Re¤† urednika - Alca trgovina Re¤† urednika < mania Pravo ka...

download Re&curren;&dagger; urednika - Alca trgovina Re&curren;&dagger; urednika &lt; mania Pravo ka najboljima Straight to the great Broj 14

of 17

  • date post

    13-Oct-2019
  • Category

    Documents

  • view

    1
  • download

    0

Embed Size (px)

Transcript of Re¤† urednika - Alca trgovina Re¤† urednika < mania Pravo ka...

  • Reč urednika

  • 3Reč urednika Reč urednika mania mania

    Dobro mi došli u 14-ti broj Alcamanie. Već je i treći kvartal za nama i godina skoro na izmaku. Ovo je vreme kad skupljamo svu preostalu snagu, za najuspešnije rezultate ikada i za što bolji završetak ove čudne godine. Vreme jesenjih kiša, vetrova, elegičnih raspoloženja, melanholije i još po nekog, slučajno ukradenog sunčanog dana.

    A ko bi rekao da sam pre samo dvadesetak dana, sedela na obali mora? Sećam se da sam pogledala sam na sat i zapamtila vreme mog poslednjeg ovogodišnjeg izlaska iz vode: kraj septembra, 17:45. Baš tih, odlazećih dana leta, doživela sam pravu katarzu… Lutajući tako obalom, pronađoh mesto za dušu - skriveni kafe među borovima, u samim stenama. Ako biste gledali odozdo, videli biste samo njegove nejasne obrise i lelujanje belih, paučinastih zavesa, postavljenih između stena i drvenih stubova, kao u starim napuštenim dvorcima. Davale su mističnost, šarm, stil i osećaj prijatne izolovanosti od tuđih pogleda, kao u separeima. Negde puštene slobodno na vetru, a negde vezane, kao kike malih devojčica. Dalje malo, nekoliko klupa pod čempresima i jedna stara oronula fontana. Na samoj obali, mali drveni mol za čamce. Slušajući odozgo, čuli biste huk i besno udaranje talasa o stene. Ćuteći tako, osećali biste lagani povetarac, miris mora, borova i ukus soli na usnama. To mesto, postalo je moja oaza, mesto za odmor, čitanje, uživanje, maštanje i razmišljanje. Kad poželim, spuštala bih se dole do mora, plivala i upijala poslednje zrake sunca. Dva skoro neprimetna konobara, navikla su vremenom na moje prerane jutarnje dolaske, donoseći ''domaću'' kafu u ogromnoj šolji i novine. Dolazila bih dok je sunce izlazilo, a oni polivali kameni prilaz. Društvo mi je pravila i lepa, crno-bela mačka Daša, koja bi, čim dođem, legala na gomilu jastuka pored mene. Gledala bih sa mog vidikovca, kako se plaža ispod, puna suncobrana od trske i ležaljki, lagano puni turistima i udaljenom grajom. Isto tako, ispratila bih ih sve, čekajući tišinu opustele plaže po kojoj peni more, u smiraj dana. Negde u daljini, zvuci ,,Rjabinuške''... Kad bi Sunce kretalo na počinak, na granici neba i mora, odlazila bih i ja... Da li je ono ispraćalo mene, ili ja njega, ne znam ni sama.

    I tako, razmišljam o tome, da li čovek zna - svoje granice? I da li mi uopšte osećamo kad povređujemo druge, ili nas je baš briga, u našoj sebičnosti? Znamo li granicu ljudskog trpljenja, preko koje se više ne može? Sigurno je jedno: da Sunce svoju zna.

    Postoji granica veselja, strpljenja, bola, a na žalost i sreće. Ponekad je i sami sebi postavljamo, bez pravog objašnjenja. Zaustavljamo se u radosti, ljubavi, pravom življenju, uživanju. Iz straha, zbog običaja, navike, lažnog morala, ovih ili onih razloga…

    Nekad nas opet, tuđa sebičnost i nedostatak mere, navede na spoznaju o sopstvenoj granici trpljenja. Da li nas je vremenom, nestajanje opštih moralnih i ljudskih vrednosti, ili surova borba za opstanak naterala na to, da nas

    bude briga samo za sebe, tek, oseća se dominacija naših najlošijih osobina: sebičnosti, bezosećajnosti za potrebe drugih, lažljivosti, nemoći, kukavičluka raznih vrsta, straha od promena…U stanju smo da činimo drugima ono, što nikad ne bismo poželeli sebi. I u tome, nemamo granicu. Uništavamo najtananija osećanja, duše drugih, samo zarad sopstvenog užitka. U ovom vremenu, reč kabadahija, opet dobija puno značenje. I nema razgovora, nema kočnica u tome. Zadovoljili smo sebe, a to je bio i cilj i suština.

    Ni jedna reč, pogled, tiha, ljudska molba onih kojima nanosimo bol, ne može da nas natera da stanemo, razmislimo, da u nekoj, maloj meri promenimo svoja postupanja. Iako ne traže mnogo. I tada, dolazi spoznaja one druge strane, o sopstvenoj granici trpljenja. Čovek može mnogo da izdrži. Spreman je i da emotivno trpi, mnogo više nego što zna. Ali, nekad je i kap dovoljna da prepuni čašu. Trenutak, kada su porcije tuge prevelike i konstantne, kada je povređenost toliko jaka, da se prekida sve. Možda i ne zato što više ne može da se trpi, nego zbog užasnog osećaja iskorišćenosti i tuge. Posebno onda, kada nas povredi neko ko nam je važan i drag; kada bliskost, toplinu i ljubav, zameni nagla praznina i otuđenost, tada bol prelazi u bes, revolt i osudu. Iako boli i dalje…

    Tužno je samo to, što po pravilu, u životu nekako uvek bolje prođu manje vredne, mazne, slatkorečive osobe, kojima je najvažnije posedovanje i trošenje materijalnih vrednosti. One, koje gledaju samo sopstvenu udobnost. Manipulativna bića, koja nam se lažno predstavljaju glumeći dobrotu i razumevanje celog svog života, a poštujući u stvari, samo lične ciljeve i htenja. Majstori balansa, samokontrole i računanja unapred. Nekako ih hoće sreća. Obično imaju i svoje male, tajne živote i planove, o kojima mi ništa ne znamo i ne bismo poverovali čak i da nam neko kaže. Čovek je uvek slep za najveće istine. Koprena pada onog momenta, kad nestane para i udobnosti, ili kad nas ošine bič sudbine, a one se samo okrenu i nestanu.Tu prava ljubav ne živi. Samo stanuje. No, dobro. To je tako. Ako zaista postoji neka ravnoteža, vreme sve to, kad tad i pokaže. Samo što nam do tada, samozavaravanje, emotivna neispunjenost, magla, čežnja i lažna sreća ukradu život.

    Dakle, dragi moji, sve ima svoje granice. Bol se podnosi, ali ako mu se doda i užasan osećaj povređenosti i tuge, onda postaje neizdrživo, jer tada lagano i bolno umire duša, srce i celo naše biće.

    Ono u čemu ne treba imati granicu je – pozitivna želja za postignućem. Cilj kome težimo u radu. Ovog puta, to je za Alcu kraj ove teške godine. Zaboravimo sada gde su nam granice izdržljivosti, htenja i zalaganja. Svi zajedno, do uspešnog kraja. Toliko puta smo uspeli i kad se činilo nemogućim. Uspećemo i sada. Jer, kad smo zajedno, samo je nebo granica…

    I… kad vam se učini da se više od toga ne može, Smejte se. Uvek. Voli vas Mila

    Ne znam gde počinje praznina mora... Ali slutim šta je taknuo u tebi ili meni glas, koji je blizu negde rekao - nikad. Osvrni se za sobom i gledaj svoje Nikad u travi sluha i vida, naraslog u senci ruku posustalih, u sjaju želje neugasle. Vesna Parun

    Zdravo dragi moji,

    "U modrom satenu jutra, još naslućujem poraz lažne požude,tuđe ruke ... neverne poglede i tvoje oči sanjive.

    Dobijaš ili gubiš? Bežim ili ostajem?

    Beskućnici ljubavi uvek se pronalaze tamo gde spokoj prestaje, gde nebo zemlju tek ovlaš dodirne, gde se ljube kišne kapi između sna i buđenja, na dnu srca gde se tuga sakriva.

    Pohota ljubavnika u oluji dodira, između sjaja i tame, bluda i zablude.

    Vrisak kojim se dozivamo, tišina kojom se pozdravljamo u predvorjima beskonačnosti ....nikad dočekanog svitanja..... I vežem ruke za tvoje želje, zarobljena u vosku divljeg meda, za tebe paganski lepa, ponekad samo ohola i lažljiva, po potrebi čedna i nestvarna, ali uvek, samo tvoja.

    U pesmi rođena, tvojim usnama sluđena, u tvojim očima zarobljena, surova spoznaja svih tvojih nemira.

    Zarobljen odraz u ogledalima tvoje konačnosti ili strasti. Ljubavnica ili devojčica...odabrana ili prognana???

    Samo mi reci da sam još tvoja, dok ti se bosonoga nudim u hladnim noćima, mazno se protežem u tvojim mislima, dok ti grizem usne kao narandže i zavodim plesom divljih vetrova…

    Pošalji vojsku pesama pod moje bedeme i ... čuvaj me ... od sebe i tudjih hladnih dodira… na plavim jastucima našeg vremena - tamo gde sve počinje i prestaje ...

    **** Preuzeto sa sajta, autor nepoznat

  • 4 5Intervju Intervju mania mania

    Snježana Zelen JU, MALA, A GDJE S’ TI?

    1. Snježo, ti si u Alca trgovini već 9 godina. Dugo radiš u magacinu, ali tvoj put nije počeo na tom radnom mestu. Molim te, ispričaj nam to... Moje prvo radno mesto je bilo kafe kuvarica, a posle ukidanja tog mesta prelazim na deklarisanje. Nedugo zatim počinjem da komisioniram robu, da bi me zbog mog zadovoljavajućeg rada unapredili u kontrolora. Po uvodjenju WMS-a prelazim u kontrolora povrata. Od pre mesec dana, radim i na prijemu robe. Kao sto vidiš, vrtoglavo napredujem, a želja mi je da postanem Mitjin savetnik i onda mogu u penziju.

    2. Koliko se način na koji se danas radi komisioniranje (odvajanje) robe u magacinu, razlikuje od onoga kako se radilo na početku? Pre je bilo mnogo teže i sporije. Sada je dosta lakše i ima manje grešaka i papira.

    3. Tvoje zalaganje i iskustvo, vodilo te je dalje. Napredovala si do mesta kontrolora. Šta je u stvari bio posao kontrolora? To je bila kontrola robe, posle komisioniranja, a pre utovara u vozilo. Količina i vrsta spakovane robe, moraju da budu isti kao oni na fakturi. To znači ozbiljnost na poslu, dobru komunikaciju sa kolegama i uspunjavanje svih radnih obaveza.

    4. Danas si zadužena za prijem robe u magacin hrane, kao i za magacin povrata. To nije ni malo lak posao. Možeš li da nam približiš malo ceo proces za koji si odgovorna?

    Tačno, to nije ni malo lak posao - vrlo je ozbiljan. Mislim da ima previše povrata i da bi se moglo poraditi na tom pitanju. Vozač dovozi povrat, a moj posao je da sve proverim i upišem u knjigu povrata. Kad se obradi dokumentacija, robu kojoj je istekao rok, šaljem u magacin isteka, a roba koja je ispravna ide u redovni magacin. Što se tiče prijema robe, koliko je važno biti odgovoran, toliko je važno i biti prijatan sa svima sa kojima se susrećem, da bi se posao obavljao na pravi nacin. Mislim da uspeva