SoftverDa bi računarski sistem mogao da radi, pored hardvera mora biti opremljen i odgovarajućm programima koji će njime da upravljaju. Ova komponenta računarskog sistema zove se softver (software).

Softver se može podeliti u tri kategorije:

1. Operativni sistemi,2. Sistemski softver,3. Aplikativni programi.

Postoje različiti pristupi za klasifikaciju softvera. Neki autori smatraju da su operativni sistemi deo sistemskog softvera, dok drugi sistemski softver smatraju razvojnim okruženjem.

Ipak, ovde je operativni sistem, zbog svoje važnosti i jedinstvenosti među drugim programskim proizvodima, izdvojen kao posebna kategorija. Takođe, smatralo se da su razvojna okruženja samo deo sistemskog softvera. 

Operativni sistem

Operativni sistem je kopleksan programski sistem sastavljen od skupa programa koji treba da obezbedi lako i efikasno korišćenje računara. Bez operativnog sistema hardver računara, ma koliko on kvalitetan bio, ne služi ničemu.

Operativni sistemi, mogu da se klasifikuju sa različitih stanovišta. Ovde će biti pomenute četiri klasifikacije koje jedna drugu međusobno ne isključuju.

Klasifikacija 1

Sa stanovišta broja programa koji mogu istovremeno da budu u cetralnoj memoriji računara operativni sistemi mogu da budu:

Monoprogramski operativni sistemi - omogućavaju da računar drži u memoriji i izvršava samo jedan program,

Multiprogramski operativni sistemi - omogućavaju da se u centralnoj memoriji računara nalazi istovremeno više programa, od kojih u svakom trenutku može da radi samo jedan; redosled i vreme rada svakog od programa u memoriji određuje operativni sistem, tako da omogući korišćenje računara na najbolji način.

Klasifikacija 2

Sa stanovišta broja korisnika koji mogu istovremeno da koriste računar, operativni sistemi mogu biti:

jednokorisnički (single-user) i višekorisnički (multi-user).

Kod jednokorisničkih operativnih sistema, kako im i ime kaže, računar može da koristi samo jedan korisnik. Kod višekorisničkih operativnih sistema na računar može istovremeno biti priključeno i do nekoliko stotina korisnika!

Kod višekorisničkih operativnih sistema, obično postoji jedan veliki računar (mainframe računar) kome više korisnika pristupaju preko terminala (terminal je obično računar sastavljen od monitora, tastature i miša ili računari skromnih performansi. Celokupan rad izvršava centralni (mainframe) računar kome više korisnika može da zadaje instrukcije. Ovaj računar sve svoje resurse ravnopravno deli svim priljučenim korisnicima i njihove instrkucije izvršava naizmenično, tako da korisnici imaju utisak da svako radi na nezavisnom računaru.

Klasifikacija 3

Sa stanovišta načina zadavanja komandi, operativnom sistemu, postoje:

operativni sistemi komandnog tipa - posle uključenja računara na ekranu se dobija određen znak koji se naziva prompt. Ovim znakom OS obaveštava korisnika da je spreman da primi komandu. Komanda se zadaje ukucavanjem teksta a pritisko nam taster enter na tastaturi naredba se prihvata i započinje njeno izvršenje. Dok se naredba izvršava promt se ne vidi na ekranu, a kada se naredba izvrši na ekranu se prikažu dobijeni rezultati i nakon toga promt, čime računar obaveštava korisnika da je spreman za prihvatanje nove komande. Najpoznatiji OS ovog ipa jesu DOS, UNIX i njemu sličan LINUX.

grafički operativni sistemi - najčešći način zadavanja komandi je pokazivanjem na nju. Pri tome, komanda može da ima oblik sličice ili teksta koji se nalazi u nekom spisku. Tipičan operativni sistem ovog tipa je Windows, dok na primer Apple ima sopstveni gravički OS, Leopard, Tiger...Klasifikacija 4

Sa stanovišta prenosivosti na različite arhitekture računara operativni sistemi mogu biti:

prenosivi operativni sistemi i neprenosivi (vlasnički) operativni sistemi.

Prenosivi operativni sistemi, kako im i ime kaže, mogu da se koriste sa malim izmenama na različitim arhitekturama računara.

Neprenosivi OS su projektovani tako da mogu da rade samo na određenom modelu računara.

Funkcije operativnog sistema

Operativni sistem tretira računar kao skup resursa i pokušava da dodeli ove resurse programima, tako da računar kao celina bude što bolje iskorišćen. Resursi računarskog sistema su: procesor, memorija, datoteke na disku i ostali uređaji priključeni na računar.

Neki resursi (npr. centralna memorija i datoteke na disku) mogu da se koriste zajednički. Njih može da koristi istovremeno više programa. Operativni sistem mora da kontroliše ovo zajedničko korišćenje da bi sprečio da programi ometaju jedan drugog.

Neki resursi (npr. procesor i periferne jedinice) ne mogu da se dele medju korisnicima. Samo jedan program može da se izvršava u jednom trenutku i štampač u jednom trenutku može da štampa samo rezultate rada jednog programa. Operativni sistem dodeljuje ove resurse jednom programu na određeno vreme i po završetku ih oduzima i dodeljuje drugom programu.

Da bi zadovoljio sve ove zahteve, operativni sistem ima tri glavne funkcije:

kontrolu procesa, upravljanje memorijom i upravljanje jedinicama.

Operativni sistem mora stalno da prati akcije programa i promene u stanju hardvera i da deluje u skladu sa tim promenama. Ovo delovanje operativnog sistema odvija se pozivanjem odgovarajućih sistemskih programa u sastavu operativnog sistema kojima se izvršavaju različiti zadaci, a u skladu sa komandama koje mu je zadao korisnik .

Struktura operativnog sistema

Operativni sistem je vrlo kompleksan program.

Tipičan operativni sistem se sastoji od sledećih komponenata:

mikrokoda (microcode), jezgra (kernel) i ljuske (omotača, skoljke - shell).

Mikrokod je skup programa specifičan za određeni hardver računara. Da bi operativni sistem mogao da funkcioniše na različitim hardverskim platformama, ovaj skup je grupisan u jedan modul, koji se naziva BIOS (Basic Input Output Sistem). Skup programa je grupisan u ROM memoriju, na čipu koji se nalazi u sastavu osnovne ploče, tako da je njegovo pisanje prebačeno na proizvođača osnovne ploče.

Jezgro je skup programa operativnog sistema koji kontroliše pristup računaru, organizaciju memorije, organizaciju datoteka, raspored rada procesa i raspored sistemskih resursa. Ovi programi rade u posebnom režimu rada, hardverski zaštićeno od mogućih uticaja korisnika.

Ljuska je komandni interfejs koji interpretira ulazne komande korisnika ili njihovih programa i aktivira odgovarajuće sistemske programe koji čine jezgro sistema.

Za vreme rada računara u centralnoj memoriji ne mora da bude ceo skup programa operativnog sistema. Najčešće se u centralnoj memoriji nalazi samo skup programa potrebnih za izvršavanje najčešćih komandi (interne komande), dok se ostali programi nalaze na disku i unose u memoriju računara prema potrebi (eksterne komande).

Sistemski softver

Osim operativnog sistema, za normalno korišćenje računara potrebni su i drugi programi koje koriste svi ili veći broj korisnika računara,a nazivaju se sistemski softver.Ovoj kategoriji pripadaju:

programi prevodioci, veznici (drajveri) i različiti uslužni programi .

  Ovi programi nisu neophodni za rad računara. Na primer, ako neki korisnik hoće da piše programe u programskom jeziku Pascal, on mora da ima program prevodilac za taj programski jezik, dok korisnik koji uopšte ne koristi Pascal, može da koristi računar i bez ovog prevodioca; ili, ako korisnik ima skener, on mora imati i program koji mu omogućava njegovo korišćenje, dok korisnik koji nema skener može da koristi računar za druge potrebe i ne treba mu takav program.

Programi prevodioci

Programi za prve računare pisani su u mašinskom jeziku. Naredbe ovog jezika sastojale su se od nizova jedinica i nula koje su označavale stanja bitova u memoriji računara. Ovakve naredbe najčešće su bile logički podeljene u dva dela. Prvi deo je predstavljao kod operacije (naredba koju računar treba da izvrši), a drugi deo adresu registra u memoriji računara u kome je uskladišten podatak.

Pisanje ovakvih programa bilo je veoma težak posao, podložan greškama. To je navelo tadašnje programere da izmisle simbolički jezik, u kome je operacija koju računar treba da izvrši dobila svoje ime, a i adresa memorijske lokacije je dobila neko simboličko ime. Programi napisani u ovakvom simboličkom jeziku prevodili su se kasnije u mašinski jezik tako što je  programer zamenjivao naziv operacije njenim kodom, a simboličku adresu stvarnom adresom. U ovakvom postupku svaka naredba simboličkog jezika prevodila se neposredno u odgovarajuću naredbu mašinskog jezika. Kasnije je ovaj postupak prevodjenje automatizovan tako što je  napravljen program  koji je kao ulazne podatke učitavao program napisan u simboličkom jeziku i zamenjivao ih naredbama mašinskog jezika , tako da je rezultat rada ovog programa bio program u mašinskom jeziku. Ovaj program za prevodjenje nazvan je ASEMBLER.

U to vreme su arhitekture računara bile različite i za svaki računar postojao je poseban simbolički jezik koji je zavisio od njegove arhitekture. Da bi se olakšalo pisanje programa, a i njihova prenosivost s jednog računara na drugi, razvijeni su programski jezici koji su bili bliži korisnicima u odredjenim oblastima. Ovi jezici su se sastojali od dvadesetak reči engleskog jezika, skupa svih pravila za dodeljivanje imena memorijskim lokacijama sa podacima i skupa pravila za formiranje ispravnih naredba u programskom jeziku.

Pomoću rečnika i ovih pravila pisan je program u ovom jeziku,koji je gotovo bio nezavisan od arhitekture računara. Ovakav program zove se izvorni (source) program.

Medjutim, da bi program napisan u nekom od ovih jezika mogao da se izvšava, trebalo ga je prevesti u mašinski jezik. Za ovo prevodjenje korišćen je program nazvan KOMPAJLER (compiler). Kompajler je program prevodilac koji učitava celokupan program u izvornom jeziku kao ulazne podatke, a kao rezultat daje program u mašinskom kodu, pri čemu je jedna naredba izvornog jezika prevođena u više naredbi mašinskog jezika.

I dalje je za svaku arhitekturu računara morao postojati odgovarajući program prevodilac tj. za svaki programski jezik koji je korisnik želeo da koristi na tom računaru. Postoje i programski jezici kod kojih su naredbe nezavisne jedna od druge i mogu da se izvršavaju odmah. Za takve programske jezike (BASIC, na primer) u početku nisu bili pisani prevodioci nego INTERPRETERI, koji su prepoznavali naredbu i odmah je izvršavali. Medjutim, ovakva praksa je gotovo napuštena i sada se u skoro svim jezicima radi izvršavanja programi prevode u mašinski kod. Da bi se izvršio program napisan u nekom izvornom jeziku, treba ga prvo uneti u računar. Ovo unošenje programa (i podataka) u računar izvodi se pomoću posebnog programa koji se zove editor. Zatim se ovako unet izvorni program prevodi pomoću programa prevodioca da bi se dobio mašinski kod. Posle toga korišćenjem programa za povezivanje (linker) prevedeni program se spaja sa drugim programima i sistemskim softverom da bi se dobio izvršni program. Takav program se korišćenjem programa za punjenje (loader) unosi u memoriju računara i izvršava. Za traženje grešaka koristi se poseban program, koji u tome pomaže i naziva se u računarskom žargonu dibager (debugger). Ranije su kod personalnih računara ove operacije izvođene u posebnim programima i odvojeno. U poslednje vreme, programi prevodioci za personalne računare ne razvijaju se odvojeno, nego su sve komponente sastavni delovi jednog razvojnog okruženja. Arhitekture personalnih računara su jednake, pa se prema tome, program prevodilac koji radi na jednom računaru može koristiti na svim personalnim računarima

Veznici (drajveri)

Veznici (drajveri) jesu programi za korišćenje različitih perifernih jedinica i drugih uredjaja.

Da bi se bilo koji  uređaj (štampač, skener, ploter, digitalni fotoaparat, itd.) povezao na računar, moraju se rešiti dva problema. Prvi je električno povezivanje da se računar ili uređaj ne bi oštetili. Ovo se rešava takođe na dva načina. Prvi je da uređaj ima standarni priključak koji se povezuje na serijski, paralelni ili USB port računara. Druga mogućnost je da uređaj ima posebnu karticu koja se ugrađuje u računar (na neki od praznih slotova), a da se na njoj nalazi priključak na koji se uređaj priključuje.

Da bi uređaj koji je priljučen na računar radio, nije dovoljno samo hardversko povezivanje. Svaki uređaj koji se priključi na računar (štampač, skene,r itd.) mora da ima i odgovarajući program koji se zove VEZNIK (drajver) i koji komande date iz nekog programa (npr. procesora texta) prema nekom usvojenom standardu prevodi u komande koje taj uređaj razume. Ovi programi (i eventualno kartice koje se ugrađuju u računar) dobijaju se kupovinom tog uređaja (najčešće na CD-u) i instaliraju se u operativni sistem prilikom instalacije uređaja.

Uslužni programi

Uslužni programi olakšavaju korisnicima pojedine poslove koji se često obavljaju (npr. dupliranja disketa ili CD-ova, kompresija podataka na disku i disketama, presnimavanje diska na traku itd.).

Ovakvi programi mogu se isporučivati korisnicima kao dodatak operativnom sistemu, ali ih najčešće pišu i distribuiraju sami korisnici.

Aplikativni programi

Aplikativni programi su programi koji korisniku omogućavaju da njihovom primenom na računaru rešava različite probleme.

Drugim rečima, to je većina programa koje upotrebljavaju korisnici računara, a nazivaju se i korisnički softver.

Ove programe osim proizvođača računara i specijalizovanih softverskih kuća pišu i korisnici.

U aplikativne programe spadaju programi za:

obradu teksta, rad sa tabelama , crtanje, rad sa bazama podataka, obradu slika i animacija, komponovanje i obradu zvučnih zapisa, proračune u nauci i tehnici i statistiku, igre i dr. 

Programi za obradu teksta

Programi za obradu teksta služe za:

unošenje teksta u računar, modifikaciju unetog teksta i oblikovanje teksta za štampanje.

Unošenje teksta je početno smišljanje i ukucavanje dokumenta. Modifikacija ili editovanje je menjanje sadržaja dokumenta; na primer: ispravljenje grešaka, dodavanje, brisanje, zamena reči i rečenica ili većih delova dokumenta. Oblikovanje ili formatiranje je priprema dokumenta da lepo izgleda kad bude oštampan.

Bitna osobina obrade teksta jeste razdvajanje pisanja dokumenta od njegovig ispisivanja na papir. Nekada su se programi za pisanje teksta delili na:

editore procesore teksta i formatere teksta.

Editori su programi koji omogućavaju unošenje, ispravljanje, čuvanje i štampanje teksta. Oni su obično deo operativnog sistema računara, ali ima i editora koje su napisali korisnici. Oni imaju različite dodatne mogućnosti. Sada se uglavnom korista samo za unošenje programa na nekom od programskih jezika i podatka za te programe. U editoru se tekst ne može uređivati za štampanje ni formatirati. Procesorima teksta smatrali su se programi koji su imali veće mogućnosti od editora jer su omogućavali i složenije operacije sa tekstom. Ovi programi su korišćeni za unošelje teksta namenjenog za štampanje, da bi se kasnije tako unet tekst dodatno oblikovao i pripremao za štampu formaterom teksta, nekim od programa za oblikovanje. Danas većina procesora teksta ima i funkciju formatera. Prvi programi koji su imali dvojaku funkciju nazivali su se programi za stono izdavaštvo ili DTP (desktop publishing).

Postoje dve vrste programa za obradu teksta.

Kod jednih se tekst ukucava u običnom editoru, a između teksta se ukucavaju komande za procesor teksta. Ovakav tekst služi kao ulazni podatak za procesor teksta. Kao rezultat obrade ovog programa obično se dobija neki međurezultat - prerađeni teks,

koji služi kao ulazni podatak za programe za gledanje obrađenog teksta na ekranu (preview) i programe za štampanje obrađenog teksta. Ako korisnik želi da vidi kako će obrađeni tekst izgledati na ekranu mora da prekine ukucavanje, pokrene program za obradu i posle toga pokrene program za pregled. Da bi se program odštampao mora da se pokrene program za štampanje obrađenog teksta. Primer iz ove grupe programa je TEX, odnosno njegova pod varijanta LATEX.

Savremeni programi za obradu teksta su WYSIWYG (What You See Is What You Get) programi. Kod ovih programa korisnik vidi na monitoru, kako će dokument probližno izledati kada se odštampa.

Programi za rad sa tabelama

Programi za rad s tabelama (spreadsheet) imaju na ekranu prikazane tabele, podeljene na vrste i kolone, koje služe za prikazivanje i obradu poslovnih podataka.

Okruženje u kom se odvija rad programa čine:

radne tabele za unošenje, računanje i analizu podataka, grafikoni (charts) za grafičko predstavljanje podataka, baze podataka (data bases) za obradu velkog broja informacija, posebne mogućnosti za formatizovanje, grafiku i kreiranje štampanih i trenutnih (on-line) izveštaja.

Radne tabele se sastoje od ćelija (cells) u koje se unose podaci, koji mogu biti izvorni i izvedeni.

Izvorni podaci se unose u ćeliju direktno, dok se izvedeni formiraju u ćeliji pomoću formula u kojima se pozivaju izvorni ili drugi izvedeni podaci.

Podaci u tabeli mogu se predstaviti grafikonima raznih oblika (linijama, histogramima, krugovima, pitama, itd).

Promena jednog podatka dovodi do automatske promene svih izvedenih podataka u tabeli i na grafikonima u skladu s ovom izmenom. Ipak, ovi programi nisu namenjeni za upravljanje bazama podataka i ne treba zloupotrebljavati ove mogućnosti i koristiti ih za to. Budući da su namenjeni za poslovne primene, ovi programi na osnovu tabela i baza podataka imaju i mogućnosti za brzo kreiranje različitih sumarnih izveštaja i grafikona, namenjenim rukovodećim strukturama u firmama.

Programi za rad sa bazama podataka

Programi za upravljanje bazama podataka koriste se za manipulaciju velikim brojem podataka. Svaki logički povezani skup čini bazu podataka.

Za upravljanje podacima koristi se programski sistem DBMS - Data Base Management System (SUBP - Sistem za Upravljanje Bazama Podataka).

Sistem za upravljanje bazama podataka treba da obezbedi osnovne funkcije: Kreiranje baze podataka, Ponovni pristup podacima, Modifikaciju podataka, Sortiranje podataka, Kontrola pristupa podacima, Formiranje izveštaja.

Kreiranje baze podataka obuhvata unošenje i zapisivanje podataka na nosiocu informacija (disk, disketa, traka)

Ponovni pristup podacima jeste postupak koji se sastoji od određivanja mesta, odnosno nalaženja podataka na nosiocu informacija, formatiranja podataka i određivanja traženog podataka među podacima koji su na raspolaganju. Podaci uskladišteni na nosiocu informacija ne moraju biti u obliku koji je pogodan za neposredno korišćenje, već može biti potrebno dodatno formatiranje podataka, a ponekad i preuređenje u drugi redosled.

Modifikacija ili ažuriranje baze podataka podrazumeva dodavanje novih podataka u bazu, uklanjanje podataka iz baze i izmene na podacima u bazi.

Sortiranje baze podataka znači uređivanje podataka u bazi po redosledu zadatom nekim kriterijumom.

Kontrola pristupa podacima je unutrašnje regulisanje toka postupka upravljanja podacima. Ona utvrđuje da li neki korisnik može da pristupi podacima i da ih menja, kao i postupak kada više korisika pristupa istom podatku.

Primenjujući različite kriterijume, na osnovu podataka u bazi mogu se formirati razni izveštaji. Oni mogu da se prikažu na ekranu ili da se odštampaju na papiru.

Programi za obradu crteža

Primenjuju se za obradu crteža u račinaru na vektorski način (draw programi). Neki programi su više namenjeni dizajnu, a neki su namenjeni tehničkom crtanju.

Bez obzira kojoj grupi pripadaju, svi programi za crtanje imaju veliki broj sličnih naredbi koje mogu da se podele u sledeće grupe:

naredbe za crtanje osnovnih grafičkih objekata, naredbe za manipulisanje objekata, naredbe za transformacije objekata (uključuju naredbe za rastezanje, sažimanje i simetrično preslikavanje objekta), naredbe za globalni pregled slike, naredbe za korišćenje teksta i naredbe za dimenzionisanje.

Naredbe za crtanje osnovnih grafičkih objekata uključuju naredbe za crtanje duži i izlomljenih linijea ctanje slobodnom rukom, crtanje kvadrata i pravougaonika, crtanje kruga ili elipse, ...

Naredbe za manipulaciju objekatima uključuju naredbe za označavanje, premeštanje, brisanje, kopiranje i rotaciju objekata, popunjavanje zatvorene konture bojom ili šrafurom, grupisanje više objekata u jedan ili razdruživanje grupe u pojedinačne objekte. Pre izvodjenja bilo koje naredbe za manipulaciju ili transformaciju objekata, objekat nad kojim se izvodi naredba mora biti označen korišćenjem naredbe za označavanje.

S obzirom na to da je ekran monitora najčešće mnogo manji od crteža koji se crta pomoću računara, potrebno je pojedine delove crteža uveličati za vreme crtanja, a povremeno ceo crtež umanjiti da bi se dobio pregled slike. Zbog toga u svim programima za crtanje postoje naredbe za globalni pregled slike uz pomoć kojih pojedini delovi crteža mogu da se uvećaju ili umanje.

Naredbe za korišćenje teksta koriste se kod programa namenjenih za tehničko crtanje za opis crteža. Ovi programi imaju samo najosnovnije mogućnosti koje zadovoljavaju potrebe programa. Kod programa koji su više namenjeni dizajnu ove naredbe su bogatije i uključuju obični i ukrasni tekst, biblioteke slika i simbola, kao i naredbe za manipulaciju tekstom, koje se koriste na sličan način kao kod procesora teksta.

Naredbe za kotiranje koriste se za označavanje dimenzija na tehničkim crtežima. Programi više namenjeni dizajnu imaju samo osnovne mogućnosti za kotiranje, dok je kod programa namenjenih tehničkom crtanju repertoar ovih naredbi znatno bogatiji.

Programi za obradu slika

Programi za obradu slike primenjuju se za predstavljanje slike u računaru na rasterski - bitmapirani način (paint programi). Koriste se za unošenje slike u računar pomoću odgovarajućeg uređaja (skener, digitalni fotoaparat itd.) i njihovu obradu. Ovi programi imaju deo naredbi sličan naredbama programa za obradu crteža, a i logika i način korišćenja ovih naredbi slični su kao kod programa za obradu crteža. Pored ovih naredbi, postoji i veliki broj naredbi karakterističnih za obradu slika (npr. promena osvetljenosti, kontrast, različiti efekti, filteri, itd)

Ostali aplikativni programi

Programi za animaciju

Programi za animaciju omogućavaju stvaranje pokretnih slika, filmskih sekvenci i sl., kombinovanjem raznih tehnika, vizuelnih i zvučnih efekta kao što su npr: crteži, slike, filmovi, zvuk, ...

Ovi programi se koriste i u dizajnu, projektovanju, za pravljenje reklamnih spotova i mnoge druge primene...

Programi za obradu zvuka

Ovi programi se primenjuju za obradu zvučnih zapisa na sličan način kao što se procesori teksta primenjuju za obradu teksta. Ovi programi omogućavaju komponovanje tj. početno stvaranje muzičkih dela, unošenje u računar postojećih dela (zadavanjem nota, sviranjem na klavijaturama putem audio-ulaza itd.), kao i različite naknadne obrade unetih zvučnih zapisa tj. njihovu izmenu dodavanjem ili izbacivenjem pojedinih delova, zamenu instrumenata, različite zvučne efekte itd. Široko se primenjuju u muzičkoj industriji.

Programi za proračune u nauci i tehnici

Programi za proračune u nauci i tehnici se primenjuju u različitim naučno-tehničkim proračunima - statičkim i dinamičkim proračunima u građevinstvu i mašinskoj industriji (posebno automobilskoj), zatim u kontroli proizvodnje i u inženjerstvu. Namenjeni su užem krugu korisnika, za oblast za koju je program predviđen.

Igrice

Posebnu veliku grupu aplikativnih programa čine igre, koje predstavljaju znatan deo industrije softvera. Namenjene su najrazličitijim uzrastima, od najmađe dece do odraslih.

Igrice koje se danas najviše igraju su: counter-strike, fifa, splinter sell, hitman, sims, barbie, ...

Virusi

Jedan od najvećih problema u korišćenju personalnih računara predstavljaju virusi.

VIRUS je mali program uskladišten na neki medijum (disk, disketa, CD, itd.) samostalno ili uključen u neku datoteku (trojanski konj) koji je kreiran gotovo isključivo sa namerom da što većem broju korisnika naprave što veću štetu. Kada se takav program ili datoteka unesu u memoriju, virus može neprimerno da se priključi i drugim datotekama ili programima u memoriji ili da se uskladište i na neki drugi medijum. Šta će se posle toga dogoditi, zavisi od namere kreatora virusa:

virus može odmah da počne pa pravi probleme može da broji specifične događaje (npr. koliko puta se kopirao) i posle toga da pričini štetu može da očitava vreme na računaru i prouzrukuje štetu određenog datuma može da se reprodukuje i onda pričini štetu.

Virusi mogu da inficiraju druge programe i datoteke i da se tako šire. Jednom unet u računar, obično se teško uklanja. Za uklanjanje i otkrivanje virusa postoje mnogi antivirus programi. Oni mogu da se uključuju prema potrebi i da vrše proveru nekog medija ili da budu stalno aktivni kada je računar uključen, kao štit koji će odmah reagovati na pojavu virusa.

Da bi se zaštitili od virusa, korisnici treba da:

redovno dopunjavaju antivirus-programe, svaki put prilikom razmene datoteka sa drugim korsnicima provare da li su one zaražene, izbegavaju preuzimanje datoteka s nepoznatih mesta na mreži, izbegavaju razmenu datoteka s nepoznatim korisnicima ne otvaraju elektronsku poštu s datotekama u prilogu koju su dobili od nepoznatih korisnika,

nabavljaju programe legalnim putem.