put za Gandolfo

Džepna knjiga Beogradskog

izdavačko-grafičkog zavoda

DŽEPNA KNJIGA

ROBERT LADLAM

KRIMINALISTIČKI ROMAN ?

PUT ZAGANDOLFO

roman

Prevela sa engleskog Marija Dimitrijević-Kozić

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD

PIŠČEVA NAPOMENA

Naslov originalaDžonu Petriku,

znamenitom piscu i časnom čoveku koji me je podstakao da napišem ovaj roman.

Robert Ludlum THE ROAD TO GANDOLFO

© 1975 by Michael Shepherd

Put za Gandolfo je jedan od onih retkih mada ludih slučajeva koji zadese pisca možda samo jed-nom ili dvaput u životu. Uz pomoć božjeg ili đavoljeg proviđenja javlja se ideja koja rasplamsava vatre njegove mašte. Pisac je ubeden da se radi o zapanju-jućem motivu koji će poslužiti kao okosnica zapanju-juće priče. Vizije snažnih scena paradiraju jedna za drugom po njegovom unutrašnjem platnu, pune dramskog naboja i značenja. . . pa, do đavola, one su stvarno zapanjujuće.

Onda vadi hartiju. Briše prašinu sa pisaće mašine i oštri olovke; zatvara vrata i pušta opojnu muziku da bi zaglušio zvuke čoveka i prirode izvan ćelije zapanjujuće kreacije. Obuzimaju ga furije. Motiv koji je bio munjevita okosnica jedne neverovatne priče, sve više se učvršćuje, kako se pojavljuju likovi sa svojim licima i telima, ličnostima i konfliktima. Zaplet se uzburkava, pokreće zupčanike, montira snimke i stvara paklenu buku — zaglušujući zvuke dela istinskih umetnika poput onog Mocarta i onog kako-se-ono-zvaše. . . Hendla.

Ali, odjednom, nešto nije u redu. Mislim, stvarno nije u redu!

Autor počinje da se podsmehuje. Ne može da se zaustavi.

To je strašno! Zapanjujuće ideje treba da ulivaju strahopoštovanje. . . nebesa ne znaju za podsmeh!

I, koliko god da pokušava, jadnoj budali ne polazi za rukom da ispriča priču, upada u klopku, zaglu-šen čitavom fugom glasova koji ponavljaju staru frazu u stilu ars antigua: „ Ti si obmanut."

Jadna budala gleda u svoje muze. Zašto mu na-miguju? Da li je to što čuje Mesije ili je to Merzi

Dot?1 Šta se dogodilo sa čudnovatom munjom? Zašto ona skače po vedrom plavom nebu, kao da je u kvaru, krivudajući na svom putu ka tihom. . . kiko-tanju?

Jadna budala je zbunjena; predaje se. Ili, još bo-lje, prepušta se, jer sada se već dobro zabavlja. Naj-zad, bilo je to vreme Votergejta i niko nije mogao da izmisli takav scenario! U stvari, mislim da po ta-kvom scenariju ne bi igrali u Peoriji.2 U tom trenutku, stvari su tako stajale.

Stoga se jadna budala zaglibljuje sve više, uživa-jući svim srcem, nejasno se pitajući ko će da potpiše ugovor, pretpostavljajući da će se njegova žena pro-tiviti tome, pošto ta šeprtlja ume ponekad da opere sudove, a priprema i prokleto dobar maftini.

I tako, oeuvre je najzad tu pred vama i, na veliko zadovoljstvo jadne budale, još se čuje prigušen smeh. Njega prate uzvici revolta i pretnji, puni pre-drasuda.

„Nikako pod tvojim imenom!"Ali, vremenom se sve menja, a promena vodi ka očišćenju.Sada je ovo delo pod mojim imenom, i ja se na-

dam da ćete uživati. Verujte da sam se dobro zabav-ljao.

Na obali Konektikata, 1982. godine

Veliki deo ove priče dešava seu prošlosti, a samo jedan mali u budućnosti.Takva je pesnička sloboda jedne liturgijske

drame.

Robert Ladlam

Ilinoisa, na reci

DEO PRVI

Iza svake velike korporacije mora stajati jed-na jedina sila ili motiv, koji je odvaja od svih ostalih sličnih struktura i daje joj njoj svojstven identitet.

Šepardovi Zakoni ekonomije: Knjiga XXXII, poglavlje 12

MM

site slatke uspomene sa sobom, i živite po principima hrišćanskog milosrđa. Zemlja može da bude mnogo bolje mesto; živa bića treba da je učine takvom. To je bila lekcija Frančeska I.Muk je zavladao rrieđu hiljadama uzbuđenih ver-nika na Trgu svetog Petra. Svakog trena voljeni // Papa, čvrst, ponosan i pun ljubavi, izaći će na balkon i podići ruke u znak blagoslova.

I daće Anđelu znak za početak.

Mase su se okupile na Trgu svetog Petra. Hiljade i hiljade vernika nemo je očekivalo trenutak kada će se papa pojaviti na balkonu i podići ruke u znak blagoslova. Post i molitve su se završili; Gozba Sve-tog Đenara će svečano otpočeti uz zvona Anđela Su-mraka koja će odzvanjati kao eho po Vatikanu. A zvona će se čuti i u ćelom Rimu, oglašavajući veselje i radost. Blagoslov pape Frančeska I označiće poče-tak.

Po ulicama će se plesati, goreće baklje i svece, biće muzike i vina. Na Pjazi Navona, Pjaci di Trevi, čak i u delovima papske palate dugački stolovi biće pretrpani testeninom i voćem i raznoraznim doma-ćim kolačima. Zar im njihov papa, voljeni Franče-sko, nije dao lekciju? Otvorite svoja srca i svoje or-mare svojim bližnjima. I neka oni otvore svoje vama. Neka svi ljudi, bogati i siromašni, shvate da smo jedna porodica. U ova vremena nedaća, haosa i vi-sokih cena, zar postoji lepši način da se to nadvlada nego da se pod okriljem duha božijeg istinski pokaže ljubav prema bližnjem svom?

Neka makar na nekoliko dana mržnja splasne i nesporazumi se izglade. Neka svi ljudi budu braća i sve žene sestre; i svi zajedno braća i sestre i neka se svi brinu jedni o drugima. Neka makar na nekoliko dana milosrđe, ljubav i pažnja ovladaju svim srcima, deleći lepo i tužno, pošto nema tog zla koje može da se odupre snazi dobrog.

Zagrlite se, podignite čaše; osmehnite se i zapla-čite, i prihvatite jedni druge s ljubavlju. Neka svet vidi da nema ničeg sramnog u uznesenosti duha. A kada vas jednom tronu glasovi braće i sestara, pone-

13

Iznad Trga, unutar vatikanskih soba visokih svodova, kardinali, monsinjori i sveštenici razgovarali su u grupama, neprestano pogledajući u pravcu pape koji je sedeo u uglu. Soba je gorela od živih boja: skerletne, purpurne, bleštavo bele. Odeća, mantije i kape — simboli najviših crkvenih dostojnika — njihale su se i okretale na razne strane, stvarajući iluziju stalno pokretne freske.

A u uglu, u velikoj fotelj} od slonovače i plavog somota, sedeo je Hristov namesnik, papa Frančesko I. Bio je to neugledan čovek, prilično debeo i jakih mada prijatnih crta jednog campagnuolo3, ovozemaljski čovek. Kraj njega je stajao njegov lični sekretar, Crnac, mladi sveštenik iz Amerike, iz njujor-ške nadbiskupije. Takav pomoćnik je u potpunosti odgovarao Frančeskovom stilu.

Dok su njih dvojica tiho razgovarali, papa je podizao svoju ogromnu glavu i krupne, blage, smeđe oči ka mladom svešteniku, krajnje staloženo.„Mannaggi!"*, prošaputao je Frančesko, i svojom velikom seljačkom rukom pokrio usta. „Ovo je ludost! Ceo grad će biti pijan nedelju dana! Svi će voditi ljubav po ulicama. Jesi li siguran

da smo dobro razumeli?"„Dva puta sam proverio. Zar hoćeš s njim da se raspravljaš?", odgovorio ie Crnac, brižno se nagnuvši.„Zaboga, ne! On je uvek bio najmudriji u selu!"

3 Campagnuolo (it.) — seljak. — Prim. prev.4 Mannaggi (it.) — prokletnici. — Prim. prev.

14

Kardinal je prišao stolici i sagao se. „Sveti oče, vreme je. Mase vas očekuju", blago je rekao.„Ko? Da, naravno. Samo minut, dobri moj prijatelju."Kardinal se osmehnuo pod svojim ogromnim šeširom; njegove oči su bile ispunjene divljenjem. Frančesko ga je uvek zvao dobrim prijateljem. „Hvala, vaša svetosti." Kardinal se povukao.Hristov namesnik poče da zvižduće. A onda su se začule i reci: „Che gelida. . . manina. . . a rigido esanime. . . ah, la, la, laa-tra-la, la, la-laa. . . "5

„Šta to radite?" Mladi papski pomoćnik iz njujor-ške nadbiskupije, opština Harlem, bio je vrlo uznemiren.„Arija Rodolfa. Ah, taj Pučini! Kad sam nervozan, pevanje mi pomaže."„Coveče, prekini s tim! Ili bar pevaj neki gregorijanski koral. Ili kakvo litanije."„Ne znam nijedno. Tvoj italijanski je sve bolji, ali još nije dovoljno dobar."„Dajem sve od sebe, brate. Nije baš lako učiti s tobom. Hajde sad, idemo! Na balkon."„Ne guraj me! Idem. Da vidimo, podići ću ruku, a onda gore, dole, desno pa levo. . ."„Levo pa desno!", prosiktao je sveštenik. „Zašto me ne slušaš? Ako ćemo da nastavimo ovu lakrdiju, za ime boga, onda nauči bar osnovne stvari!"„Ja sam mislio da ako budem stajao, dakle dajući, a ne uzimajući — da treba da promenim redo-sled."„Ne pravi zbrku. Ponašaj se prirodno."„Onda ću da pevam."„Ne baš toliko prirodno! Dozovi se."„U redu, u redu." Papa je izronio iz svoje stolice i blagonaklono se osmehnuo na sve koji su bili u sobi. Još jednom se okrenuo ka svom pomoćniku i rekao mu toliko tiho da niko nije

mogao da čuje.s Che gelida (it.) — „Kako hladna ručica, čvrsta, beživot- ." (iz Pučinijeve opere „Boemi"). — Prim. prev.

na.

15

,,U slučaju da me neko pita, koji je San Đenaro?" „Niko te neće pitati. A ako te pita, odgovori na uobičajen način."

„Ah, da. Prouči Sveto pismo, sinko. Znaš, sve je ovo šašavo!"„Hodaj polako i uspravi se. I osmehuj se, za

boga! Ti si srećan. "„Jadan, Afrikance!" iPapa Frančesko I, Hristov vikar, izašao je kroz |

ogromna vrata na balkon gde ga je pozdravio gro- ;

moglasan urlik od koga su se zatresli sami temeljicrkve Sv. Petra. Hiljade i hiljade vernika ushićenoje vikalo.

.,// Papa! II Papa! II Papa!"I dok je sveti otac izlazio na balkon obasjan na-

randžastim odblescima zalazećeg sunca, u sobi je moglo da se čuje tiho niumlanje koje je dolazilo iz svetili usta. Svi su verovali da se radi o nekom nepo-znatom ranom muzičkom delu koje su poznavali sa-mo najučeniji. A takav je bio erudito, papa Franče-sko.

„Che gelida. . . manina. . . a rigido me. . . ah, la, laa. . . tra-la, la, la-laa. . . "

POGLAVLJE PRVO

„Taj pasji sin!" General major Arnold Simington obori pritisicivač za hartiju na debeli stakleni podme-tač na svom pisaćem stolu u Pentagonu. Staklo se razbi u paramparčad, a delići se raspršiše u svim pravcima. „ To nije moguće!"

„Moguće je, gospodine", odgovori uplašeni po-ručnik, zaklanjajući oči od kancelarijskog šrapnela. „Kinezi su se veoma uznemirili. Predsednik je lično uložio protest diplomatskom poslanstvu. Vest je ob-javljena u uvodniku ,Hung ćia', a saopštena je i na Radio-Pekingu."

„Kako su, do đavola, mogli to da urade?", Simin-gton otrese parče stakla s malog prsta. ,,I šta kažu? ,Prekidamo program da bismo objavili vest da je američki vojni predstavnik, general Mekenzi Ho-kinz, oborio jaja sa statue od zada, visoke tri metra, na Trgu Son Tai?' Koješta! Peking to ne bi dozvolio; to je isuviše nedostojanstveno."

„Oni su to malo drugačije sročili, gospodine. Saopštili su da je on uništio istorijski spomenik od dragocenog kamena u Zabranjenom gradu. Kažu da je to isto kao da je neko digao u vazduh Linkolnov memorijal."

„To je nešto sasvim drugo. Linkoln je obučen, njegova jaja se ne vide! To nije isto!"

„Ipak, Bela kuća smatra da je poređenje uspelo, gospodine. Predsednik želi da se Hokinz povuče. U stvari, više od toga; on želi da se Hokinz ražaluje. Da se izvede pred vojni sud i sve ostalo. Javno."

„Ah, za ime Boga, to ne dolazi u obzir." Simin-gton se zavali u stolicu i duboko uzdahnu, pokušava-jući da se kontroliše. Zatim uze izveštaj sa stola.

esani-

2 Put za Gandolfo 17

„Prebacićemo ga. Uz strogi ukor. A prepis ukora — nazvaćemo to ukorom — poslaćemo u Peking."„To nije dovoljno, gospodine. Stejt department je tu bio jasan. Predsednik se složio. Naši trgovinski ugovori

su u pitanju. . ."„Za ime Boga, poručnice!", prekide ga general--major. „Hoće li neko reći rotirajućoj čigri u Ovalnoj

kancelariji da ne može da se poigrava sa svim tačkama kompasa! Mek Hokinz je izabran.. Između dvadeset i sedam kandidata. Sećam se tačno šta je Predsednik tada rekao. Tačno. ,Taj majčin je savršeni' Tako je rekao."

„To sad nije važno, gospodine. On shvata da su trgovinski ugovori važniji od dosadašnjih odluka." Poručnik poče da se znoji.

„Dotući ćete me, pasji sinovi", reče Simington, zloslutno spuštajući glas. „Od vas će mi se smrznuti muda. Kako zamišljate da to izvedete? Mislim, da ga učinite ,neispravnim'. Možda Hokinz trenutno predstavlja oštar trn za dipiomatiju, ali to neće sprati ono što je ranije bilo ispravno. On je bio tinejdžerski heroj u bici kod Bulža6 i fudbalska zvezda Vest Poin-ta, a ako bi trebalo dodeliti medalje za ono što je on uradio u jugoistočnoj Aziji, čak ni Mek Hokinzova pleća ne bi bila dovoljno jaka da ponesu svu tuj^vož-đariju! U poređenju s njim, Džon Vejn je ništarija! On je stvaran; zbog toga ga je ovalni glupak i izabrao!"

„Ja zaista smatram da predsednički kabinet — bez obzira na to šta vi lično mislili o tom čoveku — kao vrhovni komandant on. . ."

„Sran-nje!" General-major je ponovo urliknuo, podjednako naglašavajući oba sloga, dodajući grubosti svoje psovke prizvuk vojničkog ritma. „Ja vam objašnjavam — najprostije što umem — da ne bi trebalo javno da ražalujete Mekenzija Hokinza samo zato da biste udovoljili Pekingu, bez obzira koliko

6 Bitka kod Bulža — protivofanziva Nemaca u Ardenima, krajem 1944. godine. — Prim. prev.

18

prokletih trgovinskih ugovora zavisi od toga. Znate li zašto, poručnice?"Mladi oficir je odgovorio blago, siguran u tačnost svojih reci. „Zato što će on od toga napraviti gužvu. Javno."„Pun pogodak!" Simingtonov komentar zazvučao je piskavo. „U ovoj zemlji, ljudi poput Hokinza imaju svoje

birače, poručnice. Upravo to je razlog zašto je naš vrhovni komandant izabrao baš njega! On je politički palijativ. I ako mislite da to Mek Hokinz ne zna. . . Osim toga, vi niste morali da ga regrutu-jete. Ja jesam."

„Očekivali smo takvu reakciju, generale." Poruč-nikove reci su se jedva čule.General-major se nagnuo napred, pazeći da ne stavi laktove na razbijeno staklo. „Ne shvatam."„Stejt department je predvideo jak protivnapad. Ali, moramo akciju detaljno da pripremimo. Bela kuća žali

slučaj, ali ovo je krizno vreme."„To sam i mislio." Simingtonove reci su bile još tiše od poručnikovih. „Objasnite mi to podrobnije. Kako ćete

da ga rasturite?"Poručnik je oklevao. „Oprostite, gospodine, ali naš cilj nije da rasturimo generala Hokinza. Mi smo u

nezavidno delikatnom položaju. Narodna Republika traži zadovoljenje. Baš tako; general Hokinz je uradio nešto vrlo grubo, vulgarno. Uz to, on odbija da se javno izvini."

Simington pogleda u izveštaj koji je još držao u desnoj ruci. „Piše li ovde zbog čega?"„General Hokinz tvrdi da je to bila zamka. Njegova izjava je na trećoj strani."General-major brzo okrete treću stranu i poče da čita. Poručnik izvadi maramicu i obrisa bradu. Simington

pažljivo spusti izveštaj na razbijeno staklo i diže pogled.„Ako je ono što Mek kaže tačno, onda to jeste bila zamka. Objavite njegovu verziju priče."„On nema svoju verziju, generale. Bio je pijan."

19

„Mek kaže drogiran. Ne pijan, poručnice." „Oni su pili, gospodine.",,A bio je i drogiran. Pretpostavljam da bi Hokinz

znao razliku. Jednom sam ga video u pijanom sta-nju."

„Ipak, on ne poriče optužbu."„On poriče svoju odgovornost za počinjena dela.

Hokinz je bio najbolji strateg među obaveštajcima u Indokini. On radi sa drogiranim kuririma i poštari-ma u Kambodži, Laosu, oba Vijetnama i možda na granicama Mandžurije. Dobro poznaje prokletu raz-liku."

„Bojim se da mu njegovo znanje sada neće pomo-ći. Blizina krize zahteva od nas da udovoljimo želja-ma Pekinga. Trgovinski ugovori su na prvom mestu. Otvoreno, gospodine, potrebna nam je nafta."

„Bože, mislio sam da bar to imate."Poručnik vrati maramicu u džep i jedva primetno

se osmehnu. „Znam da je sve ovo brzopleto. Ali, imamo samo deset dana da sve dovedemo u red; da ubacimo naše podatke i odštampamo nešto pamet-no."

Simington je buljio u mladog oficira, u odraslog čoveka koji samo što nije zaplakao. „Šta to znači?"

„Zvuči grubo, ali general Hokinz je stavio sop-stvene interese iznad svojih dužnosti. On treba da nam posluži kao primer. U interesu svih nas."

„Primer? Zato što želi istinu?"„Ima i viših ciljeva, generale."„Znam", reče general umorno. „Kao na primer

— trgovinski ugovori. Nafta."„Tačno. Ima trenutaka kada simboli treba da se

zamene praktičnim ciljevima. Timski igrači bi to ra-zumeli."

„U redu. Ali, Mek neće mirno leći i izigravati vaš degradirani simbol. Stoga, staje u ovom trenutku — ulazni podatak?"

„Kancelarija glavnog inspektora", reče poručnik, glasom nevoljnog studenta biologije, koji drži otki-

20

U.1

nutu pantljičaru u knjizi za prvu godinu. „Vodimo temeljnu istragu nad njim. Znamo da je bio umešan u sumnjive poslove u Indokini. Imamo razloga da verujemo da je povredio međunarodna pravila pona-šanja."

„Možeš da se kladiš da jeste! Bio je jedan od naj-boljih."

„Ne postoji statut o pravilima ponašanja. Speci-jalni agenti proučavaju izvestan broj slučajeva koji idu mnogo dalje od službenih dužnosti generala Ho-kinza." Poručnik se osmehnu. Iskreno; bio je sre-ćan.

„Znači, vi ćete ga obesiti na osnovu tajnih delat-nosti za koje bi mu polovina glavnog štaba vojske i većina službenika CIA dodelila priznanja — kada bi samo mogli da govore o tome. Uh, prokletnici, nači-sto ćete me dotući!" Simington klimnu glavom, potvrđujući svoje reci.

„Možda biste mogli da nam uštedite vreme, gene-rale. Znate li neke pojedinosti?"

,,A, ne! Ako želite da raspnete pasjeg sina, onda mu sami napravite krst!"

„Situacija vam je jasna, zar ne, gospodine?"General-major se zavali u stolicu, šutirajući parči-

će stakla. „Otkriću vam nešto", reče. „Ne shvatam ništa još od hiljadu devetsto četrdeset pete." Prodor-no je pogledao u mladog oficira. „Znam da pripada-te ,Grupi 1600',7 ali ne znam da li ste u regularnoj vojsci?"

„Ne, gospodine. Ja sam rezervista, privremeno raspoređen. Vodim se da sam na odsustvu kod ,Ju--Dži-Bi'-ja. Došao sam da ugasimo vatru, pre nego što se zapale jarboli."

,,,Ju-Dži-Bi'. Ne poznajem to odeljenje."„To nije odeljenje, gospodine. Jangblad, Džekl i

Blou'. Mi smo najbolja oglasna agencija na Obali."7 Grupa 1600 — ovde upotrebljeno simbolično kao naziv za

obaveštajnu siužbu, prema adresi Bele kuće: Avenija Pensilvanija broj 16(K), Vašington. — Prim. prev.

21

Lice generala Arnolda Simingtona je polako po-primalo izraz tužnog baseta. „Uniforma vam zaista lepo pristaje, poručnice." General-major zastade, a onda zavrte glavom. „Još od devetsto četrdeset pe-te", reče.

Major Sem Devero, viši islednik pri Kancelariji generalnog inspektora, pogledao je u kalendar na zi-du. Ustao je sa stolice za pisaćim stolom, odšetao do njega i precrtao datum. Još mesec i tri dana i on će ponovo postati civil.

On nikada i nije bio vojnik. Zaista nije; bar ne duhom. On je bio vojni nesrećni slučaj. Prelom uve-ćan ogromnom greškom, što je dovelo do produžetka njegove vojne službe. Mogao je da bira između produženja .vojnog roka i Levenvorta.

Sem je bio advokat, prokleto dobar pravnik; stručnjak za kriminalno pravo. Pre mnogo godina, nekoliko puta je odlagao regrutaciju: prvo dok je bio u koledžu, pa na Pravnom fakultetu na Harvardu; zatim u toku dvogodišnjih postdiplomskih studija i dok je radio kao advokatski pripravnik; najzad, u toku četrnaestomesečne prakse kod ugledne boston-ske pravne firme Arona Pinkusa.

Armija je za njega izbledela u nejasno neprijatnu senku; jednostavno je zaboravio na mnogobrojna odlaganja.

Ali, Armija Sjedinjenih Država nije zaboravila na njega. U toku jednog od onih pozadinskih krahova koji se povremeno dešavaju. Pentagon je odjednom otkrio da im nedostaju advokati. Odeljenje za vojno pravosuđe bilo je u škripcu — stdtine vojnih sudova, u bazama po čitavom svetu, bilo je raspušteno zbog nedostatka vojnih tužilaca i branilaca. Zatvori su bili pretrpani. Stoga je Pentagon pretražio sva davno za-boravljena dosjea i mnoštvo mladih, slobodnih advo-kata bez dece — svi koji su bili dostupni — dobili . su poziv koji nisu mogli da odbiju i u kome je bilo objašnjeno značenje reci „odlaganje" kao suprotno reci „poništenje".

Tako je počelo. Deveroova greška je došla kasni-je. Mnogo kasnije. Jedanaest hiljada kilometara da-lje, na granicama Laosa, Burme i Tajlanda.

Na Zlatnom trouglu.Devero, iz razloga poznatih samo Bogu i poza-

dinskom obezbeđenju — nikada nije ni video preki sud, a kamoli da je pozvan na neki od njih. On je radio u Istražnom odeljenju pri Kancelariji general-nog inspektora i bio je poslat u Sajgon da nadgleda kako se tamo sprovodi zakon.

A povreda zakona je tamo bilo toliko da se nisu mogle izbrojati. Pošto je droga imala primat u trgo-vini na crno — isuviše američkih preduzimača bilo je uključeno u poslove s njom — njegova ispitivanja su ga odvela do Zlatnog trougla gde se slivala jedna petina narkotika iz celog sveta, zahvaljujući moćnici-ma iz Sajgona, Vašingtona, Vijencijana i Hong-Konga.

Sem je bio savestan. On nije voleo rasturače dro-ge i usredsredio je svoju istragu na njih, trudeći se da se njegovi izveštaji iz Sajgona operaciono lančanoprenesu dalje.

Nije bilo zvaničnih izveštaja. Samo imena i povre-de zakona. Najzad, mogli su da ga ubiju ili izbodu nožem ili, u najmanju ruku, proteraju zbog takvog ponašanja. Obučavao se na licu mesta.

U njegove trofeje ubrajalo se sedam generala Ar-mije Republike Vijetnam, trideset i jedan predstav-nik u kongresu Tieua, dvanaest pukovnika Američke armije, tri general-majora i pedeset osam raznih majora, kapetana, poručnika i starijih vodnika. Uz to treba dodati i pet kongresmena, četiri senatora, člana Predsedničkog kabineta, jedanaest potpred-sednika korporacija u američkim prekomorskim kompanijama, od kojih je šest već imalo dovoljno nevolja u vezi s kampanjom, i baptistički sveštenik četvrtaste vilice s puno nacionalnih pristalica.

Koliko je Sem znao, samo jedan potporučnik i dva starija vodnika su bili optuženi. Svi ostali sluča-jevi su ostali „nerešeni".

si/:

^r •Vtf?

w

Tako je Sem Devero počinio svoju grešku. On se toliko razgnevio što su točkovi pravde u južnoj Aziji iskočili iz šina pri prvom nagoveštaju moći, da je odlučio da uhvati u klopku vrlo veliku ribu u mreži korupcije i tako svima dade primer. Izabrao je gene-ral-potpukovnika u Bangkoku. Čoveka po imenu Hezeltin Broukmajkl. General-potpukovnik Hezel-tin Broukmajkl, Vest Point, generacija 43.

Sem je imao dokaz, mnoštvo dokaza. Kroz niz razrađenih klopki u kojima je on lično figurirao kao „veza", kao učesnik koji je mogao da svedoči pod zakletvom o generalovim malverzacijama, temeljno je izgradio svoj slučaj. Nisu mogla da budu dva ge-nerala Broukmajkla i Sem se pojavio u ulozi tužioca, poput osvetoljubivog anđela koji je kružio oko svog ulova.

Ali, bilo ih je dvojica. Dva general-potpukovnika Broukmajkla — jedan je bio Hezeltin, a drugi Edel-red! Ispostavilo se da su bili rođaci. A onaj iz Ban-gkoka — Hezeltin — nije bio onaj iz Vijencijana — Edelred. Broukmajkl iz Vijencijana je bio zločinac. A ne njegov rođak. Dalje, Broukmajkl iz Bangkoka bio je osvetoljubiviji od Sema. Verovao je da je sa-kupio dokaze o korupciji islednika Generalnog in-spektora. I jeste. Devero je povredio većinu među-narodnih zakona kao i sve zakone Sjedinjenih Država o krijumčarenju.

Vojna policija je zatvorila Sema; bačen je u ćeliju s maksimalnim obezbeđenjem i rečeno mu je da mo-že da se nada boljim danima u Levenvortu.

Srećom, viši oficir u komandi Generalnog inspek-tora, koji u suštini nije shvatao smisao za pravdu koji je Sema naveo da počini toliko mnogo zločina, ali je shvatio Semov doprinos u oblasti zakonodav-nih i istražnih postupaka za potrebe Generalnog in-spektora, priskočio mu je u pomoć. Devero je, u stvari, prikupio više dokaznog materijala nego ije-dan drugi pravnik-oficir u jugoistočnoj Aziji; njegov

rad je u velikoj meri nadoknadio neaktivnost u Va-šingtonu.

Stoga je viši oficir dozvolio malu nezvaničnu na-godbu u Semovom slučaju. Ako Sem bude prihvatio disciplinski postupak general-potpukovnika Hezelti-na Broukmajkla u Bangkoku, koji će se sastojati u tome da Sem bude lišen plate u toku sledećih šest meseci — onda se krivični postupak neće voditi. Bio je tu samo još jedan uslov: da nastavi svoj rad za Kancelariju generalnog inspektora još dve godine po isteku njegove vojne obaveze. Do tog vremena, raz-mišljao je viši oficir, haos koji vlada u Indokini okre-nuće se ka onima koji su ga izazvali i mnogobrojni slučajevi koje istražuje Generalni inspektor ili će se smanjiti ili će biti mirno pokopani.

Produžetak vojnog roka ili Levenvort.Tako je major Sem Devero, patriotski građanin--

vojnik produžio svoju obavezu. A haos u Indokini se nimalo nije smanjio, ali se zaista okrenuo ka svojim učesnicima, pa je Devero prebačen u Vašington.

Još mesec i tri dana, sanjario je dok je kroz pro-zor svoje kancelarije posmatrao vojne policajce u ču-varskoj kućici kako proveravaju automobile koji iz-laze iz vojnog kampusa. Bilo je prošlo pet, trebalo je da uhvati avion u Dalasu za dva sata. Spakovao se još ujutru i poneo putnu torbu u kancelariju.

Četiri godine su se približavale kraju. Dve i dve. Vreme koje je proveo u vojsci, razmišljao je, mogao je da mrzi, ali ono nije bilo izgubljeno. Pakao korup-cije koji je zahvatio jugoistočnu Aziju stigao je i do hijerarhijskih hodnika Vašingtona. Stanovnici ovih hodnika znali su ga dobro — sada je imao toliko ponuda od uglednih advokatskih firmi da nije uspe-vao ni da odgovori na sve, a pogotovo ne da razmisli o njima. Ali, o njima nije ni hteo da razmišlja, osu-đivao ih je. Kao što nije odobravao ni istražne po-stupke na svom stolu.

U njima se opet manipulisalo. Ovog puta ljaga se

bacala na oficira po imenu Hokinz. General-pukov-nika Mekenzija Hokinza.

U početku je Sem bio preneražen. Mekenzi Ho-kinz je bio stvaran lik. Živa legenda. Materijal od koga se grade kultovi. Kultovi bliski političkom pra-vu hunskog Atile.

Hokinzovo mesto na vojnom nebu bilo je osigura-no. Izdavačka kuća Bantam Buks je objavila njego-vu biografiju — a serija u nastavcima i autorska pra-va Riders Dajdžesta bila su prodata pre nego što je napisana ijedna jedina reč. Holivud je uložio basno-slovne sume novca da snimi njegovu životnu priču. A antimilitaristi su ga proglasili za antifašistu.

Biografija nije bila naročito uspešna jer glavni ju-nak nije bio naročito spreman na saradnju. Naime, bilo je nekoliko ličnih idiosinkrazija koje se nisu uklapale u njegov imidž; medu njima su gospodarile četiri žene. Ni film nije bio baš trijumfalan, pošto je prikazivao beskrajne scene iz borbi uz povremeno pojavljivanje glumca koji je žmirkao kroz prašinu, koji je urlao na svoje ljude na poseban, vrskav na-čin, da „uhvate one bezbožnike. . . koji će uništiti staru slavu! Na njih, momci!"

Holivud je, takođe, otkrio četiri žene i neke druge neobičnosti tehničkog savetnika u improvizova-nom studiju.

Mekenzi Hokinz je imao veze sa po tri starlete u isto vreme, a imao je i odnos sa režiserovom ženom u bazenu dok ih je režiser besno posmatrao kroz prozor dnevne sobe.

Ipak, on nije prekinuo snimanje filma. Za ime Boga, to ga je koštalo prokletih šest miliona dolara.

Ovi neuspesi bi možda obeshrabrili nekog drugog čoveka, ali ne i Meka Hokinza. Privatno, medu svo-jim drugarima, on se podsmevao ljudima na položaju i darivao ih pričama o Menhetnu i Holivudu.

Poslat je u ratni koledž na novu specijalizaciju: špijunažu i tajne operacije. Njegovi drugari su se osećali malo sigurnijim sa harizmatičnim Hokinzom

upućenim u tajne operacije. Od pukovnika je postao general-major i upijao je sve što je mogao da nauči na svom novom specijalnom zadatku. Proveo je dve godine dirinčeći i do detalja učeći pojedinosti špijun-skog posla sve dok njegovi instruktori nisu više infS čemu da ga nauče.

Onda je poslat u Sajgon gde se nagomilano nepri-jateljstvo rasplamsalo u pravi rat. I u Vijetnamu — oba Vijetnama, Laosu, Kambodži, Tajlandu i Burmi — Hokinz je podmićivao potkupljivače i one koji su imali sličnu ideologiju. Izveštaji o njegovim aktivno-stima „između linija" i „izvan neutralnih granica" učinili su da „zaštitne reakcije" liče na vojnu strate-giju. Njegovi metodi bili su tako nehumani, tako razmetljivo kriminalni, da je odeljenje G-2 u Sajgo-nu moralo da negira opravdanost svog postojanja. Najzad, sve ima svoje granice. Čak i tajna služba.

Ako je Amerika iznad svega bila maksima — a bila je — Hokinz nije video razloga zašto taj slogan ne bi mogao da primeni i na prljavi svet tajnih ope-racija.

A za Hokinza, Amerika jeste bila na prvom me-stu. Bez obzira na sve!

Stoga je Sem Devero pomislio da je bilo pomalo tužno to što takvog čoveka nameravaju da smaknu manipulatori, koji su stigli tamo gde jesu, krijući se iza zastave kojom su tako uzvišeno i plemenito ma-hali oko sebe. Hokinz je sada bio poniženi lav u di-plomatskoj areni i trebalo ga je eliminisati zbog oprečnih mišljenja. Ljudi koji su odobravali genera-lovo shvatanje časti, trudili su se sada iz sve snage da ga što pre sruše — za desetak dana, da budemo precizni.

U normalnim prilikama, Sem bi uživao u tome da podigne optužnicu protiv mesijanske budale ka-kav je bio Hokinz, i be| obzira na svoja suprotna osećanja, on bi to i učinio. Bio je to njegov poslednji slučaj za Kancelariju generalnog inspektora, i nije želeo da rizikuje da dobije još dve godine. Ali, ipak

mu je bilo žao. Hok, kako su ga zvali — onako fanatično zaveden — zaslužio je bolje nego što mu se spremalo.Možda, mislio je Sem, njegova depresija potiče od poslednjih „operativnih" instrukcija koje je dobio od Bele kuće: pronađi nešto iz

oblasti morala što on ne može da porekne. Proveri da li je ikada imao posla sa psihijatrom.Sa psihijatrom! Isuse! Oni nikada neće shvatiti. U međuvremenu, Sem je poslao tim stručnjaka Generalnog inspektora u Sajgon da vide da li mogu da iskopaju neke nepovoljne detalje. A on je kretao na aerodrom Dalas da bi uhvatio avion za Los An-đeles.

Sve Hokinzove bivše žene živele su u radijusu od pedeset kilometara jedna od druge, od Malibua do Beverli Hilsa. One će biti bolje od bilo kog psihijatra. Bože! Psihijatar!

U Aveniji Pensilvanija broj 1600, u Vašingtonu, svi su, od ramena na gore bili opijeni novokainom.

J

POGLAVLJE DRUGO

„Zovem se Lin Šu", blago reče uniformisani komunista, gledajući svojim kosim očima ogromnog, neurednog američkog vojnika koji je sedeo u kožnoj fotelji, držeći čašu viskija u jednoj ruci i dobro ižva-kanu cigaru u drugoj. „Ja sam komandir Narodne milicije u Pekingu. Vi ste trenutno u kućnom pritvoru. Nema razloga da se vređate, to su samo formalnosti."

„Kakve formalnosti?", povika Mekenzi Hokinz iz svoje fotelje — jedinog zapadnjačkog komada name-štaja istočnjački nameštene kuće. Podigao je svoju tešku čizmu na crni lakirani sto i zabacio ruku preko naslona fotelje, opasno približivši upaljenu cigaru svilenom paravanu. „Ne postoje nikakve proklete formalnosti osim onih koje idu preko diplomatskog poslanstva. Idite pa se tamo žalite. Možda ćete morati da čekate na red."

Hokinz se zadovoljno nasmejao i otpio iz čaše.„Odlučili ste da stanujete izvan poslanstva", nastavio je Kinez po imenu Lin Šu, gledajući čas u cigaru čas u paravan. „Stoga vi tehnički

niste na teritoriji Sjedinjenih Država. Kao takvi podležete zakonima Narodne milicije. Ali mi znamo da vi nećete nikuda otići, generale. Zato sam i rekao da je to puka formalnost."

„Šta imate tamo napolju?" Hokinz zamahnu cigarom prema tankim četvrtastim prozorima.„Po dva patrolna policajca sa svake strane vaše rezidencije. Ukupno osam policajaca."„To je prevelika straža za nekog ko neće nikud da ide."„Male slobode. Fotografski, dva policajca su poželjnija nego jedan, a tri izgledaju preteče."

29

„Uzimate slobodu?" Hokinz je privukao cigaru a zatim ponovo spustio ruku na naslon kožne fotelje. Upaljeni pikavac bio je otprilike dva santimetra uda-ljen od svilenog paravana.

„Tu slobodu je uzelo Ministarstvo za obrazova-nje. Priznaćete, generale, da je vaše mesto za odmor izuzetno prijatno, zar ne? Ovo je divna kuća na div-nom brdu. Sve je tako mirno, a pogled je sjajan." Lin Šu je obišao oko stolice i diskretno udaljio svile-ni paravan od Hokinzove cigare. Ali, bilo je suviše kasno; toplota opuška napravila je malu okruglu ru-pu na tkanini.„U ovom kraju kirije su vrlo visoke", odgovorio je Hokinz. „Neko u ovom narodnom raju, gde niko ništa ne poseduje već svi poseduju sve, brzo se bogati. Dobija četiri stotine zelembaća svakog meseca." „Imali ste sreće da pronađete ovakvo mesto. Imanja mogu da kupe samo kolektivi. Zato što kolektiv nije privatni vlasnik." Policajac je odšetao do uskog prolaza koji je vodio do jedine spavaće sobe u kući. Bila je mračna; tamo gde bi svetlost prolazila kroz široki prozor bilo je prebačeno ćebe preko rama i prikucano za tanki zid. Po podu su bile hasure, na-bacane jedna preko druge; papiri od američkih čo-koladica bili su razbacani po podu i osećao se težak miris viskija.

„Zašto fotografije?"Kinez okrenu glavu od neprijatne slike. „Da bismo pokazali svetu da se ponašamo prema vama bolje nego što ste se vi ponašali prema nama. Ova kuća nije kavez za tigrove u Sajgonu niti je tamnica Hol-kotaz okružena morem punim ajkula." „Alkatraz. Indijanci su ga osvojili." „Molim?"

„Ništa. Pravite senzaciju od ovoga, zar ne?"Lin Su je poćutao za trenutak; bila je to pauza

pred veliku misao. „Kada bi neko — ko je godinamajavno osuđivao predmete koji se u vašoj domoviniveoma cene — kada bi neko bacio dinamit na spo-

menik Lin-Kolonu na Vašingtonovom trgu unutar države Kolambije, obučeni varvari u vašem Vrhov-nom sudu bi ga do sada, bez sumnje, egzekutirali." Kinez se osmehnu i ispravi tuniku svoje maovske uniforme. „Mi nismo tako primitivni. Svačiji život je dragocen. Čak i bolesnog psa, poput vas."

,,A vi Istočnjaci, nikada nikoga ne osuđujete, jel' tako?"

„Naši vođi traže samo istinu. To je opšte poznato u svetu; to su lekcije nepogrešivog predsednika. Isti-na nije osuđivanje, genCrale. To je samo istina. Sve-moćno znanje."

„Kao u mojoj državi Kolumbiji", promumla Ho-kinz, sklanjajući nogu sa lakiranog stola. „Zašto ste, do vraga, izabrali baš mene? Zašto sam ja tako na-ročit?"

„Zato što oni nisu toliko čuveni. Ili ozloglašeni, ako vam to više odgovara. Mada moram priznati da sam uživao u vašem filmu. Umetnički je urađen; poema o nasilju."

„Gledali ste ga, dakle?"„Privatno. Neki delovi su bili isečeni. Oni u koji-

ma glumac prikazuje vas kako ubijate našu herojsku omladinu. Veoma divlje, generale." Komunista je obišao oko crnog lakiranog stola i ponovno se osmehnuo. „Da, vi ste ozloglašen čovek. A sada ste nas uvredili time što ste uništili naš dubokopoštovani spomenik."

„Ma, dajte. Ja čak i ne znam šta se dogodilo. Bio sam drogiran, i vi to prokleto dobro znate. Bio sam sa vašim generalom Lu Šinom. Sa njegovim ženama, u njegovoj kući."

„Morate nam vratiti izgubljenu čast, generale Ho-kinz. Zar ne možete to da shvatite?" Lin Šu je govorio tiho, pošto ga general Hokinz nije prekidao. „Treba samo da nam se jednostavno izvinite. Tim povodom smo planirali jednu ceremoniju. U prisu-stvu nekoliko predstavnika štampe. Napisali smo vam govor."

,,O, Bože." Hokinz je skočio sa stolice, uspravivši se visoko iznad policajca. „Opet se vraćamo na to! Koliko puta treba da vam ponovim, prokletnici? Amerikanci ne puze! Ni na jednoj prokletoj ceremoniji, sa ili bez proklete štampe! Utuvi to, ti patuljku izbljuvane kože!"

„Nemojte se srditi. Vi pridajete mnogo više pažnje funkciji ceremonije; stavljate sve — sve nas — u izuzetno težak položaj. Mala ceremonija; sasvim mala, sasvim jednostavna."

„Za mene nije! Ja predstavljam oružane snage Sjedinjenih Država i za mene ništa nije malo ni jednostavno! Mi ne putujemo, prijatelju; mi marširamo u ritmu doboša!"

„Molim?"Hokinz slegnu ramenima, kao da je bio zbunjen sopstvenim recima. „Nema veze. Odgovor je — ne. Možda biste mogli da uplašite one lepo

obučene momke u poslanstvu, ali mene nećete prepasti."„Oni su se žalili na vas, jer su dobili takve instrukcije. Valjda ste to shvatili."„Duplo sranje!" Hokinz ode do kamina, otpi iz čaše i spusti je na okvir kamina, pored šarene kutije. „Te šonje su zakuvali nešto sa onom

grupom pedera u Americi. Sačekajte dok Bela kuća — sačekajte dok Pentagon pročita moj izveštaj. O Bože! Tvoji krivonogi patuljci će uhvatiti maglu u planine, a onda ćemo baciti bombu na njih!" Hokinz se veselo iscerio.

„Tako ste zli", reče Lin Šu tiho, tužno vrteći glavom. Podigao je šarenu kutiju koja je stajala pored generalove čaše. „Cing Taove petarde. Najfinije na svetu. Tako su bučne i stvaraju tako belu svetlost kada pucaju beng, beng, beng. Zaista divno i za oči i za uši."

„Da", složio se Hokinz pomalo zbunjen prome-nom teme. ,,Lu Šin mi ih je dao. Pucali smo vraški puno pre neko veče. Pre nego što me je drogirao."

„Sjajno, generale Hokinz. To je divan poklon."

„Bog mi je svedok da mi je dugovao nešto."„Ali, zar ne vidite?", nastavio je policajac. One zvuče kao eksploziv. Izgledaju kao detonirajuća municija ali nisu ni jedno ni drugo. One su

samo predstava. Vizije nečeg drugog. Stvarne samo za sebe, ali u'Stvari samo iluzija druge realnosti. Uopšte nisu opasne."„Pa?"„To je upravo ono što smo vam nudili da nam date. Privid, ne stvarnost. Treba samo da se pretvarate. Na kratkoj, jednostavnoj

ceremoniji uz samo nekoliko reci za koje vi znate da su iluzija. Krajnje bezopasno. I vrlo učtivo."„Greška!", dreknuo je Hokinz. „Svi znaju šta je petarda; niko neće znati da se pretvaram."„Među nama rečeno, ne slažem se. To nije ništa drugo nego diplomatski ritual. Svi će razumeti, dajem vam svoju reč."„Je li? Kako, do vraga, to znate? Vi ste pekinški pajkan, a ne uglađeni diplomata."Komunista pređe prstima preko kutije sa petardama i glasno uzdahnu. „Izvinjavam se za malu obmanu, generale. Ja ne pripadam Narodnoj

miliciji. Ja sam drugi potprefekt u Ministarstvu za obrazovanje. Došao sam da apelujem na vas. Da apelujem na vašu svest. Ipak, ostatak je prilično blizak istini. Vi jeste u kućnom pritvoru, a one patrole napolju jesu policajci."

„Proklet da sam! Poslali su mi civila." Hokinz se ponovo iscerio. „Vi ste momci stvarno zabrinuti, zar ne?"Komunista je još jednom uzdahnuo. „Da. Idioti koji su započeli ovu stvar poslati su u rudnike u Mongoliji. To je bilo ludilo; mada

priznajem da ste im bili izazov, generale Hokinz. Imate li predstavu o tome koliki je bio obim vaših skaradnih napada na svaku od marksistički, socijalistički i, oprostite mi, krajnje demokratski orijentisanih nacija na ze-

32 3 Put za Gandolfo 33

maljskoj kugli? Najgori primeri — trebalo bi da ka-žem najbolji primeri demagogije!"

„Puno takvih koještarija napisali su ljudi koji su mi platili da govorim", rekao je Hokinz, pomalo za-mišljeno. A onda je brzo dodao: „Ne da ja u to ni-sam verovao! Do đavola, verovao sam!"

„Nemogući ste!" Lin Su je lupnuo nogom kao de-te. „Ludi ste kao i Lu Šin i njegova banda lavova koji reže po novinama! Kada bi svi oni razbijali mongolske stene i bludničili s mongolskim ovcama! Vi ste prosto nemogući!"

Hokinz se zagledao u komunistu — kako u besan izraz njegovog lica tako i u šarenu kutiju s petarda-ma koju je držao u ruci. On je doneo odluku i to su obojica znali.

„Ja sam još nešto4 kosooki", reče general-pukov-nik okrećući se Lin Suu.

„Ne! Ne! Bez nasilja, idiote." Bilo je suviše kasno za komunistu da vrisne. Hokinz ga je zgrabio za tu-niku, hitro ga oborio i oštro udario ispod donje vili-ce.

Potprefekt Ministarstva za obrazovanje je odmah izgubio svest.

Hokinz je zgrabio kutiju sa petardama iz ruke Lin Šua, zaobišao lakirani sto i otrčao u spavaću sobu. Zgrabio je ćebe prikucano preko prozora, malo ga zadigao i pogledao napolje prema zadnjoj strani ku-će. Tamo su stajala dva policajca i mirno ćaskala s puškama obešenim o rame. Iza njih brdašce se spu-štalo ka selu.

Hokinz je otkačio ćebe i otrčao natrag u dnevnu sobu, smesta se spustio na kolena i ruke i otpuzao do ulaznih vrata. Ustao je i tiho ih odškrinuo. Dva bočna policajca bili su desetak metara udaljeni i opušteni kao i patrola sa zadnje strane. Štaviše, bili su okrenuti prema putu i nisu obraćali pažnju na kuću.

Mekenzi izvuče šarenu kutiju s petardama, odmo-ta tanki papir i istrese žice za povezivanje cilindara.

Zatim namota dve odvojene žice zajedno, uplete oba upaljača u jedan i izvadi iz džepa svoj „zipo" upaljač iz drugog svetskog rata.

Stade za trenutak i udahnu vazduh, ljut na sebe. A onda držeći kanape od petardi u ruci nonšalantno prođe pored prozora od spavaće sobe i uze svoju futrolu i redenik sa eksera na tankom zidu. Prikači aparat za pojas, izvadi kolt 45 i proveri municiju. Zadovoljan, gurnuo je oružje u kožnu futrolu i izašao iz spavaće sobe. Obišao je fotelju ispred kamina u stilu Han Šu, preskočio nepokretnog Lin Šua i vratio se do ulaznih vrata.

Upalio je svoj „zipo" i podržao plamen ispod upletenih upaljača, zatim je otvorio vrata i sve bacio na travu ispred verande.

Zatim je brzo zatvorio vrata i stavio rezu; dovu-kao je mali crveni lakirani sanduk iz predsoblja i pri-slonio ga na debeli, izrezbareni panel. Zatim je otr-čao u spavaću sobu, pomerio krajičak ćebeta na pro-zoru i Čekao.

Eksplozije su bile glasnije nego što je očekivao; verovatno, pretpostavljao je, zbog toga što su izme-šani fitilji planuli jedan nasuprot drugom.

Čuvari sa zadnje strane kuće probudili su se iz letargije, oružje im se sudaralo u vazduhu dok su ga brzo dizali sa zemlje. Puške su im bile u nivou stru-ka, spremne za paljbu; dva policajca su jurila ka ula-znim vratima.

U trenutku kada su nestali iz njegovog vidnog po-lja, Hokinz je svukao ćebe i nogom polomio tanke drvene lajsne i još tanja staklena okna. Iskočio je na travu i potrčao prema poljima i brdašcu.

34

POGLAVLJE TREĆE

U podnožju brda širok kaljav put okružavao je naselje. Od njega su kao paoci na točku, mnogobrojni kraci vodili direktno do male pijace u centru grada. Tangentno u odnosu na kružni put odvajao se poluasfaltni put koji se spajao sa auto-putem negde na šestom kilometru prema istoku. Američko diplomatsko poslanstvo nalazilo se na dvadesetom kilometru tog auto-puta, unutar pekinške oblasti.

Njemu je, pre svega, trebalo neko vozilo, po mo-gućstvu automobil, ali automobili praktično nisu postojali izvan najviših zvaničnih krugova. Naravno, Narodna milicija je imala automobile; proletelo mu ie kroz glavu da se vrati istim putem i potraži Lin Suov auto, ali to je bilo suviše riskantno. Čak i ako ga nađe i ukrade ga, to vozilo će biti obeleženo.

Hokinz je obišao oko sela, držeći se gornje ivice puta. Poći će da ga traže. Mogao bi neograničeno dugo da ostane u brdima; to ga nije uznemiravalo. Jednom je mesecima živeo u podzemnim bivacima u planinama Kong Sola i Laj Taja u Kambodži; snalazio se bolje u šumama nego većina životinja. Do vraga, pa on je bio profesionalac!

Ali, to nije imalo svrhe. Morao je da stigne do poslanstva i pokaže Slobodnom svetu kojoj vrsti neprijatelja su se oni ulagivali. Što je mnogo mnogo je, prokleti da su! Oni bi mogli da pošalju radio-po-ruke, da postave barikade oko čitavog kompleksa i da se bore sve dok tegljači u blizini obale ne otpočnu vazdušni napad i potpuno ne unište svoj cilj, čak i ako to bude značilo da će morati da dignu u vazduh pola Pekinga. Onda bi mogli da dođu helikopteri da ih izvuku napolje.

Naravno, civili će se usrati, ali on će ih držati pod kontrolom. Naučiće te lepotane kako se bori. Treba se boriti! A ne samo pričati!Mekenzi prestade da mašta. Dole desno, od krivine, na udaljenosti od oko pola kilometra, dolazio je usamljeni motocikl. Na njemu je bio

ši-san policajac, jedna vrsta kineskih državnih policajaca. Bog je uslišio njegove molbe.Hokinz je izronio iz visoke trave i počeo da puzi niz brdo. Za manje od minuta bio je na ivici Zemljanog puta. Motor je još bio iza krivine,

ali je čuo njegov zvuk. Bacio se u prašinu nasred puta, skupio noge tako da izgleda manji nego što jeste i ostao nepomično da leži.Motocikl je zaurlao kada je vozač izašao iz krivine, a zatim je zacvileo zanevši se pri zaustavljanju. Ši-san je sišao sa motora i hitro izbacio

držač. Hokinz je mogao da čuje i oseti brze korake dok mu se policajac približavao.Policajac se nadvio nad njega i dodirnuo mu ramena ustuknuvši kada je prepoznao američku uniformu. Mek se pomerio. Si-san je vrisnuo.Pet minuta kasnije Hokinz je rastezao tuniku i pantalone ši-sana preko svojih zavrnutih pantalona i košulje. Navukao je preko očiju

policajčeve zaštitne naočari i natukao smešno malu kapu sa zaštitnim ši-ritom koju je pričvrstio kaišem za bradu i ona mu je sad štrcala kao čvoruga na kratkoj prosedo-crnoj kosi. Srećom, po njegovo osećanje udobnosti, imao je cigaru. Žvakao je vrh da bude dovoljno sočan i zapalio je.

Bio je spreman za vožnju.

Diplomatski ataše je utrčao u kancelariju šefa misije ne rekavši ni reč sekretarici, niti pak kucajući na vrata. Šef je upravo koncem čistio zube.

„Izvinite, gospodine. Upravo sam primio instrukcije iz Vašingtona! Znao sam da ćete želeti da ih pročitate!"

u.srff 1 *

Šef diplomatske misije u Pekingu uze telegram i pročita ga. Oči mu se raširiše, a usta zaprepašćeno otvoriše. Dugački kraj konca za čišćenje zuba ostade da visi.

Video je barikadu koja mu je presecala ulazak na pekinški auto-put. Prešao je otprilike kilometar po poluasfaltiranom putu; jedna jedina patrolna kola ši-šan policije i policajci koji su se linijski rastegnuli preko puta, bilo je sve što je mogao da razazna kroz zamagljeni vizir.

Kada se približio, mogao je da vidi kako čuvari dovikuju nešto jedan drugome. Jedan policajac je is-tupio ispred linije i počeo histerično da maše pu-škom kroz vazduh — napred i nazad, što je bio sig-nal za vozača koji se približava da stane.

Za to je postojao samo jedan način, pomislio je Hokinz. Ako tražiš jebeni grob, neka bar bude veliki! Ubij se uz baražnu vatru, uz blesak munja i prasak gromova; ugasi se uz krike komunističkih pro-kletnika koji će ti odzvanjati u ušima!

Do đavola! Ništa nije mogao da vidi od jebene prašine, a njegova prokleta noga stalno je klizila sa malene papučice za gas.

Rukom napipa futrolu i izvadi svoj kolt 45.Nije mogao ništa da nacilja, ali zaboga, mogao je

da povuče obarač! Učinio je to nekoliko puta.Na njegovo zaprepašćenje, ši-san policajci mu ni-

su odgovorili paljbom; umesto toga zaronili su u na-sip od zemlje i peska, vrišteći kao histerični prasići, trčeći gore-dole po nasipu, sakrivajući svoje zadnjice od vatre njegovog kolta 45.

Prokletstvo! Sramota!Osim ako njegove zaštitne naočari ne izvode tri-

kove s prašinom i dimom cigare; čak ni policajac ispred — oficir, za ime boga; on bi morao — pa čak ni on nije imao muda da uzvrati vatru.

Oficir!

Mekenzi je držao ručicu za gas u najvišem položaju i ispucao sve metke iz kolta 45. Naginjao se gore--dole po nasipu od zemlje i peska i odskakao po zelenom brdašcu. Dok je motocikl bio u vazduhu, on je ugledao mnoštvo glava koje su vrištale ispod njega i đavolski poželeo da ima više municije. Silovito je stegao upravljač da bi mogao da se odbije od tla i da se oštro, dijagonalno popne prema putu.

Do đavola! Ponovo je udario o zemlju! Proleteo je kroz barikade! Pomahnitalo je jurio po pekinškom auto-putu! Vožnja po glatkom asfaltu bila je pesma. Točkovi motocikla su zujali, vetar mu je duvao u lice — jasni, opijajući udari čistog vetra bez prašine, koji su terali dim njegove cigare u uskovitlane kraje-ve kape oko njegovih ušiju. Čak su mu se i zaštitne naočare sada pročistile.

Narednih petnaest kilometara prešao je poput svetlucavog meteora po nepoznatom kineskom ne-bu. Još dva kilometra i skrenuće u severni deo Pe-kinga. Prokletstvo! Uspeće! A onda, za ime boga, komunistička đubrad će videti šta je to američki kontranapad!

Jurio je na motoru po prepunim ulicama i naglo skrenuo ka Slavnom trgu cveća, poslednjoj prepreci na putu ka diplomatskom poslanstvu koje se nalazilo na kraju malog trga i gledalo na ulicu od alabastera, istočnjačku divotu. Tamo se nalazilo, kao i obično, mnoštvo Pekinšana i posetilaca iz unutrašnjosti, koji su išli u krug i čekali da vide čudne, ogromne, ruži-časte ljude koji su izlazili i ulazili kroz bela gvozdena vrata u omanje dvorište.

To, u stvari, i nije bilo neko dvorište; oko diplo-matskog poslanstva nije bilo zida od cigala niti viso-ke metalne ograde. Samo su tanke rešetke od deko-rativnog drveta, lakirane zbog zaštite od vremenskih nepogoda, zatvarale pokošeni travnjak ispred stepe-ništa.

Zaštita se nalazila na prozorima i vratima: rešet-ke od gvozda i čelika.

. \<

3839 i

Mekenzi potera motocikl najvećom brzinom, smatrajući da će buka napraviti pometnju među po-smatračima.

I jeste.Kinezi su se razbežali na sve strane.Ali, Hokinz se bezmalo srušio s motora zbog

onog što je ugledao ispred sebe, zbog onog što je — na izvestan način — jurilo prema njemu brzinom od osamdeset prokletih kilometara na sat — onaj mali trotoar na Slavnom trgu cveća.

Postojale su tri grupe drvenih barikada — produ-ženih prepreka — ispred zatvorene ulazne kapije! Svaka položena daska bila je za oko pola metra iznad druge, stvarajući privid pokretnih stepenica od debelih letava koje su bile spojene finim, filigranski urađenim bedemom.

Desetak vojnika i dva oficira, sa puškama „na go-tovs", stajali su i svi gledali pravo napred. U njega.

To je to, pomislio je Mekenzi, samo pokret — čin sam za sebe.

Prkosni izazov!Do đavola! Kada bi imao samo malo municije!Hokinz se skupio i upravio motocikl u središte

barikade i dao gas do kraja.Igla na brzinometru silovito se klatila i najzad pa-

la na kraj skale; čovek i mašina su poleteli kroz va-zduh poput čudnog, velikog metka od mesa i gvož-đa.

Usred vriske histerične gomile i rasula uspaniče-nih vojnika, Hokinz je silovito cimnuo unazad me-njač, svom svojom težinom se sabio na zadnji deo sedišta. Prednji točak se uzdigao u vazduh poput ne-stvarne ptice feniksa — iza koga je bio suludi produ-žetak repa i vozača — i srušio se na gornji deo bari-kade.

Drvo i rešetke su se gromoglasno zatresli kad se Mekenzi Hokinz podigao i pošao kroz i preko niza prepreka; luđački prodorno ljudsko đule.

Motocikl se stropoštao dole na stazu od ispranog šljunka koja je vodila do stepenica poslanstva. Za to vreme Mekenzi se probijao napred, prevrćući se pre-ko dasaka, kotrljajući se po šljunku dok najzad nije tupo udario o dno kratkog stepeništa ispred belih čeličnih vrata, sa cigarom i dalje čvrsto stegnutom između zuba.

Svakoga trena kineski komunisti će se pregrupisa-ti, krenuće puškaranje, otpočeće probodi oštrog bola hladnog kao led, imaće možda samo nekoliko se-kundi pre nego što se onesvesti.

Ali, paljba nije počela. Samo su se čuli sve jači i jači povici mase i vojnika. Istočnjačke glave su pro-virivale preko ruševina, preko slomljenih dasaka, is-pred smrskane kapije. Većina vojnika koji su se ba-cili na zemlju, bili su sada na rukama i kolenima.

Ali, još niko nije pucao. A onda je Mekenzi shva-tio: on je zapravo bio na teritoriji Sjedinjenih Država. Da su ga ubili unutar dvorišta, to bi moglo da se protumači kao ubistvo na američkom tlu. I da posta-ne međunarodni incident. Sada su ga štitili lepo obu-čeni civili! Diplomatske ljubaznosti su mu spasle ži-vot!

Nekako je ustao, uspentrao se uz stepenice do belih čeličnih vrata i legao na zvono, lupajući u me-talnu ploču iz sve snage.

Nije bilo odgovora.Zalupao je jače, a drugu ruku je i dalje držao na

zvonu. Prodrao se na one unutra; posle nekoliko mi-nuta otvorio se mali četvrtasti otvor na vratima.

Provirio je par krupnih, uplašenih očiju.„Za ime boga, to sam ja, Hokinz!", urliknuo je

Mekenzi, prislanjajući usta uz same uspaničene oči. „Otvori ova prokleta vrata, pasji sine! Šta do vraga radite?"

Oči su trepnule, ali se vrata nisu otvorila.Hokinz je ponovo po vikao, i oči su ponovo trep-

nule. Posle nekoliko sekundi, oči su zamenila drhta-va usta.

„Nikoga nema kod kuće, gospodine", zatreperile su neverovatne reci.Jta?"„Žao mi je, generale."Drhtava usta zamenio je oštri tresak metala.

Otvor se zatvorio.Mekenzi je stajao nem od zaprepašćenja. A onda

je još jednom počeo da lupa i da se dere i da pritiska zvonce toliko jako da se bakelit na kraju slomio.

Ništa.Pogledao je unazad prema masi i vojnicima i po-

stao svestan povika, ruganja i podsmeha koji je dola-zio u talasima.

Zatim je skočio sa stepenica i potrčao duž trav-njaka ispred kuće. Svi prozori ne samo što su bili zatvoreni nego su čak i metalne salone ispod rešetki bile zamandaljene. Čitavo prokleto diplomatsko po-slanstvo bilo je čvrsto zatvoreno, poput ogromne be-le četvrtaste školjke.

Hokinz je potrčao oko kuće. Svuda je bilo isto: zatvoreni prozori, salone, rešetke.

Obišao je travnjak sa zadnje strane i odjurio do velikih zadnjih vrata. Zalupao je i prodrao se jače nego što je ikad mislio da može.

Najzad se prozorčić otvorio i druga dva oka su se pojavila — manje uplašena od onih s prednje strane, ali i ona širom otvorena i uznemirena.

„Otvorite ova idiotska vrata, do đavola!"Još jednom pojavile su se usne i sada je Mekenzi

mogao da vidi sede brkove. Bio je to ambasador.„Odlazi odavde, Hokinze", reče duboki anglicizi-

rani glas odgojen na Istočnoj obali. „Ti jednostavno više nisi u igri!"

I prozorčić se zatvorio.Mekenzi je stajao kao paralisan. Vreme i prostor

su se stapali sa ništavilom. Jedva da je bio svestan mase i vojnika koji su se zalepili duž žičane ograde sa zadnje strane poslanstva.

42

Nesvesno, on se izmakao od vrata i pogledao go-re ka spoljašnjem zidu zgrade i prema krovu.

Mogao je to da učini, uz pomoć rešetki na prozo-rima. Skočio je na prvi prozor i uzverao se uz rešet -ke sve dok nije stigao do ispusta sa poprečnim šipka-ma.

Začas se popeo do vrha zgrade i prebacio se pre-ko ivice kosog krova sa crepovima.

Uspentrao se nekako do vrha i pogledao okolo.Jarbol za zastavu je bio postavljen usred travnja-

ka levo od pošljunčane staze. Zastava Stare slave povijala se na povetarcu u posebnom sjaju.

General pukovnik Mekenzi Hokinz proverio je vetar i otkopčao šlic.

POGLAVLJE ČETVRTO

Devero se osmehnu vrataru hotela „Beverli Hils", obiđe oko ogromnog automobila na vozačevu stranu, dade bakšiš čuvaru parkinga i sede za volan, dok se zrak zalazećeg sunca odbijao od poklopca. Sve je nekako bilo u stilu južne Kalifornije: vratari, čuvari parkinga, prećutni bakšiš, prevelika kola i za-slepljujuće sunce.

U istom stilu bio je i telefonski razgovor koji je vodio pre dva sata sa prvom gospođom Hokinz.

Odlučio je da krene logično, spajajući deliće pro-gresivnog raspadanja jednog čoveka. Svakako će se pojaviti neki smisao; lakše će moći da dokumentuje sadašnju verziju Hokinzovog raspusnog života, ako počne da istražuje od onog trenutka kada se Hokinz upoznao s korumpiranim svetom: s mekom svilom i novcem koji su stajali nasuprot ubijanjima, mučenji-ma i oholosti Vest Pointa.

Redžina Somervil Hokinz bila je taj početak. Prema podacima, Redžina je bila iz Virdžinije, zemlje lova, razmažena bogatašica iz porodice Fokskroft i Finč. Godine 1947. ona je organizovala svoj kotiljon8 da bi osvojila trofej po imenu Hokinz, kada je proslavljeni mladi ratnik iz bitke kod Bulža duboko impresionirao naciju svojim bravuroznim podvizima na fudbalskom igralištu. Pošto je tata Somervil posedo-vao veliki deo Virdžinija Biča i Džini je bila istinska južnjačka lepotica — pravi novac i magnolija, a ne samo miris — susret je lako ugovoren. Ona se upoznala sa herojem Vest Pointa koji je uznapredovao od običnog regruta, slomila ga i trenutno opčinila

8 Kotiljon — u nekim gradovima Amerike organizuje se zva-nični bal na kome se mlade devojke uvode u društvo. Prim. prev.

uz pomoć ljupkog otezanja u govoru, velikih grudi i urođenog šarma ove blage, ali uporne kćeri Konfederacije.

Njen tata je poznavao mnogo ljudi u Vašingtonu, pa je Redžina, kombinujući to sa Hokinzovom ličnom obdarenošću i vezama, očekivala da će postati žena generala za šest meseci, najviše za godinu dana.

U Vašingtonu, Njuport Njuzu ili Njujorku. Ili možda na divnim Havajima. Sa slugama i uniforma-ma i igrankama i još sluga. . . i. . .

Ali, Hokinz je bio čudak, a tata nije znao toliko mnogo ljudi koji bi mogli da zauzdaju njegovo neo-bično ponašanje. Hoku se nije dopadao raspusni život u Vašingtonu, Njuport Njuzu ili Njujorku. On je želeo da bude sa svojim trupama. A tu je bila i kongresna medalja; sa njegovim zahtevima nije moglo lako da se iziđe na kraj. I tako je Redžina živela po usamljenim vojnim kampusima, gde je njen muž svojski obučavao nezainteresovane regrute za rat koga nije bilo. Stoga je ona odlučila da udalji svoj trofej. Njen tata je poznavao dovoljno ljudi da joj to olakša. Hokinz je prebačen u Zapadnu Nemačku, a Redžinini doktori su objasnili da njoj tamošnja klima ne odgovara. Rastojanje između njih omogućilo je da se stvar okonča mirnim putem. Sada, gotovo trideset godina kasnije, Redžina Somervil Hokinz Klark Medison Grinberg živela je u predgrađu Los Anđelesa, po imenu Tarzana, sa svojim četvrtim mužem, Emanuelom Grinbergom, filmskim režiserom. Dva sata ranije, u telefonskom razgovoru, ona je rekla Semu Deveru:

„Slušaj, daso, hoćeš da pričamo o Meku? Okupi-ću devojke. Mi se obično sastajemo četvrtkom, a koji je danas dan?"

Sem je tačno zapisao kako se ide do Tarzane, iz-najmio kola i sada je bio na putu ka Redžininoj pa-lati. Na radiju u kolima se čula pesma Mutne vode što je bilo sasvim prikladno.

*i

Primetio je prilazni put za rezidenciju Grinbergo-vih i skrenuo je; bio je siguran da je kuća na vrhu brega. Na pola puta prema imanju nalazila se gvo-zdena kapija, koja se pokretala elektronski; kada joj se približio, kapija se otvorila.

Parkirao se ispred garaže predviđene za četiri au-tomobila. Na asfaltu su bila dva „kadilaka", srebrni „rols rojs" i jedan „maserati". Dva uniformisana šo-fera neobavezno su ćaskala, naslonjeni na „rolseve". Sem izađe iz kola sa svojom aktentašnom i zatvori vrata. „Ja sam posrednik gospođe Grinberg", reče šoferima.

„Na pravom ste mestu", nasmejao se mladi šofer. „Meril, Linč i devojke9. Tako bi trebalo da se zove."

„Možda i hoće jednog dana. Je li ovo staza koja vodi do ulaza?" Sem je pokazao prema popločanoj stazi koja se gubila u šumarku kalifornijske paprati i minijaturnog narandžinog drveća.

„Da, gospodine", reče stariji, dostojanstveniji šo-fer, presecajući mladićevu nonšalantnost. „Sa desne strane. Videćete."

Sem je krenuo stazom do glavnih vrata. Nikada do tada nije video ružičasta vrata, ali ako je trebalo da ih vidi, to je moralo biti u južnoj Kaliforniji. Pri-tisnuo je zvonce i čuo početne taktove teme iz filma „Ljubavna priča". Pitao se da li Redžina zna kako se melodija završava.

Vrata su se otvorila, a ona je stajala u predsoblju, u uzanom šorcu i pripijenoj providnoj bluzi, pri če-mu su joj velike grudi štrcale napolje krajnje izazov-no.

Iako je prešla četrdesetu, Redžina je bila tamno-kosa, preplanula, glatkog lica — jednom rečju div-na, i nosila je svoju fasadu mladalački samopouzda-no.

' Meril, Linč i devojke — asocijacija na akcionarsko društvo Meril Linč, čiji je osnivač bio Čarls Meril (1885-1956). - Prim. prev.

46

1

„Vi mora da ste maajorl", upitala je, otkrivajući svoj stalež onim niskim, laganim, ravnim A, tako ka-rakterističnim za zemlju lova.

„Major Sem Devero", potvrdio je. To mu je za-zvučalo smešno zvanično, ali njegova pažnja je bila usredsređena na dva džinovska izazova.

„Uđite. Verovatno ste shvatili da se ljudi uvek sablažnjavaju od uniformi."

„Shvatam." Devero se glupo osmehnu, primora-vajući sebe da skrene pogled sa bluze i da uđe u predsoblje.

Predsoblje je bilo malo; iz njega se ulazilo u veliku dnevnu sobu, na nižem nivou, čiji je zadnji zid bio samo od stakla. Sa druge strane stakla nalazio se bazen u obliku bubrega; oko njega je bila terasa od italijanskih pločica, oivičena kitnjastom gvozdenom ogradom, koja je gledala na dolinu.

Sve ovo je on uočio posle nekih, recimo, petnaest sekundi. U prvoj četvrtini minuta bio je zanet prou-čavanjem tri dodatna para grudi.

Svaki par je bio veličanstven u nekom svom stilu. Punačke i Okrugle. Uzane i Šiljaste. Iskošene mada Polemične.

One su pripadale redom Medž, Lilijan i En; Re-džina Grinberg ih je upoznala kratko i ljupko. A Sem je automatski povezao grudi — devojke sa podacima u svojoj aktentašni.

Lilijan je bila treća po redu. Iz Palo Altoa u Ka-liforniji.

Medž je bila broj dva. Iz Takaoa, u državi Nju-jork.

En je bila broj četiri. Iz Detroita, u Mičigenu.Lepa američka mešavina.Redžina — Džini — bila je svakako najstarija, ne

toliko po izgledu, koliko po autoritetu. U stvari, sve devojke su bile u onom rastegljivom dobu između srednjih tridesetih i četrdesetih — južna Kalifornija je bila'majstor u prerušavanju. I svaka je bila obučena u seksi južnokalifornijskom stilu: na izgled ne-

47

*-■ : -

marno, u stvari detaljno pripremljena za određeni cilj.

Mekenzi Hokinz je bio čovek čijem se ukusu i sposobnostima trebalo diviti.

Sa učtivostima su završili brzo, učtivo. Semu su ponudili piće, koje se on nije usudio da odbije u ovom društvu, i smestili ga u fotelju ispunjenu pasu-ljem iz koje nije mogao da se digne. Svoju aktenta-šnu je spustio sa strane, ali je odmah shvatio da bi uvijanja koja su bila neophodna da bi je dohvatio, podigao i otvorio na svom krilu bila teška i za čove-ka od gume, pa se nadao da to neće biti neophodno.

„Pa, sve smo tu", oteže Redžina Grinberg. ,,Ho-kinzov harem. Šta Pentagon želi? Da svedočimo?"

„Ima nešto što ćemo posvedočiti sve, bez rezer-ve", reče veselo Lilijan.

„Sa oduševljenjem", dodade Medž.„Aaaah", izusti En.„Znam. General je veoma sposoban", promucao

je Sem. „Mislim — pa, nisam očekivao da ću vas sve sresti odjednom. Zajedno. U grupi."

„Ah, pa mi smo pravo Kolo sestara, majore." Medž — „Punačke i Okrugle", sedela je na mekanoj fotelji pored Sema i nagla se ka njemu, dotičući mu ruku. „Džini vam je rekla. Hokinzova. . ."

„Da, razumeo sam", reče Devero, brzo prekida-jući.

„Razgovarajući sa jednom od nas o Meku, vi go-vorite sa svima nama", dodala je Lilijan — „Uzane i Šiljate", s druge strane sobe, umilnim glasom.

„Tako je", zagugutala je En. — „Iskošene mada Polemične", razuzdano stojeći ispred srednjeg okna staklenog zida.

,,U ovom slučaju nam nije potreban kvorum. Ja sam zastupnica sve četiri — razvuče Redžina Grin-berg sa kauča presvučenog jaguarovom kožom, pored desnog zida. „To je zbog toga što sam ja tamo bila prva i imam neku vrstu starešinstva."

48

„To nije zbog godina, draga", reče Medž. „Ne smeš potcenjivati sebe."

„Ne znam kako da počnem", reče Sem, upavši u nepriliku. Stoga je prvo blago dotakao uopštenu te-mu o tome kako je u pitanju osoba izuzetne indivi-dualnosti. Zatim je lagano, ljubazno objasnio da je Mekenzi Hokinz doveo svoju vladu u krajnje deli-katnu situaciju za koju je trebalo da se pronađe reše-nje. I mada je ta vlada bila neporecivo i beskrajno zahvalna generalu Hokinzu za njegove izuzetne za-sluge, sada je bilo neophodno da se prouči njegov lični život, da bi se pomoglo i njemu i njegovoj vladi— da rese ovu delikatnu situaciju. Jer, često ono štoje delimično negativno vodi do pozitivnog, makarsamo da bi se uspostavila ravnoteža i naglasilo onošto je dobro.

„Znači, hoćete da ga zavrnete", zaključila je Re-džina Grinberg. „To je moralo da se desi, zar ne, devpjke?"

Čulo se da i a-ha u horu.Sem je znao da sad ne bi mogao da ponudi samo

jedno ravno — ne; bilo je u toj sobi više razboritosti— ili zapažanja — nego što mu se učinilo u prvomtrenutku. „Zašto to kažete?", upita on Džini.

„Boože, maajore!", odgovori Titanka. „Mek je godinama bio u sukobu sa onim picajzlama nakinđu-renim mesingom. On je prozreo njihove koještarije. Eto zašto su se radovali kada su oni severni liberali zbijali šalu s njim. Ali, s Mekom se nije šaliti!"

„U ovom trenutku niko i ne misli da je on sme-šan, j>ospođo Grinberg. U to budite sigurni."

„Sta je Mek učinio?", pitanje je uputila En, za-štitnički, a njena silueta još se jasno ocrtavala u pro-zoru.

„On je unakaradio. . ." Sem stade: loš izbor re-ci. „On je uništio nacionalni spomenik koji pripada vladi sa kojom smo u fazi detanta. Nešto poput Lin-kolnovog memorijala."


„Je li bio pijan?", upita Lilijan; njene oči i uzane grudi bile su u Semovom nivou; kao dva ubojita to-pa.

„On kaže da nije."„Onda znači da nije", potvrdi Medž iz meke fote-

lje, pored njega.„Mek može da popije za ceo bataaljon u metežu

vojničke kantine." Otezanje Džini Grinberg bilo je potpomognuto njenim potvrdnim klimanjem glave. „Ali on se nikada, nikada ne poigrava viskijem ako to može da naškodi njegovoj uniformi."

„On vam to nikada neće reći, majore", reče Lili-jan, „ali to je bilo jače pravilo od ijedne zakletve koju je ikada dao."

„Iz dva razloga", dodala je Džini. „Nije želeo da osramoti svoj čin, ali isto tako on nije želeo da mu se one picajzle smeju zbog toga što šljema."

„Eto, vidite", izjavi Medž iz meke fotelje. „Mek nije oštetio Linkolnov memorijal. On to jednostavno nikad ne bi učinio."Sem je pogledao nekoliko puta u pravcu devoja-k'a. Nijedna od bivših gospođa Hokinz mu neće pomoći; nijedna neće prozboriti nijednu lošu reč o njemu. Zašto?

On se borio iz sve snage da se iskobelja iz meke fotelje i zauzme položaj tužioca koji unakrsno ispituje. Veoma blagog, ljubaznog tužioca. Koraknuo je lagano prema masivnom prozoru. En je sela na njegovo mesto.

„Naravno", počeo je smešeći se, „ovakve okolno-sti, ovakva grupa ovde, otvaraju nekoliko pitanja. Vi niste ni pod kakvom obavezom da odgovorite, ali iskreno, ja lično ništa ne razumem. Da obja-snim. . ."„Evo, ja ću da odgovorim", upade Redžina. „Vi ne možete da shvatite zašto Hokinzov harem štiti njegovo ime. Je li tako?" „Tako je."

50

I

„Kao zvanični tumač", nastavi Džini, uz odobra-vanje svih ostalih, „biću kratka i jasna. Mek Hokinz je veliki dasa — u krevetu i van njega — i nemojte se podsmevati na reč krevet, pošto ga u većini brakova i nema. Sa pasjim sinom se ne može živeti, ali to nije njegova greška."

„Mek nam je pružio nešto što nikada nećemo za-boraviti, jer on je s nama svakoga dana. On nas je naučio kako da razbijemo naše ljušture. Zvuči jed-nostavno, zar ne? ,Razbij svoju ljušturu'. Ali, lafe, ti tako postaješ slobodan. Ti si svoj sopstveni prokleti izum, imao je običaj da kaže. Nema ničeg što moraš da uradiš, i nema ničeg što ne možeš da uradiš, upotrebi svoj izum i radi kao crnac."

„Nijedna od nas to ne smatra Biblijom. Ali, Bože, sve smo postale upornije. On nam je dao slobodu pre nego što je to postalo moderno i uopšte nam nije loše. Stoga, vidite, nijedna od nas, ako bi nas Mek potražio, ne bi ga odbila. Jesi li ukapirao?"

„Jesam", odgovori Sem tiho.Telefon je zazvonio. Redžina je podigla

slušalicu sa francuskog telefona iza kauča, koji se nalazio na mermernom stočiću. Okrenula se ka Semu. „Za tebe."

Sem se trže. „Ostavio sam vaš broj telefona u ho-telu, ali nisam očekivao. . ." Otišao je do stola i digao slušalicu.

„On je štali" Pobledeo je. Ponovo je slušao. ,,I-suse! Nije valjda!" A onda malaksalo, posle šoka: „Da, gospodine. Vidim da jeste. . . Vratiću se u hotel i sačekaću uputstva. Osim ako ovo ne predate nekom drugom u ruke; ja završavam sa službom za mesec dana, gospodine. Shvatam. Pet dana najviše, gospodine."

Spustio je slušalicu i okrenuo se Hokinzovom haremu. Okrenuo se ka četiri para dojki koje su istovremeno pozivale i nisu se dale opisati.

„Nećete nam biti potrebne, moje dame. Mada ćete možda biti potrebne Meku Hokinzu."

51

■ I I " \

„Ja sam vam jedina veza sa Šesnaest stotina, ma-jore", rekao je mladi poručnik kada je ušao — po-malo detinjast, pomislio je Sem — *u plišanu sobu hotela „Beverli Hils". „Možete da mi se obraćate sa Loudston. Ne imenom, molim vas."

„Poručnik Loudston, Šesnaest stotina. Lepo zvu-či", reče Devero, nalivajući drugi viski.

„Malo lakše s tim alkoholom."„Zašto vi ne odete u Kinu umesto mene?"„Čeka vas zaista dug, dug let."„Ne, ako me odmenite."„U stvari, voleo bih da mogu. Shvatate li da tamo

ima sedam stotina miliona potencijalnih kupaca? Voleo bih zaista da zvirnem na to tržište."

„Šta?"„Da bacim pogled. Da zavirim.",,A-ha! Misliš da osnujemo zajedničko tržište. . ."„Kakva prilika!" Poručnik je stajao pored hotel-

skog prozora, s rukama na leđima. Caveat consu-mer.

„Pa onda idite, za ime božije! Za trideset i dva dana napuštam ovaj Diznilend, nemam želje da me-njam svoju uniformu za kinesko radničko odelo."

„Bojim se da ne mogu, gospodine. Šesnaest stoti-na traži ljude za odnose sa javnošću. Da bismo po-pravili utisak. Toliki slavni ljudi su napustili vojsku. Neki izdaju divne interne publikacije i Dženemo-ri. . . Do đavola!" Poručnik se okrenu od prozora i uputi se ka pisaćem stolu gde se nalazilo nekoliko fotografija. „Sve je ovde, majore. Sve što vam je potrebno. Malo su mutne, ali pokazuju sramno delo u potpunosti. To sad ne može da se porekne."

Sem pogleda u zamrljane, ali raspoznatljive tele-fotose iz Pekinga. „Gotovo je dobacio, zar ne?"

„Sramota!" Poručnik je ustuknuo dok je gledao fotografije. „Tu nema šta da se kaže."

„Glavni inspektor u Sajgonu poslaće vam svoje izveštaje direktno u Tokio. Ponesite ih sa sobom u Peking. U njima ima puno prljavštine." Mladi oficir

52

se iskreno osmehnuo. ,,U slučaju da vam budu po-trebni ekseri za mrtvački sanduk."

„Bože. dobar si ti momak. Jesam li ikada upo-znao tvog oca?" Semi otpi dobar gutljaj viskija.

„Ne smete to lično da shvatite, majore. To je jed-na objektivna operacija i mi imamo početni podatak. Sve je to deo. . ."

„Ne moraš da ponavljaš. . .".........smišljenog plana." Loudston proguta reci.

„Izvinite. Pa čak i ako to personalizujete, šta biste još želeli? Taj čovek je manijak. Opasan, samoljubi-vi luđak koji se silovito upliće u naša nastojanja da postignemo mir."

„Ja sam advokat, poručnice, a ne anđeo osvetnik. Vaš manijak je dao nekoliko priloga drugom — ta-kođe smišljenom — planu. On ima puno ljudi na svojoj strani. Ja sam sreo osam — četiri — danas poslepodne." Sem pogleda u svoju čašu. „Gde ode taj viski?"

„Nema ih više", reče oficir mirno.„Koga nema više?"„Ko god da su bili njegovi birači, sada će ga na-

pustiti."„Birači? Zar je on političar?" Sem shvati da mu

je potrebno još jedno piće. Nije mogao više da sluša ovog Bastera Brauna10. Stoga, zašto da se ne napije?

„On se ispisao na američku zastavu! To je nedo-pustivo!"

„Je li zaista dobacio?"„Šaljemo vas u Kinu", nastavio je Loudston, pre-

čuvši pitanje, „na najbrži mogući način. Avionom ,fantom džet' koji ide severnim putem i sleće u Džu-nov na Aleutskim ostrvima, na putu za Tokio. Odande putujete teretnim nosačem u Peking. Do-neo sam vam sve potrebne papire iz Vašingtona."

Devero je promrmljao nešto u svoj viski. „Ne vo-lim mu-gugai-pan i mrzima rolovana jaja. . .",iJ'l Baster Braun _ junak iz crtanih filmova Ričarda Autkolta (1863-1928). - Prim. prev.

53

„Mogu' li da vas posavetujem da se malo odmori-te, gospodine? Skoro je jedan sat, a treba da krene-

mo na aerodrom u četiri ujutru. Polećete u zoru."„Voleo bih kad bih ja to mogao da kažem, Loud-

stone. Lepo zvuči. Pet sati. A vi treba da budete u holu, a ne ovde."

„Gospodine?" mladić nakrivi glavu.„To je naređenje. Odlazite. Ne želim da vas vi-

dim sve do trenutka kada budete morali da mi prika-čite cedulju sa imenom na kofere."

„Šta?"„Odlazite odavde, do đavola." A onda se nečeg

setio i oči mu se — iako malo suzne — nasmešiše. „Znate li šta ste vi, poručnice? Vi ste picajzla. Prava pravcata picajzla. Sad znam šta to znači!"

Četiri sata. . . Pitao se.Vredelo je pokušati. Ali, prvo mu je bilo potreb-

no još jedno piće.Nalio ga je, otišao do pisaćeg stola i nasmejao se

pekinškim telefotosima. Pasji sin je imao stila, bez sumnje. Ali, on nije prišao stolu zbog fotografija, otvorio je fioku i izvadio svoju beležnicu. Okrenuo je nekoliko stranica i krajnjim snagama pokušao da se koncentriše na svoj sopstveni rukopis. Odšetao je do telefona pored kreveta, okrenuo devetku, a onda broj zapisan u notesu.

„Halo?" Glas je bio mek poput magnolije i Sem je gotovo mogao da oseti miris rascvetanog oleandra.

„Gospođa Grinberg? Ovde je Sem Devero. . ."„Pa, kaako ste v/?", Redžinin pozdrav je bio pun

oduševljenja, nije htela da krije svoje zadovoljstvo što je sagovornik bio muškarac. „Sve smo se pitale koju ćete pozvati. Zaista sam polaskana, maajore. Mislim, zaista, ja sam već u godinama. Stvarno ste me ganuli."

Njen muž je verovatno bio van kuće, pomislio je Sem kroz viski, zagrejan sećanjem na njenu izazov-nu, providnu bluzu.

„To je vrlo ljubazno od vas. Vidite, ja uskoro od-lazim na dug, dug put. Preko okeana i planina, i još okeana i ostrva i. . ." Isuse, nije smislio kako da to kaže, u stvari, nije bio siguran da će biti u stanju da okrene njen broj. Proklete pijane fantazije! „Pa, to je bajna — tajna. Vrlo prikrivena. Ali, govoriću s vašim — prezimenjakom?"

„Naaravno, dragi moj! I prirodno, niste imali ni upola priilike da mi postavite sva ona važna politička pitanja. Razumem, zaista razumem."

„Pa, nekoliko stvari mi je palo na pamet, jedna naročito. . ."

„To se obično dešava. Učiniću sve što je u mojoj moći da pomognem vladi u ovoj delikatnoj situaciji. Jeste li u hotelu ,Beverli Hils'?"

„Da, gospođo. Soba osam stotina dvadeset."„Sačekajte sekund." Stavila je ruku preko mikro-

fona, ali je Sem mogao da je čuje kako viče. „Maani! Nacionalni opasnost! Mora da odem do grada."

POGLAVLJE PETO

„Majore! Maajore Devero! Telefon vam je isklju-čen. No-no."

Uporno, preterano glasno kucanje pratilo je Loudstonove nazalne povike.

„Šta je pobogu ovoT\ upita Redžina Grinberg, gurkajući Sema laktom ispod pokrivača. „Zvuči kao nepodmazani pisak."

Devero je otvorio oči u vidljivi ponor mamurlu-ka. „To je, dragi svece zaštitnice Tarzane, glas zlih ljudi. Oni se pojavljuju kada se zemlja ustalasa."

„Znaš li koliko je sati? Pozovi hotelsku policiju, za ime božje."

„Ne", reče Sem, nevoljno ustajući iz kreveta. „Jer ako ja to učinim, ovaj gospodin će pozvati na-čelnika štaba. A ja mislim da se on njega užasno plaši. Oni su prave profesionalne ubice: njegovo ime je u oglasima."

I pre nego što je Devero uspeo da shvati, nečije ruke su ga obukle, kola su ga odvezla, neki ljudi su na njega vikali i na kraju ga spakovali u mlažnjak „fantom" vazduhoplovnih jedinica.

Svi su se smešili. Svi u Kini su se smešili. Više usnama nego očima, pomislio je Sem.

Na aerodromu u Pekingu sačekalo ga je američko diplomatsko vozilo u pratnji dva kineska vojna auto-mobila i osam kineskih vojnih oficira. Svi su se osmehivali, čak i automobili.

Dva nervozna Amerikanca koja su došla diplo-matskim kolima bili su atašei. Jedva su čekali da se vrate u poslanstvo; nije im bilo prijatno među kine-skim policajcima.

Obojica su razgovarala samo o vremenu, koje je bilo maglovito i tmurno. Kad god bi Sem pomenuo Mekenzija Hokinza — a zašto da ne? — on se olak-šao na njihovom krovu — oni bi ućutali, počeli da klimaju glavom kratkim trzajima u stranu i pokazi-vali prstom ispod prozora na razne delove automobi-la. I smejali su se bez razloga.

Najzad je Devero shvatio da su oni bili ubedeni da su kola prisluškivana. Stoga je i Sem počeo da se smeje. Bez razloga.

Ako je automobil bio opremljen elektronskim prisluškivačima i ako je neko slušao, mislio je Deve-ro, ta osoba je mogla da pomisli da su tri odrasla muškarca pričali masne viceve.

A ako je putovanje od aerodroma Semu izgledalo čudno, njegov polučasovni sastanak sa ambasado-rom u diplomatskom poslanstvu na Slavnom trgu cveća bio je smešan.

On je uveden u zgradu u pratnji svojih blebetavih pratilaca; tamo ga je svečano pozdravila grupa Ame-rikanaca ozbiljnih lica koji su se okupili u holu kao gledaoci u zoološkoj laboratoriji — nesigurni u svoju bezbednost ali fascinirani novom životinjom koja je dovedena na posmatranje — a onda su ga brzo spro-veli niz hodnik do velikih vrata koja su očigledno bila ulaz u ambasadorovu kancelariju. Kada se naj-zad našao unutra, ambasador ga je pozdravio brzim stiskom ruke i istovremeno podigao svoj prst iznad svog blago uzdrhtalog brka. Jedan od pratilaca skide malu metalnu spravu veličine kutije za cigarete i po-če s njom da prelazi preko prozora kao da je blago-siljao prozorska okna. Ambasador ga je napregnuto posmatrao.

„Nisam sasvim siguran", prošaputao je ataše.„Zašto?", upita diplomata.„Igla se malo pomerila, ali možda je to zbog

zvučnika na trgu."„Prokletstvo! Treba da nabavimo pouzdanije

sprave. Sastavi na brzinu memorandum za Vašin-

gton." Ambasador je uzeo Sema ispod ruke, vodeći ga natrag prema vratima. „Pođite sa mnom, genera-le."

„Ja sam major."„To je lepo."Ambasador je sproveo Sema preko hodnika do

drugih vrata koja je otvorio, a onda ga je poveo niz strme stepenice u prostrani suteren. Na zidu je bila samo jedna sijalica; ambasador ju je upalio i poveo Sema pored mnoštva drvenih sanduka do još jednih vrata na jedva vidljivom zidu. Bila su teška i amba-sador je morao da se osloni nogom o beton da bi ih otvorio.

Unutra se nalazio dugo neupotrebljavan, ogro-man vinski podrum.

Ambasador je ušao i upalio šibicu. Na jednoj od polica nalazila se sveca, napola izgorena. Upalio je fitilj i svetlost se lelujavo raširila po zidovima i poli-cama. Vino nije bilo baš najbolje, zaključio je Deve-ro u sebi.

Ambasador je povukao Sema prema sredini male prostorije i onda privukao teška vrata, ali ne sasvim.

Treperava svetlost svece naglašavala je njegove tanke aristokratske crte lica; ambasador se pomirlji-vo nasmešio.

„Možda vam se čini da se paranoično ponašamo, ali nije tako zaista."

„Ah, ne, gospodine. Sve je vrlo prijatno. I mir-no."

Sem je pokušao da uzvrati ambasadoru istim osmehom. U toku sledećih trideset minuta primio je poslednje instrukcije od svoje vlade. Bilo je to pravo mesto za takva uputstva: duboko pod zemljom, okružen mnoštvom crva koji nikada nisu videli sve-tlost dana.

Opremljen svojom aktentašnom i veoma uplašen, Devero je izašao iz poslanstva kroz bela gvozdena vrata, gde ga je pozdravio kineski oficir koji mu je mahao sa dna staze. Po prvi put, Sem je ugledao

58

znake razaranja — velike cepanice, četvrtaste koma-de gvožđa — koji su bili razbacani po travnjaku.

Oficir je stajao sa spoljašnje strane imanja i neo-dređeno mu se nacerio. „Moje ime je Lin Šu, majore Deveroks. Otpratiću vas do general-pukovnika Ho-kinza. Izvolite u moja kola."

Sem se popeo na zadnje sedište vojnog automobi-la i zavalio se držeći tašnu u krilu. Suprotno nervo-znim Amerikancima, Lin Šu uopšte nije izbegavao razgovor i veoma brzo predmet im je postao Meken-zi Hokinz.

„Vrlo nestalna osoba, majore Deveroks", reče Kinez vrteći glavom. „Kao da su ga obuzeli zmaje-vi."

„Je li neko pokušavao da ga urazumi?"„Da, ja lično. Uz veliko i šarmantno ubedivanje."„Ali ne i sa velikim i šarmantnim uspehom, pret-

postavljam."„Šta da vam kažem? Napao me je. To mu uopšte

nije trebalo; sasvim nepotrebno.",,I vi tražite kompletno suđenje samo zbog toga?

Ambasador mi reče da ste bili nepopustljivi. Suđenje ili puno hazeraja."

„Hazeraja?"„To znači neprilika. To je jevrejski izraz. . ."„Ne izgledate kao Jevrejin. . ."„Šta je s tim suđenjem?", prekide ga Sem. „Da li

su optužbe usredsređene na napad?"„Oh, ne. To ne bi bilo filozofski dosledno. On

mora da pati fizički. Kroz borbu i patnju čovek se kali." Lin Šu se osmehnuo; Devero nije znao zbog čega. „General će biti optužen zbog zločina protiv svoje domovine."

„To je proširenje prvobitne optužbe", mirno reče Sem.

„Čak mnogo složenije", odgovori Lin Šu, pri čemu se njegov osmeh pretvorio u izraz potištenosti. „Svesno uništavanje nacionalnih svetinja — poput

vašeg Linkolnovog memorijala. Pobegao nam je jednom, znate. Naleteo je ukradenim kamionom na statuu na Trgu Son Tai. Sada ga terete za unakazivanje duboko cenjenog umetničkog dela — kip na koji je naleteo napravljen je po nacrtima predsednikove supruge. A ovde ne može da se kaže da je bio drogiran. Videlo gaje isuviše mnogo diplomata. Napravio je veliku buku na Trgu Son Tai."

„Pronaći će se olakšavajuće okolnosti." Ništa ne smeta ako pokuša, pomislio je Devero.,,A što se tiče napada, tu nema olakšavajućih okolnosti."„Shvatam." Nije shvatao, ali nije imalo ikakvog smisla da pokreće to pitanje. „Koliko bi mogao da zaradi?"„Molim? Da zaradi? Na skulpturi?"„Zatvor. Koliko godina zatvora?"„Grubo rečeno, četiri hiljade sedam stotina pedeset godina."„Šta? Mogli biste i da ga osudite na smrt!"„Život je dragocen sinovima i kćerima majke zemlje. Svako živo biće je sposobno da da svoj doprinos. Čak i grešni kriminalci kao vaš manijački im-

perijalistički general. Mogao bi da proživi puno plodnih godina u Mongoliji.",,E, sad je dosta!" Devero je naglo promenio svoj položaj da bi pogledao Lin Sua pravo u oči. Nije mogao da bude siguran, ali mu se učinilo da je

čuo škljocanje metala sa prednjeg sedišta. Kao kad se otkoči pištolj.Odlučio je da ne razmišlja o tome. Tako je bilo bolje. Ponovo se usredsredio na Lin Šua.„To je ludost! I vi znate da je to potpuna glupost! O čemu vi to, do đavola, govorite? Četiri hiljade — Mongolija?" aktentašna mu je pala s kolena;

ponovo je čuo metalno škljocanje. „Mislim, budimo razumni. . ." Deverove reci su se nervozno gomilale. Podigao je aktentašnu.

I60

„To su zakonske kazne za zločine", reče Lin Šu. „Nijedna strana vlada nema prava da se mesa u unutrašnje zakonodavstvo svojih domaćina. To je nepojmljivo. Ipak, u ovom konkretnom slučaju, možda to nije sasvim nerazumno."

Sem je poćutao pre nego što je odgovorio; gledao je kako se smrknuti izraz na Lin Šuovom licu polako, sasvim polako pretvarao u njegov raniji učtivi, iskreni osmeh. „Da li ja to naslućujem početak jednog sporazuma van sudnice?"

„Kako to? Van sudnice?"„Kompromis. Da li mi govorimo o kompromisu?"Lin Šu je sada dozvolio sumornom izrazu da sasvim nestane. Njegov osmeh je postao toliko iskren, da Devero iskreniji nije mogao da zamisli. „Da,

molim vas. Kompromis bi bio poučan. U pouci leži sna-ga."„I možda bi u kompromisu moglo da bude nešto manje od četiri hiljade godina u Mongoliji?"„Bezbroj mogućnosti. Ako uspete tamo gde drugi nisu. Najzad, postizanje kompromisa je u našem obostranom interesu."„Nadam se da znate koliko ste u pravu. Hokinz je nacionalni heroj."„Takav je bio i vaš Spiro Agaru," majore. Bar je takovaš predsednik rekao."„Šta mi nudite? Može li da prođe bez suđenja?"Nestade osmeha sa lica Lin Šua; suviše naglo da bi bilo utešno, pomisli Sem.„To ne možemo da učinimo. Suđenje je najavljeno. Isuviše mnogo ljudi u međunarodnim krugovima-zna za njega."„Želite li da spasete obraz ili da prodate naftu?" Devero se ponovo zavalio; kineski službenik je želeo kompromis.

Spiro Agaru — odnosi se na Spiroa Egnjua. potpredsednika za vreme Ričarda Niksona. — Prim. prev.

61

„Pomalo i od jednog i od drugog je kompromis, zar ne?"„Šta je za vas malo? U slučaju da ja mogu da urazumim Hokinza."„Smanjenje kazne bi moglo da bude jedno od re-šenja." Lin Su se ponovo osmehnu.„Sa četiri hiljade godina na dve i po hiljade?", upita Devero. „Baš ste srce. Hajde da počnemo sa uslovnim oslobađanjem; ja ću vam ustupiti

razreše-nje."„Kako to? Uslovno oslobađanje?"„Objasniću vam kasnije; dopašće vam se. Dajte mi nekoliko motiva koji bi me podstakli da radim na Hokinzu." Sem je prešao prstima preko

poklopca svoje aktentašne, lupkajući noktima po kožnoj površini. Bila je to šašava stvar koja je obično razbijala koncentraciju protivnika i ponekad izazivala brzi ustupak.

„Kineska suđenja imaju različite oblike. Mogu da budu duga, kitnjasta i prilično ritualna. Ili mogu da budu kratka, brza i jezgrovita. Da traju tri meseca ili tri sata. Ja bih možda mogao da organizujem ovo poslednje."

„To i uslovno oslobađanje, kupujem", reče Sem brzo. „To je dovoljno podsticajno za jedan ozbiljan rad. Dogovoreno."„Ovo uslovno oslobađanje. Moraćete da mi objasnite podrobnije."„Suštinski, vi ne samo da ćete spasti obraz i prodati naftu nego ćete moći da pokažete koliko ste čvrsti, a da i dalje ostanete heroji u očima svetske

štampe. Sve u isto vreme. Šta može da bude bolje od toga?"Lin Šu se osmehnu. Devero se zapita da li je ispod tog osmeha bilo više razumevanja nego što je Kinez želeo da pokaže. A onda je odagnao tu misao;

Lin Šu ga je prekinuo tako što mu je postavio pitanje i odgovorio na njega pre nego što je Sem uspeo da progovori.

„Šta može da bude još bolje od toga? Da general Hokinz napusti Kinu. Da, to će biti najbolje "„Kakva slučajnost. Jer to je jedan beznačajan deo uslovnog oslobađanja."„Zaista?", Lin Šu pogleda pravo napred.„Slušajte, to mogu da obavim", reče Sem zami

šljeno. „Samo me brine sramota X." l

• t ■

62

POGLAVLJE ŠESTO

Ćelija je jasno mogla da se vidi kroz jedino okno od unilateralnog stakla uglavljenog u teška gvozdena vrata. Bio je tu krevet u zapadnjačkom stilu, pisaći sto, svetiljka u udubljenju iznad glave, koja je služila i kao radno svetio i kao lampa pored kreveta, i velika hasura na podu. Vrata na desnom zidu su bila otvorena i vodila su u malo kupatilo, a s leve strane je bila horizontalna polica za odelo. Soba nije bila veća od tri puta tri i po metra, ali kada se sve uzme u obzir, bila je mnogo veća nego što je Sem očekivao.

Jedino je nedostajao Mekenzi Hokinz.„Vidite", reče Lin Šu, „kako smo mi uviđavni; mislite li da je general dobro smešten?"„Impresioniran sam", odgovori Devero. „Jedino što ne vidim generala."„Ah, tu je on." Kinez se osmehivao i govorio meko. „Voli da igra svoje male igre. Čim čuje korake, pritaji se uz dovratak. Čuvari su već dva

puta napravili uzbunu i greškom ušli unutra. Srećom, bilo ih je dovoljno da bi savladali generalovu snagu. Sada su sve smene upozorene. Hrana mu se dostavlja kroz prozorče."

„On još pokušava. . ." Sem se prigušeno nasme-ja. „Taj čovek je nešto posebno."„On je mnogo stvari", dodade Lin Šu i zagonetno priđe mikrofonu ispod unilateralnog stakla i pritisnu crveno dugme. „Generale Hokinz?

Molim vas, generale, pojavite se. Ovde je vaš dobri i milostivi prijatelj, Lin Šu. Znam da ste pored vrata, generale."„Briši, kosooki!"

64

J*-'-.""

Lin Šu je odmah pustio dugme i okrenuo se ka Deverou. „Nije baš uvek najljubazniji." Kinez se vratio mikrofonu i ponovo pritisnuo dugme. „Molim vas, generale. Sa mnom je jedan vaš zemljak. Predstavnik vaše vlade. Iz oružanih snaga vaše naći-je.,.."

„Bolje proverite njen prokleti novčanik! Možda ispod njene suknje! Njen ruž za usne može da bude bomba!", čuli su se povici nevidljivog generala.

Lin Šu se zbunjeno okrenuo ka Deverou. Sem je blago gurnuo Kineza, sam pritisnuo dugme i pro-drao se u mikrofon.„Nosi se, kukavički švaleru! Pokaži to dlakavo dupe koje zoveš licem ili ću otvoriti prozorče i ubaciti taj prokleti ruž. Razneću te, ti bedni

pasji sine! — Sasvim slučajno, pozdravila te Redžina Grin-berg."Ogromna glava Mekenzija Hokinza lagano se pojavila iza staklenog okna. Došla je sa strane, golema, kratko ošišana, izborana. Mek je imao

krajnje preneražen izraz. Polusažvakana cigara virila mu je između zuba, ispod krupnih, zakrvavljenih očiju koje su odavale neverovatnu radoznalost.

„Kako to? Šta kažete?" Lin Šuove kontrolisane usne začuđeno su se razdvojile.„To je veoma poverljiva vojna šifra", reče Devero. „Koristimo je samo u izuzetnim okolnostima."„Neću da ulazim u to; to bi bilo vrlo nepristojno. Ako povučete polugu pored stakla, general Hokinz će moći da vas vidi, Kada budete

spremni, pustiću vas unutra. Ja bih ostao napolju."Sem gurnu malu ručku pored prozorčeta; čuo se. škljocaj. Široko lice je odmah dobilo neprijateljski izraz. Devero je imao utisak da je

Hokinz posmatrao nešto skaredno, ali nevažno: Sema, vojnu slučajnost.Devero klimnu Lin Šuu. Kinez je podigao obe ruke — jednom je povukao, a drugom odgurnuo rezu. Teška gvozdena vrata su se otvorila;

Sem je ušao unutra.


*••:

Odnekud je dojurila jedna ogromna pesnica i po-godila ga direktno u levo oko. Soba, svet, galaksija, raspršili su se u sto hiljada svetlucavih mrlja bele svetlosti.

Sem je osetio vlažnu krpu na licu pre nego što je osetio bol u glavi, naročito u oku, i pomislio je kako je to bilo čudno. Digao je ruku, skinuo krpu i zažmi-rio. Prvo je ugledao belu tavanicu. Smetalo mu je centralno svetio, naročito oku. Shvatio je da se nala-zio na krevetu, pa se prevrnuo i odjednom se svega prisetio.

Hokinz je sedeo za pisaćim stolom, po kome su bili rasuti papiri i fotografije. General je čitao iz svežnja priheftanih papira.

Devero nije morao da se naginje da bi shvatio da je njegova otvorena aktentašna bila pored generala. Ipak, on je to s naporom učinio i spazio ju je pored Hokinzovih nogu. Bila je otvorena, a njen sadržaj istresen ispred generala.

Sem se nakašljao. Ništa drugo mu nije padalo na pamet. Hokinz se okrenuo, s vrlo neprijatnim izra-zom na licu — odavao je odsutnost, ali i muško pri-znanje drugu po oružju.

„Vi, male picajzle, bili ste vredni, je li?"S vidljivim naporom, Devero je prebacio noge

preko ivice kreveta i blago dotakao svoje levo oko. Jedva je mogao da gleda na njega. „Ja možda jesam picajzla, generale, ali nisam tako mali, i nadam se da ću vam to jednog dana i dokazati. Isuse, povre-đen sam."

„Hteo bi nešto da dokažeš?", Hokinz je pokazao na papire i jedva primetno se cinično nasmejao. „Sa onim što znaš o meni? Drčan si, dečko. To ti ja ka-žem."

„Taj izraz je prepotopski, isto kao što si i ti", promrmlja Sem nesigurno ustajući. „Uživaš li u čita-nju?"

„To je neki prokleti zapisnik! Možda žele da srrii me još jedan film o meni."66

„Proizvodnja Levenvort. A razviće ga u zatvor-skoj perionici. Ti si stvarno lud." Devero pokaza pr-stom na ćebe navučeno preko unilateralnog stakla. „Nije ti baš neka ideja."

„Nije ni glupo. Zbunjuje ih. Istočnjački um ima dve vrlo izražene osobine: lako se zbune i lako se posrame." Hokinzove oči su se suzile u dve tanke crte.

Ova izjava prenu Sema. Možda je to bio slučajan izbor reci, a možda se u njima krila izuzetna sposob-nost poimanja stvari. Šta god da je bilo, bilo je neo-čekivano. „Mislim da je to beskorisno; soba je ozvu-čena. Prisluškuju nas, do đavola! Treba samo da pri-tisnu crveno dugme i mogu da čuju sve što kažemo."

„Pogrešno, vojnice", odgovori general ustajući sa stolice. „Ako si ti uopšte vojnik, a ne civil. Dođi ovamo." Hokinz je otišao do ćebeta i zadigao ćošak prvo s desne, a onda s leve strane. U obe male po-vršine nalazile su se jedva vidljive rupe u zidu, u čije središte je sada bio uguran vlažan toalet-papir. Ho-kinz spusti ćoškove ćebeta, a zatim pokaza na još šest zapušača od vlažnog toalet-papira — po dva na svakom zidu, gornji i donji — i isceri se. „Proverio sam ovu prokletu ćeliju pedalj po pedalj. Blokirao sam svaki mikrofon; nema ih više. Vidiš li koliko su pedantni bili ovi prokleti majmuni? Čak su mi stavili jedan mikrofon direktno ispod jastuka, u slučaju da govorim u snu. Taj mi je bilo najteže da otkrijem."

Mada nerado, Sem je klimnuo glavom. A onda se setio. „Ako si ih sve isključio, uleteće ovamo i prebaciće nas u drugu ćeliju. Trebalo je da misliš na to."

„Budi malo dosetljiviji. Elektronsko ozvučenje u malim prostorijama vezano je terminalno u prosto kolo. Prvo će da otkriju da je došlo do prekida u okviru kola, za šta će im biti potrebno otprilike je-dan sat — ako budu u stanju da to obave pomoću senzora i ne budu morali da razbijaju zidove — i to će ih zbuniti. Onda, ako ukapiraju da je reč o preki-

67

du, pretpostaviće da sam ih ja zapušio i to će ih po-sramiti. Zbunjenost i posramljenost su njihova oset-ljiva mesta. Biće im potreban još jedan sat da smisle kako da nas prebace na neko drugo mesto, a da pri tom ne pogreše. Imamo znači najmanje dva sata. Zato mi, bolje, odmah sve lepo objasni."

Deverou je bilo jasno da je morao da smisli neko dobro objašnjenje. Hokinz je bio prepredeni profe-sionalac, a Semu ne bi prijalo nikakvo opiranje. Na-ročito ne fizički, ili, počeo je već da sluti, mentalno.

„Zar ne želiš da čuješ o Redžini Grinberg?"„Pročitao sam tvoje beleške. Pravi švrakopis."„Ja sam advokat; svi advokati pišu nečitko. To je

deo našeg posla. Osim toga, nisam imao nameru da to prekucavam."

„Nadam se da nisi", reče Hokinz. „A imaš i prlja-vu maštu."

,,A ti imaš sjajan ukus."„Nikada ne diskutujem o bivšim ženama."„Ali, one su pričale o tebi", dodade Sem.„Dobro poznajem devojke. Od njih nisi mogao

da dobiješ ništa što bi mogao da upotrebiš protiv mene. Sve drugo što si dobio, nije moja stvar."

„Da li ja to u tebi naslućujem moralne stavove?"„Na moj sopstveni grubi način. Imam malo stila,

dečko." Hokinz pokaza na sto; njegova ruka, šaka i ispruženi prst bili su čvrsti. ,,A sad hajde da mi obja-sniš sav taj materijal."

„Šta tu ima da se objašnjava? Pročitao si ga, ka-žeš. Stoga ni ne treba da ti kažem da on predstavlja jedan jasan slučaj persona non grata s jedne strane i ogromnu sramotu s druge. Eto, baš tako." Devero pipnu oko; đavolski ga je bolelo, stoga opet sede na krevet.

„Ta stvar u Indokini", promumla Hokinz, odlaze-ći do stola i podižući spojene stranice, „opisana je kao da sam radio za posrane Vijetnamce!"

„Ne bih išao tako daleko. To samo otvara odre-đena pitanja u vezi s tvojim metodama rada."68

„Ali to ide tako daleko, dečko!", prekide ga ge-neral. „Ja sam radio ili za njih, ili za obe strane, ili sam jednostavno stavljao u džep pola novca poslatog u jugoistočnu Aziju! A možda sam bio toliko glup da uopšte nisam znao šta sam radio!"

„Ahhh!" otpevuši Sem, u falš tremolu. „Sad poči-njemo da shvatamo, reče Alisa Orliću. Vojnik, pravi vojnik, sa dve kongresne medalje za hrabrost je sumnjivi naziv za izdajicu. Ali, sve te bitke, sva ta užasna buka i ta jurnjava u pozadini, hvatanje, mu-čenje, grubo preživljavanje u primitivnim uslovima — sve to će pomenutog heroja izvrći podsmehu. Vrlo tužno, ali ljudska psiha jednostavno ne može to sve da prihvati."

„Koješta!", dreknu Hokinz. „Moju glavu su zavr-tali mnogo gori nego što su ti kreteni koji su tražili svu ovu koještariju."

„Dva poena za generala", reče Devero, i raširi prste u obliku slova V. „Ja ovde izjavljujem za zapi-snik da je generalova glava zavrtana više nego ikome iz Šesnaest stotina. A mogao bih da dodam da je isto bilo i sa samim generalom."

„Šta to znači, dečko?"„Ma hajde, Hokinze. S tobom je svršeno! Kako i

zašto se to desilo, ja ne znam. Samo znam da si se pojavio u pogrešno vreme; postao si suviše bučan i kao takav — nepoželjan! Ne samo nepoželjan već si postao prokleti pion koga se Šesnaest stotina odriče jasno i glasno. Postao si primer!"

„Sranje! Sačekaj dok Pentagon čuje za ovo!"„Već su čuli — u stvari, načisto su se pomeli.

Visoke starešine se sudaraju, pomahnitali. Vi ne po-stojite, generale! Osim, možda, kao svojevrsno seća-nje." Sem ustade s kreveta. Bol mu se od oka širio po celoj glavi.

„To ne možeš da mi prodaš", reče Hokinz od-brambeno, a njegov glas kao da je gubio samopou-zdanje. „Imam prijatelje. Imam karijeru koja može

da posluži kao Biblija pri regrutaciji. Do đavola, voj-nice, ja sam general, koji je počeo od običnog redov a— u onom belgijskom blatu! Neće se prema meni ovako ponašati!"

„Ja nisam vojnik. Ja sam advokat i kažem vam da su vas obavili sa nekoliko slojeva gasa za zabo-ravljanje. Oni telefotosi koje su poslali vaši drugari iz Pekinga zapečatili su čitavu stvar. To je bio vrhu-nac."

„Moraju to da dokažu!"„I to su već učinili. Primio sam poruku u vinskom

podrumu, mračnom kao noć, pre otprilike jedan sat. Uz pomoć jedne duševno poremećene osobe koja je držala svecu. Vrlo solidan građanin. Imaju vas u šaci."

Hokinz je zažmirio i izvadio izgrizenu, neupalje-nu cigaru iz usta. „Kako?"

,,'Lekarski nalazi'. To su teški dokazi. Psihijatrij-ski i fizički. 'Kolaps usred stresa' je samo početak. Ministarstvo za odbranu će izdati saopštenje u kome će se reći, ukratko, da ste vi namerno stavljani u ambivalentne situacije da bi mogli da prate razvoj bolesti. 'Šizoidna progresija', mislim da se tako zo-ve. U konfliktne situacije poput one u Indokini. Isto tako, one slike kako pišate sa krova diplomatskog poslanstva imaju veoma složeno psihijatrijsko obja-šnjenje."

„Ja imam jedno bolje. Bio san piokleto ljut! Sa-čekaj da ja dam svoju verziju."

„Nećete za to imati šansu. Ako se igra ostvari, predsednik planira da emituje radio-emisiju, u kojoj bi hvalio vašu prošlost, izneo vaše trenutne lekarske nalaze — teška srca, naravno, — i zamolio naciju da se moli za vas."

„To ne može da se desi." General poverljivo zavrte glavom. „Niko više ne veruje u predsednika."

„Možda i ne veruje, ali on još drži komande u svojim rukama. Možda ne svoje, ali dovoljno drugih.

Zatvoriće vas u svemirsku letelicu, ako on tako bude rekao." Sem ugleda metalno ogledalo u malom toa-letu. Ode do vrata.

„Ali zašto bi on to učinio? Zašto bi mu iko do-zvolio da to učini?" Hokinzova cigara je mlitavo vi-sila u njegovoj ruci.

Devero pogleda u veliku oteklinu na levom oku. „Zato što nam je potrebna nafta", odgovori.

„Uh!" Hokinzu ispade cigara na hasuru. Očigled-no ne razmišljajući, on stade na nju i izgnječi je no-gom. „Nafta?"

„Suviše je to složeno. Nema veze." Sem pritisnu prstima bolno mesto. Nije imao modricu na oku više od petnaest godina; pitao se kada li će otok da mu spadne. „Samo prihvatite situaciju onakva kakva je-ste i učinite najbolje što možete. Nemate baš puno izbora."

„Misliš da treba mirno da legnem i tek tako da je prihvatim?"

Devero izađe iz toaleta, zaustavi se i uzdahnu. „Rekao bih da je naš trenutni cilj da sprečimo da odete u Mongoliju. I provedete tamo nekih četiri hi-ljade i više godina. Ako mi pomognete, možda bih to mogao da sprečim."

„Da me izvučeš iz Kine?"„Da."„Koliko treba da sarađujem? I sa Kinezima i sa

Vašingtonom?" Hokinz poče ubrzano da trepće.„Mnogo. Sve do kraja."„Da napustim armiju?"„Nema razloga da ostaneš. Pa zar ima?"„Do đavola!"„Slažem se. Ali kuda vas to vodi? Čeka vas pro-

strani svet kada skinete tu uniformu. Uživajte u nje-mu."

Hokinz se ljutito vratio do stola. Podigao je jednu fotografiju, zgužvao je i bacio. Gurnu ruku u džep i izvadi novu cigaru. „Do đavola, dečko, opet ne raz-

mišljaš. Ti možda jesi advokat, ali kako i sam kažeš,, nisi vojnik. Pohodni general omamljuje neprijatelj-! sku patrolu, on je ne hrani, on je uništava. Niko m$ neće dozvoliti da uživam. Staviće me u tu svemirsku^ letelicu koju pominješ. Da ne bih pričao."

Devero je duboko uzdahnuo. „Možda bih mogao! da napravim štit prihvatljiv za obe strane. Ali tek pošto vi ovde uradite sve ono što bude potrebno. Kompletno priznanje, javno izvinjenje itd. itd."

„Do đavola!"„Mongolija, generale. . ."Hokinz odgrize parče cigare; kao da mu metakl

viri između zuba, pomisli Sem.

^„Kako bi izgledao štit?"„Najbolje što umem, napisaću pismo ministru za

bezbednost, koje će biti propraćeno trakom na kojoj ćete ga vi čitati — verifikovani zvučni zapis. U pi-smu i na traci, vi ćete izjaviti da ste u trenutku pot-puno jasnog uma, svesni svoje bolesti — i tako dalje i tako dalje."

Hokinz je zurio u Deveroa. „Poludeo si!"„Ima puno lansirnih rampi u Dakotama12."„Isuse!"„To i nije tako loše kako vam se čini. Pismo

kaseta će biti čuvani u Pentagonu. Iskorišćeni sam ako počnete da pravite javne neprilike. I oboje ć€ vam biti vraćeno, recimo, za pet godina. Šta kažete na to?"

Hokinz izvadi šibice iz džepa. Kresnu jednom i oblak ljutog dima gotovo mu prekri lice; ali, iza toga njegov glas je bio jasan. „U vezi sa ovim tvojim ki-neskim poslovima, ne dolaze u obzir ona psihijatrij-ska sranja. Neka niko ne pokušava da me proglasi ludim."

„Do vraga, ne! Ništa slično. Jednostavan zamor." Devero je koračao napred-nazad po maloj prostoriji kao što je često radio u salama za konferencije, is-

predajući tkivo odbrane. „Malo ste previše pili; za to se ima razumevanja. Zvuči čak i ljupko kada je klijent vojno lice." Sem se zaustavio, da malo proči-sti misli. „Kinezima će se više dopasti jedan ideolo-ški pristup; to će ih omekšati. Prosvetlili ste se. Bili su darežljivi prema vama, ljubazni. Režim u Narodnoj Republici je prvoklasan. / tolerantan. To niste shvatali. Veoma vam je žao zbog svih onih ružnih reci što ste im izrekli u toku poslednjih dvadeset pet godina."

„Do đavola! Rasplakaćeš me, dečko!" Tehnikom koju Sem nije uspeo da shvati, Hokinz je praktično žvakao svoju cigaru, dok je urlao. A onda ju je izva-dio i spustio glas. „Znam, znam. — Lansirne rampe, Mongolija. Isuse!"

Devero je posmatrao ovog čoveka s tugom. Pri-bližio mu se nekoliko koraka i obratio mu se blago. „Pritisli su vas, generale. Načisto; niko to ne zna bolje od mene. Pročitao sam vaš dosje i slažem se sa otprilike jednom pedesetinom onoga iza čega vi sto-jite; u mnogo slučajeva mislim da vi predstavljate opasnost. Ali, nešto je sigurno — niste manipulator. I vi niste šala. Sećate li se šta ste rekli devojkama? Rekli ste da je svako svoj sopstveni izum. To mi mnogo govori. Stoga, dozvolite mi da vam pomog-nem. Ja nisam vojnik, ali sam zato prokleto dobar advokat."

Hokinz se okrenuo. Bilo mu je nelagodno, pomi-sli Sem. Kada su se začule reci, u njima nije bilo odbrambenosti, zbog čega se Sem trgao.

„Ne znam zašto se toliko uznemiravam ili — za-što neću da me strpaju u lansirnu rampu ili u Mon-goliju. Do đavola dečko, pa ja sam proveo trideset i više godina u armiji. Ako mi skinete uniformu — bez obzira u šta me obučete — osećaću se kao oče-rupana kokoška. Ja poznajem samo armiju; ne znam ništa drugo, ni za šta drugo nisam učio, ako ćemo pravo. Nikada nisam učio ništa iz tehnologije. Ne

72 12 Južna i Severna Dakota. — Prim. prev.

73

znam ništa o imaginarnim stvarima kao što je npr. 'pregovaranje'. Umem samo da zeznem i uhvatim kradljivce zvanične pošte — oni izveštaji iz Indokine su u pravu: prevazišao sam KGB, CI A, Armiju Re-publike Vijetnam, pa čak i podmitljive sajgonske ge-nerale. Ali, to je nešto drugo. Umem da izađem na-kraj s ljudima. Mada su mi uvek davali ološ, škart; da su civili, ne bi ih puštali na ulice. Ja mogu da zauzdam tu vražju kopilad; mogu da se spustim na njihov nivo i da ih iskoristim, da iskoristim njihova prokleta lukavstva. Ali, ne znam šta bih radio napo-lju."

„To ne zvuči kao čovek koji je rekao da je svako svoj vlastiti izum. Umete vi i bolje od toga."

Hokinz se okrenuo i pogledao Sema. Govorio je polako, zamišljeno. „Sranje, dečko. Znaš li šta? Je-dina prokleta stvar koju su me naučili jeste da bu-dem lukav, možda. A i tu ću možda da se zeznem zato što ne polažem toliko pažnje na novac."

„Vas privlače izazovi. Kao i sve obdarene ljude. Novac je usputni proizvod; obično je izazov u zara-di, u onome šta ona predstavlja, a ne u onome šta može pomoću nje da se dobije."

„Pretpostavljam." Hokinz duboko uzdahnu i pro-teže se; ostavka mu nije bila više tako strana, pomislio je Devero. Besciljno je prošao pored Sema, zvi-ždućući početne taktove „Merzi Douts". Devero je iz svog dugogodišnjeg iskustva s klijentima znao da treba da sačeka da se stvari slegnu, da dozvoli kli-j jentu da u potpunosti usvoji odluku.

„Sačekaj trenutak, dečko. Sačekaj trenutak. Hokinz je izvadio. cigaru iz usta i pogledao Sema pravo u oči. „Svi žele moju saradnju. Kinezi, šupcil iz Vašingtona — mislim da desetina petrolejskih konglomerata ne samo da to želi, već im je to čak i potrebno. Sve u svemu, oni će falsifikovati izveštaje i od toga napraviti slučaj. Situacija je van kontrole. . ."

,,A sad stanite. Ono sa čim se mi suočavamo. . ."„Ne, ti stani, dečko! Neću da te mučim. Predloži-

ću nešto bolje nego što bi ti mogao i da zamisliš." Hokinz gurnu cigaru između zuba, oči mu zablistaše, a glas mu je bio staložen, mada jak. „Ja ću učiniti tačno — kažem tačno, sve ono što budete želeli da kažem i učinim. Reč po reč, pokret po pokret. Po-ljubiću svaki pedalj Trga Son Tai, ako želite. Ali, ja želim dve stvari. Da izađem iz Kine i armije"— to dvoje idu zajedno. I još jednu stvar: da provedem tri dana u arhivu G-2, kada se vratim u Vašington. Da pogledam svoja dosjea, samo svoja sopstvena. Do đavola, napisao sam đavolske stvari! Da bacim poslednji pogled na moje priloge, uz svu stražu koju želite. Da napravim konačnu verziju. To je standar-dna procedura pri otpuštanju službenika iz tajne slu-žbe. Šta kažeš na to?"

Sem je oklevao. „Ne znam. Taj materijal je po-verljiv. . ."

„Ne za oficira koji ga je napisao. Tajne operacije, pravilo Sedam-sedam-pet, Statut o amandmanima. U stvari, od njega se i traži da sve to uobliči."

„Jeste li sigurni?".„Nikada nisam bio sigurniji, dečko."„Pa ako je to uobičajeno. . ."„Upravo sam ti saopštio pravilo! To je vojnička

Biblija, dečko!"„Pa, onda ne vidim nikakvu prepreku. . ."„Želim da sve to lepo zapišemo. Kao zalog za

ono pismo i traku koji me proglašavaju toliko umor-nim, da sam počeo da jedem izmet od guštera. U stvari, napraviću ultimatum: da mi Vašington izda napismeno naređenje da se povinujem pravilu Se-dam-sedam-pet po povratku u Sjedinjene Države, ili ću glasati za sve lansirne rampe u Mongoliji! Još imam prilično mnogo pristalica kod kuće. Oni su možda malo neorganizovani, ali su prokleto bučni."

Mekenzi Hokinz je likovao; cigara mu se skroz

izdrobila. Sad je na Semu bio red da počne da trepće.,,O čemu razmišljate?"„Ništa naročito, dečko. Upravo si me podsetio na nešto. Svako je svoj sopstveni izum. Skup svojih de-lova. Možda me

tamo napolju čeka jedan ogromar svet. I poneki izazov."

DRUGI DEO

Čvrsta korporacija — a to je kompanija koja ima samo nekoliko investitora bez obzi-ra na početni kapital — mora da ima u svom finansijskom jezgru odvažne i darežljive ljude koji će uliti u strukturu svoju odanost i smisao za svrsishodnost.

Šepardovi Zakoni ekonomije: Knjiga CVI, Poglavlje 38

POGLAVLJE SEDMO

Suđenje u Narodnoj Republici proteklo je briljan-tno za sve zainteresovane strane. Mekenzi Hokinz je bio slika preobraćenog, reformisanog neprijatelja; preo je kao mače, igrajući svoju ulogu savršeno. Ka-da je doputovao na vojni aerodrom Trevis u Kalifor-niji, stoički je izronio iz aviona i sigurnim glasom se obratio kamerama i mnoštvu predstavnika štampe i ekstremista; osvojio je simpatije medija i umirio vri-štave superpatriote.

Jednostavno je izjavio da je došlo vreme kada sta-ri vojnici — čak i mladoliki stari vojnici — treba graciozno da istupe; promenila su se vremena, a s njima i vrednosti. Ono što je bilo podmuklo pre jed-ne decenije, bilo je, možda, primereno za to vreme. Vojnik, vojnički um nije bio spreman — niti bi tre-balo da bude pripreman — za velike međunarodne događaje. Bilo-je dovoljno da se vojnik, jednostavni ratnik u svojim nacionalnim legijama — sic . . . ibid . . . in gloria transit. . . Mekenzi Hokinz — drži večnih istina onako kako ih je on video.

Sve je sad delovalo osvežavajuće.Bilo je vrlo iskreno.Sve je to bilo sranje.A Mek Hokinz je bio sjajan.Zabeleženo je da je čovek u Ovalnoj kancelariji

posmatrao prenos, duboko zavaljen u svojoj fotelji, držeći svog ljubimca psa Pajtona, teškog 70 kg, u krilo. On se smejao i gladio Pajtona po leđima, lu-pao nogama i kikotao se i zaista se lepo provodio. Njegova prodica mu se pridružila i smejala se i plje-skala rukama i kikotala se i lupala nogama isto kao i njihov tata. Oni nisu tačno znali zašto je njihov

79

j>.

{?*•■

tata bio toliko srećan, ali to im je bila najbolja zaba-va koju su imali otkako je njihov tata pucao onom užasnom malom španijelu u stomak.

Sem Devero je posmatrao transformaciju Meken-zija Hokinza od brundavog medveda dc poslušnog mačeta sa sumnjičavim strahopoštovanjem. Hok se pretvorio u mekotrbušastog kašastokljunca, a ono što je suštinski nedostajalo bio je motiv. Nije Sem umanjivao vizije zatvora — Mongolije ili Levenvorta — ali, iako je Hokinz pristao da prizna krivicu, javno se izvini, napiše pismo i besplatno pbdeli fotografije svoje povijene glave dok su mu satima izricali kaznu uslovnog puštanja — on je jednostavno opet mogao da se lati svojih vojničkih obaveza, bez obzira kakve oluje bi se na njega obrušile. Umesto toga, on je otišao u krajnost u izbegavanju bilo kakve galame. Izgledalo je kao da je zaista želeo da iščezne (užasna fraza, pomislio je Devero).

Prirodno, Semu je prošlo kroz glavu da je Hokin-zovo ponašanje na neki način bilo povezano sa va-šingtonskim quid pro quo u vezi sa dosjeima G-2 — u vezi s pravilom broj 775 — i Mekenzijevim pristu-pom njima. Ako je tako, bio je to nepotreban napor sa generalove strane; tri tajne službe su pregledale dosjea i nisu pronašle ništa što bi moglo da ugrozi nacionalnu bezbednost. Sve u svemu, odnosili su se na zastarelu sajgonsku zaveru, neku staru evropsku mrežu špekulacija, i mnoštvo pretpostavki, glasina i neosnovanih tvrđenja — sve u svemu, gluposti.

Ako je Hokinz iskreno verovao da može nešto da izvuče — a iz kog drugog razloga je insistirao na j pravilu 775 — iz tih zastarelih, nepotvrđenih izvešta-ja, onda tu nije bilo opanosti. Uz inflaciju, smanjenu | penziju koju će da dobija, i iznad svega zbog speci-fičnosti njegova položaja, stvari će biti dovoljno te-ške. Stoga niko nije mnogo brinuo o tome šta je on uradio sa svojim starim dosjeima. Osim toga, ako bude došlo do bilo kakvih neprijatnosti, tu je bilo j pismo.

80 I

„Do đavola, lepo je razgovarati opet s tobom, mladiću." Mekenzi je govorio glasno i oduševljeno preko telefona, zbog čega je Sem morao da odmakne slušalicu. Napravio je taj potez delimično zbog jačine glasa, delimično zbog hladnog straha koji je taj glas prouzrokovao.

Devero se rastao sa Hokom pre više od dve nede-lje u Kaliforniji, odmah posle konferencije za štampu u Trevisu. Sem je odleteo natrag u Vašington, do njegovog skidanja uniforme ostalo je još svega tri dana, i sada je završavao sve poslove i stvari koje bi eventualno mogle da mu se nađu na putu do tog slavnog trenutka.

Hokinz nije spadao u te poslove, ali njegova puka prisutnost značila je nejaku pretnju. Onako uopšte-no.

„Zdravo, Mek", reče Sem obazrivo. Oni su izo-stavljali vojne činove od početka suđenja u Pekingu. „Nisam znao da si u Vašingtonu."

,,A gde bih bio, dečko? Sutra putujem u Odelje-nje G-2 zbog mog dosjea. Sedam-sedam-pet. Zar nisi znao?"

„Imao sam puno posla. Bilo je toliko toga ovde da se završi. Niko mi nije pominjao tvoj Sedam-sedam-pet."

„Mislim da je trebalo", odgovori Hok. „Ti me pratiš. Mislio sam da to znaš."

Devero oseti odjednom užasan bol u stomaku. On odsutno otvori fioku u stolu i dohvati „maloks"13 dok je govorio. „Da te pratim? Zašto ti je potrebna pratnja? Zar ne znaš adresu? Ja ću ti je dati, Mek, imam je baš ovde. Ostani na vezi. Vodniče! Dajte mi adresu Arhiva G-2! Mrdnite dupe, vodniče!"

„Polako, Seme", začule su se umirujuće reći Me-kenzija Hokinza. „To je samo vojna procedura, ništa drugo. Ništa zbog čega bi trebalo da se uzrujavaš. U

" „Maloks" — sredstvo za umirenje bolova u želucu. — Prim. prev.


svakom slučaju, ja znam adresu, a trebalo bi i ti da je znaš, dečko."

„Ja ne želim da te pratim, Ja sam užasan pratilac. Mi smo se oprostili u Kaliforniji!"

„Možemo opet da se pozdravimo za vreme večere. Šta misliš o tome?"

Devero je teško disao. Progutao je „maloks" i od-mahnuo svom vodniku koji je služio kao sekretarica. „Mek, žao mi je, ali imam mnoštvo stvari da za-vršim. Možda krajem nedelje; bilo kada u stvari, posle prekosutra. U četiri sata, da budem precizan."

„Pa, Seme, mislio sam da bi trebalo da proučimo postupak odlaska u Arthiv G-2 sutra ujutro. Ti mo-raš da budeš tamo, sinko. To je u naredbi. Ne sme-mo ništa da omanemo, zar ne? Isuse! Onda ne bi pustili napolje ni jednog od nas."

„Gde hoćeš da večeramo?" upita Devero. Napra-vio je grimasu. Boca „maloksa" je bila prazna.

Ti me pratiš. Mislio sam da znaš . . . Tako piše u naredbi. Ne smemo ništa da omanemo, zar ne?

Ne, svakako ne. Devero je zavrteo glavom. Par u susednom separeu je buljio u njega. On se trže i glupo se iskezi; par je nešto prošaputao i pogledao u stranu. Njihova reakcija je bila jasna: nikad se ne zna ko je sledeći na redu.

Jedan visok čovek prede ispod luka sa zavesom. Sada je na Semu bio red da se izbeči. Sa strahopo-štovanjem.

Bio je to Hok. Bio je siguran u to. Ali visoki čovek koji je otmeno koračao kroz prepunu salu, veoma malo je ličio na neobrijanog Mekenzija Ho-kinza koji žvaće cigaru i žmirka kroz staklo pekinške ćelije. A još manje na kratko podšišanog Hokinza čija ruka je uvek počivala na obaraču i koji je kora-čao kao da je marširao po muzici hiljadu gajdaša — nasuprot jakom vetru.

Za početak, tu je bila bradica u stilu Van Dajka. Svakako je bila sveza, ali već potpuno oblikovana i

vrlo lepo odnegovana. Sa kosom je bio isti slučaj; ne samo da mu je porasla već ju je berberin tako oblikovao da su mu sedi pramenovi talasavo padali preko ušiju. Vrlo, vrlo otmeno. A oči — oči se baš i nisu mogle videti jer su bile prekrivene (zatamnje-nim naočarima u ramu od kornjačinog oklopa) — blago zatamnjene nekako više akademski, ili diplo-matski nego tajanstveno.

A tek njegov hod. Blagi bože! Hokinzov vojnički stav zamenjen je uglađenom, do đavola, elegantnom gracioznošću. Bilo je neke mekoće u čitavom drža-nju i on je nekako ležerno klizio, više u stilu Palm Biča nego Fort Beninga14.

„Video sam da me posmatraš", reče Hok skli-znuvši u separe. „Nije loše, a, dečko? Nijedan od onih picajzli me nije zaustavio. Šta kažeš na to?"

„Zadivljen sam", odgovori Sem.„Ne bi trebalo da budeš, sinko. Prva stvar koju

naučiš o infiltriranju je prilagodljivost. Ne samo te-renu, već i odgovarajućim lokalnim običajima i po-našanju. To je oblik psihološkog rata."

,,O čemu, do đavola, govoriš?",,O pozadini, Seme. Ovo je neprijateljska teritori-

ja, zar ne znaš?"Pre nego što je elegantno pojeo poslednju kašiku

svoje ledene višisoaz15 Mek Hokinz je stigao do su-štine — srži — senzacionalnog razloga da večera sa Semom. Katapultirao ga je u obliku jednog jedinog imena.

Hezeltin BTOukmajkl. Bivši general-potpukovnik Komande u Bangkoku. Trenutno je bio u Vašingto-nu sa neizvesnom sudbinom.

„Da, Seme, stari Brouki je bio sa mnom u Koreji, i južno i severno od nje. Izuzetno dobar oficir, malo naprasit, ali je uvek morao da se takmiči sa onim

14 Fort Bening — vojna baza u Džordžiji. — Prim. prev.15 Višisoaz — krem supa od krompira koja se obično služi hladna.— Prim. prev.

svojim glupavim rođakom. Kako bese-njegovo idiot-sko ime? Ederled? Možeš li da zamisliš? Dva Brouk-majkla u istoj prokletoj armiji, obojica sa nakaznim imenima!"

„Nisam više gladan", reče tiho Devero. Hok na-stavi.

„Da, gospon', debeo sloj maltera si stavio na Broukijevu karijeru. Nije mogao da dobije još jednu zvezdicu pa da je kupio sve astrologe u Pentagonu. Vidiš, oni nikada neće biti sigurni: jedan od prokle-tih Broukmajkla je varalica, ali, naravno, ti ni to nisi nikad dokazao."

„Nisu mi dozvolili!" Deveroov šapat je bio jači nego što je želeo. Par u susednom separeu ponovo se zagledao u njih. Sem se isceri. „Imao sam dokaz; izgradio sam optužnicu. A onda su me naterali da napustim slučaj!"

,,A dobri čovek je posečen baš kad su šefovi po-čeli da mu se blagonaklono smeškaju. Kažem ti, prava šteta."

„Prekini, Mek. Imao sam dokaze protiv tog ti-pa."

„Protiv pijanog tipa, dečko. Pa si čak počinio ozbiljne zločine da bi dobio tvoj takozvani dokaz."

„Preuzeo sam proračunati rizik jer sam bio pro-kleto ljut. Platio sam za to sa dve godine svoga života u ovoj kukuriku uniformi. S tim je gotovo. Sada hoću napolje."

„Šteta. Mislim, žao mi je što to čujem jer ćeš možda morati da provedeš još jedno izvesno vreme u Kancelariji Generalnog inspektora ako ja . . . "

„Zaveži!", upade Devero šapatom koji se grani-čio sa urlikom. Ja ću biti napolju prekosutra! I ništa, ništa to neće izmeniti!"

„Iskreno se nadam da neće. Pusti me da završim. Možda ćeš morati da ostaneš još malo ako ne uspem da odgovorim starog Brouka od njegove sulude ide-je. Vidiš, od onih optužbi protiv tebe u Bankoku nije se odustalo; one su samo privremeno obustav-

ljene zbog složenih okolnosti i zato što su ljudi pro-testvovali protiv rata. S druge strane, Brouki nema ništa protiv tebe, lično, ali bi jednostavno voleo da razjasni svoj sopstveni status, to ti je valjda jasno. On računa da ako uskrsne te optužbe ti ćeš možda da preturiš arhive i otkriješ pravog Broukmajkla — a to ćeš morati da uradiš ili si propao — i onda će šefovi opet da mu se smeše kao i ranije. To neće trajati više od, da kažemo, šest ili sedam meseci. Najviše godinu dana — možda osamnaest meseci ako suđenje bude dugačko, ali ćete obojica dobiti ono što želite . . . "

„Ja želim da izađem! To je sve što želim!" Sem je zavrnuo svoju salvetu tako snažno da je zaškripala. „Ja sam platio za svoje moralno ogorčenje. To je prošlost!"

„Prošlost za tebe, dečko. Ali ne i za starog Brou-kija."

„Postoje činjenice. Dao sam prokleto izvinjenje; pismeno. Prekosutra, u četiri sata posle podne izdik-tiraću izjavu — civilnoj sekretarici — i sažeto ću po-noviti čitavu stvar jednosložnim recima. Neću ponovo da otvaram taj slučaj!"

„Hoćeš, ako stari Brouki izvuče određeni dosje iz Bankoka i izda naređenje da te uhapse. On je general, Seme. Iako sada Čisti klozete glavonjama sa visokim činovima, koliko ja znam."

Hokinz je napućio usta, cokćući, i lagano vrteći glavom; krupne, nedužne oči iza zatamnjenih naoča-ra odavale su sve drugo samo ne nedužnost.

„U redu, Mek. Igra je završena. Rekao si, ako ne budeš mogao da odgovoriš Broukmajkla od ove gluposti. Možeš li da ga odgovoriš?"

„Ili da ga odgovorim ili da ga uklonim sa scene na nekoliko dana. Da, mogu da uradim ili jedno ili drugo. Kada budeš otpušten iz vojske, dečko, Brou-kiju će biti đavolski teško da ubedi bilo koga da te progoni. Taj papir je vrsta statuta o ograničenjima, znaš. Ali, ti to znaš bolje od mene.

• » • »

„Tačno. Samo mi reci koju prljavu stvar ti sad želiš od mene."

Hok skide svoje zatamnjene naočare i, elegantno, obrisa stakla (koja nije dobio na recept), kao da je čistio žad. „Pa, u stvari, puno sam razmišljao o mojoj neposrednoj budućnosti. I mislim da tu ima me-sta i za tebe, ali nisam siguran."

,,I ne treba da budeš. Sledeće nedelje ja ću sedeti za svojim stolom u Bostonu u udruženju Aron Pin-kus, najboljoj pravnoj firmi u Zalivskoj državi."16

„Pa, mogao bi da uzmeš još nekoliko nedelja. Recimo, mesec dana, zar ne? Isuse, dečko, pa bio si odsutan četiri godine; šta ti znači još jedan me-sec?"

„Aron Pinkus će jednog dana dospeti do Vrhovnog suda. Svaki dan proveden s njim za mene jedragocen i ja neću da bacim u vodu trideset godinaplaćenog obrazovanja. Šta misliš pod tim da ima me-sto za mene? Šta da radim?" tj

„Možda će mi biti potreban advokat. Mislim dllsi ti najbolji kojeg sam ikada sreo."

§1„Ja sam možda jedini kojeg si ikada sreo."„Ali, ti imaš nekoliko slabih tačaka, mladiću",

prekide ga Hokinz, stavljajući svoje zatamnjene nao-čare. „Žao mi je što to moram da kažem, ali to je činjenica. Stoga ne znam da li da te unajmim ili ne. Moram da razmislim još malo o tebi."

,,U međuvremenu, hoćeš li držati Broukmajkla van pozornice?"

,,A ti ćeš da razmisliš o tome da radiš kao moj advokat? Samo nekoliko nedelja? Vjdiš, imam neku malu ušteđevinu."

„Znam tačno koliko novca imaš", upade Devero s razumevanjem. „Morao sam da saznam. Da li ti je potreban savet u vezi sa ulaganjem?"

„Tako nešto."„Onda ću ti bez razmišljanja pomoći. Zaista."

16 Zalivska država — nadimak za Masačusec. — Prim. prev.

Sem je zaista tako i mislio. U toku svog života punog žrtvovanja, rizika i službe, Mek je uspeo da sakupi sumu od pedesetak hiljada dolara. Ništa dru-go nije imao. Nije imao kuća, nepokretne imovine, akcija. Ništa. To i umanjena penzija bilo je sve što mu je stajalo na raspolaganju. ,,A ako ne budem mogao da ti dam savet koji mislim da bi trebalo da dobiješ, pronaći ću nekog drugog ko će moći đa ti ga da."

„Zaista dirljivo, sinko."Da li se to zablistala suza u ovom tvrdom oku

staromodnog oficira? Bilo je to teško reći zbog za-tamnjenih naočara.

„To je najmanje što mogu da učinim. Možda će to zvučati otrcano, ali to je najmanje što svaki pore-ski obveznik može da učini za tebe. Ti si zaista puno dao, ali i roboti su se prema tebi grubo poneli. Znam to."

„Pa, dečko", reče Hokinz, duboko, herojski udahnuvši, „svako radi ono što mora na ovom svetu. U datom trenutku . . . Uh! Ovo prokleto odelo me više steže nego uniforma za Dan mrtvih." Hok izvadi presavijen, izbledeli časopis iz gornjeg unutrašnjeg džepa. Neke stranice su bile savijene u ćoško-vima i obeležene crvenom olovkom.

„Šta je to?", upita Devero.„Ah, nekakva propaganda kineskih komunista

koju su kosooki ostavili u mojoj ćeliji. To je standar-dna komunistička koještarija, s pogrešnim engleskim spelovanjem i sličnim glupostima. Ovo je članak koji bi trebalo da pokaže nepravdu raširenu u organizo-vanoj religiji. Ovaj ovde katolički papa ima bliskog rođaka — nešto poput Broukmajkla, osim što nemaju ista imena, ali veoma liče. U stvari, oni su identični, osim što papin rođak pušta bradu da bi prikrio sličnost."

„Ne razumem. Gde je tu nepravda?"„Ovaj rođak je drugorazredni pevač u maloj

operskoj kući i često je bez posla. Kinezi prave jasno

poređenje. Pevač daje svoju dušu za ljudsku kulturu i gotovo umire od gladi, dok njegov rođak papa jede kao najveći sladokusac i krade od siromašnih."

„Toliko te to zanimalo da si ga obeležio?"„Do đavola, ne, dečko. Ja sam samo pokupio po-

grešne podatke da bih pokazao to svom prijatelju svešteniku. Možda će te to iznenaditi, ali ja sam malo proučavao stvari o kojima nikad dosad nisam mnogo razmišljao. O Bogu i crkvi, i sličnim stvari-ma. Nemoj mi se smejati."

Devero se blago osmehnuo. „Nikada se ne sme-jem takvim stvarima. Ne mislim da tu ima nečeg za smejanje. Čovekova religiozna opredeljenja ne samo da su njegovo ustavno pravo, nego su često i njegova suštinska hrana."

„To je zaista moćan način da se to izrazi. Vrlo duboko, Seme. Uzgred, samo još jedna stvar u vezi sa Broukmajklom. Sutra ujutro u odeljenju G-2 drži jezik za zubima i čini ono što ti ja kažem."

Sem se zaustavio kod ivičnjaka ispred hotela. Ho-kinz je čekao ispod tende. U jednoj ruci nosio je nešto nalik na skupocenu aktentašnu; drugom ru-kom je otvorio vrata automobila i skliznuo unutra. Široko se osmehnuo.

„Prokletstvo! Kakvo divno jutro!"Nije bilo. Bilo je hladno i vlažno i kao da se spre-

mala jaka kiša.„Barometar ti se malo pokvario."„Gluposti! Dan, kao i starost, zavise od toga ka-

ko ih ti doživljavaš, dečko. A ja se osećam upravo sjajno!" Hokinz ispravi revere na svom odelu od tvi-da, uz koje je imao kravatu od tamnocrvene meke tkanine preko moderne prugaste košulje, i blago prođe prstima kroz kgsu iznad ušiju.

„Drago mi je da si u tako dobrom raspoloženju", reče Sem, paleći kola i uključujući se u saobraćaj. „Ne bih hteo da te obeshrabrim, ali mislim da nećeš moći da uneseš aktentašnu. Zato što ne smeš da iz-

neseš nijedan papir. Ništa ne srne da se iznese iz Arhiva G-2."

Hokinz se nasmeja. Zatim izvadi cigaru iz džepa. ,,Oh, ne zamaraj svoju pravničku glavu detaljima", reče odsecajući vrh cigare nožićem od čistog srebra. „Za sve sam se pobrinuo."

„Nema šta ti da se brineš! Ja sam odgovoran za tebe i još dvadeset četiri časa moram da pazim da ne uprljam ruke." Devero je izlio svoj bes na sireni; mnoga vozila su mu uzvratila istom merom.

„Isuse, al' si gadno raspoložen. Ti samo gledaj pravo napred, ne brini se o bočnim stranama."

„Prokletstvo, zar više niko ne govori engleski? . Kakve sad bočne strane? Šta to znači?"

„To znači ono što sam ti sinoć rekao." Mekenzi je govorio dok je palio cigaru. „Radi ono što ti ka-žem, i nemoj da praviš neprilike. Uzgred, da li bi voleo da znaš ime tipa koji je zadužen za G-2 do-sjea? Pa, nema razloga da to znaš, ali on je pametan dasa, pravi genije. Nije znao šta sam ja radio u voj-noj službi kada sam ga izvukao iz zatvora zapadno od Hanoja pre nekoliko godina. I on je iz Vest Poin-ta, takođe. Zamisli! Klasa četrdeset sedme. Isto kao i ja! Prokletstvo! Slučajnosti na ovom svetu."

„Ne!. . . Ne, Mek! Ne! Ne, ne, ne! Ne smeš! Ne-ću ti dozvoliti!" Sem je ponovo pritisnuo sirenu. Že-stoko je udarao po njoj. Na hromu staru gospođu koja je s teškom mukom prelazila preko raskrsnice. Jadno, ustreptalo stvorenje još dublje je uvuklo gla-vu u drhtava ramena.

„Pravilo Sedam-sedam-pet kaže jasno da je pravni pratilac upravo to. Pratilac. A ne — posmatrač. On dovodi oficira koji je radio za tajnu službu i odvodi ga do mesta istraživanja, ali njemu nije dozvoljeno da uđe u prostoriju. Pretpostavljam da ima puno nepoštenih advokata, Seme." Mekenzi je sa uživanjem uvukao dugačak dim cigare.

„Postoji još jedna stvar koja nije dozvoljena u toj sobi, ti pasji sine!" Devero još jednom besno tresnu

srukom po sireni. Stara hroma gospođa sada je bila nasred ulice. ,,A to je aktentašna!"

„Dozvoljeno je ako oficir zaključuje svoj dosje. To ne srne da vidi niko osim arhivara, najstarijeg po činu, u Odeljenju G-2. To je poverljiv materijal."

„Tu nema ništa!", viknu Sem pokazujući na nje-govu aktentašnu.

„Otkud znaš? Zaključana je."

Kada su ušli u kancelarije Tajne službe dva vojna policajca su mirno, profesionalno otpratila Hokinza do određene sobe izabrane za njegov 775. Sem je stajao pozadi. Deverou se to sve učinilo toliko zva-ničnim kao i pogubljenje; jedino što je Mek bio slo-bodan i nekako nonšalantan u svom modernom ode-lu od tvida, nimalo krutog koraka. Ali, kada su njih četvorica ušli u sobu, Hokinz se ispravio i zamenio svoj topli civilni ton grubim urlanjem narogušenog generala. Naredio je vojnim policajcima da odvedu Sema u susednu sobu i da pozovu svog pretpostav-ljenog. Kapetani vojne policije su salutirali, uhvatili Deveroa za laktove i mirno ga izveli u susednu sobu, zalupili vrata, zaključali ih, proverili hodnik i odše-tali do hodnika skladnim korakom nemačkih vojni-ka. I ta vrata su zaključali.

Imao je nejasno osećanje deja vu; a onda se setio. Nekoliko nedelja ranije gledao je kasni večernji film na televiziji. Sedam dana u maju. Otišao je do jedi-nog prozora i pogledao napolje. I nadole. Kroz re-šetke. Do ulice je bilo još četiri sprata. Služba G-2 nije htela ništa da rizikuje u vezi sa zakonskim pra-tiocima iz Kancelarije generalnog inspektora, pomi-slio je.

Iz susedne sobe su se čuli glasovi. A onda se iz-dvojio muški smeh praćen erupcijom psovki. Stari drugari po oružju prisećali su se starih dobrih dana kada su svi stradali osim generala. Sem je seo na stolicu i podigao izlizani, izgužvani primerak lista Is-korenima venerične bolesti u G-2 i počeo da čita.

90

Odjednom je njegovo fascinantno čitanje bilo prekinuto upornim ponavljanjem jednog drugog zvu-ka iz susedne sobe.

Teram-čam. Teram-čam. Teram-čam.Devero je nekoliko puta progutao pljuvačku, uz-

nemiren što je pilule protiv kiseline u stomaku osta-vio u kolima. Zvuk koji je čuo nije mogao da se pobrka ni sa jednim drugim poznatim zvukom. Bila je to mašina za fotokopiranje.

Zašto bi jedna istražna soba u kojoj se strogo po-verljiva dokumenta izdaju samo na uvid imala maši-nu za fotokopiranje?

S druge strane, zašto ne bi?Prvo pitanje je bilo beskrajno logičnije. Mašina

za fotokopiranje bila je u suprotnosti — teorijski i praktično — sa ciljem Pravila 775.

Sem se vrati svom čitanju, nesposoban da zadrži pažnju čak ni na slikama.

Sat i dvadeset pet minuta kasnije zvuk teram-čam je prestao. Nekoliko minuta kasnije začuo je metal-no škljocanje ključa i vrata istražne sobe su se otvo-rila. Pojavio se Mekenzi noseći svoju skupocenu ak-tentašnu, koja je sada bila nabijena i pričvršćena sjajnim čeličnim trakama G-2 i čeličnim lancem du-gim tridesetak santimetara koji je visio od popreč-nog spoja.

„Šta je, do đavola, to?", upita Devero iz stolice, uplašeno i nimalo ljubazno.

„Ništa", odgovori Hok nemarno. „Samo nekoliko dosjea spremnih za transfer."

„Šta je sad to, do đavola?"„Majore", nastavi Mekenzi, podižući glas, nagib

se uspravivši. „Predstavljam vam general-majora Be-rizfikuša! Po-zdrav!"

Devero skoči iz stolice i naglo podiže ruku da bi salutirao dok je oficir debeo kao bure, sa dvanaest traka odlikovanja, i povezom preko oka i, Sem je mogao da se zakune, perikom kao u strašila, hitro

Q1

ušetao u sobu. Oštro mu je uzvratio pozdrav i onda je oficir ispružio veliku, mišićavu ruku.

„Čujem da ste spremni za skidanje, majore", reče general osorno.

„Da, gospodine", odgovori Devero, prihvatajući ispruženu ruku.

U tom trenutku Hokinz prebaci lanac od aktenta-šne preko Semovog gležnja, podešavajući katanac s trostrukom kombimcijom između karika i glasno re-če: „Prvi transfer je završen, generale!"

„Potvrđeno, gospodine", viknu general, još držeći Deveroovu ruku u čeličnom stisku, jednim okom bu-ljeći u Sema. „Dosjea su sada pod vašim nadzorom, majore! Pripremite se za drugi transfer!"

„Za šta, generale?"„Slušaj!" General pusti Semovu ruku. „Zar nisi

ti onaj idiotski pravnik koji je potkačio starog Brou-kija Broukmajkla?"

Devero oseti samrtni bol u stomaku; obli ga hla-dan znoj, a teška tašna ga je skoro oborila na pod. „Postoje dve strašne priče, gospodine."

„Prokleto tačno!", povika general. „Brouki i neki prljavi neborac koji bi trebalo da tuca kamen!"

„Samo trenutak, generale."„Šta vojnice? Ti si nepokoran?"„Ne, gospodine. Ne, nikako, gospodine. Samo

bih želeo da uputim."„Da uputiš!? Uputi ti tvoje dupe u pravcu onih

vrata i obezbedi transfer ovih dosjea, ili ću ja tebe da uputim pravo na vojni sud! Zbog nepokornosti i nekompetencije!"

„Da gospodine! Odmah gospodine!" Sem je po-kušao da salutira, ali su lanac i aktentašna bili isuvi-še teški, stoga on brzo promeni stav i uputi se prema vratima, koja su kao nekim čudom otvorila dva ka-petana vojne policije.

Formalnosti na ulaznoj recepciji brzo su završene. Čelične trake G-2 obavijene oko aktentašne bile su neka vrsta simbola autoriteta. Devero se potpisao u

knjigu na izlazu i minijaturna kamera ga je tiho sli-kala.

Na ulici, Sem se okrenu Hoku. „Onaj tip je lud! Još deset sekundi i on bi me poslao u samicu! Zbog čega?"

„Stari Brouki ima mnogo prijatelja", reče Meken-zi. „Hajde, ja ću da vozim."

„Hvala." Devero smeteno spusti ruku u džep i dade Hokinzu ključeve; ruka mu je još drhtala. Od-šetali su do parkinga i ušli u kola.

Petnaest minuta kasnije, usred vašingtonske sao-braćajne gužve, Semovi nervi su počeli da se smiruju. Nestalo je njegove panike što se sreo sa čudnim, apoplektičnim generalom koji je ugrožavao njegov odlazak iz vojske. Ali tu zabrinutost je bio neumolji-vo zamenio drugi vrlo istiniti strah. On se pojavio delimično zbog Hokovog ćutanja.

„Mek, sada, pošto je ova gomila papira u mojoj nadležnosti, šta do đavola treba da uradim s njom? Gde će doći do drugog transfera?"

„Zar ne znaš?"„Naravno da ne znam."„General misli da znaš."„Pa, ne znam!"

„Hoćeš da odeš i da ga pitaš, Seme? Lično, ne bih ti to preporučio. Zbog onoga što oseća prema tebi. Isuse! On može da podigne svu silu ozbiljnih optu-žbi. A upravo su te slikali. Jedna stvar uvek vuče drugu, znaš šta mislim? Kao domino teorija. Suđe-nje može da traje godinu ili dve dana."

„Šta je, do đavola, unutra, Hokinze? Ne zezaj me! Štay<? to?"

„Žao mi je, Seme. Bojim se da ne mogu o tome da pričam. Razumećeš, dečko. To je poverljivo."

Sem je seo na ivicu kauča, a ruku je ispružio preko stočića za kafu. Mekenzi je prevlačio testerom za metal napred-nazad po lancu.

„Kada skinem ovaj prokleti lanac, onda ćemo da se bacimo na katanac", reče utešno Mekenzi. „Bilo bi jednostavnije s malom Ietlampom."

„Ne po mojim arterijama, ti pasji sine!. I hvala ti što mi nisi rekao da ne znaš kombinaciju."

„Ne brini. Otvoriću je za deset do petnaest minu-ta. Čelik je nešto tvrdi nego što sam očekivao."

Sat i četrnaest minuta kasnije i poslednje karike su bile rastavljene, tako da je sada lanac i katanac sa trostrukom kombinacijom slobodno visio oko De-verovog gležnja.

„Trebalo bi da se javim u kancelariju", reče Sem. „Čekaće me da se pojavim."

„Ne, neće. Ti si sa mnom. Pokrivajući moj Se-dam-sedam-pet. Tako piše u sporazumu. Jedan dan najmanje, tri dana najviše."

„Ali, mi nismo tamo."„Otišli smo da ručamo -. ." Mekenzi se nakašlja.„Ipak, trebalo bi da telefoniram."„Prokletstvo, nemaš nimalo poverenja u mene!

Zašto do đavola misliš da sam čekao do jutros da bih otišao u G-2? Ostao ti je samo još jedan dan i vodio sam računa o tome. Ne možeš da upadneš u nepriliku ako nisi tamo."

„Naravno da ne mogu. Ne može da bude neprilika — biće samo počasni plotuni."

„Gluposti." Hokinz ustade sa poda i podiže oslo-bođenu aktentašnu na pisaći sto. „Bezbedniji si sa mnom. Poznato mi je to raščišćavanje u Kancelariji generalnog inspektora. Taman misliš da si sve rašči-stio kad neka picajzla doleprša unutra i kaže ti da ne možeš nikud da ideš dok se ne završi neki izve-štaj."

Devero pogleda u generala, koji je sada skidao kaiševe i otvarao skupocenu aktentašnu. Bilo je logi-ke u Mekovom ludilu. Sigurno bi bio neki zavrnuti dosje ili šta drugo što je zbunjeni pretpostavljeni za-boravio da mu ostavi. Memorandum može da se stavi na pogrešno mesto — ili da se ne pročita. Sukob,

makar i diskusija, između pravnika oficira ne bi mo-gao da se zanemari. Hokinz je definitivno bio u pra-vu: Sem je bio bezbedniji van kancelarije.

Mekenzi je izvadio nekoliko stotina fotokopiranih stranica i stavio ih na pisaći sto pored aktentašne. Devero je pokazao na njih i obazrivo rekao: „Zar je to sve tvoj dosje Sedam-sedam-pet?"

„Pa, ne baš. Dosta toga su otvoreni slučajevi koji nikada nisu bili završeni."

Semu je odjednom bilo lošije nego u poslednja tri sata. „Stani malo. Kad smo bili u Arhivu rekao si da su to samo dosjea ljudi na koje si slučajno na-basao."

„Ili ljudi na koje je neko drugi naleteo. Dodao sam i to, sinko, zaista. Ti si bio tako neraspoložen da me nisi slušao.

,,Oh, Bože! Ti si uzeo dosjea s predmetima koji nisu tvoji?"

„Ne, Seme", odgovori Hok dok je slagao strani-ce. „Ti si to učinio. Tako piše na portirnici. S tvojim potpisom."Devero se zavali na kauču. „Ti vražji pasji sine." ,

„Tako nekako", složi se tužno Hokinz. „Bilo je trenutaka u mom životu — kada sam užasno puno radio u pozadini, naravno — i kada sam se pitao kako mogu da radim stvari koje sam radio. Ali, odo-govor je uvek bio isti. Bio sam obučen da preživim, dečko. I ja se i sad borim da preživim." Hok je sada imao četiri gomile fotokopiranih stranica, lepo sre-đenih, levo od aktentašne na pisaćem stolu. Lupkao je prstima po njima kao da je svirao klavir, a onda je zamišljeno pogledao u Sema. „Mislim da ćeš biti baš dobar. Ti ćeš prihvatiti privremen posao kao moj advokat, zar ne? Neće dugo trajati."

,,I malo je složenije nego ulaganje, zar ne?" De-vero je ostao duboko zavaljen na kauču.

„Malčice, pretpostavljam.",,A ako odbijem, neću morati da brinem čak ni

zbog Broukmajkla. On je nevezan. Sada imam jedan

©

mali problem oko uzimanja poverljivih dokumenata iz Odeljenja G-2. Ne postoji statut o ograničenjima u vezi s tim nestašlukom."

„Pretpostavljam da nema."„Šta bi želeo da uradim?"„Da mi sastaviš nekoliko ugovora. Mislim da je

to vrlo jednostavno. Osnivam kompaniju. Korpora-ciju, pretpostavljam da bi je ti tako nazvao."

Sem je duboko uzdahnuo. „Bilo bi zabavno kad ne bi bilo tako tužno. Uprkos cilju i nameri, postoji još jedna sitnica koja se zove početni kapital i koja je potrebna kada se osniva korporacija. Znam tvoju finansijsku situaciju. Ne bih želeo da te razočaram, ali mislim da nemaš imovinu za korporaciju."

„Nemaš vere, to je tvoj problem. Očekujem da ćeš se promeniti."

,,A šta znači ta tajanstvena poruka?"„Znači da imam imovinu izračunatu tačno do u

dolar, eto šta znači." Hokinz je jače zario prste u fotokopije. Kao da je pronašao Izgubljeni akord.

„Koliku imovinu?"„Četrdeset miliona dolara."„Šta!" U svojoj zapanjenosti, Sem je skočio sa

kauča. Čelični lanac koji se klatio pratio je svaki nje-gov pokret i u odsudnom trenutku donje karike su ga ošinule preko oka.

Preko levog oka.Soba je počela da se vrti, vrti.

POGLAVLJE OSMO

Devero razreza kovertu čim je zatvorio hotelska vrata. Izvadio je čvrsti četvrtasti papir i zagledao se u njega.

Bio je to ček napisan na njegovo ime. Na sumu od deset hiljada dolara.

To je bilo apsurdno.Sve je bilo apsurdno; ništa nije imalo smisla.On je bio civil tačno nedelju dana. Nije bilo nika-

kvih smetnji u vezi s njegovim napuštanjem vojske. Nije se pojavio Broukmajkl, i nisu se pojavili nikakvi problemi u poslednjem trenutku u kancelariji, zato što jednostavno nije otišao u kancelariju sve do je-dan sat pre svog zvaničnog odvajanja od armije. A kada je stigao, ne samo da je imao flaster na levom oku već i zavoj oko desne ruke. Zbog opekotina.

Iselio se iz svog stana, poslao stvari u Boston, ali nije pošao za njima zbog toga što je onaj vražji pasji sin po imenu Mekenzi Hokinz izjavio da mu je „nje-gov advokat" potreban u Njujorku. Stoga je Sem imao dvosobni apartman u hotelu „Drejk" na Park aveniji, koji je bio rezervisan i plaćen. Apartman je bio iznajmljen na mesec dana; Hokinz je mislio da će to biti dovoljno vremena.

Za šta? Mekenzi još nije bio spreman da mu to otkrije. Ipak, Sem se nije mnogo brinuo; sve je to bilo na „tuđ račun".

Na čiji račun? ■Na račun korporacije.Koje korporacije?One koju će Sem uskoro osnovati.Apsurdno!

Četrdeset miliona dolara skupa zabluda nagove-štavala je frontalnu Iobotomiju.

A sada još i ček na deset hiljada dolara. Jasan i precizan i ne traži se potpis primaoca.

Smešno! Hokinz to nije mogao sebi da priušti. Osim toga, otišao je isuviše daleko. Ljudi nisu slali drugim ljudima (naročito ne advokatima) deset hilja-da dolara bez ikakvog objašnjenja. To je jednostav-no bilo suludo.

Sem ode do hotelskog telefona, pročita zbunjuju-će litanije na stočiću ispod aparata i naruči poziv za Mekenzija.

„Do đavola, dečko! Nije lepo da se tako ponašaš! Mislim da bi bar mogao da kažeš hvala."

„Zbog čega? Zbog saučesništva u pljački? Gde si nabavio deset hiljada dolara?"

,,U banci."„Je li to tvoja ušteđevina?"„Tako je. Ukrao sam samo od sebe."„Ali zašto?"U Vašingtonu nastade kratka pauza. „Ti si upo-

trebio tu reč. Mislim da si to nazvao kaparom."Nastade druga pauza. U Njujorku. „Mislim da

sam rekao da sam ja jedini advokat koga znam koji je dobio kaparu putem učene koja može da me odvede pred streljački stroj."

„Tako si rekao. A ja sam želeo da popravim taj utisak. Želim da znaš da Cčnim tvoje usluge. Svaka-ko ne bih želeo da pomisliš da ti nisam zahvalan."

„Prekini! To je preskupo za tebe, a ja nisam ništa učinio."

„Pa, dečko, mislim da sam ja, pre nego ti, u po-ložaju da procenim šta mogu sebi da dozvolim. A ti mi jesi učinio nešto. Izvukao si me iz Kine nekih četiri hiljada godina pre nego što mi je istekla ka-zna."„To je nešto drugo. Mislim." ,,A sutra će biti tvoj prvi radni dan", prekide ga Hok. „Nećeš imati puno posla, to je početak."

98

Sada nastade duga pauza u Njujorku. „Pre nego što bilo šta kažeš, treba da razumeš da sam ja, kao član advokatske komore, potpisnik etičkog kanona koji je vrlo jasan. Neću učiniti ništa što bi moglo da ugrozi moj položaj kao advokata."

Hokinz odgovori glasno, bez pauze. „Nadam se da nećeš! Do đavola, dečko, ja ne želim nikakvog ljigavog nadriadvokata u svojoj korporaciji. To ne bi zvučalo dobro na papiru sa zaglavljem."

„Mek", dreknu Devero razdraženo. „Nisi već valjda dao da ti se odštampa papir sa zaglavljem?" „Ne, to sam samo rekao. Ali to je strašna ideja." Sem se trudio svim snagama da se obuzda. ,,Mo-Jlim te. Molim te. U Bostonu postoji jedna advokat-i ska kancelarija i jedan divan čovek koji će jednog dana stići do Vrhovnog suda i koji očekuje da mu se vratim za nekoliko nedelja. Neće mu se dopasti da radim kod nekog drugog u toku mog odsustva. A ti si rekao kao da će moj posao biti okončan za tri ili četiri nedelje. Stoga bez zaglavlja." „U redu", složi se Hokinz tužno. '■ „Sad, šta je sutra u planu? Naplaćivaću ti dnevne usluge i oduzimaću to od sume od deset hiljada dolara i vratiti ti ostatak na kraju meseca. Iz Bostona." „Ah, ne brini o tome."

„Moram da brinem. Isto tako moram da ti kažem da nisam ovlašćen da radim u državi Njujork. Možda ću morati da platim dodatne takse na to; u zavisnosti od toga šta želiš da se uradi. Pretpostavljam da to uključuje prikupljanje dokumentacije za tvoju kor-poraciju." Devero zapali cigaretu. Bio je srećan ka-da je primetio da su ruke prestale da mu drhte.„Još ne. Do toga ćemo doći za nekoliko dana. Sutra hoću da proveriš podatke o čoveku po imenu Delakroče. Anđelo Delakroče. On živi u Skarsdejlu. Poseduje nekoliko kompanija u Njujorku." „Šta misliš pod tim 'da proverim'?" „Pa, koliko sam rezumeo, ima nekih poslovnih problema. Želeo bih da znam koliko su ozbiljni. Ili

koliko su bili ozbiljni. Da otkrijem kako je on lič-no."

„On lično?"„Pa, da. U smislu, da li je bio u zatvoru i tome

slično."Deve.ro zastade, a zatim progovori tiho, kao da

je objašnjavao detetu. „Ja sam advokat, a ne privatni detektiv. Advokati rade samo ono o čemu se govori na televiziji."

Ponovo, Mekenzi Hokinz odgovori brzo. „Ne ve-rujem u to. Ako neko želi da bude deo korporacije, advokat kompanije mora da otkrije da li tip dobro stoji, zar ne?"

„Pa, to bi zavisilo i od stepena učešća, pretpo-stavljam."

„Razumljivo."„Hoćeš da kažeš da je ovaj Anđelo Delakroče po-

kazao zanimanje?"„Na izvestan način jeste. Ali ja ne bih želeo da

on pomisli da sam nepristojan zato što se raspitujem, ako razumeš šta mislim."

Devero primeti kako ruka poče blago da mu podrhtava. Bio je to loš znak; bolje nego bol u sto-maku, ali ipak loše. „Opet imam to čudno predose-ćanje. Ne govoriš mi stvari koje bi trebalo da mi kažeš."

„Sve u svoje vreme. Možeš li da učiniš to što te molim?"

„Pa, postoji jedna firma u gradu s kojom moja kancelarija saraduje — odnosno saradivala je. Mo-žda će oni moći da nam pomognu."

„Fino. Otiđi do njih. Ali ne zaboravi, Seme, naš odnos je advokat—klijent. To ti je kao doktor ili sveštenik ili bludnica; moje ime se ne sme pominja-ti."„Nisi morao to da kažeš", reče Devero. Do đavola. Njegov stomak je zakrčao. Spustio je slušalicu.

I

„Anđelo Delakroče!", nasmejao se Džesi Barton. stariji partner, sin osnivača kompanije Barton, Bar-ton i Vistlvajt. „Seme, suviše si dugo bio odsutan!"

„Tako loše stoji?"„Postavimo to ovako. Ako bi naš zajednički prija-

telj i tvoj nekadašnji poslodavac — pretpostavljam da je on još tvoj poslodavac — Aron Pinkus, pomi-slio da ti ozbiljno razmišljaš o Delakročeu u vezi sa nekom novčanom nagodbom, on bi pozvao tvoju majku."

„Tako loše?"„Ne šalim se. Aron će se zabrinuti za tvoju razbo-

ritost i lično će ukloniti tvoje ime s kancelarijskih vrata." Barton se nagao napred. „Delakroče je Cosa Nostra glavne Mafije. On daje toliko veliki prilog za siromašne, da ga kardinal svake godine poziva na večeru Alfreda E. Smita.17 I prirodno, kao takav, on je nedodirljiv. On dovodi oblasne advokate i tu-žioce do ludila. Ne mogu da ga uhvate, ali ne zato što ne pokušavaju."

„Onda Aron ne sme da sazna o mom naivnom raspitivanju", odgovori Sem poverljivo.

„Sto se mene tiče, nemoj da brineš. Usput, da li je zaista indiskretnost? Taj tvoj klijent, je li on zaista tako naivan?"

Semov stomak poče da odgovara umesto njega. On poče da govori brzo da bi zataškao zvuk. „Po mom uverenju, jeste. Vraćam dug, Džesi. Moj kli-jent mi je spasao glavu u Indokini."

„Shvatam."„Stoga mi je važan", nastavi Sem. „A po tebi, on

je naivan.' U vezi sa ovim Delakročeom."„Ne uzimaj to zdravo za gotovo", reče Barton,

pružajući ruku ka telefonu. „Gospođice Dempsi, po-zovite mi Fila Džensena iz centra grada, molim vas." Džesi spusti slušalicu. „Džensen je drugi čovek u

17 Alfred E. Smit (1873-1944), demokratski guverner države Njujork: prvi rimokatolik koji se kandidovao za predsednika. — Prim. prev.

* « ' : :

100101

Tužilaštvu. Federalnom, ne oblasnom. Delakroče im je bio meta još otkada je Fil počeo da radi za njih; pre skoro tri godine. Džensen je napustio posao koji mu je donosio šezdeset hiljada da bi jurio zlikovce."

„Pohvalno."„Sranje. Želi da postane senator i l i nešto bolje.

Tu leži pravi novac." Zazvonio je telefon. Barton diže slušalicu. „Hvala . . . Halo, File? Ovde Džesi. File, ovde mi je jedan stari prijatelj; bio je odsutan nekoliko godina. Raspituje se za Anđela Delakro-čea."

Eksplozija s druge strane žice odjeknula je u kan-celariji. Džesi se trgao. „Ne, za ime božije, on nije umešan u njegove poslove. Misliš li da sam lud? . . . Kažem ti da je bio odsutan; van zemlje, u stvari." Džesi je slušao nekoliko trenutaka, a onda pogledao u Sema. „Bio si u severnoj Italiji? . . . Gde, Fi -le? . . . Oko Milana?"

Devero zatrese glavom. Barton je nastavio, s jed-nim uvetom na slušalici, ali su njegove reći bile upu-ćene Semu.

„Ili Marseju? . . . I l i Ankari? . . . Šta je sa Raši-dom?"

Devero nastavi da vrti glavom.„Alžir? . . . Bio si u Alžiru? . . . Ne, File, na po-

grešnom si putu. Ovo je vrlo precizno. Ne bih te zvao da je nešto drugo u pitanju, zar ne? . . . Prosto ulaganje novca, sve po zakonu . Da, znam Fi le . . . Fil kaže da će ta kopilad uskoro kupiti Dizni-lend . . Ma. hajde File, to nije zabranjeno; on će ga jednostavno zaobići. Samo sam želeo da potvrdim Delakročeov položaj . . . Jasno. U redu. Shvatio sam. Hvala."

Barton spusti slušalicu i zavali se. „Eto kako stvari stoje."

„Dirnuo sam u opasno mesta." Veoma opasno.„Delakroče ne samo da je izbegao jednu herme-

tičku optužbu prošle nedelje već je, zbog jednog102

propusta u velikoj poroti, javno tužilaštvo moralo da mu se javno izvini. Šta kažeš na to?"

„Drago mi je što ja nisam Džensen."„Džensenu nije. Njegova kancelarija će ostaviti

Delakročea nekoliko meseci na miru, a onda će po-novo da ga pozovu. To im neće pomoći; Delakro-čeova zadnjica je namazana buterom. On jednostav-no isklizne iz sudnica."

„Ali, moj klijent treba da se drži dalje od njega." To nije bilo pitanje.

„Nekoliko kontinenata", odgovori Barton. „Ode-lo ne čini čoveka, ali njegovi investitori puno govore o njemu. Pitaj bilo koga, od Biskajskog zaliva do San Klementa."

„Do đavola, nije li to zanimljivo? Čovek jedno-stavno ne može ništa drugo da kaže, zar ne?"

„Drži se dalje od njega", reče Devero, pozvavši sa hotelskog telefona i uzimajući čašu sa viskijem sa druge strane pisaćeg stola. „On je loš čovek — i bo-lje da nije u tvojoj blizini."

„Shvatam šta misliš."„Više bih voleo da kažeš: 'Da, Seme, držaču se

podalje od Anđela Delakročea. \To bih voleo da ču-jem."

„Shvatam šta misliš."„Uopšte me ne slušaš. Kada advokatu platiš ka-

paru, treba da ga slušaš. Sada, ponovi za mnom: 'Neću se približavati'."

„Znam da si imao naporan dan, ali mogao bi da razmisliš o sledećem poslovnom zadatku. Samo da razmisliš."

„Još mislim na Anđela Delakročea."„Taj deo smo završili."„Drago mi je što to čujem."„Za sada. Sada bih voleo da mi skiciraš neku

vrstu standardnog ugovora za korporaciju. Pravi za-konski dokument koji će imati prazne linije za ljude koji će ulagati novac."

103

„Ljude poput Delakročea?" Deveroov glas je jasno pokazivao njegov stav.„Do đavola, zaboravi na to žabarsko kopile!"„Iz onoga što ja znam o njemu mislim da bi trebalo da mu se obraćaš sa Rimljanin-kraljevske-krvi. Ali, ja bih više

voleo da mu se nikada više ne obratiš. Koja vrsta korporacije? Ako hoćeš da je ozakoniš u Njujorku, moraću da ti dovedem drugog advokata. To sam ti već rekao."

„Ma ne, dečko!", povika Hokinz. „Ne želim da iko drugi bude umešan! Samo ti!"„Mislim da sam bio vrlo jasan: nisam ovlašćen da radim ovde. Ne mogu da ozakonim dokumenta u državi Njujork."„Ko je rekao bilo šta o ozakonjavanju? Želeo sam samo papire."Sem je sav utrnuo. Nije bio siguran šta je trebalo da kaže; šta je mogao da kaže. „Hoćeš li da kažeš da si mi dao

kaparu od deset hiljada dolara da bih ti pripremio zakonske papire koje ti nećeš da ozvani-čiš — mislim ozakoniš?"„Nisam rekao da neću jednog dana. Samo, ne sada."„Zašto ti je onda do tada potreban advokat? I zašto sam ja, do đavola, u Njujorku?"„Zato što ne želim da budeš u Vašingtonu. Za

tvoje sopstveno dobro. A kada čovek prikuplja novac za korporaciju, za to su mu potrebni pravi zakonski dokumenti. Obrnuo sam redosled tvojih pitajnja." j

„Drago mi je da si mi rekao. Neću više da te ispi-j tujem. Kakva vsta korporacije?"„Regularna."„Tako nešto ne postoji. Svaka kompanija je drugačija."„Onda onakva u kojoj se profit deli. Između ulagača."„U tome su sve iste. Ili bi trebalo da budu."„Takvu bih ja želeo. Bez majmunluka."

104

„Sačekaj trenutak." Devero spusti slušalicu i pređe do stolice gde je ostavio svoju aktentašnu. Odande je izvadio žuti blok i dve olovke i vratio se do stola. „Potrebni su mi detalji. Postaviću ti nekoliko pitanja da bih mogao da skiciram ovaj neizvršni zakonski dokument koji se neće ozvaničavati."

„Napred, dečko."„Kakav je naziv? Ime korporacije."„Razmišljao sam o tome. Šta misliš da se zove kompanija 'Separd'?"„Kako ti drago. Ne znam šta to znači. Ali, to ne pravi nikakvu razliku. Zovi je kako hoćeš."„Dopada mi se kompanija 'ŠepardV„Lepo." Sem je zapisao. „Koja je adresa?"„Ujedinjene nacije."Devero pogleda u slušalicu. „Šta?"„Adresa. Koja god da je adresa zgrade Ujedinjenih nacija."„Zašto?"„To je . . . simbolično."„Ne možeš koristiti simboličnu adresu."„Zbog čega?"„Zaboravio sam. Ovo nećeš da ozakoniš. U redu. Depozitor?"„Ko?"„Banka. Mesto gde će se zajednička sredstva čuvati."„Ostavi to prazno. Nekoliko linija. Biće nekoliko

banaka."Semova olovka se nevoljno zaustavila. Pritisnuo ju je ponovo. „Kakav je cilj kompanije?"Nastade pauza u Vašingtonu. „Daj mi nekoliko mogućnosti koje zvuče zakonski".Duža pauza u Njujorku. Deveroova olovka se zaista opirala. „Počnimo sa 'namerom'."„Jasno, da donosi novac."„Kako?"„Da ima nešto za šta će ljudi plaćati."„Industrija? Proizvodnja robe?"

105

„Ne, ne zaista."„Marketing?"„To je već bliže. Nastavi."„Gde?"„Još nekoliko reci", odgovori Hokinz.„Ja nisam advokat za korporacije, ali ako se do-H

bro sećam iz knjiga, smisao kompanije — njen motiv| za profit je u ovom ili onom obliku proizvodnje, in-| dustrije, marketinga, nabavljanja usluga."

„Stani! To je to."„Usluge?"„Nije loše, ali mislim na ono pre toga."Sem odahnu. „Nabavljanje?"„Tako je. Nabavljanje."„Nabavljanje po jednoj ceni, prodavanje po dru-j

goj, višoj ceni. Mešetarenje?"„Odlično, Seme. Stvarno koristiš stari mozak."Devero ponovo nasilno pritisnu olovku i zapisa!

na papir. „Ako si mešetar, treba da postoji i proi-| zvod. Usluge ili nekretnine ili roba."

„Duboko religiozne prirode", prekide ga Meken-| zi, tihim i svečanim glasom.

„Šta je to?"„Proizvod."Sem uzdahnu; bio je to dubok uzdah. A onda je

čujno ispustio vazduh. „Da li ti kažeš da osnivaš kompaniju da bi posredovao u nabavci religiozne ro-1| be?"

„Tako nekako", odgovori Hokinz prosto.„Upotrebnih predmeta?"„To je još bolje."„Za ime Božje, šta je to?"„'Posrednik u nabavljanju religioznih upotrebnih

predmeta.' Do đavola, dečko. Savršeno!"

Devero je pozajmio od Bartona standardne for- i mulare za državu Njujork za partnersko društvo sa ograničenim jemstvom. Bilo je relativno jednostavno i da prenese svoje zabeleške u formulare; zatim je ho-

I

telski stenograf prekucao stranice po diktatu. Nije loše, pomislio je Sem dok je pregledao ugovore, pune praznih linija za ulagače, depozitore, sume novca; a ni naziv nije bio tako šaškast: „Posredovanje u nabavci religioznih upotrebnih predmeta".

Ali sve je bilo po zakonu — kao poglavlje Kod Blekstouna.18 Da, Sem je maštario dok je mahao ko-vertom sa pedantno obrađenim papirima koje je spremio da pošalje Mekenziju Hokinzu. Stvari su izgledale sasvim dobro. Vratiće se u Boston u Društvo Arona Pinkusa za nekoliko dana; njegov „pravni" posao za Hoka je završen. Sve zajedno, to mu je uzelo devet dana, neke tri nedelje kraće od meseca koji je Mek predviđao.

Pristao je da ostane u hotelu „Drejk" još jedan ili dva dana, dajući Meku dovoljno vremena da ga pohvali zbog obavljenog posla. Bio je siguran da će potvrda doći; i došla je.

„Časna reč, Seme, ovaj dokument izgleda vrlo impresivno", reče Hok preko telefona iz Vašingto-na. „Stvarno si me zadivio da si bio u stanju da sve tako brzo napišeš."

„Jednostavno središ određena pravila; nije bilo baš teško."

„Suviše si skroman, mladiću."„Nestrpljiv sam. Nestrpljiv da se vratim u Bo-

ston."„Potpuno te razumem", upade Hokinz, bez

odgovarajuće potvrde koja bi sprečila iznenadni, sve jači bol u Deveroovom stomaku.

„ S l u š a j , M e k . . . "„Vidim da si mene stavio za predsednika

kompanije. Nisi mi to rekao."„Nije bilo drugih imena. Pitao sam te za

službenike korporacija i ti si mi rekao da to ostavim pra-zno.

»< Scr Vilijam Blekstoun (1723-1780). engleski pravnik. -Prim. prev.

106 107

„Kakva su to zvanja sekretar i blagajnik? Jesu li oni važni?"

„Ne, ako ne želiš da to ozvaničiš."„Pretpostavimo da jednog dana to poželim."„Uobičajeni postupak je da se ova dvojica kombi-

nuju. Većina država traži minimum od dva partnera za sporazum sa ograničenim jemstvom."

„Ali ja mogu da imam i više ako želim, zar ne?" «„Svakako."„Samo sam želeo da znam šta je pravilno, Seme.

Nema veze. Ionako ga nikad neću ozvaničiti. Samo se zabavljam."

Deveru se učini da je osetio izvesnu melanholiju u Hokinzovom glasu. Da li je Mek počinjao da se obračunava sa sopstvenom maštom? Da li je poči-njao da shvata da je njegov iracionalni upad u svet korporacija bila jednostavna nadoknada za to što vi-še nije mogao da komanduje? Poče da se opušta. U stvari, bilo mu je žao ovog starog ratnog konja. Za-bavljati se je bio eufemizam za ispunjavati dane. „Si-guran sam da je tako, generale."

„Slušaj, Seme, nisi me zvao generalom nedelja-ma."

„Oprosti. Omaklo mi se."„Čućemo se sutra, dečko. Puno si radio. Zabavi

se malo večeras. Upamti, to je na račun kuće."„Što se tiče onih deset hiljadarki. To je bilo vrlo

ljubazno od tebe, ali nisu mi potrebne. Oduzeću sve troškove — stenografa, materijal, i tome slično — i vratiću ti ostatak. A onda, postoji jedan savetnik za ulaganja u Vašingtonu."

Devero stade. Shvatio je da je klik sa druge stra-ne žice označio kraj razgovora.

Nema razloga da se ne zabavi lepo. Proveo je do-voljno vikenda u Njujorku i znao je gde se dešavaju glavne stvari: u baru za samce na Trećoj aveniji.

Sem je bio spektakularno uspešan. Ulovio je mla-do stvorenje koje je došlo iz Omahe u Nebraski — rodnog mesta Henrija Fonde i Marlona Branda —

da bi se uspentrala na brodvejske visine. Bila je stra-šno impresionirana advokatom koji je puno radio za Metro-Goldvin-Vorner-Braders kada nije vodio ugo-vore za Kuglanje za dolare19 Pozorište remek-dela.20 I Sem je bio očaran. Tokom čitave noći i velikog dela narednog prepodneva, sve do kasno poslepod-ne, i (osim dok su bili napolju na ručku i za vreme ograničenih diskusija) do sledeće večeri.Bilo je 9:27 kada je zazvonio telefon, 9:29 kada je nežno mlado stvorenje pospano progovorilo. „Seme, telefon je na mojoj strani." „Imaš dobro oko." „Da ja dignem slušalicu?", upita. „Pošto je na tvojoj strani, mogla bi." „Jesi li siguran?"Sem otvori oči. Devojka se podiže i uspravi; čar-šavi su pali. „Budi kratka", reče Devero. „Ako si siguran."

„Nemam ženu, a moja majka ne zna gde sam; Aron Pinkus se neće ljutiti. Digni slušalicu, budi kratka i spusti je."Devojka dohvati aparat, Sem dohvati devojku. „Neki čovek hrapavog glasa želi da govori s tobom. Kaže da se zove Anđelo Delakroče." Pružislušalicu Semu.

„Hej, ti!", reci su tresnule iz telefona. ,,Jes' ti Se-mjuel Deveruz, sekretar i blagajnik ove kompanije 'Šepard'?"

'" „Kuglanje za dolar". Televizijski šou-program. veoma popula-ran u Americi. — Prim. prev.:" „Pozorište remek-dela". Dramski program, vrlo visokog kvali-teta, popularan u Americi. — Prim. prev.

108 109

POGLAVLJE DEVETO

Bivši general-pukovnik Mekenzi Hokinz, dva pu-j ta odlikovan najvišim nacionalnim medaljama za svoje izuzetno herojstvo u smrtonosnim borbanu protiv neprijatelja, šćućurio se kao uplašeni dečak kada je ugledao bivšeg majora Sema Deveroa, vojni slučajnost.

Hokinz je video Sema kako izlazi iz taksija na ulazu u Golf-klub u Severnom Hemptonu. Mesinga-ne lampe na vrhu kamenih bandera duž puta bile su jedini izvor svetlosti; noć je bila hladna, oblačna, bez mesečine. Lampe su ipak bacale dovoljno svetlosti da bi otkrile mučenički izraz na Deveroovom licu.

Sem je bio besan, Mekenzi je to shvatio. Ali, pomislio je, on ga u stvari nije slagao. Zaista nije. On nikada nije rekao Deverou da neće stupiti u vezu s Delakročeom. Jedino je rekao da nema razloga to da učini, kada ga je Sem pritisnuo. To je bilo u tom trenutku. Ali, ne i kasnije.

Zvanje sekretar-blagajnik bilo je nešto drugo. Izgledalo je tako lepo na partnerskom ugovoru: Se-mjuel Devero, advokat, apartman 4-F, Hotel „Drejk," Njujork, odmah iznad linije rezervisane za drugu po važnosti kancelariju u kompaniji Šepard. Bilo je to za Deveroovo sopstveno dobro; on će to uskoro shvatiti. Ali, u ovom trenutku Semjuel Devero je bio besan kao bik u kavezu koga odbijaju od junice u teranju.

Hok je pristao na randevu sa Delakročeom zato što mu je to odgovaralo. Italijan je bio toliko zabrinut zbog prismotre da je insistirao da se vidi sa Mekom nasred terena kod rupe broj šest u Golf-klubu

u Severnom Hemptonu, između ponoći i jedan sat i| ujutro. Ali, da se Hokinz nije složio i promenio loli kaci ju za Belovu telefonsku kompaniju, Delakroče I bi kapitulirao.

Delakroče nije imao izbora. Mek je imao dosje o mafijašu koji bi mu garantovao kaznu zatvora jedna-ku onoj u Narodnoj Republici Kini.

Međutim, sastanak usred noći na terenu koji je bio okružen gustom šumom, potocima i jezercima, dopao se Hokinzu. On se osećao kao kod kuće na takvoj teritoriji. To nije bila Kambodža ili Laos, ali je bar mogao da ostane u formi.

Doleteo je iz Vašingtona tog popodneva i sa lažnim ispravama unajmio kola i dovezao se do Sever-nog Hemptona. Čim se smračilo, obišao je Golf--klub i parkirao se sa zapadne strane. Delakroče mu je rekao da će klub te večeri biti zatvoren, i da će noćnog čuvara zameniti jedan od njegovih ljudi.

To je značilo, naravno, da će Delakroče sada udvostručiti patrole, a naročito oko terena šest.Sa džepovima punim užadi i koturova širokog se-lotejpa, Hokinz je primenio jednu staru Ho Ši Mino-vu taktiku koja mu je dobro poslužila u prošlosti. On je otpočeo svoj komandoski napad u najudaljenijoj tački neprijateljske teritorije i probijao se napred. U 23 časa neprijateljske patrole su počele da postavljaju svoje ljude na položaje u Golf-klubu u Severnom Hemptonu. Bilo ih je devetorica (nekoliko više nego što je Mek računao) i bili su postavljeni napolju uz ivicu šume sa obe strane terena broj šest, a linija se odatle produžavala unazad do klupske kuće i prilaznog puta.

Jednog za drugim, Hokinz je onesposobio osam ljudi, oduzeo im je sve oružje, vezao ih, oblepio im lica selotejpom — sve facijalne mišiće, ne samo usta — i onesvestio ih kai-sai udarcima u bazu lobanje. Zatim se vratio do devetog stražara postavljenog na ulazu.

110111

Za ovog čoveka sačuvao je strategiju koja je bila naročito delotvorna u borbama protiv Pathet Laoa. Jer čuvar je trebalo da bude u stanju da govori.

Čovek je bio potpuno spreman da sarađuje. Na-ročito pošto mu je Mek iseckao pantalone od prepo-na do manžetni.

Deset minuta pre ponoći, Delakročeova velika crna limuzina brzo je prošla kroz kapiju do prostra-nog trema sa stubovima. Iz pomrčine, deveti patrol-ni čuvar, prikovan za stub, rekao je:

„Sve je u redu, gospodine Delakroče. Svi momci| su raspoređeni, kao što ste rekli."

Glas mu je bio pomalo piskav i stegnut, ali Hc kinz je tačno predvideo da je Delakroče imao druge stvari u glavi.

,,U redu. Odlično", odgovorio je Delakroče hra-pavo kada je izašao iz automobila u pratnji dva do-bro naoružana telohranitelja koji su hodali kao gori le s rukama u svom krznu. „Roko, ti ostani ovde sa Audom. Ti, Dugoprsti, pođi sa mnom. A t i . Meso, ukloni kola iz vidnog polja."

Pre nego što su Delakroče i Dugoprsti zašli za kuću, deveti patrolni čovek je bio kai-sai-o\an i stav-ljen van službe. Kada su se Delakroče i Dugoprsti izgubili u travnjaku, Roko se pridružio Audiju u ti-hom zaboravu.

Gospodin po imenu Meso bio je sledeći na redu. Za njega mu je trebalo skoro pet minuta, ali samo zato što je Meso bio iskusan ratnik. On nije parkirao limuzinu uz ivicu polja već je stao u sam centar. Bik je to dobra pozicija, mislio je Mek. Meso je mogac da motri na sve strane, neometan senkama ili pre-j prekama u vidnom polju. Meso je bio dobar.

Ali, ne dovoljno.Mekenzi se onda dijagonalno iskoprca sa parkin-l

ga, preko prve kupice, i nastavi preko livade do te-l rena broj šest. Pošto je Delakroče najavio da će bitii sam. Hokinz je znao da će se Dugoprsti kriti u po-mrčini, bez sumnje na ivici šume i, ako je imao ima-

lo mozga, sa druge strane terena na istočnoj strani zbog boljeg položaja za gađanje.

Ali, Dugoprsti nije bio toliko pametan. On je ostao na zapadnoj livadi, tačnije, ležeći u žbunju što mu je onemogućavalo osmatranje prema zadnjoj strani.

Do đavola, pomisli Mekenzi, nije bilo zabavno hvatati jednu guzicu poput Dugoprstog.

Ipak, uhvatio ga je. Bešumno. Za jedanaest se-kundi.

I tako je Anđelo Delakroče ostao sam usred tere -na broj šest; upaljeni kraj cigare visio je iz njegovih debelih usta, zdepasto telo je bilo opušteno, a pune ruke je držao na leđima kao da je čekao da mu do-nesu tanjir linguini u mirnoj tratoriji.

Tri minuta kasnije začuo se Deveroov taksi na pustom sporednom putu koji je izlazio na Golf-klub; Mekenzi je čekao iza stuba.Dok je Sem nesigurno koračao, Hokinz je odlučio da mu ne kaže za onesposobljene patrole. To bi samo zabrinulo bivšeg majora; bolje da pomisli da je Delakroče govorio istinu: da će biti sam na putu. „Do đavola! Zdravo, Seme!" Devero se bacio na zemlju, grleći šljunak da spase svoj dragoceni život. A onda je pogledao gore; Mekenzi je izvadio iz džepa malu, ali snažnu baterij-sku lampu veličine olovke i upalio je.

Bivši major je očigledno bio ljut. Lice mu je bilo nekako stisnuto i naduveno, kao da će koža svakoga trena da se rasprsne.

„Ti neprincipijelni pasji sine!", prošaputao je Sem, obuzet besom i strahom. „Ti prostače! Ti si najđavolskiji, najpodliji oblik podljudi koji su ikada živeli! Šta si, do đavola, uradio, ti kopile?"

„Hajde, hajde, nije lepo da se tako govori. Haj-de, ustani, izgledaš smešno tako raskrečen . . . " Me-kenzi pruži ruku Deverou.

„Ne dotiči me, ti lenji crve! Prokleta mongolska ovca je isuviše dobra za tebe! Trebalo je da dozvo-

lim Lin Šuu da ti čupa nokte na prstima, jedan po jedan, četiri hiljade prokletih godina! — Ne dodiru] me!" Sem se zatetura.

„Slušaj, majore . . . "„Ne zovi me tako! Ne posedujem serijski broj i

ne želim da mi se iko ikada obrati na način koji je makar i izdaleka u vezi s vojskom. Ja jesam advokat, ali nisam tvoj prokleti advokat! Gde se, do đavola, nalazimo? Koliko ,torpeda' nas pokriva pištoljima?"

Mekenzi se isceri. „Nema nikog, dečko. Samo Delakroče koji stoji na terenu poput simpatičnog ci-ke u bašti na porodičnoj proslavi."

„Ne verujem ti! Znaš li šta mi je taj gorila rekao preko telefona kada sam mu rekao da neću da do-đem? Taj prokleti siledžija mi je rekao da će mi se zdravlje naglo pogoršati! Eto šta mi je rekao!"

„Ah, ne obraćaj pažnju na takve stvari. Ti debeli aljkavci uvek govore grubo."

„Sranje!" Devero je piljio u pomrčinu. „Taj mani* jak mi je rekao da će mi ako zakasnim — poslati korpu s voćem u bolnicu — sutra\ A ako pokušam da napustim grad, da će me neki siledžija po imenu Meso pronaći pre kraja nedelje!"

Hok zatrese glavom. „Meso je prilično dobar, ali mislim da možeš da se izboriš s njim. Kladio bih se na tebe, dečko."

„Ne želim da se borim s njim — niti s bilo kim drugiml I ne stavljaj nikakav novac na menel Zato što me nikada više nećeš videti! Samo sam hteo da završim sa ovim. Želim da sretnem tog Delakročea: da mu kažem da je čitava stvar glupa greška! Samo sam otkucao neki materijal za tebe, i to je sve!"

„Sad me slušaj, dečko. Preteruješ. Uopšte nema razloga za brigu." Hokinz krenu preko travnjaka. Devero je držao korak, a glava mu se trzala na svaki šum. „Gospodin Delakroče će sarađivati. I više neće biti grubog razgovora, videćeš."

„Sta je to?", čuo se šištav zvuk.

„Opusti se, molim te. Mislim da si ugazio u pseći izmet. Učini mi uslugu. Nemoj ništa da objašnjavaš pre nego što ja budem razgovarao sa Delakroceom. U redu? Neću biti duži od tri do četiri minuta."

,,Ne\ Apsolutno ne\ Ne želim da se moja pravnička karijera, koja mi se smeška, prekine nasred terena nekog mafijaškog Golf-kluba. Ovi ljudi se ne igraju! Oni koriste metke, i lance i teški cement! I reke! Šta to bi?" Začulo se klepetanje krila u tam-nom drveću.

„Uznemirili smo pticu. Hajde da probamo ovako. Ako samo budeš držao usta zatvorena dok ja ne za-vršim, platiću ti još deset hiljada. Pošteno i jasno. Šta kažeš na to?"„Ti si lud! Ne, ne ponovo. Jer ja neću moći da ih potrošim pošto ću potiskivati korenje na boston-skom groblju! Možeš da mi ponudiš i deset miliona, odgovor je i dalje — ne!" ,,I to je moguće . . . "

„Za ime božije, idi u ludnicu pre nego što te neko drugi tamo strpa!"

„Onda se bojim da ću morati to ovako da formu-lišem. Ili zaveži dok ne završim posao sa gospodi-nom Delakroceom ili ću sutra ujutro pozvati Ef-Bi--Aj i reći im da neki bivši major preprodaje poverlji-ve dokumente koje je ilegalno izneo iz arhiva G-2."

„Ah, ne, nećeš! Zato što ću ja da im kažem istinu. Reći ću im kako si me ucenjivao, pa me nasamario, a onda me ponovo ucenjivao. Kazna u Pekingu bi ti bila lakša!"

„To se svakako komplikuje, zar ne? Mislim, po-novo ćeš otvoriti slučaj Broukmajkla. Kako će to iz-gledati? Čovek krši zakone špijunaže zato što ne želi da provede još malo vremena u službi svoje države. I to na lakom poslu, čak ne u borbi. Vrlo blaga učena, rekao bih."

„ T i n e p r i n c i p i j e l n i . . . "„Znam, znam", reče Hok umorno. „Stalno se po-

navljaš. Treba da razumeš da je meni potpuno sve-

115

6 r114

jedno. Kao što si rekao, prema meni su bili grubi. Koliko još grubi mogu da budu?"

Hokinz je nastavio da hoda. Devero ga je nevolj-no pratio, prelećući pogledom po pomrčini: nervi su mu, očigledno, bili nadraženi: nekoliko puta je tiho jeknuo pre nego što je našao reci. „Zar u tebi nema nimalo valjanosti? Nimalo samilosti? Ljubavi za bliž-njeg tvog u tvom srcu?"

„Svakako da ima", reče Hok. Presekli su preko treće kupice prema terenu broj šest. „Sad malo obu-zdaj taj tvoj elokventni jezik. Ako ti se ne dopada način na koji se stvari odvijaju, onda pričaj. Mogu li da budem pravedniji prema tebi?"

Natušteno nebo se razvedravalo; na mahove bi zasijao mesec. A stotinak metara ispred sebe mogli su da vide zdepastu figuru Anđela Delakročea, ko-me su ruke još uvek bile spojene na leđima, a zapa-ljena cigara i dalje visila iz usta.

„Mora da je pepeo svuda ispred njega", reče Ho-kinz tiho. A onda glasnije: „Gospodine Delakroče?"

Začulo se mumlanje iz gojaznog tela ispred njih. Mekenzi škljocnu svoju olovku-bateriju i stavi je iz-nad svoje sopstvene glave, rasipajući svetlost po svo-joj dužoj čeličnosivoj kosi, bacajući senku preko svoje lepo oblikovane brade u stilu Van Dajka.

„Praviš od nas metu!" prošaputa Sem.,,A ko će da puca?"Približili su se Italijanu; Mek je pružio ruku. De-

lakroče je nije prihvatio. Hokinz poče mirno. „Ru-kujem se čak i sa zarobljenim kosookima. To je ne-što što nas odvaja od životinja."

Nerado, Delakroče izvuče ruku iza leđa i njih dvojica se rukovaše. „Ja nisam kosooki, i ovo nije predaja", reče hrapavi glas.

„Naravno da nije", veselo odgovori Mekenzi. „Ovo je početak korisne saradnje. Usput, ovo je moj advokat i dobar prijatelj, Sem Devero . . . "

„Meki"

116

„Zaveži i rukuj se", reče Hokinz sotto voće. „Do đavola, momci. Rekao sam da se rukujetel"

Još nevoljnije, dve ruke se približiše, kratko se dodirnuše i razdvojiše se kao da su se njihovi vlasnici plašili zaraze.

„To je već bolje", reče Hok oduševljeno. „Sad možemo da razgovaramo."

I Mekenzi poče. Počeo je da nabraja nezakonite aktivnosti — u zemlji i inostranstvu — Anđela DĆla-kročea. To mu je oduzelo dva minuta.„Sad, gospodine Delakroče, razlog zašto vlasti ne mogu da vas uhvate je taj što oni nemaju pristup ni u jednu obračunsku ustanovu koja je u vezi sa svim ovim raznovrsnim poslovima. Shvatam da će vam to zvučati neobično, gospodine, ali mislim da je meni to pošlo za rukom. Na primer banka u Ženevi, u Švajcarskoj; prva tri broja na računu su slučajno se-dam, jedan, pet. Na ovom računu je nešto više od šezdeset dva miliona dolara . . . " „Basta! Bastal"

„ . . . i depoziti su napravljeni direktno iz mesta koje sam pomenuo. Pretpostavljam da ste proučili nove švajcarske zakone koji se odnose na takve ra-čune. Oni su malo zapetljani zato što podvaljivanje u jednoj zemlji možda ne predstavlja prekršaj u Že-nevi. Ali, do đavola, da li mi verujete da Interpol sada ima pravo da pod pretnjom kazne traži podatke o ovim računima. Međunarodna policija samo treba da podnese kopiju isplate — sa specifičnog računa — koju je napravio osuđeni preprodavač droge. Na svu sreću, ja posedujem fotokopije nekoliko takvih isplata . . . "

„Bastal Zaveži!", zaurla Delakroče. „Mani, Kar-lo\ Dinol Izađite! Smestal"Kao odgovor, čuli su se samo noćni zvuči. „Nema nikog. Bar nikog ko bi mogao da vas čuje", reče Hok blago.

117

„Štal? Dugoprsti! Figlio della prostitutal21 Dolazi ovamo!"

Ništa.„Sada ćemo vi i ja, gospodine Delakroče, da se

povučemo ustranu, od mog prijatelja i advokata, ta-ko da možemo nasamo da porazgovaramo." Meken-zi dotače Italijanovu ruku, koju ovaj odmah trže,

,,Meso\ Auđil Rokol Čujete li me, momci? Dola-zite ovamo!"

,,I oni spavaju, gospodine", reče Hokinz ljuba-zno. „Neće se probuditi nekoliko sati."

Delakroče podiže glavu ka Meku. „Doveo si paj-kane? Koliko pajkana?" Pitanja su se preklopila.

„Nijednog. Samo ja i moj dobri prijatelj i advo-kat . . ."

„Koliko? Sam to nisi mogao!" *„Sam samcit", odgovori Hok.„Moji najbolji momci!"„Do đavola i tvoji pomoćnici." Mekenzi je liko-

vao. „Sad je vreme za naš privatni razgovor."Hok povede Delakročea desetak metara dalje.

Govorio je mirno tačno četiri minuta i trideset se-kundi.

U tom trenutku hrapavi vrisak koji je parao uši prodrmao je učmali teren broj šest.

„Mannnaaagggii?! "22

I Anđelo Delakroče se onesvestio baš tamo na livadi.

Mekenzi se nadvio nad njim i blago ga pljusnuo da bi ga vratio svesti.

Još jednom su počeli da razgovaraju dok je Hok držao gojazni Italijanov vrat kao da je bio bolničar.

Ponovo se začuo vrisak.„Mannnnaaagggiif!".I Delakroče se ponovo onesvesti.Onda ga Hok ponovo ožive.

:l Figlio della proslitula — kurvin sin. — Prim. prev. " Mannaggi — Prokletnici — Prim. prev.

Razgovarali su još dva minuta..,Mannnnaaagggiif!"Ovog puta Mekenzi je spustio čovekovu glavu na

travu terena broj šest i ustao. Mesec se probio kroz noćne oblake, otkrivajući preneraženog Sema koji je piljio u onesvešćenog Delakročea. To je bilo to, pomisli Hok, dok je polako prilazio Deverou. Nema razloga dalje otezati. Semu treba reći. Nema druge.

„Pa, Seme", poče Mek s tihim poverenjem uz po-vremenu mesečinu na terenu broj šest, „ovo je pri-lično dobar početak. Gospodin Delakroče je nestrpljiv da uloži ćelu sumu koja je predviđena za njega. Kompanija ,Šepard' ima svojih prvih deset milionadolara-."

Deveroova kolena su zaklecala. Hok je potrčao i uhvatio ga pre nego što je pao na zemlju. Zemlja nije bila tvrda, ^li Mekenzi je želeo da Sem zna da je njemu stalo; uvek je bilo dobro da potčinjeni zna da njegov komandant brine o njemu. „Do đavola, sinko, trebalo bi da prestaneš sa ovakvim stvarima!Nisi ništa bolji od gospodina Delakročea! A to ne može tako; ti si od finijeg materijala!"t

Semove oči su kolutale okolo-naokolo po meseči-nom obasjanom terenu broj šest. Reci koje su dopirale iz njegovih drhtavih usana bile su prilično nepo-I vezane, ali nekoliko rečenica je dovoljno često ponovio da bi mogle da se razumeju. „Sekretar-blagaj-nik! Cement vredan deset miliona dolara! Ja sam u deset miliona dolara vrednim govnima! Utopiće me u betonsku pidžamu! Ja sam mrtavl"

„Hajde, hajde, prestani da cviliš. Ti si veliki advokat, mladiću; ne smeš tako da se ponašaš."

„Nije trebalo nikada da te sretnem, ti drečavo ko-pile! To je jedina greška u mom životu! Oh, Bože! Taj ubica je ispustio dušu!",,I ti si. Skoro. Uhvatio sam te . . ." „Psf!" Hajd'mo odavde! Poslaću mu pismo — naći ću neko pismo sa zaglavljem ,Belvija' — izjaviću da si ti lud! Sve je to bila masna šala!"

118119

„Ah, gospodin Delakroče zna to bolje' od tebe, dečko." Hokinz potapša Sema desnom rukom po obrazu, dok je levom čvrsto držao bazu Semove lo-banje, onemogućavajući svaki pokret iznad struka. „Delakroče je veoma religiozan čovek, kao i većina Italijana bez obzira od čega da žive. To je nešto po-sebno. On zna da sam mu rekao istinu."

,,O čemu do đavola, ti govoriš? Kakve veze ima religija sa svim ovim? Pusti mi vrat!"

„Religija pomaže čoveku da dođe do istine. Mo-žda mu se ta istina neće dopasti, možda se neće do-pasti njegovoj religiji, niti će pak ova priznati da je to istina, ali pošto ume da razmišlja, religiozni čovek može da razdvoji istinu od budalaština. Pratiš li me?"

„Nijednu jedinu sekundu. Boli me vrat!"„Žao mi je. Olabaviću malo, ali vreme je da raz-

govaramo." Mekenzi skloni ruku. Istoga trena De-vero se trgao, ali se Mek bukvalno prevrnuo preko njega i priljubio ga za zemlju. „Rekao sam da treba da razgovaramo, dečko. Ti si razumna osoba; vide-ćeš logiku u svemu ovome."

„Problem", prošaputao je Sem, istežući se na zemlji, „jeste u tome što ti nisi ni razuman ni logi-čan\ Znaš li šta si uradio? Tipovi kao ovaj . . .", na-pravi pokret glavom; nekako, nije mogao da upotre-bi svoje ruke. „Oni zamrzavaju ljude čak i ako ne plaćaju opklade. Ništa im nije da plate najskuplju sahranu u gradu — za paisan koji je odbio da mu se pokori. Ja to znam. Ja sam iz Bostona."

„Opet preteruješ. Gospodin Delakroče neće uči-niti ništa tome slično. On zna gde mu je mesto — u stvari na, grubo rečeno, šest metara debelom sloju đubreta, ako se ne bude ponašao kako treba. Taj račun u Ženevi. On je ukrao novac od svojih sop-stvenih ljudi."

Gunđajući, sumnjičavo, Devero se zagledao u Mekov lik obasjan mesečinom. „Jesi li siguran u to?"

„Sve je to bilo u dosjeima G-2. Nevolja je u tome što niko nije povezao činjenice. Mislim da to nisu ni želeli. Delakroče ima puno pristalica u Pentagonu, neke u državnim organima, neke u sindikatima. E pa sad, hoćeš li da me saslušaš?"

Protiveći se iz straha, mada je imao potrebu da pristane — Sem je klimnuo glavom. Hok mu je po-mogao da se digne i dva čoveka su zakoračila ,na livadu terena broj šest. Tu se nalazilo veliko hrasto-vo drvo čije je lišće treperavo propuštalo mesecevu svetlost. Sem sede pored stabla; Mek kleče na kole-no ispred njega, u položaju u kome je oficir obja-šnjavao naređenja u borbi.

„Sećaš se da sam ti pre nekoliko nedelja rekao da sam počeo da razmišljam o stvarima o kojima dosad nisam puno razmišljao? O Bogu i crkvi i slič-nim stvarima."

„Sećam se da sam rekao da se neću smejati." De-veroov odgovor je bio ravan, oprezan. Monoton.

„Bilo je to vrlo lepo od tebe, dečko. Pa, eto, malo sam razmišljao, ali ne baš na način na koji bi ti možda razmišljao. Ti i ja znamo da je devedeset devet posto komunističke propagande koještarija; svi to znaju. Naša je samo, recimo, pedeset do šezdeset posto, stoga smo mi dosta ispred njih. Ali onaj jedan posto boljševičke povratne reakcije podstakao me je da se nešto zapitam. O vezi sa katoličkom situaci-jom. Ne o tome u šta ljudi veruju. To je njihova privatna stvar. Već kako organizacija radi. I učinilo mi se da onim tipovima u Vatikanu tako dobro ide da bi morali još malo da se prošire. Mislim, dobro su investirali novac, sinko. Kada akcije krenu naviše bilo gde u svetu, oni zarađuju ogromne sume nov-ca."

„A ako krenu dole, oni gube ogromne sume nov-ca."

„Nije tako! Posrednici povuku novac na vreme ili ih malteški vitezovi otpuste. To je deo pogodbe. I ne mogu da se slikaju sa papom."

120 121

„Koještarija."„Ako jeste, zašto onda svi trgovački posrednici u Vol stritu imaju sve one inicijale posle svog imena? Znaš li i za

jedan koledž koji počinje na slovo V? Malta, Kolambus, Lurd. A tek sveci! Isuse! Vitezovi Asisija, vitezovi Petra, Matije — na stotine stranica su ispisane njihovim imenima. To je vrsta društvene norme. Što je tip koji se bavi akcijama bliži Vatikanu, bolje mu je V iza njegovog imena. A Vol strit je samo jedan primer. Tako je svuda po svetu."

„Mislim da si čitao neku prilično čudnu knjigu. Na primer o Kju-kluks-klanu, možda. Izdanje iz devetsto dvadesete."

„Do đavola, nisam. Ja ne volim te gluposti. Čo-vek ima pravo da veruje u šta hoće. Ja samo govorim o finansijskom delu. Onda tu postoje i nekretnine. Znaš li kakve nekretnine momci iz Vatikana po-seduju? Kunem ti se da uzimaju rentu od Ginze do Gaze i većine mesta između njih. Oni su vlasnici glavnih poseda u Njujorku, Čikagu, Hartfordu, De-troitu — gotovo na svim onim mestima gde su Irci, žabari, Poljaci i ostali doseljenici. Uvek to rade na isti način. Odu tamo prvi — pre nego što se nacije dosele — kupe zemlju i sagrade veliku crkvu. Naravno, svi ti ljudi sa ostrva Elis su uznemireni zato što se nalaze u stranoj zemlji i tome slično, stoga oni grade svoje kuće u blizini crkve. Posle jedne generacije ili slično njihova deca postaju advokati i zubari i vlasnici trgovina automobilima. Stoga, šta oni rade? Sele se na periferiju, a rade tamo gde su nekada živeli — to je sada centar grada, poslovni centar. I crkvena imovina leti uvis! Uobičajen model, dečko!"

„Pokušavam da nađem neki propust, ali ne mogu", reče Sem piljeći iz senke u uzbuđenog Hokinza. „Šta nije u redu s modelom?"

„Nisam ni rekao da nešto nije u redu. Rekao sam da je to nekome stvorilo centralizovani portfelj."„Centralizovani portfelj? Imaš neki novi rečnik."„Kao što si rekao, dosta sam čitao. I to ne tako

čudne knjige kao što ti možda misliš. Vidiš, Seme, proizvod koji ti vatikanski momci stvaraju — ne mislim da ih omalovažavam, kažem to u poslovnom smislu — ne menja se. Tu i tamo dodaju neki novčić, uzmu ovde kolačić tamo gutljaj pića, ali osnovna roba ostaje ista. To smanjuje troškove i ostvaruje stalnu dobit bez mogućnosti za negativno knjiženje . . ."

„Negativno knjiženje?"„To je računovodstveni termin."„Znam da je to računovodstveni termin. Ali kako ti to znaš? Nemoj da mi kažeš. To je iz tvojih knjiga-"„Iz Meginih fioka, sinko."„Šta?"„Nema veze. Na pravom si putu, to je sve. Sada uzmi ekonomsku situaciju kada se berza i tržište nekretninama

čvrsto drže, a to znači da imaš banke, zato što kontrolišeš i novac i zemlju. To su osnovni ekonomski izvori. A onda tome dodaj proizvod koji traži minimum promena s maksimumom kupovnih moći — do đavola, dečko, to je širom sveta rasprostranjeni zlatni rudnik."

„Zaista si puno čitao. Ali, ako si u pravu, zašto se toliko svađaju oko parohijskih škola i njihovihtroškova?"

„To su usluge, Seme. To je jedno sasvim drugačije uknjiženje. Ja govorim o osnovnim portfeljima, ne o godišnjim operacionalnim troškovima; oni se smanjuju u skladu sa ekonomskim uslovima. U svakom slučaju, to je uglavnom ucenjivanje."

„Jezgrovito. Ne bi te baš voleli u Bostonu . . ."••Hok prebaci svoju težinu na drugu nogu i progovori nešto blaže, ali ne smanjujući značaj svojih reci. „Malopre si

rekao kako nešto nije u redu. Pa, ja ne volim to da pominjem, zato što se to odnosi samo na one picajzle sa puno mesinga a ne na vojnike, ali ima tu nečeg što malo smrdi."

„Zauzeo si moralni stav?"

122123

„Moral i ekonomija bi trebalo da budu više pove-zani nego što jesu; to svako zna. Uzmi na primer ovu političku stvar. Niko nije trgovao oružjem sa crvenima bolje od mene. Do đavola, niko me neće zakopati zbog toga! Ali me boli što ovi katolički momci u Vatikanu — a to znači svemoćne dijeceze — koriste boljševike kao izvinjenje malo previše slo-bodno da bi se suprotstavili mnogim reformama koje bi olakšale život seljacima koji ga grebu sa vrlo tvrde zemlje."

Devero sumnjičavo pogleda Hokinza. „To gledi-šte je malo zastarelo. Mnogo promena se dešava u crkvi. Ovaj novi papa otvara mnoge prozore. Kao što je to radio i Jovan XXIII."

„Ne dovoljno brzo, Seme. Ono što je vatikanskim vlastima potrebno, to je dobra reorganizacija upra-ve."

„Ne možeš da promeniš preko noći model star dve hiljade godina."

„Ma, naravno", prekinu ga Hok. „I drago mi je što si pomenuo ovog novog papu. Ovog Frančeska. Zato što je on veoma popularan tip. Čak i oni koji ga mrze iz dna duše — zato što radi ono što radi — znaju da je on nešto najvrednije što su dobili u celoj prokletoj crkvi — naravno, ne mislim to u religio-znom smislu. Ja ne posmatram položaje na taj na-čin."

„Kakve položaje? Kakav smisao . . . "„Ovaj Frančesko", nastavi Mek, zanemarujući

Deveroova pitanja, „mnogo je više nego samo papa, što je sasvim dovoljno za početak. On je omiljena osoba, znaš šta hoću da kažem?"

„Voleo bih da to nisi rekao."„On je od onih osoba za koje bi se svaki katolik

zaista žrtvovao, vidiš šta mislim?"„Ni ta rečenica mi se ne dopada."Hok se neprestano oslanjao čas na jedno čas na

drugo koleno; kada čovek miruje dobro je da preba-

cuje težinu što je moguće češće. „Znaš li ti približan broj pričesnika u katoličkoj crkvi?" „Broj čega?"„Koliko katolika ima u svetu? Nema veze, reći ću ti. Četiri stotine miliona. Sad, uzmimo kao srednju vrednost jedan američki dolar — određujući spe-cifičan dan za kurs; neki daju više — većina manje — to ukupno iznosi četiri stotine miliona dolara." „Šta iznosi?"„Toliki je ukupni planirani dohodak." „Kakav ukupni planirani dohodak?" „Kompanije ,Šepard'. Ove ovde koja se bavi posredovanjem u nabavci religioznih upotrebnih predmeta. To je jasna proporcija od deset prema jedan u odnosu na početni kapital, ali prirodno, proporcija zarade, nasuprot ukupnom dohotku, biće umanjena za neophodni trošak za opremu i pomoćno osoblje." ,,O čemu ti do vraga trabunjaš!?" „Kidnapovaćemo papu, Seme." Jtaa!"

„Imam bezbroj knjiga, dečko. Detaljno sam pro-studirao taktičke probleme i mislim da ću ih poraziti.

Vidiš, postoji mesto'po imenu Kieza di San To-" mazo di Vilanova u Gandolfu — izvini na mom lo-šem italijanskom — a do njega se stiže iz Vatikana seoskim putem koji se zove Via Apia antika. To je put za ovaj ovde Gandolfo — dvorac Gandolfo,23

kako ga zovu. Ovi Italijani nikada ne koriste samo jednu reč, kad mogu da upotrebe dve." jtaaa?\"„Hej, ne preteruj. Probudićeš Delakročea." Jtaaa?\"„Ali prvo treba da obezbedimo preostali početni

kapital. Treba nam još trideset miliona. Mislim da sam već odabrao tri investitora, ali još treba da to malo obradim." Hok zalepi ruku preko Deveroovih2:1 Zamak Gandolfo — Italijanskim zakonom od 13. maja 1871. godine papski suverenitet je ograničen na palate Vatikan i Late-ran u Rimu i zamak Gandolfo. — Prim. prev.

t»

\?A 125

■iS> '

otvorenih usta. „Nemoj ponovo da počinješ. Ponav-ljaš se."

Deveroove oči su se izbuljile preko Mekenzijeve ispružene ruke, ali ostali deo njegovog tela je bio zaleđen. Neka vrsta komatoznog šoka, pomislio je Hokinz. Nagledao se toga puno kada su neuvežbani regruti prvi put bili u pravoj borbi. Sem bar nije vri-štao. Niti se borio. On je samo bio nepokretan i ne-kako hladan. Hok je nastavio; ostalo mu je samo još nekoliko reci da kaže. Analiza detaljnih komandi doći će kasnije. Na neki način bilo mu je drago što je Deveroovo preterivanje bilo tako ekstremno. U svom oduševljenju, skoro da je Semu dao neka oba-veštenja u pogledu taktike, za koja nije bio siguran da bi Devero trebalo da ih zna.

„Ja tebe nisam odabrao tek tako. Komandantu nije lako da izabere višeg ađutanta, zato što je, u mnogo čemu, viši ađutant u stvari produžetak njega samog. Ali ti si to zaslužio, dečko. Ne kažem da si idealan, imaš ti svojih slabosti. Rekao sam ti to već. Ali, do đavola, tvoje vrednosti prevazilaze tvoje mo-gućnosti. Kažem ti to kao iskreni prijatelj i kao tvoj pretpostavljeni.

Sad, biće nekoliko naređenja koja ću tražiti da izvršiš, a nećeš uvek tačno znati zašto su ona vitalna. Jednostavno ćeš morati da ih prihvatiš. Komanda je odgovornost samo jednog čoveka, nema se uvek vre-mena da se objasne razlozi za nečije odluke. Pitaj bilo kog oficira iz prvih borbenih linija koji šalje ba-taljon u vatru. Ali, ti ćeš biti sjajan, siguran sam da hoćeš. A ako se slučajno zapitaš nešto u vezi sa na-ređenjima svog pretpostavljenog, ili osetiš da ne mo-žeš u svojoj svesti da ih izvršiš, mislim da bi trebalo da znaš da naš investitor, Anđelo Delakroče, veruje da si ti lično, kao advokat i sekretar-blagajnik kom-panije ,Šepard\ sastavio listu njegovih ilegalnih po-slova i podneo je meni. Verujem da je to razlog za-što nije hteo s tobom da se rukuje. Zajedno s tvojim prekršajem u vezi sa špijunažom Arhiva G-2, rekao

bih da je tvoj položaj malo neodrživ. Ali da sam ja ti i da imam slobodu izbora, pre bih se borio protiv državnih optužbi za izdajstvo nego protiv našeg inve-stitora, gospodina Delakročea. Mislim da bi ti ta mafijaška kopilad odsekla jaja, samlela ih u mešalki i, služila ih kao luksuznu paštetu na tvojoj sahrani. Kao što si već rekao, bio bi to verovatno skup po-greb."

Nije više bilo razloga da Hok drži ruku preko usta svog višeg ađutanta. Sem je nerazumljivo zaječao u paničnom grču i onesvestio se.

Mesečina koja se probijala kroz lišće golemog, snažnog hrasta na travi terena broj šest pravila je četvrtaste figure žute i bele boje na Semovom mla-dom smirenom licu jakih crta.

Do đavola, pomisli Mekenzi; dečak će biti dobro. Potrebno mu je samo malo vremena da prihvati či-njenice. Naravno, da ga nije dobro poznavao, pomi-slio bi da je pasji sin mrtav.

ft

POGLAVLJE DESETO

Sem Devero utučeno utonu u hotelsku stolicu i požele da je mrtav.

Pa, ne baš tako, ali to bi, svakako, resilo puno njegovih problema. Naravno, bilo je sasvim moguće da će do smrti doći bez obzira želeo on to ili ne. To mu je skrenulo pogled na suludi, neozakonjcni. ali ispunjeni ugovor o ograničenom jemstvu između kompanije „Separd". na čelu sa Mekenzijem Hokin-zom. predsednikom, i korporacije Severni Hem-pton, sa gospodinom Anđelom Delakročeom, kao predsednikom; depozitor je bila Velika banka iz Zc-nevc, u Švajcarskoj. Držao je u ruci legalni doku-ment i odsutno se pitao u šta je zavukao svoje prste.

Upadljivo, na prvoj strani, odmah ispod imena predsednika i iznad linije rezervisane za sekretara--bankara, bilo je njegovo ime.

Gospodin Semjuel Devero. pravni savetnik. Apartman 4 —F, hotel „Drejk". Njujork.

Pomislio je na trenutak da bi mogao da izmeni adresu, a onda je odbacio tu ideju. Kakva je bila svrha toga? S jedne strane bila je vlada Sjedinjenih Država, s vrlo preciznim zakonima u vezi sa špijuna-žom, a s druge strane je bio Andelo Delakročc i njegova počasna straža s belim kravatama na belim košuljama, crnim naočarima i crnim odelima i vrlo m'uobičajenim metodama rada sa onim poput „do-stavljača" kao što je bio Semjuel Devero, pravni sa-vetnik.

Sem se pitao šta bi Aron Pinkus učinio. A onda je shvatio šta bi Aron učinio i odbacio je tu misao, takpđe.

Pinkus će ga oplakivati sedam dana."

Ustao je sa stolice i besciljno počeo da tumara po apartmanu. Šta do vraga treba da uradi? Šta je, za ime boga, mogao da uradi? Pogled mu pade na ne-potpisanu, mašinom otkucanu poruku na stolu.

Kopije ovog ugovora sa ograničenim jemstvom poslate su po kuriru Mekenziju Hokinzu, predsedni-ku kompanije „Šepard", smeštenom u Tiotelu ,,Vo-tergejt", Vašington, Distrikt u Kolumbiji. Instrukcije su poslate telegrafski na Veliku banku u Ženevi. Transfer novca obaviće se u Ženevi u prisustvu se-kretara—blagajnika kompanije, „Šepard", Semjuela Deveroa.Njegovo ime je poslato u svet. U mermernom holu neke švajcarske banke, moćni posrednik u međunarodnim finansijama, bez sumnje ga je već stavio na listu pravih nadglednika transfera od deset miliona dolara na račun neozakonie-ne, ali veoma postojeće kompanije po imenu Šepard.

Eto šta će morati da uradi, bez obzira da li mu se to sviđalo ili ne. Ili će otići u Ženevu, ili će doži-votno da tuca kamen u Levenvortu, ili će ga sačekati Delakročeova pravda — u stilu zacementiranih sto-pala.

Kidnapovaće papu!Moj Bože! Eto šta je ono ludo pseto reklo. Na-

merava da kidnapuje papu!Sve ostale Mekove ludosti gubile su značaj pred

ovom najnovijom! Treći svetski rat bi bio mnogo pri-hvatljiviji! Jednostavni rat bio bi mnogo — pa, reci-mo, jednostavniji. Odredile bi se granice, ciljevi se odgovarajuće zamračili, ideologije bi postale fleksi-bilnije. Rat bi bio poslastica u odnosu na 400 miliona histeričnih katolika; a poglavari država će jecati i stenjati svoje ulizičke otrcane fraze, optužujući sve moguće neprijateljske frakcije, ekstremističke ili ne (tajno se radujući što nisu umešani u nepriliku u Va-tikanu) i . . .

1289 Put za Gandolfo

129

Moj bože! Treći svetski rat mogao bi da bude vrlo logična posledica Hokinzovog čina!

Kada je to shvatio, Sem je znao šta treba raditi. Morao je da zaustavi Mekenzija. Ali nije mogao da ga zaustavi iz samice u Levenvortu; ko bi mu pove-rovao? I svakako ne bi mogao da ga spreči ako bude na dnu jednog od najdubljih delova reke Hadson, možda uspravan, zahvaljujući Anđelu Delakročeu; ko bi ga čuo?

Ne, jedini način na koji je on mogao da Hokin-zov ludi naum izbaci iz sveta stvarnosti, bio je da otkrije kako je Mekenzi nameravao da sprovede ovu papsku ujdurmu. Najluđa moguća stvar bi ovde bila da smatra da on to ne bi mogao da uradi. A sa Ho-kom se nije šaliti; bilo je dovoljno baciti pogled na neki od Mekovih uspeha — uključujući tu i četiri izvanredne bivše žene koje su ga obožavale, kao i sitnicu u pogledu ostvarivanja početnog kapitala od deset miliona dolara, a da ne govorimo o njegovim vojnim podvizima tokom tri decenije i u tri rata.

Hok je unosio u svoju kriminalnu profesiju dobre strateške poteze, fino izbrušenu disciplinu i koman-du jednog iskusnog generala. Mekenzi je počinjao s vrha; on nije bio sitni kriminalac, već je, umesto to-ga, bio potpuno opremljeni zločinački general koji je savladao mafijaškog dona u njegovom sopstvenom dvorištu.

Pasji sin je imao u sebi vatrenosti. Hriste! Imao je muda poput King Konga koji razbija beton na zgradi Empajer stejta dok se penje uz nju.

Kidnapovaće papu!Ko će, do đavola, to da poveruje?Semjuel Devero je verovao u to, eto ko je vero-

vao . . . Semu Deverou, pravnom savetniku je jedi-no preostalo da otkrije kako da to spreči. A da osta-ne živ i ne ode. u zatvor. U glavi mu se pojavila jedna neodređena ideja, ali je još bila isuviše maglo-vita da bi imala smisla. Ipak, bilo je mnoštvo moguć-nosti u okviru glavnih crta.

„Ne budi tako samouveren", reče Sem glasno. „Boriš se s pravim, živim spinalnim meningitisom!" Ali bilo je moguće. Mogao je da se pravi da se slaže s Mekenzijem (uvek s velikim protivljenjem; kada bi se ponašao drugačije izazvao bi sumnju) da prikupi okuženi novac i da, u poslednjem trenutku, sazove inspektore, i ćelu operaciju razbije u pramparčad. A da bi spasao svoju kožu napisaće puno izjava poput ,,u slučaju moje iznenadne smrti, moji advokati su upućeni da javno otkriju . . . " bilo šta.Uključujući i prevod „posredovanja u religioznim upotrebnim predmetima" kompanije „Šepard." Ko će u to da poveruje?

„Prekini s tim!" Sem zgrabi svoj gležanj uplašen zvukom sopstvenog glasa. Još više se trgao kada je telefon zazvonio. Jurnuo je ka njemu kao čovek ko-me preti smrtna kazna, pa hita da vidi šta je guver-ner rekao.„Prokletstvo! To mora da je advokat i sekretar i blagajnik Kompanije „Šepard"! Sa dohotkom od preko deset miliona dolara! Kako ti se to dopada?" „Dobro pitanje. Neću da se razmazim!" „Znaš šta, dečko? Ti mora da si sjajan advokat!" „Jesi li siguran da želiš da razgovaramo telefonom?" upita Devero. „To će Saveznoj komisiji za komunikacije doneti veliku popularnost, kasnije."

„Ah, sasvim je u redu. Nećamo reći ništa što ne bi trebalo. Bar ja neću, a iskreno se nadam da ti to bolje znaš. Samo sam želeo da ti kažem da su dodatne kopije partnerskih ugovora dole na recepciji. Poslao sam ih sinoć po jednom starijem vodniku koga znam odavno."

„Dobri bože, dakle, napravio si duplikate? Ti prokleta budalo! Ta mesta za fotokopiranje obično imaju kompletne uređaje! Ako su fotostatični, bsta-će negativni!"

„Ne tamo gde sam ja bio. Ovde, u predvorju Vo-tergejta postoji velika mašina. Staviš četvrt dolara za svaku stranicu — Isuse! Trebalo je da vidiš kolika

130 131

gomila se sakupila! Ovi ovde su malko nervozni, zar ne? Ali, niko nije video ništa. Bilo je to malo neo-bično. Svi su buljili; niko nije ništa rekao. Osim dva momka iz 'Vašington posta' koji su dotrčali sa uli-ce."

,,U redu!", prekide ga Devero. „Kopije su dole. Šta treba da uradim s njima?"

„Stavi ih u tvoju luksuznu aktentašnu, onu koju sam ti poklonio. Odnesi ih u Ženevu. U Švajcarskoj ti neće biti potrebne, naravno, ali možda ćeš morati da se zaustaviš na jednom ili dva mesta na povratku,1; Naime u Londonu; to je skoro sigurno. Bićeš u 'Sa| voju' dan ili dva. Avionske karte i sve ostalo čekao te u hotelu u Ženevi. Kada stigneš u London pozva ćete gospodin po imenu Denfort. Znaćeš šta da ra diš."

„To je prljava igra. Neću zriati šta da radim; j ne znam ni sada šta da radim! Ne možeš tek tako da me guraš u ovu ludu situaciju i da mi ništa ne kažeš. Ja nosim dokumenta! Moje ime je na njima! Uvučen sam u transfer od deset miliona dolara!"

,,A sad se smiri", reče Hok blagom čvrstinom „Seti se šta sam ti rekao: doći će vreme kada će kao moj ađutant morati da izvršavaš naređenja." .

„Sranje!", urliknu Sem. „Šta treba da kažem Iju dima?"

„Pa, ono što je sranje za jednog čoveka, može da bude poslastica za drugog. Ako te iko pritisne, samo kaži da pomažeš jednom starom vojniku koji prikuplja pregršt dolara za religioznu braću."

„To je apsurdno", reče Devero.„To je kompanija 'Šepard'", reče Hok.Mekenzi je podigao pet fotokopija stranica iz Arhiva

G—2, rasutih po hotelskom krevetu, i stavio ih§J| na pisaći sto druge strane sobe. Seo je, uzeo crvenu olovku i obeležio svaku kopiju u gornjem levomHI uglu. Od jedan do pet.

Do đavola! Postojala je doslednost za kojom jejl tragao, model za koji je znao da mora biti tu zato

što čovek ne može da odoli da se ne vrati svom pr-vom metodu sticanja bogatstva ako su okolnosti po-voljne. Naročito zato što vreme smanjuje probleme i pritiske koje je čovek osećao pre mnogo decenija; naročito ako zarada ostaje.

Izveštaji tajne službe iz Hanoja pre tri godine bili su zbunjujući, ali autentični. Bar autentični; sve dru-go je bilo iskrivljeno.

Jedan Englez je ostvarivao veliku dobit posredu-jući u nabavci oružja i municije u Severnom Vijetna-mu.

Ništa naročito; London se nije mrštio na trgovinu s komunističkim blokom, mada je bilo određenih pravila u pogledu ratne mašinerije. Ali bilo je to za vreme potpuno propalog sukoba, kada su momci u Hanoju i Moskvi i Pekingu bili užasno spori u proi-zvodnji. Mogao je da zaradi veliki novac svako ko je mogao da skrene ratni materijal u severnovijet-namske luke.Neki Lord Sidni Danfort je upravo to uradio. Kupujući u Sjedinjenim Državama, Zapadnoj Ne-mačkoj i Francuskoj, on je plovio pod čileanskom zastavom tobože ka lukama u novim afričkim zem-ljama. Osim što se brodovi uopšte nisu približavali Africi. Oni su menjali svoje kurseve u međunarod-nim vodama Pacifika, jurili ka severu, uzimali gorivo na isturenim ruskim ostrvima, a zatim kretali ka ju-gu u Haifong u skladu s pravilima kretanja brodova.

G—2 nikada nije mogao da dokaže Denfortovu ulogu u svemu tome zato što su komunisti slali no-vac direktno čileanskim kompanijama i Denfort je lepo bio van vidnog polja. A Vašington nije želeo da izazove sukob. Denfort je bio moćni Englez, s puno podrške u Forin ofisu. Vijetnam nije bio vre-dan toga.

Ipak, Mekenzija su zanimale dve stvari: čileanska zastava i afričke luke. Bili su to zakoni koji su i rani-je korišćeni. Pre trideset godina. Za vreme drugog svetskog rata.

132 133

U obaveštajnim krugovima je bilo opštepoznato da su neke južnoameričke kompanije, koje su se fi-nansirale van zemlje, snabdevale uz veliki profit silu Osovine ratnom mašinerijom početkom četrdesetih. U to grozničavo ratno vreme pošiljke su se uvek slale u Kejptaun i Port Elizabet zato što je provera brodskog tovara u tim lukama bila u najbolju ruku haotična, a obično nije ni postojala. Puno brodova umesto da pristane u Južnoj Africi menjalo je svoj kurs u južnom Atlantiku i odlazilo u Sredozemno more. Obično u Italiju.

Da li je bilo moguće da jedan lord Sidni Denfort imitira svoje sopstvene operacije od pre tri decenije?

Bio je tu i jedan posao u kome je jugoistočna Azi-ja ostala kraća za nekoliko miliona dolara sedamde-setih godina; bilo je to opet stvaranje bogatstva na bazi potpunog uništenja koje je stavilo na ispit sme-lost britanskog Lava. Za tako nešto njegovo ime je odmah moglo da bude skinuto sa liste zvanica u Ba-kingemskoj palati.

Bio je trenutak da Hok pozove lorda Sidnija Denforta, sedamdeset dvogodišnji viteški uzor bri-tanske industrije. I jednog od najbogatijih ljudi u Engleskoj.

Do đavola! Kompanija „Šepard" je okupljala vrlo ■ zanimljive investitore.

POGLAVLJE JEDANAESTO

Na Strendu24 je bila gužva. Tek je bilo prošla pet sati; kolone kancelarijskih službenika hitale su svojim kućama.

Sem je krenuo iz Ženeve u 3:40 i čim je doputo-vao na Hitrou, požurio je da se što pre odmori u udobnom hotelu „Savoj". To mu je bilo potrebno. Ženeva je bila noćna mora.

Shvatio je da je vrlo malo znao o ciljevima kom-panije „Šepard", ali da će taj nedostatak morati da obavlja dubokim poštovanjem prema nepoznatim di-rektorima koji su bili uvučeni u sve to; naročito je predsednik bio motivisan dubokoreligioznim oseća-njima.

Bankari u Ženevi su u početku bili impresionirani njegovom poniznošću. Moj bože, deset miliona ame-ričkih dolara, a advokat koji nadgleda transfer samo se osmehivao i izgovarao ljubazne banalnosti, okle-vajući kada bi ga priupitali nešto u vezi sa identite-tom, usrdno klimajući glavom o religioznom brat-stvu kada je zaprepašćujuća suma stigla. Stoga su ga oni pozvali na ručak gde je bilo mnogo namigivanja i pića i neverovatno raznovrsnih ponuda gimnastike u krevetu. Ipak, bila je to Švajcarska; zelembać je zelembać, i ovaj poslovni pristup ne treba mešati sa jodlovanjem, runolistom i Hajdi u njenim dečjim ke-celjicama. Postepeno, smatrao je Devero, pošto su se ručkovi produžavali u večere, ženevski bankari su pomislili ili da je on najgluplji advokat koji je ikada radio za američku advokatsku komoru ili je bio

24 Strend — jedna od glavnih ulica u centru Londona, koja pove-zuje zapadni deo grada s centrom i u kojoj se nalazi nekoliko pozorišta, skupih radnji i hotela. — Prim. prev.

153 135

najneobičniji poverilac koji je ikada prešao njihovu granicu.

Tako se on poigravao s njima tri dana i tri noći i na kraju napustio pola tuceta zbunjenih švajcarskih bankara, do suza iznerviranih zbog neuzvraćenog poverenja i sa užasnom mučninom u stomaku posle prekomernog industrijskog podmazivanja. A Semo-va napetost je bila neizdržljiva. Stigao je do tačke kada nije mogao da se usredsredi ni na šta drugo do na svoj kruti, prazni osmeh i na neophodnu staloženu kontrolu svojih strahova. On je bio toliko zaokupljen sobom, da kada je potpredsednik Velike ženevske banke došao na aerodrom da ga isprati, De-vero se samo osmehnuo i rekao „hvala" kada mu se bankar ispovraćao po kišnom mantilu.

U svom nestrpljenju da se što pre izvuče iz Žene* ve, Devero je zaboravio pribor za brijanje; zato SQ sada i nalazio na Strendu, u potrazi za drogerijomj Spustio se prema jugu jedan i po blok, prekoput* Hipodroma, i ušao u apoteku „Strend". Čim je oba* vio kupovinu, požurio je u hotel, radujući se dugorrt kupanju u toploj vodi, brijanju i dobroj večeri u gril* -restoranu „Savoja".

„Majore Devero!" Glas je zvučao oduševljeno, američki, i ženski. Dolazio je iz taksija koji se zau-stavio u Savoj Kortu.

„Iskošene mada Polemične", četvrta supruga Me-kenzija Hokinza, divna dama po imenu Eh. Ona se bacila na Sema, grleći ga oko vrata, privijajući obraz i ostale delove svoga tela uz njega.

Zatim odjednom ustuknu i krajnje nelagodno se pribra. „Strašno mi je žao. Bože, to je bilo zaista drsko od mene. Molim te, oprosti mi. Bilo je zaista sjajno videti poznato lice."

„Nema razloga da se izvinjavaš", reče Sem, seća-jući se da mu se „Iskošene mada Polemične" učinila kao najbezazlenija i najmlađa od četiri supruge. Ona je stalno uzdisala, ako se dobro sećao. „Jesi li odsela u 'Savoju'?"

„Da. Doputovala sam sinoć. Nikada ranije nisam bila u Engleskoj, pa sam provela čitav dan jedno-stavno šetajući okolo. Bože, stopala mi bride." Ski-nula je skupoceni kaput od antilopa i namrgođeno pogledala u svoje prelepe noge tako upadljive ispod kratke suknje.„Pa, hajde da se brzo resiš toga. U baru, mislim." „Nemam reci! Prosto je čarobno videti nekoga koga poznaješ!"„Jesi li sama?", upita Devero. „Ah, da. Don — on je moj suprug — pa — on je toliko prokleto zaokupljen svojim marinama i restoranima i svim tim stvarima, da mi je jednostavno rekao prošle nedelje u Los Anđelesu: „Eni, dušo, zašto ne podigneš svoje lepo dupence i odeš negde da se malo skloniš? Biće ovo prilično naporan me-sec. Pa, razmišljala sam o Meksiku i Palm Springsu * i svim uobičajenim mestima, a onda mi je palo na pamet: Do đavola, Eni, ti nikada nisi bila u Londonu. I tako sam doletela ovamo." Ona, veselo klimnu glavom vrataru „Savoja" i nastavi da priča dok ju je Sem vodio kroz ulaz u predvorje. „Don je mislio da sam luda. Mislim, koga poznajem u Engleskoj? Ali, ja mislim da je u tome bila poenta, znaš? Želela sam da odem na neko mesto gde nikog ne poznajem; Na neko zaista drugačije mesto."„Nadam se da ti nisam pokvario to zadovolj-stvo?" „Kako?"„Pa, rekla si da sam ja poznato lice . . . " ,,Oh, bože, ne! Ja sam rekla poznato, ali nisam mislila poznato. Mislim da jedno kratko poslepodne kod Džini nije ta vrsta poznanstva."

„Shvatam šta misliš. Salon je odmah tu, uz ove stepenice." Sem, je pokazao u pravcu stepenica s le-ve strane koje su vodile u savojski Američki bar. Ali, En je zastala, i dalje ga držeći za ruku.

„Majore", počela je nesigurno, „moja stopala još bride, vrat me boli od gledanja uvis, a ramena mi se

136 137

raspadaju od ovog prokletog kaiša od tašne. Zaista bih volela da se malo dovedem u red."

„Oh, svakako", odgovori Devero. „Nisam razmi-šljao. Baš sam glup. U stvari, i ja sam hteo da se malo, ovaj, dovedem u red. Zaboravio sam svoj pri-bor za brijanje u Švajcarskoj." On podiže kesu iz apoteke „Strend".

„Pa, to je čarobno!"„Javiću ti se za jedno sat . . . "„Zašto? Jesi li video veličinu onih kupatila gore?

Strašna su! Veća od nekih Donovih ženskih toaleta. U njegovim restoranima, mislim. A tek oni veliki, meki peškiri. Mogla bih da se zakunem da su od baršuna!" Stisnula mu je ruku i divno se osmehnula.

„Pa, to je jedno od rešenja . . . "„Za mene jedino. Hajde, naručićemo neko piće i

zaista se opustiti." Krenuli su ka liftu.„To je vrlo ljubazno od tebe . . . "„Ljubazno, vraga! Džini nam je rekla da si je po-

zvao. Ona je svakako dominirala nad nama. Sada je na mene red. Bio si u Ženevi?"

Sem zastade. „Rekao sam u Švajcarskoj . . . "Zar to nije Ženeva?" si

Enin apartman je takode gledao na Temzu, biotakođe na šestom spratu i, naravno, ne više od pet- ;1naest metara udaljen od njegovog.

LŠvajcarska. Zar to nije Ženeva? Raznorazne misli Jj

su prolazile kroz Deverovu glavu, ali je bio isuviše i iscrpljen da bi se nosio s njima. I, po prvi put, posle I toliko dana, bio je toliko opušten da nije želeo da! im dozvoli da se umešaju.

Sobe su vrlo ličile na njegove. Visoke tavanice s j pravim rozetama; divni stari nameštaj — izglancan, funkcionalan — pisaći stolovi, obični stolovi, slike, stolice, sofa kojoj bi odali priznanje i u Park Berne-tu25; satovi i lampe nisu bili zakucani, niti su imali

Park Bernet — velika aukcijska kuća. — Prim. prev.

ugrađene plastične pločice na kojima je pisalo ime vlasnika; visoka prozorska okna, oivičena kraljev-skim draperijama, gledala su na reku po kojoj su svetlucali mali čamci; u pozadini su bile visoke zgra-de i most Vaterlo.

On je bio u dnevnoj sobi, na sofi prepunoj jastu-ka, skinuo je cipele, a u ruci je držao piće u visokoj čaši. Na prvom programu Bi-Bi-Si-ja Londonska fil-harmonija je izvodila Vivaldijev koncert, a toplota iz kamina ispunila je sobu izuzetnom udobnošću. Dobre stvari treba zaslužiti, pomislio je Sem.

En je izašla iz kupatila i zaustavila se na vratima. Deveroova čaša se iznenada zaustavila na putu ka njegovim usnama. Bila je obučena — ako se tako može reći — u providni ogrtač koji je, pošto je toliko bio provokativan — ostavljao malo prostora za maštanje. Njene „Iskošene mada Polemične" grudi nabrekle su i zarumenele se ispod mekog, jednostav-nog ogrtača; duga, svetlosmeđa kosa padala joj je nemarno i senzualno preko ramena, uokvirujući nje-ne izvanredne darove. Dobro oblikovane noge su se isticale ispod ogrtača.

Ne rekavši ni reč, podigla je ruku i prstom ga pozvala. On se podiže sa sofe i pođe za njom.

U velikom kupatilu obloženom pločicama, ogromna savojska kada se pušila; nekoliko hiljada mehurića širilo je miris ruža i kišnog proleća. En je pružila ruku i skinula mu kravatu, a onda košulju, zatim mu otkopčala kaiš, povukla rajsferšlus na pan-talonama i svukla ih na pod. A on ih je nogom otre-sao sa sebe.

Zagrlila ga je oko struka, klekla i svukla mu gaće.On je seo na ivicu tople kade dok mu je skidala

čarape; pridržala ga je za levu ruku dok je ulazio u kadu, a telo mu nestajalo u pari belih mehurića.

Onda je ustala, odvezala žutu traku oko vrata, i ogrtač je pao na zemlju, na debelu belu prostirku.

Bila je prosto veličanstvena.I ušla je kod Sema u kadu.

138 139

„Hoćeš li da siđemo dole na večeru?", upita de-vojka ispod pokrivača.

„Svakako", odgovori Devero.„Znaš li da smo spavali više od tri sata? Skoro je

pola deset." Ona se uspravi. Sem je pogleda. „Kada završimo s jelom, hajd'mo u neki pab."

„Kako god želiš", reče Devero, posmatrajući je s glavom na jastuku. Sada je sedela uspravno, čaršav joj je pao do struka. „Iskošene mada Polemične" izazivale su u svakom pogledu.

„Bože", reče En blago, pomalo snebivajući se, kada se okrenula i pogledala dole u Sema, koji jedva da je i video njeno lice. „Opet sam drska."

„Prijateljski naklonjena, to je bolja reč. I ja sam prijateljski naklonjen, takođe."

„Znaš ti šta mislim." Ona se savila ka njemu i poljubila ga u oba oka. „Možda imaš druge planove; nešto što moraš da uradiš i tome slično."

„Stvari koje želim da uradim", srdačno je prekide , Devero. „Svi planovi su krajnje fleksibilni. Zavise jj samo od ćefa i zadovoljstva."

„Zvuči đavolski seksi.",,I ja se osećam đavolski seksi."„Hvala."„Hvala tebi." Sem je pomilova po divnim, mekim

leđima i navuče čaršav preko njih.Deset minuta kasnije (ili nekoliko sati kasnije,

pomislio je Devero) doneli su odluku: zaista im je bila potrebna hrana, kojoj će prethoditi, naravno, kratki, zamagljeni viski s ledom, koji će popiti u dnevnoj sobi, na kauču s jastucima, uvijeni u meke, ogromne peškire za kupanje.

„Mislim da bi reč 'sibaritski'* odgovarala." Sem ispravi baršunasti pokrivač koji mu je bio prebačen preko krila. Sada su na prvom programu Bi-Bi-Si-ja izvodili potpuri Noela Kauarda, a dim iz njihovih cigareta strujao je ka pramenovima tople, narandža-ste svetlosti, koja je dolazila iz kamina. Samo dve lampe su bile upaljene; soba je bila kao u bajci.

„'Sibaritski' ima u sebi prizvuk sebičnog", reče devojka. „Mi delimo; to nije sebično."

Sem je pogleda. Hokinzova četvrta žena nije bila glupa. Kako mu je to, do đavola, uspelo? Je li to on učinio? „Način na koji mi delimo sibaritski je, verujmi."

„Ako ti tako želiš", odgovori ona, osmehujući se i spuštajući čašu na stočić za kafu.

„Nema veze. Zašto se ne obučemo i odemo da nešto pojedemo?"

,,U redu. Biću gotova za nekoliko sekundi." Vi-dela je njegov upitni izraz. „Zaista. Ne gnjavim se satima. Mek je jednom rekao . . .", ona zastade zbunjena.

,,U redu je", reče on blago. „Zaista bih voleo dačujem."

„Pa, on je jednom rekao da ako pokušaš da pro-meniš spoljašnjost suviše mnogo, to će neminovno izazvati zbrku iznutra. A to ne bi trebalo da radiš ako nemaš neki prokleto dobar razlog. Ili ako zaista ne voliš sebe." Ona poče da maše nogama i ustade sa kauča, držeći oko sebe obmotan peškir. „Pod je-dan, ne vidim takav razlog; pod dva, ja nekako vo-lim sebe. Mek me je to naučio. Ja nas volim."

,,I ja", reče Devero. „Kada budeš gotova, idemo u moju sobu da se ja presvučeni."

„Dobro. Zakopčaću ti košulju i vezati mašnu." Ona se osmehnu i potrča kroz vrata predsoblja u spavaću sobu. Devero ustade go, i prebaci dugački peškir preko ramena; ode do stočića na kome su se nalazila pića na srebrnom poslužavniku. Nali malo viskija i pomisli na filozofiju Meka Hokinza.

Ako isuviše promeniš spoljašnost — stvorieeš zbrku iznutra.Nije bilo loše, ako se sve uzme u obzir. Na maloj tabli pored Deveroovih vrata svetlela je bela lampica između zelene i crvene sijalice. Sem i devojka su je ugledali istovremeno dok su išli ka

140 141

njegovom apartmanu. To je značilo da ga je poruka čekala na recepciji. Devero je prigušeno opsovao.

Do đavola! Ženeva nije mogla da se izbriše tako brzo. Niti tako potpuno. Hokinz je mogao bar da mu dozvoli da se pristojno ispava!

„Jedna od tih lampica je gorela i kod mene danas popodne", reče En. „Došla sam da presvučem cipele i zatekla je; to znači da te je neko tražio telefonom."

„Ili ostavio poruku.",,U mom slučaju je bio telefonski poziv. Od Dona

iz Santa Monike. Najzad sam uspela da ga dobijem; znaš, bilo je tek osam sati ujutro u Kaliforniji."

„Lepo od njega što je ustao tako rano da ti tele-fonira."

„Pa, ne baš. Moj muž poseduje dve stvari u Santa Moniki: restoran i devojku. Restoran nije otvoren u osam ujutro; oprosti što sam pakosna. Mislim da je Don samo želeo da bude siguran da sam zaista jeda-naest hiljada kilometara daleko." En mu se bezazle-no osmehnu. Nije znao šta da joj odgovori.

„Verovatno me čeka puno nevolja, ako proverim ko me je zvao." Sem upali svetio u predsoblju. Lam-pe u dnevnoj sobi su bile upaljene, onako kako ih je ostavio pre nekoliko sati.

„Moj muž boluje od mentalne bolesti svojstvene jeftinim lutalicama. Kao advokatu to ti je sigurno poznato. On se paranoično boji da će biti uhvaćen na delu. Ne moralno, shvataš; kada se napije, on se time razmeće. Samo finansijski; ali se smrtno plaši da će ga sud naterati da puno plati ako zatražim raz-vod."

Ušli su u njegovu dnevnu sobu; hteo je nešto da kaže, mada opet nije bio siguran šta bi to bilo. Iza-brao je ono što je bilo najbezbolnije. „Mislim da je taj čovek poludeo."

„Sladak si, ali nisi to morao da kažeš. S druge strane, pretpostavljam da je to najsigurnije što si mogao da kažeš . . . "

„Promenimo temu", upade on brzo, pokazujući na kauč i stočić za kafu na kome su bile novine; njih je svakoga dana obezbeđivao „Savoj". „Ti sedi, a ja dolazim za minut. Nisam zaboravio: ti ćeš mi zakop-čati košulju i vezati kravatu." Sem krenu ka vratima spavaće sobe.

„Zar nećeš da pozoveš recepciju?"„To može da sačeka", odgovori on iz spavaqe so-

be. „Neću da dozvolim da mi išta pokvari mirnu ve-čeru. A onda ćemo da svratimo u jedan ili dva paba, ako još budu otvoreni kada završimo."

„Stvarno bi trebalo da saznaš ko to pokušava da te dobije. Moglo bi da bude važno."

„Ti si važna", povika Sem izvlačeći iz kofera žu-tomrko odelo s nezgrapne vešalice.

„Moglo bi da bude nešto vitalno", reče devojkaiz dnevne sobe.

„Ti se viralna" odgovori on, odabirajući košulju sa crvenim prugama iz fioke.

„Ja nikada ne bih mogla da ne odgovorim na te-lefon, ili da ne proverim poruku, ili da ne uzvratim poziv čak i kada je u pitanju ime za koje nikada ranije nisam čula; to bi bilo isuviše neozbiljno."

„Ti nisi advokat. Jesi li ikada pokušala da nađeš advokata sutradan pošto si ga unajmila? Njegova se-kretarica je izvežbana da laže sa ubedljivošću Ejmi Sempl Mekferson."26

„Zašto?" En je sada stajala na vratima spavaćesobe.

„Pa, zato što je primio novac od tebe. Sada poku-šava da ti izmami još honorara. Do đavola, možda tvoj slučaj iziskuje vođenje korespondencije sa advo-katom tvog suparnika, pored svih drugih objašnje-nja. On ne želi komplikacije."

En mu se približila baš kad je navukao košulju sa crvenim prugama. Ona nemarno poče da ga zakop-

26 Ejmi Sempl Mekfersom (1890-1944), evangelistička propo-vednica. — Prem. prev.

142 143

čava. „Vrlo si hladnokrvan, Klajde. Evo te u stranoj zemlji . . . "

„Ne tako stranoj", upade on, smešeći se. „Bio sam ovde i ranije. Ja sam ti vodič, zar se nismo tako dogovorili?"

„Mislim, upravo si stigao iz Ženeve, gde si se oči-gledno loše proveo . . . "

„Ne tako loše. Preživeo sam."„ . . . a sad neko beznadežno pokušava da te do-

bije "„Sta je beznadežno? Ne poznajem nikog tako

beznadežnog."„Za ime božije!" Devojka trže njegov okovratnik.

„Ovakve stvari me nerviraju!"„Zašto?"„Zato što se osećam odgovornom!"„Ne bi trebalo." Devero je bio fasciniran. En je

bila veoma ozbiljna. Pitao se . . .A onda zazvoni telefon.„Halo?"„Je li to gospodin Semjuel Devero?" upita preci-

zni muški glas nekog Britanca.„Da, ovde je Sem Devero."„Čekao sam da mi se javite . . . "„Samo što sam stigao", prekide ga Sem. „Još ni-

sam proverio da li ima poruka. Ko je to?"„Za sada, samo jedan telefonski broj."Devero zastade, uznemiren. „Onda bi trebalo da

vam kažem da biste čekali ćelu noć. Ja ne uzvraćam pozive telefonskim brojevima."

„Ma hajdete, gospodine", čuo se uzrujani odgo-vor. „Vi ne očekujete nijedan drugi važan poziv."

„To je malo drsko, mislim . . . "„Mislite šta god hoćete, gospodine! Meni se veo-

ma žuri i prilično sam uznemiren zbog vas. Gde biste želeli da se vidimo?"

„Ne znam da li baš to želim. Nosi se, Bejzile, ili kako se već zoveš."

Sada nastade pauza s druge strane žice. Sem je

mogao da čuje teško disanje. Kroz nekoliko sekun-di, telefonski broj je progovorio. „Za ime božije, imajte milosti prema jednom starom čoveku. Nisam vam učinio ništa nažao."

Sem iznenada bi pogođen. Glas je zvučao slom-ljeno; čovek je bio izgubljen. Setio se poslednjeg razgovora sa Hokinzom. „Jeste li vi . . . "

„Bez imena, molim vas!" „„U redu. Bez imena. Kako da vas prepoznam?" „Lako. Mislio sam da to znate." „Ne znam. Znači srešćemo se na nekom skrovitom mestu."„Baš tako. Mislio sam da i to znate." „Prestanite to da ponavljate!" Devero je bio isto toliko uznemiren zbog Hokinza koliko i zbog Engleza na telefonu. „Onda bolje vi odaberite mesto, osim ako ne želite da dođete u ,Savoj\"„Nikako! To je vrlo ljubazno od vas. Imam, ne-koliko stambenih kuća u Belgraviji.27 Jedna se zove Empajer arms; poznajete je?" „Pronaćiću je."

„Dobro. Biću tamo. Stan broj četrdeset sedam. Biće mi potreban jedan sat da stignem do Londo-na."

„Ne žurite. Ne želim da se vidimo za jedan sat." „Ah, a kada onda?" „Kad se pabovi zatvaraju?" ,,U ponoć. Za nešto više od jednog sata." ,,K vragu!" „Molim?"„Videćemo se u jedan."

„Vrlo dobro. Upozoriću čuvara. Upamtite, bez imena. Samo stan četrdeset sedam." „Četrdeset sedam." „I, Devero, ponesite papire." „Kakve papire?"

27 Belgravija — moderni stambeni deo Londona, smešten na Bel-grejv skveru, u blizini Hajd parka. — Prim. prev.

Pauza je sada bila još duža, a Englez je još teže disao. „Taj prokleti ugovor, magarče."

Devojka ne samo što je prihvatila činjenicu da će morati brzo da večeraju i da on mora da napusti hotel već kao da je zbog toga bila ushićena.

Sem se sve manje i manje pitao. Zašto mu je pro-maklo, ali šta mu je postajalo sve jasnije. Pristao je da popiju zajedno napitak za dobar san kada se vra-ti. Nije bilo važno kada, rekla je En; dala mu je ključ.

Taksi se zaustavio ispred zgrade Empajer arms. Kada je Sem pomenuo stan četrdeset sedam, vratar ga je brzo i nekako zaverenički poveo kroz ulaz za poslugu, malim stepenicama sa zadnje strane, pa on-da teretnim liftom, i doveo ga do ulaza u stan.

Jedan čovek zloslutnog izgleda severnjačkim na-glaskom zatražio mu je isprave, a onda poveo Sema kroz ostavu u prostranu dnevnu sobu, predsoblje i najzad u malu, poluosvetljenu biblioteku; kraj pro-zora, u polumraku, sedeo je jedan izuzetno ružan omanji-stari čovek. Vrata su se zatvorila. Devero za-stade, privikavajući oči na svetlost i na nepristupač-nog starca u fotelji.

„Gospodin Devero, naravno", reče izborani stari čovek.

„Da. Vi mora da ste Denfort o kome mi je Ho- \kinz govorio."

i„Lord Sidni Denfort." Ružno malo stvorenje is-

pljunu ružne reci, a onda odjednom njegov glas po-stade sladak. „Ne znam kako je vaš poslodavac po-vezao ono što je povezao, niti ja i za trenutak pri-znajem bilo šta; sve je toliko besmisleno. I desilo se tako davno. Ipak, ja sam dobar čovek, darežljiv. Iz-vanredan čovek. Dajte mi te proklete papire."

„Šta?"„Ugovor, ti nepodnošljivo kopile!"Zapanjen, Sem je zavukao ruku u prednji unutra-

šnji džep i izvadio primerak ugovora o ortaštvu sa ograničenim jemstvom kompanije „Šepard". Prišao

je ružnom malom stvorenju i dao mu ga. Denfort izvuče tablu za pisanje, negde pored fotelje, i prikači jaku stonu lampu na njen vrh. Zgrabi papire i poče brzo da ih čita.

„Lepo!", reče Denfort, brekćući, listajući strani-ce. „Baš ništa se ne kaže u njemu!" Mali Britanac uze penkalo i poče da popunjava papire i s gnuša-njem ih predade Deverou. ,,A sad napolje! Ja «am sjajan čovek, velikodušni darodavac; ponizni multi-milioner koga svi obožavaju. Ja sam obilato zaslužio sve izuzetne počasti kojima su me obasipali. Svi to znaju. I niko, ponavljam, niko ne može da me dovede u vezu s takvim ludostima! Ja širim bratstvo — razumete li me? Bratstvo, kažem!"

„Ništa ne razumem", reče Sem.„Ni ja", odgovori Denfort. „Transfer će biti

obavljen na ostrvima Kajman. Ime banke je napisa-no, a deset miliona će biti prebačeno za četrdeset osam časova. A onda, ja sam gotov s vama!"

„Ostrva Kajman?"„Nalaze se u Karipskom moru, ti magarče."

POGLAVLJE DVANAESTO

il

Sićušna bela lampa sijala je petnaestak metara dalje, niz hodnik hotela „Savoj". Odmah je znao da su to bila vrata njegove sobe; izbegavanje poruke je bio još jedan dobar razlog da uđe u Enin apartman.

„Ako to nisi ti, Seme, onda ću biti u nevolji'todazva se ona iz spavaće sobe.

1„Ja sam. Ti imaš samo lepe probleme." '„Volim takve probleme."Devero je ušetao u veliku spavaću sobu čiji su

prozori gledali na reku. En je sedela u krevetu i či-tala džepnu knjigu sa šarenim koricama uz svetlost stone lampe. „Staje to?", upita on. „Izgleda impre-sivno."

„Čudesna istorija o ženama Henrija Osmog. Ku-pila sam je jutros u Taueru. Taj čovek je bio čudovi-šte."

„Nije baš. Većina njegovih problema bili su geo-politički."

„Problemi su mu bili u preponama!"„Jesi li za piće."„Prvo treba da telefoniraš. Obećala sam da će to

biti prva stvar koju ćeš učiniti kada se vratiš."Devojka je mirno okrenula stranu. Sem nije bio

samo začuđen već i radoznao. „Šta si rekla?"„Zvao je Mekenzi. Iz Vašingtona." Ona okrenu

još jednu stranu.„Mekenzi?" Devero nije mogao da se uzdrži, ur-

liknuo je. „Tek tako zvao je Mekenzi! Kao da si to čula od posluge, pa kažeš da je Mekenzi zvao. Ot-kud ti znaš da je zvao? Je li zvao tebe?"

„Zaista, Seme, ne budi tako napet." Ona hlad-nokrvno okrete još jednu prokletu stranicu. „Nije baš da ga ne poznajem. Mislim, posle svega."

„Ah, ne! Poštedi me mrskog poređenja! Samo bih voleo da znam o ovoj neuobičajenoj koincidenci-ji da ti 11000 km daleko od kuće odgovaraš na tele-fonski poziv bivšeg muža koji zove mene — udalje-nog pet hiljada kilometara od Njujorka."

„Ako se smiriš, reći ću ti. A ako ne, nastaviću sa čitanjem."

Devero pomisli koliko mu je bilo potrebno piće, ali je savladao svoju ljutnju i tiho rekao. „Evo smirio .sam se i veoma bih voleo da mi ispričaš. Molim te, ispričaj mi."

En spusti knjigu u krilo i pogleda ga. „Za poče-tak, Mek se isto tako iznervirao kada sam se ja javi-la!"

„Kako to da si se ti javila?" „Zato što sam bila zabrinuta." „To je zašto, a ne kako."

„Ako se prisetiš, a mislim da hoćeš ako se potrudiš, ostavio si me za stolom u restoranu. Kasnio si, i ja sam insistirala na tome. Rekla sam ti da ću potpisati čak i otići u sobu. Jesam li u pravu do sada?" „Dugujem ti za večeru. Nastavi." „Jedan simpatični mladić u smokingu i sa belom kravatom prišao je mom stolu i rekao mi da ima jedan telefonski poziv za tebe iz Amerike. Jesu li oni uvek tako doterani?"„To je običaj u ,Savoju\ Šta si ti rekla?" „Da ćeš se vratiti vrlo kasno; nisam bila sigurna tačno kad. Njega je to iznerviralo, pa sam upitala da li ja mogu nekako da pomognem. Rekao je da zove general Hokinz iz Vašingtona, i ja mislim da su ga čin i grad uznemirili. Mek to uvek radi; tako dobija bolje telefonske usluge. Stoga mu ja rekoh da ne treba uopšte da se brine. Ja ću razgovarati sa starim prdonjom. To mu se dopalo." En se vratila svojoj knjizi. „Sad, idi i zovi ga. Broj je na stolu u drugoj sobi. Isto tako je i na stolu u tvom apartmanu, a i dole na recepciji. Veoma sam polaskana što si prvo ovde svratio."

148 m 149

Bilo je moguće, razmišljao je Sem. Neobično, ali moguće isto kao što je neka radio-stanica nagovesti-la mogućnost postojanja neke druge civilizacije u ga-laksilji. „Šta je Hokinz rekao? Zašto je bio nervo-zan?"

„Ah, samo zato što sam ja bila ovde, pretpostav-ljam", reče devojka, nevoljno dižući oči sa stranice. „Počeo je da psuje i da se dere i da izdaje naređenja. Rekla sam, ,Mek, idi i dobro isperi usta'. Uvek sam mu to govorila. Hoću da kažem, on koristi jezik kojeg smo se mi klonili na Bel Ajlu. U svakom slučaju, na kraju se smirio i počeo da se smeje." En se zane-la. Prisećala se, pomisli Sem, a ta sećanja nisu je ostavljala ravnodušnom. „Pitao me je da li sam se oslobodila onog uobraženog žigolo kelnera — tako on zove Dona — a ako nisam, zašto nisam. I kako si ti vrlo fini momak. Znaš, Mek te vrlo ceni. U svakom slučaju, vrlo je važno da mu se javiš. Rekla sam da ćeš se vratiti strašno kasno; možda ne pre tri sata ujutro. Ali, on je rekao da je to u redu, u Va-šingtonu će biti tek deset sati ujutro." -

„Ne može li to da sačeka jutro?"„Ne, Mek je tu bio vrlo jasan. Rekao je ako bu-

deš pokušao da izvrdaš da te upozorim da je to u vezi s nekim italijanskim gospodinom koji te je tra-žio."

„Je li dodao da se taj gospodin bavi pogrebničkim poslovima?"

„Ne, ali mislim da bi trebalo da ga pozoveš. Akoželiš da se povučeš, možeš da ga pozoveš s telefona t

u drugoj sobi." f[,

t„Do đavola, dečko! Stvarno je svet mali! Presadi' si pola globusa i na koga si naleteo nego na malijj staru Eni. Ne mislim da je ona stara, shvataš . . .";[ „Shvatam", prekide ga Sem, „da imaš za men^ pozdrave od Delakročea. Šta si sada rekao svom du| boko religioznom prijatelju? Da sam razapeo Hri| sta?"

„Do vraga, ne. Bio je to mali psihološki trik, u slučaju da oklevaš da me pozoveš. Nisam čak ni raz-govarao s Delakročeom. Ne mislim da bi on želeo bilo kakvu dalju komunikaciju. Da li se sada osećašbolje?"

Devero pripali cigaretu. To mu je pomoglo da prevaziđe potmuli bol koji je osećao u stomaku. „Reći ću ti istinu, Mek. Nervira me već i to što si me uopšte zvao. Osećam da ćeš mi saopštiti nešto što me nimalo neće približiti Bostonu, ili mojoj majci, ili mom stvarnom poslodavcu, Aronu Pinkusu; eto kako se osećam zbog tvog psihološkog trika."

Mekenzi Hokinz je glasno coktao u Vašingtonu. „Ti si vrlo sumnjičava osoba. Očigledno u tebi po-stoji advokat. Kako je sve prošlo sa Denfortom?"

„On je luđak. Govori čas ljubazno, čas neljuba-zno kao psihopata. Ali, potpisao je papire; dao je deset miliona dolara iz razloga koje ja ne mogu da shvatim. Banka je na ostrvima Kajman, što je, pret-postavljam, razlog tvog poziva."

„Misliš da ću tražiti od tebe da ideš na ostrva Kaj-man?"

„Prošlo mi je kroz glavu."„Ne bih to učinio. Kajmani nisu baš zabavni. Sa-

mo ljupke vrele tačkice sa puno banaka i prokleto pedantnim bankarima. Pokušavaju da stvore drugu Svajcarsku . . . Ne, tamo ću ja lično otputovati i o svemu se pobrinuti. A ti imaš još deset hiljada na svom računu. Mislio sam da bi to voleo da znaš."

„Mek!" Devero oseti oštar bol u stomaku. „Ne možeš to da uradiš!"

„To je jednostavno, dečko. Samo izdaš deponent-sku menicu."

„Ne mislim na to! Ti nemaš prava da ulažeš novac na moj račun!"

„Banka se nije bunila."„Zašto bi se banka bunila? Ja se bunim! Najiskre-

nije! Bože, zar ne razumeš? To znači da ti mene plaćaš!"

150 151

„Deseti deo jednog procenta? Prokletstvo, dečko, pa ja te varam!"„Ne želim da me plaćaš! Ne želim da imam veze s bilo kakvim novcem koji dolazi od tebe! To me čini saučesnikom!"„Ne znam ništa o tome, ali svakako nije u redu da neko koristi nečije vreme i sposobnosti, a da mu za to ne plati." Hokinz je govorio

poput smirenog evangeliste.,,Oh, zaveži, pasji sine", reče Devero, naslućujući

poraz. „Osim zbog Denforta, zbog čega si me joijzvao?" i

„Pa, kad si već pomenuo, ima jedan tip u Zapad* nom Berlinu s kojim bih voleo da porazgovaraš." '„Sačekaj. Nemoj da mi kažeš", prekide ga Senf umorno. „Avionske karte i hotelske rezervacije bićej: na recepciji ,Savoja' pre nego što kažem

piksla." *„Do jutra, svakako." i,,U redu, Mek, znam kada sam pobeđen." Tonuc|

je sve dublje. Jednom će nekako, na neki način, mi4slio je Sem, morati da se uspentra napolje. *

Mekenzi je napisao broj numerički.$ 20,000.000Zatim je to ispisao:Dvadeset miliona dolara.Čudno, ali to nije ostavljalo nikakav utisak na njega. Bila su to samo sredstva, ne završetak sam za sebe. Mada mu je palo na pamet da bi to

jednostavno mogao da nazove ekonomskim danom, da pokupi novac i da se povuče u južnu Francusku. Svakako, ni Delakroče ni Denfort ga neće goniti. Ni u snu. Ali, nije se o tome radilo; novac je bio i prednost i uzgredni proizvod. I na svoj način, legalni oblik kazne. Obe ove osobe zaslužile su svoje gubitke.

Ali nije imao puno vremena i nije mogao sebi da dopusti da se zamajava. Leto će početi za samo nekoliko meseci; imao je još mnogo posla da obavi. Izbor i obuka pomoćnog osoblja iziskivaće vreme152

Iznajmljivanje i opremanje manevarskog centra biće teško, naročito prikriveno kupovanje opreme. I sami manevri oduzeće nekoliko nedelja. Sve u svemu, trebalo je puno toga uraditi u kratkom vremenu. Zbog ovoga, za njega je bilo sasvim prirodno iskušenje da promeni prvobitnu strategiju i nastavi s nepotpunim prvobitnim kapitalom, ali to bi bilo pogrešno. Zasigurno. On je odredio sumu od četrdeset miliona ne samo zbog njene numeričke simetrije sa četiri stotine miliona (mada svakako izgleda lepo na ugovoru o ortaštvu sa ograničenim jemstvom, na praznim linijama koje je sada popunjavao) već zato što je četrdeset miliona pokrivalo sve, uključujući čak i krajnje nepredvidive slučajnosti.

Poznato kao brzo smišljena evakuacija iz operacijske baze.Mora da bude četrdeset miliona. Upravo se spremao za svog trećeg investitora.Hajnriha Keniga iz Berlina.Sa Her Kenigom nije bilo lako. Dok je Sidni Denfort preterano upotrebljavao svoj modus ope-randi u Čileu, i dok je Andelo Delakroče

bio neha-tan u vezi sa svojim mediteranskim isplatama i živeo krajnje razmetljivo, Hajnrih Kenig nije pravio uočljive greške i vodio je miran život seoskog plemića u tihom provincijskom gradu na tridesetak kilometara od Berlina.

Ali, pre dvadeset i dve godine, on je briljantno odigrao jednu izuzetno opasnu igru. Igru koja ne samo da mu je donela bogatstvo već mu je osigurala početni kapital i veliki uspeh u raznoraznim poslovnim poduhvatima.

U doba najžešćeg hladnog rata Kenig je bio dvostruki agent i ucenjivač. Počeo je tako što je tajno obaveštavao pojedinačne agente sa obe strane, a zatim je počeo da iznuđuje gotovinu — kroz suprotne obaveštajne kanale — od onih koji su tražili zaštitu od izručivanja. Uskoro je dobio ekskluzivni međunarodni „imunitet" za svoje nove kompanije, izuzeće

od dugova zemalja koje su ekonomski zavisile od dobre volje obe velike sile. Najzad, sa ljupkošću Me-fista

primorao je Vašington, London, Berlin, Bon i Moskvu da izuzmu njegove kompanije od utvrđenilf} zakona koji su vladali u drugim industrijskim grana?1 ma. Kenig je ovo postigao tako što je svakom obja-r snio da će obavestiti one druge o njihovim aktivnostima u prošlosti.

A onda, na veliko olakšanje mnogih vlada, Kenig se penzionisao. Izgradio je svoju imperiju na zgaže-nim telima — pokojnih i paralizovanih — pola birokratske i industrijske populacije Evrope i Amerike. Ostao je nedodirljiv zbog vrlo realnog straha od lančane reakcije — odmazde. Koji birokrata, koji podsekretar, koji ministar ili državnik (zaista koji šef vlade) bi dozvolio pristup užasima Pandorine kutije4] Stoga, u penziji, Kenig je ostao bezbedan kao što jd bio i u vreme svojih vedrih dana pomahnitale aktiv| nosti.

Strah je bilo Kenigovo moćno oružje. Ali, ak<| čovek nilje mario za reakciju ili odmazdu — državi«! nu, industrijsku ili međunarodnu, onda se on nije n}f plašio.

I prirodno, to je bilo Hokinzovo oružje.Jedna međunarodna armija žrtava brzo bi domar-širala da ga ubije, i svi bi prošli nekažnjeni, ako bi shvatili da su

njihovi gresi iz prošlosti obelodanjeni ostalima. Kompletno obelodanjenje bilo je Mekova pretnja.Kenig će svakako shvatiti logiku ovakvog pristupa; njegovo bogatstvo počivalo je baš na njegovom nepostojanju.

On bi bez sumnje mogao da predvidi posledice nekoliko stotina dugačkih telegrama posla-tih istovremeno na nekoliko stotina moćnika po čitavom svetu. Ah, da! Kenig će biti poražen istog trena kada ga zaspe baražna vatra imena, datuma i aktivnosti.

Mekenzi podiže kopije dosjea sa kreveta, pazeći da mu se papiri ne izmešaju, i odnese ih do stočića

ispred kauča. Seo je i crvenom olovkom počeo da zaokružuje po dve ili tri tačke na svakoj strani.Stvari su se divno odvijale. Trebalo je samo da se napravi realna procena nečijih sposobnosti i raspoloživih

sredstava koja će upotpuniti te sposobnosti. Jednostavni izum. Pokupio je fotokopije, stavio ih na sto i lepo poredao papire ispred telefona. Bio je spreman da smireno i ravnodušno izdeklamuje izve-štaj o međunarodnom licemerju koji bi postideo čak i Džingis Kana.

Hajnrih Kenig će priložiti deset miliona dolara.

Očiju oivičenih tamnim podočnjacima od iscrpljenosti, Devero je prošao kroz carinu na berlinskom aerodromu Templehof; u potpunosti je bio pripremljen na to da će mu neki neonacista koji je poluslužbeno praskao dok mu je pregledao isprave i prtljag, udariti pečat u čelo. Hriste, pomisli, daj Nemcu gumeni pečat i on će podivljati.

U jednom trenutku on se zapanjeno zagleda u sadržaj svog sopstvenog kofera. Sve je bilo lepo savijeno i uredno složeno kao da je bilo upakovano kod Bergdorf Gudmena. On jednostavno nije pakovao stvari na taj način. A onda se kao kroz maglu setio da se En pobrinula o svemu. Ne samo da ga je spa-kovala, već ga je otpratila do blagajne i pomogla mu da reguliše račun.

I to samo zato što on nije bio u stanju da učini puno za sebe. Njegov nezdravi položaj odveo ga je do boce viskija. Jedina stvar koju nije zaboravio da uradi, bila je da pošalje prokleti ugovor o partnerstvu sa ograničenim jemstvom Hokinzu.

Berlinski hotel „Kempjnski" bila je teutonska verzija starog njujorškog „Seri-Nederlenda" sa malo grubljom unutrašnjošću; kitnjaste stolice u predvorju izgledale su kao da su izlivene u betonu, a ne da su od kože. Ipak, odisao je skupocenošću, izglancanim tamnim drvetom i užasno učtivim osobljem za koje

154 155

je Sem znao da su mrzela njegova slaba, demokratski orijentisana i inferiorna muda.Na recepciji je prošao uspešno i brzo. Jedan neprijatni, stariji esesovski oberfirer otpratio ga je do sobe; prema njegovoj putnoj torbi se

odnosio kao da su se u njoj nalazili đevreci i losos. Kada su najzad ušli u apartman (bio je ogroman; Mek Hokinz ga je slao u prvorazredne hotele) oberfirer je upalio lampe u sobama sa odlučnošću čoveka koji je navikao da izdaje naređenja streljačkom vodu. Devero, strahujući za svoj život, dao mu je ogromnu napojnicu, otpratio ga do vrata kao da je bio diplomata koji mu je došao u posetu i ljupko mu dobacio auf Wie-dersehen.

On otvori svoju putnu torbu. En je bila dovoljno mudra da mu zavije ćelu bocu viskija u savojski pe-škir. Ako je ikada bilo vreme da unese nesvarljivu hranu, bilo je to sada. Ne mnogo; tek toliko da pokrene motor.

Čulo se kucanje na vratima. Sem se toliko trgao, da je iskašljao puna usta viskija na krevet. Zapušio je bocu i mahnito potražio mesto gde da je sakrije.

Pod jastuk! Ispod pokrivača! Stao je. Šta je to radio? Sta je do đavola bilo s njim? Šta mu se to dešavalo? Proklet da si, Mekenzi Hokinze!

Duboko je uzdahnuo i mirno spustio bocu na toaletni stočić. Još jednom je duboko uzdahnuo, otvorio vrata i smesta, nehotice izbacio i poslednji delić vazduha iz svojih pluća.

Na vratima je bila plava Afrodita iz Palo Altoa, u Kaliforniji, katalogizirana u njegovom sećanju kao „Uzane i šiljate". Treća supruga Mekenzija Hokin-za. Lilijan.

„Znala sam da si to ti! Rekla sam recepcioneru da si to sigurno ti!"Sem nije bio siguran zašto je katalogizirao Lilijan kao „Uzane i šiljaste". „Uzan" je dami činilo nepravdu. Možda je to bio relativan pridev,

predmet trenutne vizuelne komparacije sa ostalih šest.

Deverou su se vrzmale ove apsurdne misli po glavi i — bio je svestan — da je buljio kao dvanaestogodišnji dečak koji prvi put gleda magazin „Artisti i modeli", dok je Lilijan sedela prekoputa njega, objašnjavajući mu da je doletela u Berlin pre tri dana da bi pohađala dvonedeljni tečaj gurmanske kuhinje.

Naravno, to je bilo neverovatno. Najzad, on je bio sposoban advokat. Upoznao je mnoštvo mentaliteta kriminalaca, skidajući slojeve obmane s prefi-njenih varalica u svim nivoima socijalne džungle. Uprkos njegovom iznurenom duhu i telu, on nije bio čovek koga su lako mogli da prevare i on će to i pokazati trećoj supruzi Mekenzija Hokinza. Zagledao se u nju pomnije, a onda se stresao. Do đavola!

„Dakle, evo nas, Seme. Mogu li da te zovem Sem? Neverovatno je kuda čoveka može da odvede zanimanje za dobro kuvanje."„Ali, sasvim verodostojno, Lilijan! To je ono što slučajnosti čini zaista — pa, slučajnim!" Sem se na-smejao tobože histerično, trudeći se iz

sve snage da kontroliše svoje oči. Bio je jednostavno previše iscrpljen da bi mu to uspelo; stoga je odustao i pustio da mu oči slobodno tumaraju.

,,I mislim da nema boljeg načina da se upozna Berlin. Ako budemo imali sreće, možda nađemo i pokriveni teniski teren! Čujem da hotel ima bazen; možda i gimnastičku dvoranu . . . " Lilijan zastade, a Devero se oseti kao da je lišen nečega; ovako izmrcvaren, on je uživao u mekoj, neprekidnoj masaži sluha. „Ali, ja možda uzimam previše stvari zdravo za gotovo. Putuješ li sam?"

Znao je da ne bi trebalo. Ne bi trebalo.„Usamljenije nego što sam ikada bio u životu."„Pa, to ne možemo da dopustimo. Ako smem da primetim, izgledaš strašno umoran. Mislim da si radio kao crnac. Neko bi trebalo da se

pobrine o tebi."„Ja sam samo topla senka svoje suštine . . . "

156 157

„Jadno moje jagnješce. Dođi ovde da ti izmasi-ram leda. To čini čuda, zaista, zaista čini."„Ja sam iznureni ostatak. Ispunjen sam vakuumom i livenim olovom . . . "„Ti si iscrpljen, jagriješce moje. Tako, i ispruži se i spusti glavu na Lilino krilo. Oh. Bože, slepoočnice su ti tako tople. A

vratni mišići su ti tako stegnuti. Tako, tako je bolje; zar se ne osećaš bolje!"Osećao se. Osetio je njene spretne prste kako mu otkopčavaju košulju i meke ruke koje miluju po grudima dodirom

anđela. Kakav pakao. Otvorio je oči; pogled mu je ispunila nepodnošljiva lepota dve veličanstvene dojke, na samo nekoliko santimetara ođ;| njegovog lica.

„Da li i ti voliš kade sa toplom vodom i pune sapunjavih mehurića koji mirišu na ruže i proleće?" prošaputao je.„Ne baš", prošaputa Lilijan. „Ja sam sklonija tu| širanju toplom vodom. U uspravnom položaju."Sem se osmehnu.

POGLAVLJE TRINAESTO

Osetio je neki prijatan miris; nije morao da otvori oči da bi saznao odakle potiče.Ako je bio u stanju da precizno rekonstruiše prethodno veče — a mir koji je vladao ispod njegovog struka ubedio ga je da je

mogao — najveći deo noći proveli su pod tušem u hotelu „Kempinski."Sem otvori oči. Lilijan je sedela pored njega, naslonjena na jastuke, s naočarima uokvirenim rožna-tim ramom na svom

divnom prćastom nosu. Čitala je neko ogromno izlizano parče kartona, pri čemu joj je beli čaršav pokrivao prsa ali ni u jednom trenutku nije zaklanjao koplja ispod sebe.

„Zdravo", reče on tiho.„Dobro jutro!" Ona ga pogleda i zadovoljno 'se nasmeši. „Znaš li koliko je sati?"Blondinka je bila zdravi tip, pomisli on. To mora da je od vožnje daskom, a možda ju je Mekenzi Ho-kinz naučio kako se

rade sklekovi. „Sat mi je na ruci ispod pokrivača. Ne znam koliko je sati."„Deset i dvadeset. Spavao si jedanaest sati. Kako se osećaš?"„Hoćeš da kažeš da smo otišli u krevet — da sam zaspao — sinoć u pola dvanaest?"„Mogli su da te čuju do Branderbuških vrata. Ja sam te gurkala ne bi li prestao da hrčeš. Bio si u pravom operskom

raspoloženju. Kako tvoja glava?"„Kad bolje razmislim, odlično. Pitam se zašto?"„Zbog sve one pare. I vežbi. U stvari, nisi bio u stanju baš mnogo da piješ. Kao da ti se krvotok opirao." Lilijan podiže

olovku s noćnog stočića i ovlaš obeleži meni.

159

„Sjajno mirišeš", reče on pošto ju je nekoliko trenutaka posmatrao, prisećajući se pogleda iz njenog krila i anđeoskog dodira po njegovim prsima.

„I ti, jagnješce", odgovori ona s osmehom, skidajući naočare, i posmatrajući Sema. „Znaš li da imaš divno telo?"„Ima ono svojih dobrih strana."„Mislim da ti je telo u suštini zdravo i prilično skladno građeno. Šteta što si ga zapustio." Lupkala je naočarima po obrazu, kao

doktor kbji proučava postoperativni tok.„Pa ne bih rekao baš da je zapušteno. Nekada sam igrao lakros.28 Bio sam prilično dobar."„Ne sumnjam da jesi, pre više od jedne decenije. Vidi ovde . . .", Lili skide naočare i otkri Deverova prsa. „Pogledaj. I ovde i ovde i

ovde! Tu nema mrvice snage. Mišićni džepovi koji nisu korišćeni godinama! I ovde."„Uh!"„Tvoj latissimi dorsi praktično ne postoji. Kad si ga poslednji put koristio?"„Sinoć. Pod tušem."„Taj aspekt tvoje kondicije ne mogu da porek-

nem. Ali to je manje važan deo tvoga tela." | j„Ne, za mene nije!" . II„Vezan za mišićnu mrežu. Tvoje telo je hram; nff dozvoli mu da se izdrobi i uvene od pogrešne upotrebe i zapuštenosti. Doteraj

ga! Daj mu šansu da se ispravi i diše i bude korisno; zbog toga ono i postoji. Pogledaj Mekenzija."„Prigovor! Ne želim da pogledam Mekenzija!"„Govorim klinički."„Znao sam", promrmlja Devero poraženo. „Ne mogu da ga izbegnem. U njegovoj sam vlasti."„Shvataš li da je Mek već davno prevalio pedesetu? A uzmi njegovo telo. U odličnom je stanju. To je vijugava opruga sa

savršenim tonusom . . . "28 Lakros, igra loptom rasprostranjena u Americi i Kanadi — Prim. prev.

160

Liline oči su odsutno lutale. Poput Eninih u ,,Sa-voju". I ona se prisećala, kao što se i En prisećala — i te uspomene nisu je ostavljale hladnokrvnom.

„Pa, za ime božje", reče Sem. „Hokinz je proveo čitav svoj vek u vojsci. Trčeći, skačući, ubijajući i mučeći. Morao je da bude u formi da bi ostao živ. Nije imao izbora."

„Nisi u pravu. Mek razume šta znači pun kapacitet, pošto je iskusio potpuni potencijal'. Jednom mi je rekao — ali, nema veze, nije važno." Devojka skloni ruku sa Deverovih grudi i uze naočare.

„Ne, molim te." Spavaća soba u „Kempinskom" mogla je da bude i spavaća soba u „Savoju". Ali, supruge se nisu mogle zameniti; svaka je imala svoju posebnu ličnost. „Voleo bih da čujem šta je Mek rekao."

Lili je držala naočari obema rukama, zamišljeno vrteći drške. „'Tvoje telo treba da bude stvarni produžetak tvoje duše, pritisnuto do svojih granica, ali se ne srne zloupotrebljavati'."

„Više mi se dopada ono, 'ako promeniš spolja-šnost, napravićeš zbrku iznutra'."„Šta?"„Nešto drugo što je on rekao. Možda nisam razu-meo; intelektualni i fizički deo su odvojeni polovi. Na primer, mogu da zamišljam

kako bih mogao da poletim s vrha Ajfelove kule, ali bi bilo bolje da to ne probam."„Zato što to ne bi bilo realno; to bi bila zloupotreba. Ali ti bi mogao da istreniraš sebe da se spustiš niz nju u rekordnom vremenu.

To bi bilo realno, fizički produžetak tvoje imaginacije. Najvažnije je pokušati."„Da se spustim niz Ajfelovu kulu?"„Ako je sletanje bila ozbiljna namera."„Nije. Ako dobro razumem ovu pseudosholastič-ku besmislicu, ti kažeš da ako razmišljaš o tome da nešto uradiš, treba praktično da

prevedeš to u što je moguće realnije termine."11 Put za Gandolfo

161

„Da. Glavna stvar je da ne ostaneš inertan." Lili značajno mahnu rukom. Čaršav pade na pod.Nepodnošljivo divna, pomisli Devero. Ali, u ovom trenu nedodirljiva; devojka je sada diskutova-la.

„Ovo je ili mnogo složenije ili mnogo jednostavnije nego što zvuči", reče Sem.„Mnogo je složenije, veruj mi", odgovori ona. „Njena zamršenost je u njenoj očiglednosti."„Ti veruješ u ovu teoriju o izazovu, zar ne?", reče Sem. „Mislim, vrlo je važno zadovoljenje kada se pojavi izazov, zar ne?"„Da, pretpostavljam da jeste. Za čovekovo sop-stveno dobro; da pokuša da dosegne ono o čemu razmišlja. Da isproba svoje

mogućnosti."„A ti veruješ u to." To nije bilo pitanje.„Da. Zašto?"„Zato što u ovom trenutku moja mašta toliko radi, da to prosto ne mogu da podnesem. Imam potrebu da se fizički izrazim;

da isprobam svoje potencija* le. U okviru razumnih granica, naravno." On se izvuče iz svog šatora i sede nasuprot nje, gledajući j$ pravo u oči. Pruži ruku i skide joj naočare, sklopi ih i spusti preko ivice kreveta. Ponovo je pružio ruku i ona mu dodade jelovnik.

Lilijanine oči su bile sjajne, usne otvorene u po-luosmehu. „Baš sam se mislila kada ćeš da me pijj taš."A onda je zazvonio nacistički telefon.

Glas sa druge strane žice odavao je čoveka koji je odrastao uz ratne filmove Braće Vorner. Svaki slog mu je zvučao zloslutno.

„Mi nećemo — mi ne može — ne srne pričati na telefon."„Idi do ulice i otvori prozor. Vikaćemo", odgovori Devero razdraženo.„Naš vreme je dragocen! Siđite u predvorje, do fotelja pored prozora, desno od ulaz! Staviti pod ru-

ka presavijeni primerak „Špigla". I prekrstiti noga svakih dvadeset sekundi."„Da sednem?"„Bilo bi krajnje glup prekrstiti noga u stojeći položaj, majn Her.",,A ako neko bude sedeo u stolici?"Pauza je izražavala i ljutnju i zbunjenost. Zatim se čuo kratak, neobičan zvuk koji je podsećato na prase koje skici od

straha. „Uklonite ga!" bio je odgovor koji je sledio skičanju.„Svašta."„Učiniti onako kako fam kažem? Nema se freme-na za rasprave! Neko će fam prići sa petnaest minuta."„Hej, čekajte! Upravo sam ustao. Nisam još ni doručkovao; treba da se obrijem."„Četrnaest minuta, majn Her!"„Gladan sam!"Veza se prekinula glasnim klik. „Do đavola s njim", reče Devero, žudno se okrećući neverovatnoj Lilijan.Ali Lilijan nije bila tamo gde bi trebalo da bude. Umesto toga, ona je stajala s druge strane kreveta u Semovom penjoaru.„Ako smem da upotrebim taj izraz, dragi moj, zvono nas je spasio. Imaš posla, a ja stvarno moram da se spremim za čas."„Čas?"„Der erstklassig Strudelschule" — reče Lili. „Manje stručna ali možda zabavnija nego 'Kordon ble' u Parizu. Počinje u podne.

Mi smo u Lajpciger štrase; a to je iza Unter der Linden. Zaista moram da požurim."„A šta je sa nama? I doručkom i — zar se ti ne tuširaš ujutro?"Lilijan se nasmeja; bio je to lep, iskren smeh. „Der Schule se završava u pola četiri. Videćemo se kad se vratim".„Koji je broj tvoje sobe?"

162 163

„Petsto jedanaest." „Ja sam u sobi petsto devet." „Znam. Neverovatno." „Ili nešto drugo . . . "

Zbrka u predvorju hotela „Kempinski" bila je besmislena. Ona fotelja pored prozora bila je zauzeta, u njoj je bio jedan stariji gospodin kome je glava, s kratko podšišanom kosom i isturenom vilicom, padala dole u nabore kože na vratu dok je dremao. Na krilu mu je, na žalost, bio presavijeni primerak „Špigla".

Stariji čovek je, prvo, bio ozlojeđen, a onda be-* san na dva tipa koja su mu prišla sa strane i rekla mu vrlo odrešito da ustane i pode s njima. Dva puta je Sem pokušao da posreduje, objašnjavajući, najbolje što je umeo, da je i on imao presavijeni primerak, „Špigla". Ništa nije pomoglo; vojnike je zanimao sa-*. mo čovek koji je sedeo u velikoj fotelji. Najzad, De-f vero je stao tačno ispred njih i počeo da svakih dva-deset sekundi prekršta noge.

U tom trenutku recepcioner dođe do Sema i na savršeno dobrom, glasnom engleskom objasni mu kako da dođe do muškog toaleta.

Na to je jedna ogromna žena, koja je strašno pod-sećala na Dika Batkusa,29 prišla triju oko fotelje i počela da udara dva gestapovca kutijom za šešire i jednom ogromnom crnom kožnom tašnom.

Tu je samo jedna stvar mogla da se učini, pomisli Devero. On zgrabi jednog od svojih ljudi za vrat i povuče ga iz borbene zone.

„Ti glupi pasji sine! Ja sam taj! Šalje vas Kenig, zar ne?"Trideset sekundi kasnije, Devero je bio sproveden kroz ulazna vrata hotela „Kempinski" i uteran u obližnje sokače.Negde na pola uličice, zauzimajući bezmalo sav

29 Dik Batkus, američki fudbaler. — Pritn. prev. 164

prostor između zgrada, nalazio se ogroman otvoreni kamion sa ceradom prebačenom preko konopaca i zakačenom za držače sa zadnje strane. Ispod cerade od poda do vrha bile su stotine korpi za pakovanje naslaganih jedne na druge, sa hiljadama (izgledalo je hiljadama) pijukavih pilića.

Između sanduka je bio jedan uzani prolaz. Vodio je do zadnjeg prozora na kabini. Pored prozora'bile su dve stoličice.„Hej! Ma hajde! Ovo je smešno! Ovo je — do đavola, ovo je nehigijenski!"Njegovi pratioci su germanski klimnuli glavom i nasmešili se germanski, i germanski ga podigli u sićušni hodnik i gurnuli ga

prema stolicama kroz prolaz od tridesetak santimetara.Sa svih strana kljucali su ga oštri kljunovi. Podnevno sunce bilo je u potpunosti skriveno teškom ceradom. Smrad pilećeg

izmeta bio je nepodnošljiv.Vozili su se maltene čitav sat kroz provinciju, zaustavljajući se tu i tamo da bi ih pregledali kooperativni istočnonemački

vojnici koji bi im zatim odmahivali, stavljajući u džep nemaČke marke.Ušli su na veliku farmu. Kroz otvor u malom prolazu između korpi i uzlepršanog perja videle su se krave kako pasu po

poljima, silosi i štale.Najzad su se zaustavili. Pratilac broj jedan iscerio se svojim germanskim osmehom i izveo je Sema na svetlost sunca.Odmarširao je s njim do ogromne štale koja je smrdela na urin od stoke i sveže đubrivo. Zatim ga je poveo — germanski

— zamršenim hodničićima kroz smrdljivu zgradu dok najzad nisu stigli do prazne štale. Red plavih tračica označavao je da tu boravi nagrađeno june.

Unutra, na stolici za mužu, okružen gomilom goveđeg izmeta, sedeo je zdepasti čovek za koga je Sem znao da mora biti Hajnrih Kenig.

On se nije digao; sedeo je tamo i buljio u Deve-

165

roa. Iz njegovih sitnih očiju oivičenih naborima oštećene kože sevale su munje. ' \

„Pa . . ." Kenig se nije pomerio, prezrivo izvlače*-ći reč, odmahujući pratiocima da izađu.„Pa?", odgovori Sem, malo naprslim glasom, sve stan mokrog pilećeg izmeta na svojim leđima.„Ti si predstavnik onog čudovišta, generala Hc kinza?" Kenig izgovori reč „general" sa tvrdim ger manskim G.„Voleo bih da to raščistim, ako mogu", reče De-vero nevešto se osmehujući. „U stvari, mi smo samo poznanici, jedva da ga i

znam. Ja sam sitni advokat iz Bostona; u stvari, ja sam advokatski pripravnik. Radim za malog Jevrejina po imenu Pinkus. Ne bi vam se dopao. Moja majka živi u Kvinsiju i najčudnijom slučajnošću . . ."

„Dovoljno!" Glasan prdež začuo se oko stolice za mužu. „Vi ste veza, posrednik, sa ovim paklenim đavolom!"„Pa, što se toga tiče, trebalo bi da prodiskutuje-mo o našem legalnom udruženju; rečeno udruženje je predmet razjašnjenja cilja u

odnosu na unapred znano. Ne verujem da . . ."„Ti si šakal, hijena! Ali takvi psi laju glasno ako ima dovoljno mesa. Kaži mi. Taj Hokinz. On je iz operacije Gelen, najn?"„Koje?"„Gelen!"Devero se prisetio. Gelen je bio vesti špijun Trećeg Rajha koji je trgovao sa svim mogućim frakcijama posle rata. Nije hteo da Kenig

pomisli da je postojala bilo kakva povezanost između Hokinza i Ge-lena; jer, to bi značilo da je most vodio preko nekog Sema Deveroa, koji je bio daleko od njegove lige.

„Ah, siguran sam da nije. Ne verujem da je general Hokinz ikada čuo za tog kako-mu-beše-ime. Ja svakako nisam." Pileći izmet se topio pod Semovom košuljom i curio mu niz grozničava leda.

Kenig se lagano digao sa stolice za muženje, a

novi prdež je glasno najavio njegovo uspravljanje. Glas mu je bio pun mirnog, jakog neprijateljstva.„Mada to nerado kažem, general zaslužuje moje poštovanje. Poslao mi je blebetavog idiota. Daj mi papire, budalo."„Papire." Sem zavuče ruku u džep sakoa i izvadi još jedan primerak ugovora o ortaštvu sa ograničenim jemstvom kompanije

„Šepard."Nemac je ćutke prelistao papire, stežući svaki list kako ga je prevrtao. Njegove čujne reakcije bile su nabusite: kombinacija prdenja i

groktanja.„Ovo je gnusno! Velika nepravda! Politički neprijatelji su svuda! Svi žele da me unište!" U uglovima Kenigovih usta skupile su se kapi

pljuvačke.„Slažem se svim srcem", reče Devero, zdušno klimajući glavom. „Ja bih to bacio, da sam na vašem mestu."„To biste vi hteli? Svi vi. Svi biste hteli da me uhvatite! Moje velike zasluge koje su održavale mir u svetu, neprijatelje u stalnom

dodiru, koji su otvorili vruće i crvene i plave linije između velikih sila — sve je to zaboravljeno. A sad mi ti šapućeš iza leđa. Pričaš mi laži o nepostojećim bankovnim računima, pa čak i o skromnim mestima moga boravka. Nikada mi nećeš priznati da sam sam zaradio svaku nemačku marku koju posedujem! Kada sam otišao u penziju, niko od vas to nije mogao da podnese; niste me više imali pri ruci! I sad ovo! To je nepravda!"

„Ah, razumem."„Ništa ti ne razumeš! Daj mi nešto za pisanje, ti idiote."On prdnu i potpisa.

166

A* -• - ^

POGLAVLJE ČETRNAESTO

Melodiozno i svečano odjekivao je zvuk zvona koja su najavljivala vreme za večernju molitvu. Od-zvanjala su po Trgu svetog Petra, lebdeći iznad Ber-ninijevih mramornih čuvara, i čula se na maloj pro-t slavi na drugoj strani palate, duboko u vatikanskimr vrtovima. Na klupi od belog kamena, posmatrajućf' narandžaste zrake zalazećeg sunca, sedeo je korpu-f lentan čovek, čije bi se lice najbolje moglo opisati kao lice osobe koja je uspešno prebrodila sedam de-cenija zahvaljujući svojoj dobroj naravi iako ne uvek' i u miru. Lice je bilo puno, ali prosta struktura kostiju ispod nabora kože jasno je govorila da to lice nije bilo maženo. Oči su mu bile krupne, velike, smeđe i blage; u njima je bilo gotovo podjednako i snage i pronicljivosti, i rezignacije i veselosti.

Na sebi je imao veličanstvenu belu papsku manti-ju. Najviši službenik svete apostolske katoličke cr-kve, naslednik samog Petra, biskup Rima, duhovni poglavar 400 miliona duša na zemlji.

Papa Frančesko I, Hristov zamenik.Rođen je kao Đovani Bombalini u malom selu

severno od Padove početkom ovog veka. Njegovo rođenje jedva da je bilo i zabeleženo, jer Bombalini nisu bili bogati. Đovani je donet na svet uz pomoć babice koja je, kako se to često dešava, zaboravila da obavesti o plodu svoga rada (i svoje pacijentki-nje) seoskog sveštenika, ubedena da bi crkva učinila nešto po tom pitanju; krštenja su donosila novac. U stvari, dolazak Đovanija Bombalinija na ovaj svet možda nikada i ne bi bio zakonski zabeležen da se njegov otac nije opkladio sa svojim rođakom Fresko-baldijem, koji je živeo tri sela dalje prema severu, da će njegovo drugo dete biti muškarac. Bombalini

Stariji nije želeo da izgubi opkladu, pa je otišao u seosku opštinu i lično prijavio rođenje muškog dete-ta.

Kao što se to ponekad dešava, deo opklade je bio da Freskobaldijeva žena — koja je očekivala da se porodi istog meseca — neće roditi sina. Ali, na-ravno, i ona je rodila sina, tako da je opklada propa-la. Ovaj dečak, Gvido Freskobaldi, rođen je —"pre-ma nepotpunim podacima — dva dana posle svog rođaka, Đovanija.

Još u prvim danima svog života, Đovani je poka-zivao da se razlikuje od ostale dece u selu. Na pri-mer, on nije učio katehizis prostim ponavljanjem; on ga je prvo čitao pa tek onda učio napamet. Ovo je uznemirilo seoskog paroha zato što je mirisalo na prerano sazrevanje, što je nekako vređalo autorite-te, ali detetov talenat se nije mogao poreći.

Putevi Đovanija Bombalinija su zaista bili neobič-ni. Mada se nikada nije izvlačio od rada u polju, retko je bio toliko umoran da ne bi mogao do pola noći da čita sve što mu je dolazilo pod ruku. Kada je napunio dvanaest godina, otkrio je biblioteku u Padovi, koja je bila daleko od biblioteke u Milanu, ili Veneciji, svakako ne kao u Rimu, ali su oni koji su poznavali Đovanija pričali da je on pročitao sve knjige iz Padove, zatim Milana, pa Venecije. Tada ga je njegov paroh preporučio svetim očima u Rimu.

Crkva je bila odgovor na Đovanijeve molitve. I dogod se molio — što je bilo jednostavnije, mada ne i vremenski kraće od rada u polju — bilo mu je dozvoljeno da čita više nego što bi ikada i pomislio da bi moglo da mu bude dozvoljeno.

Kada je napunio dvadeset dve godine, Đovani Bombalini je bio rukopoložen za sveštenika. Neko reče da je on bio najnačitaniji sveštenik u Rimu, eru-dito fantastico. Ali, Đovani nije imao dovoljno strog izgled za jednog vatikanskog erudito, niti je usvojio odgovarajuće pouzdane stavove u odnosu na sva-kodnevne istine. On je uvek pronalazio izuzetke i

168 169

fleksibilnost u liturgijskoj istoriji, ističući (neko reče zlonamerno) da su crkveni tekstovi stekli svoju snagu u časnim oprečnostima.

Dvadeset šestogodišnji Đovani Bombalini bio je oštar trn u velikoj vatikanskoj zadnjici. To je još više bilo otežano njegovim zdravim izgledom, što je bilo antiteza suvonjavom, akademskom imidžu koji su toliko priželjkivali rimski eruditi. On je, ako tako može da se kaže, bio slika i prilika seljaka sa polja« iz severnih krajeva. Onizak, zdepast i debeo u stru ku, ličio je na poljskog radnika kome je više priliči! kozja štala nego mermerni hodnici vatikanskih colle gia. Ni njegovo ogromno teološko obrazovanje, n blaga narav, ni zaista duboko verovanje u njegovi crkvu, nije moglo da ublaži strašnu neusklađenos njegovog uma i njegove pojave. Stoga su mu nalazil nameštenja po najneverovatnijim lokacijama popu Zlatne obale, Sijera Leonea, Malte, i usled jedn greške, u Monte Karlu. Neki premoreni vatikansk telegrafista pogrešno je pročitao ime Montes Klaros umesto njega napisao Monte Karlo — bez sumnj zato što nikada nije čuo za brazilske Montes Klaro: — i sreća se osmehnula Đovaniju Bombaliniju.

I tako je, kroz opasnosti smrti u kazanu i jaki emocijama, lutao sveštenik jednostavnog izgleda, za mišljenog pogleda, blage naravi i glave nabijene više znanja no što bi bilo kojih dvanaest međunarodf] nih bankara moglo da ima zajedno. Imao je mak) posla na Zlatnoj obali, u Sijera Leoneu i Malti, pa se, kada nije molio ili podučavao domoroce, pretplaćivao na mnoštvo časopisa i knjiga i tako još više bogatio svoju zamašnu memoriju.

Opšte je poznato da ljudi koji žive u stalnom pokretu, rizično i puno piju, imaju ponekad potrebu za duhovnim umirenjem. Tako je otac Bombalini počeo da teši nekoliko zabludelih ovaca. Na opšte zaprepašćenje, otkrilo se da se iza njegovog lika ne krije toliko sveštenik koji je pričao o grehovima, koliko izuzetno zabavna osoba koja je nadugačko m

gla da diskutuje praktično o svemu: o ekonomskim uslovima na svetskom tržištu, istorijskim pretpostavkama očekivanih geopolitičkih događaja i, naročito,0 hrani (posebno je voleo osnovne sosove, klonećise smicalica često neprikladne haute cuisine).

Posle samo nekoliko meseci, otac Bombalini je postao stalni gost apartmana mnogih većih hotela i velikih kuća na Ažurnoj obali. Ovaj prelat, krajnje neobičnog izgleda i okrugao, umeo je čudesno da priča i svako se uvek bolje osećao ako bi popričao s njim pre nego što ode do toliko željene žene svoga suseda.

Crkvi je stizao ogroman broj izuzetno velikih priloga na ime oca Đovanija. Sve češće i češće.Rim više nije mogao da nadgleda Bombalinija. Bar tako je izjavilo upravno odeljenje finansija vatikanskih trezora.Monsinjor Bombalini se za vreme rata nalazio u raznim prestonicama savezničkih zemalja; ponekad bi se pridružio i

savezničkim armijama. Do ovoga je došlo iz dva razloga. Prvo je on nepokolebljivo izjavio svojim pretpostavljenima da ne može da ostane neutralan u svetlu poznatih Hitlerovih ciljeva. Napisao je šesnaest stranica istorijskih, teoloških i liturgijskih pretpostavki u kojima je obradio ovu svoju tezu; niko osim jezuita to ne bi mogao da razume, a oni su bili na njegovoj strani. Rim je zažmurio i nadao se najboljem. Drugi razlog za njegova ratna putovanja bio je taj što su međunarodni bogataši Monte Karla iz tridesetih godina sada bili pukovnici1generali, diplomate i ambasadori. Svi su ga oni že-leli. Savezničke države su poslale toliko zahteva zanjegove usluge da je Dž. Edgar Huver na Bombali-nijevom dosjeu u Vašingtonu napisao: Izuzetno sumnjiv. Možda je peder.

Tokom posleratnih godina kardinal Bombalini se ubrzano peo po vatikanskim lestvicama. U velikoj meri njegov uspeh je bio posledica njegovog bliskog prijateljstva sa Anđelom Ronkalijem, sa kojim je de-

170 171

•*;.,:.->*

110mnoštvo neortodoksnih pogleda, kao i sklonostprema pristojnim, mada ne uvek i ekskluzivnim vinima i dobroj partiji karata posle večernjih molitvi.

I tako, dok je sedeo na beloj kamenoj klupi u vatikanskim baštama, Đovani Bombalini — papa Frančesko — razmišljao je o tome koliko mu je Ronkali nedostajao. Proživeli su toliko toga zajedno; bilo mu je lepo. A njihove slične pretenzije na stolicu svetog Petra nikada nisu prestale da ga za-bavljaju. Ronkali, Jovan, takođe bi se zabavljao; bez sumnje već i jeste.

Obojica su bili kompromisna rešenja, koja su po-, nudile stroge ortodoksne jedinice Kurije da bi umiri- Je le vatru nezadovoljstva svojih vernika u ćelom svetu. Ni za jednog se nije očekivalo da će dugo vladati. Ali, Ronkaliju je bilo lakše; on je morao da se bori samo steološkim argumentima i nerazvijenim dru-štvenim reformatorima. On nije imao šašave mlade sveštenike koji su želeli da se žene i da imaju decu,111kada su bili drugih ubeđenja, da vode homosek-^sualne parohije! Ništa od svega toga nije lično smetalo Đovaniju; međutim, u teološkom zakonu ilidogmi nije bilo baš ništa što je zabranjivalo brak ilistvaranje potomstva; i, isto tako, ako ljubav premadrugom muškarcu nije prevazilazila biblijsku dvosmislenost, šta su onda oni učili? Ali, majko božija,kakva je uzbuna nastala! ,

Bilo je toliko toga da se uradi — a doktori su| jasno dali do znanja da je njegovo vreme bilo ograni * čeno. To je jedino što su znali pouzdano; nisu mogli da izdvoje neku posebnu bolest, niti naročito obolje nje. Samo su izjavili i potvrdili da su njegovi „vitaln organi" usporavali rad alarmantnom brzinom. On j tražio od njih da budu otvoreni, pa on se nije plaši smrti! On se radovao odmoru. On i Ronkali će moć zajedno da okopavaju nebeske vinograde i ponov da igraju bakaru. Poslednji put Ronkali mu je osta< dužan nešto više od šest stotina miliona lira.

Rekao je doktorima da isuviše mnogo gledaju

svoje mikroskope, a previše malo obraćaju pažnju na ono što je očigledno. Mašina se umorila; jedno-stavno, tako je bilo. A oni su važno klimali glavama i sumorno izgovarali: „Tri meseca, najviše četiri, sveti oče."

Doktori. Basta: Veterinari sa cugini u Kuriji! Njihovi računi su bili podli! Kozari iz Padove znali suviše o medicini; morali su. *

Frančesko začu korake iza sebe i okrenu se. Duž baštenske staze dolazio je mladi papski pomoćnik čije ime mu je promaklo. Mladi sveštenik je u ruci nosio tablu za pisanje. S donje strane table bio je nacrtan krst; to je delovalo pomalo smešno.

„Vaša svetlost je tražila da manje probleme reša-vamo pre večernje molitve."

„Svakako, oče. U čemu je problem?"Pomoćnik je otandrkao seriju nedoslednosti,

uglavnom ceremonijalne prirode, i Đovani je laska-vo zatražio njegovo mišljenje o većini tih stvari.

„Zatim, tu je i jedna molba od američkog časopi-sa „Viva gurmej". To ne bih ni pominjao svetom ocu da ova molba nije propraćena preporukom In-formativne službe američkih oružanih snaga."

„Veoma neobična kombinacija, zar ne, oče?"„Da, vaša svetosti. Prilično nerazumljivo.",,Šta hoće?"„Bili su toliko drski da traže od svetog oca da

pristane na intervju sa jednom novinarkom u vezi sa pontifikovim omiljenim jelima."

„Zašto je to drsko?"Mladi prelat zastade, kao da se trenutno zbunio.

Onda je samo pouzdano nastavio. „Zato što kardi-nal Kvarce tako kaže, sveti oče."

„Da li je kardinal izneo svoje razloge? Ili. je, kao i obično, sam komunicirao s Bogom i jednostavno uručio božansku zapovest?" Frančesko se trudio da ne pretera sa svojom savršeno prirodnom reakcijom na Ignacija Kvarca. Kardinal je bio omražen u gotovo svim odeljenjima. On je bio erudito aristocratico

172 173

iz moćne italijansko-švajcarske porodice, koji je imao samilost uznemirene kobre. I ličio je na nju, pomislio je Đovani.„Tako je, sveti oče", odgovori sveštenik. Čim je to rekao, pomoćniku odmah bi neprijatno. „On . . . on . . . "„Mogu li da priupitam, oče", reče pontifik sa ljupkim razumevanjem, „da li je naš sjajno odeveni kardinal izjavio da

papina omiljena jela nisu tako impresivna?"„Ja . . . ja . . . "„Vidim da jeste. Pa, oče, tačno je da sam ja naklonjeniji jednostavnijoj kuhinji od one koja se dopada našem kardinalu kome,

na žalost, stalno curi nos, ali razlog za to nije moje neznanje. Možda je više u pitanju nenametljivost; no, ja ne mislim da je naš kardinal, kome ono nesrećno oko luta udesno dok govori, razmetljiv. On sigurno nikada nije tako nešto ni pomislio."

„Ne, naravno da nije, sveti oče."„Ali, ja mislim da bi u ovim danima visokih cena i velike nezaposlenosti, bila lepa ideja da tvoj pontifik skicira nekoliko

jeftinih, mada verujem, prilično dobrih recepata. Ko je taj novinar? Dama, kažeš? Nikome me nemoj odati, oče, ali one nisu baš najbolje kuvarice."

„Ne, svakako da nisu, vaša svetosti. Rimske kaluđerice su naporne . . . "„Galvanizirajuće, oče. Svakako galvanizirajući! Ko je ta novinarka iz tog gurmanskog časopisa?"„Njeno ime je Lilijan fon Šnabe. Ona je Amerikanka iz države Kalifornije, udata za jednog starijeg nemačkog emigranta koji

je pobegao pred Hitlerom. Slučajno, trenutno se nalazi u Berlinu."„Samo sam pitao ko je ona, oče. Nisam tražio njenu biografiju. Otkuda znate sve ovo?"„Pisalo je u preporuci Informativne službe američke armije. Izgleda da vojska ima o njoj visoko mi-| šljenje."

„To je više nego očigledno. Znači, njen muž je pobegao pred Hitlerom? Čovek ne okreće glavu od tako milosrdnih žena. A kada se to dovede u vezu sa današnjim cenama hrane — to prosto traži izve-stan broj papskih recepata. Zakažite sastanak, oče. Možete da kažete našem blistavom kardinalu koji nesrećno pati od visokotonskog šištanja, da se iskreno nadamo da ga naša odluka neće uvreditit 'Viva gurmej'. Gospod Bog je bio milostiv prema meni; to je znak priznanja. Pitam se zašto je njihov dopisnik u Berlinu? U Bonu ima jedan monsinjor koji spravlja odličan sauerbraten."

„Mogla bih se zakleti da imaš perja između zuba!", reče Lilijan kada je Sem ušao u sobu.„Bolje to nego pileći izmet."„Šta?"„Moj poslovni prijatelj koristi čudnu vrstu prevo-za.",,O čemu govoriš?"„Voleo bih da se istuširam."„Bez mene, srce."„Nikada u životu nisam bio toliko gladan. Oni ne bi stali čak ni zbog — šta je, do đavola, to? Štrudla. Sve je bilo samo ein,

zwei, drei! Mach schnell! Isuse, umirem od gladi! Oni zaista misle da su dobili rat!"Lilijan se izmaknu od njega. „Ti si najprljaviji i najsmrdljiviji čovek koga sam ikada srela u životu. Pitam se kako su te pustili

u predvorje."„Mislim da smo umarširali paradnim korakom." Sem primeti veliko belo poslovno pismo na stolu. „Šta je to?"„Poslali su sa recepcije. Rekli su da je hitno, a nisu bili sigurni da ćeš svratiti da uzmeš poruke."„Ja samo mogu da zaključim da je tvoj bivši, ludi muž, bio vredan." Devero diže koverat. Unutra su bile avionske karte i

poruka. U stvari, nije morao da čita poruku, avionske karte su govorile sve.Alžir.

174 175

A onda je pročitao poruku.„Ne! Do đavola, ne! To je za manje od jednog sata!"„Šta?", upita Lilijan. „Avion?"„Kakav avion? Kako ti, do đavola, znaš za avion?"„Zato što je Mekenzi telefonirao. Iz Vašingtona. Možeš da zamisliš njegovo iznenađenje kada sam se ja javila . . . "„Poštedi me svojih maštovitih detalja!", dreknu Devero, jumuvši ka telefonu. „Imam nekoliko stvari da saopštim tom

vražjem pasjem sinu! Čak i osuđenici imaju slobodan dan! Bar imaju vremena da jedu i da se istuširaju!"„Ne možeš sada da ga nađeš", brzo reče Lilijan. „To je bio jedan od razloga zašto te je zvao. Biće odsutan do kraja dana."Sem se preteći okrenu. A onda zastade. Ova de-vojka bi možda mogla da ga šatre. „I pretpostavljam da je predložio da

uhvatim taj avion. Pošto se oporavio od šoka kad je čuo tvoj divni glas, naravno."Lilijan je izgledala zbunjeno. Deverou je prošlo

kroz glavu da njena zbunjenost nije bila iskrena. ,.„Mek je pomenuo nekog Nemca po imenu Kenig. ||Kako je taj Kenig žudeo da ti što pre napustiš. Berlin |1— ovako ili onako." ?*

,,A najbezazleniji način bi bio da Er Fransom letim za Pariz, a iz Pariza za Alžir?"„Da, tako je rekao. Mada ne baš tim recima. On te toliko voli, Seme. Govori o tebi kao o sinu. O sinu koga nikada

nije imao."„Ako postoji Jakov, ja sam Isav30. Inače, zajeban sam kao Avesolom31."

30 Isav i Jakov — (biblijski likovi) blizanci, sinovi Isakovi, Jakovje Isavu lukavstvom oduzeo prvenaštvo i očev blagoslov. — Prim.prev.31 Avesalom — (biblijski lik) sin Davidov, koji je digao vojskuprotiv oca, poginuo je tako što mu se duga kosa zaplela u hrastovo granje, mazga ispod njega pobegla, a njega Davidovi vojniciubili. — Prim. prev.176

„Ne moraš da psuješ . . . "„To je jedino što mogu! Ko je, do đavola, u Alžiru?",„Šeik po imenu Azaz-Varak", odgovori Lilijan Hokinz fon Snabe.

Hokinz žurno napusti „Votergejt". Nije imao želju da razgovara sa Semom; imao je potpuno povere-nje u Lilijan, u sve četiri devojke, u stvari. One su sjajno obavile svoj posao! Osim toga, trebalo je da se sastane s jednim izraelskim majorom, koji je, uz malo sreće, mogao da mu sastavi i poslednje delove slagalice. Slagalice po imenu šeik Azaz-Varak. Pre nego što Devero stigne u Alžir, on treba da obavi telefonski razgovor. A to neće moći da učini bez ovog konačnog podatka koji će mu obezbediti po-slednji deo početnog kapitala za kompaniju Šepard.

Da je Azaz-Varak bio lopov, to nije bilo ništa novo. Za vreme drugog svetskog rata prodavao je naftu po nečuvenoj ceni, istovremeno i Saveznicima i silama Osovine, pokazujući naklonost samo prema onima koji su mu plaćali u gotovini. Pa ipak, time nije stvorio neprijatelje, već je njegova politika izazivala poštovanje od Detroita do Esena,

Ali, rat je bio davna istorija. Taj rat. Ono što je zanimalo Hokinza bilo je ponašanje Azaza-Varaka u mnogo skorijem požaru; u srednjoistočnoj krizi.

Azaza-Varaka nigde nisu mogli da nadu.Dok su kletve pljuštale između zemalja Srednjeg istoka i svet gledao kako se armije obračunavaju među sobom, i održavale

se konferencije u vezi s krizom, i ostvarivali neverovatni profiti, najpohlepniji od svih šeika je tvrdio da ima pojasni herpes i otišao je na Devičanska ostrva.

Do đavola! To je zvučalo besmisleno! Tako se Mekenzi ponovo vratio dosjeu Azaza-Varaka i proučio ga okom profesionalca. Uspeo je da otkrije njegov sistem u periodu od 1946. do 1948. godine. Šeik12 Put za Oandolfo

177

Azaz-Varak je očigledno proveo puno vremena u Tel Avivu!Prema izveštajima, on je svojih prvih nekoliko putovanja izveo potpuno javno. Želeo je da pronađe izraelske žene za svoj

harem. Ipak, Azaz-Varak je i posle toga nastavio da leti u Tel Aviv, ali više ne javno; spuštao se noću na zabačene privatne aerodrome koji su mogli da prime njegove najmodernije skupocene avione.

Tražio je još žena? I pored detaljne istrage Ho-kinz nije bio u stanju da otkrije ime i jedne jedine izraelske žene koja je pošla u zemlju Azaza-Kuvajta.

Pa šta je onda Azaz-Varak radio u izraelskoj državi? I zašto je tamo putovao toliko često?Mekenzi je to otkrio, sasvim slučajno, na osnovu informacije dobijene od mornaričke obaveštajne službe sa ostrva Sveti

Toma, gde je Azaz-Varak prebe-gao za vreme srednjoistocnog rata. Tamo je pokušao da kupi više zemlje nego što je iko želeo da mu proda. Odbijen, pobesneo je.

Ostrvljani su već imali dosta nevolja. Nisu im bilil potrebni Arapi s njihovim haremima i robovima.g Isuse! Robovi! Od same pomisli turistička agencijj je doživela nervni slom; vizije sve one revoltirane^ kućne posluge izazivale su gađenje. Azazu-Varaku su sistematično onemogućavali da kupi i zrno peska. Kada se posumnjalo da pokušava da trguje preko posrednika, zaključeni su ugovori zbog kojih je Palm Bič pozeleneo od zavisti, a Američko udruženje za građanska prava pocrvenelo od ljutine. Jednostavno, nijedan prokleti Arapin nije mogao da poseduje, iznajmi, zakupi zemlju, poseti je ili prođe preko nje.

U svojoj razočaranosti, gramzivi šeik je ljutito i na brzinu uveo u igru jedno američko posredničko preduzeće po imenu „Korporacija Bafalo" i pokušao da trguje preko njih. Sve je bilo po zakonu, jer Sveti Toma je bio američka teritorija. I tako, Hokinzu nije trebalo puno da otkrije činjenicu da je ,,Korpora-| čija Bafalo" — čija je adresa bila: Ulica Albani, Ba-|

falo, Njujork, telefon: neregistrovan — bila podružnica nepoznate kompanije po imenu „Pan-Prijatelj-stvo", sa centralom u Bejrutu, telefon: takode neregistrovan.

Nekoliko telefonskih razgovora sa izraelskim obračunskim zavodima lepo su razjasnili šta je Azaz--Varak radio za vreme svih tih poseta postojbini Je-vreja. On je posedovao polovinu nekretnina u, Tel Avivu, a veliki deo toga u siromašnijem kraju grada. Šeik je bio vlasnik nekolicine stambenih kuća.

„Korporacija Bafalo" sakupljala je rentu po ćelom gradu. I ako izraelski major, koji je bio u artilje-■'. rijsko-tehničkoj i nabavnoj službi — bude potvrdio izveštaj koji je Hokinz primio od nekog starog kam-bodžanskog drugara iz CI A, Korporacija Bafalo se bavila još jednim poslom; poslom koji je imao krajnje neprijatne posledice za vlasnika rečene Korporacije Bafalo, pošto je baš on bio taj Arapin koji se užasno plašio prodavača nekretninama na Svetom Tomi.

Izveštaj je bio jednostavan; Mek je samo želeo da jedan vojni službenik to potvrdi. Zato što su momci iz CIA otkrili da je glavni pošiljalac goriva i nafte izraelskoj vojsci za vreme srednjoistocnog rata bila malo poznata američka kompanija zvana „Korporacija Bafalo".

Šeik Azaz-Varak ne samo da je posedovao polovinu nekretnina u Tel Avivu već je, kada je sukob bio najžešći, iz sve snage hranio izraelske ratne mašine da manijaci u Kairu ne bi oštetili njegove pose-de.

Sve ovo je jednostavno zahtevalo telefonski poziv, pomislio je Mekenzi Hokinz. U zemlju Azaza--Kuvajta.

Devero je cenio saosećajnost stjuardesa Er Fran-sa, ali bi hranu cenio još više. U bifeu boinga 727 nije bilo hrane — što je trebalo da se nadoknadi u Parizu. Naime — a nije bilo načina da bude siguran

178 179

da je poruku razumeo kako treba — kamioni Bošo-ve kompanije koja je servisirala Er Frans bili su one-mogućeni saobraćajnom gužvom koju su izazvali Rusi na autoputu, a ono što je preostalo u bifeu, pokrala je čehoslovačka zemaljska posada u Pragu. Osim toga%

hrana je bila bolja u Parizu.Tako je Sem pušio cigarete, žvakao duvan i poku-

šavao da se usredsredi na poslove Mekenzija Hokin-za. Njegov saputnik je bio neki istočnjački vernik, možda Sik, sivosmeđe kože, s kratkom crnom bradom, purpurno crvenim turbanom i prodornim očima koje su bile toliko bliske ljudskom rodu koliko i pacovskom. To mu je omogućilo da lakše razmišlja o Mekenziju; neće biti mnogo razgovora na ovom putovanju za Pariz.

Hokinz je nabavio svojih trećih deset miliona. A sad je tu bio neki arapski šeik, kao četvrta i posled-nja tačka. Šta god da je Mekenzi izabrao iz ukrade-nih dosjea, imalo je efekat termonuklearne učene. Isuse! Četrdeset miliona!

Šta će da radi s tim? Kakva vrsta „opreme i po-moćnog osoblja" (kakve god đavolje prirode da su) može da košta toliko mnogo?

Svakako da neko nije mogao da kidnapuje papu sa dva dolara u džepu, ali zar je bilo neophodno da pokrije italijanski nacionalni dug da bi to učinio?

Jedna stvar je bila sigurna. Hokov plan za kidna-povanje uključivao je razmenu izuzetno velikih suma novca. A ko god bude prihvatio takve sume, biće ipso facto saučesnik u najsramnijoj otmici u istoriji! Bilo je to drugo područje koje je on, Sem, mogao da istražuje. I to prilično zanimljivo područje. Ako bi mogao da dobije imena samo nekoliko Mekovih pomoćnika, on bi mogao da ih toliko zaplaši, da odmah nestanu sa scene. Svakako da Hok neće nikome reći: Da, ja ću kupiti taj voz zato što nameravam da kidnapujem onog papu i to će mi mnogo pomoći. .&

Ne, to teško da bi bio način jednog iskusnog genera-j la koji je drogirao polovinu poštonoša u jugoistočnoj J

Aziji. Ali, ako on, Sem, dođe do te iste osobe i ka-že: Znaš onaj voz koji prodaješ onom bradatom idio-tu? On će biti upotrebljen za kidnapovanje pape. Ćao, lepo spavaj — to je već nešto sasvim drugo. Voz neće biti prodat. A ako on spreči prodavanje voza, možda bi mogao da spreči da se i druge stvari isporuče Hoku. Mekenzi je bio armija; linije snabde-vanja su bile od prvorazrednog značaja za svaku operaciju. Bez njih, čitava strategija se menjala, po-nekad i odbacivala. Bila je to vojna Biblija.

Da, razmišljao je Devero, posmatrajući nemački sumrak iz Er Fransovog aviona bez hrane, bilo je to područje vredno istraživanja. Kada se to udruži sa njegovim prvim naumom — da otkrije kako je Hok nameravao da organizuje kidnapovanje, i drugim naumom — da otkrije čime je Mekenzi ucenjivao svoje investitore, oni od kojih je nabavljao opremu " bili su treći, snažni dodatak. U preventivnoj medicini.

Sem zatvori oči, prizivajući davne vizije. Nalazio se u prizemlju svoje kuće u Kvinsiju, u Masačusetsu. Na velikom stolu u sredini njegove sobe bio je po-stavljen voz firme Lajonel, koji je išao u krug, kroz minijaturno grmlje, vozeći preko malenih mostova, i provlačeći se kroz tunele-igračke. Ali, bilo je nečeg čudnog u toj slici. Osim na lokomotivi i teretnom vagonu, na svim ostalim kolima je pisalo: „Hladnja-ča. Hrana."

Na aerodromu Orli, putnicima za Alžir je rečeno da ostanu u avionu. Deverou to ništa nije smetalo pošto je video beli kamion kako se kreće pored avio-na i kako ljudi u belim mantilima unose besprekorne čelične kontejnere u bife. On se čak i osmehnuo Pa-colikom pored sebe, primećujući pri tom da mu se purpurnocrveni turban malo razlabavio preko sme-deg čela. Sem bi možda nešto i rekao — naučio je još odavno da čak i neznanci cene kada im kažeš da im je šlic otvoren — ali pošto je još nekoliko pozna-nika sa turbanima, koji su se ukrcali na Orliju, došlo

180 181

iM^^ŠS^i

da mu izrazi poštovanje, on nije rekao ništa. Devero je osetio da to nije njegova teritorija. Osim toga, većina ovih novih purpurnih turbana bila je malo na-herena. Možda je to bio običaj svojstven određenoj religioznoj sekti.

Bez obzira na sve, Sem je mogao da razmišlja jedino o besprekornim čeličnim poslužavnicima, sada bezbednim u Er Fransovom bifeu, sa kojih su se širli deliriozno primamljivi mirisi escalope de veau,32

turnedos, sauce Bearnise, i ako nije grešio, stek au poivre.^ Bog je bio na zemlji, ali i u Er Fransovom avionu. Blagi Bože! Devero maglovito izračuna koliko sati nije jeo: približavao se trideset šestom satu.

Nerazumljive reci su zazujale preko zvučnika. Boing 727 je klizio po pisti. Dva minuta kasnije oni su uzleteli i stjuardese su počele da dele najznačajni-ju literaturu koju je Sem mogao da zamisli: jelovnik.

Naručivao je duže nego bilo ko drugi u avionu. Delimično to je bilo zbog činjenice što mu je voda curila na usta, pa je morao da guta dok je govorio. Onda je usledio sat pun samrtnih muka. U normal-nim uslovima to za Sema ne bi bilo mučenje, zato što bi to vreme ispunio koktelima. Ali, danas, on nije mogao da pije. Stomak mu je bio isuviše prazan.

Najzad, večera je počela da se približava. Stjuar-dese su krenule između sedišta, deleći minijaturne stolnjake i srebrni escajg uvijen u salvete, i provera-vajući izbor vina. Sem nije mogao da se skrasi, stal-no je nadvirivao iznad naslona sedišta. Mirisi iz ku-hinje su ga izluđivali. Svaki miris bio je praznik za njegove nozdrve, voda bi mu potekla niz grlo kad god bi prepoznao neki.

1^ prirodno, to je moralo da se desi.Čudnovati Sik pored njega poskoči sa svog sedi-

šta i rasplete purpurni turban. Iz tkanine ispade ve-liki, ubojiti revolver, i tresnu na pod aviona. Pacoli-ki se brzo sagnu, podiže ga i vrisnu.

12 Escalope de veau — teleći kotlet. — Pritn. prev.33 Stek au poivre — stek začinjen biberom. — Prim. prev.

182

„Ajii! Ajii! Ajii! Al Fatah! Ajii!"To je bio signal, drečava simfonija koja se sasto- *

jala od „Ajii" i „Fataha" mogla je da se čuje i iza prve klase, duž dugačkog trupa aviona. Negde iz pantalona, Pacoliki izvuče izuzetno dugačku ubojitu krivu sablju.

Sem je paralisano zurio. Bio je potpuno poražen. Pacoliki nije bio Sik. Bio je Arapin. Prokleti pale-stinski Arapin.

Šta još?Stjuardesa se suočila sa smrtonosnim sečivom,

cev ogromnog pištolja bila joj je uglavljena među dojke. Trudila se iz sve snage, ali se strah nije mo-gao sakriti.

„Na radio! Na radio kod svog kapetana!", cičao je Palestinac. „Ovaj avion nastaviće za Alžir. To su želje Al Fataha! U Alžir! Samo u Alžir! Ili ćete svi umreti. Umreti! Umreti!"

„Mais, oui, monsieur", vikala je stjuardesa.„Avion i ide u Alžir! To je naš pravac, mesje!"Arapin se pokunji. Njegove divlje, prodorne oči

odjednom postaše mutne kaljuge, a tragovi unezve-renih pitanja u središtu kaljuge odavale su zbunje-nost.

A onda su se njegove oči ponovo ispunile živom, okrutnom, silovitom životnom radošću.

On preseče vazduh ogromnom sabljom i manijač-ki zamaha pištoljem.

Njegovi demonski, prkosni povici mogli su da iza-zovu pucanje i najdebljeg stakla, ali, srećom, do to-ga nije došlo.

„Ajii! Ajii! Arafat! Čujte reč Arafata! Jevrejski psi i hrišćanske svinje! Neće biti hrane ni pića sve dok ne sletimo! To je reč Arafata!"

Duboko u uglu Semove podsvesti, tihi glas je ša-putao: Zeznuli su te, dušo.

POGLAVLJE PETNAESTO

Upravnik bine se trže, dve violine i tri horne zaš-kripaše u krešendu „Mizetinog valcera". Kralj je bio uništen. Opet.

On zapisa belešku za dirigenta koji se blaženo smešio, nesvestan disonance, koja je parala uši. Bilo je to razumljivo: sluh mu više nije bio dobar.

Upravnik bine nastavi pažljivo da gleda; majstor svetla je opet zadremao, ili je otišao u toalet. Opet. Nepokretni snop svetla bio je uperen nadole, u pro-stor za orkestar — na zbunjenog flautistu — umesto-na Mirni.

Na samoj bini je bio još jedan problem. Dva pro-blema. Pokretna vrata bffea bila su okrenuta nao-pačke, špicasti vrhovi su bili okrenuti tako da su obrazovali slovo V od poda, pružajući publici jasan pogled iza scene: jedni su češali svoje bose noge, a drugi se grebuckali iz dosade. Drugi problem su bile stepenice, sa leve strane bine, otkačile su se od šarki tako da se P.odolfo okliznuo, pri čemu su se njegove hulahopke pocepale prema preponama.

Upravnik bine uzdahnu i napravi još dve pribele-ške.

Bila je to jedna od uobičajenih izvedbi Pučinije-vih „Boema". Mannaggia!

Kada je napisao tri uzvičnika posle svoje dvadeset šeste zamerke te večeri, priđe mu pomoćnik uprav-nika blagajne i predade mu poruku.

Bila je za Gvida Freskobaldija, ali pošto ga je bilo šta više interesovalo od gledanja čina do kraja, upravnik bine razmota papir i pročita poruku.

Istog trena zastade mu dah. Stari Freskobaldi će doživeti nervni slom — ako je bilo moguće da Gvido

doživi nervni slom. U publici se nalazio novinski re-porter koji je želeo da se sastane sa Freskobaldijem posle predstave.

Upravnik bine tužno zavrte glavom, živo se prise-ćajući Gvidovih suza i protesta kada ga je poslednji(i jedini) novinar intervjuisao. U stvari, bila su tadadva reportera: novinar iz Rima i njegov ćutljivi kineski kolega. Obojica su bili komunisti. *

Nije sam intervju sneveselio Freskobaldija, već članak koji je ispao iz njega.

Siromašni operski pevač vodi bitku za narodnu kulturu, dok njegov rođak, papa, živi u indolentnom bogatstvu na časnom znoju potlačenih radnika.

To je bilo u uvodniku. Na prvoj strani sažeto je izneta priča koja se pojavila u komunističkim novi-nama Lo Popolo. U članku se dalje isticalo da je pisanje na osnovu marljivog istraživanja novinara lista Lo Popolo — koji su uvek bili na oprezu zbog nepravičnosti strašnog saveza kapitalizma sa divlje organizovanom religijom — otkrilo grubu nepravdu koju je najmoćniji i najdespotskiji verski lider naneo svom rođaku koji mu je likom bio veoma sličan. Ka-ko se neki Gvido Freskobaldi žrtvovao za svoju umetnost dok je njegov rođak, papa Frančesko, na prevaru krao od svih. Kako je Gvido svoj veliki tale-nat ulagao za dobro masa, ne tražeći nikada materi-jalna priznanja, srećan što su njegovi napori uzdizali ljudski duh. Bio je toliko različit od svog rođaka, pontifika, koji nikada nije ništa priložio osim novih metoda otimanja novca od zaplašenih siromaha. Gvido Freskobaldi je bio zemaljski svetac; njegov rođak je bio podzemni zlikovac, koji je, bez sumnje, orgijao u katakombama, okružen blagom.

Upravnik bine nije mnogo znao o Gvidovom ro-đaku, ili o tome šta je ovaj radio u katakombama, ali je poznavao Freskobaldija. A reporter lista Lo Popolo je izgravirao portret koji se razlikovao od Freskobaldija koga su svi ,poznavali. Ali, to je bio Gvido o kome je čitao čitav svet. Lo Popolo je izja-

184185

vio u jednom uvodniku da će ova užasna priča biti preštampana u svim socijalističkim-zemljama, uključujući i Kinu.Oh, kako je Freskobaldi vikao! Bio je toliko uznemiren! Upravnik bine se nadao da će moći da uhvati Gvida između dva čina da

mu preda poruku, ali njega nije bilo uvek lako pronaći u to vreme. Nije imalo svrhe da mu je ostavi u garderobi, jer je on nikada ne bi primetio.

Jer, uloga Alsindora bio je Gvidov trenutak na operskom suncu. Bio je to njegov jedini trijumf u životu posvećenom njegovoj voljenoj mušica. Bio je to dokaz da je istrajnost zaista zasenila talenat.

Gvido je obično bio toliko tronut događajima na sceni — kao i svojim sopstvenim nastupom — da se gegao u transu iza kulisa sve dok se zbrka između dva čina ne bi završila; oči su mu uvek bile vlažne, glava visoko uzdignuta, svestan da je dao sve od sebe za publiku kuće Skala Minuskolo, pete postave svetski renomirane operske kuće. Bilo je to istovremeno i mesto za obučavanje i muzičko groblje, koje je dozvoljavalo neiskusnima da zalepršaju svojim vokalnim krilima, a onima na zalasku da ostanu u profesiji dok ih Veliki Dirigent ne pozove na slavni nebeski festival.

Upravnik bine ponovo pročita poruku za Gvida. Te večeri se u publici nalazila jedna novinarka, Si-njora Grinberg, koja bi želela da popriča sa Fresko-baldijem. Preporučila joj ga je Information Servizio Armije Sjedinjenih Država. A upravnik bine je znao zašto je Sinjora Grinberg dodala i to o preporuci. Otkada su komunisti napisali onaj užasni članak, Gvido je odbijao da razgovara s novinarima. Čak je pustio velike guste brkove i bradu da bi umanjio sličnost između sebe i pontifika.

Komunisti su bili glupi. Lo Popolo, po običaju, stalno je zapodevao svađu sa Vatikanom, ali su i oni uskoro saznali ono što su znali i svi drugi:

186papa

Frančesko nije bio čovek koga bi mogli da okleveta-ju. On je jednostavno bio isuviše drag čovek.I Gvido Freskobaldi je bio drag, mislio je upravnik bine. Toliko puta su njih dvojica kasno noću zajedno pili vino. Sredovečni

upravnik scene i stariji karakterni glumac koji je svoj život posvetio muzici.Ali, kakva se drama krila u stvarnom životu Gvida Freskobaldija! Bila je vredna i samog Pučftiija!Prvo, on je živeo samo za svoju voljenu operu; sve drugo je bilo nevažno, neophodno samo da bi telo i muzičku dušu držali

zajedno. Oženio se pre mnogo godina. Ali, posle šest godina žena gaje napustila, povela njihovo šestoro dece sa sobom i vratila se u svoje rodno selo u blizini Padove, u bezbed-nost skromne farme svoga oca. Mada Freskobaldije-ve prilike, koje su po tradiciji značile prilike njegove porodice, nisu bile loše. A ako je njegova plata bila obično manje nego dovoljna, to je bila posledica njegovog izbora. Freskobaldijevi su, u stvari, bili prilično imućni; njihovi rođaci Bombalinijevi, bili su tek toliko bogati da dozvole svom trećem sinu, Đovani-ju, da se zamonaši; a Bog zna koliko malo je to koštalo.

Ali Gvido je okrenuo leđa crkvi, trgovini, poljoprivredi. On je želeo samo svoju muziku, svoju operu. Navalio je na oca i majku da ga pošalju u Rim, na akademiju, gde je uskoro otkriveno da njegova strast u velikoj meri prevazilazi njegov talenat.

Freskobaldi je možda imao latinsku vatru i dušu, ali je isto tako posedovao i loše muzičko uho. Tata Freskobaldi se uznemirio; mnogi Gvidovi prijatelji bili su non sono stabile — smešno su se oblačili. .

Stoga, kada je napunio dvadeset dve godine, tata je rekao Gvidu da se vrati kući, u selo severno od Padove. U Rimu je studirao već osam godina; bez vidljivog napretka. Nijedan posao — bar ne u vezi sa muzikom — nije mu bio ponuđen, niti mu se sme-šila muzička budućnost.

Gvido nije mario za to. On se svim svojim bićem

187

zagnjurio u muzičke stvari i samo su mu one bile važne. Tata to nije mogao da razume. Ali, tata više nije hteo da plaća, pa se Gvido vratio kući.

Stari Freskobaldi je naložio svom sinu da se oženi svojom lepom rođakom sa sela, Rosom Bombalini, koja nije mogla da nađe muža; ako to učini tata će mu pokloniti fonografo kao svadbeni poklon. Onda će moći da sluša muziku koju je toliko želeo. Isto tako, ako se ne oženi rođakom Rosom tata će mu slomiti vrat.

Tako je tokom šest godina, dok je njegov rođak i zet, otac Đovani Bombalini, studirao u Vatikanu, a zatim živeo na čudnim mestima, Gvido Freskobaldi prisilno podnosio brak sa sto pedeset kilograma teškom, ćudljivom i histeričnom vrećom po imenu Rosa.

Na svoju sedmu godišnjicu braka digao je ruke od svega. Probudio se vrišteći; polupao je prozore, polomio nameštaj, prosuo lonce s testom po zidovima i rekao Rosi da su ona i njeno šestoro dece bili najodvratnija ljudska bića koje je ikada sreo.

Basta! .Sto je mnogo, mnogo je!Rosa je okupila decu i pobegla na seosku farmu; a Gvido je otišao u centar, do prodavnice testenina svoga oca, uzeo

činiju sa paradajz-sosom, bacio je ocu u lice i napustio Padovu zauvek. Otišao je u Milano.Ako ne može da postane veliki operski tenor, bar će biti blizu velikih pevača i velike muzike.Čistiće toalete, mesti pozornice, siti kostime, sta-tirati. Bilo šta.Živeće u Skali!I tako je Freskobaldi živeo više od četrdeset godina. On se uspinjao sporo, ali uspešno od toaleta do metli, od šavova do

kopalja. Najzad je bio nagrađen sa onih prvih nekoliko reci na sceni. — Nema toliko da se peva, Gvido! To je više kao govor, shvataš? — a zbog svoje neposrednosti i osećajnosti odmah

postao miljenik ljubitelja opere, skromnijih zahteva. U Skali Minuskoli. Gde su karte bile jevtinije.I tako je Freskobaldi postao omiljeni član trupe i odani učesnik. Uvek je bio spreman da pomogne na probama, da da

šlagvort, da zameni nekoga, da reci-tuje; a njegovo znanje je zapanjivalo.Samo jednom tokom svih tih godina, Gvido je doveo nekoga u nepriliku, ali, u stvari, to nije* bila njegova greška. To je,

naravno, bio pokušaj lista Lo Popolo da napakosti njegovom rođaku, papi. Srećom, komunistički pisac nije otkrio Freskobaldijev rani brak sa pontifikovom sestrom. Za njega bi to bilo mučno, jer Rosa Bombalini je umrla od preko-mernog jela tri decenije ranije.

Upravnik bine se užurbano probijao ka Fresko-baldijevoj garderobi. Ali, bilo je isuviše kasno. Dama koja je razgovarala sa Gvidom svakako je bila sinjora Grinberg. Izgledala je prilično američki, a priroda ju je zaista obdarila. Ipak, njen* italijanski je bio pomalo čudan. Razvlačila je reci kao da zeva, ali nije izgledala pospano.

„Vidite, sinjore Freskobaldi, želeli bismo da popravimo onaj ružni utisak koji su komunisti stvorili svojim pisanjem."„Ah, da, molim vas!", povikao je Gvido molećivo. „To je bilo tako nisko? Nema boljeg čoveka na svetu nego što je moj

dragi rođak, // Papa. Još plačem zbog neprijatnosti koju sam izazvao!"„Ja sam sigurna da on to ne oseća tako. Toliko lepo priča o vama."„Da — da, znam", odgovori Freskobaldi, dok su mu se oči punile suzama. „Kao deca zajedno smo se igrali u poljima, kada

bi se naše porodice posećivale. Đovani — izvinite, papa Frančesko — bio je najbolji od sve moje braće i rođaka. On je bio dobar čovek još kao dečak. Shvatate! A tek kako je bio pametan!"

„Obradovao bi se da vas ponovo vidi", reče sinjo-

188 189

ra." Nismo još utvrdili tačan datum, ali se on nada da ćete ga posetiti zbog fotografija."

Gvido Freskobaldi nije mogao da se savlada. Mada nije izgubio ni mrvicu dostojanstva, on zagrca — tiho, nečujno, bez pokreta. „On je tako divan čo-vek. Znate li da mi je, kada se pojavio onaj užasni časopis, poslao poruku koju je napisao svojom sop-stvenom rukom. Napisao mi je: 'Gvido, rođače i dragi prijatelju: zašto si se krio svih ovih godina? Kada dođeš u Rim, poseti me, molim te. Mogli bismo da se malo boćamo. Obeležio sam stazu u bašti. Zauvek, uz blagoslov, tvoj Đovani!'" Freskobaldi je brisao oči ćoškom peškira za šminkanje. „Bez trunke ljutnje ili nezadovoljstva. Ali, naravno, ja nikada ne bih uznemiravao tako veliku ličnost. Ko sam ja?"

„Znao je da to nije bila vaša greška. Shvatate da bismo više voleli da vaš rođak ne sazna da spremamo ovu antikomunističku priču. Sa ovom današnjom politikom . . . "

„Ah, nijednu jedinu reč!", prekide je Gvido. „Neću ništa reći. Cekaću da mi se javite, pa ću onda doći u Rim. Ako budem tada morao da nastupim — dogovoriću se da se umesto mene pojavi moj zame-nik. Publika će ga možda gađati paradajzom, ali za Frančeska — sve!"

„To će ga ganuti."„Jeste li znali", reče Freskobaldi, naginjući se na-pred, gotovo šapućući „da se ispod ovih mojih brkova krije lice koje

veoma sliči mom uzvišenom rođaku?"„Zar stvarno ličite?"„Još od kada smo bili deca."„To mi nikada nije palo na pamet. Ali, sada kada ste to pomenuli, primećujem sličnost."Upravnik bine tiho zatvori vrata. Bila su malo odškrinuta; nisu ga primetili pa nije bilo razloga da ih prekida. Gvido bi

mogao da se zbuni;.garderoba je bila mala. Znači Freskobaldi ide da vidi svoga rođaka, papu. Buonissimo! Možda bi mogao da izmoli

pontifika da dodeli malo para za Skalu Minuskolu. Dobro bi im došao taj novac. Predstava je bila užasna.

,,Aiyee! Al Fatah! Arafat!"Vrišteči, palestinski revolucionari su jurnuli kroz izlazna vrata i niz stepenice na plato ispred aerodroma u Dar el Beidi.

Grlili su i ljubili jedan drugog i sekli su noćni vazduh oštrim sečivima. U toj euforiji jedan nesrećnik ostao je bez prsta, ali to nije izazvalo preveliku brigu. Pod vodstvom Pacolikog grupa je jurnula prema ogradi koja je opasivala aerodrom.

Niko nije pokušavao da ih zaustavi. U stvari, reflektori su im osvetljavali put da bi lakše prešli preko ograde. Vlasti su shvatile da je najbolje bilo da puste ove idiote. Kada bi ušli u terminal i izašli kroz vrata, mnogo veći broj lica bi stradao. Pored toga, što brže odu to bolje. Nisu nimalo pomagali razvoju turizma.

Onog trena kada je poslednji Palestinac istrčao iz aviona, Sem se zateturao prema kuhinji Er Franso-vog aviona. Uzalud. Usred krize, Er Frans je čuvao svoju glavu i finansijska sredstva. Svetlucavi metalni poslužavnici bili su spremni za sledeći kontingent putnika.

„Ja sam platio za malo proklete hrane!", drao se Sem.„Žao mi je", reče stjuardesa, smešeći se u prazno. „Pravila zabranjuju posluživanje hrane posle sletanja."„Za ime božje, pa bili smo kidnapovani!"„Na vašoj karti piše Alžir. Mi smo u Alžiru. Na zemlji. Sleteli smo. Dakle, nema hrane."„To je nehumano!"„To je Er Frans, mesje."Devero je posrtao na alžirskoj carini. U ruci je držao četiri novčanice od po pet američkih dolara, razdvojenih kao karte.

Svaki od četiri alžirska inspektora u nizu uzeo je po jednu, smešeći se, i pro-

190 191

pustio ga do sledećeg čoveka. Nikome nisu pregledali prtljag; Sem zgrabi svoju putnu torbu sa trake i izbezumljeno potraži aerodromski restoran.

Bio je zatvoren. Zbog verskog praznika.Vožnja taksijem od aerodroma do hotela „Aleti"

u Ri de L'Enir El Ketabi nije mogla da smiri njegove nerve niti da spase njegov prazan stomak samrtnih muka. Vozilo je bilo staro, vozač još stariji, aput prema gradu strm i pun vijugavih okuka i oširihkrivina. ,

„Veoma nam je žao, mesje Devero", reče tamnoputi recepcioner na natprosečno dobrom engleskom. „Čitav Alžir posti dok sunce ne izađe ujutro. To je volja Muhameda."

Sem se nagnuo preko pulta i spustio glas do šapata. „Slušajte, svako ima pravo da poštuje svoga Boga na svoj sopstveni način, ali ja nisam jeo odavno i imam malo novaca . . . "

„Mesje!" Recepcioner mu upade u reč razroga-čivši oči, i ispravi se u svoj svojoj veličini od metar i po. „Volja Muhameda! Putevi Alaha!"

„Blagi Bože! Ne verujem svojim očima!" Uzvik je došao s drugog kraja predvorja u „Aletiju". Svetio je bilo slabo, tavanice visoke. Figura se nejasno nazirala u polumraku. Jedino što je Sem znao bilo je da je glas bio dubok i ženski. Veoma ženski: Možda ga je čuo ranije, nije bio siguran. Kako je mogao da bude siguran u bilo šta — u tom trenutku — na ovako neverovatnom mestu kao što je predvorje jednog alžirskog hotela — za vreme alžirskog verskog praznika — u poslednjim stadijumima umiranja od gladi. Sve je bilo na granici sigurnog.

A onda je figura prošla kroz zamagljeni snop sve-tlosti vođena dvema ogromnim dojkama koje su se razdvajale naviše u svojoj veličanstvenoj divoti.

„Punačke i okrugle". Prirodno; zašto bi se uopšte i trudio da izgleda iznenađen? Deset miliona — trideset miliona, četrdeset miliona dolara nisu ga više

iznenađivali. Zašto bi ga iznenadio susret sa suprugom broj dva Mekenzija Hokinza?

Ona pritisnu hladni, mokri peškir na njegovo čelo; on se zavali na krevetu. Šest sati ranije ona mu je skinula cipele i čarape i košulju, rekla mu da legne na leđa i da prestane da drhti. U stvari, ona mu je naredila da prestane da nepovezano brblja ghipo-sti kao što su nacisti i pileći izmet i Arapi divljeg pogleda koji su želeli da dignu u vazduh avion zato što su leteli tamo gde je i trebalo da lete. Kakva priča!

Ali, to je bilo šest sati ranije. A u međuvremenu, ona mu je odvratila misli od hrane. Mekenzija Hokinza i nekog šeika po imenu Azaz-Varak, i — oh moj Bože! — od kidnapovanja pape!

Ona je smanjila dimenzije čitavog ludila na jednostavnije proporcije strašne noćne more.Njeno ime je bilo Medž, toga se sećam. I sedela je pored njega na mekanoj fotelji u dnevnoj sobi Redžine Grinberg;

i kad god je želela nešto da naglasi ona bi ga dodirnula. Jasno se toga sećao, jer kad god bi se nagla prema njemu, izgledalo je da će „Punačke i Okrugle" da se raspuknu ispod njene seljačke bluze, kao što je sada izgledalo da će da se raspuknu ispod njene svilene košulje.

„Samo još malo", reče svojim dubokim, pomalo zadihanim glasom. „Recepcioner mi je obećao da ćeš dobiti prvi poslužavnik koji izađe iz kuhinje. Samo se opusti."

„Reci mi ponovo.",,O hrani?"„Ne. O tome kako si došla u Alžir. To će mi odvratiti misli od hrane.",,A onda ćeš ti ponovo početi da blebećeš. Jednostavno mi nećeš verovati."„Možda mi je nešto promaklo . . . "„Zadevaš me", reče Medž, opasno se naginjući preko njega, prislanjajući mu peškir. ,,U redu. Krat-

ko i jasno. Moj poslednji muž bio je vodeći uvoznik dela afričke umetnosti na Zapadnoj obali. Njegova galerija je bila najveća u Kaliforniji. Kada je umro ostavio je za sobom više od sto hiljada dolara uloženih u statue Muso-Grosai iz sedamnaestog veka. Šta ću kod vraga ja da radim sa pet stotina statua golišavih Pigmeja? Stvarno, šta da radim? I ti bi uradio ono što ja sad radim. Pokušao da zaustaviš isporuku i dobiješ novac natrag! Alžir je obračunski zavod za Muso-Grosai, — Oh, ne, do đavola! Opet počinješ!"

Devero nije mogao da se uzdrži. Suze radosnice kotrljale su mu se niz obraze. „Žao mi je. Stvar je u tome što je to jednostavno mnogo maštovitije nego iznenadni odmor u Londonu od muža koji voli da se švaleriše. Ili gurmanska škola u Berlinu. Moj Bože, to je divno! Pet stotina golišavih Pigmeja. Jesi li ti to smislila ili Mek?"

„Baš si sumnjičav." Medž se nežno osmehnula, znalački, i podigla peškir sa njegovog čela. „Tako se ne može živeti. Slušaj, natopiću ga u malo hladne vode. Doručak bi trebalo da stigne za petnaest do dvadeset minuta." Ona ustade sa kreveta i zamišljeno pogleda kroz prozor. Narandžasti zraci novog dana probijali su se u sobu. „Sunce je izašlo."

Devero ju je posmatrao; jutarnja svetlost kupala je njene prelepe crte, povećavajući sjaj kestenjaste kose i dodajući meki, duboki odsjaj njenom licu. To nije bilo mlado lice, ali je imalo nešto bolje nego što mladost može da ponudi. Neku otvorenost koja je prihvatala godine i mogla da se ljupko nasmeši. Bilo je u njemu neposrednosti koja je ganula Sema.

„Sjajno izgledaš", — reče on.„I ti", odgovori mu ona mirno. „Kako je jedan moj stari prijatelj imao običaj da kaže imaš lice koje bih volela da

poznajem. Iskrenost u očima. Moj prijatelj je govorio ,posmatraj oči, naročito u gomili; videćeš ako te slušaju'. U stvari, Mek je to rekao. Pre mnogo godina. Pretpostavljam da zvuči šašavo, oči koje slušaju."

„Uopšte ne zvuči šašavo. Oči zaista slušaju. Ja sam imao prijatelja u Vašingtonu koji je odlazio na koktele, a tamo bi stalno ponavljao reč .hamburger' — samo ,hamburger' i ništa više. On se kleo da devedeset pet posto vremena ljudi oko njega govore stvari poput ,Vrlo zanimljivo'. ,Proveriću statistike o tome' ili ,Jeste li to pomenuli podsekretaru?' On je uvek znao ko bi to mogao da kaže zato što sii mu se oči pokretale isuviše brzo. Znaš, on nije bio neka značajna ličnost."

Medž se blago nasmeja; oči im se susretoše i ona se osmehnu. „Meni zvuči veoma važno."„■I ti si divna osoba."„Da, pokušavam da budem." Ona ponovo pogleda kroz prozor. „Mekenzi je rekao da isuviše mnogo ljudi beži od

svoje savršeno prirodne sklonosti da budu brižna ljudska bića. Kao da je brižnost bila znak slabosti. Govorio je: „Do đavola, Midži, ja sam brižan i samo neka me neko nazove slabićem! I niko ga nikada i nije zvao tako."

„Pretpostavljam da je biti brižan drugi oblik od biti dobar čovek", dodade Devero razmišljajući o poslednjoj homiliji.34

„Nema boljeg oblika", reče Medž noseći peškir u kupatilo. „Dolazim za minut."Ona zatvori vrata. Sem ponovi reci za sebe: Isuviše mnogo ljudi beži od svoje savršeno prirodne sklonosti da budu

brižna ljudska bića. Mekenzi je bio složeniji čovek nego što je Devero mislio. Bar, dok ne dođe doručak.Vrata kupatila su se otvorila. Medž je stajala u dovratku i obazrivo se osmehivala; oči su joj se vragolasto smešile,

bila je veoma svesna slike koju je predstavljala. Više na sebi nije imala suknju. Ume-sto toga, njene grudi su sada bile divno obložene čipkanim prslučićem boje slonove kosti. Male gaćice

34 Homilija — propoved sa tumačenjem nekog mesta iz Svetog pisma. — Prim. prev.

194 195

y.'

•.■f

&<$m""'

su isticale obline njenih bedara i svedočile o njenoj mekoj beloj koži koja se dodirivala — i želela da bude dodirivana — između butina.

Ona priđe ivici kreveta i uze njegovu nepokretnu ruku. Ljupko je sela i nadvila se nad njega; njene neverovatne polulopte su ga dodirivale, puneći ga elektricitetom i odjednom je počeo ubrzano da diše. Poljubila je njegove usne. Zavalila se unazad i ot-kopčala njegov kaiš i ljupkim, brzim pokretima igra-f čiče, skinula mu pantalone.

„Pa, majore, razmišljali ste o lepim stvarima."A onda je zazvonio alžirski teroristički telefon.Galaksija se opet raspršila. Duševni mir iščezni

u iznenadnom naletu histerije. Nestade slatki povoc i čipkani grudnjak i meka koža. Umesto toga začuš se samo krici na arapskom i komande koje su pretile neverovatnim nasiljem, ako im se ne bude pokora-valo.

„Ako za sekundu prestanete da vičete o svinjama i psima i lešinarima, možda bih mogao da shvatim šta pokušavate da mi kažete", reče Sem, držeći slu-šalicu daleko od svog uveta. „Samo sam rekao da ne mogu da siđem ovog trena."

„Ja sam emisar šeika Azaza-Varaka . . . "„Šta je, do vraga, to?"„Pas!"„Pas? Mislite štene?"„Tišina! Azaz-Varak je bog svih kanova! Gospo-'

dar pustinjskih vetrova, oči sokola i hrabrost svih lavova Judeje, princ munje!"

„Onda, zašto sam mu ja potreban?", usudi se da kaže Sem nerado prepoznajući ime četvrte Hokinzo-ve osobe. Poslednjih deset miliona. Isuse! Sada su mu deset miliona bili vredni koliko i deset kutija sa voćnim kolačima.

„Tišina, psu! Ili će ti oba uveta biti odsečena sa glave i pomoću usijanog gvozda preneta znate — već - gde?"

„To ne zvuči nimalo prijateljski! Govori lepše ili ću prekinuti vezu; pored mene je dama."

„Molim vas, gospodine Devero", reče Arapin, cmizdravim glasom, odjednom vrlo ljubazan ,,U ime Alaha, za ljubav Alaha, ne pravite nam neprili-ke. Moje uši će dospeti znate—već—gde ako bu-dem imao problema sa vama. Moramo odmah da krenemo za Tizi Uzu."

„Tizi - šta?"„Uzu, gospodine Devero."„Uzuu? Jeste li rekli Uzuu?"Odjednom, bez bilo kakvog upozorenja, dogodilo

se nešto krajnje neočekivano. Medž mu ote slušalicu.„Daj mi je!" naredila je. „Ja poznajem Tizi Uzu;

moj muž i ja smo jednom odseli tamo. To je užasno mesto! — S'ušaj, ko god da si, bolje nađi neki pro -kleto dobar razlog da moj prijatelj ide u Tizi Uzu. To je na kraju sveta! Bez pristojnog hotela ili resto-rana, a da ne govorim o toaletu!"

Devojka je držala slušalicu pored uveta, klimajući kratko glavom svake tri do četiri sekunde. Cviljenje na telefonu je postalo čujno.

„Stvarno, Medž, mogu ja to sam . . ."„Ćuti. Pasji sin čak i nije Alžirac . . . Da. Da . . .

U redu. Onda ćemo oboje biti dole! . . . Ili tako, ili nikako, ti pustinjski crve, jedino tako može . . . To su tvoje uši, dušo . . . I još jedna stvar. Onog trena kada stignemo, želim da ogroman obrok sačeka mog prijatelja, razumeš li? . . . I bez biskvita i kamiljeg đubreta, takođe! U redu. Za pet minuta."

Ona spusti slušalicu i osmehnu se Deverou, koji je bio go i beo kao kreč.

„To je bilo vrlo ljubazno od tebe, ali nepotreb -no . . ."

„Ne budi šašav. Ti ne poznaješ ove ljude; ja ih poznajem. Moraš biti čvrst; oni su prilično bezopa-sni, uprkos onim njihovim prokletim noževima. Osim toga, zar misliš da ću da te ispustim iz vida i

1% 197

jedan minut? Pošto sam videla kakve lepe misli te

zaokupljaju? A pogotovo kad si u takvom stanju." |Ona se nadvila nad njega i ponovo ga poljubila. „To jje tako dirljivo." I

!Devero je shvatio da bi u svom oslabljenom sta- j nju mogao da postane predmet halucinacija; a nije bio spreman

ni za dva Arapina koji su ih sačekali u predvorju hotela „Aleti."Piter Lori i Boris Karlov. Nešto mlađi nego na || fotografiji koju je Sem nedavno video, ali bez sum-4 nje je to bio on.Sledećih dvadeset minuta osećao se kao da je oša-mućen. A morao je da bude u stanju da razmišljaj jasno.

Azaz-Varak (ko-god i gde-god da je bio)| označavao je poslednjeg investitora. Morao je da?-počne da sastavlja delove svoje protiv-strategije.

Piter Lori je seo na prednje sedište pored Borisa, koji je vozio. Kola su jurila ulicama i naglo opasno skretala na uglovima u ranom alžirskom jutru. Bili su na pola vijugavog, strmog puta kada je Devero shvatio da su se uputili ka aerodromu Dar el Beida.

„Putovaćemo avionom?", upita Sem pun zebnje.Medž mu odgovori: ,,Oh, svakako, dušo. Tizi Uzu je nekih tri stotine kilometara prema istoku. Sigurna sam da ne

bi želeo da se vozimo kolima do tamo. Sećaš se, ja sam bila tamo."Devero je pogleda. Pitao se, a onda je prošaputao: „Sećam se. Jedino ne razumem zašto si ti ovde. Znaš li u šta si

uvučena? Znaš li šta radiš?"„Pokušavam da budem od koristi."„Takva je bila i Rozmari Vuds."35

Unutrašnjost helikoptera je bila nešto malo manja od glavnog nivoa stanice Pensilvanija. Jastuci su bili svuda naokolo, a pored svakog sedišta bio je jedan složeni aparat prikačen za zid, sa nekom vrstom

" Rozmari Vuds — Niksonova sekretarica, za koju se sumnjalo da je obrisala magnetofonske trake važne za aferu „Votergejt", mada to nije dokazano. — Prim. prev.

bunzenovog plamenika ispod sebe. Kuhinja je bila pozadi.Tri minuta posle poletanja, Sem je dobio prvu hranu posle dužeg vremena, malu solju oštre crne tečnosti koja je

bledo mirisala na kafu, a više na gorki sladić, pomešan sa bajatim sardinama.On je popi u jednom gutljaju, napravi griniasu, i pogleda u majušnu osobu u čaršavima koja mu je napunila solju.

Majušna osoba okrenu nekoliko točkica na aparatu na zidu i prinese šibicu plameniku. Dugačko gumeno crevo sa piskom bilo je namotano odnekud i izvučeno za Sema.

On ga je uzeo. Možda to neće biti dobro za njega, ali s druge strane, to se stavljalo u usta, a u ovom trenutku ništa nije moglo da bude gore od agonije koju je proživljavao. On stavi pisak između f zuba i povuče.

To nije baš bio dim; pre bi se moglo reći para. Slatka i ljuta u isto vreme. Vrlo prijatna. U stvari, čarobna. Čak zabavna, na svoj način.

Povukao je jače; a onda sve češće; pogledao je u Medž, koja je sedela nasuprot njemu na jastucima. „Da li bi imala nešto protiv, dušo?" Čuo je sebe kako smireno kaže. „Molim te, skini se."

„Nema problema", odgovori devojka kao bez daha, svojim krajnje provokativnim šapatom.Je li ona šaputala? Kao da je njen šapat stizao do njegovog uha na različitim talasnim dužinama.„Prvo bluzu, molim lepo." Opet, nije bio baš siguran da je rekao ono što je čuo da je rekao. ,,A onda bi, možda,

mogla da skineš majicu uz mali trbušni ples. To bi mi veoma prijalo."„Spusti tu prokletu stvar dole."„Zar je gore?" Mogao je da oseti miris njenog parfema. Bol mu je nestao iz stomaka. Umesto toga, osećao je sve jaču

silu koja je pulsirala kroz njegovo telo. Bio je spreman za velika dela; bio je — šta to bese? — gospodar pustinjskih vetrova. Princ groma,

198 199

bacač munja. Posedovao je hrabrost svih lavova Judeje.„To što pušiš nije 'laki štrajk'. To je čisti hašiš."„Šta . . .?" Informacija je stigla do onog malog delića njegovog mozga koji je još uvek funkcionisao. Šta je, do vraga, on

radio? On ispljunu pisak i pokuša da stabilizuje avion; to mora da je bio helikopter, pošto je nešto odjednom počelo da se okreće ukrug i ukrug. Judejski Lav se sav pokunjio; poput šugave mačkice.

A onda je začuo unjkavi glas Pitera Lorija, koji je dolazio iz pilotske kabine. „Idemo u pravcu jug--jugoistok ka Tizi Uzu."„Kako je to moguće?" Medž je bila razočarana i nije se trudila da to sakrije. ^Rekli ste da idemo u Tizi. Imam prijatelje u

Ri Zusef, ti gnjido jedna! Moj poslednji muž je učinio mnogo za alžirsku vladu!"„Hiljadu noći blaženog izvinjenja, damo od deve-roa, ali moja vlada je Azaz-Kuvajt. Moj šeik je šeik svih šeika, bog svih

kanova, oči sokola, hrabrost . . . "„Kada me zoveš, zoveš, zoveeeš!" Sem je odjednom shvatio da glasno peva; bar je zvučalo poput njega. I bila je to pesma.„Zaveži, majore!" povika Medž.„ S a m - s a a a a a m u o v o j n o ć i n a m e n j e n o j . . . "„Hoćeš li ućutati!" — vikala je devojka.„Baš je bilo prikladno", mrmljao je Sem.„Kuda idemo7" — upita Medž unjkavog Arapi-na, koji je posmatrao Deveroa kao da Amerikance treba posmatrati izbliza.„Sto kilometara jugoistočno od Tizi Uzua je deo pustinje preko koga prelaze samo beduinska plemena. Vrlo je usamljeno i

prikladno za poverljive sastanke. Orlovski šator je postavljen za šeika svih šeika, za boga svih kanova. Azaz-Varak veličanstveni, doleteće iz svog presvetog kraljevstva da se susretne sa psom zna-se-već-kakvim po imenu Devero."

„ K a d a j a z o v e m t e b e e e - D e v e r e e e - s a m o t e b e e e e . . . "„ H o ć e š l i u ć u t a t i ! "

POGLAVLJE ŠESNAESTO

Mape su bile svuda, preko kreveta u „Votergej-tu", rasute preko stočića za kafu, rasturene po podu, prislonjene uz ogledalo na plakaru, i raširene po hotelskoj sofi. Mape autoputeva, železničkih pruga, visinske i geološke karte i karte sa arializom vegetacije, čak i fotografije iz vazduha snimljene na različitim visinama od 150, 450, 1500 i najzad sa visine od 6000 m.

Sve to plus 363 fotografije u nivou zemlje, gotovo svake stope proučavanog terena.Ništa nije smelo da se prepusti slučaju.Pet minuta ranije on je doneo svoju konačnu odluku. Posrednik u trgovini nekretninama strogo poverljive, međunarodne

firme „Švajcarski zamkovi iz sedamnaestog veka" trebalo je uskoro da stigne. Naravno, tajno; pravilo broj jedan ove agencije bilo je apsolutna tajnost.

Mek je izabrao usamljeni zamak u kantonu Vale, južno od Cermata, u blizini Šampolika. Okolna zemlja — dve stotine jutara — bila je u kartografskoj senci Materhorna i potpuno nepristupačna.

Ali, za njega su od presudnog značaja bila dva faktora. Prvi je bio teren. Trebalo je da bude što je moguće povoljniji za kopiranje Nulte tačke, kako je Hokinz odlučio da nazove mesto operacije. Svako skretanje, krivina i uspon, svaki nagib i uzbrdica bi mogli da igraju značajnu ulogu pri dolasku ili pri bekstvu iz Nulte tačke; trebalo je da se sve simulira što je moguće preciznije. Manevri će biti beskorisni ako teren za obuku ne bude tačno odslikavao borbenu zonu.

200 201

Drugi faktor je bio nepristupačnost. Njegova ope-raciona baza, kako je Mek počeo da razmišlja o iz-najmljenoj zemlji, mora da bude potpuno sakrivena od okolnih seoskih puteva i nepristupačna iz vazdu-ha. Mora da bude takva da ogromni delovi opreme mogu da se sakriju za nekoliko sekundi; takva da formacijski sastav od najmanje dvanaest ljudi može u njoj da se obučava i živi bar osam nedelja. • Zamak koji je bio u pitanju posedovao je sve ove osobine. I nije bio tako daleko od Ciriha. Kapital kompanije Šepard biće prebačen u Cirih. Devero bi trebalo da se pobrine o centralizaciji. Isto kao i da pregleda ugovor o zakupu zamka.

Začulo se diskretno kucanje na vratima. Mekenzi je pažljivo zakoračio preko mapa i fotografija na por du i otišao do vrata. Stao je blizu vrata i rekao:

„Mesje D'Artanjan?" Firma „Švajcarski zamko-vi" je uvek koristila pseudonime.

„Oui, mon general", tiho se čulo iz hodnika.Hokinz otvori vrata i sredovečni gojazni čovek

neodređenog izgleda ude u sobu. Čak su i njegovi malo uvošteni brkovi bili neodređeni, pomislio je Mekenzi. Bilo bi teško uočiti ga u masi; nije bilo baš ničeg neobičnog na njemu.

„Vidim da ste pregledali informacije koje smo vam poslali", reče Mesje D'Artanjan sa naglaskom osobenim za krajeve zapadno od Alzasa i Lorene. On očigledno nije gubio vreme na uobičajenim učti-vostima i Hok mu je bio zahvalan na tome.

„Da, jesam. Doneo sam odluku."„Koje imanje?"„Zamak Mašenfeld."„Ah, Le Machenfeld! Magnifique — extraordinai-

re! Kakvu istoriju imaju njegova ustalasana polja, kakve bitke su se vodile ispred njegovih granitnih parapeta. Ima vrlo funkcionalan i moderan vodo-vod. Odlično ste izabrali. Čestitam vam. Vi i vaša koterija religiozne braće bićete veoma zadovoljni." D'Artanjan izvadi iz svog unutrašnjeg džepa najdeb-

lju kovertu koju je Hokinz ikada video. Strogo po-verljive firme nisu koristile aktentašne, prisećao se Mek; bilo je isuviše opasno da se jako poverljiva in-formacija strpa tek tako u torbu. Stoga su posrednici nosili samo one papire koji su bili od neposredne važnosti.

„Jesu li to uslovi iznajmljivanja?",,Qui, mon general. Sve je popunjeno i spremno

za vaš odabrani cilj. Naravno, uz depozit na šest me-seci."

„Pa, pre nego što pređemo na to, dajte da još jednom ponovimo uslove . . . "

„Imate neke nove zahteve, mesje?"„Ne. Samo bih voleo da budem siguran da ste

razumeli stare."„Ali, moj general, sve smo shvatili", reče D'Arta-

njan smešeći se. „Vi ste izdiktirali pojedinosti; ja sam ih lično zapisao, a vi ste odobrili zapis. Evo. Pogledajte i sami." On predade Hokinzu papire. „Mislim da znate da mi nikada ne menjamo zahteve naših klijenata. Mi samo treba da upišemo ime odre-đenog zamka i da proverimo, da bismo bili sigurni da zahtevi nisu u kakvoj suprotnosti sa vlasnikovim uslovima iznajmljivanja. Ja sam to već proverio u odnosu na sve potencijalne lokacije; sve se slaže."

Mekenzi pokupi papire i prođe između mapa i fotografija do sofe. Jednom rukom pomeri dve visin-ske karte i sede.

„Želim da budem siguran da je ono što čitam baš ono što sam čuo."

„Pitajte sve što želite. U skladu sa običajima firme ,Švajcarski zamkovi iz sedamnaestog veka' svaki posrednik u potpunosti poznaje sve uslove. A kada se posao zaključi, papiri se snime na mikrofilm i smeste u kompanijin trezor u Ženevi. Predlažem vam da uradite isto i sa vašim kopijama. Tako nema tragova."

Hokinz je glasno čitao. „Pošto prva strana, koja će se odsada zvati zakupac, uzima posed in-nomen-

202 203

-incognitum . . . " Mekove oči su brzo čitale dalje. „U odsustvu . . . communicatum-directorum između strane . . . i strane . . . Do đavola! Vi momci stvarno znate svoj posao."

D'Artanjan se osmehnu; uvošćeni brkovi su mu se malo opustili. „Vaša pitanja, mesje."I tako je počelo.Agencija „Švajcarski zamkovi iz sedamnaestog veka" bila je zaista izuzetna i savršena — u pogledu termina ugovora o

iznajmljivanju koji od toga trena više neće ugledati svetlost dana.Na primer, lični identitet je bio nepovrediv i nije se smeo otkriti nijednom pojedincu, organizaciji, sudu ili vladi. Nijedan

zakon, narodni ili međunarodni, nije mogao da izmeni ovaj ugovor. On je bio jedini zakon. Novac će se isplatiti firmi u gotovini ili u de-pozitskim menicama; u slučaju kompanije „Šepard", iz banke na ostrvima Kajman.

Kad god bude bilo potrebno da se objasni poreklo „izvora", oni će ga pružiti u interesu kontrolisa-nja spoljašnje radoznalosti. U slučaju kompanije „Šepard" jedinstveno objašnjenje „izvora" bio je slobodan savez međunarodnih filantropa zainteresova-nih za proučavanje i širenje istorijske religioznosti.

Firma „Švajcarski zamkovi iz sedamnaestog veka" nabaviće sve potrepštine i opremu, obezbediće transport i ostale usluge, brzo i u potpunoj tajnosti, i poslaće sve što bude bilo potrebno u svoja predstavništva u Cermatu, Interlakenu, Šamoniju ili Gre-| noblu. Sve isporuke za zamak Mašenfeld obaviće sef između ponoći i dva sata ujutru. Vozači, tehničari i I radnici, kada god to bude moguće, biće iz redova! bratstva kompanije „Šepard", koji će biti poslati izj Mašenfelda u predstavništva. U odsustvu ovih, samoj će radnici kompanije „Švajcarski zamkovi iz sedam-1 naestog veka", koji su proveli bar deset godina ver-J ne službe u firmi, moći da obavljaju isporuke.

Sve će se plaćati unapred, bazirano na malopro-l

dajnim cenama, sa doplatom od 40 posto za poverlji-ve usluge „Švajcarskih zamkova".„To je veliki procenat", reče Mekenzi.,,I bulevar je vrlo širok", odgovori D'Artanjan. „Mi ne pomažemo onima koji se voze uzanim ulicama. Mislimo da je cena

naših konsultacija dovoljan dokaz o tome."I bila je, pomisli Hok. „Cena konsultacija"*— bez obzira o kakvom iznajmljivanju će biti reći, ako se sklopi ugovor o

zakupljivanju — bila je 500.000 dolara.„Sjajno obavljate posao, gospodine D'Artanjan", reče Hok uzimajući nalivpero.,,U dobrim ste rukama. Za nekoliko dana vi ćete, kao što treba, nestati sa lica zemlje."„Ne brinite. Svi koje znam — a to znači svi — biće izuzetno srećni da više nikada ne čuju ništa o meni. Izgleda da im ja

stvaram nevolje." Hok se na-smejao sam sebi. Potpisao se: Džordž Vašington Ra-paport.D'Artanjan je otputovao sa Mekenzijevom depo-zitskom menicom na ime Admiralske banke na ostrvima Kajman. Suma je

iznosila 1.495.000 dolara.Hok uze pregršt fotografija i odšeta do sofe. Kad je seo, znao je da ne može da odoli veličanstvenosti Mašenfelda. Trebalo je

još nešto odmah razmotriti. Mašenfeld će biti bezvredan bez osoblja koje će se obučavati u njemu. Ali, bivši general pukovnik Mekenzi Hokinz, dva puta nosilac kongresne medalje časti, znao je kuda ide i kako da stigne tamo. Nulta tačka je bila udaljena nekoliko meseci. Ali, putovanje je počelo.

Pitao se kako napreduju Sem i Midži. Do đavola, taj dečko je postajao sve bolji!

Helikopter se obrušavao pravo dole, dizao oblake peska i probijao se kroz sve bešnje slojeve pustinjskog tla. Toliko gusti su bili kovitlaci da je Sem tek

204 205

po tupom udarcu stajnog trapa o tlo znao da su se spustili.

U vazduhu su bili nešto duže nego što su očekivali. Imali su jedan manji navigacioni problem: pilot se izgubio. A pretpostavljali su da je greška bila u pilotu, pošto je bilo nepojmljivo da je orlovski šator Azaz-Varaka bio na pogrešnom mestu. Ali, najzad su primetili šatorska krila ispod sebe.

Pesak se slegao i Piter Lori otvori vratanca. Sem je držao Medžinu ruku dok su silazili iz helikoptera; ako je sunce bilo zaslepljujuće, pesak je ključao. „Gde se do đavola nalazimo?"

„Ajii! Ajii! Ajii! Ajii!"Vriska se čula sa svih strana. Nastade opšta jur-

njava. Iz svih šatora istrčavali su Arapi sa turbani-ma, dok su im se čaršavi vijorili na vetru poput belih jedara. Piter Lori i Boris Karlov išli su pored Sema, držeči ga za ruke kao da prikazuju životinjski skelet. Medž je stajala napred, nekako zaštitnički, pomislio \ je Devero nelagodno, kao da se spremala da izda uputstva mesaru u klanici. Jurišni bataljon čaršava t turbana obrazovao je dve linije između kojih je bid prolaz koji je vodio blago uzbrdo, kroz pesak, pre-is ma najvećem šatoru, udaljenom nekih pedesetakj metara.

Nazalni vrisak Pitera Lorija prolomio se vazdu-« hom. „Ajii! Oko sokolovo! Bacač munja! Bog svih kanova i šeik nad šeicima!" On se okrenu ka Semu i vrisnu još glasnije. „Na kolena! Bezvredna bela hi-jeno!"

„Šta?" DeVero nije prigovarao; on je samo mislio da će mu pesak rastopiti pantalone.

„Bilo bi bolje da klekneš", reče dubokim glasom Boris Karlov, „nego da se nađeš na patrljcima."

Pesak je zaista bio neprijatan. U jednom trenutku iskrene brižnosti, Sem se upitao šta će Medž da uradi. Ona je imala vrlo kratku suknju iznad svojih pu-stinjskih čizama. On je zažmirio i pogledao je.

Nije morao da se brine, pomislio je. Medž uopšte

nije klečala. Umesto toga, ona se blago pomerila us-tranu i uspravila se. Delovala je spektakularno.

„Kučko", prošaputao je.„Čuvaj glavu", odgovori mu ona mirno. „Mislim

— figurativno."„Ajii! Gledajte princa groma i munje!", vrištao je

Piter Lori.U šatoru, na kraju prolaza od čaršava i turbana,

videlo se nekakvo komešanje. Dvojica slugu koji su u pozadini čistili prednje staklo na helikopteru pado-še ničice na zemlju, lica zagnjurivši u pesak. Iz seno-vite unutrašnjosti pojavio se čovek koji je bio ogromno razočarenje, hodajući antiklimaks, u odno-su na dramatične pripreme njegovog izlaska. , Princ groma i munje bio je suvonjavi mali Ara-pin. Dok je virio iz svog mrtvačkog pokrova, Deve-rou se činilo da je to najružnije lice koje je ikada video. Ispod prevelikog, uzanog, kukastog nosa, Azaz-Varak je imao talasaste usne — stvarno talasaste — tako da je izgledalo da su mu se debeli crni brkovi stopili sa nozdrvama. Njegova koža (ono što je moglo da se vidi) bila je bolesno blede boje, što je naglašavalo tamne, duboke krugove ispod njegovih očiju s teškim kapcima.

Azaz-Varak pristupi stisnutih usana, šmrkćući i klimajući glavom. Gledao je samo u Medž. Kada je progovorio, bilo je nečeg zapovedničkog u njegovoj kuknjavi.

„Žene iz lavove jazbine, kraljevskog harema — nijedna ne razume svetu dužnost koja je zadesila moje darežljivo biće. Da li biste želeli kamilu, moja damo?"

Medž zavrte glavom s nekom svojom ličnom au-toritativnošću. Azaz-Varak je nastavio da pilji u nju.

„Dve kamile?"„Ja sam u žalosti", reče Medž s poštovanjem, ali

čvrsto. „Moj bogati šeik je preminuo baš posle po-slednjeg mesečevog srpa. Pravila su vam poznata."

U očima Azaza-Varaka pojavi se duboko razoča-

206 207

l?l *$•

;.'•■«.'>

ranje; dva puta je cmoknuo svojim talasastim usna-ma dok je odgovarao. „Ah, treba poštovati breme naše sudbine. Treba da prođu još dva mesečeva srpa. Neka vaš šeik počiva sa Alahom. Možda ćete posetiti moje palate, kada to vreme prođe."

„Videćemo. Međutim, u ovom trenutku, moj pra-tilac je gladan. Alah želi da me on štiti; a on ne može to da čini ako se onesvesti."

Azaz-Varak pogleda u Sema kao u kostur zakla-ne životinje. „On ima dve funkcije, onda. Jedna je vredna, druga je podla. Dođi psu. U sakolov šator."

„Tamo je znači hrana, zar ne?", Devero se srdač-no, ali krajnje udvorno osmehnu, dok se koprcao na nogama.„Poslužićete se za mojim stolom tek kada zaključimo posao. Molite se Alahu da ga završimo pre nego što sneg sa severa stigne u pustinju. Jeste i poneli mrski ugovor?"

Devero klimnu glavom. „Jeste li vi poneli začinje-nu govedinu?"

„Tišina!", vrisnu Piter Lori.„Damo", reče Azaz-Varak, obraćajući se Medž,

„moje sluge će se pobrinuti za svaku vašu želju. Moje palate su divne, dopašće vam se."

„Primamljivo. Videćemo gde ću biti za jedno me-sec dana." Ona namignu Azaz-Varaku. On nekoliko puta cmoknu usnama, pucnu prstima i uputi se pre-ma sokolovom šatoru.

Minuti su se produžili u četvrtine sata, ovi u nei-zbežan sat; a onda je proteklo još dva sata. Devero je iskreno verovao da mu je došao kraj. Advokatska karijera, koja je mnogo obećavala, okončaće se, mu-čena glađu, negde usred pustinje, u severnoj Africi, stotinak kilometara južno od mesta sa smešnim ime-nom Tizi Uzu.

Ono što je kraj činilo šaljivim bila je slika Azaz--Varaka koji je pažljivo pregledao svaku rečenicu ugovora o ograničenom jemstvu kompanije ,,Še-pard", uz desetak bučnih Arapa koji su gledali pre-

ko njegovog ramena i žustro se svađali između sebe.Prema svakoj strani su se odnosili kao da je bila jedina; svaki uvijeni i suvišni — pravni izraz nasilno jekidan da bi se u njemu našlo značenje koje nije postojalo. Sem je shvatao strašnu ironiju: ezoterične,pravne besmislice koje su bile od suštinske važnostiu životu svakog advokata, njemu samom će doći glave. *

Jedna suluda misao mu je prošla kroz bolnu gla-vu: kada bi svi pravni dokumenti bili napisani tako da moraju da se shvate između obroka — a da se svi obroci odlažu dotle dok se pomenuti dokument ne shvati — onda bi pravda bila na mnogo višem nivou. A većina njegovih kolega advokata ostala bi bez po-sla.

Tu i tamo jedan od Azaz-Varakovih ministara bi mu prineo stranu i ukazao na određeni paragraf, pi-tajući ga na odličnom engleskom šta je to značilo. A Devero je uvek isto objašnjavao — da je to bila stan-dardna klauzula — kao što i jeste — i kao takva nevažna.

* Ako nije bila važna, zašto je onda jezik bio tako nerazumljiv? Samo značajne stvari se opisuju nera-zumljivim recima; inače, ne bi bilo potrebe za zbu-njivanjem.

I, takođe, dobre stvari se iznose jasno, bezvredne se obično prikrivaju. Da li je standard podrazume-vao bezvrednost?

I tako dalje. Sve do trenutka kada je Sem vri-snuo.

Ništa više, samo je vrisnuo.Azaz-Varak i jato njegovih ministara su ga pogle-

dali. Klimnuli su glavama kao da su rekli: „To ti je bilo dobro." I ponovo su počeli da vrište jedan na drugoga.

U trenutku kada je pomrčina počela da mu za-magljuje vid, njegov poslednji pogled na svet živih bića, pomislio je Sem, čuo je unjkave reci šeika nad šeicima.

„Severni snegovi su stigli do pustinje. Ovi prljavi papiri su poput kamilinih tragova u peščanoj oluji: nemaju nikakvo značenje. U njima nema ničega što bi izazvalo gnev Alaha ili međunarodnih vlasti. Moja darežljiva, sveznajuća osoba ih je potpisala. Ja ne prihvatam prezrive optužbe koje mi stižu do ušiju, već samo pomažem svetu da se ujedini u ljubavi, ti mrski psu."

Azaz-Varak ustade sa gomile jastuka. Nekoliko ministara mu se nakloni u znak pozdrava i on nestade iza svilene pregrade velikog šatora.

Piter Lori priđe Semu, noseći ugovor o saradji sa ograničenim jemstvom. Predao ga je Deverou i prošaputao: „Stavi ovo u džep. Bilo bi bolje da ga sokolovo oko više ne vidi."

„Da li se soko jede?"Majušni Arapin zbunjeno pogleda u Sema. „Zenice ti plivaju u dupljama, Abdule Devero. Veruj u Koran, prvi pasus, knjiga

četvrta."„Šta to, do đavola, znači?"„'Gozba je stigla do nevernika i oni više nisu bili neverni'"„Da li to znači da ćemo da jedemo?„Znači. Bog svih kanova je naručio svoja omiljena jela: kuvane testise od kamile pirjanjene sa želu-com pustinjskog pacova."„Ajiiiiiiiii!" Devero preblede i hitro ustade sa poda sokolovog šatora. To je već prevršilo svaku meru, nije mu preostajalo ništa drugo

do samouništenja. Kraj je bio nadohvat ruke; sile uništenja su ga pozivale na žestoki finiš.Pa neka bude tako. Držače se hrabro. Samo na-pred. Bez razmišljanja, zaslepljen besom. On potrča oko jastuka i preko prostirki,

napolje na pesak. Sunce je zalazilo, umreće sa pogledom na narandžasto sunce koje je nestajalo na horizontu.Kuvani testisi! Želudac pacova!„Medž; Medi!«Kada bi samo mogao da je nađe! Ona bi mogla

da odnese vesti o njegovoj smrti njegovoj majci i Aronu Pinkusu. Neka znaju da je umro hrabro.„Medij Gde si ti?"Kada je začuo njene reci, osetio je u sebi pometnju koja je bila u suprotnosti sa poslednjim mislima čo'veka na samrti.„Zdravo, srce! Dođi ovamo. Vidi šta imam ovde.

Benzin!" ♦Sem se okrenu; članci su mu bili duboko u pesku, a otvrdle usne su podrhtavale. Pedesetak metara dalje jedna grupa Arapa se

okupila ispred helikoptera, i zavirivala u pilotsku kabinu.Zbunjen, Devero se zateturao prema neverovat-noj slici. Arapi su cičali i gunđali, ali su ga propustili. On se uhvati za ivicu prozora i

proviri unutra. Jednostavno, helikopter je posle sletanja utonuo u dinu.Ne, to nije bio napad na njegove oči. Već na uši.Neprekidno, zaglušujuće praskanje sa helikopterske komandne table ispunjavalo je mali prostor, kao bušilica za stene u

aerodinamičnom tunelu. Medž je bila na mestu kopilota; nekoliko dugmadi na bluzi joj je bilo otkopčano.A onda su do njega doprle reci od kojih se zaledio; njegova glad i iscrpljenost trenutno su bili zame-njeni nekom vrstom hipnotičkog

straha.„Midži! Midži, devojko! Jesi li još tamo?"„Da, Mek, još sam ovde. To je samo Sem. Završio je sa onim kako-se-ono-zvaše."„Do đavola! Kako je on?"„Gladan je. Veoma gladan dečko", reče Medž,

stručno baratajući dugmićima i signalima na radio--tabli. '

„Imaće puno vremena za jelo kasnije. Čitava jedna armija brinuće se o njegovom stomaku, ali prvo mora da se evakuiše iz opasne zone! Pre nego žto strada! Ima li papire?"

„Vire mu iz džepa . . . "„Taj dečko je sjajan mladi advokat! Daleko će

210 211

dogurati! Sad bežite odatle, Midži. Odvedi ga u Dar el Beidu i smesti ga u avion za Cermat. Potvrdi pri jem!"„Rodžer — primljeno, Mek." Medž je ispritiskala nekoliko desetina dugmića, kao da je bila kompjuterski programer.

Okrenula se ka Deveru blistajući od zadovoljstva. „Lepo ćeš se odmoriti, Seme. Mek kaže da si zaista zaslužio odmor."„Ko? Gde...?",,U Cermatu, dušo. To je u Švajcarskoj."

DEO TREĆI

Valjano vođenje jedne korporacije u velikoj meri zavisi od osoblja čife poreklo i odanost treba da budu saglasni sa globalnim ciljevi-ma strukture i čiji lični identitet može da se poistoveti sa imidžom korporacije.

Šepardovi Zakoni ekonomije: Knjiga CXIV, poglavlje 92

POGLAVLJE SEDAMNAESTO

Kardinal Ignacio Kvarce, sa svojim tankim aristo-fkratskim crtama koje su svedočile o generacijama noblesse oblige, žustro je koračao po ćilimima svoje tvatikanske kancelarije prema velikom balkonu kojigledao na Trg svetog Petra. Bio je besan, usne su bile stisnute od ljutine, a njegov nazalni glas je |ipao kao metak.

„Seljak Bombalini ide suviše daleko! Ja vam kažem da je on sramota koledža koji ga je — Bog nam svima pomogao — uzdigao!"

Kardinalova publika bio je debeljuškasti svešte-nik dečačkog lika, koji je sedeo, malaksalo koliko mu je to dopuštala njegova mantija, u purpurnoj so-motskoj stolici u sredini sobe. Njegovi ružičasti obrazi i stisnute, debele usne odavale su, možda, niže aristokratsko poreklo od njegovog pretpostavljenog, ali ne i manju ljubav prema udobnostima. Njegov govor je više ličio na predenje, nego na glas.

„On je bio i ostao samo kompromisno rešenje, kardinale, Uverili ste se da mu njegovo zdravlje neće dopustiti dužu vladavinu."

„Svakog dana moje strpljenje je na ispitu."„Ima u njemu neke . . . poniznosti koja nam koristi. Na primer, dosta je umirio neprijateljski naklonjenu štampu. Ljudi

gledaju na njega s toplinom; naši prilozi po ćelom svetu su gotovo isto onoliko visoki koliko su bili i u vreme Ronkalija."„Molim vas! Ne pominjite to ime! Šta je dobro u riznici koja se skuplja i širi kao hiljade harmonika, zato što sveti otac

subvencioniše sve što mu dođe pod njegove debele seljačke ruke! A nama nije po-

215

trebna prijateljski naklonjena štampa. Mi treba da očvrsnemo sami za sebe! To niko ne razume."„Ali, ja razumem, kardinale. Zaista razu-mem . . ."„Jeste li ga videli danas?", nastavi Kvarce kao da sveštenik nije ništa ni rekao. „Otvoreno me je ponizio! Pred svetom! On je doveo u

pitanje moje afričke podele."

„Očigledna smicalica da bi udovoljio onom užasnom crnom čoveku. On se uvek nešto buni.",,A posle toga je pričao viceve — viceve, zamislite

—65535 vatikanskom stražaru! I ugegao se medu mase umuzeju i pojeo sladoled — pojeo sladoled, zamislite—65535 koji mu je ponudila jedna sicilijanska trudna kobila! Kakve nepristojnosti! Jadne kosti svetog Petra!Pretvoriće se u prašinu!"

„To ne može još dugo da traje, dragi moj kardinale!"„Dovoljno dugo! On će iscrpsti riznicu i ispuniti Kuriju radikalima divljih očiju!"„Vi ste sledeći pontifik. Podržaće vas nezadovoljna srednja klasa. Oni su ćutljivi, ali je njihova ozlo-jedenost duboka."Kardinal zastade; usta mu se iskriviše malo nado-le, dok je piljio u trg; vilica mu je štrcala napred ispod tamnih duplji njegovih

duboko usađenih očiju. „Verujem da imamo dovoljno delegata. Ronaldo, daj mi planove moje vile u San Vinčenteu. Proučavanje tih planova mi smiruje nerve."

„Naravno", reče sveštenik, dižući se iz purpurne stolice. „Morate ostati pribrani. A kada dođe leto, oslobodićete se seljaka Bombalinija. Ostaće u zamku Gandolfo bar šest nedelja."

„Planove, Ronaldo! Veoma sam neraspoložen. Ali, i pored svega, ja sam najpribranija osoba u Vatikanu. Planove, transvestitu!", vrisnu kardinal.

Onog trena kada je papski pomoćnik-sa obave-j znom daskom za pisanje napustio sobu, papa Fran-I

češko I ustade sa izdignute stolice od belog somota, sa visokim naslonom (od koje bi se uplašio i sveti Sebastijan), sede na kauč pored dame iz časopisa „Viva gurmej". Odmah ga je osvojila lepota njenog glasa; bio je topao i umilan. Divan. Pristajao je ženi tako zdravog izgleda.

Pomoćnik je predložio da se intervju ograniči na dvadeset minuta. Pontifik je predložio da se završi kad mu dođe kraj. Novinarki bi nelagodno, pa je blago pocrvenela, ali Đovani joj priskoči u pomoć tako što je prešao na engleski i pitao je da li je razmišljala o tome da postoji prodavnica tabli za pisanje na kojima je na poleđini bio nacrtan krst. Ona se nasmejala dok je pomoćnik, koji nije razumeo engleski, stajao pored vrata, a tablu stiskao uz grudi, kao plastičnu stigmatu.

Trebalo bi zameniti ovog pomoćnika, pomislio je papa. On je bio još jedan mladi prelat zaveden na-merama Ignacija Kvarcea. Kardinal je bio suviše jasan; on je počeo da nadzire papske odaje pre papine sahrane. Ali, Frančesko je nešto odlučio. Crkva neće biti prepuštena pontifičkim rukama Ignacija Kvarcea. On je držao putir za vreme mise, kao da piletu zavrće šiju.

Intervju sa Lilijan fon Šnabe iz časopisa „Viva gurmej" bio je plodan i prijatan. Đovani je izložio svoja dva omiljena stava: da dobri, obilni obedi mogu da se naprave od jevtinog materijala i onda da se začine jednostavnim sosovima; i da je u ovim teškim danima visokih cena bilo otmeno — da i ne pominje hrišćansko bratstvo — da se trpeza deli sa susedom.

Gospođa fon Šnabe je odmah shvatila šta on želi da joj kaže. „Je li to oblik 'hleba i ribe' vaša svetosti?"„Recimo da On nije propovedao u bogatim delo-vima Nazareta. Izvestan broj njegovih čudesa bio je baziran na zdravim psihološkim

principima, draga moja. Ja otvorim korpu sa voćem, vi otvorite vašu korpu sa testom; zajedno imamo voće i testo. Već i

216 217

jednostavan dodatak stvara raznovrsnost. A raz-novrsnost radije izjednačavamo sa pojmom 'više' ne-go sa pojmom 'manje'."

,,A i ishrana se poboljšava", složi se Lilijan, kli-majući glavom.

„Perfetto. Vidite? Dva principios: smanjiti cenu i podeliti namirnice."

„To zvuči gotovo socijalistički, zar ne?"„Kada su stomaci prazni, a cene visoke, etikete

nisu važne. U Borsa Valori — vi to zovete berza — nisu skloni otvorenim korpama; oni ih prodaju. Na-ravno, oni moraju to tako da čine, s obzirom na pri-rodu njihovog posla. Ali, ja se ne obraćam takvim ljudima. Oni jedu u hotelu 'Grand', jedan na račun drugoga. Pretpostavljam da je ovo izvedeno iz prin-cipa 'hleb i riba'."

Oni su porazgovarali o mnogim receptima zasno-vanim na seoskim jelima iz papine prošlosti. Đovani je mogao da vidi da je ostavio dubok utisak na lepu damu sa divnim glasom. On je lepo obavio svoj do-maći zadatak o ishrani; ugljeni hidrati, proteini, škrob, kalorije, gvožđe i sve vrste vitamina nalazili su se u njegovim receptima.

Lilijan je ispunila pola svoje beležnice; brzo je pi-sala dok je papa govorio, zaustavljajući ga povreme-no da bi razjasnila neku reč ili izraz. Posle skoro jednog sata, postavila mu je pitanje koje Đovani nije razumeo.

„Šta je sa vašim ličnim potrebama, vaša svetosti? Postoje li neka ograničenja ili naročiti zahtevi kojih se treba pridržavati u pripremi vaših jela?"

„Che cosa? Šta podrazumevate pod tim?"„Mi smo ono što jedemo, znate."„Iskreno se nadam da nismo. Ja sam u svojoj sed-

moj deceniji, draga moja. Prevelika količina luka, maslinki ili najgvirca . . . Ali, takav podatak vam ne traba za vaš članak. Ljudi u mojim godinama potpu-no prirodno naginju tome i moraju da vode računa o tome šta jedu."

Lilijan spusti olovku. „Nisam imala nameru da čeprkam po tome, ali vi ste tako neobičan čovek — a mene smatraju jednim od najboljih stručnjaka za hranu u Americi. Pretpostavljam da sam samo želela da potvrdim način na koji vaša kuhinja utiče navas."

Ahh, pomisli Đovani Bombalini, koliko lije godi-na prošlo od kada se neka divna osoba suprotnog pola zanimala za njega! Nije mogao da se seti, bilo je to tako davno! One špicaste kaluđerice i nametljive bolničarke, da. Ali, ovako privlačna dama, sa tako divnim glasom. . .„Pa, draga moja, ovi podli doktori zaista insistiraju na određenoj hrani . . . " Lilijan podiže olovku. I tako su pričali još petnaest minuta. A onda se začulo kucanje na vratima papinog apartmana. Frančesko je ustao sa kauča i vratio se u uzdignutu stolicu od belog somota sa visokim naslonom, koja je više odgovarala jednom od onih Či-nečitinih biblijskih spektakala.

Uznemireni kardinal Ignacio Kvarce stajao je na vratima; brisao je maramicom svoj orlovski nos i ka-šljucao. „Žao mi je što vas prekidam, sveti oče", reče on Ijutito na italijanskom, dajući reci „sveti" izuzetno profani, ali izvanredno uglađeni prizvuk, „ali upravo su me obavestili da se vaša svetost us-protivila mojim uputstvima u vezi sa sazivanjem hriš-ćanskih bankara."

„Usprotivio je suviše snažan izraz. Ja sam samo predložio da se ponovo razmisli o sazivanju komiteta. Okupirati Sikstinsku kapelu čitava dva dana usred prolećne turističke sezone zvuči neumesno."

„Ako oprostite mom suprotnom mišljenju, Sik-stinska kapela je najomiljenije i najposećenije mesto koje imamo. Svi važni sazivi se tamo održavaju."

„I tako hiljadama ljudi svake godine uskraćujemo da vide njenu lepotu. Nisam siguran da je to svrsis-hodno."

218 219

„Mi nismo zabavni park, papa Frančesko." Neobični zvuči su i dalje dolazili iz kardinalovog grla; on izduva svoj nos sa aristokratskom žestinom.

„Ponekad se pitam", odgovori Đovani. „Prodajemo toliko raznoraznih gluposti. Jeste li znali da postoji tezga gde se prave brojanice od veštačkog dijamanta?"

„Molim vas, vaša svetosti. Hrišćanski bankari. Oni očekuju Sikstinsku kapelu. Privodimo kraju neke izuzetno važne stvari."

„Da, dragi moj kardinale, primio sam memorandum. 'Pribiranje za Hrista' je delimično obrađeno, mislim, ali pretpostavljam da su u pitanju neke pore-ske olakšice." Đovani iznenada usredsredi pažnju na Lilijan. Ona je učtivo, ali neopozivo zatvorila svoju beležnicu; želela je što pre da ode. Ahh, bio je to tako prijatan interludijum! I Kvarce ga neće upropastiti; on je mogao da čeka. On se obrati privlačnoj dami sa divnim glasom. Na engleskom, naravno; jeziku koji je Kvarce jedva mogao da razume. „Kako smo nepristojni. Oprostite nam. Uzbuđeni kardinal sa propelerima u nozdrvama je još jednom otkrio kako je moj sud bio pogrešari."

„Onda bih ja rekla da je njegov sud više nego nepoželjan", reče Lilijan, ustajući sa kauča i stavljajući svoju beležnicu u tašnu. Pogledala je Đovanija pravo u oči i rekla mu meko, osećajno. „Pretpostavljam da ovo ne bi trebalo da vam kažem, ali pošto ja nisam katolikinja, ipak ću vam reći. Vi ste jedan od najprivlačnijih muškaraca kojeg sam ikada srela. Nadam se da vas nisam uvredila."

Đovani Bombalini, papa Frančesko, Hristov vikar, osetio je uzbuđenje zbog uspomena od pre pedeset godina. A ta sećanja su bila vrlo dobra. U du-' boko duhovnom značenju — za šta je on bio krajnje zahvalan. ,,A vi, draga moja, posedujete časnost — koliko god grešno bilo vaše trenutno mišljenje — obasjanu toplom božjom svetlošću."

„Ako je tako, to je zbog toga što me je poučavao

neko ko je bio veoma nalik na vas, mislim. Mada bi samo nekolicina njih prepoznala sličnost."„Polaskan sam. Tom nekom — prenesite blagoslov od seoskog sveštenika."Lilijan se osmehnula. Krenula je ka vratima, gde je Kvarcova maramica svirala povečerje ispred njegovog uzbuđenog lica i

zvuči slina su još mogli da se čuju iza njegovog orlovskog nosa i veoma tankih usana. Prelat je ustuknuo jedan korak da bi je propustio, trudeći se iz sve snage da je ignoriše. A Lilijan je kratko zastala, primoravajući ga da je pogleda. Kada je on to učinio, ona mu je namignula.

Kada je zatvorila vrata, reci pape Frančeska bile su jasne i neumoljive. Jer u ljutini, pontifik je digao glas, na engleskom.„Ne pričaj mi o Sikstinskoj kapeli, Ignacio! Ume-sto toga, popričajmo o planovima koje sam tražio za tvoju kuću na

dokovima u San Vinčentu! Kakvo će biti obezbeđenje? Da li će uključiti kupanje u pari?"

Hokinz je rezervisao dva sedišta u prvoj klasi za Lufthanzin let 747. Pošto mu je bio potreban prostor, nije bilo razloga da uznemirava saputnika pored sebe. Na ovaj način, mogao je da smesti svih pet dosjea pored sebe, da mu budu nadohvat ruke.

On je namerno odabrao noćni let za Cirih. Putnici će uglavnom biti diplomate, bankari, ili izvršni sekretari korporacija navikli na prekookeanske letove; oni će iskoristiti noć za spavanje, ne za druženje: Niko ga neće uznemiravati.

Jer morao je da napravi konačan izbor, da bi ponude odmah poslao iz Ciriha.Mekenzi je u svojoj aktentašni imao sređena dokumenta svih onih osoba od kojih će odabrati svoju trupu. To su bila

poslednja dosjea koja je fotokopirao u Arhivima G-2. Oni koji budu imali sreće da ih izabere, biće njegova brigada; njegova lična armija koja će imati privilegiju da bude angažovana u naj-neobičnijem manevru u modernoj vojnoj istoriji.

220 221

'•'k iiW'i' <~i $$ '̂̂ iiP

A svaki vojnik će se vratiti iz ove akcije kao jedan od najbogatijih ljudi u svom delu sveta.

Jer, Hokinz će se potruditi da oni budu iz najra-zličitijih delova sveta. Zlatno pravilo regrutacije bilo je da se po završenom poslu učesnici više nikada ne sretnu. Stoga bi bilo bolje da dođu sa različitih me-sta.

Dosjea u Hokinzovoj aktentašni pripadala su naj-boljim dvostrukim i trostrukim agentima, prema po-dacima Američke armije. A postojao je i zajednički imenitelj za sva dosjea: svi su bili u prisilnoj penziji.

Položaj dvostrukih i trostrukih obaveštajaca bio je vrlo težak. Stručnjaci opisani u dosjeima nisu imali dobar posao već duže vremena, a za takve ljude neaktivnost je bila anatema. To je značilo ne samo gubljenje uticaja na polju međunarodnog kriminala, već i opadanje životnog standarda.

Moguća zarada od 500.000 dolara po čoveku ne propušta se lako. A svaki potencijalni regrut bio je dostojan tog novca. Jer svaki je bio najbolji u svojoj oblasti.

Sve je bilo pitanje računice. O svemu je trebalo dobro razmisliti, a onda nešto učiniti. Svaki zadatak je trebalo da se stručno obavi, a svaki pokret da se isplanira do poslednjeg detalja.

S druge strane, to je zahtevalo komandanta koji je tražio savršenu preciznost od svojih izabranika. Koji bi ih obučio da nastupe na najvišem nivou. Koji nije škartario u pogledu opreme i podražavanja; koji će preslikati koliko god to bude tehnički moguće identične uslove za napad. U stvari, general najvišeg ranga. Baš on, glavom. Do đavola!

Kada odabere i okupi brigadu, Mek će skicirati osnovnu strategiju. A onda će zatražiti mišljenja svojih oficira. Dobar komandir je uvek slušao svoje pot-činjene, ali, naravno, završna reč je bila njegova.

Obuka će pokazati koje su dobre a koje loše stra-ne odabrane strategije, a onda će da se otklone sve slabosti.

Što bude bilo manje ljudi, to će biti bolje; mada nije -smelo da ih bude toliko malo da bi to naškodilo efikasnosti misije. Zbog toga je bio isti honorar za svakog vojnika: 500.000 dolara. Neće biti nagrada u slučaju da ih uhvate. Biće samo određenih nadokna-da porodicama. To je bilo nepisano pravilo u svakoj armiji. Muškarci mnogo bolje podnose borbene us-love ako su rasterećeni briga za porodicu. Ali, to je bilo dobro. Bio je to još jedan dokaz o razlikama između vrsta.

Kompanija „Šepard" će uložiti u banku novac za izdržavana lica pre operacije Nulta tačka; ova sred-stva će se, naravno, oduzeti od konačne sume po uspešno izvedenoj operaciji.

Do đavola! On ne samo da je bio profesionalac već je bio veoma dobar profesionalac! Da su mu oni idioti u Pentagonu stavili na raspolaganje ćelu ame-ričku armiju ne bi imali toliko teškoća oko prijavlji-vanja dobrovoljaca. Pentagonske picajzle u suštini nisu shvatale „pravila". Ako je vojnik prihvatao pra-vila onakva kakva su i nije pokušavao da ih iskrivi politički, ili da nađe dvosmislenosti da bi se sakrio iza njih — to znači da su pravila bila prokleto dobra. Možda malo napukla, ali još sposobna za rad.

Ali, sad nije imao vremena da razmišlja o onim picajzlama. Skoro da je odabrao svoju brigadu. Tre-balo je da pokrije sedam stručnih oblasti: kamufla-žu, rušenje, koriŠćenje sedativa, orijentaciju u prirodi, avionsku tehnologiju, kartografiju bekstva i elek-troniku.

Sedam stručnjaka. Suzio je izbor na dvanaest do-sjea. Pre nego što je stigao u Cirih, znao je da će ih imati sedam. Sad je samo bilo u pitanju čitanje i pre-čitavanje. Poslaće svoje ponude iz-Ciriha, ne iz zam-ka Mašenfeld; nijedan detalj ne sme da navede na Mašenfeld.

U Cirihu je morao da bude vrlo obazriv. Ne zbog tragova; s tim problemom je mogao da izađe nakraj. Ali morao je da bude prokleto siguran da neće nale-

222 223

teti na Sema Devera. Sem će stići samo nekoliko sati posle njega; nije bio spreman za Semovu paniku. Taj problem će lakše resiti na Mašenfeldu.

A tamo, mislio je Hok, neće morati ni o čemu da brine. Devero će biti devojčin problem a one su — svaka posebno i sve zajedno — znalački obavile svoje zadatke.

Do đavola! One su bile sjajne! Čovek treba da se smatra srećnim zaista što ima kvartet tako divnih žena iza sebe. „Iza svakog velikog čoveka . . . " kažu. ha njega nije bila samo jedna već četiri fine devojke.

A što je još važnije, poštenije grupe devojaka nig-de nema! Sem je bio srećan čovek, a da to nije ni znao. Hok pribeleži sebi da mu to kaže kada ga bude video u Mašenfeldu.

Sutra, ako sve bude po planu.

Devero je hodao po staničnoj platformi tražeći pravi broj vagona. Zadatak je bio težak, zato što nije mogao da zaustavi povraćanje. Jeo je sve od Tizi-kako-god-do đavola-da-se-zvao preko Alžira, Rima* do Ciriha. Medž se oprostila od njega na aerodromu Dar El Beida ne dopuštajući mu na rastanku ništa više od onoga što mu je dozvolila kada ga je srela u sobi hotela „Aleti".

Ali Sem je odlučio da ne razmišlja više o devojka-ma. Razloge koji su ih naterali da urade ono što su uradile za Hoka treba prepustiti Kraft-Ebingu, on je imao drugih stvari na koje je morao da se usred-sredi.

Početni kapital od četrdeset miliona dolara bio je obezbeden. Hokinz je sada imao svoje klikere (ne, on nije imao svoje klikere, ali to je drugo pitanje), i počeće da igra igru. Počeće sa svojim poslednjim pripremama, kupovinom, regrutovaće svoje — kako ono bese — „pomoćno osoblje".

Isuse! Pomoćno osoblje!I tako će moći da kidnapuje papu!O, moj Bože! Čitav svet je poludeo!

Samo jednu stvar je trebalo imati na umu, jedan cilj je trebalo da bude u centru pažnje: kako zaustaviti Mekenzija Hokinza.U stvari dva cilja: da ne ode u zatvor i da ne dospe u ubilačke šake Mafije, Plemstva, Nacista i naročito onih Arapa koji su želeli

da pretvore njegove lične tajne u ničije.Najzad je pronašao svoj kupe, onaj koji je postao čuven zahvaljujući Reksu Harisonu i Margaret Lo-kvud. Polumrak i crni somotski

okovratnici i neprekidno kloparanje metalnih točkova o metalne šine što je značilo neizbežno približavanje nečeg strašnog. I veliki prozori na kliznim vratima, sa zavesa-ma koje bi se odjednom pomerile i ukazala bi se đavolja lica.

Noćni voz, Orijent ekspres — sa kadriranjem ruke koja se malo-pomalo izvlačila iz presavijenog tamnog kaputa, odakle se još sporije pojavljivao crni čelik ubojitog pištolja. Voz je krenuo.

„Mogla bih da se zakunem! Neverovatno! Pa to je major! Upravo ovde u li'I ole Zurich!"Nije bilo razloga da se i najmanje iznenadi. Posle svega na redu je bio Titanik.Redžina Somervil Hokinz Klark Medison Grin-berg stajala je u hodniku ispred kupea i govorila kroz prozor. Povukla je vrata i

ispunila malu prostoriju sećanjem na rascvetanu magnoliju. Sem je mirno seo pored prozora, zadivljen svojom sopstvenom nonšalantnošću. „Tvoja tačnost je prosto briljantna. Voz se kotrlja, i ti s njim. Kada bih pokušala da siđem u Lucernu, ubeđena sam da bi počeo da vičeš — silovanje!"

„Otkud ti takva ideja? Nadam se da nisi zaboravi la hotel 'Beverli Hils'; ja neću nikada."„Moje sećanje nema početak, sredinu, kraj. Svet bludniči u hiljadama razbijenih ogledala; mi zloupotrebljavamo sebe u Sećanjima

Sodome i Gomo-re . . ."„Reci mi kako to da si ti u Cirihu. Na glavnoj

224 15 Pul za Gandolfo 225

železničkoj stanici, baš u ovom vozu, baš u ovom vagonu."

,,Oh, to je jednostavno. Meni snima film u Žene-vi. Za Junajted artists. Mislim da je toliko porno, da mora da ga pravi van Sjedinjenih Država."

„To je u Zenevi; ovo je Cirih. Možeš ti to i bolje. Učinimo to za Hokinzov harem. Malo mašte, mo-lim."

„Časna reč! Opet si neprijatan."Redžina očisti svoju vikunju i prkosno stavi ruke

na kukove. Kao dva topa, pomisli Devero. „Ne mi-slim da imaš ijedan prokleti razlog da se buniš. Osta-vile smo svoje udobne domove da bismo bazale po čitavom svetu, izlagale se velikim neprijatnostima — jurile, jurile, jurile — vodile računa o svemu — bri-nule se o tebi, o tvom telu i duši — pazile da te niko ne povredi — gledale da ti bude udobno. O, Bože, šta smo još mogle da uradimo?! Da bi nas vređao? Ovako, na sav glas?"

Redžina promeni svoju prkosnu pozu i poče da plače. Otvorila je tašnu, izvadila papirnu maramicu i sela nasuprot Semu, brišući oči.

Izgubljena, povređena devojčica.„Hajde, nemoj. Nema smisla."Kao i većina muškaraca, Sem je bio bespomoćan

pred uplakanom ženom.Redžina je jecala; grudi su joj se tresle. Devero

ustade sa stolice i kleče ispred nje. ,,U redu je. Do-bro je. Ne plači, molim te."

Šmrkćući, ona ga zahvalno pogleda. „Znači onda da me ne mrziš. Reci da me ne mrziš."

„Kako bih mogao da te mrzim? Ti si divna — i slatka — i za ime boga, prestani da plačeš."

Prislonila je lice na njegovo, a usne na njegovo uvo. „Žao mi je. To je samo zato što sam iscrpljena. Pritisak je bio jednostavno užasan. Sedela sam pored telefona i dan i noć, uvek u brizi — i, naravno, pitajući se. Zaista si mi nedostajao."

Džinin kaput bio je poput toplog, udobnog ćebe-

ta između njih. Veliki, meki reveri skoro su pokrili Deveroove ruke. Ona uze obe njegove ruke i pove-de ih između nabora debele tkanine i do mekših, toplijih, udobnijih prelepih nateklina koje su se nala-zile ispod njene svilene bluze.

„Tako je već bolje. Prestani da plačeš." To je bilo sve čega je mogao da se seti, stoga je to rekao meko.

Ona mu prošaputa na uvo, izazivajući poremećaj u njegovom metabolizmu. „Sećaš li se onih čarobnih starih engleskih filmova koji su se dešavali u vozovi-ma poput ovog?"

„Naravno. Reks Harison spašava Margaret Lo-kvud od onog zlog Konrada Veita."

„Mislim da bi mogao da povučeš vrata i da ih zaključaš, i te zavese . . . "

Devero se uspravi. Zaključa vrata, navuče zave-se, a zatim se vrati Redžini. Ona je sklonila svoj kaput od vikunje i raširila ga izazovno preko mekog sedišta.

Ispod njih, kloparavo lupkanje metala o metal neumoljivo je označavalo putovanje; ipak lupkalo je nekako senzualno. Pored njih su jurili predivni pre-deli Švajcarske, okupani švajcarskim sumrakom.

„Koliko još imamo vremena do Cermata?" upita on.

„Dovoljno", odgovori ona, smešeći se. Počela je da otkopčava svoju svilenu bluzu. ,,A i znaćemo. To je poslednja stanica."

POGLAVLJE OSAMNAESTO

U ciriškom hotelu „D'Akor" Hokinz se prijavio na falsifikovani pasoš. Kupio ga je u Vašingtonu od agenta CIA koji je shvatio da mu sud neće dozvoliti da napiše knjigu kada se penzioniše; isti čovek mu je ponudio i seriju raznoraznih perika i skrivenih kamera, ali Mekenzi nije mogao da se odluči. Čim se smestio u sobu, sišao je u predvorje da pregovara s glavnom telefonistkinjom: ponudio joj je gotovinu za saradnju. Pošto je gotovina iznosila sto dolara, složili su se da svi njegovi pozivi i telegrami idu preko nje.

Zatim se vratio u sobu i raširio sedam dosjea (njegov konačni izbor) po stočiću za kafu. Bio je izuzetno zadovoljan. Svi su bili izuzetno nepošteni, mada iskusni provocateurs u svojim oblastima. Sada je samo trebalo da ih regrutuje. A Mekenzi je znao da je za to bio veoma kvalifikovan.

Znao je da četvoricu od njih može da dobije telefonom. Trojici će da pošalje telegram. Znao je gotovo zasigurno da će telefonsku vezu biti veoma teško uspostaviti, jer nijednog od svojih stručnjaka neće naći kod kuće. Ali, on će upotrebiti šifre iz prošlosti. Jedan poziv će uputiti u ribarsko selo u Biskajskom zalivu; drugi u slično priobalno mesto na Kritu. Treći u Stokholm, sestri obaveštajca koji je sada živeo kao sveštenik skandinavske baptističke crkve. Zatim će pozvati Marsej, gde je njegov četvrti čovek radio kao pilot na remorkeru.

Kakva geografska raznolikost! Pored ovih koje je mogao da dobije telefonom (Biskajski zaliv, Krit, Stokholm i Marsej) poslaće još i telegrame u: Atinu,

Rim i Bejrut. Kakvo prostranstvo! Bio je to san svakog direktora tajne službe!Mekenzi skide jaknu, baci je na krevet i izvadi svezu cigaru iz džepa na košulji. Sažvaka vrh do određene čvrstine i upali je.

Bilo je tek devet i petnaest; popodnevni voz za Cermat kretao je u četiri i petnaest.Još sedam sati. Bio je to dobar predznak,' ako je tako nešto uopšte postojalo! Sedam sati za sedam potčinjenih oficira.Poredao je tri dosjea ispred telefona. Prvo će da pošalje telegrame.Tačno u dvadeset dva minuta do četiri Hok je spustio slušalicu i obeležio crvenom olovkom dosje na kome je pisalo Marsej.

Bio je to poslednji telefonski poziv; potrebna su mu bila samo još dva odgovora — na telegrame poslate u Atinu i Bejrut. Rimljanin je odgovorio dva sata ranije; bio je bez posla duže nego ostali.

Razgovori su protekli besprekorno. U svakom slučaju početni razgovor sa posrednicima — ili po-srednicama — bio je rezervisan, učtiv, opšti i gotovo apstraktan. Ali, Mekenzi je u svakom upotrebio prave reci, mirno, poverljivo. Svaki stručnjak do koga je želeo da dođe uzvratio mu je poziv.

Nije bilo nikakvih začkoljica. Sve predloge je saopštio istim opšterazumljivim jezikom, termin žuta planina bio je odskočna daska. Bio je to najviši rezultat koji je jedan agent mogao da postigne. Izraz žuta planina značio je „pet stotina miljki" sa unapred izvršenom uplatom na ime pripadajućeg dela. Zaštita je bila obezbedena „nepristupačnošću obračunskim zavodima" od strane bilo kakvog međunarodnog zakonodavnog tela. U pitanju je bio vremenski period od šest do osam nedelja, u zavisnosti od ,,teh-goloških detalja, neophodnih u rafiniranim tehničkim procesima". I najzad, kao najvažnije, stajale su mu na raspolaganju veletrgovinske usluge komplet-

228 229

nih vlada u velikom delu jugoistočne Azije, o čemu je svedočilo nekoliko računa u Ženevi.

Dobro je sproveo svoje istraživanje. Svi do jed-nog, trebalo je da miniraju žutu planinu.

Hokinz ustade od pisaćeg stola i protegli se. Bio je to dugačak dan, i još nije bio gotov. Za dvadeset minuta moraće da krene na železničku stanicu. U međuvremenu, treba da razgovara sa službenicom na centrali i da joj da uputstva u slučaju da ga neko pozove. Uputstva će biti jednostavna: rezervisao je sobu za nedelju dana; vratiće se u Cirih kroz tri da-na. Oni koji ga budu zvali mogu da mu se jave pono-vo kroz tri dana ili da ostave svoj broj telefona. Me-kenzi nije želeo da se vraća u Cirih, ali obaveštajci iz Atine i Bejruta su bili izuzetni regruti.

Telefon je zazvonio. Na vezi je bila Atina. Šest minuta kasnije Atinjanin je pristao.

Ostao je još samo jedan.Hok pomeri svoj netaknuti prtljag prema vratima

i prepakova svoju aktentašnu, ostavljajući bejrutski dosje u odvojenoj, lako pristupačnoj pregradi. Po-gledao je na sat: tri minuta do četiri. Nije imalo svrhe da više odugovlači. Morao je da krene na sta-nicu. Vrativši se do pisaćeg stola, okrenuo je centra-lu i rekao službenici da je želeo da joj ostavi nekoliko jednostavnih uputstava . . .

Telefonistkinja ga učtivo prekinu:„Da, naravno, majn Her. Ali, može li to malo da

sačeka? Baš sam htela da vas pozovem. Imate jedan prekomorski poziv. Iz Bejruta."

Do đavola!

Sem otvori oči. Sunce se probijalo kroz velika francuska vrata; zavese od plave svile lelujale su se na povetarcu. Tavanica je bila visoka bar tri i po metra; po ćoškovima stubovi sa žlebovima i kompli-kovani izrezbareni venfi od tamnog drveta sa svih strana govorili su „zamak". Pogledao je po sobi. Svega se setio. Bio je u zamku Mašenfeld, negde

južno od Cermata. Iza debelih, izrezbarenih vrata njegove sobe bio je širok hodnik sa persijskim ćilimi-ma, prostrtim po blistavom tamnom podu, i priguše-nim kandelabrima po zidovima. Hodnik je vodio do ogromnih zavojitih stepenica i velelepnog kristalnog lustera koji se nalazio iznad sale veličine solidnfe ple-sne dvorane. Tamo, među skupocenim antikvitetima i renesansnim portretima, bio je ulaz — gigantska dvostruka hrastova vrata kojima se izlazilo niz neko-liko mermernih stepenika do kružnog puta dovoljno prostranog da na njemu može da se obavi sahrana direktora Dženeral motorsa.

Šta je Hokinz učinio? Kako je on to uradio? Bože moj. Zašto? Za šta namerava da upotrebi ovakvo mesto?

Devero pogleda u usnulu Redžinu, njenu tamno-smeđu kosu čiji su se uvojci razlivali po jastuku, nje-no kalifornijski potamnelo lice sakriveno pod peri-nom. I da zna odgovor, ne bi mu ga rekla. Od svih devojaka, Džini je bila najprepredenija; ona ga je obrađivala sve dok nije zaspao. Delimično, ali samo delimično, zato što ga je opčinila. Bila je čelična vo-lja pod mekom magnolijastom površinom; ona je bila prirodni vođa koji je, kao i sve prirodne vođe, uživala u svom komandovanju. Upotrebljavala je svoja preimućstva maštovito i bestidno, sa priličnom dozom humora. U jednom trenutku bila bi jaki mo-ralni propovednik, a već u sledećem, izgubljena ma-la devojčica usred zapaljene Atlante. Ona je bila na-smejana izazovna sirena na plantaži obasjanoj mese-činom, a onda bi se pritiskom na dugme pretvorila u zavereničku, šaputavu Mata-Hari koja daje nare-đenja šoferu sumnjivog izgleda u senci cermatske že-lezničke stanice.

„Mek Feldman je u gorčem selceru!"Ako se Sem dobro sećao, bile su to reci koje je

Džini prošaputala nepoznatom čoveku sa crnom be-retkom i zlatnim prednjim zubom, čije su mačije oči bile prikovane za prednji deo njene bluze.

„Mek je u fileti", bio je šaputavi odgovor. „Osmatra iz samozapaljive saksije za cveće!"

Dobivši ovaj jedva razumljivi odgovor, Džini je klimnula glavom, zgrabila Devera za ruku, i krenula ka ulici Cermat.„Stavi putnu torbu u levu ruku i zviždi nešto. On će skrenuti u uličicu, a mi ćemo ga sačekati na ćošku da do veze kola."„Čemu sve ove gluposti? Leva ruka. Zviždanje . . ."„Zato što nas drugi posmatraju. Da budu sigurni da nas niko ne prati."Sindrom Orijent ekspres dobijao je malo pretera-ne razmere, pomislio je Sem, ali je ipak prebacio putnu torbu u levu

ruku i počeo da zviždi.„Ne to, glupane!"„U čemu je problem? To je neka himna . . . "„Ovde se ona zove 'Deutschland iiber Alles'!"On ju je promenio na „Staru stenu"36, dok je drugi čovek, ovog puta u istinskom kaputu a la Konrad Veit,

upotpunjenom somotskim reverima, prišao Redžini i meko progovorio.„ Tvoje bradavice su u kolima."„Mek Feldman je sigurno zasladio stvar", odgovori mu ona mirno, brzo. Nekoliko minuta kasnije dugački crni

automobil dojuri iz mračnog sokačeta i oni se ukrcaše.I tako je počelo krivudavo dvočasovno putovanje. Kilometre vijugavog puta prosečenog kroz švajcar-ske planine i

šume, na mahove je zapljuskivala sablasna mesečina. Najzad su stigli do masivne kapije koja nije bila kapija; bila je to prava pravcata teška rešetka koja se spuštala pred vrata. Ispred jarka.

Pravog jarka! Sa teškim debelim daskama i šumom vode ispod. A odatle se nastavljao drugi krivu-davi put uzbrdo koji se završavao na ogromnom kružnom putu ispred najveće poljske kuće koju je

* Stara stena (Rock of Ages) — religiozna himna. — Prim. prev.

Sem video otkako je obišao Fontenblo37 sa skautima iz Kvinsija. A čak ni Fontenblo nije imao parapete. Ovde su postojali, bili su visoki, kameni i tako izrezbareni da su podsećali na Ajvanhoa.

Zaista je impresionirao taj zamak Mašenfeld. A video ga je samo po noći. U stvari, nije ni bio siguran da li je želeo da ga vidi na dnevnoj svetlosti. Bilo je nečeg zastrašujućeg u samoj pomisli r\a tako masivnu zgradu kada se dovodila u vezu sa jednim Mekenzijem Hokinzom.

Ali u šta se uklapao zamak? Čemu je služio? Ako će to da bude sedište kučkinog sina, zašto nije jednostavno iznajmio Fenvej park18 i tamo sve obavio? Biće mu potrebna čitava armija da bi ovde moglo da se živi; a sluge su mogle da govore. Pitajte bilo koga iz Nirnberga ili iz Sirikine39 sudnice.

Redžina mu neće ništa reći. Naravno, ona nije bila njegov sluga; nikako joj to ime ne bi pristajalo. Pa, ipak, probao je. Duž celog puta iz Ciriha — pa dobro, ne baš sve vreme — i pola noći u Mašenfeldu — možda manje nego pola — on se trudio svim silama da je nagovori da mu kaže šta zna.

Raspravljali su se, ali su oboje govorili okolišno, izbegavajući ijednu izjavu koja bi mogla da dovede do nekog realnog zaključka. Ona je priznala jer nije imala kud — da su sve devojke pristale da se pojave u određenom trenutku na određenim mestima kako bi on, Sem, imao društvo i ne bi pao u iskušenje koje bi moglo da ga iznuri na tako dugačkom poslovnom putovanju. Kao i da bi pored sebe imao nekog od poverenja ko bi primao poruke za njega. I da ga čuva. I otkud je bilo nečeg lošeg u tome? Gde bi on našao tako brižne dame kojima je njegovo

37 Fontenblo — grad 60 km jugoistočno od Pariza, sedište palate Fontenblo, bivše rezidencije francuskih kraljeva, sada pretvorene u muzej. — Prim. prev.w Fenvej Park — stadion za bejzbol u Bostonu. — Prim. prev. w Sirika — glavni sudija u aferi „Votergejt". — Prim. prev.

i 719 233

dobro bilo najpreče? I koje su se trudile da se sve odvija po planu?Da li je ona znala kakav poslovni put je bio u pitanju?„Boože, ne! Nikada nije pitala. Nijedna od devo-jaka nije pitala.Zašto nije?Za iime booga, dušo! Hok im je rekao da ne pitaju.Nije li ijedna od njih mogla da izvede . . . neke zaključke? Mislim, bože moj, njegova marš-ruta nije baš ličila na marš-

rutu prodavca cipela iz Nove Engleske.Ali, dušo! Kad su one bile udate za Hoka — pojedinačno, naravno — on je uvek bio upleten u najveće vojne tajne za

koje su znale da ne smeju da se raspituju.On sada više nije bio u vojsci!Tra-la-la! To je greška vojske!I tako je to išlo.I odjednom je on počeo da shvata. Redžina nije bila žrtva. Niti je to bila ijedna od devojaka. Žrtveno jagnje nije postojalo

u njihovom kolektivnom rečni-ku. Da su Džini, Lilijan, Medž ili En znale išta konkretno, one mu to ne bi rekle. Da su opazile da je narušena celovitost, stavile bi poveze preko očiju i obavile svoj pojedinačni zadatak nezavisno od celi-ne. U svakom slučaju, nijedna ne bi diskutovala o tome s njim.

Postojao je još jedan problem u ovom opštem haosu: Sem je istinski zavoleo devojke. Kakve god lude furije da su ih podsticale da obavljaju Mekenzi-jeve naredbe, svaka je bila osoba za sebe, posebna ličnost, svaka je — Bog mu pomogao — posedovala časnost koja ga je osvežavala. Onog trena kada bi on izrekao ono što zna, one bi postale saučesnice. U zaveri. Nije mu bio potreban advokat da bi to saznao. Ali, o čemu on to govori; pa on jeste bio advokat.

Od tog . . . trenutka . . . sve devojke su bile čiste. Možda ne baš kao zub lovačkog psa; možda čak ne ni kao zubna proteza pijanice; ali pred zakonom moglo je da se dokaže da je svaka radila u vakuumu. U takvim uslovima nije moglo da bude zavere.

Hvala, gospodine branioče. Sudija vam predlažeda tražite da vam vrate školarinu koju ste platili upravnoj školi. *

Sem ustade iz smešno prevelikog kreveta s baldahinom što je tiše mogao. Video je svoje gaće na pola puta prema francuskim vratima, ka kojima se uputio i usput se zapitao zašto su bile tako daleko od njegovog kreveta. A onda se setio, pa se nasmešio.

Ali, bilo je jutro, novi dan, i stvari će biti drugačije. Džini mu je saopštila jedan detalj na koji će se usredsrediti: Hokinz će doputovati ili kasno posle-podne ili rano uveče. Potrudiće se da, pre nego što on stigne, sazna što može više o zamku Mašenfeld. Ili još preciznije, šta Hok planira sa zamkom Mašenfeld u vezi sa nekim papom Frančeskom, Hristovim vikarom.

Došao je trenutak da izgradi svoju sopstvenu proti vstrategiju. Hokinz je bio dobar, besumnje. Ali, ni on, Sem Devero, koji je obrazovanje stekao u istočnim krajevima, na liniji Kvinsi-Boston, nije bio loš. Pouzdanje! Mek ga je imao; ali, imao ga je i on.

Kada je navukao gaće, pred njim se jasno ukazao njegov prvi protivstrateški potez. On ne samo da je bio očigledan, već se prosto nametao; zvona su zazvonila! Jedno tako neobično mesto (velika gospodska kuća, ograđeno imanje, mala država) kao što je Mašenfeld zahtevaće beskrajno mnogo stvari da bi moglo da funkcioniše. A nabavljači su bili poput "slu-gu — gledali su, slušali — i mogli su da svedoče. Hokova sklonost ka preterivanju mogla je da bude najranjivije mesto u njegovim planovima. Sem je smatrao da će presecanje Mekovih kanala snabdeva-nja biti jedna od njegovih opcija, s vojničke tačke gledišta, a još nije znao koliko je to bilo logično. To

234235

je moglo da bude i sasvim dovoljno za onemoguća-vanje čitave akcije.

Raširiće zastrašujuće glasine, opasne koliko i iz-gled samog Mašenfelda. Počeće od slugu, pa preko nabavljača; a nastaviti sa svakim ko se približi zamku, sve dok se stanje izolovanosti ne dovede u pitanje i Hokinz ostane potpuno sam — kakva je, do đavola, to buka?

Brzo odšeta do francuskih vrata i kroz njih izađe na mali balkon. Njegova soba je bila sa zadnje stra-ne zamka; bar je pretpostavljao da je to bila zadnja strana, ispod nije bilo kružnog puta. Umesto toga, tu su bile bašte u prolećnom beharu, sa pošljunča-nim stazama i rešetkastim senicama i puno malih ribnjaka uklesanih u stenama. Iza bašti bila su zele-na polja koja su se dizala u još zelenije šume; u da-ljini su bili veličanstveni Alpi.

Buka se nastavljala, kvareći pogled. U prvom tre-nutku, nije mogao da odredi odakle je dolazila, pa je zažmirio prema suncu. Istog trena je iz sve snage poželeo da to nije učinio. Jer sada je mogao da vidi šta je pravilo buku.

Jedan, dva, tri . . . pet, šest . . . osam, devet! Devet različitih — bolesno različitih vozila lagano se kretalo po prljavom putu koji se graničio sa poljima, idući ka jugu prema okolnim šumama.

Bile su tu dve crne limuzine, ogromni buldožer koji je dizao zemlju, veliki traktor viljuškar i pet — do đavola da, pet motocikala!

Nije mu bilo potrebno puno mašte da bi shvatio sliku. Hok se spremao za manevre! Kupio je sebi svoju sopstvenu papsku povorku automobila!

Ali, on još nije ni doputovao u Mašenfeld! Kako je, do đavola, bio u stanju — i šta je bilo ono tamo?

U svojoj ljutnji i zbunjenosti, Devero se uhvatio za ogradu balkona, vrteći glavom u neverici. Njego-ve oči privukla je jedna izuzetna slika, pedesetak metara dalje.

U nekoj vrsti patija, ispred otvorenih vrata koja

su vodila u ogromnu kuhinju, stajao je jedan grmalj s kuvarskom kapom, koji je proveravao predmete iz debelog svežnja papira u svojim rukama. Ispred njega je bila hrpa sanduka i kutija koje mora da su dostigle visinu od pet metara!

Kanali snabdevanja, koješta!U Evropi sigurno više nije bilo ništa što bi Ho-

kinz mogao da kupi. Tu dole je bilo dovoljno hrane da se nahrani polovina gladnih sa Ganga! Pasji sin je nabavio dovoljno namirnica za čitavu jednu armi-ju; za armiju koja se spremala za dvogodišnji bivak!

Limuzine, motocikli, buldožeri, traktori, hrana za čitav Izgubljeni bataljon! Semov protivstrateški ko-rak broj jedan otišao je do vraga pred ovom para-dom od devet idiotskih vozila i uz pomoć dahtavog čudaka s kuvarskom kapom.

Ali, ostajale su mu sluge. Desetak ili više slugu koji će Mašenfeld morati da održavaju u životu. Ku-hinje, bašte, polja (znači, možda, ambari, stoka) i bar trideset do četrdeset soba sa čišćenjem, vošte-njem, glancanjem i brisanjem prašine. Isuse! Tu mo-ra biti bar dvadesetak ljudi!

Odmah će otpočeti svoju akciju. Možda da krene od vozila; da ih ubedi da odvezu proklete stvari sa imanja pre nego što bude prekasno. A onda će brzo ići od jedne do druge grupe slugu. Da im saopšti zastrašujućim recima, što znači pravnim jezikom, da ako znaju šta je dobro za njih, što pre napuste Ma-šenfeld, pre nego što im banu agenti Interpola.

Ni sva hrana Švajcarske neće pomoći Hokinzu, ako ne bude imao ko da je jede. Ako niko ne bude održavao kuću. A nekoliko dobro odabranih reci za one koji su upravljali vozilima, reci poput „međuna-rodni prekršaj", „lična odgovornost" i „doživotna robija" svakako će prouzrokovati da se reka motoci-kala i limuzina i kamiona okrene natrag i preko rova pređe na bezbedniju teritoriju.

Sem je bio toliko zaokupljen svojom novom stra-tegijom da nije bio svestan da su gaće počele da mu

236 237

spadaju, zbog čega je morao da ih pridržava slobod-nom rukom. Ali sada je morao da postane svestan toga, jer kad se čvrsto uhvatio za ogradu, gaće su mu skliznule do gležnjeva. On je brzo pokrio sramotu, samozadovoljno primećujući da su igre sa Džini Grinberg bile prilično uzbudljive. Ali, nije bilo vre-mena za prijatna prisećanja; morao je da prione na posao. Njegov sat je pokazivao jedanaest sati; nije imao pojma da je spavao toliko dugo — igre ne sa-mo da su bile uzbudljive već i iscrpljujuće. Imao je svega pet ili šest sati da ih sve izbaci napolje. Toliko osoblje je sigurno imalo puno ličnog prtljaga. A to je možda zahtevalo i prevoz, što bi bilo mnogo slo-ženije nego što je očekivao. Ali, jedna stvar je morala da im bude jasna; kada jednom napuste Mašen-feld, ne smeju više da se vrate. Ni iz kakvog razloga. Sve drugo bi umanjilo značaj njegove osnovne pret-postavke: Mašenfeld je bio pretnja za svakoga koji ostane.

Evakuacija!Zamak mora da se napusti!Ali šta će onda Mekenzi da uradi?Izdinstaće se u soku od svoje cigare, eto šta će da

uradi!Trebalo je sve samo dobro isplanirati i izvršiti.Do đavola! Planiranje i izvršenje! Počinjao je da

razmišlja kao Hok! I da bude samopouzdan poput Hoka! Budi smeo! Drzak! Ščepaj sudbinu za muda i . . .

Koješta! Ali, najpre mora da se obuče. On jurnu kroz francuska vrata u sobu. Džini se malo prome-školjila i prostenjala, a onda zavukla glavu dublje pod perinu. On skide pocepani veš i tiho ode do svoje putne torbe, koja se nalazila na pretrpanoj fo-telji pored zida presvučenog somotom.

Bila je prazna.Nije u njoj bila nijedna jedina prokleta stvar.Potražio je ormar.Ormare. Bilo ih je četiri.

Prazni. Samo Džinine haljine.K vragu!On potrča što je tiše mogao do vrata u duborezu

i otvori ih.U hodniku, preko puta vrata, sedeo je čovek s

crnom beretkom, zlatnim prednjim zubom i mačjim očima, koje su sada bile usredsređene na Semove donje ekstremitete. Zbunjen, što je možda bijp i ra-zumljivo. S podrugljivim osmehom, što nije bilo ra-zumljivo.

„Gde mi je odelo!?", prošaputa Devero, delimič-no zatvarajući vrata, prislonivši se na njih.

,,U fešernici, majn Her", odgovori crna beretka s naglaskom koji je poticao iz nekog švajcarskog kan-tona koji je vodio Herman Gering.

„Sve?"„To je ljubazna usluga zamka Mašenfeld. Sve je

bilo prljavo."„Svašta!" Sem se trudio da ne podigne glas. Nije

želeo da probudi Džini. „Niko me nije pitao . . . "„Spavali ste, majn Her", prekide ga crna beretka,

sugestivno se cereći, a zlatni zub mu je blještao. „Bi-li ste vrlo umorni."

„Pa, sada sam vrlo ljut! Vratite mi moje odelo. Odmah!"

„Ne mogu."„Zašto?"„Zato što danas fešernica ima slobodan dan."„Šta? Pa zašto ste mi ga onda uzeli?"„Rekao sam vam, majn Her. Bilo je vrlo prlja-

vo."Sem je buljio u mačije oči. One su se zlokobno

suzile, a zlatni zub se više nije video zato šta je osmeh nestao; zamenila su ga nepopustljiva usta. Sem je zatvorio vrata. Morao je da razmisli. Brzo. Kako bi Mek rekao, morao je da odmeri svoje mo-gućnosti. I morao je da izađe.

Nije bio baš prgav, ali nije bio ni fizička kukavi-

238 239

ca. Bio je prilično krupan čovek, i bez obzira šta mu je Lilijan rekla u Berlinu, bio je u solidnoj kondiciji. Pa ipak, kada se sve stvari uzmu u obzir, ocenio je da je manijak u crnoj beretki mogao da ga istrese iz gaća. Osim toga, tako go, ne bi mogao da se spusti niz stepenice.

Opcija broj Jedan je odbačena.Sada su mu ostali prozori, još preciznije, mali balkon iza francuskih vrata. On zgrabi svoje gaće sa poda, navuče ih, uhvati

oko struka i tiho izađe napolje. Soba je bila na trećem spratu, ali direktno ispod nje bio je još jedan balkon. Sa čaršavima i draperijama vezanim jedne za druge mogao je to da izvede prilično bezbedno.

Opcija broj Dva je bila izvodljiva.Vratio se natrag u sobu i pogledao draperije. Kako bi njegova majka u Kvinsiju rekla, bile su to pro-lećne draperije. Svilene,

talasave, nežne. Opcija broj Dva je bledela. A onda je pogledao u čaršave na krevetima, zanemarujući izazovni izgled Redžine koja se sada još više otkrila. Ako bi se čaršavi kombi-novali sa draperijama, to bi ga možda izdržalo. Opcija broj Dva je ponovo živnula.

Borbena odeća.Novi problem. U sobi nije bilo ništa nalik na ode-ću.Stoga, ako uspešno izvede Opciju broj Dva i dosegne tlo, onda treba da razmisli o Opciji broj Tri i Četiri. I dok je tako

razmišljao, osetio je neko burgi-janje u stomaku. Mogao je da trči po Mašenfeldu u svom donjem vešu koji mu je stalno padao do članaka ili je mogao da obuče jednu od Džininih haljina i da se nada da će rajsferšlus da izdrži.

Čovek koji trči okolo i privlači pažnju zbog svog neurednog donjeg veša ili pariškog unikata nije mogao da se uzme isuviše ozbiljno. Ali, tu su se javljale još i Opcije broj Pet i Šest: da ga zatvore ili siluju.

K vragu!

Morao je da sačuva glavu; morao je da se sabere i da smisli nešto. Polako. Nije smeo da dozvoli da mu sitnica kao što je odeća stane na put. Šta bi Hok mogao da uradi? Koji je ono izraz tako često upotrebljavao?

Pomoćno osoblje! To je bilo to!Sem ponovo potrča na balkon. Grmalj s kuvar-skom kapom još je proveravao svoju listu. Možda će mu za to biti

potrebno nedelju dana.„Pssst! Pssst!" Devero se savio preko metalne ograde, setivši se u poslednjem trenutku da pridrži gaće. „Hej, ti!",

prošaputao je.Čovek pogleda gore, prvo zapanjen, a onda se široko osmehnu. „Ah! Bonjour, monsieur! Qa va?" povikao je.Sem stavi prst na usta. „Ššššš!" On pokaza šefu kuhinje da priđe bliže.On i učini tako, jednako držeći svoje papire i be-ležeći prispelu robu. „Oui, monsieur?"„Mene drže kao zatvorenika!", prošaputao je Devero nekako svečano i zvanično. „Uzeli su mi odelo. Potrebna mi je odeća. A

kada siđem dole, želeo bih da mi okupiš u kuhinji sve koji rade ovde. Imam nešto veoma važno da vam kažem. Ja sam advokat. A vocat."

Kuvar se kucnu po glavi. „Je ne comprends pas, monsieur. Desirez-vous le petit dejeneur?"4"„Koga? — Ne. Ja želim odeću. Vidite? Jedino imam ovo, ove."Sem ispravi svoje uvrnute gaće tako da su mogle da se vide

između rešetaka; onda je pokazao na svoje noge. „Potrebne su mi pantalone! Odmah. Molim vas!"Zbunjenost na čovekovom licu pretvorila se u sumnjičavost. Možda se čak i gađenje pomešalo sa neprijateljstvom. „Vos sous-

vetements sont tres jo-lis", reče on, vrteći glavom i okrenu se natrag prema patiju i sanducima sa hranom.

« Ne razumem, gospodine. Želite li doručak? — Prim. prev.

f-fr- ,

„Čekajte! Čekajte trenutak!"„Sef jeste Francuz, majn Her, ali ne taj Francuz."

Glas je dolazio odozdo, sa balkona direktno ispod njega. Govornik je bio krupan ćelavko, s ramenima širokim gotovo isto onoliko koliko je balkon bio du-bok. „On misli da mu pravite veoma čudnu ponudu. Uveravam vas da nije zainteresovan."

„Ko ste sad pa v/?"„Moje ime je nevažno. Napuštam zamak kada

stigne novi gazda Mašenfelda. Do tada, sve njegove zapovesti su u mojim rukama. A vaša odeća se tu ne pominje."

Devero je imao neodoljivu potrebu da pusti da mu gaće skliznu dole i da ponovi Hokinzovu akciju na krovu diplomatskog poslanstva u Pekingu, ali se savladao. Čovek na balkonu ispod njega bio je go-lem. I očito nije imao smisla za šalu. Zbog toga se nagnuo preko ograde i zaverenički prošaputao:

„Heil Hitler, frajeru!"Čovekova ruka jurnu napred; pete su mu pucnule

kao zatvarač na pušci. ,,Jawohl! Seig heil\",,Oh, k vragu!" Sem se okrenuo i odšetao natrag

u sobu. U ogorčenju, svukao je gaće i šutnuo ih. Zatim ih je odsutno pogledao. Možda je bio u pita-nju poseban ugao gledanja, nije bio siguran. Ali, odjednom su mu se učinile čudnim.

Savio se i podigao ih.Hriste! Kakve su to igre?Lastiš je bio isečen namerno na tri mesta! Rezovi

su bili rezovi, a ne poderotine. Lastiš nije razlabav-ljeno visio, niti se tkanina istegla. Neko ih je iseckao oštrim predmetom! Namerno. I onesposobio ga na najjednostavniji mogući način!

„Boože! Kakva je to buka?" Redžina Grinberg je zevnula i proteglila se, blago povlačeći perinu preko svojih ogromnih grudi.

„Ti, kučko", reče Devero u svojoj tihoj ljutnji. „Ti vražja kučko!"

,,U čemu je problem, dušo?"„Ne tepaj mi, ti zaostala Južnjakinjo. Ne mogu

da izađem odavde!"Džini zatrepta i ponovo zevnu. Govorila je mir-

nim samopouzdanjem. „Znaš, Mek je jednom rekao nešto što je za mene bila velika uteha tokom svih ovih godina. Rekao je, kada mine padaju svuda oko tebe i stvari izgiledaju strašno — a, veruj mi, bilo je trenutaka kada mi se svet činio prilično strašnim — rekao je, misli na lepe stvari koje si uradila, na svoje podvige, uspehe. Ne razmišljaj o svojim greškama ili jadima; to te samo baca u depresiju. A u takvom stanju nećeš biti spremna da iskoristiš onaj jedinstve-ni trenutak koji može da ti spase glavu. Sve je pita-nje duhovnog stanja."

„Kakve veze ima to sranje sa činjenicom da ja nemam odeću?"

„Pretpostavljam da nema mnogo. Ali, zvučao si tako potišteno. Ne možeš takav da se suočiš s Ho-kom."

Devero poče da joj odgovara zaslepljeno, ljutito, a onda odjednom stade, pogleda u prostodušni izraz Džininih očiju i poče ponovo. „Čekaj trenutak. Da se suočim s Hokom. Hoćeš da kažeš da ti želiš da se ja borim s njim? Da ga zaustavimi"

„To zavisi od tebe, Seme. Ja za svakog želim samo ono što je najbolje za njega."

„Hoćeš li mi pomoći?"Džini se zamisli za trenutak, a onda odgovori

čvrsto. „Ne, ne želim to. Bar ne onako kako ti to misliš da izvedeš. Isuviše dugujem Mekenziju."

„Damo!", planu Devero. „Imaš li ti uopšte pred-stavu šta taj luđak smera?"

Gospođa Hokinz broj jedan ga nedužno pogleda. „Poručnik ne postavlja pitanja generalu, majore. Od njega se ne očekuje da razume složenost komando-vanja . . . "

242 243

■OS

*{* f

„Pa onda, o čemu mi, do đavola, govorimo?"„Ti si bistar dečko. Hok te ne bi unajmio da nisi.

Samo sam želela da mu dam najbolji savet koji sam mogla. Da može da uradi sve što želi na najbolji mogući način." Džini se okrenu ispod perine.

„Baš sam pospana."A onda ih je Devero ugledao na noćnom stočiću,

pored njene glave.Makaze.

POGLAVUE DEVETNAESTO

„Izvini zbog odela", reče Hok u velikoj dnevnoj sobi. Sem ga besno pogleda i ponovo veza zavesu koju je koristio kao pojas oko perine. „Sigurno si pomislio da perionica mora da ima još neki ključ, zar ne? U ovim velikim lepim kućama nikome ne veruju. Na takve kuće gosti moraju da se naviknu, pretpostavljam."

„Zaveži", promumla Devero, koji je našao za shodno da se dva puta omota, zato što je svila klizila nadole. „Pralja će biti ovde sutra ujutru, pretpostav-ljam."

„Siguran sam da hoće. Ona je jedna od malobroj-nih koja uveče odlazi kući. U selo. Ali, to će se pro-meniti, naravno b-će puno promena."

„Ako mi kažeš da će se i ona stvar promeniti, vratiću se natrag da večeram sa Azazom-Varakom."

„Ma hajde Seme, ti vrlo usko gledaš. Pređimo na druge stvari. Siguran si da ne želiš košulju i pantalo-ne? Treba mi samo minut da se popnem gore . . . " Hokinz je pokazao rukom tamo, iza desetak ogrom-nih fotelja sa zaštitnim navlakama, prema velikom holu.

„Ne! Ništa ne želim od tebe! — Povlačim reč. Ipak želim nešto. Želim da prekineš ovaj suludi posao i da me pustiš kući!"

Mekenzi je odgrizao ižvakani kraj cigare i pljunuo ga između stopala oklopa. „Ići ćeš kući, obećavam ti to. Čim centralizuješ finansije kompanije i napra-viš nekoliko depozita koji mogu da se podignu pod određenim uslovima. Lično ću da te odvezem do ae-rodroma. Dajem ti časnu generalsku reč."

„Razmišljaš kao da ti se mozak razmekšao! Znaš

mmsfomm

li ti uopšte šta tražiš od mene? To nije mačiji kašalj, to je četrdeset miliona dolara. Biću obeležen za čitav život! Moj dosje će se naći u svim policijskim stani-cama civilizovanog sveta! Čovek ne stavlja svoje ime na dokumenta za transfer sume u vrednosti od četr-deset miliona dolara, ako namerava da se vrati nor-malnom advokatskom životu. To se pročuje."

„To nije tačno i ti to znaš. Sve što je u vezi sa švajcarskim bankama, strogo je poverljivo."

Devero pogleda okolo da bi se uverio da ih niko ne sluša. „Čak i ako je tako, to će se promeniti . . . posle pokušaja kidnapovanja . . . određene osobe u Rimu! I to će biti kraj! Pokušaj! Upašćeš u klopku, i svaki kontakt koji si ostvario otkako si se vratio iz Kine, biće stavljen pod mikroskop, isplivaće moje ime, a isto tako i četrdeset prokletih miliona dolara u Cirihu; i igra će biti završena."

„Slušaj, dečko, s tim smo već jednom raspravili! Tvoj posao je završen. Odnosno, završiće se čim se pobrineš za novac Ne moraš više da budeš umešan. Ti si čist, dečko. Čist kao suza!"

„Ne, nisam." Devero je prigušeno šaputao i ste-zao perinu oko sebe. „Upravo sam ti rekao: Onog trena kada tebe budu priterali uz zid, i mene će!"

„Zbog čega? Recimo da si u pravu — što ni jed-nog sekunda nisam smatrao čak ni izdaleka mogu-ćim — zbog čega tebe mogu da terete? Zbog depo-novanja novca za jednog starog vojnika koji ti je re-kao da sakuplja novac da bi potpomogao organizaci-ju posvećenu širenju religioznog bratstva? Da te pi-tam nešto gospodine advokate. Možeš li ti pod za-kletvom da posvedočiš da se ovde radi nešto nezako-nito?"

„Ti si ludi", upade Sem, spotaknuvši se kada je za-koračio. „Pa ti si mi rekao! Ti ćeš kidnapovati . . ." Devero ućuta i pokaza rukama kao da vuče nešto preko ramena a zatim se prekrsti.

„Do đavola, dečko, ima zakletvi i Zakletvi! Budi

razuman. U svakom slučaju to je samo glasina. Ne-proverena."

Sem zatvori oči; poče da shvata koliko mučenje je to bilo za njega. Nastavio je napregnuto da šapu-će, savlađujući se. „Ja sam izašao iz arhiva sa onom prokletom aktentašnom privezanom lancem za moj zglob!"

„Osim toga", mrmljao je Mekenzi, „osim ^toga, bio je to vojni materijal; ni od jednog od nas armija nema mnogo vajde. Još nešto?"

Devero je razmišljao. ,,U skladu sa okolnostima, to je pravi završetak priče. Pošto nije bilo nijedne otvorene transakcije."„To je osnovno", reče Hokinz, vrteći glavom, potvrđujući svoj sopstveni sud. „Nije bilo nasilja; nije bilo laži. Nije bilo pljačke, niti zavere. Sve je bilo na dobrovoljnoj bazi. A ako dati metodi izgledaju neobično, to je povlastica svakog pojedinačnog inve-stitora sve dok on ne ugrožava prava drugih." Mek se zaustavio i pažljivo gledao Sema. „Ti si sam rekao da je prva briga svakog advokata njegov klijent, a ne apstraktne moralne dileme." „Zar sam ja to rekao?" „Baš ti . . ." „Nije loše . . . "„Vrlo rečito. Imaš zlatni jezik, mladiću." Sem se zagleda u Hoka pokušavajući da prozre njegovo lukavstvo. Ali, nije bilo u pitanju lukavstvo; on je zaista mislio ono što je rekao. A pošto ih je iskrenost za trenutak izjednačila i Devero je odlučio da bude iskren.

„Slušaj me", reče mirno. „Recimo da ti to obaviš — taj ludi naum, jer to je to, znaš i sam. Recimo da ti to zaista uradiš. Stvarno kidnapuješ papu i umak-neš im. Čak i na nekoliko dana. Znaš li šta bi moglo da se desi? Šta bi mogao da izazoveš?"

„Svakako da znam. Četiri stotine miliona zelem-baća od četiri stotine zapanjenih katolika. Nisam mi-slio nikoga da uvredim, to je samo fraza."

246 247

„Ne, ti sluđeni pasji sine! Doći će do međunarod nog zgražavanja! I do uzajamnog optuživanja. A on da do pravih optužbi!

Jedne vlade će prstom ukazi vati na druge! Predsednici i šefovi vlada koristio plave i crvene linije, onda vrlo vruće linije. I pri nego što toga budeš svestan, neki šupak će izdekla movati šifru neke male crne kutije u aktentašni, zatc što mu se nije dopalo šta je neki drugi šupak rekao Isuse, Mek! Možeš da izazoveš treći svetski rat!"

„Do đavola! O čemu ti razmišljaš!",,O tome pokušavam da ne razmišljam."Hokinz baci cigaru u pećinu koja je predstavljala mašenfeldski kamin i podboči se; u očima mu se gasila vatra. „Seme, dečko,

toliko si daleko od istine. Znaš, sinko, rat nije ono što je nekad bio. Nema više onaj duh. Vojničke trupe i doboši, i ljudi koji se brinu jedni o drugim, i mržnja prema neprijatelju koji može da povredi stvari koje ti voliš. Sve je to nestalo. Sada preostaju samo dugmad i političari lukavih očiju koji mnogo trepću i mašu svojim rukama bez nekog naročitog značaja. Ja mrzim rat. Nisam nikada verovao da ću tako nešto moći da izgovorim, ali sada ti to kažem, jer sada to shvatam. Nikada ne bih dozvolio da dođe do rata."

Devero je piljio u Hokove oči; nije dozvoljavao Mekenziju da ckrene pogled. „Zašto bih ti verovao? Sve što si dosad uradio miriše na suprotno. Na nešto potpuno drugačije. Zašto bi te rat sprečio?"

„Zato, mladiću", odgovori Hokinz mirno, uzvraćajući istim čvrstim pogledom, „što sam ti upravo saopštio istinu.",,U redu. Ali pretpostavimo da ga izazoveš nehotice?"„Do đavola! Sad si već preterao!" Mekenzi je koračao od kamina do drugog oklopa s desne strane kamina. Vizir je bio

podignut, pa ga Hok zalupi. „Uložio sam skoro četrdeset godina, a onda su me zeznule one marionete na visokim položajima! To su tvoje reci, dečko! Sad, ja sebe ne sažaljevam zato

što znam šta sam radio i odgovaram za svoja dela! Ali do đavola, ne traži od mene da imam sažaljenja prema njima ili da odgovaram za njihovu glupost!" Previše iskreno priznanje, pomisli Devero. Poput opcija Jedan, Dva, Tri i Četiri jutros, i ovo je propalo. Ovoga puta zbog svoje samoispravnosti. Nije bilo druge nego da nađe neko drugo rešenje. A ono će se kad-tad pojaviti, Sem je bio ubeđen u to. Ht>k je morao da pređe dugačak put, pre nego što pontifik katoličke crkve blagoslovi runolist na Manšenfeldu. Nešto će se već pojaviti. Opcija broj Sedam — Opcije Pet i Šest srećno su zaobiđene — doći će u središte pažnje. Sada je trebalo da smiri Mekenzija i ni pod kakvim uslovima da ne izgubi njegovo povere-nje. Osim toga, Mek je imao pravo. Sto se tiče zakona.

On, Sem, bio je čist. Čist pred zakonom. U svakom drugom pogledu zaglibio se u blato do kolena, ali u dokaznom postupku, on nije bio zgodan slučaj za tužioca.

„U redu, Mek, neću da se borim protiv tebe. Zajebali su te i ja sam ti to rekao; ja ti verujem. Ti mrziš rat. Možda je to dobro. Više ne znam ni sam. Lično, samo želim da odem svojoj kući u Kvinsi; a ako pročitam o tebi u novinama, prisetiću se reci ranjenog ali časnog ratnika koji je govorio u ovoj sobi."„Zlatni jezik imaš, dečko! Cenim to." „Ne marim, sve dok mi je glava na ramenima. Imaš li papire za cirišku banku?"

„Zar ne želiš da čuješ koliku sumu sam . . . nagomilao za tvoje učešće? Kako ti se dopada izraz Nagomilao'? Ja sam predsednik korporacije, znaš; upotrebljavam samo prvorazredni rečnik."

„Impresioniran sam. Koja je ulazna cifra?" „Šta?"„Gomila; to je imenički koren od glagola nagomilati."

248 249

„Pametnjakoviću. Šta kažeš na pola miliona dola-raV

Sem nije mogao ništa da kaže. Obamro je. Video je kako mu se ruke dižu u čuđenju, i zaprepašćen ih je posmatrao; nije baš bio siguran da li su pripadale njemu. Mora da jesu; jer kada je poželeo da promr-da prstima, oni su ga poslušali.

Pola miliona dolara.Šta je tu imalo da se razmišlja? Bilo je to sulud kao i sve ostalo. Uključujući i činjenicu da proti

njega nije mogla da se podigne optužnica.Bilo je to vreme Monopola. Hajde da kupim Bordvok i Park Plejs."1

Stani. Idi u zatvor.Zašto da se brine?To mu svakako nije prijalo.„To je razumna — otpremnina", reče Sem.„Je li to sve što imaš da kažeš? Sa onim što sam ti stavio u banku u Njujorku, možeš da unajmiš onog Jevrejina, a on

će biti presrećan da dobije posao." Mekenzi je bio povređen. Očigledno je očekivao da će Devero pokazati malo više svog poznatog bučnog reagovanja.

„Recimo da ću eksplodirati od oduševljenja kada budem video te cifre — na mom računu — u Bostonu — dok će moja majka sedeti na drugom kraju sobe i žaliće se na novu upravu u Koplej Plazi.42 U redu?"

„Znaš šta?", reče Hokinz žmirkajući. „Baš si čudak."„Ja sam . . ." Devero nije završio rečenicu. To ničemu nije vodilo.Začulo se odsečno lupkanje visokih potpetica. Redžina Grinberg je prošla ispod slavoluka i ušla u dnevnu sobu. Na

sebi je imala odeću boje bele kafe;

41 Bordvok i Park Plejs — najskuplje nekretnine u društvenoj igri„Monopol". — Prim. prev.42 Koplej Plaža — trgovački centar u Bostonu. — Prim. prev.

krajnje ozbiljna jakna bila je zakopčana preko Tium ki. Sem pomisli da izgleda vrlo službeno. Kratko se osmehnula i obratila se Hoku.

„Videla sam se s poslugom. Petoro će ih ostati. Troje ne mogu; oni bi morali da žive na selu, i ja sam im objasnila da to nije prihvatljivo."

„Nadam se da ih to nije povredilo."Džini se poverljivo osmehnula. „Teško. Razgovarala sam sa svakim ponaosob i dala mu platu za dva meseca."„Ostali su prihvatili uslove?" Mekenzi izvadi iz džepa svezu cigaru.,,I preimućstva", reče Džini. Moraju da ostanu najmanje tri meseca. Ovi koji imaju porodice mora-će da im objasne

da su unajmljeni za rezidencijalni rad u Francuskoj za izvesno vreme. Bez dodatnih objašnjenja."„Kao da su na prekomorskim dužnostima", ko-mentarisao je Hok, klimajući glavom. „A plaćeni su mnogo bolje nego

što bi bio dodatak za službu u operativnoj vojsci — bez oružja na vidiku."„Pozadinsko obezbeđenje ti ide na ruku", nastavila je Džini. „Samo dvoje od njih petoro su oženjeni. Ne baš srećno,

koliko sam razumela. Stoga im žene neće nedostajati, niti će oni nekom nedostajati."„Moramo da dovedemo žene, znači", zaključio je Mekenzi, „za visoko uvaženog. Izvideću teren kasnije; specifikovaću

sve u vezi šatora — da bude dovoljno udaljen od manevarskog mesta, naravno. A ovaj ovde savetnik ide u Cirih, da se pobrine o nekim finansijskim detaljima. Šta misliš, Seme, koliko vremena će ti biti potrebno da to završiš?"

Devero je morao da primora sebe da razmisli o Hokovom pitanju. Iznenadila ga je očigledna kontrola koju je Mekenzi posedovao nad Džini. Prema podacima koje je imao, ona se razvela od Mekenzija pre više od dvadeset godina; pa ipak, ona se ophodi-

250 251

la prema njemu kao učenica zaljubljena u svog profesora.„Šta si rekao?" Sem je čuo pitanje, ali mu je bilo potrebno nekoliko sekundi da razmisli.„Koliko vremena će ti Cirih oduzeti?"

„Jedan dan. Možda dan i po, ako ne bude začkoljica. Mnogo zavisi od dozvole za otvaranje računa. Ja mislim da se transferi šalju preko Ženeve, ali možda se varam."

„Da li te začkoljice mogu da se otklone ako se malo podmaže?"„Možda. Može da se primeni odricanje kamate. Vremenski period se smanjuje, ali ne i sume. Depo-nenti će pokupiti nekoliko

hiljada — na papiru. To može da bude dobar podstrek."„Do đavola, sinko, je 1' ti čuješ sebe? Čuješ li kako si dobar?"„Osnovi knjigovodstva. Parnice s bankama su osnovne parnice. Oni su naučili da lažu same sebe — i sve druge — još od kada

su plemena počela da se bave trampom. Pristojni advokat jednostavno skuplja one laži za koje zna da će mu najviše odgovarati."„Čuješ li ti to Džini? Nije li ovaj dečko nešto posebno?"„Sjajan si, Seme; moram to da priznam. Mek, s obzirom da je ovde sve pod kontrolom, možda bih mogla sutra da pođem sa

Semom u Cirih i pravim mu društvo."„Pa da, to je sjajna ideja! Ne znam zašto mi to nije palo na pamet."„Ne znam kako ti je to promaklo", reče Devero mirno. „A toliko se brineš."

Hokinzovi podređeni oficiri doputovali su sa svih meridijana. Na železničkoj stanici Cermat dočekivao ih je šofer s crnom beretkom, zlatnim zubom i mačjim očima, po imenu Rudolf. Jadni Rudolf je imao dva grozničava dana.

Prvi se pojavio Krićanin, bez neprijatnosti. A to znači da je uspeo da pređe međunarodne granice koje su nadzirali veliki profesionalci bez neprijatnih događaja, ali sa falsifikovanim pasošem, i stigne do stanice Cermat; tu su nastale nevolje. Zato što Rudolf nije hteo da prizna da je Krićanin uprkos odgovarajućim znacima raspoznavanja na njegovom odelu; i zbog toga nije hteo da ga primi u svoj italijanski taksi.

Naime, iz razloga koji su Hokinzu promakli, nijedan od podataka u G—2 dosjeu nije govorio da je Krićanin bio crnac. A bio je. Krićanin je bio briljantan aeronautički inženjer, simpatizer Sovjeta dokle god su ga plaćali, a zatim je prešao na drugu stranu; imao je doktorat i vrlo crnu kožu. Rudolf je bio potpuno zbunjen, pa je Mekenzi morao da upotrebi vrlo oštre reci u telefonskom razgovoru s Rudolfom i najzad je manijak s beretkom dozvolio crnji da sed-ne na zadnje sedište njegovog automobila.

Gbaveštajci iz Marseja i Stokholma bili su slede-ći. Oni su doputovali zajedno iz Pariza; sreli su se grethodne večeri u ,,Le Kalavados" na Bulevaru Zorža Petog i obnovili jedno staro poznanstvo koje je dotiralo još iz dana kada su obojica radili za Sa-veznike i Silu osovine. Oduševili su se kada su otkrili da obojica putuju ka istoj žutoj planini na Cerma-tuJ Rudolf nije imao problema s njima zato što su or|i njega spazili pre nego što je on spazio njih, pa su-ga iskritikovali što je bio toliko upadljiv.

' Bejrućanin nije doputovao vozom iz Ciriha; on je iznajmio jedna ambulantna kola, umesto toga. Imao je| svojih razloga; odnosili su se na izvesne sukobe s ciriškom policijom u vezi s krijumčarenjem. Stoga je lpteo do Ženeve, a tamo je iznajmio kola na ime rjekog elitnog transvestita, i ostavio ih u Lozani; otišao je u „Bolnicu dva brata" u Montreu i iznajmio ambulantna kola, tražeći od njih da ga prevezu kao srčanog bolesnika koji želi da provede svoje posled-jije dane na Cermatu. Podesio je sve tako da stigne

252 253

u isto vreme kad i ciriški voz, i sve bi bilo glatko da nije bilo Rudolfa. Na žalost, Rudolfu je pukla guma na putu od Mašenfelda; čim je zamenio pohitao je na Banhof, ali je imao manji sudar na staničnom parkingu. Sa ambulantnim kolima.

Stoga je Rudolfu bilo teško da identifikuje veoma uzrujanog srčanog bolesnika, koji se izvukao kroz zadnja vrata i počeo da urla o imbecilima; tada je Rudolf prepoznao oznake čoveka iz Blejruta.

Ali, Rudolf je počeo da se mršti sve više i više. Počeo je da sumnja da gazdi Mašenfelda nije bilo baš najbistrije u glavi. A ni ljudima koje je dočeki-vao u Cermatu.

A divna dama iz njegovih kasnih noćrtih snova, frojlajn s prekrasnim grudima, napustila je zamak na nekoliko dana. Situacija se promenila.

Susret između Rimljanina i Rudolfa prošao je sjajno. Rimljanin je izgubio svoj prtljag u vozu. Na stanici je izbezumljeno tražio svoje tri putne torbe i vezu iz zamka. Rudolf se sažalio i dozvolio npu da sedne na prednje sedište na njihovom putu za za-mak.

Biskajac je bio krajnje sumnjičav. Kada je pokazao svoje ugovorene znake prepoznavanja (par Ijbelihrukavica sa crnim ružama prišivenim sa zadnje Istrane), Biskajac se izvinio i otišao u muški toalčt, azatim nestao kroz.prozor. Posle pola sata, Rudcj)lfo-vo nestrpljenje se pretvorilo u radoznalost, a radoznalost opet u paniku kada je otkrio da je rnikškitoalet prazan. Trudio se da bude neupadljiv, dol; jepretraživao budžake i bunkere za prtljag. Biskaijacga je diskretno pratio. I tek kada je upaničeni F^u-dolf pozvao Mašenfeld, Biskajac je, slušajući iz ;ku-sedne kabine, zaključio da je njegova veza autentlič-na. )

Biskajac je sedeo na zadnjem sedištu, Rudolf nifije prozborio ni jednu jedinu reč duž čitavog puta c|io Mašenfelda.

Poslednji je doputovao Atinjanin. Ako je Bi254

jac bio sumnjičav, onda je Atinjanin bio paranoičan. Prvo je u vozu povukao kočnicu za slučaj opasnosti i zaustavio voz kod teretnog dvorišta, ispred same stanice. Kondukteri i mašinovođe protrčali su kroz voz tražeći uzrok opasnosti, a Atinjanin je iskočio i pojurio po šinama na peron, a tamo se sakrio iza betonskog stuba. Odande je lako spazio Rudolfa.

Voz je najzad ušao u stanicu. Rudolf je pregledao sve putnike koji su izlazili; Atinjanin je mogao da vidi njegovu uznemirenost. Kada je na peronu ostalo samo osoblje stanice, Atinjanin je prišao Rudolfu s leđa i potapšao ga po ramenu. Pokazao mu je svoje znake raspoznavanja (crvenu maramu) i dao mu znak da ga prati.

Onda je pojurio natrag prema kraju perona, sko-čio na šine i potrčao prema teretnom dvorištu. Uda-ljio se od Rudolfa i počeo sa serijom „uja!" između nepokretnih kola.

Pet minuta kasnije energični Atinjanin je tešio uz-rujanog Rudolfa dok su izlazili iz teretnog dvorišta prema taksiju.

Dok je Mekenzi Hokinz gledao kola koja su se približavala od bedema Mašenfelda, još jednom je sebi čestitao na svojoj profesionalnosti. Prošlo je svega sedamdeset i dva sata od trenutka kada je po-čeo da šalje svoje šifrovane poruke iz ,,D 'Akorda"; i za tih sedamdeset i dva sata svaki od njegovih po-dređenih oficira fizički se pojavio na dužnosti.

Do đavolal

Po opšteprihvaćenom principu da su krađe u veli-koj meri povezane s bankarskim poslovima, Semovo putovanje u Cirih — preciznije, njegovo putovanje u Štats Bank da bi centralizovao kapital kompanije „Šepard" — obavljeno je toliko brzo i uspešno da je mogao da uhvati rani popodnevni voz za Cermat. A pošto je Redžina Grinberg bila u kupovini, on joj je ostavio poruku u hotelu ,,D 'Akord": Otišao sam na kuglanje. Doći ću kući kasno.

255

S= ' J>

Želeo je da u povratku bude malo sam; da o sve-mu razmisli, i promisli. Jer Opcija broj Sedam dobi-jala je sve oštrije obrise kako je vreme prolazilo. Uglavnom zahvaljujući papirima koje je izneo iz banke; dobio ih je od oznojenog poverljivog službe-nika koji je postao znatno bogatiji nego pre susreta sa Semom.

Od četrnaest dokumenata, četiri su se odnosila na transfere računa iz Ženeve, sa osfrva Kajman, iz Berlina i Alžira — koji su bili umanjeni za naraslu kamatu, naravno; na jednom su bili popisani ukupni aktivi Kompanije „Šepard", sa ugovorom o poverlji-vosti, šiframa i brojem računa; jedan je bio na ime porodice Devero (Sem to nije objašnjavao, a bankar ga nije ništa pitao, praveći se kao da ta tačka ne postoji); a osam odvojenih dokumenata odnosili su se na osam odvojenih računa.

Jedan od ovih računa bio je veći nego ostali i na njemu je bilo četiri grupe cifara . . . očigledno su bi-le namenjene za četiri osobe. Nije mu trebalo mnc go da bi ih razrešio: gospođe Hokinz broj jedan,| dva, tri, i četiri.

Plus još sedam računa, svaki sa identičnom mak-| simalnom cifrom.

Sedam.Hokov pomoćni personal.Mekenzi je regrutovao sedam muškaraca da kid-l

napuju papu. (Sem nije mogao da zamisli da je me-j đu njima bila neka žena. Hokove četiri supruge bik su sposobne za sve što je iziskivalo žensku ume-j šnost.) Ova sedmorica bili su njegovi—kako ono beš — podređeni oficiri. Mekenzi je smatrao da će on| sigurno doputovati uskoro na Mašenfeld.

„Šta misliš pod tim 'podređeni oficiri'? upitao je Devero.

„Vojnici, sinko, vojnici!" odgovorio je Hok, a oči' su mu zaiskrile.

„Šta ti to znači 'uskoro'?"„To znači da smo u stanju pripravnosti, dečko.

To znači da su sva stražarska mesta popunjena; kon-takti se očekuju svakog trena."

„Znači za nekoliko dana?"„Možda i ranije, u zavisnosti da li će uspeti da

probiju neprijateljsku blokadu. Moji vojnici će mo-rati da prođu preko neprijateljske teritorije."

,,O čemu ti, do đavola, govoriš?"„To nema veze s tobom. Samo donesi taj novac

iz Ciriha. Pre nego što održim prvi sastanak u vezi s misijom, želim da se moji podređeni oficiri sami uvere koliko detaljno se komandni centar brine o njihovim interesima. To će kod njih stvoriti osećaj cilja, povezanosti s grupom; takva osećanja se uvek šire sa vrha, znaš. Uvek je bilo tako."

Bio je to drugi razlog zašto je Opcija broj Sedam dolazila u središte pažnje. Donesi taj novac pre nego što održim svoj prvi sastanak . . . komandni centar se brine o njihovim interesima.

Hok je regrutovao svoje vojnike ne objašnjavajući im tačno kakav rat je bio u pitanju. Vojnički govore-ći, u tome nije bilo ničeg neobičnog, ali uzimajući brojnost mogućih neprijatelja — naime, čitav svet — nekoliko dobro izabranih reći kao „Shvatate li šta ovaj manijak namerava da uradi? Da kidnapuje papu!" i „Vi imate pred sobom potvrđenog dušev-nog bolesnika!" i „Vaš komandir je lud!" i „Ovaj luđak je pucao u muda od zada na kineskom spome-niku." Sve ovo moglo bi da pomogne da pomoćno osoblje sagleda čitavu stvar i sa druge strane.

Sve je bilo pitanje vremena. I psihologije. Ako ga je Sem dobro razumeo, Hokinz se spremao da svojim podređenim oficirima da dva udarna obave-štenja: da im saopšti visoko tehnički, strategijski ,,iz:

vodljiv" opis kidnapovanja i servira im dokumenta iz Štats Banke iz Ciriha koji su svakom vojniku ga-rantovali bogatstvo, bez obzira na ishod! To će teško moći da spreči, ali to je bila Opcija broj Sedam.

Sem će prvo da dođe do podređenih oficira. Mo-gao bi da dovede u sumnju Hokinzov zdrav razum.

Kriminalce nije ništa više plašilo od ideje da im je poslodavac neuravnotežena ličnost. Neuravnoteženost je značila nedostatak zdravog rasuđivanja bez obzira koliko to dobro bilo prerušeno. A nedostatak rasuđivanja je mogao da se protumači kao deset do dvadeset godina zatvora; u ovom slučaju, možda dugačak konopac i povez za oči.

Čak su i kriminalci u Evropi morali da čuju o paranoičnom generalu koji je izbačen iz Kine. To nije bilo tako davno. A kada završi sa ovim, Sem će da upotrebi svoje jake karte.

Jake? Nije bilo ništa jače. Bile su neodoljive.Na putu za Cermat, pažljivo će pročitati sva dokumenta iz ciriške Štats Banke, naročito osnivačke račune, i zapisaće sve brojeve i

šifre i rasporediti ih na sedam cedulja.Svakom vojniku će dati po jednu cedulju. Svaki će moći da napusti zamak Mašenfeid pre kraja ručka, da ode u Cirih — i

zatraži svoj novac.Svaki od podređenih oficira će se obogatiti! Ne radeći baš ništa. Neodoljivo!

Đovani Bombalini, Hristov vikar, izašao je u svoju voljenu baštu da bi bio sam. Nije želeo da vidi ikoga niti da razgovara bilo s kim. Bio je ljut na čitav svet, a kada je neko ljut, najbolje je da meditira.

Uzdahnuo je. Ako je hteo da bude iskren pred samim sobom, morao je da prizna da je bio ljut na Boga. Sve je bilo toliko besmisleno! Podigao je svoje oči prema popodnevnom suncu i jedna jedina reč žalosno je sišla s njegovih usana.

„Zašto?"Povio je glavu i nastavio duž staze. Ljiljani su bili u cvatu, nazdravljajući životu.A on je trebalo da ga napusti.Doktori su upravo podneli svoj zajednički izve-štaj. Njegovi vitalni organi sve više su usporavali

svoj rad. Nije mu ostajalo više od šest i l i sedam ne-delja.Smrt sama po sebi bila je laka. Dobri Bože, bilo je to olakšanje! Život je bio borba. Ali borba i l i ne, on nije imao dovoljno

snage da sredi svoj i Ronkali-jev posao. Bilo mu je potrebno još vremena, bilo mu je potrebno ovlašćenje da bi približio različite frakcije. Zašto Bog to nije mogao da razume?

Eh, moj voljeni Bože? Zašlo? Samo još malo vremena? Obećavam da neću izgubiti strpljenje. Niti ću uvrediti nazalnog — pardon, Svetog Oca — kardinala ili njegovu bandu prepotopskih lopova. Šest meseci bi bilo odlično. Onda bih mirno počivao u rukama Hrista s pobožnom zahvalnošću. Pet meseci, možda? Puno toga može da se uradi za pet meseci. . .

Đovani je pokušao svim svojim srcem da pročita božanski odgovor. Ako je on i postojao, bio je isuvi- še slab da prođe kroz njegove vitalne organe.

Možda, dragi Oče, ako bi govorio sa Svetom De-vicom? Možda bi ona rečitije mogla da prenese moje usrdne molitve. Kaže se da su žene ubedljivije u takvim stvarima . . .

Još ništa. Samo slabi bol u njegovim kolenima što je značilo da je njegovo telo bilo preteško za njegove stare kosti i da bi trebalo da sedne malo. Šta je ona divna giornalista rekla? Postoje neke vežbe . . .

Basta! Samo mu je trebalo da se onesvesti radeći sklekove. Ignacio Kvarce bi otkotrljao njegovo telo ispod kreveta i ne bi ga našli nedelju dana. U međuvremenu, Kvarce bi okupio Kuriju.

Pontifik je stigao do svoje omiljene bele klupe i spustio se na hladni kamen. Povetarac koji je strujao od baštenskih zidina, zanjihao je lišće na drvetu iznad njega. Da li je to bio znak? Osvežavao ga je. A onda povetarac prestade, ponovo je osetio miris ustajalog vazduha, a njihanje lišća zamenio je zvuk koraka koji su kloparali po stazi.

Bio je to novi papski pomoćnik. Mladi crni sve-štenik iz dioceze u Njujorku, briljantni student koji

258

je uradio dosta toga u harlemskim opštinama. Fran-česko je tražio baš jednog zaslužnog mladog prelata — zbog shvatljive opozicije. Bio je to mali delić njegove velike zamisli.

„Vaša svetosti?"„Da sinko. Izgledaš uzbuđeno. U čemu je stvar?"„Mislim da sam uradio nešto prilično nesmotreno. Zbunio sam se, a vi niste bili u vašim odajama i činilo mi se da nisam mogao ništa

drugo da uradim. Vrlo mi je žao."„Pa? Nećemo znati veličinu te nesreće dok god mi je ne opišeš. Da nisi, slučajno, pronašao kardinala Kvarcea u mom plakaru i

pozvao stražu?"Crni sveštenik se osmehnu. Ignacio je pokazivao upadljivo neodobravanje što je ovaj pomoćnik postavljen. Frančesko je koristio

svaki trenutak da ublaži njegove uvrede.„Ne, Vaša svetosti. Čuo sam kada je zvonio Vaš privatni telefon. Onaj u fioci Vašeg noćnog stočića, uporno je zvonio."„Kao i obično, moj sinko", prekide ga pontifik. „On nije povezan sa vatikanskom centralom. Malo lično zadovoljstvo. Znači, digao

si slušalicu. Ko je zvao? Samo nekoliko mojih starih prijatelja i jedan ili dva dugogodišnja drugara imaju broj. Nije velika šteta u tome što si učinio. Ko je to bio?"

„Monsinjor iz Vašingtona, sveti oče. Bio je vrlo neraspoložen . . . "„Ah, monsinjor Petrik Denis O Giligen! Da, on zove često. Mi igramo šah preko telefona."„Bio je veoma uzbuđen i mislio je od mene da ste vi. Nije mi dao šansu da govorim. Toliko je brzo govorio da nisam mogao da ga

zaustavim."„Da, takav je Pedi, onima svojih problema. Opet Beriganovi? Ta dvojica mnogo rade . . ."„Ne, sveti oče. Mnogo gore. Zvao ga je Predsed-nik. Nešto u vezi sa j>overljivošću ispovedaonica, i da li je to dopustivo. Želi da se

preobrati, sveti oče!"

„Che cosa? Madre di Dio!'\„Još gore, Vaša svetosti. Šesnaest ađutanata iz Bele kuće želi odmah da nađe Isusa. Pod određenim uslovima vatikanske

privilegovanosti i nečeg što se zove hrišćanski imunitet."Đovani je uzdahnuo. Bilo je toliko toga da se uradi. v

Četiri meseca, oh. Bože?

260

POGLAVLJE DVADESETO

Neznanci su imali jednu zajedničku crtu, pomislio je Sem. Vrlo mišićava tela. Kao da su provodili pu-no vremena napolju, održavajući kondiciju tucanjem kamena pod nadzorom tamničara. A imali su nečeg zajedničkog i u očima. Na prvi pogled su izgledali pomalo uspavano, onako sa poluotvorenim kapci-ma. Ali to je samo tako izgledalo. Kada se bolje pogleda, moglo bi se uočiti da su im oči igrale u dupljama kao kuglice između magneta; malo šta bi im' promaklo.

Jedan je bio visok, plav, i izgledao je kao da je iskočio iz televizijske reklame za skandinavske ciga-re; Crnac je ćutke klimao glavom i govorio engleski sa univerzitetskim rafinmanom; drugi tamnoputi momak sa upadljivo oštrim, severnjačkim crtama imao je akcenat koji je podsećao na krute zvaničnike u „Savoju"; dvojica Francuza su radila nešto u vezi sa brodovima; dugokosi mladić u tesnim pantalona-ma koji je razmetljivo hodao kao da igra tango, sve-stan svoje zadnjice — bez sumnje je bio Italijan; i najzad. Grk, izuzetno divljeg pogleda, sa crvenom maramom oko vrata, stalno je pričao šale koje niko nije shvatio.

Bilo je neke spontane učtivosti medu njima, upot-punjene manirima koje kao da su dobili svojim bo-gatim poreklom, samo da nije bilo onih prepredenih očiju. Oni su se svakako osećali kao kod kuće u ogromnoj dnevnoj sobi zamka Mašenfeld, gde ih je Hok sve okupio pre kasne večere.

Okupio, ali u interesu međunarodne bezbednosti nije predstavio jedne drugima. Imena nisu spominja-na.

Sem se vratio u zamak u sedam sati. Trebalo je

da stigne čitav sat ranije, ali je poslednjih pet kilo-metara morao da pređe peške, zato što je taksistima iz Cermata bilo zabranjeno da voze van određene zone, a Rudolfa nije mogao nigde da nade. Kada je pozvao informacije i zatražio broj telefona Mašenfel-da, otkrio je da takvo mesto ne postoji.

To je sve moglo da ga obeshrabri, ali Opcija broj Sedam nije mu davala da se preda. Znao je d& pro-ceni kada se slučaj dobija.

Mek-enzi ga je uzdržano pozdravio. Hok je bio zadovoljan što je Sem tako brzo sredio pitanje finan-sija, ali je smatrao da se prema Redžini poneo krajnje nedžentlmenski. Ona je bila fina devojka, a Sem nije čak mogao ni da se pristojno oprosti od nje.

Zašto nije?Zato što je njen prtljag poslat na aerodrom. Džini

je putovala za Kaliforniju, a usput će se zaustaviti u Rimu da pogleda muzeje.

Šteta za Džini, pomislio je Devero. To ga je malo rastužilo, ali je imao Opciju broj Sedam o kojoj je trebalo da razmišlja. Poverovao je da će se sve sa-vršeno uklopiti.

Mekenzi mu je rekao da prve večeri neće biti go-vora o poslu. Samo će malo popričati i prošetati se po baštama uz koktele, večeru i brendi. Zašto? Zato što je verovao da bi vojnici želeli da im se pruži prilika da procene jedan drugog, provere da li ima pri-slušnih uređaja u njihovim sobama, podmažu oružje i, uopšte, uvere se da Mašenfeld nije zamka Interpo-la. Sem je mogao da očekuje buku u toku noći; većina tih ljudi će osmatrati okolinu, i to je bilo dobro, jer će bez sumnje naleteti jedan na drugog i shvatiti da je sve u redu.

Ujutru, kada se svi osveže, Hok će održati svoj prvi brifing. Ipak, pre nego što to učini, naći će vre-mena da se pozdravi sa Semom. Nedostajaće mu njegov mladi prijatelj, to je sigurno. Ali, generalska se reč poštuje; bio je to lepak koji je držao njegove bataljone na okupu.

262 263

Deveroov posao je bio završen. Rudolf će ga odvesti do Cermata, gde će uhvatiti jutarnji voz za Cirih i kasni popodnevni avion za Njujork.

Bila je samo jedna stvar o kojoj bi Sem trebalo da povede računa, u slučaju da se uznemiri i l i počne da ga muči povišen krvni pritisak. U toku narednih mesec ili dva dana nekoliko prijatelja prvog investitora Kompanije „Šepard", gospodina Delakročea, biće u bliskoj vezi s njim. Njihova imena su bila Du-goprsti i Meso, verovao je Hokinz; bilo je to samo privremeno, i nadao se da ga to neće uvrediti.

Da, Sem je to razumeo. Nije bilo potrebe da Me-kenzi bude toliko opširan.Devero je završio razgovor, rekavši da ide da se obrije i istušira znoj od pet planinskih kilometara, a onda će se vratiti na koktel.U svojoj sobi Sem je pronašao makaze koje je Džini upotrebila za njegov donji veš i od papira ise-kao sedam traka dugačkih deset,

a širokih dva santi-metra. Na svakoj je napisao istovetnu poruku.Od vitalnog značaja je da dođete u moju sobu — na trećem spratu, sa zadnje strane kuće, u severnom hodniku, poslednja vrata sa

desne strane, tačno u 2:00 sata ujutru. Život vam zavisi od toga. Ja sam vam prijatelj. Zapamtite, u dva sata ujutru.Pažljivo je savio papirne trake tako da su mogle da mu stanu u šaku i stavio ih u džep jakne. Zatim je izvadio sedam kartica iz

svoje aktentašne, one sa brojevima računa i odgovarajućim šiframa i stavio ih u džep pantalona. To su bile njegove jake karte. Neodoljive!

Sišao je u dnevnu sobu i primenio svu svoju društvenu ljupkost kojoj ga je naučilo fino bostonsko vaspitanje. Rukovao se sa svima.I svakom predao svoju poruku.

U jedan i trideset bio je spreman. Italijan je došao prvi, ruke su mu bile obložene finim, glatkim crnim rukavicama, a na nogama je imao patike po-

put baletanki sa đonom od rebraste gume. A onda su, jedan po jedan, počeli da stižu i ostali, slično obučeni. Bilo je tu raznih rukavica, i mekih cipela i l i patika, crnih džempera, uzanih pantalona sa širokim kaiševima na kojima su bili još deblji noževi i male futrole sa jednostrukim remenom preko malih pištolja, a neki su čak imali i kalemove žice.

Sve zajedno, bila je to profesionalna grupa psihopata, pomislio je Sem, kada im je rekao mirnim, mada malo nesigurnim glasom da se opuste i udobno smeste, a mogu da puše ako žele.

Pošto su oni svi bili opušteni, i većina ih je već pušila, nije bio siguran da je to bio dobar početak-. Ali najbolje završnice se grade na neupadljivom, čak nespretnom početku.

Stoga je počeo. Isprva lako. Sa čovekom, kao plemenskim bićem, koje se obraća nebu tražeći neko značenje izvan svoje svakodnevne borbe za opstanak, nalazeći utehu u onome što on u suštini nije mogao da razume, jer bilo je utehe u primitivnoj veri. Postojala je neka struktura, organizacija pri rodnih fenomena, a to je značilo da je tu morala da postoji i neka sila, um, duboka sveznajuća inteligencija koja je sve smišljala. Mada ona nikada u potpunosti nije mogla da se razume.

Postojala je lepota u tom pomanjkanju razumeva-nja, jer ljudi su težili za svevidećom, sveznajućom silom izvan sebe, koja je stvorila zemlju, stvorila njih, poznavala ih — i volela ih.

Bez ove težnje, čovek je bio životinja. S njom je mogao da se pruži izvan svog sveta. Samilost je postala deo njega.Sem je objasnio da simboli i titule nisu bili važni sami za sebe, zato što su sve religije međusobno slične. Suština je bila razlikovanje

dobra i zla. Ali simboli i titule su imali mistično značenje, i duboku utehu, za milione širom sveta. Vera. Siromašni i ugnje-teni molili su se pred njima, puni poštovanja i nade.

264 265

Za milione, ovi simboli su bili topla svetlost u njihovim neprekidnim zimama tame.Devero je zastao. Bio je to trenutak za krešendo.

„Gospodo, pred vama je zločin tako monstruoznih proporcija, tako duboko zao — zločin koji ni slučajno ne može da uspe, zločin koji može svakog od vas da odvede u smrt, ili u život koji ćete podnositi, a ne živeti, u brutalnim zatvorskim ćelijama. Jer unutar zidina zamka nalazi se čovek koji će vas lišiti onoga što vam je najdragocenije! Slobode. Samih života. Zato što je on zamislio nešto nemoguće. U njegovom neuravnoteženom — bolno neuravnoteženom — umu on je ubeđen da može da nadjača brzu ■ i strašnu reakciju, osvetu, čitavog sveta! On se sprema da vas povede u razjapljene čeljusti zaborava. On namerava da kidnapuje pontifika katoličke crkve! On je, jednom rečju, tud!"

Sem zastade i značajno pogleda svako lice ponaosob. Cigarete su im visile, usta bila otvorena u neve-rici, očni kapci se zategli; zurili su u njega kao para-lizovani.

Imao ih je! Držao je porotu u šaci! Rečenice su gromoglasno odjeknule.Bilo je vreme za njegove najjače karte, za one neodoljive cifre i odgovarajuće šifre koje će svakog od njih učiniti bogatim.

Vrlo, vrlo bogatim čove-kom. A uz to neće morati ništa da rade, sem. da se klone rizika zaborava.„Gospodo, ja shvatam vaše zaprepašćenje, i boli me kada to gledam. Boli me zato što sam ga ja prouzrokovao. Ali, kako je

onaj veliki Rimljanin, Marko Aurelije, primetio: 'Moramo učiniti ono što moramo onda kada to sudbina zatraži od nas." Ili, kako je indijski prorok, Baga Nisjad, primetio: 'Ako po zrnevlju prospeš kofe pune suza, narašće pirinač nalik na dragulje." Ja nemam dragulje, gospodo, ali imam bogatstvo za svakoga od vas. Zaslužene nagrade. Novac koji će smanjiti vaš bol, i s kojim ćete moći da otputujete kada god želite i da živite oslobo-

đeni straha i zaborava. I bede. Evo. Podeliću vam ove kartice. Svaka predstavlja pasoš za vašu ličnu nirvanu. Objasniću vam."I Sem je objasnio.I sedam potčinjenih oficira proučili su kartice, pogledajući usput jedan u drugoga.„Govorite li francuski?", upita jedan od Francuza.Devero se nasmejao — to je zvučalo malo šaljivo, pomislio je. „Ne, ne govorim".„Hvala", rekao je Francuz, okrećući se ostalima. „Vous parlez tous francais?"Svi do jednoga su potvrdno klimnuli glavom.Onda su svi počeli da govore na francuskom.Tiho. Brzo. Sve dok svih sedam glava nije još jednom klimnulo potvrdno. Sem je bio ganut; znao je da su tražili način da

mu se zahvale.Zbog toga se zbunio kada su mu dvojica iznenada prišli, zgrabili ga, zavrteli i počeli da mu obmotavaju zglobove žicom.„Šta to do vraga radite?", povikao je. „Šta mi radite sa rukama? I šta je do vraga ovo?"On je pokazao glavom na crvenu Grkovu maramu koju je ovaj brzo skinuo i počeo s njom da vitla.,,A to?"To se odnosilo na metalno praskanje koje je zvučalo kao škljocanje oružja.„Mi svi posedujemo ono sažaljenje o kome ste govorili, monsieur", reče Francuz. „Nudimo vam da ako želite stavite povez

preko očiju pre nego što vas pogubimo."Jta?"„Budite hrabri, signore", reče Italijan. „Mi svi znamo svoj posao. Ili prihvatamo pravila bez obzira na sve, ili ne igramo

igru."„Da", dodade Viking. „To je igra. Neko pobedi. A neko izgubi. Ti si izgubio."„Štaaaa?!"„Odnesi ga dole u patio", reče drugi Francuz.

266 267

„Reći ćemo posluzi da je to vežbanje u gađanju."„Mek! Mek! Meeek!" Vukli su ga niz hodnik. Ne-

koliko pari ruku pokrilo mu je usta; on ih je grizao. „Za ime božje! Hokinze! Gde si do đavola?"

Opet su mu ruke zapušile usta. Kordon je preci-zno marširao niz hodnik prema veličanstvenim zavo-jitim stepenicama. Devero je ponovo silom otvorio usta i besno počeo da grize u meso oko sebe; istog trena ruke i šake su se rastvorile. To je Semu bilo dovoljno da ritne nogom iza sebe i da se u trenutku oslobodi.

Potrčao je i bacio se telom niz vijugave stepenice, i počeo u padu da se kotrlja naniže.

„Hokinze! Pasji sine, dolazi ovamo! Ovi manijaci hoće da me ubiju!"

Odskakivao je o stepenice, naglo se odbio od zida i stropoštao se do ravne površine ispred stepenica. Njegovi povici su bili sve nejasniji, ali im je poruka bila jedinstvena.

„Prokletnici! Povezi za oči — uh! Pištolji! Proklet-stvo — ti-oh-ohh-. Hokinze! Aha! Isuse — moja gla-va!"

Stigao je do podnožja stepenica u obliku srozane vreće. Hok je upravo dolazio krupnim koracima is-pod glavnog luka dnevne sobe, s cigarom stisnutom u zubima, i nekoliko presavijenih mapa u ruci. Po-gledao je u Sema na podu, a zatim gore u bandu potčinjenih oficira.

„Prokletstvo, dečko! Ovo menja čitavu stvar!"

Ponovo mu je odeća bila oduzeta. Samo što sada u ormaru nije bilo baš nikakvog odela. Obroke mu je donosio Rudolf.

Hok mu je objasnio da je morao da promeni od-luku da bi mu spasao život; a vojsci se to nije nimalo dopalo.

,,U stvari, skoro da je izbila pobuna pre nego što je brigada odredila svoje boje", rekao mu je Hokinz sutradan ujutru.

268

„Odredila šta? Nema veze. Nemoj mi reći."„Zaista, sinko. Morao sam da preduzmem ozbilj-

ne mere i da im odmah stavim do znanja da kada su u pitanju ekstremne presude, nijedna vlast — bez obzira na konsenzus — ne prevazilazi vlast pohod-nog generala. Situacija je jedno vreme bila vrlo ne-prijatna, ali sam pregurao najgori deo dana. Ona štenad, iako sjajna u svom poslu, nije baš mnogo snažna. Ali, imaju nešto u očima, dečko. Uvek je to u očima."

„Ne razumem", Devero je iskreno zajecao. „Sve sam im divno objasnio. Razmrsio čitavo klupko. Uz-roke, motive. Isuse. Čak i novac! Imao sam ih!"

„Nisi ti imao ništa", kratko odgovori Hok. „Na-pravio si dve velike greške. Prvo, pretpostavio si da bi takva grupa ljudi, tako fini kontingent oficira, pri-mio novac tek tako, ne zasluživši ga . . . "

„Ma daj . . . ", urliknu Devero. „Nemoj da mi prodaješ to sranje o poštenju među lopovima!"

„Mislim da pogrešno sudiš dečko, ali ako ti to tako vidiš, to je onda još jedna greška koju treba razmotriti."

„Kakva greška?"„Jedna od najstarijih zamki Interpola je da se

otvori račun mamac u banci i onda ga neko nadzire. Iznenađen sam da to nisi znao. Ti si otvorio sedam računa odjednom."

Sem se skupio pod perinom i povukao je preko glave. Na žalost, nije mogao da zaustavi Mekenzije-ve reci.

„Znaš, Seme, život je serija malih segmenata, od kojih su neki međusobno povezani, ali su većinom odvojeni jedni od drugih. Povremeno, ovi paralelni segmenti, kako ih ja zovem, moraju da postanu sve-sni jedni drugih. Sad, ti si mi spasao život u Pekingu. Upotrebio si sve svoje znanje i iskustvo da bi me sačuvao od tog zaborava, o kome sam čuo da si go-vorio. A prošle noći, ovde u Švajcarskoj, ja sam tebi spasao život. Uz pomoć onog znanja i iskustva koje

269

>;;■

ja imam. Sad smo kvit. Naši segmenti u ovoj oblasti više nisu paralelni. Stoga se ne zajebavaj, sinko. Ja neću snositi odgovornost. Dajem ti časnu generalsku reč."

Na kraju druge nedelje, Sem je bio siguran da je izgubio i ono malo zdravog razuma što mu je ostalo. Puko razmišljanje o odelu dovodilo ga je do ludila. U čitavom njegovom životu odeća je bila prihvaćena stvar — ponekad prijatna, čak je zadovoljavala tašti-nu — ali to nikad nije bilo nešto za šta je morao da se bori u dužem vremenskom periodu.

To je lepa jakna; cena je sasvim pristojna. Kupi je. Košulje? Njegova majka je rekla da bi trebalo da kupi košulje. Šta nije u redu sa Faileninim? Znači, zato što sam advokat. U redu: otići ću kod Džej Presa. Košulje i sive flanelske pantalone — čarape? U fioci njegovog pisaćeg stola nekako uvek je bilo čarapa. I gaća i maramica. Odelo je nosio samo u izuzetnim prilikama, svega nekoliko puta otkako je odrastao i zbog toga je morao specijalno da ode u grad i kupi jedno. Pa ipak, nikada nije bio u iskušenju da ima odelo skrojeno kod krojača. Čak su mu i u prokletoj vojsci civilne jakne i pantalone bile pri ruci, zato što je to značilo promenu od proklete uniforme. Ne. Odeća nikada nije bila glavna stvar u njegovom životu.

Ali, sada jeste.A nužda — koja nije podrazumevala gubljenje

zdravog razuma — bila je majka invencije. Istinitije reci nikada nisu izgovorene. Tako je Sem počeo da smišlja, a pretpostavka njegovog plana bila je da će suštinski promeniti svoj položaj.

To mora da bude postupno i zasnovano na raspo-loživim mogućnostima. Postoje on bio tako duboko, suštinskij zakonski uhvaćen u mrežu operacija kom-panije „Separd" i pošto su mu sve odstupnice bile blokirane, kakav je bio smisao dalje borbe? Život je bio podeljen na segmente; a on je bio zaključan u

veliku grobnicu po imenu Mekenzi Hokinz — u ko-joj je uz to bilo i četrdeset miliona dolara.

Kada se sve stvari uzmu u obzir možda je baš njegov negativan pristup čitavoj stvari i izazvao po-raz. Možda je trebalo da uloži snagu u nešto produk-tivno; da pronađe polja na kojima bi mogao da da svoj doprinos. Najzad, jedna neumitna istina ležala je u osnovi svega. Ako kompanija „Separd" eksplo-dira, pakleno puno šrapnela lako će pronaći svoj put do kože drugog i jedinog zvaničnog službenika kor-poracije.

Bile su to dve pretpostavke koje je polako počeo da uobličava u reci — u početku dosta nespretno i neubedljivo — za vreme Mekenzijevih svakodnevnih poseta početkom treće nedelje. Ali, shvatio je da njegova priča neće delovati dovoljno ubedljivo. Hok je trebalo da uvidi da mu glava radi, da primeti nje-govu transformaciju.

Do srede, stigao je do sledećeg:„Mek, jesi li sagledao zakonske aspekte onoga

što će nastupiti posle — znaš, posle . . . "„Nulta tačka zvuči sasvim dobro. Kakve zakon-

ske aspekte? Izgleda da si dosta naučio na tom odse-ku."

„Pa, nisam baš siguran. Bio sam uvučen u razno-razne parnice. Od Bostona do Pekinga."

,,O čemu govoriš?"„Ni o čemu. Samo sam — oh, ništa."„Do četvrtka stigao je dovde: „Moglo bi da bude

nekih posledica ove Nulte tačke . . . o kojima nisi razmišljao. U predsedništvu kompanije „Separd" može da izraste zlokobni tumor koji na kraju može da osakati ćelu kancelariju."

„Budi jasniji, dečko."„Pa . . . Ne, nema veze. To je samo pretpostav-

ka. Kakva je to bila buka popodne? Zvučalo je vrlo uzbudljivo."

Hok je zažmurio pre nego što je odgovorio. „Do đavola, i jeste bilo uzbudljivo", odgovorio je posle

270271

nekoliko sekundi. „Nema ničeg lepšeg od razvijanja preciznosti u manevrima! To raspaljuje čovekovo srce! O čemu si, do đavola, govorio? Taj zloćudni tumor."

„Ah, zaboravi. Misli starog pravnika su malo lutale. Jesu li manevri zaista . . . tako dobro napreduju?"„Da . . ." Hokinz je prevaljao cigaru iz jednog ugla usta u drugi. „Mislim da su u redu."U petak: „Šta ste to danas vežbali? Zvučalo je sjajno."„Vežbali? Do đavola, to nisu vežbe, to su manevri!"„Izvini. Kako je bilo?"„Malo aljkavo; imali smo manjih poteškoća." |đ„Baš mi je žao. Ali imam poverenja u tebe. Ti| ćeš stvari dovesti u red."„Da . . . " Hok je koračao ispred kreveta, a cigara mu se skroz izgnječila. „Možda ću morati da nabavim nekoliko diverzanata. Dva

do tri, ne više. Nisam još smislio. Do đavola, Seme, samo da nije bilo one nezgode koju si ti izazvao. Sve bi išlo ko po loju."„Pa već^am ti rekao. Stvarno mi je žao zbog toga. Bio sam nepromišljen . . ."Mekenzi zastade i impulsivno reče: „Stvarno tako misliš?"„Da", odgovori Devero polako, ubedljivo. „Prva stvar koju nauči svaki advokat je da barata sa činjenicama koje se teško dokazuju.

Ali treba da se sagleda sve zajedno, kao celina, a ne kao delovi. Ja sam svoje činjenice izolovao. Iskreno mi je žao."„Neću se praviti da razumem to sranje, ali ako je tako kako kažeš, o čemu si onda, do đavola, govorio juče? I prekjuče. O nekim

posledicama Nulte tačke."Bingo! Kako kažu u Bostonu, pomislio je Devero. Ali nije ništa pokazao; on je bio smireni, obazrivi advokat koji je strogo vodio

računa o interesima

svoga klijenta. ,,U redu. Objasniću ti. Znam za one osnivačke račune Mek. Isključujući najveći račun, koji pretpostavljam daje tvoj, tvojih sedam ljudi podići će (ili će to učiniti njihovi poverenici) oko tri stotine hiljada na bazi prve šifre. Druga šifra će biti na posebnom dokumentu. Pisani zahtev koji će za-htevati da se tvoj potpis slaže sa deponovanim, i ja pretpostavljam da ćeš ga ti poslati u Cirih rri'alo pre nego što kreneš na Nultu taČku. Jesam li u pravu do sada?"

„Ja sam zaista detaljno promozgao sve poslove u vezi s trustom. Šta nije u redu?"„Ništa. Za sada . . . Na osnovu druge šifre svaki čovek će imati ukupno pet stotina hiljada, tačno? To je njegov deo, u redu? Pola

miliona za operaciju Nulta tačka. Svima podjednako."„Nije loše za šest nedelja rada."„Ima i drugih stvari o kojima treba razmisliti. Parnična pogodba u širem smislu ne podrazumeva samo postojanje imuniteta. A on

se ne odnosi samo na pisanje knjiga, mada, koliko razumem, u posled-nje vreme se puno gotovine presipa preko izdavača.",,O čemu govoriš?" Hokinz je ugasio cigaru na nogu od kreveta.„Kako da se spreči da neki od tvojih potčinjenih oficira, ili, pak, svi, ode pravo u policiju — preko posrednika, naravno — i sklopi s

njima posao. Drugo. Oni imaju tvoj novac; neće ih goniti zato što će da sarađuju. Upamti, govorimo o jednom od najvećih poslova u istoriji. Oni će zaraditi još nekoliko hiljada povrh onoga što su već dobili."

Mekenzi, koji je do tada žmirio, odjednom širom otvori oči. Od olakšanja. I samozadovoljstva. U njegovom osmehu osećao se prizvuk trijumfa. „Znači, to te je brinulo, dečko?"

„Ne uzimaj to suviše olako . . . "„Do đavola, neću niti sam ikada to tako shvatao. Nijedan od mojih ljudi neće učiniti ništa slično. Zato

što će se svi razbežati, kao zečevi pred vatrom. I ostaće u svojim rupama iz straha da ne nalete jedan na drugog."

„Sad ja ne razumem", reče Sem utučeno.Hok je seo na krevet. „Mislio sam na sve to, sin-ko. Nešto kao kada sam ti prikačio onaj lanac sa aktentašnom punom

opasnih dokumenata. Dao si mi ideju. Sa svakim oficirom ću se posebno oprostiti. I svakom ću da ponudim jedan častan vrednosni papir na ime donosioca u vrednosti od dodatnih pola miliona. I reći ću mu da je on jedini koji ga dobija. Zato što ja kao dobar general vodim svoj ratni dnevnik i kada sam pažljivo pročitao svoje zabeleške shvatio sam da misija ne bi uspela bez njegovih strateških ideja. Tako ću ih potpuno sprečiti na oba načina. Niko neće prijaviti zločin koji ne bi ni mogao da se počini bez njegovog znanja i umeća, naročito kada je to vredelo dodatnih pola miliona — a potpuno sam siguran da on neće želeti da ostali zaverenici saznaju da je samo on dobio pola miliona više."

„Bože moj!" Sem nije mogao da zaustavi divljenje koje se nekako uspuzalo u njegov glas.„Klouzevic43 je jasno stavio do znanja da se ne ratuje na isti način sa Berberima kao sa kraljevim konjanicima. U pitanju je

različita taktika."Devero je još jednom bio iznenađen Hokovom odvažnošću. Govorio je blago, gotovo šapćući. „Govoriš o — Isuse — tri i po

miliona dolara!"„Tačno; brzo sabiraš. I još po milion za svaku devojku, to je još četiri miliona. Plus prvobitna plata za oficire, još tri i po

hiljade. I za tvoju informaciju, mada bi to možda trebalo ponovo da razmotrim, imam još jedan vrednosni papir za tebe. To je još jedan milion na tvoj račun."

Jta?"„Nekako sam se bojao da nikada nećeš razumeti

početni kapital od četrdeset miliona. Ja nisam tek tako došao do te cifre, znaš. Do te sume sam došao posle veoma pažljivog proučavanja. Dobio sam jedan priručnik od Komisije za obezbeđenje i razmenu u kome se kaže šta je sve potrebno za finansiranje zdrave korporacije. Vidiš, pre nego što kompanija čak počne da nudi tržištu svoje usluge, mi imamo osnivačke troškove od skoro petnaest miliona; zatim, tu su troškovi oko sticanja početnog kapitala, uključujući putovanja, proviziju nalazaču kapitala — ja sam te malo prevario tu sinko, ali sam znao da te čekaju dobre stvari — i nekretnine korporacije i osnovna oprema za potrebe tržišta . . . "

Nehotice, Semove uši su iskrivljavale zvučne tala-se. Izolovane rečenice kao „nabavka aviona otprilike pet miliona" i „releji za kratkotalasnu komunikaciju negde oko milion-dva" i „renoviranje i životne namirnice" i „dodatne kancelarije kompanije" — sve je to zvučalo tako da se Sem pitao gde se nalazio. Potpuno go ispod perine, negde u Svajcarskoj, ili potpuno obučen u sali poslovodnog odbora u Krajle-rovoj zgradi44. Na nesreću po njegov stomak, sve se razjasnilo Hokovom kratkom završnom rečju.

„Ovaj priručnik pomenute Komisije bio je vrlo specifičan u vezi s likvidnim sredstvima slobodnim za rezervni kapital. On preporučuje da ona budu veća za dvadeset do trideset procenata. Zatim sam proverio trgovinske propise u vezi sa sporazumom o ograničenom jemstvu partnera i otkrio da je ulog obično bio deset do petnaest procenata veći, što mi se učinilo neprimerenim. Stoga sam ja to malo preinačio i odlučio se da ulog bude dvadeset i pet procenata veći. A to je tačno onoliko koliko smo mi dobili. Predviđeni budžet pre nego što je posao krenuo bio je negde oko trideset miliona. Uzimajući to kao osnovnu cifru, dodaš dvadeset pet procenata ili de-

43 Karl fon Klouzevic (1780—1831) — pruski general i vojni nauč-nik. — Prim. prev.

274

44 Krajzlerova zgrada — poslovna zgrada kompanije Krajzler. — Prim. prev.

275

set miliona, za slučaj nečeg nepredviđenog. To čini četrdeset miliona i to je onoliko koliko sam ja saku-pio. Zvuči nekako ekonomski, zar ne?"

Devero je ostao bez reci. Njegov um je grozniča-vo- radio ali reci nisu izlazile. Mekenzi, vojničina, odjednom je postao Hokinz, finansijski stručnjak korporacije. A to je bilo gore od svega onoga od čega je dosad strahovao. Vojnički principi (ili njiho-vo pomanjkanje) kada se iskombinuju sa industrij-skim principima (koji su ovde nedostajali) stvaraju vojno-industrijski kompleks. A Hok je bio pokretni vojno-industrijski kompleks!

Ako je Sem ranije imao jaku potrebu da zaustavi Mekenzija, ona je sada bila utrostručena.

„Ti si nepobediv", reče najzad Sem. „Povlačim sve svoje ranije sumnje. Dozvoli mi da ti se pridru-žim. Dozvoli mi da zaradim svoj suludi milion."

POGLAVLJE DVADESET PRVO

Svaki oficir bio je označen po jednom bojom, na francuskom. Ne samo zato što su svi govorili francu-ski, nego zato što su nazivi boja na francuskom zvu-čali mnogo razgovetnije nego na bilo kom drugom jeziku.

Američki Crnac sa Krita bio je Noar, naravno. Viking iz Stokholma, Gri; Francuz iz Biskajskog za-liva bio je Ble, dok je njegov sunarodnik iz Marseja bio Ver; tamnoputi Bejrućanin koji nije bio Crnac zvao se Brin; Rimljanin je bio Orani; i najzad, Ati-njanin je bio Ruž45, u čast njegove uvek prisutne ma-rame. Da bi ulio osećaj discipline i identiteta među ljude, Hok je dalje insistirao da reč „kapetan" pret-hodi svakoj boji.

Postojanje autoriteta i identiteta bili su poželjni zato što je Mekenzijevo drugo naređenje njegove ljude lišavalo specifične individualnosti. Jer napad na Nultoj tački trebalo je da se izvrši s čarapama preko glave. Kosmatost glave i lica trebalo je da bu-de svedena na najmanju meru; koža da se napuderi-še ili obeli do srednje kavkaske nijanse, a hod koji je, bez sumnje, bio pažljivo namešten, da se drastično promeni.

Ljudi su prihvatili naredbu bez pogovora. Žileti i makaze i agensi za beljenje dali su se na posao; niko nije pokazivao nimalo želje da se razlikuje od ostalih oficira više nego je to njegova priroda diktirala. U anonimnosti je ležala sigurnost i oni su to znali.

Manevri su stigli do četvrte nedelje. Šumski put

45 Noar — crn; Gri — siv; Ble — plav; Ver — zelen; Brin — smeđ: Oranž — narandžast; Ruž — crven (franc). — Prim. prev.

277

koji se graničio sa mašenfeldskim poljem bio je prilagođen najpreciznije moguće izgledu Nulte tačke; veliko kamenje je pomereno, drveće je povađeno, čitava jedna zona grmlja presađena. I drugi lokalitet je određen i uređen: vijugavi, uzani sporedni put koji se spuštao niz relativno strmo brdo u šumu.

Pri menjanju izgleda oba mesta ljudi su radili prema uvećanim fotografijama — 123 fotografije, precizno rečeno — koje im je iz Rima poslao jedan ljubazni turista, po imenu Lilijan fon Šnabe. Ipak, gospođa fon Šnabe nije tražila nagradu za svoje filmove. U stvari, ona

je poslala nerazvijene filmove preko dva različita kurira, koji nisu poznavali jedan drugog, i koji su ih predali zbunjenom Rudolfu u Cer-matu. U nekoliko kutija tampona. Rudolf je smestio neobičnu pošiljku u prtljažnik svog italijanskog taksija, ispod alata. I on je imao svoj ponos.

Za treći dan četrvrte nedelje Hok je predvideo prvu kompletnu probu napada. Bila je to vežba sa zaustavljanjem po potrebi i tačnim utvrđivanjem pozicija, a ljudi su manevrisali okolo, preuzimajući glavne uloge neprijatelja. Motocikli su jurili, limuzine tutnjale, maskirane figure sa čarapama preko glave skakale su sa svojih mesta da bi ispunili zadatke koji su im bili dodeljeni. Uz pomoć štoperice, Me-kenzi je merio vreme svake pojedine faze; on je razvio osam osnovnih faza do detalja, od prepada do bekstva. I, gle čuda, njegovi oficiri su divno napredovali! Oni su znali da krajnji uspeh Nulte tačke zavisi od uspešnosti svakog pojedinačnog zadatka u okviru posebnih faza. Pomisao na neuspeh nije bila privlačna.

Zato su se kapetani listom svi pobunili protiv Ho-kove prve taktičke inovacije: potpunog odsustva ručnog oružja. Dobro postavljen nož ili brzo izvedena garota4*1 u prošlosti su im bili od velike pomoći, po-

* Garota — nekadašnji španski metod egzekucije uzetom ili metalnim lancem koji se steže uz pomoć naprave sa zavrtnjima. — (Prim. prev.)

što su im omogućavali da prežive i da ne budu uhvaćeni. Ali Mekenzi je bio nepopustiv: biće to i garancija i dokaz da nikakva ozleda neće biti nanesena papi pre nego što se isplati otkupnina. Stoga, svi pištolji, noževi, kalemovi, šiljci za prste, klinovi za ko-lena — čak i zglavci od sirovog gvozda — bili su eliminisani. Zabranjeni su bili, takođe, svi^ oblici borbe prsa-u-prsa osim osnovnih džudo-zahvata.

Konačno, ograničenja su prihaćena. ,,U Švedskoj se kaže", reče kapetan Gri nordijskim zvonkim glasom „Jedan ,volvo' u garaži vredan je koliko i doživotna besplatna karta na Skandinavskoj železnici. Ja ću udovoljiti komandantu."

„Oui", složio se kapetan Ble, Francuz iz Biskaj-skog zaliva. „Uz nadoknadu koju ćemo dobiti, ja ću im otpevati i gaskonjsku uspavanku, ako bude trebalo."

Ali, uspavanke se nisu tražile. Umesto toga, san je trebalo da se izazove potkožnim injekcijama natri-jum penthotala sa iglama od 1 cm. Svaki oficir će imati tanak redenik preko grudi, na kome će biti male potkožne injekcije u malim gumenim kutijama — u kojima su nekada stajali meci. Odatle su lako mogle da se izvade. Ako se primeni kako treba, u prečniku od tri santimetra sa donje desne strane vrata, anestetik će delovati već posle nekoliko sekundi. Problem je u stvari bio u tome da se žrtva onesposobi u onih nekoliko kratkih trenutaka pre nego što narkotik počne da deluje. To nije bio neki veliki problem, pošto će vozila stvarati priličnu buku, pa bi čak i poneki vrisak mogao da prođe neprimećeno.

Tako su oficiri, povodeći se za mudrim recima Grija i Blea, povukli svoje primedbe na Hokinzovo naređenje. Na izvestan način, to je bio izazov; a ni-ko nije bio zainteresovan za doživotnu propusnicu na Skandinavskoj železnici. Nekada su mogli da imaju čitav vozni park „volvoa".

Bio je potreban stručni doprinos svakog kapeta-

278279

na. Kapetani Gri i Ble bili su majstori za kamuflažu i kartografiju bekstva. Kapetan Ruž bio je stručnjak za rušenje; on je lično digao u vazduh šest pristaništa u Korintskom zalivu kada se pričalo da će američka flota da uplovi. Sedativi su bili specijalnost Engleza, kapetana Brina, kome je koža potamnela u Bejrutu; zanimao se za gotovo sve vrste narkotika.

Tehnologija aviona i elektronika bili su pokriveni briljantno. Prva je, naravno, bila struka kapetana Noara, čiji su podvizi u Hjustonu — i Moskvi — bili legendarni. Druga je bilo polje kapetana Vera koji je u Marseju izumeo mnoštvo raznovrsnih radio veza. To je bila tako prometna luka; a Interpol mu je stalno bio za petama.

Najzad, orijentacija u prirodi poverena je kapetanu Oranžu, koji je poznavao Rim kao dlan svoje ruke kojom je stalno gestikulisao. On bi trebalo da pripremi iscrpne opise osam kompleta odela bezazlenog izgleda, koja će se ukomponovati u svakodnevnu odeću, i dalje, da obezbedi najmanje četiri odvojena načina transporta. Uz upotrebu javnog prevoza gde to bude moguće, do Nulte tačke. Jer pred kraj četvrte nedelje, svaki kapetan je trebalo da otputuje u Rim i da lično ispita zonu napada.

Aerodrom u Zaragolou neće predstavljati problem; s tim su se svi složili. A ni helikopter na Nultoj tački. On će doleteti pred napad, u toku noći. Gri i Ble su ih uveravali da se kamuflaža neće pri-metiti.

Do đavola, pomislio je Mekenzi kada je pritisnuo štopericu na kraju manevarske faze broj Osam. Dvadeset i jedan minut! Za dan ili dva dostići će optimum od osamnaest minuta. Talas ponosa ispunio mu je nekad odlikovana prsa. Njegova mašina je rasla kao jedna od najfinijih udarnih jedinica u vojnim knjigama.

Cak su i trojica diverzanata bili odlični. Oni su imali samo dva zadatka: da vrište i da nepomično leže. Ali, kao što je dolikovalo najnižim činovima,

oni nisu ništa znali. Njih je regrutovao kapetan Brin iz polja maka visoko u turskim brdima, kuda će se i vratiti, čim se završi operacija Nulta tačka. Oni su unajmljeni za fiksnu platu, pa im nije bilo ni stalo da nešto saznaju i, prirodno, bili su smešteni u posebnim odajama i nisu obedovali u oficirskoj menzi.

Jednostavno su ih zvali: civili broj Jedan, Dva i Tri.Probni manevar je završen, i oficiri su se okupili oko Hoka pored velike crne table koju je postavio na čistini na

postolju u obliku slova A. Znoj im se slivao kroz maske od čarapa. Oni u svešteničkim odorama pažljivo su skinuli svoje mantije i proverili da im se nisu nigde pocepale; zatim su iz džepova izvadili cigarete i šibice. Nisu koristili upaljače; zato što bi na upaljačima mogli da ostanu otisci prstiju.

Tri civila su se, naravno, udaljila. Bili su na vidiku, ali dovoljno daleko da ne mogu ništa da čuju. Regrutovani personal nije bio posvećen u tajne taktike; to ne bi bilo po propisu.

Počelo se sa analizom. Mada je bio izuzetno zadovoljan, Hokinz se nije zadržavao na pozitivnim stranama; ukazao im je na greške, beležeći svoje za-merke na crnoj tabli s toliko autoritativnosti, da su se oficiri šćućurili kao ukorena deca.

„Preciznost, gospodo! Preciznost pre svega! Ne smete nikada da dopustite da vam koncentracija popusti, čak ni za sekund! Kapetane Noar, suviše ste skratili vreme između Faze Jedan i prelaska na vašu poziciju u Fazi Šest. Kapetane Gri, imali ste problema sa vašom mantijom navučenom preko uniforme. Uvežbajte to, čoveče! Kapetani Ruž i Brin, vrlo aljkavo ste izveli Fazu Pet! Izvadite tu radio-opremu! Još jednom proučite svoje kretanje! Kapetane Oranž! Vaš propust je bio najozbiljniji!"

„Che cosa? Nisam napravio nijednu grešku!"„Faza Sedam, kapetane! Bez pravilnog izvršenja Faze Sedam, čitava misija će se raspršiti poput minobacačkog dima! To

je trenutak razmene, vojnice! Vi

280 281

ste taj koji najbolje govori italijanski. Ja stavljam ovog Freskobaldija u papina kola i uzimam papu. A gde ste do đavola bili vi?"

„Na poziciji, Generalel"„Bili ste na pogrešnoj strani puta! A vi kapetane Ble, kao stručnjak za kamuflažu, stajali ste kao očerupana kokoška na svojoj

poziciji u Fazi Četiri. Pokrijte se, čoveče! Uzmite lišće za pokrivanje!"„A sad, nešto u vezi sa glasinama da se nekima ne dopada Faza broj Osam, putanje bekstva prema Zaragolou; čujem da

neki od vas smatraju da bi trebalo da imamo dva helikoptera u Nultoj tački. E, pa, problem je u tome što ne možemo da umaknemo radaru, gospodo. Jedan mali avion sa obeležjima ita-lijanskih vazdušnih snaga, ako leti nisko, još i može da se probije. Ali dva helikoptera mogu lako da se uhvate na radaru. Ne mislim da bi iko od vas želeo da se nađe nekoliko stotina metara visoko u vazdu-hu, okružen čitavom žabarskom eskadrilom. Bez uvrede, kapetane Oranž."

Kapetani se zagledaše. Oni su očigledno raspravljali o Fazi Osam između sebe, i pošto je bilo predviđeno da se malim helikopterom prebace samo Hok, papa i dva pilota, oni su se pobunili. Ali komandant im je pružio ubedljivu sliku. Gri i Ble su iscrpno proanalizirali putanje bekstva, a oni ne samo da su bili najbolji u svom poslu, već je trebalo da i sami koriste te puteve. Sigurno da je zemlja bila bez-bednija.

„Povlačimo naše primedbe", reče kapetan Ver.„Dobro", reče Mekenzi. „Sada se usredsredimo na . . ." Samo toliko je uspeo da kaže. Jer u daljini se videla figura Sema

Deveroa. Na sebi je imao sportski šore i vikao je iz petnih žila:Jedan, dva, tri! Zašto trčimo svi?Četiri! Da zdravlju ne bi štetili!Pet, šest, sedam, osam!Smršaj kao i ja što sam!Četiri, tri, dva, jedan!

Trči i ti, ne budi bedan!„Mon Dieu!", povika kapetan Ble. „Ćaknuti ne staje! Ne staje već pet dana!"„Kreće još pre nego što ustanemo!", dodade Gri. „Dok se odmaramo, kad god imamo malo vremena da predahnemo, on je

ispod prozora i viče."I ostali kapetani se složiše. Prihvatili su generalovu naredbu da ne ubiju tog idiota, pa su se čak uz malo gunđanja složili da

se budala pusti iz sobe da vežba — naravno, u pratnji dva čuvara iz Mašenfel-da. Magarac nije imao kuda da ode; bar ne u šorcu, bez majice, preko ograde od bodljikave žice iza koje su bile jedino neprohodne šume švajcarskih planina. Ali su bili vrlo kategorični u pogledu toga da klovn učestvuje u operaciji Nulta tačaka.

A Sem je bio tu i pokušavao je da ih impresionira svojim treningom. Patetično slab sportista koji nije mogao da bude u timu, ali neće prestati da se trudi.

„U redu. U redu", reče Hok, ugušujući smeh. „Porazgovaraću s njim ponovo, i zamoliću ga da bude tiši. On to radi za vaše dobro, znate. Želeo bi da se pridruži velikim momcima".

Sve redom ih je izluđivao, bio je toga svestan. Naravno, ponekad je mislio da će se onesvestiti od napora, ali saznanje da je njegovo smešno ponašanje postizalo svoj željeni cilj, pomagalo mu je da istraje. Svi su ga izbegavali, neki su čak bežali kad bi ga ugledali. Njegovo luckasto ponašanje razdraživalo je kao dosadna šala. Već su tri psa, koja su se odnekud pojavila da bi ga čuvala, izbačena iz hodnika pred njegovom sobom u donje prostorije za poslugu, zato što su neprekidno lajala. A on nije propuštao da protrči pored odeljenja za poslugu. Psi, već umorni od toga što se stalno vikalo na njih zbog njihove savršeno prirodne reakcije, sad su samo dizali glave i s mržnjom ga gledali kroz kapiju kada bi prolazio pored njih.

Isto je bilo i s poslugom — i Mekenzijevim ofici-

282

'H&r'v.

rima. Sem je bio jedna bučna smetnja, jedna izlizana šala. A ono što je bilo najvažnije, naravno, bilo je to da su ga svi potcenjivali. A za nekoliko dana on će iskoristiti taj prezir.

Mada mu nije bilo dozvoljeno da jede s Mekom i njegovim psihopatama, Hok je bio dovoljno pažljiv da ga svakodnevno obiđe kasno poslepodne kada se Sem vraćao u sobu i oduzimao mu se sportski šore. Devero je shvatio šta je tome bio razlog. Hokinzu je bila potrebna rezonanca za njegovo oduševljenje. I tako, hvališući se, izletelo mu je obaveštenje da će on i njegovi ljudi biti odsutni jedan ili dva dana da bi osmotrili Nultu tačku. Onda će da se vrate zbog eventualnih izmena u strategiji.

Ali Sem ne treba da se brine. On neće biti usam-ljen na Mašenfeldu. Biće tu čuvari, psi, posluga.

Sem se osmehnuo. Kada Hok i njegove nakaze napuste zamak, biće to njegova lična Nulta tačka. Već je počeo da priprema svoje čuvare, Rudolfa su-rovih očiju i nekog očiglednog ubicu bez imena. Ubedio je Rudolfa i Bezimenog da im je najbolje da ostanu da sede u sredini polja dok on trči okolo. To nije bilo teško; oni su mu bili zahvalni što ne moraju da se pomeraju. Jednostavno su sedeli na travi sa dva zlokobna pištolja uperena u njega dok je on trčao i povremeno se zaustavljao da bi radio gimna-stiku. Svaki put Sem se postepeno udaljavao od svo-jih čuvara, tako da je ovog popodneva bio skoro 250 m udaljen od njih.

U vojsci je naučio nešto o malom oružju; nije bilo pištolja koji je dobro gađao na rastojanju većem od 30 metara. Bar ne u pogledu preciznosti; rasuti hitac je bio nešto drugo, ali morao je malo da rizikuje. Zaustavljanje Hoka bilo je vrsta cilja koji je u ratu stvarao heroje od običnih vojnika. Sta je rekao Me-kenzi? „To je predanost. Ništa je ne može zameniti. Sva municija ovoga sveta ne može da bude zame-na . . ."

Sem je bio predan. Mogućnost trećeg svetskog ra-ta svakog dana je bivala sve veća.

Njegov plan je bio jednostavan . . . i relativno bezbedan. Nameravao je da i njega uvrsti u svoje opcije, ali pošto njegove opcije nisu bile baš uspe-šne, odustao je od toga. TrČaće ovde po južnom po-lju, baš kao i sada, gde je okolna šuma bila najgušća i trava viša nego na ostalim livadama. Još malo će da poveća rastojanje između sebe i svojih čuvara, baš kao i ovog poslepodneva, i povremeno će raditi gimnastiku. U okviru nje, radiće sklekove. To će ga, prirodno, približiti zemlji; ispod nivoa trave.

U pravom trenutku, otpuzaće što brže bude mo-gao prema šumi, a onda će otrčati do ograde. Ipak, kada stigne do ograde, neće se popeti uz nju. Ume-sto toga, skinuće šore — dobro će ga uvrteti — i prebaciće ga preko ograde a onda, ako sve bude ka-ko treba, ako Rudolf i Bezimeni potrče u suprotnim pravcima, on će da jaukne, kao da je ozbiljno ranjen i da pobegne odatle. U najgušću šumu.

Rudolf i Bezimeni će, prirodno, da potrče ka tom mestu na ogradi, ugledaće šore sa druge strane, i bez sumnje će preduzeti ono što je logično: jedan će da ode preko ograde, dok će drugi da odjuri do zam-ka po pse.

A Sem će da sačeka dok se ne začuje lavež. Za-tim će da se vrati do Mašenfelda, lepo uđe kroz vra-ta, ukrade odelo i oružje. Od tog trenutka će ulazak u automobil, i pištolj kojim će da uplaši čuvara na kapiji, biti pesma.

Mora tako da bude!Šta bi moglo da ga spreči.Nije samo Hok bio sposoban za strategije. Treba

mu pokazati da ne srne da se petlja s bostonskim advokatom koji je radio za Arona Pinkusa!

Odjednom, povici ga prenuše iz razmišljanja. Na-lazio se u manevarskoj zoni; mogao je da vidi neo-bične saobraćajne znake i automobile. Rudolf i Be-

zimeni su mu vikali da se vrati. Prirodno, poslušaće ih; nije mu bilo dozvoljeno da posmatra manevre.„Žao mi je, momci!", viknuo je kao bez daha, dok je menjao pravac, trčeći po mekoj zemlji. „Hajd'mo još dole' do

kapije i natrag, i da završim za danas!"Rudolf i Bezimeni su se namrštili i ustali iz trave. Rudolf mu je pokazao rogove; Bezimeni mu se nepristojno iskezio.Sem nije propuštao da na kraju otrči do glavne kapije. Želeo je da što bolje prouči uslove za bek-stvo. Možda će morati i

da pokrene taj mehanizam, u zavisnosti od stepena panike. Ako ona bude maksimalna (kako bi Mekenzi rekao) možda će kapija čak biti i otvorena.

Baš je razmišljao o ovoj mogućnosti dok su njegova stopala klaparala po daskama preko rova, kada je iznenada njegove nadahnute misli zamenilo oseća-nje nelagodnosti. Jer od ulaza je dolazila dugačka, crna limuzina koju je čuvar kapije propratio s mnogo klanjanja i ulizičkih osmeha. A kada je začuo reci dobačene sa vozačevog sedišta, dok mu se automobil stručno manevrišući približavao, Sam se sledio i poželeo da se utopi u mašenfeldskom opkopu.

„Ne mogu da verujem!", vikala je Lilijan Hokinz fon Šnabe koja je sedela za volanom. „Sem Devero u sportskom šorcu! Bože Svemogući, pa ti si poslušao moj savet. Resio si da popraviš taj olupani brod u kome živiš!"

A ako je poželeo da se utopi pred Lilijaninim recima, onda ga je sledeći glas bacio na ogradu.„Izgledaš svakako bolje nego u Londonu!", povi-kala je En iz Santa Monike. Gospođa Hokinz broj četiri — Iskošene mada

Polemične. „Tvoje malo putovanje mora da ti je mnogo dobroga donelo!".

POGLAVLJE DVADESET DRUGO

Deveroov plan za bekstvo nije ostao nedorađen kao Opcije od jedan do Četiri. Niti je zaobiđen kao Opcije Pet i Šest. Niti se raspao u paramparčad obasut pogrdama što je bila sudbina Opcije broj Sedam. Ipak, morao je da se odloži.

Jer, Sem je iznenada dobio još dva čuvara s kojima je morao da se nosi; jedan od njih bio je iznenađenje za Hoka koliko i za Sema. Mekenzi je to priznao. Sasvim slučajno, ne dozvoljavajući da to pokvari njegov plan; u stvari, iskoristio je stvarnost da ojača svoju svemoć — pretvarajući prepreku u prei-mućstvo.

„Eni ima problem, savetniče" reče Hok gore u Deveroovoj sobi. „Mislim da bi mogao da ga proučiš malo sa pravne strane. Učini nešto u vezi s tim kad se ovo završi."

„Svi problemi gube svoj značaj pred . . .„Ne i njeni. Vidiš, Enina porodica — čitava prokleta porodica — provela je više vremena u zatvoru nego van njega. Majka,

otac, braća. — ona je bila jedino žensko dete — imaju toliko dosjea da su prosto zatrpali policijsku kartoteku u Detroitu."„Nikada mi to nije palo na pamet. To ne stoji u njenom dosjeu." Deverou je to odmah skrenulo misli od njegovih sopstvenih

briga. Mekenzi ga nije varao. Nije bilo vatre u njegovim očima, samo tuge. I istine. Ali, nije se spominjao nikakav kriminal u Eninom dosjeu. Ako se dobro sećao, pisalo je da je ona bila jedina kćerka dva nepoznata učitelja iz Mi-čigena koji su pisali poeziju na srednjovekovnom francuskom. Roditelji su joj bili pokojni.

„Naravno da ne stoji", reče Hok. „Ja sam sve to

286 287

promenio za vojsku. I za ostale, a najviše za nju. To je bila velika prepreka za devojku; težak teret." Me-kenzi je spustio glas kao da ga je bolelo to što priča, ali ipak je to bila stvarnost koja nije mogla da se obriše. „Em je bila prostitutka. Upala je u sve to — njoj tako strano — još kao devojčica. Živela je na ulici. Tada nije znala za nešto bolje. Nije imala porodični život, najčešće nije imala ni doma. Kada se nije kurvala, provodila je vreme 6 bibliotekama, prelistavajući sve one lepe časopise i zamišljajući kako bi bilo kada bi živela pristojno. Stalno je pokušavala da se popravi, znaš. Nije prestajala da čita, pa čak i sada stalno se usavršava. Jer duboko u njoj leži jedna vrlo rafinirana osoba. I uvek je tamo bila."

Semove misli su se vratile u hotel „Savoj." En u krevetu s velikim, sjajnim izdanjem u mekom povezu, Žene Henrija VIII. I kasnije, one reci izgovorene s takvim ubeđenjem, dok je stajala na vratima predsoblja i spremala se da se obuče. Reci koje su joj puno značile. Devero je pogledao u Hoka i tiho ih ponovio." Nemoj mnogo da menjaš spoljašnjost da ne bi napravio zbrku iznutra. Rekla mi je da si ti to rekao."

Kao da je Mekenziju bilo neprijatno. Očigledno da to nije zaboravio. „Ima problema. Kao što rekoh, u dubini leži jedna vrlo rafinirana osoba, koju ona nije umela da prepozna. Do đavola, ja jesam. Svako bi."

„Kakav je njen pravni problem?"„Onaj žigolo-kelner od njenog muža. Zaglavila se sa tim tipom već šest godina; pomogla mu je da od dečka s plaže u kratkim

pantalonama postane vlasnik nekoliko restorana. Ona ih je izgradila. I prokleto je ponosna na njih! I toliko voli taj život. Da posmatra vodu, sve one čamce, divne ljude. Ona sada živi pristojno, sve je sama postigla."

„Pa?"„On želi da je se otarasi. Ima drugu žensku i sad

mu Eni smeta. Želi miran razvod i da je otkači što pre.",,A ona ne želi da se razvede?"„To je nebitno. Ona ne želi da izgubi restorane! Radi se o principu, Seme. Njima je posvetila svoj

život."„On ne može tek tako da joj ih oduzme. Postoji sporazum oko imanja, a kalifornijski zakoni su tu vrlo jasni."„Kao i on. On se vratio u Detroit i iskopao njen policijski dosje."Sem je zastao. ,,E, to je već pravni problem", rekao je.„Hoćeš li poraditi na njemu?"„Odavde ne mogu baš puno da uradim. Treba da se suočim s njim, da nađem mogućnost za napad. Na vatru treba

odgovoriti vatrom, iskopati protivop-tužbe." Devero je pucnuo prstima obe ruke — pravnik — vunderkind donosi briljantnu odluku. „Znaš šta. Pusti me odavde i odleteću pravo u Kaliforniju! Unajmiću jednog od najboljih privatnih detektiva u Los Anđelesu — poput onih na televiziji — i pokušati da uhvatim tog buzdovana!"

„Pametno, dečko", odgovori Hok, coknuvši jezikom s poštovanjem. „Dopada mi se taj agresivni ton; upamti to za kasnije. Recimo, za mesec ili dva."

„Zašto ne sada? Mogao bih . . . "„Bojim se da ne bi. To ne dolazi u obzir. Moraš ovde ostati dok se sve ne završi. Ipak, porazgovaraj sa Eni. Saznaj sve što

možeš. Možda Lilijan može da pomogne; ona je snalažljiva devojka."Ovim recima Makenzi se oslobodio svoje prepreke i stekao preimućstvo: na Sema je sada još dvoje ljudi imalo da motri.

Lako je mogao da nadmudri Rudolfa i Bezimenog; devojke su bile nešto drugo.Ipak, već nekoliko sati posle njihovog dolaska Se-mu je bilo jasno da će Lilijan imati vrlo malo vremena za njega. Na svoj

uobičajen direktan način ona se furiozno bacila na posao, zatraživši da joj dvojica

288 Put za Gandolfo

289

slugu iz Mašenfelda pomognu. Počinjala je rano izjutra, čim bi brigada otišla na manevre.Gore. U sobama na poslednjem spratu i na bedemima zamka.Čulo se udaranje čekića, testerisanje i razbijanje gipsa. Nameštaj je nošen gore-dole po zavojitim stepenicama; oni

komadi koji su bili suviše dugački ili suviše nezgrapni dizani su i spuštani uz pomoć kotu-rova i konopca preko spoljašnjeg zida. Oko grudobrana je bilo puno biljaka u saksijama, grmlja i malog drveća — kako je Sem mogao da vidi odozdo, pošto nije imao pristup iznad trećeg sprata. Svakodnevno su Lilijan i njena dva pomoćnika prenosili boje i četke i drvene table, a kada Sem nije više mogao da se ljubazno pretvara da ne primećuje njen rad, on ju je upitao šta radi.

„Malo preuređujem, to je sve", odgovorila je.Konačno, uz zid su podignuti sanduci izdrobljer nog kamena i ispranog šljunka, nekoliko betonskih klupa i (ako se

Sem nije varao, a pošto je bio iz Bostona onda nije) mermerni oltar.Odjednom, Devero je shvatio šta je Lilijan radila. Ona je pretvarala poslednji sprat i bedeme zamka Mašenfeld u

kompletnu papsku rezidenciju! Potpunu, sa apartmanima, i baštom, i oltarom!Oh, moj Bože! Papska rezidencija!"S druge strane, En je provodila najveći deo svog vremena sa Semom. Pošto je Mekenzi smatrao da devojkama ne

doliči da jedu u oficirskoj menzi — ako bi devojke delile hleb sa ratnicima pred bitku, to bi njih pomelo — tako da im je dodeljeno da obe-duju u Semovoj sobi; Sem je bio pokriven u svom krevetu, naravno. Ali, Lilijan je retko bila s njima: ona je najveći deo svog vremena provodila gore — preuređujući.

Tako su Sem i En bili upućeni jedno na drugo. Na iznenađujuće platonskoj osnovi. Istina, on joj se nije udvarao, ali ni ona mu se nije nudila. Kao da su oboje razumevali nezdravu atmosferu oko sebe;

a nijedno nije želelo da ono drugo bude u to umeša-no, i oboje su krajnje savesno štitili jedno drugo. I što su više razgovarali, više je Sem razumevao ono što je Mekenzi govorio o En. Ona je bila najiskrenija, najprostodušnija osoba koju je sreo u svom životu. Ni u jednoj devojci nije bilo ničeg veštačkog, ali je Eni ipak bila drugačija. Dok su ostale dosegle neki nivo, svesne svojih vrednosti, Eni nije bita zadovoljna. Bilo je kod nje jedno divno šaljivo osećanje cilja koje je proklamovalo ćelom svetu da ona može da napreduje, može da stiče iskustva — ali, blagi Bože! čovek zbog ovoga nije trebalo da bude nera-spoložen.

Devero je prepoznao blisku opasnost: ovo bi zaista moglo da ga skrene s glavnog puta. Pomislio je da je ovakvu devojku tražio već jedno petnaest godina.

A nije smeo da razmišlja o tome. Drugi plan je došao u središte pažnje. Plan za koji je znao da će imati uspeha.Onog dana kada Hokinz i njegova brigada bana-na-kapetana otputuju do Nulte tačke!

Poslednji slatki i kiseli zvuči orkestra ispunili su pozorište. Gvido Freskobaldi je nekoliko puta izašao pred publiku brišući suze iz očiju. Sad je morao da zaboravi na svoju umetnost i da misli o uzvišenijim stvarima. Treba da požuri u svlačionicu i da zaključa svoju kutiju sa šminkom.

Poziv je najzad stigao! Putuje u Rim! Ide u zagrljaj svome voljenom rođaku, najvoljenijem od svih papa, Đovaniju Bombaliniju, Frančesku, Hristovom vikaru! Oooh! Kakav blagoslov! Da se sretnu posle toliko godina!

Ali nikome nije smeo ništa da kaže. Baš ništa. To je bio deo dogovora. Tako je želeo Bombalini — Madre di Cristo — papa Frančesko, i čovek nije mogao da ne udovolji želji tako darežljivog pontifika. Ali Gvido se ipak malo čudio. Zašto je Đovani tra-

290291

žio od njega da slaže upravu i kaže kako ide da po-seti svoju porodicu u Padovi, a ne u Rimu? Čak je i njegov prijatelj, upravnik bine, namignuo kada mu je. to rekao.

„Možda bi mogao da zamoliš svoju porodicu da se moli svetom Petru za malo svetih lira, Gvido. Blagajna nije dobro prošla ove sezone."

Sta je upravnik bine znao? I kada je to saznao?Nije ličilo na starog Đovanija da bude tajanstven.

Ali, ko je bio on, Freskobaldi, da sumnja u oštroum-nost voljenog rođaka, pape?

Gvido je ušao u svoju malu garderobu i počeo da skida kostim. Dok je to radio pogled mu pade na njegovo nedeljno odelo za crkvu, koje je bilo ispe-glano i uredno je visilo na sredini zida. Obući će ga kada krene vozom za Rim. I odjednom, on se oseti vrlo nezadovoljan i postiđen samim sobom.

Đovani je bio tako dobar prema njemu. Kako je mogao čak i da pomisli da bi mogao da ga ugrozi?

Novinarka koja ih je spojila pitala ga je za sve njegove dimenzije. Sve do poslednje. Kada ju je upi-tao zašto, otkrila mu je. A on se rasplakao.

Đovani je želeo da mu kupi novo odelo.

Hok i njegovi potčinjeni oficiri vratili su se iz Ri-ma. Poslednja provera Nulte tačke prošla je bespre-korno; nisu bile potrebne nikakve izmene.

Zatim su obrađeni svi podaci koji su sakupljeni. Koristeći se osnovnim tehnikama osmatranja prime-njenim na neprijateljsku teritoriju, Hokinz je obu-kao protivničku uniformu — u ovom slučaju bilo je to crno odelo sa svešteničkim okovratnikom i naba-vio je vatikanski pasoš, i ličnu ispravu koja je potvr-đivala da je on bio Jezuita koji je radio neki službeni izveštaj za ministarstvo finansija. Stoga je imao uvid u dnevne rasporede, zvanične i privatne, svih službe-nika. Od apartmana do kasarni.

Svi oni su potvrđivali Hokova predviđanja.Papa će krenuti ka zamku Gandolfo istog dana

kao i prethodne dve godine. On je bio organizovan čovek; to vreme je određeno u skladu s potrebama i funkcijama. Zamak Gandolfo ga je očekivao, i on će otići tamo.

Papa će otputovati uz onu istu skromnu povorku automobila koja ga je i ranije pratila. On nije bio ni rasipnik ni razmetljiv čovek. Po dva motocikla na-pred i pozadi. To će biti osnova. Biće samo dve li-muzine: njegova sopstvena u kojoj će pored njega biti i većina njegovih ličnih pomoćnika; i druga, za sekretare i niže prelate, koji će nositi njegove tekuće radne materijale.

Povorka će se kretati pitoresknim putem o kome je govorio s toliko oduševljenja kad god bi pomenuo Gandolfo: divna Via apia antika, okružena talasa-vim brdima i ostacima starog Rima.

Via apia antika. Nulta tačka.

Dva aviona marke Lir dopremljena su u Zarago-lo. Bio je to aerodrom za bogataše. Mali.fijatov au-tomobil, koji je bio diverzantsko sredstvo za unajm-ljene Turke, nabavio je kapetan Noar, na ime Etio-pijske ambasade. Parkirao ga je u jednoj garaži gde su vozila mogla da se ostave preko ćele noći, pored policijske stanice, gde je procenat kriminala bio mi-nimalan.

Gvido Freskobaldi je bio na putu za Rim. Redži-na je preuzela brigu o njemu. Smestiće ga u pensione po imenu „Dužd" u Via due Mačeli, odmah pored Spanskog stepeništa, i lepo se brinuti o starcu sve do jutra predviđenog za napad. A prva stvar koju će tog jutra učiniti biće da mu da rastvor thiopentala, koji će ga držati u bezopasnoj opijenosti bar narednih dvanaest sati.

Hok je planirao da pokupi Gvida u fijatu kada bude pošao ka Nultoj tački. Naravno, Redžina će ga do tada obući u odgovarajuću odeću, a veliki zim-ski kaput prekriće njegovo kitnjasto odelo. Suknju, u stvari.

292 293

Bila je samo još jedna stvar o kojoj je trebalo da se pobrinu. Dve limuzine koje su koristili u manevri-ma trebalo je da se odvezu u mesto po imenu Val-turnanš, nekoliko milja severozapadno od alpskog grada Šampolika, na malo korišćeni privatni aero-drom, koji su uglavnom upotrebljavali pripadnici džet-seta kada su išli u svoje skijaške kolibe. Limuzine su bile prave, registrovane na nepostojeće Grke, a Svajcarci nikada nisu uznemiravali Grke koji su sebi mogli da priušte takve automobile.

Lilijan bi mogla da preuzme brigu oko transfera. Da ga nadgleda, u stvari. Uz pomoć one iste dvojice koji su joj pomagali da preuredi papinu rezidenciju. Kada kola stignu na svoje odredište, oni mogu da iščeznu zajedno sa Lilijan. Mek će im, naravno, do-bro platiti.

On će se, takode, osloboditi Rudolfa, i onog psi-hopate, kako-mu-beše-ime, čim se vrati iz Nulte tač-ke i papa bude bezbedno — tajno — smešten u svoje odaje. Šef kuhinje je morao da ostane; do đavola, čak i ako otkrije za koga je kuvao, on je bio francu-ski hugenot koga je tražila policija iz šesnaest zemalja.

Ostala je još samo En. I Sem, naravno.On je mogao da se nosi sa Semom. Sem je bio

toliko isprepadan, da je bio manji od makovog zrna. Ali, nije mogao da shvati Eni. Za šta je ta devojka bila sposobna? Zašto nije mogla da ode? Zašto je koristila njegovu zadatu reč protiv njega?

„Dao si svoju svečanu reč da ako se ijedna od nas nađe u nevolji, nećeš je ostaviti na cedilu. Nećeš dozvoliti da nam se nanosi nepravda ako budeš mo-gao da je sprečiŠ. E pa, evo me. U nevolji sam i nanesena mi je nepravda. Nemam gde da odem. Molim te, dozvoli mi da ostanem."

Pa, naravno, morao je da joj dopusti. Na kraju, dao je svoju generalsku reč.

Ali zašto? Da li je Sem možda bio uzrok tome?Do đavola!

Znači, umreće u Gandolfu. Moglo je da bude i gore, mislio je Đovani Bombalini, zureći kroz pro-zor svoje radne sobe. Pre pola veka, sve čemu je mogao da se nada, bilo je mesto na groblju na Zlat-noj obali, kojem bi prethodilo dugačko, dosadno posmrtno slovo pola na latinskom, pola na jeziku kva, dok bi rojevi muva kružili oko njegove glave. Gandolfo je svakako imao prednost u pogledu ta-kvog odlaska.

U Gandolfu će, isto tako, moći i lakše da radi; da upotrebi sedmice koje su mu preostale da sredi svoje lične papire, što je bio neznatan posao, i da što bolje može da organizuje neposrednu budućnost crkve. Poneće sa sobom nekoliko stotina analiza, urađenih po diocezama širom sveta i izraditi mno-štvo unapređenja; dajući prednost naprednijim i snažnijim idejama. Što je često imalo malo veze sa mladim ljudima.

Morao je stalno sebi da ponavlja da nije smeo da prezire tvrdoglavog starog čuvara. Stari ratni konji prošli su kroz crkvene borbe nepoznate ogromnoj većini onih koji su vikali tražeći reformu i promenu. Ali fini stari ratni konji znali su kada da se povuku i smire, spremni da srdačno posavetuju svakoga ko od njih savet zatraži, bez obzira na saosećanje. Ostale — Ignacije Kvarceve iz celog sveta — trebalo je malo odgurnuti.

Papa Frančesko odluči da u svoja poslednja dela uključi i malo guranja. Biće to njegova posmrtna di-sertacija, koja će se pročitati kuriji posle njegove smrti, a onda će se objaviti. Bilo je to malo drsko, pretpostavljao je, ali ako Bog nije želeo da on to dovrši, mogao je da ga pozove sebi i ranije.

Počeo je da diktira svoju disertaciju mladom crnom svešteniku. A zatim je poslao papski memo-randum svim kancelarijama u Vatikanu, postavljajući svog mladog pomoćnika za izvršioca svoje večne volje u slučaju da ga Hrist pozove k sebi.

Đovaniju je rečeno da je Ignacio Kvarce povra-

294 295

ćao nešto više od sata pošto je primio papske instrukcije. Morao je oštro da postupi sa kardinalovim nozdrvama.

„Vaša svetosti?" Mladi Crnac je ušao kroz vrata spavaće sobe, s putnom torbom u ruci. „Ne mogu da nađem minijaturnu šahovsku tablu. Nije u fioci s telefonom."

Đovani se zamislio na trenutak, a onda se nelagodno nakašljao. „Bojim se da je u kupatilu, oče. Pošto je monsinjor O'Gilian razrešio svoje probleme konverzije tako što mi je objasnio pokoru, bio je užasan u svojim potezima. Bila mi je potrebna koncentracija."

„Da, gospodine." Mladi sveštenik se osmehnuo dok je spuštao putnu torbu. „Staviću je u kovčeg sa odeždama."„Jesmo li se spakovali? Kažem 'mi'!, ali si u stvari ti to učinio."„Skoro, sveti oče. Pilule i tonici će ostati u mojoj aktentašni."„Mala flašica rakije će isto tako dobro poslužiti.",,I to imam, vaša svetosti."„Ti si istinski božji čovek, sinko."

POGLAVLJE DVADESET I TREĆE

RIGIRATI! COSTRUZIONE!47

Veliki metalni znak bio je pričvršćen nasred drvene rampe koja se pružala preko sporednog poljskog puta.Sve je izgledalo veoma zvanično, s crvenim reflektorom i impozantnom oznakom rimskih opštin-skih vlasti. Isto tako zvanično i znak je zabranjivao

prolaz svih vozila u delu Via Apia antika, nudeći umesto toga zaobilazni put kroz šumu niz apijsko brdo. A pošto je ovaj deo bio najuži na ćelom Apij-skom putu, nije bilo nijedne druge mogućnosti za mimoilaženje ako su vozila bila veća od najmanjeg „fijata". Čak je i „fijat sedan" koji je Hok dovezao iz garaže pored policijske stanice, i koji je sada ležao prevrnut u podnožju brda, bio prevelikih dimenzija.

Nijedan veći automobil ne bi imao mesta da se okrene. Da bi promenio pravac vozač bi morao da vozi unazad više od dva km, preko brojnih rupa i oko nepreglednih okuka. Naravno, isti vozač bi mogao da pokuša da se izbori sa širokim poljima koja su pravilno presecala apijske šume, ali ona su bila puna stena, nasipa i kamenih zidova, od kojih su neki bili sagrađeni još u antička vremena. Polja ne samo da su bila nezgodna već je bilo protivzakonito da se vozi po njima.

O svemu tome je razmišljao kapetan Noar sa na-puderisanim licem ispod čarape, dok je nepokretno ležao u grmlju pored puta, ispod rampe. U daljini se čuo zvuk automobilske povorke.

Sve je bilo spremno.Zaobiđite! Radovi na putu! — Prim. prev.

297

•rfeX*

Stigao je trenutak za operaciju Nulta tačka.Mesto je bilo savršeno. Samo drveće, polja i

brda; general je sve dobro isplanirao. Otmica bi mo-žda mogla da se izvede i na ovom usamljenom delu puta, ali, na izvestan način, zaobilazni put je bio naj-važnija strana Nulte tačke. Automobili bi možda mogli da se okrenu stopu po stopu — ali neće. Upo-trebiće zaobilazni put.

Ipak, za svaki slučaj, kapetan Noar je držao u ruci prodornu, visokofrekventnu pištaljku. Njen zvuk će označiti da je Plan A (ntena), Faza Jedan, Pozicije od Jedan do Tri, odbačen, pa se ostvarivao Plan B (akalin), Faza Dve Nule, Pozicije od Sto Je-dan do Sto Deset: otmicu izvesti malo dalje, kad se popnu uz Apiju.

Dole na putu, iza rampe, plava kaciga s belim krstom, emajliranim na čeliku, blistala se kao ogromni dragulj na italijanskom suncu. Krasila je glavu patrolnog policajca, na motociklu ispred pap-ske kolone; vatikanska čelna patrola, kako ju je ge-neral nazvao. Uniformisani oficir je vozio umere-nom brzinom; iole veća brzina po starom putu bila bi neudobna za one u limuzinama.

Policajac je ugledao rampu s velikim zvaničnim znakom i odvezao se do nje. Kapetan Noar je zau-stavio dah. Policajac je skočio s motora, izbacio držač i otišao do rampe. Začuđeno je podigao obr-ve, pogledao iza barikade tražeći znake izgradnje i nešto progunđao.

Okrenuo se i podigao ruke. Čelni automobil bio je negde oko trista metara udaljen od rampe.

Policajac se vratio do svog motora, popeo se, po-digao držač i brzo se odvezao do čelne limuzine i uzbuđeno počeo da objašnjava nešto onima unutra.

Zadnja vrata su se otvorila, izašao je sveštenik u crnoj mantiji. On i policajac su se vratili do barijere, pažljivo zagledajući put koji se spuštao niz apijsko brdo.

Popričali su kratko, nerazumljivo; to je bilo pro-

praćeno živim gestikulacijama, koje su otkrivale neodlučnost. Sveštenik se okrenuo, podigao svoju mantiju i odskakutao pored čelnih kola do papine limuzine.

Kapetan Noar nije mogao dobro da vidi, ali blagi apijski povetarac donosio je zvuke još življeg razgo-vora. Noar je progutao pljuvačku i stisnuo visokofre-kventnu pištaljku u svojoj ruci.

Onda je, na svoje veliko olakšanje, začuo smeh. Sveštenik se vratio do čelnih kola, pokazujući poli-cajcu na levo, i ušao u limuzinu.

Upravo je donesena jedna avanturistička odluka; general je dobro poznavao svog neprijatelja.

Povorka je skrenula na levo niz brdo, predvođena policajcem. Sva vozila su skrenula obazrivo i polako, a kada su dva zadnja motocikla stigla do prve krivi-ne na nizbrdici, Noar se izvukao iz trave i potrčao do rampe, premeštajući je na prilaz zaobilaznom pu-tu. Skinuo je gornju tablu otkrivajući drugu:

DINAMITE! FERMA! PERICOLO!«

Uspeo je! Bože, uspeo je! Pobegao je sa Mašenfel-da i bio je na putu za Rim, i ako sve bude kako treba, niko neće saznati za njegovo bekstvo, sve do sutradan ujutru! Tada će biti isuviše kasno! Hok će biti na putu za Nultu tačku!

Nije bilo načina da saznaju da je otišao. Osim ako ne provale u njegovu sobu, što bi bilo krajnje nepri-mereno u datim okolnostima. En nije razgovarala s njim; zatvorila se u svoju sobu u južnom krilu. On je izazvao jednu prepirku koja je mogla da se čuje do vrhova Materhorna, izmamljujući od nje reci koje mora da je naučila od svoje prestupničke porodice.

Rudolf i Bezimeni su ga se klonili kao od kuge. Samo da ne budu u njegovoj blizini. Posle borbe sa En, on se požalio svojim čuvarima na iznenadni, samrtni bol u preponama. Presavio se i zavrištao.

Dinamit! Zatvoreno! Opasnost! — Prim. prev.

298 299

,,Oh, Isuse! To je kuvajtski encefalitis! Video sam to u alžirskoj pustinji pre pet nedelja! Oh, moj Bože! Dobio sam ga! Testisi se naduju kao košarkaške lopte, ali su teži! Potreban mi je lekar! Dovedite mi doktora!"

„Nema doktora. Nema veza sa spoljnim svetom pre nego što se vrati gospodar Mašenfelda." Rudolf je bio neumoljiv.„Onda vam je bolje da se čuvate!", nastavio je Sem. „ To je veoma zarazno!"Posle toga se onesvestio, čvrsto se uhvativši za sportski šore. U panici, Bezimeni i Rudolf su ustuknuli unazad, prema zidu u dnevnoj sobi. Došavši svesti, ali u

agoniji, Sem je otpuzao iz dnevne sobe i uspuzao se uz stepenice. Da dočeka svog Tvorca u miru i sa ogromnim testisima.Rudolf i Bezimeni su ostali na pristojnoj razdaljini dok Sem nije stigao do svoje sobe i zatvorio vrata. Kada je drugi put otvorio vrata video je svoje čuvare daleko

dole u hodniku sa po dve maramice obavijene oko lica, a oblaci aerosola su lebdeli oko njih.Put je bio čist! Za divni, bezbedni izlazak iz Mašenfelda.Lilijan i dvojica slugu trebalo je da odvezu limuzine do aerodroma negde na jugu. Slučajno je to čuo dok je Hok objašnjavao put gospođi Hokinz broj tri;

putovanje je trebalo da traje četiri sata i bilo je od vitalnog značaja da ostavi automobile na zapadnom prilazu aerodromu.U glavi mu se odmah pojavio novi plan. Smestiće se u prtljažnik druge limuzine, one koju će voziti član posluge iz zamka. Lako je otključao bravu na prtljažniku,

dok se opraštao sa Lilijan, pomažući joj oko prtljaga.Čim su njegovi čuvari nestati u oblaku dezinfek-cionog sredstva, Sem je vezao tri ćebeta jedno za drugo, spustio se preko balkona, otrčao do limuzine i uspuzao se

u prtljažnik.Kada se našao unutra, obavio je ćebad oko svog

300

gornjeg dela tela, zahvalan što je još uvek na sebi imao šore, i čekao. Uzdao se u dobru sreću koja će mu omogućiti da prečicom stigne do svog cilja; nije se razočarao.

Limuzine su krenule prema kapiji i putovanje je otpočelo. Posle tri i po sata truckanja, tumbanja i jurnjave kroz švajcarske planine, limuzina je zatrubi- la. Kroz nekoliko sekundi čuo se odgovor, iz čelnog automobila, i kola su usporila i zaustavila se. Vozač je brzo izašao. Devero je začuo korake u blizini prtljažnika. A zatim je čuo dobro poznato prigušeno prskanje.

Otvorio je prtljažnik, tiho se izvukao napolje, i udario drškom dizalice Švajcarca koji je urinirao.Za manje od pola minuta Devero je čoveku skinuo pantalone, jaknu, košulju i cipele. Obukavši pantalone i jaknu — što je bilo dovoljno da ga zaštiti u noćnoj

tmini — odjurio je prema vratima i uskočio na vozačevo sedište, i dva puta pritisnuo sirenu što je bio znak za nastavak putovanja.Lilijan mu je odgovorila trubom i odmah su pošli.Na aerodromu u Valturnanšu (kako je pisalo na tabli) iskrsnuo je mali problem, ali on je brzo rešen ogromnom sumom novca koju je Sem pronašao u jakni

koju je skinuo Švajcarcu. Pet hljada američkih dolara. Mora da mu je Hok dao premiju.Iz toga se odmah rodio drugi, još neverovatniji plan! Veličanstveni finale!Mogao bi da zaustavi Hoka bez policije! Bez vlasti! Da ga 'ladno zaustavi, da razmontira Nultu tačku i rasturi brigadu, sve u isto vreme! Bez snajperista, dželata

ili doživotne robije na vidiku! Savršeno. Bez greške.Na zapadnom prilazu aerodromu bila je jedna krivina. Sem je usporio svoju limuzinu, i onog trena kada je Lilijanino vozilo zavilo za okuku, zaustavio je kola,

ugasio svetla, zgrabio košulju i cipele, iskočio napolje i potrčao u šumu.U pomrčini je čekao neizbežno. Lilijanin automo-

301

bil je krenuo unazad. Ona i njen pratilac su izašli iz kola i potrčali natrag do napuštenih drugih kola.„To je prevršilo svaku meru", Lilijan je bila ljuta. „Nezahvalni crv se uplašio u poslednjem trenutku! I to pošto mu je

Mek dao sav taj novac. Pa, to me ne čudi, ionako su mu vratni mišići mlitavi; to je oduvek bio znak slabosti. Hajde! Povezi ih! Skoro smo stigli!"

Jedan sat kasnije, Devero, u kožnoj jakni-i vreća-stim pantalonama, čudno prevelikim za njega, odbro-jao je 2.500 dolara ošamućenom pilotu u hangaru u Valturnanšu, što je bila nadoknada za hitni neplanirani let za Rim. Sem je izabrao čoveka nešto malo manjeg od sebe, slabašnog izgleda. Piloti koji su se prihvatali ovakve službe obično se nisu odlikovali najvišim moralnim kvalitetima, a Devero nije želeo da ga ovaj zakotrlja i baci u neki alpski planinski prolaz.

Ali, najzad mu je pošlo za rukom! Poleteli su! Stići će u Rim dosta pre svitanja. A onda će on, Sem Devero, izreći najbolju završnu reč u svojoj karijeri.

Kapetani Gri i Ble, obučeni u salivene policijske uniforme, mirno i uspravno su stajali iza stabala dva apijska javora na suprotnim stranama vijugavog puta — pokretali su jedino palac na desnoj ruci, kojim su milovali kratke igle koje su štrcale iz redenika.

Kao što je komandant i predvideo, dva motocikla koja su bila ispred papske limuzine, ostala su pozadi i sada su vozili paralelno ispred motora koji su pratili limuzinu.

Još jednom, kao što je komandant predvideo, stvarali su zaglušujuću buku.Jedno po jedno, vozila su prošla. Kada su se po-slednja dva policajca našla među javorovim drve-ćem, Gri i Ble su

skočili, zavrnuli im ruke svojim levim rukama, i žarili svakom malu iglu u vrat.Kroz nekoliko sekundi, tela policajaca su omlita-vela.

■*&*

Gri i Ble su im izvukli motocikle i odvukli tela u žbunje. Zatim su ušli u šumu i potrčali dijagonalno nizbrdo kroz gusto lišće do svoje sledeće pozicije. Tu su ih čekale mantije koje će navući preko uniformi.

Kapetani Oranž i Ver ležali su na stomacima, jedan preko puta drugog, sakriveni visokim korovom. Njihovo mesto je bilo na početku druge krivine gde je put počinjao da se spušta. Kroz gustu trsku, zadovoljno su primetili da se dva poslednja motocikla nisu pojavila. Druga dva motocikla su se s teškom mukom borila da im mašine ostanu u uspravnom položaju.

Kapetan Oranž se prekrstio dok je pontifikova limuzina prolazila ispred njega.Kapetan Ver je pljunuo. Puno je vremena prošlo od kada crkva nije imala francuskog papu; Italijani su stvarno bili

svinje u tom pogledu.Papina kola skrenula su u poslednju krivinu. Oranž i Ver su se podigli, iskočili i izveli uvežbani manevar s munjevito

brzim otpremanjem pratilaca na motociklima.Policajci su se onesvestili; papina limuzina je ulazila u okuku u podnožju apijskog brda. Ostalo je još samo nekoliko

sekundi do detonacije iz Faze Četiri, i dimnih bombi iz prevrnutog „fijata". Oranž i Ver su otrčali do svoje sledeće pozicije — najvažnije od svih: do Faze Sedam. Faze Pet i Šest, uništenje opreme za komunikaciju i umirenje papine pratnje, dogodiće se svakog trena.

Faza Sedam bila je vrhunac operacije Nulta tač-ka: razmena papa. Gvido Freskobaldi zameniće Đo-vanija Bombalinija.

Eksplozije iz „fijata" delovale su zastrašujuće, povici histeričnih Turaka bili su jezoviti. Hok se zadovoljno iscerio.Do đavola! Kakav divan prizor! Sav taj dim i buka — vrištanje je čak bilo preterano.

302303

Kft

*v

a>j^,f

&

Kolođa automobila se zapanjeno zaustavila, uz-buđeni glasovi bili su sve jači. Jedan motocikl i dve limuzine na usamljenom seoskom putu, oivičenom strmim brdom na jugu i visokom, gustom šumom na severu.

Optimalna situacija, primetio je Hok, držeći lelu-javog Gvida Freskobaldija u grmlju.

Kapetan Noar je stigao do svog mesta i signalizi-rao kapetanu Ružu i Brinu; oni su bili postavljeni na rastojanju od deset metara, spremni za trenutak kada će se ostvariti Faza Pet: uništenje sve opreme za komunikaciju.

Stigao je i taj trenutak.Onaj jedini vatikanski policajac skočio je sa svog

motocikla i potrčao do „fijata" koji se dimio, sa za-glavljenim putnicima koji su vrištali. Sva vrata na limuzinama bila su otvorena. Vozači i sveštenici su vikali, mahali rukama i izvikivalr naređenja svakome i nikome, a onda su potrčali prema prevrnutim koli-ma.

Sad!Obučeni kao sveštenici, Noar, Ruž i Brin dotrčali

su iz svojih skrovišta. Brin i Ruž su se bacili na pred-nje sedište prve limuzine i iščupali sve žice koje su videli. Noar je otrčao do drugog automobila, do papskih kola, i kroz otvorena vrata prionuo na ure-đaje.

Odjednom, jedna šaka ga je ščepala otpozadi, praćena rukom koja je izlazila iz bele mantije. Ali ni šaka ni ruka nisu bile bele. Bile su crne.

A stisak koji je držao Noarov vrat — praćen br-zim oštrim udarcima u vrat, koji su mu prikovali gla-vu — bila je ulična taktika koju je Noar dobro po-znavao. Bila je veoma rasprostranjena među malo-letničkim bandama na parčetu zemlje poznatom pod imenom Harlem.

Noar je trgao svoju bolnu glavu koja je bridela i odjednom se, zapanjen, našao licem u lice s bratom!

Brat u beloj mantiji crkve, u mantiji koju su nosili belci.

Bilo je to protiv Noarove prirode da udari brata, ali tu nije bilo pomoći. Mali katolik je bio dobar, ali očigledno nije završio viši kurs tamo iznad 138.ulice i Amsterdama. Noar mu je oštro zario palac i ka-žiprst u osetljivo mesto. Crni sveštenik je vrisnuo i pustio Noarovu glavu, a Noar ga je povukao preko sedišta. Odahnuo je tek kada je žabo iglu u dno lo-banje malog katolika. Zatim se smesta bacio na po-sao, iščupavši žice i razbivši dugmad. Debeli stari belac u beloj mantiji — njihov čovek, glavom i bra-dom, zaključio je Noar — nagnuo se napred i,povu-kao dečka ka zadnjem sedištu, milujući ga po glavi kao da je zaista bio povređen.

„On će biti u redu, papi. Ja ne znam kako vi momci to radite. Kunem se da ne znam! Baptisti se od maloletnih prestupnika štite tako što im navuku uniforme. Oni imaju ritma! Naravno, vi imate pajka-ne .' . ."

Pasji sin! Šta još, do đavola, može da pođe naopa-ko? Kakva se još odlaganja kriju u zaslepljujućem suncu rimskog aerodroma Leonardo da Vinči? Bila je to noćna mora koja se odigrala po vedrom jutru, bez prava na spavanje!

Prokleti, patuljasti pilot iz Valturnanša insistirao je da njegov avion pregledaju inspektori za drogu! Niko nije mario ako je avion leteo sa šest poluga ukradenog zlata, ili neprijavljenih dijamanata, ili sa poverljivim planovima o bezbednosti NATO pakta, sve dok se u avionu ne pojavi trava! Semovi silni pro-testi nisu ništa mogli da izmene. — U stvari, jesu. To ih je navelo da ga svuku i pretresu.

„Per favore, signore. Gde vam je donje rublje? Gde ste ga ostavili? — Pretresite ponovo avion!"

„Vi ste ludi!", vikao je Devero. „Kako par ga-ća . . . "

„Che cosa?" upitao je capitano sumnjičavo.

„Gaće!" Sem je ocrtao par gaća. „Gde mogu da sakrijem . . .,,A-ha" — prekide ga capitano. „Švajcarci sa planina nose dugačke gaće. Sa džepovima. I kapnama. I mnogo dugmadi. A za

dugmad su potrebne rupice."„Ja nisam Švajcarac! Ja sam Amerikanac!"Capitanove obrve su se podigle dok je spuštao glas. ,,A-ha — Mafia, signore?"

J tako je to išlo dok Sem nije podelio deset novčanica od po sto dolara, što se slučajno poklopilo sa krajem capitanove smene, posle čega je Sem bio pušten.

„Gde mogu da nađem taksi?"„Prvo promenite novac, signore. Nijedan taksista vam neće razmeniti sto američkih dolara."„Ja nemam više novčanice od po sto dolara. Samo od petsto."„Onda će taksista da pozove policiju. Jer tolika novčanica ne može da bude prava. Potrebne su vam Ure."Oh, moj Bože, policija!, pomislio je Sem. Policija i histerični taksisti bili su poslednje što je želeo. Oni definitivno nisu bili deo

njegovog velikog finala u sprečavanju Hoka.I tako je proveo skoro jedan sat u redu ispred me-njačnice i to samo zato da bi mu dama s brkovima rekla da novčanica tolike

vrednosti mora da se ispita na spektrografu.„Hvala vam, signore", reklo je dlakavo lice na kraju. „Ispitali smo ovo na četiri različite mašine. Dobili smo vrlo lepe slike.

Evo vam vaših lira. Imate li praznu putnu torbu?"Bilo je 9:45. Još je imao vremena! Taksiju je do Rima trebalo oko jedan sat, ako se uzme u obzir saobraćaj, i onda možda još

pola sata do južnog predgrađa gde bi mogao da skrene na Via apia.Vožnja niz Apijsko brdo ne može biti duža od dvadesetak minuta. Lako će prepoznati znake koje je

viđao za vreme manevara. Stići će do Nulte tačke bar pola sata ranije!Zaustaviće Hoka, sprečiće treći svetski rat, odag-naće utvaru doživotnog zatvora i vratiće se u Boston sa pravim računom u

švajcarskoj banci!. Prokletstvo! Kada bih imao dve cigare, zapalio bih ih obe u isto vreme!

Pretrčao je preko terminala do vrata iznad kojih je na tri jezika pisalo taksi. Istrčao je napolje kao bez daha.Levo i desno, čitava zona bila je krcata kolicima pretrpanim prtljagom. Muškarci su se okupili po grupama i kao da su

spremali pobunu.Sem je prišao jednom turisti. „Šta se dešava?"„Ovi šašavi žabari izvode štrajk taksista!" Sem se povukao. Džepovi su mu bili fatirani s nekoliko mi-liona lira. Mora da je tu

negde bio neko sa privatnim automobilom.Najzad %a je našao. U jedanaest i dvadeset minuta. Ponudio mu je novac. Sto brže bude vozio dobiće više hiljada lira. Čovek

je pristao.11:32! Uspeće!Morao je!Bila je to završna reč njegovog života!Zašto se zavarava? U pitanju je bio njegov život.

Gri i Ble su zategli svoje mantije. Bili su na kole-nima, sakriveni gustim žbunjem i granjem koje je stepenasto padalo prema podnožju brda, duž starog puta. Bili su spremni da skoče kroz lišće i izvedu Fazu Šest, onesposobljavanje automobilske povorke. Prevrnuti „fijat" bio je baš ispred njih, dim se talasao svuda, a pet papinih pomoćnika, dva vozača i preostali policajac, svojski su pokušavali da dopru do Turaka koji su zapomagali.

Unajmljeni civili nisu predstavljali nikakav problem. Kada se Gri i Ble pridruže masi obavijenoj dimom, radiće brzo, a njihova crkvena odeća samo će doprineti još većoj zabuni. Onesposobljavaće jed-

306 20« 307

Uši

m

nog po jednog protivnika. Ruž će im se pridružiti sa zapadne strane — u slučaju da neko otkrije zaveru prerano, neće mu dozvoliti da otrči do limuzina.

Sad!Gri i Ble su iskočili iz grmlja u pometenu gomilu

obavijenu dimom, koja je vrištala, mlatarala ruka-ma, dok su im se široke mantije talasale.

Jedan po jedan, članovi papske pratnje padali su na zemlju, sa blaženim osmesima na svojim smire-nim licima.

„Vežite ih! Dajte mi neki kanap!", drao se Gri na Turke, dok su tri „žrtve" puzale kroz prozore i ispod kola.

„Ne tako čvrsto, vi manijaci!", dodao je Ble oštro. „Zapamtite šta je komandant rekao!"

„Mon Dieu!", urliknu Ble odjednom, hvatajući Grija za rame, pokazujući tamo iza dima. ,,Qu'estce que c'est ga?"

Na sred puta, koji je vodio ka limuzinama, Ruž je ležao nepomično na leđima, jedna ruka mu je bila podignuta, zlob savijen, kao da je bio zaleđen u po-lu-pirueti. Čarapa nije mogla da sakrije njegov izraz olimpijskog blaženstva. Zbunjen, sapleo se o svoju mantiju, i zabio iglu sebi u stomak.

„Brzo?", povikao je Gri. „Protivotrov! General je mislio na sve!"

„Morao je", reče Ble.

„Sad!", naredio je Hok, držeći Gvida Freskobal-j dija. koji je odjednom počeo glasno da peva.

Preko prašnjavog puta Mek je mogao da vidi Oranža kako se krsti, iskočivši iz grmlja prema pap-skoj limuzini. Bio je to suvišan pokret, pomislio je; papa neće ni pokušati da beži. On je lepo smestio svog pomoćnika na sedište i sada je izlazio iz kola, jarosnog lica.

Hok je uhvatio Freskobaldija za ruku, i poveo ga prema limuzini.

„Želim vam dobar dan, gospodine", reče Hok pa-

pi. Bio je to uobičajeni vojnički pozdrav pri kapitu-laciji.„Animale!"49, urliknuo je pontifik glasom koji se prolomio poput groma po apijskim šumama i bre-žuljcima. „Uccisore! Assassino!"™ „Šta to znači?"

„Basta!" Grom je ponovo tresnuo. A munja je bila u Frančeskovim očima; u očima džina u telu smrtnika. „Meni oduzmite život. Ubili ste moju de-cu! Božju decu! Usmrtili ste innocenti! Pošaljite i mene Hristu! Ubijte i mene! I neka se Bog smiluje vašoj duši!"

,,Oh, za ime bo . . . — u ime nebesa, ućutite! Niko neće nikoga da ubije."„Ja vidim ono što vidim! Božja deca su ubijena!" „Koješta! Niti je iko povreden, niti će biti povre-đen."

„Oni su svi morto", reče Frančesko, s nešto ma-nje ubeđenosti, dok su mu oči letele od jednog do drugog u neverici.

„Ne više od vas. Ne bismo ih vezivali da jesu, zar ne? Oranž! Ovamo!"

„Si, Generale." Oranž je zaobišao limuzinu, ne-prestano se krsteći.

Izvucite onog obojenog dečka iz kola. On mora da je bio u poseti kod pape."„Taj čovek je sveštenik. Moj lični pomoćnik!?" „Nije valjda? Mora da lepo peva u horu. Polako, Oranž", reče Mekenzi dok je Italijan izvlačio one-svešćenog crnog preleta iz automobila. „Stavite ga u grmlje i razlabavite mu tu veliku odeždu. Previše je vruće za pončo."

„Hoćete da kažete", upita Đovani s nevericom, „da su oni svi živi?"

„Svakako da su živi", odgovori Mekenzi, pokazu-jući Veru da pripremi Freskobaldija za razmenu; pa-pin dubler je mirno sedeo.

Životinje. — Prim. prev. Ubice. - Prim. prev.

308 309

„Ne verujem vam! Vi ste ih ubili!", urliknuo je papa odjednom.

„Hoćete li ućutati!" To nije bilo pitanje. „Slušajte me. Ja ne znam na koji način vi komandujete, ali pretpostavljam da možete da prepoznate da li je vojnik živ ili nije."

„ C h e c o s a ? . . . "„Kapetane Gri!", doviknu Mekenzi maskiranom Skandinavcu, koji je vezivao sveštenika pored rad-kapne prve limuzine.

„Podignite tog čoveka i donesite ga ovamo, molim vas."Gri se povinovao. Mekenzi uze pontifikovu desnu ruku.„Ovde! Stavite prste na grlo, pored ključnjače. Šta sad kažete? Osećate li puls?"Papine oči su suzile, usredsredio se na dodir. „Srce . . . Da, govorite istinu. A ostali? Je li sa njima isto? Da li i njima kuca

srce?"„Dajem vam svoju reč", reče Hok tvrdo. „Moram da vas ukorim, gospodine. Kada se zarobljavanje obavi, neprijateljska

komanda nikada ne laže. Nismo životinje, gospodine. Ali, nemamo puno vremena." Hok je dao znak Veru da donese opijenog Fre-skobaldija. „Bojim se da ćemo morati da vas malo preobučemo. Moraću . . ."

Mekenzi zastade. Papa Frančesko je buljio u Fre-skobaldija. Tek tada, Frančesko je prvi put prepoznao pevača, koji je sada glatko obrijan i bez brkova više ličio na Đovanija Bombalinija od samog Bombalinija.

„Gvido! To je Gvido Freskobaldi!" Pontifikov glas je mogao da se čuje do Napuljskog zaliva, toliko jak je bio njegov urlik. „Gvido, moj rođak! Moja krv! To je Gvido! Madre di Dio! Ti si deo ove — jeresi?"

Signore Gvido Freskobaldi se nasmešio.„ C h e g e l i d a . . . m a n i n a . . . a r i g i d o e s a n i - m e . . . a h , l a - l a . . . l a - l a a a . . . "„To je on, tačno je, ali je malo van koloseka od

jutros. I biće još jedno vreme. Hajde sad. Moramo da skinemo nešto od te teške odeće sa vas i da je obučemo njemu. Kapetane Oranž? Kapetane Ver?. Pomozite gospodinu Frančesku."

„Gledaj!" Hok je govorio glasom pobedničkog generala. On je držao nacerenog Gvida Freskobaldi-ja za ramena, diveći se konačnom rezultatu. „Izgleda zaista divno, zar ne?"

Frančesko, zapanjen, nije mogao da se savlada. „Jesus et Spiritus Sanctus. Ružni Freskobaldi je moja slika i prilika. To je božje čudo."

„Ličite kao jaje jajetu, gospodine papo!"Pontifik prošaputa: „Vi ćete staviti . . . Fresko-baldija . . . na čelo Svetog Petra?"„Po mojoj proceni za jedno dva sata, ako budemo imali sreće".„Ali zašto?"„Ništa lično. Koliko sam razumeo, vi ste divna osoba."„Ali zašto? Za ime boga, zašto? To nije odgovor."„To nije ni trebalo da bude odgovor", reče Hok. „Samo ne želim da počnete da vrištite iz sveg glasa. Imate moćno jak glas."„Onda ću — ako mi ne kažete — početi da vrištim na sav glas . . . Ajjjj!",,U redu! U redu! Mi vas kidnapujemo. Držaće-mo vas zbog otkupa. Biće vam dobro; ništa vam se neće desiti, dajem vam

svoju generalsku reč."Razgovor su prekinuli kapetani Gri i Ble, koji su dotrčali i naglo im skrenuli pažnju. „Zona je bezbedna, generale", povikao

je Gri.„Svi su omamljeni", dodade Ble. „Spremni smo za pokret."„Dobro! Krenimo onda! Vojnici! Evakuišite zonu! Pripremite se za izvođenje operacije bekstva! Svako prema svom broju!

Pokret!"Kao po zapovesti, začuo se zvuk helikoptera koji

310311

' iV> ^& . V Jt/>*>»? f

je leteo punim gasom iz kamuflirane zone pedeset metara udaljene od središta Nulte tačke.

A onda se začuo još jedan zvuk. Sa puta na vrhu apijskog brda jedan automobil se uz škripu zaustav-ljao.

„Stanite!", neko je tužno zacvileo iz šume. „Za ime božje, stanite!"

Jta?"„Mon Dieu!"„Che cosa?!"„Neverovatno!"„Tokig!"„Bakasi!"„Sranje!"Sem se spoticao spuštajući se niz stari prašnjavi

put. Optrčao je oko poslednje krivine i kleknuo na kolena.

Đovani Bombalini je gledao zapanjeno; nesvesno je klečećoj figuri dao svoj zbunjeni blagoslov. „Deus e t f i g l i o . . . "

„Hoćete li ućutati!" Mekenzi besno pogleda Frančeska. „Do đavola, Seme! Kog vraga ti ovde radiš? Koliko sam ja obavešten ti si bolestan kao pas . . . "

„Slušajte me, svi!", upade Sem. „Dođite ovamo!" On se nekako diže na noge, kapetani su ostali gde su i bili; lica su im bila bezizražajna. „Bežite! Spaša-vajte svoje živote! Ostavie ovog čoveka! Ovo je zam-ka! Mašenfeld je pao! Prošle noći! Po njemu zuje stotine policajaca Interpola . . ." Semova vilica se odjednom ukočila, onako otvorena, dok je buljio u Hoka. „Šta si rekao?"

„Strašan si sinko. Cenim tvoju smelost, rekao sam ti to već. Ali, ne mogu da kažem da imaš puno poštovanja za moje umeće." Mekenzi je otkopčao jedan od remenova koji mu je bio prebačen preko grudi, na pohodnoj jakni. Remen je bio prikačen za veliku kožnu kesu koja je visila pored kuka. „Pri izvođenju napada nikada se ne prekida veza s ko-

312

mandnim centrom. U svakom slučaju, ne od 1971. Do đavola, nekada sam postavljao releje od Li Sola u Kambodži sve dole do jedinica u Mekongu."

Jta?"„Trolučna visoko frekventna radio-veza dečko.

Da bih mogao da prilagodim plan i da istovremeno i primam i odašiljem poruke. Zastareo si, Seme! Pre jedan sat, jedino su leptirovi zujali po Mašenfeldu. Ne znam kako ti je to uspelo, ali imao si ludu sreću da stigneš dovde sam . . . Kad bolje razmislim, bio bi prokleta budala da si to izveo na neki drugi način. U redu, ljudi! Nastavljamo sa Fazom broj Osam! • Hajde, Seme. Povešćemo te. I reći ću ti, nešto, deč-ko. Ako napraviš još neku nepriliku, otvoriću vrata na visini od šest stotina metara i pustiću te da sam odletiš!"

„Mek, ne možeš! Pomisli na treći svetski rat!"„Ti misli na lep slobodni pad — bez padobrana

— pravo u tanjir sa špagetama!"A onda se začuo još jedan zvuk. Zastrašujući. Sa

vrha brda. Opet sa puta.Kapetani i Turci se zalediše.Hok je pogledao oko sebe pa podiže glavu gore

— prema Via Apia.Pontifik izreče samo jednu reč.„ Carabinieri."U daljini se čulo potresno pištanje dvotonalne si-

rene italijanske državne golicije. Bilo je sve bliže.„Prokletstvo! Kako?! Sta se do đavola dogodilo?

Seme, nisi valjda ti!"„Moj bože, nisam! Nisam! Ne bih ja to učinio!"„Mislim da ste nešto pogrešno procenili, signo-

re", reče blago papa Frančesko.„Šta? Kakva majčina — kakva pogrešna proce-

na?"„Kolona automobila je trebalo da se zaustavi u

seocetu — pa, ne baš seocetu — Tuskabondu. To je otprilike dva kilometra od deviazione, vašeg skreta-nja sa puta."

313 I

„Isuse!"„Možda će imati milosti, Signore Generale."„Ti psi će preplaviti brda, polja. Prokletstvo!",,I nebo, Generale", reče uzbuđeno kapetan

Oranž, kome je znoj curio kroz masku. „Carabinieri imaju vozni park od elicotteri. Oni su pazzi5} neba!"

„Isuse Hriste!"„Figlio di Santa Maria — Figlio di Dio — on nam je

jedini izlaz, Generale".„Rekao sam vam da ćutite. Ljudi! Proverite svoje

mape! Brzo Gri i Ble, procenite mogućnosti za bek-stvo E-Osam i E-Dvanaest. Saopštite nam vašu od-luku za jedan minut! Oranž i Ver! Dovedite mi Fre-skobaldija! Pridružite se ostalima! Seme, ti ostani ovde!"

Pištanje sirena bilo je sve bliže, skoro na samom vrhu Apije. Freskobaldi, lelujajući se u Mekenzije-vim rukama, zapevao je glasnije.

„Signore". Đovani Bombalini je zakoračio prema Mekenziju. „Govorili ste o generalskoj reći. Izgovo-rili ste to tako iskreno."

„Šta? Da, naravno. Siguran sam da se tu ne raz-likujemo mnogo. Komandovanje je velika odgovor-nost."

„Slažem se. A istina je desna ruka odgovornosti." Papa je još jednom pogledao u onesvešćene figure iz njegove automobilske pratnje — sva tela su bila opružena, nijedno nije bilo ranjeno. ,,I sažaljenje, naravno."

Hok je jedva slušao. Držao je Freskobaldija, budno motreći na ošamućenog Sema Deveroa, i posma-trao kapetane Gria i Blea kako obavljaju posiednje procene na svojim mapama. ,,O čemu govorite?"

„Rekli ste da nemate nameru da me povredite."„Naravno da nemamo. Ne bismo baš dobili veliki

otkup za leš. Pa, možda vaši ljudi . . ."„Freskobaldi je jak kao bik", reče papa, koliko

51 Luđaci — Prim. prev.

314

za sebe toliko i Mekenziju, dok je posmatrao polu-svesnog Gvida. „Uvek je bio takav. Signore Genera-le, ako bih ja pošao s vama bez opiranja, možda čak i u duhu saradnje, da li biste mogli da mi obećate, da ćete mi ispuniti jednu malu molbu? Kao jedan komandant drugome?"

„A šta to?"„Da napišem kratku poruku, samo nekoliko reci

— na engleskom — i da je ostavim mom pomoćni-ku. Naravno, moći ćete da je pročitate."

Mekenzi je izvadio ratni blok iz svoje pohodne bluze, otcepio jedan list, otkačio vodootpornu olov-ku i oboje dao Frančesku. „Imate petnaest sekun-di."

Papa je prislonio papir na limuzinu i brzo nešto napisao. Vratio je list Hoku.

Bezbedan sam. Uz božji blagoslov javiću ti se kada mi se javi šahista O'Giligan.

Belac„Ako je to šifra, vrlo je štura. Napred, stavite je

obojenom u džep. Dopada mi se onaj deo gde kažete da ste bezbedni."

Đovani otrča do tela svog papskog pomoćnika, stavi mu poruku ispod mantije i vrati se Hoku. „Sad, Signore Generale, ne gubite vreme."

„Šta?"„Stavite Freskobaldija u limuzinu! Požurite! Unutra

je aktentašna. Sa mojim pilulama. Uzmite ih, molim vas."

Jta?"„Ne biste vi bili ni pet minuta u kuriji. Gde je

elicottero?"„Helikopter?"„Da."„Tamo. Na čistini."Kapetani Gri i Ble su završili svoj brzi dogovor.

Gri mu se obrati. „Dali smo ljudima instrukcije ge-nerale. Idemo! Srešćemo se u Zaragolou!"

„Zaragolou!", reče pontifik. Na aerodromu u Monti Prenestini?"

315

„Da", odgovori Hok, odjednom se zagledavši u papu Frančeska. „Šta je u vezi s tim?"„Recite im da ostanu severno od Roko Priora! Tamo su bataljoni policajaca."

„To je istočno od Fraskatija . . . "„Da!"„Čuli ste ga, kapetani! Obiđite Roko Priora! Sad, uzlećitef", dreknu Hok.„Ne!", povika Sem, odstupivši prema putu, gledajući gore u brdo. „Svo su ludi! Načisto ste polude-li! Zaustaviću vas. Sve!"„Mladiću!" Đovani se uspravio i pontifikalno se obratio Semu. „Hoćeš li, molim te, da ućutiš i da poslušaš generala?!"Noar dotrča sa čistine. „Ptica je spremna, generale! Zona uzletanja je čista."„Imamo još jednog putnika. Uzmite savetnika, kapetane. Mogli biste da mu pokažete iglu, ako uspe te."„Sa osobitim zadovoljstvom", reče Noar.„Samo jednu dozu, kapetane!"„Sranje!",,I tako su Đovani Bombalini, Sveti Otac katoličke crkve, Mekenzi Hokinz, dva puta odlikovan Kongresnom medaljom časti, stavili Gvida Freskobaldija u papsku limuzinu i

pojurili đavolski brzo kroz apij-sku šumu do helikoptera.Frančesko je imao poteškoća. Pontifik je blago opsovao Sebastijana, sveca zaštitnika sportista, i najzad je, u očajanju, zadigao skutove svoje odežde, otkrivajući teške seljačke noge,

i gotovo prestigao Mekenzija.

Avion tipa Lir vinuo se iznad oblaka u Zarago-lou; za upravljačem je bio kapetan Noar, a kapetan Ruž na mestu kopilota.' Hok i papa su sedeli u prednjem delu, jedan preko puta drugog, obojica pored prozora.

Zbunjen, Mekenzi je pogledao u Frančeska.

Znao je iz svog dugogodišnjeg iskustva da kada se komanda nađe u neugodnom položaju, najbolje je da se ne preduzima ništa, osim ako trenutna situacija ne zahteva protivudarac.

Ali, sada je bilo drugačije. Problem je bio u tome što se Frančesko razlikovao od svih neprijatelja sa kojima se Hok do tada borio.Do đavola!Sedeo je tamo, njegova teška odeća bila je otkopčana sve do potkošulje, cipele je skinuo, a ruke su mu nemarno bile savijene preko širokog kolena; gledao je kroz prozor nalik

na srećnog vlasnika delikatesne radnje, na svom prvom putovanju avionom. Bilo je to zadivljujuće. I zbunjujuće.Do đavola!Zašto?Mekenzi je shvatio da više nije imalo nikakvog smisla da nosi svoju masku od čarape. Ostali su morali, zbog svoje sopstvene zaštite, ali za njega to nije imalo značaja.Skinuo ju je zahvalno odahnuvši. Frančesko ga je blagonaklono pogledao. Papa je klimnuo glavom, kao da je rekao, drago mi je da smo se sreli licem u lice.O đavola!Mekenzi je zavukao ruku u džep da izvadi cigaru. Izvukao je jednu, odgrizao vrh i izvadio kutiju sa šibicama.„Per javore?"', Frančesko se nagnuo prema njemu.„Šta?"„Cigaru, Signore Generale. Za mene. Smeta li vam?",,O, ne, ni slučajno. Izvolite." Hokinz je izvukao još jednu cigaru iz pakla i pružio je pontifiku. A onda, naknadno se setivši, zavukao je ruku u drugi džep da izvadi nožić.Ali, bilo je isuviše kasno.

. >•■,

■- ■?

316 3!'

Frančesko je već bio odgrizao vrh, ispljunuo ga — nekako prirodno — uzeo šibice iz Mekove ruke i kresnuo.

Papa Frančesko, vikar Hrista, zapalio je cigaru. I dok su se kolutovi aromatičnog dima dizali iznad njegove glave, pontifik se zavalio na sedište, prekr-stio noge ispod svoje odežde i uživao u pejzažima ispod sebe.

„Grazie", reče Francisko.„Prego", odgovori Mekenzi.

ČETVRTI DEO

Uspeh jedne korporacije zavisi od njenog glavnog proizvoda ili usluge. U tom cilju po-trebno je da se potencijalni potrošač uz po-moć agresivnih tehnika reklame i masovnih komunikacija ubedi da je dati proizvod ili usluga od esencijalne važnosti — za njegovo postojanje.

Šepardovi Zakoni ekonomije: Knjiga CCCXXI, Poglavlje 173

POGLAVLJE DVADESET I ČETVRTO

Sem je sedeo na stolici od kovanog gvozda prekrivenoj jastucima, u severozapadnom delu Mašen-felda. To mesto je En izabrala posle pažljivog proučavanja; odatle je bio najlepši pogled na Materhorn čiji je vrh mogao da se vidi u daljini.

Prošlo je već tri nedelje od one užasne stvari: Nulte tačke.

Kapetani i Turci su otputovali — u nepoznatim pravcima, da se više nikada za njih ne čuje. Posluga je svedena na jednog kuvara, koji je pomagao En i Semu oko čišćenja kuće i u baštovanstvu. Mekenzi nije bio dobar ni u jednom od tih poslova, ali je na smenu odlazio u selo po novine. Osim toga, on je svakoga dana razgovarao sa skupim doktorom koji je doputovao iz Njujorka, za svaki slučaj. Doktor, specijalista za internu medicinu, nije imao pojma zašto je dobijao ogromne sume novca; nije ništa morao da radi, i raskošno je živeo u rezidenciji pored jezera, pa je, u duhu Američkog medicinskog udruženja, primio neoporezovanu gotovinu bez pogovora.

Frančesko (Sem nije mogao sebe da natera da ga zove papa) udobno se smestio u odvojene apartmane na poslednjem spratu i svakodnevno su ga viđali na bedemima kako se seta po svojim baštama na vrhu krova.

Mekenziju je to zaista pošlo za rukom! Dosegao je najviši vojni cilj u svojoj karijeri.

Sada je, kroz ižuvijane, izuzetno složene i neu-hvatljive kanale slao zahteve za otkup u Vatikan. Ultra-visoko frekventne radio šifre širile su se iz Alpa prema Bejrutu i Alžiru; a preko releja u pustinji

i tornjeva u okeanu iz Marseja u Pariz, Milano i oda-tle u Rim.

Prema uslovima koje im je postavo, vatikanski odgovor je trebalo da se pošalje sa teritorije izvan Rima i prenese relejem iz Bejruta do pet sati posle podne.

Mekenzi je napustio Mašenfeld da bi se odvezao^ do udaljenog centra transmisije — usamljene brvtta-re visoko u Alpima, gde je bila postavljena najbolja i najsavršenija radio-oprema koja je mogla da se nabavi. Opremu mu je dopremila agencija „Švajcarski zamkovi" ali ju je postavio Hok lično. Niko osim Mekenzija nije znao gde se nalazilo planinsko sklo-nište.

Oh, moj Bože! Danas u pet! Sem se silio da odagna užasne misli.

Čuli su se koraci gore u zamku. En je izašla na terasu, noseći ogromnu luksuznu knjigu sa slikama pod miškom, i srebrni poslužavnik sa čašama u ru-kama. Krenula je preko travnjaka, ka Semu. Korak joj je bio čvrst, ženstven; ljupka, prirodna plesačica nesvesna suptilnog ritma nerazdvojivog od njene ljupkosti. Svetio smeđa kosa padala joj je nemarno, uokvirujući svetio ružičastu kožu njenog divnog lica. Njene krupne, jasne plave oči odsijavale su svetlost sa kojom bi se susrele.

Naučio je ponešto od svake devojke, mislio je Devero. Nešto posebno što mu je svaka od njih po-klonila. A ako se ikada vrati normalnom životu, biće im veoma zahvalan za njihove poklone.

Ali, možda je najvažniju stvar naučio od En: trudi se da budeš bolji — ali ne poriči ono što je bilo u prošlosti.

Začuo se smeh; En je gledala gore prema bede-mima, gde se Frančesko, u živopisnom skijaškom džemperu, nagnuo preko parapeta.

To je postala njihova tajna igra, Enina i Franče-skova. Kad god Hok nije bio na vidiku, oni su raz-

govarali. A Scm je bio siguran — jer En to neće poreći — da se ona često pela gore u njegove privat-ne odaje i odnosila mu čaše kjantija, što je bilo stro-go zabranjeno u njegovoj dijeti. En i Frančesko su postali dobri prijatelji.

Nekoliko minuta kasnije En je potvrdila njegove pretpostavke. Spustila je srebrni poslužavnik sa pići-ma na sto pored Sema. Oči su joj se smešile.

„Jesi li znao, Seme, da je Isus bio vrlo praktičan, realističan čovek. Kada je oprao stopala Marije Magdalene, svima je objavio da je on ljudsko biće. Možda vrlo suptilno, uprkos onome što je radila. I nije trebalo da je ljudi kamenuju, jer možda njihova stopala i nisu bila tako čista."

Mekenzi se popeo uz poslednju liticu uz pomoć alpske kuke. Poslednjih dve stotine metara zavojitog puta bile su prekrivene isuviše dubokim snegom za motocikl, tako da mu je bilo brže da poslednji uspon savlada peške. Bilo je jedanaest minuta do pet, po ciriškom vremenu.

Signali će započeti za jedanaest minuta. Iz Bejru-ta. Biće ponovljeni posle pet minuta, da bi se otklo-nile greške u dešifrovanju. Na kraju druge serije on će da potvrdi prijem odašiljanjem odzivne šifre na relej u Bejrutu: četiri crtice, dva puta ponovljene.

Kada se našao unutra, Hok je uključio generatore i sa zadovoljstvom primetio kako mnoštvo točkica glatko prede i zuji, a onda su počeli da registruju izlaznu šifru.

Kada su se dve zelene lampice upalile, što je zna-čilo da je aparatura u potpunosti spremna, Mekenzi je utakao u zid jedinu električnu grejalicu, osećajući toplotu usijanih rebara. Pružio je ruku ka snažnom kratkotalasnom aparatu, i okrenuo dugme za poja-čavanje na najglasnije. Još tri minuta.

Otišao je do zida. Lagano je počeo da okreće ru-čicu, čuvši uzupčavanje zupčanika. Napolju, iza če-

322 323

lične rešetke na malenom prozoru, video je disk obavijen mrežom kako se njiše gore dole.Vratio se do prijemne table na radiju i podesio paralelne megacikl i tetracikl signale sa finom preciznošću. Glasovi na desetak

jezika začuli su se sa po-jačivača. Kada su igle stigle tačno do paralelnih tača-ka u krugu, nastala je tišina. Još jedan minut.Mekenzi je izvadio cigaru iz džepa i zapalio je. Uvukao je dim sa istinskim zadovoljstvom i ispuštao ga u kolutovima.Odjednom, začuli su se signali. Četiri kratke, vi-sokotonske crtice; jednom ponovljene. Kanal je bio čist.Uzeo je olovku, staloženo spustio ruku na belež-nicu, spreman da zapiše šifru onako kako je usmere-na iz Bejruta.Poruka se završila; Hok je imao pet minuta da je dešifruje. Da pretvori signale u brojeve, a zatim da prebaci brojeve u slova

i slova u reci.Kada je završio, s nevericom je zurio u vatikanski odgovor.Nemoguće!Očigledno, napravio je nekoliko grešaka pri prijemu poruke.Signali su ponovo otpočeli.Hok je okrenuo novu stranicu beležnice.Pisao je pažljivo.Precizno.Prenos se završio kao što je i počeo: četiri crtice, jednom ponovljene.Mekenzi je stavio plan dešifrovanja ispred sebe. Verovao je da ga je dobro upamtio, ali sada nije bilo vreme za greške.

Proverio je svaku tačku, svaku crticu.Svaku reč.Nije bilo greške.Dogodilo se neverovatno.U vezi sa suludim zahtevom u pogledu priloga od

četiri stotine miliona američkih dolara, koji bi se razrezali na dioceze po čitavom svetu, na bazi jednog dolara po pričesniku, državna blagajna Svete stolice nije u položaju da prihvati takav zahtev. Ili bilo koji zahtev u vezi sa ovim milosrđem. Sveti otac je odličnog zdravlja i šalje svoj blagoslov u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.

Ignacio Kvarce *Cardinal OmnipitumČuvar vatikanske državne blagajneKompanija „Šepard" je obustavila operacije.Mekenzi Hokinz se šetao po imanju zamka Ma-šenfeld, pušio cigare, tupo gledajući u beskrajnu le-potu Alpa.Sem je napravio jedan finansijski obračun korporacije isključujući imovinu i opremu. Od originalnog prvobitnog kapitala od

40.000.000 dolara, ostalo je 12.810.431, 02 dolara.Plus fond za nepredviđene troškove u iznosu od 150.000 dolara, koji nije dirnut.To uopšte nije bilo loše. Naročito zato što su investitori, svi do jednog, odbili nadoknadu. Nisu že-leli da imaju bilo kakve

veze sa kompanijom „Šepard" ili sa nekim iz njene uprave. Čak se nijedan od njih nije potrudio da prijavi te sume radi smanjenja poreza, iako im se uprava kompanije „Šepard" zaklela na Bibliji, Burkovom Plemstvu, Majn Kam-pfu i Kuranu — da nikada neće ponovo stupiti s njima u vezu.

A Frančesko, koji je sada nosio tirolski šešir uz svoj omiljeni skijaški džemper, mogao je da izlazi izvan svojih odaja na poslednjem spratu. Zbog opšte bezbednosti, dogovorili su se da mu se svi obraćaju sa Čio Frančesko, kao da je bio nečiji ujak.

Pošto nije pokazivao želju da ide bilo gde ili da radi bilo šta drugo osim da uživa u društvu, Čio Frančesko je slobodno mogao da se seta. Uvek je neko bio u njegovoj blizini, ali ne da spreči bekstvo;

324 325

već da mu pomogne. Posle svega, on je bio u svojim sedamdesetim.

Naročito ga je kuvar voleo, zato što je provodio puno vremena u kuhinji, pomažući mu oko sosova, i povremeno tražeći dozvolu da pripravi neko jelo.

A od Hoka je tražio samo jednu stvar. Ali Hok mu je to odbio.

Ne! Nikako ne! Ćio nije mogao da telefonira u svoj stan u Vatikanu! Ništa nije menjala činjenica da je njegov telefon bio privatan ili nepopisan /// sa-kriven u fioci njegovog noćnog stočića! Telefonskim pozivima može da se uđe u trag.

Ne, ako se pošalju putem radija, insistirao je Frančesko. Hok je ostavio dubok utisak na sve, ka-da im je pričao o svojim komplikovanim metodama komuniciranja s Rimom. Naravno, jednostavan tele-fonski poziv ne mora da bude ni približno tako slo-žen. Uz pomoć jednog malog releja, možda.

Ne! Oni silni špageti napunili su Ćiovu glavu; pa mu se mozak smeškao.

Izgleda da je Hokov mozak bio još mekši, prime-tio je Frančesko. Kakav napredak general postiže? Zar nije trenutno u pat poziciji? Zar ga nije kardinal Kvarce prešao?

Kako telefonski poziv to može da promeni?,,A zar može nešto da se pogorša?" bio je uporan

Frančesko. Hok može da sedi pored radija, i da drži ruku na prekidaču. Spreman da prekine vezu ako Cio kaže nešto što ne bi trebalo. Zar za generala ne bi bio veći uspeh kada bi bar dvoje ljudi znalo da je on živ? Da je prevara bila prava prevara? Ništa nije moglo da se izgubi, pošto je Hok već izgubio. A možda će uspeti nešto i da dobije. Na primer, četiri stotine miliona američkih dolara.

Osim toga, Gvidu je bila potrebna pomoć. To nije bila kritika njegovom rođaku, koji ne samo da je bio jak kao bik, već je bio blaga i osećajna osoba. Ali, on je bio nov na poslu i svakako bi poslušao

svog rođaka Đovanija Bombalinija. Uz pomoć, na-ravno, Đovanijevog ličnog pomoćnika, mladog ame-ričkog sveštenika iz Harlema.

Možda situacija neće moći da se zaleči preko noći, jer su u pitanju bile stvari kao što su zdravlje i organizacija. Ali, najzad, zar je Hok imao neku dru-gu alternativu!

Očigledno da nije. I tako je Mekenzi jednog dana doneo iz svoje alpske kolibe radio-opremu i postavio instrumente u jednoj od spavaćih soba u Mašenfel-du.

Kada je sve završeno, Hok je izdao jedno neopo-zivo naređenje. Samo on i Cio smeli su da uđu unu-tra za vreme radio-prenosa.

To je bilo u redu koliko se ticalo En i Sema. Oni nisu ni želeli da budu tamo. Kuvar je mislio da su svi ludi i vratio se natrag u kuhinju.

I otada, bar dva puta nedeljno — vrlo kasno uve-če — velika antena u obliku diska okretala se i diza-la iznad grudobrana. Ni En ni Sem nisu znali šta se dešavalo niti da li je nešto bilo postignuto, ali često, dok su sedeli u bašti, razgovarali i gledali u čuveni švajcarski mesec, zaorio bi se smeh iz gornjih soba. Hok i papa su ličili na dečake koji su u potpunosti uživali u novoj igri.

U tajnoj igri, u njihovoj maloj klupskoj kući.

Sem je sedeo u bašti i odsutno prelistavao lon-donski „Tajms". Život u zamku Mašenfeld se usta-lio. Na primer, svakog jutra jedan od njih bi se odvezao u selo po novine. Kafa i novine u bašti predstavljali su sjajan početak dana. Svet je bio jed-na skaredna zbrka; a u Mašenfeldu, život je bio tako miran.

Kada je otkrio jahačke staze na imanju, Hok je nabavio nekoliko finih konja i često je jahao, nekada i po nekoliko sati. Kao da je najzad pronašao nešto za čim je toliko žudeo, mislio je Sem.

Frančesko je otkrio slikanje u ulju. On bi se upu-

326 327

tio negde preko polja, u svom tirolskom šeširu, u pratnji En i l i kuvara, postavio nogare i izvadio boje, i zapisivao za potomstvo svoje utiske o alpskim lepo-tama. To je radio kada nije bio u kuhinji, i l i nije učio En da igra šah, i l i nije diskutovao — uvek lju-bazno — sa Semom o pravnim stvarima.

Bila je jedna stvar sa Frančeskom, o čemu niko nije govorio, ali su svi znali da ima neke veze s nje-govim držanjem. Frančesko je bio lošeg zdravlja kada su ga oteli na apijskim brdima. Vrlo lošeg. Iz tog razloga je Mek insistirao da dovedu njujorškog spe-cijalistu.

Ali, kako je vreme prolazilo, izgledalo je kao da je alpski vazduh dobro činio Frančesku.

Da li bi isto bilo i da ga nisu oteli?Niko, naravno, ne bi o tome razmišljao; ipak,

jedne večeri Frančesko je rekao nešto što je ostavilo dubok utisak na sve.

„Ti doktori. Sve ću ih nadživeti! Oni bi me poko-pali još pre mesec dana."

Hok je odgovorio napadom kašlja.A Sem? Šta je bilo s njim?Šta god da bude, En će biti uključena u sve nje-

gove planove.Posmatrao ju je sada na jutarnjem suncu, kako

sedi u stolici i čita novine, sa neizbežnom knjigom na stočiću pored sebe. Ilustrovana istorija Švajcarske bio je današnji naslov.

Bila je tako lepa, tako veličanstveno-svojstvena sama sebi. Ona će mu pomoći da postane bolji advo-kat, tako što će ga naučiti da osim zakona postoje i druge stvari.

Već je počeo da razmišlja o drugim stvarima.Na primer, o čitanju u miru. O razumevanju. O

procenjivanju.Kao na primer — o sudiji Deverou.O, Boston će zavoleti En! I njegova majka. I

Aron Pinkus. Aron će mu čestitati od sveg srca.Ako se sudija Devero ikada vrati u Boston.

Ali, razmišljaće o tome — sutra.„Sem", reče En, pogledavši ga.„Šta?"„Jesi li pročitao ovaj članak u Tribjunu'?"„Koji članak? Nisam još ni video Tribjun'."„Ovde." Ona mu pokaza, ali mu nije dala novine.

Bila je zaokupljena. ,,O katoličkoj crkvi. Raznora-zne stvari. Papa je sazvao Peti ekumenski korfcil58. I ima jednoobaveštenje u kome se kaže da će se sub-venirati sto šezdeset tri operske kuće da bi se podi-gao stvaralački duh. A čuveni kardinal — moj Bože, Seme — to je taj Ignacio Kvarce! Onaj što ga Mek toliko pominje."

„Šta je s njim?"„Izgleda da se povlači u penziju u neku vilu po.

imenu San Vinčente. To je u nekoj vezi sa papskim raspravama oko podela Vatikana. Zar to nije čud-no.'

Devero je poćutao nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorio. „Mislim da su naši prijatelji vredno radili gore na bedemima."

U daljini se čuo galop kopita. Nekoliko sekundi kasnije, Mekenzi Hokinz se pojavio na prašnjavom putu iza drveća i polja gde su se, nekoliko nedelja ranije, održavali manevri. Zategao je uzde svome konju i dokaskao do severozapadnog dela vrta.

„Do đavola! Zar nije divan dan? Može da se vidi vrh Meterhorna!"

Iz suprotnog pravca se začuo zvuk trijangla. Me-kenzi je mahnuo; Devero i En su se okrenuli i ugle-dali Frančeska na terasi ispred kuhinjskih vrata, sa trijanglom i srebrnim štapićem u rukama. Na sebi je imao ogromnu kecelju, i tirolski šešir na glavi.

Cio Frančesko ih viknu.„Ručak! Svi ovamo! Speciale di giorno™ je fantast

ico!"

52 Ekumenski koncil — opšti vaseljenski crkveni sabor Prim.prev.51 Speciale di giorno — specijalitet dana. — Prim. prev.

328 329

„Gladan sam kao vuk!", prodra se Hok tapšući svog konja. „Sta ima, Ćio?"

Frančeskov glas se zaorio do alpskih brda. Bilo je muzike u njegovim recima.

„Dragi moji prijatelji. To su Linguini Bombali-ni!"

Robert Ladlam je jedan od najpopularnijih američkih pisaca u žanru političkog trilera, čija dela se širom sveta čitaju i objavljuju u visokim tiražima.

Od prvog romana. Nasleđa Skarlati (objavljenog takode u „džepnoj knjizi" BIGZ-a). pa do novijih dela kakva su Put za Gandolfo ili Maiareški krug, Ladlamovi „supertrileri" odlikuju se majstorskim zapletima, povodom kojih se i govori o ovom neka-dašnjem pozorišnom glumcu i producentu kao o „svetskom maj-storu intrige, konspiracije i napetosti". Radnja njegovih romana gotovo po pravilu se odvija u internacionalnom ambijentu i u vi-sokim krugovima državnih službi i finansijskih magnata, gde se „mračnoj" i zavereničkoj delatnosti zlonamernih fanatika očajnič-ki suprotstavljaju hrabri pojedinci. Nečuvena napetost, sukobi čiji se ishod jedva sluti, izvestan crnohumorni ton, sve to veoma pre-poručuje Ladlamove romane.

Put za Gandolfo, povrh svega, sadrži i osobenu duhovitost, političku farsu koja uvodi u igru sve političke struje savremenog sveta, u gotovo fantastičnom zapletu oko pokušaja kidnapovanja poglavara Katoličke crkve. Put za Gandolfo izuzetno je zanimlji-vo štivo, koje se na trenutke uspešno ruga svim vrstama fanati-zma i zaslepljenosti na savremenoj političkoj sceni.

820(73)-31

JlAflJIAM, Po6epT

Put za Gandolfo: roman / Robert Ladlam; prevela sa engleskog Marija Dimitrijević-Kozić. — Beograd: BIGZ, 1989. — 331 CTp.: 20 CM. — (Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda. Kriminalistički roman)

p flejia: The Road to Gandolfo / Robert Ludlum. — Beleška o piscu: CTp. 331.

Robert LadlamPUT ZA GANDOLFO, roman

Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda

Glavni i odgovorni urednik Dimitrije Tasić

UređujuRadoslav Bratić, Ljubiša Jeremić, Ljiljana Lapčević, Miroslav Maksimović, Rajko Petrov Nogo, Jovan Radulović, Tiodor Rosić. Dimitrije Tasić

Recenzent Ljubiša Jeremić

LektorNevenk'i Nedeljković

Likovno-grafička oprema Vukosava Šibalić

Korektura BIGZ-a

IzdavačRO Beogradski izdavačko-grafički zavodBeograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Generalni direktor Dobrosav Petrović

Za izdavača Antun Martić

Slog, štampa i povezRO Beogradski izdavačko-grafički zavodBeograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Telefon plasmana: 011/650-933

Tiraž: 5.000 primeraka Beograd, 1989

ISBN 86-13-00354-0

ISBN 86-13-00354-0

Knjižnica Zelina

JI. .540021566

-Narudne novine«, Zagreb — (67)

put za Gandolfo

Documents

Transcript of put za Gandolfo