UNIVERZITET U PRIŠTINI SA PRIVREMENIM SEDIŠTEM U

KOSOVSKOJ MITROVICI

FILOZOFSKI FAKULTETODSEK ZA PEDAGOGIJU

Đorđe Jovanović 213/13

Škola i vaspitanje u antičkom Rimu(Seminarski rad iz predmeta: Razvoj Pedagoških ideja u Srbiji)

MENTOR: Prof. dr Jasna Parlić - Božović

Kosovska Mitrovica, 2015. godina

SADRŽAJ

UVOD...................................................................................................................................................2

1. ISTORIJSKI RAZVOJ VASPITANJA.........................................................................................4

1.1. Prvobitna ljudska zajednica – Rodovsko društvo...................................................................5

1.1.1. Vaspitanje u prvobitnoj ljudskoj zajednici.....................................................................5

2. GRČKA ŠKOLA - MANIFESTACIJE I NAUČNI RAZVOJ.......................................................6

3. VASPITANJE I ŠKOLA U RIMU................................................................................................8

3.1. Vaspitanje i obrazovanje u Antičkom Rimu kroz različite periode........................................8

3.1.1. Rodovski period.............................................................................................................9

3.1.2. Republikanski period.....................................................................................................9

3.1.3. Imperatorski period........................................................................................................9

3.2. Rimska škola........................................................................................................................10

3.3. Vaspitanje u Rimu...............................................................................................................12

3.4. Rimska škola sa osvrtom na sistematizaciju i upotrebu znanja............................................13

ZAKLJUČAK.....................................................................................................................................15

LITERATURA....................................................................................................................................16

2

UVOD

Sedam mudraca starog sveta, čiji je spisak konačno uspostavio Dimitrije iz Falerona, ukazivali su već na potrebu negovanja duše i tela ujedno i uopšte na postavljanje etičkih pravila za snalaženje u životu. Oni, zapravo, kristališu duh vremena koji je nastao prirodnim putem razvoja ljudskog društva. Najpoznatije od njihovih izreka koje prikazuju utemeljenje ranog obrazovnog sistema, u najširem smislu, jesu: "mera je najbolja", od Kleobula, "ništa suviše," od Solona, "upoznaj samog sebe," od Hilona i jedna izreka od Pitaka, koja je sažela druge mnogobrojne, "neguj pobožnost, obrazovanost, razboritost, uviđavnost, istinu, veru, iskustvo, umnost, drugarstvo, marljivost i veštinu."

Dve novine pojavljuju se u ovim oskudno očuvanim zapisima, koje su mnogo bolje očuvane u samoj obrazovnoj tradiciji. Jedna od njih je vrednost obrazovanja i stoga Tales iz Mileta kaže: " neobrazovanost je teret." Druga stvar je isticanje potrebe samosaznanja, što je Sokrat uzeo za svoj osnovni filozofski princip. Kroz sve delatnosti antičkog društva uočava se snažna potreba za prikupljanjem stečenog, ali raštrkanog znanja u jedan zajednički okvir. On treba da temelji tradicionalno obrazovanje i vaspitanje, ne samo evropskog sistema vrednosti, već vrednosti celog poznatog sveta u to vreme.

Time bi se i jedno i drugo sistematski prenosilo, što bi doprinelo bržem i boljem razvoju samih saznanja i društva u celini. Pored toga, naglašava se specifično helenski pojam kalokagatije, odnosno spoj dva prideva koji opisuju lepo, sažimajući i ono fizičko, negu tela i ono duhovno, brigu o čovekovom unutrašnjem biću. Ovaj princip ističe u isti mah etičnost i estetičnost.

Ovaj seminarski rad će imati za zadatak kroz empirijsko istraživanje i obradu istog, da bliže prikaže sliku u Antičkom Rimu o vaspitanju, obrazovanju i školi Antičkog Rima.

3

1. ISTORIJSKI RAZVOJ VASPITANJA

Vaspitanje je društvena pojava. Pojavilo se sa pojavom čoveka i društva. Društvena uslovljenost vaspitanja, najbolje se može uočiti kroz posmatranje vaspitanja tokom ljudske istorije, tj. kroz razvoj vaspitanja. U tom razvoju postoji 5 etapa: 1

1) VASPITANJE U PRVOBITNOJ LJUDSKOJ ZAJEDNICI; (prvobitno ljudsko društvo, rodovsko društvo);

2) ANTIČKO VASPITANJE – (STARI VEK);(vaspitanje u robovlasničkom društvu); od pojave 1. klasnog društva, prve pismenosti, pre oko 4000 godina p.n.e. pa do 5. veka n.e.

Atinsko vaspitanje, Spartansko vaspitanje, Rimsko vaspitanje.

3) SREDNJOVEKOVNO VASPITANJE – (SREDNJI VEK);(vaspitanje u feudalnom društvu, 2. klasnom društvu, od 5. veka do 15. veka, a po neki istoričarima od 5. veka do 17. veka) vaspitanje u doba humanizma i renesanse, 14 – 16. vek.

4) NOVOVEKOVNO VASPITANJE – (NOVI VEK);(vaspitanje u buržoaskom,(građanskom) društvu, 3. klasno društvo – kapitalizam – od 17. do 19. veka)

5) VASPITANJE I OBRAZOVANJE 19. i 20. VEKA (pojava reformskih pravaca u pedagogiji), (vaspitanje u socijalizmu), (savremene pedagoške ideje i pravci).

2

1 Trnavac, N.; Đorđević, J.: “Pedagogija”, Beograd, Naučna knjiga, 1995. Godina, str. 1432 Isto, str. 145

4

1.1. Prvobitna ljudska zajednica – Rodovsko društvo

Prvobitna ljudska zajednica je prva socijalno - ekonomska formacija u ljudskom društvu. Ona je postojala pre više stotina hiljada godina i zasnivala se na rodovskim , krvnim zajednicama, (grupne porodice).

Ovde su izražene bračne grupe formirane po generacijama, u okviru plemena ili roda, u kojima je postojala sloboda polnog ţivota u okviru plemena. To je bila tzv. rodovska porodica i to je doba matrijarhata (Matrijarhat će, u fazi raspada prvobitne zajednice smeniti patrijarhat i monogamna porodica.3)

1.1.1. Vaspitanje u prvobitnoj ljudskoj zajednici

Ovde se radi o rodovskom društvu, koje karakteriše besklasni karakter,tj. zajednička svojina sredstava za proizvodnju i gde je izražena podela rada koja zavisi zavisi samo od pola i uzrasta. Vaspitanje postojalo, iako ono još uvek nije bilo izdvojeno u posebnu društvenu delatnost, nego je u to doba bilo sastavni deo celokupnog rada i ţivota jedne takve zajednice.

O ovom vaspitanju NEMA PISANIH DOKUMENATA, pa se o tom stadijumu razvoja čoveka, analogno prosuĎuje na osnovu etnografskih i etnoloških nalaza o narodima koji su bili na najniţem stupnju društvenog razvoja (Papuanci, Indijanci, stari Indusi...)

Vaspitanje ima BESKLASNI KARAKTER. Ne postoji privatno vlasništvo, ni društvene klase, jer sva proizvodna sredstva su bila – ZAJEDNIČKA. Deca su članovi roda, pa su i ona zajednička. (doba grupne porodice).

Vaspitanje se sastojalo u prenošenju iskustva starijih članova zajednice na mlađe. Iskustvo, mlađi članovi roda stiču kroz ţivot i rad, u borbi za ţivot i opstanak. Vaspitanje se ostvarivalo kroz neposredan ţivot i rad, a s ciljem pripreme za život i rad. Vaspitanje, u to doba, nije posebna društvena delatnost, nego obuka, tj. priprema za život. Nizak nivo intelektualnog, kulturnog i drugog komuniciranja u toj zajednici. Iskustvo jedini oblik transfera znanja i uticaja između generacija starijih i mlađih. Mladi uče oponašajući starije. Čak i onda kada su deca pripremana za ţivot putem raznih igara, plesova, rituala, to nije bilo specijalno organizovano u cilju njihovog vaspitanja, nego je to bio sastavni deo ţivota. 4

3 Isto, str. 1534 Isto, str. 155

5

U to doba još uvek se nije razvila pismenost, tako da se ne moţe govoriti o školama, niti bilo kakvim oblicima obrazovanja. Društvena nejednakost nije postojala, jer nije postojala ni podela rada. Svi rade i zajednički troše. Otkrićem vatre i usvršavanjem sredstava rada, počinje polako da se stvara slobodno vreme za starije članove roda. Oni su okupljali mlade i pričali im o iskustvima iz lova, verovanjima, običajima, bogovima, pa bi se to moglo nazvati začetkom vaspitnog rada.

Vaspitanje je bilo zadatak i obaveza svih odraslih članova zajednice. Kasnije je ta uloga poverena iskusnim starcima5, jer su oni imali najviše iskustva, a nisu više mogli učestvovati u nekom teţem radu, pa su vaspitavali decu. Vaspitanje je bilo namenjeno svoj deci. Postojala je samo jedna nejednakost, zasnovana na razlikama po polu i prema uzrastu dece. Dečaci su osposobljavani za muške, a devojčice za ženske poslove.

2. GRČKA ŠKOLA - MANIFESTACIJE I NAUČNI RAZVOJ

Oslobađanjem helenske misli racionalizacijom da krivica stoji do čoveka, a ne do boga, koja puni smisao konačno dobija u Platonovoj Državi, počinje otvaranje, a takođe i odgovaranje na pitanja šta je svet, koji mu je uzrok, kao i uzrok pojava u njemu. Otpočinjući sa Talesom iz Mileta, filozofi tragaju kroz svoje škole za počecima, odnosno principima koji uslovljavaju prirodu. Mnogobrojne filozofske škole presokratovskog perioda raspravljale su o fiziološkim pojavama kroz dijaloški metod rada, kombinovan sa umetnošću i fizičkom kulturom, ili pak kroz jedan asketski karakter škole manastirskog ustrojstva, kombinovan sa zavetom ćutanja i poštovanjem tajnih kultova, poput pitagorejske škole. 6

Helenska misao došla je do dragocenih pojmova i saznanja o biću i životu, prelazeći u svom razvoju na antropocentrizam i najavljujući veliki proboj renesanse. Veoma je važno istaći da je u antičkoj Grčkoj, prvo nasumično, a kasnije i sistematski, obrazovanje bilo privilegija samo mladića i to onih iz bogatih porodica. To, naravno, ne znači da su žene bile nepismene ili primitivne. Mnoge su se obrazovale u okviru svojih kuća samoinicijativno ili uz pomoć roditelja, koristeći se veoma oskudnom literaturom i dovijajući se na različite načine.

Pa ipak, u antičkoj Grčkoj postojalo je jedno mesto gde su devojke mogle da utole svoju žeđ za znanjem i da se pripreme za svoje buduće dužnosti majke i supruge. To je, naime, čuvena škola još čuvenije pesnikinje Sapfo na ostrvu Lezbosu, gde su klima, flora i fauna izvanredne, pa su devojke učile u prirodnom okruženju pod vedrim nebom.

U drugoj polovini V veka, posle velike pobede nad Persijancima, u Atini je cvetao privredni, politički i prosvetni rad i taj prosvetni rad obuhvatao je sve oblasti ljudskih znanja i

5 Pedagoška enciklopedija; u redakciji Šimleša, Potkonjak, Beograd, ZZUINS, 1989. godina, str. 2686 Isto, str. 270

6

umenja. Jedan sveobuhvatan razvitak demokratije doveo je do vlasti široke narodne slojeve i u skladu sa tim ljudi se više nisu zadovoljavali starim načinom vaspitanja. S jedne strane, vaspitanje je davao otac ili privatni učitelj-tutor, a s druge strane, to je bilo saobraćanje u svakodnevnom životu, što je predstavljalo, takoreći, jedinu školu.

Bilo je potrebno da se usvoji racionalni princip i zadovolji praktična potreba novog vremena, na primer, objavljivanjem naučnih saznanja. Filozofija, kojom su se do tada bavili samo pojedinci, izašla je iz škole na trg. Novi javni prosvetitelji zvali su se sofisti i oni su izlagali svoja znanja svima koji su hteli da ih slušaju. Mnogo su putovali kako njihova pedagoška delatnost ne bi bila geografski ograničena samo na razvijene gradove i oblasti. Glavno polje na kome se sofist kreće je besedništvo, tako da su svi sofisti samim tim bili i retori. Za svoju obrazovnu delatnost sofisti su uzimali novac, što se u ono vreme smatralo činom bez presedana, kako neopisivom sramotom, tako i bezobrazlukom. Bez obzira na osudu sredine, u njihovom radu nalaze se začeci srednjoškolske i univerzitetske nastave.

Sokrat nije ostavio iza sebe pisanih dokumenata, o njemu su pisali njegovi učenici. Iz tih spisa, koji su dospeli do današnjih dana, poznato je da Sokrat nije podučavao na jednom mestu, već mu je bilo važno da je okruženje duhovno inspirativno i estetski prijatno. Pod tim se podrazumevao uređen vrt antičke gospodarske kuće, gimnazijum gde su mladići vežbali telo, ili sam odlazak u prirodu. Sokrat je sedeo okružen svojim učenicima i podučavao znanje i samosaznanje karakterističnom dijaloškom metodom vođenom ironijom u sokratovskom smislu i majeutikom (porođajnom veštinom). Kada je bio osuđen na smrt od strane svojih sugrađana, pod optužbom da kvari omladinu, Sokrat se sastajao sa svojim učenicima u tamnici i bavio se pedagogijom do samog kraja života.7

Sokratovi učenici, nastavljajući njegov pedagoški rad, otvarali su svoje škole u okviru vežbališta. Platonova Akademija, od jednog bezvodnog predela, pretvorena je u gaj koji je navodnjen, u kome su zasađeni platani, sa senovitim šetalištima. Platon je isprva podučavao u samom vežbalištu, a kasnije u vrtu i kući u koju se zatim sasvim preselio i sve vreme provodio sa svojim učenicima. Oni nisu bili samo grčkog porekla, već su dolazili sa svih strana da se obrazuju kod čuvenog pedagoga.

Jedni su dolazili radi nauke, a drugi radi pripreme za državnu službu. Kako smo već napomenuli da je u antičkoj Grčkoj obrazovanje bilo rezervisano samo za mladiće, zanimljivo je istaći da su Platonova predavanja pohađala i dve žene koje su se preoblačile u muškarce, kako ne bi bile razotkrivene. Škola je finansirana redovnim prilozima učenika8, a opštinska vlast je dozvoljavala njen rad, jer je od učenika imala koristi. Akademija je bila organizovana po principu pitagorejske škole, ali nije bila vezana za tajne rituale i nije odvajala učenike od spoljnog sveta. Platon je sanjao o idealnoj državi, pa je njegov pedagoški rad bio usmeren na izgradnju takve ličnosti kod koje bi politička moć bila udružena sa solidnim filozofskim obrazovanjem.

Nastavljajući tradiciju svojih učitelja, Aristotelova škola, čuveni Licej, takođe se nalazi u okruženju jednog od vežbališta. On lično bio je učenik Platonove Akademije u koju 7 Isto, str. 2798 Trnavac, N.; Đorđević, J.: “Pedagogija”, Beograd, Naučna knjiga, 1995. Godina, str. 179

7

je stigao kao mladić od osamnaest godina i ostao narednih dvadeset, sve do Platonove smrti. Podeljeno je mišljenje da li su Aristotelovi učenici dobili naziv Peripatetici zbog toga što ih je on podučavao šetajući, ili zbog toga što je podučavao u vrtu, jer se glagol šetati i imenica vrt u grčkom jeziku izvode iz istog korena, ali jedno je sigurno, a to je da je Aristotel podražavao didaktičke metode svojih prethodnika.

Kao i Akademija i ova škola je organizovana kao religijsko udruženje sa kultom Muza, ali je Licej ipak postao nešto novo, a to je prva prava naučna institucija. Ono po čemu se Aristotelova škola razlikovala od Akademije jeste revolucionarni metod rada koji se ogleda u naučnom tipu egzaktnog proučavanja stvarnosti.9

Držane su dve vrste predavanja: jutarnja- za one koji su se posvetili filozofiji i nauci, dakle, uži krug slušalaca i večernja- za one koji su se interesovali za discipline izvan filozofije, naročito za besedništvo, a to je bila šira publika. Licej je zasenio sve škole koje su pre njega postojale. Karakteristično je to da je zasnovano empirijsko pojedinačno proučavanje kao nova metoda i na osnovu te metode došlo se i do sistematske obrade saznanja, a to je upravo ono zbog čega se Licej razvio u pravu naučnu ustanovu u modernom smislu te reči.

3. VASPITANJE I ŠKOLA U RIMU

3.1. Vaspitanje i obrazovanje u Antičkom Rimu kroz različite periode

U periopdu imperije Antičkog Rima, obrazovanje, učenje, podučavanje, kao i vaspitanje se vršilo na različite načine (zbog velikog broja građanstva i imućnih koji su želeli da uče i obrazuju svoju decu), i prolazilo je kroz različite periode. Empirijskim istraživanjem različitih literature, mogu se izdvojiti tri najznačajnija, a to su rodovski period, republikanski period i imperatorski period10.

3.1.1. Rodovski period

9 Isto, str. 19410 Žlebnik, L.: “Opšta istorija školstva i pedagoških ideja”, Beograd, Naučna knjiga, 1965. godina, str. 224

8

Rodovski Rim bio je mala zemljoradnička država na apeninskom poluostrvu, sastavljena isključivo od sitnih poseda11. S obzirom na stalne sukobe sa susednim plemenima, Rimljani su morali, pored obređivanja zemlje da budu i vojnički spremni na odbranu. Decu su vaspitavali u porodici, gde su očevi po pravilu vodili brigu o vaspitanju muške dece, učeći ih praktičnim većinama: jahanju, rukovanju oružjem ili poljskim radovima, a o vaspitanju ženske dece brinule su majke uvodeći ih u domaće poslove.

3.1.2. Republikanski period

Republikanski Rim stvoren je krajem 6v pne ,a već do 3v.p.n.e. rimljani su pokorili mnoge narode između ostalih i celu današnju Italiju.Sobizorm na porast stanovništva javljaju se i prve elementarne škole koje su bile organizovane po šupama i bile vrlo primitivne. U njima se sticala osnovna pismenost, čitanje, pisanje i račun. Posle osvajanja kartagine i grčke rim postaje sve bogatija država. Uporedo sa tim širi se grčka kultura a grčka filozofija i književnost postaju nastavni predmeti.

U periodu Republikanskog Rima dolazi do osnivanja gramatičkih škola u kojima se učio latinski i grčki jezik, gramatika, čitao Homer, i vežbala govornička veština. Ove škole nisu davale potpuno obrazovanje pa su rimljani po ugledu na sofiste osnivali retoričke škole po kojima su se izučavali:

Zakoni, Pravo, Istorija, Filozofija, Geografija, A posebno govorništvno12.

3.1.3. Imperatorski period

Imeratorski period Rima trajao je više od 500 god. i za tako dugu i moćnu imperiju bije je potreban veliki činovnički aparat. Zbog toga carska vlast zabranjuje privatne škole i osnuje državne, koje su bile pod kontrolom. Zato su imperatori dobro plaćali učitelje a davali su povlastice i sveštenstvu tako ad su u svoju službu stavljali i školu i religiju.

Ovaj period Rima značajan je po tome što se osnivaju škole univerzitetskog tipa u kojima se izučavala: književnost, retorika, filozofija, pravo, matematika, tehnika, medicina. Ovakvih škola bilo je u svim većim gradovima imperije. Učenici su isključivo bili iz imućnih

11 Isto, str. 22512 Isto, str. 228

9

porodica, jer je škoarina bila previsoka. Sa opadanjem rimske imperije sve više dolazi do stagnacije u kulturi i obrazovanju, koje sve više poprima religiozni karakter,da bi on u srednjem veku potpuno ovladao školom.

3.2. Rimska škola

Sistematizacija i upotreba znanja Rimska književnost u svemu je epigonska u odnosu na grčku. Jedna jedina književna forma originalno pripada Rimljanima i to je satira. U širem kulturnom kontekstu oni su se oslanjali na Grke, takođe. Međutim, u dodiru s nekim narodom, naročito u kasnijem periodu, majstorskom veštinom prihvatajući tuđe dobre stvari i inkorporirajući ih u svoje običaje i dostignuća, dobijali bi jednu novu tvorevinu, bolju i napredniju. Najviši domet postigli su u domenu uprave13. Obrazovanje je kao i kod Grka u početku bilo kućno i nasumično, da bi veoma brzo preraslo u sistemsko i organizovano. Vaspitanje dece u starom Rimu smatralo se za jednu od najsvetijih dužnosti glave porodice (pater familijas). Bio je običaj da pisci opominju roditelje da ne poveravaju svoju decu na staranje robovima, naročito ne stranim, kako ne bi pokvarili svoj retorski stil, pa ipak zna se da su baš robovi u najvećem broju slučajeva bili zaduženi za obrazovanje dece, kao i to da su oni često bili grčkog porekla. U Rimu su vrlo rano osnovane javne škole koje su svojim delovanjem obuhvatale oblasti osnovnog obrazovanja i u koje su polazila deca od oko sedam godina.

One su se nalazile na Forumu, ispod portika. Ovu osnovnu školu vodio je učitelj gramatikus. Deca su učila klasične pisce - Enija, kasnije Vergilija i tumačila njihove stihove, što je takođe bilo podražavanje grčkog načina obrazovanja koje je započinjalo sa Homerom. Tome je sledilo učenje računa, ali se ono u mnogome razlikovalo od današnjeg, jer se u to vreme nije znalo za nulu, pa su ti časovi više ličili na veronauk, budući da su se rezultati učili napamet, a pitagorejske tablice ponavljale u nedogled. Pored latinskog jezika učio se i grčki, koji je smatran za jezik nauke, kao i za jezik klasičnih pesnika i filozofa. Ovo može da se posmatra i sa praktične strane, s obzirom na to da su kućni robovi bili većinom Grci14. U školi gramatikusa vladala je stroga disciplina i primenjivano je, ponekad veoma surovo, telesno kažnjavanje.

Važno je napomenuti da su u Rimu devojčice takođe dobijale obrazovanje i upravo su ove osnovne škole bile mešovite, dok bi se deca u nastavku školovanja razdvajala. Između dvanaeste i petnaeste godine, kada bi savladali sve što je gramatikus imao da ih nauči, dečaci bi prelazili u školu retora. Retorska veština ponikla je na Siciliji, u grčkim kolonijama, pa su učitelji uglavnom bili Grci, ali u klasičnom, Ciceronovom periodu (I vek pre n.e.) i latinski retori započinju svoju širu delatnost. Ovo obrazovanje podrazumevalo je da mladić savlada teoriju besedništva, ali da obavezno ovlada i praksom, kako bi znanje bilo upotrebljivo. Učenici bi bili povereni nekoj uglednoj osobi koju bi slušali na Forumu i koja bi im služila za

13 Maškin, A., D.: “Istorija starog Rima”, Beograd, Naučna KMD, 2005. godina, str. 32414 Isto, str. 326

10

primer. Kao najznačajniji deo praktične nastave razvijen je čitav niz najraznovrsnijih retorskih vežbi, sistematizovanih u udžbenike, kroz koje bi mladići vežbali talenat i stečeno znanje.

Tokom obrazovanja oni su se međusobno ogledali na besedničkim turnirima koje su organizovali njihovi učitelji. Sve u svemu, rimski mladići koji su prolazili kroz ovakav sistem obrazovanja nisu dobijali nikakvu ni naučnu, niti kulturnu širinu. Zapravo, to je bila privilegija malog broja stručnjaka, čiji rad nije u mnogome cenjen. Grčke filozofske škole, koje su takođe nalazile svoje mesto u raznim učionicama blizu trgova, a koje su jedine mogle, pored kućnog obrazovanja, da pruže učenicima neko šire obrazovanje i da razviju temeljniji način mišljenja, često su bile zatvarane, a Grčki filozofi, koji su u njima radili, bili proterivani. Sinovi bogatih patricijskih porodica, posle završene retorske škole, oko sedamnaeste ili osamnaeste godine, proširivali bi svoje vidike tako što bi odlazili na studijsko putovanje u Grčku i to u Atinu i na Rodos. Tako se završavalo vaspitanje i obrazovanje rimskih mladića klasičnog perioda koje je imalo nadasve utilitarni karakter i oni bi tada mogli da zauzmu svoje mesto u okviru vojnog, političkog ili upravnog sistema rimske države.

Na vaspitanje devojaka u Rimu uticale su opšteprihvaćene moralne norme i uloga koju je žena imala u takvom društvu. U prvo vreme smatralo se da je dovoljno da devojka bude naviknuta da sluša, da bude skromna i da prede vunu, kako bi postala dobra supruga i majka. Sa vrtoglavim razvojem rimskog društva to je vrlo brzo postalo nezadovoljavajuće i odbačeno je. Već je napomenuto da su osnovne škole bile mešovite i da su se do oko petnaeste godine devojčice i dečaci jednako vaspitavali15. Obogaćivanje svog obrazovanja devojke su mogle da nastave dvojako. Aristokratske devojke, iz bogatih porodica, mogle su u svojoj kući da imaju privatne časove koje je držao tutor, ali su postojale i zajedničke privatne škole, u kojima su učitelji uglavnom bili Grci. Devojke su učile književnost grčkog i latinskog jezika, naročito poeziju, za koju su bile ohrabrivane da same sastavljaju. Istaknuto mesto u njihovom obrazovanju, po ugledu na Grke, imala je muzika, te su devojke učile da pevaju epove prateći ih lirom. Nisu sve devojke bile ograničene na ovu vrstu otmenog obrazovanja. One devojke koje su se naročito isticale interesovanjem, ozbiljnošću i dubljom inteligencijom odavale su se proučavanju filozofije, kao najvišeg dometa obrazovanja, samostalno ili uz pomoć tutora.

Naravno, ovako široko obrazovanje nisu mogle da priušte svojim kćerima plebejske porodice i te devojke bi, po završenoj osnovnoj školi, dobijale od majke samo uputstva za vođenje domaćinstva. Rimske devojke, kako se čini, imale su veoma liberalno vaspitanje16, čak liberalnije od mladića i upravo to doprinelo je jačem prodoru helenskog duha u rimsko društvo. Njihovo vaspitanje bilo je uglavnom privatno i time nije nužno bilo pod kontrolom određenog učitelja.

Zbog svega, u Rimu je bilo izuzetnih samosvesnih uglednih gospođa koje su, kada bi postale matrone, to jest gospodarice kuće nakon udaje, često u svojim salonima okupljale pesnike i filozofe i tako inspirisale određene društvene tendencije. U pojedinačnim

15 Isto, str. 35716 Isto, str. 359

11

slučajevima, zbog svog obrazovanja, žene bi odbijale da se podvrgnu tradicionalnoj ulozi koja im je namenjena, pa su ih rimski moralisti strogo kritikovali, kritikujući tako i samo obrazovanje koje je ženama bilo dostupno.

3.3. Vaspitanje u Rimu

Za vreme carstva, Rim je bio velika robovlasnička drţava, koja iako nije robovala, drţala je robove u pokornosti. Pa i pored toga, bile su česte pobune i ustanci, pobunjenih, nezadovoljnih masa. Iz tog razloga, cilj je bio kako da se smire unutrašnje pobune. Iz te potrebe formirao se i cilj vaspitanja u Rimu, a to je da se razviju i formiraju dobri govornici – retori, koji će lepim, umešnim govorom smiriti pobunjene mase.

O tome koje su ideje najviše bile cenjene u Rimu, istakao je rimski filozof i govornik Marko Fabije Kvintilijan, koji je ţiveo u 1. veku n.e. Napisao je delo u 12 knjiga: O vaspitanju govornika, gde je izneo kako mlade treba učiti dobrom govoru i govorništvu.O tome kako je bilo organizovano vaspitanje i kakav je sistem škola postojao u Rimu, saznajemo iz dela Plutarha, na osnovu čega moţemo zaključiti da su u Rimu postojale tri vrste škola:

Elementarne, Gramatičke, i Retorske.17

U tim školama se učilo čitati, pisati, računati i lepo govoriti. Na svim stupnjevima rimskog vaspitanja paţnja se posvećivala jedinstvu umnog, fizičkog i estetskog razvoja dečaka, tj. mladića. Rimsko vaspitanje imalo je vojni i praktični cijlj – da služi potrebama Rimskog Carstva, pa je pažnja naročito poklanjana vojnom i gimnastičkom vaspitanju i posebno govorništvu ili oratorstvu.

Padom Zapadnog Rimskog Carstva srušen je i robovlasnički poredak, a kako je rimska drţava imala karakter svetske imperije, njen pad je značio i kraj toga poretka uopšte. Nakon toga, nikle su nove države i u njima se postepeno razvio feudalni poredak. Na istorijsku pozornicu stupili su novi narodi, uglavnom germanski i slovenski, koje su Rimljani nekada zvali varvarima. Tako je nastalo novo poglavlje u istoriji- srednji vek ili doba feudalizma.

17 www.wikipedia.org

12

3.4. Rimska škola sa osvrtom na sistematizaciju i upotrebu znanja

Rimska književnost u svemu je epigonska u odnosu na grčku. Jedna jedina književna forma originalno pripada Rimljanima i to je satira. U širem kulturnom kontekstu oni su se oslanjali na Grke, takođe. Međutim, u dodiru s nekim narodom, naročito u kasnijem periodu, majstorskom veštinom prihvatajući tuđe dobre stvari i inkorporirajući ih u svoje običaje i dostignuća, dobijali bi jednu novu tvorevinu, bolju i napredniju. Najviši domet postigli su u domenu uprave. Obrazovanje je kao i kod Grka u početku bilo kućno i nasumično, da bi veoma brzo preraslo u sistemsko i organizovano. Vaspitanje dece u starom Rimu smatralo se za jednu od najsvetijih dužnosti glave porodice (pater familijas). Bio je običaj da pisci opominju roditelje da ne poveravaju svoju decu na staranje robovima, naročito ne stranim, kako ne bi pokvarili svoj retorski stil, pa ipak zna se da su baš robovi u najvećem broju slučajeva bili zaduženi za obrazovanje dece, kao i to da su oni često bili grčkog porekla.

U Rimu su vrlo rano osnovane javne škole koje su svojim delovanjem obuhvatale oblasti osnovnog obrazovanja i u koje su polazila deca od oko sedam godina. One su se nalazile na Forumu, ispod portika. Ovu osnovnu školu vodio je učitelj gramatikus. Deca su učila klasične pisce- Enija, kasnije Vergilija i tumačila njihove stihove, što je takođe bilo podražavanje grčkog načina obrazovanja koje je započinjalo sa Homerom. Tome je sledilo učenje računa, ali se ono u mnogome razlikovalo od današnjeg, jer se u to vreme nije znalo za nulu, pa su ti časovi više ličili na veronauk, budući da su se rezultati učili napamet, a pitagorejske tablice ponavljale u nedogled. Pored latinskog jezika učio se i grčki, koji je smatran za jezik nauke, kao i za jezik klasičnih pesnika i filozofa18. Ovo može da se posmatra i sa praktične strane, s obzirom na to da su kućni robovi bili većinom Grci. U školi gramatikusa vladala je stroga disciplina i primenjivano je, ponekad veoma surovo, telesno kažnjavanje. Važno je napomenuti da su u Rimu devojčice takođe dobijale obrazovanje i upravo su ove osnovne škole bile mešovite, dok bi se deca u nastavku školovanja razdvajala.

Između dvanaeste i petnaeste godine, kada bi savladali sve što je gramatikus imao da ih nauči, dečaci bi prelazili u školu retora. Retorska veština ponikla je na Siciliji, u grčkim kolonijama, pa su učitelji uglavnom bili Grci, ali u klasičnom, Ciceronovom periodu (I vek pre n.e.) i latinski retori započinju svoju širu delatnost. Ovo obrazovanje podrazumevalo je da mladić savlada teoriju besedništva, ali da obavezno ovlada i praksom, kako bi znanje bilo upotrebljivo. Učenici bi bili povereni nekoj uglednoj osobi koju bi slušali na Forumu i koja bi im služila za primer. Kao najznačajniji deo praktične nastave razvijen je čitav niz najraznovrsnijih retorskih vežbi, sistematizovanih u udžbenike, kroz koje bi mladići vežbali talenat i stečeno znanje. Tokom obrazovanja oni su se međusobno ogledali na besedničkim turnirima koje su organizovali njihovi učitelji.

Sve u svemu, rimski mladići koji su prolazili kroz ovakav sistem obrazovanja nisu dobijali nikakvu ni naučnu, niti kulturnu širinu. Zapravo, to je bila privilegija malog broja

18 www.studenti.rs/pedagogija_razvojpedagoškihideja_uSrbiji.com

13

stručnjaka, čiji rad nije u mnogome cenjen. Grčke filozofske škole, koje su takođe nalazile svoje mesto u raznim učionicama blizu trgova, a koje su jedine mogle, pored kućnog obrazovanja, da pruže učenicima neko šire obrazovanje i da razviju temeljniji način mišljenja, često su bile zatvarane, a Grčki filozofi, koji su u njima radili, bili proterivani. Sinovi bogatih patricijskih porodica, posle završene retorske škole, oko sedamnaeste ili osamnaeste godine, proširivali bi svoje vidike tako što bi odlazili na studijsko putovanje u Grčku i to u Atinu i na Rodos. Tako se završavalo vaspitanje i obrazovanje rimskih mladića klasičnog perioda koje je imalo nadasve utilitarni karakter i oni bi tada mogli da zauzmu svoje mesto u okviru vojnog, političkog ili upravnog sistema rimske države.

Na vaspitanje devojaka u Rimu uticale su opšteprihvaćene moralne norme i uloga koju je žena imala u takvom društvu. U prvo vreme smatralo se da je dovoljno da devojka bude naviknuta da sluša, da bude skromna i da prede vunu, kako bi postala dobra supruga i majka. Sa vrtoglavim razvojem rimskog društva to je vrlo brzo postalo nezadovoljavajuće i odbačeno je. Već je napomenuto da su osnovne škole bile mešovite i da su se do oko petnaeste godine devojčice i dečaci jednako vaspitavali. Obogaćivanje svog obrazovanja devojke su mogle da nastave dvojako.

Aristokratske devojke, iz bogatih porodica, mogle su u svojoj kući da imaju privatne časove koje je držao tutor, ali su postojale i zajedničke privatne škole, u kojima su učitelji uglavnom bili Grci. Devojke su učile književnost grčkog i latinskog jezika, naročito poeziju, za koju su bile ohrabrivane da same sastavljaju. Istaknuto mesto u njihovom obrazovanju, po ugledu na Grke, imala je muzika, te su devojke učile da pevaju epove prateći ih lirom. Nisu sve devojke bile ograničene na ovu vrstu otmenog obrazovanja. One devojke koje su se naročito isticale interesovanjem, ozbiljnošću i dubljom inteligencijom odavale su se proučavanju filozofije, kao najvišeg dometa obrazovanja, samostalno ili uz pomoć tutora. Naravno, ovako široko obrazovanje nisu mogle da priušte svojim kćerima plebejske porodice i te devojke bi, po završenoj osnovnoj školi, dobijale od majke samo uputstva za vođenje domaćinstva19.

Rimske devojke, kako se čini, imale su veoma liberalno vaspitanje, čak liberalnije od mladića i upravo to doprinelo je jačem prodoru helenskog duha u rimsko društvo. Njihovo vaspitanje bilo je uglavnom privatno i time nije nužno bilo pod kontrolom određenog učitelja. Zbog svega, u Rimu je bilo izuzetnih samosvesnih uglednih gospođa koje su, kada bi postale matrone, to jest gospodarice kuće nakon udaje, često u svojim salonima okupljale pesnike i filozofe i tako inspirisale određene društvene tendencije. U pojedinačnim slučajevima, zbog svog obrazovanja, žene bi odbijale da se podvrgnu tradicionalnoj ulozi koja im je namenjena, pa su ih rimski moralisti strogo kritikovali, kritikujući tako i samo obrazovanje koje je ženama bilo dostupno.

19www.znanje.org/pedagogija/knjige_skripte/

14

ZAKLJUČAK

Kroz ovaj kratak i sažet seminarski rad, uspeli smo da ukratko prikažemo značaj Rimske škole, i obrazovanja i vaspitanja tog perioda. Prikazali smo takođe i stil života koji je vladao i bio zastupljen u tom vremenu.

Pre nego što smo ušli u dublju sistematizaciju Rimske škole i vaspitanja u Antičkom dobu, jednim delom smo i obradili i druge škole i oblike i načine vaspitanja, kako pre tako i posle doba imperije rimskog carstva. Na osnovu obrađenog i gore pomenutog u radu, možemo napraviti jasnu paralelu u razlikama i sličnostima “sistema obrazovanja, učenja i vaspitanja” koje je bilo zastupljeno u različitim periodima tranzicije u nauci o vaspitanju i obrazovanju mladih.

Tranzicija načina obrazovanja i vaspitanja mladih, od prvobitne ljudske zajednice pa sve do savremenog doba je kompleksna, i svakako predstavlja tematiku koja nikako ne sme biti izostavljena u savremenom sistemu obrazovanja i učenja mladih, jer se tom hronologijom može videti, koliko je taj sistem napredovao.

15

LITERATURA

1) Trnavac, N.; Đorđević, J.: “Pedagogija”, Beograd, Naučna knjiga, 1995. godina,2) Pedagoška enciklopedija; u redakciji Šimleša, Potkonjak, Beograd, ZZUINS, 1989.

godina,3) Žlebnik, L.: “Opšta istorija školstva i pedagoških ideja”, Beograd, Naučna knjiga,

1965. godina,4) Maškin, A., D.: “Istorija starog Rima”, Beograd, Naučna KMD, 2005. godina5) Internet izvori:

www.wikipedia.org www.studenti.rs/pedagogija_razvojpedagoškihideja_uSrbiji.com www.znanje.org/pedagogija/knjige_skripte/

16