Ono to je karakteristino za zle ljude nisu njihovi gresi kao takvi, ve prikrivenost i istrajnost kojim ih ine. A to je zbog toga to osnovni defekt zlih ljudi nije njihova grenost ve odbijanje da priznaju. Oni mogu biti bogati ili siromani, obrazovani ili neobrazovani. U njima ima vrlo malo dramatinog. Nisu obeleeni kao kriminalci. Najee su to solidni graani uitelji, policajci, bankari, lanovi kolskih saveta roditelja.

Kako je to mogue? Kako neko moe da bude zao, a da ne bude obeleen kao kriminalac? Obeleen je ovde kljuna re. Oni jesu kriminalci jer izvravaju zloin nad ivotom i ivotnou. Ali, osim u retkim sluajevima kao to je bio Hitler kada im na raspolaganju stoji velika politika mo zahvaljujui kojoj imaju slobodu delanja koju drugi nemaju, to su zloini tako suptilni i prikriveni da se ne mogu obeleiti kao zloini.

Greh se, najuoptenije reeno, moe definisati kao promaaj. To znai da smo svaki put kada promaimo poinili greh. Greh nije ni manje ni vie, nego kada ne uspemo da budemo neprekidno savreni. A kako je nama nemogue da neprekidno budemo savreni, mi smo svi grenici. Mi rutinski proputamo da damo sve od sebe u svakoj situaciji a svaki takav propust je neka vrsta zloina prema Bogu, naem blinjem ili prema samom sebi, ako ne ba pred zakonom. Kao to znamo, ima teih i lakih zloina. Meutim, o zlu je pogreno razmiljati na taj nain. Tu nema gradacije. Moda se prevariti bogatog ini manje loim delom nego prevariti siromaha, ali i jedno i drugo je prevara. Pred zakonom postoje razlike u tretmanu privrednog kriminala, utaje poreza, korienja ceduljica na ispitu, prie za vau enu da morate da ostanete due na poslu a u stvari je varate, ili kada kaete svome muu (ili sebi) da niste imali vremena da podignete njegovo odelo sa hemijskog ienja jer ste bili prezauzeti, dok ste, u stvari, ceo dan proveli na telefonu sa susetkom. Za neke od ovih sluajeva svakako ima vie opravdanja nego za druge, naroito u odreenim okolnostima, ali ostaje injenica da su sve to lai i izdaje. Ako ste toliko skrupulozni da niste nita slino skoro uinili, onda se zapitajte da moda ne laete sami sebe. Ili se, moda, zavaravate u vezi sa neim. Ili ne dajete sve od sebe to je samoizdaja. Budite savreno poteni prema sebi i videete da inite grehe. Ako to ne vidite, onda niste sasvim poteni prema sebi, a to je samo po sebi greh. Od toga se ne moe pobei. Svi smo mi grenici. Ako se zli ljudi ne mogu definisati prema nezakonitosti njihovih dela ili teini njihovih grehova, kako ih onda definisati? Odgovor je po njihovoj doslednosti u grehu. Njihova destruktivnost je obino suptilna i neverovatno dosledna. To je zbog toga to je

osnovna karakteristika onih koji su preli crtu u tome to apsolutno odbijaju da toleriu oseanje sopstvene grenosti. Oseanje sopstvene grenosti je ono to nas, vie nego bilo ta drugo, uva od sline deterioracije. Blaeni siromani duhom, poeo je Isus kada je dolo vreme da se obrati masama. Sta je hteo da kae ovim uvodom? . . . Zbog ega da sebi umanjujemo vrednost emu slui oseanje sopstvene grenosti? Ako se ovo pitate, setite se fariseja. Oni su u Isusovo vreme bili marke. Sebe nikako nisu smatrali siromanima duhom. Naprotiv, oni su bili ti koji sve znaju i razumeju oni koji zasluuju da budu kulturne voe Jerusalima i Palestine. A oni su bili i ti koji su Isusa ubili. Siromani duhom ne ine zla. Zlo nee poiniti ovek koji nije siguran u svoju ispravnost, onaj ko ispituje svoje motive, ko se boji da ne izneveri samog sebe. Zlo ovoga sveta ine duhovne marke, dananji fariseji, uvereni u svoju ispravnost, koji ne vide svoje grehe zbog toga to nee da se podvrgnu neugodnosti dubljeg samoispitivanja. Ma koliko neugodan, taj oseaj line grenosti upravo je ono to tu grenost spreava da potpuno izmakne naoj kontroli. To ponekada zaista boli, ali je i veliki blagoslov jer je to najefikasnije sredstvo kojim moemo da se zatitimo od sopstvene sklonosti ka grehu. Sv. Tereza Lisijska to tako lepo, na svoj blagorodan nain, kae: Ako si voljna da spokojno podnosi iskuenje da samoj sebi bude neprijatna, onda e Isusu biti prijatno utoite. Zli ljudi spokojno ne podnose iskuenje da budu sami sebi neprijatni. U stvari, oni to nikako ne podnose. I ba iz tog odbijanja da se stave na optueniku klupu proistie njihovo zlo. Ljudska zloudnost je raznolika. Nepodnoenje sopstvenog oseanja grenosti ove ljude pretvara u nepopravljive

vree gr eha. Na primer, moje iskustvo je pokazalo da su to neverovatno pohlepni ljudi. Zbog toga su i krtice takve krtice da njihovi darovi mogu da budu ubistveni. Svi gresi izdaju i dre nas izdvojenim i od boanskog i od drugih ljudskih bia. Kao to jedan duboki religiozni mislilac kae, svaki greh moe da otvrdne u pakao: . . . Dua moe da zapadne u stanje u kome ak ni sama ljubav ne moe da joj pomogne jer je otvrdnula prema ljubavi. U sutini, pakao je stanje bia koje sami sebi stvaramo: stanje konanog rastanka sa Bogom do koga nije dolo zbog toga to se Bog odrekao oveka, ve zbog toga to se ovek odrekao Boga i to odricanje je za sva vremena jer ga je nemogue uzdrmati. U ljudskom iskustvu postoje ovakve analogije: mrnja koja je toliko lepa, toliko mrana, da je ljubav samo ini jo eom; ponos koji je toliko okamenjen da ga skromnost ispunjava prezirom; i najzad, inertnost inertnost koja moe u tolikoj meri da ovlada linou da je ni najvea kriza ili bilo kakav spoljni uticaj ne moe pokrenuti, ve je samo jo vie zakopava u i onako duboku nepokretljivost. Tako je i sa duom i Bogom; ponos moe da otvrdne u pakao, svaki od sedam osnovnih oblika ravog delanja moe da otvrdne u pakao a isto tako i duhovna lenjost koja je, ustvari, oseanje dosade prema boanskim stvarima, inertnost koju mrzi da se pokaje ak i kada sama vidi ambis u koji dua srlja zato to se vremenom, kroz male propuste, navikla da odbija sve to bi je kotalo bilo kakvog napora. Neka nas Bog, u milosti svojoj, sauva od toga. Meutim ono to je glavna karakteristika ljudi koje nazivam zlim, jeste izvlaenje na raun drugih. Usled toga to sebe, u dubini due, vode iznad svake kritike, oni nemilosrdno napadaju svakoga ko se usudi da im neto prigovori. Oni rtvuju druge da bi ouvali verovanje u sopstvenu savrenost. Evo jednog primera:

deak pita oca: Tata, zato si baku nazvao kukom? Rekao sam ti da me ostavi na miru! ria to zaurla otac. E, sad e da vidi. Oduiu te ja od tog prostakog renika. Isprau ti usta sapunom. Moda e onda prestati da govori rune rei i znae kada da uti. Odvlai ga u kupatilo da ga kazni. I tako je, u ime ispravnosti i discipline, poinjeno zlo delo. Prebacivanje krivice na drugoga obavlja se kroz mehanizam koji se u psihijatriji naziva projekcijom. Kako zli ljudi smatraju da su u sutini bez mana, oni neizbeno u svakoj konfliktnoj situaciji sa spoljanjim svetom dolaze do zakljuka da je krivica do sveta. Poto moraju da poriu sopstvenu ravost, oni moraju ravost da vide u drugima. Sopstveno zlo projektuju na svet oko sebe. O sebi nikada ne misle da su zli, ali zbog toga to misle o drugima. U naem primeru, otac u sinu vidi nevaspitanje i prostakluk i preduzima mere da ga dovede u red. A mi znamo da je on, otac, taj koji je nevaspitan i prost. Otac je na sina projektovao sopstveni prostakluk i onda ga napao u ime dobrog roditeljskog odgoja. Prema tome, zlo se najee ini da bi se krivica svalila na drugoga i kod ljudi koje nazivamo zlim, to je hronina pojava. Zlo se moe definisati: iivljavanje politike moi, to jest, nametanje sopstvene volje drugima, bilo otvorenim, bilo prikrivenim prisiljavanjem u cilju spreavanja... duhovnog razvoja. Drugim reima, zli ljudi napadaju druge umesto da priznaju sopstvene nedostatke. Duhovni razvoj zahteva, pre svega, da ovek prizna da mu je to potrebno. Ako nismo u stanju da dopustimo sebi da priznamo da imamo mana, ne preostaje nam nita drugo nego da na svakom koraku unitavamo dokaze o njihovom postojanju." Ono to je zaista udno jeste da su zli ljudi esto destruktivni zbog toga to pokuavaju da unite zlo. Meutim, problem je u tome to oni zlo pogreno lociraju. Umesto to

unitavaju druge, trebalo bi da unitavaju bolest u sebi. Poto ivot esto nanosi udarce njihovoj uobrazilji (da su savreni), oni mrze ivot i pokuavaju da ga unite, obino u ime ispravnosti. U stvari, njihova krivica, moda, i nije toliko u tome to mrze ivot, koliko u tome to ne mrze greni deo sebe. ta je uzrok tom nedostatku samomrnje? Tom odbijanju da ovek samom sebi bude neprijatan, to je izgleda bazini greh ljudi koje nazivamo zlim i u korenu je njihovog konstantnog svaljivanja krivice na druge? Ne verujem da se radi o nesvesnosti. Ima ljudi i po zatvorima i na slobodi koji kao da uopte nemaju svest ili super-ega. Psihijatri ih nazivaju psihopatama ili sociopatama. Bez ikakvog oseanja krivice, oni ne samo to izvravaju zloine, ve to ine i bez ikakve rezerve. Njihova zloinstva nemaju neku odreenu formu ili znaenje; za njih se ne bi moglo rei da za svoje zlo svaljuju krivicu na druge. Bez svesti o onome to rade, psihopate kao da nije mnogo briga ni za ta pa ni za sopstvena zloinstva. Izgleda da im je manje-vie sve jedno da li su zatvoreni ili na slobodi. Tano je da i oni pokuavaju da prikriju svoje zloine, ali napori u tom cilju su im obino vrlo povrni i loe isplanirani. Ovakve ljude ponekad nazivamo moralnim imbecilima. U njihovom nedostatku brige za bilo ta postoji gotovo neka vrsta bezazlenosti. A to nikako nije sluaj sa ljudima koje nazivam zlim. Budui potpuno posveeni ouvanju svoje umiljene savrenosti, oni su bez prestanka zaokupljeni naporom da sauvaju svoj dobar glas i sebe kao primer moralne istote. O tome mnogo brinu. Imaju istanano uho za drutvene norme i ono to drugi misle o njima. Oni se lepo oblae, ne zakanjavaju na posao, plaaju porez i spolja posmatrano, njihovom nainu ivota se nita ne moe zameriti.

Rei kao to su: imid, pojava, spoljanji kljune su za razumevanje moralnosti zla. Dok, s jedne strane, nemaju nikakve motivacije da budu dobri, oni intenzivno ele da izgledaju dobri. Njihova dobrota postoji samo na nivou pretvaranja. Ona je, u stvari, la. Zbog toga su oni ljudi lai. U stvari, ta la je smiljena, ne toliko da obmane druge, koliko sebe same. Oni ne mogu i nee da podnose bol samoprekora. Dekor u kome ive postavljen je tako da o njima daje sliku ispravnosti. A ipak, kada u samom zlu ne bi postojalo oseanje dobrog i ravog, ovo samoobmanjivanje ne bi bilo potrebno. Mi laemo samo onda kada znamo da neto nije onako kako bi trebalo da bude. Mora biti da samom inu laganja prethodi neka rudimentarna forma savesti. Potrebu da neto sakrijemo ne bismo oseali ako prethodno nismo osetili da to neto treba sakriti. Ovde dolazimo do paradoksa. Ve sam rekao da zli ljudi smatraju da nemaju mana. Meutim, mislim da oni istovremeno u sebi imaju oseanje sopstvene zle prirode, one koji ne priznaju. Ono od ega tako frenetino pokuavaju da pobegnu jeste upravo to oseanje. Sutinska komponenta zla nije odsustvo oseanja sopstvenog greha ili imperfekcije, ve odbijanje da se to oseanje tolerie. Kod zlih ljudi se istovremeno pojavljuje i svesnost o sopstvenom zlu i oajnika borba da se ta spoznaja izbegne. Za razliku od blaenog nedostatka moralnosti kod psihopate, ovi ljudi su neprestano zauzeti sakrivanjem dokaza o sopstvenom zlu, pod tepihom svoje savesti. Za sve to su radili, zli ljudi su imali racionalan razlog izgovor, koji realno nije odgovarao, njih je svakako zadovoljavao.

Problem nije u nedostatku savesti, ve u naporima da se savest sprei da obavlja svoj posao. Kada pokuavamo da se sakrijemo od samih sebe, mi postajemo zli. Zlodela zlih ljudi se ne izvravaju direktno, ve indirektno i deo su procesa njihovog zatakavanja. Zlo ne potie iz odsustva krivice, ve iz napora da se od nje pobegne.Zbog toga se esto deava da zlo prepoznamo ba zbog toga to je prerueno. Ispred loeg ina moe se primetiti la koja je smiljena da bi ga prikrila. Vidimo osmeh koji skriva mrnju, uglaenu masku koja prikriva bes, satensku rukavicu koja pokriva pesnicu. Zbog toga to su takvi eksperti u preruavanju, zlonamernost zlih ljudi je vrlo teko jasno odrediti. U veini sluajeva im je nemogue skinuti maske sa lica. Ali ono to moemo jeste bar u nekim trenucima spazimo jezovitu igru murki u obskurnosti due, u kojoj ona, sama ljudska dua, samu sebe zaobilazi, izbegava i sama se od sebe skriva. Smatram da je lenjost ili elja da se izbegne bilo kakva legitimna patnja u korenu svih mentalnih oboljenja. Ovde, takoe, govorimo i o izbegavanju bola. Meutim, ono u emu se zli ljudi razlikuju od nas, ostalih mentalno bolesnih grenika, jeste to to oni bee od specifinog oblika bola. Uopteno govorei, oni nisu lenjivci koji izbegavaju bol. Naprotiv, oni e dati sve od sebe i mnogo vie od drugih da bi dostigli i odrali predstavu visokog ugleda. Oni su spremni na velike napore i podnoenje velikih tekoa da bi postigli status u drutvu. Samo jednu stvar ne mogu da podnesu: bol sopstvene savesti, bol spoznaje da nisu savreni i da su greni. Zbog toga to ine sve to mogu da bi izbegli taj bol koji donosi samoispitivanje,

pod uobiajenim okolnostima, zli ljudi su poslednji koji bi ikada doli kod psihoterapeuta. Oni mrze svetlost svetlost dobrote koja pokazuje kakvi su, svetlost ispitivanja koja ih razotkriva, svetlost istine koja prodire u njihovu obmanu. Psihoterapija je proces osvetljavanja par ekselans. Osim ako nema nekih izvitoperenih razloga, zla osoba e se opredeliti za bilo koje reenje pre nego za psihijatrijski kau. Pokoravanje disciplini samoposmatranja koju psihoanaliza zahteva ini im se kao samoubistvo. Glavni razlog za postojanje tako malog naunog znanja o zlim ljudima jednostavno je u tome to oni ne dozvoljavaju da budu prouavani. Ako centralni nedostatak zlih ljudi nije stvar savesti, onda ta jeste? Ja mislim da je sutinski psiholoki problem ljudskog zla jedna posebna vrsta narcizma. Budui da je pretvaranje primarna motivacija zlih ljudi, mnoge od njih ete nai u crkvi. Zar ima boljeg naina da se sopstveno zlo sakrije pred sobom i pred drugima nego da ovek postane akon ili da ima neko drugo vidljivo hriansko obeleje koje je dobro imati u naoj kulturi? Pretpostavljam da se u Indiji zli ljudi ponaaju kao primeri dobrih Hindusa ili dobrih muslimana. Ovim ne elim da kaem da su zli ljudi bilo ta drugo do majuna manjina meu religioznim ljudima ili da religioznim motivima veine ljudi ima ta da se prebaci. Hou samo da kaem da zli ljudi imaju tendenciju da gravitiraju pobonosti zbog toga to u njenom okrilju mogu dobro da se skrivaju i preruavaju. Buber, Dobro i zlo, s. 111.