borbu za jedno i drugo u godinama koje će doći. Hoćete li biti odlučni čak i kada se suočite sa smrću? Hoćete li braniti naše slobode od idolopoklonika i tirana koji hoće da nam ih otmu? Molim se da bude tako.“

Iz klupa iza mene, moglo se čuti opšte pomeranje. Zvuk nekoliko redova mladih ljudi koji se ponosno uspravljaju kao odgovor na ovaj mitingaški poklič. Nešto u Anderhilovom tonu bilo je uznemirujuće. U njemu je postojao jedva prigušeni fanatizam, ali njegove reći su me podsećale na Volsingemove.

Mighty

-BU&CW-

112

Rektorova homilija bila je više predavanje nego služba, mada je bilo olakšanje otkriti da je njegov talenat za razjašnjavanje teksta bio veći od njegovog talenta za diskusiju o idejama. Međutim, dok je govorio, toliko sam se izgubio u sopstvenim spekulacijama da sam jedva primetio kada je izgovorio poslednju molitvu i iz mojih sanjarenja trgnulo me je tek Godvinovo gurkanje kada su svi ljudi oko mene već ustali. Rektor i njegov hor su u koloni izašli, a kongregacija se meškoljila i protezala pripremajući se da krene. Jedan mladić, s divlje riđom kosom i licem poprskanim pegama, koji je delovao jedva dovoljno staro da bude odvojen od majke, užurbano se motao po prednjem delu kapele, pospremajući pribor za službu, zatvarajući veliku Bibliju na propovedaonici i gaseći sveće oko nas. Dok mi je prilazila bliže, Sofija se nasmešila i izgledalo je kao da će progovoriti, ali njena majka, primetivši poglede koje smo razmenili, uhvatila je svoju kćerku čvrsto za lakat i povela je ka vratima. Sofija me još jednom pogleda preko ramena i učinilo se da u izrazu njenog lica ima nečeg molećivog, ali moguće je da sam to samo zamišljao.

„Oprostite što sam vas tako neformalno munuo, doktore Bruno“, prošaputao je Godvin dok nam je riđokosi dečko koji je čistio kapelu prilazio i pružao Godvinu poslednju zapaljenu sveću, „ali, plašio sam se da vam je teško da pratite našu knjigu molitvi - način izvođenja naše službe sigurno vam je veoma čudan.“

„Nije toliko čudan“, odgovorio sam, posmatrajući Sofiju kako mi nestaje iz vida pre nego što sam se okrenuo ka njemu sa osmehom, „na kraju, dobar deo ste pozajmili od nas.“

Tiho se učtivo nasmejao. „Ali. recite mi, zar ne mislite da naš mali hor dobro peva?“, pitao je

veselo dok smo išli ka vratima, dlanom štiteći sveću od promaje koja ga je napadala sa stepeništa.

„Čuo sam horove s dvostruko više članova kako lošije pevaju psalam“, rekao sam iskreno.

„Aranžman je delo gospodina Berda, ličnog kompozitora njenog veličanstva“, rekao je zadovoljan pohvalom.

„On je katolik, zar ne?“ Godvin je izgledao zaprepašćeno. „Ра... da, jeste, ali ne divim mu se zbog toga“, rekao je brzo. „Ako kraljica

može da toleriše njegovu veru zarad njegove muzike, ne vidim zašto mi ne bismo učinili isto.“

„Sasvim. I naravno, vaše čitanje jevanđelja imalo je pravi poetski izraz“, dodao sam, pobožnim tonom.

„Hvala vam. Ta je dužnost trebalo da pripadne zameniku rektora, ali doktor Koverdejl nije stigao na jutarnju službu, pa me je rektor u poslednjem trenutku zamolio da uskočim.“

Umesto da prati tisku studenata niza stepenice, on je prešao odmorište do malih drvenih vrata naspram ulaza u kapelu, jednom rukom još uvek štiteći svecu, i pokazao mi da ga pratim.

„Sećam se da ste se zanimali za našu biblioteku, doktore Bruno - da li biste želeli da pogledate, kad ste već ovde? Osim ukoliko ste nestrpljivi da

Mighty

-BU&CW-

113

doručkujete, naravno“, dodao je. „Da li bi vam smetalo da ovo pridržite na trenutak?“

Pružio mi je svecu i skinuo svežanj ključeva sa svog pojasa, birajući najveći.

„Biće mi drago“, rekao sam, prateći ga, mada su me više zanimale njegove vesti o Koverdejlu. „Znači, doktor Koverdejl nije tu?“

„Ра, ako jeste, nikoga o tome nije obavestio“, rekao je Godvin, zvučeći uvređeno dok je kruto obrtao ključ u bravi i otvarao teška vrata koja su zaječala kao da se žale što ih neko uznemirava.

Prisetio sam se dečaka koji je došao po Koverdejla usred disputacije prethodne večeri i Kobetovog izveštaja da se Koverdejl vratio u koledž u ogromnoj žurbi. Bilo je zanimljivo, dakle, da Kobet nije pomenuo njegov ponovni odlazak, osim ukoliko se nekako iskrao noću, ili rano ujutro. Pitao sam se da li je njegov nestanak imao ikakve veze sa istragom smrti Rodžera Mersera i pretnjama koje mi je uputio povodom svedočenja.

„Čudno. Primetio sam da je i blagajnik, gospodin Slitharst, takođe bio odsutan“, dodao sam uzgred.

Gudvin je odmahnuo rukom zatvarajući za mnom vrata. „Slitharst često nije tu, to je deo njegovih obaveza, mora redovno da

proverava imanja koledža, a ona su rasuta svud po zemlji, neka i na više dana jahanja. Verujem da je otišao u Bakingemšir ovog jutra jer tamo ima nekog posla, ali očekujemo da će se vratiti sutra. E, sad, evo nas.“ Raširio je ruke koliko je mogao da gestom obuhvati svoj domen i uputio mi ohrabrujući osmeh, kao da me podstiče da mu se divim koliko i on.

Biblioteka je zauzimala prvi sprat severnog krila na zapadnoj strani centralnog stepeništa, tačno naspram kapele, ali je bila nešto manja. Kao i kapela, imala je pod prekriven rogozinom i drvene krovne grede, a bila je opremljena u stilu prošlog veka, sa dugim drvenim pultovima uz koje su čitaoci stajali i proučavali velike rukopise pričvršćene mesinganim lancima za mesinganu šipku koja se protezala ispod stolova. Četiri takva pulta stajala su na obe strane kapele, pričvršćena za zid između prozora s lukovima. Na svakom kraju prostorije uza zid su bile poređane drvene klupe, a na suprotnoj strani, ispod poslednjeg prozora koji je gledao na dvorište, bio je postavljen mali pisaći sto. Godvin je odšetao ka njemu i pažljivo spustio ključeve pored mastionice pre nego što se okrenuo meni da uzme svoju sveću.

„Koje vas knjige najviše zanimaju, doktore Bruno, ili da prosto počnem tako što ću vam pokazati naše najvrednije rukopise?“, pitao je preko ramena, prolazeći metodično duž prostorije, paleći sveće u stalcima na svim pultovima i u zidnim nišama između prozora.

„Ovo sigurno nije ćela vaša kolekcija?“, pitao sam, pokazavši knjige koje su ležale zavezane lancima za stolove za čitanje.

„О, gospode, ne - samo starije knjige moraju biti vezane, žalim što to moram reći, iz straha da ih neko ne ukrade, kao i one koje studenti najviše koriste. To su uglavnom dela skolastičke teologije i izuzetno su vredna, mnoga su deo originalnog poklona našeg darodavca.“

„Dekana Fleminga, sa njegovih putovanja po Italiji“, rekao sam

Mighty

-BU&CW-

114

zamišljeno, klimnuvši glavom. „А gde držite zabranjene knjige?“ Godvin je prebledeo i zurio u mene, zbunjeno borajući svoje visoko čelo.

Izgledao je gotovo uplašeno. „Ali, ovde ne držimo zabranjene knjige, doktore Bruno. Na šta mislite?“ „Ма hajte, gospodine Godvin“, rekao sam, okrenuvši dlanove da mu

pokažem da nisam hteo da ga uvredim. „Sve univerzitetske biblioteke koje sam posetio drže neke knjige podalje od radoznalih očiju studenata. Knjige za koje se smatra da ih mogu razumeti samo stariji članovi?“

Godvinovo olakšanje je bilo vidljivo. ,,Oh! Da, naravno, imamo brojne knjige koje su dostupne samo mlađim

i starijim članovima, koje mogu pozajmiti i poneti da čitaju u svojim sobama. Držimo ih u ormarima u ovoj sobi.“ Prišao je vratima u zidu iza njegovog stola i otvorio ih, otkrivši malu odaju dodatu biblioteci. Mada je unutra bilo mračno, pod bledom svetlošću njegove sveće mogao sam razaznati nekoliko velikih ormara postavljenih uza zidove. „Na trenutak sam pomislio da mislite na jeretičke knjige1', dodao je sa stidljivim smehom.

„Ne, ne, koliko znam, njih su iskorenili kraljičini predstavnici pre nekog vremena.

Klimnuo je glavom, pomalo tužno. „Bilo je veliko čišćenje univerzitetskih biblioteka šezdeset devete. Sve što

je preživelo prethodnu čistku pod ocem njenog veličanstva, a zatim i njenog brata i sestre, odneto je. Knjige koje, među nama, doktore Bruno, nisu bile veći jeres od ikoje druge knjige, ah velika je sumnja pala na univerzitet nakon oživljavanja katoličanstva tokom vremena Krvave Meri i koledži su morah da izbace sve u čemu je bila makar i trunka neortodoksnosti. Plašim se da je ova kolekcija ozbiljno umanjena.“

„Shvatanje jeresi menja se pouzdano učestalo u skladu sa tim ko je na vlasti“, složio sam se. „Ali, šta se desilo sa knjigama koje su smatrane opasnim?“

Pogledao me je belo, kao da ranije nije razmišljao o tom pitanju. „Pretpostavljam da su bile spaljene mada, ako jesu, to nije učinjeno

javno. Sumnjam da su otvoreno prodate nakon što su se našle na spisku zabranjenih knjiga. Tada sam bio student, pa sam samo nejasno bio svestan izvršenja, previše zauzet preznojavanjem zbog grčkog i pokušaja da ne mislim na devojke - ah, setio bih se da je bilo spaljivanja knjiga.“ Nežno se osmehnuo prisetivši se sebe kad je bio mlad. „Morali biste da pitate Vilijama Bernarda, on je tada bio bibliotekar.“

„Zaista?“ To je zaista bila vredna informacija i bilo mi je čudno da je Bernard nije pomenuo tokom naše rasprave o knjigama za rektorovim stolom, moje prve noći ovde. Puls mi se ubrzao. Da li je taj naprasiti starac mogao sakriti negde knjige koje su ocenjene kao previše opasne za umove mladih ljudi čija je sudbina da oblikuju budućnost Engleske? I da li je postojala ikakva šansa da se među knjigama koje je dekan Fleming nabavio od izvesnog firentinskog prodavca pre više od stotinu godina, nalazio i rukopis čiju vrednost on nije prepoznao, a čije je postojanje Vilijam Bernard tako neobično željno hteo da porekne?

Mighty

-BU&CW-

115

Duboko sam udahnuo, pokušavajući da prikrijem svoju uzbuđenost. Gotovo sigurno bi bilo previše nadati se da je rukopis koji sam tražio bio ovde, ah ne bi bilo izvan granica mogućeg. Ukoliko je iko znao da li je nekatalogizirana knjiga na grčkom bila deo originalne dekanove zaostavštine, onda je to bio Vilijam Bernard, koji je na koledžu bio duže nego iko drugi, koji je čitao grčki i tačno znao šta je imao u svojim rukama, ako bi to obelodanio. Izazov bi bio ubediti ga da se poveri strancu. Starac je bio lukav kao lasica i već sam mu bio sumnjiv zbog očiglednog nepoštovanja nijedne religije.

Godvin je završio paljenje svojih sveca i okrenuo se meni, pljesnuvši dlanovima kao nestrpljiv domaćin.

„Možda biste voleli da vidite našu kopiju Ciceronovog De Officiis, koju je dekan Fleming prepisao svojom rukom?“, krenuo je, pokazavši jedan pult na suprotnom kraju. „Palim sveće jer, iako je nedelja, mnogi učenici vole da je provode ovde učeći na miru. Studenti ne mogu odnositi knjige u svoje sobe, znate.“

„ A da li, kojim slučajem, imate kopiju Foksove knjige u svojoj kolekciji za izdavanje?“, pitao sam uzgred, prateći ga.

„ Acts and Monuments?“ Delovao je iznenađeno. „Da, imam izdanje iz 1570, drugo izdanje, mada je možda kod nekoga trenutno - da li ste želeli da je vidite?“

„Mogu li? Rektorova jutrošnja služba me je zainteresovala pa bih pročitao još.“

„Slobodno je pročitajte“, rekao je, sumnjičavo, „mada, plašim se da Foks nije naročito darežljiv prema ljudima vaše vere. Jedino ću morati da vas zamolim da je pogledate ovde, u biblioteci. Samo članovi smeju da iznose knjige, znate. Tako imamo bar izvesne garancije ako se vrate u gorem stanju.“

„Knjige, ili članovi?“ pitao sam. Godvin se učtivo nasmejao i poveo me do jednog velikog drvenog ormara

u maloj zadnjoj prostoriji. Kada je čučnuo da podigne gomilu knjiga, primetio sam manji ormar, zatisnut u ugao i zaključan katancem. Godvin je pažljivo poređao knjige po podu, a zatim ponovo posegnuo u ormar i dao mi debelu knjigu, sa običnim platnenim koricama.

„Video sam kopiju u biblioteci u Parizu“, rekao sam okrećući knjigu u rukama, „ali je nisam detaljno čitao. Rektorova propoved mi je probudila apetit. A priča o Ignjatiju - i ona je među pričama o ranim mučenicima?“

„Da, jeste, deset progona pod Rimljanima“, rekao je, blago iskosivši glavu, kao da mu je moje pitanje čudno. „Sva u prvoj knjizi.“

Upravo tada, vrata su se otvorila i sve sveće kod pultova zatreperiše kada riđokosi mladić, koji je ranije pospremao kapelu, proviri i nervozno se nakašlja.

„Gospodine Godvin? Rektor Anderhil želi da razgovara sa vama o privatnoj stvari, ako imate vremena.“

Godvin je zabrinuto pogledao mene, a potom dečaka. „Neće vam smetati da izađem na tren, doktore Bruno? Siguran sam da

vam mogu verovati da nećete ukrasti knjige.“ Nasmejao se zbunjeno.

Mighty

-BU&CW-

116

Odmahnuo sam rukom, željan da proučim Foksa. „Vaše knjige će biti bezbedne sa mnom, gospodine Godvin.“ „Mogu li vas zamoliti da me sačekate da se vratim, onda? Biblioteka ne

sme ostati otvorena i nečuvana, znate.“ Delovao je uplašeno. Uverio sam ga da ću svojim životom čuvati biblioteku i on je krenuo za crvenokosim dečakom napolje, zabrinuto se osvrnuvši.

Smestio sam se za Godvinov veliki sto i otvorio Prvu knjigu u Foksovom delu, ali kada sam to uradio, shvatih da je bibliotekar ostavio za sobom svoj svežanj ključeva. Jedna misao mi je pala na pamet. Bacivši brzo pogled na zatvorena vrata, zgrabio sam ključeve i među njima pronašao mali gvozdeni ključ čija je veličina odgovarala ključevima za katance. U zadnjoj sobi, kleknuo sam pored zaključanog ormara i gurnuo ga u katanac. Na moje iznenađenje, on se glatko otvori i otkri gomilu crne tkanine. Dok sam je podizao, video sam da je to akademska toga, postavljena tamo da sakrije knjige. Podigao sam knjigu s vrha. Bila je uvezana u ostarelu teleću kožu i na dodir je delovala krto, uglovi su joj bili iskrzani, ali sam zbog naslovne strane uzdahnuo i instinktivno proverio da li sam sam.

Bila je to kopija knjige Ten Reasons, pogubljenog jezuite Edmunda Kampiona, a štamparska oznaka govorila je da je knjiga iz Remsa. Nije bilo nikakve sumnje da je ova knjiga, Kampionova odana odbrana katoličke vere, bila zabranjena u Engleskoj, a garantovano i u Oksfordu. Ispod nje sam pronašao druge tekstove i pamflete jednako odvratne engleskim vlastima, dela Roberta Personsa, Vilijama Alena i drugih katoličkih pisaca iz Evrope. Kratko sam ih prelistavao, ubrzanog pulsa, sve dok me nije iznenadilo škripanje drveta iz biblioteke iza mene i dok se nisam setio da će se Godvin uskoro vratiti. Brzo sam pregledao knjige do dna ormara, ali nisam našao nijednu na grčkom. Bile su to zabranjene knjige raznih vrsta. Brzo sam ih vratio i pokrio odorom, zaključao ormar i vratio ključeve, a onda se smestio za Godvinov sto za slučaj da se on vrati.

Pažnju sam usredsredio na Foksa, brzo prelistavajući stranice u potrazi za pričom o Ignjatiju. Zadatak nije bio težak. Na četrdeset šestoj strani otkrio sam ono što sam i očekivao - prosečenu stranu u širini dva reda štampe, isečenu tako uredno da je okolni tekst ostao nedirnut. Nedostajao je samo tekst koji je gurnut pod moja vrata, a tako precizan rez mogao je napraviti samo knjigovezački nož ili neki sličan alat. Ili perorez, pomislio sam iznenada, ugledavši ispred sebe Godvinovo pero i mastionicu. Međutim, to ne sužava potragu. Svaki student na koledžu sigurno ima po jedan.

Kvaka je meko kliknula i Godvin se pojavio, zatvorivši vrata za sobom i odmahujući glavom sam za sebe.

„Oprostite što sam vas ostavio, doktore Bruno. Rektor Anderhil je hteo da razgovara o tome koje će knjige jadnog Rodžera Mersera biti poklonjene biblioteci. Da li ste pronašli šta ste hteli?“, pitao je prijatno.

„Plašim se da su pacovi bili među vašim knjigama, gospodine Godvine“, prošaputao sam, pozivajući ga bliže i okrećući isečenu četrdeset šestu stranu i otvarajući je ispred njega. Naizmenično je gledao mene i knjigu, na trenutak ne shvatajući, pre nego što se preko njegovih mlitavih crta lica proširio nalet gneva.

Mighty

-BU&CW-

117

„Ali, ko bi uradio takvo nešto?“, uzviknuo je, a onda se osvrnuo preko ramena, kao da je neko mogao da ga čuje. „Kako ste znali?“

„Redovi koji nedostaju sinoć su gurnuti pod moja vrata.“ „Ali... zašto?“ Godvin je nastavio da zuri u mene kao da se plašio da sam

izgubio razum. „Pogledajte pasus“, prošaputao sam. Podigao je knjigu bliže svom licu i pretrčao preko teksta. Kada me je

ponovo pogledao, njegov izraz odražavao je čisto zaprepašćenje. ,,Ignjatije“, prošaputao je. „Ја sam žito Hristovo - zaboravio sam kako

tačno ide, ali to je deo koji nedostaje, zar ne? Nešto o zubima divljih zveri.“ Klimnuo sam. Ponovo je pogledao knjigu i pažljivo izdahnuo, kao da

pokušava da kontroliše svoju reakciju. „А. Vi mislite da to upućuje na Rodžerovu smrt?“ „Mislim da je onaj koji mi je ovo poslao hteo da to zaključim, da.“ Zatvorio je knjigu i namrštio se, pa su linije na njegovom čelu formirale

duboke proreze. „Zašto vi, doktore Bruno, ne bih da budem bezobrazan?“ Ponovo sam oklevao, ne znajući koliko smem da otkrijem. „Bio sam među prvima koji su juče ujutro stigli u Gaj nakon što je

doktora Mersera napao pas.“ Još sam više utišao glas tako da se jedva mogao čuti. „Na osnovu dokaza koje sam video, nagovestio sam da njegova smrt možda i nije bila nesreća.“

Godvinove oči su se raširile toliko da se činilo kao da će mu obrve nestati „Ali... rekli su da je kapija bila otključana... lutalica je zalutao...“ „Moja teorija nije široko prihvaćena među vašim kolegama. Ali, čini se

da neko drugi hoće da ojača moje uverenje da je njegova smrt bila smišljena.“ Pokazao sam knjigu u njegovim rukama. Godvin je proučavao njene korice s jednakom nevericom kao da ju je čuo da glasno govori, a onda je svoje oštre oči okrenuo ka meni.

„Mislite da neko implicira da je Rodžer umro kao mučenik?“ „Ne znam“, rekao sam. „Neko sigurno želi da primetim sličnost u načinu

na koji je umro, ali zašto bi se doktor Merser smatrao mučenikom?“ Godvin me je dugo gledao u tišini dok je moje prošaputano pitanje visilo

u vazduhu. Oštro je odmahnuo glavom. „Ne mogu da se dosetim.“ „Ко ima pristup knjigama u zadnjoj prostoriji?“ pitao sam. „Ра, svi članovi imaju ključ biblioteke, ali ne bi trebalo da uzimaju

knjige, a da pozajmljivanje ne prijave meni i ne potpišu knjigu. Studenti mogu da koriste biblioteku samo dok sam ja prisutan da motrim na njih, ali - pa, ja nisam uvek tako skrupulozan što se toga tiče.“ Na trenutak je delovao kao da ga grize savest. „Ako treba da trknem napolje, a nekoliko studenata je unutra zadubljeno u rad, čini mi se da je preterano da ih zaključavam na tako kratko. Nije baš da lako mogu ukrasti knjigu, a i imam poverenja u njih da vode računa o biblioteci.“

Mighty

-BU&CW-

118

„Ра, čini se da je neko izneverio vaše poverenje“, rekao sam. Godvinovo lice se smračilo, kao da je tek sad shvatio ozbiljnost

prekršaja u prostoru biblioteke. „Ali, juče po podne sam bio u biblioteci sve do oko četvrt do pet, a onda

sam zaključao i otišao na disputaciju, zajedno sa studentima koji su bili ovde.“ „I niste ostavljali biblioteku bez nadzora pre četvrt do pet?“ „Ljudi bi pomislili da ste sudija za prekršaje, doktore Bruno, sa svim tim

pitanjima“, rekao je, nateravši osmeh na usne, ali njegove oči su bile oprezne. „Možda sam morao da odem u klozet tokom tog vremena, zaista ne mogu da se setim, ali siguran sam da nisam izbivao dovoljno dugo da nekome ovo pođe za rukom.“ Pljesnuo je korice Foksove knjige dlanom. „Ovo je veoma pažljivo urađeno, ne verujem da je učinjeno na brzinu dok se osoba sve vreme osvrtala preko ramena.“

,,Ne“, složio sam se. „I niko nije mogao da uđe dok ste vi bili na disputaciji?“

„Ра, kao što sam rekao, svi članovi imaju ključ, ali i oni su bili na disputaciji“, rekao je, ali pogled mu je skrenuo sa mene dok je to govorio.

Svi osim Džejmsa Koverdejla, pomislio sam, ali njega sam već odbacio kao osumnjičenog jer je žarko želeo da me odgovori od teorije ubistva.

„Baš niko drugi nema ključ?“ „Samo rektor. Oh... i, naravno...“ Oklevao je, a njegovo ponašanje je

postalo čudno. „Ко?“, navaljivao sam. „Gospođica Sofija ponekad koristi očev ključ“, rekao je prislonivši

skupljenu šaku uz usne, kao da će kašljati. „Ona mašta da može biti dobar učenik kao i bilo ko drugi, a on joj u tome udovoljava. Pretpostavljam da je razlog za to gubitak sina - mada, naravno, to je njegova stvar.“ Odmahnuo je glavnom. „Vidite, ja ne bih dozvolio mojoj kćeri toliku slobodu, kada bih je imao, jer ženski umovi nisu stvoreni za učenje i priznajem da se plašim za njeno zdravlje - ali moram biti zahvalan što joj dozvoljava da dolazi samo kada ovde nema studenata. Inače ih sve natera da dahću za njom kao psi u vreme teranja, doktore Bruno, a ja ne želim da se moja biblioteka koristi za takve stvari - kada ima svoj ključ bar može da dođe kada su mladići na predavanjima.“

„Da li koristi biblioteku kada vi niste ovde da je nadgledate?“ ,,Oh, pretpostavljam da jeste tako“, rekao je Godvin, kao da je ta stvar

bila izvan njegovih ruku. „Ako ima očevu dozvolu, ja ne mogu da mu protivrečim, osim toga, ona neće krasti knjige, zar ne?“

Ne, pomislio sam, ali da li je mogla da upotrebi svoj ključ da uđe sinoć, znajući da će čitav koledž biti u Bogosloviji duže od sata? Nije odala da je prepoznala citat koji sam pomenuo sinoć, ali to samo po sebi nije dokaz neznanja. Međutim, zašto bi mi Sofija, za ime sveta, pisala anonimno, a onda glumila neznanje kada je mogla nasamo da razgovara o toj stvari? Osoba koja mi je pisala očigledno se plašila da ne bude otkrivena kao izvor informacije, koliko god ona bila oskudna. Da li je onda Sofija znala nešto o nekome sa koledža, ali nije videla ništa otvoreno da bi ga potkazala? Da li bi taj neko

Mighty

-BU&CW-

119

mogao biti lično njen otac? „Hvala vam, gospodine Godvine“, rekao sam, ustavši sa njegove stolice

da krenem. ,,Oh, ali još vam nisam pokazao naš ilustrovani rukopis pisama svetog

Kiprijana koji je dekan Fleming takođe doneo iz Firence“, počeo je, očiju zažarenih od razočarenja. Proučavao sam njegovo lice dok sam se izvinjavao što odlazim, razmišljajući kako te krupne, melanholične oči daju njegovom licu izgled razoružavajuće iskrenosti. Ali, sada sam znao da je Godvin bio i čovek koji je imao sopstvene tajne i podsetio sam sebe da ne smem verovati licu koje iko od njih prikazuje preda mnom ili pred svetom. Kao što mi je Vilijam Bernard tako zajedljivo rekao one prve noći, nijedan čovek u Oksfordu nije onakav kakvim se čini.

Mighty

-BU&CW-

120

DEVETO POGLAVLJE

Pokušavajući da dovedem svoje misli u red, izbio sam u kvadratno

dvorište, sada osvetljeno prvim kolebljivim zracima sunca koje sam video otkako sam napustio London. Tragovi oblaka još uvek su se zadržavali iznad glave, ali uporna kiša od protekla tri dana kao da se privremeno stišala. Sat iznad luka ka stepeništu do kapele i biblioteke pokazivao je da je tek prošlo pola osam. Koledž je delovao zlokobno tiho.

Zastao sam da pogledam u prozore rektorovih odaja, pitajući se koja bi soba mogla biti Sofijina i kako bih mogao pronaći načina da je ponovo vidim danas, uprkos izričitoj zabrani njenog oca, kada sam se setio i iznenada zažalio što sam dopola obećao Sidniju da ću s njim i Palatinom Laskim ići u šumu Šotover. Odlučio sam da odšetam do Hristove crkve i lično se izvinim kod Sidnija. On će biti ljut, znao sam, i saosećao sam sa njim, pošto ga je Poljak jahao od zore do noći, ali teško da bih bio vredan dodatak bilo kojem lovačkom društvu, čak i kada mi pažnja nije bila tako ometena pokušajima da uhvatim ubicu. Nisam imao talenta za džentlmenske sportove niti prilike da ih učim u mladosti, kao on. Sidni bi mogao da se raspita o lovačkim psima dok bude tamo. Smatrao sam da bih veći napredak postigao ako ostanem u gradu. Dvoje ljudi čije sam poverenje najviše želeo da osvojim bili su Tomas Alen i doktor Vilijam Bernard. Obojica su, sumnjao sam, mogla znati bar nešto o prikrivenoj katoličkoj mreži koja bi, s druge strane, mogla imati veze s Merserovom smrću, mada sam odlično znao da mi oni neće tek tako priznati takve kontakte, ukoliko su ih imali.

Nerado sam se vratio u svoju sobu gde sam se temeljno oprao hladnom vodom, jer se činilo da oksfordski učenjaci nisu imali ništa tako civilizovano kao što bi bilo kupatilo, razmišljajući da moram zamoliti Kobeta za posetu berberinu kako bi mi podsekao bradu i pralji da mi opere košulje, jer mi je delovalo kao da nam je suđeno da ostanemo bar još tri dana. Stomak mi je glasno krčao dok sam se oblačio. Glad mi se prikrala dok sam se umivao, pa sam iz svoje putničke torbe izvukao Volsingenovu kesu i okačio je o pojas, odlučivši da izađem u grad i vidim mogu li pronaći neko mesto na kojem će mi u ovo doba nedeljnog dana prodati nešto za jelo.

Dvorište je još bilo prazno i činilo se neprirodno tihim kada sam zakoračio sa stepeništa. Izgleda da su se studenti nedeljom povlačili u osamu. Taman sam krenuo ka stražari kada sa svog stepeništa u zapadnom krilu izroni Gabrijel Noris noseći kožnu torbu okačenu na jedno rame. Instinktivno sam ustuknuo jedan korak i vratio se u senku, želeći da izbegnem dalje spekulacije o tome šta bi se moglo ili ne reći u istrazi. Bio je obučen u crno, ali čak i sa rastojanja je bilo jasno da su njegovi kaput i pantalone bili od satena i skupog kroja, a preko ramena je nosio kratak ogrtač koji se presijavao baršunskim sjajem. Kratko se osvrnuo po dvorištu, ali je izgledalo kao da me ne primećuje, još uvek dopola skrivenog, pre nego što je krenuo brzim korakom ka kapiji. Nešto mi je u njegovoj žurbi delovalo čudno. Prisetio sam se

Mighty

-BU&CW-

121

da je odbio poziv da danas ide sa Sidnijem u lov i pitao sam se kakve bi ranije zakazane obaveze jednom mladiću mogle biti atraktivnije od toga. Pomislio sam da bi moglo biti zabavno pratiti ga, pošto sam svejedno planirao da idem u grad. Nakon njegovog ličnog priznanja o noćnim ekspedicijama, i glasina o njegovim afinitetima koje mi je preneo Lorens Veston, pomalo sam se nadao da bih ga mogao uloviti u nekom nezakonitom randevuu i potvrditi Vestonovu teoriju. Onda, ukoliko za to dođe trenutak, mogao bih iskoristiti takav dokaz da zauvek odvratim Sofiju od njega, ukoliko je on zaista bio ravnodušni objekat njene ljubavi.

Sačekao sam da se malo odmakne kako ne bi primetio da idem za njim. Mahnuvši Kobetu kroz njegov mali prozor, kolebljivo sam skrenuo iz glavne kapije u Sent Mildreds lejn i video da je Noris već dosta odmakao, hodajući brzim korakom ka severu u pravcu Isusovog koledža. Morao sam skoro da poskakujem da bih pratio njegove dugačke korake, držeći se blizu zida koledža Egziter dok smo prolazili pored njega, ali ne toliko upadljivo kako bih izgledao da ne radim ništa drugo osim što opušteno šetam ukoliko se on okrene i primeti me.

Uličica je, nakon višednevne kiše, bila zakrčena blatom i Noris je izbirljivo zaobilazio najgore kanale i bare, zastavši u jednom trenutku da iznerviranim pokretom obriše blato koje je poprskalo njegove fine kožne čizme. Na raskrsnici ulica Sent Mildreds lejn i Samer lejn, skrenuo je desno bez oklevanja, a nakon kratke pauze i ja sam krenuo za njim, držeći se senke starog gradskog zida koji se solidno, poput tvrđave, uzdizao levo od mene. Na ulici je bilo tek nekoliko duša, samo jedan ili dva para u svojoj najboljoj odeći, koji su bez sumnje krenuli ka nekoj od brojnih parohijskih crkava. Zvona su zvonila negde od napred, najavljujući službu.

Moj plen je išao odlučno, kao da je imao zakazan sastanak, ali u njegovom ponašanju nije bilo ničeg prepredenog, ničeg što bi nagoveštavalo da je njegovo odredište iole neobično ili da bi više voleo da ga niko ne vidi, a nije hodao ni kao da je torba koju je nosio teška, premda je bila velika. Prigušio sam jezu dok smo prolazili pored zida bogoslovije s desne strane, a pravo napred, naspram ulaza u ulicu na čijem je znaku pisalo Kat strit, krenuo je ka malom zadnjem ulazu uvučenom u gradski bedem, pored male kapele. Zadržavši se u senci kuća preko puta, počeo sam da se osećam pomalo budalasto zbog šunjanja.

Izvan gradskih zidina pružala se široka avenija s nekoliko kuća, onih koje su stajale pored puta, niskih i ofucanih, okruženih velikim zaraslim komadima zemlje i voćnjacima koji su se protezali unazad dalje nego što sam mogao da vidim. Tlo je bilo izbrazdano točkovima kola i konjskim kopitama, a ja sam posmatrao Norisa kako prelazi uličicu i skreće desno, dok mu se torba ljuljala na ramenu, pored reda izbi jadnog stanja, ka otvorenom polju. Tu je bilo teže naći ikakav zaklon, pa sam zaostao još malo da bi se među nama napravilo veće rastojanje, držeći se čvrsto senke gradskih zidina. Čak i tako, da se okrenuo ne bih mogao da se sakrijem. Nakon desetak minuta Noris je ponovo skrenuo levo, niz široki put sa obe strane oivičen voćnjacima i poljima i tada sam se skoro okrenuo, pošto sam morao da napustim zaklon zida, međutim, moja radoznalost se probudila. Uz put gotovo da nije bilo nikakvih građevina. Ispred se video samo zdepasti toranj male crkve koja je, kako sam

Mighty

-BU&CW-

122

video kada sam prišao malo bliže, bila veoma stara. Noris je obišao bok crkve i iza nje bledi kameni zid impresivne farmerske kuće, visoke tri sprata, sa krovnim prozorima pod zabatima i imanja ograđenog visokim zidom od istog zlatnog kamena. Sa ugla male crkve, gledao sam Norisa kako prilazi kapiji u zidu na boku kuće, a nakon kraćeg vremena neko ga je pustio unutra, ali nisam video ko.

Nisam imao izbora osim da se okrenem i vratim istim putem u grad, prekorevajući sebe zbog uzaludnog puta. Priznajem da bih bio oduševljen da sam video Norisa kako se sastaje sa nekim mladim ljubavnikom, ali u putu koji je prevalio nije bilo ničeg zanimljivog. Moglo se i očekivati da bogati mladić ima poznanike među uglednijim oksfordskim porodicama, a farmerska kuća je izgledala kao da je pripadala bogatim ljudima. Nisam saznao ništa korisno, i tek kada sam se polako vraćao pored polja, uživajući u mirisu vlažne zemlje i svežeg lišća koji je na vetru dolazio do mene iz voćnjaka, prisetio sam se šta je Lorens Veston rekao o tome kako Noris svog konja čuva izvan gradskih zidina. Bez sumnje je krenuo da jaše i osećao sam veliku zahvalnost što nisam uhvaćen kako se prikradam za njim i što nisam morao da objasnim sopstvenu benavost.

Međutim, uživao sam u vazduhu nakon kiše i osećaju slobode koji je budila priroda izvan grada nakon tlačiteljske teskobe koledža Linkoln, sa svim njegovim intrigama i prikrivenim strujama zlonamernosti koje su nekako dovele do smrti jadnog Rodžera Mersera. Nisam žudeo da se što pre vratim u taj ograđeni pravougaonik, sa prozorima nalik neprijateljskim očima koje posmatraju svaki moj korak, pa sam odlučio da se vratim drugim putem, oko velikog gradskog zida i vidim šta još od okoline mogu otkriti dok budem tražio neku krčmu u kojoj bih mogao dobiti nešto kuvano za jelo.

Gotovo sam stigao do nivoa stare crkve Svete Marije Magdalene, pokraj krive zgrade koja je izgledala kao da je nekada bila taverna ali je sada zapala u očaj, kada je iznenadan nalet vetra jurnuo ulicom, rasuvši poslednje komadiće cvetova sa obližnjih stabala. Iznenadilo me je glasno škripanje odozgo, pa sam podigao pogled i ugledao stari oslikani znak koji se divlje ljuljao na svojim zarđalim šarkama, ječeći kao da će se svakog trena otkačiti. I tada sam poskočio unazad sa krikom zaprepašćenja, jer znak iznad moje glave, mada je njegova boja izbledela i toliko se oljuštila da je slika bila jedva vidljiva, prikazivao je točak sa žbicama, potpuno isti kao simbol u kalendaru Rodžera Mersera i na astronomskom dijagramu koji mi je proturen ispod vrata.

Nisam očekivao ni da će se vrata otvoriti, pošto je kuća spolja izgledala tako napušteno, ali kada sam uhvatio kvaku, ona su zaječala i dopustila mi da vidim prostoriju niske tavanice koja je mirisala na buđ i vlagu, sa nekoliko rasklimanih stolova i klupa. Prožimajuća hladnoća visila je u vazduhu. Ognjište koje je zauzimalo jedan zid bilo je prepuno hladnog pepela, a šačica gostiju razgovarala je prigušenim glasom, nagnuta nad krigle piva, kao da se stide što su zatečeni na takvom mestu. To nije bila krčma u kojoj su prolaznici bili dobrodošli. Dok mi je krv bubnjala u grudima, zatvorio sam pažljivo vrata za sobom i zauzeo mesto za stolom u prljavom uglu, pored otvora za posluživanje, svestan da je moj ulazak privukao pažnju drugih gostiju. U grupi četvorice muškaraca na suprotnom kraju prostorije koji su zurili i šaputali prikrivajući dlanovima usta, sa zaprepašćenjem sam prepoznao čoveka

Mighty

-BU&CW-

123

rošavog lica bez ušiju kojeg sam video ispred bogoslovske škole pre disputacije - čoveka za kojeg sam bio siguran da ga je i Džejms Koverdejl prepoznao. „Niko bitan“, rekao je Koverdejl. Bezuhi čovek nije se pridružio šušorenju njegovih drugara već me je samo, iznad njihovih glava, netremice posmatrao, istim hladnim, drskim pogledom, kao da me je poznavao. Pogledi su nam se na tren susreli, ali sam ja brzo skrenuo pogled primetivši da su mu oči bile jednako upečatljive koliko i lice. Toliko bledoplave i providne da su delovale gotovo kao da su osvetljene iznutra, kao što sunce šija kroz vode zaliva u Napulju.

Njegov pogled je bio toliko uznemirujući da sam oborio oči, plašeći se da bih mogao izazvati neki sukob, ali bilo je jasno da ovo nije mesto gde bi stranac mogao na miru nešto popiti, a da njegovo prisustvo ne izazove nečujnu, ali opipljivu reakciju. Kada sam ponovo podigao pogled, žena čvrste građe do četrdesetak godina sa isflekanom keceljom stajala je ispred mene, prekrštenih ruku. Imala je tršavu prosedu kosu začešljanu od lica sa četvrtastom vilicom i skeptične braon oči.

„Šta biste vi, gospodine?“ „Kriglu piva?“ Učtivo je klimnula glavom, ali je nastavila da me procenjuje. „Niste mi poznati, gospodine, šta vas dovodi u Katrinin točak?“ „Bio sam gladan, video sam vaš znak i pomislio da svratim na večeru.“ Još je više suzila oči. „Niste odavde, rekla bih.“ „Rođen sam u Italiji“, rekao sam, pogledavši je što sam iskrenije mogao.

Napućila je usne i klimnula. „Papin prijatelj?“ „Ne lično“, rekao sam, a njeno lice se najzad malo smekšalo i gotovo da

se nasmešila. „Znate na šta mislim, gospodine.“ „Hoće li od mog odgovora zavisiti da li ćete mi doneti pivo?“ „Samo volim da budem sigurna da ovde dolazi prava vrsta ljudi,

gospodine.“ Osvrnuo sam se po pivnici. Teško bi bilo zamisliti manje zdravu gomilu.

Setio sam se drumskih krčmi koje sam morao da posećujem tokom bega iz San Domenika.

„Odgajan sam u rimokatoličkoj crkvi“, rekao sam, ravnodušno. „Ne znam da li me to čini pravom vrstom, ali kunem se da to neće uticati na novčiće u mom novčaniku.“

Činilo se da je to prihvatila, pa se dopola okrenula kao da će poći. „Kako se zovete?“, pitala je, kao da se tek tada dosetila. „Filipo“, rekao sam, iznenađen lakoćom s kojom mi je to ime izletelo,

skoro kao refleksno. Možda zbog sećanja na godine bežanja, kada sam putovao pod imenom koje sam dobio na rođenju, znajući da bi mi sopstveni identitet mogao biti fatalan. Ovde, u ovoj mračnoj taverni među pogledima popreko i šapatima, instinkt je zahtevao isti oprez. „Filipo il Nolano.“

Mighty

-BU&CW-

124

Gazdarica je delovala zadovoljno. Klimnula je glavom, spustila ruke i malko se spustila što je možda čak bio i naklon.

„Džoan Keni, udovica, vama na usluzi. Hoćete li jesti, gospodine?“ „Šta imate?“ „Potaž“, rekla je čvrsto. Do tada sam u Engleskoj već bio dovoljno dugo da znam da je potaž bio

muljasto jelo napravljeno mešanjem ovsene kaše sa sokom preostalim od dinstanja mesa, nešto što bi se slobodno moglo dati stoci, ali što su Englezi izgleda smatrali nezamenjivim dodatkom svakom stolu.

„Nema mesa?“, pitao sam glasom punim nade. „Nedelja je.“ „Imamo potaž, gospodine. Uzmite ili ostavite.“ Nerado sam rekao da ću uzeti. „Hamfri!“, povikala je i vrata pored otvora za posluživanje su se otvorila

propuštajući mladića sa svetlom kovrdžavom kosom koji je u rukama držao prljavu krpu. Mada je bio visok bar dva metra i verovatno u svojim dvadesetim, prvo je pogledao gazdaricu, a potom mene, tupog, iskrenog lica deteta željnog da zadovolji, pa sam pretpostavio da je malouman.

„Donesi gospodinu Nerlarnu potaž i kriglu piva što brže možeš i nemoj ni da pomišljaš da mu se namećeš svojim praznim brbljanjem“, prasnula je i Hamfri je ljutito klimnuo, preterano mlateći glavom kao što bi dete radilo, uvrćući krpu u rukama dok ju je gledao. „On je Velšanin“, dodala je gazdarica smrknuto, kao da je to sve objašnjavalo.

Dok je dečak nestajao u kuhinji, žena je prešla prostoriju i naslonila se nad sto da bi nešto prošaputala bezuhom čoveku koji je iskosio glavu i tromo klimnuo ne skidajući pogled s mene.

Dečak, Hamfri, brzo se vratio s činijom mlakog sivog mulja polovinu prosuvši po stolu, i drvenom šoljom piva prekrivenog masnim slojem, a onda stade pored stola energično mi se smešeći.

„Hvala ti“, rekao sam, najzad, a pošto i dalje nije odlazio, zapitao sam se da li bi trebalo da mu dam napojnicu.

„Jeste li iz Italije?“, pitao je, ritmičnim glasom, čučnuvši tako da bude na nivou mojih očiju i posmatrajući me iskošene glave.

„Tako je“, rekao sam, čeprkajući komadom hleba po sadržaju činije. Činilo se da se već stvrdnuo.

„Kažite onda nešto na italijanskom“, rekao je Hamfri, kao da me izaziva da ga zadivim, baš kao što bi dete začikavalo uličnog žonglera. Razmislio sam malo.

„Non darei questo cibo nemmeno al mio cane“, rekao sam, prijatno se smešeći, ali govoreći tiho, za svaki slučaj. Oči su mu zasijale od čuđenja kao da sam ni iz čega stvorio novčić, a njegovo široko lice razvuklo se u osmeh.

„Šta to znači?“ ,,Oh, teško je prevesti. Bio je to kompliment za vašu ukusnu hranu.“ Nagnuo se vrlo blizu, tako da je njegov dah golicao moje uvo. Neodoljivo

je mirisao na luk.

Mighty

-BU&CW-

125

„Ја ne govorim italijanski“, prošaputao je, „ali znam latinski.“ „Odlično“, rekao sam popustljivo, očekujući niz besmislica, jer bilo je

nemoguće da priglupi sluga zaista govori latinski. Odlučno je klimnuo, ozbiljnog lica.

„Оrа pro nobis“, prošištao mi je na uvo, a onda se odmakao gledajući me s očekivanjem, ponosan na sebe, čekajući moje odobravanje.

Osetio sam kako mi se oči šire, i borio sam se da mi lice ostane mirno. Bleda svetlost razumevanja počela je da se širi preko pitanja koja su mi se koprcala u mislima.

„То je veoma dobro, Hamfri, znaš li još nešto?“, prošaputao sam. Zasijao je i ponovo se nagnuo ka meni, ali u tom trenutku se prolomio gazdaričin kreštavi glas.

„Hamfri Pričard! Zar ti nisam rekla da ostaviš jadnog gospodina na miru? Jel nemaš nikakvog posla? On ne želi da sluša tvoje budalaštine, pusti ga da na miru uživa u svom obroku.“ Sa tim neprikladnim optimizmom, pojavila se iznenada pored Hamfrijevog ramena, ćuškajući ga lagano po temenu i pokazujući mu ka kuhinji. Mada je bio dvaput viši od nje, njegovo lice se snuždilo od osećaja krivice i on je odjurio, tužno povijajući svoje veliko telo.

Gazdarica je obrisala ruke o kecelju i usiljeno se osmehnula. „Nije rekao ništa, ahm... uvredljivo, nadam se?“, pitala je, ali učinilo mi

se da u njenom glasu osećam trag zebnje. „Ni slučajno“, rekao sam. „Samo je pitao da li je hrana u redu.“ Suzila je oči. »I. je li?“ „Mm. Hvala vam.“ Gledala me je trenutak kao da je htela još nešto da doda, a onda učtivo

klimnula glavom i nestala u kuhinji, odakle sam čuo prigušene glasove, njen koji grdi jadnog Hamfrija i njegov koji se bunio.

Večera je bila neprijatan događaj. Naterao sam sebe da kroz stegnute zube pojedem što je moguće manje groznog paprikaša, sve vreme svestan netremičnog pogleda bezuhog čoveka i njegovih pajtaša iz ugla. Skoro da sam se nadao da će mi najzad prići i suočiti se sa mnom, možda mi objasniti zašto me je posmatrao s toliko zanimanja ili prisnosti, ali on je ostao na svom mestu, samo se povremeno pomerajući da bi se nagnuo i nešto došapnuo drugarima.

Nisam skidao oči sa svog tanjira, u mislima premećući delove razgovora. Ora pro nobis. Moli se za nas. Reći napisane šifrom na kraju godišnjaka Rodžera Mersera. Molitva za zalaganje, deo Ave Marije ili litanije svetaca, jer gde bi neobrazovani čovek poput Hamfrija naučio latinski osim iz odgovora na misi? Znači, mladi Hamfri Pričard je ili slučajno čuo katoličke liturgije ili je u njima učestvovao. Da li je te reči čuo družeći se sa ljudima koje je znao iz taverne? To bi objasnilo zbog čega se njegova poslodavka toliko trudila da ga spreči da razgovara sa strancima. I zašto je Rodžer na pisao istu frazu šifrom? Možda je to bila lozinka, ili znak kojim su se konspiratori legitimisali. Da li je Katrinin točak bio neka vrsta sastajališta ili sigurne kuće za pritajene katolike, da li je na to moj tajanstveni dopisnik sa koledža Linkoln pokušavao da mi skrene pažnju?

Mighty

-BU&CW-

126

Shvatio sam da sam zurio u bezuhog čoveka dok sam razmišljao o tome. Gotovo kao da su ga moje misli oživele, u tom trenutku on se podigao na noge, ispravio svoj kaput i pozvao gazdaricu da izmiri račun.

„Avaj, udovice Keni, moram vas napustiti za sad - mada je sabat, posao ne čeka, kao i uvek“, objavio je, a ja sam se iznenadio čuvši da ima obrazovan akcenat. On je bio zbunjujuće suprotan svom izgledu zbog kojeg je delovao kao običan kriminalac. Ponovo sam morao da prekorim sebe jer sam doneo ishitren sud na osnovu čovekovog držanja ili izgleda. Sačekao sam da se vrata zatvore za njim pre nego što sam i ja krenuo. Ako je udovica Keni i videla nešto sumnjivo u mojoj žurbi da krenem, to se nije moglo razaznati u njenom uobičajenom izrazu lica, i zahvalila mi se beživotno dok sam bacao novčiće na sto i žurio kroz vrata, savijajući vrat u oba smera duž ulice i nadajući se da mi je bezuhi čovek još uvek u vidokrugu.

Imao sam sreće. Gotovo da je stigao do vrha ulice pored crkve. Ponovo se držeći senke kuća sa leve strane, rekao sam sebi da ovakva potera više priliči nekom od Volsingemovih agenata i primetio da uživam u dramatičnosti trenutka i naletu adrenalina u mojim venama.

Bezuhi čovek je prešao široku ulicu i prošao kroz severnu kapiju, pored crkve svetog Mihaila i zatvora Bokardo. Pratio sam ga na bezbednom rastojanju duž Samer lejna, pored prednje strane koledža Egzeter i zadnjeg zida bogoslovske škole. U jednom trenutku, imao sam osećaj da neko prati mene, pa sam se oštro osvrnuo, ali na ulici je bila tek šačica ljudi i svi su išli za svojim poslom, naizgled me ne primećujući, pa sam to pripisao osetljivim živcima i nisam više skidao pogled sa bezuhog čoveka.

Na uglu univerzitetskih škola skrenuo je pravo u uzanu uličicu Kat, gde su kuće bile zbijenije, a gornji spratovi sa ramom od drvenih greda visili iznad puta tako da je on bio u senci, zbog čega je tlo pod nogama još uvek bilo mokro. Na osnovu obilja oslikanih znakova koji su štrcali sa kuća, ječeći tiho na vetru, bilo je jasno da je ovo trgovačka ulica. Kada sam pažljivije pogledao, otkrio sam da su se radnje brinule o potrebama akademske zajednice: štamparije, pribor za pisanje, krojači toga i specijalne odeće i brojni prodavci knjiga i knjigovesci, svi zaključani, sa zatvorenim kapcima na prozorima.

Bezuhi čovek je usporio korak, pa sam i ja učinio isto, baš kada sam primetio osobu koja je išla ka nama iz suprotnog smera, obučenu u crnu akademsku odoru sa baršunastom kapom. Držanje mu je bilo ukočeno, kao u starca, a koraci su mu bili kolebljivi, kao da mu je hodanje bilo naporno. Bezuhi čovek je stao ispred uzanog izloga jedne prodavnice sa musavim prozorima i podigao ruku u znak pozdrava. Čovek sa kapom je u znak odgovora napravio mali gest. Skrenuo sam u jedan ulaz baš kada je on stao pored prodavnice i skinuo svoju kapu, proveravajući ulicu kao da ne želi da bude viđen, i tada sam shvatio da je to bio doktor Vilijam Bernard. Bez reči, bezuhi čovek je skinuo svežanj ključeva sa svog pojasa i otključao prljavu prodavnicu. Povukao sam se još dalje van vidokruga, a on je, pogledavši poslednji put uz i niz ulicu, pridržao vrata doktoru Bernardu i krenuo za njim kroz niska vrata. Vrata su se zatvorila i čuo sam kako se za njima zaključava brava. Prodavnica nije imala znak, ali kada sam izašao iz ulaza i prišao joj što sam smeo bliže, mada je bila mala verovatnoća da se mnogo ulice videlo kroz gusti sloj prljavštine na prozorskim oknima u obliku romba, video sam da je

Mighty

-BU&CW-

127

iznad ulaza, sitnim, ali pažljivo izuvijanim slovima, stajalo R. Dženks, knjigovezac i prodavač pribora za pisanje.

Okrenuvši se od prodavnice, naleteo sam pravo na visokog čoveka sa šeširom navučenim preko lica, gotovo ga preturivši.

,,Scusi“, rekao sam instinktivno, a i on je promrmljao izvinjenje i požurio uz ulicu. Pogled na njegova leđa koja se udaljavaju ostavio me je neobično uznemirenog. Pitao sam se zar ga nisam primetio ranije na ulici. Da li je možda iskoračio iz neke prodavnice? To je bilo malo verovatno. Sve su bile zatvorene, a setio sam se da sam, pre nego što sam skrenuo u Kat strit, imao osećaj da me neko prati. Taj čovek je skrenuo u bočnu uličicu ne osvrćući se. Nisam primetio gotovo ništa na njegovom licu, osim da je imao tamnu bradu. Nisam mogao da se setim da li je neko od drugova bezuhog čoveka iz Katrininog točka imao tamnu bradu, ali nisam ih pažljivije posmatrao, a i sedeli su leđima okrenuti meni. Zašto bi me neko pratio iz taverne, pitao sam se, osim ako ne zato što sam tamo bio sam i probudio njihovu sumnjičavost, ili zato što je bilo tako očigledno da želim da pratim bezuhog čoveka?

Vratio sam se niz Kat strit ka gradskim zidinama, uskovitlanih misli. Ko je bio taj bezuhi čovek koji je imao prijatelje i među prostim svetom i među doktorima koledža Linkoln? Ako je on bio Dženks knjigovezac, to bi objasnilo njegovu vezu sa akademicima, ali bilo je čudno zašto je Bernard odlučio da nedeljom obavlja te poslove. Zaista, stari doktor je izgledao kao da se nadao da neće biti primećen. Ako bih tražio najočiglednije objašnjenje, mogao bih pomisliti da je Katrinin točak poznato sastajalište rimokatolika, a Bernard, kao što sam video, bio je simpatizer stare vere. Pošto se čovek koji je povezivao to dvoje bavio knjigama, zar nije sasvim verovatno da sam nabasao na neku vezu sa gradskom podzemnom trgovinom zabranjenim knjigama o kojoj je Volsingem tako besno govorio? Je dino što nisam baš nabasao na nju, razmišljao sam; neko me je namerno, u šifri, usmerio na to otkriće, neko ko se postarao i da to povežem sa smrću Rodžera Mersera. Morao sam pronaći izvor te informacije i otkriti čega se plašio, pa je krio svoj identitet.

Vratio sam se pored Bogoslovske škole i skrenuo levo u Sent Mildreds lejn. Kula iznad ulazne kapije koledža Linkoln nazirala se s moje leve strane, zdepasta i bleda naspram neba. Dok sam prolazio kroz glavnu kapiju ispod kule stražare, čuo sam kuckanje s prozora portirovih odaja, pa sam se osvrnuo i video Kobeta kako mi maše da uđem.

„Jedan momak vas je upravo tražio, doktore Bruno“, rekao je, divlje brekćući, kao da prenosi hitnu poruku. „Sluga iz koledža Hristove crkve, hteo je da zna da li ćete po podne loviti u Šotoveru.“

Tiho sam opsovao. U svom uzbuđenju zbog otkrića Ketrininog točka, potpuno sam zaboravio svoje obećanje Sidniju i nameru da se lično izvinim. Ako ništa drugo, uz malo sreće, bar će biti kasno da im se pridružim.

„Ne mogu“, rekao sam, više za sebe. „Pretpostavljam da bi bilo bolje da ostavim poruku mom prijatelju.“

,,Ne“, rekao je Kobet, saosećajno. „Niste mi izgledali kao osoba od lovačke vrste. Premali ste za luk, ako ne zamerate što kažem.“

Samo sam klimnuo i okrenuo se da odem. Tada sam se iznenada setio Sidnijevog saveta o portirima na koledžu i njihovom skladištu informacija, kao

Mighty

-BU&CW-

128

i boce piva koju smo poneli da ohrabrimo Kobeta u priči, a koja je još uvek stajala u mojoj sobi.

„Da li ste za piće, Kobet?“, pitao sam. „Ра stvarno, kao da ste mi pročitali misli, doktore Bruno.“ Blesnuo je

svojim znalačkim, širokim osmehom. „Baš sam razmišljao kako sam na smrt presušio. To je prava magija.“

„Nije nikakva magija, uveravam vas. Mogu da prepoznam žednog čoveka kad ga vidim. Sačekajte me ovde tren“, rekao sam, smešeći se, a on se teško spustio na svoju stolicu.

,,Oh, neću ja nigde, ne brinite. Možda ću čak pogledati imam li čistih šolja. Nismo navikli na goste, je li, Bes?“, rekao je, nežno češkajući staru kuju iza ušiju. Ona je iz dubine grla ispustila tihi klokotavi zvuk.

Kada sam se vratio s flašom, Kobet je žudno izvukao zapušač i darežljivo nasuo dve drvene šolje postavljene za tu priliku na njegov sto. Trudio sam se da ne proučavam preterano pažljivo stanje šolje koju mi je dodao, a njegovo oblo lice naboralo se u zadovoljan osmeh dok mi je pokazivao da izvučem nisku stolicu zatisnutu u ugao njegove male sobe.

„Dobro pivo i dobro društvo“, rekao je, kada je povukao veliki gutljaj iz svoje šolje i promućkao ga po ustima pre nego što je bučno progutao. „Е, sad. Osećam da imate pitanje. I ja mogu da čitam misli, znate.“ Namignuo je.

Shvatio sam da je najbolje da budem jednako iskren kao i Kobet. Mogao je da prozre svako pretvaranje.

„Da li ste ikada upoznali knjigovesca iz Kat strita koji se zove Dženks?“, pitao sam.

Kobet je zabacio glavu i zapao u jedan od onih napada grohotnog smeha zbog kojih sam se plašio za njegovo zdravlje. Kada se povratio od brektanja, s nevericom me je pogledao i obrisao usta nadlanicom.

„Gospode bože i svi sveci, doktore Bruno, šta smo to napravili od vas?“ Odmahivao je glavom, smejući se i dalje. „Stigli ste u Oksford u društvu najuglednijih ljudi u zemlji, a za samo nekoliko dana udružujete se s najozloglašenijom bitangom u gradu! Držite se podalje od Rolanda Dženksa, to je sve što imam da vam kažem.“

„Kako to ozloglašen? Običan knjigovezac?“ „Nije ništa obično taj Roland Dženks. Papista i čarobnjak.“ „Stvarno?“ To mi je probudilo zanimanje. Kobet je mogao da prepozna

željnu publiku kada bi je video. „Zar nikada niste čuli za Crnu uredbu?“, pitao je zloslutnim glasom. Odmahnuo sam glavom. Kobet se nagnuo unapred uživajući kao deda koji smišlja priču za

plašenje male dece. „Ра, sad“, rekao je, a zatim napravio podužu pauzu dok nije iskapio

svoju šolju i sipao drugu do vrha. „Рге šest godina, bese leto 1577, i prokleto toplo, Roland Dženks je uhapšen zbog agitovanja i zatvoren u oksfordsku kulu, gde drže zatvorenike do lokalnog zasedanja porotnog suda.“

„Zbog koje vrste agitovanja?“

Mighty

-BU&CW-

129

„Idem ka tome, strpljenja malo“, gunđao je Kobet. „Ра, tom prilikom, otkriveno je da je širio agitatorske knjige, znate - papističke knjige, one koje se ovde ne smeju štampati. Nelegalno ih je uvozio brodom iz Francuske i Holandije - kažu da ima flamanske krvi, ali to je možda samo trač, a ja nikada ne obraćam pažnju na tračeve.“

„Naravno“, rekao sam, iskreno klimajući glavom. „Naravno. Pa, bio je uhapšen zbog knjiga i iskočili su neki svedoci koji

su rekli da su ga čuli kako izdajnički govori protiv kraljice. Ali, tokom suđenja se desilo nešto užasno. Odveden je u oblasni dom, odmah pored zatvora, sa svim ostalim zatvorenicima kojima će se suditi pred glavnim šerifom i glavnim baronom. Prirodno, proglasili su ga krivim i baš kada je njegova presuda izrečena, sudnicu je ispunio najužasniji smrad koji biste mogli zamisliti, takav da su svi u prostoriji mislili da će se ugušiti ili onesvestiti od njega.“

Ponovo je zastao da se okrepi, a ja sam nestrpljivo cupkao na ivici moje stolice.

„I onda?“ „Ра, sad, znam da ćete teško poverovati u to, ali poznajem ljude koji su

to videli svojim očima, doktore Bruno“, prošaputao je Kobet, šireći oči u žaru svoje priče. „Svaki čovek iz te porote umro je u roku od nekoliko dana. I ne samo oni, već i svaki žandar iz sudnice, svi, mrtvi pre isteka sedmice. Šerif, baron, policajci - svi. Tri stotine ljudi umrlo je u Oksfordu tokom mesec dana. A onda se sve završilo brzo kao što je i počelo. Ali, to nije sve.“ Nagnuo se još bliže, pa mu je brada gotovo bila u pivu. „Nijedan zatvorenik koji je tada bio na sudu nije umro, kao što nije niti jedna žena ili dete. E sad, ne možete mi reći da je to bila ikakva prirodna nesreća.“

„Kletva, onda?“ „Kletva Rolanda Dženksa“, rekao je Kobet, pun poštovanja. „Dok je bio

zaključan i čekao suđenje, bilo mu je dopušteno da izlazi sa čuvarom, shvatate. Pa, priča kaže da je Dženks posetio apotekara sa spiskom sastojaka. Apotekar je primetio da su svi vrlo otrovni i pitao je za šta mu trebaju - Dženks je odgovorio da je to bilo zbog pacova koji mu glođu knjige u radnji dok je on utamničen, vidite? U svakom slučaju, nabavio je te sastojke i misli se da je napravio fitilj pokriven tim nečistim napitkom, i da ga je zapalio u trenutku kada je osuđen.“

„Kako je osuđeni zatvorenik na sebi mogao sakriti trud i kremen u sudnici?“, pitao sam. „Zar nije verovatnije da je u pitanju neka zatvorska groznica koju su doneli zatvorenici?“

Kobet je delovao razočarano što se nisam uživeo u duh legende. „Ра, ne znam za to, gospodine. Sve što znam jeste da dobri hrišćani

pređu na drugu stranu ulice kada u ovom gradu vide Rolanda Dženksa, i ako znate šta je dobro za vas, uradićete to isto.“

„А šta je sa agitatorskim knjigama? Da li se još uvek time bavi?“ „Ко zna šta on radi, gospodine, rekao sam vam, svi ga sada ostavljaju na

miru. Usudio bih se reći da radi sve i svašta, ali koja bi se porota sada usudila da ga izvede pred sud?“

Ponovo je napunio šolju i gestom me pitao da li da sipa i meni, ali bio je

Mighty

-BU&CW-

130

očito zadovoljan kada sam odbio. „Kakva je bila njegova kazna?“, pitao sam. „Da se ušima zakuca za sramni stub“, rekao je Kobet sa uživanjem. „А

znate šta je on uradio?“ Već sam mogao da pretpostavim, ali nisam hteo da mu uskratim taj deo

priče, pa sam odmahnuo glavom i napravio znatiželjan izraz lica. „Ostao je tamo jedan sat. Onda mu je jedan od njegovih poznanika

doneo nož i mirno, kao što se samo zamisliti može, odsekao je sebi uši pred svim okupljenim varošanima i oslobodio se. Kažu da nije ni suzu pustio. Ostavio je uši da vise na stubu, ako možete da zamislite.“

Trgnuo sam se. Kobet je otegnuto klimnuo. „Takav je čovek Roland Dženks. Ne mešajte se s tom gomilom, doktore

Bruno.“ „Kojom gomilom? Mislite na tavernu Katrinin točak?“ Kobet je zurio u mene kao da sam mu u lice opsovao čitavu porodicu.

„Isuse Hriste, čime ste se to bavili, doktore Bruno? Ozbiljno, gospodine, čak i pominjanje imena tog mesta dovešće vas u nevolju.“

„Kako to mislite?“, rekao sam, pomislivši da bi mi izigravanje neukog stranca ovde najbolje poslužilo.

„Čujte.“ Kobet je spustio glas do šapata i pozvao me da priđem bliže. „Narod koji ide u Katrinin točak ne ide tamo zbog hrane ili piva, ako znate na šta mislim.“

„Toliko sam saznao i sam“, rekao sam uverljivo. „Ali, znate li da li iko od članova ili studenata Linkolna ikada ide tamo?“

Kobet je suzio oči, uvukao svoje debele obraze i posmatrao me jedan trenutak, kao da vaga koliko bi toga trebalo da otkrije ovom čudnom, preterano radoznalom došljaku. Činilo se da će mi odgovoriti, ali tada su se vrata sobe širom otvorila i rektor Anderhil je ušetao, dok je odora lepršala oko njega. Iznenađenje je kratko zatitralo na njegovom licu kada je ugledao svog gosta kako pije pivo sa portirom, ali brzo se sabrao i nasmešio.

„Dobar dan, doktore Bruno“, rekao je, oprezno učtivo. „Kobet, pitao sam se da li ste danas videli doktora Koverdejla? Izgleda da se on nigde ne može naći, ali meni nije najavio da će biti odsutan.“

„Nisam video ni traga od njega, gospodine, ne od sinoć“, rekao je Kobet, premestivši flašu i šolje na pod ispod svoje stolice, sasvim prekasno da ih sakrije od rektorovog pogleda.

Anderhilu su se nozdrve raširile od gneva. „Ра, čim ga vidite da prolazi kroz tu kapiju, hoćete li mu, molim vas, reći

da dođe pravo u moju sobu, moram hitno da razgovaram s njim.“ „Učiniću tako, gospodine“, rekao je Kobet predano. „Mogu li na kratko porazgovarati s vama napolju, doktore Bruno?“,

rekao je Anderhil, okrenuvši se ka meni sa oštrim pogledom. „Naravno.“ Ustao sam sa klimave stolice s malo poteškoća, klimnuo

Kobetu, koji mi je zauzvrat upadljivo namignuo, i krenuo za rektorom u prolaz

Mighty

-BU&CW-

131

ispod stražare. „Bio bih vam zahvalan ako ne biste ohrabrivali sluge da piju dok su na

dužnosti. Konkretno, ovome nije potrebna nikakva pomoć u tome.“ Napućio je usne. Otvorio sam usta da se pobunim, ali on je podigao ruku da me prekine. „Nadam se da ćete nam se pridružiti na večeri u trpezariji večeras? Svi smo krajnje poraženi nakon smrti jadnog Rodžera i vaše prisustvo će sigurno uneti malo živosti za visokim stolom.“

„Hvala vam, biće mi drago“, odgovorio sam, uskladivši svoj ton sa njegovom učtivom neiskrenošću.

„Dobro. Večeramo u šest i trideset, ali čućete zvono, siguran sam.“ Pre nego što je nestao u zasvođenom prolazu pored trpezarije koji je

vodio do njegovih odaja, pozvao sam ga da se vrati. „Doktore Anderhil? Nešto sam se pitao - jutros sam, nakon službe, išao

u šetnju da udahnem malo vazduha i divim se vašem prelepom gradu.“ Sklopio je ruke i oprezno me posmatrao. „Nadam se da ste zadovoljni tim iskustvom?“ ,,Oh, da. Ali izašao sam izvan gradskih zidova i plašim se da sam malo

zalutao. Prošao sam kroz kapiju pored Lady Chapel i skrenuo desno, i nakon kraćeg puta pored polja i voćnjaka, put je skrenuo ulevo i video sam veoma finu plemićku kuću, pored male crkve koja deluje veoma staro. Samo sam se pitao koje bi to mesto moglo biti?“

Rektor je razmišljao na trenutak, a onda procenjivao da li je to pitanje dovoljno naivno da zavređuje iskren odgovor.

„Pored Smitgejta? Verujem da mislite na crkvu Svetog krsta, koja je zaista izuzetno stara. Kuća je sigurno Holiver manor, to je jedina iole veća kuća na tu stranu. Za bunar se misli da je saksonski. Nekada je bio mesto hodočašća, ali taj papistički običaj je očigledno prekinut.“

„Ah. Pa, hvala vam što ste zadovoljili moju turističku radoznalost. Sad je to, pretpostavljam, sedište lokalne gospode?“

Anderhil je napućio usne. „Ра, valjda jesu neka vrsta gospode, ali u oksfordskom društvu nisu baš

cenjeni. Vlasnik je porodica Naper - otac je nekada bio član koledža Ol Souls, ali on je odavno umro, a mlađi sin, Džordž, leži u zatvoru u Vud strit kaunteru u Čipsajdu.“

„Zaista? Zbog kojeg zločina?“ Namrštio se, verovatno sumnjičav zbog moje radoznalosti. „Jer je odbio da dolazi u crkvu, verujem. Ali zaista, ne mogu ovde da

tračarim kao pralja, moram da se pripremim za večernju molitvu na koledžu Ol Seints. Ah, da, doktore Bruno? Večeras ću u crkvi videti sudiju Barnsa, pa se nadam da ćemo do sutra znati kada možemo očekivati istragu nesreće jadnog doktora Mersera. Molimo se da je to uskoro“, dodao je, smešeći se slabašno. „Ne želim da vas zadržavam u Oksfordu duže nego što je potrebno.“

„Ni ja ne želim da opterećujem vašu gostoljubivost“, rekao sam, jednako hladno. „I molim vas, prenesite moje pozdrave gospođi Anderhil i vašoj kćeri.“

„Bez sumnje“, rekao je, dodirujući kratko vrhove svojih prstiju kao da je

Mighty

-BU&CW-

132

razmišljao da li da nešto odgovori na to, ali umesto toga, okrenu se u mestu i nestade u senci prolaza.

Mighty

-BU&CW-

133

DESETO POGLAVLJE

Zvono je zvonilo za večeru jednako žalosno kao i za jutarnju molitvu,

trgnuvši me iz rastrojenih misli, naškrabanih na papiriće rasute preko stola u mojoj sobi. Nakon razgovora sa rektorom, otišao sam do koledža Hristove crkve i sa olakšanjem otkrio da sam zaista propustio Sidnijevu lovačku zabavu. Ostavivši mu poruku u kojoj sam se izvinio i objasnio da sam bio zadržan drugim hitnim poslom, povukao sam se u svoju sobu gde sam oko sat vremena proveo ležeći na krevetu i pokušavajući da uglavim nove delove u slagalicu. Ukoliko su neoprezne reći Hamfrija Pričarda i Kobetovo mračno upozorenje nagoveštavali da je Ketrinin točak žarište oksfordskog tajnog katoličkog bratstva, očigledan zaključak bio bi da je Rodžer Merser nešto znao o toj grupi - dani koji su u godišnjaku označeni točkom mogli bi označavati sastanke u krčmi. Da li je Merser planirao da ih razotkrije, kao što je svedočio protiv svog nekadašnjeg prijatelja i kolege Edmunda Alena, što je značilo da mora biti ućutkan? Ako je to bio slučaj, ko god da je ispreturao njegovu sobu tražio je dokaze da su znali njegove namere. Bio je tu i Ričard Godvin, blagonakloni bibliotekar. Očigledno je učestvovao u primanju krijumčarenih katoličkih knjiga, ali da li ga je to povezivalo sa Rolandom Dženksom, a time i sa Katrininim točkom? Da li je Merser njega otkrio?

Rešen da za večerom posmatram studente i članove pažljivije od jastreba, navukao sam kaput i taman krenuo da otvorim vrata, kada me razjareno kucanje s druge strane natera da skoro iskočim iz svoje kože. Oprezno sam ih odškrinuo i kroz prorez video zabrinuto lice Sofije Anderhil kako uplašeno gleda preko svog ramena.

„Pustite me unutra, Bruno, brzo, pre nego što me neko vidi, moram da razgovaram s vama!“, prošištala je, ponovo gledajući niza stepenište.

„Naravno“, rekao sam popustljivo i šire otvorio vrata da je pustim unutra. Ona ih je brzo zalupila za sobom i čvrsto se naslonila na njih, a obrazi su joj goreli. Zabrinuto sam primetio da je njeno uobičajeno držanje bilo sasvim rastrzano. Umesto prigušenog ciničnog osmeha, usne su joj drhtale, mada se snažno borila da ih kontroliše, a oči su joj sijale kao da bi svakog trena mogla briznuti u plač.

„Oprostite mi, Bruno“, počela je glasom jedva glasnim kao šapat. „Moj otac mi je zabranio da razgovaram s vama, ali moram to prekršiti, nema nikoga drugog kome bih rekla.“ Zaćutala je, disanje joj je bilo u isprekidanim uzdasima, kao da je trčala ili jecala. „Oprostite mi...“ ponovila je, a onda se saplela unapred, kao da će se onesvestiti, kao prethodne večeri. Ovaj put sam na vreme zakoračio da je uhvatim dok se zahvalno oslanjala na moje rame, a iznenadan jecaj zatresao se kroz njen tanušni grudni koš. Zagrlio sam je i milovao joj kosu dok je pokušavala da savlada taj izliv emocija. Nisam mogao ni naslutiti šta je htela da mi kaže, ali Sofija mi nije delovala kao žena koja bi podlegla tolikoj uznemirenosti zbog beznačajnih razloga. Mogao sam samo pretpostaviti da je ono što je želela da kaže bilo ozbiljna stvar.

Mighty

-BU&CW-

134

Kada se dovoljno povratila da podigne svoju glavu s mog ramena, odmakla se unazad i pogledala me pravo u lice sa izrazom tako zastrašujuće intenzivnim da sam se osećao kao da pretražuje moju dušu kroz moje oči i, pre nego što sam postao svestan odluke da se pokrenem, gotovo instinktivno sam se nagnuo unapred i poljubio je. Vrlo kratko sam osetio kako mi odgovara, kako se njeno toplo telo umekšava i oblikuje prema mom u mom zagrljaju, dlanova spuštenih na moje grudi, ali jednako naglo ona se trže, odgurnuvši moje ruke i zureći u mene pogledom zbunjene užasnutosti.

„Ne... oh, ne, ne mogu... ne razumete“, promrmljala je, mlateći bespomoćno rukama uz bokove, dok se njena ojađenost ustostručavala.

„Žao mi je...“ počeo sam, ali ona je raspomamljeno odmahivala glavom. „Ne, meni je žao, Bruno... nije trebalo da... ali nisam znala kome drugom

da se obratim.“ Uvijala je ruke jednu oko druge i gledala me molećivim očima. „Mislim da sam u opasnosti.“

Srce mi se zaledilo. Nesigurno sam ispružio ruku i pokazao stolicu pored stola, brzo sklonivši ispod knjige kalendar Rodžera Mersera i moje beleške o njegovoj smrti.

„Morate mi sve ispričati“, rekao sam. „U kakvoj opasnosti? Da li ima veze sa doktorom Merserom?“

Oklevala je, duboko udahnula i samo što nije progovorila kada se na vratima začulo još jedno hitno kucanje. Sofija se osvrnula i uplašeno zurila u vrata, dlana prislonjenog na usta. Sačekao sam, uplašen da ju je možda otac video kako se penje uz moje stepenice i krenuo za njom. Nakon trenutka, kucanje se ponovo začulo.

„Doktore Bruno? Da li ste tu?“ Bio je to glas mladog muškarca, ne rektorov. Svejedno, ne bi bilo

smotreno da iko vidi Sofiju u mojoj sobi, a ne bih mogao da se pretvaram da nisam tu, jer bih u narednih nekoliko minuta morao da krenem na večeru u trpezariji.

„Samo trenutak, molim, oblačim se“, doviknuo sam, odvodeći Sofiju iza jedne od zavesa koje su se spuštale do poda. Situacija je bila toliko apsurdna da je na njenom licu proizvela osmeh. Stegnuo sam joj ruku, a kada je bila dobro sakrivena, otvorio sam vrata i ugledao Džona Floria na pragu, lica budnog od radoznalosti.

„Gospodine Florio!“, rekao sam, nateravši veselost u svoj glas. „Šta vas dovodi ovamo?“

„Da li vas ometam, doktore Bruno?“, pitao je, zureći oko mene i istražujući šta ima u sobi. „Mogu da dođem neki drugi put ako imate društvo, učinilo mi se da čujem glasove.“

„То je nesrećna navika koju imam, govorim sam sa sobom“, rekao sam. „Jedino tako mogu biti siguran da ću dobiti u disputaciji.“

Nasmejao se toplo i odmahnuo glavom. „Što se toga tiče, nije vam omogućena fer borba, Bruno, to znaju i oni

među nama koji nisu zaslepljeni predrasudama. Došao sam da vidim da li ćete večerati za visokim stolom večeras? Jedva da smo imali vremena da razgovaramo, a voleo bih da rezervišem vaše društvo za večerom.“

Mighty

-BU&CW-

135

,,Oh, da, naravno.“ Pogled mi je sevao ka zavesi, pa sam se trudio da ga vratim na Floria. „Međutim, pitam se da li bi vam smetalo, moram upotrebiti... ahm... posudu pre nego što krenem.“

,,Oh, naravno. Sačekaću vas dole.“ Dok sam zatvarao vrata, mogao sam čuti kako se njegova stopala

meškolje na odmorištu nekoliko trenutaka pre nego što su krenula dole. Kada sam bio siguran da je stigao do podnožja stepeništa, povukao sam zavesu i Sofija je iskoračila na svetlost, smešeći se uprkos svom stanju.

„Uplašila sam se da ću ovde biti zarobljena ćelu noć“, nasmešila se. „Mogao bih smisliti i gore sudbine“, rekao sam i smesta zažalio zbog toga

jer je reagovala tužnim, postiđenim osmehom. „Oprostite“, rekao sam usplahireno, „mislio sam da ni za vašu ni za

moju reputaciju neće biti dobro da vas ovde zateknu. Ali, prvo mi morate ispričati o toj opasnosti. Da li vam je neko pretio? Da li je to zato što znate nešto?“

Oči su joj blesnule naviše od zaprepašćenja. „О čemu? Šta znate?“ „Samo sam pomislio... pošto se desila nasilna smrt u Koledžu...“ „То nema nikakve veze sa mnom“, rekla je iznenađujuće oštro. Onda je

uzdahnula i sklonila slobodni pramen kose sa lica. „Sve je to previše komplikovano, Bruno, ne mogu vam reći sada ako morate da požurite. Sačekaću i objasniti vam drugi put.“

„Ali“ uhvatio sam je nežno za ramena i pogledao je pravo u oči, „mislite li da će vas neko povrediti?“

Ugrizla se za usnu i izmigoljila. „Sećate se da sam sanjala o nekoj velikoj avanturi koja će sve promeniti?

Rekli ste mi da pazim šta želim.“ Zaćutala je. „Kako znate možete li nekome verovati, Bruno? Mislim, ako mu morate poveriti svoj život?“

„Odgovor je da ne možete znati sve dok se ne dokaže. Ali, šta vam se desilo, Sofija? Kome se plašite da verujete?“

„Sve je to samo glupavost.“ Ispreplela je prste i pogledala me kao da se stidi. „Žao mi je, Bruno, nije trebalo da vam smetam?“

„Ne smetate mi...“ okrenuo sam se oštro začuvši škripanje sa odmorišta, mada nisam čuo korake kako se penju uza stepenice.

„Idite sad“, rekla je, gurnuvši me ka vratima. „Ја ću otići kada budem sigurna da je bezbedno. Navikla sam da se šunjam po koledžu.“ Nasmešila se na silu. „I, Bruno... žao mi je zbog... znate.“

„Meni treba da bude žao. Nisam želeo da vam se nametnem.“ Zaćutao sam, nespretno trljajući palcem donju usnu, ne znajući šta bi bilo najbolje da kažem.

„I niste“, prošaputala je stidljivo. „Krivica je moja. Privlačite me od početka, ali ne mogu ništa učiniti povodom toga. Ali, vi ne možete da razumete, Bruno. Možda ću imati priliku da vam sve objasnim, ali bolje bi bilo da krenete ili će moj otac poslati nekoga da vas pronađe.“

Nežno sam joj još jednom stegnuo rame, ne znajući šta bih drugo, a ona

Mighty

-BU&CW-

136

je prišla i nežno me poljubila u obraz. „Sigurni ste da ćete biti u redu?“, pitao sam, zastavši kod vrata. Klimnula je glavom. „Sačekaću neko vreme i iskrasti se. Svi će tada biti u trpezariji.“ „Mislio sam... opasnost o kojoj ste govorili?“ Spustila je prst na usne i klimnula glavom, pokazavši mi da krenem.

Zatvarajući vrata za sobom, još sam je jednom pogledao, gnevan što nas je Florio prekinuo u lošem trenutku.

Napolju je zvono prestalo da zvoni i dvorište je bilo prazno. Žamor razgovora dopirao je sa visokih prozora velike trpezarije, osvetljene sjajem mnogih sveca dok sam, misleći na Sofiju, nerado pratio Floria ka vratima.

Nakon obroka, vratio sam se u sobu da razmislim kako bih mogao pronaći priliku da ponovo razgovaram sa Sofijom. Njen raniji izliv me je silno mučio. Ako je, kao što sam sumnjao, znala više nego što je želela da poveri o okolnostima smrti Rodžera Mersera, onda je bilo previše verovatno da je u ozbiljnoj opasnosti, naročito ako je Rodžer ubijen da bi bio ućutkan. Ali, ko je bila ta tajanstvena osoba kojoj je morala da poveri svoj život? A bio je tu i poljubac. Stajao sam ispred kamina i zurio u čoveka u ogledalu, njegovu neobrijanu bradu i razbarušenu kosu i namrštio sam mu se s neodobravanjem. Ponašao sam se kao gedža, rekao sam sebi. Došla je meni u nevolji jer je verovala da ću je saslušati, a ja sam se, umesto toga, bacio na nju poput životinje. Odraz me je gledao krupnim, tamnim očima koje kao da su se usuđivale da mi se usprotive: želela je da je držim, na početku je odgovorila na moj poljubac, pre nego što ju je udar savesti ili časti naglo naterao da se odmakne. Privlačio sam je, rekla je to, ali nije htela da objasni iznenadnu promenu tog stava. Da li je ta prepreka koju nisam mogao da razumem neka privrženost drugoj osobi od ranije? Da li je to imalo veze sa njenim strahovima? Prokleti Florio, pomislio sam ogorčeno, mada sam bio zahvalan mladom angloitalijanu za njegovo prijateljsko ponašanje i nonšalantan razgovor, jer su ostali članovi izgledali kao da su utonuli u introspekciju i najveći deo obroka proveli su bacajući osetljive poglede ka Merserovoj praznoj stolici. Još sam neraspoloženo zurio u ogledalo kada su se vrata moje sobe teatralno širom otvorila, a kada sam se iznenađen okrenuo, ugledao sam Sidnija čija je visoka figura popunjavala vrata, a njegov kratki zeleni ogrtač visio preko jednog ramena, kako maše bocom vina u desnoj ruci.

„Pobegao sam od Poljaka samo na jedno veče!“, objavio je trijumfalno, zalupivši za sobom vrata, iščupavši zubima pampur iz boce dok je izviđao prostoriju tražeći posude za piće.

Ne našavši ni jednu, na kraju je seo na stolicu pored radnog stola ispod prozora i dobro potegao iz flaše.

„Kao da smo ponovo studenti, Bruno“, nasmešio se i podigao flašu ka meni glumeći zdravicu. ,,Znači.“ Uperio je ozbiljno prst ka meni. „Prepustio si me Laskom čitav dan, pa bi bolje bilo da za mene imaš neke važne novosti, Bruno, ili ću takvo ponašanje smatrati lošim. Šta si, kog đavola, radio?“

Pružio mi je bocu i ja sam zahvalno popio, pre nego što sam mu ukratko prepričao sve što se dešavalo od prethodne noći. Pokazao sam mu papire koje

Mighty

-BU&CW-

137

sam pronašao ispod mojih vrata, a onda mu ispričao o mom otkriću u biblioteci, neočekivanom nailasku na krčmu Katrinin točak, Kobetovoj priči o kletvi Rolanda Dženksa, Koverdejlovim pretnjama i kasnijem nestanku i, najzad, o Sofijinom strahu da je možda u opasnosti. To poslednje sam pokušao da prepričam neutralnim tonom, ne rekavši ništa o svojim interesovanjima za nju niti mom loše procenjenom pokušaju da je poljubim, ali se preko Sidnijevog lica ipak izvio osmeh, a njegove oči poprimile onaj stari lascivni sjaj.

„Nije ni čudo da si izbegao moje društvo, Bruno, lukava lijo“, rekao je, tapšući me po ramenu dok je ustajao da uzme bocu. „Znači, rektor ima kćerku, a? Ja nemam takvu sreću u Hristovoj crkvi - sve što ja mogu da gledam su starci sa podvaljcima i pegavi dečaci. Jesi li na njoj isprobao staru italijansku magiju?“

Nasmešio sam se i skrenuo pogled. „Činjenica da misli da je u opasnosti jedina je moja briga“, rekao sam

ignorišući njegovo podsmešljivo frktanje. „Nije htela da kaže, ali sumnjam da to ima veze sa ubistvom Rodžera Mersera, a ako je ono povezano sa tim gnezdom katoličkih zaverenika u Katrininom točku...“

„Onda moraš prvom prilikom istražiti Katrinin točak“, rekao je Sidni, pruživši mi nazad bocu, poprilično lakšu. „То je posao koji ja ne mogu da uradim, moje lice je previše dobro poznato. Zbog toga je Volsingem hteo tebe, Bruno, možeš se pretvarati da si jedan od njih. Stekni njihovo poverenje, uvuci se među njih. Moram reći da imaš neke odlične tragove. Knjige, tog dečaka što ponavlja litaniju svetaca. Možda se samo okupljaju da bi čitali misu, ali možda i kuju zaveru protiv vlade s podrškom Francuske ili Španije. Saznaj šta možeš.“

Klimnuo sam glavom, mada nisam olako prihvatio pokušaj da prevarim Dženksa i njegove drske kompanjone.

„А sada“, nastavio je Sidni ustavši i protegavši svoje duge ruke iznad glave, „ја imam vesti za tebe. Čuvaru šume Šotover zaista nedostaje lovački pas. Jedan od pet irskih vučjaka iznajmljen za lov pre nedelju dana, dotični gospodin je prijavio da je psa uplašila buka i da je pobegao. Navodno su pretražili šumu, ali uzalud.“

„Da li ti je rekao ime gospodina?“, pitao sam nestrpljivo. „Naravno da jeste“, rekao je Sidni, naslonivši se opušteno na kamin,

ponosan na svoju informaciju. „Bio je to gospodin Vilijam Naper od vlastelinstva Holivel, Oksford. Ali, svaki lovac će ti reći da treniran vučjak ne bi tek tako pobegao, oni imaju bolju disciplinu nego većina kraljičinih vojnika.“

„Naper?“ zabacio sam glavu naviše, iznenađeno. „То je čudno.“ „Zbog čega?“ „Tvoj novi prijatelj, gospodin Noris, mislim da je smestio svog konja u

štalu na imanju Holivel. Jutros sam ga video kako ide tamo.“ Sidni je iskosio glavu razmišljajući o tome, a ja sam u istom trenutku

primetio nešto zbog čega mi je srce potonulo poput kamena. „То je slučajnost. Ta porodica je veoma poznata, naravno“, nastavio je

lagano koračajući nazad ka prozoru da bi bacio pogled preko dvorišta, „ali, Vilijam Naper je uvek bio ono što bismo nazvali crkveni papista -pokorava se,

Mighty

-BU&CW-

138

pohađa službe kao dobar građanin, iako svi znaju da u srcu nosi drugu veru. Zapravo je mlađi brat, Džordž, tražio nevolje. Studirao je u Remsu, a trenutno je zatočen u Vud strit kaunteru u Čipsajdu. Čudno je da se mladi Noris povezao s njima. Pretpostavljam da moramo motriti i na njega.“ Okrenuo se ka meni. „Bruno, da li ti mene uopšte slušaš?“

„Samo trenutak, Filipe.“ Nisam bio najuredniji čovek, ali bio sam siguran da knjige i papire na stolu nisam ostavio u neredu koji sam sada primetio. Ustavši brzo sa kreveta, podigao sam nekoliko listova da potvrdim svoju sumnju, a onda počeo raspomamljeno da prelistavam papire koji su preostali. Neko je već pretražio moj sto. Godišnjak Rodžera Mersera i sve teorije koje sam naškrabao o njegovoj smrti nestali su.

„Sofija“, prošaputao sam u neverici.

Mighty

-BU&CW-

139

JEDANAESTO POGLAVLJE

Rano u ponedeljak probudio me je ravnomerni ritam kiše koja je udarala

o prozorska okna, čak pre nego što je zvono na kapeli pozvalo ljude iz Linkolna na jutarnju službu. Gust pokrov od oblaka vratio se tokom noći i nebo je bilo boje škriljca, a unutrašnje dvorište klizavo od barica. Ponovo sam bio previše zaokupljen da bih spavao dobro. Sidni i ja smo sedeli do kasno u noć razmenjujući teorije, ali imali smo samo zakukuljeni niz spekulacija i ništa ubedljivo što bi pomoglo da raspetljamo niti. Morao sam pronaći način da ponovo razgovaram sa Sofijom Anderhil pre nego što dan odmakne. Ili je ona uzela Rodžerov godišnjak i beleške sa mog stola, ili je neko video kako odlazi iz moje sobe, pa je iskoristio priliku, pretpostavljajući da će vrata biti otključana.

Dok sam prebacivao noge preko ivice kreveta, na podu ispod njih primetio sam nešto belo, pa sam pružio ruku i dohvatio komad papira. Okrenuvši ga, video sam da je rukopis bio moj. Bila je to kopija čudne šifre s kraja Rodžerovog kalendara, i mog napora da pomoću nje napišem neke obične rečenice, zadatak koji sam sebi zadao pre nego što sam zaspao pretprošle noći. Papir je sigurno skliznuo ispod kreveta i pobegao je pažnji onog nekoga, a ja sam još odbijao da poverujem da je to bila Sofija, ko je odneo sve moje beleške sa stola dok sam prethodne noći bio napolju sa Tomasom. Bar sam imao kopiju šifre, ali nisam bio nimalo bliže pismima koja je Rodžer Merser pomoću nje napisao ili dešifrovao. Ipak, bio sam siguran da su osoba koja je pretražila Rodžerovu sobu pre mene, a verovatno i Slitharst koji je stigao nakon mene, tražili baš takva pisma ili dokumente. Ono što još uvek nisam znao bilo je da li su ih pronašli.

Sidni je još bio opterećen zabavljanjem Palatina, ali obećao je da će istražiti povezanost Gabrijela Norisa sa porodicom Naper i videti šta može da otkrije o lovu Vilijama Napera kada je pas nestao. Moj zadatak bio je da posetim Dženksovu radnju u Kat stritu, navodno da bih kupio knjige, da vidim šta mogu saznati o njegovim nezakonitim poslovima, a onda da se pripremim za još jedan obrok u Katrininom točku u nadi da ću uspeti još da popričam sa Hamfrijem Pričardom. Priznajem da me je blago pekla savest od pomisli da ću izneveriti poverenje prostodušnog konobara, ali morao sam da obavim posao, i trudio sam se da se usredsredim na širu sliku, kao što je Volsingem naložio. Međutim, za razliku od mog poslodavca, ja nisam bio rođeni političar, a ideja žrtvovanja pojedinaca zarad nejasnog koncepta opšteg dobra nije mi lako padala. Ipak, pre nego što sam mogao da posvetim pažnju bilo čemu, morao sam pronaći način da razgovaram sa Sofijom.

Odlučio sam da ne prisustvujem jutarnjoj službi, bilo je dovoljno jedno pokazivanje moje pobožnosti, pa sam rano jutro proveo čitajući uz prozor u nadi da ću videti Sofiju ako pređe dvorište i krene u biblioteku. Znao sam da me rektor nikada ne bi primio ako bih tražio da razgovaram s njom, pa sam mogao samo da se uzdam da ću je videti ako krene napolje dok su ostali studenti na predavanjima, pod pretpostavkom da joj je otac još uvek

Mighty

-BU&CW-

140

dozvoljavao tu privilegiju. Stomak mi je ječao jer nisam doručkovao, ali nisam se usuđivao da krenem po hranu da mi Sofija ne bi promakla.

Nedugo nakon devet, video sam je kako izlazi iz rektorovih odaja. Srce mi je nevoljno poskočilo i brzo sam zgrabio ogrtač da je stignem, ali ona nije prešla dvorište ka biblioteci. Bila je formalnije obučena nego obično, u haljinu boje slonovače sa izvezenim rukavima, štiteći glavu od kiše kapuljačom ogrtača, i odlučnim koracima išla je ka ulaznoj kuli. Za svaki slučaj, brzo sam zaključao vrata sobe, mada u njoj nije ostalo više ništa vredno, i presavijeni papir sa šifrom zatisnuo u svoj kaput. Volsingemova kesa teško je visila sa mog pojasa. Ako me neko napadne na ulici, izgubiću sve, pomislio sam smrknuto, ali bar neće biti bitno ako mi neko, u mom odsustvu, bude preturao po sobi. Sjurio sam se niza stepenište i potrčao ka izlazu kroz kulu, klizeći po mokrim pločama, ali kada sam stigao do glavne kapije i iskoračio u Sent Mildreds lejn, njoj nije bilo traga ni na koju stranu. Nije mogla da ide dovoljno brzo da nestane sa ulice, razmišljao sam. Zaključivši da sam sigurno pogrešno protumačio njeno odredište, vratio sam se na koledž, zatvorio kapiju za sobom i tada čuo tihi ženski glas koji je dopirao iz portirove sobe.

Tiho pokucavši, otvorio sam vrata i ugledao Sofiju kako u svojoj finoj odeći kleči na vlažnom podu, držeći u krilu glavu starog psa. Dok sam ulazio, podigla je glavu i učtivo mi se nasmešila, kao da se znamo iz viđenja, pre nego što je svu svoju pažnju posvetila nežno češkajući kerušine uši. Duboko zadovoljno režanje dopiralo je iz Besinog vrata dok je zagnjurivala glavu u Sofijine suknje. Eh, da mi je da sam pas, pomislio sam, i odmah prekorio sam sebe.

,,’bro jutro, doktore Bruno“, rekao je Kobet ljubazno sa svog upravničkog mesta za stolom. „Čini ste da ste danas u žurbi.“

,,Oh.. ne, ja... dobro jutro, gospođice Anderhil“, rekao sam, blago se naklonivši.

Sofija je kratko podigla oči, ali ovaj put joj je izraz lica bio zaokupljen i nije se nasmešila.

„Doktore Bruno. Mislim da jadna Bes slepi, Kobet“, rekla je, jedva me i pogledavši. Pretpostavljao sam da se sigurno stidi zbog onoga što se desilo prethodne noći.

„Ah, da, nije više za ovaj svet“, složio se Kobet, kao da se odavno pomirio sa time. „Sofija voli tog psa“, dodao je zbog mene. Trepnuo sam, iznenađen familijarnošću s kojom je on, kao sluga, govorio o rektorovoj kćeri u njenom prisustvu. Sofija je primetila moj pogled i nasmejala se.

„Zaprepašćeni ste jer me Kobet ne zove gospođicom, doktore Bruno? Kada sam stigla u koledž Linkoln, bilo mi je trinaest godina, a mom bratu četrnaest. Nismo imali vršnjaka, a članovi koledža nisu navikli da se deca motaju unaokolo, pa su nam jasno stavili do znanja da im se naše prisustvo ne dopada. Kobet i njegova žena jedini su bili ljubazni prema nama. Pola vremena smo provodili ovde, ćaskajući i igrajući se sa Bes, zar ne, Kobet?“

„Da, ometali me u mom poslu“, rekao je stari portir nabusito, sa očiglednom naklonošću.

„Nisam znao da imate ženu, Kobet“, rekao sam.

Mighty

-BU&CW-

141

„Više nemam, gospodine. Dobri gospod je smatrao da treba da je uzme pre pet godina. Godinama je bila pralja na koledžu, i to prokleto dobra. Ali, tako svet funkcioniše. A uskoro će i moja stara Bes otići.“ Šmrcnuo je iskreno i okrenuo lice ka prozoru.

„Ne govori to, Kobet, čuće te“, rekla je Sofija, pretvarajući se da pokriva psu uši.

„Vrlo ste se lepo obukli jutros, gospođice Anderhil“, usudio sam se da primetim.

Iskrivila je lice. „Majka je ustala na toliko da odemo u vizitu“, rekla je tonom koji je

tačno otkrivao šta je mislila o toj ideji. „Posetićemo njenu poznanicu u gradu, čija se kćerka, mada je dve godine mlađa od mene, nedavno zaručila. To znači da ćemo ona i ja bez sumnje zabavljati jedna drugu svirajući lutnju i spinet, dok će naše majke veličati silnu sreću i vrline braka i svi ćemo uživati u njenom uspehu. Kao što možete i zamisliti, jedva mogu da uzdržim svoje uzbuđenje.“ To je rekla savršeno bezizražajnim licem, mada je Kobet pogrešno protumačio njen sarkazam.

„Ali, Sofija, nema potrebe da te to poražava, znaš da možeš imati kakvog god muža poželiš ako se samo rešiš na to“, rekao je. Hteo je da je uteši, ali meni nije promakla senka koja je preletela njenim licem, kao da su joj njegove reći zadale neki skriveni bol.

Međutim, nisam imao priliku da dalje razmišljam o tome jer se po pločama začu silan topot koraka i vrata portirovih odaja otvoriše se tolikom silinom da su lupila u zid i toliko se jako zatresla da sam se uplašio da će se pocepati na iverje. Na vratima je stajao Volter Slitharst, blagajnik, tresući se kao list jasike, lica tako smrtno bledog, a očiju iskolačenih od takvog užasa da biste pomislili da mu je u leđa zaboden nož. Bio je natopljen do gole kože i razbarušen, a njegov debeli ogrtač i jahaće čizme bili su isprskani blatom. Prisetio sam se da preko noći nije bio tu i pitao sam se da li su ga napali na putu.

„Idi po...“ reč mu je zastala u grlu, a od napora priče vene na njegovom vratu su iskočile poput gajtana uvezanih u čvor ispod žućkaste kože. „Idi po rektora. Trezor... mora ovo videti... užas...“ Iznenada se nagnuo unapred i povratio na kameni pod, jednom rukom se pridržavajući za zid kako bi ostao na nogama.

Kobet i ja smo razmenili poglede, a onda je stari portir počeo nespretno da se pridiže iz stolice. Iskoračio sam. Bilo je jasno da situacija zahteva veću brzinu od one koju je Kobet mogao da pruži.

„Idem ja po rektora“, rekao sam, „ali, šta da mu kažem da se desilo?“ Slitharst je unezvereno odmahivao glavom, usana stegnutih u belu

liniju kao da se plašio kako će mu se utroba ponovo izvrnuti. Glavom je mahnuo ka Sofiji.

„Monstruozan zločin... o kakvom ne mogu govoriti pred damom. Rektor Anderhil mora da vidi...“ ponovo je zaćutao, a disanje mu je bilo iskidano u dahtaje dok su kolena klecnula ispod njega i on je počeo nekontrolisano da drhti, kao da je ciča zima. Takvo dejstvo ozbiljnog šoka video sam i ranije i

Mighty

-BU&CW-

142

znao sam da ga moramo smiriti. „Posednite ga, dajte mu nešto jako da popije“, rekao sam Kobetu. „Ја ću

pronaći rektora.“ „Mogu ja da odem po njega, ako hoćete, on jutros radi u svojoj radnoj

sobi“, ponudila se Sofija, ustavši brzo na noge. Kada je ustala, pljesnu se dlanom po čelu i zatetura kao što joj se ranije desilo. Uhvatio sam njenu ruku, a ona je zahvalno stegla moje rame, a potom brzo povukla ruku jer nas je pogled koji smo razmenili podsetio na intimni trenutak koji se desilo prethodne noći. Naslonila se na zid, a lice joj je postalo bledo gotovo kao Slitharstovo. Odvratni smrad njegove bljuvotine izdizao se u maloj prostoriji i, možda naterana smradom, Sofija je pokušala da se dokopa vrata, ali samo ih je delom otvorila pre nego što se i ona nagnula unapred i povratila na pragu.

Kobet je blago zakolutao očima, kao da je sve to deo njegovog posla. „Hoćete li i vi da odradite posao, doktore Bruno, pre nego što odem po

vedro s vodom?“, rekao je umorno. Istini za volju, mogao sam osetiti kao se i meni podiže kiselina od

smrada i bilo mi je drago kada sam izašao. „Ne mrdajte, brzo se vraćam s rektorom“, rekao sam s ulaza. „Niko ne sme ni blizu kuli“, zakreštao je Slitharst. Njegovo divlje

drhtanje počelo je da se smiruje. Kobet je izvadio jednu bocu piva i darežljivo napunio drvenu solju za blagajnika.

Moje raspomamljeno lupanje na rektorova vrata nateralo je Adama, starog slugu, da dotrči i otvori ih. Kada je video mene, lice mu se izvilo u podrugljiv osmeh neprikrivene nenaklonosti.

„Ponovo ste došli, doktore Bruno?“ „Moram hitno da vidim rektora“, dahtao sam, ignorišući njegov ton. „Rektor Anderhil ne može ovog jutra da vas primi, izuzetno je zauzet. A

dame nisu tu“, dodao je, nagoveštavajući da tačno zna zbog čega sam došao. „Isuse Hriste, čoveče, zar me nisi čuo? Stvar je hitna, otići ću sam po

njega, ako budem morao.“ Progurao sam se pored njega, kroz trpezariju i zalupao na vrata radne sobe.

„Šta sve ovo znači?“, pretećim glasom je viknuo rektor, otvorivši ih. „Doktore Bruno?“

„Na silu je ušao, gospodine“, zakukao je Adam, mašući rukama uzaludno iza mene.

„Morate odmah doći“, rekao sam. „Gospodin Slitharst je otkrio nešto u trezoru, nazvao je to monstruoznim zločinom. Bio je previše pogođen onim što je video... mene su poslali da vas hitno dovedem.“

Od straha, rektorove oči su se iskolačile, a vilica zadrhtala. „Krađa, mislite?“ „Ne verujem“, rekao sam tiho. „Krađa obično ne natera odraslog čoveka

da povrati svoj doručak. Pretpostavljam da je Slitharst video nešto više... uznemirujuće... ako mu se utroba tako izvrnula.“

Rektor je zurio u mene.

Mighty

-BU&CW-

143

„Nije valjda još jedno.. „Nećemo znati, gospodine, dok ne dođete da istražite.“ Anderhil je ćutke klimnuo glavom, a onda mi pokazao da ga povedem. Kada smo stigli do zapadnog krila, Slitharst je već čekao pored vrata ka

stepeništu zamenika rektora. Nešto boje vratilo se u njegove obraze, ali još se nije pribrao.

„Morate se očeličiti, rektore“, rekao je promuklim glasom. „Jutros sam se vratio nakon posla u Bakingemširu, krenuo sam s prvim svetlom i tek sad sam stigao na koledž. Pomislio sam da prihode koje sam doneo sa imanja odmah odnesem u trezor, pre nego što se presvučem. Pokucao sam Džejmsu, ali niko nije odgovarao, pa sam otišao kod Kobeta po rezervni ključ njegove sobe. Unutrašnja vrata do trezora bila su, kao i uvek, zaključana, ali kada sam ih otkrio, našao sam...“ oči su mu se ponovo iskolačile i odmahnuo je glavom, čvrsto stegnutih zuba.

„Šta ste pronašli?“, pitao je rektor kao da nije želeo da čuje odgovor. Slitharst je samo odmahivao glavom i pokazivao stepenište. Rektor se

nespretno okrenuo ka meni. „Doktore Bruno, da li biste vi...? Već ste pokazali da ste bistre glave u

takvim situacijama.“ Klimnuo sam glavom. Rektor je u srcu bio kukavica, zadovoljan da

upravlja svojim malim knjiškim carstvom, gde ljudi gađaju svoje neprijatelje retorikom, ali bio je kao riba na suvom kada bi nasilje postalo stvarno. Jasno se plašio onoga čemu će uskoro biti svedok. Iznenada, smešnom malom Italijanu nije se više mogao tako lako smejati i želeo me je pored sebe. Slitharst me je pogledao postrance kroz svoje sužene oči. Činilo se da, uprkos šoku, nije zaboravio da mu se ne dopadam i da bi više voleo da ne budem uključen u ovo, ali nije bio u stanju da se raspravlja sa rektorom.

Stepenice su neočekivano zaškripale pod mojim stopalima, zbog čega je rektor poskočio. Mada je na stepeništu bilo malo svetla, mogao sam da razaznam tragove na pragu sobe doktora Koverdejla dok sam ulazio kroz vrata koja je Slitharst ostavio otvorena. Pruživši ruku iza sebe, sagnuo sam se da bolje pogledam i video da su fleke razmazani otisci stopala koji su vodili iz sobe u kuli. Prstom sam dotakao jedan trag, a kada sam ga podigao, on je bio umazan lepljivom masom boje rđe čiji je miris govorio da ona može biti samo krv, mada ne sveža. Okrenuo sam se i pogledao svoje kompanjone sa smrknutim izrazom lica. Ispod mene, rektorovo okruglo, belo lice, bledo kao mesec na mračnom stepeništu, trglo se, ali mi je klimnuo da nastavim dalje.

Mala vrata u zadnjem delu sobe u kuli takođe su bila širom otvorena. Iza njih sam naišao na uzano spiralno stepenište, jedva dovoljno široko da njime prođe čovek, koje se uvijalo naviše do vrha kule. Na pola puta nalazio se mali lučni prolaz čija je ojačana hrastova vrata Slitharst ostavio odškrinuta bežeći od prizora iza njih. Miris smrti sada je bio nepogrešiv, žareći mi nozdrve dok sam prilazio pragu. Rektor je tiho uplašeno kriknuo šćućurivši se iza mene. Duboko udahnuvši, odgurnuo sam vrata i zakoračio u trezor koledža. Odmah sam počeo da se gušim i zaječao sam od onoga što sam video, a rektorova ruka je zgrabila moj prsluk dok se gurao kroz vrata da vidi. Tu je, znači, bio odgovor

Mighty

-BU&CW-

144

na misteriju šta se desilo doktoru Džejmsu Koverdejlu. Trezor je delovao čak i više klaustrofobičan od subrektorove sobe ispod

njega, mada se dosta tog utiska moglo pripisati mirisu. Dimenzije zidova su bile gotovo iste, ali je tavanica sa drvenim gredama bila niža, a dva prozora, jedan okrenut ka unutrašnjem dvorištu, a drugi ka Sent Mildreds lejnu, bila su manja i uža i samo je jedan upravni luk propuštao malo svetlosti na ovom oblačnom danu. Uz svaki zid stajalo je više teških drvenih kovčega, raznih veličina, svi oslikani grbovima, opasani gvozdenim trakama i zaključani teškim katancima - riznica prihoda koledža. Levo od zida okrenutog ka koledžu nalazio se Džejms Koverdejl. Ručni zglobovi su mu bili vezani jedan za drugi i zavezani iznad glave za gvozdeni držač svece u zidu. Bio je go osim lanene potkošulje, a glava mu je bila otromboljena unapred, pa mu se brada oslanjala na grudi natopljene krvlju, sada skorene i sasušene, činilo se da nije umro u proteklih nekoliko sati. Ali, najneobičnija stvar, prizor zbog kojeg sam zaprepašćeno kriknuo, bila je da je bio izbliza prostreljen sa više strela. Devet ili deset njih štrčalo je iz njegovog torza na raznim mestima, pa je izgledao kao jastuče za igle, ili ikona. Odmah sam znao čega sam bio svedok. Činilo se da je znao i rektor koji je čvršće stegao moj rukav, pa sam mogao da osetim da mu ruka drhti. Pogledao sam ga postrance dok je netremice, izbezumljeno zurio u telo drugog kolege za dva dana. Usne su mu brzo titrale i prvo sam pomislio da mrmlja molitvu, sve dok nisam shvatio da pokušava da progovori, ali glas nije hteo da ga sluša. Kada je najzad uspeo da izgovori reč, bila je to ona koja je i meni prva pala na pamet:

,,Sevastijan.“ „Koje Sevastijan?“, rekao je Slitharst nestrpljivo. Još uvek je stajao iza

nas na stepeništu, skrećući pogled, kao da nije želeo još jednom da uđe u prostoriju.

„Sveti Sevastijan“, rekao sam tiho. Rektor je odsutno klimnuo, kao da je u transu. ,,’Naređeno je da bude uhapšen i doveden na otvoreno polje gde su mu

njegovi vojnici prostrelili telo brojnim strelama“, recitovao je promuklo. Nisam sumnjao da su te reci pripadale Foksu. „I vidite.“ Podigao je uzdrhtalu ruku i pokazao. Na zidu pored prozora, nepravilnim linijama, prstom umočenim u pokojnikovu krv, bio je nacrtan znak točka sa žbicama.

„А evo i oružja“, rekao je Slitharst odlučno, ušavši u sobu i pokazavši zid ispod prozora, gde je lep izrezbareni engleski luk, sa umetnutim zelenim i skerletnim šarama, ostavljen naslonjen pored praznog tobolca ukrašenog na sličan način, kao da ih je ubica tu mirno i pažljivo postavio kada je završio svoj posao.

„Ali, to je luk Gabrijela Norisa“, zakreštao je rektor u neverici. „Rekao sam mu da ga zaključa ovde onog jutra, nakon što je ustrelio psa.“

„Onda imamo našeg ubicu“, izjavio je Slitharst, klimnuvši glavom kao da stavlja tačku.

Napravio sam nekoliko koraka ka telu i čučnuo da mu odozdo pogledam lice.

„Ove strele ga nisu ubile“, rekao sam.

Mighty

-BU&CW-

145

„О? Mislite, umro je od groznice?“ Činilo se da je Slitharst povratio svoje staro ponašanje zadivljujuće brzo. Osetio sam njegovo nestrpljenje zbog mog prisustva na mestu koje je smatrao svojim carstvom.

„Tiho, Voltere“, rekao je Anderhil oštro i po prvi put sam mu bio zahvalan. „Nastavite, doktore Bruno.“

„Vrat mu je prerezan“, rekao sam i, stegnuvši zube, zgrabio sam Koverdejlovu gustu kosu i podigao glavu tako da se užasno lice može videti. Rektor je tiho ciknuo u svoju maramicu. Slitharst se trgnuo i skrenuo pogled. Pokojnikove oči su bile poluzatvorene, usta su mu bila zapušena krpom, a grkljan presečen popreko. Rana se otvorila dok sam podizao glavu, a po njenim lepljivim ivicama mogao sam videti da je rez bio pun grešaka, ali je, na kraju, odradio posao. Vrat je bio pun ožiljaka od zareza i ogrebotina započetih i prekinutih rezova, kao da je ubici trebalo neko liko pokušaja da mirno postavi nož na pravo mesto, što nagoveštava da nije bio iskusan asasin.

„Ко bi imao takvo oružje?“, pitao je rektor drhtavim glasom. „Ljudima na univerzitetu zabranjeno je da nose bodeže na posedu koledža...“

„То je moglo da se uradi britvom“, rekao sam smrknuto. „Ili malim nožem, ako je dovoljno oštar.“

„А zašto da ga posle ustreli kao vepra?“, pitao je Slitharst, usudivši da priđe malo bliže. „I slika, je li to neka poruka?“

„Rektor vam je već rekao“, kazao sam. „Radi predstave. Ovo je parodija mučeništva svetog Sevastijana, kao što je smrt Rodžera Mersera trebalo da imitira mučeništvo svetog Ignjatija. Ne mislim da ćete ovo moći da predstavite kao nesreću, rektore“, dodao sam, okrenuvši se Anderhilu koji se teško spustio na jedan od čvrstih kovčega, spustivši lice u šake.

„Kakva bezočna glupost!“, uzviknuo je Slitharst, izgleda potpuno pobedivši svoj početni šok. „Rodžera je napao pas, a vi to tumačite kao imitiranje mučeništva? Koji ubica bi išao tako daleko? Mislim da vaš mozak pati od groznice, doktore Bruno. Ovo je, priznajem“ pokazao je izbušeno telo Džejmsa Koverdejla okačeno o nosač za sveću „jasno neko užasno nasilje nad jadnim Džejmsom od strane nekog luđaka, ali te izmišljotine nam neće pomoći da uhvatimo opasnog uljeza! Mogu samo pretpostaviti da je neko pokušao da provali u trezor, Džejms je pokušao da ga zaustavi, a ovo je rezultat.“

Zastao je, bez daha, ruku spuštenih na kukove, kao da me izaziva da se suprotstavim njegovoj hipotezi.

„Lovac koji je zastao da naslika crteže krvlju umirućeg čoveka?“, rekao sam, uzvrativši mu drski pogled. „I nijedna vrata nisu obijena, niti su ovi kovčezi otvarani. Sami ste rekli da su i trezor i vrata ka sobi bila zaključana kada ste se jutros vratili“, podsetio sam Slitharsta. „Ко je mogao da ima ključ trezora?“

„Nas trojica“, rekao je Slitharst, pokazavši rektora i krvavo telo u uglu prostorije. „Svi imamo ključ da otvorimo vrata trezora, ali glavni kovčezi imaju po tri katanca, pa i rektor i blagajnik i subrektor moraju biti prisutni da bi ih otvorili. Zovemo ih kovčezi s tri ključa. Najveći deo fonda se čuva u njima. Kovčege u kojima stoje računi i tapije mogu sam da otvorim.“

„Bezbednosna mera protiv pronevere“, dodao je rektor.

Mighty

-BU&CW-

146

„Znači, doktor Koverdejl je sam otključao vrata i pustio ubicu da uđe“, razmišljao sam, „а njegov ubica je kasnije mogao da zaključa Koverdejlovim ključem.“

„Sigurno je bio primoran da otvori nakon što je pljačkaš u njega uperio nož“, spekulisao je Slitharst.

„Ali, to bi bilo uzalud ako ne bi mogao sam da otvori kovčege“, rekao sam.

„Pljačkaš to nije mogao da zna. Možda je zbog toga on ubijen“, rekao je Slitharst. „Lopov se razgnevio jer nije verovao da Džejms ne može da otvori kovčeg. Sigurno je to!“

Delovao je izuzetno zainteresovano da opovrgne moju teoriju da je Koverdejlova smrt povezana sa smrću Rodžera Mersera, mislio sam, i pitao se da li je to samo zato što nije mogao podneti da prizna da sam u pravu u vezi sa bilo čim, ili zato što mu je odgovaralo da nas navodi na pogrešan trag. Na kraju, on je bio jedan od dvojice koji su imali ključ trezora.

„Kada ste vas dvojica poslednji put bili ovde?“, pitao sam. Slitharst je bacio pogled pun zebnje ka rektoru koji je izgledao

izgubljeno u sopstvenim mislima i trudio se svim silama da mu pogled ne skrene ka telu.

„Uz dužno poštovanje, doktore Bruno, da li ste imenovani da istražujete ovaj zločin, pa nas ispitujete kao da ste sudija?“

,,Oh, samo mu odgovori, Voltere, pokušava da nam pomogne“, rekao je rektor umorno, na moje iznenađenje. „Što se mene tiče, nisam bio ovde od prošlog utorka, kada smo uzeli novac i papire za pravozastupnika koledža. Je li tako, Voltere, to je bio utorak?“

„То je bilo poslednji put da smo svi bili ovde“, složio se Slitharst, streljajući me nenaklonim pogledom. „Ја sam ovde bio u subotu uveče, neposredno pre disputacije, kada me je Džejms pustio da uđem i uzmem papire za upravljanje našim imanjima u Alsbariju, kao i novac za put i razne troškove kada tamo stignem. Otišao sam za Bakingemšir rano ujutro u nedelju i nisam ni prišao trezoru sve dok se sada nisam vratio, što ste i sami videli. Eto, jesam li čist?“ dodao je, a iz očiju mu je sevao sarkazam.

„Nije na meni da to kažem.“ Slegnuo sam ramenima. ,,U koje vreme u subotu uveče ste uzeli papire?“

„Neposredno pre disputacije, rekao sam vam, pa pretpostavljam da je bilo oko pola pet. Hteo sam da sve bude spremno za moj put sutradan jer sam znao da će se večera u Hristovoj crkvi kasno završiti, a nisam hteo da uznemiravam Džejmsa kada se budem vratio.“ Tada je bacio kratak pogled ka Koverdejlovom bizarnom lešu i oborio glavu.

Vratio sam se do tela iz kojeg su štrcale strele i ponovo ga osmotrio iz raznih uglova, dodirujući prstom krvave mrlje na košulji koje su ostavile gust talog.

„Ovo telo je moglo biti ovde od subote uveče“, rekao sam. „Krv je suva, a ukočenost koja nastaje nakon smrti već je prošla, počeo je da truli. Da je vreme bilo toplije propao bi brže i ne bismo mogli da dišemo u ovoj sobi. Ah, nečega sam se setio - doktora Koverdejla su pozvali rano sa disputacije, jedan

Mighty

-BU&CW-

147

student mu je doneo neku hitnu poruku. Pitam se da li je namamljen u smrt.“ „Sećam se da nije prisustvovao večeri za palatina te noći“, promrmljao je

rektor, ,,i pomislio sam da je to čudno jer joj se radovao, voli da ostavi utisak na državnike. Voleo je.“ Brzo se ispravio, odmahujući glavom. ,,Oh, bože na nebesima!“ Bio je to krik iskrene patnje mada, osećao sam, ne zbog žalosti za kolegom, a njegov glas se podigao do izbezumljenih visina. „U pravu ste, doktore Bruno, nećemo moći da sakrijemo način na koji je ovaj čovek umro. Biće obavljena puna istraga, pozvaćemo islednika i sudiju, koledž će biti uništen! Mogu se setiti nekoliko darodavaca koji neće hteti da se njihova imena povezuju sa tako grešnim mestom, povući će sredstva i dati ih drugim fondacijama, manje upropašćenim zlim delima. Ovo je zaista delo samog đavola! Ismevati hrišćanske mučenike na tako monstruozan način.“ Zaronio je lice u šake i na trenutak sam pomislio da jeca, ali on je samo pokušavao da ovlada svojim disanjem.

„Ра, to je delo nekoga ko ume da koristi luk“, rekao sam pragmatično. „Mada, mislim da bih sa ovog rastojanja i ja mogao da pogodim metu koja je tako privezana za zid i već mrtva, pa ne moramo obavezno tražiti nekoga ko je vešt u streličarstvu. Ko god da je, inscenirao je ovo ubistvo veoma pažljivo da bismo pomislili da je neko drugi to uradio.“

„Da biste vi to povezali“, rekao je rektor. „Foks, lažni mučenici - to je vaša teorija, doktore Bruno.“

„То mi je nagovestio neko nepoznat?“, podsetio sam ga. „Da, zar ne vidite? Papir koji ste mi pokazali, isečak iz Foksa. Ovo“

divljački je pokazivao ka lešu u uglu „urađeno je zbog vas, jer su znali da ćete vi shvatiti referencu.“ Zurio je u mene s nevericom, kao da je moja teorija dovela Koverdejla do njegove kobi.

„Ali, ubica nije mogao znati da ću ja biti ovde da otkrijem telo“, usprotivio sam se. „Ра ipak... čini se da je želeo da bude siguran da vi nećete propustiti referenciranje mučeništva ovaj put i da to nećete povezati sa Rodžerovom smrću.“

„Onda to mora biti ista osoba?“ Rektor me je pogledao, očiju punih straha.

„Noris ima britvu, znate“, progovorio je iznenada Slitharst. „Sam se brije svakog dana, ako je po volji.“

Razmislio sam, trljajući svoju bradu. „Britvu i luk. Neko želi da dokazi ukazu na Norisa, to je jasno.“ „Vi mislite da to nije mogao biti on?“, pitao je rektor, još uvek me

gledajući kao dete koje žudi za utehom. „Na osnovu ono malo što poznajem Norisa, ne mogu verovati da bi

mogao počiniti tako razmetljivo ubistvo, a onda ostaviti oružje koje ukazuje baš na njega. Osim toga, koji bi bio njegov motiv?“

„Džejms je mrzeo studente koji su sami plaćali školarinu, uvek je hulio protiv njih. I sami ste ga čuli na rektorovoj večeri“, rekao je Slitharst.

„То teško da je razlog da ga ijedan od njih ubije“, odgovorio sam. ,,S druge strane, neko koga je gorko vređalo prisustvo tih studenata mogao bi rešiti da ubije dve muve jednim udarcem, kako biste ovde rekli - da se reši

Mighty

-BU&CW-

148

doktora Koverdejla zbog nekog razloga koji nam je još nepoznat, i da ostavi dokaze koji bi istovremeno okrivili Norisa. Na stepeništu je bilo tragova, otisaka stopala, ako bismo imali više svetlosti mogao bih da ih istražim, ali plašim se da je do sad kiša sprala trag napolju.“

„Voltere, možete li sići i zatražiti fenjer od Kobeta? Doktor Bruno je u pravu, moramo pažljivo pregledati sobu pre nego što išta zaključimo, a ovde je previše mračno. I lavor vode“, dodao je rektor. „Moramo oprati taj znak sa zida pre nego što pozovemo islednika.“

Slitharstove oči su se proširile. „Ali, rektore, taj znak je deo dokaza? Možda ima neki značaj, ne bi

trebalo da petljamo...“ „То su moje instrukcije, Voltere. Sad, molim vas, uradite šta sam tražio.“ Slitharst je naizmenično gledao rektora i mene uvređen jer mu se

naređuje kao slugi, ali nije mogao da smisli nijedan razlog da to odbije, pa se okrenuo u mestu i trenutak kasnije čuli smo njegove korake kako grme niza stepenište.

„Doktore Bruno?“ Rektor Anderhil se, s velikim trudom, pridigao na stopala i uhvatio me za obe ruke. Njegova uobraženost se izduvala i izgledao je staro i uplašeno. Shvatio sam da ga žalim zbog skandala koji će izbiti nakon ove druge smrti. „Vi ste videli ovo, a ja nisam. Odbacio sam vašu teoriju o Foksu, delovala mi je apsurdno i odgovaralo mi je da izbegnem nanošenje štete koledžu tako što ću sebi dozvoliti da me vode drugi, Džejms pre svih, i predstaviti Rodžerovu smrt kao nesreću. Ali, moram se poniziti i priznati da ste bili u pravu, čini se da neki luđak cilja na članove u ovim užasnim travestijama hrišćanskog mučeništva. Možda, da se Džejms i ja nismo rugali vašoj ideji, on ne bi bio mrtav.“

„Ako vam je ikakva uteha, rektore“, rekao sam, tapšući mu pažljivo ruku, „mislim da je doktor Koverdejl već bio mrtav kada ste ismevali moju teoriju u subotu uveče. Ali, ponovo ću reći, neko na koledžu Linkoln zna ko je ovo uradio. A on je verovatno jedan od vaših članova.“

„Tvrdite da je ubica isti?“ Još se držao za moj rukav. „Deluje tako.“ „Onda će možda biti još žrtava, osim ako ga zaustavimo?“ „Ne znam, rektore. Sve dok ne saznamo zašto su ova dvojica učinjena

mučenicima, ne možemo nagađati ko je ubica, ili šta hoće da dobije time što se tako razmeće svojim delom.“

„Doktore Bruno...“ Rektorov glas je pukao i oklevao je, pokušavajući da ravnomerno diše. „Znam da se koledž ne može nadati da ovo ostane skriveno od sveta. Ali ova ubistva će biti kraj mog rektorstva, možda i koledža. Nismo tako bogati kao neki, a ako prilozi presuše, bogati studenti će otići na druga mesta. A ja se ne plašim samo za sebe, doktore Bruno, kakvi su izgledi za moju kćerku ako više ne budem imao Lesterovu naklonost? Hm?“

Jako je drmusao moju ruku, kao da će time brže dobiti odgovor. „Vaša kćerka ima svoje kvalitete koji će je preporučiti, sa grofovim

patronatom ili bez njega.“

Mighty

-BU&CW-

149

Anderhil je odmahnuo glavom. „То ne ide tako u društvu, ako već morate znati. Među dobrim

porodicama Oksforda o njoj se govori kao o neobuzdanoj. Samo joj moj odnos sa grofom da je nekakve izglede, bez toga, nijedan uvažen čovek neće je uzeti za ženu. Ona ne bi trebalo da bude na ovakvom mestu bez pratnje majke, ali ja sam blesav, popustljiv otac i ne bih podneo da je pošaljem odavde. Ali, svaki dan koji provede na ovom koledžu dodatno joj ruši reputaciju.“ Duboko je udahnuo i video sam da je taj šok isterao sve emocije na površinu. Skoro sam očekivao da će se slomiti i zajecati, ali on se pribrao i nastavio. „Grof od Lestera mora čuti ove užasne vesti, naravno, ali bilo bi mnogo bolje za nas ako to ne čuje sve dok ne budemo mogli da mu predamo i uhvaćenog ubicu. Shvatate li?“

„Onda se morate nadati da će vaš islednik i sudija brzo raditi“, rekao sam, pretvarajući se da ne naslućujem na šta misli.

,,U tome je stvar, oni neće. A nemaju ni veštine da shvate zločin ovakve prirode. Plašim se da će zalutati u ćoškove univerzitetskog života koji svima deluju čudno osim učenim ljudima, kao što smo mi. S druge strane, vi...“ Pustio je da ono što nagoveštava visi u vazduhu, posmatrajući me sa izrazom oprezne nade.

„Ја, gospodine?“ Izvio sam obrve sa preteranim iznenađenjem. „Stranac? Katolik? Čovek za koga se priča da praktikuje magiju, koji otvoreno veruje da se zemlja okreće oko sunca?“

Anderhil je oborio pogled i pustio mi ruke. „Molim da mi oprostite za moje prenagljene reći, doktore Bruno. Strah

pothranjuje takve predrasude, a mi smo plašljiva nacija u ovo vreme. A sada nas taj strah posećuje čak i u ovom svetom mestu učenja...“ Glas mu je utihnuo i on je bespomoćno gledao ka udaljenom prozoru, dalje od Koverdejlovog tela.

„Da li tražite moju pomoć u pronalaženju ovog ubice?“ pitao sam oštro. Okrenuo se ka meni, sa bledom nadom u njegovim sitnim vodnjikavim

očima. „U običnim okolnostima, ne bih ni pomišljao da se namećem gostu - ali

čini se da ovaj ubica želi da vi budete umešani. Papiri koje ste mi pokazali, mislio sam da neko zbija šale s vama, ali nakon ovoga“ ponovo je podigao ruku iza sebe ka telu, „možda ga možete isterati pre nego što bude proliveno još krvi.“

„Znači, verujete da će pronaći još žrtava?“ rekao sam, možda preterano oštro.

Okrenuo se ka meni brzo trepćući i odmahujući glavom. „Samo sam mislio... pošto deluje jasno da imamo posla sa manijakom

koji je ili posednut ili lud...“ Baš u tom trenutku, iza nas se začu škripanje i tup udarac. Krajičkom

oka sam primetio nagao pokret i brzo sam se okrenuo da bi video Koverdejla kako se trgnuo i pomerio. Rektor je zakreštao i ponovo mi zgrabio ruku. Čuo sam sebe kako glasno udišem i u jednom užasnom trenutku hladni užas protutnja kroz mene kada sam se zapitao da li on nije mrtav već sve ovo vreme

Mighty

-BU&CW-

150

visi tamo u samrtnoj agoniji. Ali, kada sam primirio svoje disanje i kolebljivo zakoračio ka njemu, shvatio sam da je čvor na užetu kojim je okačen o zidni svećnjak počeo da klizi.

,,U redu je, rektore Anderhil“, rekao sam pažljivo. Po vibriranju njegovih dlanova sklopljenih oko moje ruke znao sam da je i on doživeo odloženi šok i da bi mu dobro došlo malo Kobetovog jakog piva. „То je samo uže. Ali, moramo spustiti telo.“

„Zašto je došao ovamo samo u vešu?“, zapitao se tiho rektor, još uvek odmahujući glavom dok sam mu pomagao da ponovo sedne na najveći kovčeg.

„Ра, deluje da je ovamo došao pod prinudom, možda ga je ubica iznenadio dok se presvlačio“, nagađao sam kada mi nešto kraj prozora privuče pažnju. Pored luka, gomilica crnog materijala uredno je ispresavijana i spuštena na pod. Prišao sam i podigao je. Bila je to dugačka akademska odora, njen kroj i ukrasi govorili su da je pripadala doktoru bogoslovije i bila je kruta od sasušene krvi, naročito na prednjem delu i rukavima.

„То je Džejmsova odora“, rekao je Anderhil, okrenuvši se na drugu stranu.

„Mislim da je vaš ubica sigurno ovo prebacio preko svoje odeće tokom čina“, razmišljao sam. „Pitao sam se kako je neko mogao da odšeta kroz koledž u odeći poprskanoj tolikom količinom krvi kakvu je ovakvo ubistvo sigurno proizvelo.“

Na stepeništu ispod odjekivali su koraci i, trenutak kasnije pojavi se Slitharst noseći fenjer. Sevnuo je pogledom ka meni pre nego što ga je dodao rektoru koji je još uvek drhtao i uvijao ruke. Uzeo sam fenjer pre nego što ga je on ispustio, a kratak osmeh zatitra na njegovim suvim usnama. Blagajnik je Anderhilovu inerciju protumačio kao poziv da preuzme odgovornost za situaciju.

„Moramo, prvo, poslati po islednika i skloniti ovo telo tako da se trezor može očistiti i vratiti svojoj nameni, i da se obavi istraga kako bi jadni Džejms bio sahranjen kao hrišćanin. Njegova porodica mora biti obaveštena, verujem da ima brata negde u Fensu, zar ne, rektore?“ Pošto nije dobio nikakav odgovor, nastavio je kao da ga nije ni očekivao, ,,i mislim da bi bilo pametno, kada budemo objavljivali smrt, da kažemo da ga je napao nepoznati lopov koji je pokušavao da provali u trezor, ne želimo da se studenti prepuštaju zaludnim spekulacijama.“ Prostrelio me je upozoravajućim pogledom.

„То jeste mudro, Voltere“, rekao je rektor, ponovo posvetivši pažnju

Slitharstu, sa hladnim, zbunjenim izrazom, kao da ga je jedva prepoznao. „Tako ćete vi dobiti malo više vremena, zar ne, Bruno?“ Okrenuo se meni sa istim pogledom nejasne zebnje.

Slitharst je brzo okrenuo glavu. „Vremena za šta?“ „Rektor Anderhil me je zamolio da istražim okolnosti dve smrti i vidim

mogu li da pronađem neku vezu“, rekao sam, uzvrativši na njegovo zurenje ravnodušnim pogledom.

Slitharstovo lice je prebledelo od besa, a usne skoro da su mu nestale.

Mighty

-BU&CW-

151

„Uz najveće poštovanje, rektore“, promucao je, gušeći se ogorčenjem, „da li je to mudro? Doktor Bruno možda ima živu maštu, ali teško da je razumno uključiti jednog došljaka“ naglasio je tu reč ledenim prezirom, „u stvar koja tako prisno utiče na život koledža. Šta bi moglo izaći na svetio...“ zastao je, posmatrajući me dok mu se mišić u obrazu grčio, a onda promeni pristup. „Osim toga, on će otići za nekoliko dana.“

„On je već uključen, Voltere“, rekao je rektor žalosno. „Doktor Bruno je primio poruku koja se tiče smrti Rodžera Mersera od nekoga ko izgleda da nešto zna, možda čak i od ubice lično.“

„Sigurno studenti prave šale“, prasnuo je Slitharst, sevajući očima naizmenično ka rektoru i meni s neprikrivenim gnevom. „Voleo bih da porazgovaram sa vama o mudrosti te odluke, rektore... nasamo.“

Anderhil je umorno klimnuo. „I pričaćemo, Voltere, ali pre toga moramo mnogo da uradimo i moramo

raditi zajedno. Donesi vodu, ja ću sam očistiti zid. Ne želim da ostane ni trag od onoga, a nadam se da nijedan od vas to neće pominjati? Možda biste mogli pronaći odgovarajućeg kurira koji će odneti pismo isledniku“, rekao je Slitharstu. „Ја ću sada otići u moju biblioteku da ga napišem. Doktore Bruno, kako vi želite da nastavite?“

Poželeo sam da rektor nije pomenuo moje tajanstveno pismo. Još uvek nisam verovao Slitharstu. Imali smo samo njegovu reč da je uzeo papire iz trezora u subotu uveče pre disputacije, a ja nisam bio siguran koliko njegova reč vredi, nakon njegovih namernih laži o pretraživanju sobe Rodžera Mersera. Ukoliko je neko imao lak pristup subrektorovoj sobi i trezoru, to je bio blagajnik. Bez obzira na to šta je moj korespondent znao i želeo da podeli sa mnom, što je manje ljudi znalo za njega - ili nju, to bolje. A sada je ubica lično želeo da ovo ubistvo bude povezano sa Katrininim točkom - i rektor je želeo da ta veza bude oprana. Počeo sam da se osećam nad vladano. Jedini element koji je delovao jasno bio je da je Koverdejlov rani odlazak sa disputacije bio ključ njegovog ubistva.

„Voleo bih da pronađem studenta koji je doktoru Koverdejlu predao poruku tokom disputacije, da bih saznao šta ga je tako hitno vratilo na koledž.“

Anderhil je klimnuo. „Raspitaću se. Ali, molim vas obojicu, ne govorite studentima ništa o

ovome dok ne budem imao priliku da im to objavim za vreme večere. Do tada ću pokušati da pronađem način da im objasnim ovo sa što manje uzbune, ukoliko je to moguće.“

„Рге toga, rektore Anderhil“, dodao sam, „mislim da bi trebalo da posetim Gabrijela Norisa. Ukoliko je on doneo luk i strelu u trezor, kao što ste naredili, moramo saznati kada je to bilo i da li ga je doktor Koverdejl pustio unutra. I mislim da bi trebalo da odete u vašu radnu sobu, uzmete veliku čašu vašeg najjačeg pića i priberete misli na trenutak pre nego što odlučite šta ćete sledeće.“

„Silan je ovo dan kada rektoru jednog oksfordskog koledža jedan italijanski papista govori kako i šta da radi“, promrmljao je Slitharst, ali rektor

Mighty

-BU&CW-

152

se zakašljao i istovremeno izgledao i postiđeno i zahvalno. Sišli smo oprezno niza stepenice, ja sam vodio napred sa fenjerom i

zastajao da ispitam tragove krvavih otisaka stopala koji su se još videli na kamenim stepenicima. Još su se nazirali na podu Koverdejlove sobe ali, inače, glavna i susedna spavaća soba bile su uredne. Otišao sam i ispitao vrata koja su vodila ka stepeništu za dvorište.

„Soba je bila zaključana jutros kada ste stigli?“, ponovo sam pitao Slitharsta.

Nestrpljivo je frknuo. „Već sam vam to rekao tri puta. Pretpostavio sam da je Džejms izašao, a

želeo sam da ostavim novac i tapije koje sam doneo iz Alzberija, pa sam pozajmio rezervni ključ od Kobeta i ušao sam. Šta pokušavate da implicirate, doktore Bruno?“

„Samo da nema znakova da su vrata ka stepeništu ili ova glavna vrata do sobe doktora Koverdejla silom otvorena“, rekao sam. „Znači, on je svojevoljno pustio svog ubicu - ili ga je ubio neko ko je već imao ključ.“

Slitharst je ka meni uputio pogled s toliko otrova da sam lako mogao poverovati da je sposoban da ubije. Okrenuo sam se Anderhilu čije je lice bilo obojeno jezivim senkama ustreptalog fenjera.

„Kula mora biti zapečaćena sve dok se telo ne iznese, u svakom slučaju“, rekao sam. „Ako postavite jednog slugu u podnožje stepeništa, on će brzo otkriti da li je iko pokušao da mu priđe. Ubica bi mogao pokušati da se vrati, možda da potraži nešto u sobi. Ali, voleo bih da sam pogledam unaokolo, da vidim da li je ubica ostavio za sobom ikakve tragove.“

„Da. Da, to zvuči razumno.“ Rektorovo lice bilo je izmučeno i usplahireno. „Moram poslati po islednika. Voltere, ti si sada, posle mene, najstariji zvaničnik, trebaće mi tvoja pomoć da odlučimo šta ćemo reći zajednici. Možda bi mogao da pođeš sa mnom u moje odaje? I reci Kobetu da postavi jednog čoveka iz kuhinje pokraj stepeništa kule.“

Slitharst je klimnuo i požurio niza stepenice ka portirovim odajama. Anderhil se vratio i ja sam osetio nešto neizgovoreno u dugom pogledu koji mi je uputio.

„Strele su ispaljene nakon što je umro, kažete?“ „Teško je reći, ali mislim da je krv uglavnom potekla iz rane na vratu.

Ako još nije bio mrtav, bio je blizu toga, mislim da ne bi osetio šta se dešavalo, ako ste to hteli da pitate.“

„Znači, desilo se brzo?“ pitao je rektor, gotovo se nadajući da je tako. Oklevao sam, ali sam shvatio da je bolje da ne dužim o seckanju koje

sam video na Koverdejlovom vratu. Islednik će to vrlo brzo otkriti. „Bila je to užasna smrt, neću se pretvarati da je drugačije. Ali, ranije

sam već video ljude presečenog vrata, ne ostaju dugo na ovom svetu.“ Anderhil me je posmatrao iskošene glave. Sveća u fenjeru je zamirala i

prostoriju su ponovo obavijale senke, uprkos ranim satima. Činilo mi se da se miris raspadanja širio sa stepeništa kule iza nas.

„Živeli ste čudnim životom za jednog filozofa, doktore Bruno“, rekao je

Mighty

-BU&CW-

153

tiho. „Naši životi vam sigurno deluju lako i zaštićeno. Ja sam mislio da je tako, do ove sedmice. Krio sam se ovde od sveta, smatrajući oksfordski koledž svetim mestom. Predugo sam zatvarao oči pred nekim stvarima, i to će doneti uništenje i za mene i za moju porodicu.“

„Rektore Anderhil“, rekao sam, nagnuvši se ka njemu, „ako ima ičega što znate ili u šta sumnjate, bilo šta što bi imalo veze sa ovim smrtima, nemojte to kriti. Pred čime ste zatvarali oči?“

Nervozno je bacio pogled preko ramena, ka vratima, brzim pacovskim pokretom, a onda se nagnuo bliže, oblog lica osvetljenog odozdo.

„Vaš prijatelj, ser Filip.. „Šta s njim?“ „On ne srne saznati za ovo. Obećajte mi, doktore Bruno, da nećete

razgovarati s njim šta se desilo unutar ovih zidova? On je Lesterov nećak, smatraće da mora sve da mu ispriča.“

U tom trenutku odjeknuli su koraci ispod nas i Slitharst se ponovo pojavio. Anderhil je kratko odmahnuo glavom ka meni da me upozori da više ništa ne kažem, a onda pogledao blagajnika kao da pokušava da ga prepozna, pre nego što se okrenuo vratima.

„Voltere?“ „Palo mi je na pamet, rektore“, počeo je Slitharst, sklopivši

samozadovoljno ruke, „ako će doktor Bruno istraživati ovu sobu, možda bi bilo najbolje da mu pomognem. Ako ništa drugo, dva para očiju vide bolje nego jedan.“

„Dobro. Ali, potreban si mi, Voltere, posle toga dođi u moju sobu što pre budeš mogao.“

Uputio mi je poslednji, preklinjući pogled, pre nego što je za sobom zatvorio vrata. Njegovi koraci su odjekivali na stepeništu dok se teškim koracima spuštao u dvorište.

Slitharst je izvio vrat unazad i na brzinu pregledao sobu. „Onda, šta mislite da ćemo ovde naći?“ „Mislio sam, gospodine Slitharst, da ćete vi imati bolju predstavu o tome

šta bi se čovek mogao nadati da će ovde naći“, rekao sam glatko. Tada se okrenu ka meni, usana izvijenih sa neprikrivenim prezirom. „А ja bih mogao pitati šta ste vi uzeli iz ove sobe, Bruno, poslednji put

kada smo se ovde zatekli među pokojnikovim stvarima? Kakav suvenir ste tada poneli?“

„Ništa nisam uzeo“, rekao sam blago, ali sam svejedno okrenuo lice i zakoračio ka prozoru. Kiša je jako udarala o okno, tekući niz staklo u potočićima, zamućujući pogled.

„Је li tako?“ Sada je govorio kroz zube i čuo sam ga pored mog ramena. „Možda ste prevarili rektora da vam ukaže poverenje, Bruno, ali ja vidim šta ste vi.“

„А šta je to?“, pitao sam, prekrstivši ruke na grudima, kao da me nimalo nije briga.

„Vi ste jedan od onih koji za sebe misle da su dovoljno nadareni da žive

Mighty

-BU&CW-

154

od šarma i domišljatosti, umesto od napornog rada. Hoćete da se dodvorite ljudima na visokom položaju da biste mogli da živite u pozlaćenoj senci njihove milosti. Došli ste ovde razmećući se svojom slavom i svojom zaštitom dvorova i kraljeva, ali ovo je Oksfordski univerzitet, gospodine, nas ne impresioniraju takve tričarije. I ovde nećete dobiti mesto, bez obzira na to koliko tražili da se uključite u stvari koje vas se ne tiču.“ Pena se nakupila u uglovima njegovih usana na kraju ovog obraćanja i zastao je da se sabere, očiju još uvek upaljenih mržnjom čija me je silina iznenadila.

„Mislite da ja ovde pecam mesto?“, ponovio sam s nevericom. „Ne vidim zašto biste se inače trudili da budete nezamenjivi za rektora

petljajući se u ove smrti“, brecnuo se. „Ne, i ne možete da vidite, jer ne možete ni pomisliti da se napregnete

zbog ičega osim onoga što će vama nešto doneti.“ Spustivši ruke, zakoračio sam ka njemu tako da sam stajao samo nekoliko centimetara od njegovog lica, začikavajući ga da me pogleda pravo u oči. „Da vam ja nešto kažem, gospodine blagajniče. Tri godine sam bio begunac u sopstvenoj zemlji. Video sam kako ljude ubijaju opušteno kao što dečaci gađaju ptice kamenjem, kako im seku vratove zbog cipela koje su nosili ili zbog nekoliko novčića koje su imali, i video sam kako se zakon okreće na drugu stranu jer je potrebno previše truda da se iko privede pravdi - jer je za zakon, mrtav čovek jednako bezvredan kao i oni koji su ga ubili, a koji će i sami sutradan verovatno biti ubijeni. A ja verujem da nijedan ljudski život ne vredi tako malo da, ako se završi nasilno, na zločin treba slegnuti ramenima, a ubica biti ostavljen nekažnjen. Zbog toga se mešam, gospodine Slitharst, to se zove pravda.“ Vatrenost mog odgovora bila je bar jednaka njegovoj, ali, mada je zakoračio unazad, pogled kojim me je prikovao bio je blago podsmešljiv i ja sam prvi skrenuo pogled, svestan da su sve moje velikodušne reči samo prazna priča. Za otkrivanje ovog ubice zanimao sam se pre svega da bih se dokazao Volsingemu i grofu od Lestera, jer je to bila moja prva misija, a ako budem uspešan, uslediće nagrada i počast. „Hajde da se vratimo tekućem problemu“, rekao sam odsečno. „Trebalo bi da smatramo jedan drugog odgovornim, ako ništa drugo.“

Mada je soba bila urednija nego poslednji put kada sam bio u njoj, ostavljena je u prelaznom stanju i odjednom mi je bilo žao Džejmsa Koverdejla koji je uživao jedva jedan dan kao subrektor pre nego što se susreo sa jednako groznom sudbom kao i njegov prethodnik. Kod njega nije bilo mnogo toga što bi mi se dopalo, ali užasna je smrt koja mu je pokucala na vrata sobe za kojom je toliko dugo žudeo, baš dok je raspakivao svoje stvari. Slitharst se odmah bacio na gomile papira na Koverdejlovom stolu. To mi se nije dopadalo jer sam pretpostavljao da se ključ za ono što se desilo Koverdejlu u subotu uveče, ako ga je bilo, sigurno nalazi među njegovim dokumentima. Taman kada sam hteo da predložim da podelimo posao pregledanja stola, primetio sam razmazanu krvavu fleku gotovo u ognjištu kamina.

Čučnuvši da pogledam izbliže, video sam da jedna cigla kamina, desno od ognjišta, nije poravnata sa ostalima, štrcala je iz zida kao da je malter nije držao. Uspeo sam vrhovima prstiju da uhvatim njene strane, ali nisam imao dovoljno veliko hvatište da je izvučem sa mesta, i kada su mi prsti skliznuli, ogrebao sam zglobove i tiho jauknuo.

Mighty

-BU&CW-

155

„Šta imate tamo?“ Slitharst je trgnuo glavu naviše, spustivši knjigu koju je pregledao i dojuri da čučne pored mene. Olizao sam krv sa ogrebanih prstiju i ponovo pokušao. Uz malo strpljenja, lagano sam pomerao ciglu s jedne strane na drugu, osećajući da po malo popušta svaki put kada bi se priljubila uz cigle sa strane.

„Haj’te, čoveče!“, Slitharst je promrmljao. „Da probam ja?“ „Mogu sam“, prasnuo sam i za nekoliko trenutaka cigla je bila slobodna,

otkrivajući mračnu šupljinu napravljenu u boku kamina. Gurnuo sam ruku i opipao što sam dalje mogao, ali sve što sam osetio bile su cigle na zadnjem kraju rupe. „Ništa“, rekao sam gorko, spustivši se unazad na pete.

„Sklonite se“, zarežao je Slitharst, grubo me gurnuvši laktom u stranu. Njegova mršava ruka kao da je nestala dublje u otvor, ali mada je delovao rešeno da dokaže kako grešim, i on je izvukao praznu ruku. „Ðavo neka ga nosi, kurvin sin!“, opsovao je, trljajući prste.

„Ра, ko god da je ovaj put došao, znao je gde da traži“, rekao sam smrknuto, a kolena su mi pucketala dok sam ustajao. „I izgleda da je našao ono po šta je došao.“

„Do đavola s tim!“, Slitharst je izlanuo. Činilo se kao da otkrivanje praznog skrovišta doživljava kao ličnu uvredu. Pitao sam se da li je šupljina u kaminu sadržala ono što je Slitharst tražio nakon smrti Rodžera Mersera, Nije bila velika, ali mogla je lako da sakrije zavežljaj pisama ili dokumenata - i da li je njegov gnev zapravo upućen njemu samom jer je nije otkrio prilikom prethodne pretrage. Međutim, ovaj put nije bilo znaka raspomamljene pretrage po Koverdejlovim stvarima. Onaj ko je ubio Koverdejla očigledno je znao za labavu ciglu, pa je otišao pravo da uzme ono što je u njoj bilo sakriveno, odmah nakon što je oprao Koverdejlovu krv sa ruku. Ali, to je samo značilo da osoba koja je pretražila sobu pre nego što sam ja stigao u subotu ujutro, dok je Rodžer još bio u vrtu i dok ga je pas kidao, nije znala za skrovište, te da to nije bila ista osoba koja je ubila Koverdejla. Po toj logici, to nije bio ni Slitharst, osim ako je bio izuzetno dobar glumac. Na kraju, on je bio jedina osoba koja je s pravom mogla da traži ključ subrektorove sobe i niko ne bi mogao ni da potvrdi ni da porekne tačno vreme kada je krenuo za Bakingemšir, niti kada se vratio.

Slitharst je delovao nestrpljivo da ode, očigledno je zaključio da se ovde ne može pronaći više ništa korisno.

„Ne vidim kakav bismo još cilj ovde mogli da ostvarimo“, promrmljao je krenuvši ka vratima i zveckajući ključevima kao da je to bio signal da je i moje vreme isteklo. „Potreban sam rektoru i moram da zaključam ovu sobu, pa ako ste završili...“

„Recite mi, gospodine Slitharst“, rekao sam, „verujete li da je naš ubica pronašao ono što ste se i vi sami nadali da ćete naći nakon smrti Rodžera Mersera?“

Pogled koji mi je uputio bio je natopljen prezirom. „Ne znam o čemu govorite. Nisam ja uzeo ključ iz džepa čoveku dok je

ispuštao samrtni ropac, poput nekih“, rekao je Slitharst, lica vrlo blizu mog, pa sam u njegovom dahu mogao da osetim miris ozlojeđenosti.

Mighty

-BU&CW-

156

„Pitam samo zato što se čini da su dva čoveka umrla zbog onoga što je bilo sakriveno u toj rupi, a pretpostavljam da vi znate šta je to bilo“, rekao sam.

„Čovek bi mogao pomisliti da je to dovoljno upozorenje za preterano radoznale“, odgovorio je sa osmehom koji se poput žice usekao preko njegovog lica. „Moram kod rektora. Vi biste mogli otkriti vlasnika oružja kojim je počinjeno ubistvo. To mi se čini kao korisno mesto za početak istrage, doktore Bruno, pošto ste bili dovoljno dobri da ponudite koledžu svoje usluge.“

Dok sam s poslednjim prezrivim pogledom prolazio pored njega kroz vrata, otkrio sam da žarko želim da se pokaže kako je Slitharst ubica da bih mogao da doživim ogromno uživanje gledajući kako se taj sarkastični podsmeh briše s njegovog žućkastog lica, i odmah pokušao da se oslobodim takve opasne predrasude.

U podnožju stepeništa, krupan zdepasti muškarac, gotovo bez vrata, stajao je zagrađujući luk koji je vodio ka dvorištu. Iznenadio se kada je iza sebe čuo korake i njegova ruka je brzo krenula ka njegovom pojasu. Nisam uspeo da zadržim osmeh kada sam video da je tamo imao neku vrstu kuhinjske viljuške kao priručnog oružja. To je, znači, bio čuvar određen da čuva kulu.

„Mirno, Dik“, rekao je Slitharst, hvatajući ga za ruku. Čovek je poslušno spustio ruku i pustio nas da izađemo na kišu koja je još uvek lila u ravnomernim talasima, prskajući iz lokvica između ploča dvorišta. Navukao sam okovratnik na uši i zakoračio u poplavu kada su tri studenta dotrčala sa susednog stepeništa smejući se, držeći svoje kožne torbe iznad glava da bi se zaštitili od vremena. U jednom od njih sam prepoznao Lorensa Vestona, dečaka koji me je otpratio na disputaciju u subotu uveče, pa sam ga uhvatio rukom i obratio mu se.

„Gospodine Veston, pitam se mogu li vas zamoliti za pomoć?“, počeo sam užurbano. Delovao je pomalo iznenađeno i shvatio sam da sam ga u žurbi čvrsto zgrabio za rukav odore.

„Pomoći ću ako mogu, doktore Bruno“, rekao je, nesigurno, jer mu je očigledno delovalo kao da sam neraspoložen. „Hajde, ipak, da se sklonimo s kiše.“ Dao mi je znak da se zaklonimo na stepeništu niz koje je upravo sišao. Primetio sam da Slitharst sumnjičavo posmatra naš razgovor. Kada su nam se pogledi sreli, brzo je navukao odoru oko sebe i odjurio ka rektorovim odajama na suprotnoj strani.

„Bio je jedan dečak, student“, rekao sam Vestonu, kada smo se sklonili, „koji je doktoru Koverdejlu doneo poruku tokom disputacije u subotu uveče, te je ovaj otišao čim ju je pročitao. Znaš li ko je taj dečak bio?“

„Otkud ja to znam, gospodine?“, odgovorio je, zvučeći možda nepristojnije nego što je planirao, jer je dodao: „Mislim, mogu da se raspitam, ako je važno.“

„Hvala ti“, rekao sam, okrenuvši se da krenem. „Dobićeš šiling ako otkriješ ko je to bio.“

Veston je na trenutak delovao zadivljeno i klimnuo je glavom pre nego što se pridružio prijateljima. Spremio sam se za trk preko dvorišta.

Mighty

-BU&CW-

157

DVANAESTO POGLAVLJE

Soba Gabrijela Norisa bila je u parteru zapadnog krila, zatisnuta iza

stepeništa, a vrata su bila označena oslikanim imenom. Pokucao sam jako i bio sam siguran da sam iz sobe čuo nekakvo kretanje, ali prošlo je nekoliko trenutaka i niko nije odgovarao. Ponovo sam pokucao i pozvao Norisovo ime. Čulo se užurbano šuštanje stopala i vrata su se otvorila otkrivajući Tomasa Alena. Očigledno se bavio nekim obavezama posilnog, jer su mu rukavi bili zavrnuti do lakata, a šakama je stezao prljavu krpu.

,,Oh, doktore Bruno“, uzviknuo je, a lice mu je divlje pocrvenelo dok je usplahireno gomilao krpu u loptu.

„Oprosti što te uznemiravam, Tomase... vidim da si u poslu. Tražio sam gospodina Norisa?“

„Nije ovde“, rekao je Tomas, još uvek zbunjen, a onda bacio pogled preko ramena kao da proverava da li je ono što je rekao zaista tačno. Kroz otvorena vrata video sam udobnu sobu, opremljenu poput salona sa drvenom klupom s visokim naslonom ispred kamina. U poređenju sa skromnošću soba većine studenata, ova soba je nudila jasan osećaj luksuza. Prozori sa dve strane otvarali su se ka uličici i ka unutrašnjem dvorištu i ispunjavali su sobu svetlošću čak i po ovom sumornom danu. Ispod spoljnog prozora nalazio se težak kovčeg, ojačan gvožđem i osiguran čvrstim katancem.

„On je na javnom predavanju, mislim. Upravo sam mu čistio cipele“, dodao je Tomas u svoju odbranu.

„Zar ti ne ideš na javna predavanja?“ „Ne kada imam posla“, prasnuo je. Bio sam zaprepašćen njegovim

ponašanjem, ali znajući koliko je umeo da bude osetljiv na svoju ulogu sluge, pretpostavio sam da mu se nije dopadalo što je zatečen tokom svog robovskog zadatka.

„Znači, njegove cipele su morale danas hitno da budu očišćene?“, pitao sam, jer mi jedna misao pade na pamet. Tomas je sigurno nešto primetio u mom tonu jer se namršti, a njegova ramena kao da se zategoše.

„Čistim mu cipele svaki dan“, rekao je nesigurnim glasom. „Zašto ste želeli da vidite Gabrijela?“

„Hteo sam da ga pitam kada je odneo svoj luk u trezor.“ Tomas je izgledao blago iznenađeno tim pitanjem, ali je nemarno

slegnuo ramenima pre nego što je obrisao dlanove o svoju košulju. „Ја sam ga odneo, u subotu ujutro. Gabrijel je bio besan, rekao je da mu

je rektor naredio da ga preda, i to nakon što mu je učinio uslugu ustrelivši onog besnog psa.“

„Znači, ti si ga lično odneo?“ Zaškiljio je na moj ton, a onda odmahnuo glavom. „Krenuo sam da to uradim, ali kada sam prelazio unutrašnje dvorište

Mighty

-BU&CW-

158

videli su me doktor Koverdejl i doktor Bernard, koji su stajali pored stepeništa kapele. Zaustavili su me i pitali šta radim s tim oružjem na koledžu. Kada sam objasnio, doktor Koverdejl mi je rekao da ga mogu ostaviti pred njegovim vratima na odmorištu i da će se on postarati da bude zaključano.“

„Da li je doktor Bernard čuo taj razgovor?“ „Stajao je baš pored doktora Koverdejla, pa pretpostavljam da jeste.“

Tomas je izgledao zbunjeno. „Da li je još neko mogao da vas čuje?“ „Ne znam. Dvorištem je prolazilo još ljudi, ali ne sećam se da je iko stao

pored nas. U čemu je problem, doktore Bruno, ako smem da pitam?“ Uvrtao je prljavu krpu između ruku i pažljivo proučavao moje lice.

,,Oh, nema problema“, rekao sam veselo. Gledali smo jedan drugog u čudnoj tišini.

„Doktore Bruno“, rekao je Tomas, prišavši bliže i spustivši glas, „nadam se da ovo neće zvučati drsko, ali hitno bih morao da razgovaram sa vama o nečemu. Stvar je važna, a ja ne znam kome bih se drugom ovde mogao poveriti.“

Dlačice na vratu su mi se nakostrešile. Da li je Tomas znao nešto o ubistvu?

„Molim te, slobodno kaži.“ „Mislio sam - na nekom privatnijem mestu.“ „Zar ovde nismo sami?“, pitao sam, pogledavši po praznoj sobi. Odmahnuo je glavom i skupio usne u tanku liniju, uvrćući rakama

krpu. „Dalje od koledža, gospodine. Ne bih želeo da nas neko čuje.“ Oklevao sam. Zaista nisam imao slobodnog vremena, prioritet mi je bilo

pronalaženje dečaka koji je pozvao Koverdejla sa disputacije, ali Tomasov izraz bolne hitnosti ubedio me je da je to nešto što je hteo da skine sa srca sigurno bilo ozbiljno.

„Ра dobro, onda. Jesi li već doručkovao? Možda bismo mogli da nađemo krčmu u kojoj možemo jesti i opuštenije razgovarati.“ Shvatio sam da ni ja nisam jeo u čitavom zaprepašćenju zbog Koverdejlovog ubistva i stomak mi je žestoko krčao.

Lice mu se opustilo. „Gospodine, plašim se da ja nemam sredstava za posete krčmama.“ „Ali ja imam“, rekao sam, „а ti sigurno smeš jesti sa mnom ako te

pozovem?“ „Plašim se da vašem položaju u Oksfordu neće činiti dobro da budete

viđeni sa mnom, gospodine“, rekao je tužno. „Da budem iskren, gospodine Alen, moj položaj u Oksfordu trenutno

nije vredan ni koliko konjska balega“, rekao sam. „Ali do đavola s njima, hajde da uživamo u dobrom doručku, ako možemo da pronađemo neki, i da podnosimo posledice kasnije, a ti mi možeš reći šta ti je na pameti.“

„Ljubazni ste, gospodine“, rekao je, prateći me kroz vrata i zastavši da ih

Mighty

-BU&CW-

159

zaključa za sobom. Kada smo se približili prolazu ispod kule, izvio sam se da vidim prazan

prozor Džejmsa Koverdejla, mada je bio previsoko da bi se išta videlo. „Da li vam je dobro, doktore Bruno?“ pitao je Tomas, prateći moj pogled

svojim učtivo brižnim licem. „Jutros delujete uznemireno. Da li se nešto desilo?“

Pogledao sam ga, prikupljajući rasute misli. Tomas još nije čuo vesti o Koverdejlovom ubistvu, ali kada se vratimo koledž će već brujati od glasina i spekulacija. Ako je znao išta vredno, moraću da iskoristim prednost ovih nekoliko trenutaka dok nije na oprezu.

„Da. Da, dobro sam. Hajdemo.“ U tišini smo išli Sent Mildreds lejnom ka Haj stritu. Mada je Tomas bio

dobrih deset-petnaest centimetara viši od mene, išao je tako pogrbljeno, kao da se nada da će time sebe učiniti manje primetnim, da je izgledalo kao da smo skoro iste visine. Umorno, poraženo držanje tog momka činilo je nemogućim da ga ne sažaljevate. Kao da mi je čitao misli, kratko je okrenuo svoje lice ka meni, šaka duboko upetljanih u rukave svoje otrcane odore.

„Lepo je od vas što ste odvojili vreme da me saslušate, gospodine. Mislim, s obzirom na razliku u našim položajima.“

„Ako ćemo o položajima, Tomase, ne zaboravimo da si ti sin jednog oksfordskog člana, a ja sam sin vojnika. Međutim, takve razlike me nimalo ne zanimaju - i dalje se nadam danu kada će se o osobi suditi na osnovu njenog karaktera i postignuća, a ne na osnovu očevog imena.“

„То je hrabra nada“, složio se. „Ali, za većinu ljudi u ovom gradu, gospodine, ja ću uvek biti sin jednog proteranog jeretika.“

„Ра, ja jesam proterani jeretik, tako da ja pobeđujem.“ Tada me je pogledao u oči i ljudski se nasmešio po prvi put otkako sam

ga upoznao, pre nego što mu se lice ponovo uozbiljilo. „Svejedno, vi ste prijatelj kraljeva i dvorana, gospodine“, podsetio me. „Ра, to je zbog mode, Tomase. Ako misliš na kralja Anrija od Francuske,

on je voleo da se okružuje filozofima, to je laskalo njegovoj intelektualnoj taštini. Kraljevi nemaju prijatelje na isti način kao ti ili ja.“

„Ја uopšte nemam prijatelje, gospodine“, odgovorio je poraženim glasom. Usledila je duga pauza tokom koje smo obojica smišljali šta bismo rekli. ,,U svakom slučaju, vi ste prijatelj ser Filipa Sidnija, a to je nešto.“

,,Da“, složio sam se, „imam sreće da Sidnija ubrajam u prijatelje. Da li si zbog toga želeo da razgovaraš sa mnom, da bih ga zamolio da se založi za tvog oca?“

Tomas je trenutak ćutao, a onda je stao i netremice me gledao ozbiljnog izraza lica.

„Ne za mog oca, gospodine. Za mene. Postoji nešto što vam moram reći, ako mi obećate svoju diskreciju?“

Klimnuo sam glavom, zainteresovan. Na mestu gde se Sent Mildreds lejn spaja sa Haj stritom, zastali smo i pogledali levo i desno duž redova neujednačenih kuća s drvenom konstrukcijom i bledih kamenih fasada

Mighty

-BU&CW-

160

univerzitetskih zgrada. U ovo vreme ulica je bila gotovo pusta, a večernje nebo neometano se ogledalo u mirnoj vodi nakupljenoj u kanalima od kola.

„Flor de lis je niz ulicu“, rekao je Tomas pokazavši ulevo, „ali skup je, gospodine.“ Nervozno je povukao rub svoje odore.

„Ра, nema veze“, rekao sam veselo, posegavši za pojas i obuhvativši šakom umirujuću težinu Volsingemovog novčanika dok smo hodali u pravcu koji je pokazao. „Ali, ja ne poznajem taverne u Oksfordu. Reci mi, znaš li išta o krčmi koja se zove Katrinin točak?“

Naivno sam bacio pogled ka Tomasu dok sam to govorio. Strah koji je zatitrao preko njegovog lica bio je očigledan, ali brzo je vratio neutralno držanje.

„Verujem da je to loša vrsta mesta, gospodine. U svakom slučaju, nama studentima nije dozvoljeno da izlazimo izvan gradskih zidina. Bili bismo strogo kažnjeni ako bi nas uhvatili.“

„Zaista? Ali, to je čudno, juče sam šetao i bio sam siguran da sam video mladog čoveka u studentskoj togi kako prolazi kroz jednu od kapija.“

Tomas je slegnuo ramenima. „Verovatno je to bio neki od studenata koji plaćaju školarinu.“ Glas mu

nije bio ogorčen, samo rezigniran, kao da je odavno prihvatio činjenicu da su bogati živeli po drugim zakonima i da je uzaludno nadati se promeni.

„Kao što je tvoj gospodar Gabrijel Noris?“, pitao sam. „Voleo bih da ga ne zovete mojim gospodarom, gospodine. Mislim, on to

jeste, valjda, ali ponižavajuće je biti podsećan na to.“ Stao je ispred okrečene, dvospratne kuće koja je gledala na Haj strit i za

čiji se spoljni izgled očigledno brinulo. Unutra, točionica je bila jednako uredna i vesela, sve što Katrinin točak nije bio, a oštar pikantni miris pečenog mesa zagolicao nam je nozdrve čim smo zatvorili vrata za sobom. Nasmešeni gazda, kecelje čvrsto zategnute preko stomaka toliko velikog da je izgledao kao da će se uskoro poroditi, užurbano nam je prišao i odveo nas do stola, istovremeno recitujući spisak jela toliko raznovrstan da sam, dok je završio, već zaboravio šta je prvo rekao. Na kraju smo naručili malo sira i ječmenog hleba i po kriglu piva. Tomas se osvrtao s nevericom i uživanjem kao da je odjednom dobio slobodu da vršlja po gradu.

„Ра, onda, Tomase“, rekao sam pažljivo, „šta si to hteo da mi poveriš?“ Najzad je podigao glavu i pogledao me sa iznurenim izrazom lica. „Рге tri noći, onog dana kada sam vam onako bestidno prišao u

unutrašnjem dvorištu, kada ste stigli, gospodine, saznao sam nešto o mom ocu.“ Prekinuo je uz težak uzdah kada se mladi konobar pojavio sa pivom i hlebom. Pomislio sam na Hamfrija Pričarda i njegove odlomke na latinskom i rešio da pronađem način da opet razgovaram s njim. Tomas je zagnjurio lice u svoju solju s pivom kao da danima nije pio. Sačekao sam da je spusti pre nego što sam, opušteno koliko sam mogao, nastavio s pitanjima.

„Znači, održavaš vezu sa svojim ocem?“ „Pišemo jedan drugom“, rekao je Tomas, „mada, naravno, možete i

pretpostaviti da se naša prepiska prati, na grofov zahtev. Moj otac boravi u Engleskom koledžu u Remsu, gde se u bogosloviji svi sveštenici obučavaju za

Mighty

-BU&CW-

161

englesku misiju, pa su sva pisma koja dospeju sa tog mesta od velikog značaja. A, pošto se pretpostavlja da ja delim njegova shvatanja, svi samo čekaju da se izdam u nekom od mojih pisama ocu. Posmatraju me na svakom koraku, svi koje sretnem ili s kojima razgovaram. Verovatno će me ispitivati i o ovome“ pokazao je sto između nas, „kada saznaju.“

„Ко su oni’?“, pitao sam zastavši da popijem iz moje šolje. „Ко presreće tvoja pisma?“

„Rektor. I doktor Koverdejl. Hteo je da budem oteran s koledža nakon što je moj otac proteran, vatreno je tvrdio da će dozvola da ostanem značiti da koledž toleriše papiste.“

Ton mu je bio ozlojeđen, ali pažljivo sam posmatrao njegovo lice i nisam mogao otkriti nikakvog znaka da je znao da je čovek o kojem govori mrtav.

„Ali, ti nisi papista?“, pitao sam. „Ја sam sin papiste, pa oni pretpostavljaju da je moja vernost engleskoj

ugrožena. Na kraju je rektor odlučio da mogu da zadržim mesto, ali Koverdejl je zahtevao da ne nastavim o trošku koledža, pa sam izgubio stipendiju. Ne zavaravam se mislima da je rektoru bilo žao, pretpostavljam da je sigurno pomislio kako će moja korespondencija sa ocem biti korisna.“ Gorko se i tiho nasmešio. „Sigurno ih je užasno razočarala, on mi samo piše o vremenu i svom zdravlju, a ja pišem o mojim studijama. Ne usuđujemo se da kažemo ništa preko toga. Kruže i glasine da je grof od Lestera već postavio špijuna na koledž, toliko se plaše tajnog uticaja papista.“

„Špijuna? Ima li istine u tome?“ pitao sam, nagnuvši se bliže. „Ne znam, gospodine. Ali onda, ako je to iole dobar špijun, ja i ne bi

trebalo da znam za njega, zar ne?“ „Znači, ti ne deliš veru svog oca?“ Tomas me je pogledao u oči kao da me izaziva da mu se usprotivim. „Ne, gospodine, ne delim. Pljujem na papu i rimsku crkvu. Ali, kleo sam

se u to sve dok nisam promukao, i još uvek sam suspendovan, pa čemu onda to?“

Sačekao sam trenutak da završi žvakanje i posmatrao ga laktova oslonjenih na sto i brade spuštene na sklopljene dlanove.

„Šta si to saznao o svom ocu pre tri dana?“ pitao sam. „Da li je bolestan?“

Tomas je odmahnuo glavom, punih usta. „Gore od toga“, rekao je gorko kada je ponovo mogao da govori. „On je...“

Zaćutao je, s komadom hleba na pola puta do usta, gledajući me kao da je upravo shvatio ko sam ja. Njegove zabrinute oči preletale su oštro preko mog lica dok je sračunavao može li mi se verovati. „Kunete li se da ovo nećete reći nikom živom?“

„Kunem se“, rekao sam, iskreno klimnuvši i držeći njegov pogled što sam mirnije mogao.

Razmišljao je trenutak, još uvek proučavajući moje oči, a onda odsečno klimnu glavom.

„Moj otac se neće vratiti u Englesku ni sad niti ikad, makar mu kraljica

Mighty

-BU&CW-

162

Bes lično garantovala pomilovanje.“ „Ali, zašto ne?“ „Zato što je srećan“, rekao je Tomas naglasivši poslednju reč s

neprikrivenim gnevom. „Srećan je, doktore Bruno, jer je pronašao svoj poziv. Ponekad mislim da je rešio da ga otkriju na Linkolnu kako bi najzad mogao otvoreno da prizna svoju veru. Kada mi piše, mora da diktira pisma pisaru, znate li zašto?“

Odmahnuo sam glavom i on je nastavio, ne čekajući moj odgovor. „Zato što ga je ispitivao državni savet. Kačili su ga o oklopne rukavice

tako da mu stopala ne dodiruju tlo po osam sati, sve dok se ne bi onesvestio, a on im ipak ništa nije rekao. Gotovo je potpuno izgubio desnu šaku. Ali, mislim da bi u to vreme rado i umro, verujući za sebe da je mučenik. Pre tri dana, saznao sam da će moj otac položiti zakletvu kao jezuitski sveštenik“, rekao je tonom koji je zvučao gotovo kao suvi humor. „Crkva će ga dobiti celog i on će zaboraviti da je ikada imao ženu ili sina.“

„Siguran sam da nijedan otac to ne bi mogao da uradi“, rekao sam. „Vi ga ne poznajete“, rekao je, napravivši od usana strogu liniju. „Naša

porodica je stara katolička porodica, gospodine. Ali, pitam vas, kako religija koja govori o ljubavi može u isto vreme tako okrutno naterati čoveka da odbaci prirodne veze ljubavi i prijateljstva? Da se pretvore u mučenike zarad obećanja nekog neviđenog sveta i ostave svoje porodice u žalosti! Ne želim deo nijednog boga koji zahteva takve žrtve.“

Dok je govorio, svojim uzrujanim rukama rasparčao je ostatak svog leba na sitne komade. Posegnuo je da uzme još jedan komad hleba i kada je to učinio, otrcani rukav odore se povukao unazad otkrivajući prljavi improvizovani zavoj oko njegovog zgloba i donjeg dela desne ruke, isflekan braonkastim flekama preko kojih je skorije procvetalo nekoliko svežijih, crvenih tačaka.

„Šta se desilo s tvojom rukom?“, pitao sam. Odmah je cimnuo rukav preko zavoja i stidljivo protrljao zglob. „Nije ništa.“ „Ne izgleda kao ništa, ozbiljno je krvarila. Ako želiš, mogu ja da

pogledam?“ „Jeste li vi doktor?“ prasnuo je, povlačeći ruku užurbano kao da se

plašio da bih mu mogao strgati zavoj bez njegovog pristanka. „Samo teologije“, priznao sam, „ali, naučio sam ponešto o pravljenju

melema dok sam bio monah. Neće mi biti teško da je pregledam.“ „Hvala vam, ali nema potrebe. Bila je to samo blesava nezgoda. Oštrio

sam Gabrijelovu britvu i ruka mi je skliznula.“ Oborio je pogled i čitavu pažnju posvetio hlebu kao da je ta tema bila završena. Osećao sam napetost, ali sam se trudio da ne odam da su mi njegove reči bile važne.

„Znači, tvoj prijatelj, gospodin Noris, ne koristi usluge berbera na koledžu?“ pitao sam, neutralnim glasom.

Tomas se usudio da se osmehne. „On ga zove varvarinom koledža. Ne, više voli da se sam brije.“

Mighty

-BU&CW-

163

„Kada te je zamolio da mu naoštriš britvu?“ Tomas je neko vreme razmišljao. „Mislim da je bila subota, jer je hteo da se obrije pre disputacije.“ „А, da li je ona od tada bila na svom uobičajenom mestu?“ „Ја... ne znam, gospodine. Nisam gledao. Zašto ne bi bila?“ Gledao me je, čela naboranog radoznalošću, a ja sam pomislio da je

najbolje da mu ne pojačavam sumnjičavost. „Samo sam se pitao da li je gospodin Noris ikada pozajmljivao svoju

britvu prijateljima.“ „Nikada, gospodine. Pažljivo vodi računa o svom vlasništvu. Mnoge

stvari su vredne, ili mu ih je dao otac.“ Nije više ništa pitao, ali je nastavio radoznalo da me posmatra. Pošto

smo neko vreme sedeli u tišini, spustio sam svoj hleb i obrisao prste. „АН, te novosti o tvom ocu, nisi ih saznao direktno od njega, ako se

njegova pisma presreću? Sigurno ti ne bi pisao o svojim planovima da se zaredi.“

„Ne, imao je još jednog korespondenta“, rekao je Tomas punih usta. „Imao je?“ Zastao je i oči su mu pokajnički blesnule ka meni kada je shvatio da mu

se to omaklo. „Misliš na doktora Mersera?“, nastavio sam. Ako je vesti saznao pre tri

dana, samo je o jednoj osobi mogao da priča u prošlom vremenu. Tomas je klimnuo. „Nastavili su da pišu jedan drugom. Moj otac se uvek poveravao Rodžeru

Merseru, bili su najbliži prijatelji.“ „Ali, Merser ga je potkazao.“ „Ne verujem. Moj otac nikada nije saznao ko ga je potkazao, ali je bio

siguran da to nije bio Merser. Merser je samo svedočio protiv njega na suđenju.“

„Sigurno bi to bilo dovoljno da okonča prijateljstvo. Tvoj otac sigurno ima izuzetan kapacitet za praštanje.“

Tomas je spustio svoj nož i nestrpljivo me posmatrao. „Ne razumete, zar ne? Upravo sam to govorio o veri - cilj je uvek važniji.

Prirodni zakoni prijateljstva moraju se žrtvovati. Moj otac ne bi ni očekivao da Rodžer Merser uradi drugačije, i on bi svedočio protiv Rodžera da su im mesta bila zamenjena. Obojica imaju višu lojalnost. Da je Rodžer govorio u njegovu odbranu, verovatno bi obojica bili zatvoreni ili proterani, a ko bi onda ostao da nastavi bitku?“

Zurio sam u njega. „Hoćeš da kažeš da je i Rodžer Merser bio katolik?“, prošaputao sam. Tomas se povio niže preko stola. „Pretpostavljam da mu sada neće škoditi ako vam kažem“, rekao je, „ali,

molim vas, ne govorite to nikome, preklinjem vas. To bi samo naškodilo

Mighty

-BU&CW-

164

njegovoj porodici.“ „Ne, ne, naravno. Ali, ako je Rodžer bio katolik“, razmišljao sam, dok je

moj um jurio da sve pohvata, „а tvoj otac mu je pisao iz Remsa, da li bi on imao poverljive detalje o engleskoj misiji? Da li je možda Rodžer imao i neku ulogu u njoj?“

„Ne znam sadržinu njihovih pisama, gospodine“, rekao je Tomas, uvijajući se nelagodno na svojoj stolici. „Doktor Merser mi je samo rekao novosti za koje je mislio da bi mogle uticati neposredno na mene.“

„ Ali, zar njihovu prepisku nisu presretale vlasti koledža? Zar im nije bilo sumnjivo što se Merser i dalje dopisuje s čovekom čijem je osuđivanju pomogao?“

„Doktor Merser nije slao svoja pisma univerzitetskom poštom, gospodine.“ Tomasov glas sada se jedva čuo. „Plaćao je da bude privatno poslata, preko nekoga iz grada ko je imao načina da prenese pisma u druge zemlje.“

„Ah. Možda neki prodavač knjiga?“ „Možda. Nisam pitao, to je bila njegova stvar“, rekao je Tomas

ravnodušno, ali njegove oči su mi bile sumnjive. Onda se iznenada nagnuo napred tako da je skoro ležao preko stola i zgrabio mi rukav.

„Ја nisam odgovoran za mog oca, gospodine, niti za bilo kakvu prepisku koju on jeste ili nije slao, kao što sam se trudio da svima kažem tokom protekle godine. Ja samo želim da živim tiho, da odem iz Oksforda i studiram prava u advokatskoj komori ili Londonskom sudu, ali plašim se da mi nikada neće biti dozvoljena karijera advokata, niti žena iz dobre porodice, sve dok me drže sinom mog oca. Naročito kada se pridruži jezuitima“, dodao je, sa dodatnom dozom samosažaljenja. „Jer državni savet ima špijune čak i u bogoslovijama i brzo će saznati za to. Osim ukoliko neko sa uticajem ne progovori u moju korist.“

Pogledao me je molećivim pogledom, ali ja sam gledao ne gledajući, moje misli su odlutale na drugo mesto. Ako se Edmund Alen zaređivao u Remsu, on sigurno mora na neki način biti povezan sa misijom za Englesku. To bi sigurno objasnilo preturanje Merserove sobe. Alenova pisma upućena njemu, ako su sadržala takve stvari, mogla bi biti dokaz da se osudi bilo ko povezan s njima. Ali, to još uvek nije objašnjavalo zašto je Rodžer ubijen. Da li je pretio da izda ciljeve? Da li je nekoga naljutio? Da li su u pismima koja su razmenjivali Rodžer Merser i Edmund Alen pominjani drugi koji su želeli da se zaštite po svaku cenu? Slovo Dž u njegovom kalendaru na dan ubistva lako je moglo predstavljati Dženksa, razmišljao sam. Svako ko je mogao odseći sopstvene uši ne trepnuvši sigurno ne bi oklevao da ukloni čoveka koji je ugrožavao njegove poslove, osim ako sam postao žrtva Kobetovih legendi. Bilo je previše pitanja, a svi mogući odgovori bili su frustrirajuće nejasni. Spustio sam glavu na šake i zurio u sto.

„Da li ste dobro, doktore Bruno?“ „Pitao sam se da li je Mersera ubio katolik“, promrmljao sam jedva

svestan da sam naglas razmišljao i tek sam prekasno podigao pogled i video Tomasa kako me posmatra sa čudnim izrazom lica.

Mighty

-BU&CW-

165

„Doktora Mersera je ubio pas“, podsetio me je. „Оh, hajde, Tomase, zar veruješ u to? Koliko si puta do sada čuo da su

divlji psi napadali ljude po ulicama Oksforda, da ne pričamo o zaključanom vrtu?“

„Ne znam, gospodine“, rekao je izbegavajući moj pogled. „Samo znam ono što nam je rektor rekao. Vrata su ostala otvorena, pas je zalutao unutra.“

Napravio je predstavu gledajući u svoju praznu kriglu kao da se nada da će se još piva pojaviti ukoliko bude dovoljno uporno buljio.

„Još jedno piće, Tomase?“ Klimnuo je željno i ja sam pozvao služavku da nam donese još dve krigle

piva. Kada je otišla, nagnuo sam se preko stola i čekao da me pogleda. „Da li je to ono što si želeo da mi poveriš, ono što nisi nikome drugome

mogao da kažeš, ta vest o tvom ocu?“ Tomas je nastavio da grebe daske stola. „Onog prvog dana, kada sam mislio da ste vi ser Filip“, rekao je tiho, „bili

ste ljubazni kada je rektor Anderhil pokušao da me posrami. Pomislio sam, možda je to bilo glupo, ali pomislio sam da ako vas slušaju ljudi poput ser Filipa, vi biste sigurno mogli da se založite za mene.“

„Šta želiš da kažem?“ Duboko je udahnuo i polako izdahnuo, ne skidajući oči sa svojih šaka. „Želim da napustim Oksford, gospodine. Plašim se. Kada je moj otac

lišen službe, državni savet me je dvaput ispitivao. Nisu hteli da poveruju da nisam znao ništa o njegovom tajnom životu, a ispitivanje je bilo teško. Nisu hteli da prihvate ni reč onoga što sam rekao, nastavili su da me pritiskaju i pritiskaju o istim pitanjima sve dok nisam počeo da protivrečim sam sebi.“

Primetio sam da su mu ruke drhtale, a da mu se disanje ubrzalo. To sećanje mu je očigledno teško palo.

„Da li su upotrebili silu?“ „Ne, gospodine. Ali, raspravljali su se kao što advokati čine, izvrtali su

svaki odgovor koji bih im dao sve dok nije zvučao sasvim suprotno, a ja sam postao tako zbunjen i uplašen da sam počeo da se slažem sa izjavama za koje sam znao da nisu istina. Čudan je način na koji vas neko ko želi da vas proglasi krivim može naterati da i sami počnete da verujete u svoju krivicu, čak i ako znate da ste nedužni. Plašio sam se da bih greškom mogao osuditi sam sebe, gospodine. Bilo je to užasno iskustvo.“

„Mogu zamisliti“, rekao sam saosećajno, prisetivši se straha koji je meni stegao stomak kada mi je opat rekao da će me inkvizicija ispitivati pre svih onih godina. „I plašiš se da će te ponovo ispitivati ako se sazna da će tvoj otac postati jezuitski sveštenik.“

Klimnuo je glavom, najzad gledajući pravo u mene. „Ako ranije nisu hteli da mi poveruju, koliko će gore biti kada saznaju da

je on deo jezuitske misije? Šta ako me odvedu u London na ispitivanje? Čuo sam priče o onome što tamo rade da bi izvukli informacije koje žele. Mogu vas naterati da kažete bilo šta.“

Prisetio sam se mog razgovora sa Volsingemom u njegovom vrtu i

Mighty

-BU&CW-

166

nevoljno se stresao. Tomasovo uzano, šiljato lice bilo je razvučeno od straha, njegova koža tako bleda da su mu plave vene na slepoočnicama štrčale poput delte reke nacrtane na mapi. Nije bilo sumnje da je taj strah bio stvaran i snažan.

„Vlasti će smatrati da znaš dovoljno da bi im se isplatilo teško ispitivanje?“, pitao sam.

„Ја ništa ne znam, gospodine!“, pobunio se, a obrazi su mu se ponovo upalili od emocija. „Ali, ja nisam hrabar, ne znam šta bih mogao reći ako me povrede!“

„Reci mi istinu, Tomase“, rekao sam čvrsto. ,,U suprotnom ti ne mogu pomoći. Da li se plašiš da ćeš odati očeve tajne, i tajne njegovih saučesnika ukoliko ti zaprete mučenjem?“

„Nikada nisam tražio to znanje, gospodine“, prošaputao je, a glas mu je pucao dok je treptanjem zadržavao suze. „Rekao sam to mom ocu, ali on je želeo da me uključi. Resio je da me uvede u rimsku veru, želeo je da pođem s njim u Francusku, kako ne bi morao da bira između sina i crkve. Pretpostavljam da je mislio da ću, ako mi ispriča o svojim sastancima, osetiti neko saučesništvo, neku lojalnost prema njegovim prijateljima. Umesto toga ja sam zarobljen svim tim tajnama za koje nikada nisam tražio da mi budu otkrivene. Patim zbog vere koju čak i ne poštujem!“, viknuo je lupivši pesnicom o sto.

„Nikada nisi pomislio da te tajne dobrovoljno saopštiš?“ usudio sam se da pitam. „Sigurno znaš da bi grof od Lestera nagradio svakog ko bi mu o katoličkom otporu na Oksfordu mogao dati informacije kakve ti imaš.“

Tomas je zurio u mene kao da mu treba vremena da obradi značenje mojih reči.

„Naravno da sam razmišljao o tome. Zar nikada niste videli pogubljenje katolika u Engleskoj, doktore Bruno?“

Priznao sam da nisam. „Ја jesam. Otac me je odveo u London da vidim smrt Edmunda

Kampiona i njegovih kolega jezuita, u decembru 1581. Mislim da je želeo da shvatim kakav je ulog.“ Prešao je dlanom preko čela i čvrsto zatvorio oči, kao da će time izbrisati scene kojima je prisustvovao. „Bili su rasporeni kao svinje u klanici, a utroba čupana iz njihovih živih tela, umotavana na vreteno da bi sporije izlazila. Još ih možete čuti kako dozivaju boga dok im podižu drob uvis kako bi zadovoljili rulju, a srca im bacaju u mangal. Nisam mogao podneti da gledam, doktore Bruno, ali gledao sam lice mog oca i on je bio ushićen, kao da je to bio najveličanstveniji spektakl koji je ikada video. Ali, ja ne bih mogao nikoga svojevoljno dovesti do te sudbe. Nisam želeo ničiju krv na mojim rukama, gospodine, samo sam želeo da me ostave na miru!“ Glas mu se podigao do izbezumljene visine i ponovo je stezao svoj zavijeni zglob.

,,Tomase“, počeo sam i zaćutao kada je služavka stigla sa svežim kriglama piva. Kada ih je spustila, nagnuo sam se, pažljivo spuštajući glas. „Ima li drugih katolika u Oksfordu koji znaju da ti je otac rekao za njih? Mislim, ljudi koji znaju da ne deliš njihovu veru i koji bi se mogli uplašiti da ćeš ih izdati ako te budu ispitivali?“

Mighty

-BU&CW-

167

Smesta je skrenuo pogled. „Da li se plašiš i da bi ti ljudi pokušali da te ućutkaju pre nego što ti

uspeš da naškodiš njima? Kao što su uradili sa Rodžerom Merserom?“ „Ne mogu vam reći ništa više, doktore Bruno.“ Glas mu je sada drhtao.

„Kunem se, ni vi ne želite to znanje. Samo sam hteo da vas zamolim da, ako nađete vremena, kažete ser Filipu neku reč za mene, da ga molite za njegovu zaštitu i uverite ga da sam ja iskreni Englez, lojalan kraljici i anglikanskoj crkvi.“

„Mislio sam da si prestao da veruješ u boga?“ pitao sam sa osmehom. „Kakve veze crkva ima s bogom?“, usprotivio se, gotovo mi odgovarajući

osmehom. Negde iza prozora, iz daljine, zazvonilo je crkveno zvono. Tomas je skočio kao oparen. „Doktore Bruno, nadam se da ovo neće delovati nezahvalno, ali moram da se vratim na koledž. Gabrijel će se uskoro vratiti sa predavanja, a ja još imam posla.“

Činilo mi se kao da je iznenada žudeo da završi razgovor. Možda nije očekivao toliko pitanja za uslugu koju je želeo. Iskapio sam ostatak piva i platio gazdi, osećajući krivicu kada sam video neprikrivenu zavist s kojom je Tomas posmatrao kako vadim novčiće iz Volsingemovog nabreklog novčanika. Kada bi znao da sam taj novac dobio od ljudi čije se pažnje plašio, baš da bih izmamio onakve tajne kakve je čuvao njegov otac, poštovanje koje mi je ukazivao nestalo bi poput jučerašnje magle.

Kada smo izašli iz guste topline taverne, prohladni vetar nam je naneo kišu na lica. Tomas je čvršće privukao togu oko sebe dok smo u tišini hodali Haj stritom štiteći se pod nadstrešnicama s kojih je kapala voda, duboko uronjen u svoje misli dok sam ja pokušavao da ono što sam upravo saznao uklopim u pitanje Merserove i Koverdejlove smrti. Skoro smo stigli do skretanja u Sent Mildreds lejn kada se prisetih da sam želeo da ga pitam još nešto.

„Rekao si da ovde nemaš prijatelja, Tomase, ali zar ne računaš gospođicu Sofiju Anderhil?“, rekao sam, usporivši korak tako da ne bismo stigli do kapije koledža pre nego što mi odgovori.

Pogledao me je pomalo iznenađeno. „Nekada davno sam je smatrao prijateljem. Ali, mislim da me ona vidi

kao jednu od svojih lutaka, kao nešto što ju je zabavljalo u detinjstvu, ali što je prerasla i odložila u stranu.“

„Zbog sramote tvog oca?“ ,,Ne.“ Tomas je zaobišao lokvicu koja se napravila u izrovanoj uličici, a

đon jedne njegove cipele klepetao je otvoren sa svakim njegovim korakom. „Prerasla me je mnogo pre toga. Kada mi je majka umrla, a otac odlučio da se vrati na Oksford na grofov zahtev, bio sam smešten sa porodicom u gradu. Znate da samo rektor može živeti sa ženom i porodicom u koledžu, ostali članovi bi trebalo da budu neženje. Ali, rektorova porodica se sažalila na mene i mog oca i često su nas pozivali da večeramo za njihovim stolom. Trebalo je da budem društvo za mladog Džona, sina koji je umro, ali naravno, ja sam primetio Sofiju.“ Uzdahnuo je i činilo se da se pognuo još više, kao da je sećanje na te dane bilo fizički teret na njegovim ramenima. „Onda je Džon

Mighty

-BU&CW-

168

ubijen, a Sofijin otac je odlučio da je zauzda. Imao je ambicije da je uda u otmenu porodicu, a njena majka je trebalo da je pripremi tako što će je uvesti u društvo. Međutim, gospođa Anderhil je obolela od živaca nakon Džonove smrti, a Sofija je prepuštena sama sebi, bez drugog društva osim muškaraca s koledža. Imala je guvernante ali nisu dugo ostajale.“ Žalosno se nasmejao. „Ne krivim ih, ni meni se ne bi dopalo da moram da učim Sofiju išta protiv njene volje.“

Klimnuo sam glavom, prisetivši se načina na koji se izborila sa Adamom, kritičnim slugom.

„Zaista je tako. Još vam je stalo do nje, mislim?“ Bacio je pogled ka meni, odjednom opreznog lica. „Kakve to ima veze? Ona me sada neće.“ „Ima li nekog drugog?“ Lice mu se steglo i nešto slično gnevu blesnulo mu je u očima. „Šta god da ste čuli, to je laž! Ona je srdačne prirode, ali ju je lako

prevariti...“ Naglo je prekinuo, glasa ogrubelog od emocija, i na tren sam pomislio da bi mogao zaplakati, ali on je duboko udahnuo i sabrao se. „Ali, ako hoćete da znate, onda da - uvek ću mariti za nju i učiniću sve da bih je zaštitio. Baš sve.“

Naglo sam se zaustavio zbog oštrine njegovih poslednjih reči i okrenuo se ka njemu.

„Da je zaštitiš od čega? Da li je ona u opasnosti?“ Tomas je zakoračio unazad, očigledno zbunjen intenzitetom mog izraza. „Nisam mislio... to jest, samo sam mislio ako joj zatreba, ona zna da se

uvek može osloniti na mene.“ Zgrabio sam ga za zglob i on je jauknuo. Zaboravio sam na njegovu

povredu. Pustio sam ga i zgrabio njegovu togu, naginjući se sve dok mi lice nije bilo samo dvadesetak centimetara od njegovog.

„Tomase, ako znaš za ikakvu opasnost po Sofiju, moraš mi reći!“ Oči su mu se suzile i video sam kako mu se vilica steže. Ponovo je

zakoračio unazad, ali ovaj put pribranije, a glas mu je zvučao udaljenije. „Moram li, doktore Bruno? Šta biste joj vi ponudili - vašu zaštitu? Ili

nešto drugo? A kada se za nekoliko dana vratite u London sa svojim društvom, šta će njoj ostati?“

„Samo sam hteo da kažem da je tvoja obaveza da prijaviš opasnost onima koji bi mogli da joj pomognu“, rekao sam, pokušavajući da zvučim nezainteresovano i puštajući njegovu togu, ali znao sam da je prekasno. Odao sam svoju privrženost Sofiji i otkrio se kao rival.

Tomas je popravio odeću, a onda se okrenuo i pošao niz Sent Mildreds lejn ka kuli stražari koledža Linkoln, ruku obavljenih oko svog tankog torza.

„Nemate pojma o čemu govorite“, rekao je najzad, gledajući pravo ispred sebe, kao da i ne govori meni, već razmišlja naglas.

Onda je pokajnički oborio pogled i obema rukama obuhvatio moju šaku. „Hvala vam što ste me saslušali, doktore Bruno. I oprostite što sam s vremena na vreme govorio kako nije red, još uvek se plašim da ne kažem nešto

Mighty

-BU&CW-

169

pogrešno. Hoćete li se setiti moje molbe, ako vam nije teško?“ „Hoću, Tomase. Drago mi je da smo razgovarali.“ „Moram da napustim Oksford“, rekao je stežući mi ruku užurbano. „Ako

bih mogao da odem u London i tamo započnem život... hoćete li reći to ser Filipu? Njegova preporuka bi mi olakšala put, a ja bih se njemu i grofu zakleo na doživotnu lojalnost.“

„Učiniću za tebe sve što mogu“, obećao sam, i to sam mislio, mada sam još uvek bio siguran da mi nije rekao sve što zna. „I vodi računa o toj rani na ruci.“

Blago se naklonio, a onda odjurio kroz kapiju za svojim obavezama. Kiša je nastavila da li je preko dvorišta u beskrajnim dijagonalnim

redovima, a nebo je bilo tamnije nego kada sam izašao. Bacio sam pogled ka malom prozoru na vrhu kule i zadrhtao pomislivši na Koverdejlovo telo natopljeno krvlju koje je još uvek visilo sa svećnjaka, i one strele koje su podrugljivo štrcale iz njegovih grudi i stomaka. Jednom sam video baziliku San Sebastiano Fuori le Mura u Rimu, u čijim su katakombama zakopani ostaci svetaca. Velika ikona, sa njegovim licem u pobožnoj agoniji i strelama koje su štrcale poput bodlji bodljikavog praseta, tada mi je delovala kao preteran i nerealan prikaz njegovog mučenja, kao neka scena iz predstave, drečavo obojena, i shvatio sam da sam na isti način reagovao i videvši telo Džejmsa Koverdejla. Jeziva živa slika izgledala je gotovo kao šala. Jedva sam mogao da poverujem da je mrtav sve dok nisam video veliku ranu na njegovom grlu. Dok sam navlačio okovratnik na lice i pripremao se da ponovo izbacim glavu na kišu, iznenada sam se prisetio fraze iz rektorovog citata Džona Foksa. „Njegovi vojnici.“ Sevastijana, kapetana pretorijanske garde, pogubili su, po naređenju cara Dioklecijana, njegovi ljudi. Da li je ubica imao taj detalj na umu? Da li je i Džejmsa Koverdejla ubio neko ko bi trebalo da je na njegovoj strani? I koja bi to strana bila na ovom mestu isprepletenih lojalnosti?

Jedva da sam iskoračio u dvorište ispod kule kada sam ugledao rektora kako se pojavljuje iz prolaza na suprotnoj strani, a odmah za njim i Slitharsta. Obojica su navukli kapuljače svojih odora oko lica i žurili su ka meni. Kada me je rektor ugledao, užurbano mi je dao znak da im se pridružim. Zaklonjen u prolazu ispod kule, šćućurio se bliže, tako da nas ne bi čula manja grupa studenata koja se zaklonila od kiše.

„Videli ste moju kćerku jutros u portirovim odajama, zar ne, Bruno?“, pitao je Anderhil strogo.

»Da, čekala je majku da izađu“, rekao sam zatečen tragovima uzrujanosti u njegovom glasu.

»Da li ste je videli kako odlazi?“ „Ne, gospodin Slitharst je stigao sa svojim užasnim vestima i ja sam

otišao po vas.“ „Onda je sigurno...“ Anderhil je odmahnuo glavom sa izrazom blage

zbunjenosti. „Nije bitno. Uvek je prkosna. Vratiće se.“ „Šta se desilo?“ nisam ga ostavio na miru. „Kada je moja žena stigla do kule, Sofija više nije bila tu“, rekao je,

osvrćući se po dvorištu kao da se nada da bi mogla svakog trena da se pojavi.“

Mighty

-BU&CW-

170

Margaret je pomislila da je već krenula ka kući njene poznanice, pa je i ona pošla tamo, ali kada je stigla, ni oni nisu videli Sofiju. Margaret se sekira, po svom običaju, ali ja pre verujem da je Sofija odlučila da ode u šetnju, a da nikome ne kaže, često se buni da je ovde kao u zatvoru. Misli da bi trebalo da ima slobodu da najveći deo dana luta ulicama i poljima izvan grada, kao što je nekada radila sa svojim bratom. Pa, tada je bilo drugačije. Naučiće ona dolično ponašanje mlade dame, čak i ako ih ne bude učila dobrovoljno.“ Lice mu se smračilo. Onda je ponovo bacio pogled unaokolo, rastrojen, kao da se nada da su se događaji kojima je dan započeo sami od sebe razrešili.

„Sigurno ne bi odabrala ovakav dan da ide u šetnju?“, rekao sam pokazujući neumoljivo nebo i pokušavajući da govorim mirnim glasom. Prethodne noći mi je Sofija lično rekla da veruje da je u opasnosti, a Tomas Alen je maločas nagovestio nešto slično. Sada je nestala. Žarko sam se nadao da je rektor u pravu, ali osećao sam da je tu priču ispričao samo da bi u nju ubedio sebe samog jer nije mogao podneti još briga povrh Koverdejlovog ubistva i svega što je ono značilo za koledž.

„Da, da... siguran sam da će stići na ručak pre nego što i primetimo“, rekao je odmahnuvši rukom. „А sada, gospodin Slitharst će odneti moje pismo za islednika, a ja moram da smislim šta ću reći zajednici u trpezariji. Vreme nas pretiče.“

Pogledao me je i uzdahnuo. Činilo se kao da je u proteklih sat vremena ostario deset godina.

„Biću u mojoj radnoj sobi, doktore Bruno. Razgovaraćemo kasnije. Zamolio bih vas da budete u trpezariji u podne na ručku, kada ću objaviti ovu tragediju koledžu. Bilo bi pametno da znate kako sam tačno obavestio zajednicu o događajima da ne biste pominjali ništa osim toga. Voleo bih da ograničim tračeve koliko je to moguće.“

Naklonio sam se u znak pristanka. „Bilo bi pametno, rektore, i da nikome drugome ne govorite da ste od

mene tražili da istražim ovu stvar“, rekao sam tihim glasom. „Neki ljudi bi možda zadržali informacije, za sebe ako bi pomislili da ih tražim u vaše ime.“

„Shvatam. Idite gde želite, doktore Bruno, a ja neću pominjati vaše učešće. Ali, otkrijte ko je ovo uradio, sve ovo“, ispravio se, ,,i možete tražiti od koledža bilo koju nagradu koju možemo ponuditi. Naravno, pod uslovom da ostanem u poziciji da je odobrim“, dodao je smrknuto, pre nego što se vratio u svoje odaje.

Mighty

-BU&CW-

171

TRINAESTO POGLAVLJE

Zvono koje je u podne pozivalo koledž na ručak nastavilo je da zvoni i

kada su članovi i studenti u koloni krenuli u veliku trpezariju, dajući ritam žamoru koji je odisao napetošću - ona je pucketala u atmosferi poput sevanja pre oluje. Napolju, kiša je udarala o prozore tako jako da smo morali da podižemo glasove kako bi nas čuli naši susedi.

Uznemirio sam se kada sam video da je za mene sačuvano mesto za visokim stolom, među starijim članovima. Smešten između Ričarda Gudvina, bibliotekara, i Slitharsta, koji se nije ni trudio da prikrije svoju zgađenost zbog mog prisustva među njegovim kolegama, nisam mogao da ne primetim kako je mesto koje sam zauzimao sigurno pripadalo jednom od dvojice umrlih.

Visoki sto je bio podignut na niski podijum, pa sam imao pogled na ostatak trpezarije. Bila je to lepa prostorija, okrečenih zidova, sa očigledno skupim tapiserijama u francuskom stilu iz prethodnog veka, mada su sada već pomalo izbledele od starosti. Trpezarijom je dominiralo otvoreno ognjište koje je stajalo na sredini poda ispod osmougaonog otvora za dim u visokom krovu od drveta čije su grede pocrnele od čađi. Oko ognjišta je bila drvena ograda, dovoljno široka da nekoliko ljudi može da sedne i ugreje se. Sa obe strane ognjišta, ispod prozora, bio je postavljen po jedan dugačak sto. Studenti i mlađi članovi sada su se gurali na klupe često bacajući pogled ka podijumu, mrmljajući između sebe o rektorovom snuždenom licu i drugom praznom mestu za visokim stolom.

Mršavi dečak sa razbarušenom kosom, odeven u togu nekoliko brojeva veću, popeo se za govornicu koja je stajala pored visokog stola i glasom iznenađujuće prodornim za njegovu laku građu, pripremio se da izgovori molitvu. Prepoznao sam u njemu dečaka koji je prethodnog dana rasklanjao opremu za jutarnju molitvu u kapeli. Svečana zvonjava prestala je baš kada je otvorio usta.

„Benedic, Domine, nos et dona tua“, počeo je. Rektor je s poštovanjem pognuo glavu i sklopio dlanove, a ostatak starijih članova sledio je njegov primer. Ispod spuštenih kapaka, primetio sam da je većina studenata još uvek gledala visoki sto s mešavinom radoznalosti i iščekivanja. ,,Quae de largitate tua sumus sumpturi“, intonirao je dečak, a ja sam sa iznenadnim olakšanjem primetio da je Gabrijel Noris sedeo u čelu jednog stola, u grupi drugih mladića koji su se izdvajali od ostalih studenata po kvalitetu i kroju odeće. Nisam ozbiljno shvatio Slitharstov nagoveštaj da su oruža kojima je izvršeno ubistvo ukazivala na Norisa kao ubicu. Činilo mi se da je korišćenje njegovog luka značilo da je on nedužan, ali sada sam bar imao šansu da razgovaram sa njim nakon obroka. Nastavio je da odlučno zuri ispred sebe, kao da je pognuta glava u molitvi ispod njegove časti i palo mi je na pamet da je u njegovom izgledu nešto drugačije, mada nisam mogao reći šta tačno. Na suprotnom kraju drugog stola, primetio sam Tomasa Alena, glave pognute tako duboko da mu je nos gotovo dodirivao sto, šaka tako čvrsto sklopljenih ispred lica da su

Mighty

-BU&CW-

172

mu zglobovi prstiju pobeleli. „Реr Christum Dominum nostrum, Amen“, završio je riđokosi momak, a

prigušeno „Amin,, začulo se kao odgovor sa stolova. Rektor se teško pridigao na noge i na trpezariju se spustila pažljiva tišina.

„Gospodo“, počeo je rektor Anderhil, glasa oslobođenog svakog traga uobičajene pompeznosti. ,,U životu svakog hrišćanskog čoveka dese se vremena kada Bog, u svojoj božanskoj i beskrajnoj mudrosti, smatra da treba da testira našu jadnu veru tegobama i tugama. Upravo tako, u životu naše male hrišćanske zajednice, On je odabrao ove dane da nam pošalje bolna iskušenja, kako bi što bolje učvrstio našu veru u njegovo proviđenje.“ Duboko je udahnuo i sklopio dlanove ispred sebe u stavu poniznosti. „Žalosti me što vas moram obavestiti, gospodo, tako brzo nakon užasne nezgode koja je odnela život našeg dragog subrektora doktora Mersera, da je druga tragedija uznemirila naše jadno društvo. Doktor Džejms Koverdejl je smrtno ranjen, čini se dok je branio trezor koledža od nasilnih pljačkaša.“

Spustio je glavu. Usledila je pauza pre nego što je tutnjava prošaputanih spekulacija buknula iz tišine. Rektor nije pokušavao da ih umiri. Umesto toga, sačekao je da prvi talas zaprepašćenja i neverice splasne, a onda podigao ruku i držao je tako sve dok se žamor nije prekinuo.

„Da se kladimo ko će biti dovoljno hrabar da bude sledeći subrektor?“, prošaputao je Noris svom prijatelju, taman dovoljno glasno da se njegove reci prenesu i talas napetog smeha proširio se među studentima. Rektor je ozbiljno pročistio grlo.

„Ukoliko je neko tokom vikenda video nešto što ima značaja za ovaj užasni čin ili što bi moglo dovesti do hvatanja tih zločinaca, može mi to saopštiti u mojim odajama“, objavio je.

Noris se okrenuo ka rektoru i podigao ruku. „Rektore Anderhil, možemo li znati koliko je odneto iz trezora?“ Dobro odeveni mladići među kojima je sedeo brzo su klimnuli glavom.

Pitao sam se da li su studenti koji su plaćali školovanje tamo čuvali svoje bogatstvo pod ključem.

Rektor je oklevao na trenutak. „Ah... pa... čini se da zapravo ništa nije odneto, koliko znamo. Sigurno je

svađa sa doktorom Koverdejlom uplašila lopove, pa su pobegli.“ „Čudna je to onda pljačka“, primetio je Noris pažljivo odmeravajući reči.

„Oduzeti čoveku život ni za šta.“ „Zaista, zaista“, rekao je rektor svečano. „Užasan gubitak.“ Obrok je protekao uglavnom u tišini među nama za visokim stolom,

premda među mlađim ljudima koji su sedeli ispod nas nije nedostajalo grozničavih hipoteza. Desno od mene, gospodin Godvin nije skidao pogled sa svog tanjira i nije govorio skoro ništa, ali kada je podigao svoju kriglu, primetio sam da mu je ruka drhtala kao čoveku s paralizom. Slitharst, levo od mene, povremeno bi spuštao svoj nož kako bi, između dva zalogaja, komentarisao nedostatak bezbednosti za koji je verovao da je uzrok smrti njegovih kolega, kao da nije odlično znao da je u oba slučaja ubica ušao pomoću ključa.

„Koledž bi trebalo da ima pravog čuvara na kapiji“, glasno je izražavao

Mighty

-BU&CW-

173

svoje mišljenje kroz usta puna hleba. „Kobet je previše star i previše pijan da bi bio od ikakve koristi. Pobogu, čitava četa naoružanih milicionera mogla bi umarširati pored njegovog prozora, a on ne bi primetio. A što se tiče one njegove omatorele džukele, koledžu treba pravi pas čuvar, obučen da odvraća uljeze. I glavna kapija bi trebalo uvek da bude zaključana tako da samo oni s ključem mogu da uđu.“

„Ја mislim, Voltere, da svirep pas verovatno nije ono što koledžu treba u ovom trenutku“, rekao je Godvin umorno, podigavši glavu na trenutak. „Mi smo zajednica učenjaka, a ne zatvor. Ne možemo zaključati svet s druge strane niti naše mladiće unutra. Osim toga, pomisli na troškove obezbeđivanja ključeva glavne kapije za sve studente.“ Odmahnuo je glavom i činilo se da se ponovo vraćao sopstvenim mislima.

„Gospodine Slitharst, kao blagajnika sigurno vas često opterećuju zadatkom izrade novih ključeva za razne brave po koledžu?” rekao sam prijatnim glasom, pokušavajući da isečem komad kuvane ovčetine.

Slitharst me je postrance prostrelio gnevnim pogledom, kao da mi govori da zna na šta ciljam, ali pošto su nas drugi članovi mogli čuti, veselo je rekao:

„Zaista. To je popriličan trošak, ljudi ih večito gube ili lome.” „А da li taj tegobni posao uvek pada na vas, ili ponekad možete da

zadužite nekoga da poseti kovača?”, nastavio sam istim, naivnim tonom. „То je obaveza koju sam obavljam”, odgovorio je stegnutim glasom.

„Kada je bezbednost koledža u pitanju, čovek nikada ne može biti previše oprezan.”

„Ponekad je, možda, neophodno napraviti dodatne kopije ključeva za izvesna vrata, kako bi bili pri ruci u slučaju gubljenja?” posegnuo sam za bokalom piva.

Slitharst je zaškripao stolicom i naglo ustao. „Ako biste hteli nešto da me pitate, doktore Bruno”, rekao je kroz zube,

„budite učtivi, pa otvoreno kažite. Međutim, pokažite bar malo diskrecije - ili verujete da ste proglašeni inkvizitorom?” Okrenuo se ulevo i uključio i rektora u svoj gnevni pogled, a onda se grubo provukao iza moje stolice i, ne osvrćući se, izmarširao iz trpezarije veličanstveno uvređen, dok se toga vukla za njim. Šaputanje za donjim stolovima je prestalo dok su zainteresovane oči pratile Slitharstov odlazak do vrata, pre nego što se svež talas ćućorenja nije zatalasao među njima.

„Šta ga je toliko žacnulo?” pitao je Ričard Godvin, podigavši pogled sa svog mesa zbog Slitharstovog odsečnog odlaska.

„Možda je uznemiren zbog tragičnih vesti”, nagađao sam. Godvin je trepnuo. „Ко bi znao? Ljude je teže pročitati nego knjige. Možda Voltera mori

kajanje.” „Kajanje?” pitao sam, usredsredivši se na moj tanjir da ne bih odao

koliko sam zainteresovan. „On i Džejms su prezirali jedan drugog”, poverio mi je Godvin spustivši

glas. „Možda, sada kada je Džejms tako užasno umro, Volter žali zbog reči koje

Mighty

-BU&CW-

174

nikada neće moći da povuče.” „Zašto su se mrzeli?” Godvin je uzdahnuo i tužno odmahnuo glavom. „Nikada nisam otkrio. Imao sam utisak da su obojica znala nešto što bi

moglo naškoditi onom drugom, i da su zbog te tajne bili nerado vezani jedan za drugog. Ali, naravno, uvek je opasno praviti takve saveze sa neprijateljem.”

„Da li bi to moglo imati neke veze sa iznajmljivanjem zemlje?“, pitao sam, iznenada se prisetivši prekinutog razgovora na večeri kod rektora, one prve noći, kada je Koverdejl natuknuo da je blagajnik upetljan u rektorove dogovore s Lesterom o davanju velikih prihoda. „Možda je doktor Koverdejl znao za neku takvu zaveru?“

Godvin je samo polako okrenuo svoje krupne, tužne oči ka meni. „Pretpostavljam da je to moguće. Znam da je Džejms mislio da ima

razloga da ne veruje \7olteru, dovoljno da pokuša da ubedi rektora kako ovaj ne bi trebalo da ostane na tom položaju.“

„Koverdejl je pokušao da se oslobodi Slitharsta?“, prošaputao sam, nagnuvši se što sam mogao dalje od rektora.

„Rekao je rektoru da ne misli da se Volteru može verovati. To znam samo zato što je rektor došao da pita za moje mišljenje o njemu. Rekao sam da u tom čoveku nikada nisam primetio nimalo topline, ali da nemam razloga da verujem da ne izvršava svoje obaveze.“

„I to je bila Koverdejlova sumnja, da mu se ne može verovati u vezi sa fondovima koledža?“

„Pretpostavljam da je tako“, rekao je Godvin nedužno. „Ne mogu se setiti šta bi drugo moglo da bude.“

„Možda nešto što ima veze sa religijom?“ Godvin me je tada upozorio spustivši dlan na moju ruku. „Neka pitanja

je najbolje ostaviti neizgovorena, doktore Bruno. Nemam razloga da ne verujem da je Volter Slitharst odan anglikanskoj crkvi. U svakom slučaju, on je sada bezbedan, smrt je sa sobom odnela njihove tajne.“ Podigao je glavu ka prozoru na trenutak, a onda se okrenuo ka meni, spustivši svoj nož i utišavši se još više. „Međutim, ta priča o pljačkašima u trezoru, veoma me brine.“

„Ne verujete u nju?“ „Da je bilo ko drugi u pitanju mogao bih da poverujem, ali Džejms,

vidite... ne želim da govorim loše o pokojnom kolegi, ali svi koji su poznavali Džejmsa reći će vam da je on bio najgora kukavica. On je poslednji čovek na zemlji koji bi na sebe uzeo savladavanje naoružanih lopova. Zbog toga to deluje... čudno.“

„Koje je vaše objašnjenje?“, pitao sam, nagnuvši glavu bliže njegovoj. „Ne znam“, rekao je oprezno. „Ali, dvojica od nas su umrla u dva dana.

To je sasvim dovoljno da se čovek uplaši.“ Taman sam hteo da ga pitam šta je mislio kada je rekao „od nas“, kada

se Vilijam Bernard nagnu s Godvinove desne strane netremice me gledajući svojim vodnjikavim očima.

„Postavljate previše pitanja, doktore Bruno.“

Mighty

-BU&CW-

175

„Dve tragedije u dva dana, doktore Bernard, takve podudarnosti bude mnoga pitanja, zar ne mislite tako?“, odgovorio sam.

„Očigledno je. Bog kažnjava koledž zbog njegove religijske nelojalnosti. On se ne da ismevati”, rekao je Bernard tonom koji nije trpeo nikakvu raspravu.

„Hoćete da kažete da je doktor Koverdejl morao biti kažnjen?” Bernardove oči su se zapalile od gneva. „Nisam hteo da kažem ništa takvo, vraču. Samo da svi trpimo božji gnev

zbog naše neposlušnosti. Izrekao je svoj sud nad nama i ko će znati gde će njegova pravda sledeći put biti zadovoljena?”

„Šta vi predviđate, doktore Bernard?”, pitao sam nagnuvši se bliže. „Dosta je pitanja!”, rekao je Bernard tresnuvši svojom koščatom

pesnicom o sto tako jako da je pivo pljusnulo preko ivice njegove šolje. „Vilijame”, rekao je Godvin umirujućim tonom spustivši ruku preko

Bernardove. Bernard ga je ljutito stresao i zaćuta kipteći iznutra. Rektor se nagnu s moje leve strane, naboranog čela. „Sve je u diskreciji, Bruno.” Zabrinutim pogledom je obuhvatio živi

razgovor mladih ljudi za donjim stolovima. „Razgovarajte s njima dalje od studenata. Nemojmo im pružati dodatne razloge za tračarenje. Najgore od ovoga mora biti zadržano među nama što je duže moguće.”

Mahnuo je rukom desno od sebe i riđokosi dečak se ponovo pope za propovedaonicu kako bi pročitao pasus iz velikog primerka Biskupske Biblije privezane mesinganim lancem. Pouka je bila iz knjige Jezekilja, ali dečakovo deklamovanje nije utišalo razgovor među studentima. Mada nisam mogao da razaberem pojedinačne razgovore, na osnovu uzbuđenih glasova i sjaja u njihovim očima, bilo je jasno da je druga nasilna smrt na koledžu izazvala više uzbuđenja nego strepnje.

Nakon obroka, kada su studenti počeli u koloni da izlaze, prekršivši etikeciju skočio sam na noge i progurao se da pristignem Gabrijela Norisa koji je Tomasu Alenu dovikivao da ga sačeka napolju. Noris je upravo prošao kroz vrata trpezarije u uzani prolaz ka dvorištu kada sam pružio ruku i pljesnuo ga između lopatica. Ispustio je oštar bolan jauk, prilično preteran, pomislio sam, pošto sam ga udario dlanom, ali kada se okrenuo, video sam da mu je vilica čvrsto stegnuta kao da je pokušavao da zadrži sledeći uzvik. Spustio sam dlan na njegovu ruku.

„Oprostite, nisam hteo da vas iznenadim.” „Doktore Bruno!” rekao je izdahnuvši i umirivši se usiljeno pre nego što

je sklonio svoju ruku i prezrivo protrljao svilu svog rukava za slučaj da sam na njoj ostavio nekakav trag. „Šta li vi mislite o našem koledžu, postao je prava mrtvačnica, zar ne? Bar vi i ja ne možemo da se osećamo krivim što nismo uspeli da spasimo ovaj život, a? U svakom slučaju, meni su uzeli luk, pa ne bih ni mogao ponovo da izigravam heroja. I kakvo vreme!“ dodao je u istom raspoloženju, kao da su kiša i Koverdejlovo ubistvo ravnopravni primeri svakodnevnih sekiracija. Tada sam shvatio zašto je izgledao drugačije. Činilo se kao da pušta bradu. Njegovo lepo lice nakostrešilo se bradom starom par dana. Bio je plavokos, ali brada mu je bila tamnija i uskoro će biti gusta i

Mighty

-BU&CW-

176

puna. „Puštate bradu, gospodine Norise?“ primetio sam. „Ра, ne namerno“, rekao je iznervirano i rukom protrljao čekinje na

svojoj bradi. „Već dva dana ne mogu da pronađem svoju britvu, a neću ponovo da poverim moju bradu berberinu na koledžu. Ima veštinu da odseče ud na bojnom polju, a verujem da se upravo tamo i obučavao, ali jednom sam mu dozvolio da me brije i zamalo da ostanem bez nosa. Šta vi mislite, doktore Bruno, da li će mi brada dobro stajati? Na vama izgleda sasvim dobro, ali vi ste tamniji...“

„Baš šteta što ste izgubili svoju britvu, gospodine Norise, baš nakon što vam je Tomas naoštrio“, rekao sam hladno, prekinuvši njegovo brbljanje. Odmah sam osetio kako se zategao. Kada je progovorio, glas mu je bio krući, kao da je odustao od svog kicoškog držanja.

,,Šta?“ Zar je to sada zločin? I šta se to vas tiče?“ Zakoračio je ka meni, pa mu je lice sada bilo na samo nekoliko centimetara od mog, a u glasu mu se čula tiha pretnja.

„Mir, gospodine Norise. Samo se raspitujem u rektorovo ime ko bi mogao imati oružje na koledžu.“

„Britva nije oružje“, rekao je prezrivo, a onda dugo zurio u mene, sve dok mu nije sinulo. Pustio je moju odeću, još uvek zureći, ali sada kao da gleda iza mene, kao da je na zidu preko mog ramena ispisano objašnjenje koje samo on može da pročita. „Hoćete da kažete da je Koverdejl ubijen takvim oružjem?“

Pošto nisam odgovorio, klimnuo je, a njegovo liceje iznenada postalo strogo.

„Shvatam. A vi ste ispitivali Tomasa o mojoj britvi“, rekao je, škiljeći očima. „Ра, onda, moram da razgovaram sa Tomasom. Možete me kasnije pronaći u mojoj sobi, Bruno, sada nemam vremena“, rekao je ostavivši me uz odsečan naklon pre nego što je sagnuo glavu pod kišom i krenuo preko dvorišta. Spremio sam se da pođem za njim kada sam osetio ruku na mom rukavu. Nervozno sam se okrenuo i ugledao Lorensa Vestona sa iskrom nestrpljenja u oku. Pored njega je stajao riđokosi dečak koji je čitao pouku za vreme ručka.

„Rekao sam da ću vam ga naći, doktore Bruno, i našao sam ga“, rekao je Veston pobedničkim glasom. „Bio je to Ned, crkvenjak.“ Munuo je mršavog dečaka laktom da iskorači. Tupo sam naizmenično gledao Vestona i njegovog prijatelja.

„Šta je bio?“, pitao sam. „Ned“, ponovio je Veston nestrpljivo. „On je odneo poruku doktoru

Koverdejlu tokom disputacije. Obećali ste mi šiling41, dodao je optužujućim glasom, kao da sam već pokušao da ga prevarim.

„Jesam“, rekao sam posegnuvši ka kesi za mojim pojasom. Nedovo pegavo lice ogorčeno se razvuklo.

„Zašto ti da dobiješ šiling, Vestone“, pobunio se, „kada ništa ne znaš o tome?“

„I ti ćeš dobiti šiling“, rekao sam mu da ga umirim, žaleći što nisam više naučio o vrednosti tih engleskih novčića pre nego što sam počeo da ih delim

Mighty

-BU&CW-

177

široke ruke. Imao sam osećaj da sam odredio previsoku cenu. „Ра, onda? Ko je od tebe tražio da odneseš poruku doktoru Koverdejlu u subotu uveče, da ga rano izvuče sa disputacije?“

Shvatio sam da sam u iščekivanju zgrabio dečakova ramena i skoro počeo da ga drmusam. Posmatrao me je namrštivši se zbunjeno.

„Ра... on je, gospodine. Doktor Koverdejl, mislim.“ „Šta? To nema smisla.“ Ned je slegnuo ramenima. „То je sve što znam, gospodine. Pre nego što smo u subotu uveče krenuli

sa koledža, pozvao me je u stranu i dao mi groš. On nije tako darežljiv kao vi, gospodine, mislim, nije bio - da ga pozovem sa disputacije kad prođe oko pola, tobože zbog hitne poruke.“

„Da li je rekao zašto?“ Ned je odmahnuo glavom. „Samo da mora da se vrati ranije na koledž, ali mu treba izgovor da ode.“ „Nije rekao da li se nalazi s nekim?“ Ned se nestrpljivo migoljio pod mojim rukama. „Ništa drugo nije rekao, gospodine. Ja sam uzeo moj groš i uradio šta mi

je naređeno, i to je sve što sam znao do sad.“ Iznenada je iskolačio oči zbog drame dešavanja. „Mislite li da su ga tada sredili, gospodine, kada se ranije vratio na koledž?“

„Nisi video da li se našao s nekim ispred bogoslovije nakon što si mu predao poruku? Možda s čovekom bez ušiju?“

„Ne, gospodine, ali znam na kog čoveka mislite“, rekao je Ned, a pegavo lice mu je zasijalo kao da je odgovorio na teško ispitno pitanje.

„Ali, gospodin Godvin se našao sa njim ispred bogoslovije, a ne doktor Koverdejl.“

,,Godvin?“, ponovio sam, ne shvatajući. „Da, video sam ga kako se susreće sa čovekom na koga mislite,

knjižarom Dženksom, ispred bogoslovije, dok sam čekao da predam lažnu poruku doktoru Koverdejlu. Ali, onda sam pratio doktora Koverdejla sve do Koledža. Hteo sam da iskoristim priliku, pa da se i sam izvučem ranije, bez uvrede, gospodine“, dodao je, odjednom izgledajući kao da se kaje. Kratko sam odmahnuo glavom.

„Ništa nisi propustio, budi siguran. Ali, Koverdejl, video si ga da odlazi pravo u svoju sobu?“

„Da, gospodine. To jest, video sam ga da odlazi na svoje stepenište.“ „I nisi video ništa drugo neobično? Nikoga drugog na koledžu?“ „Ne, gospodine. Jedino...“ ,,Šta?“, pitao sam, a glas mi se podizao dok sam ga užurbano drmusao. „Ра... moja soba je iznad biblioteke, jer pomažem tamo i u kapeli. Tako

plaćam studije, gospodine“, objasnio je snebivajući se. „Ра, dok sam se peo uza stepenice do moje sobe, čuo sam glasove iza vrata.“

„U biblioteci? Čije glasove?“

Mighty

-BU&CW-

178

„Ne znam, ali čuo sam kako se muški glas podiže kao da je ljut. Međutim, nisam mogao da razaberem reči. Samo sam se provukao preko odmorišta do mog potkrovlja što sam tiše mogao, ali sigurno su čuli moje korake na stepenicama jer su na trenutak zaćutali. Kada sam čuo da se vrata biblioteke nekoliko minuta kasnije zatvaraju, pokušao sam da pogledam kroz moj prozor u dvorište da vidim ko je to bio da bih mogao da ih prijavim gospodinu Godvinu.“

„Zar to nije mogao biti sam gospodin Godvin koji se ranije vratio?“, pitao sam.

„Ne znam. Obojica su imala kapuljače, pa nisam video.“ Slegnuo je ramenima kao da to nije bilo mnogo zanimljivo.

„Hvala ti, Nede.“ Poražen, pustio sam njegova ramena i ponovo preturio po kesi tražeći

još jedan šiling. Sledeći put kada mi budu trebale informacije, pomislio sam, zapamtiću da ponudim groš. Ned ga je radosno zgrabio i iskezio se. Dok se njegova pesnica stezala oko šilinga, bacio sam pogled preko dvorišta i video Slitharsta kako izranja sa stepeništa koje je vodilo ka biblioteci i kapeli. Prostrelio me je pogledom čistog gnušanja i požurio kroz slapove kiše u pravcu rektorovih odaja. Znači, i Godvin je ranije napustio disputaciju da bi se našao sa Dženksom. Možda su se zajedno vratili na Koledž

tražeći Koverdejla? Ili su imali druga posla u biblioteci, možda u vezi sa onim zabranjenim knjigama?“

Ljudi su nastavili da se guraju oko nas vireći ka dvorištu i pokušavajući da odluče da li da čekaju da kiša oslabi. Ja sam se pripremio i odskakutao preko dvorišta na pljusak, zaobilazeći gomilu studenata koji su se razilazili. U prolazu kroz stražaru okupila se mala grupa i sa zanimanjem posmatrala dolazak trojice muškaraca u dugim ogrtačima i šeširima s dignutim obodom koji su otresali vodu sa svojih ramena. Jedan je nosio činovnički štap sa izrezbarenim, mesinganim vrhom, pa sam pretpostavio da je to sigurno islednik i policajci koji su došli po telo. Rektor Anderhil je stajao iza njih, uvrćući zabrinuto šake dok je Slitharst pokušavao da drži studente na odstojanju. Pitao sam se da li će rektor reći isledniku za mučeništvo svetog Sevastijana ili će ga ostaviti da sam donosi zaključke.

„Dio buono, amico mio, kakav dan!“, uzviknuo je glas iza mene. Okrenuo sam se i ugledao Džona Floria kako čvrsto zateže ogrtač preko ramena, kao da se priprema za bitku s vremenom. „Kladim se da ovakvu kišu nikada niste videli u Napulju.“

„Čak ni Noje nije video ovakvu kišu“, odgovorio sam smrknuto bacajući pogled ka nebu.

„Izlazite li?“, pitao je, uzevši me za ruku i posmatrajući me čudnim pogledom punim iščekivanja dok sam ga pratio kroz kapiju ka ulici Sent Mildreds lejn. „Možda bismo mogli da idemo zajedno“, nastavio je željno, ne čekajući da odgovorim. „Ја sam krenuo u Kat strit, da se raspitam o nekim francuskim knjigama koje sam naručio od jednog prodavca, a moram priznati, biće mi drago, uprkos vremenu, da odem s koledža makar na sat. Ovaj užasni napad nas je sve poprilično uzdrmao. Zašto ne biste pošli sa mnom? Mislim da će vam njegova prodavnica biti zanimljiva. Njegov pravi zanat je knjigovezački,

Mighty

-BU&CW-

179

ali ima dobre veze sa štamparima u Francuskoj i Holandiji, i tamo se često može naći zanimljiva uvozna roba, nepoznati tekstovi koje nećete naći na drugim mestima, ako možete da podnesete samog prodavca.“

Išli smo u korak prljavim ulicama. Florio je živo spekulisao na italijanskom o napadu na Koverdejla, gestikulišući dok je govorio, a ja sam klimao glavom i mrmljanjem mu potvrđivao da ga slušam u ono malo pauza koje je pravio da bi disao. Na uglu ulica Sent Džon i Kat, odjednom sam preko puta čuo galamu i zvonjavu promuklog smeha. Obojica smo se okrenuli i videli grupu šegrta pored Smitgejta kako se gurkaju i ushićeno pokazuju, rugajući se i uzvikujući uvrede. Florio me je uhvatio za lakat i skrenuo od njih dok su vikali „Papistički kurvini sinovi! Gubite se iz Engleske!“

„Ignorišite ih“, promrmljao je Florio, ubrzavši korak kada se jedan od dečaka sagnuo da nas gađa kamenom, a drugi pljuvao u našem pravcu. Pratili su nas nekoliko koraka ali, osim dreke, nisu imali hrabrosti ni za šta drugo, pa im je to zadirkivanje najzad dosadilo.

„Ovde ne vole naročito strance“, primetio sam dok smo zahvalno zalazili pod oskudni zaklon ispuštenih gornjih spratova kuća u Kat stritu. Florio me je žalosno pogledao.

„То je izgovor da prave nevolje. Neznalicama su svi stranci katolici koji hoće da ih prekolju u krevetu. Sve vreme živim s tim, a ovde sam rođen. Zaboravite to, amico mio. Vidite, samo što nismo stigli.“

„Kako se zove taj prodavač?“, pitao sam, mada sam već mogao da pretpostavim.

„Roland Dženks“, doviknuo je Florio preko ramena, pošto nismo mogli uporedo da koračamo, a da obojica koristimo mršav zaklon koji su pružale nadstrešnice. „Sigurno ćete uskoro čuti priče o njemu. U gradu mu mnogo prigovaraju, nazivaju ga vračem - ali znate kako ljudi tračaju. Međutim, Dženks će vam pronaći knjige koje ne biste mogli da nađete, a da ne odete sami u Francusku, to je meni naročito korisno. Ima onih koji ne bi zakoračili u njegovu prodavnicu i koji šire zlobne glasine o svim članovima koji to rade, ali ja se trudim da to ne čujem. Imam već dovoljno nevolja kao un inglese italianato, kao što ste videli. Evo nas“, završio je pokazujući nisku prodavnicu ispred koje sam video Vilijama Bernarda i Dženksa prethodnog dana. Sada su žaluzine bile otvorene, ali prozori su izgledali jednako mračno i preteče.

Florio je oklevao, a onda spustio dlan na moju ruku. „Oprostite, ali pre nego što uđemo, moram vas pitati, doktore Bruno, da

li ste pročitali moju poruku?“ prošaputao je, očiju sjajnih od iščekivanja i nestrpljenja.

Zurio sam u njega bez reči. „Vašu poruku?“ „Da. Ostavio sam vam poruku. Zar je niste primili?“ „Ра... jesam, ali... nisam znao da je od vas.“ Još uvek sam ga gledao s

nevericom. Ako je tajanstveno pismo došlo od Floria, da li je to značilo da je on imao važne informacije o ubistvima? Zašto, onda, nije rekao nekome od zvaničnika šta je znao? Tada sam se setio priče Tomasa Alena o vladinom špijunu na koledžu. Florio, sa svojim poznavanjem jezika i vezama koje donosi

Mighty

-BU&CW-

180

plemićko poreklo, bio je baš ona vrsta čoveka koju bi Volsingem mogao iskoristiti. Možda se, u tom slučaju, plašio da se ne otkrije, pa je čekao dok ne bude mogao da stupi u kontakt sa Sidnijem i sa mnom. Nastavio sam da zurim u njega, čekajući dalje objašnjenje. Izgledao je blago zbunjeno.

,,Oh. Mislio sam da će biti jasna, iz očiglednih razloga. Žao mi je ukoliko sam vas zbunio.“

„Ali, Florio“, rekao sam, stegnuvši mu ruku i privukavši ga bliže. Voda sa greda iznad glava lila je u slapovima na natopljeno tlo i morao sam da podignem glas da bi me on čuo. „Zašto niste došli i lično razgovarali sa mnom o tome?“

Oborio je pogled kao da se zbunio. „Stvar je delikatna, doktore Bruno, mislio sam da je najbolje da joj

pristupim formalnije. Čovek mora voditi računa o pristojnosti u takvim stvarima.“

„Do đavola pristojnost, Florio, dva čoveka su umrla, a možda će ih biti još!“

Prvo je izgledao zaprepašćeno, a onda se njegov izraz lica pretvorio u strah.

„Ali, Bruno, mislite da će biti još smrti? Zašto to kažete?“ „Nećemo znati sve dok ne otkrijemo šta povezuje ove dve žrtve i motiv

ubice, zar ne mislite tako? A čini mi se da vi možete reći nešto što bi pojasnilo tu stvar, jesam li u pravu?“

Florio je zurio u mene sa izrazom krajnjeg neshvatanja, ali pre nego što je uspeo da odgovori, vrata pored nas su se otvorila i Roland Dženks je stajao na pragu svoje prodavnice, odmeravajući nas sa svojim uobičajenim izrazom vesele ravnodušnosti.

„Buongiorno, signori“, rekao je svojim lukavim, obrazovanim akcentom, potpuno neusklađenim sa njegovim izgledom, a njegov blagi naklon izgledao je sarkastično. „Nije ovo vreme po kojem se stoji napolju, gospodine Florio. Molim vas, uđite i povedite svog prijatelja.“ Pomeri se unazad i grandiozno nam rukom dade znak da uđemo. Florio me je gledao još jedan trenutak, a onda spusti svoj natopljeni ogrtač i uđe.

Mighty

-BU&CW-

181

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Prostorija u koju smo ušli bila je ispod nivoa ulice, pa smo morali da

siđemo niz tri kamena stepenika na ploče pokrivene rogozinom koja je brzo upila kišnicu što se cedila s naše odeće. Niska tavanica, ispresecana tamnim gredama, činila je prodavnicu tesnom i intimnom. Florio i ja, niski rastom, mogli smo da stojimo uspravljeni, ali Dženks je morao da povije ramena da ne bi udario glavu. U tom položaju delovao je gotovo pokorno, kao da se trajno klanja. U prostoriji je bilo malo svetlosti, prljavi prozori sa romboidnim oknima sa obe strane vrata oskudno su propuštali dnevnu svetlost po ovako sumornom vremenu, premda je par sveća gorelo u zidnim svećnjacima iza stola sa vitrinom naspram vrata. Bile su od dobrog voska, čim nisu ispuštale smrad jeftinih lojanih kao što su bile one u mojoj sobi u Linkolnu. Zapravo, miris uzane prodavnice podsećao me je na dom više nego ijedno mesto u kojem sam bio otkako sam stigao u Oksford jer je mirisala na knjige. Topli miris nove kože i papira, i vlažnije primese starog pergamenta i mastila, opojna mešavina koja je izazvala naglo žiganje nostalgije za pisarnicom u manastiru San Domeniko Mađore u kojoj sam proveo toliko mnogo sati moje mladosti.

Izrezbareni drveni ormari za knjige stajali su uza sve zidove prodavnice izlažući knjigoveščevu umetnost: svaka je od vrha do dna bila ispunjena knjigama uvezanim u obojenu kožu i organizovanim po veličini, postavljenim tako da im se vidi prednja strana, pa su mesingane kopče svetlucale pod nemirnim plamenovima sveća. Na stolu uz koji je Dženks sada stajao trljajući dlanove i gledajući naizmenično mene i Floria sa izrazom pohlepnog iščekivanja, bili su izloženi primerci raznih vrsta koričenja i veličina knjiga, od staromodnih drvenih tabli obloženih telećom kožom koje bi sprečile gužvanje rukopisa na pergamentu, do novijih pariških korica od dvostrukog kartona za lakše knjige od papira kojima nisu potrebne mesingane spone, već su uvezane kožnim uzicama ili vrpcama. Sve su, kao i knjige u biblioteci Linkolna, bile osigurane mesinganim lancem zakačenim za šipku koja se pružala ispod stola. Iza stola, naspram vrata ka ulici, nalazila su se još jedna vrata koja su vodila u veću unutrašnju sobu, jednako loše osvetljenu kao i ova koja je, na osnovu ono malo što sam mogao da vidim u njoj, bila radionica. Učinilo mi se da sam spazio senku nekoga ko se kretao, sklanjao se od pogleda i pretpostavio sam da Dženks sigurno ima šegrte.

„ A ovo je sinjor Filipo Nolano, zar ne?“, pozdravio me je Dženks mačjim osmehom, pružajući iznenađujuće nežnu ruku, koju sam prihvatio s malo oklevanja, osećajući Floriove radoznale oči na mom licu. „Pitao sam se kada ćemo vas videti ovde nakon što ste me pratili od Katrininog točka onog dana.“

„Ја... to je...“ nisam znao kako da reagujem na tu optužbu, naročito sada kada me je Floriov radoznali pogled probadao.

Dženks je odmahnuo rukom kao da mi ne zamera taj mali prekršaj. „Nema veze. Ali, sinjor Nolano, ne mogu da ne primetim kako je naš

prijatelj, Sinjor Florio, iznenađen što sam vam se tako obratio. Možda vas on

Mighty

-BU&CW-

182

zna pod drugim imenom?“ Teatralno je izvio jednu obrvu spajajući vrhove prstiju. Imao je naviku da govori gotovo ne pomerajući usne, pa je svaka rečenica nosila samopouzdanje koje i ne bi moglo biti naglas izrečeno.

Pogledao sam ga u oči, osećajući da sam u nevolji. Ne samo da sam bio u njegovoj prodavnici, natopljen do gole kože, već je on očigledno odvojio vremena da se raspita o meni iako sam mislio da sam ja njemu na tragu.

„Mnogo godina sam putovao po mestima na kojima nije bilo bezbedno reći svoje ime“, rekao sam, zabacivši ramena unazad i pokušavajući da se držim dostojanstveno. „То mi je postala navika kada sam među strancima, to je sve.“

Dženks se nasmešio. „Čovek bi uradio bilo šta da izbegne inkviziciju, u to sam siguran,

doktore Bruno.“ Klimnuo sam pažljivo, pokušavajući da ne otkrijem koliko sam

iznenađen. Florio je nastavio da se zbunjeno mršti. „Nadam se da nas nećete još dugo smatrati strancima. Međutim, postoje

mesta, čak i u našem veličanstvenom slobodnom carstvu, gde bi čovek trebalo da pazi šta govori. Šta vas je odvelo u Katrinin točak, pitam se?“

Slegnuo sam ramenima. „Bio sam gladan. Video sam znak i ušao da potražim nešto toplo za jelo.“ Kada sam to rekao, Dženks je zabacio glavu i zacerekao se otkrivajući

svoje iskrivljene zube. „Mislim da ste tamo brzo naučili lekciju. Mada je bilo baš nestašno od

vas što ste mladom Hamfriju rekli da onu hranu ne biste dali ni svom psu.“ Prestao je da se smeje jednako naglo kao što je i počeo, ostavivši neočekivanu tišinu u vazduhu.

„Govorite italijanski?“ „Govorim sedam jezika, doktore Bruno, mada to ne biste pomislili kada

me vidite, zar ne? Nemam izgled učenjaka, znam. Međutim, vi ne biste sudili o čoveku na osnovu njegovog izgleda. Čini mi se da ste i vi više nego što se na prvi pogled čini. Znate li šta za mene pričaju u Oksfordu?“

„Ne znam“, rekao sam iskreno. Očigledno se ponosio svojom ozloglašenošću, a ja nisam imao želju da dodatno laskam njegovoj taštini. Bio sam zadovoljan videvši da ga je to pomalo razočaralo.

„Nazivaju me đavolovim učenikom, Bruno“, obavestio me, a na njegovim tankim usnama je igrao poluosmeh. „О meni ispevaju narodne pesme za plašenje dece. Kažu da sam ubio tri stotine ljudi jednom jedinom kletvom. Šta kažete na to?“

„Kažem da se zatvorska groznica brzo širi u izvesnim uslovima“, odgovorio sam mirno.

„U pravu ste, naravno. Ali kako, onda, ja nisam zaražen?“ „Očigledno imate građu jednog bika“, rekao sam, bacivši pogled na

vijuge i čvorove ožiljka na mestu gde su nekada bile njegove uši. „Vi niste čarobnjak više nego ja, ili Florio.“

„Ne više nego vi?“ Dženks me je posmatrao trenutak, a onda prasnuo u

Mighty

-BU&CW-

183

još jednu iznenadnu salvu smeha. „Dopada mi se vaš prijatelj, sinjor Florio, pravi je komedijaš“, rekao je zadovoljno. Činilo se da je jadnom Floriu prilično neprijatno zbog prikrivenog neprijateljstva između mene i Dženksa, pa je nastavio da nas naizmenično nervozno gleda.

„Imate li mog Montenja, gospodine Dženks?“ pitao je blago. „Nadam se da imate, jer sam zbog njega izašao na ovo opasno vreme.“

„Zaista opasno“, rekao je Dženks i blesnuo ka meni svojim tajanstvenim osmehom. „Dve knjige su stigle s tovarom krajem prošle sedmice, dragi moj Florio, i uprkos ovom apokaliptičnom vremenu, kola su se u subotu probila ovamo iz Plimuta. Da se ne kaže da sam razočarao one koji su verovali u moje mogućnosti. Ako budete još malo strpljivi, naći ću ih.“ Još jednom se kratko nakloni i, sagnuvši glavu, prođe kroz vrata u radionicu iza sebe.

Florio se okrenu meni. „Moram vas moliti da se zakunete da ćete čuvati tajnu, Bruno“,

prošaputao je, spustivši šaku na moju ruku, očiju širom otvorenih i iskrenih. Klimnuo sam bez daha, pomislivši da još uvek govorimo o njegovoj

poruci, jer smo bili prekinuti. „Odlučio sam da na sebe preuzmem veliki i ozbiljan zadatak, po kojem

će potomci pamtiti moje ime, kao i ime velikog humanističkog genija kojem služim. Mnogo veći zadatak, moram reći, nego što bi moja blesava zbirka izreka ikada mogla biti.“ Stegao je moj rukav čvršće, a oči su mu sijale. „Doneću engleskim čitaocima Eseje Mišela de Montenja!“

„Da li on zna?“, pitao sam. Oborio je pogled, kao da je poražen. „Pisao sam tom velikom čoveku nudeći mu moje skromne usluge

prevodioca, ali još nisam dobio njegovo odobrenje za štampanje, to je istina“, rekao je. „Zamolio sam gospodina Dženksa da mi naruči francuska izdanja kako bih mesje de Montenju poslao uzorak, u nadi da ću zadobiti njegovo odobrenje. Ali, siguran sam da možete i sami zamisliti, sve dok ne bude gotov, to će biti rad iz ljubavi koji će zahtevati i mnogo vremena i mnogo novca, pa shvatate zašto sam morao da vam pišem onako kako sam...“

„Svaka knjiga koju poželite, iz bilo koje zemlje, samo zatražite Rolandu Dženksu, i ako ja ne mogu da je pronađem, ona ne postoji“, objavio je Dženks, izronivši iz senke kao zabavljač držeći po jednu tanku knjigu u svakoj ruci, obe ukoričene u sivosmeđu teleću kožu i uvezane kožnim vrpcama. Fiksirao me je zavereničkim pogledom. „Bilo koju knjigu, doktore Bruno, za odgovarajuću cenu.“ Oči su mu smišljeno odlutale do mog pojasa gde je, sakrivena ispod mog prsluka, bila Volsingemova kesa. Nijednim gestom nisam odao da sam shvatio taj pogled, ali odjednom sam se osećao razotkrivenim. Činilo se da je već znao o meni više nego što sam bio spreman da priznam, i pitao sam se da li je Bernard bio njegov izvor informacija.

Predao je knjige Floriu koji je smestio po jednu ispod svakog pazuha i gledao ih s ljubavlju kao da su tek rođeni blizanci.

„Znači, donosite mnogo knjiga iz Holandije?“, pitao sam što sam mogao opuštenije.

„Iz Francuske, Holandije... ponekad iz Španije i Italije, ako se traže. Ima

Mighty

-BU&CW-

184

mnogo ljudi u Oksfordu koji vole određeni materijal koji se može nabaviti samo u inostranstvu. A ponekad se javi potreba za prenošenjem knjiga i u drugom smeru.“ Nastavio je da nišani u mene istim poluznačajnim, polupodsmešljivim pogledom, kao da me procenjuje za neki posao. „Međutim, verujem da ste to već čuli, Bruno. Možda to objašnjava zašto ste me pratili?“

Nisam odgovorio. Florio je počeo uzbuđeno da cupka s noge na nogu, lica stegnutog kao da će svakog trena briznuti u plač.

„Šta nije u redu, moj dragi Florio?“, pitao je Dženks. ,Ja... samo nisam očekivao dve knjige odjednom, gospodine Dženks i

plašim se da ne mogu... to jest, možda ću morati da ostavim jednu da mi sačuvate mesec ili dva, ali molim vas da je ne prodate, jer ću na kraju imati novac, ali...“

Dženks je na to izvinjenje samo odmahnuo. „Nemam mesta za nepreuzete knjige, Florio, bolje uzmite obe sada, a

platite mi kada budete mogli.“ Floriovo lice je zasijalo od iznenađenja, kao detetu koje je dobilo slatkiše. „Hvala vam, gospodine Dženks, uveravam vas da nećete morati dugo da

čekate isplatu, naročito ukoliko se izvesni događaji odviju kako se nadam.“ Tu je meni dobacio ohrabrujući pogled, kao da hoće da kaže da znam na šta misli. Međutim, grešio je jer ja sam ostao u mraku. Ako je time mislio na svoju tajanstvenu poruku, da li je onda hteo da kaže da se nadao da će zaraditi od smrti u Linkolnu? Zauzvrat sam mogao samo da ga belo gledam dok je on petljao po svom pojasu tražeći novčiće koje je poneo.

„Ра, onda, Bruno, naš posao je obavljen“, rekao je kada je platio i kada mu je roba pažljivo umotana u nepromočivu tkaninu da ne pokisne. „Da se ponovo otisnemo u poplavu?“

„Samo jedan trenutak, molim vas“, ubacio se Dženks, dok sam se okretao da pogledam bujice koje su se još uvek slivale niz prozorska okna. Činilo se da je nebo još tamnije. „Ne bih vas više zadržavao, gospodine Florio, ali bih sa doktorom Brunom razgovarao o nekim poslovnim stvarima, ako može da mi posveti malo svog vremena?“ Opet je izvio vijugavu obrvu u znak da time misli na više nego što želi da kaže pred Floriom, koji je kratko oklevao, a onda se prisetio darežljive veresije koju mu je Dženks upravo pružio, pa je odlučio da igra igru.

„Naravno, ja svakako moram da se vratim na koledž. Doktore Bruno, ako se ne utopimo na povratku, hoćemo li još razgovarati večeras?“

Klimnuo sam. Florio je čvrsto stegao svoj paket uz grudi, navukao kapuljaču svog ogrtača i, s poslednjim značajnim pogledom upućenim meni, iskoračio na pljusak.

Ostavši sam sa Dženksom u maloj prodavnici, nevoljno sam se stresao kada su se vrata zalupila za Floriom. Promaja me je hladila pošto mi je odeća bila mokra, ali ne toliko koliko intenzivno zurenje knjigovesca koji se sada okrenuo ka meni na treperavim senkama sveća.

„Hodite, dobićete groznicu stojeći tamo i svet će pričati da sam vas ja prokleo“, rekao je uz suv osmeh, pokazujući mi da prođem kroz vrata iza pulta. „Ovde možemo slobodno razgovarati, doktore Bruno, i možete da se ugrejete.

Mighty

-BU&CW-

185

Podgrejaću malo slatkog vina.“ Otišao je do vrata ka ulici, uzeo svežanj ključeva sa pojasa i zaključao ih. Videvši da oklevam, okrenuo se držeći jednu ruku na dovratku. „Možete sačekati da ga ja prvi probam, ako želite. Ali, mislio sam da ne verujete u moje đavolske moći?“

Oprezan sjaj njegovog oka na tren je bio zamenjen samopodsmešljivim. Uprkos sebi, uzvratio sam mu osmeh i krenuo za njim dok je prolazio kroz vrata u zadnju prostoriju. Možda je trebalo da budem uplašen, ali mada nisam verovao u praznoverne tračeve o Crnoj uredbi, otkrio sam da kod Rolanda Dženksa ima nečeg hipnotišućeg - toliko da sam pristao da ostanem zaključan nasamo sa njim, u nadi da ću saznati više o njemu. Međutim, nismo bili sami. Čim sam prešao prag, krajičkom oka sam uhvatio kretanje jedne senke. Tamo, pored vatre koja je gorela u ognjištu uz levi zid, stajao je doktor Vilijam Bernard, tankih ruku prekrštenih na grudima.

„Moja radionica, a doktora Bernarda, naravno, poznajete“, rekao je Dženks, pokazujući rukom prostoriju i ne posvetivši Bernardu više pažnje nego komadu nameštaja. Uz tri zida, dugački radni stolovi bili su pokriveni tabacima papira i rukopisima u raznim fazama oronulosti. Delovi kože i tkanine bili su rašireni sa označenim šablonima za sečenje. Neke knjige su bile pripremljene za platneni omotač kako bi kožni povez ostao čist, dok su drugima dopola završeni mesingani ukrasi i štitnici za ćoškove pokrivali otrcane ili oštećene ivice. Neki rukopisi koji su mi privukli pažnju izgledali su veoma staro, a knjigovezac ih je svojom veštinom štitio i obnavljao, kako bi nastavile svoj put kroz svet narednih generacija. U uglu naspram ognjišta stajala su, jedan naspram drugog, dva kovčega ojačana gvožđem, oba čvrsto zaključana katancima.

„Poslujete sa mnogo članova koledža Linkoln, vidim“, primetio sam, klimnuvši Bernardu u znak pozdrava.

„Ја sam knjigovezac i prodajem opremu za pisanje, doktore Bruno, naravno da poslujem sa doktorima univerziteta. Kako bih drugačije zaradio za život?“

„Gospodin Godvin, bibliotekar u Linkolnu, i on je vaša mušterija?“ „Naravno“, odgovorio je Dženks glatko, ne spuštajući svoje čudne

poluprovidne oči s mojih. „Često me zaduži za popravljanje knjiga iz njegove kolekcije.“

„А Džejms Koverdejl?“ Dženks je razmenio pogled sa Bernardom. „Ah, da. Jadni doktor Koverdejl. Vilijam mi je upravo pričao da je bio

žrtva napada. Ko bi pomislio da se takve stvari dešavaju u Oksfordu.“ Spustio je dlan na grudi i žalosno odmahnuo glavom. U njegovom držanju bilo je nečega što je nagoveštavalo da mi se ruga. Želeo sam još da ga ispitujem o vezi sa Godvinom i Koverdejlom, ali sam oklevao zbog Bernardovog pogleda sokola.

„Od ovog prizora će vam srce prepući, doktore Bruno“, rekao je Dženks okrenuvši se u stranu, podigavši malu knjigu sa jednog stola i spustivši je u moje ruke. Bila je to mala bogoslužbena knjiga u francuskom stilu s početka veka i očito je nekada bila skup komad. Oprezno sam okrenuo nekoliko stranica otkrivajući bogate iluminacije u kobaltnim, tamnocrvenim

Mighty

-BU&CW-

186

1 zlatnim bojama, dok su margine svake strane sa tekstom bile ukrašene detaljnim crtežima listova, cvetova i leptira na pozadini boje jagorčevine.

„Evo.“ Dženks je uzeo knjigu iz mojih ruku i otvorio je na stranici gde su i stranica sa tekstom i susedna slika bile oštećene oštrim oruđem, možda nožem ili kamenom, u pokušaju da se izbrišu sa finog pergamenta. Iluminacija je ostala gotovo nedirnuta i na njoj je bio prikazan sveti Toma Beket kako kleči dok ga probadaju na oltaru i samo mu je lice bilo izbrisano. Prateća molitva je sastrugana do bledih tragova. „Zločin, zar ne?“, primetio je Dženks. „Ukaz je izdao kralj Henri, pre skoro pedeset godina, ali ovakvi primerci mi često dolaze u ruke, sa svim svecima i indulgencijama predano isečenim ili obrisanim. Ako uspem da je popravim, za ovu knjigu ću dobiti dobru cenu u Francuskoj. Dobra francuska izrada, vidite? Bogami, mrzim kada je knjiga tako uništena, sve zbog kaprica jeretičkog princa! Oca drugog jeretičkog kopileta.“ Usna mu se izvila unazad dok je to govorio, otkrivajući braon zube, ali njegovi dugi beli prsti milovali su stranicu kao da je teši. Ta osećajnost prema knjizi nije učinila Dženksa nimalo privlačnijim.

„Hoćete li me sada prijaviti zbog podrivačkih reči, doktore Bruno?“ Nasmešio se svojim tankim osmehom, ne spuštajući pogled s mojih očiju „Vidite, nemam više ušiju koje bih mogao da izgubim.“

„Neću prijaviti nijednog čoveka zbog njegovih reči“, rekao sam ravno, uzvrativši mu pogled kako bih pokazao da se ne plašim. ,,U vašu zemlju sam došao da bih slobodno mislio, govorio i pisao, pretpostavljam da svaki stanovnik to želi.“

„Ali, o čemu da pišete slobodno?“ Bernard se odlepio od zida pored vatre, spustivši ruke i zureći u mene svojim izbledelim očima.

„О svemu o čemu želim“, odgovorio sam okrenuvši se ka njemu. „То sloboda znači, zar ne?“

Dženks je veselo vraćao bogoslužbenu knjigu na radni sto pored malih noževa i alatki koje će mu trebati za njenu restauraciju. Palo mi je napamet, dok sam posmatrao uredan, gotovo opsesivan način na koji je redao svoje alatke, da je knjigovezački nož sigurno dovoljno oštar da preseče čoveku vrat.

„Šaljete li u Evropu mnogo knjiga na prodaju?“ pitao sam, pokazujući bogoslužbenu knjigu i trudeći se da mi glas bude opušten. Dženksu ništa nije promicalo. Oštro je podigao oči, a onda razmenio pogled sa Bernardom.

„Ponekad se desi da mi šaka dopadnu knjige koje bi u ovoj zemlji mogle oterati čoveka u zatvor ili goru sudbinu“, rekao je, trljajući ivicom palca donju usnu. „Tada na kopnu imam spremno tržište. Međutim, istini za volju, mušterija ne nedostaje ni u Oksfordširu i Londonu. To su ljudi poput vas, koji ne prihvataju zabranu knjiga, koji veruju da nam je bog podario razum i moć rasuđivanja da procenjujemo ono što čitamo, i oni koji su spremni da rizikuju zarad znanja.“ Tiho se nasmejao i ponovo podigao glavu da bi pogledao Bernarda. „Bio si u pravu, Vilijame. Doktor Bernard mi je rekao da se vi naročito zanimate za retke knjige. Naročito za one za koje se veruje da su izgubljene.“

Bernard se vratio na svoje mesto pored vatre i ostao nepokretan, pokazujući samo najkraće osmehe sa stegnutim usnama. Naravno: Bernard je

Mighty

-BU&CW-

187

bio bibliotekar koledža Linkoln tokom velike čistke oksfordskih biblioteka, kada su vlasti pokušale da iskorene sve jeretičke tekstove iz blizine povodljivih mladih ljudi, kao što je moj opat radio u San Domeniku.

„Osećam da želite nešto da pitate, doktore Bruno?“, rekao je Dženks nakrivivši glavu.

„Knjige koje su uklonjene iz univerzitetskih biblioteka, da li su prošle kroz vaše ruke?“

„Mnoge od njih, da.“ Dženks je bacio kratak pogled ka Bernardu, a onda se naslonio na svoj radni sto i sklopio dlanove. „Neki revnosniji bibliotekari spalili su uvredljivi materijal da bi zadovoljili inspektore, ali oni koji su više cenili vrednost knjiga donosili su ih meni da ih razdelim.“

Pogledao sam Bernarda koji se i dalje nije mrdao. „А knjige koje su u tom čišćenju odabrane u Linkolnu, da li su one došle

do vas?“ „Pamtim svaku knjigu koja mi je prošla kroz ruke, doktore Bruno.

Izgledate skeptično, ali uveravam vas da se ne hvalim u prazno. Kada sam sinjor Floriu rekao da mogu da nabavim bilo koju knjigu za odgovarajuću cenu, i to je bilo istina.“ Oči su mu ponovo gladno streljale kesu za mojim pojasom, a ovaj put moja ruka se instinktivno pomerila i pokrila je, kao da sam bio nag i prikrivao svoje genitalije. „Recite mi, onda, da li na umu imate neku konkretnu knjigu?“

Igrao se sa mnom, a njegove neprekidne aluzije na novac koji sam nosio učinile su da se osećam neprijatno. Proklinjao sam sebe što nisam bio diskretniji sa Volsingemovom kesom na koledžu. Pa, dozvolio sam mu da me zaključa u njegovoj prodavnici i ako je planirao da me opelješi, nije bilo mnogo toga što sam mogao da učinim osim da se suprotstavim i borim. Pogledao sam radni sto pored sebe da vidim koliko bih brzo mogao zgrabiti neki od noževa, ukoliko se javi potreba. Kao da mi je čitao misli, Dženks je opušteno posegnuo i podigao malo sečivo sa srebrnom drškom i počeo njegovim vrhom da čeprka prljavštinu ispod svojih noktiju.

„Ovde se ne morate plašiti da govorite, Bruno, bez obzira na naslov i na to koliko je civilne vlasti ili crkva, koja god crkva, smatraju opasnom, ne možete me zaprepastiti.“

„Znači, ne verujete u ideju jeresi?“, pitao sam, ne skidajući pogled sa noža u njegovoj ruci.

,,Oh, pogrešno ste me razumeli“, rekao je, zakoračivši ka meni tako naglo da sam nevoljno ustuknuo, uplašen bleskom pretnje u njegovim čudnim svetlećim očima. „Verujem u nju bez imalo sumnje. Postoji apsolutna istina, a sve ostalo je jeres. Postoji prava crkva koju je božji sin osnovao preko apostola Petra, a tu je i bogohulna grozota koju je osnovao debeli, sakati bludnik koji nije mogao da drži svoju kitu u pantalonama, a kojom sada vlada njegovo jeretičko kopile. Ne verujem da ijedna knjiga treba da bude uskraćena čoveku koji ima mudrost da je razume, Bruno, ali to ne znači da nisam siguran gde je istina. Pitanje je, da li ste i vi?“

„Ne razumem na šta mislite“, rekao sam, ali ramena su mi se zategla. „Mislim da razumete“, rekao je, glasa lakog i prijatnog, ali čeličnog

Mighty

-BU&CW-

188

pogleda, i polako se pomerio između mene i vrata prodavnice. Znoj me je bockao pod pazuhom bez obzira na hladnu odeću. Bacio sam pogled na Bernarda koji je još uvek nepristupačno stajao pored vatre, kao da nije deo scene koja se odigrava pred njim. Umotan u njegovu dugu, crnu odoru, tankog vrata i labave kože, imao je držanje velike ptice grabljivice koja je čekala da vidi šta bi mogla sakupiti kada se prašina slegne.

„Samo želim da znam na čijoj ste vi strani, Bruno“, nastavio je Dženks. „Nisam znao da ću morati da biram stranu“, odgovorio sam i okrenuo se

ka njemu. „Možda mi je čitava ta ideja previše pojednostavljena.“ Lanuo je iznenadnim smehom, a njegov zvuk je odjekivao između

zidova. „Da li ćete to reći anđelu zapisniku kada dođe sudnji dan? Kada se

ljudski sin vrati da podeli ovce i koze, hoćete li se buniti da vam nije bilo bitno šta ste od toga, da vam je izbor bio previše pojednostavljen?“ Naglo je bacio nož koji je uz zveku pao među opremu poređanu na radnom stolu, a on je prišao bliže, spuštajući pažljivo ruku na moje rame. Pripremio sam se, ali se nisam pomerio. „Vi ste zagonetka, doktore Bruno, znate li to?“ Njegove bistre oči švrljale su preko mog lica, kao da bi time mogao razrešiti zagonetku. „Isključeni ste iz crkve, a ipak imate patronat katoličkog kralja. Odbacujete vrhovnu vlast pape i propovedate jeretičke teorije Poljaka Kopernika, a rečeno mi je da se javno izjašnjavate kao katolik. Koja je, zapravo, vaša vera, Bruno?“

Pogledao sam ga u oči. „Ја sam sin rimske crkve, gospodine Dženks. Vi ste verovatno jedini čovek u Oksfordu koji sumnja u moju religiju, vaši sugrađani prelaze ulicu kako bi imali priliku da me pljunu.“

„Da li idete na mise i ispovedate se?“ „Jesam li ja ovde na suđenju? Da li ste vi moj inkvizitor?“ Samo je nastavio svoj kameni pogled, mada su mu se usne blago uvile s

prezirom. Uzdahnuo sam. „Da, idem na misu.“ „А ipak putujete u društvu ser Filipa Sidnija, kučenceta kopilanke

Elizabete i agitatora protiv katoličke stvari.“ „То radi i palatin Laski. Da li sumnjate i u njegovu religiju?“ „Laski je princ“, rekao je Dženks nestrpljivo. „Vi ste odbegli monah,

filozof za najam, mada očigledno uspešan, s obzirom na količinu novca kojom se, čujem, razmećete po gradu“, dodao je dok mu je pogled ponovo lutao ka mojoj kesi. „Kako ste se našli u društvu ljudi poput Sidnija? Da li su vas on ili njegovi prijatelji tražili?“

„Upoznao sam ga u Padovi. On je pisac kao i ja. Za šta me optužujete, Dženkse?“ Postajao sam umoran od te igre. Samo me je mogućnost da Dženks zna nešto o knjigama dekana Fleminga i da je možda video izgubljenu studiju o grčkom hermetičkom rukopisu, knjigu koju Fičino nije preveo, sprečavala da na silu ne izađem.

„Ni za šta vas ne optužujem“, rekao je, tapšući me utešno po ramenu, odjednom drugačijeg ponašanja. „Ali sam mislio da biste vi više nego iko drugi trebalo da znate da čovek mora znati s kim razgovara pre nego što počne previše slobodno da govori. Moji prijatelji i ja nismo navikli da viđamo strance

Mighty

-BU&CW-

189

u Katrininom točku, naročito ne one koji putuju s kraljevskom posetom i predstavljaju se lažnim imenima - prirodno, to nas čini radoznalima. Zato ću vas ponovo pitati, šta vas dovodi ovamo?“

Oklevao sam. Ako bih uspeo da ubedim Dženksa u moju iskrenost, bilo je moguće da bi mi otvorio tajni svet oksfordskih katolika, a njihovi kontakti sa bogoslovskim školama u Evropi i poznavanje engleske misije Volsingemu bi vredeli više od zlata. Pa ipak, osećao sam da, ako bi Dženks makar i posumnjao da sam ga prevario, rešio bi me se s mnogo manje umetnosti od one koju je prikazivao ubica s koledža Linkoln.

„Rečeno mi je da je to mesto na kojem bi čovek mogao sresti... ljude sličnih shvatanja“, rekao sam tiho.

Dženks me je ohrabrivao klimanjem. „Ко vam je to rekao?“ „Veza.“ „Iz Londona ih Oksforda? Ih iz inostranstva?“ „Oksforda“, rekao sam bez zastajkivanja. „Njegovo ime? Ih njeno“, dodao je, kao da se toga kasnije dosetio. „Radije ne bih rekao.“ „Kako ću onda znati da me ne lažete, Bruno?“ pitao je, lica na samo

nekoliko centimetara od moga, pa su njegovi ožiljci od boginja izgledah kao uveličani.

„Brzo se sprijateljio sa mladim Alenom, kao što sam ti rekao, jutros su viđeni zajedno u krčmi Flor de lis“, ubacio se Bernard s drugog kraja prostorije. Dženks je zaškiljio očima. Skoro da sam mogao videti kako proračunava i procenjuje tu novost.

„Znači, Tomas Alen vam se poveravao, je li? Plašim se da bi kod vas mogao stvoriti lošu sliku o našoj maloj grupi, Bruno. Da li vas je on uputio na nas?“

Shvativši da bi Tomas mogao biti u opasnosti ako bi Dženks poverovao da mi je ispričao o tajnama Edmunda Alena, znao sam da moram poreći njegovu umešanost, iako nisam imao pojma kakve će posledice moje sledeće reči imati na dva muškarca koji su me gledali.

„Nije mi Tomas predložio da posetim Katrinin točak“, rekao sam. „Bio je to Rodžer Merser.“

Dženks se namrštio, pustivši mi rame. Izgledao je kao da sam ga uhvatio na pogrešnoj nozi.

„Merser?“ „Ја ga jesam video u razgovoru sa Merserom u dvorištu, noći pre nego

što je Rodžer umro“, potvrdio je Bernard. „Gledao sam sa mog prozora.“ „Kako je Katrinin točak dospeo u vaš razgovor?“ pitao je Dženks, upirući

prst u moje lice. Podigao sam ruku i pažljivo pomerio njegov prst pre nego što sam

progovorio. „Pitao sam da li zna za neko mesto u Oksfordu gde bih mogao čuti

Mighty

-BU&CW-

190

misu.“ „Prosto ste pitah? A on vas je poslao u Katrinin točak, tek tako?“ Dženks

je izgledao kao da ne može da odluči da li da mi ne veruje ih da bude besan. Uvrtao je šake sve dok mu zglobovi nisu zapucketali.

„Nagovestio je da ću tamo pronaći prijatelje, ali da moram biti diskretan“, rekao sam.

„Diskretan, kao da je on znao značenje te reći! Večito je bio prokleta budala. Na kraju bismo svi nastradali zbog njegovog dugačkog jezika. Da to kaže strancu, Vilijame, i to jednom koji putuje s kraljevskom grupom, možeš li da poveruješ?“ Dženks je obrisao čelo nadlanicom. „Mada mi je, naravno, bilo žao kad sam čuo za njegovu okrutnu smrt.“

„То sada nije važno“, rekao je Bernard, pre nego što je bogobojažljivo dodao, „Bože, smiluj se njegovoj duši.“

Dženks mi je uputio još jedan dugačak, oštar pogled, a onda je, izgleda, odlučio da mi veruje.

„Ра, onda, doktore Bruno, da pokažemo da je jadni Merser bio u pravu. Našli ste se među prijateljima. Dođite večeras, budite tamo pola sata posle ponoći. Uđite na zadnja vrata, kroz dvorište krčme, ne na vrata sa ulice. Hamfri će biti tamo, recite lozinku i on će vas pustiti unutra. Obucite ogrtač s kapuljačom, navucite ga preko lica i pazite da vas niko ne prati.“

„Zar neće biti čuvara na severnoj kapiji? Sigurno će hteti da znaju šta radim u to doba.“

„Dajte im groš i neće ih biti briga šta radite“, rekao je, očima ponovo blesnuvši ka mom pojasu. „Ali, pazite na svoju kesu dok šetate ulicama tako kasno. Imate li oružje?“

Odgovorio sam da ga ne nosim. Sa radnog stola je podigao mali nož srebrne drške i pružio mi ga.

„Ponesite ga večeras. Mali je, ali može da proseče kožu, siguran sam da može da napravi štetu ako vas neko napadne. U svakom slučaju, bolji je od praznih korica.“

„Hvala vam, ali svejedno mi neće trebati kesa za takav sastanak, zar ne?“, odgovorio sam.

,,Oh, morate poneti večeras svoju kesu“, rekao je Dženks, odjednom zabrinutog izraza. Primetivši moj sumnjičavi pogled, nagnuo se uz lukavi smešak. „Jer ja ne dajem knjige za džabe, gospodine Bruno, čak ni braći katolicima.“

Srce mi se ubrzalo. „Knjige?“ „Zanima vas jedna knjiga, zar ne? Grčka knjiga koju je iz Firence doneo

dekan Fleming pre jednog veka i zaveštao biblioteci koledža Linkoln, a koju je naš prijatelj doktor Bernard sklonio ovamo tokom čistke kraljevske komisije iz šezdeset devete. Jesam li u pravu?“

„Imate li tu knjigu?“ prošaputao sam, ne usuđujući se da dišem. Odgovorio je istim usporenim, razgnevljujućim osmehom. „Nemam je ovde. Ali, imao sam je u rukama i mogu vas usmeriti ka njoj.

Mighty

-BU&CW-

191

Siguran sam da možemo postići dogovor koji će odgovarati obojici, doktore Bruno. Obavezno ponesite svoju kesu.“

„Rekli ste da knjiga ne postoji“, rekao sam Bernardu s pobedničkim prizvukom.

„Rekao sam to zarad onih budala okupljenih one noći za rektorovim stolom“, rekao je prezrivo. „Izazvalo bi previše pitanja. Anderhil je marioneta rektora univerziteta i državnog saveta. On ne bi znao koliko takva knjiga vredi, a nisam želeo da mu budim stare strahove. Da je bilo po njegovom, ispraznio bi biblioteku tako da na pultovima ne ostane ništa osim Biskupske Biblije i Foksovih knjiga.“ Na trenutak sam pomislio da će Bernard pljunuti na pod, toliko je gorak bio prezir u njegovom glasu dok je izgovarao to ime, ali suzdržao se. Zapitao sam se na šta je Dženks mislio kada je rekao da bi zbog Merserovog dugačkog jezika na kraju svi nastradali?

„Ne smemo vas više zadržavati, doktore Bruno“, rekao je Dženks krenuvši ka prodavnici i dohvativši ključeve za svojim pojasom. „Sigurno hoćete da stignete vašeg prijatelja Floria. Uzgred, ne moram reći da nikome ne smete ni pisnuti o našem razgovoru. Ja sam jedini koji vam može reći kome u ovom gradu da verujete kada su religijske stvari u pitanju. Siguran sam da i sami shvatate koje su opasnosti.“

Klimnuo sam glavom dok je otključavao vrata ka ulici i sa olakšanjem sam primetio da je kiša najzad počela da slabi.

Okrenuo sam se i video ga kako stoji na pragu, ruku prekrštenih preko grudi, zadovoljnog držanja.

„А knjiga?“ „Reći ću vam sve o knjizi kada se sledeći put budemo sreli.“ „Zaboravili ste jednu stvar“, rekao sam, tihim glasom. „Lozinka.“ Dženksovo rošavo lice se iskrivilo u nahereni osmeh. „Kako, pa već vam je rečena, doktore Bruno“, prošaputao je, pre nego

što je izustio reči: „Оrа pro nobis.“

Mighty

-BU&CW-

192

PETNAESTO POGLAVLJE

Hladni vetar je preko neba ganjao tamne nanose kišnih oblaka

otkrivajući bisernosivi oblak na višem sloju dok je kiša jenjavala i najzad potpuno prestala da pada. Išao sam blatnjavim uličicama nazad ka Linkolnu, tada već jedva svestan natopljene odeće koja se trla o moju kožu, glave obuzete uskovitlanim mislima. Dok sam prolazio ispod stražare čuo sam zvono koje je svojim melanholičnim zvukom pozivalo na večernju molitvu, ali nisam bio spreman za prizor koji me je dočekao dok sam izranjao u unutrašnje dvorište. Oko ulaza na stepenište ka biblioteci i kapeli šćućureni u grupama stajali su studenti i članovi, zureći u prozore, naizgled svi zapanjeni zbog nečega. Jeziva tišina visila je nad dvorištem, okupljeni ljudi su razmenjivali tek prigušene šaptaje i sleđene poglede. Vazduh je bio nategnut od neizgovorenog straha. Usporio sam korak i prišao najbližem grozdu studenata da bih saznao razlog za ovaj ozbiljni skup, kada se Ričard Godvin probi da me dočeka bez osmeha, olakšanja iscrtanog na licu.

„Doktore Bruno, rektor vas je tražio“, rekao je tihim glasom. „Dođite.“ Uzevši me za lakat, povede me kroz gomilu koja je zurila do ulaza ka

biblioteci i kapeli. U podnožju stepeništa stajao je zdepasti kuhinjski sluga koji je ranije čuvao stepenište ka Koverdejlovoj sobi. Bacio je pogled na nas i odsečno klimnuo glavom. Godvin prvi pođe ka kapeli i lagano kucnu na vrata. Slitharst ih odmah otvori, mrko me pogleda, ali se odmače u stranu da bi me propustio. Odmah sam prepoznao miris krvi. Rektor Anderhil ustade sa drvene klupe najbliže vratima i obema rukama uhvati moj zglob, zureći očajno u moje oči, dok su njegove bile oivičene crvenom vodom iznad pokunjenih obraza.

„Bog nas kažnjava, Bruno“, prošaputa, isprekidanog glasa. „Gomila užareno ugljevlje na moju glavu zbog mojih grehova i propusta. Čak i ovde, u našoj osveštanoj kapeli.“ Sklonio se u stranu, još uvek me čvrsto stežući za zglob, i ja sam ugledao uzrok rektorovog najnovijeg jada. Ispod malog oltara ležalo je srozano telo. Lagano sam prišao. Krv je isprskala rogozinu na podu i belu tkaninu na oltaru, a čak i sa drugog kraja kapele mogao sam videti da je telo imalo čuperak crvene kose.

„Ništa nismo dirali“, zakreštao je rektor. „Hteo sam da vi vidite. Došao sam u kapelu nešto pre pet da se pripremim za večernju službu i pronašao...“ glas mu zadrhta i on se teško spusti na najbližu klupu.

Klekao sam pored tela, čvrsto stežući zube. Ned, mladi crkveni pomoćnik, ležao je na leđima u košulji i pantalonama, očiju neprirodno iskolačenih i izbečenih ka tavanici u nepokretnom užasnutom izrazu. Prošlo je malo vremena pre nego što sam shvatio zašto je njegovo zurenje bilo tako gnusno: očni kapci su mu bili odsečeni. Sagnuo sam se bliže, zadržavši dah u neverici. Nije samo dečakovo lice bilo osakaćeno. Duboke zasekotine napravljene su niz njegove obraze, toliko duboke da je izgledalo kao da mu je oštrica prošla pravo kroz lice, a usta su mu bila natekla i krvava, dok su gusti

Mighty

-BU&CW-

193

potoci krvi pokrivali njegovu paperjastu bradu. Dečak je tek bio stasao za brijanje.

„Oltar“, prošaputao je Anderhil, klimnuvši glavom ka njemu. Pogledao sam naviše i smesta ustuknuo. Taman crveni grumen mesa

stajao je usred oltara, a krv koja je iscurila sa njega napravila je groznu fleku na beloj tkanini.

„О, bože“, uzdahnuo sam jer sam znao šta gledam. Oprezno sam pritisnuo Nedovu donju vilicu nadole i ugledao patrljak njegovog jezika. Taj pokret je oslobodio svež nalet krvi niz njegovu bradu i instinktivno sam odskočio unazad, mada sam znao da on nikako nije mogao biti živ.

„То se desilo nedavno“, primetio sam, okrenuvši se rektoru. Klimnuo je prešavši dlanovima preko lica.

„Ned je dolazio svaki dan oko četiri da pripremi kapelu za večernju službu u pet“, rekao je jedva čujnim glasom. „То je glavna dužnost crkve njaka. Svako je mogao znati da će ga ovde naći. Kapela se ne zaključava. Sigurno su se sakrili i čekali ga. Jadni dečko.“ Odmahnuo je glavom. „Ali, vidite šta su mu uradili, Bruno?“

Pogledao me je s iščekivanjem. „Ponovo Foks?“ Kratko je klimnuo. „Mislim da je to trebalo da bude Roman. Njegovo mučeništvo je Foks

opisao u prvoj knjizi, odmah nakon priče o svetom Albanu koju sam pričao juče na službi. Romanovi mučitelji su ga unakazili kako bi prestao da peva himne, ali kada su sekli rane na njegovom licu, on im se zahvalio što su mu još više otvorili usta kojima će da hvali boga.“

„Uvek su imali spremnu doskočicu, ti sveci“, rekao sam smrknuto. „Zato su mu odsekli jezik. Na kraju su ga zadavili.“ Anderhil ispusti

čudan zvuk sličan štucanju i pokri usta dlanom. Olabavio sam Nedovu košulju koja se nagomilala oko njegovog vrata.

Naravno, njegova bleda koža imala je tragove tamnih modrica na mestima gde su mu prsti stezali vrat.

„Odsekli su mu jezik da bi ga sprečili da govori“, razmišljao sam više za sebe. Samo nekoliko sati ranije, Ned mi je ispričao staje video u subotu uveče. Da li je umro zbog toga? Vratio sam se u vreme našeg susreta posle večere na putu ka velikoj trpezariji. Ko je mogao da čuje naš razgovor? Lorens Veston? Ali, prolaz je bio napakovan studentima i članovima koji su se štitili od kiše. Svako od njih je mogao da vidi da Nedu dajem groš koji nije stigao da potroši. Pomisao da sam možda nehotice prizvao ovu osvetu nad jadnim dečakom izazvala je trenutnu užasnutost, ali misli mi je prekinulo nestrpljivo nakašljavanje.

„Pošto je doktor Bruno bio toliko dobar da nam da svoju stručnu presudu“, rekao je Slitharst, glasa hladnog od prezira, „možda bi trebalo da obavestite policajce, rektore? Ko god da je ovo uradio nije mogao otići predaleko za tako kratko vreme, ukoliko sada pokrenu hajku...“

„On je verovatno još uvek ovde na koledžu“, rekao sam okrenuvši se rektoru. „Ako jeste, jedva da je imao vremena da opere krv sa svojih ruku,

Mighty

-BU&CW-

194

morate smesta okupiti čitavu zajednicu u velikoj trpezariji. Neko je sigurno nešto video.“

Rektor je klimnuo i okrenuo se Slitharstom. „Voltere, idite dole i pozovite sve studente i članove kao što je doktor

Bruno predložio“, naredio je. „Postarajte se da svi budu prisutni i da dođu onakvi kakvi su. Pokucajte na sva vrata, izvucite ljude iz njihovih soba, ako morate.“

Slitharst mi uputi jedan od svojih gnevnih pogleda, ali se okrenu u mestu i napusti kapelu.

„Šta ste uradili pošto ste našli telo?“, pitao sam. „Ја... dozivao sam u pomoć... nisam mogao jasno da razmišljam“,

promucao je. „Ričard je bio u biblioteci, te je dotrčao. Onda sam stajao pored tela, a on je otišao da pronađe Voltera.“

„Sve vreme ste bili u biblioteci?“, pitao sam, okrenuvši se Godvinu koji je još stajao pored vrata, pomalo uznemiren.

„Ра, da“, rekao je kao da se brani, „radio sam tamo ćelo popodne.“ S nevericom sam zurio u njega. „I ništa niste čuli? Dok su dečaka ubijali naspram odmorišta?“ „Vrata od biblioteke i kapele su od čvrste hrastovine, doktore Bruno“

rekao je Godvin podigavši glas u znak protesta. „Čuo sam korake na stepeništu nešto ranije, ali mi to nije zvučalo neobično. Ali, nisam čuo ni glasa dok rektor Anderhil nije otvorio vrata kapele i povikao.“

Ponovo sam pogledao dečaka. „Pretpostavljam, ako je neko ležao u zasedi i iznenadio ga, mogli su da

ga zadave pre nego što je uspeo da im uzvrati ili poviče.“ Ta misao je pružala izvesnu utehu, ali sam još uvek sumnjičavo posmatrao Godvina. Da li je znao da ga je Ned video kako se sastaje sa Dženksom ispred Bogoslovije?

„U tom slučaju on je bio mrtav pre nego što je sve ovo...“ Rektor je pokazao dečakovo unakaženo lice.

„Nadajmo se da je tako“, promrmljao sam ustajući na noge. „Ali, Ned“, rekao je Godvin, gledajući u izmrcvareno telo, smežuranog

čela kao da ta scena nije imala smisla. „Zašto Ned?“ Odmahnuo je glavom kao da će se time resiti zbunjenosti. Iznenada sam se setio nečega što mi je Ned rekao u našem ranijem sudbinskom razgovoru.

„Da li je Ned imao dužnosti i u biblioteci kao i u kapeli?“, pitao sam. Godvin se okrenu i oštro me pogleda. „Ponekad mi je pomagao sa sitnijim zadacima“, rekao je, opreznog po

gleda. „Obično sređivanja i održavanja, nije se bavio knjigama. Zašto pitate?“ „Gospodine Godvin“, rekao sam, „neko je bio u biblioteci u subotu

uveče, dok je većina ljudi s koledža bila na disputaciji, one večeri kada je Džejms Koverdejl ubijen. Ned ih je čuo, ali nije znao ko je to bio.“

Godvin je ugrizao zglob svog palca i uplašeno me pogledao. „Ра, kao što sam rekao, svi članovi imaju svoje ključeve. Pretpostavljam

da je moguće da se neko ranije vratio, ali ne znam ništa o tome. Inače...“ bacio

Mighty

-BU&CW-

195

je tajanstveni pogled ka rektoru i ostavio rečenicu nedovršenu. Prisetio sam se šta mi je rekao o Sofiji koja je očevim ključem ulazila u biblioteku. Ned je rekao da je čuo kako se muški glas ljutito podiže, ali s kim je taj muškarac razgovarao? Godvinovo držanje jasno se promenilo. Morao sam da se zapitam da li je Ned, obavljajući dužnosti u biblioteci, natrčao na Godvinove zalihe zabranjenih katoličkih knjiga.

„А vi?“, pitao sam gledajući ga pravo u oči. „Niste videli nikoga kada ste se vratili ranije?“

„Ја?“ Godvin je skrenuo pogled, a njegove krupne malaksale oči poprimile su uvređeni izraz. „\'7dа sam bio na disputaciji, doktore Bruno.“ Nelagodno se premeštao i prekrstio ruke preko grudi.

„Ali, koliko znam, otišli ste ranije da se nađete s nekim.“ Rektor je podigao pogled, a blago iznenađenje zamenilo je izraz umornog

očaja na njegovom licu. Godvin je divlje pocrveneo i nije pokušao da brani svoju laž.

„Istina, iskrao sam se na početku zbog jednog ličnog posla“, dodao je sve napetijim glasom. „Nema nikakve veze s koledžom. Ali, vratio sam se tek nešto pre šest, a tada je biblioteka bila zaključana i prazna, kao što sam je i ostavio. To je istina, kunem se bogom.“

Pogledao sam Godvinove šake dok ih je upetljavao, savijajući i ispravljajući prste. Široke šake, vrhova prstiju umazanih mastilom, ali ne i krvlju, koliko sam mogao videti. Rektor je naizmenično gledao Godvina i mene, kao da više nije znao u šta da veruje.

„Čekajte... šta je ono?“ Pogled mi je privukla gomila nečeg tamnog u podnožju oltara. Sagnuo sam se da je ispitam. Kada sam pažljivije pogledao, izgledala mi je kao zgužvana crna tkanina. Uhvativši jedan ćošak palcem i kažiprstom, i podigavši je, video sam da je to studentska toga, iskrzanih rukava i lepljiva od sveže krvi.

„Ponovo isti trik“, rekao sam, podigavši togu da je pokažem rektoru. „Ovo je sigurno Nedova toga. Navlači toge svojih žrtava preko svoje odeće da bi mogao da ode bez tragova krvi na sebi.“

Vrata se uz škripu otvoriše i nas trojica poskočismo, nervozni zbog blizine ubistva. Slitharstovo pacovsko lice pojavilo se u procepu.

„Koledž je okupljen u trpezariji, rektore, pa kad budete spremni, mada se plašim da nisu svi pronađeni.“ Bacio je pogled ka meni. „Ne mogu da pronađem Vilijama Bernarda. Ni Gabrijel Noris i Tomas Alen izgleda nisu u svojim sobama. A Džon Florio nije viđen od popodneva.“

Rektor klimnu glavom i tromo se pridiže na noge. „Idite, Voltere, i vi, Ričarde“, rekao je. „Pridružiću vam se za nekoliko

trenutaka. Pošto razgovaram s ljudima uvešću povečerje. Svi će ostati u sobama večeras, sve dok ne pretražimo čitav koledž.“

„Pretpostavljam da se to odnosi i na goste?“, rekao je Slitharst, obavijajući ruke oko svog tela.

„Na sve“, rekao je rektor odlučno. „Sada bih voleo da porazgovaram nasamo sa doktorom Brunom.“

Slitharst je nerado krenuo za Godvinom kroz vrata. Anderhil se polako

Mighty

-BU&CW-

196

okrenu ka meni, kao da mu je taj napor izuzetno teško padao. U crtama njegovog lica video sam krajnju opustošenost.

„Moja kći se još nije vratila kući, Bruno.“ U njegovom glasu se osećala takva konačnost da sam i ja na trenutak

osetio kao da ću se saviti pod njegovim očajem, ali sam samo odmahnuo glavom.

„Mora da je otišla u kuću neke prijateljice. Zar se nijedne ne možete setiti?“

Vrlo sporo je prešao šakama preko lica, a onda podigao pogled do mojih očiju.

„Sofija nije imala prijateljice kao što bi se očekivalo. Odbijala je da prati druge mlade dame njenih godina. Da ste me pre nekoliko dana pitali za njene prijatelje, odgovorio bih vam da ne mogu navesti nijednog. Ali, sada...“ Zaćutao je i okrenuo se ka prozoru, kao da ga nešto mami kroz staklo.

„Šta sada? Nešto ste otkrili?“ „Bio sam šlep kod očiju, Bruno. Izneverio sam oboje svoje dece, kao što

sam izneverio koledž.“ Mada nisam mogao da se oduprem osećaju da je to verovatno tačno,

pogled na nesreću tog čoveka naterao me je da mu priđem i spustim dlan na njegovo rame.

„Ne možete kriviti sebe za ove smrti. A Sofija će biti pronađena živa i zdrava, videćete, makar ja morao sam da odjašem u noć da je tražim.“

Nisam nameravao da govorim s toliko strasti. Anderhil me je pogledao blago radoznalo pre nego što se vratio njegov izraz očajnika.

„Ljubazno od vas što to kažete“, rekao je, potapšavši moju ruku na njegovom ramenu, kao da mi se zahvaljuje za taj gest. „Ali, grešite. Kada se nije vratila ovog popodneva, pretražio sam njenu sobu. Našao sam ovo, ušiveno u njen dušek.“

Zavukao je ruku u svoj kaput, izvukao knjižicu sa izlizanim kožnim koricama i pružio mi je. Prelistao sam nekoliko stranica i odmah video da je to bogoslužbena knjiga, slična onoj koju sam video u Dženksovoj radionici, otprilike slične starosti i izrade, mada manja i jednostavnija. Stranice su bile u dobrom stanju i nisam video da je ijedna slika sveca ili indulgencije obrisana. Srce mi se steglo. Činjenica da je Sofija imala jednu tako očigledno katoličku knjigu, uprkos pažljivom motrenju njenih roditelja, mogla je značiti samo jedno.

„Pogledajte praznu stranu na početku“, rekao je Anderhil klimnuvši ka knjizi.

Okrenuo sam unutrašnju stranu prednje korice. Na praznom listu bila je posveta sa stihom iz Biblije: ,Jer mudrost je dragocenija od rubina i ništa za čim žudiš ne može se porediti s njom.“ Ispod toga, u posveti ispisanoj složenim, izuvijanim rukopisom, stajalo je: „Оrа pro nobis. Vaš po Hristu, Dž.“

Anderhil me je posmatrao s očekivanjem. „Stih je iz Letopisa, zar ne?“, rekao sam. „Zar ne vidite?“ nestrpljivo je prasnuo. „Kako se mudrost kaže na

Mighty

-BU&CW-

197

grčkom? Sofija! Papistički molitvenik, s posvetom napisanom za nju. Preobratili su je, meni pred nosom, dok sam se ja zakopavao u Foksa i trudio se da za Lestera ovde održavam mir!“ Ponovo je odmahnuo glavom i pogledao u pod.

„Rektore Anderhil, ko ju je preobratio?“, pitao sam oštro. „Ко je taj Dž - znate li? Koga štitite?“

„Nikoga osim sebe samog“, rekao je žalosno, glasom jedva čujnim. „I moje porodice... ili sam bar tako mislio. Nikada nisam mogao ni pomisliti da će doći do ovoga.“

Dženks, pomislio sam smrknuto. Samo je on mogao da se dočepa tako lepe francuske bogoslužbene knjige, i odao se inicijalom. Osećao sam kako mi se šake stežu oko knjige dok sam ponovo čitao posvetu. Stih iz Biblije bio je sasvim naivan, ali u implikaciji je bilo nečeg neprijatno lascivnog ako biste reč „mudrost,, zamenili Sofijinim imenom. Pomisao na Dženksa, na njegovo rošavo lice i bezuhu glavu s ožiljcima, kako Sofiji da je tako ličan, intiman poklon, što je zaista značilo da su delili simpatije prema istoj veri, naterala me je da stegnem zube. Onda mi je na pamet pala još jedna misao i na trenutak mi sledila srce: šta ako je Dženks bio opasnost o kojoj je govorila? Šta ako se na neki način spetljala s njim i on joj je pretio? I da li je išta od toga imalo veze sa unakaženim telom koje je ležalo kraj oltara? Ruka mi je zalutala do pojasa gde sam zatisnuo mali nož srebrne drške koji mi je dao. Te noći, resio sam, izvući ću istinu iz Dženksa, makar to značilo da će se on naći na pogrešnom kraju sopstvenog oružja. Anderhil me je gledao tužnim očima punim iščekivanja, kao da je čekao da ja odredim šta će raditi.

„Da li je Džejms Koverdejl bio katolik?“, pitao sam iznenada. Anderhil je stegao šake i klimnuo. „А vi ste znali? Da li zbog toga niste smeli da ostavite znak Katrininog

točka kako ga islednik ne bi video?“ Rektor se borio sa uzdahom toliko velikim da su rebra mogla da mu se

raspuknu, a onda me pogledao sa nekakvom rezignacijom. „Uvek sam verovao da ukoliko čovek može da zadrži svoju veru za sebe,

tako da se ona ne mesa u njegovu politiku ili rad, to je onda stvar između njega i boga. Plašim se da to mišljenje ne deli mnogo ljudi iz državnog saveta, ali ja laskam sebi da je bliže onome što njeno veličanstvo misli.“ Nagnuo se ka meni i spustio glas. „Međutim, pravila se menjaju. Lord Bargli svakog dana uvodi nove zakone u vezi sa katolicima, pa je sada uvreda zadržavati informacije o znanim papistima. Čovek može izgubiti imanje ili se naći u zatvoru samo zato što nije vlastima prijavio da zna za svoje komšije ili kolege i svi žive u strahu od njegovih prijatelja.“ Zadrhtao je i sklopio dlanove između kolena.

„Znači“, rekao sam lagano, pokušavajući da sažmem način na koji je razmišljao, „ne želite da istina o ovim ubistvima izbije na videlo jer se plašite da je neko uzeo na metu znane katolike u koledžu Linkoln, i ako to bude otkriveno, Lester bi vas mogao pitati kako ih je toliko ostalo ovde neuznemiravano pod vašim budnim okom?“, rekao sam dok je moje saosećanje s njim brzo bledelo. „Više vam se dopada da sudiju i islednika pošaljete za pričama o pljačkašima i zalutalim psima kako bi pravi ubica bio slobodan da opet napadne.“ Pokazivao sam Nedovo telo. „Možda se potajno

Mighty

-BU&CW-

198

nadate da će on završiti posao i osloboditi Linkoln tvrdoglavih katolika, a da vi ne izgubite obraz?“

„Gospode, ne, Bruno, kako možete i pomisliti tako nešto?“, uzviknuo je izgledajući iskreno zaprepašćeno. „Ne mislite valjda sparno da bih poželeo ičiju smrt? Zašto mislite da nisam prosto prijavio te katolike u koledžu mnogo ranije? Naravno da znam ko su oni“, prošištao je, spuštajući glas, ,,i oni su uglavnom dobri ljudi koji ovde obavljaju dobar posao i koji, koliko je meni poznato, ne planiraju svrgavanje njenog veličanstva niti njene vlade, a znam šta bih bio kada bih ih predao. Međutim, time što ništa nisam uradio rizikovao sam da izgubim sve.“

„А sada ih neko ubija, jednog po jednog, prema mučeništvima rane crkve koja je Foks opisao“, rekao sam, gotovo za sebe, odlazeći do kamina. „Ali ko, neki njihov protivnik, ili jedan od njih? I zašto tako razrađeno, osim da se pažnja skrene na koledž Linkoln i kažnjavanje njegovih katolika koji se nisu pokajali? Ako bismo samo shvatili koji su mu motivi, sve bi postalo jasnije.“

„Ispočetka nisam hteo da verujem u vašu teoriju u Foksu“, rekao je Anderhil tiho, podigavši glavu. „Nisam mogao da verujem da bi neko mogao smisliti nešto tako varvarsko i bezbožničko, a nisam želeo ni da priznam da bi moje propovedi o Foksu mogle na bilo koji način inspirisati takva đavolska dela. Ali, u pravu ste, to se više ne može ignorisati.“

„А ovaj jadni dečko?“ pogledao sam Nedovo iskasapljeno lice. „Da li je on bio jedan od njih?“

„Koliko je meni poznato, nije“, zacvileo je Anderhil dozvolivši sebi da samo letimično pogleda telo na podu. „Nije potekao iz ugledne porodice, ali bio je najposvećeniji student. Ne mogu zamisliti da bi iko požele , povredi Neda, to je zaista zlo.“ Ramena su mu se stresla.

„Mislim da je Ned video ili čuo nešto što nije trebalo“, rekao sam strogo. „Da li ste obavestili policajca ili kapetana straže da je Sofija nestala?“

„Ne“, rekao je i ponovo obesio glavu. „Još nije pao mrak, pretpostavljam da sam se nadao da će se vratiti pre večere, ili bar pre mraka. Moja žena je otišla u krevet. Ona je, naravno, ubeđena da je Sofija mrtva ili da negde umire. Još ne zna za Neda. Trudim se da budem racionalniji, ali to nije lako.“ Udahnuo je duboko i ravnomerno, kao da pokazuje koliko se bori da ovlada svojim osećanjima.

„Ako se ne vrati kući do sutra ujutro, uradiću sve što mogu da vam pomognem da je nađete, kunem se“, rekao sam ozbiljno. Rektor je izgledao kao da će odgovoriti, ali ja sam podigao ruku dajući mu znak da ćuti. Sa hodnika sam čuo zvuk toliko tih da je mogao biti samo škripanje krovne grede, ali mojim zategnutim živcima on je zvučao kao koraci po daščanom podu. Čekali smo nekoliko trenutaka, zadržavajući dah, ali smo čuli samo prigušeno zujanje nekog insekta uz prozor.

„Moram da idem u trpezariju i objavim zajednici poslednju tragediju“, rekao je Anderhil uzevši molitvenik iz moje ruke i vraćajući ga u svoj kaput. Otpratio me je kroz vrata i sagnuo se da ih zaključa za nama. „Mislim da sada ne možemo izbeći pozivanje policije, pošto se čini da je ubica zaista među nama. Ali, ako vas budu ispitivali, doktore Bruno, možda bi bilo mudro da Foksa zadržimo za sebe“, dodao je šapatom.

Mighty

-BU&CW-

199

Klimnuo sam glavom i posmatrao ga kako silazi niza stepenice, ramena povijenih pod teretom koji, verovao sam, nikada neće uspeti da zbaci.

Kobet je ostavio otvorena vrata svoje sobe i stajao je leđa okrenutih ka njima, raspoređujući ključeve u svom malom ormaru na zidu. Soba je i dalje jako mirisala na povraćanje. Bacio je pogled preko ramena dok sam ulazio.

„Još jedna smrt, kažete“, rekao je promuklo. „I to u samoj kapeli ovaj put. Naređeno mi je da sada držim zaključane kapije. Bio je dobar momak, taj Ned, prava vrednica. Ko bi uradio takvo nešto? Počeo sam da se pitam da to nisu ipak neka đavolska posla, doktore Bruno.“

„Sofija Anderhil“, rekao sam zatvorivši vrata za sobom, „da li ste je videli kada je jutros otišla s koledža, Kobet?“

„Da“, rekao je Kobet bez razmišljanja, okrenuvši se ponovo svom ormariću za ključeve. „Iskrala se u čitavoj zbrci, odmah nakon što se gospodin Slitharst vratio u kulu. Kada je njena majka došla nekoliko minuta kasnije, samo sam joj rekao da je gospođica Sofija sigurno već krenula.“

„I niste je videli da se vratila?“ „Ne. Zar se nije vratila?“ „Nije viđena ceo dan“, rekao sam. „Da li vam je rekla gde ide?“ „Ne“, rekao je kratko. „Ali, sigurno nije daleko dospela.“ „Ne po ovakvom vremenu“, složio sam se. „Ne u njenom stanju.“ S mukom se odvuče do svoje stolice za stolom i pogleda me s

očekivanjem. Zurio sam u njega u neverici, osećajući se kao da se samo vreme usporilo i sada maltene stoji.

„Kakvom stanju? Hoćete da kažete da je bolesna?“ Kobet izvi obrvu pokazujući time šta misli o mojoj naivnosti. „Haj’te, doktore Bruno, niste bili u manastiru tako dugo.“ „Mislite, ona...? Ne.“ Odmahnuo sam glavom. Sigurno je to bio neki

zlobni trač koji je stari portir pokupio od sluga. „Kako možete biti sigurni?“ „Moja žena je rodila desetoro, gospodine, bog da joj dušu prosti, a

poslednji ju je odveo sa sobom na nebo. Mislite da ne mogu da primetim znake? Dobra tri meseca, rekao bih, jadna devojka.“

Glava mi se zavrtela od važnosti tog otkrića. Ako je Sofija zaista bila noseća, strah koji mi je poverila delovao je još važnije. Ali, koga se to plašila - svog oca ili detetovog oca? Da li je to opasnost koju je pominjala?

„Ali, ko...? Da li vam je poverila čije je dete?“ Mogao sam čuti kako prizvuk panike raste u mom glasu.

„Ništa mi nije poverila, doktore Bruno, ja samo koristim oči koje mi je bog podario, za razliku od mnogih ovde. Video sam kako se sastaje sa nekim u biblioteci u subotu uveče, dok je čitav koledž bio na disputaciji. Ili sam bar video nju kako odlazi tamo i nekog momka kako je sledi nedugo zatim.“

„Ali, koga?“, viknuo sam razdraženo. Kobet je slegao ramenima, zamišljenog lica. „Nosio je ogrtač i kapuljaču. Mogao bi biti bilo ko. Znam da ga nisam

Mighty

-BU&CW-

200

video kako prolazi kroz kapiju, pa ko god da je, morao je već biti na koledžu.“ Zastao sam, uštinuvši vrh nosa palcem i kažiprstom trudeći se da

uklopim te najnovije informacije. Znači, Sofija je bila jedna od ljudi u biblioteci koje je Ned čuo. Ali, s kim se tamo sastajala dok je skoro čitav koledž bio prazan?

„Da li njen otac zna?“, pitao sam Kobeta. „Šalite se, zar ne? Njen otac bi jedva primetio da je rodila pred njegovim

očima, a ni gospođa Anderhil nije bolja. Ako mene pitate, mogu samo sebe da krive, oboje se ponašaju kao da je nastao kraj sveta otkako je mladi Džon umro, kao da im njegova sestra nimalo nije važna. Čujte“, rekao je, nagnuvši se ka meni, „pitao sam se kako će to sakriti od ostalih kada ne bude mogla da uveže svoj korset, a taj dan nije tako daleko. Možda je zbog toga sada odlučila da pobegne.“

„Nisam znao da imate desetoro dece, Kobet“, rekao sam zastavši kod vrata i gledajući starca sa većim poštovanjem.

„Ра, više ih nemam“, rekao je filozofski. „Dobri gospod je smatrao da treba većinu da ih uzme nazad. Ostale su mi dve kćeri, jedna je udata za farmera niz put Abingdon, a druga je pralja.“

„Žao mi je“, rekao sam izlišno. „Nema zbog čega da vam bude žao, tako to ide. U svakom slučaju, ja sam

se razbrbljao i skoro da sam zaboravio, imam pismo za vas.“ Otvorio je fioku svog stola i preturao po njoj sve dok nije izvukao presavijeni komad papira i pružio mi ga.

Zainteresovan, okrenuo sam ga. Moje ime bilo je napisano elegantnim, nepoznatim rukopisom, pa sam brzo otvorio pismo i video da je napisano na besprekornom italijanskom.

„Ostavio mi ga je jutros“, rekao je Kobet, „а u čitavom rusvaju zbog jadnog doktora Koverdejla i sad ovom najnovijem, sasvim sam zaboravio da vam ga predam. Izvinjavam se.“

Srce mi je zastalo dok sam pregledao pismo. Veoma složenim stilom, autor pisma me moli da mu pomognem tako što ću ga francuskom ambasadoru preporučiti kao učitelja jezika za njegovu decu, jer on uskoro želi da se oženi, a njegovo slabo univerzitetsko mesto ne bi mu omogućilo da izdržava ženu.

„Ovo je od gospodina Floria?“, pitao sam sa uzdahom, pogledavši kraj pisma gde je bio potpisan samo inicijal, toliko izuvijan i ukrašen da bi mogao predstavljati bilo koje slovo.

„Naravno. Zar ne piše?“ Znači, to je bilo pismo koje je tako tajanstveno pominjao. Florio, onda,

nije bio misteriozni pošiljalac traga koji me je odveo do Katrininog točka. Još jedan ćorsokak i nisam bio nimalo bliže otkrivanju jedine osobe na koledžu koja je znala za vezu sa Foksom pre bilo koga od nas.

„Proklet nek je“, promrmljao sam, gužvajući pismo u pesnici, mada nisam bio siguran da li psujem Floria zbog njegove nedužnosti ili anonimnog pošiljaoca poruke jer je bio tako tajanstven. „Kobet... mogu li vas zamoliti za uslugu?“

Mighty

-BU&CW-

201

„Učiniću sve što mogu da vam udovoljim, gospodine.“ „Noćas kasno moram da napustim koledž. Imam jedan... zadatak za koji

se moram pobrinuti. Da li biste mi ostavili otvorenu kapiju, recimo pola sata pre ponoći?“

Čelo starog portira se naboralo od zaprepašćenja. „Voleo bih da vam pomognem, gospodine, ali rektor mi je izdao stroga

uputstva da kapija ostane zaključana nakon ovih poslednjih smrti i da nikome ne dopuštam ni da uđe ni da izađe nakon što padne mrak. Ne usuđujem se da postupim drugačije. Ukoliko se desi još jedan napad, za uši će me izbaciti zbog nemara na dužnosti.“

„Shvatam“, rekao sam brzo. „Možda bih vam, onda, mogao pokucati, i vi biste me mogli pustiti napolje, a onda opet zaključati vrata?“

Delovao je nesigurno. „Ра, mogao bih, gospodine. A da li bih morao da ostanem budan dok se

ne vratite?“ „Ne znam koliko će mi vremena trebati ali, mogao bih vam pokucati na

prozor da me opet pustite unutra?“ „Možemo pokušati tako, ako hoćete, gospodine“, rekao je, još uvek

sumnjičav. „Ali, morate se zakleti da niko na Linkolnu neće čuti za to, inače sam gotov.“

„Kunem se. Nestaću kao lopov u noći.“ Zahvalio sam mu se i izašao u vlažno dvorište, još uvek zaklonjeno teškim sivim nebom, dok me je glava bolela od ovih novih saznanja.

Mighty

-BU&CW-

202

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Vlažna hladnoća prekrivala je dvorište kada sam dvadeset minuta pre

ponoći promolio glavu sa svog stepeništa, mada su se teški oblaci koji su doneli neumoljivu kišu najzad razbili i propustili tek nešto mesečevog sjaja da osvetli klizave ploče. Bio sam zahvalan za bledu svetlost jer mi je omogućila da sa prozora vidim šta je pokazivao sat na severnom krilu. Šetao sam po sobi u stanju prigušenog iščekivanja otkako se večera završila, ali sada sam se plašio da ne završim osvetljen poput spektakla dok sam pokušavao neopaženo da napustim koledž. Držeći se senki, šunjao sam se uz zid južnog krila, a zatim duž zapadnog ka kuli, moleći se da je Kobet budan. Dvaput me je uplašio šum i mislio sam da sam čuo nešto kako skreće na suprotnom uglu, pa sam se priljubio uz vlažni kamen, međutim, na kraju sam ubedio sebe da su to samo noćne vratolomije lisice ili sove izvan zidina, šum koji je sada bio prigušen šuštanjem krvi u mojim ušima. Svi prozori okrenuti ka dvorištu bili su mračni, osim treperave svetlosti na gornjem spratu rektorovih odaja. Ako se Sofija još nije vratila, pomislio sam, nije ni čudo što jadni čovek nije mogao da spava. Dok sam prolazio zapadno krilo, zapitao sam se da li su se Gabrijel Noris i Tomas Alen vratili. Činilo se da nijedan nije bio tu za vreme večere i bilo je čudno što su obojica nestala nakon otkrića Nedovog tela. I Vilijam Bernard nije bio tu, a njegovo odsustvo bilo je još više uočljivo jer ga nijedan od njegovih kolega nije pomenuo za visokim stolom, uprkos čestim pogledima ka njegovoj praznoj stolici.

U prolazu kroz stražaru, lagano sam kucnuo na Kobetov mali polukružni prozor. Bilo mi je drago da vidim kako unutra gori sveća, a na moje iznenađenje, vrata su se otvorila gotovo odmah. Spustivši prljavi prst na svoje usne, stari portir je bolno sporo otpuzio ka kapiji, držeći mali fenjer u desnoj ruci, u strahu bacajući pogled ka senovitom dvorištu. Dao mi je fenjer, a ja sam gledao kako njegovi artritični prsti stručno premeću po ogromnom svežnju ključeva koji su mu visili o pojasu, gotovo nečujno odvajajući jedan. Kapija je zaškripala nevoljno se otvarajući, zvukom ne jačim od škripe starog stabla koje se savija na vetru, a mi smo se sledili na trenutak sve dok se nismo uverili da se u zgradama iza nas ništa ne pomera.

Kobet mi je dao znak da zadržim fenjer. „Pokucajte na prozor do ulice kada se vratite“, podsetio me je

promuklim. šapatom. „Ne bojte se, čuću vas. I čuvajte se na ulicama, gospodine. Budite prisebni.“ Lice mu je na svetlosti sveće bilo neobično ozbiljno, pa sam klimnuo s jednakom formalnošću dok sam kroz kapiju izlazio u kaljugu ulice Sent Mildreds lejn. Šarke su ponovo jako zarežale kada je Kobet povukao kapiju za mnom i trenutak kasnije čuo sam kako se njegov ključ sa zlokobnom konačnošću okreće u bravi.

Jedva da sam prošao zidine Isusovog koledža i gotovo da sam stigao do mesta gde se Sent Mildreds lejn spaja sa Samer lejnom, kada sam se oštro okrenuo u mestu, držeći ruku na nožu, uveren da sam negde iza sebe čuo

Mighty

-BU&CW-

203

korake kako prolaze kroz baricu. Podigao sam fenjer, izbezumljeno zureći u tamu uličice kojom sam upravo prošao, ali on je osvetljavao krug koji jedva da je prelazio dužinu moje ruke, i samo je činio tamu još neprobojnijom. Gotovo da sam pozvao osobu koja je bila tamo da se pokaže, ali sam se zaustavio u poslednji čas pomislivši da bi bilo bolje da ne privlačim pažnju na sebe.

Gacao sam blatnjavom ulicom, držeći se potpune tame gradskih zidina s desne strane prateći njenu ivicu niz Samer lejn ka Severnoj kapiji. Ponovo se iza mene začulo tiho pljuskanje, slično onome koje su pravile moje čizme u prepunim brazdama napravljenim u putu nakon celodnevne kiše. Opet sam se okrenuo, ovaj put potegavši nož, i prošištao „Ко je tamo?“ tako tihim glasom da se jedva čuo. Ovaj put sam bio siguran da sam primetio nešto u dubokoj senci. To nije bio toliko pokret koliko komešanje vazduha, hladna izmaglica koja je ponovo popunjavala prostor na kojem je trenutak ranije bio čovek. Sada nisam sumnjao da me neko prati, ali samo nekoliko metara napred video sam umirujuće obrise crkve Svetog Mihaila priljubljene uz gradske zidine, a pored nje svetla stražarnice iznad kapije. Duboko sam udahnuo i vrativši nož za pojas, posegnuo u džep pantalona da izvučem nekoliko novčića koje sam ranije izvukao da bih podmitio stražare, pomislivši da je najbolje da ne vide punu kesu koju sam nosio.

Dva mladića oko kojih se širio miris piva, s kopljima u rukama iskoračila su neodlučno dok sam se bližio kapiji.

„Kuda ste pošli“, rekao je viši kao da ga u stvari i nije bilo briga. Razmetljivo je zagrizao groš koji sam mu pružio, a ja sam zabrinuto gledao preko ramena ne bih li uočio ikakav trag mog progonitelja, međutim, nisam mogao da vidim ništa izvan kruga koji je osvetljavala lampa. Kada je moj mito procenjen kao pravi, sproveden sam kroz kapiju i našao sam se sam izvan gradskih zidina.

Dvorište krčme bilo je obavljeno senkom, prekriveno prigušenom tišinom koja se napinjala od neizvesnosti. Ni najednom prozom nije se videlo svetio, a jedino osvetljenje pravio je moj mali fenjer. Odnekud iz guste tame desno od mene začulo se tiho njištanje konja, premeštanje težine u snu, vrlo blizu. Podigao sam fenjer da vidim gde da idem.

„Gasi to, budalo. Hoćeš da nahuškaš stražu na nas?“, prošištao je muški glas u moje uvo, a na obrazu sam osetio njegov topao dah. Srce mi je poskočilo i samo što nisam ispustio fenjer od zaprepašćenja, ali uspeo sam da gurnem ruku pod staklo i ugasim svecu. Čovek koji je govorio obišao me je i bez oklevanja prešao dvorište, dok mu je ogrtač šuštao oko nogu. Srebrna mesečina probila je oblake i na tankom sjaju sam video kako i druge senke oživljavaju, kako sve više osoba u tišini klizi kroz nepomični vazduh ka zadnjoj strani krčme, sve u ogrtačima i sa kapuljačama. Na trenutak me je taj pogled podsetio na ustajanje za jutarnju molitvu u San Domeniku, jer su osobe s kapuljačama baš ličile na monahe među kojima sam proveo mladost. Pratio sam oblike koje sam mogao da razaznam i stigao do malih vrata koja su se zatvorila baš kada sam stigao do njih. Mogao sam samo razabrati rešetku u visini glave, pa sam se nagnuo ka njoj i prošaputao „Оrа pro nobis,,. Prvo nije bilo ničeg osim tišine, ali onda su se vrata odškrinula i bleda ruka koja je provirila iz senki pozvala me je unutra.

Mighty

-BU&CW-

204

Skliznuo sam kroz otvor u uzani prolaz koji je, reklo bi se po mirisu bajate hrane, prolazio duž kuhinje krčme. Na osnovu njegove visine, pretpostavio sam da je osoba koja me je pustila unutra mladi Hamfri Pričard, sluga u krčmi. Da li je on mene prepoznao, to nisam znao. Vodio me je prolazom koji se završavao kod klimavih stepenica koje su se uvijale do sledećeg sprata. Jedna lojana sveca gorela je slabo u zidnom svećnjaku na pola puta, ispunjavajući uzano stepenište gorkim mirisom. Koraci su škripali na stepeništu iza mene, pa sam krenuo brže izbijajući na odmorište neravnog poda, sa niskom tavanicom s gredama. Primetio sam da je na mali prozor prebačena crna tkanina kako se svetlost sveca ne bi videla spolja. Još uvek nesiguran gde da krenem, pratio sam odmorište do kraja gde su niska vrata bila odškrinuta. Sa oklevanjem sam ih otvorio i našao se u maloj prostoriji prepunoj osoba s kapuljačama koje su stajale i čekale, pognutih glava, sve okrenute ka priručnom oltaru na jednom kraju gde su tri voštane sveće jasno gorele u visokim kovanim srebrnim stalcima ispred tamnog drvenog raspeća na kojem se nalazila srebrna figura razapetog Hrista.

Iz bezimenih dubina kapuljača, moje kolege vernici i ja krišom smo se pozdravljali, mada su na prigušenoj svetlosti sveća sva lica koja sam vi deo nosila istu masku sačinjenu od razigranih plamenova, imala izdužene crte lica, a oči uronjene u jezera senke. Onda se iznenada, visoka figura s druge strane prostorije okrenula ka meni, svetio mu je na trenutak zahvatilo lice dok su njegove oči susretale moje i ja sam se trgao prepoznavši gospodina Ričarda Godvina, bibliotekara koledža Linkoln. Iznenađenje i strah videli su se na njegovom licu u trenu pre nego što je pogledao u pod, sklopivši šake u molitvi ispred sebe. Pitao sam se koliko je među ostalima, kada bih mogao da ih vidim, ljudi koje već poznajem, koji se šunjaju kroz usnuli grad pod velom tame kako bi živeli svoj tajni zabranjeni život. Nisam mogao da se ne divim njihovoj kuražnosti, mada više nisam delio njihovu veru. Na kraju, zar nisam i ja nekada rizikovao život usprotivivši se verovanjima koje su vlasti meni propisale? Zar nisam, na neki način, to još uvek radio? U tom trenutku, bacivši pogled preko malog skupa od četrnaest vernika, obuzela me je grozota mog zadatka ovde. Bio sam vuk u jagnjećoj koži, onaj koji je nosio istu uniformu i davao iste odgovore, ali pod desnom rukom osećao sam težinu kese ser Fransisa Volsingema - novac koji sam nosio da bih izdao ove neposlušne vernike i oterao ih u zatvor, a možda i u smrt. Volsingem je lako mogao apstraktno govoriti o pretnji kraljevstvu, ali zar je ova mala misa zaista mogla biti smatrana izdajom? Bilo mi je teško da poverujem da je iko od običnih ljudi koji su se ovde okupili da u noći proslavi obred koji im je uskraćen pretnjama smrću tajno planirao ubistvo kraljice ili davanje informacija francuskim snagama. Zar je sama njihova vera dovoljan razlog da ih isporučim pravdi državnog saveta, razmišljao sam, i nisam mogao to da opravdam sopstvenoj savesti. Prisetio sam se opipljivog straha Tomasa Alena od metoda ispitivanja koje su kraljičini ministri koristili protiv optuženih za izdaju. Odjednom sam se osetio užasno izloženim, kao da ljudi oko mene mogu videti moje izdajničke namere. U tom trenutku, šaka se čvrsto zatvorila oko mog zgloba i ja sam podigao pogled otkrivši da zurim u svetleće plave oči Rolanda Dženksa. Strogo me je pogledao, a onda mi jednom klimnuo što sam protumačio kao odobravanje, jedan skoro osmeh zatitrao je preko njegovih usana i on mi je

Mighty

-BU&CW-

205

pustio ruku, okrenuvši se ka vratima kroz koja smo ušli. Mir se spustio na nas, čujno udisanje dok su se vrata otvarala i u toj

maloj prostoriji osetio sam, nakon mnogo godina, tanano drhtanje duž kičme zbog stare magije mise. Ljudi među kojima sam stajao, prerušeni, zaista su verovali da prisustvuju svetoj misteriji. Verovali su čistom verom koju sam ja odavno zaboravio i upravo to, pomislio sam, ljudi poput Volsingema nikada neće moći da razumeju. To verovanje u ovo čudo vraćaće ih ponovo, uprkos pretnjama smrću i kaznama, da prkosno održavaju ovaj plamen, a iskrenost njihove vere me je ponizila.

Sveštenik koji je ušao, nosio je belu odoru poput stihara koji je dopirao do njegovih stopala, mada je imao navučenu kapuljaču koja mu je zaklanjala lice. Zeleni epitrahilj visio mu je oko vrata. Prešao je nekoliko koraka do oltara sa svečanom dostojanstvenošću, oborenog pogleda, ali uspravnog držanja, noseći pred sobom prekriveni putir. Kada je stigao do oltara, duboko se naklonio i ja sam po njegovom držanju video da nije mlad i da mu je taj pokret bio naporan. Ali, nisam uspeo da zadržim uzdah kada se ispravio i skinuo svoju kapuljaču. Misnik je bio doktor Vilijam Bernard.

Spustio je putir s puno poštovanja na levu stranu oltara, podigao zelenu baršunsku torbicu sa njegovog vrha i, palcem i kažiprstom, izvukao oltarski čaršav iz nje, raširio ga i spustio beli platneni pravougaonik na sredinu oltara. Potom je pažljivo na njega postavio prekriveni putir. Ðakon koji ga je pratio nervozno se promeškoljio. Nije mu moglo biti više od devetnaest, pretpostavljao sam da je student i nije mogao da se uzdrži od bacanja nervoznih pogleda oko sebe dok je stajao, gologlav, pokraj Bernardovog ramena, izložen u čitavom ovom društvu s kapuljačama, kao da je nag.

Okrenuvši se ka oltaru, Bernard je desnom rukom napravio znak krsta od čela do grudne kosti i od levog ramena do desnog.

,,In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti. Amen.“ Vazduh u maloj prostoriji kao da je bio naelektrisan, svi smo stajali

tamo kao da održavamo ravnotežu na ivici noža, živaca zategnutih od opasnosti koju je nosio obred što se odvijao pred nama, a kojeg smo svi bili deo - čak i ja, koji sam stajao izvan njega, bio sam umešan. Svaki iznenadni nepoznati šum - krik sove, škripanje starih greda krčme - terao je kongregaciju da se ukoči, nevidljivi talas straha koji bi nas držao na tren, pre nego što bi se oprezno oslobodilo meko šuštanje izdaha.

„Introibo ad altare Dei“, objavio je Bernard s tihim autoritetom u glasu. Vetar je iznenada navalio kroz drvene žaluzine, zatalasavši crne tkanine

preko prozora i sabijajući svetlost sveca. Mladi đakon je panično okrenuo glavu, kao da je neko ušao, ali Bernard je nastavio, svečano i hladnokrvno, ceremoniju koju je obavljao kao da je svaka njena reč ili gest ukorenjena u samu njegovu prirodu.

Nije bilo muzike i odgovori kongregacije bili su prigušeni, tek prošaputani, kao da neko prisluškuje pored vrata. Klekli smo kao jedan dok se misa nastavljala svojim propisanim ritmom i ponovo sam se setio, s nostalgijom, kako su te reči i gestovi oblikovali moj život toliko mnogo godina. Sada, dok sam ponavljao fraze, činilo mi se kao da u njima više nema života. Bernard je uzeo hostiju sa male mesingane darohranilnice i nakon što ju je

Mighty

-BU&CW-

206

podigao i ispio iz putira, okrenuo se ka kongregaciji. „Ессе Agnus Dei, ecce qui toliit peccata mundi“, intonirao je, a ja sam

podigao glavu i video kako njegove vodnjikave oči prodiru pravo u moje. Dah mi je zastao u grlu. U tom trenutku mi se činilo kao da je probio moju masku i video sve tajne moje duše. Za slučaj da sam pogrešno procenio taj pogled, Dženks me je upozorio spustivši dlan na moju ruku. Shvatio sam šta to znači. Mada sam primljen među vernike te noći, Dženks i Bernard nisu zaboravili da sam isključen iz crkve. Nisam smeo pomisliti da ću sa ostalima uzeti hostiju. Nisu morali da se plaše. Nisam se pričestio otkako sam napustio manastir, zbog ostataka poštovanja ili sujeverja, ili i jednog i drugog. Kada je mala kongregacija krenula napred, padajući na kolena i otvarajući gladno usta kao ptići u gnezdu, skupio sam se nazad kraj zida, uplašen da će me moje neučestvovanje obeležiti kao špijuna. To je, na kraju, bila srž obreda i uzdržavanje će odmah pobuditi sumnju. Međutim, možda ih je Dženks unapred upozorio jer, iako je moje povlačenje privuklo nekoliko znatiželjnih pogleda, oni su bili samo prolazni i ja sam se stopio u grupu, mumlajući „Deo gratias,, na Bernardovo „Benedicamus Domino,,.

Pošto je misa završena, atmosfera naelektrisanog iščekivanja kao da se raspršila, a kongregacija je delovala željno da ode. Ostao sam pored vrata dok su oni izlazili u koloni, vireći pažljivo u lica sakrivena pod kapuljačom dok su prolazila pored mene, obarajući pogled ako bi mi uzvratili svojim. Dženksovi dugi prsti sklopili su se oko mog zgloba, dajući mi znak da ostanem još malo kada ostali odu. Jedan od poslednjih koji je otišao, nizak čovek ruku zatisnutih pod ogrtač u monaškom stavu, zastao je i pogledao direktno u mene. U tom trenutku, plamen sveća je ponovo zatitrao i ja sam uzdahnuo kada mi je iznenadni nalet svetlosti pokazao njegovo lice. Adam, rektorov sluga, zurio je u mene, odražavajući moj izraz neverice. Oklevao je jedan trenutak, kao da ne zna da li da progovori, ali Dženks ga je strogo pogledao i on je požurio kroz vrata sa ostalima.

Najzad sam ostao sam sa Dženksom koji je skinuo svoju kapuljaču, i visokom stamenom figurom Hamfrija Pričarda koji je počeo da posprema prostoriju i sklanja opremu za ceremoniju. Ostavio je sveće na oltaru koje su sada gorele slabijim plamenom. Dženks me procenjivao pogledom.

„Dakle, na posao“, rekao je tiho. „Molim vas, skinite ogrtač. Sada ste među prijateljima. Da li ste doneli svoju kesu, doktore Bruno?“

Spustio sam kapuljaču i mirno podneo njegov pogled. „Da li ste vi doneli knjigu, gospodine Dženks?“ Njegovo upropašteno lice polako se iskrivilo u osmeh. „Knjigu. Prvo mi recite koliko ste spremni da platite za taj rukopis?“ „Prvo bih morao da ga vidim“, rekao sam hladno. „Koliko tražite za

njega?“ „То je teško pitanje, Bruno, jer vrednost jedne stvari, bilo koje stvari,

zavisi isključivo od želje nekoga da je ima, zar nije tako? Ta knjiga, na primer. Upoznao sam samo jednog čoveka koji ju je želeo jednako koliko i vi, a on je bio spreman da mi mnogo plati. Možda i više nego što vi nosite u vašoj nabrekloj kesi.“ Posmatrao je moj kaput s gladnim bleskom u oku.

Mighty

-BU&CW-

207

„Ко?“, pitao sam, a hladan strah širio mi se po stomaku. „Niste je prodali?“

U tom trenutku, vrata se otvoriše. Uplašio sam se, ali to je bio samo Vilijam Bernard, sada bez svoje odežde već u ofucanoj akademskoj togi i tankom ogrtaču, ruku sklopljenih iza leđa.

„Upravo sam pričao doktoru Brunu o čoveku koji je hteo da kupi grčki rukopis iz kolekcije dekana Fleminga, onu koju ste spasili tokom čišćenja šezdeset devete“, obavestio ga je Dženks. Bernard je lagano klimnuo.

„Otkrio sam rukopis zakopan u jednom starom kovčegu kada sam postao bibliotekar na Linkolnu“, objasnio je. „Moj prethodnik ili nije umeo da je pročita ili nije shvatio šta je to, ali ja sam je odmah prepoznao i shvatio sam da bi u pravim rukama mogla biti izuzetno vredna - i izuzetno opasna.“

„Ра ste je ukrali?“, pitao sam. Bernard se namrštio. „Ni slučajno. Koledž je pravio godišnji inventar biblioteke, sve što bi

nestalo bilo bi primećeno. Međutim, gospod se stara za one koji veruju. Kraljevski inspektori su, kao što znate, 1569. čistili biblioteke koledža, a u svojoj žurbi da uklone uvredljiva dela, bilo je lako smotati neke neželjene rukopise. Već sam rekao Rolandu da sam pronašao izgubljene radove Hermesa Trismegista, knjigu koju Fičino nije hteo da prevede jer nije želeo da bude odgovoran za posledice po hrišćanstvo. Ipak, nisam siguran da li mi je verovao sve dok mu je nisam spustio u ruke.“

Dženks je podigao ruku kao da priznaje krivicu. „Čim sam pročitao knjigu, nisam sumnjao da je original“, rekao je. „То je

bila knjiga za koju je Kozimo di Mediči platio bogatstvo da se donese iz vizantijskih ruševina, ali nikada nije uspeo da je pročita. Znao sam da postoji čovek koji bi mi dao šta god zatražim da bi tu knjigu imao u svojoj biblioteci.“

„Možda ga znate“, rekao je Bernard lukavo, „jer on je bio tutor vašeg velikog prijatelja Filipa Sidnija. Govorim o čarobnjaku Džonu Diju, astrologu onog jeretičkog kopileta, Elizabete.“

„Znači“ gledao sam ih naizmenično, a nade su mi se rušile dok sam govorio, „znači knjiga je kod Džona Dija? Prodali ste mu je?“

„I ne i da“, rekao je Dženks, zakoračivši unapred široko raširenih dlanova pokazujući bespomoćnost. „Prodao sam mu knjigu za veoma veliku sumu, razmenili smo pisma i Di je lično doputovao u Oksford da obavi transakciju. Međutim, desila se jedna nesrećna intervencija, proviđenje ili neka druga sila.“

„Na šta mislite?“ Sada sam već bio nestrpljiv i umoran od ove igre mačke i miša. Krajičkom oka mogao sam da vidim Hamfrija Pričarda kako leskari uza zid, pored zamračenog prozora, čačkajući ostatke hostije iz zuba. Pitao sam se, sa zebnjom, šta će on još uvek ovde, posmatrajući nas s ravnodušnom znatiželjom, i zašto se Dženks i Bernard nisu usprotivili njegovom prisustvu.

„Na putu za London, Dija su presreli drumski razbojnici i brutalno na pali. Imao je sreće da sačuva živu glavu, ali sve što je imao bilo je ukradeno, uključujući i rukopis koji je nosio.“

Dženks je to prepričao sa savršenom ravnodušnošću. Istovremeno je

Mighty

-BU&CW-

208

gotovo neprimetno pucnuo prstima i Hamfri se pomerio od prozora i prišao nam.

„ A to je bilo vaše delo?“, pitao sam, okrenuvši se tako da mogu da vidim Hamfrija. „Da li ste vratili rukopis?“

,Ja?“, Dženks je glumio uvređenost. „Mislite da bih mogao da uradim takvo podmuklo delo, Bruno? Uveravam vas, ja sam potpuno iskren u mojim poslovima, i nisam budala da stičem neprijatelje među ljudima koji su tako bliski kraljičinim ljubimcima.“ Dok je to govorio, čudno me je pogledao, a onda razmenio pogled s Bernardom. „Ne, čini se da nije samo doktor Di bio zainteresovan za tu temu i spreman da dođe do rukopisa po bilo koju cenu.“

„Ра gde je on sada?“, pitao sam okrenuvši se ka njemu. „Ako ga nemate, čemu ova šarada oko donošenja moje kese?“ Ipak, čak i dok sam to govorio, znanje onoga što će uslediti širilo mi se kroz vene poput ledene vode. Okrenuo sam se ka Hamfriju, ali nisam bio dovoljno brz i obe njegove ruke bile su obavljene oko mene pre nego što sam uspeo da izmaknem njegovom stisku. U istom trenutku, činilo se, Dženks se bacio i zgrabio nož srebrne drške iz mog pojasa. Prislonivši njegov vrh uz moj vrat, posegnuo je u moj kaput, prvo s jedne strane, a zatim sa druge, sve dok nije pronašao Volsingemovu kesu. Izvukavši je, bacio ju je opušteno u vazduh i ponovo je uhvatio slobodnom rukom, procenjujući koliko je teška. Bernard je, neosetljivog lica, samo stajao i gledao ruku sakrivenih iza leđa.

„Viči i rasporiću ti utrobu kao svinji pre nego što glas napusti tvoje grlo“, prošištao je Dženks, pritiskajući me nožem.

„Znači, sve je bila laž?“, pitao sam kroz stegnute zube, dok sam se uzaludno batrgao u čeličnom zagrljaju Hamfrija Pričarda. „Priča o knjizi?“

„А, ne“, Dženks je izgledao gotovo uvređeno. „Priča je istina do poslednjeg detalja, Bruno. Knjigu je Diju ukrao neko ko je sigurno znao da je on nosi - ali ko god da ga je napao nije moj zaposleni, a ne verujem da je Di ikada otkrio gde je ona odneta, i zašto. To više nije moja briga. Ne, ja te nisam slagao, doktore Bruno. Ali, ne mislim da i ti možeš reći isto.“

„Ne znam na šta misliš“, rekao sam, a panika mi je rasla u glasu dok je vrh Dženksovog noža bockao moju kožu. „Za šta misliš da sam lagao?“

„Odakle ti ovaj novac?“, prošištao je, podigao kesu i pretresao je, a svi tragovi njegove ulizičke učtivosti nestali su. „Kako to da jedan proterani, putujući pisac dolazi u Oksford s tako punom kesom, pitam se ja? Ko te plaća?“

„Imam platu kralja Anrija od Francuske“, ispljunuo sam, još uvek pokušavajući da oslobodim ruke. Hamfri ih je samo još čvršće povukao iza mojih leđa i shvatio sam da ću batrganjem samo uspeti da iščašim sopstvena ramena. Prestao sam da se mrdam i srozao se unapred, još uvek ne ispuštajući Dženksov pogled. „Putujem pod njegovom zaštitom, to će ti svako reći.“

„Putuješ sa ser Filipom Sidnijem koji ima zaštitu svog ujaka, Roberta Dadlija, grofa od Lestera, ljubavnika kurve Elizabete. A Dadlijevo jedino interesovanje, kao i čitavom državnom savetu, jeste da se Oksford oslobodi onih koji su ostali verni papi, a ti si zadužen da ih iskopaš umesto njega kao svinja koja traži tartufe. Zar nije tako?“ Prišao mi je bliže i podigao lakat, pa

Mighty

-BU&CW-

209

sam sada morao da pomerim glavu koliko sam god mogao unazad da mi nož ne bi probio grlo.

„Ne znam ništa o grofovim interesovanjima, nikada ga nisam video!“, zakreštao sam, a oštar bol prostreli mi vrat od naprezanja.

„Dobro se pretvaraš, Bruno, to sam i očekivao. Sigurno je izuzetan čovek onaj koji uspeva da beži inkviziciji sedam godina. Ali, mene nisi prevario. Ti si raskolnik i jeretik i hoćeš da napreduješ i osvetiš se katoličkoj crkvi tako što ćeš izdati one što su zadržali veru koju si ti omrzao.“

„Nemaš razloga da tako misliš“, bunio sam se, sada već iskreno uplašen svirepim sjajem u Dženksovim očima. „Na osnovu čega me optužuješ?“

„Na osnovu čega?“ Suvo se nasmejao i odmakao jedan korak, spustivši ruku, mada nije spustio i nož sa mog grla. „Ра - osim tvoje prisnosti sa Sidnijem i novca kojim si podmićivao svoje obaveštajce? Objasni mi, onda, kakvo je tvoje interesovanje za smrti u koledžu Linkoln. Zbog koga se toliko predano brineš da ubica bude nađen?“

„Kakve obaveštajce?“ Nehotice sam se ponovo nagnuo napred i osetio oštro povlačenje u ramenu jer mi je Hamfri zavrnuo ruku još čvršće, „Samo nisam bio uveren u objašnjenje smrti doktora Mersera, to je sve. Mislio sam, ako ubica ne bude pronađen, i drugi bi mogli biti u opasnosti. Što se pokazalo kao tačno“, dodao sam zajedljivo.

„Kakav dirljiv dobrotvor“, rekao je Dženks, gotovo ne otvarajući usne. „Ра, onda, hajde da probamo sa drugim pitanjem, zašto si pozvao Tomasa Alena da jede s tobom?“

Moje lice je sigurno odavalo iznenađenost jer se tanko nasmešio i iskosio glavu u stranu.

„Zar nikada nisi primetio, Bruno, kako šlep čovek može da razvije sluh poput psa, kako bi nadomestio svoje izgubljeno čulo? Baš tako ja, koji nemam uši, nadoknađujem svoj gubitak time što imam mnogo očiju, koje vide svaki budžak.“ Nasmejao se suvo, kao da je to ranije vežbao i bio zadovoljan efektom. Pošto nisam shvatio, ponovo je navalio, primičući vrh noža još bliže. „Šta si pitao Alena? Šta ti je rekao?“

„Nije mi rekao ništa bitno“, dahtao sam pokušavajući da izvijem vrat dalje od vrha sečiva. „Govorio je o svojim studijama, brigama zbog devojaka, trivijalnostima koje zaokupljaju misli mladog čoveka.“

„Ne laži me ponovo, Bruno“, rekao je Dženks kroz zube, mirnog i hladnog glasa. „Namerno si pozvao jedinog čoveka u Oksfordu koji bi voleo da svi budemo uništeni.“ Roda je brzo trgnuo nož u stranu i prošao je tren pre nego što je vreo bol prostrujao kroz moj vrat, a onda je oštricu sa tamnocrvenom mrljom podigao do mojih očiju. „Gle kako drhtiš jer vidiš svoju krv. A to je samo posekotina“, rekao je prezrivo, „sam si pravio gore brijući se. Ali, vidi kako krvariš, čak i iz male posekotine. Pomisli kako će tvoja krv umazati zemlju kada ti prerežem vrat popreko.“

Zatvorio sam oči, a misli su mi se divlje kovitlale dok sam pokušavao da smislim način da pobegnem. Nijedan mi nije padao na pamet

„Ako bi Tomas Alen želeo da uništi vašu grupu, zašto prosto ne bi prijavio ono što zna?“

Mighty

-BU&CW-

210

„ Ah.“ Dženks me je proučavao. „Vidim da ima još mnogo toga što ne znaš, Bruno. Nije to tako prosto. On to ne može sam da uradi. Ali, ja ne mogu dopustiti da preneseš ono što ti je on rekao o nama.“

„Ako nameravaš da me ubiješ „, rekao sam, trudeći se da mi glas bude što je moguće ravniji, „bar mi reci zašto si ubio one ljude u Linkolnu. Zadovolji moju znatiželju.“

Dženks se namrštio, a onda pogledao Bernarda kao da traži odobrenje. „Kakva čudna poslednja želja, Bruno. I baš nju ne mogu da ti ispunim,

jer ja nisam ubio Mersera i Koverdejla, a ni dečaka, i ne znam zasigurno ko je to uradio. I ja sam radoznao koliko i ti da to otkrijem.“

„Zbog čega se onda trudiš da to niko ne otkrije? Oni su dolazili ovamo na misu, zar ne? Koverdejl i Merser, bili su deo vaše grupe. Zar te nije briga što su divljački ubijeni i što su još mnogi od vas u opasnosti?“, pitao sam, gledajući zbunjeno jednog i drugog, dok me je posekotina na vratu već opasno pekla.

„Njihove smrti su pokrenule previše pitanja“, rekao je Bernard istim jasnim, svečanim tonom kojim je izgovarao misu. „Ljudi sa Oksforda dobro znaju da ta pitanja treba da ostave bez odgovora, ali vi niste sa Oksforda i vaše insistiranje da iščeprkate istinu na kraju će nas sve razotkriti. Žao mi je što moram reći da vas je upropastila vaša radoznalost.“

Zvučao je iskreno žalosno dok je to govorio. Na trenutak sam osetio kako se soba vrti. Činilo se kao da je srce prestalo da mi kuca i ja sam izgubio sav osećaj u rukama i nogama shvativši bez sumnje da će me zaista ubiti i da je sasvim moguće da neću uspeti da se izvučem pričom. Utroba mi se zgrčila, ali ja sam stegao svaki mišić i uspeo da je kontrolišem. Bar se neću tako osramotiti.

,,Ali...“, jedva sam izgovorio boreći se da smirim isprekidano disanje, „taj ubica je vaš neprijatelj, zbog njega se postavljaju ta pitanja! Koverdejlovom krvlju je naškrabao znak Katrininog točka na zidu, kao da hoće da upre prstom u vas i vašu grupu dok ubija vaše ljude! U tom slučaju će vam sigurno koristiti ako pokušate da ga pronađete?“

Njih dvojica su se oštro pogledali kada sam pomenuo znak. Bernardovo lice se steglo u znalački gnev, a Dženks je, po prvi put otkako me je napao, izgledao uzdrmano.

„Reci to ponovo“, prošištao je, gurajući nož u osetljivu kožu posekotine koju je napravio, pa sam zaječao od bola i ujeo se za usnu kako ne bih viknuo. Bernard je prišao bliže i odmahnuo glavom gotovo neprimetno. Dženks je vrlo malo povukao nož. „Na zidu, kažeš? Koliko je ljudi to videlo?“

„Osim mene, samo rektor Anderhil i blagajnik, Slitharst“, rekao sam gotovo šapatom. „Rektor je naredio da se obriše pre nego što stigne islednik.“

„Dobro je.“ Bernard je klimnuo gotovo za sebe. „Ра, onda, Rolande, hajde da ovo skinemo s vrata, ili bi nas neko mogao videti.“

„Ne, čekajte!“, pobunio sam se što sam tiše mogao. „Mogu vam pomoći da ga nađete ako me pustite nazad u koledž da nastavim potragu. Hajde, na istoj smo strani.“

Dženks se naglo nasmejao. „Nismo mi na istoj strani, Bruno“, odgovorio je. „Zar ne vidiš? Ti misliš

Mighty

-BU&CW-

211

da ti loviš tog ubicu, ali on sve vreme koristi tebe da bi nas izdao. Hoće da te dovede do nas, da te natera da sa nama povežeš smrti i da istražiš tajne naše mreže, kako bi to znanje mogao da prijaviš Sidniju i tvojim prijateljima u Londonu misleći da si sve sam shvatio.“

„Govoriš kao da znaš koje on“, rekao sam, osećajući da, ako ga nateram da govori, možda mogu da ga odvratim od dela na koje se rešio. Ipak, činilo se da je Dženks umoran od priče. Klimnuo je ka Bernardu koji je najzad premestio ruke napred i pokazao tanak gajtan.

„Previše si video i čuo, Bruno“, rekao je Dženks hladnokrvno, još uvek drhtavo držeći nož uz moje grlo, dok je Bernard nestajao iza mene, a moji zglobovi bili grubo privučeni i vezani jedan za drugi. „Ali, ja ću otkriti šta ti je rekao Tomas Alen, i da li si to preneo dalje, pre nego što te pošaljem đavolu. Možeš mi reći milom ili silom, od tebe zavisi.“

„Zašto ne pitaš Tomasa Alena?“ „Jer nije ovde. Ali, ne brini, mala je verovatnoća da će i Tomas Alen

dočekati zoru.“ „Ubićeš i njega?“, izustio sam „Ne ja, Bruno.“ Dženks je odmahnuo glavom i tajanstveno se nasmešio.

„Ne ja. Ja nisam dirao Tomasa Alena zbog njegovog oca koji nam je ostao veran čak i pod mučenjem. Ali, Tomas nije trebalo da razgovara s tobom. Sada ostali možda neće imati toliko skrupula.“

„Ја sam gost sa kraljevskom posetom“, mumlao sam, hvatajući se za slamku, „moje ubistvo će biti skandal, dovešće sudiju pravo na ovo mesto.“

Dženks je polako odmahnuo glavom. „Gadno si potcenio moju inteligenciju, Bruno, to gotovo da me vređa.

Čak i član kraljevske grupe može poželeti da poseti bordel u gluvo doba noći - na kraju, ništa drugo se ne bi ni očekivalo od jednog stranca i papiste. A pošto ne poznaje ulice u ovom delu grada, lako bi mogao postati žrtva pljačkaša, naročito ako je izašao napolje noseći tako punu kesu. Bez sumnje, to će biti sramota za kraljevsku posetu, ali oni će se brzo ograditi od tebe. Šta ti misliš, Vilijame?“, pitao je podigavši glavu ka Bernardu koji mi je još uvek vezivao ruke dok ih je Hamfri držao u mestu, „Da ostavimo njegovo telo tako da ga nađu ispred neke od dečačkih kuća, ili je to preterano poniženje?“

Kada Bernard nije odgovorio, samo je slegnuo ramenima i nastavio: „Vratiću se pre prvih zraka, kada sve uredim. Ostaviću te Hamfriju na

staranje da razmišljaš šta ćeš mi reći o svom razgovoru sa Tomasom Alenom.“ „Ubićeš me da zaštitiš sebe?“, pitao sam, zamahnuviši dok me je Hamfri

iznenađujuće nežno spustio na zemlju, a Bernard obišao s druge strane da bi mi vezao skočne zglobove drugim gajtanom. Dženks me je ljutito posmatrao.

„Da bih zaštitio veru, Bruno“, odgovorio je najzad, s prekorom u glasu. „Sve što radim radim da bih zaštitio i sačuvao našu proganjanu veru, pa to nije greh u božjim očima.“

„А šta je sa šestom zapovesti?“ Glas mi je zvučao stegnuto i neobično visoko. „Ne ubij?“

„Ја počinjem od prve zapovesti. Ja sam Gospod, Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova uz mene. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda, Boga svojega.“ Oči

Mighty

-BU&CW-

212

su mu se suzile i on je uneo lice u moje, pa sam gotovo mogao da prebrojim pocrnele pore na njegovom nosu. „Ovo je moja zemlja, moja zemlja, Bruno, jer ja sam rođen kao Englez i ostao sam to, moja idolopoklonička zemlja, dakle, prekršila je taj zavet. Jeretičko kopile kurve Ane Bolen postavilo je sebe za rivala samom svetom ocu i duše njenih ljudi su u smrtnoj opasnosti. Borba s takvom jeresi je sveti rat, a ne ubistvo. Ali, da bih pokazao da nisam varvarin, Bruno, otac Vilijam će čuti vašu ispovest pre nego što umrete, ako odaberete da se pomirite sa svetom majkom crkvom.“

„Neću se vama ispovedati“, rekao sam kroz zube. Dženksa to nije izbacilo iz takta. „Nema veze, to je između tvoje savesti i tvog boga“, slegnuo je ramenima,

odmotavajući sa svog vrata prljavu platnenu maramu. Zgrabivši mi čvrsto nos, stegao ga je između prstiju sve dok nisam morao da zinem da bih udahnuo. Čim sam to uradio, nagurao je maramicu u moja usta sve dok mi vilica nije bila bolno razvučena i dok nisam počeo da se gušim tkaninom, ne mogavši da ispustim ikakav zvuk. U jednom groznom, uspaničenom trenutku, pomislio sam da je želeo da me uguši i počeo sam divljački da se otimam, ali on mi je pustio nos i dugo me prezrivo posmatrao.

„Bolje pretraži njegovu sobu na koledžu“, rekao je odsečno Bernardu koji je klimnuo. Dženks je još jednom opipao moj kaput da bi pronašao ključ okačen o moj pojas. Brzo ga je pokidao i dobacio ga Bernardu. Sada je to bila mala uteha, ali bar sam papir sa kopijom šifre iz Merserovog godišnjaka zatisnuo u košulju i u sobi na Linkolnu nije ostalo ničega što bi me povezalo sa Volsingemom. Kleo sam svoju glupost što nisam dojavio Sidniju kakvi su mi planovi. Samo je Kobet znao da sam izašao, ali čak ni on ne bi imao pojma gde da me traži, pa čak ni da sam u opasnosti, sve dok moje telo sutradan ujutro ne bude pronađeno u uličici ispred bordela. Stresao sam se, bol u vilici se pogoršavao dok sam pokušavao da progutam sopstvenu pljuvačku, a da se ne ugušim maramom.

Dženks mi je uputio poslednji proučavajući pogled, sagnuo se da proveri da li sam čvrsto vezan, a onda dao znak Bernardu.

„Vidimo se uskoro, Bruno. Pažljivo razmisli o onome što želiš da mi kažeš. Moje lice će ti izgledati kao lice anđela u poređenju sa onim kako ćeš ti izgledati ako budem na silu morao da čupam informacije od tebe. Nadam se da to neće biti neophodno.“

Bernard je zurio u mene odozgo, a njegovo izborano lice bilo je čelično hladno, ali ipak osenčeno žaljenjem. Onda je navukao kapuljaču ogrtača oko ušiju i izašao iz sobe, ostavivši me samog sa Hamfrijem Pričardom.

Mighty

-BU&CW-

213

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Sobu je obuzeo zategnuti mir. Negde odozdo dopirao je zvuk vrata koja

se zatvaraju. Svece na oltaru su sada gorele nisko, a visoki pramenovi crnog dima izdizali su se sa fitilja, plamičci su se izduživali i drhtali, pa se Hamfrijeva ogromna senka pojavila na zidu iza njega. Nije se pomerao da zameni svece. Zapravo, delovao je nelagodno zbog svoje nove obaveze, teško se spustio na pod ispod zida, leđa okrenutih zidu. Tu je neprijatno čekao, posmatrajući me naboranog čela u mešavini brige i izvinjenja. Jedini zvuk bilo je moje brzo, plitko disanje kroz nos, dok sam se trudio da dišem ravnomerno i da ne paničim zbog gomile tkanine nagurane u usta. Video sam da je Hamfri za pojasom nosio nož. Njegovi prsti bi svakih nekoliko trenutaka zalutali do njega, mada sam bio siguran da je, uprkos svom ogromnom stasu, mladić bio nežne prirode i da je nerado prihvatio ulogu Dženksovog grmalja. Pitao sam se da li bi imao petlju da upotrebi nož protiv mene ako bih pokušao da pobegnem i shvatio da verovatno ne bi. Njegova prirodna saosećajnost bi savladala njegov strah od Dženksa.

Oštar vetar zatresao je žaluzine. Hamfri se uplašio, brzo okrenuo glavu, a onda se stidljivo nasmejao sopstvenoj nervozi. Preklinjao sam ga pogledom, za slučaj da uspem da apelujem na njegovu dobru prirodu pre nego što se Dženks vrati, mada nije bilo mnogo nade da će se on sažaliti. Hamfri je više nego iko drugi znao šta je Dženks radio onima koji bi ugrozili njegovu stvar.

Ramena su počela da me bole od neprirodnog položaja ruku. Umorio sam se od pomeranja zglobova, ali užad je bila previše čvrsto vezana da bih se izmigoljio i usecala su mi se u meso dok sam to radio. Ponovo sam pomislio na lica koja sam prepoznao na misi. Bio je tu Ričard Godvin, koji je širio Dženksove tajne knjige, i oštrooki stari sluga rektora Anderhila,

Adam, a obojica su bila povezana sa Katrininim točkom i koledžom Linkoln. Bilo koji od njih mogao je imati razlog da ućutka članove koji su umrli, ako ni zbog čega drugog, onda da bi zaštitili sebe. Naročito je Adam, kao što sam ranije pomislio, imao dovoljno prilika da ukrade ključeve iz rektorove sobe. Ali, ako su ovde verno prisustvovali misi, ne vidim razlog da bi želeli da privlače pažnju na grupu iz Katrininog točka. Zatvorio sam oči i naslonio glavu na zid. Morao sam da se koncentrišem na pronalaženje načina za beg. Sve ove spekulacije biće bezvredne ako mi vrat bude presečen u nekoj uličici pre svitanja. Ta pomisao izazvala je sveže grčeve straha jer sam počeo potpuno da poimam svoju situaciju. I ranije sam se plašio za svoj život, ali nikada se nisam osećao ovako bespomoćnim da se za njega borim.

Protegnuo sam vrat da bih smanjio bol u villici, zbog čega se posekotina na mom vratu otvorila i žestoko zabolela. Od bola sam iznenada udahnuo i usisao komad tkanine koji mi se zaglavio u grlu. Daveći se, bacao sam glavu sa strane na stranu pokušavajući da je nekako izguram, ispuštajući tih zvuk gušenja i osećajući da mi se oči ozbiljno iskolačuju. Tek kada sam uz tresak pao na bok i počeo da se migoljim na podu, Hamfri je, shvativši šta se dešava,

Mighty

-BU&CW-

214

skočio do mene i počeo da izvlači zapušač iz mojih usta. Kada je najzad izvukao ćelu maramu, otromboljio sam se na njegovo rame, udišući vazduh, lijući suze.

„Ostaviću je za sad, doktore Bruno, ali bolje da ne dozivate pomoć jer ću morati da vas udarim“, prošaputao je Hamfri izvinjavajući se i podigao me uza zid kao da sam lutka i zabrinuto me gledao.

„Da li on stvarno planira da me ubije?“, pitao sam kreštavim glasom kada sam najzad mogao da govorim.

Hamfri me je sumnjičavo gledao, a njegovo veliko dobroćudno lice se mučilo, kao da se bori između dužnosti i saosećanja.

„Kaže da ćete na naše glave dovući grofa od Lestera i sve kraljičine vojnike“, prošaputao je dok su mu se oči širile, ,,i da ćemo biti odvedeni u Tauer i razapeti, čak i žene. Čak i udovica Keni, a ja vam neću dopustiti da to uradite“, dodao je sa iznenadnim rešenim tonom.

„Znači, udovica Keni ti je draga?“, pitao sam tiho. Hamfri je naglašeno klimnuo. „Uzela me je kada sam stigao u Oksford“, rekao je iskreno, svojim

pevušećim glasom. „Рге šest godina. Nisam imao ni penija. Sada imam dom i dobar posao i osećam se kao da imam porodicu.“

„Siguran sam da joj mnogo značiš. Da li su tvoji bili katolici?“ pitao sam između dva bolna kašlja.

Odmahnuo je glavom, ponovo sa preteranim pokretima kakve bi pravilo dete, a usne su mu bile čvrsto stegnute.

„Udovica Keni i gospodin Dženks su me naučili svemu što znam o pravoj veri. Zbog toga znam da se moramo boriti da bismo je zaštitili od jeretika.“

„Rekao si 'žene rekao sam nakon nekog vremena. „Dolazi li mnogo žena na ove sastanke?“

Hamfri me je gledao i oklevao. „Ма hajde, biću mrtav za nekoliko sati, Hamfri, može li biti neke štete

ako vreme provedemo u razgovoru?“, nagovarao sam ga. „Učinićeš mi dobro delo.“

Činilo se da ga je to uverilo jer se dovukao bliže na boku i počeo da govori zavereničkim glasom.

„Ima nekih žena iz grada. Ali nisu plemkinje, one slušaju misu u jednoj plemićkoj kući u selu zajedno sa svojom sortom, uglavnom. Osim jedne.“ Neka vrsta nežnosti proširila se njegovim licem i osetio sam da sam blizu moje mete.

„Sofija?“ Trepnuo je iznenađeno. „Znate Sofiju?“ Kada sam klimnuo, lice mu je zasijalo. „Ona ne dolazi

više tako često, ali uvek je prepoznam, čak i kad ima kapuljaču. Hoda nekako... kao stablo na povetarcu, znate na šta mislim? Kao vrbe pored reke.“

„Znam. A reci mi, da li Sofija ima prijatelja u ovoj grupi? Mislim, prijatelja kod kojih bi mogla otići ako je u nevolji?“

„Zašto, zar je ona u nevolji, gospodine?“, pitao je naivno i gotovo da me je

Mighty

-BU&CW-

215

ganulo što me još uvek oslovljava sa „gospodine,, iako sam bio vezanih ruku i nogu, a on me je čuvao nožem. Pošto nisam odgovorio, samo se namrštio i odmahnuo glavom. „Ne znam njene prijatelje. Jedini koji joj je blizak bio je otac Džerom, ali svi vole oca Džeroma. On ju je ovde doveo prvi put.“

„Ко je otac Džerom?“, pitao sam, uspravivši se pobuđenog interesovanja. „Mislio sam da je otac Vilijam Bernard vaš sveštenik?“

„О, ne“, rekao je Hamfri, ponosan na svoje znanje. „Otac Vilijam skoro nikada ne govori misu otkako je otac Džerom došao, samo ukoliko otac Džerom mora da ode iz grada. On često ide u Hejzeli palatu u Grejt Hejzeliju, na London roudu, gde velikaške katoličke porodice dolaze na misu. Pretpostavljam da je noćas tamo.“

Mozak mi je furiozno radio, ali trudio sam se da mi izraz lica i glas budu ravni kako ne bih otkrio svoje misli.

„А taj otac Džerom, da li je on sa Oksforda?“ Ponovo je prenaglašeno odmahivao glavom. „Došao je s koledža u Francuskoj.“ Delovao je nesrećno. „Mada, to je

velika tajna i nije trebalo da vam je kažem. Molim vas, nemojte reći gospodinu Dženksu da sam vam rekao, nećete li?“

„Naravno da neću. A kakav je on, taj otac Džerom?“ Hamfrijevim licem prošla je sanjiva senka. „Kao... kao što zamišljam da bi naš gospod Isus izgledao kada biste ga

sreli. Pored njega se osećate... ne mogu da objasnim... kao da misli da ste najposebnija osoba koju je ikada upoznao, znate na šta mislim? Mada ne razumem mnogo misu, nikada nisam imao knjigu da učim, znate, volim da slušam kada je on govori. Više mi se sviđa nego kada dođe otac Vilijam“, dodao je i napućio se. „Kada otac Džerom govori, to zvuči kao muzika.“ Srećno je uzdahnuo, jednom rukom se igrajući nožem za pojasom.

„Da li je mlad?“, rekao sam nagnuvši se unapred i premestivši na kolena da ublažim ukočenost u nogama. Taj pokret je trgao Hamfrija iz sanjarenja. On je skočio na noge, ali kada se uverio da ništa ne pokušavam, ponovo se opustio pokraj zida.

„Otac Džerom ima lice anđela“, rekao je zamišljeno. „Video sam jednog na slici“, dodao je, verovatno da ne bih pomislio kako to poređenje nema osnova.

„Lice anđela“, ponovio sam sporo, pokušavajući da budem što sam mogao mirniji. Otkrio sam da gajtan kojim su mi vezani skočni zglobovi nije bio tako čvrsto uvezan kao onaj oko ruku. Sedeći na petama, mogao sam da zavučem jedan prst u čvor koji ga je držao. Ako Hamfri bude pričao, možda neće primetiti moje skrivene pokrete. „Pričaj mi onda o palati Hejzeli“, rekao sam veselo. „Zvuči kao grandiozno mesto.“

,,Oh, ja je nikada nisam video, ali verujem da je vrlo fina. Vlasnik, ser Fransis Toling sada je u zatvoru Bradvel u Londonu jer je održavao privatne mise, a njegova žena koristi kuću da zaštiti one kojima je to potrebno, to je sve što znam.“

„Misionarske sveštenike, misliš?“ „Svakoga ko radi u engleskom vinogradu i treba mu bezbedno mesto,

Mighty

-BU&CW-

216

daleko od pogleda.“ Nervozno je prebacio težinu. „Jedan od naših članova, gospodin Nikolas Oven, majstor je za stolariju, štaviše, bio je večeras ovde, mada ga ne biste prepoznali pod kapuljačom. On je zaposlen u svim velikaškim kućama vernih, tako kažu, i pravi tajne prostorije.“ Nagnuo se bliže, pažljivo gledajući sa strane na stranu pre nego što je još malo spustio glas. „Na tavanima, u dimnjacima, odvodnim kanalima, stepeništima, čak i unutar zidova, pa božji radnici mogu da se sakriju od potrage. Zar to nije lukavo?“ Protrljao je dlanove jedan o drugi i zadovoljno zasijao.

„Mada ni to nije trebalo da kažem, nećete reći Dženksu, zar ne? Da li vam je dobro, gospodine?“

„Šta? Oh, jeste, nije ništa. Malo me boli rame, to je sve.“ Shvatio sam da sam uvrtao lice i stegao vilicu koncentrišući se da iščačkam jedan kraj čvora samo jednim prstom. Tako je malo nedostajalo da ga razvežem i ne bi mi koristilo ako bi Hamfri sad nešto posumnjao. Klimnuo je saosećajno, i krišom bacio pogled ka vratima.

„Pitam se da li bih mogao malo da vam olabavim uže“, rekao je, ponovo bacivši pogled na vrata kao da bi Dženks mogao svakog časa uleteti kroz njih. „Ne sasvim mislim, tek toliko da vas ne boli. Na kraju, ne biste odmakli baš daleko, kad ste tako mali, a ja imam nož i tako to?“ Nasmejao se, mada sam primetio prizvuk straha, a i ja sam mu se pridružio pomislivši na apsurdnu ideju da bih mogao da ga nadjačam. Zapravo, nisam imao pojma šta bih mogao dalje da uradim, čak i ako bih uspeo da oslobodim noge. Bez ruku ne bih mogao ništa, a čak i kada bi one bile slobodne nisam baš visoko cenio svoje šanse u tuči s Hamfrijem, sa nožem ili bez njega. Dok je on razmišljao da li da mi olabavi uže, a ja nastavio svoj pokušaj oslobađanja što sam bolje mogao, iz hodnika se začula prepoznatljiva škripa koraka i obojica smo se zaledili. Grlo mi se steglo. Nisam očekivao da će se Dženks tako brzo vratiti i moj plan bega propao je pre nego što je bio i osmišljen do kraja. Duboko sam udahnuo, onoliko koliko sam mogao sa srcem koje mi je lupalo u grlu. To je, znači, to, mislio sam. U Italiji, u San Domeniku Mađore, prizvao sam smrtnu kaznu zbog knjige. Sada, nakon svih ovih godina bežanja od nje, ponovo sam se suočio sa smrću, i to samo zato što sam bio previše blesavo željan jedne knjige. Pa, mislio sam, pokušaću šta god budem mogao da se odbranim, a ako moram da umrem, bar neću umreti kao kukavica pod podsmešljivim pogledom Rolanda Dženksa.

Hamfri se pribrao dok su se koraci bližili, zgrabivši Dženksovu maramu i naguravši je ponovo u moja usta, mada mnogo labavije nego što je ranije stajala, baš kada sam osetio kako se jedan kraj užeta izvlači, a čvor oko zglobova neznatno olabavljuje pod mojim prstima. Koraci su zastali ispred vrata i začulo se nesigurno kucanje, a potom ženski glas.

„Hamfri? Jesi li to ti?“ Hamfri je odahnuo s vidnim olakšanjem i podigao se na noge da otvori

vrata. Udovica Keni je stajala u spavaćici, držeći sveću, sa vunenim šalom prebačenim preko ramena. Prvo je pogledala Hamfrija, zatim mene u mom jadnom stanju, sklupčanog u uglu na podu i razdraženo izdahnula.

„Taj Dženks“, rekla je, još uvek me gledajući prekorno se napućivši, kao da je Dženks nevaljali mačak, a ja mrtav miš kojeg je spustio na čist pod. „Šta

Mighty

-BU&CW-

217

te je sad naterao da uradiš, Hamfri?“ Dečak je oborio glavu, a udovica Keni ga pozva do vrata. „Da popričamo nakratko.“ Proučavala me je jedan trenutak kao da

procenjuje koliko je opasno ostaviti me bez straže, a onda je procenila da sam bezopasan. „Rekla sam mu da neću da mi se u krčmi proliva krv“, prošištala je na Hamfrija dok ga je izvodila u hodnik, ,,i trebalo je da budeš pametniji, Hamfri Pričarde.“ Nisam čuo njegov protest, ali zamor njihovog žustrog razgovora čuo se i kroz zatvorena vrata.

Morao sam brzo da delam. Pošto nisam morao da krijem svoje pokrete od Henrija, cimnuo sam oslobođeni kraj čvora kojim su mi bile vezane noge i on se odvezao, oslobodivši noge od kanapa što sam brže mogao, bolno sam se pridigao na noge i odšepao do malog priručnog oltara gde su sveće gotovo izgorele do kraja. Okrenuvši leđa oltaru, pokušao sam da na plamen postavim čvor kojim su mi bili vezani zglobovi, nadajući se da će ga on progoreti, ali uže je bilo jače nego što mi se učinilo, a plamen je bio slab. Mada sam mogao namirisati da je počeo da gori, sumnjao sam da će čvor pući pre nego što se Hamfri vrati i uhvati me.

Na hodniku su glasovi postali glasniji u žučnoj raspravi. Pošto nisam mogao da vidim šta sam radio, neprekidno sam pekao ruke na plamen i ovaj put mi je bilo drago što mi je krpa u ustima, pa mi prigušuje krike. Moj najveći strah bio je da ću oboriti sveću i zapaliti se. Bilo bi više nego ironično pobeći od spaljivanja kojim mi je pretila inkvizicija, a potom sam sebe spaliti, razmišljao sam dok sam iznad plamena uvrtao uže na jednu stranu, a potom na drugu, pokušavajući da izvijem ruke što sam mogao dalje od tela. Uže je iznenada puklo i ja sam osetio žestoku toplinu na desnoj ruci. Čvor se zapalio i ja sam vrisnuo u maramu dok mi je plamen pržio ruku i rukav, ali čvor se dovoljno oslobodio da izvučem ruke. Zapaljeni namotaji užeta pali su na pod i ja sam raspomamljeno počeo da ih gazim, stežući opečenu ruku uz grudi i osećajući miris nagorelog mesa. Glasovi ispred vrata naglo su se utišali i znao sam da ću imati samo jednu šansu da prođem pored njih. Zanemarivši bol, rastegnute kože prekrivene plikovima, zgrabio sam teški srebrni svećnjak sa oltara, ugasio sveću koja se topila preko njegovih ivica i podigao ga upravo kada je Hamrfi širom otvorio vrata i na delić sekunde zastao, zjapeći u prizor pred njim.

Njegovo oklevanje je bilo dovoljno dugo. Pre nego što je uspeo da podigne ruke, zavalio sam teško postolje svećnjaka u njegovu slepoočnicu. Dobro sam ciljao. Začulo se mučno krckanje i on je pao unazad, a krv je jurnula iz rane, lepeći njegovu svetlu kosu. Njegovo veliko telo se stropoštalo na pod. Činilo se da se onesvestio. Udovica je uplašeno podigla ruke u vis i izbezumljeno odmahivala glavom, mrdajući usta u prestravljenom nečujnom protestu. Ponovo podigavši svećnjak da bih je saterao u ugao, izvukao sam nož iz Hamfrijevog pojasa, bacio svećnjak uz njena stopala s poslednjim pogledom upozorenja i jurnuo kroz vrata u hodnik. Čitavim putem niz nakrivljeno stepenište i preko dvorišta krčme očekivao sam da vidim Dženksa, pa sam držao nož ispred sebe za slučaj da se pojavi, a istovremeno gledao preko ramena da vidim da li se Hamfri povratio i krenuo za mnom. Ipak, činilo se da je sreća najzad na mojoj strani. Izašao sam kroz kapiju krčme na ulicu ne videvši nikog živog. Nebo je još bilo mračno, išarano zracima mesečine koji su

Mighty

-BU&CW-

218

se probili kroz oblake. Zastao sam na trenutak pored zida kuće da povratim dah shvativši da sam u pomami zaboravio da izvučem maramu kojom su mi usta bila zapušena. Izvukao sam je i držeći jedan kraj u zubima, obmotao sam je pažljivo oko opečene ruke. Od bola sam nakratko osetio nesvesticu, pa sam se uplašio da će mi noge popustiti, a kada je privremeno oduševljenje begom splasnulo, razočarano sam shvatio da mi je kesa uhvaćena i da nema načina da prođem pored čuvara na severnoj kapiji. Što je još gore, pomislio sam, šta ako su oni poznavali Dženksa, pa im je on dojavio da motre hoću li naići? U ovom gradu bilo je nemoguće znati ko ti je prijatelj.

Četvrtasta kula crkve svetog Mihaila pokraj severne kapije izdizala se iznad grudobrana gradskih zidina, a njena kontura bila mi je orijentir dok sam se šunjao ispod nadstrešnica kuća sve dok nisam morao da izađem iz zaklona i pretrčim preko široke ulice koja se pružala paralelno sa gradskim zidinama. Izbezumljeno sam gledao levo i desno dok sam je pretrčavao, svakog časa očekujući da ću ugledati Dženksa, ali ulica je bila mirna i prazna. Na kapiji sam zastao, ali nisam mogao da smislim drugi način da ponovo uđem u grad. Zid je bio previše visok i strm da bih se uz njega popeo, a u ovo doba i druge kapije su pod stražom. Jedino što sam mogao bilo je da sačekam prvu svetlost kada kapije budu otvorene za trgovce, a u to vreme će me Dženks ili Hamfri verovatno sustići, ili da pokušam da ubedim čuvare kojima sam već platio da me puste nazad unutra. Dlanom zdrave ruke sam zalupao na mala vrata u visokoj hrastovoj kapiji, ali nije bilo odgovora. Zalupao sam jače i pozvao i konačno se iza male gvozdene rešetke pojavilo krmeljivo lice. Najzad sam čuo kako se reza pomera i mala vrata su se otvorila.

Promrmljao sam hvala, bacivši pogled iza sebe da vidim ima li ikakvog kretanja na mračnim ulicama, a čim sam se sklonio, ubrzao sam korak i pretrčao kratko rastojanje do Sent Mildreds lejna, držeći čvrsto dršku Hamfrijevog noža. Nikada mi nije bilo draže što vidim kulu koledža Linkoln kako se nazire iznad mene. Tiho sam pokucao na uzani prozor Kobetove sobe. Nakon pauze, ponovo sam pokucao.

,,Kobet!“, prošištao sam koliko sam glasno smeo. „То sam ja, Bruno, otvorite kapiju!“

Dočekala me je samo tišina. Pridigavši se do simsa, provirio sam i video starog portira kako leži u svojoj stolici, brade oborene na grudi i otvorenih usta, dok je nit bale visila sa njegove donje usne.

,,Kobet!“, ponovo sam pozvao, jače pokucavši na vrata, ali on se nije pomerio. Psujući u sebi, odmakao sam se i pogledao zidine koledža. Svi prozori su bili mračni i pitao sam se da li ću rizikovati da se neko drugi probudi ako pozovem glasnije. Nisam želeo da ostanem na ulici izvan koledža. To bi bilo prvo mesto na kojem bi me Dženks tražio. Tada, dok su se oblaci pomerali i kroz njih se probijao tanak zrak biserne mesečine, setio sam se još jedne mogućnosti i nadao se da je moja pretpostavka tačna. Najudaljeniji prozor na zapadnom krilu bio je Norisov. Mada je delovao zatvoreno, uspeo sam da zavučem prste zdrave ruke u okvir i otkrio da je zaista ostavljen otvoren. Koliko sam mogao da vidim u tami, uličica je bila prazna u oba smera. Podigao sam se i zavukao postrance kroz uzani otvor, trgnuvši se jer sam ogrebao opečenu ruku o okvir, moleći se da se nijedan stanar te sobe nije vratio tokom

Mighty

-BU&CW-

219

večeri. Stropoštao sam se kroz prozor, nezgodno završivši na velikom drvenom

kovčegu ispod njega. Na trenutak sam se sledio osluškujući čuje li se disanje ili neki pokret iz spavaće sobe, ali mir koji je vladao značio je da je soba prazna, u to sam bio siguran. Bleda svetlost s prozora ka unutrašnjem dvorištu pravila je konture nameštaja. Pod je izgledao kao da je prekriven đubretom i nakon saplitanja i pipkanja površina komoda i stolova, uspeo sam da pronađem kutiju za trud ostavljenu na ukrasnom stočiću ispod prozora. Upalio sam svecu na stolu i ugledao sobu u potpunom haosu, baš kao što je soba Rodžera Mersera izgledala onog jutra kada je ubijen. Odeća je izbačena iz ormara, knjige i papiri rasuti, a sve fioke Norisovog finog radnog stola izvučene i ispražnjene. Svalio sam se na klupu pokraj odavno ugašenog kamina, njeni jastuci bili su razbacani svuda oko ognjišta, i pokušao da nateram sebe da dišem mirno, činilo mi se, prvi put u više sati i da prikupim svoje iskrzane misli. Ramena su me uporno bolela, opečena ruka je pulsirala, a posekotina na vratu je pekla, mada nije bila duboka. Ipak, sada kada sam bio van neposredne opasnosti, mogao sam oštrije i jasnije da razmišljam. Naravno, opasnost nije potpuno prošla. Dženks je već odlučio da znam previše da bi me ostavio na miru i čim otkrije da sam pobegao gotovo sigurno će pokušati da me pronađe pre nego što uspem i sa kim da razgovaram. U slučaju da uspe, moraću da prenesem Sidniju sve što znam što je pre moguće. Na osnovu razgovora sa Hamfrijem, jedna teorija o ubistvima počela je da se oblikuje u uglovima mog uma, mada nejasna, poput oblika viđenih kroz maglu. Ukoliko su moja nagađanja bila tačna, onda sam znao gde bih mogao pronaći odgovore. A ako se Dženksu moglo verovati, morao sam tamo stići pre zore, pre nego što Tomas Alen bude zauvek ućutkan.

Ipak, prvo sam morao poslati poruku Sidniju da bi bar znao gde sam otišao i sumnje koje su me tamo odvele. Nadao sam se da će tada moći da nastavi ukoliko se ja ne vratim, mada sam znao da bi do tada već bilo prekasno.

Ne gubeći više vreme, počeo sam da preturam gomile papira i knjiga na Norisovom radnom stolu tražeći pero kako bih Sidniju napisao moje ideje što sam sažetije mogao pre nego što krenem u svoju poteru, ali nisam mogao da pronađem mastilo. U prvoj otvorenoj fioci, otkrio sam štap cinober voska za pečatiranje i nekoliko listova kvalitetnog papira za pisanje. Sveća koju sam upalio slabo je gorela. Dok sam se osvrtao po sobi da vidim ima li još neke pri ruci, za oko mi je zapeo kovčeg ispod prozora. Katanac koji ga je obezbeđivao sada je visio otvoren, očigledno na silu. Zgrabivši sveću koja je dogorevala, otvorio sam teški poklopac, ali činilo se da se u kovčegu nalaze samo lanene potkošulje. To me nije omelo. Preturao sam kroz gomile tkanine sve dok moji prsti nisu zagrebali drveno dno, a onda sam opipao sva četiri ugla i ništa nisam pronašao. Opsovao sam u sebi. Izgleda da je iz kovčega već uzeto ono što je vredelo. Prineo sam sveću bliže i izbacio sve stvari, razbacujući ih svuda po podu sve dok nisam mogao da unesem sveću u kovčeg i potvrdim da je zaista bio prazan.

,,Merda!“ Taman sam hteo da spustim poklopac kada sam primetio da je u dnu kovčega mali ugao isečen, tek toliko da se može zavući nokat. Spustivši sveću, izvukao sam Hamfrijev kuhinjski nož iz pojasa, nagnuo sam se u

Mighty

-BU&CW-

220

kovčeg i uspeo u procep da zavučem samo njegov vrh i povučem ga naviše, dok mi je srce lupalo. Čulo se tiho škljocanje i osetio sam kako se drvo pomera. Gurnuo sam ga nadole i lažno dno se lako podiglo. Gurnuo sam ruku u pregradak ispod njega i prstima napipao svežanj papira pre nego što sam dotakao nešto oštro što me je ubolo i nateralo me da brzo cimnem ruku za slučaj da je u pitanju neka klopka. Ponovo sam zavukao ruku unutra, ovaj put opreznije i izvukao na prigušenu svetlost predmet koji me je povredio, a kada sam ugledao šta je to bilo, tiho sam zazviždao.

Bio je to bič kratke drške, sa četrdeset ili pedeset niti vezanih za jedan kraj, a svaka je bila dugačka oko pola metra i sa više čvrstih čvorova. Kroz svaki čvor bio je provučen kratak komad savijene žice poput udice, a na više tih udica videli su se tragovi sasušene krvi i pokidanog mesa. Stresao sam se zbog okrutnosti tog oružja, a u isto vreme, kao da mi je mrena spala sa očiju i sumnje koje su ranije plutale kao u gustoj magli, odjednom su izronile gotovo potpuno jasne.

Ponovo sam posegnuo u tajni pregradak i izvukao svežanj papira koji sam ranije napipao. Bio je to zavežljaj pisama sa savijenim ćoškovima, prljavih i uvezanih otrcanom vrpcom. Na papiru na vrhu jasno se video otisak krvavog palca. Jedan pogled na izbledelo mastilo pisma na vrhu potvrdio je da su napisana kombinacijom simbola i brojeva, ali nisam morao da ih dešifrujem da bih znao da su to bila pisma zbog kojih je pretražena soba Rodžera Mersera i Džejmsa Koverdejla. Sa gomilom pisama bio je uvezan još jedan dokument, na starijem pergamentu i zapečaćen voskom. Pečat je još bio netaknut, a na bledoj svetlosti nisam mogao da razaznam njegovu oznaku, ali oklevao sam samo tren pre nego što sam polomio pečat i raširio dokument uz fitilj sveće. Plamen je već bio toliko slab da je jedva osvetljavao kitnjasti uvijeni rukopis, ali prvi red je bio dovoljan da mi dah smesta zastane u grlu.

Pije, biskup, sluga božjih sluga, za večno sećanje: Regnans in excelsis, počinjao je, a ja sam ga skoro ispustio, toliko su mi se ruke tresle. Odmah sam znao šta sam imao u rukama. Bio je to možda najprokletiji papir koji bi jedan Englez mogao posedovati: kopija papske bule koju je izdao papa Pije V pre nekih trinaest godina, proglašavajući kraljicu Elizabetu od Engleske jeretikom i osudivši je na isključivanje iz katoličke crkve. Završavao se zabranom kraljevim podanicima da je priznaju ili joj se povinuju kao monarhu. Tim rečima je Pije gotovo pozvao na njeno zbacivanje. Tu bulu su neki ekstremniji katolici u evropskim manastirima smatrali dozvolom za ubistvo kraljice u božje ime. I unošenje kopije bule u ovu zemlju smatrano je izdajom i osobi koja bi je nosila donela bi izdajničku smrt. Polako sam izdahnuo, a onda se sledio jer sam čuo šuškanje ispred prozora. Da li sam ušao pravo u još jednu klopku? Ko god da je preturio ovu sobu, bez sumnje je tražio ove papire, kao što ih je tražio u Merserovoj sobi, ali nije pronašao tajni pregradak u kovčegu. Možda još uvek motri na sobu, te je video moju sveću. Zaustavio sam disanje i primetio još jedan jasan pokret spolja. Potom je visok, nezemaljski vrisak ispunio vazduh, usledio je još jedan, zvuk vrlo sličan kriku deteta koje nešto boli i ja sam pao na pod, drhteći i smejući se sopstvenoj nervozi. Bio je to samo par lisica koje su se tukle na uličici.

Međutim, taj prekid mi je vratio razum i podsetio me da nemam vre mena za gubljenje. Uvezao sam pakovanje pisama u jednu platnenu košulju iz

Mighty

-BU&CW-

221

kovčega gde sam pronašao i ogrtač za putovanje, koje sam brzo prebacio preko svojih ramena jer je moj ostao u Katrininom točku. Nakon malo preturanja pronašao sam mastionicu ispod đubreta na Norisovom stolu i naškrabao kratku poruku za Sidnija u kojoj sam objasnio gde sam pronašao stvari i gde sam krenuo. Kada sam to završio, iz košulje sam izvukao komad papira sa kodom iz Merserovog almanaha. Ubacio sam ga u poruku za Sidnija i zapečatio je što sam bolje mogao voskom koji sam pronašao u fioci, mada nisam imao prsten koji bih utisnuo. Onda sam zgrabio paket, ugasio istopljenu sveću, podigao rezu na vratima ka stepeništu i otkrio da su ona čvrsto zaključana. Onaj ko je ispreturao sobu u Norisovom i Alenovom odsustvu sigurno je ušao svojim ključem, osim ako se i on nije popeo kroz prozor. Ponovo opsovavši, otvorio sam prozor iznad stola koji je gledao na dvorište, popeo se na sims, sada opterećen zavijenom rukom i paketom koji sam držao ispod druge ruke, i provukao se kroz prozor, ali sam nažalost zakačio ogrtač o prozorsku rezu i ispao postrance uz tresak i prigušen krik.

Ležao sam tiho trenutak nadajući se da moje kretanje niko nije čuo, gledajući naviše u mermerno nebo iznad krovova, koje se već iz plišanocrnog pretvaralo u tamnoindigo iza tragova oblaka. Ako je nebo već postajalo svetlije, morao sam da završim posao i požurim iz grada pre zore. Bilo je previše mračno da bi se kazaljke sata razaznale. Unutrašnje dvorište bilo je umotano u mir gluvog doba. Ništa se nije pomeralo. Negde u daljini lisica je ponovo kriknula i taman sam krenuo da se podignem kada sam ugledao fenjer. Prilazio mi je brzim korakom od zgrada na suprotnoj strani, a nosila ga je osoba s kapuljačom, zastala je, nagnula se iznad mene i spustila lampu do mog lica.

„Vidi, vidi, doktor Bruno. Ponovo se poslužujete? Ovo vam postaje navika. Kakvo je sada vaše objašnjenje, pitam se. Jedva čekam da saznam.“

Nisam mogao da vidim lice Voltera Slitharsta, ali njegovo zlobno smeškanje osećalo se u svakoj ledenoj reči.

Mighty

-BU&CW-

222

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Slitharst je pokušao da me grubo povuče naviše za ruku, ali ja sam je

uvrnuo i iščupao, savijajući telo oko paketa za slučaj da pokuša da mi ga otme.

„Ovaj put ćete morati da se objasnite, Bruno“, rekao je, a gnev je zamenio njegov uobičajeni hladni sarkazam dok sam se borio da me ne uhvati, a on je pokušavao da dohvati paket. Bila je to prevelika podudarnost da je budan i obučen u ovo doba noći. Sigurno je motrio na Norisovu sobu. „Šta ste uzeli iz te sobe? Moram da vidim. Zahtevam da mi to predate.“ U njegovom glasu se primećivala grozničava žurba i u očima sam mu primetio da je iskreno uznemiren dok je gledao zavežljaj u mojoj ruci. Da li je možda znao kolika je važnost onoga što sam imao?

„Zahtevajte koliko hoćete“, izustio sam, zamahujući svojom zavijenom rukom, „ali ne mogu ovo da vam dam.“

„Ја sam stariji član ovog koledža“, nerazgovetno je govorio Slitharst, trudeći se da očuva svoje dostojanstvo, ,,i ovde morate priznati moj autoritet. Ako ste uzeli nešto vredno iz sobe studenta, to mora biti pokazano rektoru.“ Glas mu je bio kreštav od panike. Ponovo je pokušao da uzme zavežljaj i ja sam ga odmakao. Video sam da je resio da ga dobije, a znao sam da ne sme pasti rektorovih šaka. I Slitharst i Anderhil, mislio sam, bili su sposobni da unište svaki dokaz koji bi otežao položaj koledža, a moje otkriće u Norisovoj sobi bilo bi Anderhilov kraj ako bi bilo objavljeno. Slitharst me je proučavao, usta stegnutih u strogu liniju, a onda je spustio fenjer na zemlju i jurnuo na mene obema rukama. Bio je iznenađujuće jak za mršavog čoveka i skoro da me je preturio kada se bacio na paket, ali ja sam se trgnuo unatrag pokrivajući zavežljaj obema rukama, a moja noga je završila u njegovom stomaku. Presavio se boreći se za vazduh, a pre nego što se pripremio za sledeći napad, udario sam ga mojom uvijenom desnom rukom, pogodivši ga u bradu i izazvavši nalet bola u mojoj ruci. On se zateturao unazad, a onda se neočekivano oporavio i bacio na moje noge, oborivši me na zemlju. Čuo sam kako mi leđa puckaju dok sam padao na kamene ploče i pokušavao da sakrijem zavežljaj ispod sebe, ali on je bio u prednosti zbog svoje težine pa me je opkoračio i prikovao za zemlju. Lice mu je bilo gotovo nabijeno u moje dok je hvatao papire. Plašio sam se da će ih pocepati dok je pokušavao da ih iščačka iz mojih ruku i iznenadan nalet besa udvostručio je moj napor da ih zaštitim.

„Predajte mi to, Bruno, petljate se u stvari koje ne razumete“, šištao je kroz zube. Mogao sam da osetim njegov kiseo miris u mojim nozdrvama.

„Vi čak i ne znate šta imam ovde“, ispljunuo sam stežući papire uz grudi. „Šta god da ste uklonili iz sobe studenta vlasništvo je koledža u

studentovom odsustvu“, prošaputao je ostajući pompezan čak i dok je grebao moje ruke.

„Zašto ih toliko želite?“, prošištao sam. „Zato što niste mogli da ih pronađete kada ste sami naglavce prevrnuli sobu? Da li uvek sami uzimate

Mighty

-BU&CW-

223

ključeve dok Kobet spava?“ „Sada je pitanje, Bruno“, rekao je dok su mu se nozdrve širile, „kako ste

vi znali šta da tražite i gde to da nađete. Jedino je moguće da ste deo papističke zavere. Ali, ko bi i očekivao išta drugo od jednog Italijana? Rektor je lakoverna budala, ali ja sam vas odmah prozreo.“

„То ste vi ostali izvan moći“, zabrundao sam, ritajući leđima pokušavajući da ga zbacim, „ali ja nisam papista i oni koji su važni to znaju.“

„Daćete mi te papire, Bruno“, dahtao je, premeštajući težinu i savijajući se preko mene, nosom gotovo dodirujući moj nos, „ili ću podići na noge čitav koledž. S troje mrtvih članova, bićete zaključani u zatvoru Kasi pre nego što uspete da smislite najnoviju neverovatnu priču.“

Znači, Slitharst je bio protiv papista, mislio sam, dok se njegovo koleno zarivalo u moje grudi. Zašto je onda tako žarko želeo da prikrije dokaze ubistava? Šta je želeo sa papirima koje sada nisam dozvoljavao da uzme, te je prevrnuo prvo Merserovu, a sada i Norisovu sobu tražeći ih? Šta god bio njegov cilj, znao sam da niko osim Volsingema ne sme dobiti te papire i da ih moram lično isporučiti Sidniju. Osećajući da zavežljaj počinje da mi izmiče iz povređene ruke, prikupio sam sve zalihe snage koje su mi ostale. Stegnuvši vilicu, ustao sam što sam više mogao, lica toliko blizu Slitharstovog da mu je sigurno izgledalo kao da ću ga poljubiti, a onda blago nagnuo glavu unazad i zamahnuo njom naviše, tako da sam ga čelom pogodio pravo u nos i začulo se bolno krckanje. Jauknuo je, obema rukama stežući nos, a ja sam iskoristio priliku da ga zbacim i izmigoljim se. Glavu mi je preplavio tup bol i vid mi se zamutio, ali činilo se da je on gore prošao. Kada je sklonio ruku, video sam da mu nos obilno krvari Iznad moje glave približavalo se još jedno svetlo, njišući se, praćeno sporim vučenjem nogu.

„Šta za ime božje...?“, počeo je Kobet, podigavši fenjer i zaprepašćeno se namrštivši kada je video mene i Slitharsta kako se tučemo kao pijandure nasred dvorišta. Primetio sam da je u drugoj ruci nosio čvrst štap „Doktore Bruno? Gospode, u pravom ste neredu. U šta ste se upetljali?“

„Duga priča, Kobet“ rekao sam tetura pridižući na noge. „Treba mi vaša pomoć.“

„Drži ga, Kobet!“ povikao je Slitharst, a reci mu je prigušivala ruka kojom je još uvek stezao svoj slomljeni nos. „Ukrao je vlasništvo... kao član ovog koledža, naređujem ti da ga uhapsiš!“

Kobet je zabrinuto gledao naizmenično Slitharsta i mene. Zgrabio sam njegov rukav i okrenuo ga tako da me Slitharst ne može čuti.

„Morate mi verovati, Kobet, ovo je izuzetno hitna stvar Mislim da znam gde ću pronaći ubicu, a ako ne učinim nešto i drugi bi mogli umre ti večeras.“ Videći da još uvek izgleda nesigurno, šapatom sam dodao: „Sofija je u opasnosti. Moram da krenem ovog trena, recite mi, gde ću naći mog konja? Koliko znam, on je u rektorovoj štali'

„Kobet, ne otvaraj kapiju! Taj čovek ne srne napustiti zgradu koledža sa tim zavežljajem, razumeš li?“ Slitharst je sada zvučao očajno. Bacio se na noge i odmah ponovo jurnuo na mene i mada sam još bio ošamućen od poslednjeg udarca, bacio sam se ka njemu stegnutih zuba.

Mighty

-BU&CW-

224

„Ne vuoi di рiu’? Fatti sotto“, zarežao sam izvlačeći kuhinjski nož koji sam uzeo Hamfriju Pričardu i ispruživši ga pri sebe. „Hajde onda, ako hoćeš još.“

Slitharst možda nije razumeo moje reci, ali nije mogao pogrešno shvatiti nož. Ustuknuo je, zureći kratko u mene s prkosom, a onda je podigao glavu i zaurlao „Ubica!“ iz sveg grla pravougaonog dvori šta više prozora se otvorilo i senke ljudskih figura su se naginjale napolje, uznemirene metežom.

„Moram da krenem ovog trena“, šapnuo sam Kobetu, još uvek držeći nož okrenut ka Slitharstu koji je očigledno shvatio da je najbolje da pro budi ceo koledž i nahuška ih da me uhvate.

„Poslaće stražu na tebe“, promrmljao je Kobet, dok je Slitharst po novo uzvikivao „Ubica!“ „Moraćete brzo da jašete ako se nadate da ćete napustiti grad. Rektorova štala je skoro na suprotnoj strani, u Čeni lejnu.

Hajdemo.“ Stari portir me je poveo ka glavnoj kapiji, krećući se brzinom kakvu kod njega do tada nikada nisam video.

„Moram odneti ove papire u Hristovu crkvu“, prošištao sam, dok je otključavao kapiju. Slitharst nas je gledao, ali ovaj put nije kretao ka nama, činilo se da je odlučio da sačeka pojačanje. „Kojim putem je najbolje da krenem?“

Kobet je odmahnuo glavom. „Ako sada odjašete do Hristove crkve, uhvatiće vas pre nego što

napustite grad“, prošaputao je, jedva čujno. „Dajte papire meni, ja ću poslati kurira kojem verujem.“

Bacio sam pogled ka Slitharstu koji je sada dozivao nekoga ko se naginjao kroz prozor na prvom spratu. Kobet se pomerio tako da njegova široka leđa zaklanjaju Slitharstu pogled na mene i dao mi znak da mu predam papire.

„Moraju bez odlaganja otići ser Filipu Sidniju“, izustio sam. „Niko drugi ne sme da ih vidi. Ljudi su umrli zbog tih papira, Kobet. Možete li se zakleti da je vaš kurir pouzdan?“

„Svojim životom“, rekao je promuklo. „А sada se gubite odavde, Bruno, i nek vam bog da brzinu. Vratite Sofiju.“ Po kamenim pločama odjekivali su zvuci koraka. Kobet je odškrinuo mala vrata, a ja sam mu brzo predao zavežljaj umotan u Norisovu košulju, koji je brzo nestao u Kobetovom prostranom starom kaputu.

„Da li se gospodin Godvin vratio?“, pitao sam, dok sam prelazio prag. Namrštio se.

„Nisam video da je večeras iko napustio koledž osim vas. Kapija je bila zaključana sve vreme.“

„Onda je sigurno izašao drugim putem, možda kroz Gaj.“ Znači, i Godvin je možda još bio u begu, a ja sam imao dobru ideju gde bih ga mogao naći.

Kobet je klimnuo, a onda me žurno izgurao u uličicu i čuo sam kako se kapija brzo zaključava iza mene.

Nisam se usuđivao da pogledam preko ramena dok sam trčao što sam brže mogao u Čeni lejn, uzanu ulicu koja se pružala pored Isusovog koledža, skoro na suprotnoj strani. Srećom, kuća je bilo malo, a blok štala od cigala nije

Mighty

-BU&CW-

225

bilo teško naći, čak i u tami, po mirisu i tihim šumovima usnulih konja. Zalupao sam na kapiju plašeći se da bi Slitharst i družina iz Linkolna mogli stići svakog trena i uhapsiti me zbog krađe, a sa druge strane sam još uvek očekivao Dženksa ili nekog od njegovih pajtaša, rešenih da me ubiju. Nakon nekoliko trenutaka, konjušar razbarušene kose sa svećom u ruci, odškrinuo je kapiju, očiju pospanih, ali uplašenih.

„Gospodine?“, promrmljao je, ali ja sam se progurao pored njega u dvorište.

„Treba mi moj konj, sinko, ovog trena. Onaj koji je doveden ovog petka, sivi, ja sam doktor Bruno, iz kraljevske grupe.“

Dečakove oči su se još više raširile i ugrizao se za usnu. „Ne bi trebalo nikome da dajem konje kada gospodin Klejton nije ovde,

gospodine. A to je vrlo fin konj.“ „Jeste. Iz kraljičine štale. Ali kunem se da ga ne kradem. Hoćeš li ga

sada dovesti?“ „Dobiću batine, gospodine“, rekao je molećivo. Nisam mogao da ga

krivim zbog njegovog opreza. Osim vremena u koje sam došao, sigurno nisam ni izgledao kao kraljevski gost sa izranavljenim licem i iskrvavljenim grlom. Nije mi se dopalo što moram ponovo da pribegnem tome, ali ponovo sam podigao nož iz pojasa i pustio dečaka da ga pogleda. Jadno dete se osvrtalo kao da čeka da mu neko pomogne.

„Molim te“ dodao sam, blažim tonom, kao da bi to moglo popraviti situaciju.

Oklevao je trenutak, a onda odlučio da su batine bolja opcija. „Trebaće mi nekoliko minuta da ga osedlam. „Onda nemoj. Samo amove - ali, molim te požuri. Nemam vremena za

gubljenje.“ Okrenuo sam se ponovo ka vratima, pomislivši da sam čuo korake, ali to

su bila samo kopita konja koji su se pomerali u štalama. Moj strah je dečaku bio dovoljno rečit. U tišini mi je klimnuo i požurio da konju namesti ular. Stajao sam, premeštajući se sa noge na nogu i grižući usnu dok sam posmatrao kapiju ka dvorištu, ne mareći za bol u ruci, ramenima, grlu, sada i leđima nakon tuče sa Slitharstom. Sada je samo bilo bitno da se ne zadržavam. Nadao sam se da sam uradio pravu stvar što sam verovao Kobetu, ali znao sam da je imao pravo. Čak i da sam odjahao u Hristovu crkvu, ne bih mogao da vidim Sidnija, u to doba noći i samo bih mogao da ostavim dragoceni paket kod portira, a za to vreme bi Slitharst uzbunio policajce i stražu da je lopov pobegao sa Linkolna i nikad ne bih prošao kroz gradske kapije. Samo sam mogao da se molim da Slitharst nije pronašao papire pre nego što je Kobetov kurir uspeo da ih odnese.

Dečak se pojavio, uplašeno vodeći mog konja za njegov ukrašeni plišani am, a mesingana oprema je glasno zveckala kroz tihi vazduh. Konj je delovao sporo i nezadovoljno što ga uznemiravamo po mraku. Poveo sam ga do kamena za uzjahivanje na sredini dvorišta i uzverao se na njegova leđa. Iznenađeno je zaigrao i zafrktao u znak protesta, ali ja sam mu čvrsto držao uzde i on se pokori. Dečak je pridržao otvorenu kapiju, a ja sam podbo petama

Mighty

-BU&CW-

226

slabine konja i okrenuo ga, skrenuvši ulevo, suprotno od koledža Linkoln. Na drugom kraju, ulica Čeni lejn se otvarala u Nort strit, a bledilo koje je

postepeno bojilo nebo levo od mene, vodilo me je ka istoku. Sada sam mogao da vidim tek toliko da razaznam pokrivene tezge Kornmarketa ispred mene, pa sam poterao konja u kas, mada je delovalo da mu se ne ubrzava korak po blatnjavoj klizavoj zemlji. Na raskrsnici Karfaks, poterao sam ga ulevo u Haj strit i video pred sobom istočnu kapiju kroz koju smo pre samo pet dana ušli sa velikom pompom, i njenu malu barbakanu koja je čuvala put ka Londonu. Svetlost fenjera zasijala je na bedemu kule i znao sam da je sve zavisilo od toga hoću li proći stražu bez zadržavanja. Slitharst je do sada već uzbunio sluge na koledžu i ko god da je poslat u poteru neće mnogo zaostati.

Dok sam zaustavljao konja, iz stražare je izašao čovek u gradskoj uniformi mašući kopljem.

„Ко ide?“, zarežao je, uperivši ga u mene i zakoračivši unapred. Konj uznemireno zanjišta.

„Kraljevski kurir“, zadahtao sam. „Nosim hitnu poruku od ser Filipa Sidnija.“

„Šiling da prođeš pre prvog svetla.“ „Nemam šiling. Naređenje mi je da bez odlaganja odnesem poruku

državnom savetu u Londonu.“ Pridigao sam se na konju, nadajući se da će autoritativno držanje skrenuti pažnju sa mog izgleda. „A ako ova poruka ne prođe, grof od Lestera će ti za nauk prikucati jaja za ovu kapiju. Kunem se.“

Ponovo sam se osvrnuo, siguran da mogu da čujem buku iz Haj strita. Čuvar je oklevao trenutak, a onda s mukom počeo da otključava i otvara čvrstu drvenu kapiju, dok sam ja čvrsto držao uzde konja. Mogao je da oseti moje nestrpljenje i napetost i postajao je uznemiren.

Dok sam prolazio gradsku granicu, iza sebe sam začuo jasan uzvik: „Hej! Zaustavi tog jahača!“

Zabio sam pete u sapi konja i poterao ga u galop. Tlo je još uvek bilo meko ispod njegovih kopita, ali je bar put bio širi jer je to bio glavni put do Londona, a tama se stanjivala i zvezde su postajale sve bleđe dok je osvit zore oivičavao istočni horizont ka kojem sam jahao. Vetar se igrao grivom konja, on je poslušno grmeo kroz tragove kola i rupe, a mene su oči i nozdrve pekle dok sam se spuštao nisko na njegov vrat, trudeći se da se održim na njemu bez sedla, povremeno se osvrćući da vidim da li me neko prati. Bio je to brz konj i uskoro se činilo da smo prevalili previše veliko rastojanje da bi nas iko sustigao. Pošto sam ponovo mogao da dišem, počeo sam da sumnjam u razumnost mog plana. Dok sam razgovarao sa Hamfrijem, delovalo mi je očigledno da ću delove slagalice koji su mi nedostajali pronaći u palati Hejzeli, ali sada, kada sam izašao iz grada nemajući pravu ideju kako da pronađem tu palatu, pitao sam se da li je sve to bilo samo nagađanje od kojeg ništa neće biti na kraju, dok se drama odvijala sasvim drugim putem.

Jahao sam možda pola sata, nebo je postajalo sve svetlije, a sa njim su i ptice glasnije pevale, dok se vlažna izmaglica podizala sa živica, zaklanjajući udaljena polja. Miris vlažne zemlje podizao se do mojih nozdrva. Nije bilo znaka nikakvoj naseobini i počeo sam da se plašim da sam napravio užasnu grešku. Ne samo da bih mogao pronaći Tomasa i Sofiju kada bude već

Mighty

-BU&CW-

227

prekasno, već se sada nisam mogao ni vratiti. Ukoliko me Dženks ili Slitharst pojure iz grada i sustignu me na ovom zabačenom putu, niko mi neće priteći u pomoć.

Skrenuo sam prateći put između živica i sada smo išli skoro mirnim kasom, kada konj nalete na stado ovaca koje je u pravcu Oksforda terao starac sa krivim pastirskim štapom u ruci.

„Gospodine, možete li mi reći gde bih mogao naći palatu Hejzeli? Jesam li na pravom putu?“, pozvao sam ga.

Pastir me je sumnjičavo pogledao. „Šta rekoste?“ Duboko sam udahnuo i ponovio pitanje, na najjasnijem engleskom koji

sam uspeo da izgovorim. Pokazao mi je u smeru iz kojeg je on došao. „Još oko pola milje, videćete dva velika hrasta s leve strane i između njih

kolski trag. Pratite ga do imanja. Kakvog posla imate tamo?“ pitao je radoznalo me posmatrajući.

„Zvaničnog“, rekao sam jer mi je to i ranije dobro poslužilo. „Tamo su svi papisti, znate“, promrmljao je dok je moj konj birao put

između ovaca. Zahvalio sam mu se na upozorenju i čim smo se oslobodili iz stada, podbo sam konja da krene brže. Leđa i noge su me svirepo bolele, a uzde su mi trle opečenu ruku, ali osokolio sam se čuvši da je kuća blizu. Možda ću tamo naći odgovore koje sam tražio.

Mighty

-BU&CW-

228

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Kolski put se lagano spuštao i na kraju se proširivao u dugačak put

kojim se prilazilo velikoj plemićkoj kući. Sa grebena brda, kroz tanku izmaglicu koja je visila iznad stabala, senovitih na sivoj svetlosti, nazirao sam visoke dimnjake od crvene cigle, kupole i grudobrane. Kuća je bila okružena šumom sa tri strane, a iza nje se podizala strma gusto pošumljena kosina. Zaklonjen drvećem, čovek bi mogao prići vrlo blizu samoj palati, ali ulazak u nju bio bi sasvim druga stvar. Ja sam, za sad, mogao samo ići napred. Gurnuo sam konja, protiv njegove volje, da siđe s puta i zađe u šumu, gde sam sjahao na čistini i privezao njegove uzde za jednu nisku granu, da bi mogao bar da spusti glavu do trave ispod sebe. Potapšavši ga čvrsto i utešivši ga da ću se brzo vratiti, odšunjao sam se što sam tiše mogao niz padinu ka imanju palate Hejzeli.

Na ivici šume, gde se ona otvarala u travnjak, čučnuo sam u senku dr veća i gledao u zgradu naspram mene. Magla je tu bila tanja i imao sam jasan pogled na kuću u praskozorje. Očigledno je izgrađena tako da može da izdrži napad, mada su njena utvrđenja bila usklađena s njenim karakterom, elegantna pre nego preteča. Napravljena je u kvadratnom obliku oko središnjeg dvorišta, a ulaz je čuvala veličanstvena kula stražara sa dva osmougaona tornja visoka bar trideset metara, dvaput viša od zidova, završena grudobranima. Sva ta divno dekorisana utvrđenja nisu spasila njenog vlasnika zatvora, razmišljao sam. Ukoliko je kruni nedostajalo prihoda, onda je konfiskovanje kuća i imanja katoličkih porodica koje su se opirale religijskim ediktima delovalo kao lak izvor zarade. Ukoliko bi misionarski sveštenici bili pronađeni unutar ovih zidina, čitavo imanje bi bilo izgubljeno, a ova prelepa kuća pripala bi nekom kraljičinom miljeniku za kojeg bi se tog dana smatralo da je najviše zaslužuje. Bogatstva su otimana i deljena drugima čija je lojalnost morala biti kupljena, pod izgovorom odbrane vere. Zadrhtao sam i čvršće se umotao u ogrtač. Znao sam da ovde rizikujem svoj život, a ko bi imao koristi od toga, ako bi se pokazalo da sam u pravu? Ja? Volsingem? Neki drugi dvoranin čije je napredovanje zavisilo od propasti ljudi unutar ovih lepih zidova? Međutim, sada sam bio uveren da je Sofija unutra, a da su ljudi za koje je verovala da će joj pomoći bili zapravo ljudi koji će joj najviše naškoditi.

Sa zorom je stigla hladnoća i shvatio sam da mi noge još uvek drhte od jahanja bez sedla. Polako sam se uspravio, protegao bolne udove i ponovo čučnuo pokraj debelog stabla jednog starog hrasta. Fasada kuće je bila ukrašena detaljno izrezbarenim izbočenim prozorima, mada su prozori sa strane koje sam mogao videti bili obavljeni tamom. Kroz kulu stražaru neće biti prolaza. Palata ove veličine sigurno ima mnogo sluga, čak i ako je gazda u zatvoru, a prednji deo kuće bio je previše izložen. Resio sam da su mi najbolje šanse da se držim ivice šume i prođem sa zadnje strane gde bih mogao naći zadnji ulaz ili ulaz za sluge kroz koji bih se lakše probio. Opipao sam Hamfrijev stari kuhinjski nož za mojim pojasom, razmišljajući da bi mi njegova razumna

Mighty

-BU&CW-

229

upotreba mogla biti najbolji način da ubedim sluge da mi odgovore na pitanja. Još uvek pognut, počeo sam da hodam duž ivice šume, posmatrajući

pažljivo kuću da bih primetio znake kretanja ili svetio na prozorima, kada sam iznenada čuo kako se iza mene lomi grančica. Brzo sam se okrenuo, povukavši nož, ali nisam mogao da vidim da se išta pomera u dubini šume. Stabla i šiblje još su bili obavljeni plavičastom izmaglicom. Disanje mi se ubrzalo, a dah mi se zadržavao u malim oblacima oko lica dok sam išao postrance, trudeći se da glavu držim okrenutu ka pravcu odakle sam začuo buku. Potreba da moje kretanje bude što je moguće tiše delovala mi je manje bitnom od potrebe da se krećem brzo. Naprezao sam se da čujem druge zvuke osim krckanja grančica i lišća pod mojim stopalima, ali mada ništa nisam čuo, imao sam jasan osećaj da nisam sam u šumi.

U tom trenutku čulo se tiho krckanje konjskih kopita na šljunku i zastao sam u senci lisnatog hrasta da provirim. Ispod mene, mala kola visokih stranica koja je vukao zdepasti poni prolazila su putem ka kuli stražari, s čovekom savijenim nad uzde. Posmatrao sam dok su obilazila bok kuće, kada iza stabala iznenada iskoči osoba s kapuljačom, jureći niz kosi travnjak ka kolima, koja samo što nisu nestala oko zadnje strane kuće. Krenuo sam što sam brže mogao između stabala, pokušavajući da držim na oku i kola i čoveka, ne mareći za sopstveni zaklon. Kada čovek u ogrtaču stiže do kola, baci se na vozača koji ništa nije sumnjao, svuče ga sa sedišta i obori ga na zemlju. Poni, koji je izgledao kao da će nastaviti do kraja puta, jedva da je primetio šta se dešava, glave oborene ka travi. Jurnuo sam iz drveća i potrčao ka njima nogama koje su se još bunile. Stigao sam tamo upravo u trenutku kada je čovek sa ogrtačem, koji je jednom rukom pokrio usta onog drugog i klečao na jednoj njegovoj ruci, izvukao nož.

Bacio sam se na njega, oborivši ga na bok i zgrabivši ruku u kojoj je držao nož. Uz besni krik, čovek s kapuljačom se okrenu ka meni i video sam, uz udar zaprepašćenja, da je to bio Tomas Alen. I njegovo lice se sledilo u zbunjenom izrazu.

,,Vi?“, rekao je. ,,Ali...“ Oboreni vozač je pokušao da se odmakne od gužve. Bilo mu je možda

pedeset, imao je debeljuškasto lice i bio je očigledno prestravljen, odmahivao je glavom i cvilio preklinjući me svojim iskolačenim očima.

„Ко je to?“, prošaputao sam brzo Tomasu. „Zašto si se zaleteo na njega nožem?“

Namrštio se. Bacio sam pogled ka njegovoj ruci koju sam još uvek čvrsto držao za zglob i shvatio da on nije držao nož već otvorenu britvu.

„Došao je po Sofiju“, rekao je Tomas kroz stegnute zube. „Zadužen je da joj pomogne da pobegne. Ali, ona ne sme poći s njim, to je zamka.“

„Znači, ona je ovde?“ Naizmenično sam gledao Tomasa i vozača, osećajući talas pomešanog olakšanja i straha. Ako sam to tačno pogodio, opasnost nije prošla.

Vozač je klimnuo, gledajući nas naizmenično, užasnutih očiju. „Čekaj, znam ovog čoveka“, rekao je Tomas, zgrabivši ponovo svoju

britvu i zureći pažljivo u uplašenog vozača. „On je sluga kod Napravih. Ne

Mighty

-BU&CW-

230

smemo mu dozvoliti da se vrati, dići će uzbunu.“ Čovek je mumlao i izbezumljeno odmahivao glavom. Izvukao sam stari

kuhinjski nož Hamfrija Pričarda iz pojasa i uperio mu ga u lice. „Tvoje usluge ovde više nisu potrebne, prijatelju“, rekao sam. „Gubi se

kući i reci da su te presreli drumski razbojnici. Sad!“, dodao sam, gurnuvši ga dok je ležao, pretrnuo od straha. To ga je trgnulo, sabrao se i podigao na noge, a onda otrča među drveće, bacajući nervozne poglede preko ramena dok je bežao. Tomas se okrenu ka meni sevajući očima.

„Nije trebalo to da uradite, Bruno. On će se sada vratiti u Oksford i po slaće još ljudi za nama.“

„Mir, Tomase, trebaće mu bar jedan sat da se peške vrati u grad, a mene već goni i više nego dovoljno ljudi. Reci mi šta se dešava.“

Tomas duboko udahnu, a onda klimnu glavom, podiže se na noge i cimnu naviše glavu mirnog ponija.

„Došao sam da spasim Sofiju“, rekao je, a njegovo koščato lice bilo je zategnuto od odlučnosti. Video sam čudan, grozničav sjaj u njegovim očima, a njegove ruke su se neprestano uznemireno kretale.

„Od koga?“ „Od onih čiju bezbednost ona ugrožava.“ „Zbog deteta koje nosi?“ Brzo se okrenu i izbeči u mene. „Znači, znate za to? Otkud da ste vi došli ovamo, doktore Bruno?“ „Nagađao sam“, rekao sam, stegnuvši vilicu. „Mislim da si i ti u

opasnosti, Tomase.“ Kratko se i gorko nasmejao, „Zar vam to nisam već rekao?“ „Mislim, u neposrednoj opasnosti. Ove noći.“ Otvorio je usta da odgovori, ali u tom trenutku su se otvorila vrata u

zadnjem krilu kuće i glas je tiho pozvao: „Ко je tamo?“ „Navucite kapuljaču i sklonite oružje“, prošištao je Tomas, navukavši

ogrtač preko svoje glave. „Ne govorite ako ne morate, sve dok ne uđemo.“ Nisam imao druge, nego da ga pratim dok je uzimao uzde ponija i poveo

kola ka onome što je izgledalo kao uzlaz za sluge. Vrata su bila samo odškrinuta i visoki, pognuti čovek s retkom kosom posmatrao nas je sumnjičavo kroz otvor.

„Dođoh da odvezem putnika do obale, na zahtev ledi Elenor“, rekao je Tomas, tihim glasom, navučene kapuljače preko očiju. Usledila je duga pauza, kao da su obojica očekivala da onaj drugi progovori.

„Ima jedan znak“, rekao je na kraju čovek iza vrata, postiđeno se nakašljavši.

,,Oh. Ora pro nobis.“ Tomas se ujeo za usnu. „Nisam znao da će vas biti dvojica“, rekao je sluga, još uvek nas

gledajući s otvorenom sumnjom. „Ра, onda, uđite.“ Otvorio je vrata još

Mighty

-BU&CW-

231

nekoliko centimetara i uveo nas u uzani prolaz. „Čekajte ovde, reći ću ledi Elenor da ste stigli.“ Brzo se okrenu i ode uz

prolaz, ponevši sa sobom sveću i ostavivši nas da stojimo u polumraku. Bacio sam pogled ka Tomasu, koji se nervozno premeštao s noge na nogu i izbegavao da me pogleda. Pitao sam se u šta smo se uvalili i opipavao Hamfrijev nož pod ogrtačem.

Uskoro se visoki sluga vratio, još uvek opreznog pogleda, kao da ga Tomasov nastup nije ubedio.

„Pratite me“, rekao je odsečno, pokazujući ka prolazu ispred. „Hoće da vas vide na tren, da se dogovorite oko putovanja.“

Ja sam, s druge strane, pomislio da je ta ledi Elenor čula da nas ima dvojica, te je posumnjala. S nelagodom sam pogledao Tomasa. Kada se nađemo u ovom lavirintu prolaza, u klopci smo. Držeći svecu visoko, sluga nas povede duž prolaza pokrivenih kamenim pločama, uz uzani krak stepenica i u mnogo otmeniji hodnik obložen drvetom, dasaka pokrivenih mirišljavom rogozinom i obasjanog jutarnjom svetlošću koja se probijala kroz niske prozore. Išli smo tako dugo da sam siguran da je hodnik išao duž čitave kuće i zaista, na kraju smo skrenuli oštro desno i sigli do kratkog stepeništa koje se završavalo ispred impozantnih drvenih vrata. Čovek pokuca, a nakon kratkog žamora iznutra, otvori vrata i pokaza nam da krenemo napred.

Našao sam se u prostoriji visoke tavanice koja se pružala kroz obe kule stražare. Pokraj jednog prozora stajala je žena u svojim četrdesetim, visoka i elegantna u tamnocrvenoj satenskoj haljini, sa izvezenim gornjim delom i širokom suknjom, kose skupljene pod kapu. Iza nje su bila zatvorena vrata uvučena u zid desne osmougaone kule, dok su ista takva vrata na levoj kuli otkrivala spiralno stepenište koje je vodilo naviše. Sluga pređe na drugu stranu prostorije, lupkajući cipelama po tvrdom podu od cigle i prošaputa joj nešto na uvo. Klimnula je kratko i nagnula se pored njega da nas pogleda sa izrazom zagonetnog mira.

„Dolazite od Vilijama Napera?“, pitala je tiho. Tomas samouvereno klimnu, mada sam ja stajao dovoljno blizu da osetim kako mu ruka drhti pod ogrtačem.

„Gde je Sajmon?“ Oštro je gledala naizmenično Tomasa i mene. „Razboleo se, moja gospo“, rekao je Tomas jedva otvarajući usta. „Zatvorite onda vrata za sobom“, rekla je zakoračivši ka nama. „Hoćemo

da budemo sigurni da su vam jasna uputstva. Bartone, ostani“, dodala je, klimnuvši pognutom slugi koji se strateški postavio između nas.

„Moja gospo“, promrmljao je. Osvrnuo sam se, svestan da nas ledi Elenor netremice proučava. „Bila bih zahvalna, prijatelji, ako biste unutra skinuli svoje kapuljače“,

rekla je tiho. „Znam da svi moramo biti oprezni kad treba da se pokažemo, ali u ovoj kući možemo verovati jedni drugima. Sofija!“ Napravila je poluokret da bi pozvala preko svog ramena.

Mala vrata u istočnoj kuli se otvoriše i iskorači Sofija Anderhil, baš u trenutku kada je Tomas bacio pogled ka meni i zamahnuo da skine svoju kapuljaču. Sofija tiho vrisnu, podižući ruke ka ustima, gledajući čas Tomasa,

Mighty

-BU&CW-

232

čas mene. Sa oklevanjem sam spustio svoju kapuljaču i ona zinu u neverici. „Bruno?“ prošaputala je najzad, a njene oči su odavale krajnju

zbunjenost. „Otkud vi ovde? I Tomas?“ Trgla je glavu ka Tomasu. Primetio sam da je visoka dama zakoračila ka nama, dajući znak slugi Bartonu da stane pored nje, lica mirnog, ali očigledno na uzbuni zbog napete situacije.

Pre nego što sam stigao da odgovorim Sofiji, ona se okrenu ka Tomasu, molećivog izraza lica.

„Tomase, znam šta misliš, ali grešiš. Ako ti je imalo stalo do mene, pustićeš me da idem. Molim te“, dodala je, ugledavši njegovo neumoljivo lice, dok joj je glas pucao.

„Ко su ovi ljudi, Sofija?“, pitala je starija žena s primesom oštrine. „Poznaješ li ih? Da li su oni ovde da te ometaju?“

Tomas se okrenu ka njoj i nakloni se kratko i neiskreno. „Ledi Toling, mi smo došli samo da Sofiju bezbedno vratimo njenoj

porodici koja pati zbog njenog odsustva. Ukoliko sada mirno pođe s nama, o ovome se više ništa neće reći.“

„Istoj onoj porodici koja joj je pretila smrću zbog njene vere?“ odgovorila je ledi Toling hladno, odmeravajući Tomasa od glave do pete. „Nas nije tako lako prevariti, mladiću.“

„Ali, plašim se da se to desilo, ledi Toling“, rekao je Tomas, besprekorno učtivo, sa opasnim sjajem u oku. „Plašim se da vam gospođica Anderhil nije rekla ćelu istinu o svojoj želji da hitno napusti Englesku.“

„Tomase, ne!“, viknula je Sofija, jurnuvši ka njemu ispruženih ruku. „Ne znaš šta radiš! Nemoj nam sada stajati na putu, nema vajde. Nećeš dobiti ono što želiš i sve će biti izgubljeno.“

Visoki sluga Barton zakoračio je ka Tomasu koji ga pogleda na tren pre nego što se ponovo okrenu Sofiji i nasmeja, zabačene glave, sa divljim, psihotičnim zvukom koji je odzvanjao od drvenih greda tavanice.

„Sofija, Sofija“, rekao je, nežno je grdeći, kao da govori s ne\7aljalim dete tom. „Koje si laži govorila ovim dobrim ljudima? Jesi li ubedila ledi Toling da ti pomogne da pobegneš kako bi otišla u francuski samostan, jer će te tvoja porodica proganjati zbog promenjene vere?“

Sofija preblede. Lice joj se ukočilo i video sam iskreni strah u njenim očima. Izbezumljeno je gledala ledi Toling kada sam video kako joj noge klecaju i kako se spotiče. Instinktivno sam krenuo da joj pomognem, ali sluga Barton je u trenu bio između nas, zureći u mene i tada sam video da je za pojasom nosio oruđe nalik na žarač.

„Pođi s nama“, rekao je Tomas mekšim glasom. „Ovo se neće završiti kako se nadaš, Sofija, u duši znaš da neće. On namerava da te ubije.“

Sofija je raspomamljeno odmahivala glavom, čvrsto stegnutih usana. „Ti si šlep i tvrdoglav, Tomase, i uvek si bio takav! viknula je zakoračivši

ka njemu. „Uvek si postupao plahovito, uvek uveren da si u pravu! Ali, ovaj put gadno grešiš, kao što sam već pokušala da ti kažem.“

Ledi Toling je nestrpljivo prekrstila ruke, njen pogled je leteo sa Sofije na Tomasa, ali glas joj je ostao miran.

Mighty

-BU&CW-

233

„Šta je sve ovo? Ko su ovi ljudi, Sofija? Ko hoće da je ubije?“ „On se vara, moja gospo, njegov um je poremećen, on ne zna šta priča“,

Sofija je brzo upala, grla stegnutog od osećanja. Tomas se prkosnog pogleda okrenu ka ledi Toling, očigledno

nezastrašen njenim rangom, a plašljivo držanje koje sam video u Oksfordu potpuno je nestalo.

„Vaš gost sveštenik“, rekao je, precizno izgovarajući reći. „Otac Džerom Gilbert.“

Ako je ledi Toling i bila zbunjena optužbom da je štitila nekog sveštenika ili da je taj isti sveštenik namerio nekoga da ubije, nije to odala nikakvim znakom, osim malim grčem usta.

„Ра, onda, da pitamo njega“, rekla je, glasa mirnog kao i uvek. Prešla je sobu šušteći satenom i ušla u malo predsoblje sa desne strane, iz kojeg je ušla Sofija. Čuli smo kratak razgovor iz njega i ona se gotovo odmah vratila, a za njom je išao mladić kojeg sam znao kao Gabrijela Norisa.

Bio je obučen kao i uvek u dobro iskrojen kaput i pantalone sumorne crne boje, ali očito od skupe tkanine, u dobrim kožnim čizmama sa srebrnom kopčom, plave kose začešljane od njegovog lica. Lep i pribran, izgledao je baš kao gospodski sin. Niko ko bi pored njega prošao u gradu ili na koledžu ne bi pomislio da je prikriveni misionar. Pogledao je Tomasa, Sofiju i mene mirnim, pažljivim pogledom, a onda polako klimnuo.

„Onda, dakle“, rekao je, šireći ruke, dlanova okrenutih naviše. „Da kažemo šta se reći mora. Ledi Elenor, s najvećim poštovanjem, zamolio bih vas da nas napustite. Postoje stvari koje moraju biti razrešene među starim prijateljima, pre nego što iko od nas može nastaviti dalje.“

Ledi Toling je izgledala kao da ne želi da se odrekne kontrole nad dramom koja se odigrava pod njenim krovom.

„Vaša bezbednost, oče“, promrmljala je, bacivši pogled na mene i Tomasa. „Ovi ljudi nisu pretraženi.“

„Poznajem ih“, rekao je Noris da je umiri. „Sve će biti u redu.“ Kada su se vrata za njom zatvorila, Noris - ili Džerom, kako je valjda

trebalo da ga zovem, okrenuo se i netremice me gledao svojim bistrim, zelenim očima.

„Doktore Bruno“, rekao je, zbunjeno mršteći čelo između obrva. „Mislio sam da...“

„Mislili ste da će me Roland Dženks večeras ubiti?“, rekao sam umesto njega.

„Ра... da. Mada nisam nimalo iznenađen da ste mu umaki, rekao sam mu da vas ne srne potceniti. Vi ste, na kraju, čovek koji je pobegao inkviziciji.“ Usta su mu se iskrivila u nagoveštaj osmeha, pokazujući njegove bele zube. „Da li ste vi i Tomas oformili sopstvenu antikatoličku ligu?“ Zastao je da bi se nasmejao svojoj šali. Ponašanje mu je, s obzirom na okolnosti, bilo čudno opušteno i veselo, a sada, kada nije glumio svoj nakinđureni lažni lik, govorio je odmerenijim, zrelijim glasom. Kada se okrenuo da me pogleda pravo u oči, podsetio me je na reči Hamfrija Pričarda: da ste se sa ocem Džeromom osećali kao da ste jedina bitna osoba na svetu. „Ра, onda“, nastavio je tiho, „znate

Mighty

-BU&CW-

234

istinu. Da li ste došli da me uhapsite?“ „Ја sam došao jer sam mislio da je Sofija u opasnosti“, rekao sam,

pokušavajući da mu mirno uzvratim pogled, mada je u njegovom intenzivnom pogledu bilo nečeg uznemirujućeg. Resio sam da ne skrenem prvi pogled.

„Od mene?“ pitao je, kao da je ta ideja bila besmislena. „Zašto bih želeo da povredim Sofiju koja je preko moje svešteničke službe nedavno primljena u jedinu pravu katoličku crkvu?“

„Tvoje svešteničke službe? Da li to tako zoveš?“, planuo je Tomas. „Jer nosi tvoje dete“, rekao sam jasno. „Kleveta“, rekao je Džerom, odjednom gnevno sevajući očima zakoračivši

ka meni. „Da li vam je Tomas to rekao?“, viknula je Sofija, upaljenih obraza.

„Znate li da je sve što on kaže laž?“ „Niko mi nije rekao“, rekao sam, lažući da bih poštedeo Kobeta. „Možda

sam bio monah, ali odrastao sam u malom selu, znam kako da prepoznam takve stvari.“

Sofija ništa nije rekla, ali je spustila dlan na usta. Tomas se zlobno smešio. Džerom je uvukao obraze i naizgled razmišljao.

„Mislim da ćete razumeti bolje nego iko, Bruno“, rekao je, najzad ozbiljno, „koliko se čovek može osećati zarobljenim ograničenjima svog reda. Da, zgrešio sam, ali neću počiniti još veći greh da bih to prikrio. Sofija će bezbedno biti odvedena u Ruan, gde će brinuti o njoj dok ne budem mogao da joj se pridružim.“ Oči su mu preletele ka Sofiji dok je govorio i ona je zahvalno podigla pogled, ali u tom pogledu je bilo nečeg dvosmislenog što me je uverilo da je lagao.

„Iz iskustva znam, oče“, rekao sam, ,,i da religijski redovi ne oslobađaju svoje lako. Naročito jezuiti.“

Džerom je klimnuo glavom kao da nerado priznaje da je zadivljen. „Vrlo dobro, Bruno, temeljno ste odradili svoj posao. Da, zaredio sam se

kao jezuita u Rimu i pridružio sam se engleskoj misiji preko bogoslovije u Remsu. Tomasov otac me je doveo u Oksford, njegova uloga je bila da usklađuje dolazak sveštenika u Oksfordšir, pronađe nam bezbedne kuće, upravlja snabdevanjem i prerušavanjem. Tu je ulogu preuzeo Rodžer Merser nakon Edmundovog proterivanja. Ali, to već znate, pretpostavljam.“

„Tek sam nedavno počeo da shvatam veze“, priznao sam. „Vaše prerušavanje je bilo veoma dobro.“

„Prerušavanje.“ Tomas je ispljunuo tu reč, hladnih očiju. „Nije to bilo nikakvo prerušavanje. Nosio se kao i uvek, sin bogate porodice koji je uvek očekivao da drugi igraju kako on svira. Za njega je pridruživanje jezuitima bila samo još jedna avantura. Njegovo prerušavanje, kako ste to nazvali, bilo je tako prirodan deo njegove ličnosti da je na kraju previše lako zaboravio svoju misiju.“

Toma je značajno zurio u Sofiju. Džerom je bar imao dostojanstvenosti da deluje postiđeno.

„I da padne u iskušenje“, razmišljao sam gledajući naizmenično

Mighty

-BU&CW-

235

Džeroma i Sofiju i prisetivši se molitvenika koji je rektor pronašao zašiven u njen dušek, sa njegovom sugestivnom, intimnom posvetom. ,,Dž.“ Ne Dženk;. znači, već Džerom. Onda je i Rodžer Merser očekivao da će u subotu ujutro u vrtu naći Džeroma, a umesto toga naišao je na svoju nasilnu smrt.

„Ali, Rodžer Merser vas je otkrio“, rekao sam, odgovorivši na jezuitov miran pogled dok su mi se grudi iznenada stegle jer sam pomislio kako sam stajao na samo metar od ubice. „А ja sam mislio da je ubijen zbog onih papira.“

Džeromove oči su se smesta proširile i on je zakoračio, a njegovo veselo samozadovoljno držanje je isparilo.

„Otkud znate za papire?“, pitao je, iskreno potresen po prvi put otkako smo stigli.

„Video sam ih“, rekao sam, uspevši da zvučim mirnije nego što sam se osećao.

,,U kovčegu u vašoj sobi. Gde ste ih sakrili.“ ,,U mojoj...?“ Okrenuo se i u neverici izbečio u Tomasa. „Ali, rekao si...“ „Rodžer Merser ih je jedne noći uhvatio u Gaju“, prekinuo ga je Tomas

sa prizvukom inata u glasu. Primetio sam da je desnu ruku zavukao pod ogrtač. „Sofija bi noću ukrala ključ iz očeve radne sobe. Merser je bio zaprepašćen, kao što možete i zamisliti. Sledećeg dana je došao u našu sobu, pucajući od gneva. Podsetio je ovog ovde, oca Džeroma, da mnogi katolici u Oksfordu rizikuju svoje živote zarad njega, i kako on više neće uzimati pričest od sveštenika koji živi u smrtnom grehu i kako ne može dozvoliti da i drugi iz njihovog kruga to nesvesno čine. Rekao je da nema izbora osim da prijavi Džeroma jezuitskom glavešini.“

„Čuo sam da se jezuiti nemilosrdno razračunavaju sa onima koji stoje na putu njihovoj misiji“, rekao sam, ustuknuvši korak, ali Džerom je svoje zelene oči okrenuo ka Tomasu. „Spremni su da ubiju za svoju veru koliko i da umru za nju, kao što ste već pokazali.“

„Kao što sam ja pokazao?“ Džerom je opet na kratko pogledao u mene, a onda počeo oštro da se smeje u neverici. „Shvatam, odmerili ste svoje dokaze, Bruno, i zaključili da sam sigurno ja ubica iz Linkolna, jer ja njima najviše dobijam. Jesam li u pravu?“

„Rodžer Merser je pretio da će otkriti vaše kršenje čednosti“, rekao sam, hvatajući se za činjenice koje su mi pre trena izgledale tako očigledne, ali su sada pretile da mi izmaknu. „Želeli ste da bude ućutkan.“

„То ne poričem. Pomenuo sam Dženksu da je Rodžer dobio rđave vesti o meni i da njegove sumnje ugrožavaju moju bezbednost, očekivao sam da će Dženks tiho porazgovarati s njim na svoj uobičajen način. Ali, pogrešio sam.“ Zastao je da skloni svoju glatku kosu sa lica. „Možda znate priču o našem svetom Tomi Beketu, Bruno, našem najvećem nadbiskupu od Kanterberija. Priča se da je kralj Henri drugi, u trenutku frustracije, povikao u prisustvu svojih plemića: ’Ko će me rešiti tog nemirnog sveštenika?’ To je bilo samo retoričko pitanje, ali oni su odlučili da ga shvate kao naređenje. Zbog toga je Beket, na kraljevo zaprepašćenje, bio proboden mačem dok se molio. To je bila moja greška. Nešto slično sam izbrbljao o jadnom Rodžeru Merseru i moj verni sluga ovde“, bacio je ka Tomasu pogled prepun prezira koji se osećao i u

Mighty

-BU&CW-

236

njegovom glasu, „odlučio je da to protumači na svoj način.“ „Nisam te čuo da se protiviš, oče“, odgovorio je Tomas tiho. „Tada si bio

zadovoljan što sam ti pomogao.“ Džerom je slegnuo ramenima, nezbunjen. „Ne poričem da je pomisao da ću poštedeti sebe i Sofiju sramote, kojom

je Rodžer Merser pretio, bila privlačna.“ Okrenuo se ponovo meni. „Ali, pošto izgleda da ste sebe imenovali za policajca i sudiju u ovom slučaju, Bruno, trebalo bi da pažljivije pogledate svoje dokaze. Tomas je jednako dobar igrač kao i ja, Bruno. U svakom slučaju, čini se da vas je prevario. Možda deluje ćaknuto i nervozno kao kunić, ali prepreden je kao sami đavo.“

Tomas jedva da je uzvratio njegov pogled, nedokučivog izraza lica. „Predložio je da on smisli rešenje za naše teškoće“, nastavio je Džerom.

„То su bile njegove reći. Prihvatio sam ponudu i rekao da ne želim da znam ništa više sve dok ne bude gotovo. Tako nisam imao pojma da je ubedio Napersa da mu pomogne da ukrade psa. Vratio sam se te noći sa mise i čuo gungulu u Gaju i potrčao sam po moj luk. Tek tada sam otkrio kakvu je složenu predstavu napravio,“ Uvrnuo je prezrivo usta.

„Ali, zašto?“, pitao sam okrenuvši se Tomasu dok sam pokušao da ispravim sve zaključke koje sam ranije doneo. „Šta te je nateralo da ubiješ čoveka na taj način, a nisi čak ni mogao biti siguran kako će se to završiti?“ „Mučenici“, prezrivo je rekao Tomas, kao da mu se i sama ta reč gadila. „То im je postalo opsesija. Svi su želeli da budu mučenici za svoju veru, ili su bar tvrdili da to žele. Najveća čast.“ Glas mu se podigao do maničnog vrhunca. Besno je odmahivao glavom. „Čak i moj otac želi mučeničku krunu, čini se. Kakva je to religija, doktore Bruno, zbog koje se muškarci zaljubljuju u smrt umesto u život? Gde je onda ljubav? Gde je ljudska dobrota?“ Mogao sam ukazati na to da čovek koji bi napujdao izgladnelog lovačkog psa na najbližeg prijatelja svog oca možda i nije najpodesniji da govori o ljudskoj dobroti, ali ćutao sam. Tomas je pokazao Sofiju. „Imati ljubav žene poput Sofije, novi život u njenoj materici...“

„Tomase!“, povikala je Sofija, zakoračivši, ali Džerom je ispružio ruku da je zaustavi.

„Ali, ovaj stvor“, Tomas je eksplodirao zabijajući prst u Džeroma, „... sve to ostavlja po strani i svu svoju želju usmerava ka dželatovoj oštrici!“ Njegov upereni prst zadrhtao je od zadržavane strasti. „Ра onda, neka isprobaju mučeništvo, pomislio sam, da vidim kako im se dopada. Rektor je tek održao propoved o smrti svetog Ignjatija. Zubi divljih zveri. Činilo mi se da je to jednako dobar način da se Rodžer pošalje svom bogu kao i bilo koji drugi“ Od njegovog čudnog i piskavog smeha sledila mi se krv. „Nakon bola koji je moj otac pretrpeo zbog njega, to je bilo najmanje što je zaslužio.“

Nakon tog izliva, dok je zamirao odjek njegovih reči, usledila je rastrojena tišina. Sofija, Džerom i ja zurili smo užasnuto u Tomasa.

„А pošto je svaki član koledža bio pod sve budnijim nadzorom, plašio sam se da će moja maska biti otkrivena. Što je sve vreme i bila tvoja namera, zar ne, moj prijatelju?“, dodao je Džerom tiho, podigavši glavu da pogleda Tomasa koji je samo uzvratio njegov pogled, ne trepćući. Posmatrao sam obojicu, još uvele osećajući da su mi živci napeti kao strune luka. Nisam znao

Mighty

-BU&CW-

237

da li je Tomas bio strašniji kada je pucao od manične energije ili u ovom čudnom novom miru, kao da je mačka koja se sprema za skok.

„I onda si otišao u Merserovu sobu da se dočepaš onih papira pre Tomasa?“, pitao sam, ponovo se okrenuvši Džeromu. Nestrpljivo je trgnuo glavu.

„Nisam imao pojma da je Tomas znao za njih. Nakon što je Merser pretio da će me razotkriti, znao sam da ću uvek biti ranjiv sve dok ta pisma, čitava prepiska Edmunda Alena sa Remsom o mojoj misiji i buli Regnans in Excelsis, ne budu u mojim rukama. Ali, jedva da sam imao vremena da mu pretražim sobu pre nego što sam vas video kroz prozor, kako prelazite dvorište ka stepeništu kule. Morao sam da se sakrijem na krovu kule pre nego što ste ušli. Tada sam saznao kakav je vaš pravi posao u koledžu.“ Značajno je klimnuo glavom, spustivši šake na kukove.

„Nisam ja imao nikakav posao“, rekao sam, a srce mi je udaralo u rebra, „osim zanimanja da otkrijem kako je čovek mogao da doživi tako užasnu smrt, zanimanje koje, činilo se, nije delio nijedan od njegovih kolega. Samo sam želeo da pronađem neki trag koji bi mi rekao s kim je planirao da se sastane i zašto je nosio punu kesu novca.“

Džerom je oborio pogled, a lice mu je prvi put poprimilo izraz krivca. „Tomas je tražio samo da namamim Mersera u Gaj tog jutra. Rekao sam

mu da bi, s obzirom na okolnosti, bilo najbolje da se vratim u Francusku. Tražio sam da se nađemo i da mi vrati nešto od novca za misiju koji mi je čuvao kako bih mogao da otputujem.“

„A šta je s Koverdejlom?“ pitao sam, gledajući naizmenično Džeroma i Tomasa. „Da li je i on otkrio šta je bilo sa Sofijom?“

„Za Koverdejla bolje da pitate Tomasa“, rekao je Džerom, stežući vilicu. „Та zmija“, prošaputao je Tomas, a taj tihi glas nakon dugog ćutanja

naterao me je da poskočim. „Koverdejl je tražio od rektora da budem uklonjen s koledža. Plašio se da znam previše i da ću ih izdati iz osvete. Rektor je bar imao saosećanja da me ostavi ovde, ali zbog Koverdejla sam izgubio stipendiju i morao sam da zavisim od njegovog dobročinstva.“ Cimnuo je glavom ka Džeromu. „Ра, Džejms Koverdejl je saznao kako izgleda osveta. Uvek je bio kukavica, plakao je kao curica kada sam mu pokazao britvu, i upisao se.“

„Ра si odlučio da i od njega napraviš mučenika, jer si prezirao njegovu veru?“

Tomas se nasmešio gledajući me krajičkom oka kao dete koje je uhvaćeno u nekom nestašluku.

„Kada me je Džerom poslao da odnesem njegov luk i strele u trezor, setio sam se svetog Sebastiana. Pomislio sam da će se oni uplašiti još više ako ubistva budu imala neki obrazac. Pitao sam doktora Koverdejla mogu li kasnije nasamo da razgovaram s njim i on mi je rekao da će urediti da ranije napusti disputaciju. Plašio se da sam došao da se cenkam s njim, ali nije očekivao šta će mu se desiti.“ Čvrsto se obgrlio rukama, blago se ljuljajući, široko iskeženih usta u nečujnom smehu. „Bila su mi potrebna i ona pisma. Ta soba je nekada pripadala mom ocu, sećate se? Znao sam da će s njim biti gotovo ako ih dostavim u prave ruke.“ Ponovo je grandiozno pokazao Džeroma.

Mighty

-BU&CW-

238

„Ali, ne razumem“, rekao sam. „Ako si želeo da razotkriješ Džeroma, zašto prosto nisi rekao rektoru šta si znao, mnogo pre svega toga? Mogao si da poštediš dva nedužna života.“

Tomas me je oštro pogledao. „А da izgubim svoj? Mislio sam da ste pametan čovek, doktore Bruno.

Zavisio sam od njega, zar to ne shvatate? Nisam mogao da uradim ništa dok mi ne bude zagarantovano neko drugo mesto. A možda ne poznajete zakone naše zemlje. Pomagati, podržavati i kriti jezuite je prekršaj koji se kažnjava smrću. Živeti kao njegov sluga, primati njegov novac da bi on održavao svoj lažni identitet, šta je to ako ne pomaganje? A ukoliko me zakon ne bi ubio, onaj kučkin sin Dženks bi to prvi uradio ako bih izdao Gabrijela. Gabrijel - ha! Čak je i uzeo ime jednog arhanđela, zar to nije oholo?“

„Lice anđela“, promrmljao sam, ponavljajući reći Hamfrija Pričarda. „Ali, ukoliko bi ga neko drugi otkrio, ti ne bi bio umešan. Samo je trebalo da ih usmerite u pravom pravcu, svojim citatima i dijagramima.“ Pustio sam da se te reći zadrže u vazduhu. Tomas me je samo gledao, nesvesno škripeći zubima. „ A jadni Ned? Da li je i on izdao tvog oca?“

,,Ned?“ Sofija, koja je do sada slušala Tomasovu ispovest sa izrazom sve veće užasnutosti, odjednom je posegnula i stegla Džeromovu ruku. „Mali Ned Lejsi, đakon? Zar je i on mrtav?“

Smrknuto sam klimnuo, gledajući Tomasa. Sofija je pokrila lice rukama.

„Video me je sa Sofijom u biblioteci dok su svi bili na disputaciji, pre nego što sam otišao u Koverdejlovu sobu“, rekao je Tomas sležući ramenima. „Hteo sam da je ubedim da ne pobegne sa Džeromom.“ Čelo mu se naboralo i protrljao je oči. „Onda sam video kako dajete Nedu novac i nisam znao šta da radim. Da se nije ranije vratio, ne bi bio mrtav. Sam je kriv.“

„Ali, ni na njemu nisi mogao da odoliš mučeništvu?“, rekao sam, a moja zgađenost je rasla dok sam posmatrao njegovu očiglednu hladnoću. Tomas se sporo nasmešio.

„Bio je to način da kaznim rektora. Nisam li ti uvek govorio, Sofija, da je tvoj otac više voleo Foksovu knjigu nego rođenu porodicu? Zakleo sam se da ću ga naterati da omrzne tu knjigu. Zbog tebe“, dodao je. „Sve je bilo zbog tebe. Jednog dana ćeš to shvatiti.“

„Dosta!“ viknula je Sofija, glasa nabreklog od emocija. „Dosta priče, svi vi, skoro da je dan i sada me sigurno već stražari traže. Moramo da krenemo, Džerome. Šta je učinjeno, učinjeno je, a sve će biti uzalud ako ne odemo dok još možemo.“ Žurno je vukla njegov rukav.

Tomas iznenada živnu kao da je pod njim potpaljena vatra. „Nećeš otići u svoju smrt, Sofija“, rekao je u dahu, udarivši nogom i

netremice je besno gledajući, drhtave ruke još uvek usmerene ka Džeromu. „Misliš da će te bezbedno odvesti u Francusku? Pet godina obuke i najveći deo svog nasledstva dao je za ovu misiju, zaista veruješ da će se odreći svega toga zarad tebe? Ne, on žudi za slavom mučeništva kao i svi ostali. Planirao je da za tebe upriliči nezgodu na moru.“

„Imaš pokvaren um, Tomase“, počeo je Džerom zakoračivši ka njemu, i

Mighty

-BU&CW-

239

pruživši ruku u umirujućem gestu. Tomas odskoči. „Ali, ja neću dozvoliti da se to desi“, vikao je, glasa stegnutog i piskavog,

„а ako ti nećeš da obraćaš pažnju na moje upozorenje...“ Ostavio je pretnju neizgovorenu i umesto toga izvuče britvu ispod

ogrtača, u istom pokretu jurnuvši na Džeroma. Izvukao sam Hamfrijev nož iz pojasa, ali jezuita je bio dobro obučen. Pre nego što sam stigao da se pomerim, odgurnu Sofiju iza sebe i šutnu Tomasovu ispruženu ruku. Tomas na trenutak izgubi ravnotežu, mada nije ispustio britvu, ali to je Džeromu pružilo šansu da se sagne i izvuče nož iz svoje čizme. Obojica su oprezno kružili, okrenuti jedan drugom, sa izvučenim oružjem i ne trepćući, dok je Sofija prigušila vrisak, a ja beskorisno kružio na ivici tog duela, pitajući se kako bih se mogao umešati. Međutim, nisam imao priliku. U tom trenutku vrata se širom otvoriše i sluga Barton utrča u sobu s podignutim žaračem. Tomas se okrenu sevajući pogledom i, brže od treptaja oka, divlje zamahnu britvom po čovekovoj ruci pre nego što je on uspeo da udari. Barton zajauka i ispusti žarač, stegnuvši ranu, a Tomas, kako se činilo, izgubivši razum, skoči na njega sekući mu vrat britvom iznova i iznova. Bacio sam se na Tomasa, obavivši se oko njegovih leđa i povlačeći mu ruku, ali on je bio iznenađujuće jak za tako mršavog dečaka, a činilo se da mu je njegov gnev dao natprirodnu snagu. Pokušao je da me otrese, ali uspeo sam da ga zadržim, a Bartonovi poslednji grleni krici bili su nadjačani Sofijinim vrištanjem dok je njegova krv liptala iz otvorene rane preko poda, a njegov samrtni ropac bledeo dok je stezao Tomasov ogrtač i potom se srozavao na tlo.

Pustio sam Tomasa i okrenuo se, očekujući da ću zateći Sofiju histeričnu zbog scene kojoj je upravo prisustvovala, ali sam video da ju je u toj zbrci Džerom zgrabio otpozadi i sada ju je držao jednom rukom oko grudi, prislonivši nož na meku belu kožu njenog vrata.

„Spusti britvu, Tomase“, rekao je, sporo i jasno, ponovo zvučeći mirno kao da je učitelj koji se obraća prostoriji punoj nevaljalih dečaka. Tomas je samo zurio obešene vilice, njegovo lice, ruke i šake bili su isprskani sluginom krvlju, onda zakorači, a Džerom cimnu nož bliže Sofijinom vratu. Ona proguta krik i čvrsto zatvori oči, odmahujući glavom sitnim pokretima.

„Pusti je“, rekao sam, pokušavajući da podražavam Džeromov ton mirnog autoriteta.

„Da je pustim? Ili ćete vi, Bruno, uraditi šta? Držao je nož iskošen uz njen vrat, gledajući me kao da sam dosadno smetalo. „Da li ste poveli pojačanje?“

„Niko ne zna da sam ovde“, rekao sam, ne znajući da li govorim istinu. Ako je Kobetov kurir uspeo da odnese svežanj papira Sidniju, da li će on okupiti ljude i doći da me traži u palati Hejzeli? Koliko dugo će im trebati da stignu, ako jesu krenuli? Međutim, verovatnoća da je Slitharst dopustio ijednom kuriru da slobodno napusti koledž bila je sićušna.

Kao da mi čita misli, Džerom nestrpljivo odmahnu glavom. „Ра, nema veze. Zakasniće. Poslednji put kažem, spustite svoje oružje na

pod ili će vaš pohod biti uzalud.“ Podigao je lakat ruke koja je držala nož, kao da će ga zariti. Tomas me brzo pogleda, a onda baci britvu na pod ispred sebe, gde je zveckala u tišini sve dok se nije umirila. Pogledao sam Sofiju koja je

Mighty

-BU&CW-

240

sada otvorila oči i gledala me sa izrazom pomešanog očaja, straha i neverice, a onda sam i ja bacio nož.

Džerom je klimnuo. „Dobro. Sada ćete vi ostati ovde, mirni i tihi, pre nego što još neko bude

povređen.“ Poveo je Sofiju ka vratima koja su vodila na stepenište zapadne kule, još uvek držeći nož na njenom vratu. Grubo ju je povukao unapred, nogom zatvorivši vrata za sobom. Dok su se zatvarala, Tomas besno kriknu i jurnu na vrata.

„Nećeš uspeti“, vikao je Tomas isprekidano dišući, potrčavši za njima. Na moje iznenađenje, Džerom je Sofiju gurao uza stepenice, a ne niz, a kada ih Tomas pristiže, Džerom šutnu nogom i potkači njegovu vilicu, zbog čega ovaj pade na mene, raskrvavljenih usta.

Neometen, podiže se i jurnu uz uzano stepenište, pokušavajući da dohvati Džeromove potpetice dok je ovaj pokušavao da ga šutne, a ja sam išao odmah za njima, zastavši samo da podignem nož sa poda. Negde iznad nas, odjednom smo čuli odjek Sofijinog vriska od zaobljenog kamenja, kao da je nešto jako boli i ja pljesnuh Tomasov zglob odozdo.

„Još joj drži nož uz leđa“, prošištao sam. „Za ime božje, ne radi ništa naglo.“

Penjanje je bilo nemilosrdno. U jednom trenutku mi se učinilo da čujem Sofiju da govori „Ne mogu“, i Džeromov odgovor „Veruj mi“, ali glasovi su bili prigušeni odjecima. Moje izubijane noge su počele da drhte dok smo se peli više, povremeno prolazeći pored malih krstastih prozora koji su pružali pogled na travnjak i šumu, Džerom je i dalje gurao Sofiju naviše, mi smo pratili, sve dok nisam osetio dah hladnog vazduha na licu i shvatio da nas vodi do samog grudobrana kule. Stomak mi se zgrčio kada sam zamislio šta mu je na umu i zapitao da li ćemo se svo četvoro vratiti živi.

Kroz niska vrata izbio sam iza Tomasa na platformu široku oko dvanaest stopa, ograđenu sa osam zupčastih zidova do visine grudi. Iza njih sam mogao videti kolski prilaz i put kojim sam prišao kući. Šuma koja se graničila sa stazom širila se daleko ispod nas kao zeleni baldahin, a iza nje su se nazirale konture udaljenih plavih brda, još uvek zamagljenih na ranojutarnjem svetlu. Na ovoj visini, preko stotinu stopa iznad tla, vetar mi je svirao u ušima, sekući preko krova kule. Na suprotnoj strani, Džerom je ponovo poveo Sofiju preteći svojim nožem, dok joj je kosa šibala preko lica. Očima je davao znak Tomasu.

„Hajde, Tomase“, pozvao je, „hoćeš li da je spasiš?“ Tomas je oklevao jedan trenutak i video sam kako mu se telo ukočilo

dok je prikupljao svoju odlučnost, možda pokušavajući da proceni koliko brzo može da se kreće u poređenju sa Džeromom. Sofija je tiho cvilela, a pogled joj je preletao preko Tomasa, mene i čoveka čije su je ruke držale uz njega, ne prvi put, ali sada sa sasvim drugačijom namerom. Po njenom zbunjenom i užasnutom izrazu lica video sam da nije znala da li je Džerom ozbiljan ili glumi da bi prevario Tomasa. Pružio sam ruku da zadržim Tomasa, ali u tom trenutku on se reši i baci se ponovo na svog nekadašnjeg gospodara, sagnuvši se da bi čitavu svoju težinu bacio u Džeromov stomak. Gurnuvši grubo Sofiju na zemlju, sveštenik pokuša da ubode Tomasa nožem, ali on se u pravom

Mighty

-BU&CW-

241

trenutku izvi u stranu, zgrabivši u vazduhu Džeromovu podignutu ruku. Jedan tren njihove ruke su bile podignute u obliku luka, zaključane jedna za drugu i uzdrhtale od njihovih suprotstavljenih snaga, a nož je bleskao srebrnom svetlošću dok se uvrtao u vazduhu. Onda Tomas oštro trgnu koleno naviše u Džeromove prepone. Sveštenik jauknu i presavi se, napetost njegove ruke istog trena popusti i u tom drugom padu Tomas ga jako ujede za zglob da bi pustio nož. Međutim, pre nego što je Tomas uspeo da ga podigne, Džerom ga zgrabi za kosu, cimnu mu glavu unazad i jako ga udari u lice. Tomas pokuša da uzvrati udarac dok mu je krv tekla niz nos, ali Džerom ga ponovo dokači pesnicom u vilicu i Tomas se zatetura unazad, opasno blizu parapetu.

Sofija se izmigoljila i sakrila iza zida. Ja sam klekao pored nje i pokazao joj stepenište, ali ona je odmahnula glavom, očiju staklastih od straha i još uvek prikovanih za borbu na život ili smrt koja se odvijala pred nama. Lagano, da ne bih privukao pažnju, pružio sam ruku i dočeprkao Džeromov nož ka mojoj ruci, ne skidajući pogled sa para koji se sve vreme borio. Tomas, sada ozbiljno izubijan i raskrvavljen, prikupi poslednji nalet energije i zamahnu rukom da bi zgrabio Džeroma za vrat. Džerom, lica iskrivljenog od besa, pusti Tomasovu kosu i obema šakama zgrabi dečakov vrat. Njihali su se u tom čudno intimnom plesu, usklađenih koraka, čas je vodio jedan, čas drugi, obojica se gušeći i boreći za vazduh kroz stegnute zube dok nije izgledalo kao da će obojica izdahnuti u istom trenutku, toliko su okrutna i rešena bila njihova crvena lica. Tada je Džerom, koji je bio u prednosti po težini i snazi, uspeo da natera Tomasa da napravi nekoliko koraka dalje unazad, do praznog prozora između dva stuba grudobrana. Tomas je osetio zid uz svoja leđa i činilo se kao da je čvršće uhvatio Džeromov vrat. Džerom je ćelu svoju težinu prebacio unapred, gurajući Tomasa tako da je ovaj sada visio unazad kroz prazan prostor i na trenutak sam pomislio da će obojica zajedno pasti u smrt, kada Sofija iznenada skoči na noge, zgrabi Džeromov nož iz moje ruke pre nego što sam shvatio šta radi i otrča do para koji se tukao zarivši nož, samo jednom, u Tomasovu desnu ruku, još uvek stegnutu oko Džeromovog grla.

Tomas kriknu i nevoljno olabavi svoj stisak. U istom trenutku, Džerom pusti Tomasovo grlo i uhvativši se za zidani parapet, snažno gurnu Tomasa u grudi. Uz mučan vrisak, dečak je jedan trenutak mlatio, grabeći šakama vazduh, pre nego što se preturi unatraške i nestade iz vidokruga, a njegov poslednji užasni krik odjekivao je sve tiše dok je padao sedam nivoa do tla koje ga je čekalo. Udarac je bio tako tup da smo ga jedva čuli s krova. Želeo sam da se nagnem i pogledam, ali sam se držao dalje od parapeta, plašeći se da okrenem leđa Džeromu. Sofija pade u njegovo naručje, jecajući i divlje drhteći. On nežno izvuče nož iz njenih prstiju i spusti svoju bradu na njenu glavu, isprekidano dahćući. Pogledao je u mene. Sav gnev je nestao sa njegovog lica i umesto njega videla se samo potpuna iscrpljenost. Trljao je svoj vrat i uvrtao ga sa strane u stranu kao da se oslobađa bola.

„Moralo je da se desi pre ili kasnije“, graknuo je, jedva čujnim glasom. „Na kraju bi bio otkriven i poveo bi i mene u propast sa sobom.“

„Ubili smo ga“, jecala je Sofija, podižući svoje lice išarano suzama sa Džeromovog ramena. „О, bože, ubili smo ga! Jadni Tomas, nekada mi je bio jedini prijatelj. Hoće li nam bog ikada oprostiti njegovu krv?“ Pogledala je u nebo, sada prošarano plavim trakama dok su najgori kišni oblaci jurili ka

Mighty

-BU&CW-

242

horizontu. „Ubio je dva čoveka, Sofija“, rekao je Džerom promuklo, još uvek

trljajući grlo. „Ubio bi mene. Ne zaboravi da vodimo sveti rat. Ubiti one koji se protive božjem carstvu nije ubistvo.“

„Da li su vas tome učili u Remsu?“, pitao sam povrativši se i krenuvši ka stepeništu. Sad kada je Džerom ponovo imao nož, shvatio sam koliko sam bio ranjiv. Nisam želeo da pratim Tomasa preko parapeta, ali je bilo jasno da se od Sofije ne može očekivati da dela protiv Džeroma, a ja nisam video da postoji ikakva šansa da me on pusti.

„А šta je sa Sofijom?“ dodao sam. „Da li bi bilo ubistvo da ona bude ubijena pre nego što stigne u Francusku? Da li je ona na putu božjem carstvu?“

Džerom se naglo nasmeja, trzajući se od napora koji je to predstavljalo za njegov povređeni vrat.

„I sami ste videli koliko je um tog dečaka bio poremećen, doktore Bruno. Kada je uprljao ruke ubistvom, počeo je da veruje da je i ostatak sveta sklon ubistvima. Bio je u zabludi do samog kraja.“

Krenuo je ka meni, ali pre nego što sam uspeo da dođem do njih, sudario sam se sa nečijim telom. Okrenuvši se, video sam da su vrata blokirala dvojica krupnih sluga u uniformama. Jedan od njih, krupan čovek koji je bio za dobru stopu viši od mene, zgrabio mi je ruku i savio mi je iza leđa, odaslavši praskove užarenog bola kroz moje rame. Ovaj put se nisam opirao. Iz ovoga se neću izvući tučom, shvatio sam. Ako jezuita ne pokaže volju da mi se smiluje, činilo se da je za mene bilo vrlo malo nade.

Mighty

-BU&CW-

243

DVADESETO POGLAVLJE

„Ponovo ću vas pitati, Bruno, ko još zna da ste ovde?“ Džerom je kružio

oko mene, očiju beskrajno strpljivih. „Niko“, rekao sam kroz stegnute zube. „Gde su papiri koje ste uzeli iz moje sobe? Oni koje vam je Tomas

ostavio?“ Odmahnuo sam glavom. „Sakrio sam ih u mojoj sobi. Niko ne zna da su tamo.“ Namrštio se. ,,Laže“, rekao je, nakon pauze, obrativši se slugama. „Slušajte, nemamo

mnogo vremena. Ti“, pokazao je drugom čoveku, „idi sad, reci ledi Elenor da očekuje posetu progonitelja u skoroj budućnosti i zahtevaj da pošalje brzog jahača Rolandu Dženksu u ulici Kat u Oksfordu, da ga dovede ovamo što je pre moguće. Ja moram bezbedno odvesti Sofiju na put, njen otac je do sad već poslao ljude da je traže. Onda se moram vratiti u Oksford. Ovaj čovek“, klimnuo je ka meni, „mora ostati živ sve dok Dženks ne stigne. On putuje s kraljevskom posetom, u njegovoj smrti ne srne biti ničega što bi ukazalo na nas. Ni na koga od nas. Ona mora izgledati kao da je pljačka ili tako nešto. Ali, Dženks prvo mora da razgovara s njim. Biće mu drago da se ponovo vidi s vama, zar ne, doktore Bruno?“

„Sofija, on namerava da te ubije“, prasnuo sam, dok je Džerom davao znak slugama da me spuste niza stepenice. „Možda veruješ da mu je stalo do tebe“, vikao sam u očajanju, „ali čula si svojim ušima, on veruje da ima oprost od samog boga da poseče svakoga ko mu stane na put! Ne idi sa njim, nikada nećeš videti Francusku. Vrati se svojoj porodici, oni će te razumeti, siguran sam.“

Sluga me je ponovo cimnuo za ruku kao upozorenje i povukao me niza stepenice.

„Ne mogu, Bruno!“, viknula je Sofija isprekidanim glasom, dok me je sluga grubo vodio kroz vrata i na stepenište. „Nikada neću moći da se vratim, više ne. Osim deteta, ja sam sada prešla u rimsku veru, samo bi me mučili u nekom prljavom zatvoru da izdam moje prijatelje, a dete bi verovatno umrlo i ja bih završila želeći da sam mrtva.“

„То se neće desiti“, doviknuo sam uza stepenice, a glas je odjekivao iznad mene dok mi je sluga gurao potiljak. „Ја ću ti pomoći... imam prijatelje...“

„Vi, Bruno?“ Džeromov podrugljivi glas doplovio je niza stepenište. ,,Oh da, vi imate uticajne prijatelje, ne sumnjam u to. Ali oni nisu ovde, a vi nećete moći da dođete do njih, bez obzira na ono šta ste im već rekli.“

Kada smo stigli do nivoa na kojem se stepenište otvaralo u veliku sobu u stražari, čovek koji me je držao izvukao me je sa stepeništa i sačekao Džeroma da se pojavi. Sofija ga je sledila, zgužvane haljine i bledog i naduvenog lica.

Mighty

-BU&CW-

244

Kratak pogled koji mi je dobacila bio je napet od jada. „Mora biti vezan“, rekao je Džerom odsečno. Ispružio je nož ka meni.

„Donesi užad i krpu da mu zapušimo usta, možete ga ostaviti ovde sa mnom. Ako pokuša da pobegne neće stići daleko.“

Sluga je zabrundao i pustio mi ruku, mada od bola jedva da sam mogao da je ispravim. Dok je nestajao kroz vrata, Džerom je krenuo ka meni pružajući nož.

„Hajde, Bruno, hoću da vam pokažem nešto“, rekao je, gotovo se smešeći. „Molim vas, ne pogoršavajte stvari tako što ćete sada pokušati da pobegnete, morao bih da vas povredim, a ne želim to da učinim.“

Dao mi je znak da krenem ka suprotnim vratima u istočnu kulu, gde su se on i Sofija krili kada smo stigli.

Umesto stepeništa, ta vrata su vodila u sobu osvetljenu preko visokih prozora na svakom od šest zidova. Pored vrata koja su vodila u veliku sobu, tamo su bila još jedna vrata, u unutrašnjem zidu, još uža, koja su vodila u malu sobu niske tavanice, ugrađenu u zid na mestu gde se kula spajala sa istočnim krilom kuće, a ja sam pretpostavljao da je to neko vreme bila garderoba ili klozet. Sada je bila sasvim prazna, zidova od mekog kamena i poda pokrivenih zemljanim pločicama. U zadnjem zidu te sićušne sobe bila je napravljena niša visoka otprilike kao vrata, a njena veličina je ukazivala na to da je u njoj možda nekad bio mali oltar. Naslonivši se na unutrašnji zid niše, Džerom je petom jako pritisnuo najdublju pločicu i zakoračio unazad dok su se podna vrata sakrivena ispod pločica bešumno podigla naviše, savršeno oslonjena na drveni stožer. Poklopac je bio napravljen od dva debela komada orahovine prikucana jedan za drugi, debela oko jednu stopu. Kada je bio zatvoren, nije se video pod pločicama i nijedan lovac na sveštenike, kuckajući na površinu, ne bi čuo šupalj zvuk ispod nje.

„Dobro došli u moju kuću daleko od kuće.“ Džerom je pokazao nožem. „Manje od pet sluga iz kuće zna da je sklonište ovde. Uklesano je u same zidove i ne može se otkriti ni sa jedne strane. Videćete da je iznenađujuće udobno.“

„Delo ruku gospodina Ovena?“, pitao sam. Džerom me je pogledao postrance. „Vrlo dobro. Vidim da ste mnogo toga saznali. Pitanje je, koliko ste toga

preneli dalje?“ „Ne razumem“, rekao sam. Džerom je nestrpljivo coknuo, ali pre nego

što je progovorio čuli smo odjek užurbanih koraka na stepeništu i glomazni sluga se vratio noseći uže. Stomak mi se okrenuo.

„Veži mu ruke napred“, zarežao je Džerom, držeći nož pred mojim licem. „Neka bude čvrsto. Ovaj može da se provuče kroz mišju rupu. Vama bi bilo bolje da se ne opirete, Bruno.“

Nisam se opirao. Nakon noćašnjih događaja nije mi ostalo nimalo snage za otpor. Levo rame mi je bilo tako iskidano ljubaznošću onog čoveka da sam ga jedva osećao kao svoj deo tela. Ispružio sam ruke, a kada su mi zglobovi po drugi put bili vezani, taj položaj mi je gotovo delovao poznato.

„Daj mi uže i kreni, pomozi posluzi da sakrije sve znake našeg prisustva i pripremi se za poteru“, rekao je Džerom slugi, pokazavši mu da požuri. „Ја ću

Mighty

-BU&CW-

245

dovršiti ovde. Sofija, idi kod ledi Elenor, reci joj da nam pripreme konje. Odjahaću s tobom do Abingdona, imam tamo kontakte koji će možda moći da te otprate do broda. Vi...“, rekao je okrenuvši se ka meni i gurnuvši me jako među lopatice ka prolazu u niši. „Unutra.“

Sofija se kolebala, kao da ne želi da me prepusti njegovoj milosti. „Džerome, nemoj da ga povrediš. Bio je dobar prema meni.“ „Siguran sam da jeste“, odgovorio je Džerom kamenog lica. Spustio sam se nespretno na ivicu otvora u podu jer nisam mogao da

održavam ravnotežu bez ruku i poslednji put bacio pogled na Sofijino bledo lice, pre nego što sam, najbolje što sam mogao, opipao ispruženim rukama ne bih li se uhvatio za žlebove u drvenoj gredi iznad ulaza. Provukao sam telo kroz otvor i ispod zida. Džerom mi je pomogao gurnuvši me tako da sam tresnuo na ciglani pod podzemne odaje dočekavši se na povređeno rame. Potom je i on provukao svoje telo, gibak kao mačka, čuvajući desnom rukom plamen sveće. Preko ramena je obavio uže i prebacio parče tkanine.

Na treperavoj svetlosti sveće, video sam da smo sišli u iznenađujuće prostranu duplju koja je, činilo se, bila ugrađena u ugao zida na mestu gde se istočno krilo kuće spajalo sa istočnom kulom stražarom. Bila je dovoljno visoka da se čovek uspravi, s drvenom klupom postavljenom u niši na suprotnom kraju ispod koje se nalazio mali kovčeg od orahovine ojačan gvozdenim trakama. S naporom sam prislonio leđa uza zid i pridigao se na noge. Džerom je spustio svecu na pod i pokazao klupu. Odšepao sam do nje i seo, zahvalan za kratak odmor, ali već sam počeo da osećam zebnju jer sam zatvoren u malom prostoru. Disanje mi se ubrzalo i postalo je pliće, i znao sam da ću potpuno zaboraviti kako da normalno dišem ako zatvori poklopac i ostavi me ovde samog. Pogledao me je pogledom za koji sam se nadao da je sažaljenje, premeštajući uže po rukama kao da razmišlja šta će dalje.

„Ne dopada vam se ovde“, rekao je, primetivši kako mi se nozdrve šire dok sam pokušavao da ostanem miran. „Ni ja ne volim da budem ovde zatvoren, ali sam to morao da savladam. Jednom sam ovde proveo četiri sata tokom prepada.“ Stresao se na to sećanje.

„Pretpostavljam da čovek nauči da trpi ukoliko je alternativa da mu raspore stomak.“

Džerom je potvrdio istinitost moje rečenice bledim osmehom, a onda je čučnuo ispred mene ozbiljno me gledajući u oči.

„Šta ste uradili s pismima, Bruno? Moram da znam. Kome ste još rekli za mene?“

„Rekao sam vam, pisma su u mojoj sobi. Što se vas tiče, tek sam večeras pretpostavio koji je vaš pravi identitet, a od tada nikoga nisam video.“

„А ja kažem da lažete“, rekao je nestrpljivo ustajući. „Ра, nije bitno. Dženks će iščupati istinu iz vas. U tom groznom poslu vest je koliko i neki kraljičini ljudi. Da li ste znali da je u mladosti bio plaćenik? Nema mnogo toga što on ne zna o bolu - i o nanošenju i o podnošenju.“ Prostrelio me je značajnim pogledom i okrenuo se. „Ljudi su morali da umru da bi zaštitili moju tajnu, Bruno. Ukoliko ste poslali ikoga da me goni, moji prijatelji i ja moramo bar znati gde da budemo na oprezu.“

Mighty

-BU&CW-

246

„Tri čoveka su mi ubijena pred nosom u Oksfordu, moje jedino interesovanje bilo je da otkrijem šta se desilo. Nisam došao da tražim prikrivene sveštenike.“

,,Ne?“ Dugo me je gledao, a sveća je odozdo osvetljavala njegove visoke jagodične kosti tako da mu je lice izgledalo kao maska čije su se konture pomerale na treperavom plamenu. „Katolička crkva vam je pretila smrću, zar ne želite osvetu? Zar niste prodali svoju mržnju prema protestantskom pitanju da biste radili protiv crkve koja vas je gonila?“

,,Ne“, rekao sam kratko. ,Ja nikoga ne mrzim. Samo hoću da me ostave na miru kako bih shvatio misterije univerzuma na moj način.“

„Bog nam je već izložio misterije univerzuma, bar onoliko koliko nam dozvoljava da shvatimo. Mislite da je vaš način bolji?“

„Bolji je nego ratovi zbog dogmi koji su naterali ljude da se međusobno spaljuju i kasape tokom pedeset godina? Da, mislim.“

,,U šta, onda, vi verujete?“ Pogledao sam ga. „Verujem da će na kraju čak i đavoli dobiti oprost.“ „Ah. Tolerancija.“ Džerom je izgovorio tu reč kao da je upravo pojeo

pokvarenu maslinku. „Kompromis. Da, u bogoslovskim učilištima ima ih mnogo koji zastupaju isto, ne shvataju da je ta tolerancija isto što i reći da nema pravog ili krivog, da nema istine ili jeresi. Hvala bogu, moj red se oštro suprotstavlja svim takvim razblaživanjima vere. Zar ne znate, Bruno, da što je oštrije proganjanje katolika i sveštenika u Engleskoj, to više naše članstvo cveta? Vaša tolerancija bi u dvadeset dana uništila ono što je jačano kroz dvadeset godina patnje.“

„I tako se sveto krvoproliće nastavlja“, rekao sam. „Muškarci i žene strmoglavce jure u zagrljaj dželata. Da li je to mučeništvo ili samoubistvo?“

Džerom se samo blago nasmešio. „Znate li kako u misiji zovemo Englesku?“ Zastao je da bi efekat bio jači.

,,’Predsoblje smrti.’ Nikada nisam ni sumnjao kako će se to za mene završiti, ali prvo se mora prikupiti berba duša. Među njima je možda i vaša, Bruno.“

Zavukao je ruku u svoju košulju i izvukao srebrni lanac sa malim ključem. Potom je ponovo kleknuo pored mojih nogu i ispod klupe izvukao drveni kovčeg. Otključao je katanac, izvukao dve male boce svetog ulja i spustio se na svoje pete, netremice me gledajući.

„Ovo moram da pojednostavim“, rekao je, držeći bocu tako da je mogu videti. „Umrećete. Šta god da jeste ili niste rekli, zbog svega što ste videli protekle noći vi ste opasni za božji posao ovde. Ali, neću vas ostaviti u poslednjim trenucima bez utehe, Bruno.“ Pružio mi je ruku. „Ispovedite se, pokajte se zbog svoje jeresi, pomirite se sa crkvom u svom poslednjem satu i ja vam kao jezuita mogu dati oprost.“

Na njegovom licu očitavala se iskrenost, ali sam se uprkos svom položaju nasmejao.

„Vi, oče Džerom, vi biste meni dali oprost? Vi koji ste začeli dete i ubili biste njegovu majku i još dvoje ljudi da biste zaštitili svetost svoje reputacije, usuđujete se da mene oslobađate greha? Moj jeres je bilo čitanje nekoliko

Mighty

-BU&CW-

247

astronomskih i filozofskih knjiga. Ako ste u pravu, i ako će Bog će vagati naše grehe na kantaru kada dođe sudnji dan, šta mislite, čiji će biti teži?“

Džerom je oborio oči na trenutak pre nego što mi je prkosno uzvratio pogled.

„Kada je Lucifer iskušavao Hrista u divljini, da li ga je iskušavao ženama, telesnim grehovima? Ne. Iskušavao ga je grehom ponosa. Izazvao je Hrista da se izjednači s bogom. Ja jesam zgrešio, ali moji su gresi bili telesni i zbog njih telo teško ispašta. S druge strane, vi, u aroganciji vašeg intelekta, usuđujete se da prepravljate tkanje univerzuma, da otcepljujete zemlju iz centra božje kreacije gde ju je njegova reč i učenje očeva postavilo! Vi ste pravi naslednik buntovnih anđela, Bruno.“

„Više volim takvu lozu nego Kainovu“, odgovorio sam. „Čak i ako bih poželeo da se pomirim s crkvom, ne bih uzeo oprost od čoveka kakav ste vi.“

„Kako hoćete“, slegnuo je ramenima i vratio sveto ulje u kovčeg. Kada ga je zaključao, zatisnuo je ključ u svoju košulju i stao okrenut ka meni, ruku spuštenih na kukove. „Čudno je jer vam se divim, Bruno, ali osećam neobično srodstvo. U drugačijim vremenima uživao bih u prilici da diskutujem s vama. Prvo sam i pre svega obrazovan za naučnu diskusiju, a vi biste bili dostojan suparnik.“ Nasmešio se tužno. „Vi i ja smo slični ljudi, mislim, mada stojimo na različitim stranama velike podele. Uprkos vašoj priči o toleranciji, ne biste činili veće kompromise od mene. Istrpeli ste velike teškoće zbog svojih verovanja, kao što sam i ja, i otići ćete prkosno u smrt, kao što ću i ja kada dođe moje vreme. Zbog toga ne mogu da vas ne poštujem i voleo bih da ste jedan od nas.“

„Onda u duhu srodnosti, dopustite da vas zamolim za jednu stvar, oče, umesto oprosta greha“, rekao sam brzo. Upitno me je pogledao, a ja sam nastavio: „Pustite Sofiju da se vrati kući. Ne nastavljajte putem kojim ste krenuli. Spasite bar jedan nedužan život.“

Džerom je uzdahnuo, kao da mu je drhtavica obuzela čitavo telo. „Još niste shvatili, Bruno? Ona nema kuću. U Oksfordu više nema

ničega za nju. Porodica će je se odreći jer je primila staru veru, a katolici će je se odreći jer je poklekla.“

„Ona je katolkinja i obeščašćena zbog vas“, rekao sam kroz stegnute zube, pridižući se na noge, mada nisam mogao da učinim išta osim da mlatim vezanim rukama. „Da li je pravedno da je se rešite kako biste vi bili slobodni? Njeni gresi su vaši gresi, oče.“

„Mislite da ja to ne znam?“ Iznenada mi je zgrabio zglobove i uneo mi se u lice i prvi put sam video buru emocija ispod njegove profesionalne smirenosti.

„Ne deluje mi kao da se preterano kajete“, primetio sam. „Kajanje?“ Zurio je u mene, a onda mi pustio ruke uz čudan, očajnički

smeh. „О, mogu vam pokazati kajanje, Bruno.“ Počeo je da razvezuje svoj kaput, a ja sam se ponovo spustio na klupu, posmatrajući kako raskopčava finu svilenu košulju i otkriva grubo sukno od crne životinjske dlake. Razvezao je kragnu i povukao košulju od kostreti preko ramena, trgnuvši se bez glasa.

„Evo mog kajanja“, rekao je, okrenuvši mi leđa.

Mighty

-BU&CW-

248

Pogledao sam njegova široka gola leđa, talase pokidane, raskrvavljene kože, neke rane još uvek otvorene na mestima gde su metalne kuke biča odrale velike komade mesa, druge sa krastama napravljenim preko starijih krasta. Mnogo puta sam video pokajnike na putovanjima kroz Italiju, i svaki put bih bio zaprepašćen kako ijedan živ stvor može biti tako okrutan prema svom telu u ime pokajanja. Oštro sam uzdahnuo i okrenuo se, ali on se ponovo okrenuo ka meni. U njemu se nešto slomilo. Oči su mu sijale od gneva i suza.

„Da li vam je to dovoljno pokajanje? Mislite li da je nisam voleo? Znate li kako mi se duša pocepala na dvoje kada sam morao da biram između zaveta koji sam dao i onoga što sam osećao prema njoj?“

„Ako je volite, onda je nemojte žrtvovati“, rekao sam tiho. „Za ime božje, Bruno, neću je žrtvovati!“ viknuo je provlačeći obe šake

kroz kosu. „Biće bezbedna u Francuskoj.“ „Mislim da lažete“, rekao sam. Duboko je udahnuo, obuzdao svoje uzburkane emocije, a onda me

strogo pogledao. „Ро tome smo jednaki.“ Navukao je košulju od kostreti, stegnuvši vilicu

kada mu je ona dotakla izranavljenu kožu, a onda zakopčao košulju i sapeo kaput, ne skidajući pogled sa mene. Onda se sagnuo da dohvati uže sa poda i njime mi vezao nožne zglobove, bezbolno ali čvrsto. „Zbogom, Bruno“, rekao je stojeći i tužno me posmatrajući pre nego što je žustrim pokretom obrisao sve tragove suza sa svojih obraza. „Iskreno mi je žao što se ovako završilo. Molim se da se bog obrati vašoj duši u ovim poslednjim trenucima.“

Uzeo je komad tkanine koji je poneo i krenuo da je veže oko mojih usta. „Vrata se ne otvaraju iznutra“, dodao je dok je to činio. „А zidovi su tako

debeli da vas niko neće čuti kako vičete, ali za svaki slučaj.“ „Džerome... čekajte“, rekao sam, podigavši ruku dok je nameštao krpu. ,,Da?“ Oči su mu se proširile, gotovo dirljivo žudne, možda se nadajući

da sam se predomislio u vezi sa pokajanjem. „Ostavite mi svetio“, prošaputao sam i sam primetivši da mi glas drhti. Klimnuo je jednom pre nego što mi je vezao krupu preko usta, a onda se

okrenuo i pošao ka otvoru koji je vodio u malu garderobu. Gledao sam kako njegove fine kožne čizme nestaju u kvadratu svetlosti, pre nego što je poklopac skliznuo na svoje mesto, uz jedva čujno škljocanje i ostao sam sam, zazidan u zidu kuće, nesposoban da se pomerim ili govorim, osećajući se kao da sam živ sahranjen.

Poslednje čega se sećam jeste da sam pomislio kako ću osetiti olakšanje kada ugledam Dženksa, dok sam se borio protiv osećaja da mi se grudi nadimaju do pucanja, a da mi je dah zarobljen ispod rebara dok sam bio zarobljen u svešteničkoj rupi, s malo mutne treperave svetlosti sveće. Dok sam gubio osećaj u rukama i nogama, čudna, dobrodošla vrtoglavica, gotovo kao da sam bio pod vodom, odnela me je kroz treperavu svetlost u tamu.

Mighty

-BU&CW-

249

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Naglo sam povratio svest kada sam postrance pao na pod od cigala.

Sveca je odavno izgorela, ali bledi kvadrat svetlosti dopirao je kroz otvorena vrata. Brzo sam treptao ali sam u tami mogao da raspoznam samo senke. Par jakih ruku nezgrapno me je vukao ka otvorenom poklopcu, dok su me druge ruke hvatale ispod miške i podizale naviše ka garderobi. Ošamućen i polusvestan, škiljio sam i pokušavao da otvorim oči, očekujući da ugledam pobedničke oči Rolanda Dženksa, ali čovek koji me je izvukao iz skrovišta bio je obučen u vojničku uniformu koju nisam prepoznao. Grubo me je gurnuo niza stepenice u sobu jarko osvetljenu suncem koje je bilo visoko na nebu. Sapleo sam se i pao na kolena pokraj nogu niskog, sivokosog muškarca lisičijeg lica, sa urednom, zašiljenom bradom i širokim brkovima, obučenog u zeleni kaput. Gladio je svoju bradu, gledao me zadovoljno neko vreme, a onda klimnuo. Čovek u vojničkoj uniformi potegao je svoj bodež i prineo ga mom licu. Pokušao sam da izvijem glavu, uzaludno vrišteći kroz krpu u mojim ustima, ali vojnik je uredno provukao vrh bodeža iza krpe i presekao je, pokidavši njene delove iz mojih usta.

„То je on, gospodine“, rekao je drugi glas. Pogledao sam naviše i video čoveka koji me je propustio kroz istočnu kapiju Oksforda, još uvek u njegovoj stražarskoj uniformi.

,,Sad“, rekao je čovek lisičijeg lica. „Gde ti je saučesnik?“ Zurio sam u njega ne shvatajući šta me pita. „Odgovori mi, ti papističko pseto“, rekao je, jako me šutnuvši u stomak. „Ne razumem“, izustio sam, a ono malo daha što sam povratio ponovo je

izletelo iz mene. „Šta si rekao?“ Čovek lisičijeg lica zakoračio je odjednom zainteresovan,

čučnuvši tako da mu je lice bilo blizu mog. „Govori opet na kraljičinom engleskom, govno jedno štrokavo.“

„Nemam nikakvog saučesnika“, uspeo sam da graknem. „Kakav to akcenat imaš?“ „Ја sam Italijan. Ali, ja...“ „Kao što sam i mislio. Bez sumnje, šalju te jezuiti iz Rima. Pa, otkrili smo

tvoje skrovište, padre. Plašim se da nisu sve sluge ledi Toling lojalne kao što je mislila. Znaš li ko sam ja?“

„Ne, ali ja nisam nikakav jezuita...“ počeo sam, ali čovek je podigao ruku i ošamario me po licu.

„Tišina! Imaćeš dovoljno vremena da se braniš kasnije, kada nam kažeš gde da nađemo tvog prijatelja. Ja sam gospodin Džon Njuvel, poklisar okruga Oksfordšir. Kaži svoje ime, i ne gubi vreme lažnim imenima. Doznaćemo istinu pre ili kasnije.“

Oblilo me je olakšanje, uprkos bolnom licu. Taj čovek je bio odvratan, ali

Mighty

-BU&CW-

250

u tom trenutku mogao sam da ga zagrlim i poljubim. Njegovo prisustvo sa naoružanim ljudima moglo je samo značiti da je moja poruka stigla do Sidnija i da je on uzbunio vlasti, mada su mi poklisarove reči zvučale kao da su stigli prekasno da zaustave Džeroma i Sofiju.

„Ја sam doktor Ðordano Bruno od Nole“, rekao sam, pokušavajući da sednem i povratim dostojanstvo, „gost Oksfordskog univerziteta koji putuje s kraljevskom posetom.“

„Lažeš“, rekao je hladno. „Ti si jedan od sveštenika Ledi Toling. Ali, gde je drugi? Sluga kojeg smo nagovorili da priča rekao je da je bio i jedan Englez, visok i svetlokos. Gde se krije?“

„Pobegao je“, rekao sam, u žurbi saplićući jezikom o reči, „on putuje s mladom ženom, Sofijom Anderhil, ka obali. Ukrcaće se na brod za Francusku gde će nju ubiti. Požurite, morate ih zaustaviti!“

Poklisar se neprijatno nasmejao. „Ne treba ti mnogo da propevaš, je li, jezuito?“ rugao se. „Bićeš lak posao

za moje ljude. Takva vam je papistička lojalnost“, dodao je, podigavši pogled, a ljudi oko njega ulizivački su se nasmejali.

„Nisam ja jezuita“, tvrdio sam. „Gde je Sidni? On će vam reći ko sam, pustite me da vidim Sidnija.“

„Ко je Sidni?“ pitao je poklisar. „Ser Filip Sidni, nećak grofa od Lestera“, rekao sam, a moja

samopouzdanost je slabila. „Zar vas nije on poslao ovamo, po mojim uputstvima? Zar on nije s vama?“

„Ser Filip Sidni?“ Činilo se da poklisara to vrlo zabavlja, ,,O-ho! A da li treba da očekujemo i njeno veličanstvo lično da svakog časa stigne i založi se za vas? Ne, moj rimski prijatelju, mene nije pozvao ser Filip Sidni, niti iko tako ugledan, već gospodin Volter Slitharst iz koledža Linkoln, koji je imao razlog da veruje da je notorni papista i ubica pobegao iz grada Oksforda u pravcu Grejt Hejzelija, najverovatnije tražeći sklonište.“

„О, bože, Slitharst“, zaječao sam, žarivši lice u moje još uvek vezane ruke. „Sve je pogrešno shvatio, morate mi verovati, ja nisam ni ubica ni papista. Živim kod francuskog ambasadora u Londonu, za ime božje! Pokušavao sam da spasim Sofiju kada me je pravi sveštenik bacio u to skrovište.“

„On jeste vezan, gospodine“, ukazao je, pomalo nervozno, mladi vojnik koji me je izvukao iz skrovišta.

,,Šta?“ Njuvel se mrzovoljno okrenuo. „Tamo su mu bile vezane i ruke i noge, a usta zapušena“, rekao je

mladić, sada već drhtavim glasom. „Samo... zašto bi to uradio sebi?“ „Znaju svakakva lukavstva kakvih se ni u snu ne bi dosetio“, rekao je

Njuvel, čvrsto stegnutih usana. Okrenuo se ponovo meni. „Možeš se braniti pred porotnim sudom kada za to dođe vreme. Malo vremena u zatvoru Kasi trebalo bi da ti razbistri glavu. U međuvremenu, možeš mi reći šta znaš o Sofiji Anderhil. Njen otac je juče obavestio stražu da je ona oteta. Da li je papista to uradio?“

„Oni su na putu za Dorset“, rekao sam, „mada su prvo otišli u Abingdon

Mighty

-BU&CW-

251

po konje. Svaki tren koji gubite ovde za njih je poklon, morate poslati ljude za njima.“

„Ne govori mi kako da raspolažem mojim ljudima, nitkove“, lanuo mi je u lice. Dao je znak vojniku. „Uhapsi ovog čoveka za ubistvo dva ugledna člana i jednog studenta u koledžu Linkoln, i osumnjičenog da je ubio mladića bačenog sa kule.“ Kada sam otvorio usta da se pobunim, dodao je, „i osumnjičenog da je ušao u ovu zemlju sa izdajničkom namerom da zavede kraljičine podanike u rimokatoličku crkvu i za mešanje u državne poslove.“

„Ne! Molim vas, pošaljite po ser Filipa Sidnija u koledžu Hristove crkve, on će vam reći da sam nedužan“, povikao sam dok mi je mladi vojnik odvezivao zglobove, hvatao me za lakat i podizao me na noge.

„О, da, i za krađu konja“, dodao je Njuvel, sa zlobnim zadovoljstvom. „Pronašli smo plemenitu životinju, sa amom kraljevskih boja, vezanu u šumi pored kolskog puta.“

„Taj konj je moj, pozajmljen mi je iz kraljevskih štala u Vindzoru.“ „Је li tako?“ Brkovi su mu se trzali od okrutne razonode. „Čudi me da

vam njeno veličanstvo nije pozajmila i svoju najbolju kočiju. Dosta gluposti.“ Odšetao je kroz veliku prostoriju iznad stražare. Na stepeništu u

zapadnom tornju zastao je i okrenuo se. „Neka ser Filip Sidni dođe i plati vam za oslobađanje iz zatvora Kasi ako

je zaista vaš prijatelj“, rekao je, kao da ga to nimalo ne zanima, pre nego što se obratio vojniku. „Dovedi ovog čoveka u dvorište, vratićemo ga sa sobom u Oksford. Neka neko od vaših ljudi ostane ovde i razvrsta sluge u one koji hoće da pričaju i one koji neće.“

Vojnik je klimnuo i gurnuo me ka spiralnom stepeništu. Dok sam se borio da na uskom stepeništu ne izgubim tlo pod nogama, silazeći ovaj put ka dvorištu, trudio sam se da osmotrim svoju situaciju u najboljem mogućem slučaju. Izgledalo je turobno, ali sigurno bi Sidni ili rektor Anderhil mogli biti pozvani da garantuju za mene. Onda sam se prisetio spakovanih pisama i Bernardovog upozorenja po dolasku u Oksford, da nijedan čovek nije onakav kakvim se čini. Verovao sam Kobetu, ali šta ako je on samo još jedan katolički simpatizer? Ako je uništio prepisku između Edmunda Alena i Džeroma Gilberta, neće biti čvrstih dokaza da Džerom bude osuđen osim moje reci protiv njegove. Moja nacionalnost i moja bivša religija biće dovoljni da me osude na mnogo godina, kao što sam često upozoravan otkako sam stigao u Oksford. A Anderhilu bi moglo biti zgodno da dopusti da na mene bude svaljena krivica, umesto da prizna da su jezuiti tu, pod njegovim nosom, više od godinu? Sidni mi je sada bio jedina nada, ali ako nije primio moju poruku, neće imati pojma gde da me traži sve dok ne provedem dugo u smrdljivom zatvoru. Sa vedrije strane, rekao sam sebi, dok su me požurivali napolje kroz kapiju u bleštavo dvorište, da je Dženks stigao do mene pre poklisara, sigurno bih sada ležao u jarku pokraj puta, presečenog grla, pa je još uvek postojala neka nada.

Sunce je sada bilo visoko iznad glava, povremeno zaklonjeno nanesenim oblacima. Oko dvorišta, u malim grupama, sluge su se nervozno zbijale, šapućući međusobno dok su posmatrali šta se dešava, a svaku grupu čuvala su dvojica ili više naoružanih ljudi. Osvrnuo sam se unaokolo i prepoznao

Mighty

-BU&CW-

252

zdepastog muškarca koji me je spustio sa kule, ali on je brzo skrenuo pogled. Pitao sam se da li je on rekao poklisaru gde je skrovište. Ukoliko je iko od posluge znao da je poklisar uhapsio pogrešnog čoveka, to nisu želeli da kažu. Verovatno su bili verni ocu Džeromu i zadovoljni jer sam ja uhapšen umesto njega.

Donet mi je balvan za uzjahivanje i pomogli su mi da se popnem na sivosmeđeg konja, ruku još uvek vezanih ispred mene. Nedostatak sna i hrane i razne povrede počeli su opasno da utiču na mene. Glava mi je bila olovno teška i jedva sam uspevao da sedim uspravno. Džon Njuvel je primetio koliko sam se otromboljio unapred, pa me je udario u stomak drškom svog mača.

„Da li da napišem znak da ti ga okačimo oko vrata, italijanski kučkin sine?“, pitao je, škiljeći zbog sunca. „Da na njemu piše podrivački jezuita, kao onaj koji je Edmund Kampion nosio kada je odveden u London? Pazi da sedi uspravno“, zarežao je na vojnika koji je držao uzde konja. „Ili će pasti pre nego što stignemo do puta i nikada ga nećemo odvesti do Oksforda.“

„Možda treba nešto da popije da bi ostao budan, gospodine, deluje sa · sušeno“, usudio se da primeti vojnik, a ja sam mu zahvalno klimnuo. Taj čovek je jasno imao više saosećanja od većine.

„Da popije?“ Njuvel ga je pogledao kao da je upravo predložio da mi se obezbede muzičari i kurtizane. „Shvatam, da pošaljem po najbolje vino iz podruma u Hejzeliju za našeg dragog gosta? I možda da mu ispečemo gusku? Mari za svoj posao, vojniče, i ne govori mi kako da radim moj.“

Vojnik je oborio pogled, pokorno, usudivši se samo da me pogleda u znak izvinjenja. Ispucalim usnama sam mu rekao „hvala,, kada se Njuvel okrenuo da se popne na svog konja. Samo što ga je zaobišao da povede grupu koja je očigledno trebalo da trijumfalno uparadira u Oksford, kada tišinu naruši pomaman bat kopita. Podigao sam pogled i u daljini, na vrhu kolskog puta, video sam dva jahača koji su vodili grupu od možda trideset naoružanih ljudi, drugačijih boja od onih koji su već bili okupljeni u dvorištu. Priznajem da sam bio zaprepašćen jer su mislili da im treba toliko ojačanje da savladaju par sveštenika, ali onda sam video okružnog poklisara kako se, sa preneraženim pogledom, okreće kapetanu te grupe ljudi. Očigledno nije očekivao te pridošlice.

Tek kada je glavni jahač galopom stigao do Njuvela i zauzdao ga uz silno njištanje i prštanje kamenja, shvatio sam šta se dešavalo i srce mi poskoči.

„Šta si, za ime božje, uradio mom prijatelju, seljačino jedna?“, dreknuo je Sidni, skočivši sa svog konja i dotrčavši do mene, izvučenog mača. „Kunem se bogom, lično ću išibati čoveka koji je ovo uradio! Odveži ga, vojniče“, viknuo je na čoveka koji je držao mog konja i on ga smesta posluša. Pomislio sam da će se Njuvel pobuniti, ali kada sam bacio pogled ka njemu, video sam da je posmatrao ostale jahače, Sidnijevu pratnju, s mešavinom prezira i poštovanja.

„Moj gospodaru, šerife“, mumlao je Njuvel, skidajući šešir. „Zarobio sam opasnog jezuitu iz Italije koji je namerio da širi čir papstva i kvari verne podanike njenog veličanstva.“

„Plašim se da niste, gospodine Njuvel“, rekao je drugi čovek mirno. Nosio je široki šešir sa perom, a brada mu je sedela. Na njegovom tamnocrvenom kaputu bio je izvezen upadljivi grb. Imao je ljubazan pogled i držanje koje je

Mighty

-BU&CW-

253

iziskivalo poštovanje. „Ovaj čovek je slavni filozof i prijatelj ser Filipa Sidnija. Pustili ste pravog sveštenika da pobegne.“

„Milostivi gospodaru...“, Njuvel je zakmečao, ali šerif je odmahnuo rukom.

„Nema veze... moji ljudi ga već gone, zahvaljujući ser Filipu i našem italijanskom prijatelju. Neće daleko odmaći.“

Sidni pruži ruku pomažući mi da sjašem. Protrljao sam zglobove, jedva pomerajući ruke. Sidni prebaci jednu moju ruku preko svog ramena i povede me do svog kompanjona, pridržavajući me rukom obavljenom oko mog struka.

„Ser Henri Lajvsi, glavni šerif od Oksfordšira“, objavio je Sidni, pokazujući ka čoveku na konju. „Dozvolite da predstavim doktora Ðordana Bruna od Nole, nažalost, ne baš u najboljem izdanju.“

Pokušao sam da se naklonim, još uvek se držeći za Sidnijev vrat, a čovek na konju se nasmeši.

„Ја... imao sam razloga da verujem da ledi Toling štiti jezuitskog sveštenika“, mucao je Njuvel, uplašeno gledajući svoje pretpostavljene. „Našao sam njega u svešteničkom skloništu... a on je Italijan“, dodao je braneći se.

„Sveta stolica mrzi ovog čoveka gotovo jednako koliko mrzi i njeno veličanstvo“, rekao je Sidni, bacivši porazan pogled ka Njuvelu. „Zar ne, Bruno?“ Ćušnuo me je srdačno u povređeno rame i ja sam vrisnuo od bola.

„Izvini“, rekao je, trljajući to mesto jednako srdačno, ali na način koji je valjda trebalo da mi olakša bol. „Za ime božje, Bruno, prava si ruševina. Moramo pozvati nekoga da to pogleda.“ Poveo me je ka svom konju i podigao me u sedlo, a onda je i on skočio ispred mene i zgrabio uzde,

„Ostaviću moje ljude ovde da vam pomognu, Njuvele“, naredi šerif, sjaha i dade znak kapetanu svojih ljudi da mu priđe. „Hoću da sve sluge budu ispitane. Ja ću razgovarati sa ledi Toling, molim, odvedite me kod nje. Ser Filipe“, rekao je okrenuvši se ka nama uz kratak naklon, „petorica mojih ljudi će ispratiti vas i doktora Bruna u Oksford. Veoma mi je žao, gospodine“, dodao je, obrativši se meni, „što ste tako loše tretirani u rukama okružnog poklisara. Molim vas, prihvatite moje izvinjenje i budite uvereni da će on biti kažnjen.“

Njuvel je prebledeo. Uspeo sam da se trgnem i jedva da klimnem šerifu u znak zahvalnosti. Sidni okrenu konja, a ja sam se čvrsto držao za njegova leđa dok smo jahali uz kolski put, praćeni petoricom naoružanih jahača glavnog šerifa, na diskretnom rastojanju.

„Dobro si se pokazao, Bruno“, rekao je Sidni tiho preko svog ramena. „Rizikovao si život da uđeš u trag ubici i svešteniku ne otkrivši se. Šerif će preuzeti zaslugu za hapšenje, ali Volsingemu će biti rečeno da je za to zaslužna tvoja istrajnost.“

„Već me je napustila nada da ću te ikada ponovo videti“, promrmljao sam u njegova leđa dok je terao konja u žustar kas, a talas iscrpljenosti preplavi me odjednom. „Mislio sam da moja poruka nije stigla do tebe.“

„Momak iz kuhinje u Linkolnu doneo je tvoj paket sat pre zore“, odgovorio je preko ramena, a glas mu je nosio vetar, „kucao je na kapiju Hristove crkve kao da su kapije pakla, kako su mi rekli. Rekao je portiru da je hitno, svim silama se trudio da dođe do mene, ali portir nije hteo da probudi

Mighty

-BU&CW-

254

dekana pre svitanja, a dekan nije hteo da probudi mene dok nije prošla jutarnja služba, dvojica budala, otud kašnjenje. Dečak, što mu je na čast, nije hteo da se odvoji od paketa osim da ga preda u moje ruke, ma koliko ga dekan nagovarao. Čim sam video šta je unutra, znao sam da si u ozbiljnoj opasnosti, pa sam rekao dekanu da pozove glavnog šerifa. Nismo imali pojma da će nas poklisarovi ljudi preteći.“

„Slitharst ih je poslao za mnom“, rekao sam, ne mogavši da prikrijem gorčinu u mom glasu. „Baš je rešio da dođe do tih pisama.“

„Pretpostavljam da je on nižerazredni obaveštajac koji pokušava da se dokaže“, rekao je Sidni. „Volsingem ih je postavio svuda po Univerzitetu, ali obično ne obaveštava svoje ljude o ostalima. Misli da će tako biti na oprezu.“

„Gde su pisma sada?“, pitao sam tihim glasom. „Bezbedna na putu za London u rukama dekanovog najpouzdanijeg

kurira“, rekao je Sidni. „Tamo će biti dešifrovana i upotrebljena kao dokaz na suđenju. Ali, na osnovu ono malo što sam pročitao, biće dovoljna da Džerom Gilbert bude obešen kao izdajnik.“ Zastao je skrenuvši konja sa kolskog puta i vrativši ga na uličicu koja je vodila ka gradu. „Vrhovni tužilac će verovatno to okrenuti u našu korist tako što će dodati četiri optužnice za ubistvo. Biće to koristan podsetnik populaciji na jezuitsku nemilosrdnost.“

„Ali, Tomas Alen je ubio trojicu ljudi s Linkolna“, pobunio sam se. „Priznao je to.“

„Ра, sada ne može da prizna, zar ne, a ta verzija bi imala daleko manji uticaj na javnost nego krivica katoličkog sveštenika“, rekao je Sidni. „Džerom Gilbert. On je mlađi sin iz bogate safolške porodice, a njegov brat, Džordž, obezbedio je sva sredstva za misiju Edmunda Kampiona. Pobegao je u Francusku kada je Kampion pogubljen, njegov brat je verovatno otišao s njim.“ Ljutito je odmahnuo glavom. „Trebalo je da ih pažljivije prate.“

„Hoće li uhvatiti Džeroma, šta misliš?“ „Šerif ima hajke za njima na svim putevima koji vode iz Oksforda. Neće

odmaći daleko.“ „А Sofija?“, prošaputao sam uplašeno. „Biće uhapšena s njim“, dobacio je Sidni ravnodušno preko ramena.

„Ostalo će zavisiti od nje. Ukoliko objavi svoju vernost njemu, verovatno će biti odvedena na ispitivanje.“

„Mučena?“ uspravio sam se i primakao njegovom uvetu. „Ali, ona je noseća.“

Osetio sam kako sleže ramenima. „Onda bi se mogla pravdati svojim stomakom, ako njena porodica pri

stane da otkupi njeno oslobađanje iz zatvora dok se dete ne rodi. Tako će imati vremena da odluči da li će njena vernost Gilbertu nadživeti njegovo pogubljenje. On će biti odveden u London da bi se iz njega izvuklo šta još zna. A gde si ti pronašao pisma?“ pitao je opušteno nagnuvši se unazad ka meni.

Oklevao sam, znajući da bi ono što nameravam moglo ugroziti moj kredibilitet u Volsingemovoj službi, ukoliko Sofija bude insistirala na istini. Ipak, zbog pomisli na nju kako trpi mučenja koja mi je Volsingem opisao nisam imao izbora.

Mighty

-BU&CW-

255

„Sofija mi ih je dala“, rekao sam, čuvši prazno odzvanjanje laži u sopstvenom glasu. Zapitao sam se da li će je i Sidni primetiti, jer sam osetio kako se njegova ramena koče ispod mojih ruku.

„Sofija? Stvarno? Znači, svojevoljno ga je izdala?“ „Da. Otkrila je da on planira da ona doživi nesreću na putu za

Francusku. Tražila je da joj pomognem.“ Nekoliko trenutaka jedini zvuk bilo je meko mljackanje kopita po

blatnjavoj travi i zveckanje naoružanih jahača iza nas. Činilo se kao da Sidni vaga ono što sam upravo rekao. Nakon nekog vremena, okrenuo je glavu ka meni.

„Је li to istina, Bruno?“ „Apsolutno.“ „Onda se možda spasila tim činom. Mada će biti krajnje čudno ako se

njena priča bude razlikovala od tvoje. Možda bi trebalo da razmisliš o tome pre nego što je ponoviš još nekome.“ Pustio je da ta rečenica lebdi u vazduhu. Nije mi promakao njegov upozoravajući ton.

„Šta će se desiti sa ledi Toling?“ pitao sam želeći da promenim temu pre nego što me bude još ispitivao o tome.

„Njeno imanje će biti oduzeto. Ona i katolici iz njenog domaćinstva biće zatvoreni. Ukoliko bude voljna da govori, mogla bi spasiti svoj život.“

Pomislio sam na visoku, elegantnu ženu, koja nas je tako mirno primila u svoju veliku odaju u stražari, sobu koja neće još dugo biti njena, zbog mene. Od šestoro ljudi koji su bili prisutni u toj sobi, možda ću samo ja preživeti kada ledi Toling, Džerom i Sofija budu uhapšeni i osuđeni. Mogao sam samo da se nadam da će Sofija imati razuma, kada Džerom bude uhapšen, da ne pokušava da dokaže svoju posvećenost tako što će ga pratiti u mučeništvo jer bi to značilo da sam je, pokušavajući da je spasim, poslao u još goru smrt, a Sidni i Volsingem bi znali da sam bio previše sažaljiv i da je moje istinoljublje podložno kompromisima sa mojim srcem.

„ A šta će biti s nama?“, pitao sam, dok je put postajao tvrđi, a Sidni mamuzao konja u laki galop, nateravši me da skliznem u stranu i izbezumljeno stegnem njegova ramena kako ne bih pao.BT

„Vratićemo se u London rekom, kada se odmoriš“, rekao je. „Palatin se umorio Oksforda, ali ubedio sam ga da ostane još jedan dan da bi se vratio brodom. Kada Gilbert bude uhapšen, nećeš morati da svedočiš u sutrašnjoj istrazi ubistva Rodžera Mersera. Bolje da se pritajiš, što si manje u javnosti povezan sa okolnostima Gilbertovog otkrivanja i hapšenja, to je bolje za tvoj tajni zadatak. Ali budi uveren, moj prijatelju, bićeš dobro nagrađen“, dodao je, kao da je to moja glavna briga.

Dobro nagrađen, pomislio sam, dok su kućice na rubu Oksforda postajale vidljive u daljini. Ja sam jedva izvukao živu glavu, ali drugi neće biti te sreće, a pre nego što stignem u London, moraću da odlučim koliko ću toga reći Volsingemu o onome što sam znao. Još uvek sam verovao da je Džerom Gilbert nameravao da ukloni Sofiju kao prepreku njegovoj misiji, uprkos njegovom žestokom poricanju i njenoj tvrdoglavoj veri u njega, ali bilo mi je teško da poverujem da je on opasnost za englesku državu, koliko nisam

Mighty

-BU&CW-

256

verovao ni da je ledi Elenor Toling, sa svojom prilježnom brigom za misionarske sveštenike, izdajnik svoje zemlje. A mada mi neće biti žao da vidim Dženksa uhvaćenog, da li bih predao i dobroćudnog, glupavog Hamfrija Pričarda mučiteljima, ili iskrenog gospodina Ričarda Godvina, bibliotekara? Volsingem me je upozorio da je ta vrsta izbora deo njegove službe, a ja sam morao da se odužim za njegovu veru u mene ako želim ikakvu nadu da dobijem kraljičinu zaštitu. Igranje politike sa životima drugih bilo je deo putanje do napredovanja, ali to je, kao što sam počeo da shvatam, bila prava jeres. Jedina nagrada koju sam sada želeo bila je da vidim Sofiju kako koristi priliku za beg koju će joj moja laž pružiti, i da ne razmišlja o mučeništvu kao zameni za ljubav.

Mighty

-BU&CW-

257

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Sledećeg dana probudilo me je treskanje vrata moje sobe kada ih je

Sidni, obučen u tamnoljubičasti baršunski kaput i kratke pantalone sa belim svilenim čarapama, otvorio bez kucanja, široko se smešeći dok je prilazio prozorima i grandiozno povlačio zavese puštajući u sobu svu silinu podnevnog prolećnog sunca. Na njegovo insistiranje, vratio sam se s njim i sada sam bio smešten u koledžu Hristove crkve, u sobi do njegove, obloženoj hrastovim panelima, nekoliko koraka luksuznijoj od sobe na koju sam se navikao u Linkolnu. Ovde sam imao mek krevet, vunenu ćebad, svežu vodu za umivanje i bokal slabog piva pored kreveta, mada sam jedva imao priliku da uživam u toj udobnosti jer nisam radio ništa osim spavanja otkako smo se prethodnog dana vratili iz palate Hejzeli.

„А kakvog te zatičem ovog finog popodneva, moj avanturistički prijatelju?“ pitao je Sidni, sipajući sebi solju piva. Primetio sam da je sada sasvim otvoreno nosio ukrasni mač za pojasom, uprkos apsolutnoj zabrani oružja u Univerzitetu. Očigledno je odlučio da su mu okolnosti dozvoljavale kršenje etikete.

S mukom sam se uspravio, osećajući kako me rame oštro žiga dok sam se oslanjao na ruku.

„Zar je već popodne? Ovo rame je još loše, ali sam se odmorio, čini mi se.“

„I trebalo bi da je tako, spavao si skoro ceo dan. Propustio si sva uzbuđenja.“

„Zašto, šta se desilo?“ pitao sam nervozno, ponovo se žacnuvši kada sam pokušao da se odgurnem povređenom rukom.

„Gilbert i Sofija su uhvaćeni nedugo nakon što smo našli tebe, u kući u Abingdonu“, rekao je, uzevši pomorandžu iz džepa i žarivši palac u njenu koru, „а Dženks je pobegao. Njegova prodavnica je prošle noći pretražena, ali nije nađeno ništa okrivljujuće, ako možeš verovati. Njegov šegrt je odveden na ispitivanje, ali on samo kaže da je njegov gospodar otišao poslom na put. Ta zmija nam se ovaj put provukla kroz prste, ali bar te više neće mučiti u Oksfordu.“ Pokidao je uvijenu traku kore sa pomorandže i pustio je da padne na stočić pored mog kreveta. Miris mi je vratio oštro sećanje na ono prvo jutro u sobi Rodžera Mersera, kore ispod stola, bledog mirisa na stranicama godišnjaka. Da li bi bilo mnogo bolje da sam sve to batalio, da nikada nisam primetio miris pomorandžinog soka na njegovim koricama?

„Sofija i Džerom, gde su oni?“, pitao sam. „Otac Džerom je na putu za London radi neprijatnog ispitivanja', rekao

je naizgled više zainteresovan za pažljivo odvajanje komada pomorandže koji je meni pružio. Bilo mi je neprijatno zbog njegove nezainteresovanosti. „Sofija“, nastavio je Sidni, ubacivši komad voća u svoja usta, „trenutno je pod nadzorom svog oca. Čini se da su joj dozvolili da bude puštena uz jemstvo.“

Mighty

-BU&CW-

258

Dugo me je gledao, izvijajući jednu obrvu što mi je izgledalo kao neodobravajuće saučesništvo, pre nego što je značajno olizao svoje prste i okrenuo se ka prozoru. „U svakom slučaju, došao sam da ti kažem da je kod portira upravo stigao kurir od rektora Anderhila lično, koji te poziva da ga posetiš u njegovim odajama pre nego što napustiš Oksford.“

„Poći ću odmah“, rekao sam, pažljivo se podigavši iz kreveta, žudeći da razgovaram sa Sofijom makar da se uverim da je odlučila da potvrdi moju priču o pismima. Činjenica da je oslobođena i data na starateljstvo ocu nagoveštavala je da nije vatreno insistirala na svojoj lojalnosti Džeromu, ali možda se prosto izvukla na stomak. Koliko li me je samo mrzela, razmišljao sam, dok je posmatrala kako ga potera odvodi u okovima. Više nego išta želeo sam priliku da zatražim njen oproštaj, da je uverim da sam postupao zarad njenog dobra. Male su šanse da će mi poverovati, ali nisam želeo da napustim Oksford, a da joj to ne kažem.

„Poći ću s tobom“, rekao je Sidni dok sam navlačio pantalone i zakopčavao košulju s takvom žurbom da sam to uradio pogrešno, pa sam morao ispočetka. „Dženks možda nije u begu, ali ima prijatelje koji su možda dobili uputstva da se postaraju da se ne vratiš u London i pričaš. Sve dok ne napustimo grad, nigde ne ideš bez pratnje ili nenaoružan.“

Stao sam, dopola navukavši čizmu. „Voleo bih ipak da vidim rektora nasamo.“ „Ne brini, neću se mešati u vaše nežno opraštanje. Ćaskaću neobavezno

sa portirom dok te čekam.“ „Kobet!“ uzviknuo sam, prisetivši se da bez njegove odvažne

neposlušnosti u moju korist Sidni nikada ne bi primio moju poruku i ja bih sigurno bio ili ubijen ili uhapšen, zavisno od toga koji bi me progonitelj prvi našao. Okrenuo sam se ka Sidniju sa izvinjenjem. „Plašim se da ću morati da te zamolim da mi pozajmiš deo one obećane nagrade od tvog tasta. Dženks mi je ukrao kesu, a voleo bih da se zahvalim Kobetu. On je poslao momka i poslao te da me spasiš, što je njega koštalo.“

„Ра, onda, videćemo šta vinski podrum na koledžu može da ponudi čoveku tako odvažnog srca“, rekao je Sidni sa osmehom, otvarajući mi vrata. „Nikada nisam pomislio da ću ovo reći, Bruno, ali ovaj put mi neće biti žao da za sobom ostavim ove kule.“

„Ni meni“, odgovorio sam iskreno, melanholično se prisećajući kako sam nekada sanjao o tome da steknem ime na Oksfordu.

Kada smo stigli do stražare Linkolna, noseći bocu španskog vina koju je Sidni kupio od vinara u Hristovoj crkvi, od Kobeta nije bilo ni traga u maloj sobi ispod zasvođenog prolaza. Umesto njega, tamo je bio čovek uskog lica, sa razbarušenom braon kosom koji nas je sumnjičavo pogledao, a onda oborio pogled primetivši kvalitet Sidnijeve odeće.

„Gde je Kobet?“, pitao sam, oštrije nego što je moralo. Čovek je slegnuo ramenima, očigledno nezadovoljan mojim tonom. „Samo znam da je suspendovan s dužnosti. Kažu da će se penzionisati.

Koga hoćete da vidite?“ „Rektora Anderhila. Očekuje me. Doktor Bruno.“

Mighty

-BU&CW-

259

Sidni me je klepio po ramenu neobično blago. „Mislim da ću popiti nešto u krčmi Miter na uglu Haj strita. Potraži me

tamo kada završiš, ne pomišljaj da odeš dalje bez mene“, dodao je uz upozoravajući pogled. Novi portir je zurio u mene, a onda mi pokazao ka dvorištu.

„Naći ćete ga u njegovim odajama“, zabrundao je posmatrajući bocu vina. Zatisnuo sam je čvrsto pod ruku i krenuo preko dvorišta, okrenuvši se na sredini i sa jezom pogledavši prozor sobe u kuli i prolaz ka nekadašnjoj sobi Gabrijela Norisa i Tomasa Alena.

Rektorov stari sluga, Adam, otvorio je vrata na moje kucanje i gotovo pao unazad kada me je video, a njegovo uobičajeno nabusito držanje zamenio je iskolačeni izraz čiste užasnutosti. Zatvorio je vrata za sobom tako da mu se glas ne čuje i iskoračio u hodnik.

„Mogu vam platiti, gospodine“, šištao je, hvatajući se za moj kaput. „Sa čuvao sam novac za stare dane, nije bogatstvo, ali mogao bi vam koristiti. Znate, samo je loša sreća što ste me videli one noći, jer jedva da i idem na to mesto, samo sam hteo da udovoljim prijatelju, ali ako morate da predate izveštaj ili spisak imena, preklinjem vas, uzmite novac koji imam u blagajni, samo da se moje ime ne pojavi...“

„Mirno, Adame“, odgovorio sam šapatom, sklanjajući njegove drhtave šake sa moje odeće i osećajući se čudno uvređenim. „Nemam ja ništa od tvog novca, niti mi je iko tražio imena. Ali, ako ćeš ispovedati zabranjenu veru, bar imaj hrabrosti da joj budeš veran - inače, u čemu je smisao?“

Mlitavo se nasmešio u znak zahvalnosti i otvorio mi vrata. „Moj gospodar je unutra“, promrmljao je, naklonivši se glavom. U prostranoj sobi za prijem, gde smo u tako finom društvu večerali moje

prve večeri u Oksfordu, rektor je stajao okrenut ka prozoru koji je gledao na Gaj, ruku sklopljenih iza leđa. Osvrnuo sam se ka praznom trpezarijskom stolu, prisećajući se gde su one večeri sedeli Rodžer Merser i Džejms Koverdejl, i dubokog brundavog Merserovog smeha. Možda se i rektor prisećao dok je gledao u vrt u kojem je Mersera sustigla njegova užasna smrt tek nekoliko sati kasnije. Adam je za mnom zatvorio vrata uz tiho škljocanje i diskretno prošao kroz vrata u unutrašnju sobu. Anderhil se još uvek nije pomerio od prozora. Kada je progovorio, ostao je leđima okrenut ka meni, a glas mu je bio ravan i neprirodan.

„Moja kćerka će razgovarati s vama u susednoj sobi, doktore Bruno.“ Sačekao sam, ali ništa nije usledilo, pa sam krenuo za Adamom kroz

vrata u rektorovu sobu, u kojoj smo Sofija i ja jednom razgovarali o magiji, što je sada delovalo kao sasvim drugo doba.

Sada je stajala sama pored kamina, ruku spuštenih na visoki naslon drvene stolice. Njena duga kosa bila je skromno vezana pozadi, mada je nekoliko uvijenih pramenova pobeglo i visilo oko njenog lica. Još uvek ništa na njenoj figuri, vitkoj u tamnosivoj haljini ravnog gornjeg dela, nije odavalo njeno stanje, osim možda punije biste, ali lice joj je delovalo tanje, usko i sasušeno, a oči su joj bile naduvene od iscrpljenosti i suza.

„Potera nas je uhvatila u kući u Abingdonu“, rekla je, bez uvoda, a mada

Mighty

-BU&CW-

260

je njeno lice izgledalo tako krhko, njen glas je bio jasan i čvrst kao i uvek. „Pitali su Džeroma šta je on. Odgovorio je da je džentlmen i hrišćanin. Onda su mu pocepali košulju i videli košulju od kostreti.“ Oklevala je trenutak, progutala suze, a onda duboko udahnula i nastavila ne gledajući me, ponovo mirnog glasa. „Uhapsili su ga kao izdajnika, okovali ga i odveli. Preklinjala sam da i mene povedu s njim, ali mene su vratili u Oksford.“

„I vas su okovali?“ pitao sam užasnuto. „Ne. Bili su iznenađujuće pažljivi. Ali i ja se nisam opirala. Odveli su me

u zatvor Kasi“, rekla je, najzad podigavši glavu i pogledavši me u oči, gotovo prkosno. Onda je odmahnula glavom i činilo se kao da se skupila. „Ne možete to ni zamisliti, Bruno, ako niste videli. Ili namirisali. Ljudi ne bi držali ni životinje u takvim uslovima. Jednu nisku sobu su odvojili za jadne žene, s prljavom slamom po podu koja smrdi na mokraću i izmet, a zidovi su tako vlažni da gljive rastu po njima, a hladnoća vam prodire do samih kostiju. Mislim da ću tu hladnoću osećati do kraja života.“

„Stavili su vas na takvo mesto? Ali, zar im niste rekli za...?“ Zamucao sam i pokazao moj stomak. Gorko se nasmejala.

„Da, rekla sam im, uprkos šteti koju to nanosi mojoj časti. Džerom je rekao da ne smem da govorim ako budemo uhapšeni, osim da kažem moje ime. Ipak, pomislila sam da će sa mnom biti pažljiviji nego inače. Međutim, čini se da je sve to bilo osmišljeno da me zastraši. Ostavili su me u toj rupi dva sata, među ludim i siromašnim ženama koje su se gurale oko mene, čupale mi odeću i kosu. Žene pokrivene vaškama i ožiljcima, koje su smrdele na trulo meso i ljudsku prljavštinu, bile su svuda oko mene...“ Njen glas je najzad pukao i ja sam instinktivno zakoračio ka njoj, želeći da je zagrlim, ali ona se odmah uspravila i prodorno me pogledala. Shvatio sam, uz udarac krivice, da joj ja ne mogu pružiti nikakvu utehu: ja sam bio neprijatelj.

„Šta se onda desilo?“, pitao sam, pokušavajući da prikrijem moj loše procenjeni izliv emocija.

„Moj otac je stigao“, rekla je, trzajem zabacivši kosu unazad. „Poslali su po njega. Izgleda da mu je rečeno da sam uhapšena u društvu notornog jezuite, ali da sam potajno predala izvesna okrivljujuća dokumenta vlastima, što je govorilo o tome da je moja lojalnost ipak bila na strani zakona njenog veličanstva. Pošto je to bio slučaj, i s obzirom na moje delikatno stanje“, tada je pomilovala svoj stomak sa sarkastičnim osmehom, „mogao je da pruži jemstvo za moje oslobađanje.“

„Znači, nisi im protivrečila?“ „Pretpostavila sam da ste im vi ispričali tu priču o pismima“, rekla je

tiho, a njen glas nije otkrivao ni zahvalnost ni gnev. „Pružili ste mi priliku da se izvučem, čak i u poslednjem trenutku. A šerif mi je učinio uslugu, rekla bih, insistirajući da budem prvo bačena u zatvor. Da to nisam videla, možda bih bila dovoljno tvrdoglava da insistiram na istini, za Džeromovo dobro. Međutim, dva sata u toj rupi...“, prekinula je i stresla se, a njena ruka je nehotice zalutala na njen stomak u zaštitničkom gestu. „Uplašila sam se da ću čak i za to kratko vreme dobiti zatvorsku groznicu, vazduh je bio tako vlažan i pun otrova. I plašila sam se za dete“, dodala je, tako tiho da sam jedva čuo reči. „Ukoliko njegov otac mora umreti, bar ono treba da ima šansu za život.“

Mighty

-BU&CW-

261

„Drago mi je“, rekao sam saosećajno. „Sigurna sam da jeste“, odgovorila je. „Vašim gospodarima ne bi bilo po

volji ako bi otkrili da ste lagali kako biste spasli katoličku kurvu, zar ne? Odlično ste odigrali svoju ulogu, Bruno, nikada nisam posumnjala na vas. A opet, ni vi niste sumnjali na mene, zar ne? Pa, možda i niste toliko pametni kao što verujete.“

„Ne očekujem da mi se zahvalite“, prošaputao sam. „Imate sve razloge da me mrzite. Ali, tako sam postupao samo iz brige zbog vas. On bi vas ubio, Sofija, prilikom prelaska u Francusku, znam to.“

„То kažete sam zato što vam je Tomas to usadio u glavu. Džerom mi nikada ne bi naudio. On me voli.“ Jecaj se zaustavio u njenom grlu i ona je okrenula lice da ga proguta, rešena da ne vidim slabost suza.

„Svoju misiju je voleo više“, rekao sam. „Ра, srećom naše suprotne teorije nikada nisu stavljene na probu, i vi ste još uvek živi.“

„Srećom? Oh, da, stvarno imam sreće“, rekla je, glasa stegnutog od ogorčenja. „Porodica će me se odreći, čovek kog volim će umreti u okrutnom bolu i nikada ga više neću videti, dete koje nosim biće mi oduzeto pre nego što mu budem dala ime, a nakon toga će me vlasti ispitivati. Ukoliko im bude po volji da me ne zatvore, biću vraćena da živim sa tetkom, možda na vreme da se udam za nekog grubog nepismenog farmera ili krčmara, ukoliko uspeju da pronađu nekoga ko će preći preko mojih greha. A ko je autor sve te dobre sreće? Čekajte, pa to ste vi, Bruno.“ Gnev je na trenutak blesnuo u njenim prelepim očima boje ćilibara, ali ona je bila previše poražena da bi ga održala i surova vatra brzo je zamrla.

„Možda ćete me, kada budete držali dete u svom naručju, makar na tren, mrzeti manje“, rekao sam, netremice je gledajući. Sklonila je pramen kose sa lica i uzvratila mi pogled.

„Ne mrzim vas, Bruno“, rekla je umorno. „Mrzim svet. Mrzim boga. Mrzim religiju i način na koji ona tera ljude da veruju da su samo oni u pravu.“

„Zvučite kao Tomas Alen“, rekao sam, i odmah zažalio jer je to zvučalo kao pokušaj da je razgalim. Na moje iznenađenje, ona se slabašno nasmešila.

„А videli smo gde to vodi. Jadni, jadni Tomas. Ne, život je prekratak za mržnju.“

„Znači, vaša vera neće preživeti ispitivanje?“ Gotovo da se nasmejala na te reči, a lice joj se na kratko ozarilo. „Moja vera, kako je nazivate, bila je samo način da mu udovoljim.

Obožavala bih mesec i sunce i žrtvovala pevca đavolu u ponoć, ako bi me zbog toga on više voleo.“

„Dobro se sećam, jednom ste od mene tražili savet o tome“, rekao sam. „Ali, savetovao bih vam da ne govorite toliko kada vas budu ispitivali.“

„Ne, Bruno.“ Odmahnula je glavom. „Ne plašite se za mene što se toga tiče. Nakon što sam danas videla taj zatvor, bez sumnje znam da nikada ne bih izdržala godine na takvom mestu zarad ljubavi prema papi. Zbog Džeroma, da, ali on neće biti tu da to ceni, zar ne? A dete mora da preživi. Samo je to sada važno.“ Zaćutala je i dugo zurila u svoje sklopljene ruke. Nisam se usuđivao da se pomerim. Na kraju je gurnula ruku u džep u haljini i izvukla presavijeni

Mighty

-BU&CW-

262

komad papira. Prišavši mi, uzela je moju zavijenu desnu ruku i gurnula u nju papir, držeći kratko moju šaku između njenih i gledajući me pravo u oči. Uprkos svemu, moje srce je blesavo poskočilo i obuzela me je želja da je zagrlim. Okrutnost sudbine koju je opisala podsetila me je bolno još jednom na Morganu. Mladu ženu s mnogo duha i lepote osudio sam da bude smrvljena pod točkovima prikladnosti i ta nepravda mi je stegla srce. Još sam se hvatao za verovanje da sam joj spasio život, ali uvek ću živeti sa sićušnim zrnom sumnje: šta ako je Džerom Gilbert zaista nameravao da je otprati u sigurnost u Francuskoj? Nikada neću moći biti potpuno siguran, a neće ni ona. Ta nesigurnost nas je vezivala i preplavio me je osećaj odgovornosti za nju. Ukoliko je postojalo bilo šta što sam mogao da učinim kako bih joj pomogao, rešio sam da je neću ponovo izneveriti.

„Pišite mi“, prošaputala je, bacivši nervozan pogled ka vratima za slučaj da nas njen otac čuje. „Ispričajte mi kako je umro, šta je rekao na gubilištu. To je sve što želim. Ovo je adresa moje tetke u Kentu. Sutra će me odvesti tamo i mislim da se nikada više neću vratiti u Oksford.“

„Sigurno vas otac neće oterati zauvek?“ Odmahnula je glavom, stegnutih usana. „Ne znate vi mog oca. Ako biste mogli da učinite tu jednu stvar...“ Pustila

je da se ta rečenica nečujno završi i nežno mi stegla ruku. Trudio sam se da se ne trgnem.

„Hoću.“ „Hvala vam, Bruno.“ Njene krupne oči lutale su po mojima kao da traže

nešto. „Da ste došli u Oksford pre dve godine, koliko bi sve bilo drugačije. Možda bismo... Ali, nema ničega od razmišljanja o onome što je moglo biti. Sada je prekasno za mene.“ Nagnula se unapred i poljubila me meko u obraz, toliko nežno da sam možda i samo zamislio da su njene usne okrznule moju kožu. Stegla mi je ruku još jednom i onda me pustila.

Dok sam se okretao ka vratima, srca tako teškog da sam osećao kako se pod njim povijam, ona je prošaputala: „Pišite!“ Osvrnuo sam se i video je kako pokazuje pisanje na dlanu ruke, lica razvučenog u hrabrom pokušaju da se osmehne. Klimnuo sam glavom i okrenuo joj leđa poslednji put.

Kada sam za sobom zatvorio vrata, rektor je još uvek stajao na istom mestu, silueta naspram prozora, ali okrenuo se ka sobi i prekrstio ruke preko grudi, netremice me gledajući svojim sitnim, zrnastim očima.

„Onda, doktore Bruno, moram da vam se zahvalim što ste oslobodili koledž brutalnog ubice i podrivačkog jezuite.“ Glas mu je još uvek bio čudno hladan, kao da je ostao bez mogućnosti da osećaj. Nisam mogao da procenim da li je bio zadovoljan ili ne, pa sam zastao zbog dvosmislenosti njegovih reči.

„Znate, rektore, da to dvoje nije bio ista osoba?“ „Znam da će Gabrijel Noris, ne mogu o njemu misliti drugačije, biti

optužen za ubistvo Rodžera Mersera, Džejmsa Koverdejla, Neda Lejsija i Tomasa Alena, i za izdajničke namere prema njenom veličanstvu. Saznao sam i da su protiv njega podignute druge optužnice, možda manje zanimljive za državni savet, ali i pored toga prilično značajne za moju porodicu.“

Tada je duboko udahnuo uz drhtaj koji je izgledao kao da će mu

Mighty

-BU&CW-

263

razrušiti samu dušu. Pogledi su nam se na tren susreli i u njegovim očima sam video težinu tuge koja će ga opterećivati do kraja prirodnog života. U tom trenutku sam shvatio i da je Sofija rekla istinu. U rektoru je postojao nekakav stepen hladnoće koji bi mu dozvolio da je se zauvek odrekne, ako to bude smatrao potrebnim. U njegovim očima sam video tugu čoveka koji je već izgubio oba deteta. Želeo sam da utičem na njega, da ga molim u njeno ime, ali odlučio sam da držim jezik za zubima. Mog mešanja u poslove ovog koledža, a naročito ove porodice, bilo je dovoljno.

„Ne verujem da ćemo vas ponovo videti u Oksfordu, doktore Bruno“, rekao je kruto, pruživši mi ruku da se rukujemo dok je hodao ka glavnim vratima, a daske škripale pod njegovim stopalima. ,,U svetlu skorašnjih događaja, žalim što vam se ranije nisam poverio, ali ovde u Oksfordu nismo navikli da smatramo strance... pa, znate na šta mislim.“ Odlučnije je pružio ruku i ja sam je prihvatio, a on je tada sklopio svoje dlanove oko moje šake i gledao me preklinjućim pogledom. Sofija je imala sreće, pomislio sam dok smo se gledali, jer je sav svoj izgled nasledila od majke. A možda i nije bila toliko srećna. Da je bila manje lepa, njena situacija bi sada bila sasvim drugačija.

,,U mnoge postupke zbog kojih žalim, doktore Bruno“, nastavio je, kao da se blago skupio dok je stezao moju ruku, „pada i to što sam vam mogao biti ljubazniji domaćin i prijatelj. Da sam znao za vaše veze... ali, ima mnogo toga zbog čega prekorevam sebe, kao što možete i zamisliti. Međutim, ako biste imali priliku da prenesete grofu od Lestera da sam uvek samo pokušavao da služim njemu i Univerzitetu najbolje što sam mogao, da li bih tražio previše od vas? Očekujem da će mi se on javiti u vezi sa ovim događajima, a ja nisam siguran kako će prihvatiti te vesti.“

Oči su mu se proširile od straha dok je uzbuđeno cedio moju ruku, sasvim nesvestan da to čini.

„Pomogao bih vam da mogu, ali plašim se da ste pogrešno shvatili moj odnos sa grofom, nikada ga nisam video u životu.“ Primetivši njegovo razočaranje, brzo sam dodao, „ali siguran sam da će ser Filip, ako sa njim budem razgovarao o tome, imati na umu vašu lojalnost.“

Rektor je ozbiljno klimnuo i pustio mi ruku. „Hvala vam. To je više nego što sam zaslužio. Bih ste dostojan suparnik

u debati, doktore Bruno. Želeo bih da imamo ponovo takvu priliku.“ Imaš kratko pamćenje, pomislio sam, dok sam se učtivo smešio. Ja sam

te nadmašio i u sadržaju i po držanju, mada je tebi bilo dovoljno da me ismevaš pred čitavim univerzitetskim skupom. Ali, to poniženje je sada izgledalo kao beznačajna stvar.

„Za uzvrat bih zatražio od vas jednu uslugu“, rekao sam, dok smo prilazili vratima. Pogledao me je blago iznenađeno. „Saznao sam da je Kobet suspendovan sa dužnosti.“

„То je tačno“, rekao je rektor. „Gospodin Slitharst se najozbiljnije žalio da se on namerno nije obazirao na naređenje da preda osetljiva dokumenta i da je dozvolio da iz koledža pobegne lopov koji bi inače mogao biti uhvaćen.“

Zurio sam u njega s nevericom. „Ali, sigurno znate, rektore, da sam ja taj lopov kojeg on opisuje? A da se

Mighty

-BU&CW-

264

Kobet nije suprotstavio Slitharstu i da nije poslao hitnu poruku ser Filipu, ja bih sada bio mrtav, a i vaša kćerka!“

„Svejedno“, rekao je rektor, istim ravnim gasom, glumeći da je zaokupljen rasparanim končićem na svojoj odori, „gospodin Slitharst je stariji član ovog koledža, a kao sluga, Kobetova dužnost je da se povinuje njegovim naredbama, a ne naredbama posetioca koji je zatečen kako iznosi stvari iz studentske sobe. Zbog tog zanemarivanja dužnosti on je kažnjen.“

„Ti papiri, u ser Filipovim rukama, spasili su život vašoj kćeri“, rekao sam, spustivši glas. „U Slitharstovim rukama to ne bi učinili na vreme. Kobet je postupio prema svojoj savesti i zbog toga bi trebalo da bude nagrađen.“

Anderhil je prestao da čačka svoju odoru i netremice me gledao. „То vi mislite“, odgovorio je, naglašavajući svaku reč pažljivo i precizno. Nisam mogao da verujem šta sam čuo. „Njegova dela su spasila Sofiju od ubistva“, ponovio sam, sporije za

slučaj da me prvi put nije razumeo. „Kao i vaše unuče“, dodao sam namerno, pošto se činilo da ovo nije izazvalo nikakvu reakciju. „Ne mislite da je to vredno nagrade?“

Nije mi odmah odgovorio, ali je nastavio da me gleda s nečim što je ličilo na sažaljenje.

„Nikada vam nije palo na pamet da bih možda radije nagradio čoveka koji bi mogao da poštedi moju porodicu svega ovoga?“

U otkucaju srca sam shvatio šta je govorio. Potom nisam mogao da poverujem u to.

„Priželjkujete da se nisam umešao?“ Odmahivao sam glavom u neverici. „Shvatate da je on nameravao da je ubije? Džerom Gilbert - Gabrijel Noris, kako god hoćete da ga zovete? Nameravao je da je ostavi da se udavi na putu do Francuske kako bi se spasio sramote. Vi i vaša žena biste s vremenom primili pismo u kojem bi pisalo da je pobegla kako bi se pridružila nekom religijskom redu i ništa ne biste znali.“

„А vi ne mislite da bi njena majka to lakše podnela?“ zakoračio je ka meni i video sam da mu je staloženost na ivici pucanja. Ruke su mu divlje drhtale i stegao ih je sve dok mu zglobovi na prstima nisu pobeleli. „Bar bismo mogli da ostarimo u zabludi. Umesto toga, moja kćerka je uhapšena u društvu jezuitskog misionara i u Oksford su je vratili šerifovi ljudi. Morao sam lično da odem u zatvor Kasi da platim za njeno oslobađanje, a tamo sam je zatekao u društvu lopova i kurvi. Onda sam morao da je ispratim nazad u koledž pred celim gradom, morao sam da trpim njihov podsmeh i došaptavanje dok smo prolazili, kao što će ih moja žena trpeti ako se ikada ponovo usudi da izađe iz sobe, u šta sumnjam. Bio bih budala ako bih mislio da se glasine nisu već pretvorile u bujicu. Od sada ću biti poznat kao otac jezuitske kurve, deda papističkog kopileta. Moja reputacija u univerzitetu je završena, a plašim se da nervi njene majke neće podneti taj novi napad.“

Prezrivo sam ga gledao. „Bolje da je tiho ubijena, a vaša reputacija ostala neukaljana?“, rekao

sam kroz zube. „Sigurno me smatrate čudovištem jer sam to rekao“, odgovorio je bez

Mighty

-BU&CW-

265

truna žaljenja. „Ali, vi nemate dece, pa ne možete znati koliki je bol kada ih izgubite. Moja kćerka je u svakom slučaju za mene mrtva, Bruno. Bolje bi bilo da je izgubljena na moru i da je njena majka pošteđena ove sramote. Da, to mislim. Bolje bi bilo i za Sofiju. Nakon ovoga neće imati nikakav život.“

„А vi biste radije čuvali jezuitu na koledžu i živeli dobro od njegove školarine, ukoliko bi vam život tako bio lakši? Ili ste možda sve vreme znali za Norisa?“

„Ne, to je laž!“, viknuo je, skočivši ka meni. „Nisam imao pojma o Norisu. Možda je to samo po sebi tužan propust, ali nikada ne bih tolerisao aktivnog misionara u koledžu da sam za njega znao, besmisleno je i pomisliti na to. Molim vas, ne ponavljajte to pred vašim prijateljem ser Filipom. Noris je platio za upis i nije dobio ni više ni manje sloboda od drugih studenata koji plaćaju školarinu.“

„Norisa je za mesto ovde predložio Edmund Alen“, rekao sam, „čovek za kog ste već znali da je potajno katolik. I Noris nikada nije prisustvovao službi - zar vam to nije delovalo sumnjivo?“

„Sinovi džentlmena nisu navikli da rano ustaju. Jedna od njihovih privilegija je da se to od njih i ne očekuje.“

„Svaki oprost se ovde može kupiti“, rekao sam gledajući ga s prezirom. „То me tako mnogo podseća na Rim. Ali, znali ste i za ostale, zar ne?“

Uzdahnuo je. „Znao sam za Vilijama Bernarda. Ali, znali su svi u Oksfordu, nije bila

tajna da se držao starog, mada je dao zakletvu. Ali, on je bio neposlušni starac i procenjeno je da je bezopasan. Uzgred, pobegao je, ali mislim da njega neće mnogo goniti. Strpati takvog sedokosog starca u zatvor ili ga podići na gubilište nema baš dobar odjek u javnosti, što državni savet zna. A ostali - Rodžer Merser, znao sam, ali on je bio dobar čovek. Koverdejl je iznenađenje. Ima i drugih, pretpostavljam kada me budu ispitivali o Norisu moram da otkrijem njihova imena.“

„Mislim da to neće biti potrebno“, rekao sam, još uvek u mislima vrteći njegove neosetljive reči o Sofiji. „Imena najgorih prekršilaca već su poznata.“

Proučavao me je dok je pružao ruku ka kvaki. „Imate previše sažaljenja, doktore Bruno, da biste bili upetljani u taj

posao. Znam da ste lagali kako biste poštedeli moju kćerku javnog suđenja. Kao što sam ja mogao da predam ovdašnje katolike, sve njih, pre mnogo godina, ali mislio sam da možemo da živimo zajedno. Sada vidim da čovek mora biti nemilosrdan, a ljudima kao što smo mi to nije u ličnosti. Po tome smo vi i ja slični“, dodao je sa nagoveštajem samozadovoljstva.

„Ne, gospodine“, rekao sam tiho, dok mi je otvarao vrata da izađem. „Ја nimalo nisam kao vi. Da ja imam kćerku, nadam se da ne bih priželjkivao njenu smrt umesto sopstvene sramote.“ Otvorio je usta kao da će se pobuniti, ali ja sam ga prekinuo. „Ona nije kurva. Ona je odvažna žena i zaslužuje vašu brigu i zaštitu, a ne vaš prezir.“

Ostavio sam ga na pragu, usta koja su zjapila bez reći kao u ribe, i od lučno poslednji put prešao unutrašnje dvorište koledža Linkoln. Na kapiji sam se poslednji put okrenuo i ugledao Sofijinu konturu na prozoru na prvom

Mighty

-BU&CW-

266

spratu rektorovih odaja, izobličenu šarenim staklom, ruke podignute u znak pozdrava.

Mighty

-BU&CW-

267

EPILOG

London, jul 1583. Pod nebom jedva dodirnutom prvim zracima zore, kroz sipeću kišu koja

je vlažila moju kosu i konjsku grivu, jahao sam ka zapadu od ambasadorove rezidencije u vili Salzburi, ulicom Flit, dalje od londonskog Sitija, zatisnutog ogrtača da bi me štitio od vlage i grudi stegnutih kao da su vezane gvozdenim obručima. Sam se ne bih odlučio na ovaj put, ali primio sam poruku od Volsingema da očekuje moje prisustvo i pomislio sam da je bolje da se ne raspravljam. Dah iz konjskih nozdrva maglio se na jutarnjem vazduhu dok sam skretao ka zapadu pored velikog spomenika Čering kros, na sporedni put koji je vodio iz Londona ka provinciji na severozapadu. Put je tu postajao prometniji. Male grupe ljudi išle su peške u istom smeru, živo ćaskajući i deleći pića iz kožnih čutura, dok su se po red njih brzo kretali prodavci pita, izvikujući svoje proizvode nestrpljivoj gomili koja je išla na jutarnji spektakl. Bliže našem odredištu, ljudi su se postrojili na ulicama, a deca podignuta na očeva ramena kako bi videla prolazak procesije.

U mestu koje nazivaju Tajburn, drvena platforma je podignuta u visini ljudske glave kako bi svi iz gomile imali dobar pogled. Na to gubilište bio je postavljen dželatov sto, jedan prevelik kasapski panj čitav prekriven raznim noževima i instrumentima, a pored njega je upaljena vatra da greje vodu u velikom kotlu. Oni u prednjim redovima su se gurali bliže, izvijajući glave ka toplini plamenova. Mada je bio jul, vlaga je ostavljala hladnoću u ranom jutarnjem vazduhu, i ljudi su, dok su čekali, skakutali i nestrpljivo trljali dlanove. Pored gubilišta, su podignuta drvena vešala, a ispod njih su stajala prazna kola. Okrenuo sam konja i pošao oko zadnjeg dela gužve. Na suprotnoj strani, najbliže vešalima, mogao sam videti više gospode na konjima koji su se odvojili od gomile koja se gurala i pretpostavljao sam da ću među njima naći Sidnija. Dok sam vodio konja okolo, gradski zvaničnici sa kopljima prošli su kroz gomilu u prednjem delu, krčeći prolaz ispred gubilišta.

Pronašao sam Sidnija pored vešala u grupi dvorana na konjima. Mada su njegovi drugari izgledali kao da su dobro raspoloženi i glasno međusobno razgovarali, on je držao konja čvrsto zauzdanog, zbog čega je životinja nestrpljivo gazila u jednom mestu dok je on osmatrao gomilu, usta stegnutih u strogu liniju. Primetivši me, klimnuo je bez osmeha.

„Hajde da se sklonimo u stranu, Bruno“, rekao je tiho. „Nisam naklonjen da budem među onima koji ovo tretiraju kao seoski vašar.“

,Ja radije uopšte ne bih bio ovde“, priznao sam, dok smo zauzimali mesto nešto dalje od grupe mladića.

„Volsingem je nepopustljivo tražio da prisustvuješ. Misli da je važno da njegovi ljudi do kraja shvate svaki aspekt svog rada. Oni koji vode ratove nisu pošteđeni krvavih prizora, a mi nismo dečaci koji se igraju vojnika. Naša borba je stvarna, a njene posledice su krvave.“ Okrenuo se i netremice me gledao

Mighty

-BU&CW-

268

ozbiljnog izraza lica. „Ovo pogubljenje je tvoja pobeda, Bruno. Volsingem je veoma zadovoljan tobom.“

„Moja pobeda“, ponovio sam tiho, dok su se glasni povici prolomili gomilom, a svi se podizali na vrhove prstiju da bi videli dolazak.

Gotovo se potpuno razdanilo kada su se dva crna konja pojavila između gubilišta i prednjeg reda gomile, dok je grupa žena potrčala napred da baci ruže i ljiljane, cveće mučeništva, na put konja, a zvaničnici bockali kopljima one koji bi se previše primakli i ugrožavali prolazak. Kao po dogovoru, gomila se svečano povukla nazad, žamor razgovora je prestao i mogla su se čuti kopita konja kako tupo udaraju po travi dok su kola sa pletenom ogradom koja su vukli usecala brazde u vlažnoj zemlji. Ustao sam u uzengije i nagnuo se unapred, dok mi se stomak stezao od prizora.

Džerom Gilbert je bio vezan za kola stopalima naviše, ruku prekrštenih preko grudi, glave gotovo u nivou tla, pa su mu lice i kosa bili isprskani blatom. Kada su kola stigla do vešala, dva čoveka su prišla da ga odvežu i njegovo telo se srozalo na zemlju kao krpena lutka. Dvojica muškaraca su ga uhvatila ispod ramena i podigla ga između sebe na kola ispod vešala. Bio je u potkošulji i pantalonama, ali kada su ga podigli uz nestrpljivi žamor gomile, gurnuo je ruku u košulju i izvukao maramicu da obriše najgore blato sa lica. Trgnuo sam se kada sam video da mu je levo oko bilo tako modro i natečeno da nije mogao da ga otvori, ali dobrim okom je izbezumljeno pregledao gomilu pre nego što je bacio maramicu u vazduh, pa ju je vešto uhvatio sedokosi čovek sa žalosnim licem.

„Motri onog momka“, prošaputao je Sidni. „On je najverovatnije još jedan jezuita, ili njihov pristalica koji je došao da mu pruži utehu u poslednjim satima. Gilbert ga je izdvojio da uhvati maramicu.“

„Da li treba da ga pratimo?“, pitao sam sa zebnjom. Sidni je odmahnuo glavom.

„Volsingem sigurno ima ljude u gomili koji će pratiti one koji kasnije budu grabili ostatke njegove odeće i radili slične stvari.“ Iznenada je zaćutao. Džerom je podignut, a dželat je prešao na kola i stavio mu omču oko vrata pre nego što ju je pričvrstio za poprečnu gredu i proverio da li je čvrsta. Shvatio sam da su dva čoveka još uvek stajala pored njega jer on više nije mogao sam da stoji i vilica mi se čvrsto stegla. Sigurno je toliko mučen da su mu noge bile neupotrebljive.

„Šta su mu uradili s rukama?“, šapatom sam pitao Sidnija, pokazujući grumenove zgrušane krvi kada je Džerom slabašno podigao ruku pokušavajući da skloni umazanu kosu sa lica.

„Počupali su mu nokte“, rekao je Sidni stegnutim glasom, a ja nisam mogao da pročitam ništa ispod njegove spoljašnjosti.

Gojazan čovek obučen u kraljevske boje popeo se na gubilište i razmotao svitak pergamenta.

„Džerome Gilberte, jezuito“, deklamovao je jasnim glasom koji se pre nosio preko utihnule gomile, „Proglašen si krivim po četiri optužbe za ubistvo i za zavođenje ljudi protiv vernosti Kraljici, za kovanje zavere sa drugima u Remsu i Romu za ubistvo Kraljice i za učestvovanje u planovima strane

Mighty

-BU&CW-

269

invazije. Kako se izjašnjavaš?“ Sa ogromnim naporom, omče još uvek labave oko njegovog vrata,

Džerom je prikupio ono malo snage što je ostalo u njegovom izmrcvarenom telu, podigao je glavu i odgovorio, iznenađujuće jakim glasom:

„Kriv sam samo za pokušaj da se zalutale duše vrate svom tvorcu. Molim se bogu da oprosti svima koji su bili pomagači u mojoj smrti. Neka bog čuva kraljicu.“ Tada je njegov pogled ponovo lutao gomilom i zaustavio se na meni. Na trenutak smo se gledali, a on je dodao svečanim glasom koji se prenosio preko čistine:

„Jednog dana ćete vi stajati gde ja sada stojim.“ „Tišina!“ viknuo je zvaničnik, pomislivši da je to pretnja engleskim

protestantima, ali mene je obuzela užasavajuća jeza. Nisam mogao da se otresem hladnog osećaja da se obraćao baš meni.

Prisetio sam se njegovih reci u skloništu u palati Hejzeli: „Vi i ja smo slični ljudi... i otići ćete prkosno u smrt, kao što ću i ja kada dođe moje vreme.“ Bar je za sebe bio u pravu, pomislio sam. Mada su mučitelji uništili njegovo prelepo lice i nije mogao da stoji bez pomoći, u tim poslednjim trenucima bio je veličanstveno, žestoko prkosan.

Zvaničnik ga je prezrivo pogledao dok je okupljena masa zaustavljala dah.

„Kao osuđenom izdajniku, tvoja kazna je jasna. Bićeš obešen za vrat i spušten živ, tvoje genitalije biće odsečene jer nisi podoban da za sobom ostaviš potomstvo, tvoja utroba će biti izvađena i spaljena pred tvojim očima, tvoja glava, koja je smišljala zlo biće odsečena, a tvoje telo isečeno na četiri dela i bačeno kako njeno veličanstvo poželi. Neka se bog smiluje tvojoj duši.“

Džerom je zabacio glavu, pa mu je letnja kiša, koja je sada postojano padala, punila oči i usta dok je on izvikivao ka nebesima:

,,In manus tuas, Domine, commendo spiritum meum!“ Konje su udarili bičem, kola su krenula, a on je ostao da se koprca na

kraju užeta. Bio je jedva svestan kada su ga isekli, a dva snažna muškarca ga

odvukla uza stepenice na gubilište. Bar je to neka milost, pomislio sam, sve dok mu dželat nije sasuo vedro hladne vode u lice, a on uz grcanje povratio znake života, pljujući i divlje mlateći dok su ga podizali na dželatov sto, a njegova odeća svlačena sa njega. Kao što je Sidni predvideo, više ljudi iz gomile bacilo se da pokuša da zgrabi komad mučenikove odeće, a ljudi sa kopljima su ih silom odgurivali od gubilišta.

Kao i mnogi ljudi u gomili, morao sam da se okrenem dok je dželat podizao svoj nož da odseče Džeromove genitalije, ali urlik koji je rasparao tišinu naterao mi je suze na oči, a od pucketanja njegovog odsečenog mesa ubačenog u kotao izvrnuo mi se stomak. Ipak, u tom trenutku, tokom verovatno najužasnijeg spektakla koji sam video u svom životu, razmišljao sam o Sofiji. „Nisi podoban da za sobom ostaviš potomstvo“, a negde u Kentu, njegovo dete je raslo ka svetlosti dana, dete koje nikada neće saznati istinu o svom ocu, ali će preneti njegovu lepotu u budućnost. Ponovo sam se zapitao, po hiljaditi put otkako sam se vratio iz Oksforda, da li sam bio u pravu što sam

Mighty

-BU&CW-

270

slušao raspomamljene optužbe Tomasa Alena. Da li bi Džerom zaista sredio da Sofija bude ubijena, ili bi možda sada oboje bili živi i zdravi u Francuskoj da se ja nisam umešao?

„On bi te ubio, Bruno, ne zaboravi na to“, rekao mi je Sidni u uvo, kao da mi je pročitao misli. „Ali, bio je prokleto dobar kartaroš“, dodao je, jedva čujno, i shvatio sam da je, ispod njegovog držanja profesionalnog vojnika, i njega duboko pogodila ova smrt. Teško sam klimnuo, i podigavši glavu, primetio sam s druge strane gomile Volsingema, na crnom konju, smrknutog lica, kako posmatra kasapljenje na gubilištu. Kada je dželat zario svoj nož u Džeromovu grudnu kost da ga raspori, i dok su njegovi samrtni krici odjekivali po praznom belom nebu, Volsingam se okrenuo i uhvatio moj pogled preko glava ljudi koji su stajali u užasnu toj, pretećoj tišini. Klimnuo je, jednom, kao u znak pohvale, a onda se ponovo okrenuo gubilištu dok je Džeromova glava podignuta uvis bez ijednog drugog zvuka osim mekog provlačenja vetra kroz lišće i upornog rominjanja tople kiše.

„Popijte još jedno piće, Bruno, izgledate kao da vam treba.“ Volsingem je pružio ruku i sipao mi čašu vina, ali moje grlo se zatvorilo kada sam je podigao do lica. Nisam mogao da sperem miris krvi i spaljenog mesa iz nozdrva i mada nam je Volsingemova žena ponudila hranu, nisam mogao ništa da jedem.

Sada smo sedeli u radnoj sobi u njegovoj seoskoj kući u Barn Elmsu, nekoliko milja zapadno od Londona. Nebo je još uvek bilo oblačno, a soba tesna i tmurna sa svojim tamnim drvenim oblogama i uzanim prozorima. Sidni je stajao i gledao u vrt, ruku sklopljenih iza leđa. Bio je neobično pokunjen od pogubljenja i u Mortlejk smo dojahali gotovo u potpunoj tišini, svaki zaokupljen svojim mislima. Sada je Volsingem sedeo naspram mene, brade spuštene na šake i pažljivo me proučavao.

„Dobro ste postupili, Bruno“, rekao je najzad, protežući noge ispred sebe. „Kraljici je rečeno o vašoj ulozi u zaustavljanju još jednog budućeg ubice. Možda će nekad u budućnosti smatrati da bi trebalo lično da vam izrazi svoju zahvalnost.“

„Bila bi mi čast“, rekao sam, prevukavši jezikom po suvim usnama. „Nešto vas muči“, rekao je pažljivo. Pogledao sam Sidnija, ali njegova

leđa su i dalje bila okrenuta nama. „Ovde možete slobodno da govorite, Bruno“, podsticao me je Volsingem pošto nisam odgovarao.

„Da li ste zaista poverovali da je on kovao zaveru za ubistvo kraljice?“, pitao sam.

Dugo me je gledao teškim pogledom i bez reci, a ja sam se prisetio kako je govorio na našem prvom sastanku o težini svoje odgovornosti prema kraljevstvu.

„Ne, nisam“, rekao je najzad. Video sam da je Sidni okrenuo glavu i spustio se na klupu uz prozor, posmatrajući nas zainteresovano.

„Primerak bule Regnans in Excelsis bio je star, ne verujem da ga je Džerom Gilbert doneo sa sobom. Osim toga, misionari ne nose ništa što bi ih ugrozilo, po naredbi svog pretpostavljenog - Gilbert ne bi bio tako nemaran. Možda je pripadao Edmundu Alenu ili nekom drugom članu. To sad nije nimalo bitno.“

Mighty

-BU&CW-

271

„I znate da nije ubio dva katolička člana i dečaka u koledžu Linkoln?“ „Znam i to.“ ,,Onda...“, pogledao sam ga tražeći uveravanje. „On je pogubljen zbog

zločina koji nije počinio.“ „Vlada njenog veličanstva ne goni nikoga samo zbog njihove vere“, rekao

je Volsingem, s prizvukom nestrpljenja. „То je zvanično stanovište i važno je da ljudi na to budu često podsećani, inače ćemo samo stvarati nove mučenike. Ukoliko veruju da su ti jezuiti bili spremni da ubiju za svoju veru, to beskrajno pomaže u našoj stvari.“

„Onda je sve to propaganda“, rekao sam iznureno. „То je uglavnom rat lojalnosti. Moramo ubediti ljude da je najbolje da

svoju vernost pruže nama, svim sredstvima koje možemo da smislimo. Danas ste videli njihovu reakciju, zar ne? Obično kada glava bude odsečena, odjekuju silni povici 'Izdajnik! Izdajnik!’ jer su dobili svoju zabavu. Ali, sa ovim Gilbertom su to posmatrali u potpunoj tišini, a to je ozbiljan razlog za zabrinutost državnog saveta. To znači da gomila nije odobravala ono što je danas učinjeno, bilo im je previše varvarski. Još jedan takav događaj i okrenuće se protiv nas.“ Odmahnuo je glavom. „Više puta sam predložio da ih obese tako da umru, ali su me ućutkali. Možda će se savet sada urazumiti.“

„То je brutalan način da se umre“, složio sam se. Volsingem me je napao, iznerviranog lica. „Gori od spaljivanja i masakra

koji oni sprovode nad protestantima? U svakom slučaju, vi ste mi rekli da ste ga videli kako ubija dečaka, Tomasa Alena, hladnokrvno, i bili ste sigurni da je nameravao da ubije i devojku, mada je trudna. A Filip kaže da bi ubio i vas. Znači, on nije bio nedužan čovek, Bruno. Nemojte ga zbog toga sažaljevati.“

„Nije bio.“ Priznao sam oborivši pogled. „То je teško posmatrati“, rekao je Volsingem blaže, spustivši kratko dlan

na moju ruku. „Bez sumnje me smatrate varvarinom jer sam insistirao da gledate. Ali, upozorio sam vas da služba njenom veličanstvu neće biti lak put. Morali ste da vidite to i sami.“

„Dobro je umro“, ubacio se Sidni naglo, kao da je razmišljao o tome sve vreme. ,,S dostojanstvom.“

„Hrabro se držao i u Kuli“, složio se Volsingem s primesom poštovanja u glasu. „Dobro su ga obučili u Remsu da trpi bol. Nismo iz njega izvukli ni jedno ime, uprkos višečasovnom radu.“

Stresao sam se prisetivši se Džeromovih krvavih prstiju i pokušao da ne razmišljam o ostalim „poslovima,, koji su obavljeni na njemu.

„Šta će biti sa Sofijom?“, pitao sam sa oklevanjem, pokušavajući da popijem gutljaj iz čaše.

„Anderhilovom kćerkom? Na kraju trudnoće, kada ponovo ojača, biće ispitana.“ Primetivši moj izraz lica, dodao je: „Verujem da će dobrovoljno govoriti, kao što je predala i ona pisma. Ali, možda zna druga imena koja bismo mogli dodati onima koja smo dobili od vas i Voltera Slitharsta.“

Netremice me je gledao i ja sam oborio pogled ka podu. Pitao sam se da li mu je Sidni ispričao da sam zaštitio Sofiju pričom o pismima, i da li je znao da sam prećutao neka imena kada me je ispitivao nakon povratka iz Oksforda.

Mighty

-BU&CW-

272

Možda bi ista imena - Ričarda Godvina, Hamfrija Pričarda, udovice Keni - doznao od Slitharsta ili Anderhila kada bi ih ispitao, ali sumnjao sam u to.

„О, ma dajte, taj Slitharst je beskoristan“, rekao je Sidni oštro, podigavši se sa svog mesta i prešavši sobu da sipa čašu vina. „Promakao mu je sveštenik ispod samog nosa i pokušao je da preda Bruna poklisaru. Ja mislim da ne treba da mu date više ni penija.“

Volsingem je uzdahnuo. „Nije bio najefikasniji od mojih obaveštajaca u Oksfordu“, priznao je.

„Ponudio je svoje usluge pre par godina kako bi skinuo sumnju sa sebe. Razotkrio je Edmunda Alena na veoma prost način, ali ostali papisti sa koledža Linkoln su od toga samo postali još tajnovitiji. Kolege ga previše ne vole da bi stekao njihovo poverenje, pa su sva njegova obaveštenja uglavnom bila nagađanja zasnovana na kafanskim tračevima. Zapravo, upozorio sam ga, baš pre nego što ste vi stigli, da ne može da nastavi rad u mojoj službi bez nekih značajnijih vesti. Možda je zbog toga bio toliko željan da se dokaže pokazujući prstom na bilo kog osumnjičenog.“

„Možda bi pomoglo da sam znao da je on vaš čovek“, rekao sam trudeći se da izbacim prekor iz mog glasa. „Prvo sam mislio da je on ubica.“

Volsingem se nasmešio, ali učinilo mi se da sam primetio upozorenje u njegovom tonu.

„Bolje je da svi čuvamo svoje tajne, Bruno. Na kraju je moglo ispasti da on i jeste ubica. Nisam želeo da vaše rasuđivanje bude pogrešno obojeno naklonošću.“

„То se neće desiti, visosti“, promrmljao sam, ne gledajući ga u oči. „Verujem da neće“, rekao je veselo. „Za sada, Bruno, želim da se vratite

u francusku ambasadu. Čuo sam zabrinjavajuće izveštaje iz Pariza da je Gizova frakcija ponovo ojačala i da kuje zaveru protiv našeg kraljevstva. Budite blizu ambasadora i vidite možete li nešto otkriti. „

„Hoću, visosti, najbolje što mogu“, uverio sam ga. „ A sada“, rekao je, ustavši lagano na noge, „Filip ima neke vesti koje će

vas, nadam se, obradovati.“ Pogledao je sa očekivanjem Sidnija, koji je prebacio ruku preko mojih

ramena. „Moj stari učitelj, Džon Di, izrazio je veliko interesovanje da te upozna,

Bruno, i da ti pokaže blaga svoje biblioteke. Njegova kuća u Mortlejku nije ni milju odavde, a ja ću te tamo odvesti po podne, ako ti je volja.“

„Ako mi je volja?“ Prvi put nakon dugog vremena osetio sam kako se vraćam u život. Mada je Sidni nazvao pogubljenje Džeroma Gilberta mojom pobedom, od povratka iz Oksforda nisam imao nikakav osećaj postignuća. Zapravo, osećao sam samo jaku melanholiju razmišljajući o tome koliko je života protraćeno zarad sitnice, pa me čak ni moje knjige nisu zabavljale. Često sam razmišljao o Sofiji i o tome kako se njen život odvija i počeo sam da se plašim da više neću moći da nađem zadovoljstvo ni u čemu. Sada je prilika da posetim biblioteku doktora Dija i mala šansa da on ima neku ideju o tome ko mu je pre svih onih godina oteo knjigu Hermesa Trismegista ponovo zagolicala radoznalost.

Mighty

-BU&CW-

273

Sidni je uzeo svoj ogrtač dok je Volsingem prilazio meni, stežući mi ruku i ispitujući moje oči svojim nedokučivim pogledom.

„Dokazali ste svoju kuražnost, Bruno“, rekao je, s očinskim ponosom u glasu. „Filip mi je rekao da ste rizikovali svoj život da biste tog sveštenika priveli pravdi i državni savet je zahvalan. Nadam se da će naša saradnja biti dugotrajna i srećna.“

Mislio sam da je mudro da mu ne kažem da sam svoj život zapravo rizikovao zbog knjige i devojke. Pošto se nisam vratio ni sa jednom ni sa drugom, pomislio sam, mogao bih i tvrditi da je sve to bilo radi engleske države, pa sam prihvatio njegovu hvalu trezveno klimnuvši glavom dok mi je Sidni otvarao vrata.

Ukoliko je išta dobro proizašlo iz krvavih događaja kojima sam prisustvovao u Oksfordu, bila je to moja ubeđenost, sada jača nego ikad pre, da hrišćanstvu očajnički treba nova filozofija - neka koja će nas zbližiti dok iz senki religijskih ratova izlazimo na svetio naše zajedničke čovečnosti i božanstvenosti. Na meni, Ðordanu Brunu od Nole, biće da napišem knjige koje će zapaliti tu vatru u Evropi, a uz Volsingemovu pomoć, planirao sam da ih dam u ruke vladaru sa umom koji ih može razumeti. Kada budem pisao Sofiji da joj ispričam o Džeromovoj hrabrosti, preneću joj i da nije prekasno da se nada boljem svetu.

Mighty

-BU&CW-

274

O AUTORKI

Stefani Merit, novinar i pisac, rođena 1974. godine, piše pod imenom S.

Dž. Peris. Diplomirala je na Kvins koledžu u Oksfordu 1996. godine. Radila je na televiziji i radiju, i kao kritičar i vodeći pisac za brojne novine i magazine, uključujući Tajms i Dejli telegraf. Trenutno piše za Obzerver i ponosna je majka jednog dečaka.

Mighty