TRIJUMF LJUBAVIDorin Oven Malek

Naslov originala: Doreen Owens Malek — BRIGHT RIVER. Copyright: ©

1987. U originalu objavljeno od Silliouette Booka odeljka Harlequin

Enterprises Limited.

Brajt River je ujesen bio veoma lep. Za vreme svog ugodnog odsustvovanja

Dţesika Portman se ĉesto sećala svog rodnog gradića i u njenom sećanju on je

bio prekrasan. Sad, kad je ponovo bila tu, nije bila razoĉarana njegovim

izgledom. Oktobarska jutra su još uvek bila blistava i sjajna, drveće kao da se

okitilo zlatom i sve je delovalo pomalo nestvarno lepo. Jeseni su bile kratke u

Masaĉusetsu. Kratke, ali najlepše na svetu. Sneg će uskoro prekriti taj

kaleidoskop boja i ĉarolije će nestati.

Dţesika je vozila unajmljeni automobil glavnom ulicom i zapaţala promene.

Na uglu je umesto hemijske ĉistionice bila apoteka, pekar je preuredio svoju

radnju, otvorene su nove banke i mala pošta. Uprkos tim promenama, Dţesika

je imala osećaj da se konaĉno vratila kući. Uostalom, ona se zbog jedne od tih

promena i vratila u Brajt River. Portmanov mlin je bankrotirao, pa je i grad na

neki naĉin poĉeo da propada.

Kancelarija advokata njenog oca nalazila se na kraju ulice. Dţesika je

parkirala kola i pošla niz ulicu sa osećanjem da razgovor sa advokatom neće

biti naroĉito ugodan. Njen otac je bio ozbiljno bolestan, bio je do guše u

dugovima, a njegove poslove preuzela je konkurentska kompanija koja je

kupila to za male pare. ukljuĉujući i mlin. Dţesika je trebalo samo da potpiše

prenos. Njen otac je bio u bolnici, a njena sestra je bila još veoma mlada da bi

mogla da preuzme poslove. Zato je Dţesika morala da se vrati iz Italije i da

ostavi posao koji je tamo imala.

Dţeson Rensom se nije mnogo izmenio, pomislila je ulazeći u advokatsku

kancelariju. Samo je imao nešto više sedih, nego što je Dţesika pamtila. Ĉak je

sekretarica izgledala isto kao i ona koje se Dţesika sećala od pre deset godina.

Dţeson je oĉito voleo isti tip ţene, pomislila je u sebi.

— U redu je, Lori, ja ću primiti gospoĊicu Portman —  rekao je Rensom sa

osmehom, pruţajući ruke prema Dţesiki. Pokazao je pri tom dva niza savršeno

belih zuba. Dobar i skup zubotehniĉki posao, pomislila je Dţesika. U tome ima

i Portmanovih para, sasvim sigurno.

—  Tako mi je drago što te vidim posle toliko vremena, Dţesika. Divno

izgledaš — rekao je i seo za svoj sto pretrpan papirima, pokazujući Dţesiki

mesto prekoputa. — Jedino bih voleo da se ovaj naš susret dogodio u srećnijim

okolnostima. Kako je danas tvoj otac?

— Drţi se, tako su mi rekli, mada ne znam šta to zaista znaĉi. Još uvek je  na

intenzivnoj nezi i ne dozvoljavaju nikakve posete. sve dok ne preĊe u redovnu

sobu.

—  Tako  — zamišljeno je rekao advokat. —  Nadao sam se boljim vestima. Tvoj otac j ja smo stari prijatelji.

—  Da, gospodine Rensome, znam, i  ţelim da vam zahvalim  za  sve što ste uĉinili i što Ste me poštedeli svih ovih poslova oko transakcije mlina.

—  Ĉini mi se da si sad dovoljno odrasla i da me moţeš zvati Rensom —

odvratio je advokat smešeći se. — I nemoj mi zahvaljivati dok ne završimo

posao. Nisam siguran da će ti ostati mnogo para od ove transakcije. Dugovi su

veći nego što smo se nadali.

— Nešto će valjda ostati. Meni je dovoljno samo da spasem kuću i da imam

dovoljno para za sestrino školovanje još godinu dana.

Izraz njegovog lica bio je takav da je Dţesika zakljuĉila kako su njeni

planovi izvodljivi.

—     Kad će sve to biti gotovo? — upitala je. 

—  Vrlo brzo  —  odgovorio je.  — Kao što znaš. Kompanija Dţi Si je još pre

nekoliko godina otkupila veliki deo deonica Portmanove firme, a posle

bankrotstva tvog oca sve je pripalo njima.

—     Zar ništa nije moglo da se uradi? Rensom je uzdahnuo. 

—     Bojim se da nije. 

—     Tako — odvratila je ona. — Kakva je to Kompanija Dţi Si? 

—  Uglavnom se bavi trgovinom, ali j drugim poslovima. Vlasnik je jedan

ovdašnji momak. moţda si i ĉula za njega. Nekad je igrao fudbal. Zove ze Dţek

Šabrol.

Dţesika nije mogla da predvidi kakvu će reakciju na njenom licu proizvesti

samo pominjanje imena Dţeka Šabrola. Kad ,je prvi šok prošao, ona je kao iz

daljine ĉula Rensomov glas.

—  Dţesika, jesi li dobro? Tako si pobledela, draga moja. Izgledaš  bolesno.

Ţeliš li moţda ĉašu vode?

Već je pošao prema vratima, kad ga je ona zadrţala. Zatim je ĉula sebe kako

govori.

— Dobro sam, Dţesone, samo mi daj minut da se povratim. Odjednom sam

osetila neku slabost. Mislim da je to zato što nisam doruĉkovala. —

Nasmešila se toplo, pokušavajući istovremeno da smiri buru u sebi, znajući da

je to gotovo nemogućno. Advokat je neodluĉno stajao i sumnjiĉavo je gledao.

Zatim je na njeno insistiranje ipak seo.

-Nastavi, Dţesone. Ţelim da ĉujem sve do detalja. Reci mi i ostalo.

1- Pa. ĉini mi se da je Šabrol sve to radio polako, smišljeno, planski. da je

nekako lovio tvog oca na greškama, ali ne mogu da kaţem da je bilo šta uĉinio

protivzakonito ili na prevaru,. Uz to je bio vrlo diskretan i nadam se da će to i

ostati, kako bi se tvoja porodica saĉuvala od javne bruke.

2- Razumem — rekla je Dţesika. Osetila je kako joj se vraća ravnoteţa. —

Mislim da si ti uĉinio pravu stvar... Pa, reci mi još nešto o Šabrolu — rekla je

mirno.

Rensom je podigao obrve.

— Oh, pa. . . on je ovde išao u školu, postao je zatim fudbal? Kao zvezda,

otišao u koledţ i vratio se nakon ĉetiri godine da bi nastavio da igra u

lokalnom timu, sve dok zbog bolesti nije morao da prekine. Tada je poĉeo da

zgrće kapital, su novcem koji je zaradio na fudbalu. Njegovi roditelji su radili u

mlinu tvog oca, zapravo — rekao je advokat i paţljivije je pogledao — on je

otprilike tvoje godište. Zar ga se ne sećaš?

— Sećam se — odgovorila je Dţesika tiho. — Ali, on je nešto stariji. Nismo

bili na istoj godini. Zatim, ja sam napustila grad pre nego što sam završila

srednju školu, ako se sećaš.

Jednom rukom uhvatila je drugu kako bi spreĉila drhtanje.

—Da,sećam se — polako je odgovorio Rensom, a izraz lica mu je bio

zamišljen. Dţesika je gledala u njega, pitajući se nije li mu njen otac . . . Ali, ne,

on to ne bi uĉinio. Ko zna, moţda je Rensom sam shvatio... Ustala je i otišla do

prozora.

— Imam ugovor spreman za potpisivanje, ako ţeliš da ga vidiš — rekao je

Rensom posle izvesnog vremena. — Mislio sam ipak da bi ti volela da se

sretneš sa Šabrolom pre potpisivanja. On bi trebalo da bude tu za koji minut.

Dobro je što mu je okrenuta leĊima, pomislila je, inaĉe bi se Rensom još

više zamislio i ko zna šta bi sve zakljuĉio. Zatvorila je oĉi pokušavajući da se

smiri i da se koncentriše. Kako je sve to mogućno? U nekoliko minuta saznala

je da je Dţek Šabrol njen protivnik, zatim da je vlasnik svega što je do maloĉas

bilo njeno, a potom će još morati i da se sretne s njim. Sve to joj je liĉilo na

moru.

—  Nisam oĉekivala da ću ga tako brzo sresti —  rekla je,  još uvek leĊima okrenuta advokatu.

— Ja sam mislio da ćeš ţeleti sve da obaviš što je pre mogućno — zbunjeno

je odvratio Rensom. — Rekla si da moraš da se vratiš na posao.

Dţesika se konaĉno okrenula sa izvinjavajućim izrazom na licu.

—  Svakako. Oprosti, Dţesone. Ţao mi je. To je zato što se sve dešava   tako

brzo i što tako mnogo stvari treba da obavim. Put iz Evrope,m oĉeva bolest,

poslovne transakcije, osećam se kao u vrtlogu. To je suviše za mene.

Rensom je zaštitniĉki klimnuo glavom.

— Ne brini za ugovor — rekao je poverljivo. — Šabrol je spreman da ga 

potpiše. Tu neće biti problema.

Dţesika se gotovo glasno nasmejala. Problem! Kakva šala!

Oglasilo se zvono na interfonu.

—     Da? — javio se Rensom. 

— Gospodin Šabrol je stigao —  javila je sekretarica. Dţesika je osetila kako

joj srce neujednaĉeno lupa. On je bio tu, s druge strane zida.

—  Pošaljite ga unutra  —  rekao je Rensom i  Dţesika je  ĉvrsto stegla šake i duboko udahnula.

Vrata su se otvorila i Dţek Šubrol je ušao u sobu. Gledao je kroz Rensoma,

kao da on i nije tu, pravo u Dţesiku. Pogled mu je ostao kao prikovan za njene

oĉi. Nije rekao ni reĉ, ali nije bilo ni potrebno.

Dţesikina prva pomisao bila je kako se Dţek uopšte nije promenio. Bio je

visok i snaţno graĊen, a mladalaĉku nesigurnost zamenila je zrela samosvest.

Crna kosa bila mu je kraća nego ranije, a njegove blistave kestenjaste oĉi,

zasenĉene dugim trepavicama sad su gledale direktno i provokativno. Lice mu

se nije izmenilo: prav nos, senzualne usne i brada njegovih normanskih

predaka. Zaista je bio veoma zgodan, još uvek. isti onaj šarmantni, poţeljni,

neoĉekivani Dţek.

Malo je okrenuo glavu i sad ju je posmatrao samo krajiĉkom oka. Bio je to

gest koji ona nije poznavala., ali koje bi pre deset godina bio u stanju da natera

njeno srce da lupa brţe. Zadrţala je dah, ali je nastavila da ga posmatra. Na

neki ĉudan naĉin deĉak kojeg je nekad poznavala nestao je. Umesto njega pred

njom je stajao tajanstveni stranac.

Rensom ih je gledao, ĉas jedno ĉas drugo, pitajući se šta je, do Ċavola, to

izmeĊu njegovo dvoje klijenata kad tako stoje i gledaju se poput boksera koji

ĉekaju udarac o gong. Dţek je tek tad pogledao u advokata, kao da je baš u tom

trenutku primetio njegovo prisustvo.

—  Zdravo, Rensome  —  rekao je i  klimnuo glavom. Glas mu je takoĊe bio zreliji, pomislila je Dţesika u tom trenutku.

Advokat im je prišao.

—     Dţesika, dopusti mi da ti predstavim ... — poĉeo je. 

Dţek je, meĊutim. već pruţio ruku, prekidajući advokata.

—  GospoĊica Portman i ja  se znamo. Išli smo u istu školu —  rekao je hladno, sa izrazom lica koji nije odavao ništa od onoga što se zbivalo u njemu.

Dţesika nije imala izbora, pa mu je pruţila ruku. Oĉi su ga na trenutak

odale sevnuvši pri dodiru njihovih ruku, ali je zato osmeh na njegovim

usnama bio uĉtiv i profesionalan.

—     Dobro izgledaš — rekao je. 

— Hvala. I ti dobro izgledaš — odgovorila je Dţesika i to je zaista i mislila.

Uspeh je bio vrlo uoĉljiv na Dţeku. lmao je na sebi skup vuneni sako savršenog

kroja. Kravata je bila od svile. sa diskretnim znakom uglednog kreatora, kao i

košulja oksford-plave boje. Nosio je Balijeve cipele od meke koţe. Ustuknula je

korak i pomislila koliko su se njihove uloge izmenile od poslednjeg susreta.

U tom trenutku interfon se ponovo oglasio i sve troje su pogledao u aparat.

Advokat se javio i ubrzo se ĉuo glas sekretarice.

—  Ţao mi je što vas uznemiravam  —  rekla je  —  ali stigao je ĉovek sa

porukom od Krolija i Doda. Gospodin Dod misli da je Nenlijev ugovor loš i

šalje poruku. ..

Rensom je uzdahnuo.

—  Dolazim, Lori  —  rekao je.  — Reci ĉoveku da me saĉeka. —  Okrenuo se

zatim svojim klijentima. — Molim vas da me izvinite, na trenutak. Nadam se

da neću dugo.

— Samo izvoli — rekao je Dţek, a Dţesiki se uĉinilo da je u njegovom glasu

osetila nešto poput malicioznog radovanja. Sad će ostati sama s njim, a njega

je to oĉito zabavljalo.

— Kad je Rensom izašao, Dţek se okrenuo prema njoj i pogledao je  pogled

od koga joj je zatao dah. Više se nije osmehivao i svi tragovi malopreĊašnje

uĉtivosti sasvim su išĉezli. Usne kao da su mu bile uklesane u kamenu.

—  Zdravo, Dţesi —  rekao je tiho, gotovo neţno. Ĉudno kako mu je glas  u

neskladu sa pogledom, pomislila je.

Dţesika se trgnula. Njegov glas i naĉin na koji joj se obratio bili su šokantno

vraćanje u mladost. Još od detinjstva, njen otac je izriĉito zahtevao da je svi

zovu njenim punim imenom. I svi su to ĉinili, izuzev Dţeka. Za njega, i samo

za njega, ona je uvek bila Dţesi.

—     Zdravo, Dţek. 

—  Lepa si kao i uvek  —  rekao je, pošto ju je izvesno vreme paţljivo posmatrao. — Pitao sam se kako ćeš izgledati.

— Zar si mislio da sam poslala matora veštica? — upitala je, pola u šali.

—  Nikad  nisam mislio da imaš bilo kakve šanse za to —  odgovorio je ne skidajući pogled s njenog lica. — Ali, deluješ nekako . . . odsutno — dodao je.

—     Zabrinuta sam zbog oca - rekla je ona tiho. 

—     Još uvek lepa — promrmljao je on — i još uvek laţljiva. 

Ovo već prelazi okvire uĉtive konverzacije, pomislila je Dţesika sa strahom.

Bilo je oĉito da je on otkrio prave razloge njene uznemirenosti.

— Tebi je lakše — rekla je ona brzo sklanjajući pogled od njegovih upornih

prodornih oĉiju. — Ti si znao da ćeš me ovde videti. a ja nisam znala ni ko stoji

iza Kompanije Dţi Si, sve do ovog jutra.

—     Verovatno si bila iznenaĊena kad si otkrila — primetio je. 

— U poĉetku, jesam. Znala sam da više ne igraš fudbal, ali nisam znala da si

se vratio u grad. — Naĉinila je malu pauzu. — Znaĉi, ti dosta dugo stojiš iza

svega ovoga. Dţek?

Njegov pogled je postao tvrĊi.

—     Taĉno. 

— Postupaš sa ovim gradom kao što generali postupaju sa bojnim  poljem.

Jednostavno ga deliš i krojiš kako tebi odgovara — rekla je i zatim duboko

uzdahnula. — Da li je zaista bilo potrebno da ideš tako daleko?

—     Mislim da jeste — odgovorio je. 

—Za tebe nema poloviĉnih rešenja, zar ne, Dţek? —upitala je mirno.

On nije odgovorio. To je i oĉekivala. On se nikad nije prepirao, nikad se nije

borio. Jednostavno je stajao kao zid, ĉvrst i nepomerljiv u svom uverenju.

- Sad si konaĉno uspeo da se osvetiš mom ocu i meni.

Za prošlost — rekla je.

Upravo je zaustio nešto da kaţe, kad je Rensom ušao. Advokat je odmah

poĉeo da govori o detaljima transakcije i ona je slušala, ali ništa nije ĉula. Dţek

je nešto komentarisao i tek tad je primetila da više ne govori sa francuskim

akcentom koji je ona nekad tako volela. a kojeg se on tad stideo. Od kvebeĉkog

akcenta ostalo mu je samo jedno nazalno ,,a", ali jedva primetno.

U petak bi sve moglo da se završi — rekao je Rensom.

- Ţeleo bih da vas dvoje još jednom pregledate listu inventara, pogotovo onih mašina u mlinu. Kako ti sve to izgleda, Dţesika?

— U redu je — odgovorila je i pomislila kako bi bilo bolje kad bi sve moglo

da se završi još danas.

— Ovo je kopija liste — rekao je Rensom pruţajući joj jedan papir, a zatim

još jedan Dţeku. — Moţete je pregledati i doneti mi je u petak, ali mislim da je

sve tu i da neće biti problema Dţesika. da li ţeliš nešto da dodaš?

—     Ne. 

Dţek je pogledao u nju.

—     Mogu li da ti ponudim prevoz? — upitao je nezainteresovano. 

— Ne, hvala, imam kola — rekla je brzo. On je morao da zna da ona ne  ţeli

da ide s njim j verovatno je ponudio prevoz samo zbog Rensoma.

— Videću vas oboje u petak, onda — rekao je Dţek, pruţio ruku Rensomu i

naklonio se lako Dţesiki. Odahnula je kad je izašao.

— Ovaj mladić zna šta hoće — primetio je Rensom. Oĉito zadovoljan tokom

stvari. — Mislim da će sve proteći u najboljem redu.

Da, što se tebe tiĉe, pomislila je Dţesika. Ustala je sa stolice.

—  Nadam se da će ostati dovoljno da ja uradim ono što sam naumila — primetila je.

Rensom je uzdahnuo.

— To ti ne mogu obećati. Dţesika. Videćemo šta će Šabrol uraditi do petka.

Kao što znaš. ovaj ugovor je preliminaran, jer neki poslovi nisu privedeni

kraju. Preostalo nam je da ĉekamo i da se nadamo najboljem.

Dţesika je klimnula glavom bez osmeha na licu i pomislila kako je njena

sudbina sad ti rukama poslednjeg ĉoveka koji bi joj ţeleo dobro. Njoj je to

delovalo kao ironija, a Dţeku verovatno kao ispunjenje vrhunske pravde.

Kad je pošla prema vratima, Rensomov glas ju je na trenutak zaustavio.

— Zvaću te da ti javim vreme sastanka — rekao je. — i pokušaj da ne brineš.

Uĉiniću sve što mogu za tebe, a i Šabrol mi deluje vrlo pošteno. Mislim da će

krajnji ishod biti to što je govorio, ali Dţesika je cenila njegove dobre namere.

—     Hvala, Dţesone, hvala za sve. 

— Bićemo u kontaktu.

Kad je zašla iz advokatove sobe, našla se u predsoblju, pred velikim

ogledalom. Tu je bila sekretarica i Dţesika nije mogla dugo da posmatra svoje

lice, mada je odjednom osetila potrebu za tim. On joj je rekao da je još lepa i

ona je iznenada poţelela da se uveri u to. Ono što je videla bila je plavokosa

mlada ţena, sa kosom nešto kraćom nego što je nosila kao gimnazijalka. Setila

se kako je on voleo da se poigrava njenim uvojcima. Zelene oĉi još uvek su joj

bile sjajne, lice bledo i zategnuto. Tu belinu koţe nasledila je od majke

Dankinje. Jednom, kad su ona i Dţek šetali po meseĉini, on ju je nazvao

srebrnim anĊelom. Jer, rekao je, njeno lice i kosa na meseĉini izgledaju kao da

su od srebra.

Poţurila je napolje i zastala na stepeništu, pokušavajući da zadrţi suze koje

su poĉele da joj peku oĉi. Srebrni anĊeo je odavno potamneo i ništa više nije u

stanju da mu vrati nekadašnji sjaj u Dţekovim oĉima.

Oh, kako ga je volela! Nikada više nikoga nije tako volela, niti će dok ţivi.

To je moglo da se dogodi samo jednom, u doba mladalaĉke otvorenosti. I

nikad više.

Obrisala je oĉi i tek kad je osetila da se dovoljno smirila i da će moći da

vozi. izašla je iz zgrade. Duboko je udahnula sveţi oktobarski vazduh i to ju je

malo povratilo. Pošla je prema parkingu. Rezignirana, shvatajući da je Dţek

Šabrol deo njene prošlosti i da je ovaj susret bio samo kratak povratak u tu

prošlost koja je tako naglo bila prekinuta.

Dţek je parkirao automobil ispred zgrade na kojoj je pisalo njegovo ime.

Ušao je u svoju kancelariju, svu u staklu i metalu, moderno i skupo

nameštenu, kao i sve prostorije u zgradi. Mnoge je interesovalo zašto je on

odluĉio da baš tu, u Brajt Riveru, osnuje kompaniju, kad su uslovi u nekim

drugim gradovima za to bili mnogo povoljniji. MeĊutim. Dţek je ţeleo da se

vrati na. scenu svoje mladosti i bio je spreman da zanemari i ekonomski efekat

posla. Tu je odluĉio da sagradi ovaj spomenik uspeha koji ga je podsećao na

ono što je bio i na ono što je danas. Ĉesto ga je u proteklih desetak godina to

hrabrilo, ali danas je ušao u zgradu Kompanije potpuno odsutan.

Seo je za radni sto i na trenutak zatvorio oĉi. Pre njim se ukazao Dţesikin

lik i on je duboko uzdahnuo. Sve ove godine mislio je na nju sa mešavinom

tuge, bola i ţelje za osvetom, ali sad, kad ju je video, odjednom se osetio tako

slab i nemoćan i pitao se hoće li moći svoj plan da sprovede onako kako ga je

zamislio. Ona je izgledala kao da je znala da zasluţuje njegovu osvetu, ali j da

joj je svejedno zbog toga. Ona j njen otac naneli su mu mnogo bola u mladosti,

a on je, evo, doĉekao da im se osveti. Da se osveti ţeni koju nikada neće moći

da zaboravi.

Ĉetiri godine svog ţivota Dţek je proveo trudeći se da uništi Dţordţa

Portmana i sad je bio vrlo blizu tom cilju. Kad je shvatio da će Dţesi morati da

bude umešana u sve to. on je odjednom poţeleo da je vidi da ponovo razgovara

s njom. Kad se pre nekoliko godina vratio u Brajt River, oĉekivao je da će je

zateći tu. Njen otac i mlaĊa sestra ţiveli su još uvek u onoj velikoj kući koja je

gledala na reku. Njegova sestra Lalaţ ĉula je od Dţin Portman da se Dţesika

razvela, ali da radi. u Evropi i da ne dolazi kući. Bio je razoĉaran što nije

mogao da je fascinira svojim uspesima u fudbalu. svojim novcem i

novosteĉenom sigurnošću. Sad je konaĉno dobio tu šansu. Ona se vratila i bila

je u nevolji. Siromašni deĉak postao je bogataš, a bogata devojka je zavisila od

njegove milosti. Dovoljno za trijumf, pomislio je i upitao se zašto se ne oseća

kao pobednik.

Ţelja da je povredi, ipak, ponovo se pojavila u njemu nakon trenutne

slabosti i opet je bila snaţna toliko da ju je osetio poput otrova u krvi. Jednom

je Dţesika uspela da probudi u njemu svu ljubav i svu strast, sve poštenje i

iskrenost. Dok se jednog dana nije bez reĉi izgubila i udala za drugog.

Dţek je duboko uzdahnuo i otvorio oĉi. Nije ţeleo više da misli na Dţesi.

Dţesika se zaustavila pred oĉevom kućom, odluĉivši da svoj prtljag ostavi u

kolima j da ga izvadi kasnije. Pošla je direktno sa aerodroma kod Rensoma i

sad je stajala pred vratima kuće koja je nekad bila i njena, sa velikim, starim

kljuĉem u ruci. Dţin je bila u školi i Dţesika je ušla u prazan hol. Pogledala je

prema galeriji gde su se nalazile spavaće sobe i shvatila da se kuća sasvim

malo izmenila od njenog odlaska. Popela se uz stepenice i neko vreme je

neodluĉno stajala pred vratima svoje sobe koja se nalazila u dnu hodnika.

Usne su joj podrhtavale kad je nesigurnim korakom ušla u sobu i stala na

meki orijentalni tepih. Soba ju je ophrvala sećanjima i gotovo je mogla da ĉuje

glasove oca. sestre. majke. Sve je u sobi bilo isto kao pre: zavese, fotelje, ĉak j

posteri na zidovima. Tu je bio i njen krevet na kojem je sanjala svoje

mladalaĉke snove.

Dţesika je tuţno odmahnula glavom. Kako je nekad bila naivna! Te

poslednje zime. kad je samo ĉetiri meseca nedostajalo do njenog osamnaestog

roĊendana, morala je da napusti i ovu sobu, i školu i Brajt River i da se do

danas ne vrati.

II

Dţesika je imala deset godina kad se rodila njena sestra Dţin. Majka je

umrla brzo posle drugog poroĊaja i Dţordţ Portman je uskoro otkrio da nije u

stanju da se brine o obe kćeri. Uzeo je dadilju za Dţin, a Dţesiku je poslao u

internat. a to mu je dopuštalo da više vremena posveti svojim poslovima.

Poslovi su bili jedino što je Dţordţa Portmana zaista interesovalo. Dţesika je

retko dolazila kući. Ĉak je i vikende uglavnom provodila u internatu. a letnje

raspuste u školskim kampovima. sve dok se nisu pojavili prvi znaci

mononukleoze. U poĉetku je upravnica smatrala da je dovoljno to što je

savetovao školski lekar, ali kad se bolest nije povukla, pozvala je specijalistu i

on je dao dijagnozu, Budući da je u pitanju bila bolest koja je zahtevala

dugotrajno leĉenje i veliku negu, lekar je savetovao da se Dţesika vrati kući.

Upravnica je pozvalo njenog oca i on je poveo kćerku kući.

Portman je angaţovao medicinsku sestru za nju i celo to proleće i leto

Dţesika je provela uglavnom u krevetu nesposobna za bilo šta sem za ĉitanje i

gledanje televizije. Leĉenje je podrazumevalo mnogo odmora i dijetu i uskoro

je Dţesika poĉela da se oseća bolje. Poĉela je da uĉi kod kuće i uspela je da

poloţi razredni ispit. U avgustu su njena crvena krvna zrnca bila već u

granicama normale i postavilo se pitanje nastavka školovanja.

Dţordţ Portman je odluĉila da je zadrţi kod kuće. Upisao ju je u lokalnu

javnu školu u koju je išla pre odlaska u internat.

Dţesiki je u poĉetku sve bilo neobiĉno. U internatu je vidala samo devojke,

sve u istim uniformama, a ovde se svako oblaĉio kako je hteo, ponašao se

slobodnije, a bilo je i deĉaka. Na ovo poslednje se najteţe navikavala. Pri tom,

ĉinilo joj se da ih svuda ima i da je uvek radoznalo posmatraju.

Da li je ona takvu paţnju izazivala zato što je bila kći Dţordţa Portmana,

pitala se. Verovala je da je upravo razlog, ne znajući da većina deĉaka nema

pojma ko je ona. Jednostavno, privukla ih je njena sveţina, lepota njenog lica i

njena plava kosa. Ipak. Dţesika je ubrzo potpuno zaboravila na svoje poreklo j

stekla je mnogo prijatelja u školi.

Posle mesec dana stekla je i dobru prijateljicu. Medlin Konvej. A onda se

dogodilo nešto što je potpuno izmenilo njen ţivot. Medi je bila draga devojka

koja je uvek spremno odgovarala na sva pitanja, priĉljiva, mada je umela da

ĉuva tajne. Poznavala je gotovo svakog u gradu.

Jednog dana, za vreme pauze, Medi i Dţesika su stajale u dvorištu kad je

Dţesika primetila uporan pogled na sebi. Prosto je osećala da je neko gleda,

premeštala se s noge na nogu, ćaskala sa Medi, a onda je konaĉno morala da

se okrene i potraţi te oĉi. Srela je pogled visokog. preplanulog mladića tamne

kose. koji je bio godinu dana stariji od nje. Nije spustio pogled, već je nastavio

da je gleda tako da je ona prva morala da odustane.

Kad god bi posle toga pogledala prema njemu, uvek bi srela njegove

kestenjaste oĉi zasenĉene dugim trepavicama.

—     Onaj mladić bulji u mene — rekla je ona Medi, nešto kasnije. 

Medi se tiho nasmejala.

—     Zar ne znaš ko je to? Dţesika je odmahnula glavom. 

— Najbolji igraĉ u školskom fudbalskom timu., Dţek Šabrol. Njegovo pravo

ime je Ţak. Da li ti se sviĊa? Njegovi su došli iz Kanade, iz francuske

provincije. Govori sa strašnim akcentom, moraš ga ĉuti. Ima sestru u devetom

1još gomilu male braće i sestara. Ţivi u onoj maloj kući od crvene cigle, pored

reke.

—     Sva sreća što te imam — suvo je odvratila Dţesika. 

—     Oh, a ja sam iznenaĊena što ti ništa ne znaš o njemu. 

Njegovi roditelji rade u mlinu tvog oca.

Na to se Dţesika trgnula. Njen otac je uglavnom uzimao jeftinu radnu

snagu i mora biti da Šabrolovi, kao imigranti, ne zaraĊuju baš najbolje.

Verovatno teško ţive, sa toliko dece ...

— Trenutno je suspendovan iz tima jer se posvaĊao sa kapitenom Dţefom

Tompsonom. MeĊutim moraće da ga vrate.

Tim je poĉeo da gubi utakmice otkako on ne igra. Mislim da je Dţef rekao

nešto ruţno o njegovog porodici.

— O porodici? 

— Da. Dţef se rugao njihovom naĉinu govora ili tako nešto. 

— Oh — rekla je zamišljeno Dţesika. 

— Zgodan je, zar ne? — upitala je Medi. a Dţesika je porumenela. 

—  Nisam primetila  —  rekla je, ali nije umela da laţe i sve se videlo na njenom licu.

— Hah — nasmejala so Medlin. — Samo mrtav ĉovek to ne bi primetio, a ti si, koliko znam, veoma ţiva..

—  Ja ću biti mrtva ukoliko ne rešim dobro one testove —   odgovorila je Dţesika menjajući temu razgovora.

— Ja se bojim da neću umeti da ih rešim — zamišljeno  je odgovorila Medi. - Mislim da ću maturirati do trideset pete.

Dţesika je nastavila razgovor o skorašnjem testu, ali misli su joj bile na

drugom mestu. Priznala ona to sebi ili svojoj prijateljici ili ne, ona je dobro

znala da će odsad pa ko zna dokle, uvek na svakom odmoru pri svakom

dolasku i odlasku iz škole traţiti pogledom dva smeĊa oka.

Jednog od narednih popodneva Dţesika je sedela na poslednjem školskom

ĉasu, kad je Dţek Šabrol ušao u uĉionicu. Na njega je došao red da deţura u

mlaĊem razredu. Ušao je mirno, pozdravio gospoĊicu Ĉambers i prišao

Dţesiki.

— Zdravo — rekao je tiho.

Kako Dţesika nije odgovorila, on je nastavio. — Video sam te na uţini, pre

neki dan.

GospoĊica Ĉambers je nešto pisala na tabli i Dţesika je podigla slavu i

pogledala mladića.

—     Ti nikad pre nisi deţurao. 

—     Taĉno. Išao sam na fudbal. Ali, sad su me suspendovali. 

Medi je imala pravo što se tiĉe njegovog akcenta. MeĊutim, Dţesika je

smatrala da u tome ima mnogo šarma.

— Tako, znaĉi — nastavio je on. — Ti si nova, zar ne? Inaĉe bih te se  sećao

od prošle godine.

—  Prešla sam ovamo u septembru, iz privatne škole. Mis Ĉambers se okrenula i pogledala u njihovom pravcu.

Dţesika je brzo spustila pogled na knjigu.

Tišina je vladala izvesno vreme, a onda se pred Dţesikom našla jedna

cedulja.

,,Ĉekaću te pored zastave, posle poslednjeg ĉasa." Dţesika je podigla glavu i

prvi put slobodno pogledala Dţeka. U njegovim smeĊim oĉima primetila je

zlatne odsjaje. Klimnula je glavom i on se osmehnuo.

Tako je poĉelo.

U poĉetku, Dţesika je insistirala da se susreću u bioskopu. On je pristajao,

pitajući se ipak zašto ona ne ţeli da on doĊe po nju. Verovatno ima stroge

roditelje, pomislio je. TakoĊe, insistirala je da ide sama kući, a kad je prvi put

pristala da je on otprati, shvatio je zašto se tako ponašala. On je nije pitao za

prezime, jer mu to nije bilo vaţno, ali je svakako znao ime vlasnika mlina i

mnogih drugih poslova u gradu.

-Ovo je tvoja kuća? — upitao je kad su stigli pred vrata.

-Da.

-Stari Portman je tvoj otac?

-Da — odvratila je, a onda, ne uspevajući da se kontroliše, upitala je. — Da

li je to vaţno?

-Da li je vaţno tebi? — upitao je Dţek.

-Nije.

-Ali oboje znamo da tvom ocu jeste — rekao je i Dţesika nije mogla da mu

protivreĉi. Portmanova reputacija medu njegovim radnicima nije bila baš

najbolja. On je na Brajt River gledao kao na svoje vlasništvo. baš kao i na

svoje ukućane. pogotovo na Dţesiku. Oboje mladih su znali da sin jednog

Portmanovog radnika ne moţe biti dovoljno dobar za njegovu kćerku, kao

što su znali da Portman nije ĉovek koji bi mogao da razume neka ljudska

osećanja. Kad bi otkrio njihovu vezu, morala bi biti plaćena velika cena.

-Zato mi nisi dozvoljavala da dolazim po tebe i da te pratim?

Dţesika je ćutala.

-Koliko si dugo mislila da ćeš uspeti da saĉuvaš tajnu?-upitao je Dţek. —

Neko u školi bi mi sigurno rekao ko si. Sve se dogodilo tako brzo, da nisam

imao vremena da pomislim ...

-... kako bih ja mogla biti kćerka najnepopularnijeg ĉoveka u gradu —

završila je Dţesika umesto njega.

Dţek ju je zagrlio i privukao k sebi. Ćutali su tako, a onda je on progovorio

dok su mu usne bile tako blizu njenih.

—     Kad bih ušao da ga pozdravim, da li bi me oterao? 

—  Ne  znam šta bi uĉinio. Ne smem da mislim o tome —  rekla je ona i

spustila glavu na njegovo rame. — Izvini — rekla je tiho. — Znam da je to

strašno nepošteno.

— Oh, razumem — rekao je on sa gorĉinom u glasu. — Naravno da momak

kao što sam ja nije dovoljno dobar za malu princezu Dţordţa Portmana. Zatim,

ja sam KanaĊanin, ne govorim dobro engleski. Tvoj otac bi me verovatno

oterao.

—     Ne govori tako o sebi! 

—     Ali, to je istina, zar ne? On nije stekao imanje, niti te je slao u privatnu 

školu zato da bi te na kraju video sa mnom — rekao je on, glasom u kojem je

bilo oĉajanja. — Kako sam mogao da budem tako glup? Trebalo je ranije da

ispitam situaciju. — Zaćutao je na kratko, ne skidajući pogled s nje.

—     Moţda bi trebalo da prestanemo da se vidamo. 

Dţesika je ustuknula korak j pogledala ga pravo u oĉi. — Da li ti to ţeliš? —

upitala je.

Umesto odgovora. on ju je uzeo u naruĉje. Mada su se znali tek nekoliko

dana, i jedno i drugo su bili svesni da se ova njihova veza razvija u nešto što je

vaţno za oboje.

—  Moţda bih ipak mogao jedne veĉeri da doĊem po tebe i da mu se predstavim — rekao je Dţek prkosno.

—  Ne, Dţek — odvratila je ona tuţno. — Treba da misliš na nosao svojih roditelja.

—  Misliš da bi ih otpustio? —  zapanjeno je upitao. To  mu se ĉinilo kao preterana kazna za ovo što se dešava meĊu njima.

Dţesika je, meĊutim, poznavala svog oca.

— Jednom je otpustio našu kuvaricu zato što je dovela dete na posao i što

sam se ja igrala sa njenom devojĉicom.

Dţek je ćutao neko vreme poigravajući sa njenom kosom.

— Znaĉi, treba da pazimo j da ne privlaĉimo mnogo paţnju ni u školi, kako

on ne bi saznao. Nadam se da još niko ne zna za nas.

— Medi zna, ali ona će ćutati. Zar neće izgledati ĉudno što nemaš devojku?

Ĉuda sam da si je ranije uvek imao.

—     Nikad nisam imao devojku kao što si ti. 

—     Kako to misliš? 

On ju je pogledao zaĉuĊeno.

—     Dobre devojke nikad nisu išle sa mnom. Zar to nisi znala? 

—     Zašto nisu? 

On se nervozno nasmejao.

—  Moţda to ima veze sa nekim navikama moga oca. On voli da pije   —

odvratio je sarkastiĉnim tonom. U tom trenutku oboje su primetili senku na

prozoru. — Ko je to? — prošaputao je Dţek.

—     Moj otac. Sigurno gleda da li dolazim — odvratila je ona. 

—     Šta si mu rekla, gde si veĉeras? 

—  Kod Medi. Rekla sam joj da mu kaţe da sam otišla u biblioteku, ako sluĉajno pozove.

—     Da li te ĉesto proverava? 

—     Uglavnom — uzdahnula je Dţesika. 

—  Bolje bi bilo da sad uĊeš —  rekao je on, prikrivajući tom racionalnom odlukom tugu u svom glasu.

—  Dobro  —  rekla je ona i osmehnula se kad su njegove usne dotakle njen obraz.

Drţali su se za ruke i gledali se.

—  Videćemo se u ponedeljak, posle trećeg ĉasa, u uĉionici 301. Gospodin Markel je uvek ostavlja otkljuĉanu, a u to doba je prazna. Vaţi?

—     Vaţi. 

Dţek je strašno ţeleo da je poljubi. ali nije znao kako će ona reagovati.

Vreme i mesto nisu bili baš najpovoljniji za to. Dok je on oklevao. Dţesika je

odluĉila umesto njega. Popela se na prste i dotakla usnama njegov obraz. Kad

je pokušala to da uĉini još jednom, Dţek je naglo okrenuo glavu j usne su im se

srele. Kako se ona nije bunila, on ju je ĉvrsto zagrlio i privukao bliţe, a

poljubac mu je postajao sve strasniji. Njeno neiskustvo bilo je dirljivo. Ona

ĉak nije ni bila svesna onoga što ĉini A njemu se ĉinilo da je to poljubac koji će

pamtiti celog ţivota. U glavi je poĉela da mu se vrti jedna nostalgiĉna pesmica:

„Prvi put kad sam poljubio Dţesi".

1- Laku noć - rekla je ona s uzdahom i okrenula se prema vratima.

2- Laku noć — ponovio je on, okrenuo se i pošao. Ona je gledala za njim.

Videla je kako je stavio ruke u dţepove, ali nije znala da on već misli na

ponedeljak. kad će je ponovo videti.

Oktobar i novembar su brzo prošli, kao što zaljubljenima vreme uvek brzo

prolazi. Dţesika i Dţek su uspeli da svoju vezu odrţe u tajnosti. Samo je Medi

sve znala. Nju je Dţesika ĉesto koristila kao alibi za svoje izlaske sa Dţekom.

Dţesika nije razmišljala o tome što će biti u budućnosti. Ona je ţivela u

sadašnjosti i uţivala u svakom novom danu. Ona i Dţek su vrlo retko

razgovarali o tome zašto ne mogu da se ponašaju kao svi drugi mladi i

zaljubljeni. Oni su jednostavno ĉinili ono što moraju, ne pitajući više zašto to

ĉine. A te jeseni oboje su nekako odrasli, zajedno, postali zreli j odgovorni.

Jednog vikenda, baš pred Novu godinu, Dţesikin otac je morao sluţbeno da

otputuje. Dţesika mu je obećala da će sve vreme biti kod kuće. On je zvao

nekoliko puta, ali je nikad nije našao. Zatim je pozvao Medlin i njena majka

mu je rekla da su devojke na plivanju. Proveo je veĉe pitajući se prvi put da li

mu kći laţe. Zatim je kasno uveĉe ponovo zvao kući i Dţesika opet nije bila

tamo. Tad je pozvao policiju, ali je brzo spustio slušalicu, odluĉivši da se vrati

u Brajt River. Odjednom je shvatio da uopšte ne poznaje svoju decu. Kad je

stigao kući, Dţesike još nije bilo. Nervozno je šetao po dnevnoj sobi, a onda je

zaĉuo zvuk automobila. Pogledao je kroz prozor i ugledao jedan stari „ford"

ispred vrata. Njegova kći sedela je pored nekog crnokosog mladića. Nagnula se

prema njemu i poljubila ga pre nego što je izašla iz kola. Portman je taman

stigao da se sakrije iza zavese.

Ĉuo je kako Dţesika otkljuĉava vrata i polako je pošao prema holu,

suzbijajući bes koji je poĉeo da kljuĉa u njemu. Prepoznao je mladića. ViĊao

ga je u krugu fabrike i nije mogao ni da zamisli da bi Dţesika mogla sa nekim

kao što je on da bude tako prisna. To se mora prekinuti, rekao je sam sebi.

I to odmah!

Dţesika je ušla, zadihana, a onda je naglo zastala kad je ugledala oca.

Prebledela je, a kljuĉ joj je gotovo ispao iz ruke.

— Ĉini mi se da si rekla da ćeš vikend provesti kod kuće — rekao je njen otac

mirno.

— Ĉini mi se da si ti rekao da se nećeš vratiti do nedelje — odvratila je ona.

Ovo će biti teško, pomislio je Dţordţ Portman, posmatrajući svoju kćerku.

Nema suza, nema molbi za oproštaj To je bio Dţinin naĉin. Dţesika se

ponašala kao otvoreni neprijatelj.

—  Sastanak se ranije završio —  odgovorio je on.  — Imaš li bilo kakvo objašnjenje za scenu koju sam upravo video kroz prozor?

Dţesikina ramena su zadrhtala i on je shvatio da je ona veoma uzbuĊena.

Ćutala je.

—     Da li znaš ko je taj deĉak, Dţesika? — upita je Portman. 

— Da li znaš bilo šta o njegovoj porodici, o njegovoj prošlosti?

—  Ja znam da je  Dţek sjajna  osoba ...  — poĉela je ona, ali ju je on oštro prekinuo.

—  Sjajan kao što je i njegov otac, gradska pijandura? Moj sekretar je tog

Šabrola vadio iz zatvora bar deset puta u toku poslednjih godinu dana. On je

najbolji radnik kad je trezan, i zato ga drţim, ali ne ţelim da se moja kći vuĉe s

njegovim sinom koji sigurno nije bolji od njega.

— Dţek nije pijanica! — uzviknula je Dţesika. — On je odgovorniji od svog

oca, ali nije odgovoran za ono što njegov otac ĉini. On radi u slobodno vreme i

sav novac daje majci, a naredne godine će u koledţ . . .

Portman ju je prekinuo pokretom ruke.

— Ne ţelim to da slušam. Ne tiĉe me se šta je taj deĉak i šta će biti. On  dolazi

iz bede, a ja ne ţelim da mu se ti tamo pridruţiš. Njegova porodica ţivi u

malom stanu. bedno. Majka govori nekim ĉudnim jezikom koji ne razume

niko izuzev njene dece.

— Nisu oni krivi što su siromašni —uzviknula je Dţesika, a u njenom  glasu

osetio se snaţan bol zbog nepravde.

— Dţesika, ja ne ţelim da se prepirem s tobom. Razgovor je završen.  Više se

nikada nećeš sresti sa tim momkom. Moţeš da mu se javiš kad ga sretneš j to

je sve. Ako sluĉajno saznam da si me obmanula. poslaću te ponovo u privatnu

školu i tamo ćeš ga brzo zaboraviti. Moţda ću te poslati još dalje, u

Švajcarsku ili u Francusku, tamo gde te neće moći ni telefonom pronaći. Da li si me razumela, mlada damo?

Razumela sam — odgovorila je Dţesika tiho. — Da li sad mogu u svoju

-— Moţeš. I nadam se da ćeš naći vremena za uĉenje, budući da si mi

obećala da ćeš to raditi preko celog vikenda.

Dţesika se popela u svoju sobu. Legla je na krevet i poĉela da planira sledeći

korak. Ni na trenutak nije pomislila da posluša oca i da prekine da se viĊa sa

Dţekom. Njena jedina misao sada je bila kako da obavesti Dţeka da njen otac

zna o njima. Posle poluĉasovnog razmišljanja, skovala je plan. Sišla je u oĉevu

radnu sobu i saĉekala da on konaĉno podigne pogled i primeti da je ona tu.

Portman je iznenada pogledao prema njoj.

—     Izvoli? — rekao je iznenaĊeno. 

—     Treba da zovem Medi, zbog domaćeg zadatka. 

Otac je neko vreme oklevao. a onda je klimnuo glavom.

—     Dobro. Ali. nemoj dugo. I meni treba telefon. 

Dţesika je pošla u hol, gde se nalazio telefon.

— Zdravo, Medi — rekla je kad je ĉula glas svoje prijateljice sa druge strane

ţice. — Da li bi htela da mi kaţeš na kojoj strani je lekcija koju treba da

nauĉimo iz francuskog?

Bila je tišina pre nego što je Medi odgovorila.

—     Dţesika, nešto nije u redu? Kakva lekcija iz francuskog? 

—     Dobro — odvratila je Dţesika. — Da li je glava dvanaest ili trinaest? 

Ponovo tišina.

—  U redu, razumem. Mama mi je rekla da je tvoj otac zvao. Da li on sad sluša naš razgovor?

—     Verovatno. 

—     Uh, uh. Dobro, reci šta da radim. 

— Ţelim da kaţeš onom tvom prijatelju, onom što dobro zna  francuski. da

imam poruku za njega.

—     Ţeliš da nešto kaţem Dţeku, zar ne? protumaĉila je Medi. — Šta to? 

—     Taĉno. Treba da ga vidim — rekla je tiho Dţesika. 

—

sobu?

—     Kada? 

—  Noćas — prošaputala je u slušalicu. —  U tri posle ponoći, na kuhinjska vrata, neka doĊe pešice. Kola se ĉuju.

—     Dţesika, potreban mi je telefon — viknuo je iz svoje sobe njen otac. 

—     Odmah, tata — doviknula mu je Dţesika. 

—  U tri posle ponoći? —  zapanjeno je ponovila Medi.  —Da li si poludela? Otac ti je kod kuće! Zar ne moţeš da saĉekaš do ponedeljka?

—     Ne, ne mogu — rekla je Dţesika glasno. — Da U ćeš mi uĉiniti to? 

—  Svakako  —  odgovorila je Medi.  — Odmah ću ga zvati. Moraš mi  sve ispriĉati u školi. Ipak, reci mi bar nešto.

—     On zna — rekla je Dţesika. 

—     Ko zna? Oh, tvoj otac! Zna za Dţeka? 

—     Da. 

— Oh. draga. Pa, to je moralo da se dogodi, pre ili kasnije. Dţesika, da li  si

sigurna da je u redu ovo što radiš? To je kao da šalješ Dţeka direkno u lavlju

ĉeljust. Šta ako se tvoj otac probudi i zatekne ga u vašoj kući?

—  Samo uĉini što sam ti rekla, vaţi? —  nestrpljivo je rekla Dţesika, osluškujući oĉeve korake koji su se pribliţavali. — Hvala ti mnogo. Zdravo.

Spustila je slušalicu upravo kad je Portman stigao do telefona.

—     Telefon je tvoj — rekla je i pošla u svoju sobu. 

Izgledalo je kao da noć veĉno traje. Dţesika je ĉula kako njen otac, oko

ponoći, odlazi u svoju sobu i do dva je osluškivala svaki šum. kako bi bila

sigurna da je zaspao. Polako je otvorila teška hrastova vrata svoje sobe, prošla

kroz Dţininu sobu, da se uveri da devojĉica spava, a zatim je sišla niz

stepenice.

Kad se pipajući po mraku, našla konaĉno u kuhinji, shvatila je da drhti.

Medi je bila u pravu, ovo je ludost. Ali, morala je da vidi Dţeka j da mu kaţe.

On će doći, u to nije sumnjala. Znaće da ga je zvala zato što joj je potreban, a

ne iz nekog hira.

Gledala je kroz prozor i u pet do tri videla ga kako nailazi. Opet je drţao

ruke u dţepovima. Pogledao je prema kući i ugledao je. Kad se nasmešio, ona

je pošla da mu otvori vrata i odmah joj je bilo bolje. I uzeo ju je u naruĉje, bez

reĉi.

— Medi mi je rekla — šapnuo je. — Kako je saznao!

1-Došao je ranije s puta i video nas u kolima.

Onda je dosta video, pomislio je Dţek.

—     On je gore? — upitao je. 

Dţesika je klimnula glavom.

—     Dţek, šta ćemo da radimo? 

—     Šta je rekao? 

—     Da više ne smem da te viĊam. 

—     To sam mogao i da pretpostavim. A u školi? 

—     Zdravo i do viĊenja, to je sve. 

Dţek je promrmljao nešto na francuskom i Dţesika je bila zadovoljna što

nije razumela.

— Rekao je da će me poslati u Evropu, ako ga obmanem — dodala je. On je

ustuknuo korak i pogleda njeno lice. Dţesika je u tom trenutku videla

koliko je on zabrinut. Malo šta je moglo da uznemiri Dţeka, ali ovo sasvim

sigurno jeste.

—  Idem kod njega  — rekao je odluĉno. — Nije mogućno da je tako nerazuman.

Dţesika ga je bukvalno zgrabila za ramena i pripila se uz njega, odjednom

uplašena njegovom rešenošću.

—  Oh, Dţek, molim te ne priĉaj gluposti. On te ne  bi  saslušao, već bi se

razbesneo što si se usudio da mu se suprotstaviš. On to ne vidi kao problem

dvoje ljudi, već kao drskost jednog klinca koji je, po njegovom, mišljenju,

nedostojan njegove kćeri. On se ne divi hrabrosti, već smatra to atakom na

svoju liĉnost. Zar ne razumeš? Nećeš nikuda i moraš da misliš na svoju

porodicu. Molim te, obećaj mi da ništa nećeš pokušavati.

—  Dobro, dobro  —  promrmljao je on,  grleći je neţno i poigravajući se

njenom kosom. — Treba nam vremena, da razmislimo. Nešto ćemo sigurno

smisliti.

Stajali su neko vreme ćuteći, a onda ga je Dţesika uhvatila za ruku.

— Dţek, treba da poĊemo gore. Moj otac bi mogao da se probudi i da  siĊe u

kuhinju. Zakljuĉaćemo moju sobu. Ona je na drugom kraju hodnika.

Moţemo da priĉamo, a da nas on ne ĉuje.

—     Da li si sigurna? — upitao je on sumnjiĉavo. 

—  Da, hajdemo  —  odgovorila je oma i povukla ga za ruku.  — Katkad siĊe noću da popije mleko.

Dok ga je vodila kroz kuću, Dţek je gledao unaokolo i divio se. U poreĊenju

sa kućom u kojoj je on stanovao sa roditeljima, ovo je bila prava palata.

Kad su stigli na vrh stepeništa, Dţesika je stavila prst na usta i polako pošla

ispred njega. Konaĉno su se naišli u njenoj sobi j Dţesika je zakljuĉala vrata.

Dţek je stajao i divio se. Beli nameštaj sa zlatnim bravama i ukrasima,

ruţiĉaste zavese, tapete i presvlake, sve je do detalja bilo prostudirano. Ona

mu je prišla i uskoro su bili u ĉvrstom zagrljaju.

— Sve je tako glupo — uzdahnula je ona. — Volela bih da sam neko drugi,

neka obiĉna devojka sa normalnim ocem i normalnim naĉinom ţivota.

— Da si neko drugi, ja te ne bih voleo — odgovorio je on i prekrio njene usne

svojima.

Dţesika je odmah odgovorila na poljubac, a nije ga zaustavila ni kad su

njegove ruke krenule naniţe. Inaĉe je to uvek ĉinila. On je na trenutak bio

zbunjen, oĉekivao je protivljenje, a onda je nastavio. Konaĉno su bili u krevetu

1 vodili ljubav. Jednostavno, njihova osećanja su bila van njihove kontrole.

Dţek, koji je inaĉe bio sa nešto više iskustva, osetio je snaţnu navalu strasti,

ljubavi i neţnosti prema njoj, Dţesi, njegova Dţesi.

Oboje su drhtali u zagrljaju, a onda u je on podigao i spustio na krevet.

Skinuo joj tanku spavaćicu. Bio je vrlo snaţan i vrlo spretan, pomislila je

Dţesika.

Odjednom, ništa više deĉaĉkog nije bilo u njemu. Izmenio se u trenutku i

postao muškarac.

Niko od njih dvoje nije razmišljao o mogućim posledicama ovoga što su

uĉinili. Baš kao da budućnost ne postoji.

— Kako si lepa, Dţesi — prošaputao je Dţek, posmatrajući njeno mlado, lepo

telo ispruţeno na krevetu. Milovao je njene grudi, stomak, diveći se toplini i

finoći njene koţe.

Kad je malo zatim osetila oštar bol, kriknula je, ali je brzo stavila ruku na

usta.

— U redu je, dušo — šapnuo je on. — Prvi put uvek boli. Samo se opusti i sve

će biti u redu.

Dţesika se opustila i zaista je manje bolelo. Ali, na kraju su oboje bili veoma

iscrpeni i zaspali su tako, zagrljeni ĉvrsto, sa osmehom na licima.

Dţek se prvi trgnuo, na slabe znake svetlosti zore. Kad je shvatio gde se

nalazi, skoĉio je iz kreveta i poĉeo da budi Dţesiku. Ona ga je zapanjeno

gledala, zbunjena što su oboje bez odeće.

—     Da li je već vreme? — upitala je sanjivim glasom. Osećala se divno. 

- Šest sati je — odgovorio je on, oblaĉeći farmerke. — Ako se tvoj otac

probudi i nade me ovde, poslaće te ne u Evropu, već u Sibir. Kad on odlazi na

posao?

Dţesika je polako spustila noge i ostala da sedi u krevetu, traţeći pogledom

svoju spavaćicu i skrivajući grudi istovremeno. Onda je shvatila da Dţek zaista

mora da poĊe i kao da se otreznila.

—  Obiĉno doruĉkuje  oko pola osam  —  odgovorila je, posmatrajući Dţeka

kako se oblaĉi i diveći se lepoti njegovog tela, snaţnog, mišićavog, preplanulog.

— Da li si ti dobro? — upitao je on sa nekim strahom. — Da li ţališ zbog toga

što si uradila?

Ona mu se osmehnula. Bio je to osmeh zadovoljne, zrele ţene.

— Ne ţalim mi zbog ĉega — odgovorila je. — Volim te. On je obema rukama

obuhvatio njeno lice i poljubio je.

—     I ja tebe volim. A sad me, molim te, izvedi odavde. 

Dţesika je obukla haljinu i paţljivo odškrinula vrata i pogledala niz hodnik.

Sve je bilo tiho.

Dala mu je znak da pode za njom.

—  Da li će  se tvoji brinuti  što  te nema?  —  upitala ga je kad su stigli u kuhinju.

On je odmahnuo glavom.

— Mama se neće vratiti još jedan sat, a stari će spavati do popodneva. Ja  ću

se samo istuširati i poći u školu. Srešćemo se tamo, posle poslednjeg ĉasa,

vaţi?

Dţesika je klimnula glavom i otvorila kuhinjska vrata da on izaĊe.

—  Da li si sigurna da je sve u redu?  —  zabrinuto je upitao, kad  je već bio napolju.

—  Sve je u najboljem redu. Idi sad. Moraćeš da potrĉiš da bi uhvatio autobus.

On se nasmejao.

— To će me zagrejati — rekao je i nije se pomerao, sve dok mu ona konaĉno

rukom nije pokazala da ode. Potrĉao je u susret suncu koje se upravo raĊalo, a

Dţesika je gledala za njim sa osmehom na usnama.

Tog jutra Dţesika je poslednji put osetila istinsku, nepomućenu sreću.

Sledeća dva meseca Dţesika i Dţek su se nalazili kod Medi kad njeni

roditelji nisu bili kod kuće. Bili su zadovoljni i zahvalni za svaki trenutak koji

su provodili zajedno, mada se vrlo retko dešavalo da pri tim susretima budu

sami. Neprestano su maštali i planirali šta da rade i kako da ozvaniĉe svoju

ljubav, ali ništa nisu uspevali da smisle.

U januaru, Dţesika je otkrila da je trudna. Prvo je svakog jutra osećala

muĉninu i mislila je da nešto nije u redu sa njenim stomakom. Pošla je, ni ne

sanjajući šta je u stvari, kod porodiĉnog lekara i on joj je bez dileme saopštio

da će imati bebu.

—     Ali, kako? Mi smo samo jednom ... — mrmljala je ona zbunjeno. 

—     I jednom je dovoljno — odvratio je lekar i nasmešio se. 

Kad je shvatila da je to istina, zamolila je doktora da ne kaţe ništa njenom

ocu i on joj je to obećao. Grozniĉavo je razmišljala šta da radi. Dţeku nije

mogla da kaţe, to je odmah shvatila. On bi hteo da se venĉaju i tada bi morao

da se liši karijere u budućnosti. MeĊutim, on je već imao nekoliko ponuda od

raznih koledţa i ţenidba bi mu samo pokvarila planove. Ona nije ţelela da ga

gleda zarobljenog njom i detetom, pogotovo zato što je on bio jedini ĉlan svoje

porodice koji se izborio za bolju budućnost. Podneće sve to sama. Najvaţnije je

bilo da otac ne sazna, jer bi tad izgubila Dţeka. Obojicu bi ih izgubila.

Bila je u svojoj sobi kad je otac stigao s posla tog popodneva. Popeo se na

sprat i pozvao je. Po glasu, Dţesika je shvatila da on zna. Drhteći. ali u suštini

veoma mirna, pošla je dole.

Ĉekao je u dnevnoj sobi da se ona pojavi, mešajući sebi neki koktel.

— Imao sam zanimljiv razgovor sa doktorom Karstersom danas pre podne.

Ton mu je bio hladan, kao da je reĉ o nekom poslu.

Molila sam ga da ti ne kaţe — odgovorila je Dţesika.

On je dobar psiholog. Savršeno zna da ja odgovaram nje postupke, ako već

ti to ne znaš. Pretpostavljam da nema svrhe da pitam ko je otac.

Dţesika je ćutala.

Portman je otpio gutljaj pića iz velike ĉaše i prišao joj.

Imao sam celo popodne za razmišljanje. Brak sa tim nasilnikom ne dolazi u

obzir. Isto tako ni abortus. To dete je ipak moje unuĉe. Razgovarao sam sa

Arturom Remingtonom, iz Njujorka. On pristaje da se oţeni s tobom i da

detetu da ime. Ostaćeš s njim sve dok se dete ne rodi, a onda ćeš se razvesti.

Remingtonovi su stara, otmena porodica i treba da budeš veoma zahvalna što

je Artur pristao da mi to uĉini.

Dţesika je uţasnuta i nema stajala pred ocem. Artur Remington je bio sin

oĉevog poslovnog partnera. Imao je nešto više od dvadeset godina i bio

uspešan poslovan ĉovek. Nije ţelela da misli o tome šta mu je njen otac obećao

kao protivuslugu. Remingtonovi su bili ugledni, ali nisu imali novca. Sad je i to

sreĊeno, pomislila je rezignirano.

—  Neću da se udam za Artura Remingtona — rekla je konaĉno ĉvrstim glasom.

— Oh, hoćeš, hoćeš — tiho je odvratio njen otac. — Sem ako ne ţeliš da tvoj

mladić ode u zatvor.

—     U zatvor?! 

—     On je punoletan, a ti još nisi. Nadam se da sad razumeš. 

—     Neću . . . ipak neću — rekla je teško uzdahnuvši. — Ti to ne bi uĉinio. 

— Pokušaj da me ne posluša, pa ćeš videti. A sad, idem da pozovem Artura i

da mu kaţem da te oĉekuje sutra. Ili, moţda. ţeliš da pozovem policijsku

stanicu?

—  Zašto? —  tiho i nekako bez nade rekla je Dţesika. — Zašto me toliko mrziš?

Prvi put otkako ga zna, lice Dţordţa Portmana je dobilo malo ljudskiji izraz.

—  Ne mrzim te, Dţesika. Ja to ĉinim za tvoje dobro i za tvoju budućnost.

Veruj mi da sam u pravu. Ne oĉekujem da mi sad zahvaljuješ zbog toga, ali

jednog dana ćeš to svakako uĉiniti.

—     Nikad! — uzviknula je. — Nikad! 

On je ćutao, oĉekujući da se ona smiri. Kad se malo povratila, pogledala ga

je, a u oĉima joj se videla rešenost.

—  Ako te poslušam, nećeš niĉim povrediti Dţeka i njegovu  porodicu?  — upitala je.

Izraz Portmanovog lica je otvrdnuo.

—     Taj momak će dobiti ono što zasluţuje. 

—     Obećaj — rekla je Dţesika. — Obećaj ili neću ići u Njujork. 

—  Dajem ti reĉ — konaĉno je izgovorio Portman. —  Neka zavodi druge bogate devojke. Moj novac neće videti.

Ako ĉujem da si mu uĉinio bilo šta, vratiću se i dati izjavu u lokalnim

novinama. Ispriĉaću celu istinu o ovome, to ti garantujem — besno je rekla

Dţesika, znajući da je to najgora stvar koju bi Portmanu mogla da uĉini. On je

mnogo drţao do svo ugleda, a takva istina bi mu sigurno samo škodila.

-- Nisi u poziciji da me ucenjuješ. mlada damo — rekao je on hladno.

—     Ja sam to zaista mislila. Ostavićeš, dakle, Dţeka na miru. 

—  Mislim da bi bolje bilo da poĊeš gore i da se spakuješ —   rekao je on,

praveći se da nije ĉuo njenu poslednju primedbu. —- Ja ću pozvati Artura i

reći ću mu da te saĉeka na aerodromu. Već sam ti rezervisao kartu. za sutra u

jedan, Moram još da se raspitam kako ćeš završiti školu. Mora biti da ima

nekih veĉernjih kurseva.

—     Na sve si mislio, zar ne? - gorko je upitala. 

—     Pokušao sam — odgovorio je, a ona je pošla uz stepenice. 

— Dţesika, ja tog momka neću traţiti.

- Da, ali on će traţiti mene i pitaće se šta mi se dogodilo — odvratila je ona

preko ramena.

—Ostavi to meni.

—     Šta ćeš mu reći? 

— Nešto što će ga zauvek odbiti od tebe. To je moj problem. Ti idi i  spremi

se.

Penjući se, Dţesika ga je ĉula kako vrti telefon. U njoj više nije bilo ni besa.

ni revolta. Pomirila se sa sudbinom, jer je to bio jedini naĉin da spase Dţeka.

Kad sutradan avion za Njujork bude uzleteo, ona će biti u

njemu. —Dţesika?

Bio je to glas njene sestre koji ju je vratio u sadašnjost.

—     Dţesika, da li si gore? — doviknula je Dţin. 

—  Da, silazim odmah  —  povikala je Dţesika i izašla iz svoje sobe. Dţin je verovatno došla na ruĉak.

Pre nego što je izašla pred sestru. obrisala je suze. Sećanje na prošlost još

uvek je za nju bilo veoma bolno.

III

Dţin je stajala u dnu stepeništa, sa raširenim rukama, spremna da zagrli

svoju stariju sestru.

— Tako mi je drago što si došla — uzviknula je devojka sa srećnim izrazom

na licu. — Videla sam kola napolju i znala sam da si to ti. Kad si došla?

—     Rano jutros. Prvo sam išla u bolnicu, a zatim kod Rensoma. 

— Kako je tata? — upitala je Dţin kola je bila ipak više vezana za oca. S njim

je provela ceo ţivot, a i on se u poslednje vreme malo izmenio.

— Isto — odgovorila je Dţesika. — Znaš kakvi su doktori. Neće ništa da kaţu.

—  Zar još uvek ne smemo kod njega? — upitala je Dţin. Dţesika je odmahnula glavom.

— Još je na intenzivnoj nezi,.Pokušaj da ne brineš zato što sve ĉine za njega.

Treba samo da budemo strpljivi i ,»„ amo. A sad mi kaţi kako je u školi.

Dţin je slegnu ramenima.

- Škola kao škola. Jedino što me zanima to su ĉasovi umetnosti — rekla je i

zatresla glavom, tako da joj se glatka, plava kosa raširila poput lepeze. —

Gospodin Denfort kaţe da bi trebalo da postanem slikar ili vajar. Da li ti misliš

da je to glupo?

Mislim da je gospodin Denfort u pravu. Zar to nije ono o ĉemu si i sama

maštala i što si mi pisala da ţeliš? Ili ti je organizovao onaj nastup u Njujorku,

zar ne?

Dţin je plaho klimnula glavom.

— On misli da su moje šanse velike - rekla je oduševljeno, a onda joj se lice

smraĉilo. Naravno, neću ići nikuda, jer verovatno nećemo moći to da platimo.

Zašto smo u tolikim dugovima, Dţesika? Šta se dogaĊa sa mlinom?

Dţesika je uzdahnula, a onda je pokušala sestri da objasni šta se dogodilo sa

imovinom i poslovima njihovog oca.

—  Ali, ako je mlin propao, zašto bi ga neko uopšte kupovao i tovario sebi

probleme na leda? - upitala je Dţin i Dţesika je morala da prizna da u glavi

njene sestre ima mnogo zdravog razuma. Zaista, zašto bi neko to ĉinio?

—  Ne znam. Dţin. Dţek Šabrol je priliĉno bogat i verovatno misli da će uspeti da ponovo vrati ţivot mlinu.

—     Misliš na onog bivšeg fudbalera? —i radoznalo je upitala Dţin. 

—     Da. 

— Oh. da li ćemo ga nekad sresti? Mislim, Šabrola. Jesi  li ga ikada videla?

On je fantastiĉan! Visok, širokih ramena i osmehom koji ubija. Sve devojke su

lude za njim.

- Videla sam ga jutros - odgovorila! je Dţesika, zadovoljna što Dţin ništa ne

zna o njoj i Dţeku. — Poznavala sam ga ranije, išli smo u istu školu.

—     Da li se slaţeš da je vrlo zgodan? 

—     Pa ... zgodan je — odvratila je Dţesika. — Uvek je bio. 

—  Ne mogu da verujem da se nije ţenio. Sigurna sam da je nekad davno

morao doţiveti neko veliko razoĉaranje. Uostalom, on ima dosta godina. Skoro

će trideset. Uz to je i veoma bogat. Ĉula sam da je imao neku devojku

nedavno, ali da su raskinuli. Ne razumem zašto se vratio ovamo s tolikim

novcem. Ja bih otišla na Malibu i kupila kućicu na obali ... — priĉala je Dţin

kao navijena.

Dţesika se smejala njenim mladalaĉkim razmišljanjima.

— Šta ćemo ruĉati? — upitala je Dţesika. — Da pojedemo nekoliko sendiĉa?

Dţin je odmahnula glavom.

—     Ja sam na dijeti. Pa, kako ti se ĉini kuća? Da li izgleda isto kao nekad? 

—     Potpuno isto — odgovorila je Dţesika. 

— Da. Tata nije dozvolio da se promeni bilo išta. Jedna ţena dolazi  jednom

nedeljno da briše prašinu. Kuća sve više liĉi na muzej.

—     Ne brini, uskoro ćemo nešto uraditi u tom smislu — rekla je Dţesika. 

— Zaista? — obradovala se devojka. — Oh, a moţda ćete se sad ti i tata bolje

slagati.

— Moţda.

Dţin ju je paţljivije pogledala.

—  Dţesika. šta se to dogodilo izmeĊu tebe i  njega? On nikad nije hteo o

tome da priĉa. Sve što ja znam jeste da si otišla da se udaš, kad sam ja još bila

mala. ViĊala sam te samo kad si me pozivala u posetu, ali ti nikad nisi htela da

doĊeš ovamo. Zašto?

—     Kad bude vreme. reći ću ti — neţno je odgovorila Dţesika. 

—     Obećavaš? 

— Obećavam — rekla je Dţesika. I u tom trenutku je zazvonio telefon.

— Da li bi htela da se javiš? - upitala je Dţin. — Ja moram da se presvuĉem

pre nego sto ponovo krenem u školu.

—     Halo? — rekla je Dţesika diţući slušalicu. 

—  Ovde Dţek —  odgovorio joj je dubok muški glas. Dţesika je zamalo ispustila slušalicu.

—     Da? — rekla je, a glas joj je podrhtavao. 

—     Ţeleo bih da porazgovaramo o ugovoru — rekao je on. 

—  Šta tu ima  da se priĉa? Ti uzimaš mlin, a oboje znamo zašto to ĉiniš. Uostalom, videćemo se u petak kod Rensoma ...

— Bez Rensoma — prekinuo ju je. — Veĉeras. Dţesika je znala da bi trebaio

da odbije, ali ţelja da bude s njim bila je previše snaţna.

—     Ne znam šta bismo nas dvoje mogli bez njega — rekla je oklevajući. 

— Plašiš se da se sretneš sa mnom bez zaštite starog lava? U njegovom  glasu

bilo je i šale, ali ipak je zvuĉao dosta ozbiljno.

—- Kad ćeš doći po mene? — upitala je ona, zamišljajući izraz njegovog lica

u tom trenutku.

—  U pola osam  —  rekao je.  — Ići ćemo nekud na veĉeru. Pre ne?o što je mogla još nešto da kaţe, veza je bila

prekinuta. Dţesika je stajala pored telefona kao skamenjena, zagledana u

sliku svoje majke na zidu i pitajući se šta bi bilo da je ona ostala ţiva.

Dţin je strĉala niz stepenice.

—     Ko je zvao? — upitala je. 

—  Gospodin Šabrol. Izlazim s njim veĉeras. Dţin je stajala pred njom otvorenih usta.

—     Hoćeš da kaţeš da te je pozvao na sastanak? 

— Pa, ne bi se baš moglo reći da je to sastanak. On ţeli da razgovaramo o poslu.

—  Vraga to ţeli! — uzviknula je Dţin. —  To je mogao i u kancelariji gospodina Rensoma. Šta ćeš obući?

—     Ne znam. Nisam ponela baš mnogo stvari. 

—  Dţesika, šta je to s tobom? Taj momak je najtvrĊi gradski neţenja, a

takvih ovde nema mnogo. Treba da mu se dopadneš. Idi i kupi nešto lepo, ako

nemaš šta da obuĉeš.

—     Obući ću ovo — rekla je Dţesika i pokazala na haljinu u kojoj je bila. 

— Ali, u tome te je već video  jutros. To je lepo, ali nije za veĉe. Kupi nešto

ludo, molim te, Dţesika.

Dţesika je morala da se nasmeje Dţininoj uzrujanosti.

—  Mislim da će dobro  posluţiti i koktel-haljina. Pretpostavljam da će  me povesti kod Dţoa u restoran.

—     Oh, on to sigurno neće uĉiniti. On ima stila. 

— Oh? Kako znaš?

— Vozi „maserati", ţivi u novoj kući u luksuznoj ĉetvrti, a veĉera kod Dţoa se

ne uklapa u to.

—     Izgleda da znaš dosta o njemu. 

—       On je jedina zanimljiva osoba u gradu. 

— Ima li neku devojku? — upitala je Dţesika, a kad su joj reĉi već  izletele,

poţelela je da sebi pregrize jezik.

—     Znaĉi, zanima te! — uzviknula je Dţin veselo. — Znala sam! 

—     Samo sam pitala — tiho je rekla Dţesika, a Dţin se nasmejala. 

—     Ne moţeš mene prevariti. 

—  Verovatno ne znaš da mi odgovoriš — nastavila je Dţesika, mimo   svoje

volje.

—     U stvari, znam. Videla sam sliku u novinama. 

Dţesika je ĉekala da Dţin nastavi, a Dţin se pravila da pomno razgleda svoje

nokte.

—     Zar nećeš da ti kaţem ko je to? — upitala je konaĉno. 

—     Ako ţeliš, reci mi — mirno je odvratila Dţesika. 

—     Defni Luis. Verovatno je znaš. 

Naravno da je znala Defni. Bila, je to zgodna brineta, Dţekovih godina.

Dţesika ju je znala iz škole.

—     IznenaĊena sam što Defni nije udata — rekla je. 

—  Oh, bila je. Nekoliko puta. Sad je upravo izmeĊu dva braka, pretpostavljam.

—     Tj si pravo vrelo informacija — primetila je Dţesika sa osmehom. 

—  Pokušavam — odvratila je Dţin. Zatim je pogledala na sat i  razrogaĉila

oĉi. — Oh. zaboga, kasnim! Videćemo sa popodne, vaţi? I poslušaj moj savet.

Idi kupi nešto ludo. Nemoj da štediš.

Izletela je iz hola pre nego što je Dţesika uspela bilo šta da joj kaţe. Dţesika

je pošla u grad, kupila jednu svilenu haljinu sa dekolteom na

leĊima i vratila se kući. Dţin je već bila tu i ponovo je izašla. Ostavila je Dţesiki

poruku da je zvala Medlin Djoti i da će zvati ponovo.

Dţesika se smešila dok je kaĉila haljinu o vrata. Medi. Kako je samo saznala

da se Dţesika vratila! Bila je već odavno udata, imala je sina ,i ţivela u

Grinfildu, oko dvadesetak kilometara od Brajt Rivera. Dţesika je jedva ĉekala

da je vidi.

Dok se oblaĉila, Dţesika je imala vremena da misli o Dţeku. Da li će mu se

dopasti u ovoj haljini, pitala se, mada je znala da su njene šanse kod njega

zauvek pokopane onog dana kad je sela u avion za Njujork. Pogledala se u

ogledalo. Još je lepa, to joj je i on rekao, ali je bila drugaĉija.

Dţin se vratila nekoliko trenutaka pre nego što je Dţek stigao. Stajala je u

holu kad je Dţesika silazila niz stepenice i kritiĉki je odmeravala. Izraz njenog

lica odavao je divljenje. U tom trenutku ,na vratima se oglasilo zvono.

—     Taĉno na vreme — rekla je Dţin i poţurila da otvori vrata. 

—     Dobro veĉe - rekla je. — Ja sam Dţin Portman, Dţesikina sestra. 

Na licu joj je zamro osmeh kad je primetila da je Dţek uopšte ne primećuje i

da gleda nekud iza nje, u Dţesiku.

—     Dobro veĉe — odsutno je odgovorio devojci i ušao u hol. 

Dţin je posmatrala njihov susret sa velikim zanimanjem. Onda je ipak

odluĉila da ih ostavi same.

—  Pa, ja sad idem da radim domaći zadatak —  rekla je.  — Videćemo se kasnije — doviknula je i popela se uz stepenice.

—     Ja sam spremna — rekla je Dţesika nesigurno oblaĉeći ogrtaĉ. 

—  Divno izgledaš —  rekao je on jednostavno, ali to nije zvuĉalo kao kompliment.

On je bio savšeno obuĉen, baš kao i jutros. Sad je imao beţ svilenu kravatu,

nešto svetliju košulju i sako od grube, mrke svile.

—     Kuda ćemo? — upitala je ona nervozno. 

—     Kod Marija? 

— Zar to još radi? — upitala je. Pre deset godina to je bio najskuplji restoran

u gradu.

—     Juĉe sam tamo ruĉao. Koliko znam, noćas ,ništa u gradu nije gorelo. 

—  Ne moraš da mi se rugaš —  rekla je ona.  — Ja samo pokušavam da poĉnemo neku konverzaciju.

—     Nema potrebe da me zabavljaš — odvratio je on suvo. 

Dţesika je planula.

—     Slušaj, moţda ovo baš i nije najbolja ideja. Zašto ne saĉekamo petak? 

—     Ja ne spasavam ugled tvog oca — rekao je on hladno. 

— To je tvoj deo posla.

Dţesika je ostala bez reĉi.

— Ja mogu preko gradskog šerifa da uĉinim da vest o bankrotstvu ne izaĊe

u novinama i da se ne pravi velika guţva oko toga, ali da li ću to i uĉiniti, zavisi

od tebe i tvog ponašanja — nastavio je Dţek.

Znaĉi tako, pomislila je Dţesika gorko. Onda će opet morati za nekoga da se

ţrtvuje.

—     Dobro, idemo -— rekla je rezignirano i progutala knedlu u grlu. 

—  Odliĉno. U tom sluĉaju prijalo bi mi jedno piće pre nego što krenemo. Viski, ako imaš.

Spustio je kaput koji je dotle drţao i pošao za njom prema baru.

- Sa vodom? — upitala je ona.

- Samo sa ledom — odgovorio je on.

Ruke su joj drhtale dok je sipala piće i tek kad mu je pruţila ĉašu, shvatila je

da je on paţljivo posmatra. kao neka velika maĉka koja se sprema na skok. To

je uĉinilo da se oseti još manje sigurnom. Osetila je nešto poput struje u

venama i spustila pogled.

—     U ovoj kući se svuda vidi novac — rekao je on, osvrćući se oko sebe. 

— To su veoma stare stvari, ali nije sigurno da ćemo uspeti i da ih zadrţimo.

—     Kakav skandal! — ironiĉno je primetio Dţek. 

—     Mislim da jeste. 

—  Osećam se kao da sam ponovo ... osamaestogodišnjak  —  primetio je. I siromašan. Već sama blizina tvog oca j svega ovoga ĉini da se tako osećam.

— Zašto si se onda vratio u Brajt River? — upitala je ona.

—     Morao sam da se uverim u neke stvari - rekao je on. 

— Ostavila si me zato što nisam imao ništa od svega ovoga. Sad imam, a ti

ćeš biti ta koja to posmatra.

Iskapio je ĉašu.

Dţesika dugo nije mogla da progovori.

—     VreĊaš me — konaĉno je rekla. 

On se zagonetno nasmejao. Ništa nije odgovorio.

—  Mislim da bismo prošlost mogli  da ostavimo na miru - nastavila je Dţesika. — Ona nam u ovom poslu nije potrebna.

— Ti i tvoj otac ste dobili upravo ono što ste zasluţili — rekao je on hladno.

-A kad sve bude gotovo. moţete da razmišljate o onome što je bilo pre deset

godina.

— U meĊuvremenu — rekla je ona gorko —  ja treba da podnosim da me ti

poniţavaš.

— Da — rekao je. — I da mi budeš zahvalna što to ĉinim tako neţno. Dţesika

je oklevala da nešto kaţe, a onda je duboko uzdahnula vazduh i

pogledala ga pravo u oĉi.

—     Šta ako ti kaţem da sam onda imala jak razlog da odem? 

— Ja znam da je razlog bio jak. Ja nisam imao para, a ti si srela nekog ko  je

imao. To je zaista jak razlog. Za tebe, a pogotovo za Dţordţa Portmana.

— Šta ako ti kaţem da je u pitanju bilo nešto sasvim drugo?

On se nasmejao.

—     Ne bih ti poverovao. 

Dţesika je uzdahnula. Njen otac je uĉinio sve da ona zauvek izgubi Dţeka.

— Izmenio si se — rekla je. — Tako si bezosećajan. On

je klimnuo glavom sa izrazom gorĉine na licu.

— Trudio sam se da postanem takav — rekao je i odloţio ĉašu. — Hoćemo li

da poĊemo?

Potpuno tupo, Dţesika je ugasila svetlo i pošla za njim.

IV

Dţekov crveni „maserati" bio je parkiran pred kućom. On joj je galantno

otvorio vrata i pustio je unutra, a zatim obišao i seo za upravljaĉ. Da li se i u

njemu bude ista sećanja pitala se Dţesika, na vreme kad ju je zabavljao

priĉama o svojoj porodici i kad se zaustavljao na prilazu kući, kako ih njen

otac ne bi video. Samo, ono je bio stari „ford", a ovo je skupi, luksuzni

„maserato". Kada su bili mladi j ceo svet je bio drugaĉiji.

Dţek je sve vreme ćutao. Dţesika se u poĉetku ustezala, a onda je ipak rešila

da progovori.

—  Upravo  sam razmišljala o tvojim roditeljima i o Lalaţ,  o deci. Kako su oni?

Dţek je zaustavio kola na semaforu.

—     Otac mi je umro pre pet godina. 

—     Ţao mi je. 

On je slegnuo ramenima.

— To nikoga nije iznenadilo. Piće mu je naĉelo zdravlje i bilo je pitanje

vremena kad će umreti. Ciroza ga je konaĉno dotukla.

—     A tvoja majka? 

— Ubrzo posle oĉeve smrti odselila se u Kanadu. Kupio sam joj kuću tamo.

2ivi nedaleko od Lalaţ koja je udata i ima dvoje dece.

—     Znaĉi, ti si jedini ostao u Americi. 

—     Da. Ja sam sad Amerikanac. Ĉak i govorim tako. 

Ponovo je u njegovom tonu bilo ironije. Ili je ona bila već preosetljiva.

—  Primetila sam, mada ... meni nedostaje onaj tvoj akcent. Upalilo se zeleno svetlo na semaforu j kola su krenula.

—     Katkad i meni nedostaje — rekao je on. 

Dţesika je neko vreme ćutala.

— Da li si voleo da igraš profesionalno fudbal? — upitala je nešto kasnije.

On se nasmejao.

— To nije bilo pitanje ljubavi. To je bio jedini naĉin da zaradim mnogo para.

—     Ali, u školi si voleo da igraš. 

—  To je nešto drugo. Porediti školski j  profesionalni fudbal, to je kao porediti pištolj i top.

—     Zašto više ne igraš? 

— Bio sam povreĊen. PovreĊeno mi je koleno. Leĉio sam ga neko vreme, a

onda više ništa nije pomagalo. Tad sam odluĉio da uzmem pare i napustim

fudbal. Pare sam uloţio ti poslove.

—     Dobro ti ide, izgleda. 

— Moja firma je vrlo uspešna, ako si to mislila — rekao je, a tada su već bili

na parkingu Manovog restorana. Uniformisani sluţbenik je uzeo kljuĉeve

od Dţeka i odvozao kola, a njih dvoje su ušli u restoran.

—     Ovde je divno — rekla je Dţesika oduševljeno. 

I zaista, atmosfera kod Marija bila je vrlo ugodna. Sve je bilo u intimnoj

polutami, a vatra u kaminu davala je ambijentu posebnu toplinu.

— Bilo je vreme kad bih dao sve na svetu da mogu da te povedem na mesto

kao što je ovo — rekao je Dţek.

—     Da li smo zbog toga ovde? Da li ţeliš nešto da mi dokaţeš? 

Seli su za sto koji je bio rezervisan za njih. Dţek nije odgovorio na njeno

pitanje. Kad su poruĉili piće, on se zagledao u nju

—     Zanima me tvoj brak — rekao je iznenada. — Priĉaj mi kako je bilo. 

—     Nema tu šta da se priĉa - odgovorila je ona. — Nije valjalo. 

—     Zašto? 

—- Zašto brakovi ne valjaju? Nismo se slagali i to je sve.

— To me iznenaĊuje. Prema reĉima tvog oca, tvoj muţ  je bio kao stvoren za

tebe. Stara familija, sigurna karijera. Kako si mogla tako nešto da napustiš?

Dţesika ga je pogledala pravo u oĉi, pitajući se da li da mu kaţe istinu. Ali,

on sigurno ne bi poverovao, kao što je uostalom i rekao. A ako bi joj

poverovao, bilo bi ga sramota zbog svega što je uĉinio njenom ocu. Znaĉi, ona

ne sme da kaţe istinu, ĉak ni ako bi joj ona ponovo vratila Dţeka.

—     Bila sam suviše mlada, mislim. Nisam bila sigurna ni u šta. 

— Trebalo bi da se sloţim s tim — ironiĉno je primetio. — Sve do onog dana

kad si otišla, bila si sigurna da voliš mene. Tako si bar govorila.

—     Dţek . . . 

Konobar je naišao sa vinom i napunio im ĉaše oboma. Dţek je svoju odmah

iskapio, a tako i sledeće dve.

— Reci mi — poĉeo je — da li si ga viĊala istovremeno kad i mene? Sigurno

je bilo tako, jer brak ne dolazi iznenada. Imao sam deset gadina vremena da o

tome razmišljam. Setio sam se da si vikende uvek provodila kod tetke u

Njujorku. Da li je ona bila alibi za tvoje susrete s njim?

— Nije bilo nikog sem tebe — rekla je Dţesika. Samo je ona znala da je to istina.

—     Kako si, onda, tako naprasno odluĉila da se udaš za njega? 

—  Dţek,  zar treba da govorimo o tome?  —  upitala je, jer su za nju to bile ruţne uspomene.

— Da, treba — odgovorio je. — Ţelim da znam i ti ćeš mi to reći.

—     T o . . . okolnosti su bile pomalo neobiĉne — rekla je ona. 

— Oh, svakako. Da li je bio bolji ljubavnik od mene? Znam mi smo to

uĉinili samo jednom, ali ja sam mislio da to tebi nešto znaĉi.

—     Znaĉilo je! — gotovo je uzviknula Dţesika. 

— Da li je tvoj muţ znao da nisi devica? Da li si mu rekla za mene?

Dţesika je prekrila lice šakama. Bila je veoma uzrujana.

— Rekao si da treba da razgovaramo o poslu — rekla je drhtavim glasom.

— Razgovaraćemo i o tome. Ţelim samo da pre razjasnimo neke stvari.

Moraš mi oprostiti moju radoznalost.- Mislio sam o svemu tome suviše dugo

— rekao je, uzeo njenu ĉašu i pruţio joj. Popij nešto. Veoma si bleda.

Dţesika je okrenula glavu.

—     Koliko dugo si bila u braku? — nastavio je on. 

—     Manje od godinu dana — odgovorila je Dţesika. 

—     Ah, sreća je znaĉi brzo prošla. 

Dţesika nije ništa odgovorila.

On je upravo zaustio da postavi još neko pitanje, kad ga je ona molećivo

pogledala. Zastao je. Njen pogled je oĉito još delovao na njega.

—     Molim te — rekla je ona, a u tom trenutku konobar je ponovo prišao. 

—     Ja idem na ĉasak da popravim šminku — rekla je Dţesika i ustala. 

—     Beţiš? — upitao je Dţek i takoĊe ustao. 

Ona je ćutala. Bez reĉi je pošla prema toaletu i kad je ušla tamo, naslonila

se na hladan zid i zaplakala. Nije bila ni svesna koliko je vremena provela

tako. Prisilila je sebe da se smiri, a onda je stala pred ogledalo, ispljuskala oĉi

hladnom vodom i paţljivo popravila šminku. Poţelela je da ode, ali znala je da

to ne bi pomoglo. Još jednom je bacila pogled u ogledalo, slegnula ramenima i

pošla prema stolu za kojim je sedeo Dţek.

— Spremna za drugu rundu? — upitao je podigavši ĉašu i nazdravljajući joj.

—     Nadam se da je neće biti — odvratila je ona. 

—     Moram te razoĉarati. Dţesi. 

Prvi put te veĉeri obratio joj se tako.

— Uvek beţiš kad te nešto uznemiri — nastavio je on. — Kao da se od svaga

moţe pobeći.

Dţesika je ćutala.

— Rensom kaţe da tj nemaš nikakvo nasledstvo, izuzev dela mlina  — poĉeo

je on konaĉno o poslu. — Da li je to istina?

Dţesika je klimnula glavom.

—     Ti si baš u nevolji, zar ne? Kako ti je otac? Umire, nadam se. 

—     Zar moraš baš tako — rekla je ona tiho. 

— Oh, izvini, molim te. Da li je trebalo da pitam: kako je njegovo zdravlje?

—  Nije dobro. Ne znam kako će se sve to završiti.   Moram da pazim kako

govorim, zbog Dţin. ali doktori kaţu da je stanje veoma teško. Ipak, nije

beznadeţno.

—  Mislio sam da njemu ništa ne moţe da naškodi. Izgledao je tako nedodirljiv — primetio je Dţek.

— Da li si srećan zato si ga doveo dotle? — upitala je ona.

— Izgleda da se zaista brineš za njega — odvratio je on.

—     Naravno. On je moj otac. 

— Znaĉi, oprostila si mu sve što je pokušavao da uradi da bi nas rastavio?

Nije samo pokušavao, već je j uradio, pomislila je Dţesika.

— Osećam neku duţnost prema njemu, neku odgovornost — rekla je. — Ali,

to ipak nije ljubav, zar ne?

—     Nemoj mene da pitaš. Ja nisam autoritet u toj stvari. 

Konobar je doneo jelo. Nijedno od njih dvoje, meĊutim, nije bilo naroĉito

zainteresovano za hranu.

—     On me je uvek mrzeo — rekao je Dţek. 

Zatim su oboje pokušali da paţnju posvete jelu. Ona je pohvalila njegov

izbor, ali kao da im je nedostajao apetit.

— ViĊao sam ,ga tu i tamo, u gradu - rekao je Dţek i Dţesika je shvatila da

on još uvek govori o njenom ocu. — Uvek je gledao kroz mene. Nije mogao da

zna da ću ga upravo ja jednog dana srušiti sa tog trona.

—     Da li si se zbog toga vratio u Brajt River? 

—     Da. I uspeo sam u onome što sam nameravao. 

—     Da li si sad srećan? 

On je zapanjeno pogledao u nju.

—     Srećan? — ponovio je, kao da nije razumeo šta ga je pitala. 

—     Postigao si sve svoje golove. Mora biti da si zadovoljan zbog toga. 

—     Nisam postigao još sve golove — primetio je i ĉudno je pogledao. 

Primetio je zatim da je boca prazna i pozvao konobara.

Dţesika je stavila svoju ruku na njegovu.

—     Dţek, molim te nemoj više da piješ. 

On je trgnuo ruku i nasmejao se nekako tuţno

—     To mi daje hrabrost — rekao je. 

—     Nije ti potrebna. 

— Jeste, još kako mi je potrebna.

Kad je konobar prišao. Dţek je poruĉio drugu bocu vina.

—     Treba da jedeš — rekao je njoj. — Jelo je zaista dobro. 

—     Kako znaš? Nisi ga gotovo ni taknuo. 

—  Probao sam ranije.  —  Napunio je sebi ĉašu vina. — Priĉaj mi o svom poslu. Da li ti se sviĊa da ţiviš u inostranstvu?

—     Da, divno je — odgovorila je ona. — Sad sam u Italiji, u Firenci. 

—     Da li ti nedostaje Brajt River? 

—     Uvek. 

—     Zašto se nikad do sada nisi vratila ovamo? 

Kako je on to znao? Zar ju je ĉekao?

— Put je veoma skup — odgovorila je. — A i moj posao je takav da ne mogu

'mnogo da odsustvujem.

U tom trenutku zaĉuh su se tihi zvuk neke setne melodije. Ni Dţesika, ni

Dţek nisu primetili kad je orkestar stigao i raspakovao instrumente.

— Da li ţeliš da igraš? — upitao je Dţek.

Ona je odmahnula glavom.

— Ne, ne ţelim — rekla je.

— Šteta — odgovorio je on i ustao, prišao joj i naklonio se. Nije imala izbora,

sem da napravi skandal.

U trenutku kad se našla u njegovom naruĉju, znala je da je pogrešila.

Godine nisu izbrisale sećanje na njegovo telo. Kad ga je osetila uz svoje, sve

uspomene iz mladosti navrle su tako snaţno, da je Dţesika iznenada osetila

slabost i pomislila da će se srušiti. MeĊutim. njegove snaţne ruke su je ĉvrsto

drţale. Dţek Šabrol je još uvek bio najpoţeljniji muškarac kojeg je poznavala.

Ĉak je i mirisao divno, isto kao nekad, kao one noći kad je prvi i jedini put

vadila ljubav s njim. Njegova ruka na leĊima poĉela je da klizi naniţe, ,da kruţi

i Dţesika je osetila kako joj srce ubrzano lupa i kako joj kolena klecaju.

—     Drhtiš — primetio je on tiho. 

—     Dţek, molim te, ne radi to. Osećam se slabo. Odvedi me za sto. 

On joj je podigao bradu i prisilio je da ga pogleda.

— Ja ţelim da se osećaš slabo. Ţelim da se osećaš bespomoćno. Ţelim da se

sećaš.

Glas mu je bio promukao, grub.

—     Sećam se — uzdahnula je ona. 

— Zaista? — upitao je. Sad su njegove ruke bile na njenim bokovima. Jedva

da su se pomerali. Prisilio ju je da se sasvim pripije uz njega i da glavu nasloni

na njegovo rame.

—     Dţek — prošaputala je ona nemoćno. — Molim te, pusti me. 

On je nije slušao. Poveo ju je u najmraĉniji ugao sale, steţući je sve jaĉe u

naruĉju. Ona se više nije bunila. Stajali su tako, lagano se njišući u ritmu

muzike, a onda je orkestar prestao da svira. Dţesika se naglo istrgnula iz

njegovog zagrljaja i pošla prema stolu.

Kad su seli, Dţesika nije smela da ga pogleda. Obrazi su joj plamteli, a i celo

telo bilo je kao u plamenu.

— Zašto si to uradio? — upitala je posle izvesnog vremena, osećajući stalno

njegov pogled na sebi. — Da bi me ponizio?

—     Da li se osećaš poniţenom? 

—     Da. I posramljenom. Ne moţeš da odoliš ţelji da me kazniš, zar ne? 

—     Zašto bih odolevao? — upitao je grubo. 

Njene oĉi su sevnule.

—     Zato što se nalazimo na javnom mestu — odgovorila je. 

Saĉekali su da konobar servira kafu i ćutali su.

—     Ţeliš li nešto slatko? — upitao je Dţek. 

Dţesika je odmahnula glavom.

—     Ne. Ţelim kući. Umorna sam. 

Dţek je istog trenutka pozvao konobara i zatraţio raĉun.

Napolju, noć je bila hladna i jasna. Mesec je bio pun i sve je pri njegovoj

svetlosti delovalo nestvarno.

— Ovo je pravo vreme za fudbal. Sutra je utakmica — rekao je Dţek više za

sebe.

—     Da li bi ţeleo opet da igraš? 

—     On je slegnuo ramenima. 

—     Svaki put kad osetim bol u kolenu, podsetim se zašto više ne igram. 

— Mislim da to nije pošteno. Neko ima toliko talenta, a nije u  mogućnosti

da ga upotrebi.

On ju je sa zanimanjem pogledao.

— Ţivot uopšte nije pošten - rekao je. — Ti si uĉinila da to shvatim. Vozili su

se prema njenoj kući u tišini, svako zaokupljen svojim mislima.

Prolazili su ulicama koje su budile sećanja.

—     Moja majka nikad nije mogla da izgovori Brajt River — rekao je Dţek. 

— Uvek je govorila Šaini River.

—     Oh, kako to šarmantno zvuĉi! 

— Šarmantno? Mogla si da upotrebiš i pravu reĉ prosto.

— Nikad nisam tako mislila o tvojoj majci, niti o bilo kome u tvojoj porodici

— rekla je ona.

—     Da, to su bili neki tvoji pogledi na jednakost — ironiĉno je primetio. — 

Gestovi govore više nego reĉi, zapamti to, Dţesi.

— U pravu si — rekla je ona rezignirano. — Ja sam kao moj otac i tvoj plan

da preuzmeš mlin pogodiće nas oboje.

On je neko vreme ćuteći vozio.

—     Ţelim da imam sve što je on godinama stvarao — rekao je. 

—     Dţek, osveta ti neće doneti ono što ţeliš — rekla je ona. 

—  Kako znaš? Vredi pokušati —  odgovorio je, mada ga je kosnula tuga u njenom glasu.

Kad su stigli do njene kuće, Dţek je ušao s njom u dnevnu sobu. Dţin je

tamo ostavila noćnu lampu. a u ostalom delu kuće je bio mrak. Dţesika je

otkopĉala ogrtaĉ. a on joj je pomogao da ga skine.

—     Videćemo se kod Rensoma — rekao je on iznenada. 

—     Da. Hvala ti na ugodnoj veĉeri. 

—     Ugodnoj? — upitao je i podigao obrve. 

—     Pa. hrana je bila dobra. 

—     A moje društvo? 

— Pa, nije bilo dosadno — odgovorila je uz slabašan osmeh.

On je pošao prema njoj i ona je, kao

dobro uveţban vojnik, zaklopila oĉi

oĉekujući njegov poljubac, Kad su

njegove usne dotakle njene, ona je

ispustila

nešto kao jecaj u kome su bili saţeti i sav njen strah od tog dodira. sva njena

ţelja j sva desetogodišnja ĉeţnja za njim.

Nije to bio poljubac kojeg se ona sećala. Dţek ju je sad ,ljubio onako kako

ljube zreli muškarci, polako. znalaĉki. Njeni prsti zarili su se u njegovu kosu, a

on je stenjao ljubeći njene usne, obraze, vrat. Ovila mu je ruke oko snaţnog

vrata i pripila se uz njega, a on ju je ĉvrsto privukao k sebi. Zatim je ĉarolija

nestala. On se naglo odmakao od nje j pogledao je.

— Varaš se. Dţesi. Jedan poljubac ne moţe da izmeni moje namere — rekao

je. — Niti moţe da me prisili da zaboravim. Kad me je ceo ovaj grad prezirao i

smatrao da nisam bolji od psa, ti si se ponašala drugaĉije i ja sam mislio da i

jesi drugaĉija. Govorila si da me voliš. Ali, kad je tvoj otac odluĉio da njegova

princeza treba da se uda za finog mladića, ti si me odbacila kao krpu. Zar si

zaista mislila da ćeš uspeti da me nateraš da sve to zaboravim?

Dţesika je jedva zaustavljala suze.

—     VreĊaš me - rekla je. 

—     Svakako - odgovorio je on. — Ţelim da znaš kako to izgleda. 

Zatim se okrenuo i izašao.

Dţek nije otišao pravo kući. Pošao je ulicom koja je vodila do reke i tu se

zaustavio. Izišao je iz kola i duboko udahnuo sveţi oktobarski vazduh. Godilo

mu je, jer je priliĉno popio.

Celog ţivota Dţek se plašio alkohola. Nije ţeleo da postane ono što je bio

njegov otac. Zato je pio samo u retkim situacijama, a ova veĉeras je

nesumnjivo bila jedna od takvih. Prvi put se napio od onog dana kad je shvatio

da je Dţesika otišla. Sad takoĊe nije mogao da izdrţi susret s njom bez po-moći

pića.

Ponašao se loše veĉeras i bio je svestan toga. Ako tako nastavi, oteraće je, a

nije smeo da je pusti da ode. Morao je da je zadrţi po svaku cenu. Bila je tako

lepa, tako nevina, kao da nije uĉinila ono što je uĉinila. Poĉela je da pada kiša

'i on je seo u kola i pošao kući.

Kad je stigao u svoj luksuzni stan, stavio je ploĉu saa pesmom ĉije je reĉi

znao napamet: „Dţesi, ja sam sam, vrati se kući".

V

Kada je sledećeg jutra Dţin sišla, zatekla je Dţesiku kako leţi na kauĉu u

dnevnoj sobi.

— Oho. znaĉi bila si umorna posle sastanka! Nisi mogla ĉak ni da se  popneš

do svoje sobe?

Dţesika se nasmejala.

— Pa, kako je bilo? — upitala je Dţin.

—     Lepo. Kod Marija je zaista ugodno. 

—  Ne pitam te o restoranu, do Ċavola. Kako je bilo sa Šabrolom? Da li si

primetila kako ima duge trepavice. Volela bih da imam takve i da no moram

da upotrebljavam maskaru.

— Ali, ti imaš veoma lepe oĉi — odgovorila je Dţesika. — Mislim da bih sad

mogla da pozovem bolnicu. Ti bi bila srce ako bi za to vreme napravila kafu.

-— Vaţi. Ali, kad ću ĉuti detalje o Šabrolu?

—     Dţin, mi smo išli na veĉeru i na poslovni razgovor. To je sve. 

Dţin ju je sumnjiĉavo pogledala.

— Idem da kuvam kafu — rekla je i slegnula ramenima. Dţesika je pozvala bolnicu i razgovarala sa doktorom Šmitom.

—     Šta kaţu? — upitala je Dţin vraćajući se s kafom. 

— Kaţu da tati ne prijaju lekovi koje su mu dosad davali i da će sad  morati

da ih zamene. Ne razumem, katkad, te lekare. Ponašaju se kao da su ljudi tu

radi njih, a ne obratno — rekla je Dţesika.

Dţin je sipala kafu.

—     Znaĉi. nije mu bolje, zar ne? — upitala je. 

—     Ali, nije mu ni lošije — pokušala je da je umiri Dţesika. 

Zazvonio je telefon i Dţesika so podigla slušalicu.

—     Zdravo, strankinjo, ovde Medi — ĉula je ţenski glas s one strane ţice. 

— Medi! — radosno je uzviknula Dţesika. — Sestra mi je rekla da si zvala.

Tako mi je drago da te ĉujem. Kako si znala da sam se vratila?

— Dţeson Rensom je i naš advokat, a i setio se da smo nas dve prijateljice.

Rekao je Majklu da ćeš doći.

—     Kako je Majkl? 

—  Uvek u poslu. Svakog dana ima po nekoliko sudara. a to za njegovu

garaţu znaĉi posao — objasnila je Medi. Njen muţ je bio vlasnik garaţe na

izlazu iz grada.

—     A tvoj sin? 

—  Ovog jutra nije baš mnogo oĉaravajući. Razbio je zube i bradu Moja svekrva će doći da ga malo priĉuva. Kako bi bilo da ruĉamo zajedno?

—  Divno  — odgovorila je Dţesika. — Jedva ĉekam da ĉujem novosti. Gde ţeliš da se naĊemo?

—     Kako bi bilo na terasi Gradske kafane? Hrana je dobra i jeftino je. 

, — Odliĉno — odgovorila je Dţesika. — U jedan, vaţi?

—     Dţesika? 

—     Da? — rekla je iznenaĊeno, jer Medin ton se odjednom izmenio. 

—     Dţek se vratio u Brajt River, takoĊe. 

Dţesika je ćutala, a onda je odluĉila da kaţe prijateljici.

—     Znam. Videla sam ga. 

—     Videla si ga! 

—     On preuzima naš mlin, znaš. 

Sad je na drugoj strani zavladala tišina.

— Katkad Rensom drţi u tajnosti više nego što bi trebalo — rekla je Medi.

Dţesika se nasmejala.

—  Slušaj, ako moja svekrva uskoro ne stigne,  daću  ovo dete nekome na usvojenje. Videćemo se u jedan. Zdravo.

— Zdravo — pozdravila ju je Dţesika i zamišljeno spustila slušalicu.  Pitala se

koliko moţe da kaţe Medi, jer ni ona nije znala celu priĉu.

—     Ja odlazim — javila se Dţin. — Vratiću se oko pet. Šta ćemo za veĉeru? 

—     Kako bi bilo da odemo na picu? 

— Ja sam na dijeti — primetila je devojka s uzdahom: — Pa, jednom moţeš

malo da zgrešiš.

—  Vaţi —  pristala je odmah.  — Dţesika, divno je što si  ovde  —  dodala je i izletela napolje.

Medi je već sedela za jednim stolom kad je Dţesika naišla. Brzo je ustala i

ĉvrsto zagrlila prijateljicu, a onda se malo .odmaknula od nje i dobro je

pogledala.

—     Divno izgledaš! — uzviknula je. — Tako si vitka. 

Da si ti ţivela kao ja, i ti bi bila vitka, pomislila je Dţesika.

—  SviĊa mi se kako si ošišala kosu  —  rekla je Dţesika posmatrajući prijateljicu.

— Pa. Majk mlaĊi je voleo da se igra mojom kosom, dok je bila duga. A  to je

uglavnom bilo bolno — rekla je Medi.

—     Ipak, lepo ti stoji ovako.. 

Sele su za sto. Medi se naslonila na pesnice i dugo posmatrala Dţesiku.

— U redu, da ĉujem. Šta se to dešava sa Dţekom i sa poslovima tvog oca?

Dţesika joj je ispriĉala sve što je znala i sve što se dogodilo u Rensomovoj

kancelariji.

—  Mora da ti je bilo ĉudno kad si ga videla posle toliko godina —  rekla je Medi, misleći na Dţeka.

—     Ĉudno i nije prava reĉ — primetila je Dţesika. 

— Slušaj, ako ne ţeliš da govoriš o tome, reci mi i ja ću zaćutati — rekla  je

naglo Medi. —Ali, nikad mi nisi rekla zašto si tako naprasno otišla iz grada.

Pravo iz škole otišla si da se udaš. Za koga? Znala sam da si luda za Dţekom.

Sve to mi se uĉinilo priliĉno besmisleno. A onda si mi se javila iz Evrope, prvi

put i rekla da si našla posao. Nekoliko puta pre toga ja sam pokušavala da

saznam tvoju adresu, ali tvoj otac nije hteo da mi kaţe.

— Da, naravno — rekla je Dţesika. — Nije ni on znao, Posle razvoda, nisam

htela da mu javim gde sam.

— Znaĉi, ti si se zaista udala? — zapanjeno je rekla Medi. — Ja sam mislila

da je to bila neka izmišljotina tvog oca, njegov naĉin da te odvoji od Dţeka. On

je bio naĉisto poludeo kad si otišla. Svuda te je traţio, raspitivao se za adresu, a

onda jednog dana . . . prestao.

—     Verovatno posle razgovora sa mojim ocem — primetila je Dţesika. 

—     Dobro, zar mi sad nećeš reći šta se zaista dogodilo? — upitala je Medi. 

— Ta tajna me je proganjala svih ovih deset godina.

Dţesika je oklevala.

— U redu — rekla je Medi, gledajući je ozbiljno. — Znam da imam dugaĉak

jezik, .ali umem i da ĉuvam tajne. Nikad nikome nisam rekla za tebe i Dţeka.

- Taĉno, nisi.

- Pa?

- Dţek to ne sme da sazna.

—  Od mene neće ĉuti. Uostalom, on jedva govori sa mnom. Misli da ja nisam htela da mu kaţem gde si otišla.

—     Ţao mi je ako te je muĉio zbog mene. 

Medi je slegnula ramenima, oĉekujući da Dţesika poĉne priĉu.

Kad je ĉula sve, oĉi su joj bile pune suza.

—     To je prava tragedija — rekla je stegnutog grla. — Za vas oboje. Jadni 

Dţek.

— Ja ga u drugim okolnostima nikad ne bih napustila, Medi. Ti to razumeš,

zar ne?

—  Naravno da razumem  —  potvrdila je Medi.  —  Sad sve to ima nekog smisla.

— Mislila sam da će mi srce pući kad sam ga juĉe videla — rekla je Dţesika i

uhvatila prijateljicu za ruku. — Pogotovo u ovim okolnostima.

— Pa, mislim da treba sve da mu kaţeš — rekla je Medi, — Kaţi mu pre nego

što stvari krenu nagore.

Dţesika je tuţno odmahnula glavom.

— Ne bi mi verovao. Ti ne znaš kako je on sad gorak, bezosećajan.  ironiĉan.

Bez griţe savesti je uništio mog oca i smatra da je to samo izvršenje pravde.

—     Ali, dokaţi mu da govoriš istinu. Podnesi mu dokaze. 

- Kako? — upitala je Dţesika. — Doktor Karsters je umro, moj otac više ne

moţe da govori, a poslednja stvar koju bih uĉinila jeste da kao svedoka

pozovem mog bivšeg muţa. Kad sam izgubila bebu. on je hteo da ostanemo

zajedno, ali ja sam to odbila. Razvod nije bio baš prijateljski.

—  A šta je sa bolniĉkim zapisnicima? Tamo mora da postoji podatak o pobaĉajima.

—     Dţek bi mislio da je dete bilo Arturovo — odgovorila je Dţesika. 

Medi je samo klimnula glavom.

— Sigurna sam da mu je moj otac rekao kako sam spavala sa Arturom u  isto

vreme kad i s njim — rekla je Dţesika.

—  Oh, Dţesika! —  potreseno je rekla Medi i prvi put u  ţivotu ostala je  bez

reĉi.

—     Moţeš li da zamisliš kako se osećao kad mu ,je moj otac to rekao? 

Medi je klimnula glavom.

—     Šta ćeš uraditi? — upitala je. 

— Jedino što mogu. U petak ću ga videti kod Rensoma i završićemo posao.

Medi je neko vreme ćutala, posmatrajući prijateljicu.

—  Ovo je najtuţnija priĉa koju sam ĉula —  rekla je.  — Moţda je to što se desilo tvom ocu zasluţena kazna.

—     To je sve Dţek uradio. 

—  Onda je on produţena ruka sudbine  — zakljuĉila je Medi.  —  Ti ne  znaš

kako je on ţiveo kad si ti otišla.

Dţesika ju je pogledala s oĉekivanjem.

— On je bio potpuno uništen, Dţesika. Kao da je podivljao. Ja sam  oduvek

mislila da je on pomalo teţak. ali to je bilo nešto drugo. Niko nije znao šta mu

se dešava, jer on je samo ćutao, a niko nije ni znao za vas dvoje. Ja jesam, ali

nisam mogla da mu pomognem. Postao je obestan. Razbio je mnogo kola,

vozio bez dozvole i ĉinio mnoge sliĉne ludosti. Kad je otišao, svi su mislili da je

to zauvek. MeĊutim, on se vratio. Nikad nisam videla da neko toliko pati,

Dţesika. On nije hteo sa mnom da govori. Taĉnije, izbegavao me je. Znala sam

da u njemu budim uspomenu na tebe i da ga to boli.

—  Nisam znala da ga je to toliko pogodilo  — zamišljeno je rekla Dţesika,

osećajući kako joj se grlo steţe. — Mislila sam da je neko vreme patiti i da će

one zaboraviti. Bio je zgodan i mogao je lako da naĊe drugu devojku.

— Nisi mu ostavila šanse za to — primetila je Medi. — Zar misliš da je on tebe voleo manje nego ti njega?

— Ja nisam imala izbora, Medi. Moj otac je pretio da će ga poslati u zatvor.

Oh, zaboga, kako sam ga povredila! On mi to nikada neće oprostiti.

—     Nikad, to je jako dugo. Nemoj da budeš tako sigurna. 

—     Ja jesam sigurna. Pogotovo posle sinoćnog susreta. 

Medi je podigla obrve.

—     Veĉerali smo zajedno. 

—     To mi nisi rekla — optuţujućim glasom je primetila Medi. 

—     Sad ti kaţem. 

—     Dţesika — iznenada je upitala Medi. — Da li ga ti još voliš? 

—     Naravno — priznala je Dţesika. — To nikada nije dolazilo u pitanje. 

— Tako, znaĉi — odsutno je rekla Medi. — U tom sluĉaju, trebaće ti mnogo

snage da sve to preţiviš. Jedi. Tako si mršava, a to stoji dobro samo

manekenkama.

Dţesika ju je poslušala. Kad je završila jelo, pogledala je prijateljicu

ispitivaĉki.

—     Medi, da li si znala da se Dţek viĊao sa Defni Luis? 

Medi ju je iznenaĊeno pogledala.

—     Ko ti je to rekao? 

—     Dţin je videla sliku u novinama. 

—     Zar tvoja sestra nema pametnijeg posla? 

—     Znaĉi, istina je. 

-— Pa, i da jeste, ti o tome ne treba da brineš. Dţek to nikad nije uzimao

ozbiljno.

—     Zašto ne bi? Ona je veoma lepa i srdaĉna. Sećaš se Defni, zar ne? 

— Znam da je bila vetropirasta i mislim da imam razloga da verujem da je

to još uvek.

—     Zašto to misliš? 

— Dţesika, ona je do sada uspela tri puta da se uda … Zar to nije neozbiljno?

—     Moţda nije imala sreće — primetila je Dţesika. 

—  Ili je moţda loše  procenjivala. Ĉula sam da se jednom udala za nekog

momka kojeg je poznavala samo dva dana, zato što su joj se svidela njegova

kola.

—     Gde si to ĉula? 

— Od Meri Bet Kanfild — odgovorila je Medi smejući se.

— Dobar ti je izvor informacija — primetila je Dţesika i takoĊe se nasmejala.

Ĉaskale su zatim o starim drugaricama i drugovima, smejale se, a onda se

Med; uozbiljila.

—     Da li si ti sad na godišnjem odmoru? Kad treba da se vratiš na posao? 

— upitala je.

—     Zvaniĉno, ja sam dala otkaz, ali to je samo forma — rekla je Dţesika. 

—     Pa, moţda ćeš u petak dobiti i neke dobre vesti — primetila je Medi. 

—     Moţda — odvratila je zamišljeno Dţesika. 

Medi je .morala kući da preuzme sina od svekrve i tako su morale da se

oproste.

Dţesika je pošla u bolnicu. Razgovarala je sa lekarima, a onda je pozvala

agenta za kupoprodaju kuća. Shvatila je da će leĉenje njenog oca potrajati i da

neće imati dovoljno novca to da plati. Zato je htela da se raspita o uslovima

prodaje kuće. Moţda bi to bilo dovoljno i za Dţinino školovanje, pomislila je.

—  Dobre vesti  — rekla je sestri kad se vratila kući. —  Novi lekovi deluju. Dţin je uzdahnula.

—     Da li to znaĉi da će ga premestiti u redovnu sobu? 

—  Doktor kaţe da bi to moglo da bude za nekoliko dana —  odgovorila je Dţosika.

— Divno! — uzviknula je Dţin. — Idem da popijem nešto. Ţeliš li i ti?

—     Ne, hvala. Imaš sok od pomorandţe u friţideru. 

—

Kada je u petak Dţesika stigla, Dţek je već bio u Rensomovoj sobi. Tog jutra

se obukla sa posebnom brţljivošću. Imala je na sebi ţutu vunenu haljinu, ne

previše usku, ali dovoljno da bi se istakle sve obline njenog vitkog tela.

—  Pa, hajde da vidimo  —  rekao je advokat i pozvao ih  da priĊu  njegovom

stolu. — Mislim da je ponuda veoma dobra i poštena — dodao je, gledajući

Dţesiku.

—  Ponuda?  —  rekla je ona s gorĉinom. —  Da li ja imam bilo kakav izbor, sem prodaje?

—     Ne. Gospodin Šabrol ima pedeset pet odsto glavnice. 

— Onda, zovimo ,to pravim imenom — rekla je ona hladno. — Preuzimanje.

— Gde treba da potpišem? — upitala je Dţesika. — Ţelim da završim to što

pre.

Rensom je pogledao u nju.

—  Vratiću se za minut —  rekao je  i otišao da izdiktira jedno pismo sekretarici.

—      Dţek koji do tada nije progovorio, pribliţio se Dţesiki. 

— Pretpostavljam da si sada srećan — rekla je ona. — Imaš ono što si ţeleo.

—     Taĉno 

—     A mi nemamo ništa. Mora biti da ti se to sviĊa. 

— SviĊa mi se — rekao je i stavio ruke u dţepove. Pošao  je prema vratima

kroz koja je maloĉas izašao Rensom, okrenuo se i pogledao je. — Šta ćeš sad?

—     Zar je tebi Etalo do toga? 

—     Reci mi. 

Ne§to u njegovom tonu nateralo ju je da mu kaţe.

—     Prodaću kuću, ali ako te zanima, dosta je trošna i treba da se popravi, 

Dţin mora da nastavi školovanje, a to je vrlo skupo. Ona je talentovana i bilo

bi šteta da stane na pola puta. Kako da joj kaţem da nemamo para? Ona ima

toliko planova za svoju budućnost... Ne mogu da je razoĉaram — odgovorila je.

— Kao što si ti razoĉarana? — upitao je on. — Ti jesi razoĉarana ţivotom, zar

ne, Dţesi?

Dţesika je samo na trenutak pogledala u njegove oĉi i odmah sklonila

pogled.

— Šta ako ti kaţem da postoji naĉin da saĉuvaš kuću, popraviš je i  pošalješ

Dţin na školovanje? Mogla bi ĉak i da nastaviš posao svog oca, ako te

interesuje. Šta bi rekla na to?

Dţesika ga je posmatrala kao da je sišao s uma.

—     Kako? — upitala je g nevericom. 

—     Udaj se za mene. 

VI

—     Da se udam za tebe? — ponovila je Dţesika tupo. 

—     Upravo sam to rekao. 

—     Nudiš mi sporazum? 

— Ako ţeliš, moţe i tako da se gleda na to — rekao je, njegove oĉi postale  su

tamne i duboke.

—     Nisam baš sasvim sigurna da sam shvatila. 

- Onda mi dopusti da ti objasnim. Ti sad potpuno zavisiš od moje milosti.

Kad potpišemo papire, meni će pripasti sve osim kuće. Ti nećeš imati para

ni iza ţivot, a pogotovo ne i da platiš oĉevo leĉenje i Dţinino školovanje. Ja

mogu, ako budem hteo, da u lokalnom listu objavim bankrotstvo tvog oca i

njegov dobar glas je zauvek izgubljen. _

—     Dosad mi je sve jasno — promrmljala je Dţesika. 

—  S druge strane  —  nastavio je on  —  ako se udaš za mene, ja bih na

legitiman naĉin ,preuzeo poslove tvog oca, kao tvoj muţ. Samo bi Rensom

znao istinu.

—     To je ugovor sa Ċavolom — rekla je ona sa uzdahom. 

—     Zovi ga kako hoćeš. 

—     Ako ne pristanem, ti ĉeš dati izjavu novinama? 

—     To ti garantujem — odgovorio je hladno. 

—     Šta to tebi znaĉi? 

On se samo nasmejao.

Dţesika je ćutala. U prvi mah je pomislila da on još uvek ţeli nju, ali sad je

shvatila da je to samo deo njegovih osvetniĉkog plana.

—     Ne — rekla je — ne mogu da dopustim da me tako iskoristiš. 

— A šta će biti s tvojim ocem? — upitao je on. — Ne razumem zašto toliko

brineš o njemu, ali vidim da zaista brineš. A Dţin? Zaboravi na njeno

školovanje. Gde će ona ţiveti ako prodaš kuću? Zar ne moţeš da zaboraviš na

svoj ponos, zbog svega toga?

— To nije pitanje ponosa — odgovorila je. — Ti se ponašaš kao da sam ti ja

lovaĉki trofej.

—     Taĉno. 

— Ljut si — odgovorila je — bolesno ljut. To je perverzno što mi predlaţeš.

Ljudi se venĉavaju iz ljubavi, a ne zato da bi pokorili jedno drugo.

— Ah, ti si razoĉarana naĉinom na koji sam te zaprosio? Trebalo bi da  smo u

nekom vrtu ruţa, ti u beloj haljini, violine tiho sviraju, a ja na kolenima molim

za tvoju ruku. Tako si se udala za gospodina Veliĉanstvenog, tatinog

izabranika?

Da li si to ţelela? Da li je tako bilo kad si se prvi put udala?

Zaćutao je kad je Rensom ušao u sobu.

— Upravo sam još jednom proĉitao sve papire i mislim da su povoljni za obe

stranke - rekao je advokat.

-— Ako nemaš ništa protiv, Dţesone, Dţesika i ja bismo još malo

porazgovarali nasamo.

Dok je Dţek to govorio, Rensom je gledao prvo njega, pa Dţesiku i u

nedoumici klimao glavom.

— Dobro, dok se vi ne dogovorite, ja ću biti u drugoj sobi — rekao je i izašao.

Kad je ostao sam sa Dţesikom, Dţek joj je prišao i upitno je pogledao.

— Da li će to biti pravi brak? — upitala je ona. — Mislim, da li ćeš ti ţeleti . . .

—     Da — odgovorio je on kratko. — Ţeleću. 

—  Naravno  —  tiho je rekla ona.  — Moje poniţenje ne bi bilo potpuno bez toga.

—     Opet ta reĉ! Nekad nisi mislila da je tako strašno spavati sa mnom. 

—     Ti si tad bio drugaĉiji. 

— Da, veoma drugaĉiji — sloţio se. — Verovao sam da me voliš. Sad nisam

takav idiot da bih naĉinio istu grešku.

—     Znaĉi, dobro se razumemo — primetila je ona. 

—     Ĉini mi se. 

—     Kad? — upitala je. 

— Što pre — odgovorio je Dţek. — Ne treba da ĉekamo da dugovi porastu,

zar ne?

—     Da li te to toliko brine? 

— Naravno. U pitanju je moj novac, a ja ne gajim iluziju da se li udaješ  za

mene zbog nekog drugog razloga, većzbog novca.

Oh, kako grešiš, pomislila je Dţesika. Kako strašno grešiš.

—     Šta da kaţem ljudima? — upitala je. 

—     Reci im bilo šta — odgovorio je. — Baš me briga. 

—     Gde ćemo ţiveti? 

— Kod mene — odgovorio je. — Stan je velik, a ti moţeš da ga urediš kako

ţeliš. Moţeš odmah da poĉneš i popravku kuće.

—     Šta će biti sa Dţin? 

—     Zar ne moţe da bude kod neke prijateljice, dok to ne bude gotovo? 

— Pretpostavljam da moţe — rekla je zamišljeno, još uvek ne shvatajući šta

joj se dešava.

—     Pa — rekao je on nestrpljivo. — Kakav je tvoj odgovor? 

—  Da li si mi ostavio izbor? — upitala je i susrela se sa njegovim hladnim pogledom.

—  Uvek imaš izbor —  odgovorio je.  — Moţda postoji još neki naĉin da saĉuvaš dobro ime svog oca.

—     Ti znaš da nema drugog naĉina. 

—     Da li to znaĉi da je tvoj odgovor ,,da"? — insistirao je. 

—     Da — tiho je odgovorila. 

—  Dobro  — rekao je on tonom ĉoveka koji je zadovoljan zakljuĉenim

poslom. — Zašto ne odeš do mojih kola, dok ja Rensomu ne kaţem sve?

Moţemo odmah otići da traţimo dozvole.

—     Moja kola su napolju — rekla je ona. 

— Ostavi ih tu, Kasnije ćemo doći po njih — odgovorio je, pomaţući joj da

obuĉe mantil. Bilo je oĉigledno da je za-

Dţesika je izašla i sela u njegova kola. Bila je potpuno otupela i nije imala

nikakvih misli dok je ĉekala da se Dţek pojavi.

—     Sve je sreĊeno — rekao je on ulazeći u kola. 

Dţesika je pogledala prema njemu, pitajući se zašto toliko ţuri.

—     Treba mi vremena ... da objasnim Dţin — rekla je. 

— Ne znam šta da joj kaţem — rekla je ona zbunjeno. — Zašto joj ne bi rekla

istinu?

Dţesika ga je zaĉuĊeno pogledala.

— Mislio sam jednu od istinitih verzija — ispravio se on. — Reci joj da smo

se voleli kad smo bili mladi i da smo sad shvatili da se još uvek volimo.

—     Dţek, ona nije glupaĉa. Nikad ne bi prihvatila takvu priĉu. 

— Onda joj reci da nas je tvoj otac na silu razdvojio, a da smo sad odluĉili da

nadoknadimo sve propušteno.

—  To zvuĉi previše lepo i romantiĉno u odnosu na ovu  lakrdiju od našeg braka.

On nije rekao ništa, ali mu se bora oko usana usekla dublje nego inaĉe.

— Mislim da je bolje da Dţin ima iluzije — rekla je Dţesika tiho, više  za sebe.

— Konaĉno, bar neće brinuti zbog mene.

Tog popodneva Dţesika je rekla Dţin da se udaje. Bile su u kuhinji i

pripremale sendviĉe.

—  Dţin, da  li  se sećaš šta  sam ti rekla kad si me pitala  zbog ĉega smo se posvaĊali tata i ja?

— Sećam se — rekla je Dţin iznenaĊeno. — Rekla si da ćeš mi ispriĉati kad

bude vreme za to.

—- Pa, onda sedi. Ţelim da ti kaţem šta se dogodilo. Tad ćeš verovatno

razumeti i moju današnju odluku. Bila sam još gimnazijalka kad sam se

zaljubila u jednog momka koji se tati nije sviĊao. jer je bio siromašan. Tata mi

je zabranio da se viĊam s njim, ali ja nisam poštovala tu zabranu, jer sam tog

momka mnogo volela. Tata nas je video zajedno i strašno smo se posvaĊali.

Zato sam morala da odem od kuće.

—     Mislim da ne treba da pitam ko je taj mladić — rekla je devojka. 

—     Dţek Šabrol — tiho je izgovorila Dţesika. 

—     Znala sam da nešto ima meĊu vatna! — uzviknula je Dţin. 

- Da. On me moli da se udam za njega — rekla je Dţesika.

Dţin je skoĉila iz stolice i snaţno zagrlila sestru.

—  Oh, Dţesika, kako je to romantiĉno! Dţesika se gorko nasmejala u sobi.

— Znaš, moraćeš da odeš nekud i dok se kuća ne popravi — rekla je.

— Oh, ne brini za mene, snaći ću se. Mogu da budem  kod Kler. Oni  imaju

sedmoro dece, pa mene neće ni primetiti.

—     Sigurna si? zabrinuto je upitala Dţesika. 

—     Naravno! Oh, Dţesika, da li će to biti veliko, glamurozno venĉanje? 

—     Ne, draga. Dok je tata u ovakvom stanju to bi bilo neukusno, zar ne? 

—     Oh, svakako — rekla je devojka razoĉarano. 

— On je veoma bogat, zar ne? - upitala je. — I zgodan. Mora biti da si jako

srećna.

—  Da. jako sam srećna — rekla je Dţesika, a lice joj se iskrivilo u  grimasu

koja je trebalo da bude osmeh.

Dţin je poljubila Dţesiku.

—     Ti si najbolja sestra na svetu — rekla je i potrĉala uz stepenice. 

Kupila je haljinu krem boje za venĉanje. Bila je to vrlo elegantna vunena

haljina. Dţek joj je poslao kamelije.

—  Da li si sigurna u sebe? — upitala je Medi, pomaţući joj da se obuĉe za venĉanje. Medi je jedina znala celu priĉu.

—     Moram to da uĉinim, Medi — rekla je Dţesika ĉvrstim glasom. 

Medi je odmahnula glavom.

—     Ne mogu da verujem da Dţek to ĉini — rekla je i uzdahnula_ kad je 

Dţin ušla u sobu.

—     Šta to? — radoznalo je upitala devojka koja je oĉito ĉula njene reĉi. 

—     Oh, da se ţeni tako na brzinu — odgovorila je Medi. 

—     Ali, on je zaljubljen i to je divno! 

— Dţin, da li bi pošla dole i rekla majstorima da sutra već mogu da poĉnu

unutrašnje radove? — rekla je Dţesika.

—     Dobro — pristala je Dţin i izašla. 

—     Molim te, pazi šta govoriš u njenom prisustvu — rekla je Dţesika. 

—     Izvini, nisam videla kad je ušla. 

— Znaš, ne bih ţelela da joj razbijem iluzije o našem venĉanju. Ona misli da

je to vrlo romantiĉno: brak posle deset godina ĉekanja.

- I jeste, odnosno moglo bi da bude — rekla je Medi. — Zaista bi moglo da

bude.

Dţesika je uzdahnula.

—Ja ga volim. Medi. Volela bih da me je zaprosio zato što i on oseća isto, a

ne iz osvete — rekla je tuţno.

— Pa, ja baš nisam sasvim sigurna da su to njegovi pravi razlozi — rekla je

Medi. — Nije mogao baš toliko da se promeni.

Dţesika je ćutala.

Dţin je ušla u sobu.

— Kola su dole — rekla je. — A radnici su rekli da će sutra poĉeti radove na

spratu. Da poĊemo? Ne bi trebalo da kasnimo.

Dţesika je ćutala i posmatrala se u ogledalu. Lice joj je bilo blede nego

inaĉe, a u oĉima se nazirala tuga. Moţda ostali to neće primetiti, pomislila je.

—     Ja sam spremna — rekla je. 

Dţek ih je već ĉekao u gradskoj kući. Bio je vrlo elegantan u svetlosivom

odelu i izgledalo je da je nervozan. Sam ĉin venĉanja je brzo prošao, a Dţesika

je sve to vreme bila kao u nekom snu. Zatim su svi pošli na veĉeru kod Marija.

—     Hajde da igramo — rekao je on i povukao Dţesiku za sobom pre nego 

što je ona stigla da ga odbije. Uzeo je u naruĉje i ĉvrsto stegnuo. — Mogla bi da

se potrudiš da izgledaš malo srećnije.

—     Da li i to spada u ugovor? — upitala je ona. 

—  Ne. ali ne treba da dozvoliš da se naši gosti pitaju šta   je to s tobom  — odgovorio je. — Izgledaš kao da si pošla pod giljotinu.

— Zaista? — tiho je upitala. — Zar bi trebalo da se ponašam drugaĉije, kad

znam da se udajem za ĉoveka koji me mrzi?

On je ćutao, a zatim ju je poveo natrag do stola za kojim su sedeli gosti.

Posle toga se izgubio.

—     Kako se osećaš? — upitala je Medi tiho. 

— Tako, tako — odgovorila je Dţesika.

—     A gde je gromovnik? 

— Za šankom.

—     Sprema se za prvu braĉnu noć — nasmejala se Medi. Kad je videla 

Dţesikin izraz lica, pokajala se zbog tih reĉi. — Oprosti — rekla je.

—     Sve je u redu — odvratila je Dţesika i s naporom se osmehnula. 

—     Ko je onaj momak sa Dţin? — upitala je Medi. 

— Predsednik studentskog saveta — odvratila je Dţesika.

—  Dţesika, obećaj da ćeš me zvati ako ti budem potrebna  —  naglo se uozbiljila Medi.

— Obećavam — rekla je Dţesika.

—     Osećam se kao da sam ti majka. 

—     Ja se sama osećam kao sopstvena majka — primetila je Dţesika. 

—     Ne budi smešna. Divno izgledaš. 

—     Da li misliš da je neko primetio? 

—     Ma, kakvi! Ti si zaista izvrsna glumica. 

—  Dţek će misli tako. Rekao mi je da izgledam kao da sam   pošla na giljotinu.

—     Moţda zna da imaš razloga za tako nešto. 

—     Baš ti hvala! 

— Evo, već sluţe desert — rekla je Medi. — Uskoro ćemo se razići. Dţesika je

osetila strah poput Šeherezade koja je priĉajući priĉe odlagala

ĉas svoje smrti. Poţelela je da se ova veĉera nikad ne završi.

Ali, naravno, tako nije moglo biti. Gosti su se ubrzo pozdravili i otišli, a

Dţek je pozvao konobara da plati. Dţesika je izašla i saĉekala ga kod kola.

— Rekao sam da prenesu tvoje stvari u moj stan — re- kao je Dţek sedajući u

kola.

—     Hvala — odgovorila je Dţesika. 

—     Nisi ponela mnogo stvari. 

— Nisam.

—     Mnoge ţene nose po dva kofera za samo jednu noć na putu. 

—     Meni je ovo dovoljno. 

— Ako ţeliš, moţemo da poĊemo i da nabavimo nešto, ako ti je potrebno.

—     Ne, hvala. 

- Dţesi, razgovaraš sa mnom kao da sam tvoj zubar — primetio je on.

—     Izvini. 

—     Ne izvinjavaj se — planuo je. 

Dţesika je ćutala.

On je pogledao u nju zabrinuto.

—     Brzo ćemo stići — rekao je. 

Ona je klimnula glavom. Toga se upravo i plašila, što će ubrzo stići.

—  Da 11 si dala sestri broj telefona? Ona je ponovo klimnula glavom.

—  Da li je problem to što će biti kod prijateljice? Dţesika je odmahnula glavom.

— Zar si odluĉila da ćutiš? — upitao je.

Ona nije odgovorila.

Dţek je uzdahnuo i sve do kuće više nije progovorio.

Ceo Dţekov stan, kuhinja, dnevna soba, dve spavaće sobe pozadi, trpezarija,

bio je namešten u stilu modernog švedskog dizajna. Sve je bilo savršeno, ali

nekako hladno, pomislila je Dţesika. Imala je utisak kao da tu niko ne ţivi, kao

da je došla u salon nameštaja.

— Kupatilo je tamo — rekao je on i pokazao joj jedna vrata. — Tamo moţeš

da se presvuĉeš.

Presvukla se i vratila u dnevnu sobu.

—  Trebalo je da spremim sobu pre nego što si ušla tamo —  rekao je.  — Izgleda kao kineska ĉetvrt.

- Uopšte nije tako — rekla je ona. — Meni se dopalo jer liĉi na tebe . . .

nekad.

On ju je ispitivaĉki pogledao.

— Nemoj me hvatati na prošlost, Dţesi. Ja sam se mnogo izmenio i  nisam

više onaj nesigurni deĉak.

—  Ne moraš me na to podsećati svakih pet minuta  —  od- vratila je.  — Shvatila sam poruku.

— Odliĉno. Ne bih ţeleo da ta sitnica poremeti dobre odnose meĊu nama —

rekao je sarkastiĉno.

Zatim je nestao iza vrata kupatila.

Dţesika je takoĊe poţurila da se skine i da se istšira. Legla je u krevet, sa

strahom oĉekujući da se on pojavi.

Ušao je, a na sebi nije imao ništa sem peškira oko kukova. Njegov savršem

torzo uneo je pometnju u njene misli. Kosa mu je bila još mokra, oĉi su mu

gorele, a obrazi su imali ruţiĉastu boju. Zašto je tako uzbuĊen, pitala se ona.

Srce joj je snaţno lupalo dok se on pribliţavao krevetu. Onda je pruţio ruku

1ugasio noćnu lampu. Trenutak kasnije bio je uz nju, bez peškira oko bokova.

VII

Prvo je osetila miris finog sapuna kojim se okupao, a zatim njegove snaţne

ruke na svom telu. Polako. znalaĉki, poĉeo je da je svlaĉi, a zatim je neţno

stavio njenu glavu na svoje rame. Bila je to prva neţnost otkako su se ponovo

sreli.

Bila je veoma nestrpljiva. Ljubila ga je ţešće nego on nju, sve dok i on

poĉetnu neţnost ,nije zamenio strasnim poljupcima i snaţnim zagrljajima.

Dţesika je zadovoljno uzdisala. Njeni drhtavi prsti bili su u njegovoj tamnoj,

još vlaţnoj kosi dok se pripijala uz njega, uz to telo koje joj je u isti imah bilo

prisno i poznato i strano. U svakom sluĉaju. bilo je to telo koje je zamišljala

svih ovih deset godina o kojem je maštala i koje je ţelela ĉak i u trenucima kad

je neki drugi muškarac bio uz nju. To je, meĊutim, bilo veoma retko.

Njegove preplanule ruke neţno su klizile niz njenu meku, kao mleko belu

koţu. dodirivale su neţno njene nabrekle grudi, njen stomak, bokove. Dţesika

je jeĉala od zadovoljstva, uvijajući se pod njegovim dodirima i pod teţinom

njegovog snaţnog tela, što je u njemu izazivalo sve snaţniju buru strasti 1

osećanja.

Reci mi nešto, Dţek, molila ga je ona u sebi. Reci mi da se sećaš one noći

kad smo prvi put vodili ljubav. Ali, on je ostao nem, puštajući da njegove ruke

i njegovo telo govore umesto njega.

Njegovi poljupci postajali su sve ţešći, gotovo divlji i on je sve ,teţe uspevao

da se kontroliše. Dţesika mu je odgovarala na isti naĉin. Njeno telo ga je

molilo da je uzme, ali on kao da to još nije ţeleo.

— Ne — promrmljao je. — Nemoj da one dodiruješ.

Njene ruke su klonule, a on je nastavio da je miluje. Ţeleo je da ga ona moli,

znala je, ţeleo je da je ponizi. MeĊutim, ma koliko njen razum bio protiv svega

toga, njeno telo je gorelo od ţelje za njegovim. I on kao da više nije mogao da

mizdrţi. Uzeo ju je, neţno i divlje u isti mah, a ona je na trenutke osećala kako

gubi svest.

Iscrpena, posle svega, naslonila je glavu na njegovo rame, ali on se

izmaknuo i ustao iz kreveta. Otišao je bez reĉi. Dţesika je leţala. oĉekujući da

se on vrati, utonula u slatke snove.

Dugo joj je trebalo da shvati da se on neće vratiti. Naravno, trebalo je to da

zna. On nju tretira kao prostitutku, baš kao što je ona tretirala njega pre deset

godina, kako je on verovao. Tako je bar rekao Medi. Zadovoljio je svoje ţelje i

otišao.

Dţesika je u jednom trenutku poţelela da ode od njega, ali se uplašila

njegove reakcije. Zagnjurila je glavu u jastuk i zaplakala neutešno.

Probudilo ju je neko šuškanje u kuhinji. Brzo se obukla i pošla tamo.

—     Zar odlaziš? — upitala je Dţeka koji je kuvao kafu. 

—     Da, na posao — odgovorio je on. 

— Ali, danas je subota.

—     Imam neki vaţan posao. 

—     Tako. Pusti da ti ja spremim doruĉak. 

—  Ne, hvala  —odgovorio je i ona je stala.  — Poješću nešto tamo. Kao i obiĉno.

Zatim ie ostavio nešto na sto.

— Ovde ima pet stotina — rekao je. — Za kućne ipotrebe i ostalo što misliš

da mora da se kupi.

—     Pet stotina dolara za kućne potrebe? 

— Pa ... mislio sam da bi moţda ţelela da kupiš nešto sebi . . . Ne bih  ţeleo da

me uznemiravaš na poslu.

—     Nisam imala nameru da te uznemiravam. 

—  Moţeš da zadrţiš ona kola koja si unajmila —  rekao je zatim.  — Ĉim

budem imao malo vremena, kupićemo nešto za tebe. I... domaćica se zove

gospoĊa Dţenkins. Ti joj reci šta treba da uradi.

—     Dobro — zbunjeno je rekla Dţesika. — Kad ćeš doći kući? 

— Ne znam — odgovorio je kad je već bio na vratima.— Taj posao moţe da se

završi za pola sata, a moţe da traje veĉno.

—     Da li moţeš da mi javiš? 

— Sumnjam — odgovorio je i izašao.

Dţesika je ostala nasred sobe gledajući u vrata i pitajući se šta da radi.

Zatim je odluĉila. Otišla je da se istušira, obukla se i izašla u kupovinu. Ako

već ne moţe da promeni Dţeka, moţe da mu se prilagodi. Ili bar da pokuša.

Spremila je ruĉak i pogledala na sat. Bilo je vreme da se Dţek pojavi.

MeĊutim, vreme je prolazilo, a njega nije bilo. Oklevajući, okrenula je broj

n'jegove kancedarije.

—     Da? — odazvao se muški glas. 

— Dobar dan, ovde... uh, gospoĊa Šabrol — rekla je s naporom. — Ţelela bih

da znam kad će moj muţ završiti posao.

—     Dţesika, da li si to ti? 

— Da — rekla je ona i tek tad prepoznala glas Dţekovog menadţera Bio je na

svadbi. — Ja sam. Ĉekam ga na veĉeru.

— Zar te nije zvao? Ja zaista ne znam šta se dogaĊa s tim momkom. Ja  sam

ga nekoliko puta danas podsećao da je oţenjen i da treba da ide kući. Ipak,

mislim da ga moţeš oĉekivati oko šest.

— Hvala ti mnogo — rekla je Dţesika i spustila slušalicu. U pet minuta do

šest sve je bilo spremno. Sto je bio postavljen i aranţiran, veĉera topla.

šampanjac rashlaĊen. Dţesika je obukla tamne pantalone i sivu bluzu, poklon

od Medi. Bila je veoma elegantna.

Ĉula ga je kako ulazi i ostavlja kaput.

—     Veĉera će biti za koji minut — rekla je i pošla u kuhinju. 

On nije ništa rekao. Ušao je u trpezariju i pogledao sveĉano postavljen sto.

—  Da li si danas kupila ove tanjire?  —  upitao je. Dţesika ga je zaĉuĊeno pogledala.

— Dţek, oni su bili u kutiji, tu dole u trpezarijskoj komodi — rekla je. — Sve

sam tu našla. I stolnjak, i escajg i salvete.

—     Oh, da — rekao je — sećam se da je dekorater rekao nešto o tanjirima. 

—  To je mnogo više od tanjira. To je uvozni danski porcelan. Zar si zaboravio da ga imaš?

—     Mislim da jesam. Ja nisam baš mnogo boravio u kući, znaš. 

—     Sedi, doneću salatu. 

— Nisam gladan. Dţesika je prebledela.

—     Zar nećeš jesti? — upitala je nesigurno. 

— Neću — odgovorio je. — I nisam oduševljen što si zvala moju kancelariju.

Da sam ţeleo da ti javim kad stiţem, ja bih zvao tebe. Ovo je upravo scena koju

sam ţeleo da izbegnem.

Na trenutak ona je oklevala, a onda je odluĉila da sama veĉera. Sela je i

poĉela da jede salatu. Zatim je sklonila sve sa stola.

—     Zar je to sve što ćeš jesti? — upitao je on. 

—     Da. 

—     Treba više da jedeš — rekao je. — Tako si mršava. 

— Hvala. Lepo je ĉuti da si nekome neprivlaĉan. On je odmahnuo rukom.

—     Hteo sam samo da kaţem da bi trebalo malo da se ugojiš — rekao je. 

—     Oh. šta te briga i ako umrem! — uzviknula je ona. 

U tom trenutku je zazvonio telefon.

Moţda je Medi, pomislila je Dţesika i podigla slušalicu.

Javio se ţenski glas.

— Ovde Defni Luis — rekla je ţena. — Ko ste vi? Dţesika ie biia zbunjena.

—     Saĉekajte, sad ću vam dati Dţeka. On je upitno pogledao u nju. 

— Defni Luis — rekla je ona i pruţila mu slušalicu. Otišla je zatim u  spavaću

sobu. kako ne bi slušala razgovor. Po- sle izvesnog vremena Dţek se pojavio na

vratima.

—     UĊi — pozvala ga je. 

On je ušao.

—     Zašto si otišla? — upitao je. 

—     Nisam htela da ti smetam. 

On je bio zamišljen nekoliko trenutaka.

-- Defni je bila odsutna dve nedelje iz Brajt Rivera. Nije znala da sam se

oţenio.

— Mora biti da se iznenadila kad je ĉula — primetila je Dţesika. — ViĊao si

se s njom pro nego što sam ja došla u Brajt River, zar ne?

—     Ne moram da ti objašnjavam šta sam radio — odgovorio je on suvo. 

— Tako, dakle — promrmlja on.

—     Moj ţivot je samo moj i molim te da to zapamtiš. 

—  Da li to znaĉi da imaš nameru da nastaviš sa Defni? —   upitala je ona, naizgled nezainteresovano.

—     To nije tvoj problem. 

—     Nije u ugovoru? 

—     Taĉno tako. 

—  Da li to znaĉi da i ja mogu da gledam svoja posla? — upitala je i videla kako se istog trenutka smraĉio.

— Ako te samo vidim da si i pogledala drugog muškarca, uĉiniću da oboje

zaţalite što ste se rodili — rekao je glasom u kojem se osećala pretnja.

— Ja već ţalim — rekla je Dţesika. — Zalim što sam te uopšte srela. što  sam

saznala da postojiš.

To nije bilo istina, naravno, ali morala je da mu kaţe nešto što će ga

pogoditi.

—     Onda smo jednaki — rekao je on hladno. 

—     Da li te je zvala da ti zakaţe sastanak? — upitala je. 

Na njeno iznenaĊenje, on je odgovorio sasvim razumno.

— Ne. Zvala me je da mi kaţe kako će biti prireĊena ĉajanka u dobrotvorne

svrhe. Za gradski muzej u decembru.

—     Pozvala te je? 

—     Da. Rekao sam da ću doći sa ţenom. 

—     Zaista ćeš me povesti? — upitala je ona s nevericom. 

— Naravno — odgovorio je on neoĉekivano neţno. — Ti si moja ţena. Dţesi.

Ona nije mogla ništa da kaţe. Grlo joj se steglo, a suze samo što nisu

grunule.

—     Poći ću s tobom — konaĉno je jedva izgovorila. 

— Oh, Dţesi — rekao je on -nestrpljivo. — Kad bi samo mogla da vidiš svoje

lice. Izgledaš kao neko ko se ţrtvuje. Ja ne ţelim da zbog mene ĉiniš bilo kakve

ustupke. Zar misliš da ne znam da ne ţeliš da ideš? Tamo će biti ceo grad i svi

će te videti sa bivšim doseljenikom, sa sinom gradskog pijanca . . .

Dţesika je ćutala. duboko poraţena njegovim reĉima. Nikad kao u tom

trenutku nije tako duboko osetila nepravdu koju mu je ţivot naneo. Znala je da

je njemu veoma vaţno da se pojavi s njom i ona će mu to uĉiniti. S uţivanjem,

naravno.

— Sad sam ja zaboravio na ugovor, zar ne? — rekao je on polako. Zatim  je

ustao s kreveta i pošao prema vratima.

—     Šta to radiš? — upitala je ona. 

—     Zar to nije oĉigledno? Odlazim. 

—     Kuda? 

—     U šetnju. 

—     Sada? Zašto? 

—  Treba da šetam dva kilometra dnevno, zbog kolena  —  odgovorio je on nestrpljivo.

—     Idem s tobom — rekla je i ustala s kreveta. 

— Ne, nećeš. Više volim da idem sam — odvratio je. Naravno, pomislila  je

Dţesika i osetila se glupo. Baš kao što voli i da spava sam.

Odluĉila je da ga ĉeka. Sela je na sofu u dnevnoj sobi i polako pijuckala

kafu. MeĊutim, Dţek je verovatno otišao na veoma dugu šetnju.

Spuštene glave. sa rukama u dţepovima, Dţek je išao pored reke. Bio je lako

obuĉen i poĉelo je da mu biva hladno. Seo je u kola i poĉeo da razmišlja o

Dţesiki. Njegova osećanja prema njoj bila su u suprotnosti sa njegovim ciljem

da je ponizi i kazni. Sve mu je teţe bilo da to ĉini.

Kad je stigao kući, ona je bila u krevetu, ali nije spavala. Ušao je buĉno i

zalupio vrata za sobom. Zatim je ušao i snaţno je prodrmao za ramena. Ona je

poskoĉila i zapanjeno ga pogledala.

—     Nemoj to više nikad da uradiš - rekao je on besno. 

—     Šta to? 

—     Da se zakljuĉaš. 

—     Nisam se zakljuĉala! — pobunila se. 

—     Ne laţi! — povikao je. 

— Ne laţem — rekla je i gotovo zajecala. — Vrata su se verovatno zaglavila.

To se već jednom desilo jutros.

On je bez reĉi ustao, prišao vratima i pokušao da ih otvori. Vrata su zaista

izgledala kao da su zakljuĉana.

— Da li mi sad veruješ? — upitala je ona. Okrenuo se i našao licem u lice  s

njom.

—     Ja ne ţelim da se zakljuĉavam pred tobom — rekla je ona tiho. 

—     Zato što imam neka prava na tebe? — upitao je on. 

—     Da. Zato što sam odluĉila da do kraja ispunjavam svoja obećanja. 

—     Dirljivo. Ja sam jedna od tvojih duţnosti, zar ne? 

—     To nisam rekla. 

—  Ali si mislila. Misliš to svaki put kad te dotaknem. Prišao joj je sasvim blizu i uzeo pramen njene kose, kao nekad, poigravajući se s njim.

Dţesika ga je zagrlila i tako su pošli do kreveta. Za nekoliko trenutaka oboje

su bili bez odeće i Dţek ju je gladno milovao, poţudno je ljubeći po celom telu.

dodirujući one najintimnije kutke i paleći sve ţešće vatru u njoj.

— Dţek, molim te — prošaputala je ona kad više nije mogla da izdrţi i on je

tad udovoljio njenoj ţelji. Leţali su zagrljeni nekoliko trenutaka posle svega.

—  Nemoj da ideš —  rekla je ona tiho. ali on je upravo u tom trenutku sklonio njene ruke sa svog vrata ustao i izašao iz sobe.

VIII

Takvo stanje potrajalo je mesecima. Vodili su ljubav, strasno, divno. a onda

je on odlazio. Dţesika je bila sve nesrećnija i sve manje nade je imala da će on

jednog dana poţeleti da ostane uz nju.

Jednog jutra, u decembru ona i Medi su išle u posetu njenom ocu. Uvek bi

posle takvih poseta bila deprimirana. Njen otac više nije bio ni senka onog

ĉoveka od pre. Bilo joj je ĉudno kad ga je gledala i mislila kako je taj slabašni,

bespomoćni ĉovek onaj isti despot koji joj je uništio njen ţivot.

U tako lošem raspoloţenju srela je sa Medi u svoja nova kola parkirana

ispred bolnice.

—  Pa, kako je kod tebe? — upitala je Medi. — Da li se nešto promenilo? Dţesika je odmahnula glavom.

—     Sve je kao i pre. 

—     Vas dvoje ništa ne ĉinite da se to izmeni. zar ne? 

—     Ne. 

—     To se vidi po tebi. Ipak, mislila sam da ćete vreme- nom .. . 

—     Mislim da nemamo više vremena. 

— Oh, Dţesika, daj mu šansu.

— To i ja sebi govorim, ali više u to ne verujem. U meni je problem, izgleda.

—     Kako to misliš? 

—     Oh, on mi daje bezbroj dokaza. svakodnevno, da mu nisam potrebna. 

Jede van kuće i ne ţeli da mu kuvam. Ne do- pušta da bilo šta ĉinim za njega.

Ĉak mi ne da ni košulje da mu peglam, jer kaţe da to u ĉistioni mnogo bolje

rade.

—     Ja sam pet godina ĉekala da se Majkl toga seti — rekla je Medi. 

—     Medi, ja ozbiljno govorim. 

—     Izvini. A kako je sa seksom? 

— Divno.

—     Izgleda kao da nisi naroĉito srećna zbog toga. 

—     Dţek je sjajan ljubavnik. 

—     To me ne iznenaĊuje — primetila je Medi. 

— Ali, on me tretira kao da sam prostitutka. Vodi ljubav sa mnom, a onda

ode. Sad sam usamljenija nego što sam bila pre nego što sam se udala za

njega.

—     Ĉesto mi je padalo na pamet da ga potraţim i da mu kaţem celu istinu 

— rekla je, Medi tuţno.

Dţesika ju je uplašeno pogledala.

—     Medi, obećaj mi da to nećeš uĉiniti. 

— U redu — nevoljno je pristala Medi. — U tom sluĉaju treba da ga ostaviš.

Do Ċavola i sa tvojim ocem i sa Dţin.

Moraš malo da misliš i na sebe, Dţesika. Celog ţivota se ţrtvuješ za druge.

— Nisu u pitanju drugi, Medi. Ja ga volim.

— Uprkos svemu?

—     Uprkos svemu — odgovorila je Dţesika. Medi je uzdahnula. 

—  Pa, veĉeras ćemo se bar potruditi da svi izgledamo srećni. Vas dvoje dolazite na dobrotvornu ĉajanku, zar ne? — upitala je.

—     Da, svakako — odgovorila je Dţesika. — Pozvala nas je Defni Luis. 

—  Oh, to neka te ne brine. Ja, uprkos svemu, mislim da ti je Dţek veoma privrţen.

—     Svakako. Osveta je vrlo snaţna emocija. 

— Mislim da nije samo to. Ali, ja se plašim za tebe, Dţesika. Tako si mršava,

tako nesrećna, plašim se da ćeš se razboleti.

— Ne brini, zdrava sam. Šta misliš, da li u gradu znaju da naš brak ne valja?

—     Mislim da ne znaju. Zavide ti, Dţesika. Uhvatila si najboljeg neţenju 

— rekla je Medi i nasmejala se.

— Plašim se susreta sa ljudima veĉeras — rekla je Dţesika.  — Ĉini mi se da

više nemam ni šarma, ni spontanosti.

—     Oh, ne govori gluposti. Ti si najšarmantnije stvorenje koje poznajem. 

—     Da li si sigurna da smo za istim stolom? 

-— Naravno, budi bez brige. Ja ću biti uz tebe. Dţesika je zagrlila

prijateljicu i poljubila je u obraz. Šta bi ona bez Medi i njene stalne brige i

podrške, pitala se.

Medi je izašla iz kola i sela u svoja, a Dţesika je pošla kući. U jednom

trenutku nepaţnje ugledala je kola pred sobom i već u sledećem zaĉula se

lomljava stakla. U drugim kolima sedela je mlada ţena, a staklo je bilo

ipoprskano krvlju. Dţesika je prebledela i izletela iz kola.

—     Da li vam je dobro? — upitala je ţenu. 

—     Mislim da jeste. Imam neku ogrebotinu na glavi — rekla je mlada 

ţena.

— Moja je greška — rekla je Dţesika. — Zamislila sam se i prošla kroz crveno

svetlo. Evo vam broj polise mog muţa, da naplatite štetu.

Uskoro je stigla policijska patrola, a odmah zatim i ambulantna kola.

Saĉinjen je izveštaj nakon uviĊaja, a onda je Dţesika sela u ambulantna kola i

pošla sa ţenom u bolnicu.

Dok je ĉekala u ĉekaonici, ugledala kako Dţek, potpuno izbezumljen, ne

videvši je, otvara vrata i ide pravo prema recepciji.

—     Dţesika Šrbrol? — rekao je nervozno. — Gde je ona? 

—     Molim? — upitala je sestra na prijemnom i zaĉuĊeno ga pogledala. 

—     Imate pacijentkinju po imenu Dţesika Šabrol. Plavuša, lepa, zgodna. 

Imala je automobilski udes. U kakvom je stanju?

—     Gospodine, nema nikoga .. 

—  Slušajte,  damo  —  prekinuo iu ie on grubo  — Ja ću iskoĉiti iz koţe zbog vas. Ili ćete mi reći kako je Dţesi ili ću . . .

— Dţek — pozvala ga je Dţesika i on se okrenuo. Bio je potpuno šokiran  kad

ju ie ugledao. — Ja sam tu.

—     Dţesi — uzviknuo je. a lice mu se ozarilo. — Šta ti tu radiš? 

—     Ĉekam. Meni nije ništa. 

On ju je gledao s nevericom.

—     Meni su poruĉili da si imala udes i da su te odvezla kola hitne pomoći. 

— Taĉno Došla sam sa ţenom koja je bila u drugim kolima. Sad joj snimaju

glavu. ali izgleda da nije ozbiljno povreĊena.

Dţek je stajao i posmatrao je, a onda se okrenuo prema sestri koja je stajala

za pultom.

—  Mogao bih da je ubijem  —  rekao je kroz zube,  ali već sa osmehom na usnama.

—     Nije ona kriva. Dţek. Zbunio si je. 

—     Ostaćeš ovde? — upitao je kad se malo smirio. 

—     Da. Ţelim da vidim da li je sve u redu. 

—     Onda, videćemo se tek uveĉe — rekao je i bez pozdrava izašao. 

Dţek je ušao u svoja kola i jedno vreme je samo sedeo, zatvorenih oĉiju.

Morao je da se smiri jer je poludeo kad su mu rekli da je Dţesika nastradala.

Odjednom je shvatio koliko je voli kako se bedno ponaša prema njoj. Njegov

glupi ponos i njegova ţelja za osvetom doveli su do toga da oboje pate. Ne,

Dţesika više ne sme da pati. On to neće dopustiti.

Kad je stigla kući, Dţesika je potraţila polisu ĉiji je samo broj dala ţeni, Nije

taĉno znala gde se nalazi. Otvorila je jednu fioku u kojoj je mislila da bi mogla

biti polisa stala zapanjena. Uvezana vrpcom, tu su bila njena pisma

Dţeku, pramen njene kose i njene slike. Drhtavim prstima uzela je sveţanj j

poĉela da razgleda fotografije. Na jednoj je pisalo: Dţesi i ja.

Suze su joj grunule na oĉi. To je bila njihova poslednja fotografija,

napravljena uoĉi njene posete doktoru Karstersu. I on je to sve ove godine

ĉuvao!

Kad je Dţek došao kući, Dţesika je upravo ĉetkala kosu pred ogledalom.

Ušao je i pogledi su im se sreli u ogledalu. Oboje kao da su bili zbunjeni. I u

njemu i u njoj dogodila se promena za koju onaj drugi nije znao. To ih je

zbunjivalo. Dţek se nagnuo, podigao njenu kosu i poljubio je u vrat. Dţesika je

zadrhtala, ali on je već izašao.

Dţesika se obukla s posebnom paţnjom. Ovog puta ne zbog Dţeka, već zbog

straha od susreta sa uvek elegantnom, glamuroznom Defni Luis.

— Lepo izgledaš — rekao je Dţek suvo, a Dţesika se upitala zašto nikad nije

srećna kad joj on da kompliment.

On je takoĊe vrlo lepo izgledao. Imao je na sebi crni smoking savršenog

kroja.

Ušli su u veliku dvoranu j svi pogledi bili su uprti u njih. Dţesika je to

oĉekivala, ali je ipak osetila nesigurnost u kolenima i malo se više oslonila o

Dţekovu ruku. Defni im je išla u susret. Bila je veoma elegantna, savršeno, ali

malo napadno našminkana i vrio izazovna. Srdaĉno je pozdravila Dţeka, a

zatim se okrenula Dţesiki.

— Ja zaista nisam znala da se Dţek oţenio. a pogotovo nisam imala  pojma

da si ti ta srećnica — rekla je ona Dţesiki.

—  Oh, u redu je, nisi ni mogla da znaš — odvratila je Dţesika. U tom trenutku osetila je snaţnu glavobolju.

—  Trebalo je da mi kaţeš ko si —  nastavila je Defni.  —  Skoro sam se onesvestila kad sam kasnije ĉula.

Mogu da se kladim u to, pomislila je Dţesika.

— Nadam se da ćemo imati vremena za razgovor — rekla je Defni. — Sta si

radila dok si bilu odsutna iz Brajt Rivera?

Dţek ih je ostavio same, iznenaĊen zbog srdaĉnosti susreta, a Medi je celu

scenu s uţivanjem posmatrala iz daljine, sedeći za stolom.

Defni je povela Dţesiku u jedan ugao i tu je nastavila da brblja o svemu i

svaĉemu. Oh, kad bi je neko zaustavio, pomislila je Dţesika. Znala je da Dţeku

to ne bi palo na pamet. U tom trenutku prišao im je jedan mladi ĉovek.

— Bile! — uzviknula je Dţesika i zagrlila muškarca. — Bil Kembel! Tako mi

je drago što te vidim. Kako si?

— Odliĉno, Dţesika. A ti? Ĉujem da si se udala za našeg fudbalskog heroja.

Dţek je prišao i pozdravio se sa Bilom koji je bio Dţesikin drug iz razreda.

Uvek ga je volela, jer je bio veseo i dobar drug.

— Zar me nećeš zamoliti za ples? upitala je Dţesika Bila i povela ga  prema

podijumu.

—     Dţesika, šta je to s tobom? — upitao je Bil zabrinuto. 

—     Zašto pitaš? 

— Ti nisi tip ţene koja će muškarca pozvati na ples. A nije mogućno da si  se

toliko izmenila. Dakle, šta je u stvari?

—     Htela sam da pobegnem od Defni. Mnogo je pitala. 

—     Defni je sad moja devojka — rekao je Bil smejući se. 

Dţesika je zatvorila oĉi od stida.

—     Oprosti mi. 

— U redu je. Ja znam kakva je ona. Znam i to da se viĊala sa Dţekom  pre

nego što se oţenio s tobom. Nezgodna situacija, zar ne?

—     Pa, moglo bi se tako reći. 

—     Da li te je mnogo gnjavila? — upitao je Bil. 

— Ne. Pokušavala je da bude srdaĉna. Problem je u meni. Ne obraćaj više

paţnju na to. molim te. Defni je dobra i ja nisam mislila ništa loše.

—  Ne moraš zbog mene da je braniš. Nas dvoije se posvaĊamo tri puta u toku dana, ali meni je ipak stalo do nje.

Dţesika je iznenada osetila puno simpatija za Defni.

—     Ţelela bih da sednem, Bile, ako nemaš ništa protiv — rekla je. 

On ju je galantno otpratio do stola i povukao se. Dţek je sedeo za stolom i

ćaskao sa Medinim muţem. Bio je dobro raspoloţen i nasmejan. Samo kad bi

pogledao Dţesiku, s lica bi mu nestao osmeh. Ustao je i pozvao Defni na igru.

S njom se takoĊe lepo zabavljao, smejao i ćaskao. Dţesika više nije mogla da

izdrţi. Ustala je i pogledala Medi koja ju je pomno posmatrala.

Idem malo na vazduh — rekla je.

Izašla je u hol i sela u jedan mraĉan ugao, u duboku fotelju. Suze su same

od sebe poĉele da teku i ona više nije mogla da zadrţi jecaje.

Dţesika! — zaĉula je muški glas pored sebe. — Zar ti plaĉeš?

Bio je to Bil. Ona je nastavila da jeca i on ju je neţno zagrlio.

Hajde, hajde, smiri se — rekao je tiho. — Da li je to opet zbog Defni? Ona

mi je upravo rekla da ţeli da poĊemo. Vas dve vodite neki besmislen rat, ĉini

mi se.

Dţesika je odmahnula glavom, nesposobna da izgovori ijednu reĉ.

— Kembele! — zaĉuo se u tom trenutku dubok muški glas. Dţek je stajao

pred njima. — Mislim da bi bilo bolje da skloniš ruke sa moje ţene.

IX

Dţesika i Bil su se trgnuli. Ona je ugledala Dţekovo lice skrivljeno od besa.

—     Dţek, slušaj me — rekla je neodluĉno — nisi dobro razumeo. 

— Sasvim sam dobro razumeo — odgovorio je. — Ostavila si me i otišla da se

sretneš s njim. Kad sam pošao da te pronaĊem, zatekao sam vas zagrljene

— Ali, nije to što ti misliš! — umešao se Bil. Dţek je koraknuo prema njemu

1Dţesika se uplašila.

—     Dţek, ponašaš se kao dete — rekla je ona. 

—     Bolje da ja tebi ne kaţem kako se ti ponašaš — odvratio je on. 

— Dţek, ako napraviš scenu, ja ti to nikad neću oprostiti —  rekla je mirno,

drhteći od besa.

—  Ja bih je  poslušao da sam na tvom mestu, Šabrole. TakoĊe,  upitao bih

svoju ţenu zašto beţi od mene i plaĉe u mraku. Razmisli malo o tome — rekao

je Bil i otišao.

—     Da li je to istina? — upitao je Dţek izmenjenim glasom. — Plakala si? 

—     Zašto me pitaš? — odvratila je ona. — Mislila sam da si sve video. 

—     Pa, šta bi ti pomislila. da si me videla u istoj situaciji? 

—     Pitala bih — odgovorila je. 

—     Odlazimo — rekao je on 

—     Odliĉno — rekla je ona i okrenula mu leĊa. Pošla je prema izlazu. 

Noć je bila sveţa i jasna. Njih dvoje nisu

progovorili sve dok nisu stigli kući.

Dobro - rekao je on kad su seli — zar

mi nećeš reći šta se dogodilo?

— Bil ti je rekao. On je naišao i zatekao me kako . . . kako sam uznemirena.

Pokušao je da ma smiri i to je sve.

—     Nisi otišla u hol da bi ga srela? 

—     Naravno da nisam! — oštro je odgovorila. — Zašto to misliš? 

—     Što da ne? Obletala si oko njega cele veĉeri. 

—     Dţek! Igrala sam s njim i to jednom. 

—     U svakom sluĉaju više nego sa mnom. 

—  Kako da igram s tobom? Da te molim? Da te izvlaĉim iz kandţi tvoje ljubavnice?

Dţek je zapanjeno gledao u nju.

—     Moje ljubavnice? — upitao je s nevericom. 

—  Zar misliš da verujem kako si sve ove veĉeri provodio radeći u kancelariji? — upitala je i istog trenutka se osetila bedno. Nikad nije mislila da

će doći u situaciju da uradi tako nešto.

Dţek je prebledeo. On je zaista odlazio da radi i nije mu padalo napamet da

traţi ljubavnicu, a pogotovo ne Defni.

—     Zar misliš da sam bio sa Defni? — upitao je. 

—     Rekao si mi da ne ţeliš da je napustiš. 

On se tek tad setio onog razgovora. Oh, kakva glupost. Kad je Defni zvala,

on je na to zaboravio posle pet minuta, a ona je pamtila sve ovo vreme.

—     Nemaš pravo da me optuţuješ — rekao je. 

—  Naravno, ja nemam nikakva prava. To je deo ugovora. Namerno si me

poveo tamo veĉeras i primorao da se sretnem s njom. Hteo si i javno da me

poniziš.

Njegov pogled postao je mekši.

—     Da li si zato plakala? — upitao je. Glas mu je bio promukao. 

Dţesika je ćutala i pognula glavu.

—  Reci mi  —  insistirao je.  —  Da li si zato plakala? Ona je i dalje ćutala pognute glave.

— Šta to tebi znaĉi? — nastavio je on. — Zar misliš da mogu da zaboravim da

sam te kupio, kao kuću. Da zaboravim da ti ne bi ni trenutak ostala sa mnom

da si mogla da biraš?

Dţesika je pogledala u njega i u tom trenutku neka slabašna nada pojavila

se u njenom srcu. Iznenada se zaljuljala i verovatno bi se srušila da je on nije

pridrţao.

— Ti me se plašiš, zar ne? — rekao je neţno, ne uspevajući više da prikriva

navalu emocija.

Ona je ćutala.

On je obuhvatio njeno lice svojim šakama i zagledao se u njega.

— Oh, zaboga, kako smo stigli dovde, Dţesi? Da li se sećaš kako smo nekad

bili srećni?

—     Sećam se — rekla je ona slabim glasom. 

On nije skidao pogled s nje.

— Da li ti je dobro? — upitao je i podigao njeno lice prema svome. -

Naravno. Samo sam malo slaba.

On ju je snaţno privukao na grudi.

— Moja Dţesi — uzdahnuo je, a onda je sve provalilo iz njega. — Voleo bih

da moţemo da se vratimo u ono vreme.

—     Kad bi to bilo mogućno, Dţek — rekla je ona. 

—  Pusti me da probam  —  promrmljao je on.  —  Pusti me da probam da oboma vratim ono vreme.

Stajali su tako zagrljeni kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Zatim ju je

podigao i poneo u spavaću sobu. Neţno ju je spustio na krevet. Sve godinama

sputavane emocije provalile su iz njih. Vodili su ljubav onako kako niko od

njih dvoje nikada nije.

—  Koţa ti je mekša nego ikada  — rekao je on neţno. —  Nisam mogao da zaboravim taj dodir svih ovih deset godina.

Dţesika je mislila da toliku sreću neće moći da podnese. Nije mogla ni reĉ

da progovori, samo se privijala uz njega i uţivala u njegovim milovanjima.

— Nikad nijednu ţenu nisam ţeleo kao tebe — mrmljao je on. Bilo je to prvi

put da joj kaţe bilo šta dok su vodili ljubav.

Zaspala je u njegovom naruĉju, sigurna da će ostati pored nje u krevetu.

MeĊutim, kad se usred noći probudila, shvatila je da ga nema. Znaĉi, ništa se

nije promenilo, pomislila je s gorĉinom. Nestala je i poslednja nada.

Dţek je stajao za šankom i poruĉivao piće jedno za drugim.

—     Dţek, kasno je, zatvaramo — rekao je Bob, vlasnik bara. 

—     Samo još jedno piće, Bobe. 

— Zašto stojiš tu? Zašto ne odeš kući? Tek što si se oţenio — rekao je Bob.

—     To nije tvoj problem. Da li si mi ti majka? 

—     Pozvaću taksi — rekao je Bob zabrinuto. 

—     Ne treba mi, Bobe. Nisam pijan, mada bih tako ţeleo da jesam. 

Polako, umornim korakom, Dţek je pošao kući. Kad je ušao, Dţesika je

sedela na kauĉu u dnevnoj sobi. Odmah je ustala i prišla mu.

—     Samo kad si došao — rekla je. — Tako sam brinula. 

—     Drago mi je što si budna — odgovorio je. — Treba da razgovaramo. 

X

- Nisam mogla da spavam. Probudila sam se i videla da te nema. Nisam znala

kuda si otišao i mnogo sam brinula —rekla je ona.

—     Ţao mi je, ali sad je ionako sve završeno — rekao je on. 

—  Završeno? — upitala je Dţesika sa strahom u oĉima. — Dţek, o ĉemu govoriš?

On je duboko udahnuo vazduh ,pre nego što je progovorio. Videlo se da mu

je teško, ali da je ipak odluĉio da kaţe.

-Neću više da te prisiljavam sa mnom, Dţesi. Moţeš da dobiješ razvod kad

god zaţeliš.

Dţesika ga je zapanjeno pogledala. Samo nekoliko sati ranije ona je

poverovala da njihov brak ima budućnost.

— Ja ću nastaviti da plaćam leĉenje za tvog oca i školovanje Dţin. Ne treba

ništa da mi platiš. Oboje znamo da se ovaj pakao koji si provela sa

mnom ne moţe niĉim platiti. Kada kuća bude renovirana, moći ćeš da se useliš

tamo. Rensom će sve srediti, ne brini.

Dţek je govorio, zatim se okrenuo i pošao prema prozoru. LeĊa su mu se

tresla. Pustila ga je da se smiri, praveći se da ne primećuje šta se s njim

dešava. Zatim se on okrenuo.

Znam da me ne ţeliš više — rekao ]e. — Nekad jesi, ali to je bilo davno. Sad

sam sve upropastio. Oprosti mi, Dţesi, ali nemoj da me ţališ.

—     Dţek . . . 

Pusti me da kaţem do kraja to što sam nameravao. Ne moraš da mi veruješ

i ja ti to neću ni zameriti, ali ja te volim. Više nego ikad, a voleo sam te više od

ţivota još kad smo bili deca. Sve ove godine, kad god sam pokušavao da budem

s nekom ţenom, pred oĉima mi je bio tvoj lik. Jednom sam bio veren, ona je

bila divna devojka, ali nije bila . . . ti. Sad, kad si se vratila, ja sam video samo

osvetu, samo mrţnju, ne znajući da iz mene govori samo povreĊena sujeta i

rana iz mladosti. Ja sam te voleo, Dţesi, ali to nisam hteo da vidim.

Dţesika ga nije prekidala, ali sve što je ĉula bilo je da je on voli. Ostalo nije

bilo vaţno. U sebi je ponavljala: on me voli, on me voli...

— I sad, kad više nemam prava da te molim da ostaneš sa mnom, ja ţelim

samo jedno: da pokušamo da ostanemo zajedno. Više mi nije vaţno zašto si

otišla, jer sad si tu. Znam da sam bio bednik, da sam te muĉio, ali nisam smeo,

nisam hteo da ti otkrijem svoja osećanja. To bi me uĉinilo još slabijim nego što

sam bio. Ja sam siguran da bi ti ţelela decu, ali sigurno ne bi ţelela moju decu.

On je ućutao, a Dţesika je shvatila da je previše uzbuĊen da bi mogao da

nastavi.

— Ja ţelim tvoju decu, Dţek — rekla je ona neţno i u tom trenutku odluĉila

da mu kaţe istinu. — Ţelela sam tvoje dete i onda kad smo poslednji put bili

zajedno. Zato sam i otišla iz Brajt Rivera.

Trebalo je da proĊe nekoliko dugih sekundi da bi Dţek shvatio ono što je

Dţesika rekla.

— Kako to misliš? — nesigurno je upitao. Prebledeo je i napeto je oĉekivao

da ona nastavi.

—  Bila sam trudna, nosila sam tvoje dete Dţek. Otac mi  je rekao da će te poslati u zatvor, ako se ne udam za ĉoveka kojeg mi je on našao.

Dţek je, šokiran, gledao u nju.

— On bi to i uradio. A ti nisi imao mogućnosti da se braniš. Bio si napunio

osamnaest i bio si odgovoran. Nije mi ostavio izbor. Zato sam morala da

uĉinim to što mi je rekao. Otišla sam u Njujork i udala se za sina njegovog

prijatelja. Kad sam izgubila dete, razveli smo se i otišla sam u Evropu. Nisam

se vraćala ovamo sve do sada.

Duboko potresen, bez reĉi, Dţek je slušao njenu priĉu.

—     Zašto mi to nisi rekla kad smo se sreli pre dva meseca ? 

—     I dopustila da uništiš mog oca? 

Njegovo lice se zgrĉilo od bola i stida.

—     Uostalom, mislila sam da ćeš tvrditi da je dete Arturovo. 

—     Arturovo? 

— Tako se zvao ĉovek za kojeg sam se udala. Moj otac ti je rekao da sam ga

vidala kad i tebe, zar ne?

Dţek je klimnuo glavom.

— Znala sam. On je bio ubeĊen da će to povećati tvoju mladalaĉku

nesigurnost i da ćeš mu poverovati. Nije bilo drugog muškarca, Dţek. I dete je

bilo tvoje.

—     Izgubila si dete? — upitao je. 

—     Da. 

On je prekrio lice rukama, dok su mu jecaji potresali leĊa i ramena.

—  Oh, Dţesi,  kako sam ti samo ruţne stvari govorio i ĉinio. Da li ćeš ikad moći da mi oprostiš?

—     Već sam ti odavno oprostila. I ti si patio, ja to znam. 

—  A to  što sam se ponašao tako ruţno otkako smo u braku?  —  upitao je gledajući je s nekom novom nadom.

—     Imamo ostatak ţivota da ispravimo sve — rekla je ona neţno. 

— Od sada, pa do kraja ţivota.

— Da li to znaĉi ... — poĉeo je on sa strahom i nadom — da li to znaĉi da ćeš

ostati sa mnom?

—     Naravno, Dţek. Ja te volim. Kuda bih inaĉe mogla da idem? 

On se ponovo okrenuo prema prozoru. dok mu je srce snaţno udaralo. Bilo

ga je stid i bio je srećan.

—  Sad ti kaţem, Zak, ako opet doĊeš na ideju da me ostaviš, biće velikih neprilika — rekla je ona stojeći iza njegovih leĊa.

On više nije mogao da podnese njenu neţnost, njenu dobrotu i njeno

praštanje. Bio je postiĊen. Bez reĉi je otišao u spavaću sobu i zakljuĉao vrata

za sobom.

—  Dţek,  pusti me unutra  —  rekla je  ona odluĉnim glasom. — Ţelim da razgovaramo.

On nije odgovarao.

—     Dţek, zar ne misliš da smo ionako izgubili mnogo vremena. 

Posle izvesnog vremena ĉula je kako se okreće kljuĉ u bravi. Ušla je, a on

nije smeo da je pogleda.

— Dţek, ne pokušavaj da sam nosiš sve to — rekla je neţno i stavila mu ruku

na rame. Već u sledećem trenutku on ju je zgrabio u naruĉje i tako snaţno

stegao da je zamalo izgubila dah.

—  Osećam se kao poslednja budala  —  rekao je.  — Zašto sam mu uopšte poverovao, kad sam znao da me mrzi i da ţeli da nas razdvoji?

Ona je shvatila da on govori o njenom ocu.

- Bio si onda dete. Dţek. a on je lukav i iskusan ĉovek. On je taĉno znao šta

treba da kaţe. Nemoj više da misliš na to.

—     Moram — rekao je potišteno. — I misliću dok sam ţiv. 

—     Mi smo još mladi. Moţemo poĉeti ispoĉetka — rekla je Dţesika. 

On se malo odmaknuo od nje i pogledao je u oĉi.

—  Moţemo li, Dţesi?  —  upitao je.  Odgovor je pronašao u njenim oĉima. Nagnuo se nad nju i poljubio njene usne.

—  Dţesi, zašto  me nisi potraţila kad si izgubila dete? Zašto si ĉekala tako dugo?

— Pisala sam Mendi. Ti si tada već bio otišao iz Brajt Rivera. Ĉinilo mi se da

moţeš bez mene. a ja nisam ţelela da se ponovo umešam u tvoj ţivot.

— Da se umešaš? Pa, ja sam bio izgubljen bez tebe! Kako si mogla da misliš

drugaĉije?

—  Bila sam ranjena ... zbog  svega, Dţek. Jedino što sam ţelela bilo je da pobegnem što dalje od oca.

—  Oprosti, naravno da si bila ranjena. Mogu samo da zamislim koliko si patila. Oh, Dţesi, moja Dţesi.

Bilo je već jutro, a oni su još sedeli i priĉali. Dţek je zatim telefonirao da

neće doći na posao, a onda je neoduĉno neko vreme stajao pored telefona.

— Dţek, šta to radiš? — upitala je ona.

—     Nešto mi je palo napamet. Mi nismo imali medeni mesec. Da li bi 

ţelela da otputujemo nekuda?

—     Oh, Dţek! — uzviknula je ona i bacila mu se u naruĉje. 

—  Kako ti zvuĉe Havaji? Mada, za medeni mesec, kaţu ljudi, potrebno je dvoje zaljubljenih i .. .

—     Krevet — dodala je ona. 

—     Dobro si me podsetila — nasmejao se on i poneo je prema krevetu. 

Kraj

Scan i obrada voki