Prof. dr NECA JOVANOV

Radnički štrajkovi u Socijalističkoj Federativnoj

Republici Jugoslaviji cd 1958. do 1969. godine

B e o g r a d1979.

' : B ib liotek a DUALOC? .

Izdaje:Trajna radna zajednica pisaca ZAPIS — Sekcija udruženja književnika Srbije

Beograd, Francuska 7

Urednik:NULOSAV V. R. JOVANOVIC

Za izdavača:RASTKO ZAKIĆ

Glavni i odgovorni urednik:Prof. dr TODE ČOLAK

Recenzije:ProL dr JOŽE GORICAR Prof- dr TODE ČOLAK

L’autre jour done je repassais dans ma memoire toute ma vie. Un bonheur, qui m’a jamais trahi, c’est ton amitie.

(Pre neki dan sam, u mislima, opet prošao sav svoj život. Tvo­je prijateljstvo je sreća koja me nikada nije izneverila).

Ogarjov Hercenu

Dr Zorici Jevtić Radovanu Agi Markovu

BELEŠKA AUTORA

Štrajkova u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji ima od januara 1958. godine pa sve do danas, a ova pojava nije dovoljno proučena ni objašnjena. Fenomen štrajka bi se mogao kompleksni je pro­učiti da bi se došlo do objašnjenja njegove prave prirode i njegovog istinskog značenja za stvarno i projektovano samoupravljanje.

Naučno, pre svega, sociološko proučavanje štrajka je interes a i obaveza same nauke pre svega sociologije. Međutim, za naučno prouča­vanje štrajka su zainteresovane i vodeće subjektivne snage našeg društva kako bi njihova akcija za uklanjanje pravih uzroka štrajkova bila za­snovana na rezultatima naučnog istraživanja ove pojave. To su bili raz­lozi mog opredeljenja da se upustim u proučavanje radničkih štrajkova.

Ne krijem ličnu radoznalost za proučavanje štrajkova. Zanimalo me je, pre svega, zašto štrajku ju radnici u društvu u kome je normativno radnička klasa na vlasti i u kome postoji radničko samoupravljanje. Tra­ženje odgovora na to pitanje bio je hod kroz lavirint različitih moguć­nosti za proučavanje štrajkova i nastojanje da se prodre u pravu prirodu ove pojave. Zato odabiranje metodoloških postupaka nije zavisilo samo od istraživača već i, pre svega, od „statusa” štrajkova u političkom životu i odnosa institucionalne političke strukture prema ovoj pojavi. Naklonje­nost Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije istraživanju štrajkova, koja se naročito is- poljila 1969. godine, umnogome je olakšala prikupljanje empirijske građe o ovoj pojavi.

Lenjin je svojevremeno govorio o tome da društvo koje nema hrab­rosti i sposobnosti da sazna pravu istinu o sebi nije zdravo društvo. On je to pokazao i ličnim prdmerom pišući j a v n o o „primeni štrajkačke borbe u državi sa proleterskom državnom vlašću”.

Naučno proučavanje štrajkova u Socijalističkoj Federativnoj Repub­lici Jugoslaviji i javnu raspravu o njima treba shvatiti, pre svega, kao po­trebu da se ova pojava analizira i objasni kako bi se videlo njeno pravo značenje u specifičnoj dstorijskoj situaciji Jugoslavije. Zato proučavanje štrajkova i javnu raspravu o njima ne možemo smatrati „iznošenjem prlja­vog veša”, kako se to ponekad kaže.

Pomoću relativno malog broja kostiju, može se rekonstruisaiti mamut. Naravno, ja nisam imao ambiciju da ovim tekstom rekomstruišem globalni društveni sistem. Međutim, ne krijem svoje napore da štrajk analiziram kao segment globalnog društvenog sistema d da pokažem koliko je on po­

5

vezan sa stanjem u globalnom društvenom sistemu i koliko je uslovljen njime. Koliko sam u tome uspeo nije moje da ocenjujem.

Radničkim štrajkovima se bavim od 1965. godine. Tada sam napisao i prvi tekst o njima.

Tokom istraživanja radničkih štrajkova a naročito tokom pisanja ove studije mnogo mi je pomogao i prof. dr Jože Goričar. On je svojim su­gestijama i primedbama mnogo doprineo da tekst sadržajno bude ovakav kakvog ga predaje. Ovom prilikom mu zahvaljujem na pomoći koju mi je pružio.

Prilikom statističke obrade podataka pomogla mi je kolegdnica Dra- goslava Mitrović, na čemu joj zahvaljujem.

Studiju je ^kucala drugarica 01 ja Kopri vica, a poslove oko sre­đivanja i umnožavanja teksta obavila je drugarica Vera Jakšić. Ovom prilikom zahvaljujem i njima.

Posebno zahvaljujem drugarici Veriri Curčić, lektoru, na uspešnom i brzom lekitorisanju teksta.

Zahvaljujem se Radničkom 'univerzitetu „Velj'ko Vlahović” iz Su- botice koji je učešćem u finansiranju štampanja knjige doprineo njenom bržem dzlaženju, a posebno se zahvaljujem drugu Draganu Miljkoviću koji je na sebe preuzeo i veoma savesno obavio ceo posao oko arganizovanja štampanja knjige.

Prvom javnom naučnom raspravom na Radničkom univerzitetu „Veljko Vlahović” u Subotici izvršena je promocija ove knjige.

Izražavam svoju posebnu zahvalnost Radničkom univerzitetu „Veljko Vlahović” u Subotici što je organizovanjem prve naučne rasprave izvr­šio promociju moje studije.

Subotica, 1. VI 1979.Prof. dr Neca Jovanov

6

PREDGOVOR

Ova knjiga dr Neće Jovanova predstavlja sociološku analizu pojave koja je za jugoslovensko samoupravno socijalističko društvo u mnogo čemu protivrečna, pa i delikatna — naime, analizu radničkih štrajkova u nas u razdoblju od 1958. do 1969. godine. Autor je tu pojavu obuhvatio u celini, umešnošću sociologa-istraživača, a rezultate višegodišnjeg istraživačkog ra­da predložio je najpre kao disertaciju na Pravnom fakultetu Univerziteta u Ljubljani; na osnovu uspešne odbrane dodeljen mu je doktorat pravno- -političkih nauka, a sada te rezultate eto, predlaže široj zainteresovanoj javnosti. Valja napomenuti i da se autor delikatne teme — štrajkova u Jugoslovenskim radnim organizacijama u privredi — latio s poštenjem naučnika odanog našoj, samoupravnoj socijalističkoj, demokratiji.

Formalno gledano, moglo bi se prigovoriti da su rezultati autorovog istraživanja već zastareli i neaktuelni, pošto, kako je već rečeno, vremenski period na koji se istraživanja odnose, završen pre deceniju (1969. godine). Međutim, kalco je autor u nekoliko intervjua koje je dao tokom 1977. i 1978. godine uglednim jugoslovenskim časopisima (VUS, 10. 12. 1977, Vjesnik Socijalističkog saveza radnog naroda Hrvatske, 2. 9. 1978, NIN,20. 8. 1978. Start, 6. 9. 1978) upozorio, ostaju kako neposredni povodi, tako i dublji uzroci štrajkova koji su izbijali i izbijaju u poslednjoj deceni­ji u suštini još uvek jednaki onima koji su pokrenuli radnika na štrajkove u prethodnoj deceniji. Iz tog razloga knjiga je još uvek aktuelna — kako u terijskom i metodološkom, tako i u društveno-političkom smislu.

Autorovo nastojanje da teorijski objasni radničke štrajkove u nas proizlazi kako od sekundarnih, tako i od primarnih izvora koje je skupljao u empirijskim istraživanjima. Kod toga treba imati u vidu naročito dva njegova istraživanja, u SR Srbiji (1. I 1964—1. IX 1965, 1966—1967), kao i istraživanje koje je obavio na teritoriji SFRJ Jugoslavije od januara 1958. do septembra 1968. Metodološki i teorijski ova su istraživanja na visokom naučnom nivou. Razumljivo je da je autor, uporedo sa analizom središnje pojave — štrajkova, morao da dodirnedniz drugih pitanja. Naime, pojava radničkih štrajkova u našem društvu je po svojim uzrocima, povodima, odvijanju a posledicama tako specifična i ukorenjena u najrazli­čiti jim strukturnim elementima društva, da sve to iziskuje istovremeno proučavanje bar najznačajnijih drugih društvenih pojava i procesa kod nas.

Autor je proučavao u prvom redu tri sklopa pitanja:— Kakav je bio karakter štrajkova u Jugoslaviji u razdoblju od

1958—1969. godine, to jest kakva je njihova socijalna suština i kakve su

7

im karakteristike, kao na primer, učestalost pojavljivanja, geografska ras­pored em ost na jugoslovenskom području, broj radnika koji su učestvovali u pojedinim štrajkovima, njihovo radno mesto i si.

— U kojim strukturama i segmentima našeg društva su bili ukore- njeni uzroci štrajkova i kakve su ih okolnosti pokrenule — kao njihovi neposredni povodi.

— Kakve su bile posledice štrajkova — kako za štrajkače i preduze- ća u kojima su izbili, tako i za širu društvenu zajednicu.

Polazne hipoteze autorovih istraživanja bile su sledeće:— Štrajkovi izražavaju klasno slične antagonizme između radničke

klase sa jedne strane i birokrati je sa druge. Radnička klasa se, pod utica- jem revolucije, a pre svega pod uticajem samupravljanja menja i u mno- gočemu je drugačija od „klasične” radničke klase u kapitalizmu. Međutim, ipak su u sve štrajkove bili uključeni prvenstveno proizvodni radnici — koji pripadaju radničkoj klasi bez obzira na to o kakvoj se varijanti defi­nicije toga društvenog sloja radi.

— Moguće su dve vrste uzroka štrajkova: naisleđeni od starog društ­va (ostaci buržoazije, politička i kulturna nerazvijenost radničkih masa) i oni koji su specifični za naše socijalističko društvo (birokratija, tehno­krati] a, koncentracija društvene moći u njenim rukama).

Istraživanja koja je autor obavio verifikovala su prvu hipotezu, dok su prvi deo druge hipoteze odbacila, osim tvrdnje o relativnoj političkoj i kulturnoj nerazvijenosti radničkih masa. Nijedan od proučavanih štraj­kova nije nastao zbog delovanja ostataka klasnog neprijatelja u klasičnom smislu reći, dok su se birokratija i tehnokratija razvile i uspostavile kao onaj „suprotni pol” klasnog antagonizma zbog kojeg su radnici štrajkovali u najvećem broju slučajeva.

Prilikom ocenjivanja ovih konstatacija kao i teksta u celini neophod­no je imati u vidu okolnost da je autor proučavao štrajkove šezdesetih godina. To je bilo razdoblje takozvanog liberalizma — sa svim nepovolj­nim i štetnim posledicama po dalji razvoj samoupravnog socijalizma, raz­doblje poznatih akcija SKJ protiv alternativa suprotnih samoupravljanju i interesima radničke klase, razdoblje koje je prethodilo ustavnoj reformi, itd. Posmaitrana iz ovog ugla, knjiga predstavlja naučni dokument o nekim karakteristikama našeg društva u trećoj deceniji njegovog postojanja. Šta više, neke konstatacije odnose se neposredno na prilike zbog kojih je došlo do „revolucionarnog buđenja” SKJ i drugih političkih činilaca, kod čega mislimo posebno na autorove konstatacije o ulozi centara ekonomske i političke moći koji su bili otuđeni od proizvođača.

Za glavni uzrok žtrajkova autor smatra takvu raspodjelu društvene moću i materijalnih i duhovnih dobara koja ne odgovara dugoročnim, pa ni kratkoročnim, interesima radničke klase. Karakteristika ove raspodele sastojala se u tome što se društvena moć koja normativno pripada rad­ničkim savetima i upravnim odborima našla, u pretežnoj meri, u rukama rukovodećih radnika d stručnjaka. Zbog toga su nastajale konfliktne situa­cije između radničkih saveta d radnika. Procese koji su doveli do tog sta­nja autor osvetljava pomoću podataka o smanjivanju broja radnika u radničkim savetima, upravnim odborima i skupštinama društveno-po- liitičkih zajednica, kao i podacima o postupnom smanjivanju broja rad- mika-predsednika radničkih saveta i upravnih odbora. Pri tom ima u vidu i

8

induStri jsko-sociološka istraživanja koja su izučavala strukturu uticaj a u samoupravnim organima i pokazala da je stvarni uticaj radnika u odluči­vanju u organima samoupravljanja čak u nesrazmeri sa relativno slabom zastupljenošću radnika u ovim organima. Drugim recima, radnici koji su se nalazili u radničkim savetima i upravnim odborima imali su dosta slab stvarni uticaj, nasuprot takozvanoj vodećoj liniji u preduzećdma.

Autor razmatra pitanje o dubljim uzrocima štrajkova na dva nivoa: na nivou pojedinih pređuzeća i nivou društvenog sistema u celina; kon- statuje da su dublji uzroci skoro polovine štrajkova ležali van pređuzeća, tojest na takozvanom makro nivou, odnosno u celokupnom društvenom si­stemu. Sa tim u veza, tvrdi da su štrajkova pre svega posledica realnih eko­nomskih i političkih snaga u globalnom društvu i ukazuje na načelnu nespojivost države kao „sile iznad društva” i neregulisanog, manje-više liberalnog tržišta — sa jedne strane i samoupravljanja sa druge.

Polazeći od konstatacije da su dublji uzroci štrajkova kako na mikro tako i na makro-nivou, aultor se pita o neposrednim povodima za pojedine štrajkove. Istražujući ovo pitanje podvlači, pre svega, jednu od osnovnih karakteristika štrajkova u proučavanom razdoblju. Ni jedan štrajk, naime, nije se proširio izvan granice pojedine radne organizacije, ni u terito­rijalnom smislu ni s obzirom na pojedine proizvodne grane. Staviše, rela­tivno znatan broj štrajkova nije obuhvatio ni ćelo preduzeće, već su se štrajkovi često odvijali samo u okviru pojedinih ekonomskih jedinica unu­tar pređuzeća, dok su radnici drugih jedinica za vreme štrajka dalje radili.

U pogledu subjekta štrajkova, to jest protagonista ovog konfliktnog procesa, autor dolazi do zaključka da su to bili proizvodni radnici — sa jedne strane, i inokosni poslovodni organi (direktori i drugi pojedinci na rukovodećim radnim mestima) i kolektivni organi samoupravljanja sa dru­ge. Među njima su na prvom mestu inokosni organi, to jest takozvana ru­kovodeća linija; na dioigom mestu nalaze se ovi organi zajedno sa ko­lektivnim samoupravnim organima, dok su na trećem mestu samo ko­lektivni organi samoupravljanja. Što se tiče stručne kvalifikacije štraj- kača, najviše je bdio kvalifikovanih i polukvaldfikovanih radnika, dok su na poslednjem mestu visokokvalifikovani radnici.

Neposredne povode za pojedine štrajkove, to jest one konkretne okol­nosti zbog kojih su se radnici odlučili za štrajk, autor uočava prven­stveno u rđavom materijalnom položaju radnika, što je u nekim radnim organizacijama trajalo duže. Na to ukazuju kako podaci istraživanja u SR Srbija, tako i u celoj Jugoslaviji. Relativno nizak materijalni položaj proiz­vodnih radnika u većem broju privrednih radnih organizacija, kao i u nekim proizvodnim granama u celind, po autorovom mišljenju posledica je pre svega slabe reproduktivne moći privrede kao i slabe ekonomske os­nove samoupravljanja koju je održavao tadašnji sistem globalne raspodele. Naime, uporedo sa brzim porastom i osamostaljivanjem bančimog kapitala odvijao se proces relativnog osiromašavanja privrede.

U okviru ovakve strukture ekonomske moći i svojinskih odnosa, po autorovom mišljenju, rađali su se kako dublji uzroci, tako i neposredni povodi za štrajkove, pri čemu su se dublji uzroci manifestovali u svesti proizvodnih radnika kroz prizmu njihovog lošeg materijalnog položaja. Polazeći od ovih konstatacija, autor ponovo tvrdi da su štrajkova!! ljudi koji objektivno, po svojoj društvenoj suštini i socijalnom položaju pripa-

9

daju radničkoj klasi, dakle onoj na koju se već godinama poziva zvanična politika i verbalno nastoji ne samo da poboljša njen socijalni položaj, već i da poveća njen odlučujući ufcicaj u odlučivanju — ne samo o njoj samoj već o celokupnom društvenom zbivanju. Treba, zapravo, odgovoriti na sledeće pitanje: u kakvom su odnosu činjenica da štrajkaju uglavnom samo proizvodni radnici, i verbalno opredeljivanje politike po kojem upravo ti radnici moraju biti nosioci i garanti izgrađivanja samoupravnog socijalističkog društva?

Ovo pitanje usmerilo je autora na istraživanje realnog socijalnog i političkog položaja radnika u našem društvu i njihovog stvarnog uticaja na odlučivanje u središtima društvene moči sa tim u vezi, autor ras­pravlja, sintetizovamo, o rezultatima mnogih empirijskih istraživanja o ras- podeli uticaja u privrednim radnim organizacijama. Svi rezultati istraži­vanja ukazuju na strogo hijerarhijsku strukturu tog uticaja. U izvesnoj vezi sa tom okolnošću su i neopravdane socijalne razlike, za koje autor tvrdi da idu na štetu pre svega onom društvenom sloju koji je, s ob­zirom na raspodelu društvene moći i materijalnih dobara, u najnepo- voljnijem položaju — dakle na štetu proizvodnih radnika.

Razmatrajući pitanje osposobljenosti radnika za odlučivanje (kod toga se zauzima za to da radnici budu, u procesu odlučivanja o pojedinim pitanjima suočeni sa više varijanti, odnosno alternativa, sa argumentima „za” i „protiv” svake varijante odnosno alternative i naročito sa posledi- cama svake predložene varijante odnosno alternative), i o odgovornosti radnika za odluke, o uzrocima štrajkova na mdkro nivou — autor daje završni odgovor na pitanje o neposrednim povodima za štrajkove, formu- lisan na osnovu analize materijala odgovarajućih empirijskih istraživa­nja koja je izvršio i koja smo već pomenuli. Mada se neposredni povod za štrajkove, s obzirom na raznovrsnost oblika u kojima se pojavljuju, razlikuju od njihovih dubljih uzroka, autor ipak ustanovljuje izvesnu podudarnost. Pitanje ličnih dohodaka koje je u 419 štrajkova bilo n ji­hov neposredni povod, u 285 slučajeva pokazalo se i kao njihov dublji uz­rok. U pogledu uzročne veze između zastupljenosti i uticaja proizvodnih radnika u formalnim strukturama društvene moći, s jedne strane i njiho­vog celokupnog socijalnog položaja, s druge, autor pak konstatuje: „štraj- kujući zbog niskih ili umanjenih ličnih dohodaka, radnici objektivno ne­goduju zbog svog neodgovarajućeg položaja u instdituoionalizovanoj struk­turi društvene moći”.

Materijalni položaj radnika nije, naravno, jedini neposredni povod štrajkova. Među njima je autor ustanovio d sledeće (navedene po upadlji­voj učestalosti): zahtevi radnika za bržim ostvarivanjem (i na širem društ­venom prostoru) samoupravljanja i svojih prava, dakle, zahtevi da se na odgovornost pozovu rukovodeći radnica u preduzeću ili da ih zamene dru­gi i konačno, zahtevi za poboljšanjem položaja radne organizacije u sis­temu raspodele i uslovima privređivanja.

Međutim, ni u jednom slučaju nije bdio mogućno utvrditi da se bilo kao neposredni povod, bilo kao dublji uzrok štrajka pojavila neprijateljska delatnost.

Sto se tiče pitanja koliko su radnici drugim sredstvima pokušali da ostvare svoje zahteve, autor konstatuje da je samo u nešto preko jedne četvrtine štrajk bio stvarno poslednje sredstvo koje je još preostalo rad­

io

nicdma. U svim ostalim slučajevima radnici su iskazali svoje zahteve putem štrajka pre nego što su iskoristili sve druge mogućnosti. U pogledu oprav­danosti, odnosno neopravdamostd zahteva štrajkača autor, na osnovu svo­jih istraživanja, dolazi do zaključka da su zahtevi u više od polovine štrajkova bili u celini opravdani, dok su kod jedne četvrtine bili samo delimično opravdani. Ovaj zaključak u skladu je sa sledećim; da su, naime, u više od polovine štrajkova zahtevi štrajkača u celini ostvareni, dok je u jednoj petini štrajkova zahtevima delimično udovoljeno.

Autor ove knjige je svoj životni put počeo kao metalski radnik; po­tom je „putovao” preko omladinskih komiteta, opštinskog komiteta SKJ, Saveza sindikata Jugoslavije. Štrajkove je izučavao sa pozicije proizvod­nog radnika, što je i sam bio. Ova njegova „radnička duša” oseća se tako­reći na svakoj stranica. Govoreći kao naučnik ali upravo sa osećanjem i instinktom radnika, autor je pre nekoliko meseci (septembar 1978. go­dine) izjavio: „Ako se pod pojmom pluralizma samoupravnih interesa pod- razumeva demokracija i stvaranje prostora da se u okviru institucija, za­jednica i političkih organizacija sistema ispoljavaju i iskazuju različiti in­teresi — onda to znači i povećanje konfliktne napetosti u društvu. Tu će naš sistem doći na probu. Ne u tome da li će se demokratizirati toliko da omogući iskazivanje različitih interesa, nego će doći na probu i poka­zati se sposobnim ili ne da te različito iskazane i ponekad suprotstavljene interese demokratskom metodom razrezava d usklađuje u samim organi­zacijama, zajednicama i institucijama sistema, a ne van njih kao dosad. Do sada smo puštali da se različiti interesi (uključujući i štrajk) iska­zuju van sistema i institucija, pa su se konfrontirali i sa institucijom i sa sistemom, a onda smo ih, kad su dostizali razmere koje su ugrožavale sis­tem, rešavali ne baš mnogo demokratskim sredstvima”. (START, broj 251 od 6. do 20. IX 1978. str. 15).

Knjiga dr Neće Jovanova nesumnjivo ukazuje bar na neke para­metre za demokratsko rešavamje konfliktnih situacija u našem društvu.

Ljubljana, novembar 1978.Prof. dr Jože Goričar

1

U V O D N I D E O

L E N J I N O „ P R I M E N I Š T R A J K A Š K E B O R B EU D R Ž A V I S P R O L E T E R S K O M D R Ž A V N O M

V L A S C U . . . ”

Za opšte razmatranje štrajka u državi prelaznog perioda (nastaloj posle obaran ja vlasti buržoazije od strane radničke klase) značajan je Lenjinov članak: „0 ulozi i zadacima sindikata u uslovima nove ekonom­ske politike”.1 Ovaj Leljinov tekst je istovremeno i „Odluka CK RKP (b) od 12. I 1922”, kojoj je prethodilo razmatranje uloge i zadataka sindikata u uslovima nove ekonomske politike, na plenumu CK RKP (b) (28. de­cembra 1921). Lemjin je napravio projekt rešenja ovog pitanja, koji sadr­ži ukupno 12 teza, i izložio ga komisiji CK 4. januara 1922 godine. Nakon toga, „Politbiro CK RKP (b) (12. januara 1922) jednoglasno je prihvatio Lenjinov projekt za osnovu, s tim što su unesene neke izmene, dok je ko­načnu redakciju Odluke poverio Lenjinu, Zinovjeru, Andrejevu i Buha- rinu”.2 Četvrta od ovih 12 teza Lenjinovog projekta nosi naziv: „Bitna raz­lika između klasne borbe proletarijata u državi koja priznaje privatnu svojinu na zemlju, fabrike itd. i u kojoj je politička vlast u rukama kapi­talističke klase i ekonomske borbe proletarijata u državi koja ne priznaje privatnu svojinu na zemlju i na većinu krupnih preduzeća, u državi u ko­joj je politička vlast u rukama proletarijata”.3 Ova teza se odnosi na bit­nu razliku između klasne borbe proletarijata u kapitalizmu i klasne bor­be radničke klase „u državi u kojoj je politička vlast u rukama proletari­jata”. Za Lenjdna je, dakle, pitanje štrajkaške borbe, zbog njenog karak­tera i krajnjeg cilja, bilo, pre svega, pitanje klasne borbe proletarijata.

Četvrtu tezu iz navedenog teksta uzeli smo za početak našeg razmat­ranja štrajka u državi prelaznog perioda, jer je to jedini tekst — koliko je meni poznato — iz klasične marksističke literature u kome se eksplicitno govori o primeni „. . . štrajkaške borbe u državi sa proleterskom držav­nom vlašću. . . ”. Za opšte razmatranje pojave bila bi, svakako, korisna analitička interpretacija nekih tekstova Marksa i Engelsa. Mi smo se, me­đutim, opredelili za analitičku interpretaciju pomenutog Lenjinovog teksta, jer se u njemu upravo govori o pitanjima relevantnim za opšte razmatranje pojava štrajka u državi prelaznog perioda.

1 Lenjin: Izabrana dela, „Kultura”, Beograd, 1960, knjiga XIV, str. 439—449* Isto, str. 705—706• Isto, str. 441

13

Balo bi korisno analitički interpretirati čitav pomenuti Lenjinov tekst, odnosno Odluku CK RKP (b). No, mi ćemo citirati i interpretirati samo one delove teksta4 koje smatramo posebno značajnim za opšte raz­matranje pojave štrajka u državi prelaznog perioda.

U tekstu koji ćemo citirati govori se: (1) o različitom karakteru i kraj­njem cilju štrajkaške borbe u kapitalizmu u odnosu na karakter i krajnji cilj štrajkaške borbe u državi prelaznog perioda; (2) o uzrocima „štraj­kaške borbe u državi s proleterskom državnom vlašću” ; (3) o zadacima „u oblasti trvenja i konflikata pojedinih grupa radničke klase s pojedinim ustanovama i organima radničke države; zatim, (4) o zadacima sindikata kada već dođe do štrajkova i, najzad, (5) o kriteriju za ocenjivanje vrednosti rada sindikata u vezi sa štrajkovima.

Citiramo mesto koje se odnosi na razlike u krajnjim ciljevima štraj­kaške borbe u kapitalizmu i državi prelaznog perioda:

„Očigledno je da je krajnji cilj štrajkaške borbe u kapitalizmu ru­šenje državnog aparata, svrgnuće postojeće klasne državne vlasti. A u proleterskoj državi prelaznog perioda, kakva je naša, krajnji cilj svake akcije radničke klase može samo da bude učvršćenje proleterske države i proleterske klasne državne vlasti, putem borbe protiv birokratskog iz­vi toperavanja te države, protiv njenih grešaka i slabosti, protiv klasnih apetita kapitalista koji se otimaju njenoj kontroli itd.”

Lanjin ovde ukazuje na to:1) da je krajnji cilj štrajkaške borbe u kapitalizmu svrgavanje bur­

žoazije kao klase sa vlasti, rušenje kapitalističkog državnog aparata;2) da u državi prelaznog perioda k r a j n j i c i l j svake akcije rad­

ničke klase može samo da bude u č v r š ć e n j e vlasti proletarijata. (U tome i jeste bitna razlika karaktera i krajnjeg cilja akcija pa i štraj­kaške borbe radničke klase u kapitalizmu od karaktera i krajnjeg cilja akoije proletarijata u državi prelaznog perioda);

3) da se klasna vlast proletarijata u državi prelaznog perioda može učvršćivati:

a) borbom protiv birokratskog izvitoperavanj a vlasti radničke klase, borbom protiv bdrofctratskog izvitoperavanja sopstvene države, njenih gre­šaka i slabosti i

b) borbom protiv klasnih apetita kapitalista, koji se otimaju kon­troli i vladavini države radničke klase.

Lenjin je ovde, dakle, upozoravao na dve opasnosti po vlast rad­ničke klase posle svrgavanja buržoazije sa vlasti: prvo, na birokratsko izvitoperavanja sopstvene vlasti i drugo, na klasne apetiite kapitalista. Zbog toga se za njega vlast proletarijata mogla učvršćivati samo u borbi (1) protiv birokratskog izvitoperavanja vlasti radničke klase, dakle, sopstve­ne birokratije i (2) protiv buržoazije svrgnute sa vlasti.

O uzrocima štrajka u državi prelaznog perioda Lenjin je pisao:„Zato ni komunistička partija, ni sovjetska vlast, ni sindikati nikako

ne smeju da zaboravljaju i ne treba da kriju od radnika i radnih masa to da se primena štrajkaške borbe u državi s proleterskom državnom vla­šću može objasniti i opravdati isključivo birokratskim izvitoperavanjima

4 Isto, str. 441—442

14

proleterske države i svakojakim ostacima kapitalističke prošlosti u njenim ustanovama, s jedne strane, i političkom nerazvijenošću i kulturnom za­ostalošću radnih masa, s druge strane.”

Na šta ovde Lenjin ukazuje?1. Pitanjem pravih uzroka štrajka i štrajkaške borbe u državi pre-

laznog perioda treba i mora da se bave i komunistička partija, i sovjetska vlast, i sindikati. Dakle, to je za Lenjina bila stvar vodećih faktora sov­jetskog društva.

2. Komunistička partija, sovjetska vlast i sindikati „nikako n e s m e j u da zaboravljaju i ne treba da kriju od radnika i radnih masa” . . . prave uzroke štrajka, zbog čega dolazi do primena štrajkaške borbe u državi s proleterskom državnom vlašću.

3. Primena štrajkaške borbe (pravi uzroci štrajka) u državi s prole­terskom državnom vlašću može se objasniti i opravdati i s k l j u č i v o :

a) birokratskim izvitoperavanjem proleterske države:b) svakojakim ostacsima kapitalističke prošlosti u njenim ustano­

vama, s jedne strane, ic) političkom nerazvijenošću i kulturnom zaostalošću radnih masa,

s druge strane.Za Lenjina su, naime, i s k l j u č i v i uzroci štrajka u državi pre-

laznog perioda mogli biti (1) birokratsko dzvitoperavanje proleterske drža­ve, (2) jaki relikti buržoazije i (3) politička nerazvijenost i kulturna za­ostalost radnih masa. Za pojavu koju razmatramo ovo je značajno. Pri objašnjavanju štrajka u državi prelaznog perioda suštinsko je pitanje: ko se nalazi u sukobu i povodom čega i koji su stvarni uzroci štrajka?

Iz činjenice da je Lenjin smatrao birokrabsko izvitoperavanje pro­leterske države i relikte buržoazije u njenim ustanovama kao jednu grupu uzroka štrajka u državi prelaznog perioda, možemo zaključiti da je za rad­nika koji je politički ugnjetavan i ekonomski eksploaitisan, u krajnjoj liniji, irelevantno da li to ugnjetavanje vrši kapitalist ili sopstveni biro­krat i da prema tome, akcija radničke klase — pa i putem štrajka — pro­tiv razvlašćene buržoazije i birokratskog izvitoperavanja proleteske drža­ve, po svom karakteru i krajnjim ciljevima, može da znači učvršćenje vlasti same radničke klase.

Akcije i štrajkovi u državi prelaznog perioda, koji su rezultat po­litičke nerazvijenosti i kulturne zaostalosti pojedinih grupa radnika, mo­gu na koncu da znače slabljenje klasne proleterske države, odnosno vlasti same radničke klase kao celine. Bitno je razlikovati stvarno značenje štrajka za vlast radničke klase, s obzirom na uzroke štrajka u državi pre­laznog perioda. Na stvarnim uzrocima štrajka i njegovim krajnjim cilje­vima za vlast radničke klase Lenjin je i definisao zadatke sindikata u pi­tanju štrajkova u državi prelaznog perioda.

O zadacima sindikata, kada je reč o konfliktima između pojedinih grupa radničke klase i pojedinih organa radničke države, Lenjin je pisao:

„Zato je u oblasti trvenja i konflikata pojedinih grupa radničke kla­se s pojedinim ustanovama i organima radničke države zadatak sindi­kata da pomaže najbržem i najbezbednijem likvidiranju konflikata s mak­simalnim koristima za radničke grupe koje oni predstavljaju, ukoliko te

15

koristi mogu da budu ostvarene ne na uštrb drugih grupa i bez štete za razvitak radničke države i njene privrede kao celine, jer samo taj razvitak može stvoriti bazu za materijalno i duhovno blagostanje radničke klase. Jedino pravilan, zdrav i celishodan metod likvidiranja trvenja i konfli­kata između pojedinih delova radničke klase i organa radničke države jeste posredničko učešće sindikata koji, u licu svojih odgovarajućih organa, ili stupaju u pregovore sa odgovarajućim zainteresovanim privrednim orga­nima na bazi tačno formulisanih zahteva i predloga obeju strana ili ape­lu ju na više državne instance.”

Lenjin ovde ukazuje na sledeće:1. Trvenja i konflikti postoje između pojedinih g r u p a radničke

klase, s jedne strane, i p o j e d i n i h ustanova i organa radničke države, s druge strane. Ne radi se, dakle, o sukobu između radničke klase kao celine sa sopstvenom državom kao celinom, već o sukobu p o j e d i n i h grupa sa ustanovama, organima.

2. Zadatak sindikata je da pomažu da se konflikt najbrže i najbez­bolnije rešava. (Iz toga se može zaključiti da je Lenjin mnogo više zna­čaja pridavao stvarnim uzrocima konflikata, a mnogo manje njima sa­mima. Otuda je njegova akcija bila usmerena ka istraživanju i likvidira­nju uzroka konflikata između pojedinih radničkih grupa i pojedinih or­gana radničke države).

3. Sam konflikt treba resiti u maksimalnu korist radničkih grupa koje su u sukobu sa pojedinim organima radničke države (naglašavamo m a k s i m a l n u k o r i s t radničkih grupa, odnosno onih delova rad­ničke klase čiji su se interesi našli u sukobu sa interesima pojedinih or­gana — ustanova radničke države).

4. Ta maksimalna korist za radničke grupe može biti ostvarena sa­mo ukoliko njeno ostvarenje

a) ne bude na štetu drugih radničkih grupa ib) bude bez štete po razvitak radničke države i njene privrede,

jer samo razvitak celokupne privrede može stvoriti bazu za materijalno i duhovno blagostanje radničke klase. Sukobe, znači, treba rešavati uz maksimalnu korist radničkih grupa, ali samo pod uslovam da se ne ošte­ćuje interes drugih delova radničke klase i privrede kao celine.

5. Posredničko učešće sindikata jedini je pravilan d celishodan me­tod likvidiranja konflikata između pojedinih delova radničke klase i orga­na radničke države.

6. Posredničko učešće u resa van ju konflikata sindikat ostvaruje tako što sa tačno formulisanim zahtevima i predlozima obeju strana u sukobu

a) stupa u pregovore sa odgovarajućim zainteresovanim privred­nim organima ili

b) apeluje na više državne instance.Lenjin je, dakle, smatrao da sindikat ostvaruje svoju posredničku

ulogu u razrešavanju konflikata na bazi tačno formulisanih zahteva i pre­dloga radničkih grupa i pojedinih organa i ustanova radničke države, u stvari, obeju strana u sukobu. To smatramo bitnim.

16

O zadacima sindikata kada već dođe do štrajkova u državnim pre­duzećima Lenjin je pisao:

,,U slučaju kad nepravilni postupci privrednih organa, zaostalost iz- vesnih radničkih grupa, provokatorska delatnost kontrarevolucionarnih elemenata ili, najzad, kratkovidost samih sindikalnih organizacija dovedu do otvorenih konflikata u obliku štrajkova u državnim preduzećima itd., zadatak je sindikata da pomažu najbržu likvidaciju sukoba putem predu- zimanja mera koje proističu iz karaktera sindikalnog rada: putem predu- zimanja mera za uklanjanje stvarnih nepravilnosti i neispravnosti i za za­dovoljenje zakonitih i ostvarljivih zahteva masa, da vrše politički uticaj na mase i dr.”

Lenjin ovde ponovo ukazuje na to da do štrajkova u državnim pre- duzećima može doći:

1) usled nepravilnih postupaka privrednih organa;2) zbog zaostalosti izvesnih radničkih grupa;3) zbog provokatorske delatnosti kontrarevolucionarnih elemenata i4) najzad, zbog kratkovidostd samih sindikalnih organizacija.Ovde Lenjin ranije ultvrđenim isključivim uzrocima štrajka u državi

prelaznog perioda dodaje i to da do štrajkova može doći i zbog kratko- vidosti samih sindikalnih organizacija. Time ukazuje na značaj rada sin­dikata u eliminisanju uzroka štrajkova u državnim preduzeoima.

Ako zbog ranije navedenih uzroka dođe do otvorenih konflikata u obliku štrajkova u državnim preduzećima, Lenjin je isticao:

1) da je zadatak sindikata da pomažu likvidaciju sukoba putem pre- duzimanja mera koje proističu iz karaktera sindikalnog rada i

2) da karakter sindikalnog rada zahteva:a) takve akcije sindikata koje bi bile usmerene prema uklanjanju

stvarnih nepravilnosti i neispravnosti radi zadovoljenja zakonitih i ostvar­ljivih zahteva masa,

b) politički uticaj na mase.Lenjin je, dakle, smatrao da je zadatak sindikata (u vezi sa štrajko­

vima u državnim preduzećima) uklanjanje stvarnih uzroka konflikata koji kulminiraju štrajkovima, preduzimanje koraka za zadovoljenje zakonitih i ostvarljivih zahteva masa, ali i politički uticaj na mese.

O kriterijima za ocenjivanje vrednosti rada sindikata u vezi sa štraj­kovima Lenjin je pisao:

„Jedno od najvažnijih i sigurnih merila za pravilnost i uspešnost rada jednog sindikalnog saveza jeste analiza toga u kojoj meri on uspešno pre- dupređuje masovne sukobe u državnim preduzećima putem dalekovide politike usmerene na stvarnu i 'svestranu zaštitu interesa radničke mase i na blagovremeno uklanjanje povoda za konflikte.’'

Lenjin ovde ukazuje na to da je među najvažnijim i sigurnim kri­terijima za ocenjivanje vrednosti rada sindikata sledeće:

1) koliko sindikat onemogućuje masovne sukobe u državnim predu­zećima putem svoje dalekovide politike;

2) stepen usmerenosti politike sindikata na stvarnu i svestranu za­štitu interesa radničke mase i

3) akcija za blagovremeno uklanjanje povoda za konflikte.

17

Za Lenjina je, dakle, jedan od najvažnijih kriterija vrednosti rada sindikata bilo uklanjanje uzroka konflikata, definisanje i ostvarivanje takve dalekovide politike koja bi bila usmerena ka stvarnoj i svestranoj zaštiti interesa radničke mase i eliminisanju povoda za knoflikte.

Citirani i interpretirani tekst Lenjin je pisao krajem 1921. i počet­kom 1922. godine. Istovremeno, kao što smo rekli, to je i „Odluka CK RKP (b) od 12. I 1922”. To je vreme u kome je:

1) bila ne samo mogućna nego objektivno prisutna neposredna opa­snost po sovjetsku vlast od razvlašćene buržoazije, a ustanove sovjetske države bile opterećene „svakojakim ostacima kapitalističke prošlosti” ;

2) objektivno postojala i „politička nerazvijenost i kulturna zaosta­lost radnih masa” ;

3) birokratsko izvitoperavanje proleterske države bilo ipak i, pre svega, objektivna mogućnost.

Za pojavu koju razmatramo značajno je utvrditi i razlikovati ob­jektivno p o s t o j e ć e uzroke štrajka od onih koji su samo objektivno m o g u ć i . Potrebno je otkriti i razlikovati uzroke štrajka koji kao već p o s t o j e ć i n e s t a j u od onih koji su objektivno mogući, koji kao postojeći embrion n a s t a j u . To smaltram bitnim. Mogućno je da uzroci štraika koii kao postojeći nestaju ne nestanu za duže vreme (relikti bur­žoazije, politička nerazvijenost i kulturna zaostalost radnih masa), kao što je moguće da oni koji su nastajući (birokratsko izvitoperavanje vlasti rad­ničke klase) uopšte n e n a s t a n u . To zavisi od odnosa snaga u sukobu.

Leniin je o štrajkovima u državi prelaznog perioda pisao neposredno posle oktobarske revolucije. On je govorio o štrajkovima u državnim pri­vrednim pred uzećima. Mi štrajkova imamo u preduzećima u kolima, nor­mativno, kasnije ćemo videti u kojoj meri i stvarno, postoji radničko sa­moupravljanje. U svakom slučaju, naša preduzeća u vreme izbijanja štraj­kova u njima nisu državna u onoj meri u kojoj su preduzeća u Sovjet­skom Savezu bila državna 1922. godine.

Prvi štrajk u našoj zemlji izbio je januara 1958. godine, 13 godina posle revolucije i osam godina posle donošenja Zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećima od strane radnih kolektiva — ti. za­konskog uvođenja radničkog samoupravljanja. Prva empirijska istraži­vanja štraikova u nas sprovedena su tek 1965. godine, dakle, osam godina posle rvrvoff šitraika i 20 godina posle revolucije.

Nije suvišno konstatovati i to da su Lenjin i CK RKP (b) imali stav prema štrajkovima u državi prelaznog perioda neposredno posle oktobar­ske revolucije; da su se oni ovim pitanjem, u izvanredno teškim okolno­stima za sovjetsku vlast, j a v n o bavili. Pomenuta odluka CK objavlje­na je u „Pravdi” broi 12. 16. januara 1922. godine.

Istraživanje štrajkova u nas počelo je (1965), dosta kasnije nego što su u našoj zemlii počeli štrajkovi (1958). a bilo je prožeto teškoćama koie se. po mom mišljenju, mogu samo objasniti ali ni u kom slučaiu i oprav­dati. Neopravdano je i ne baš tako shvatljivo to što se relativno dugo štrajk smatrao kao tabu tema za istraživanje i za iavnu raspravu. Prva empirijska istraživanja štraikova i saooštavania rezulta+a tih istraživanja nisu bila bez rizika po istraživače. Javna rasprava o štrajkovima u nas više jp iznuđena i nastala stihijski nego što je bila organizovana i vrvt«na vodećim političkim strukturama. Relativno dugo odugovlačenje defini-

18

sanja stava formalne političke strukture prema štrajku rešavano je izbe- gavamjam ili čak neutralisanjem organizovane javne rasprave o štrajko­vima. O tome će biti govora kasnije.

Savez komunista Jugoslavije je posebno j a v n o raspravljao o štrajkovima u nas tek 1969. godine. Predsedništvo Saveza komunista Ju­goslavije je na VII sednici, održanoj 15. XII 1969. godine, usvojilo „Za­ključke o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i zadacima komunista u njihovom samoupravnom razrešavanju”. Ovi zaključci su objavljeni u dnevnoj štampi 16. XII 1969. godine.

Od prvog štrajka u nas pa do prvog i javnog definisanja stava Sa­veza komunista Jugoslavije prema štrajkovima prošlo je 11 godina. Javno i otvoreno govorenje o štrajkovima još uvek nije sasvim otklonilo nelagod­nosti pa i moguće odgovornosti istraživača štrajkova i aktera javne raspra­ve o ovoj pojavi, tim pre što na vrlo odgovornim funkcijama ima ljudi koji smatraju da je naše društvo više socijalističko ako se o štrajkovima ne govori javno, a i da su oni sami više odani socijalizmu i veći revolucio­nari ako žmure nad pojavom štrajka.

Javno smo počeli da tražimo objašnjenje pojave štrajka u nas 20 go­dina posle naše revolucije. Lenjin je pisao o štrajkovima u državi prelaz- nog perioda krajem 1921. i početkom 1922. godine — dakle neposredno posle oktobarske revolucije. Te činjenice treba imati u vidu jer su u njima implicirani r a z l i č i t i uslovi u Sovjetskom Savezu kada je Lenjin pi­sao o štrajkovima i državi prelaznog perioda i u našoj zemlji u vreme pojave štrajka. Radi se o različitim istorijskim situacijama Jugoslavije (od 1958. pa dalje) i Sovjetskog Saveza (1921—1922. godine), koje se moraju uzimati u obzir prilikom korišćenja citiranih i analiziranih Lenjinovih Stanovišta o štrajkovima u državi prelaznog perioda za objašnjenje po­jave štrajka u Jugoslaviji. To nije sporno. Ali radi se, pre svega, o hrabro­sti i sposobnosti komunističkog pokreta da saznaju pravu istinu o sebi pa i o onim pojavama (u ovom slučaju štrajkovima) koje su za komunistički i radnički pokret politički neprijatne. To je smisao analiziranja Lenjino- vog shvatanja „Primene štrajkaške borbe u državi s proleterskom držav­nom vlašću”. Međutim, ne krijem uverenje da Lenjinova analiza uzroka štrajkova u državi prelaznog perioda, a naročito uloge i zadataka sindikata da rešava konfliktne situacije u „maksimalnu korist za radničke grupe. . . ukoliko te koristi mogu da budu ostvarene ne na uštrb drugih grupa i bez štete za razvitak radničke države i njene privrede kao celine”, može da bude korisna i za analizu uzroka štrajkova u nas i za defimisanje uloge i zadataka sindikata u vezi sa štrajkovima.

Međutim, i pored davanja takvog značaja Lenjinovoj analizi štraj­kova u državi prelaznog perioda, za analizu štrajkova u našoj zemlji sma­tram značajnim Lenjinov savet upućen ruskim marksistima:

„Mi smatramo da je ruskim socijalistima naročito potrebna samo­stalna razrada Marksove teorije, jer ova teorija daje samo opšte rukovod­ne postavke koje se pojedinačno primenjuju drukčije u Engleskoj nego u Francuskoj, drukčije u Francuskoj nego u Nemačkoj, drukčije u Ne- mačkoj nego u Rusiji.”5

5 Lenjin, sveska II, str. 492, Citirano iz knjige „VII kongres SKJ”, str. 145, „Kultura”, Beograd, 1958.

2* 19

Za opdte razmatranje pojave štrajka u našoj zemlji značajno je, prema tome, samnstalnn razraditi više tekstova iz klasične marksističke literature relevantnih za objašnjenje ove pojave i defimsanje stava pre­ma njoj. Posebno je važno ispitati opšte jugoslovensfce uslove u kojima se štrajk javlja i egzistira kao društvena pojava. Tačnije, neophodno je utvrditi kontekst društvene situacije u kojoj štrajk kao društvena pojava postoji, šta on u tom kontekstu znači i, prema tome, definisati stav prema samoj pojavi

Smatramo, i pored toga, da citirani Lenjinov tekst može da bude koristan i za analizu i objašnjenje pojave štrajka u našoj zemlji, tim pre što neki delovi toga teksta mogu imati opšti značaj za razmatranje tšrajka u državi prelaznog perioda i za definisanje stava prema toj pojavi

20

OFICIJELNI STAV INSTITUCIONALNE POLITIČKE I DRŽAVNE STRUKTURE PREMA ŠTRAJKOVIMA

Za utvrđivanje stava oficijelne političke i državne strukture prema štrajkovima potrebno je analizirati:

1) Program Saveza komunista Jugoslavije, usvojen na VII kongresu, 1958. godine;

2) Zaključke o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i zadacima komunista u njihovom samoupravnom resa van ju, usvojene na VII sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, 15. XII 1969. godine;

3) Zaključke o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i zadacima sindikata u njihovom samoupravnom razrešavanju, usvojene na sednici Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije 26. VI 1970. godine i

4) aktivnost države i njenih organa u vezi sa štrajkovima.

G l a v a pr v a

STAV PROGRAMA SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE RELEVANTAN ZA OPŽTE RAZMATRANJE POJAVE ŠTRAJKA U NAS

Pre usvajanja Programa Saveza komunista Jugoslavije izbio je prvi, dosta masovan i oštar štrajk rudara u Trbovlju. Na VII kongresu Saveza komunista Jugoslavije, kada je usvojen Program, bila je jedna diskusija (Ašer Deleon) o pitanju štrajka u socijalizmu uopšte a ne i o konkretnim štrajkovima, koji su se do tada već pojavili u našoj zemlji.

U samom Programu SKJ nema nikakvih ekspliciranih stavova o štrajkovima u našoj zemlji, ali ima stavova čija je analiza relevantna za opšte razmatranje pojava štrajka u nas. Oni se, pre svega, nalaze u slede- ćim delovima Programa Saveza komunista Jugoslavije:

(1) „Dve štetne tendencije u izgradnji države”,6(2) „Unutrašnje protivrečnostd u socijalizmu i njihovo prevazilaže-

nje”,7(3) „Savez sindikata Jugoslavije sastavni deo sistema socijalističke

demokrati je”.8Stavovi Programa SKJ koje ćemo citirati i analitički interpretirati

značajni su (1) za utvrđivanje pretpostavki realnih mogućnosti nastanka

6 Sedmi kongres SKJ, „Kultura”, Beograd, 1958, str. 281—283.7 Isto, str. 306—308.8 Isto, str. 381—385.

23

štrajka, ali i za (2) utvrđivanje konteksta opšte društvene situacije u ko­joj štrajk može postojati i postoji kao društvena pojava.

1. U deki programa SKJ „Dve štetne tendencije u izgradnji države*’, između ostalog, piše:

„ . . . Savez komunista Jugoslavije pri daljoj izgradnji i razbijanju društvenog sistema boriće se iistrajno protiv dveju u današnje vreme pod­jednako opasnih i štetnih tendencija u društvenom životu Jugoslavije: prvo, protiv tendencije anarhističkog potcenjivanja uloge države . . koja „ . . .vodi ka političkom razoružanju radničke i socijalizma predneprijateljem socijalizma i zaostalom svešću, koji još predstavljaju oz­biljnu snagu u našem društvenom životu” i drugo, „protiv tendencije pretvaranja države u sveobuhvatnu društvenu snagu, u snagu iznad dru­štva . . koja „ . . . vodi biroktratizmu, odvajanju vodećih političkih sna­ga od radnih masa, deformacijama socijalističkog razvitka, zaoštravanju unutrašnjih suprotnosti.”

„Do kraja razvijen birokratizam bi značio specifičan vid restauracije državno-kapitalistićkih odnosa.” „ . . . U tom slučaju. . . došlo bi do neiz- bežnih socijalnih i političkih poremećaja.”9

Program SKJ ovde najpre ukazuje na realno postojanje dve tenden­cije „u današnje vreme podjednako opasne i štetne”. Savez komunista Jugoslavije istrajno će se boriti protiv obe tendencije.

Prvu tendenciju čine:(1) anarhistžčko potcenjivanje uloge države,(2) napad na njen socijalistički karakter i(3) potkopavan je političke snage države u borbi s buržoaskcm kon­

trarevolucijom i društvenom demoralizacijam.Program dalje ukazuje na to da bi pobeda ove prve tendencije zna­

čila političko razoružanje radničke klase i socijalizma pred neprijateljima socijalizma i zaostalom svešću, jer neprijatelji socijalizma i zaostala svest još predstavljaju ozbiljnu snagu u životu našeg društva.

Prema Programu SKJ, pobeda ove tendencije bila bi, u stvari, po­beda kontrarevuludje. Mislim da nije potrebno dokazivati da kontrare­volucija, na koju ukazuje Program SKJ, sada nema realne šanse za po- bedu.

Druga tendencija na koju ukazuje Program SKJ znači: pretvaranje države u snagu iznad društva, dakle, u osamostaljenu silu nad društvom.

Pobeda ove druge tendencije („do kraja razvijen birokratizam”), pre­ma programu SKJ, značila bi specifičan vid restauracije državno-kapita- lističkih odnosa. U tom slučaju, nastale bi antagonističke protivrečnosti između radnih ljudi i države, a zatim bi došlo do neizbežnih socijalnih i političkih poremećaja.

Razvitak socijalizma u našem društvu nije moguć ako se ne savla­daju obe ove tendencije.

Program SKJ ukazuje na realnu mogućnost nastajanja antagonistič­kih protivrečnosti između radnih ljudi i države, koje bi neizbežno produ- kovale socijalne i političke konflikte. Na osnovu ovog stava, može se iz­vesti zaključak da je Program ukazivao i na realnu mogućnost nastaja­nja takvih socijalno-ekonomskih i političkih konflikata koji mogu kulmi­

* Isto, str. 281, 282, 283.

24

nirati štrajkom. Mogućnost socijalnih i političkih poremećaja, na koje ukazuje Program SKJ, može da se protumači i kao predviđanje ili ukazi­vanje Programa na nastajanje takvih konflikata u našem društvu kao što je štrajk.

Rekli smo da je štrajk u nas nastao pre usvajanja Programa SKJ. Može se postaviti pitanje: šta on kao društvena pojava znači u odnosu na pomenute dve štetne tendencije u izgradnji društva i u odnosu na borbu za njihovo prevazilaženje? Da li on, u stvari, znači:

(1) ostvarivanje jedne (d koje) ili obe štetne tendencije,(2) negaciju jedne (i koje) ili obe tendencije (naime, da li znači

njihovo prevazilaženje) ili(3) nešto treće.2. Iz Programa SKJ, deo „Unutrašnje protivrečnosti u socijalizmu

i njihovo prevazilaženje”, citiramo sledeće:,,Društveno-ekonorrusko uređenje u Jugoslavije ne predstavlja ni

harmoničnu .socijalnu simbiozu’ ni idiličan poredak, samozadovoljan svo­jim .krajnjim savršenstvom’. Radnička klasa, osnovna snaga socijalistič­kog društva, nosi i garantuje socijalistički razvitak. Ali, u samoj društve- no-ekonomskoj strukturi zemlje postoji i niz ekonomskih, klasnih, poli­tičkih i idejnih protivrečnosti koje, u izvesnim uslovima, mogu dobiti i antagonistički karakter”.10

Ovde Program SKJ, između ostalog, ukazuje na to:(1) da u samoj društveno-ekonomskoj strukturi našeg društva postoji

niz protivrečnosti,2) da se o ekonomskim, klasnim, političkim i idejnim protivreč-

nostima, koje u izvesnim uslovima mogu dobiti i antagonistički karakter.U ranije pomenutom delu „Dve štetne tendencije u izgradnji države”,

Program SKJ je ukazao na realno postojanje dve ‘tendencije podjednako štetne po socijalistički razvitak našeg društva. Istovremeno se podvlači i to da je savlađivanje obe navedene štetne tendencije uslov socijalističkog napretka.

U poglavlju „Unutrašnje protivrečnosti u socijalizmu i njihovo prevazilaženje”, Program ukazuje na to da u socijalizmu realno postoje unutrašnje protivrečnosti i da ih treba prevazilaziti. Te protivrečnosti, klasne, ekonomske, političke i ideološke, postoje u samoj društveno-eko­nomskoj strukturi našeg društva. Za pojavu koju razmatramo značajno je da Program govori i to da te protivrečnosti u izvesnim uslovima realno mogu dobiti i antagonistički karakter.

I u jednom i drugom slučaju, dakle, Program SKJ ukazuje na to da u samoj društveno-ekonomskoj strukturi našeg društva realno postoje takve tendencije i protivrečnosti koje, u izvesnim uslovima, mogu dobiti antagonistički karakter i dovesti do ozbiljnih socijalnih i političkih pore­mećaja. Za opšte razmatranje pojave štrajka u našoj zemlji ovo procenji- vanje odnosa snaga u našem društvu smatram veoma značajnim.

Da li će i u kom stepemu doći do socijalnih i političkih poremećaja u našem društvu, zavisi od odnosa društvenih snaga u sukobu, od realnih mogućnosti i efikasnosti revolucionarne akcije da savlada te dve štetne tendencije i prevaziđe niz pomenutah protivrečnosti kako one ne bi dobile

10 Isto, str. 306.

25

imtagnmatiffiri karakter i dovde do socijalnih i političkih konflikata u društvu.

Sada se, međutim, otvara niz pitanja o odnosu navedenih stavova Programa SKJ i pojave štrajka. Treba najpre odgovoriti na pitanje da li štrajk znači savlađivanje ili (i) ostvarivanje navedenih štetnih tendencija po socijalistički razvitak. Dalje, da li on znači zaoštravanje navedenih protivrečnosti u društveno-ekonomskoj strukturi našeg društva ili nji­hovo prevazilaženje. Ovo pitanje dobij a na svom značaju s obzirom na stav Programa SKJ da „Radnička klasa, osnovna snaga socijalističkog društva, nosi i garantuje socijalistički razvitak”. U svim štrajkovima koje smo analizirali rad su obustavljali proizvodni radnici, koji u svakoj va­rijanti poimanja (defi nišan ja) radničke klase pripadaju njoj i u svakom slučaju čine njen najmasovniji deo. Najzad, postavlja se pitanje: koje su to društvene snage i zbog čega su u sukobu, kakav je karakter konflikta koji razmatramo i kakvo je njegovo realno značenje u odnosu na ostvari­vanje krajnjih ciljeva i interesa radničke klase?

3. U delu Programa SKJ „Savez sindikata Jugoslavije — sastavni deo sistema socijalističke neposredne demokrati je”, između ostalog, piše:

„B udući da interesi radničke klase u Jugoslaviji nisu više ugroženi ni od privatnih kapitalističkih v la snika i vlastodržaca, ni od administra­tivnih upravljača, radnička klasa nema više potrebe za zaštitnom orga­nizacijom klasičnog tipa.”11

Tvrdnja Programa(1) da interesi radničke klase u Jugoslaviji nisu više ugroženi

a) ni od privatnih kapitalističkih vlasnika i vlastodržaca sasvimje tačna,

b) ni od administrativnih upravljača, kako ja vidim, je za di­skusiju,

(2) da radnička klasa Jugoslavije zbog toga nema potrebe za zaštit­nom organizacijom klasičnog tipa, smatram, može se samo uslovno pri­hvatiti.

Treba odgovoriti na pitanje: da li je ovaj stav Programa SKJ kon- zistentan sa ranije citiranim stavovima Programa. Ne upuštajući se u detaljniju uporednu analizu navedenih stavova, mislim da se ne radi o tome da interesi radničke klase Jugoslavije nisu više uopšte ugroženi. Interesi radničke klase nisu ugroženi samo utoliko ukoliko je potrebno da elimindšu potrebu radničke klase „za zaštitnom organizacijom klasič­nog tipa”. Ukoliko je to (stepen neugroženosti interesa radničke klase) i mera savladanosti u današnje vreme dve podjednako opasne i štetne ten­dencije po socijalistički razvitak našeg društva i prevaziđenosti klasnih, ekonomskih, političkih i ideoloških protivrečnosti koje postoje u društve­no-ekonomskoj strukturi našeg društva — onda nema oprečnosti između citiranih stavova Programa SKJ.

U istom poglavlju Programa SKJ kaže se: „I pored tih promena, sindikati zadržavaju osnovne funkcije: ekonomsku, zaštitnu i vaspit- nu.”12 Dakle, Program SKJ stoji na stanovištu da je zaštitna funkcija sin­dikata jedna od osnovnih funkcija sindikata u našem društvu. Na tom

n Isto, str. 384.12 Isto, str. 383.

26

stavu se, takođe, otvara niz pitanja u vezi sa štrajkovima. Osnovno pitanje je: koga u ovom društvu sindikat treba da štiti, od koga je ta društvena grupa ljtror, kojoj je potrebna zaštita sindikata, ugrožena i kakav je ka­rakter te ugroženosti? Da li je u pitanju klasna, ekonomska, socijalna, po­litička, ideološka ili neka druga ugroženost pojedinih društvenih grupa koje sindikat svojom zaštitnom funkcijom treba da štiti i od koga? Najzad, treba određenije reći koje su to društvene grupe ljudi koje ugrožavaju interese onih kojima je potrebna zaštitna funkoija sindikata. Program na ovo pitanje nije dao dovoljno jasan odgovor.

Nije suvišno reći da su proizvodni radnici obustavljajući rad pro- testovali ne samo zbog nezaštićenih ekonomskih i političkih interesa nego, pre svega, i u najvećem broju slučajeva, zbog oštećenih socijalnih i eko- nomsko-političkih interesa, Ustavom i zakonima garantovainih prava.

Ono što se u Programu Saveza komunista Jugoslavije može dovesti u pitanje je stav o odnosima između države i samoupravljanja. U Progra­mu se govori o „Dve štetne tendencije u izgradnji države”, (podvukao N. J.) Iz toga se može zaključiti da je Program u stvari na pozicijama dua­lizma dvaiu sistema: s a m o u p r a v n o g sistema u privredi i manje više klasičnog političkog sitema d r ž a v n e vlasti i komplementarnosti funkcija samoupravljanja i države kao t r a j n o g rešenja društvenog sistema. Ishodište tog dualizma dvaju sistema je poznato — dominacija države i fimansijskog i trgovinskog kapitala nad samoupravljanjem u pro­izvođačkom delu privrede je činjenica van spora. U tome je i glavno iz­vorište sukoba, pa i onih koji kulminiraju štrajkovima.

G l a v a d r u g a

STAV PREDSEDNIŠTVA SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE PREMA ŠTRAJKOVIMA

Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije je na svojoj sedmoj sed- nici 15. XII 1969. godine usvojilo „Zaključke o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama d zadacima komunista u njihovom samouprav­nom razrešavanju.”13 Usvajanju ovih zaključaka prethodilo je razmatranje konfliktnih situacija i obustava rada u radnim organizacijama i načina njihovog razrešavanja: (1) na sednici Izvršnog biroa Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije (jula 1969); (2) na zajedničkoj sednici triiu komi­sija Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije i jedne komisije Veća Saveza sindikata Jugoslavije (30. IX 1969) i (3) na Šestoj sednici Pred­sedništva Saveza komunista Jugoslavije.14

M Vidi: Prilog 1.14 Na ovim sednicama je razmatran sledeći materijal: (1) Konfliktne situacije

u radnim organizacijama i način njihovog razrešavania (osnovni materijal); (2) Ne­ka kvantitativna obeležja obustava rada — Prilog 1; (3) Štampa o obustavama rada u Jugoslaviji — Prilog 2 i (3) Informacija Saveznog sekretarijata za unutrašnje po­slove o narušavanju javnog reda i mira prilikom obustava rada u nekim radnim organizacijama — Prilog 3. Sav ovaj materijal se nalazi u dokumentaciji Predsed­ništva Saveza komunista Jugoslavije i u Istorijskom arhivu Veća Saveza sindikata Jugoslavije.

27

Održano je i nekoliko s<^stanaka radne grupe koja je analizirala obustave rada i pripremila odgovarajuće materijale kao i nekoliko sasta­naka Komisije Predsedništva za zaključke.15

Pre usvajanja Zaključaka na Sedmoj sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, projekat ovih zaključaka je (krajem 1969) raz­m atran na sednici Izvršnog biroa Predsedništva. On ih je sa nekim ne naročito bitnim izmenama prezentirao Predsedništvu.

Od inicijative da Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije i Pred- sedništvo Veća Saveza sindikata Jugoslavije posebno analiziraju i razmotre štrajkove pa do usvajanja „Zaključaka Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i zadacima komunista u njihovom samoupravnom razrešavanju” prošlo je skoro go­dinu dana.16

S obzirom na to da je u ovim zaključcima sadržan i stav Predsed­ništva Saveza komunista Jugoslavije prema štrajkovima, ovde ću ih samo prikazati i kritički analizirati.

Zaključci imaju dva relativno odvojena dela.U prvom delu svojih zaključaka Predsedništvo definiše svoj pristup

štrajkovima, utvrđuje opšti karakter ove pojave i neposredne povode i stvarne uzroke štrajkova.

1. Pristup štrajku i njegovo kvalifikovanje

U analizi štrajkova Predsedništvo polazi od toga „da protivrečnosti savremenog razvitka, nivo razvijenosti materijalne strukture proizvodnih snaga i organizacije rada i svesti delova radničke klase dovode do kon­flikata različitih interesa u društvu, koji se po nekad ispoljavaju u vidu obustave rada.”

Obustave rada „po pravilu nisu usmerene na ukidanje samoupravnih produkcionih odnosa.” Štrajkovi u kapitalizmu su uglavnom usmereni ka menjanju postojećih produkcionih odnosa i po tome se oni bitno razli­kuju od obustava rada.

Pitanje je, međutim, u kojoj meri su naši produkelani odnosi stvarno samoupravni i da li štrajkovi u nas objektivno menjaju realne ekonomske i političke odnose i time doprinose ostvarivanju koncepcije samoupravnih

15 Komisija Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije za izradu Zaklju­čaka o konfliktnim situacijama izabrana je 17. XI 1969, na Šestoj sednici Predsed­ništva, u sastavu: Krsta Avramović, Franc Popit, Emin Dobardžić, Stanko Tomić.

>o Početkom 1969. godine formirana je zajednička radna grupa Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, Veća Saveza sindikata Jugoslavije i Saveznog izvrš­nog veća (u stvari, Saveznog savela za rad). Radna grupa je na početku svog radr. dobila zadatak da analizira štrajkove samo u tri radne organizacije („Luka” u Ri­jeci, Železara n Jesenicama i Industrija motora u Rakovici). Analizirajući štrajkove u tri radne organizacije, radna grupa je jula 1969. godine napravila „Informaciju o obustavama rada”. Prilikom razmatranja ove informacije u Izvršnom birou Pred­sedništva Saveza komunista Jugoslavije i u Predsedništvu Veća Saveza sindikata Jugoslavije zajednički je odlučeno da se obustave rada kompleksno prouče kako bi se ova pojava u celiin'i mogla razmatrati na sednicama Predsedništva Saveza komu­nista Jugoslavije i Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije i njihovih od­govarajućih organa. Postojeća radna grupa je proširena i za nekoliko meseci rada napravila je materijal naveden u fusnoti 14 na strani 27.

28

produkoionih odnosa. Budući da u nas postoji velik raskorak između nor- mativnog i stvarnog samoupravljanja, tvrdim da štrajkovi u nas objek­tivno utiču da se realni društveni odnosi menjaju u pravcu normativne koncepcije samoupravljanja. Tome ide u prilog i zaključak Predsedništva da se štrajkovi „javljaju u poslednjih 10 godina uporedo sa jačom demo­kratizacijom društvenih odnosa”. Ta vremenska koincidencija postojanja štrajkova i demokratizacije društvenih odnosa, na koju Zaključci Predsed­ništva ukazuju, pokazuje da se projektovani društveni sistem ostvaruje menjanjem realnih društveno-ekonomskih d političkih odnosa koji još nisu u toj meri samoupravni da bi se sukobi interesa mogli razrešavati bez štrajka. Zato mislim da nije prihvatljiva ocena Predsedništva da „Obusta­ve rada, pored ekonomske štete po radne ljude u kolektivu, u krajnjoj kon- sekvenci za čitavu radničku klasu i društvo, imaju i negativne posledice društveno-političke prirode — usporavaju razvoj samoupravnih odnosa”. Dosledno ovakvoj ocem, Predsediništvo zaključuje „da u našem samo­upravnom sistemu obustave rada ne mogu biti put za rešavanje problema i teškoća”. Štrajk se u Zaključcima Predsedništva uglavnom tretira kao „sila”, „nedemokratski pritisak” itd. „koji eliminiše samoupravno odluči­vanje i usporava društveno-ekomomski progres”. Zbog toga se Predsed- ništvo izjasnilo protiv štrajka. U Zaključcima se sa razlogom tvrdi da „razvijanje samoupravljanja, kao revolucionarne tekovine radničke klase, jedino obezbeđuje demokratsko odlučivanje koje se temelji na argu­mentima”. Problem je, međutim, u tome što se u Zaključcima smatra da „obustave r ada . . . usporavaju razvoj samoupravnih odnosa”. Štrajkovi su, prema Zaključcima Predsedništva, aintisamoupravna pojava iako se tvrdi da „obustave rada po pravilu. . . nisu usmerene na ukidanje samo­upravnih produkcionih odnosa”, što je, inače, sasvim tačno.

Zaključci Predsedništva su u ocenjdvanju realnog značenja štrajka za postojeće društveno-ekonomske i političke odnose i za ostvarivanje normativne koncepcije samoupravljanja u izvesnoj meri protivrečni.

2. Neposredni povodi i stvarni uzroci štrajkova

U Zaključcima se sa razlogom razlikuju neposredni povodi za štraj­kove od stvarnih uzroka ove pojave.

Neposredni povodi za štrajkove „najčešće su u neadekvatnoj raspo- deli dohotka i ličnih dohodaka u kolektivu i u restrikcijama stečenih pra­va radnika, do kojih dolazi zbog teškoća pojedinih kolektiva u refomiškim uslovima privređivanja, usled birokratskog odlučivanja o životnim pita­njima radnika i drugih socijalnih ekscesa”. Ovakva ocena neposrednih povoda za štrajkove se može prihvatiti. Ovaj blok neposrednih povoda za sukobe ukazuje na to da radnici reaguju štrajkom na one situacije u kojima su neposredno, ne svojom krivicom, pre svega materijalno (finan- sijski) oštećeni. To što radnici reaguju štrajkom sasvim je razumljivo jer odluke o ekonomskim pitanjima koja neposredno zadiru u njihov ma­terijalni položaj ne donose oni sami nego neko drugi u ime njih. Zato se u Zaključcima posebno konstatuje da se restriktivne mere koje nepo­sredno zadiru u materijalni položaj radnika „često donose bez stvarnog

29

i pravovremenog konsultovanja i izjašnjavanja radnika”. Zbog toga „rad­nici odbijaju i one mere koje bi u samoupravnom odlučivanju dobile nji­hovu podršku”.

Uzroci štrajkova su „brojni i međusobno povezani. . . njihovo izvo­rište je u nerazvijenim samoupravnim odnosima i birokratskom uzurpira­nju samoupravnih prava u radnoj organizaciji ili van nje”. Ovu opštu konstataciju o uzrocima štrajkova Predsedništvo raščlanjuje na pojedi­načne uzroke. Tako se štrajkovi javljaju: (1) kao rezultat postojanja uslo- va za „reprodukciju birokratskih i jačanje tehnokratsko menađerskih od­nosa . . . ”, što je latentno izvorište štrajkova; (2) kao „rezultat zaostalosti socijalističke svesti delova radničke klase”; (3) „u uslovima nedovoljne razvijenosti materijalne osnove samoupravljanja”; (4) zbog „izostajanja adekvatne društvene akcije” samoupravnih, rukovodećih i državnih orga­na i „nedovoljnog idejno-političkog delovanja” Saveza komunista i sindi­kata; (5) kao posledica „preuske institucionalne strukture samoupravlja­nja koja ne omogućuje samoupravljačku akciju većeg broja ljudi zbog čega dolazi do otuđenosti odlučivanja o uslovima i rezultatima rada od radnog čoveka”; (6) otuda što je „prisvajanje dohotka nezavisno od rezul­tata rada zbog neadekvatnog sistema unutrašnje raspodele”, (7) zbog toga što postoje „neopravdane razlike u uslovima stdcanja dohotka pojedinih oblika udruženog rada” i (8) zbog „teškoća i sporosti u ostvarivanju po­litike produktivnog zapošljavanja tehnološkog viška radne snage”.

Sto se tiče neprijateljskih elemenata i idejno-političkih ostataka kla­snog neprijatelja, oni „u konfliktnim situacijama koriste probleme i teš­koće sa kojima su suočeni pojedini radni kolektivi za sejanje neverice u samoupravljanje, u delovanje tržišne privrede, podstiču nasilje, uništa­vanje društvene imovine i si.”.

Zanimljivo je da se u analizi i konstatovanju uzroka štrajkova u Zaključcima uopšte ne govori o nepovoljnom položaju radničke klase u kompletnoi institucionalnoj strukturi društvene moći i o nepovoljnom po­ložaju proizvodnih radnika u raspodeli materijalnih dobara, što je inače, kako ćemo kasnije videti, glavni uzrok radničkih štrajkova.

Drugi deo Zaključaka se odnosi na zadatke u otklanjanju uzroka štrajkova i razrešavanju štrajkova kada do njih dođe. Posebno se govori o odgovornosti u vezi sa štrajkovima.

3. Zadaci u razrešavanju konfliktnih situacija i štrajkova

Predsedništvo u Zaključcima polazi „od činjenice da socijalističko društvo nije bezkonfliktno”, i da su štrajkovi „ . . . realnost na sadašnjem stepenu razvitka materijalnih i društvenih odnosa”. Polazeći od toga, Predsedništvo smatra „da je za rešavanje konflikata neophodno: a) usa­vršavati i doslednije primenjivati postojeće samoupravne načine, ka9 što su samoupravni sporazumi i dogovori. . . unutrašnja arbitraža i b) raz­raditi i konstituisati.. .odgovarajući mehanizam samoupravnog društvenog dogovaranja”. Ovakav mehanizam samoupravnog dogovaranja, kao „put razrešavanja konfliktnih situacija” treba razraditi i pravno normirati op- štim aktima radnih organizacija, njihovih asocijacija i odgovarajućih veća društveno-političkih zajednica. Sindikati treba da budu pokretači razreša-

30

van ja sukoba interesa samoupravnim sporazumevanjem i društvenim do­govaranjem kako u radnim organizacijama i njihovim asocijacijama, tako i u društveno-političkim zajednicama. U slučajevima kada sukob interesa ne može biti razrešen sporazumevanjem i dogovaranjem, Predsedništvo smatra da „nastali konflikt 'treba razrešavati sporazumno arbitražom, uz puni autoritet njenih odluka”. Međutim, odluke arbitraže mogu obavezati društveno-političku zajednicu i radnu organizaciju „samo u okviru nji­hovih realnih mogućnosti”.

Zanimljivo je da je Predsedništvo u ovim zaključcima posvetilo izu­zetnu pažnju samoupravnom sporazumevanju i društvenom dogovaranju. Ono je posebnim zaključkom obavezalo „komuniste u skupštinama, od Savezne pa do opštinskdh, da se založe za zakonsko reguliranje institucije dogovaranja kao neophodne potrebe ne samo za razrešavanje konfliktnih situacija nego i kao jednog od samoupravnih oblika i metoda donošenja odluka”.

Međutim, i pored svih preduzetih mera i aktivnosti može dolaziti do štrajkova. U tom slučaju, „neophodno je da se konstituiše demokratski način njihovog razrešavanja”. Time se Predsedništvo, iako ne sasvim eks- plicitno, opredeldlo za ugrađivanje u političku i samoupravnu strukturu posebnog mehanizma za „demokratski način razrešavanja” štrajkova. Predsedništvo se nije opredelilo za pravno i moralno priznavanje prava na štrajk, ono je protiv toga. Ali, ono priznaje štrajk koji postoji kao su­kob koji se nije mogao razrešditi redovnim putem i zbog toga smatra da treba posebno normirati njegovo razrešavanje — propisati „pravila pona­šanja” u štrajku. Taj stav o ugrađivanju u samoupravnu i političku struk­turu posebnog samoupravnog mehanizma za razrešavanje štrajka kao su­koba sasvim je eksplicitno formulisan pola godine kasnije u Zaključcima Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije.

4. Zadaci u otklanjanju uzroka konfliktnih situacija i štrajkova

Akcija za otklanjanje uzroka konfliktnih situacija i štrajkova treba da ide u pravcu: (1) dalieg razvijanja samoupravljanja i ostvarivanja od­lučujućeg uticaja „udruženih proizvođača na celokupno poslovanje radne organizaciie, na politiku 1 poslovanje banaka, socijalnog osiguranja, ko­mora, poslovnih udruženja i drugih neproizvodnih institucija i organiza­cija”: (2) bržeg usavršavanja i društveno-ekonomskih odnosa i društveno1 -političkog sistema; (3) jačanja položaja neposrednih proizvođača u sti- caniu i raspodeli dohotka: (4) „dosleđne razrade i primene principa lične i koTektdvne odgovornosti” ; (5) „razvijanja i usavršavanja sistema infor- misamja”; (6) omogućavanja da stepen odgovornosti organa i pojedinaca bude srazmeran njihovom učešću u pripremanju, donošenju i sprovođenju odluka.

Zanimljivo je da promena odnosa snaga u kompletnoj institucional­noj strukturi društvene i ekonomske moći u korist radničke klase uopšte nije pomenuta kao pravac akcije za otklanjanje uzroka štrajkova.

31

5. Odgovornost u slučaju štrajka

Predsedništvo smatra da posle svakog štrajka treba utvrditi njegove prave uzroke i pokrenuti odgovornost inicijatora obustava rada. Dosledno svom apriorističkom opredeljenju protiv svakog štrajka, Predsedništvo smatra da pre svega treba da odgovaraju njegovi inicijatori, bez obzira na stvarne uzroke ove pojave.

S obzirom na to da su, po ovim zaključcima, društveno-ekonomske i političke posledice štrajkova apriori negativne po radničku klasu i samo­upravljanje, Predsedništvo smatra da „statutima radnih organizacija tre­ba precizirati materijalnu i društvenu odgovornost radnih ljudi koji su obustavili rad”.

U Zaključcima se predviđa i odgovornost organa i rukovodećih lju­di u radnoj organizaciji i predstavničkih tela. Ako su za štrajk krivi or­gani upravljanja ili predstavnička tela „onda se može primeniti opoziv organa ili pojedinih članova”. Ako su za nastali štrajk odgovorni ruko­vodioci ,,u radnoj organizaciji ili široj zajednici, potrebno je primeniti sankcije prema stepenu njihove odgovornosti”.

Uzevši u celini, analizirani Zaključci Predsedništva Saveza komu­nista Jugoslavije o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i za­dacima komunista u njihovom samoupravnom razrešavanju odražavaju realne odnose tada suprotstavljenih snaga, pre svega u samom Savezu ko­munista. U Zaključcima su štrajkovi aprioristički okvalifikovanj kao po­java negativna po čitavu radničku klasu, samoupravljanje i društvo kao celinu. Međutim, to nije taono. Klasni pristup štrajkovima je u ovim zaključcima dosta zanemaren, a stvarni klasni interes radničke klase u vezi sa štrajkovima je pogrešno identifikovan. U njima nema ni go­vora o klasnom karakteru sukoba interesa pa i štrajkova.

Zaključci sa idejom o društvenom dogovaranju kao metodu razre- šavanja sukoba interesa i štrajkova objektivno su predirali za očuvanje tada postojećih društveno-ekanomskih i političkih odnosa pri kojima rad­nička klasa nije imala odlučujući uticaj u osnovnim, ne kažem svim, tokovima društvene reprodukcije. U Zaključcima nema ni reći o nepo­voljnom položaju radnika u raspodeli društvene moči i materijalnih do­bara, što je, inače, glavni uzrok radničkih štrajkova. Umesto da glavnu pažnju posvete usmeravanju akcije ka pomeranju odnosa suprotstavljenih političkih i ekonomskih snaga u korist radničke klase i samoupravljanja, Zaključci se pretežno bave razradom i konstituisanjem raznih mehanizama za dogovaranje i sporazumevanje.

Zbog naše društvene i političke situacije u vreme usvajanja ovih zaključaka, „Pismom predsednika Saveza komunista Jugoslavije i Izvršnog biroa Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije” (29. IX 1972) skoro dramantno upozorava:

„Sadašnja etapa revolucije ima odlučujući značaj za pravce raz­voja i sudbinu socijalizma u Jugoslaviji. Suština pitanja je u tome da li će radnička klasa zagospodariti celinom društvene reprodukcije i osigurati

32

odlučujuću ulogu u političkom i društvenom odlučivanju ili će jačati oni odnosi i snage koji su suprotni interesima radničke klase, socijalizma i samoupravljanja”.

U analiziranim zaključcima inema ovog pristupa, usudio bih se da kažem, klasnim sukobima interesa i štrajkovima.

G l a v a t r e ć a

STAV PREDSEDNIŠTVA VEĆA SAVEZA SINDIKATA JUGOSLAVIJE PREMA ŠTRAJKOVIMA

Predsedništvo veća saveza sindikata Jugoslavije je na svojoj sednici 26. VI 1970. godine usvojilo posebne „Zaključke o konfliktnim situacija­ma uradnim organizacijama i zadacima sindikata u njihovom samouprav­nom razrešavanju”.17 Usvajajući ove zaključke, Predsedndštvo je utvrdilo svoj stav prema štrajkovima.18 Usvajanju ovih zaključaka10 prethodilo je razmatranje štrajkova pod nazivom „Konfliktne situacije u radnim orga­nizacijama i način njihovog razrešavanja” na proširenoj sednici Komisi­je veća Saveza sindikata Jugoslavije za političko-organizacionu izgradnju sindikata održanoj 1. X 1969. i na sednici Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije održanoj 7. X 1969. godine. Na ovim dvema sedni- cama razmatran je onaj isti materijal koji je bio na dnevnom redu Šeste sednice Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije koja je održana 17. XI 1969. godine. Ranije je već rečeno da je ovaj materijal o štraj­kovima pravila zajednička radna grupa Predsedništva Saveza komu­nista Jugoslavije i Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije. S obzirom na to da je Predsedništvo Saveza komunista Jukoslavije na svojoj Sedmoj sednici, 15. XII 1969. godine, već usvojilo „Zaključke o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i zadacima komunista u njihovom samoupravnom razrešavanju”, bilo je potrebno da ih usvoji i Predsedništvo Veća Saveza sindikata Jugoslavije. Predsedništvo Veća SSJ je preko svojih predstavnika bilo neposredno angažovano u izradi radnih materijala o štrajkovima.

Zbog toga je Predsedništvo Veća Saveza sindikata Jugoslavije već u prvom delu svojih zaključaka usvojilo Zaključke Predsedništva Saveza ko­munista Jugoslavije o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i zadacima komunista u njihovom razrešavanju”. Time su Zaključci Pred­sedništva Saveza komunista Jugoslavije i formalno postali i zaključci Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije. „Usvajanje ovih zaklju­čaka od strane Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije nije pro­sto preuzimanje Zaključaka Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, * 19

” Vidi: Prilog 2.>« Od prvog štrajka u Jugoslaviji do prve javne rasprave u organima Veća

Saveza sindikata Jugoslavije o štrajkovima prošlo je više od 10 godina.19 U Komisiji Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije za izradu po­

sebnih zaključaka Predsedništva o konfliktnim situacijama su bili: Milan Vukasović, Marjan Rožić, Hasan Imamović, Stipe Tonković, Đuro Vekić i Boro Petkovski. Ko­misija je izabrana 7. X 1969. na sedmici Predsedništva.

33

već i formalno fiinaliziranje zajedničkog rada na analizi i oceni konfliktnih situacija u radnim organizacijama i utvrđivanje zadataka Saveza komu­nista Jugoslavije i sindikata u samoupravnom razrešavanju ovih konfli­kata”, rečeno je u obrazloženju posebnih zaključaka Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije.

Međutim, istovremeno, u prvom delu svojih zaključaka, „Pred­sedništvo Veća Saveza sindikata Jugoslavije ukazuje na posebne zadatke sindikalnih organizacija i njihovih rukovodstava u otklanjanju uzroka obustava rada i u izgradnji adekvatnog samoupravnog mehanizma za resa van je konflikmih situacija”. Dakle, Predsedništvo Veća Saveza sin­dikata Jugoslavije je, usvojivši Zaključke Predsedništva SKJ o konflikt­nim situacijama, istovremeno utvrdilo posebne zadatke sindikata svih ni­voa u sprovođenju ovih zaključaka. Ono se takođe jasno opredelilo za po­seban samoupravni mehanizam za razrešavanje konfliktnih situacija i štrajkova. To su načelna opredeljenja Predsedništva Veća Saveza sin­dikata Jugoslavije sadržana u prvom delu njegovih zaključaka i u nji­hovom obrazloženju.

U drugom delu svojih zaključaka Predsedništvo Veća Saveza sin­dikata Jugoslavije utvrđuje posebne zadatke sindikalnih organizacija u radnim organizacijama u ostvarivanju Zaključaka Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije o konfliktnim situacijama.

Sindikalne organizacije u radnim organizacijama i njihova ruko­vodstva treba da, razmatrajući Zaključke Predsedništva SKJ, „utvrde svo­je posebne zadatke na otklanjanju uzroka konfliktnih situacija i na sprovođenju ovih zaključaka.” Organizacije sindikata treba da, u okviru svoje redovne aktivnosti, povremeno posebno razmatraju ,,ooa pitanja koja predstavljaju potencijalno žarište konflikata i obustava rada”. Pred­sedništvo dalje zaključuje da je potrebno da se u statutima radnih organi­zacija „razradi poseban samoupravni mehanizam za razrešavanje konflikt­nih situacija”. U vezi s tim, Predsedništvo je takođe zaključilo „da se u statutu i drugim aktima radne organizacije posebno regulišu mesto i ulo­ga (prava i dužnosti) sindikata u mehanizmu samoupravnog razrešavanja konfliktnih situacija”. A u normativnim aktima same sindikalne organiza­cije treba posebno razraditi „učešće i delovanje sindikata u mehanizmu sa­moupravnog razrešavanja konfliktnih situacija”.

U trećem delu svojih zaključaka Predsedništvo Veća Saveza sin­dikata Jugoslavije utvrđuje svoje posebne zadatke u ostvarivanju Zaklju­čaka Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije o konfliktnim situacija­ma.

Predsedništvo Veća Saveza sindikata Jugoslavije se obavezalo da zajedno sa odgovarajućim organima federacije ostvaruje onaj deo Zaklju­čaka Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije koji „obavezuje faktore na nivou federacije da rade na otklanjanju uzroka 'konfliktnih situaana i na njihovom samoupravnom razrešavanju”. U vezi sa tim, Predsedništvo se obavezalo da sa odgovarajućim organima federacije „radi na izgra­đivanju društveno-poliitičke i zakonske osnove za ugrađivanje posebnog samoupravnog mehanizma za samoupravno razrešavanje konflikata u političku i samoupravnu strukturu radnih organizacija i društveno-poli- tičikih zajednica”. Posebno će raditi na daljoj izgradnji samoupravne struk­ture radnih organizacija i društveno-politdčkih zajednica „kako bi se kon­

34

fliktne situacije mogle razrešavafci demokratskim putem u okviru poli­tičke i samoupravne strukture a ne mimo inje”. Radi ostvarivanja ovih svojih posebnih zadataka, Predsedništvo Veća se obavezalo da će ,,pre- duzeti odgovarajuću aktivnost u vezi sa kodifikacijom i revizijom celo- kupnog saveznog zadonodavstva, koje su u toku”.

Predsedništvo je ovlastilo i obavezalo dve komisije Veća Saveza sindi­kata Jugoslavije ,,da posebno razrade i pripreme sugestije za rad sindikal­nih organizacija u radnim organizacijama u situacijama koje prethode kon­fliktu i u slučajevima kada do same obustave rada dođe.” Predsedništvo je posebnim zaključkom predložilo „da Savezni savet za rad i Savezni pravni savet posebno razrade samoupravni mehanizam za rešavanje konfliktnih situacija”.

To bi bio stav Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije pre­ma štrajkovima sadržan d njegovim posebnim zaključcima.

Posle usvajanja i ovih posebnih zaključaka Predsedništva Veća Sa­veza sindikata Jugoslavije, bilo je u sampm Veću, Saveznom savetu za rad i u Saveznom pravnom savetu izvesnih inicijativa da se napravi „poseban samoupravni mehanizam za razrešavanje konfliktnih situacija i obustava rada” — da se zakonski normira pravo na štrajk i da se za­konom normiraju „pravila igre” u konfliktnoj situaciji koja prethodi štraj­ku i u samom štrajku. Pravljeni su i radni nacrti ovih normi. Međutim, do pravnog oblikovanja ovih normi i do njihovog zvaničnog predlagan ja sa strane Veća Saveza sindikata Jugoslavije ili njegovih organa ni do danas nije došlo. O inicijativama za pravno normiranje prava na štrajk i o „ugra­đivanju u samoupravnu i političku strukturu posebnog samoupravnog me­hanizma za razrešavanje konfliktnih situacija i obustava rada” biće još reči u sledećoj glavi. Ovde konstatujemo da Predsedništvo Veća Saveza sindikata Jugoslavije još nije ostvarilo svoj zaključak, iako je radilo na njegovom sprovođenju.

Zaključak Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije o prav­ljenju posebnog teksta koji bi sadržao razrađene „sugestije za rad sindi­kalnih organizacija u radnim organizacijama u situacijama koje prethode konfliktu i u slučajevima kada do same obustave rada dođe” nije, dakle, do sada sproveden.

G l a v a č e t v r t a

STAV DRŽAVE I NJENIH ORGANA PREMA ŠTRAJKOVIMA

U ranijem i u novom Ustavu SFRJ, ustavima socijalističkih republi­ka i autonomnih pokrajina, saveznim i republičkim zakonima i drugim pozitivno-pravnim dokumentima nema bilo kakvog eksplicitnog stava pre­ma štrajkovima u državi prelaznog perioda uopšte, niti o štrajkovima u našoj zemlji posebno. Postoji, istina, naučno tumačenje Ustava da se ljudska prava zasnivaju na načelu: „Nije dozvoljeno samo ono što je izri­čito Ustavom ili zakonima zabranjeno”.20 Pošto štrajk nije Ustavom i ni­jednim zakonom izričito zabranjen, prema ovom naučnom tumačenju

M Dr Jovan Đorđević, „Gledišta”, broj 11, 1965, str. 19.

35

Ustava štrajk je pravno dozvoljen. Ovaj stav zaslužuje kritičku analizu i0 njemu će biti reći kasnije, pošto se radi o pravnom aspektu štrajka.

U političko-programskim dokumentima takođe nema ekspbcitnog stava o štrajku u državi nastaloj posle svrgavanja vlasti buržoazije sa strane radničke klase. Ovde, pre svega, mi sli m na programsko-politička dokumenta i odluke Savezne skupštine i njenih organa i predstavničkih tela socijalističkih republika i autonomnih pokrajina. Isto tako, nema — koliko je meni poznato — bilo kakvog eksplicitnog oficijelnog stava ovih faktora prema štrajkovima u našoj zemlji.

Prilikom zahteva jednog poslanika da se otvori debata u Saveznoj skupštini o štrajkovima i zaključka Odbora za industriju Saveznog veća da se u januaru 1966. godine u Saveznoj skupštini otvori pretres štraj­kova, zvanični predstavnik Saveznog sekretarijata za rad je, odgovarajući na pitanje poslanika, rekao: „Savezni sekretarijat za rad nije zakonski obavezan da prati obustave rada. To radi sindikat”.21

Zaključak odbora za industriju Saveznog veća Savezne skupštine da se u januaru 1966. godine otvori debata u Saveznoj skupštini o štraj­kovima nije ni do danas realizovan. Do očekivanog otvaranja pretresa štrajkova u Saveznoj skupštini uopšte nije došlo. Podatak sam po sebi privlači pažnju. Sekretarijat unutrašnjih poslova, kao organ države, je, naročito do IV plenuma CK SKJ, pratio štrajkove, vodio veoma dobru evidenciju štrajkova, u nekoliko slučajeva i neposredno intervenisao, dok skupštine društveno-političkih zajednica i njihovi političko-izvršni organi nikad nisu otvarali posebnu i javnu raspravu štrajkova. Uloga države u vezi sa štrajkovima kao da je bila svedena na „praćenje” (evidentiranje) pojave sa strane Sekretarijata unutrašnjih poslova kao državnih orga­na, dok su se skupštine dništveno-političkih zajednica kao „najviši or­gani vlasti i samoupravljanja” ponašale prema štrajkovima kao da to nije pojava kojom treba i one (skupštine) da se bave. U skupštinama društveno-političkih zajednica kao da je dominiralo i najduže se zadržalo shvatanje da je štrajk produkt akcije unutrašnjeg neprijatelja potpomog­nutog spolja i da je logično da se njima (štrajkovima) bave sekretarijati unutrašnjih poslova. Iz ovoga stava treba izuzeti one neposredne i vanred- ne intervencije republičkih izvršnih veća da se posebno obezbeđuju fi- nansijska sredstva za isplate ličnih dohodaka radnicima koji su zbog njih1 štrajkovali. Ove vanredne intervencije su preduzdmame samo u slučaje­vima kada je štrajk po broju učesnika bio veoma masovan, oštrina su­koba izuzetno jaka i kada je moglo da dođe i do lančane reakcije — da i radnici drugih preduzeća u znak solidarnosti stupe u štrajk.

Skupštine društveno-političkih zajednica i njihovi političko-izvršni organi nisu, dakle, na svojim sedmicama otvarali i vodili opšfcu javnu de­batu o štrajkovima kao društvenoj pojavi. Zbog toga država (shvaćena u širem smislu) i nema svoj stav prema štrajkovima kao opštoj društvenoj pojavi u nas. Praktične intervencije poUtičko-izvršnih organa (bolje je, možda, reći njihovih pojedinih funkcionera)22 i skupština društveno-po- litičkdh zajednica bile su preduzimane samo u pojedinim masovnim, po

81 Vidi: „Borba’- broj 352, 24. XII 1966, godine, strana 4.“ Državni funkoioneii su intervendsali u onim slučajevima kada je uklanjanje

neposrednog povoda radnicima za štrajk bilo van domašaja i moći radne organizacije i opštine.

36

intenzitetu akcije štrajkača veoma oštrim sukobima i po mogućim posle- dicama (lančana reakcija) veoma ozbiljnim štrajkovima.

Savezni savet za rad je u vezi sa štrajkovima preduzeo dve akcije.Prva je zajedničko obraćanje Saveznog saveta za rad i Veća Saveza

sindikata Jugoslavije svim skupštinama opština i svim opštinskim sindi­kalnim većima u celoj Jugoslaviji da bi se zajednički došlo do podataka o svim štrajkovima od 1958. do septembra 1969. godine. Zajedničko pismo je upućeno jula 1969. godine, a na osnovu dogovora na jednom sastanku u Predsedništvu Saveza komunista Jugoslavije, kome su prisustvovali predstavnici Veća Saveza sindikata Jugoslavije, Saveznog saveta za rad i Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Tekst pisma je napisao autor ovog teksta a potpisali su ga Dušan Petrović Šane, kao predsednik Veća Saveza sindikata Jugoslavije i Anton Polajner, kao predsednik Saveznog sa­veta za rad. U pismu je upućen i poseban upitnik (koji je takođe sastavio autor ovog teksta) o štrajkovima. Upitnik su zajednički popunjavale skup­štine opština i opštinska sindikalna veća. Slanjem ovog zajedničkog pisma, rad Saveznog saveta za rad u vezi sa akcijom prikupljanja i analiziranja štrajkova bio je završen. U radnoj grupi koja je 1969. godine analizirala štrajkove za potrebe Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije i Veća Saveza sindikata Jugoslavije bio je, pored predstavnika Predsedništva SKJ i Veća Saveza sindikata Jugoslavije, i predstavnik Saveznog saveta za rad. Međutim, ova radna grupa nije ništa radila u vezi sa sprovođenjem ankete i obradom podataka dobijenih anketom. Ceo taj posao obavio je autor ovog teksta u Veću Saveza sindikata Jugoslavije.

Drugu akciju u vezi sa štrajkovima Savezni savet za rad preduzeo je marta 1970. godine. Kada su na Sedmoj sednioi Predsedništva SKJ, koja je održana 15. XII 1969. godine, usvojeni „Zaključci o konfliktnim situaci­jama u radnim organizacijama i zadacima komunista u njihovom samo­upravnom rešavanju”, između ostalog je zaključeno da se napravi „meha­nizam za rešavanje konfliktnih situacija u radnim organizacijama” na nivou federacije i da taj mehanizam razradi Savezni savet za rad u sa- radnji sa Većem Saveza sindikata Jugoslavije. Savezni savet za rad je preduzeo izvesne mere za sprovođenje ovog stava sednice Predsedništva SKJ, odnosno dogovora na sastanku koji je održan u Predsedništvu SKJ a kome su prisustvovali, osim predstavnika Izvršnog biroa, i predstavnici Veća Saveza sindikata Jugoslavije i Saveznog saveta za rad.

Da bi se potpunije shvatio smisao i tok akcije za izradu posebnog „me­hanizma za rešavanje konfliktnih situacija u radnim organizacijama”, ana- liziraću pismo koje je Su vezni savet za rad uputio Veću Saveza sindikata Jugoslavije 13. III 1970. godine.23 Predmet ovog pisma su „kolektivni konflikti u radnim organizacijama”, odnosno stvaranje mehanizma za re­šavanje kolektivnih sporova, među kojima i obustava rada.

U pismu se kaže da se Savezni savet za rad 1969. godine „obratio Saveznom pravnom savetu za mišljenje po nekim pitanjima prilaza stvara­nju mehanizma za rešavanje kolektivnih sporova, među kojima i obus­tavu rada”. U tom mehanizmu „bi se utvrdile dužnosti organa upravlja­nja i postupak pred njima, kao i instituti posredovanja, mirenja i arbitra­že”.

** Vidi: Prilog 3.

37

Savezni pravni savet je 29. XII 1969. godine posebno razmatrao pi­tanje stvaranja posebnog samoupravnog mehanizma za razrešavanje štraj­kova kao kolektivnih sporova. Tom prilikom je preporučeno ,,da se konfliktne situacije svih vrsta zakonski obrade u sistemskim zakonima". Međutim, zakonsko regulisanje udruženog rada, sa posebnim mehaniz­mom za razrešavanje štrajkova kao kolektivnih sporova, „ne može se uskoro očekivati.” Ukoliko, pak, politički, odnosno zakonodavni organi smatraju da je regulisanje ovog pitanja hitno, onda su, po mišljenju Sa­veznog pravnog sa veta, moguća dva rešenja.

Prvo „do sistemskog zakonskog uređenja ove materije moglo bi Veće Saveza sindikata Jugoslavije izdati uputstvo, ako to smatra celishod- nim, o ponašanju sindikalnih organizacija u konfliktnim situacijama, a posebno u obustavama rada. Takvo uputstvo ne bi zamenilo državno re­gulisanje, ali bi, s obzirom na ulogu sindikata, moglo da obuhvati osnov­nu materiju svoje aktivnosti”.

„Drugo rešenje jeste regulisanje putem posebnog zakona o reša- vanju konfliktnih situacija u radnim organizacijama. Ovo drugo rešenje je kranja mogućnost, pa Pravni savet rezerviše svoju podršku takvom spe­cijalnom zakonu dotle dok ne bude u položaju da raspravi eventualni pred- log takvog zakona.”

Savezni savet za rad „se slaže sa iznetim mišljenjem Saveznog pravnog saveta o putu i načinu za uspostavljanje pravnog mehanizma za resa van je kolektivnih sporova, uključiv i obustave rada”.

Savezni savet za rad obratio se pismom Veću Saveza sindikata Jugo­slavije sa sledećim pitanjima:

— „da li se Veće Saveza sisndikata slaže sa pristupom rešavanju problema kakav predlaže Savezni pravna savet;

— da li će Veće i kada pristupiti donošenju odgovarajućeg svog normativnog akta u ulozi i postupanju sindikalnih organizacija u sluča­jevima kad dođe do kolektivnih konflikata i obustava rada;

— da li Veće smatra da je u veza s tim potrebno u opšta akta rad­nih organizacija uneti neke odredbe o rešavanju kolektivnih sporova, naročito o postupku o slučaju da preti, predstoji ili je već došlo do obusta­ve rada;

— da li je u ovoj fazi regulisanja pitanja kolektivnih konflikata do­voljno da se uticajem sindikata i drugih društvenih faktora nastoji da radne organizacije u tom smislu dopune svoja opšta akta ili je za to po­trebno putem dopuna odgovarajućih zakona propisati obavezu radnih or­ganizacija.”

Saveznom savetu za rad potreban je stav Veća Saveza sindikata Ju­goslavije prema ovim pitanjima kako bi „izašao pred Savezno izvrsno veće sa svojim predloži ma o daljem radu na ovom zadatku” — o pravnom regu- lisanju kolektivnih sporova, uključiv i obustave rada.

Veće Saveza sindikata Jugoslavije nije do danas pismeno saopštilo svoj stav Saveznom savetu za rad — nije uopšte odgovorilo na pismo Sa­veznog 6aveta.

38

Koliko mi je poznato, Savezni savet za rad nije kasnije ništa preduzimao i time je njegova akcija u „stvaranju mehanizma za resa van je kolektivnih sporova, među kojima i obustava rada”, praktično, prestala.

Stav Predsedmdštva Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije prema stvaranju posebnog mehaniz­ma za rešavanje kolektivnih sporova, među kojima i obustava rada, im­plicira i pravo institucionaliziran je štrajka i pravno regulisanje „pravila igre” u konfliktnim situacijama uopšte, posebno i u slučaju štrajka. O pi­tanju pravnog (a i moralnog i političkog) institucionaliziran ja štrajka uop­šte, a posebno o institucionaliziran ju prava radnika na štrajk nikad nije postignuta saglasnost ljudi od čijeg političkog stava prema štrajku zavisi njegovo pravo institucionaliziran je. Time se dobrim delom može objas­niti zašto je akcija Saveznog saveta za rad usmerena ka „stvaranju me­hanizma za rešavanje kolektivnih sporova, među kojima i obustavu rada”, završena analiziranim pismom koje je Savezni savet za rad uputio Veću Saveza sindikata Jugoslavije.

Međutim, time nisu prestale inicijative za pravno regulisanje pitanja štrajka.

Savezni pravni savet je na svojoj sednici 23. i 24. jula 1973. godine, pretresajući Nacrt ustava SFRJ, posebno razmatrao „odnos Nacrta ustava i međunarodnih paktova koje je ratifikovala SFRJ i, u vezi s tim, to da li postoji potreba da se u Nacrt ustava unese pravo na štrajk”.

Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima,24 čiji je potpisnik Jugoslavija i koji je ratifikovala Savezna skupština ja­nuara 1971. godine, u članu 8. (tačka 1 d) normira: „Države članice ovog pakta obavezuju se da obezbede. . . pravo na štrajk, koje se ostaruje prema zakonima svake zemlje”.

U članu 27. (tačka 2 piše da „ .. . ovaj pakt stupa na snagu tri me- seca po deponovanju ratifi'kacionog instrumenta ili instrumenta o pristiipa- nju od strane države”. Po članu 28., „Odredbe ovog pakta se primenjuju, bez ikakvog ograničenja i izuzetka, na sve ustavne jedinice federalnih drža­va”. Jugoslavija bi, prema tome kao članica ovog pakta trebalo da zako­nom ili nekim drugim pravnim aktom obezbedi „pravo na štrajk” i da se to ostvaruje prema našim zakonima. Zbog toga je odnos Ustava SFRJ i ovog međunarodnog pakta bio neposredan povod da se na sednici Saveznog pravnog saveta razmotri eventualno unošenje prava na štrajk u savezni ustav.

Povodom toga, Savezrii pravna savet je 16. VII 1973. godine uputio pismo Veću Saveza sindikata Jugoslavije u kome moli da veće pošalje svog predstavnika na sednicu Saveznog pravnog saveta na kojoj će se raz­matrati pitanje „ .. . da li postoji potreba da se u Nacrt ustava unese pravo na štrajk”.

Zvamični predstavnik Veća Saveza sindikata Jugoslavije na ovoj sed­nici Saveznog pravnog saveta (23. i 24. VII 1973. godine) bio je Dragoslav Mišić, sekretar Veća. Mišić se na ovoj sedmici najpre ogradio recima: „Mo­ram odmah na početku da se ogradim i ovo što ću izmeti nije stav Pred­sedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije, ali su ovo mišljenja i stavovi jednog užeg kruga drugova u sekretarijatu Veća Saveza sindikata Jugosla-

Ji Vidi: Službeni list SFRJ, br. 7, 1971.

39

vije”. Sto se tiče «>«nng pitanja unošenja prava na štrajk u Ustav, Mi­šić je rekao: ___mktimn da u »až novi ustav ne bi trebalo unositi odredbuo štrajku £ da to bude ustavna kategorija. Obustava rada ne bi mogla biti po naann m išljenju sredstvo za resa van je problema i teškoća u društ­vu u kojem radnici neposredno odlučuju o svim važnim potanjima, pre sve­ga u osnovnim organizacijama udruženog rada u kojima je samoupravna struktura razuđena i gde postoje dovoljno široki okviri za demo­kratsko resa van je na Halpkn kvalitetniji način nego do sada, a to i novi Ustav predviđa. Iz tih razloga m islim o da jedno ovakvo pravo (na štrajk) ne treba da se podigne na nivo ustavne kategorije i unese u Ustav.”35

Savezni pravni savet je. posle kraće polemike na ovoj sednici pri­hvatio navedeni stav predstavnika Veća Saveza sindikata Jugoslavije i za­ključio da pravo na štrajk „ne treba da uđe u ustav”. Istovremeno je za­ključio da treba izraditi poseban elaborat o štrajkovima -4 dati određena moguća zakonska rešenja”.3*

Time je skinuto s dnevnog reda pitanje unošenja prava na štrajk u novi savezni ustav. Istina, u saveznom ustavu (član 47) postoji odredba koja kaže da u organizaciji udruženog rada, ako dođe do takvog spora „. . . koji se nije mogao resiti redovnim putem, radnici imaju pravo i dužnost da svoje zahteve povodom oastalog spora iznesu preko sindikalne organizacije”. Po istom članu Ustava, ,gniBh>lna organizacija ima pravo i dužnost da, na zahtev radnika ili po svojoj inicijativi, pokrene postupak za resa van je nastalog spora i da u tom postupku zajedno sa odgovaraju­ćim organima upravljanja organizacije udruženog rada, odnosno sa orga­nima društveno-političke zajednice, utvrdi osnove i mere za resa van je pi­tanja zbog kojih je spor nastao”. Ove ustavne odredbe se ne odnose ne­posredno na štrajkove. Međutim, one su dovoljna pravna osnova da se pitanje štrajka posebno reguhše zakonom.

Zakonsko priznavanje prava na štrajk i pravno normiranje pravila ponašanja u štrajkovima razmatrmn su posle usvajanja novog ustava, u užoj radnoj grupi Savezne skupštine koja priprema nacrt saveznog za­kona o organizacijama udruženog rada. Autor ovog teksta je, kao član te uže radne grupe, napravio teze za zakonsko regulisanje pitanja štraj­ka. Po ovim tezama, radnici bi imali zakonsko pravo na štrajk pod slede- ćim uslovima: (1) ako prethodno iskoriste sve mogućnosti da rese sporno pitanje redovnim putem uključujući tu i angažovanje društveno-politič- kih organizacija; (2) ako su grubo oštećena njihova samoupravna prava: (3) ako su zahtevi radnika opravdani i (4) ako su ti zahtevi realno ostva­rivi. Opravdanost ostvarivanja prava radnika na štrajk ocenjivala bi ginHilrfllna organizacija u organizaciji udruženog rada zajedno sa opštm- skom organizacijom Saveza sindikata ukoliko statutom sindikata i Saveza sindikata nije drugačije rešeno. Štrajk bi se mogao najaviti najmanje sedam dana ranije. Sindikat pod ovim uslovima obezbeđuje održavanje reda i dis­cipline za vrane štrajka. Sindikat je istovremeno odgovoran da za vrane štrajka ne nastupe znatnije materijalne štete, kao što je zastoj u tehnološ­kom procesu proizvodnje itd. Detaljnija pravila ponašanja pre štrajka, za

** Autorizovani stenogram sednice Saveznog pravnog saveta, održane 23. i 24. jula 1973. godine, str. 3/10 i 3/11.

** Navedeni stenogram, str. 4 '5.

40

vreme njegovog trajanja i neposredno po njegovom prestanku normirale bi organizacije udruženog rada svojim statutom ili nekim drugim normativnim aktom. Radnici u organizacijama udruženog rada koje obavljaju poslove od opšteg društvenog interesa (na primer, železnički, vazdušni, pomorski, drum­ski i poštansko-telegrafski i telefonski saobraćaj itd.) ne bi imali pravo na štrajk. Ove teze su razmatrane u pomenutoj užoj radnoj grupi. Tom prilikom je zaključeno da je potrebno da se prethodno na političkom nivou ocene celishodnost i sve praktične implikacije zakonskog normiranja prava radnika na štrajk. To znači da će od saveznih političkih foruma zavisiti da li će se uopšte zakonom priznati pravo radnika na štrajk i da li će se, prema tome, ovo pitanje kompleksnije regulisati.

41

UPOREDNA ANALIZA POJEDINAČNIH M IŠLJENJA O ŠTRAJKOVIMA

Da bi se napravila uporedna analiza mišljenja i stanovišta o štraj­kovima, postoje, uglavnom, dve teškoće. Prva teškoća je u tome što nema ekspliciranih različitih aspekata posmatranja štrajka. Različiti uglovi po- smatranja štrajkova postoje, ali oni nisu eksplioitno saopšteni i zbog toga je teško objavljena stanovišta o štrajkovima konfrontirati. Druga teško­ća je u tome što su gledišta o ovoj pojavi izlagana u različitim vremenskim intervalima, u stvari, to je opšta društvena klima bila bitna determinanta stava. Veoma su, naime, različiti tretman i političko kvalifikovanje ove po­jave u društveno političkom životu, sredstvima javnih informacija, jav­nom mnjenju uopšte. U pitanju su, dakle, stanovišta eksplicirana sa razli­čitih društvenih pozicija, ali i iskazana u različitim Okolnostima, koje su bitno onemogućavale ili omogućavale zauzimanje i razjašnjenje stava.

Ove teškoće treba imati u vidu.Najzad, ne možemo ovde navesti sva gledišta koja postoje (ni prostor

nam to ne dozvoljava). U odabiranju stanovišta rukovodili smo se potrebom za prikazivanjem različitih gledišta o štrajkovima. Zbog toga su i izostav­ljeni autori onih stanovišta koja su identična ovim koje u ovom delu teksta navodimo.

Mišljenja i stanovišta 'koje ćemo prikazati mogućno je grupisatd pomoću više kriterija, na primer: po kriteriju sličnosti ili oprečnosti gle­dišta (isti ili različiti aspekti posmatranja ove pojave). Mi smo izvršili klasifikaciju po kriteriju: društvena funkcija ljudi koji su javno rekli svoj stav prema štrajkovima, karakter njihovog razmatranja pojave i praktičan odnos prema štrajku — neposredna ali posredna akcija u vezi sa štraj­kom.

Primenom ovog kriterija, dobili smo sledeće četiri grupe: prvu grupu čine mišljenja autora koji su direktno, ali uglavnom

teorijski, raspravljali o štrajkovima;u drugoj grupa su autori koji su eksplicirali svoj stav prema štraj­

kovima u okviru razmatranja nekih drugih, opštijih tema;treću grupu čine stanovišta sindikalnih funkcionera koji su se

uglavnom direktnije bavili štrajkovima ičetvrtu grupu čine stanovišta ljudi koji su zaposleni u radnim or­

ganizacijama u ikojima je bilo štrajkova i koji su i sami u njima učest­vovali.

Razlike u gledištima postoje ne samo između grupa nego i unutar svake grupe, pogledajmo ih.

45

G l a v a p r v a

MIŠLJENJA POJEDINACA KOJI SU POSEBNO, ALI UGLAVNOM TEORIJSKI, RASPRAVLJALI O ŠTRAJKOVIMA

Ovde je reć o stanovištima ljudi koji se štrajkovima bave uglavnom teorijski i koji nisu neposredno vezani za praktično rešavanje problema u vezi sa ovom pojavom.

Gledišta ovih ljudi nisu imali bitnog uticaja ni na kvalifikovanje po­jedinačnih štrajkova i praktične političke akcije u razrešavanju konflikata koji su prerastali u štrajk. Ona su, svakako, značajna za teorijsku anali­zu pojave i za utvrđivanje društveno-političkog stanja prema njoj. To su, uglavnom, razlozi što smo ih stavili u jednu grupu.

1. IVAN BOZlČEVIČ: ,,U Jugoslaviji se neprekidno ulažu uspešni napori da se standard radničke klase što brže podigne. Štrajkovima se u tom pogledu ne može ništa postići u našim uslovima. Naime, štrajkovi ne mogu stvoriti nova dobra, oni mogu uticati samo na raspodelu, a tu raspodelu, kao što smo videli, kod nas dobrim delom vrše radnici, onako kako mogu i kako smatraju da je najpravilnije u datim ekonomskim i poli­tičkim uslovima. U takvim uslovima, prihvatanje štrajkova kao metoda borbe naše radničke klase i naših sindikata faktički bi značilo odricanje radničke klase od vlasti, od upravljanja privredom i zemljom — to bi značilo: neka neko upravlja fabrikom i državom, a mi, radnici i sindikat, borićemo se protiv ,tog nekog* za veće plate, za viši standard. Takav pore­dak mi smo im ali i bili smo njime nezadovoljni, protiv njega smo se borili — i štrajkovima, i drugim borbenim akcijama, i oružanom revolucijom — sve dok ga nismo uništili.”27

„Logično je onda što se postavlja pitanje: zašto bi sindikat išao u štrajk protiv nekoga koga — kad ima podršku većine — može da smeni sa položaja? Zašto apsolutizirati i veličati slabije pravo u uslovima posto­janja znatno efikasnijeg prava, koje je sigurno mnogo višeg reda i na lesrt- vici istorijskih dostignuća mnogo veće vrednosti.”28

„Prema tome, unutar preduzeća postoji razvijen mehanizam rad­ničkog samoupravljanja, koji ne samo što isključuje potrebu za pribega- vanje štrajku nego predstavlja kvalitetan skok u pravima radničke klase, daleko više nego što je »pravo na šrajk’. Očigledno je i istoidjski potvrđeno da nikada nisu štrajkovali oni koji odlučuju. Štrajkuje se radi pritiska obespravljenih na one koji odlučuju”.29

„Iz svega ovoga se nikako ne bi smeo izvući zaključak da je jugo- slovensko društvo bez konflikata, da u njemu nema protivrečnošti, sporo­va i sukoba”. „ . . . .ne bi smeo izvući ni zaključak da su u Jugoslaviji štraj­kovi uopšte isključeni. Iz izloženog samo proizlazi da je štrajk nepotreban i nemoguć kao sredstvo borbe i kao metod delatnosti sindikalnih organiza­cija”.

27 Ivan Bočićević: „Nužnost i izlišnost štrajka kao metoda i sredstva sindi­kalne aktivnosti u našoj stvarnosti”, „Socijalizam” broj 1, 1959, str. 38—39.

28 Isto, strana 42.22 Isto. strana 43.

46

„Zbog naše društvene strukture i mehanizma samoupravljanja proizvođača i građana uopšte, problem prava na štrajk u našoj zemlji ne postoji ni teorijski, ni politički”.

„U stvari, prava samoupravljanja isključuju potrebu štrajkova, tako da bi istovremeno isticanje oba .prava’ značilo isticanje nečega što ne ide zajedno, što bi bilo inkompatabilno. Cak bi se moglo reći da bi — s pravne tačke gledišta — pravo na štrajk isključivalo, anuliralo pravo radnika na upravljanje”.30

„Zato je u interesu sindikata da jača upravljačku ulogu radničke kla­se, što samo po sebi isključuje metode borbe iz starog društva. Ko stvarno interese radničke klase zastupa, taj će uvek .pravu na štrajk’ pretpos­taviti .pravo na neposredno odlučivannje’. To je pravo višeg reda, kon- struktivnije, dalekosežnije, ljudskije”.

Zaključujući svoje razmatranje o nužnostni i izlišnosti štrajkova u našoj zemlji, Božicević kaže:

„Pitanje prava na štrajk je, dakle, u današnjim uslovima naše zemlje čisto akademske prirode. U praksi, štrajk je, kao oblik borbe radničke kla­se, kod nas već iživljeu, a sam objektivni razvitak ne ide u pravcu ponov­nog pribegavanja štrajkovima kao metodu i sredstvu delatnosti sindikata, nego u pravcu takvog usavršavanja sistema radničkog i društvenog samo­upravljanja koje će definitivno učiniti svaku pojavu štrajka sasvim nemo­gućom, tj. društveno i istorijskd prevaziđenom”.31

Razmatranje Ivana Božičevića teorijski izgleda taono. On uzima za pretpostavku da je u nas vlast u rukama radničke klase, da smo već ostva­rili takav nivo samoupravljanja koji isključuje potrebu za štrajkom kao metodom borbe radničke klase za ostvarivanje njenih klasnih interesa. Njegov krajnji zaključak se, uglavnom, svodi na to da je štrajk u na­šim uslovima inkompatibilan sa već ostvarenim samoupravljanjem radnika i da, prema tome, radnici nemaju protiv koga ili, tačnije, ne mogu sami protiv sebe štrajkovati. Zbog toga je za njega pravo na štrajk akademsko pitanje, a ne sredstvo borbe radničke klase za ostvarivanje njenih klas­nih interesa i njene istorijske uloge.

Ovako izvedeni zaključci su, uglavnom, spekulativna konstrukcija, lišeni analize ne samo mogućnosti nego i već postojećih konflikata koji prerastaju u štrajkove i pomoću kojih, u određenim uslovima, izvesne grupe radnika ostvaruju oduzeta im Ustavom i zakonima garantovana prava. Njegova tvrdnja da raspodelu .. kod nas dobrim delom vrše rad­nici” nije tačna. Ona se više odnosi na željeno stanje nego na stvarnost. Autor je potpuno zanemario mogućnost birokratskog uzurpiranja prava radnika na samoupravljanje i realnu mogućnost, nekada i potrebu rad­nika da štrajkom ostvaruju svoje klasne i istorijske interese.

Tvrdnja da je očigledno i istorijski potvrđeno da nikada nisu štrajko- vali oni koji odlučuju i da štrajku je radi pritiska obespravljenih na one koji odlučuju tačna je i značajna. Pri tome se, međutim, gubi iz vida da se to u izvesnoj meri odnosi i na našu stvarnost, jer to što je pravo radnika na samoupravljanje proklamovamo ne znači da je ono već u tom stepenu i ostvareno da isključuje mogućnost štrajka. Ukazujemo na to da je drug Božičević ovu raspravu o štrajku u Socijalizmu pisao godinu dana nakon

30 Isto, strana 48— 49.*' Isto, strana 51.

47

prvog štrajka rudara u Trbovlju, koji je, inače, drugu Božičeviću, kao tadašnjem funkcionaru Centralnog veća Saveza sindikata Jukoslavije bio veoma dobro poznat. Utoliko više iznenađuje njegov stav da je pravo na štrajk „čisto akademsko pitanje”.

2. MIT JA ŠVAB: „Već površna ocena pokazuje da su prekidi rada, do kojih je već došlo u pojedinim kolektivima, posledica određenog i kon­kretno utvrđenog zaostajanja razvoja proizvodnih odnosa iza postignutog stepena proizvodnih snaga.”

„Govorimo, a sada i pišemo o obustavama rada. Za pojavu koju smo uvek nazivah štrajkom upotrebljavamo izraz koji bi mogao da izgleda opreznijim i manje određenim. Smatram da treba utem eljiti i tu različitu terminologiju.”

„Dakle, rec je o procesu u kome je štrajk izgubio svoj raniji karak­ter i bivšu društvenu i političku oštricu — mada je on tu, on je prisutan zbog neostvarenih m o g u ć n o s t i , ali to nije b o r b a za p r i d o b : - j a n j e n o v i h m o g u ć n o s t L Obustava rada čak ni po obliku nije sasvim jednaka štrajku, a njena sadržana je sasvim nešto drugo. Svaki slučaj, kada ga posebno analiziramo, potvrđuje ovu tezu. Obustava rada nije bitka za nekakva nova prava koja su čak ustavom u načelu već data radnom čoveku, već za prava koja su negde, na određenom nivou, pre­kinuta i onemogućena. Već iz ovoga proizlazi da je tennžnolosko razliko­vanje opravdano, jer se u suštini radi o novoj pojavi u novim dm štveno- -ekonomskim uslovima. Ako bismo obustavu rada shvatih kao krajnju izazvan klasnom suprotnošću, pokušaj razrešavanja konflikata, onda ne bismo izbegavali ni izraz ,štrajk\”

„Drukčije rečeno: štrajk je takođe borba za nov društveni sistem uopšte, a prekid rada je protest protiv nesprovođenja pojedinih principa već prihvaćenog društvenog sistem a.”

„Svakako je moguće napraviti nekoliko zaključaka: ukoliko radnik više postane subjekt a ne objekt odnosa, manje će biti situacija koje bi izazvale takve konflikte.”

„Mislim da je obustava rada, kao što «nn već napisao, ipak samo to­božnji napredak, on je jednostran akt, akt koji ne može postati metod. Ako se grupa zapnslpmh već posluži takvim »grupnim pritiskom’, kada joj ništa drugo nije preostalo, onda je to izraz nepoverenja prema komu­nistim a, organizatorima rada, a takođe i prema radničkom savetu koji je u prilično čudnom svetlu kao predstavnik onih koji protestu ju.”

„Sto više radni čovek bude svestan da ja sam faktor svega, to će manje tražiti rešenja na drugim adresama. Sešenje je, dakle u sub­jektivno željenom i organizovanom produbijavanju samoupravljanja, u otklanjanju elemenata koji nam na tom putu smetaju.”

„Za zaključak treba konstatovati da su m otivi za obustave rada najčešće lični dohoci”. Međutim, „osim onih koji su uslovljeni odnosima u radnoj organizaciji, ima takođe premda manje, primera da je konflikt nastao ukrštanj em interesa kolektiva i društva. Uzmimo primer obustave rada zbog objektivne nemogućnosti isplaćivanja odgovarajućih hčnih do­hodaka, uprkos većoj proizvodnji, zbog većih društvenih obaveza. U tak­vom slučaju uzroci konflikata su druge vrste. To znači da je korisno biti svestan da konflikti mogu biti posledica vrlo različitih subjektivnih i ob­jektivnih okolnosti kako na nivou same radne organizacije, tako i na ni­

48

vou odnosa radne organizacije sa komunom ili još širom društvenom za­jednicom.”32

Citirani članak Milje Švaba je prvi javno objavljen tekst u kome se raspravlja o postojećim štrajkovima u Jugoslaviji. U stvari, iz ovog se teksta čitalac, preko sredstava javnog komuniciranja (časopis „Teorija in praksa”) prvi put mogao obavestilti da u Jugoslaviji orna štrajkova. Od prvog štrajka u Jugoslaviji (januara 1958) do javne informacije da štraj­kova ima prošlo je punih šest godina. Ovaj podatak sam po sebi dosta govori. Međutim, istine radi, treba reći da u vrerne pisanja ovog teksta javno govorenje da štrajkova ima nije bdio samo hrabrost nego i rezultat poznavanja izvesnih činjenica o jednom broju štrajkova u Sloveniji. Nai­me, Matija Švab i Bogdan Kavčić su prvi javno prikupljali i sređivali po­datke o štrajkovima. A treba primetiti da ni u članku Mitje Švaba nema nikakvih podataka o štrajkovima u Sloveniji, iako ih je on u to vreme imao. Ipak, treba reci da je članak, zbog svog sadržaja, s obzirom na vre­me u kome je pisan, vredan pažnje.

3. ZORAN VIDOJEVIĆ: „ . . . Obustave rada kod nas su spontani protesti jednog dela radnog kolektiva. Oni imaju svoje korene u defor­macijama samog sistema samoupravljanja; u nerazvijenosti stvarno de­mokratskih odnosa a raspodele prema radu, tih dveju osnovnih karakte­ristika samoupravljanja. . .

Znači, uzroci obustave rada nalaze se u nerazvijenosti samoupravlja­nja i u njegovom izrođavanju, a nisu posledica imanentnih slabosti siste­ma samoupravljanja kao takvog. . .

Samoupravljanje ne samo onakvo kako je zamišljeno, tj. kao de­mokratski model u našim pravnim propisima i političkim dokumentima, nego i onako kakvo se već ostvaruje kao praksa u nizu naših radnih or­ganizacija — dovoljno je prostoran teren za razvijanje onih aktivnosti koje će otklanjati korene obustave rada. . .

Tražiti pravo na štrajk u uslovima samoupravljanja, znači težiti laž­noj solidarnosti u kolektivu i lažnoj demoikratiji. Znači, u stvari, negirati samoupravljanje”.33

Vidojević smatra da je štrajk inkompatdbilan sa samoupravljanjem i kao demokratskim modelom i kao sa već ostvarenim procesom u našoj zemlji. Za njega je pravo na štrajk pri već ostvarenom samoupravljanju lažna solidarnost i lažna demokratija. Tražiti pravo na štrajk „znači, u stvari, negirati samoupravljanje”. Zaključak Vddojevića je pogrešan, jer je zasnovan na nerealnoj proceni ostvarenosti samoupravljanja u radnim organizacijama.

4. VJEKOSLAV MIKECIN: „Protiv koga to radnici treba da pro­testiraju, da zaprijete i takvom mjerom kao što je štrajk, kad oni sami upravljaju sredstvima za proizvodnju, proizvodnjom i raspodjelom pro­izvoda. Zar protiv samih sebe? Doista, teorijski gledano, to je pitanje sasvim na mjestu. Međutim, ne treba smetnuti s runa da je radničko sa­moupravljanje tek u izgradnja, da je izloženo raznim smetnjama i nega- **

** Mitja Svab; Konflikt med možnostjo in uresničitvijo, Dopisek na temo „Prekinitev dela”, „Teorija in praksa”, Ljubljana, 1964, št. 2. str. 257—263.

w „Marks i savremenost”, Beograd, 1964, strana 628—629.

49

tivrnini n)mpfliifc»nijjiiinmarrJ da ga »imaj; TrwwittfiMolljww* lM*nngwna j 'raz®yeDa rad­nička klasa i da zato rfaorije ličnih interesa1- (Marics) i razne samovoljeUtlcajlMfai i in!igingn{wpifiifa narafoa i grupa dTi riLUmrt narušavaju T!ja>—njev te da osobe i gnape moga faktički, ostajući pri upobrebljenam termi­ni n, SferajkujU protiv r*swrfrmT uamMTM upravljanja ■£ rautmnlka ,jj3 pmilk itiiv. djitii (Jt vocen naftn, da Tiraj imumnmn pwmapi»j«ii zabadaju radnike i, UZ pnBMP garauig figJkanrij naa ramrun nhmanama da gUiaju Q3 odgO-vorne i stručno <1 1 nk***™ položaje -irmfipnaofan ali njima injaW osobe. Taj, svojevrsni štrajk protiv radnika i protiv opstali interesa nije tako vidljiv; on je ptidrnukaft i imma nesagledive negativne posljedice. Pitam se, «toga je li tinlifeir* abip (htio p lrtifillcTi fH A rninmslri) protest radnika s obu­stavom rada afcru U «i«Tjiiin imiamfnatiina preostaje <amn to sredstvo i aki> takav protest može e f i k a s n o i b r z o staviti uza zid te podmukle i muTMigni ja sn ije štrajkače. Mislim da obustava rada 'ne bi smjela biti tabu. Njome, k«« krajnjom mjerom, radnici mogu u takvom preduzeću. gdje se a?gfrtTiniaf.gfef £ u raznim vidovima protiv njih pnmcnjuje opstruk­cija, natjerati nosioce te opstrukcije, te privilegirane klike pred sud javne odgovornosti. To znači faktički učvrstiti sistem radničkog samoupravljanja i dotičnoj radnoj organizaciji osigurati socijalističko djelovanje.”9*

Muk-gcm između ostalog, smatra: prvo, da štrajk ne bi anm biti za­branjen; drugo, da njim e, kan posleđnjim sredstvom, radnici mogu sta­v iti pred sud javne odgovornosti nosioce raznih opstrukcija i, najzad, tre­će, tim e „ . . . faktički učvrstiti sistem radničkog samoupravljanja i dotič­noj radnoj organizaciji osigurati socijalističko djelovanje”. Dakle, štrajk po Mikecinu može faktički značiti jačanje sistema radničkog samouprav­ljanja. To je u njegovom razmatranju bitan stav.

5. BOGDAN KAVClĆ: „Protestna obustava rada je spontani oblik vršenja pritiska radi resa van ja određenih problema. Njome se radnici služe jer redovni put nije boo efikasan. . .

Teorijski posmatrano, nema razloga za obustave. Sa tog aspekta, protestne obustave su deformacija sistem a — nelogično je što se radnici međusobno ne mogu dogovoriti na drugačiji način, što se sami ne orga- nizuju u takve oblike međusobnog komuniciranja koji bi omogućili da protestne obustave ne budu potrebne. Ipak, ne možemo mimoići činje­nicu da posleđnje tri godine ima dosta protestnih obustava rada i da se od privrednih proširuju i na neprivredne delatnostL Uzrok se, verovatno, nalazi u nedovoljnoj izgrađenosti sistema, u raskoraku između idealnih teoretskih shema i stvarnog stanja. Uzrok je, dakle, u tome što u praksi još uvek nije stvar samih proizvođača ono što je teorijski Ustavom i za­konima da to neposrednim proizvođačima, nego vlast uzurpira pojedinac (majstor, direktor) ili grupa, ili država (plafonirane cene i sL). Dokaz da je tako jeste to što radnici putem obustava rada postižu povećanie ličnih dohodaka, prometni pravilnika, a i prometni instrumenata (Trbovlje). Ako sam direktor nekog predtizeća može radnicima koji su obustavili rad da obeća i postigne povećanje njihovih ličnih dohodaka, onda to znači da nji­ma još i dalje deh neko odozgo, a ne oni sami. U tom smislu obustave možemo da označimo ne kao posledicu krize sistema samoupravljanja,

M Vjekoslav Mikecin: Neki aspekti emancipacije radničke klase, „Naše teme”, broj 7, Zagreb, 1965, str. 1031—1032.

50

nego pre kao njegovu dečju bolest (podvukao N. J.). Ako bi načela samo­upravljanja bila u praksi realizovama, radnici bi od obustave rada imali samo štetu, jer određeno vreme ne bi radili i zbog toga bi za toliko manje uradili i zaradili. A u sadašnjoj situaciji, od obustave obično imaju samo koristi, jer obustavom postižu ono što ranije nije bilo moguće daostvare . . .

Protestne obustave rada treba da smatramo pojavom koja je speci­fična za određen (priličan) stepen razvijenosti neposredne socijalističke demokrati je i koja je izraz prilične neafirmisanosti sistema samoupravlja­nja i nerazumevanja njegove sadržine. Protestna obustava rada je posle- dica deformacije samoupravljanja u konkretnim uslovima i okolnostima. Može, dakle, da nam posluži kao indikator koji pokazuje gde sa samouprav­ljanjem nešto nije u redu, gde je potrebna intervencija subjektivnih snaga . . .

Mislimo da protestnom obustavom rada možemo da smatramo samo onaj prekid rada u kome učestvuje (relativno) veća grupa radnika sa ci­ljem da na taj način postigne realizaciju nekih prava koja su radnicima već dalta, ali su, u konkretnom slučaju, nerealizovana, i to pošto radnici nisu redovnim postupkom ostvarivali svoje zahteve i dobili odgovarajući odgovor. Samo takvu obustavu rada možemo da smatramo kao indikator greške u samoupravljanju u radnoj organizaciji. I samo u tom slučaju, kada je indikator slabosti i nepravilnosti, možemo reći da je to borba za afirmisanje samoupravljanja. Analiza dosadašnjih protestnih obustava rada pokazuje nam da konflikt nisu rešavali samoupravni organi, da se radnici svojim zahJtevom nisu obraćali radničkom savetu nego, tako reći, direktno direktoru. To je, verovatno, s jedne strane, dokaz nepoznavanja samoupravljanja i njegovih principa — traže se slabosti konkretnih obli­ka u radnoj organizacija — a, sa druge strane, to je nepoverenje u posto­jeće organe i oblike samoupravljanja. Druga alternativa nam skreće paž­nju na udaljavanje samoupravnih organa koji raspolažu većim delom sa­moupravnih prava od radnika, na njihovu borokratizaciju . . .

Protestne obustave rada treba shvatiti kao realnu pojavu, kao van- redno oštar način razrešavanja postojećih protivrečja u radnoj organiza­cija. Zato mislimo da je štetno zatvarati oči pred činjenicama. . .

Analiza obustava rada pokazala je da svaka obustava nije a priori društveno i samoupravno pozitivna. Dosadašnje tretiranje obustave rada, neanaliziranje i neotklanjanje uzroka, potpomoglo je da ona postane i sredstvo za iznuđivanje društveno negativnih postupaka i zaključaka. . . rada se o psihozi da je obustava rada najlakši oblik afirmisanja zahteva, opravdanih i neopravdanih. I pošto je taj oblik bio dosad uspešan, on se proširuje.”35

Kavčdć, dalje, defimiše pojavu na sledećd način:„0 protestnoj obustavi rada možemo govoriti samo onda kada rad

prekine (relativno) veća grupa radnika koja time želi da realizuje neko svoje pravo koje joj je normativno dato, ali u konkretnom primeru nije realizovano, i to nakon bezuspešnog pokušaja da u redovnom postupku dobije zadovoljavajući odgovor. Samo takvu obustavu rada možemo sma­trati indikatorom greške u samoupravljanju u radnoj organizaciji. I samo kao indikator slabosti i nepravilnosti, ona se može kvalifikovati kao borba

Js Materijal Republičkog veća Sindikata Slovenije o samoupravljanju — deo „O protestnih ustavitve dela”, Ljubljana, april 1965.

51

za afirmaciju samoupravljanja, a "»falm Iran prikladan oblik za afinnisa- nje samoupravljanja. Analiza dosadašnjih protestnih obustava rada poka­zuje da konflikte nisu rešavah samoupravni organi, da se radnici svojim zahlevnm nisu obraćali radničkom sa vetu, već, tako reći, isključivo direkto­ru. To je, s jedne strane, verovatno, dokaz nepoznavanja samoupravljanja i njegovih principa (ne mogu da se otkriju slabosti konkretnih oblika u radnoj organizaciji) i, s druge strane, nepoverenje u postojeće organe i oblike samoupravljanja. Druga alternativa upozorava nas na to da se samoupravni organi (koji donose uglavnom sve samoupravne odluke) udaljuju od radnika, da se birokratizuju”.**

Gledišta Ravčića o odnosu protestne obustave rada i samoupravljanja dosta je značajno. Kavčić, naime, tvrdi da se protestna obustava rada „mo­že kvalifikovati kao borba za afirmaciju samoupravljanja, a nikako kao prikladan oblik za afirmisanje samoupravljanja”.

Članak Bogdana Kavčića „O protestnim obustavama rada” je prvi tekst o ovoj pojavi koji je napisan na osnovu empirijske analize štrajkova. Zanimljivo je, međutim, da u pomenutom članku nema uopšte podataka0 štrajkovima u Sloveniji koje je drug Kavčić, inače, imao.

6. Dr JOVAN ĐORĐEVIČ: „Društvena svojina obuhvata plurali­zam interesa, različitost statusa i javnih ovlašćenja, koji nije unapred usklađen i monolitan, ali potencijalno dopuštajući (u odnosu na klasnu svojinu) stvaranje, uddađivanje i sintezu, on nije lišen ne samo protiv- rečnosti već i konflikta. Time je teorijski moguće i čak opravdano da se prihvati pravo na štrajk i razne vrste arbitraže u sistemu društvene svojine. Ustav Jugoslavije priznaje ove arbitraže, a u praksi se prim aje pojava štrajka pod prividno opravdanim nazivom ,obustava rada’, koju Ustav inače ne zabranjuje pošto se ljudska prava zasnivaju na načelu: nije doz­voljeno samo ono što je izričito Ustavom ili zakonom zabranjena”37

Jovan Đorđević tvrdi da je ne samo teorijski mogućno nego čak1 opravdano da se prihvate pravo na štrajk i ram e vrste arbitraže u siste­mu društvene svojine. S obzirom na načelo da „nije dozvoljeno samo ono što je izričito Ustavom i zakonom zabranjeno”, može se zaključiti da pro­fesor Đorđević smatra da je po pozi ti vno-pravnom sistem u štrajk u našoj zem lji i u uslovima društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju pravno dozvoljen. Načelo na koje se prof. Đorđević poziva nije sporno. Međutim, mogućna je drugačija interpretacija i praktična aplikacija toga načela na ljude koji su štrajkovali. Naime, poznato je da su prema jednom broju ljudi koji su štraj kovali primenjivane ram e sankcije uključujući tu i pravne. Prema tome, za praktično rešavanje problema koji nastaju samim štrajkom nije dovoljna samn ovakva opšta interpretacija načela na kojima se zasnivaju ljudska prava po našem ustavu i našim zakonima.

7. „MALA POLITIČKA ENCIKLOPEDIJA” eksplicira stav prema pojavi koju razmatramo slično profesoru Đorđeviću. Navodimo taj stav:

,,U socijalističkim državama štrajk nije kao institucija prihvaćen a osobito nije garantovan ni ustavima ni vaknruima Načelni razlozi koji se

** Bogdan Kavčić: „O protestnim obustavama rada” „Teorija an praksa”. £L 9, Ljubljana, 1965.

" Dr Jovan Đorđević: „Protrvrečnosti društvene svojine u socijalizmu”, „Gle­dišta” broj 11 od 1965, str. 1467.

52

navode za ovakav stav proizlaze iz opšteg koncepta socijalističke države kao radničke države. U Jugoslavija Ustav ne predviđa .pravo na štrajk’, ali iz Ustava proizlazi postavka da je slobodno sve što nije zabranjeno, upravo Ustav ne prihvata etatističku teoriju o pravu kao sferi dopušte­nog, tj. ne prihvata poznati stav .slobodno je samo ono što je odobreno’. Iako je izvesno vreme (pre Ustava) preovlađdvalo gledište da samouprav­ljanje isključuje pojavu štrajka, on je u obliku ili pod nazivom .obustava rada’ u praksi poznat kao izuzetak. Obustava rada nije proglašena za ile­galni već za moguć oblik izražavanja nezadovoljstva, pa i borbe radnika protiv odluka i stanja koja predstavljaju povredu njihovih zakonitih i legitimnih interesa i prava.”38

Autori „Male političke enciklopedije” najpre tvrde da u socijalistič­kim državama (uopšte) štrajk nije prihvaćen kao institucija, nije dozvo­ljen ni ustavima ni zakonima. Sto se tiče prava na štrajk u Jugoslaviji, oni smatraju da naš ustav ne prihvata etatističku teoriju o pravu kao sfe­ru dopuštenog, naime ne prihvata poznati stav: slobodno je samo ono što je odobreno. Otuda izvlače zaključak da štrajk nije proglašen za ilega­lan, već za moguć oblik izražavanja nezadovoljstva, pa i borbe radnika protiv odluka i stanja koja predstavljaju povredu njihovih zakonitih i le­gitimnih interesa i prava. Po autorima Enciklopedije, štrajk je moguć i pravno dozvoljen oblik borbe radnika za ostvarivanje njihovih zakonitih prava i interesa ukoliko su njihova zakonom garantovana prava povre- đena.

8. ALEKSANDAR IVIČ: „Već se sada može konstatovati da obusta­ve rada imaju svoju realnu osnovu koja se, uprošćeno govoreći, može svesti na nekoliko uzroka: sdtuadja u kojoj jedan uži deo kolektiva ne može da odbrani svoje interese; situacija u kojoj čitav kolektiv ne može da odbrani svoj interes zbog uticaja neke spoljne sile; situacija u kojoj jedan uži deo kolektiva zapostavlja interese ostalih delova kolektiva. . .

Ruzume se da je u svim ovim situacijama reč o nerazvijenom sa­moupravljanju ili, pak, o podređenosti samoupravnih organa interesima koji ne odgovaraju radnom kolektivu. . .

Legalizacija obustave rada potrebna je, između ostalog, zbog toga da bi se omogućila društvena odgovornost i onih koji obustavljaju rad i onih zbog čijeg je ponašanja došlo do obustave rada.”39

Ivić, dakle, smatra da bi se legalizacijom štrajka rešilo pitanje dru­štvene odgovornosti onih radnika koji neopravdano štrajkuju, a isto tako i onih „zbog čijeg je ponašanja došlo do obustave rada”.

9. RADOVAN MARKOV: „Mi, dakle, pod društvenim 'konfliktom podrazumevamo sukob, sudar, borbu ili spor ljudi na osnovu različitih interesa i potreba — ali, kao prirodan društveni odnos. Budući da nastaju u ljudskoj, organizovanoj, društvenoj akciji koja je usmerena ka ostvari­vanju čovekovih interesa — konflikti se, načelno uzev, ne mogu smatrati društvenom patologijom. To je društveni odnos koji je kao takav ne samo

18 „Mala politička enciklopedija”, Sa vremena administracija Beograd, 1966, str. 1222.

» Iz stenografskih beležaka sa sedndoe Komisije Republičkog veća Saveza sindikata Srbije za društveno-ekonomske odnose, održane 23. XI 1965.

53

zakonit već i nužan, je r po svojoj prirodi predstavlja jedan od podsticaja ljudskog stvaralaštva i aktiviteta.”40

„Nije, dakle, nenormalno društveno stanje u kome postoje konflikti, već ono u kome ne postoje uslovi da se oni demokratski razrešavaju — što, inače, može dovesti do raznih oblika kulminacije, incidentnih si­tuacija i poremećaja društvene harmonije . .•.

Pojava štrajka u nas ukazuje upravo na takva stanja odnosa u iz- vesnim sredinama. Ta pojava i nije toliko značajna koliko joj se značaja pridaje: strah od štrajka kao takvog u Stvari je svojevrsna fobija, odno­sno bezrazložan je. Bitno je šta on otkriva: realno stanje, naše fikcije, zablude o samoupravljačkim odnosima koji u stvari ne funksionišu u tim sredinama, nesposobnost ili otpore da se konstituišu samoupravljački od­nosi, politički imobilitet i si. Prema tome, ne mogu se osuđivati radnici što štrajkuju, već se moraju istraživati razlozi koji ih teraju na š tra jk . . .

Sama pojava — štrajk — je u nas kulminirajuća tačka specifičnog ekonomsko-političkog i radnog konflikta između određenih subjekata, u kojoj jedan subjekat — po pravilu radnici, kao nosioci proizvodnih ope­racija— obustavlja rad s namerom:

— da tim činom izrazi postojanje konflikta i svoje nezadovoljstvo prema načinu na koji je taj konflikt rešavan (na njihovu štetu) ili zbog toga što uopšte nije rešavan;

— da štrajkom izrazi nemogućnost da u postojećim normalnim uslo- vima, kroz dati samoupravni organizam, i redovnim putem efikasno ostva­ri svoje opravdane i ugrožene interese. Dakle, u svesti aktera, štrajk egzi­stira kao jedino moguće — poslednje efikasno sredstvo za ostvarenje nji­hovih legitimnih prava;

— da štrajkom obezbedi direktno angažovanje trećeg faktora, van ili iznad oba subjekta, koji u ulozi arbitra treba da ,reši’ konflikt i koji ga, faktički, ili rešava ili ubrzava njegovo rešavanje. . .

Otuda bi polazno pitanje u posmatranju štrajka kao društvene po­jave moralo da glasi: u kakvom odnosu stoje štrajkovi prema interesima radničke klase a ne prema »interesima društva’ . . .

Štrajkovi nisu i ne mogu biti imanentni samoupravljanju; gde ono postoji i funkcioniše — štrajkova nema i ne može biti. Štrajkovi su pro­izvod nepostojanja samoupravljačkih odnosa. Ako takvi nesamouprav- ljački odnosi mogu još postojati (a mi to moramo priznati) — utoliko pre treba shvatiti štrajk kao akciju koja otkriva privide o samoupravljanju i ukazuje na njih, te izvanredno efikasno mobiliše snage za uspostavljanje samoupravljačkih odnosa.”41

Konflikti se ne mogu smatrati društvenom patologijom, smatra Mar­kov. Za njega nije nenormalno stanje u ikome postoje konflikti, već je nenormalno društveno stanje u kome „ne postoje uslovi da se oni (kon­flikti) demokratski razrešavaju”. Bitno je njegovo razmatranje štrajka u vezi sa samoupravljanjem. Krajnji zaključak se, u stvari, svodi na to da su štrajkovi produkt nepostojanja samoupravljačkih odnosa, odnosno, ne­

40 Radovan Markov: „Društveno-ekonomske determinante, konflikata u pre- duzeću i kulminironje nekih konflikata štrajkovima”, Visoka škola političkih nauka, Beograd, 1966, str. 52.

41 Isto, str. 53, 54, i 55.

54

ostvarenih Ustavom i zakonima garamtovanih prava radnika. Najzad, Markov ukazuje i na to da štrajk, kao društvenu pojavu, treba posmatrati sa gledišta interesa radničke klase, a ne prema „interesima društva”.

10. RUDI LAMPRET: „Protestne obustave rada nisu štrajkovi, pošto nisu borba radnika protiv vladajuće klase kapitala, nego su nastojanja na­ših radnika za ostvarivanjem socijalističkih principa . . .

Uzroci ekonomskog značaja predstavljaju jedan od najvažnijih fak­tora u tim konfliktima. Mnoge radne organizacije i pojedine industrijske grane posluju na granici rentabiliteta ili, čak, sa gubitkom. Nalaze se u ekonomskim poteškoćama i zbog toga što se suviše sporo afirmiše ustavni princip jednakih uslova privređivanja. Sve to i činjenica da pojedina pre- duzeća koja nisu sposobna za modernu proizvodnju rade po svaku cenu često je uzrok niskih dohodaka. To je značajno utoliko više što su baš niski lični dohoci uzrok nezadovoljstva, jer danas'je u mnogo čemu raspo­loženje ljudi uslovljeno njihovim materijalnim položajem.

Tehnobirokratski odnosi i slaba organizacija proizvodnje, isto tako, često prouzrokuju nezadovoljstvo i proteste, a posebno nehumani postup­ci pojedinih rukovodilaca u preduzećima, zapostavljanje .običnog radnika’ i njegovih mišljenja i predloga, spora, neažurna i nesređena administra­cija itd . . .

Nosioci te pojave nisu neprijateljski elementi. Ova činjenica je do­kaz stabilnosti i čvrstine našeg sistema. Ipak, ne smemo zaboraviti mo­gućnost da se neprijatelj uključi u ove konflikte, iskoristi proteste rad­nika za svoie namere, na što nas upozoravaju dosadašnji primeri u protiv- jugoslovenskoj kampanji.

Protestne obustave rada, sa svim svojim međusobno povezanim uzro­cima i posledicama, uvek predstavljaju politički problem d imaju, uprkos naših želia, političko obeležje. To posebno važi u onim primerima kada su se radnici nakon toga što su iscrpli sve mogućnosti za rešavanje ne­sporazuma odlučili za obustavu rada kao metod prisiljavanja na rešavanje sporova. Takvo tretiranje pojava je potrebno i zbog toga sto obustave rada mimo samoupravljanja i društveno-političkih organizacija znače ne- poverenje u ove organe. Iako protestne obustave rada nisu direktna de­monstracija protiv sistema, pošto su se ljudi već opredelili za socijalizam, ipak nas ove pojave upozoravaju na to da odgovorni društveno-politički faktori u ovom konkretnom primeru nisu učinili sve za efikasno rešava­nje nastalih problema.

Protestne obustave rada javljaju se kao pritisak za rešavanje pro­blema u radnim organizacijama i kao takve su u suprotnosti sa osnovnim principima našeg društveno-političkog uređenja, bez obzira na to koliko su zahtevi koji se žele realizovati ovim putem opravdani. Ni u kom slučaju ne bi smelo da se dozvoli da protestne obustave rada postanu metod za rešavanje poteškoća.”42

Po Rudiju Lampretu, konflikti nastaju pre svega zbog niskih lič­nih dohodaka, koii su rezultat ekonomskih teškoća radnih organizacija u kojima je bilo štrajkova. Oni, dalje, nastaju zbog birokratskih odnosa,

« Rudi Lampret: „Protestne ustavitve dela”. Diplomska naloga, VŠPV, Ljub­ljana, 1965, str. 42- 43.

55

slabe organizacije proizvodnje i neobaveštenoeti radnika. Nosioci štraj­kova, tvrdi Lampret, nisu neprijateljski elem enti, ali postoji mogućnost da se štrajkovi iskoriste za neprijateljsku aktivnost. Ove konstatacije su vrlo značajne.

G l a v a d r o g a

MIŠLJENJA POJEDINACA KOJI SU EKSPLICIRALI SVOJ STAV PREMA ŠTRAJKOVIMA U OKVIRU RAZMATRANJA

NEKIH DRUGIH, OPSTUIH TEMA

U ovoj grupi su m išljenja i stanovišta saveonh i republičkih dru- štveno-politićkih funkoonera koji su svoje shvatanje o štrajkovima ekspli­cirali odgovarajući na direktna pitanja koja su im postavljali novinari, učesnici nekih seminara, članova rukovodstava društveno-poUtičkih or­ganizacija Većina ovih m išljenja je objavljena u dnevnoj štampi. Neka aoačajna gledišta objavljena, odala su, uglavnom, u stenografskim beleškam a Njih ćemo takođe prikazati.

Autori ovih stanovišta, takođe, nisu neposredno učestvovali u reša- vanju problema pojedinačnih štrajkova Ali, njihova stanovišta su imala i mogu imati ubuduće bitnog uticaja na karakter, obim, intenzitet i smer političke akcije u vezi sa štrajkovima uopste i sa pojedinačnim slučaje­vima posebno.

Stanovišta ovih ljudi su zbog toga značajna.11. ASER DELEON: „Što se tiče komunističkih partija koje se na­

laze na vlasti, one, po mom m išljenju, nezavisno od svog odnosa prema štrajkovima u drugim zemljama, opravdano smatraju da štrajk u usta­vima izgradnje socijalizm a nije potreban, nije neophodan, osuđuju ga i smatraju sredstvom borbe koje je u tim ustavima potpuno prevaziđeno. Mislim fa načelno govoreći, to tačra, iako im a shvatanja da sukoba može da bude, da do spontanih sukoba može da dođe, što, razume se, ne znači i priznavanje štrajka kao potrebnog sredstva za borim socijalistič­kih snaga.”4*

Do spontanih sukoba u socijalističkim zemljama, znači, može da dođe. No, štrajk u ovim zemljama, u ustavima izgradnje socijalizma u njima, nije potreban i ne treba ga priznati kao sredstvo koje je potrebno za borbu socijalističkih snaga. Deleon, u stvari, smatra da je štrajk, u usta­vima izgradnje socijaliana, potpuno prevaziđeno sredstvo borbe radničke klase za ostvarivanje njenih interesa, odnosno za izgradnju socijalističkog društva. Ovom shvatanju se može prigovoriti izvesno ideahziranje ^ a- nja u zemljama u kojima se Komunistička partija nalaa na v lasti Istina, štrajkovi koji su nastali pre a i posle VH kongresa SKJ nisu samo spon­tani sukobi, već dosta otvoreni socijalni i ekonomsko-politički konflikti u kojima ima elemenata organizovaaosti radnika koji su štrajkova]! De­leon je citirano stanovište izneo na VII kongresu Saveza komunista Jugo-

«* Sedmi kongres SKJ, Stenografske beleSke, „Kultura”, Beograd, 1S58, str.715.

56

slavlje, dakle, u vreme kada je već bdio štrajkova »u nas, što je, inače, dru­gu Deleonu kao tadašnjem funkaioneru Centralnog veća Saveza sindikata Jugoslavije, bilo dobro poznato.

12. VLADIMIR BAKARlC: „Reći ću vam da je čitav niz obudtava rada bio pozitivan ili na granici pozitivnoga, iako je pojava štrajka znak da osnovne organizacije Saveza komunista treba odmah da utvrde uzroke i pokrenu rešavanje problema, jer je, na kraju krajeva, nenormalno da se pojavljuju štrajkovi u našim uslovima. To je nenormalno, mada štrajk ne osuđujem. Svaki taj štrajk se riješio u roku od nekoliko sati, u stvari su se tu donijele odluke koje su već ranije morale biti donesene, samo ih nitko nije donio i to bio uzrok štrajka.”44

Štrajkovi su uticali da se efikasnije i brže rešavaju oni problemi u radnim organizacijama zbog kojih je, u stvari, i došlo do štrajka, smatra Vladimir Bakaiić. Iako misli da je štrajk u našim uslovima nenormalan, ne osuđuje ga, jer su pojavom štrajka za relativno kratko vreme donesene takve odluke kojima su dosta efikasno Otklonjeni uzroci onih konflikata u radnim organizacijama koji su se završili štrajkom. Može se, ipak, po­staviti pitanje: zašto je jedna pojava (štrajk) nenormalna ako je ona po­zitivna i efikasna?

13. MILOJKO DRULOVIČ: „Mislim da se zaista ne može reći da u onim slučajevima kada radnica imaju pravo i razloga da se protiv ne­čega bune treba da sankdonišemo obustavu rada kao jednu manifestaciju društvene a/tkivnosti ili . . . samoupravne aktivnosti, jer na taj način, onda, negiramo postojeću političku organizaciju društva; onda, znači, nešto ne­dostaje, onda treba istraživati šta je to što nedostaje da bi radnica mogli da izraze svoje negodovanje, '.rimedbe ili proteste — ili u sindikatu, So­cijalističkom savezu ili u organima samoupravljanja. . .

Situacija kada radnici ne koriste samoupravljanje, sindikat i druga prava koja imaju govori o niskoj svesti radničke klase u toj datoj situa­ciji . . . Postavlja se pitanje: da li treba zbog takvih primera miške svesti ili birokratizma ovih organa, na drugoj strani, da negiramo određene po­litičke institucije i jedno zakonodavstvo koje u tom pogledu štiti interese radnika?”45

Štrajk, znači, ne možemo sankcionisati kao društvenu ili samo­upravnu aktivnost, čak ni onda kada radnici imaju pravo i razloga da se na taj način bune. Drulović smatra da bi pravno sankcionisanje štrajka značilo negiranje postojeće političke organizacije društva. On, naime, mi­sli da su postojeće institucije u sistemu samoupravljanja dovoljne za ak­tivnost radnika i rešavanje spornih pitanja. Stoga izvlači zaključak da štrajkovi nastaju i zbog niske svesti radničke klase u pojedinim situaci­jama, ali i zbog birokratizma. Štrajkovi nisu dovoljan razlog, kaže Drulo­vić, za pravno sankcionisanje ove pojave jer bismo time negirali „odre­đene političke institucije i zakonodavstvo koje u tom pogledu štiti inte­rese radnika.”

44 „Borba” broj 222 od 14. III 1966, str. 3.45 Stenogralske beleške sa sastanka Komisije Republičkog veća SSJ Srbije

za družtveno-ekonomske odnose, 23. XI 1965, str. 15 i 21 (ovaj sastanak je bio javan).

57

Stvarno stanje u vezi sa štrajkovima ne ide u prilog ovakvom za­ključku. Rezultati empirijskog istraživanja pojave pokazuju da se deša­vaju grube povrede ekonomsko-političkih interesa radnika uprkos tomešto postoje političke institucije i zakonodavstvo koji štiti interese radni­ka. Postojanje ovih institucija i zakonodavstva ne znači i ostvaren ost za­konskih prava radnika.

14. EDVARD KARDELJ: „Mislim da je teško davati neke recepte. Taj problem treba gledati i politički i humanistički u isto vrane. Mi ne možemo podržavati u sistem u društvenog samoupravljanja metode obu­stave rada kao jedan moralan metod raščišćavanja odnosa. D ivlje obu­stavljanje rada u suprotnosti je sa samoupravljanjem radnih organiza­cija. Po mom m išljenju, taj metod maramo osuđivati i tada kada su obu­stave posledica opravdanog revolta radnika. No, kada je takva situacija da postoji opravdan revolt, onda treba takav problem humanistički reša- vati, ograđivati se od tog metoda, kritikovati ga, kritikavati i ljude što nisu išli drugim putem, a u isto vreme podvrgnuti kritici i one koji su odgovorni za takvo stanje stvari i na bazi pozivanja na odgovornost jed­nih i drugih pronaći neki metod raščišćavanja, koji će omogućiti da se korišćenje metoda obustavljanja rada ipak svede na minimum. Istina je. međutim, da je upravo ta stagnacija u razvoju društvenog samouprav­ljanja često stvarni krivac što dolazi do obustava i do toga da radnici dolaze u takav položaj da očigledno ne mogu dobru stvar da proguraju. Onda se ubacuju i razni špekulanti, i nezdravi politički elementi koji te stvari koriste.”4®

Znači, divlji štrajkovi su u suprotnosti sa samoupravljanjem, njih treba humanistički rešavati i ne treba kažnjavati ljude koji obustavljaju rad, ali treba kritikovati i pozivati na odgovornost one koji su krivi za stanje koje je prouzrokovalo štrajk. Najzad, Kardelj smatra da su obu­stave rada često rezultat stagnacije samoupravljanja, te zbog toga „radnici dolaze u položaj da ne mogu da proguraju dobru stvar”.

15. MILOŠ MINIĆ: „Teško mogu odgovoriti na pitanje šta je nor­malno, a šta nije. Obustave rada se dešavaju i mislim da će se dešavati svuda gde dođe do oštrih konflikata, društvenih konflikata, uglavnom tamo gde birokratska samovolja uzme suviše maha. Pratio sam jedno vre­me sve informacije o obustavi rada i uvek se radilo o teškoj birokratiji. U manje slučajeva balo je vrlo loših postupaka uprava preduzeća, mada su išle sa dobrim namerama u pogledu projekata itd. Ali, nisu poštovale demokratizam, nisu poštovale kolektiv, birokratija je došla na vlast.”4.

Štrajkovi su bih i biće ih tamo „gde birokratska samovolja uzme suviše maha”. Osnovni uzrok za njih, po Miniću, jeste birokratska samo­volja. Rezultati empirijskog istraživanja štrajkova koje ćemo kasnije pri­kazati, idu u prilog ovakvoj tezi.

16. M ARJAN ROZlČ: „Mislim da ne tvrdim ništa novo, ustanovlja­vam (utvrđujem) samo objektivnu činjenicu ako kažem da naše obustave rada (u našem srezu do njih je došlo samo zbog niskog ih nepravilnog * 41

“ Iz neautorizovanih stenografskih beležaka sa seminara od 14. XI 1963. u Centru za političke studije i obrazovanje u Beogradu (Seminar je bio javan).41 Iz neautorizovanih stenografskih beležaka sa seminara CK SO Srbije od januara 1965. Seminar je bio javan.

58

vrednovanja rada, loših odnosa u radnim pogonima itd.) nisu ništa drugo do krajnje ali često nužno sredstvo proizvođača da postignu ono što su sami ostvarili pri socijalističkim proizvodnim odnosima. Ne idu oni za tim da prekidom rada potkopaju temelje ili odnose u socijalističkom dru­štvu, već za tim da se dosledno sprovode socijalistička načela u konkret­noj stvarnosti, idu, dakle, za tim da se dosledno sprovode načela socija­lizma, da se ostvaruju prava koja su rezultat rada. Takve obustave rada su, po mom mišljenju, krajnja (posleđnja) metoda samoupravljača u reša- vanju društvenih suprotnosti. Njih ne moramo popularisati, ali nismo u pravu ako im pripisujemo protivsocijalističko obeležje.”48

Slično stanovište je Rožič izneo i dopisniku „Borbe”. Navodim tu izjavu:

„Prekidi rada kod nas nigde nisu bili upereni protiv samoupravljača, raspodele prema radu, protiv socijalizma, društvene svojine nad sredstvi­ma za proizvodnju ili protiv određenih ustavnih principa. Radnici pre­kidaju rad tamo gde su im uskraćena samoupravna prava. Na taj način oni ruše tvrđave birokratizma u svom kolektivu i otvaraju šire procese samoupravnih odnosa. Jednoj obustavi ne treba prilepiti etiketu da je .ne­prijateljska’. Po mom mišljenju, do obustave i ne može doći s reakcionar­nih pozicija. Razume se, ovo ne znači da ih treba propagirati. Ali, postav­lja se pitanje: šta uraditi da do njih ne dođe? Unutrašnji konflikti često izbijaju zbog loše dnformisanosbi, i to ne samo od vrha preduzeća nadole (preduzeće — pogoni — radna jedinica) već i obrnuto. U sadašnjim uslo- vima, ovaj drugi .kanal’ postaje sve značajniji i ukoliko on bolje funk- cioniše, više će doći do izražaja prava mišljenja i raspoloženja radnika. Privredna reforma unosi u radne organizacije mnoge teškoće, javljaju se novi izvori sukoba i iskrsavaju dileme. Ako svesne društvene snage, na­ročito sindikati, budu u stanju da ove procese stalno prate i pomognu da se problemi razjasne i shvate, onda će se teškoće lakše savlađivati, i to demokratski, bez trzavica, na normalan samoupravan način.”49

Veoma je značajna tvrdnja Rožiča, izrečena u oba teksta, da štraj­kovi nisu upereni protiv sacijalizma kao društvenog sistema, da radnici prekidaju rad tamo gde su im uskraćena samoupravna prava, Štrajk, smatra Rožič, nije rezultat neprijateljske aktivnosti, on znači razgrađi- vanje birokratskih tvrđava u radnim organizacijama, s jedne, i širenja procesa samoupravljanja, s druge strane. Ali, istovremeno, štrajk ne treba propagirati. Postavlja se pitanje: ako je jedna društvena pojava za raz­voj socijalističkih društvenih odnosa pozitivna, a ona to po Rožiču jeste, zašto se onda od nje treba ograđivati? Isto tako, bitan je Rožičev zahtev da se iznalaze demokratski metodi za razrešavanje konfliktnih situacija u radnim organizacijama.

17. POSLANIK TODOROVSKI je u jednom odboru Savezne skup­štine postavio pitanje u vezi sa štrajkovima i tražio da se otvori debata u Skupštini o ovoj pojavi. Kada je predstavnik Saveznog izvršnog veća od­govorio na pitanje, poslanik Todorovski je rekao da nije zadovoljan odgo­

48 Marjan Rožič: Delovni človek .in moderna proizvodnja, Teorija in praksa, št. 2. Ljubljana, str. 244.

49 „Borba” broj 285 od 16. X 1966, str. 3.

59

vorom jer ga zabrinjava konfuzija u shvatanjima štrajkova. Izjavio je i to da su „izvesni štrajkovi inspirisani izjavama saveznih funkcionera”.50

Konstatacija poslanika Todorovskog da postoji konfuzija u shvaća­njima oko štrajkova uglavnom je tačna. To se, uostalom, može videti i iz ovpg prikaza stanovišta o toj pojavi.

Njegova tvrdnja da su izvesni štrajkovi inspirisani izjavama sa­veznih funkcionera, svakako, zaslužuje pažnju. Međutim, ne može se prihvatiti stav da su izjave saveznih funkcionera stvaran uzrok štraj­kova.

18. SVETOZAR VUKMANOVIĆ: „Ne može se zauzimati jednak stav prema svim obustavama rada koje nastaju iz raznih uzroka. . .

Naime, svaka obustava znači protest protiv birokratskih uzurpacija u kolektivu. Ali, ona jednovremeno prouzrokuje i štetu samom radnom kolektivu, njegovom dohotku i zaradama. Svaki naš radni kolektiv ima mogućnosti da nastale proti vrečnostd razrešava normalnim, samoupravnim sredstvim a. . . Zašto bi se morao obustavljati rad kada problemi mogu da se reše drugim sredstvima i da se ne nanese šteta ni kolektivu ni društ­venoj zajednici?

Još manje je opravdano ako neki kolektiv zahteva veće zarade bez obzira na nezultate privređivanja. Ovakvi zahitevd se u osnovi svode na to da država putem poreza uzme deo ostvarenog prihoda od preduzeća koje bolje posluje i da ga prelije drugome. A ito bi već bila uravnilovka, sa svim negativnim posleddcama po dalji privredni razvoj. Kolektivi bi onda bili zainteresovami da se ne zalažu na radu, nego da im država obez- beđuje lične dohotke. Ovakvi zahtevi mogli bi se rešavati samo na taj- način što bi se kolektivi koji zaostaju doveli u vezu sa kalektivima koji imaju bolje rezultate u privređivanju, jer to se ne može činiti bez kon- sultovanja i dobrovoljnog pristanka onih čija su sredstva u pitanju. Me­đutim, u takvim slučajevima sredstva se iz solidarnosti mogu dati samo jednom ili dva puita, a ne stalno. Prirodno, u takvim uslovima ne može biti ni govora o nekoj opravdanosti pokušaja pojedinih kolektiva da obus­tavom rada prinude druge kolektive da im ustupe deo svog dohotka. . .

Ovi problemi se moraju na drugi način rešavati kad je reč o odno­sima raspodele nacionalnog dohotka između privrednih grana i grupacija i između privrednih i neprivrednih delatnostd. Naime, i ovi odnosi bili bi čisti ako bi se dohodak u privrednim grupacijama realizovao ina osnovu cena koje se formiraju na jednom slobodnom tržištu. Ali, pošto ovakvih uslova nema u praksi, jer zajednica mora neprekidno uticati na tržišna kretanja, onda se pojavljuje i pitanje: kako dzbeća da zajednica putem ca­rina, premija, poreza, (kredita i drugih mera ne dovede do poremećaja u odnosima raspodele među proizvodnim grupacijama? Kako razrešiti sve pnotivrečnosti unutar radničke klase?

Obustave rada dz ovakvih razloga bile bi neodržive jer bi neizbežmo nosile izvesna obeležja pokušaja diktata manjine nad većinom, a na- nele bi i velike štete svim radnicima, celoj radničkoj klasi. Zato ove pro­tivrečnosti treba razrešavati unutar parlamenta, 'koji je i sam sastavljen od predstavnika radničke klase”.51

60

80 „Borba” broj 352 od 24. XII 1966. str. 4. 31 „Borba” broj 285 od 16. X 1966, str. 3.

Svaki štrajk znači protest protiv birokratskih uzurpacija u radnom kolektivu, a svaki radni kolektiv ima mogućnosti da protivreanosti raz- rešava samoupravnim putem, tvrdi Vukmanović. Znači, moglo bi se po­staviti pitanje: zašto bi se obustavljao rad kada problemi mogu da se re­se i drugi sredstvima, bez štete po radni kolektiv i društvenu zajed­nicu i zašto problemi nisu rešavani tim drugim sredstvima — na koja Vukmajiović misli — nego baš štrajkom?

19. VELJKO VLAHOV1Č smatra „ da se ovde u većini slučajeva radi o sukobu birokrati je i samoupravljanja. Na primer, problemi se gomi­laju, a ndko ih ne rešava, a kada sve preknipi začas se nađu rešenja. Ka­rakteristično je upravo to da su društveno-politioke snage u kolektivima obično po strani sve dok ne dođe do obustave rada. Na primer, u pro- sveti. Karmine su pod pritiskom nedavno počele da rešavaju pitanja pro- svetnih radnika, mada su njihovi problemi odavno poznati. U ovoj oblasti treba tražiti nove puteve samoupravljanja da ne bi ponovo izbili isti prob­lemi, ali u oštrijoj formi”.52

Štrajk je, dakle, u većini slučajeva konflikt između birokrati je d samoupravljanja. Ta konstatacija je značajna i taana.

G l a v a t r e ć a

MIŠLJENJA POJEDINIH SINDIKALNIH FUNKCIONERA KOJI SU SE UGLAVNOM NEPOSREDNO BAVILI POJEDINIM

ŠTRAJKOVIMA

Ovu grupu čine mišljenja d stanovišta republičkih i opštimskih sin­dikalnih rukovodilaca. Oni su direktni je učestvovali u razrešavanju kon­flikata u radnim organizacijama u kojima su izbili štrajkovi. Vršili su i analize ove pojave obavljajući političku aktivnost sindikata. To je za­jedničko svim autorima iz ove grupe. Međutim, stanovišita su im dosta različita, ali su i veoma značajna jer je u njima, uglavnom, impliciran zahtev da se pojedinačni štrajkovi razrešavaju u okviru njih.

Sva ova mišljenja su izneta na dva sastanka: na skupu predstavnika radnih organizacija u kojima je bilo štrajkova, 29. X 1966. godine, i na proširenoj sednici Predsedništva Republičkog odbora Sindikata radnika industrije i rudarstva SR Srbije, 11. XI 1966. godine. Oba sastanka su bila javna.

S obzirom na to da su stanovišita iz ove treće grupe citirana prema stenografsMm beleškama dva pomenuta sastanka, nećemo navoditi poje­dinačne izvore.

20. BOGOLJUB DACKOVIČ: „Dakle, mi smo na tom sastanku došli do jedinstvenog zaključka da se ne može reći da je igde došlo do obustava rada na nekoj, da kažemo, anirisocijalističkoj platformi, na plat­formi borbe protiv naše države ovakve kakva jeste, već se uglavnom radi o sasvim internim sukobima. . .

“ „Borba” broj 346 od 18. XII 1966, str. 2.

61

Može se reći da su svi ovi uzroci (i svuda) obustava rada bili spedmet razgovora pre obustave rada u preduzeću, van preduzeća, u opštinskim odborima gnnriikata u komitetima, u opštinskim skupštinama i da nisu nađena rešenja.”

„Ja bih u prilog diskusije rekao sledeće: ono što se moglo dosad uočiti, to je da smo obustavu rada uglavnom imali u radnim organizaci­jam a koje imaju veću tradiciju, da se to nije dogodilo samo u onim or­ganizacijama u kojima su rezultati rada u ceMni bili slabi, u kojima nije bio rešen položaj radne organizacije. Dogodilo se to u vrlo razvijenim or­ganizacijama, ali tamo gde upravo unutrašnji odnosi, naročito u raspode- li između ekonomskih jedinica, nisu najpovoljnije rešeni, tj. nisu dobro i do kraja rešeni. I drugo, ima vrlo mnogo mišljenja o tome da je nisko, neodgovarajuće vrednovanje rada pojedinih kategorija radnika. Tako, kada se u celini pogledaju neposredni uzroci izbijanja sukoba koji su kulminirali obustavom rada, uvek je posredi bila raspodela dohotka i lič­nog dohotka.”

Dacković tvrdi da nijedan štrajk nema antisodjalističku platformu, da se on upotrebljava, uglavnom, kao poslednje sredstvo za rešen je spor­nog pitanja, a da su uzroci u raspodeli dohotka i najzad, da su štrajkovi izbijali u radnim organizacijama koje imaju veću tradiciju, prema tome, i bolju kvalifikadonu strukturu radničke klase. Ove konstatacije su veoma značajne jer ukazuju na prave uzroke i karakter štrajka.

21. GROZDAN ĐUKANOVIČ: „Moram da naglasim to da mi kao sindikat ne treba da stojimo, n iti stojimo, niti ćemo stajati iza štrajka, a nećemo ni podstrekavaJti te stvari. AH, koliko god nam te obustave pa­dale teško — i nama i radnicima koji su se na to odlučili — sve one imaju i svoju pozitivnu stranu, jer su se mnoge stvari u kolektivima razmrdale; stavljeno je svima do znanja da prema tim problemima odnos ne može biti onakav kakav je do dosada bio. . .

Mi nismo nigde naišla na slučaj da su radnici obustavili rad, tražiti konferenciju, raspravu a da nisu bih u pravu. Različiti su uzroci obustave rada, ali su traženja uglavnom opravdana.”

Đukanovićevo stanovište o štrajkovima u stvari je protivrečno. On najpre tvrdi da sindikat ne može stojati iza štrajkova, da ih ne može po­državati, a zatim kaže da su radnici koji su štrajkovaH u većini slučajeva bili u pravo. Postavlja se pitanje: ako su radnici najčešće opravdano stu­pah u štrajk, zašto onda sindikat ne treba da ih podrži?

22. MIODRAG PAVLOVIĆ: „Sve ovo govori da se o ovoj pojavi mora stvarno razm išljati i na najodgovornijim mestdma. Međutim, mi u toj našoj analizi ne možemo da budemo i riba i meso. Eto, načelno nismo za obustave, a kad ih analiziramo, kažemo da je objektivno stanje takvo da je do obustava moralo doći, barem u dosadašnjim slučajevima. Ne veru- jem da će analiza koju budemo dah u osnovi imati drugu ocenu. Znači, mi ćemo objektivno postupati prema onome što stvarno jesmo a ne prema onome što pričamo. Ni objektivno ocenjujemo da je do te manifestacije moralo doći, da je otkazala samouprava i da je to jedan način borbe za sa­moupravu. A politički ne prihvatamo taj način borbe zato što je to jedna, do juče, za nas ekskomunicirana pojava. Moramo otvoreno reći da će se to izražavati još u većoj meri ukoliko se samouprava konzervira na ovom ni-

62

vou. Očigledno je da je zbog toga što stagnira razvitak radničkog sa veta što se nije dalje razvijala ni samouprava došlo do jednog vakuma koji jedna takva pojava popunjava . . .

Nisam za diplomatska rešenja. Konkretno, ovu pojavu ne podrža­vamo, a pozitivno je ocenjujemo. Svaku pojavu do koje je moralo doći mi podržavamo i ne možemo je se odreći. Mi stojimo iza nje.”

Zaključak se svodi na to da se štrajk pozitivno ocenjuje i da se sindikat ne može od njega ograditi. Dakle, Pavlović smatra: ako se štrajk kao pojava pozitivno ocenjuje, onda ga treba i podržavati.

23. IVAN ŠTEVURA: „Ako kažemo da smo za obustave rada, šta to znači? Znači da ni sindikat, ni partija, niti sve ono što smatramo da je svesno u kolektivu nije u stanju da rešava te stvari. Onda to znači treba da budemo, pre svega, protiv sebe . . .

U vezi sa obustavama postavljam pitanje: zašto sindikat raspravlja o ovom problemu? Nisam čuo da je ma koji izvršni komitet, da je skup­ština ovo stavila na dnevni red, da je neko dao institutu da ispita što je to što uslovljava da se radnička klasa bori protiv sopstvene vlasti. Mislim da bi vrlo brzo trebalo da Centralno ili Republičko veće utvrdi neki zva- ničan stav, zvanično mišljenje, jer možemo da prihvatimo mišljenje i jed­nog, i drugog, i trećeg, i četvrtog. Jedan je za, drugi je protiv, aH većina priznaje štrajk kao metod borbe za prava radničke klase. Smatram da mi to moramo odbaciti.”

Števura ukazuje na potrebu za utvrđivanjem jedinstvenog stava u našem društvu prema štrajkovima i smatra da to ne može sam sindikat da resi. Inače, zalaže se za to da se štrajk ne prizna kao metod borbe za prava radničke klase.

24. PREDSEDNIK OPŠTINSKOG ODBORA SINDIKATA RADNI­KA INDUSTRIJE I RUDARSTVA LESKOVCA, između ostalog, rekao je: „Treba se kategorički izjasniti protiv svih ocena naših funkoionera koji su podržavali obustavu rada. I tu treba da budemo jasni i glasni: sindikat i njegovo rukovodstvo ne stoje iza obustave rada jer, inače, negi­ramo sva moguća sredstva koja sindikat ima da se bori u radnoj organi­zaciji.”

Ovde je, dakle, kategorički ekspliciran stav protiv podržavanja štraj­ka. Mislim da je stav jednostran i da se ne vodi računa o realnim društve­nim odnosima.

25. LJUBICA STUBL1NAC: „Moramo biti jasni: ili jesmo ili nismo za štrajkove. Ne možemo reći da neku pojavu podržavamo konkretno, ali da smo u principu protiv nje . . .

Ne može biti član sindikata, član Saveza komunista onaj ko štraj­ku je, pogotovu mislim da je za svaku osudu ovakav stav partijskih ruko­vodstava i da je već jednom vreme da se prestane sa diskusijama oko reor­ganizacija i da se već jednom pozabavimo idejnim problemima. Ovo su za mene idejno-politdčki problemi. U Republičkom odboru je već raspravljano o tome da treba da izradimo jednu informaciju i da obavestdmo Predsed- ništvo i Centralni komitet, jer je potrebno da sve društveno-političke

63

organizacije sa više odgovornosti shvatte stanje u radnim organizacijama i da preduzmemo sve što se može da ne bi došlo do obustava rada..

Navedem stav Ljubice Stublinac prema štrajkovima ne bi se mogao prihvatiti Naročito nije prihvatljivo njeno stanovište da ne može biti član Saveza komunista i sindikata onaj ko štrajkuje.

G la v a č e t v r t a

MIŠLJENJA POJEDINIH RADNIKA KOJI SU ZAPOSLENI U RADNIM ORGANIZACIJAMA U KOJIMA JE BILO ŠTRAJKOVA

I KOJI SU I SAMI U NJIMA UČESTVOVALI

Autori ovih stanovišta, ljudi koji su zaposleni u preduzećima u koji­ma je bilo štrajkova i koji su i sami učestvovali u njima, učestvovali su kao predstavnici tih preduzeća (posebno onih grupa radnika koji su štraj- kovah) na sastanku koji je održan u Republičkom odboru Sindikata rad­nika industrije i rudarstva SR Srbije 29. X 1966. godine u Beogradu. Sastanak je bio javan. Velik broj ovih ljudi bili su među glavnim akterima štrajka. Među njima je bilo i predsedndka radničkih saveta i sindikalnih ru­kovodilaca iz preduzeća u kojima se štrajkovalo. Zajedničko obeležje ovih ljudi jeste to da su svi oni štrajkovali, ali i aktivno učestvovali u reša- vanju samog čina štrajka i problema u vezi sa konfliktom.

Zbog autentičnosti i značaja iskaza ovih ljudi za opšte razmatranje a i praktično rešavanje ove pojave, dtiraćemo ih onako kako su na pome­ti utom sastanku izrečeni.

Pošto su ova mišljenja navedena prema stenografckim beleškama sa pomenutog sastanka, nećemo posebno navoditi izvore pojedinih citata.

26. KOŠTA MAKAR: „Sirotinji je, uglavnom, najteže bilo i biće. Međutim, obustave su se dešavale, uglavnom, u organizacijama u kojima lični dohodak baš nije tako nizak ako se uporedi sa dohotkom u drugim privrednim organizacijama i u njihovoj grani i van nje. Znači, nisu u pi­tanju bili samo lični dohoci. Ima i drugih stvari. . .

Kad se radi o obustavama rada, plašim se jednoga: da one, dok su okrenute protiv nepravilnosti u radnim organizacijama, a znamo da su kretanja i privredna reforma mnoge stvari zaoštrile u granama, ne po­stanu način da se na čelu sa rukovodstvom preduzeća reše neka pitanja sistema i uslova privređivanja među granama . . .

Na kraju, da se izjasnim: m islim da pre obustave rada ima dosta metoda za borbu da se određene stvari isteraju na astmu i da smo mi te metode zapostavili. I kažem: dobro je dok se ovi ekscesi dešavaju u rad­nim organizacijama da bi se sanirali unutrašnji problemi, ali se može desiti jednoga dana da dođe do štrajka koji će zahtevata izjednačenje prava grana, odnosno uslova privređivanja.”

Ovde su dva značajna upozorenja. Prvo se odnosi na to da se štraj­kovi dešavaju, uglavnom, u radnim organizacijama u kojima nije u pita­nju samo nizak lični dohodak. Drugo upozorenje se odnosi na mogućnost štrajka većih razmera. Tačnije, Makar smatra da može doći do štrajkova u pojedinim granama zbog različitih uslova privređivanja.

64

27. IVKO PANlS: „Ova pojava se do sada razvijala stihijski i za sada su to pojedinačni slučajevi. Ali, ja se plašim organizovanog štrajka, onak­vog kakav je ovde pomenut — da se i rukovodstvo u radnoj organizaciji umeša i zajedno s radnicima štrajku je, jer ovde se ističu dva problema: društvo — radna organizacija i birokratski odnosi organa upravljanja u radnim organizacijama . . .

Tvrdim da se broj organizacija koje su štrajkovale može da digne na kvadrat, jer se izvesne stvari prikrivaju . . .

Sindikat ne može sam da se bori sa ovim problemom.. .Ne želim da prognoziram, ali radnici javno na sastanku kažu: , .. . vi

ne morate da menjate instrumente, ali ćemo mi vas onda da naučimo pa­meti, kao oni iz Paraćina’.”

Paniš ukazuje na mogućnost organizovanijih štrajkova širih raz- mera. Stvarno stanje u pogledu štrajkova ranije se krilo. Sam Paniš je bio kritikovan i pozivan na odgovornost od streskih i opštinskih funkcio- nera što je obavestdo Republičko veće Saveza sindikata o štrajku. Posebno je značajno njegovo ukazivanje na lančanu reakciju pojave. Naime, štrajk u Fabrici stakla u Paraćinu je, po njegovom iskazu, podstakao radnike u drugim radnim organizacijama na razmišljanje o preduzimanju takvih ak­cija kao što je štrajk.

28. BRANISLAV MILINKOViC: „Za mene se najoštrije postav­lja jedno pitanje: protiv koga mi štrajkujemo, upravo, kakav je odnos ne­posrednih proizvođača prema sredstvima za proizvodnju? Mi smo godina­ma govorili o neposrednom samoupravljanju, o neposrednoj raspodeli, o pravu odlučivanja, ali to ne ostvarujemo. I onda se sve svelo na to da je neko u direkciji ili upravi, ili u nekom forumu odgovoran. Tako se javlja jedan spontan otpor upravo zbog onog prava koje smo proklamovali a nismo ga dali. Iako treba o ovom pitanju da raspravljamo, trebalo bi da to činimo pre svega sa ovog aspekta. . . nismo stvorili uslove da o . . . fon­dovima odlučuje onaj ko ih i ostvaruje. . . Ja bih upravo pitanje sveo na to da smo mi kod radnika stvorili određenu svest da on treba da odluču­je, da on ima pravo, a da de facto u praksi nije tako.”

Po Milinkoviću, uzroci štrajka su u velikom rasponu između onoga što je proklamovano a stramog stanja. Naime, velik je raspon u svesti ljudi između onoga što se govori, tj. da oni treba da odlučuju i stvarnog sta­nja u sferi odlučivanja.

29. PREDSEDNIK SINDIKALNE PODRUŽNICE LIVNICE „PETAR DRAPSlN” — MLADENOVAC: „Kod nas, drugovi ovo nije izbilo momen­talno, kako se to navodi. Sve je to posleddca ranijih godina. Ima 3—4 go­dine kako je to počelo da tinja i sada je buknulo. Smatram da jedino nije na svom mestu ovakav način. To smo svi konstatovali na našem zboru. Osudili smo to kao neispravno i loše. Ali je većina radnika rekla da je to jedini put i način da se posluša njihov glas. I moje lično mišljenje je da je ovo bilo opravdano. Ja ću navesti niz primera zbog čega ovako kažem.

Mislim da su i sindikat i Partija izgubili kormilo kad su dozvolili da se ovako nešto desi. Morali su ranije da se pozabave ovim proble­mom. Mogli smo ranije doći ovde i tražiti još veći forum da rešimo to naše potanje, a ne zadnjeg momenta, kada je ovo izbilo.

65

Sindikat mora da povede računa o raspodeli prema radu i o nagra­đivanju radnika. Jedan broj odličnih radnika napustilo je našu fabriku. Ima primera da ljudi iznose, ja to ne znam tačno, da su gladni, da pored mašine padaju u nesvest od gladi. Mislim da je posle 20 godina izgradnje socijalizma sramota da se kaže da smo gladni.”

30. DRAGOLJUB DOBRIČANIN: „Ja sam proizvodni radnik eko­nomske jedinice koja je obustavila rad. Meni je malo teško da govorim o tome da posle 20 godina izgradnje socijalizma u našoj zemlji moramo pu­tem obustave rada da tražimo svoja prava . . .

Moram da naglasim da je još pre tr i godine ta raspodela u našem preduzeću bila nepravilna. Mi smo i nešto pre godinu i po dana obustavili posao, zaista kratko, samo 4 sata, i to se nije širilo iz preduzeća jer se u to, koliko je meni poznato, i SUP umešao. I da je tada pitanje raspodele bilo rešeno, verovatno danas ne bi došlo do obustave od čitavih 8 časova. Tinjalo je u čoveku i tinjalo i moralo je jednog dana da bukne. . .

Ovde treba da budu upoznati drugovi sa stvarnim Stanjem u našem preduzeću i da se ne misli da smo mi neprijatelji društva. Nismo, drugovi, ja sam član Saveza komunista 15 godina, i ako bd trebalo da se život da, svi bismo ga mi dali za ovu zemlju, ali isto tako treba da se radi, ali tražim i da primim da živim. Ja sam sa ovom isplatom od 90 odsto pri­mio 500 starih dinara, a prošek mi je plate 36.000. Kad su mi se odbili krediti i druge dažbine, toliko sam primio, dok administracija do sada nikad nije primila ispod 100 odsto, pa se čudim otkud njima kad mi proiz­vodni radnici nemamo. Oni idu na prošek preduzeća.”

31. LJUBINKO RADOSAVLJEVIĆ radnik Fabrike „Crvena zas­tava” — Kragujevac: „Radim u ekonomskoj jedinici broj 130 gde se de­sio taj slučaj obustave rada . . .

Mislim da je samo fama to da su radnici iz proizvodnje protiv struč­njaka. Ja kažem da 'nije tako. Ali, radnici su protiv onih stručnjaka koji dolaze u fabriku samo sa diplomom. Mi prvo dajemo platu pa tek onda tražimo rad. Ali, ne činimo to mi proizvođači, već upravni aparat. Ne traži se da taj stručnjak prvo pokaže šta zna, pa da mu onda damo pla­tu.”

32. VLADIMIR SAVIČ, predsednik sindikalne podružnice Fabrike stakla — Paraćin: „Sve je to tinjalo, a nije se sada rodilo. Godinama to tako traje. Uvek mislimo na neku svest, mislimo: biće bo lje . . . Kad se ovo dogodilo ljudi su me obavestili i tražili su direktora, predsednika radničkog saveta i sekretara komiteta. Meni rekoše da sindikat nije hteo da ide u masu jer se boji. Ja njima kažem: pa radnici ne traže sindikat, već traže direktora i radnički savet. Kad se stvar završila, radnici su izja­vili da će svi da rade prekovremeno i da će tako da nadoknade ono što je izgubljeno, ali hoće da se ova stvar raščisti, da se raščiste odnosi.”

33. BORA LOGOD, predsednik radničkog saveta preduzeća „Petar Drapšin” — Mladenovac: „Pitanje je da li je obustava potrebna ili nije. Ali je činjenica da će se mnoge stvari pokrenuti i da će se početi sa raščiš­ćavanjem mnogih odnosa koji su čisto ekonomske prirode. Ne radi ne samo o odnosima u radnoj organizaciji, već u čitavom društvu. Niko

66

ne postavlja pitanje, ili ga retko ko postavlja: zašto su toliki lični dohocii u opštinama, u raznim institucijama i udruženjima, u raznim republičkim ustanovama itd.”

34. VECISLAV POČEK: „Ja sam neposredni proizvođač — radnik u ekonomskoj jedinici u kojoj se desio taj famozni prekid rada . . .

Kao prvo, mislim da je ceo naš sistem kao sistem kriv za ovakve sce­ne, događaje, delikte. Počev od pojedinca, pa do grupe i najveće instance, uvek se priča jedno a radi se drugo . . .

Gušila su se naj elementarni ja i naj osnovni ja prava čoveka. Covek nije mogao da dođe do izražaja jer je bio gušen. Ako si dobronamerno kri- tikovao, ispadalo je da si bukač.

Ne tražimo da se sve podeli na lične dohotke. Mi znamo potrebe fabrike, znamo da treba dati i komuni, i republici, i državi, ali tražimo da se nama kaže kuda, koliko i šta kome ide.”

35. MILAN VETEKA: „Ćela problematika ove moje ekonomske jedinice koja je prestala sa radom leži, uglavnom u niskim ličnim dohoci­ma. U sklopu ostalih grana, mi delimo negde 17—19. mesto.”

Na kraju ovog prikaza i kritičke analize pojedinačnih mišljenja o štrajkovima, učiniću kratak rezime mišljenja pojedinih grupa auitora sta­novišta o štrajkovima.53

Značajne su razlike u mišljenjima o štrajkovima između pojedinih grupa autora. One su rezultat različitog položaja pojedinih autora u ras- podeli društvene moći i materijalnih dobara i njihove različite neposredne praktično-političke akcije u vezi sa štrajkovima.

Sa tog stanovišta, prva grupa autora nije homogena. U njoj ima viso­kih političkih funkcionera koji su se upustili u teorijske rasprave o štraj­kovima a inače su bili i neposredno politički angožovani u vezi sa nekim konkretnim štrajkovima. Oni su uglavnom zanemarivali činjenicu da štraj­kova ima, nisu im pridavali skoro nikakav značaj i o njima su govorili kao o nekim sasvim slučajnim i sporadičnim pojavama. Oni smatraju da je štrajk inkopatibilan kako sa modelom samoupravljanja, tako i sa stvar­nim stanjem — stepenom ostvarenosti samoupravljanja. Sasvim ospora­vaju bilo kakvo priznavanje prava na štrajk.

Međutim, većina autora iz ove prve grupe polazi upravo od toga da štrajkova ima, da oni nisu slučajni i da ih treba dublje proučavati kako bi se ova pojava objasnila. Smatraju da štrajkovi ne bi trebalo da budu tabu tema. Pojavila su se i prva mišljenja da pod određenim uslovima treba moralno i pravno priznati pravo na štrajk kao poslednje sredstvo, da itreba „normirati” pravila ponašanja u slučaju štrajka, da ga, dakle, treba in- stitucionalizovati. Zastupnici ovog stanovišta su uglavnom naučni rad­nici koji nemaju neke posebne funkcije u institucionalnoj strukturi poli­

53 Bilo bi dobro da su se prikazana mišljenja mogla kvantificirati kako bi se videlo koliko je kakvih stanovišta. Međutim, ta je kvanfcifikacija skoro nemoguća zbog neeksplicitnih aspekata posmatranja štrajkova a i zbog toga što u nekim miš­ljenjima, u stvari, nema ni eksplicitnog ni implicitnog stava prema štrajku.

5* 67

t-ičke moći i bilo kakav praktićno-politički uticaj na konkretne štrajkove. Oni su govorili o štrajkovima na sopstvenu inicijativu i u situacijama kada to objektivno nisu morali.

U drugu grupu autora stanovišta o štrajkovima spadaju republički i savezni politički i državni funkcioneri, koji zauzimaju značajna mesta u formalnoj strukturi političke moći. Oni objektivno pripadaju strukturi sa čijim se delovima (na mikro nivou) radnici koji štrajkuju sukobljavaju. Ali, oni formalno predstavljaju radničku klasu i bore se za njene in­terese, dok radnici koji štrajkuju objektivno pripadaju radničkoj klasi. To dvojstvo njihovog političkog i socijalnog položaja bitno je utica­lo na njihov stav prema štrajku. Oni o njemu nerado posebno go­vore, zato su svoja stanovišta o štrajkovima iznosili u okviru neke druge, opštije teme i to u situacijama kada uglavnom nisu mogli da iz- begnu odgovor na direktno postavljena pitanja o štrajkovima. Njihova mišljenja o štrajkovima su oskudna a reči su im veoma oprezne.

Oni uglavnom smatraju da se uzroci štrajka nalaze na mokro nivou, da je štrajk sukob između birokratije i samoupravljanja u radnim orga­nizacijama. Štrajkovi, po njihovom mišljenju nisu upereni protiv projekto- vanog društvenog sistema, a radnici koji štrajkuju nisu neprijatelji samo­upravljanja i socijalizma. Oni smatraju da radnici imaju razloga za stu­panje u štrajk, ali su uglavnom protiv štrajka kao metoda borbe za ostva­rivanje normiranih prava radnika. U njihovom mišljenju je već sadržana kasnije javno lansirana teza da su „radnici imali razloge da obustave rad. ali štrajk ne možemo prihvatiti kao metod”. Time je uglavnom i odbijena diskusija o bilo kakvom institucianaliziranju prava na štrajk.

Treća grupa autora stanovišta o štrajkovima je po svom političkom i socijalnom položaju prilično homogena. Tu su republički i opštinski sin­dikalni funkcioneri koji su bili neposredno praktično-politički angažovani u slučajevima štrajkova. Oni su bili pod neposrednim pritiskom štrajkova — radnika koji su štrajkovali, ali u izvesnoj meri i onih sa kojima su rad­nici bili u sukobu. Po pravilu su bili na strani radnika koji štrajkuju, uva­žavali su njihove zahteve. Međutim, ovi sindikalni funkcioneri pripadaju formalnoj političkoj strukturi koja je faktički imala političku vlast, od nje su uglavnom personalno zavisili a ona u to vreme nije ni formalno ni faktički imala jedinstven oficijelan stav prema štrajkovima. Zato je u mišljenjima ovih ljudi najviše kolebanja. Tih kolebanja, međutim, nema kada se ocenjuje da su radnici sa svojim zahtevima i razlozima' za štrajko- vanje uglavnom u pravu. Kolebania su u stavu prema štrajku. Dosta se stidljivo iskazuje, ali ipak preo vladu je stav „protiv štrajka kao metoda”. Lično znam da oni sindikalni funkcioneri koji „gase požar” najčešće izlaze pred radnike koji štrajkuju sa tezom: „vi ste u pravu sa svojim zahtevima, ali nemate prava da se za njih borite štrajkom.” I u ovoj grupi preovlađuje stav da štrajkovi nisu organizovani na antisocijalističkoj platformi. Taj stav, međutim, nije konsekventno izveden kada je u pitanju odnos prema radnicima koji su štrajkovali, posebno prema pojedincima — organizatorima štrajka.

Četvrta grupa autora je socijalno i po svom stavu prema kon­kretnim štrajkovima najhomogenija. To su radnici koji su štrajkovali i čiji je socijalni položaj u odnosu na prethodne tri grupe najnepovoljniji. Zbog toga se d njihovo mišljenje o štrajkovima bitno razlikuje od miš­

68

ljenja prethodne tri grupe ljudi. Među ovim radnicima preovlađuje miš­ljenje da štrajkovi nisu slučajni, da su uzroci štrajka ne samo u radnoj organizaciji već i u globalnom društvu. Zbog toga misle da su moguće lančane reakcije i da može doći do štrajkova većih razmera. Oni se ne bave pitanjem: imaju li ili nemaju pravo na štrajk. Oni jednostavno smatraju da radnici zbog lošeg materijalnog položaja moraju da štraj- kuju, mada to nerado čine jer su svesni rizičnosti štrajka. Oni nisu pro­tiv samoupravljanja i socijalizma, ali su protiv takvog sistema koji, po njihovom mišljenju, nije ni socijalistički ni samoupravan jer je proizvodni rad majnepovoljmije materijalno i moralno vrednovan — radnici su u od­nosu na druge socijalne grupacije u najnepovoljnijem položaju.

U ovom rezimeu sam učinio i pokušaj da objasnim koliko mesto poje­dinca u institucionalnoj strukturi političke moći i njegov socijalni položaj utiču na njegov stav prema štrajku. Smatrao sam to svojom obavezom.

69

REZULTATI ISTRAŽIVANJA ŠTRAJKOVA U SFRJ OD 1958. DO KRAJA 1969. GODINE

G l a v a p r v a

SKLOP PROTIVURECNIH OKOLNOSTI KOJE BITNO UTIČU NA POJAVU ŠTRAJKA

Okolnosti o kojima će biti reći nisu se pojednako dspoljavale i nisu u istoj meri doprinosile pojavi štrajka. Iz teksta koji sledi može se vide ti zavisnost obima i intenziteta štrajkova od obima i intenziteta uticaja nekih opštih procesa u globalnom društvu i realnog stanja samoupravljanja kao društvenog sistema. Prema većem ili manjem uticaju pojedinih okol­nosti na pojavu štrajka, može se i sam štrajk kvalifikovati.

1. Relativno brz tok procesa nastajanja radničke klase kao „klase po sebi”

yan spora je da se proces promena u socijalnoj strukturi stanov­ništva i stvaranje radničke klase kao „klase po sebi” relativno brzo odvi­jao. Broj zaposlenih na 1.000 stanovnika iznosio je 1939. godine 59, godine

1950. — 119, a godine 1970 — 187. Ukupno zaposlenih je 1939. godine bilo 920.000, godine 1950 — 1,944.000, godine 1970 — 3,850.000, a godine 1972 — oko 4,000.000. Zaposlenih je 1970. godine bilo. 198 odsto više neg_Q_što ih je bilo 1950. godine.‘ rteiativno učešće poljoprivrednog stanovništva ju. ukupnom stanov­ništvu iznosilo je 1953. godine 60,7 odsto,. godine 1961 — 49,6 odsto, a 1971. godine 36 odsto. Udeo poljoprivrednog stanovništva nije u svim krajevi­ma Jugoslavije jednak. U Sloveniji iznosi 18 odsto, a na Kosovu 50,1 od­sto. Ukupan broj poljoprivrednih stanovnika je od 1953. do 1971. godine smanjen u celoj Jugoslaviji za 28,5 odsto, u Sloveniji čak za 48,4 odsto, dok je na Kosovu poljoprivredno stanovništvo povećano za 6,7 odsto. Iz toga se već mogu naslutiti velike razlike u nivou razvijenosti pojedinih re­publika i pokrajina unutar Jugoslavije.

Zaposlenost u privredi je porasla od 1,684.000 u 1952. godini na 3,105.000 u 1970. godini, što znači 184,3 odsto. Zaposlenost u neprivrednim delatnošrtima bila je 1970. godine 219 odsto (650.000) veća nego u 1952. go­dini (297.000).

Uporedo sa relativno brzim porastom zaposlenosti raste i broj ljudi koji traže zaposlenje. Zaposlenje je 1953. godine tražilo 82.000 lica, a 1970. godine taj broj se povećao na 320.000. Dodajmo tome da je naših rad­nika koji se nalaze na privremenom radu u drugim zemljama bilo 1964. godine 100.000, 1967. godine 320.000, a 1972. godine preko 800.000.

73

Prosečna godišnja stopa rasta zaposlenosti nije bila uvek ista. Od 1953. do 1960. godine prosečna godišnja stopa rasta zaposlenosti iznosila je 7.1 odsto, a od 1960. do 1970. godine svega 2,6 odsto.

Od ukupnog broja zaposlenih u Jugoslaviji, kod privatnih posloda­vaca (uglavnom ugostitelja i zanatlija) radilo je 1950. godine njih 2,6 od­sto (52.000). a 1970. godine relativno manje — 2.2 odsto, ali apsolutno više — 85.000.«

Relativno brz proces promena u socijalnoj strukturi stanovništva i stvaranje radničke klase kao „klase po sebi” je nužna i pozitivna pojava i im aveze sa pojavom štrajkova u ekonomski razvijenim krajevima žemlje fru iKstiina sa većom koncentracijom radništva. VeEkelazlike između poje­dinih republika i pokrajina u nivou ekonomske razvijenosti i obimu zaposlenost; imaju veze sa velikim razlikama izmeffn ni ih u pogledu vre- ineua LastanKa, intenziteta i broja štrajkova u njima. ~

Ume, razume se, ne tvrdim da se protiv štrajka treba boriti uspora­vanjem ekonomskog razvoja i onemogućavanjem stvaranja radničke klase kao „klase po sebi”. Ukazujem samo na koincidenciju obima i intenziteta štrajkova u pojedinim krajevima Jugoslavije sa obimom i intenzitetom nastajanja radništva u njima.

2. Proces konstitnisanja radničke klase kao „klase za sebe”

„Radnička klasa, osnovna snaga socijalističkog društva, nosi i garan- ruje socijalistički razvitak” (Program Saveza komunista Jugoslavije). „Smatramo da je radnička klasa glavni protagonist takvih konflikata i i konfliktnih situacija koji treba da dovedu do progresivnih promena na­šeg društvenog sistema”.55 Relativno visoka svest- radničke k1? ^ u toj svojoj ulozi jedan je od bitnih p o z i t i v n i h uslova nastajanja štrajka. Do Slđa su uglavnom štrajkovali prnizvodnj radnTri~7^posletM » industriji i rudarstvu, dakle, ljudi koji objektivno, po svom društvenom položaju, pripadaju radničkoj klasi i koji se relativno brzo konstituišu u „klasi za sebe”.

Samim tim što su usvojili samoupravni socijalizam kao svoj model društvenog sistema i što imaju razvijenu svest o tome šta je socijalistič­ko a šta nije, radnici ne štrajkuju „sami protiv sebe i svojih interesa”, kako se to ponekad misli, već protiv onih koji onemogućavaju ostvarivanje r a d n i č k o g samoupravljanja i raspodele prema radu i rezultatima rada, protiv onih koji onemogućavaju ostvarivanje klasnih interesa i isto- rijske uloge radničke klase. Radnici se štrajkom ne bore protiv samouprav- Ijgfiia~kao Tiuiiiiiianog~gistema. Oni se bore zbog gvog društvenog i ma- terijalnog položaja koji je u suprotnosti sa tim normama.

* Izvor podataka: „Samoupravljanje i društven o-ekonomski razvitak Jugosla­vije 1950—1970”, Beograd, 1971, Savezni zavod za statistiku, strana 94, 99. i 100 i „Neki pokazatelji razvoja Jugoslavije, socijalističkih republika i autonomnih pokra­jina 1950—1970”, Beograd, 1971, Savezni zavod za statistiku, strana 18—21.

» jože Goričar: „Žarišta konflikata u jugoslovenskom društvu”. Šesto naučno savetovanje Jugoslovenskog udruženja za sociologiju: Društveni konflikti i soci­jalistički razvoj Jugoslavije, Portorož, 10—13. n i 1972, Feferati III deo. str. 1.

74

Strah da će radnici, ako im se da da odlučuju o ukupnom dohotku, „pojesti akumulaciju” raspodeliti je na ličine dohotke, nije zasnovan na stvarnom ponašanju radnika i samoupravljanju.

Konstiituišući se kao „klasa za sebe”, radnička klasa najavljuje svoju misiju ne samo „grobara kapitalizma” već i grobara vlastite birokratije. Ovim, razume se, ne tvrdim da su svi pripadnici „klase po sebi” postali i pripadnici „klase za sebe”, kao ni to da svi radnici koji štrajkuju imaju pravu svest o istorijskoj ulozi i odgovornosti klase kojoj objektivno pri­padaju.

3. Demokratizacija društvenih odnosa

Do štrajka je u nas moglo doći tek kada je ostvaren takav nivo de­mokratizacije društvenih odnosa koji realno omogućava izražavanje raz­ličitih i suprotnih interesa i kulminaciju sukoba u vidu štrajka. Ma koliko paradoksalno izgledalo, štrajk u nas, ovakav kakav je, nije moguć ako nije otvoren proces demokratizacije društvenih odnosa i razgrađivanje mo­nopola društvene moći Partije i države. U jednom totalitarnom kapita­lističkom ili birokratskom „socijalističkom” sistemu štrajkovi ne mogu biti česti, ali kada do njih dođe, oni su po broju učesnika znatno veći po oštrini sukoba znatno drastičniji nego u našem društvu i završavaju se katastrofalnim posledicama po ljude koji su štrajkovali. U zemljama sa takvim sistemima uglavnom nema štrajkova, ne zbog toga što je radnička klasa prezadovoljna svojim položajem, već zbog toga što nema moguć­nosti da svoje nezadovoljstvo izražava štrajkovima. Štrajkova je u nas više upravo u vreme naglašenije potrebe za demokratizacijom društve­nih odnosa i za savladavanjem otpora samoupravljanju. Time, razume se, ne tvrdim da je to što štrajkovi postoje i što su dozvoljeni osnovno merilo demokrati je.

Proces demokratizacije društvenih odnosa uglavnom je eliminisao mogućnost polarizacije globalnog društva na radničku klasu, s jedne stra­ne, i njenu ali od nje otuđenu i birokratizovanu državu, s druge strane. Time su uglavnom odstranjene mogućnosti takvog konflikta na nivou glo­balnog društva koji bi imao karakter političkog pokreta radničke klase kao celine, protiv sopstvene države kao globalnog, od nje otuđenog političkog sistema vlasti. Taj proces demoikratizačlje društvenih odnosa znači: .prvo, demistifikaciju države, razuveravanje radnika da ona kao svemoćni ap- straktum može sve samo ako hoće; drugo, transformaciju društvene moći države kao apstrakcije, nevidljive i ljudima neuhvatljive sile u vidljivu ihoć samih ljudi, konkretnih nosilaca društvene moći; treće, koncentraciju 'i 'intenziviranje u okviru konkretnog fizičkog i društvenog prostora (to je, pre svega, radna organizacija i opština) takvih protivrečnosti čiji se nosio­ci, ispoljavajući različite konkretne interese, neposerdno sukobljavaju, približavaju jedni drugima, vidljivi su i uhvatljivi jedni za druge i nijedan od njih nije fetišiziran ni toliko svemoćan prema drugom da bi onaj čiji je interes grubo i neopravdano (faktički ili samo u njegovoj svesti) ošte­ćen ćutao i trpeo misleći da će „biti bolje”, čekajući od mistificirane sve­moći Partije i države „bolju budućnost” ali „veće zlo”. Vreme davanja blanko menica, „bezrezervne podrške” odlukama, ne samo donetim već i budućim, Partije i vlade je, ipak, iza nas.

75

Relativna demokratizacija društvenih odnosa je pozitivan uslov za pojavu štrajka, jer omogućava upotrebu štrajka kao metoda borbe rad­ničke klase za ostvarivanje njenih interesa. U tom smislu je demokrati­zacija društvenih odnosa „kriva” za pojavu štrajka.

4. Postojanje od radnika otuđenih i osamostaljenih mikro centara društvene moći

Razvlašćivanje države i Partije kao jedinstvenog centra društvene moći i stvaranje većeg broja manjih centara nisu konačno rešili pitanje ostvarivanja vlasti same radničke klase. Radi se o relativno bržem pro­cesu decentralizacije vlasti Partije i države i relativno sporijem procesu demokratizacije društvenih odnosa. Proces razgrađivanja savezne države nije išao samo u korist jačanja radničkog samoupravljanja, nego i u prilog, i to znatno više, jačanju drugih postojećih i stvaranju većeg broja novih birokratskih centara političke i ekonomske moći. Ti razdrobljeni biro­kratski centri društvene moći postoje na mikro nivou, ali i na svim ni­voima funkcionalne i teritorijalne organizacije društva. Oni su između sebe heterogeni, ponekad konkurentni, ali u odnosu na radnike jedinstveni i povlašćeni. To bitno doprinosi pojavi štrajkovanja radnika.

„Decentralizacija nije uvijek značila pomeranje centara odlučivanja prema radnom čovjeku i njegovom uticaju, već je bila praćena takvim težnjama koje ni jesu bile bez uspjeha, da se ona svede na preraspodjelu prerogativa državne vlasti, otuda su i odnosi u komuni između prerogativa vlasti i samoupravljanja zadržani u prilog vlasti.”56

Decentralizacija vlasti je pozitivna pojava, ali ona, sama po sebi, bez odgovarajućih procesa demokratizacije društvenih odnosa, ne otkla­nja- mogućnost štrajka.

Radniku koji je u najamnom položaju i nad kojim se vrši prinuda u krajnjoj liniji je svejedno da li tu prinudu vrši savezni, republički, op- štinski ili fabrički birokratski, od njega otuđeni i osamostaljeni centar društvene moći. On (radnik) se buni protiv prinude, između ostalog i štrajkom, bez obzira sa kog nivoa i u čije ime ona dolazila.

5. Zaustavljenost samoupravljanja na mikro nivou i njegovo nepo- vezivanje u integralan sistem. Socijalna heterogenost radničke klase i nivo njenog političkog organizovanja

Samoupravljanje je ostalo na mikro nivou, asparcelisano i međusobno nepovezano u integralan društveni sistem. To znatno olakšava domi­naciju države (i osamostaljenost financijskog i trgovinskog kapitala) nad njim, a time se i otežava radničkoj klasi kao samoupravnoj snazi da ovlada političkom pozornicom globalnog društva.

•Vl Veljko Vlahović: Razvoj i aktuelni zadaci Saveza komunista Jugoslavije, Druga konferencija Saveza komunista Jugoslavije”, Beograd, „Komunist"—„Oslo­

bođenje”, str. 27.

76

Radnička klasa je, poput samoupravljanja, isparcelisana. Kao klasa je politički 'nedovoljno organizovana na nivou globalnog društva, socijalno je heterogena i na bitnim pitanjima svog društvenog i materijalnog polo­žaja protivrečna, a to onim centrima društvene moći koji su osamosta­ljeni i otuđeni od radnika — i koji socijalnu razjedinjenost radničke kla­se (i društva kao celine) uzimaju kao opravdanje za svoju društvenu moć i mcć arbitriranja, uglavnom u svoju^korist ' - dajo veće-moguČnošlT damanipulišu radničkom klasom.' -----------

"Sve te negativne'bkolmosti po radničku klasu bitno utiču na to da radnici štrajkuju, ali „nasitno” (velik broj štrajkova sa malim brojem učesnika i kratkim vremenom trajanja, efikasnost štrajkova uglavnom na mikro nivou itd.).

6. Opadanje zastupljenosti i uticaja radnika u formalnim centrima društvene moći

Postojao je proces sabijanja radničkog pokreta za samoupravljanje u institucije koje se osamostaljuju i otuđuju od radnika i tendiraju kon- stituisamju u društvenu moć nad sopstvenim socijalnim izvorištem — rad­ničkom klasom. Tako jača uloga formalnih centara društvene moći, a oni, po "socijalnom sastavu i strukturi uticaja, sve manje bivaju r a d n i č k i .

Ostavljajući po strani pitanje, koje je inače važno, ko je sve u našem društvu radnik i radnička klasa, govoriću o onima koji su po obrazovanju visokokvalifikovani, kvalifikovani, polukvalifikovami i nekvalifikovani rad­nici, a neposredno rade sredstvima za proizvodnju koja 'su društvena svo­jina. Time ne definišem pojam radnika, nego samo objašnjavam o kojim radnicima ću govoriti. Između ovih radnika i radničke klase ne može se staviti znak jednakosti, ali radnici o kojim govorim u svakom slučaju pripadaju radničkoj klasi, i to u svakoj varijanti poimanja te klase. Zato pitanje položaja i uticaja radnika u institucionalnoj strukturi društvene moći i posledice koje iz tog položaja proizlaze smatram veoma važnim indikatorom nivoa ostvarenosti radničkog samoupravljanja i, prema tome, važnim uslovom i uzrokom postojanja ili nepostojanja radničkih štraj­kova.

Težište analize je na položaju u strukturi društvene moći one soci­jalne grupe — klase koja je istorijski pozvana da ovlada ukupnim toko­vima društvene reprodukcije.

Analizirajući problem na koji ukazujemo, polazimo od pretpostavke da je relativna zastupljenost radnika u formalnim centrima odlučivanja bitan uslov njihovog uticaja na odlučivanje i ostvarivanje njihovih klas­nih interesa i, prema tome, na eliminisanje mogućnosti konflikta između radnika i formalnih centara društvene moći na klasnoj osnovi.

Prikazaćemo tendencije u socijalnom sastavu radničkih saveta i upravnih odbora onih privrednih organizacija koje zbog većeg broja za­poslenih biraju radničke savete. Analizom nisu obuhvaćena ona mala pre­ci uzeća u kojima svi zaposleni vrše funkciju radničkog saveta. Tenden­cije u socijalnom sastavu organa samoupravljanja posmatramo u vre­menskom periodu od 12 godina, 1960—1972.

77

1960. 1965. 19701 1972.

Ukupan broj članova radničkih saveta 1. Radnika

156-300

(■ P

149.401rocemhna)

135-204 135.171

— u k u p n o 76*2 733 67,6 65,5— viaofcokvalifikovaiuh 15,1 16,7 17*2 17*4— kvalifikovamh 402 r r * 33,7 32*4— potukvalifikovamli 13,4 IO* 93 M— nekvahfSEOvamh 72 * 3 1A 6*7— urrmka u privredi 03 03 0 3

2. Ostalih zaposlenih — ukupno — sa vi5im i visokim stručnim ob-

233 26*2 323 343

— sa srednjim stručnim obrazova-4,2 5,9 10,1 113

njem I2 fi 133 15,9 173— sa nižim stručnim obrazovanjem 7 * 72 M 53

Od ukupnog broja zaposlenih u privredi, radnika svih kvalifikacija ima 80,1 odsto, a ostalih zaposlenih 19,9 odsto. Visoko i više stručno obra­zovanje ima 4 odsto zaposlenih. Velika je nesrazmera u zastupljenosti pojedinih socijalnih grupacija u radničkim savetima. Radnika, koji ni ra­nije ni« u ovim ntkžTuneposredne proizvođače, onda je njih u radničkim savetima u 1972. godi­ni bilo samo 53.7 odsto. Broj stvarnih radnika u radničkim savetima je manji- od broja članova radničkih saveta koji su po obrazovanju rad­nici zbog toga što jedan broj tih radnika nisu radnici i po radnom mestu — u međuvremenu su postali rukovodioci ili službenici.

Socijalni sastav apnm rih odbora*

1960. 1965. 1970. 1972.

Ukupan broj članova upravnih odbora

Od toga:

51.261 49.794 46.994 54.156

1. Radnika— ukupno 6 i a 61,9 44,2 46,9— visokokvalifikovanih 19,3 19,7 18,2 173— kvalifiknvanih 343 31^3 20,4 22.6— potakvalifikovamb 8 2 6 2 3,4 4 3— Dekvalifikovanih 4 2 4 2 2 2 2 2

** Obuhvaćena su samo tzv. centralni radnički saveti, oni na „vrhu” pred uzeća, tj. nisu obuhvaćeni radnički saveti u delovima preduzeće — pogonima, radnim jedi­nicama itd.

M Analizom su obuhvaćeni samo upravni odbori (kolegijalni organi, kolektivni izvrSni organi radničkih saveta) na ;,vrhu” pred uzeća, a ne i oni u njegovim delo­vima — manjim organizacionim jedinicama preduzeća.

su bili adekvatno zastupljeni i i ramucsun savemna, sve je manje organima samoupravljgpja^Ako se l$žBanTprocmat (65t5~ L radničkim saveSma u !9 7 2 . godim ređutiia na stvarne :

78

1960. 1965. 1970. 1972.

2. Ostalih zaposlenih— ukupno 32,8 38,1 55,8 53,1— sa višim i visokim stručnim ob­

razovanjem 11,0 13,8 27,8 25,3— sa srednjim stručnim obrazova­

njem 15,0 17,4 22,9 22,3— sa nižim stručnim obrazovanjem 6,8 6,9 5,6 5,5

Ako se iskazani procenat (46,9%) radnika u upravnim odborima u 1972. godini reducira na stvarne radnike neposredne proizvođače, onda je njih u Upraimim odborirna iste godine bilo 35,4 odsto. To znači da je svaki treći član upravnog odbora-radnik.

Socijalni sastav predsednika radničkih saveta

1962. ' 1965. 1970. 1972.

Ukupan broj predsednika radničkih sa­veta 7.796 6.746 6.356 6.1301’1. Radnika (u procentima)

— ukupno 74,1 65,8 51,2 50,0— visokokvalifikovanih 27,1 29,2 26,1 26,0— kvalifikovanih 38,3 31,3 22,3 21,6— polukvalifikovanih 5,9 3,6 2,0 2,4— nekvalifikovanih 2,8 1,7 0,8

2. Ostalih zaposlenih— ukupno— sa višim i visokim stručnim obrazo­

25,9 34,2 48,8 50,0

vanjem 4,4 9,7 18,9 20,3— sa srednjim stručnim obrazovanjem 13,5 17,6 23,3 24,6— sa nižim stručnim obrazovanjem 8,0 6,9 6,6 5,1

Ako, se iskazani procenat (50) radnika predsednika radničkih saveta, reducira na stvarne radnike, neposredne proizvođače/onda je njih u 1972. godim bilo 32,3 odsto. To znači da je svaki treći predsednik rad­ničkog saveta radnik? 58

58 Ukupan broj preduzeća se znatno smanjuje jer je proces integracije, spaja­nja većeg broja manjih preduzeća u jedno veće, veoma intenzivan. Od 1965. do 1972. godine integracijom je bilo obuhvaćeno 4.500 preduzeća. Zbog toga se stalno sma­njuje broj centralnih radničkih saveta i upravnih odbora i njihovih predsednika.

79

Socijalni sastav predsedniba upravnih odbora

1962. 1965. 1970.

Ukupno predsednika upravnih odbora 7.796 6.746 6.247Od toga: (u procentima)1. Radnika

— ukupno 69,5 61,0 41,4— visokokvalifikovanih 24,1 26,5 21,1— kvalifikovanih 36,9 29,0 17,0— polukvalifikovanih i nekvalifikovanih 8,5 5,5 2,4

2. Ostalih zaposlenih— ukupno 30,5 39,0 58,6— sa višim i visokim stručnim obrazovanjem 6,7 11,3 28,5— sa srednjim stručnim obrazovanjem 15,3 20,1 24,7— sa nižim stručnim obrazovanjem 8,5 7,6 5,4

Ako se iskazani procenat (41,4°/®) radnika predsednika upravnih odbora reducira na stvarne radnike, neposredne proizvođače, onda je njih u 1970. godini bilo 27 odsto.

Zastupljenost radnika u skupštinama opština republika i u Saveznoj skupštini

1958. 1963. 1970.

u procentima1. Radnika odbornika svih opštinskih skupština 13,0 15,0 13,02. Radnika poslanika svih republičkih skupština 9,0 7,0 1,03. Radnika poslanika Savezne skupštine 8,0 6,0 1,0

Opadaoj£_xelatAvne zastupljenosti radnika u skupštinama društve- no-političkih zajednica Tčodncidira sa porastom zastupljenosti u njima ljudi sa viSlm i visokim stručnim obrazovanjem.

Od ukupnog broja poslanika Savezne skupštine, sa visokom škol­skom spremom bilo je 1958. godine njih 21 odsto, 1963. godine 49 odsto, a 1970. godine 68 odsto. Od ukupnog broja poslanika skupština svih šest republika, sa visokom školskom spremom bilo je 1958. godine 15 odsto, 1963. godine 37 odsto, a 1970. godine 58 odsto. Međutim, od ukupnog broja zaposlenih u društvenom sektoru, sa visokom školskom spremom bilo je 1968. godine 4,9 odsto, u privredi 2,4 odsto, a u neprivrednim delatnostima 16 odsto.

Prometan je porast broja poslanika iz redova porivrednih rukovo- dilaca. Pored državnih 1 političkih funkcionera (njih je 1963. godine bilo 30,9 odsto'od ukupno 6Y(Tposlanika,~a~I969r godine 31 odsto od ukupno 619 poslanika), oni su najbrojniji u skupštinama. Od ukupnog broja posla­nika Savezne skupštine, privrednih rukovodilaca je bilo 1963. godine 73 ili 11 odsto, a 1969. godine 129 ili 20,9 odsto. Privredno veće Savezne skup­štine je sa razlogom u javnosti dobilo nezvanični epoltet „Veće direktora”. U svih šest republičkih skupština 1963. godine je bilo 9 odsto (259) posla­nika koji su privredni rukovodioci, a već 1969. godine 19 odsto (425).60

Relativna zastupljenost radnika u formalnim centrima odlučivanja je mania~ukoliko su ceniri~đrusfvene moći višeg nivoa. U 1970. godini radnika Je u radničkim sa vetima bilo 54,9 odsto, u upravnim odborima 32 odsto, u skupštinama opština 13 odsto, u skupštinama pokrajina 4 odsto, u skupštinama republika jedan odsto i u Saveznoj skupštini takođe jedan odsto.

Proces potiskivanja radnika iz formalnih centara odlučivanja nije mimoišao ni Drugi kongres samoupravljača Jugoslavije, koji je održan 1971. godine. Od ukupnog broja (2.301) izabranih delegata, tek svaki četvrti (24°/o) delegat Kongresa je bio radnik. Ovde spadaju i oni dele­gati koji su radnici samo po osnovnom (prvom) zanimanju a ne. i po radnom mestu, jer su u međuvremenu postali rukovodioci ili službenici. Delegata radnika koji su to po radnom mestu bilo je na ovom kongresu manje.61

Na Kongresu radničkih saveta, koji je održan 1957. godine, od ukup­nog broja (1.761) delegata, bilo je 61,1 odsto radnika koji su to i po obra­zovanju i po radnom mestu.62 Delegata sa visokom i srednjom stručnom spremom na Kongresu radničkih saveta je bilo ukupno 22,2 odsto, dok je na II kongresu samoupravljača samo inženjera i tehničara bilo 23,6 od­sto, ekonomista 11 odsto, pravnika 7,9 odsto, prosvetnih radnika 7,1 odsto, društveno-političkih radnika 5,1 odsto itd.

Tendencija opadanja relativne zastupljenosti radnika u formalnim centrima društvene moći svih nivoa je očigledna. Ona je postojala i u drugim institudanalizovarum državnim i političkim strukturama koje nisu u ovom delu teksta analizirane. Naglašavam da meni poznati rezul-

*° Izvori podataka: „Samoupravljanje i drušveno-ekonomski razvitak Jugosla­vije 1950—1970", Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1971, str. 21—23, 63,69, 72, 94, C99—1002; „Neki pokazatelji razvoja Jugoslavije, socijalističkih republika i autonom­nih pokrajina 1950—1970”, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1971, strana 18; „Radni dokument Saveznog zavoda za statistiku”, godina VIII, br, 15, 2. VI 1971. strana 9—13; „Samoupravljanje u privredi 1970”, Statistički bilten 658, Savezni zavod za statistiku, Beograd, mart 1971, strana 9—15; „Samoupravljanje u privredi 1972”, Bilten Saveznog zavoda za statistiku 794, Beograd, jul 1973, Radni dokumenat Savez­nog zavoda za statistiku broj A—12 od 3. VIII 1973. godine. Vidi još: „Skupštinski iz­bori 1969”, Institut društvenih nauka, Beograd, 1970, s. 148, 150—151.

ai Vidi: „Drugi kongres samoupravljača Jugoslavije", „Radnička štampa”, Beo­grad, 1971, str. 809—810 i 821—843.

** Vidi: „Kongres radničkih saveta”, „Rad”, Beograd, 1957, strana 723—735.

81

tati istraživanja strukture uticaja u samoupravnim organima pokazuju da je stvarni uticaj radnika na odlučivanje u radničkim sa vetima i uprav­nim odborima znatno ispod nivoa relativne 7flsfaip1|pnnsti radnika^ njima. Tvrdim da je u porastu uloga i značaj radničkih saveta i upravnih od­bora. Međutim, problem je u tome što su oni po socijalnom sastavu i struk- turrTTticaja u njima bivah šve manje radriicki. l lo je bitno uticalo na to da proizvodni Jadnici štrajkuju i da se putem štrajka" Sukobljavaju sa institucionalnim strukturama društvene moćL

Vladavina rukovodilaca i stručnjaka nad uslovima i rezultatima rada radnika, prema tome, i nad radnicima bila jp činjenica koja Se ne može osporavati. Had! se o procesu institucionalnog ugrađivanja u radničke savete i upravne odbore rukovodilaca i stručnjaka koji _inače _pripadaju hijerarhijskoj strukturi rukovođenja radnim organizacijama. To ie. ra­zume se, dovelo do toga da se društvena moć,, kako ona koja normativno pripada rukovodiocima i stručnjacima tako i ona koja normativno pri­pada radničkim šavetima i upravnim odborima, nasla u rukama jednih te istih ljudi — rukovodilaca i stručnjaka. Zbog toga se smanjivala konflikt­na napetost odnosa Između hijerarhijske strukture rukovođenja na čelu sa direktorom, s jedne strane, i radničkog saveta, s druge strane, ali se istovremeno povećavala konfliktna napetost između radničkih saveta i radnika

Proces opadanja relativne zastupljenosti i uticaja radnika u formal­nim centrima društvene moći vremenski se podudara

1) sa intenzivnijim verbalnim opredeljivanjem formalne političke strukture za veću zastupljenost radnika u formalnim centrima društvene moći i za njihov odlučujući uticaj u jnstartucionalizovaram centrima odlu­čivanja;

2) sa porastom značaja i uloge instituciooalizovanih centara dru­štvene moći;

3) sa s talnim povećavanjem broja pitanja o kojima se u centrima društvene moći odlučuje — kvantitativnim uvećavanjem prava, dužnosti i odgovornosti;

4) sa stalnim multipliciranjem pitanja o kojima se u formalnim cen­trima društvene moći odlučuje — stalno se povećava složenost ostvari­vanja njihovih prava, dužnosti i odgovornosti;

5) sa porastom relativne zastupljenosti i uticaja stručnjaka i ruko­vodilaca (političkih, privrednih, organizatora proizvodnje i rada) u' for­malnim centrima društvene moći svih nivoa;

6) sa procesom socijalne diferencijacije i sa povećavanjem socijal­nih razlika na očiglednu štetu proizvodnih radnika, sto je, u stvari, druga strana procesa diferencijacije društvene moći na štetu radnika;

7) sa povećavanjem socijalne nesigurnosti radnika;8) sa porastom broja relativno većih štrajkova i sa većom oštrinom

ove vrste konflikata;

82

9) sa pomeranjem linije štrajka od sukoba između radnika i tzv. organa rukovođenja (ljudi koji se nalaze na rukovodećim radnim mestima u preduzećima) na sukob između radnika i samoupravnih institucija — u novije vreme radnici se putem šrajka sve više bune protiv odluka rad­ničkog saveta i upravnog odbora i time su sve više u konfliktu sa onim formalnim centrima odlučivanja koji su nominalno radnički, a iz kojih se zastupljenost i uticaj radnika sve više potiskuje.

Postojanje tendencije opadanja relativne zastupljenosti i uticaja rad­nika u formalnim centrima društvene moći van je spora. Međutim, razli­čite su kvalifikacije tih tendencija i one se kreću od stava da je vladavina tehnostrukture zakonita pojava i da, prema tome, radnička klasa treba da je prihvati kao svoju ideologiju i jedini put za vlastito ekonomsko oslo­bođenje pa do stava da vladavinom tehnostrukture radnička klasa samo menja od sebe otuđene i osamostaljene upravljače, a sama d dalje ostaje u najamnom položaju. Sa stanovišta Marksovih reci da „oslobođenje rad­ničke klase mora biti njeno vlastito delo”, dalje potiskivanje zastuplje­nosti i uticaja radnika iz formalnih centara društvene moći može da zna­či put ka definitivnom r a s e epu, a ne ujedinjenju, između radničke klase i formalne strukture društvene moći, a to, u krajnjoj liniji, znači klasno struktuiranje društva u kome će se radnička klasa zbog svoje na­jamne pozicije definitivno konetituisati u „klasu za sebe”, i latiti odgova­rajućih sredstava k l a s n e borbe za vlastito oslobođenje. To je, mislim, p r a v a konsekvenca komcepta vladavine tehnostrukture, u stvari, jedne nove varijante „prosvećenog apsolutizma”.

Jačanje uloge stručnjaka d rukovodilaca organizatora u naučno-teh- nološkom progresu i njihove odgovornosti za taj progres neophodno je, ali sa stanovišta njihove profesionalne radne pozicije — radne funkcije (zadataka) za koju primaju lični dohodak. Takva njihova „vlast” nad teh­nologijom i organizacijom rada, koju imaju kao radni zadatak, je p o z i ­t i v n a pojava.

Međutim, prevlast rukovodilaca i stručnjaka u radničkim sa vetima i drugim formalnim centrima odlučivanja n e g a t i v n a je pojava, jer se njihova „vlast” nad tehnologijom i organizacijom rada kao stručni i radni zadatak pretvara u ekonomsku i političku vlast nad radnicima i uslovima i rezultatima njihovog rada.

Tendencija potiskivanja zastupljenosti i uticaja radnika iz dnstitucio- nalizovanih centara odlučivanja je n e g a t i v a n proces koji ima bitnog uticaja na pojavu štrajkovanja radnika. Onemogućavanje te tendencije u korist r a d n i č k o g samoupravljanja i kao pokreta i kao integralnog društvenog sistema je bitna pretpostavka smanjivanja radničkih štrajkova^.

7. Nedovoljno adekvatna klasnim interesima radnika praktična (ne) delatnost Saveza komunista i njegov neodgovarajući socijalni sastav

Šta se zapravo zbivalo za Savezom komunista i kakav je bio njegov odnos prema radničkoj klasi? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebne šiTdublje i obimnije analize, analize koje prevazilaze okvir i namenu ovog teksta. Međutim^ sasvim jeJzvesno da je postojao proces slabljenja soci- jalne i idejne veze Saveza komunista sa radničkom klasom.

&3

Od 1946. do 1966. godme broj radnika članova Saveza komunista Jugoslavije povećao se 4 puta, dok se broj ostalih zapos lenih u Savezu komunista povećao 15 puta.63

Od 1945. do 1971. godine ukupan broj zaposlenih radnika povećao 5 ^ j^p«t^TTlstom~ periodu, brop rađmka ~u~Savezu kumin tista povećao se samo 4 puta, a broj ostalih 7aposlenih^l7 puta. Od svakih luO rtrzavnjji službemka^fijlh 85 su članovi Saveza komunist^.64

Među isključenima iz_Saveza komunista relativno je najviše rad­nika, a'TOeđifpriinljenima u Savez komumsta' relativno Je najmanje rad- nikaPod-Tifcupnog broja isključenih iz Saveza Eomuhisfa, radnika je bilo 1959? godine 24,8 odsto, 1963. godine 48,3 odsto, a 1968. godine 53,1 od- sto. Po izjavi Budislava Soškića, od 1968. do 1971. godine broj radnika u Savezu komunista se smanjio za više od 60.000.65 Od ukupnog broja primljenih u Savez komunista, radnika je bilo 1953. godine 36 odsto, 1963. godine 34 odsto, a 1968. godine 38 odsto.

Na savetovanju o socijalnoj strukturi Saveza komunista Jugoslavije, koje je održano 13, 14. i 15. septembra 1972. godine n Zvećanu fKrenvoV izneti su i ovi podaci: od ukupnog broja Hanova Saveza komunista Jugo­slavije, radnika je bilo 1961. godine 37 odsto, a 197r. godine'svega 28,8 od­sto; od ukupnog broja zaposlenih u Jugoslaviji, u industriji i rudarstvu faHTnjih 40 odsto, a od ukupnog broja zaposlenih članova Saveza komu­nista Jugoslavije, u industriji i rudarstvu radi svega njih 28 odsto, tako da je od ukupnog broja zaposlenih u industriji i dudarstvu tek svako osmo lice član Saveza komunista.66

Po analizi Budislava Soškića, od ukupnog broja zaposlenih u Jugo­slaviji 1971. godine, svako četvrto lice je član Saveza komunista. Iste go­dine je od ukupnog broja zaposlenih radnika tek svaki deseti čovek bio u Savezu komunista.67

Dodajmo tome da su po analizi Vinka Hafnera oko dve trećine čla­nova Saveza komunista po svom socijalnom položaju iznad prošeka — pripadaju srednjim i višim slojevima.68

Prema analizi Stipe Suvara, „Savez komunista Jugoslavije se pri­bližava kritičnoj starosnoj granici i preti mu opasnost da postane, sa pro­šekom od 45 godina, jedna od najstarijih komunističkih partija u Evropi. Jedino partija Cehoslovačke je starija, sa prošekom od 49 godina”.69

O stanju u Savezu komunista Jugoslavije i njegovom odnosu prema radničkoj klasi posebno je balo govora na Drugoj kooferenciji-Saveza ko­

•» Vidi: Savez komunista i samoupravljanje, „Kultura”, Beograd, 1967. srana 745—755.

« Stipe Su var: „Socijalna struktura Saveza komunista Jugoslavije ne od­govara socijalnoj strukturi stanovništva”, ,3orba” broj 182 od 4. VII 1972, strana 5.

■ Budislav Soškić: Radnici u Savezu komunista, „Komunist” od 29. IX 1972. godine, strana 11.

■ „Politika” od 13. IX 1972. godine, strana 6.« Budislav Soškić: Radnici u Savezu komunista, „Komunist” od 29. IX 1972.

godine, strana 11.• „Komunist” broj 780 od 7. XII 1971. godine, str. 14.• Stipe Su var: „Socijalna sruktura Saveza komunista Jugoslavije ne odgo­

vara socijalnoj strukturi stanovništva”, ,.Borba” od 4. VII 1972. godine, strana 5.

84

munista Jugoslavije, koja je održana u Beogradu, 25. 26. i 27. januara 1972. godine. Navodimo nekoliko karakterističnih ocena daitih na ovoj kon­ferenciji.

Josip Broz Tito je, između ostalog^kazao; „Mi smo pred sebe posta­vili cilj da izvršimo reformu Saveza komunista. Tu nismo do danas po­stigli gotovo ništa, oli_vrlo malo”.70

Tito je rekao i sledeće: „Mi smo ovdje u diskusiji čuli zašto je Savez komunista gubio radnike, i to one stare, koji su imali za sobom mnogo revolucionarnog iskustva i teških časova. Ali su neki od njih predali knji­žice, jer su ih preplavili oni koji se baš ne bi mogli ubrojati u najsvesmiji dio radničke klase, kao što je birokratija itd.”71 *

VeljkoVlahović Je rekao: „Složili smo se u stavu da je došlo do po­tiskivanja uloge radničke klase kao osnove samoupravij ačke snage u eko­nomskoj bazi društva i u političkom odlučivanju . . . Pored pokušaja da se odbrani ono sto je zatečeno od starih društvenih odnosa, vrši se i kame- leonsko prilagođavanje antisamoupravnih snaga samoupravljanju. Te sna­ge imaju dosta jake pozicije i u Savezu komunista. . . Savez komunista nije u dovoljnoj mjeri pod Stvarnom kontrolom, pod pritiskom radničke klase.”71’

U akcionom programu, usvojenom na ovoj konferenciji, piše: ,,U Sa­vezu komunista je došlo do idejne krize koja se naročito izražava u opor­tunizmu, nedoslednostima a odstupanju od stavova Devetog kongresa, u idejnoj heterogenosti i stihijnim idejnim kretanjima u Savezu komunista Jugoslavije, u slabljenju borbe ža samopravljanje, u okretanju dela ko­munista ka drugim putevima, sredstvima i snagama 'koje teže konzervi­ranju datih odnosa ili vraćanju nazad.”73

To su bile oficijelne ocene stvarnog stanja u Savezu komunista Jugoslavije i njegovog stvarnog odnosa prema radničkoj klasi.

Sada ću navesti i nekoliko karakterističnih izjava radnika koje su oni dali kao odgovor na pitanje: Zašto radnici napuštaju Savez komu­nista?74

Rosa Stevanović, kvaliffikovani radnik: „Znate, ja sam u Partiju primljena kao omladinka, udarnik s radne akcije, dete boraca iz rata, i to bez kandidatskog staža kada je taj staž, inače, bio obavezan. Sada ni­sam član Saveza zbog toga što sam primetila da Savez gubi ugled i utdcaj u društvu. Neću da snosim odgovornost za politiku i stanje u čijem stva­ranju ne učestvujem. Nedavno sam bila u nekim gradovima i kolektivi­ma u Hrvatskoj. Radnici s kojima smo mi odavde razgovarali isto miisle. U tim razgovorima niko nije spominjao nacije i narodnosti, nismo se pi­tali ko je šta.

70 Druga konferencija Saveza komunista Jugoslavije, „Komunist”—„Oslobo­đenje”, Beograd, 1972, str. 6.

71 Isto, strana 11.71 Isto, strana 22—23 i 36.73 Isto, strana 404.74 „Komunist” od 2. XII 1971, strana 5.

85

Predsednik sam sindikata u fabrici odlivaka. U radu mi najmanje pomažu članovi Partije. Upravo, oni u sindikatu ništa ne rade. Sta ću ja onda s takvim u organizaciji?”

Đorđe Marković, kvalifikovani radnik: ,,U našoj fabrici sekretar or­ganizacije Saveza komunista je službenik, predsednik sindikata — takođe službenik. U sekretarijatu SK, odnosno sindikalnom odboru je otprilike podjednak broj radnika i službenika. Ne znam i zato neću napamet da govorim kako je u političkim rukovodstvima izvan fabrika, ali verujem da nije bolje. Radnik je strogo pritešnjem normom, a ostali nisu ničim. Režija se nado vezu je na naš prošek i tako je uvek bezbedna, u neupore- divo boljem položaju.”

Stojan Mihailović, kvalifikovani radnik: „Ne možemo očekivati da onaj ko nije u položaju radnika potpuno razume i pravilno zastupa rad­ničke interese. . . Sada se mnogo govori o bogaćenju i bogatašima. Ljude to uzbuđuje i ljuti, naročito onda kad čuju da među onima koji se bogate ima i funkcionera. Eto, zato radnici idu iz Saveza komunista..

Nikola Simonović, visokvalifikovani radnik: „Praktično sam i ja van Saveza komunista u kojem sam bio 20 godina. Razlozi su ono što je na­vela Rosa. Sta ću na partijskim sastancima na kojima se raspravlja naj­češće o članarini.

Sto se tiče samoupravljanja, ono za nas ne postoji van fabrike. So­cijalno osiguranje se, na primer, prema nama ponaša kao gazda. Skupe i efikasne lekove dobijaju prijatelji lekara i apotekara. Ja sam 1954. go­dine imao platu 8.000 dinara, a dečji dodatak 3.000. Pogledajte kakav je danas taj odnos i na čiju je to štetu. Kad putujemo za Beograd, vidimo vile pored Dunava čija vrednost često dostiže i 100 miliona. Ko to gradi i na koji način? U gradu, ispred zgrada u kojima stanuju službenici i ru­kovodioci uređeni su parkovi, a ispod naših prozora su garaže za auto- tomobile službenika i rukovodilaca. U njihovim stanovima se menjaju kade, u našim se ne vrše ni najnužnije opravke. Zato se i kaže da imamo .Pred uzeće za gazdo van je stambenim fondom’, a ne stambenim zgradama.

Zašto je to tako. Jasno je kad vidimo rezolucije o odgovornosti funk- cionera. To je, u stvari, priznavanje neodgovornosti onih koji hi trebalo da budu najodgovorniju Zar je došlo vreme da rezolucijom obezbeđujemo moralnu čisto tu funkcionera? Rezolucije tu ne pomažu. . . ”

Milan Bogdanović, visokokvalifikovani radnik: „Da se ne stekne ne­kakva začuđujuća slika o nama i našoj fabrici, ja ću prvo da kažem da sam član Saveza komunista i da ne misliTn da napuštam organizaciju. Kakva je takva je, ipak mi je bolje s njom nego bez nje.

AH, time ne mislim da negiram ono što su drugovi kritički rekli o Savezu komunista. Na protiv, postaviću jedno, na prvi pogled, nezgodno pitanje: kakva je razlika između političkog položaja radnika danas i ono­ga u kojem su oni bili, recimo, 1939. godine? I odgovoriću sam, odmah: onda je Partija bila s radnicima, među radnicima, borila se za njih i s nji­ma, a sada to nije slučaj. Iako mi stalno govorimo o tome kako hoćemo da odvojimo partijske od državnih funkcija, Savez komunista je još su­više stopljen s državnim aparatom, jer mahom isti ljudi sede u partijskim

86

i državnim ustanovama. Rukovodstva se ponašaju kao režimske partije i to radnika odbija.

Radničko samoupravljanje je ponekad služilo kao paravan za skri­vanje propusta drugih. Za sve što ne valja, rukovodioci obično imaju je­dan odgovor: tako je odlučio radnički savet.

U našem kolektivu stanovi se dele po kriterijumu: kvalifikacije, radno mesto, broj zaposlenih u porodici. Nekvalifikovani transportni rad­nik nikad ne može dobiti stan.

Tako je, eto, došlo do toga da razgovaramo ,mi’ i ,vi’, radnici i oni koji to nisu. To je ozbiljna stvar. Čija je to Partija u kojoj je jedva tri­desetak procenata radnika i seljaka?”

Savez komunista je po svom socijalnom sastavu, naročito rukovode­ćih organa, i po svojoj praktično-poLitičkoj (ne) aktivnosti bivao sve ma­nje klasna organizacija radničke klase uopšte, a posebno proizvodnih rad­nika. On nije dovoljno praktično-politički organizovao r a d n i k e za ak­cije i nije bio u potrebnoj meri avangarda m a s o v n o g , r a d n i č k o g p o k r e t a za samoupravljanje.. Savez komunista nije bio u potrebnoj meri gerierator samoupravljanja ni kao radničkog pokreta ni kao društve­nog sistema. Savez komunista je sve više bivao, po svom socijalnom sasta­vu i po praktično-politačkoj (ne) aktivnosti, pod dominirajućim uticajem onih socijalnih i političkih sila koje sujsve otvorenije dolazile u sukob sa radničkom klasom. Zbog toga su u vreme „reorganizacije Saveza ko­munista”, „prestrojavanja u hodu”, „snažne politizacije masa” i drugih tada oficijelnih parola Savez komunista napuštali upravo radnica. Citirana izjava visokokvalifikovanog radnika Milana Gogdanovića, koji je inače član Saveza komunista, najbolje objašnjava zbog čega među proizvodnim radnicima koji štrajkuju ima članova Saveza komunista i zašto među rukovodiocima protiv kojih radnici štrajkuju, takođe, ima članova Saveza komunista. Ta činjenica znatno otežava zauzimanje j e d i n s t v e n o g stava svih članova Saveza komunista prema štrajkovima uopšte i posebno prema radnicima koji štrajkuju. Ali, o tome će biti reči kasnije.

Neadekvatnost socijalnog sastava Saveza komunista i njegovih prak- tično-politioknh akcija klasnim interesima radnika je negativna pojava koja bitno doprinosi pojavi radničkih štrajkova.

8. Nedovoljno adekvatna klasnim interesima radnikapraktično-politička (ne) aktivnost sindikalnih rukovodstava i njihov neodgovarajući socijalni sastav ^

Najviša republička i savezna sindikalna rukovodstva su po socijal­nom sastavu,' poput samoupravnih i državnih organa i Saveza komu­nista, sve manje radnička. To se vidi iz sledeće tabele:75

75 Vidi: Vukašin Pavlović: „Sindikat u političkom sistemu samoupravnog društ­va”, magistarski rad branjen na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, Beograd, maj 1973. godine, strana 171.

87

•• U i i* m a u i f i UI J |l

J , ^ 5 S 5 2 J K S ? | 5 «

Sr; S S i 2?;?; S i 3 4 5 3 'g

s r K SS » 2 2 g S 2 !t! i r -i P j_I i ; SS 2 sa agg 5 3 5- 3 s 33

I f J 5 ; : : s s r : 2 2 2 s ' S

1 - == S2 SS SSS s a 3 s s » š

1 i!

!

! ! s 2 | S 2 2 2 2 - ‘ a a " = N; s I ;SS S 25 5 25 g S § a

2 i| 2 ?, a JF.2 ® s a £

» » i i

I i :ft; I

Si I ! I I I

l i11

- - = ~ »;s u

1 h 1 ! 1 J li

- ri r. -r ^ Kočo; o ^ ^ d

i £

I f88

Od ukupno 1.086 republičkih i saveznih sindikalnih funkcionera, sa­mo je jedna četvr tina (263 ili 24,2 odsto) radnika. Najmanje ima radnika u VećtrSaveza sindikata Vojvodine (14,9 odsto), a (najviše u Saveznom odboru Sindikata građevinskih radnika (37,6 odsto). Od ukupno 62 člana Saveznog odbora Sindikata radnika industrije i rudarstva, samo su njih 12 ili 19,3 odsto radnici.

Inženjera i tehničara ima u ovim sindikalnim rukovodstvima 185 ili 17,1 odsto. Najviše je inženjera i tehničara u Saveznom odboru Sin­dikata radnika poljoprivrede, prehrambene i duvanske industrije — 43,2 odsto, zatim u Saveznom odboru Sindikata radnika industrije i rudarstva — 35,5 odsto, Veću Savezu sindikata Vojvodine — 29,8 odsto itd. Naj­manje inženjera i tehničara je u Konferenciji Savez sindikata Kosova — 2,4 odsto, zatim u Saveznom odboru Sindikata radnika društvenih delat- nosti — 2,8 odsto, u Saveznom odboru Sindikata radnika saobraćaja i veza — 9,6 odsto itd.

Ostalih intelektualnih radnika (pravnika, ekonomista, lekara itd.) najviše je u Konferenciji Saveza sindikata Bosne i Hercegovine — 58,3 od­sto, zatim u Konferenciji Saveza sindikata Crne Gore — 48,8 odsto, u Veću sindikata Slovenije — 47,1 odsto itd.

Društveno-političkih radnika najviše ima u Konferenciji Saveza sindikata Makedonije — 33, 5 odsto, zatim u Veću Saveza sindikata Jugo­slavije — 31,6 odsto, u Veću Saveza sindikata Vojvodine — 29,8 odsto itd. Najmanje je društveno-političkih radnika u Konferenciji Saveza sindikata Crne Gore — 8,6 odsto, zatim u Veću Saveza sindikata Slovenije — 13,3 odsto, u Konferenciji Saveza sindikata Kosova — 14,9 odsto itd.

Socijalni sastav Veća Saveza sindikata Jugoslavije, kao najvišeg sin­dikalnog rukovodstva u Jugoslavije, nepovoljmiji je po radnike nego so­cijalni sastav svih republičkih i pokrajinskih veća Saveza sindikata i svih saveznih odbora strukovnih sindikata.

Socijalni sastav Veća saveza sindikata Jugoslavije marta 1973. godine701. Društveno-političkih radnika

— sindikalnih funkcionera— ostalih funkcionera

287

35

2. Tehničke inteligencije— inženjera— tehničara

21

147

3. Ostalih intelektualnih zanimanja 36

4. Radnika— visokokvalifikovanih— kvalifikovanih

19118

Svega: 111

70 Isto, strana 172. i 173.

89

Kao što se vidi, u Veću Saveza sindikata Jugoslavije (koje broji 111 članova) najmanje ima radnika — 17,1 odsto, inženjera i tehničara je ne­što više — 18,9 odsto, društveno-poLitičkih radnika 31,6 odsto i ostalih intelektualnih zanimanja 32,4 odsto. Radnika u Veću Saveza sindikata Ju­goslavije ima 7 procenata manje od opšteg prošeka republičkih, pokra­jinskih i saveznih foruma sindikata, a profesionalnih društveno-polaitič- kih radnika 10 procenata više od ovog prošeka.

Relativna zastupljenost radnika u Veću Saveza sindikata je u stal­nom opadanju. Od 183 člana ovog veća izabranih na IV kongresu Saveza sindikata Jugoslavije, radnika je bilo 115; od istog broja članova ovog foruma (183) izabranih na V kongresu SSJ, radnika je bilo 75, a od 111 članova Veća izabranih na VI kongresu SSJ, radnika je bilo svega 19.

Po radnike nepovoljan socijalni sastav pokrajinskih, republičkih i sa­veznih foruma sindikata objektivna je prepreka adekvatnom spajanju sa- držine i metoda rada sindikalnih rukovodstava sa autentičnim klasnim interesima proizvodnih radnika. Zbog toga su sindikalni forumi, naročito savezni, stalno istupali u ime radničke klase i u korist njenih interesa, ali bez prisustva radničke klase i bez praktičnih akcija za aktiviranje i osposobljavanje masovnog radništva da se, organizovano u sindikate, samo bori za vlastito oslobađanje, za ostvarivanje svojih autentičnih klasnih interesa. Sindikalni forumi se često nisu slagali sa merama države koje zadiru u interese radnika, ali oni nisu preduzimali praktične političke akcije koje bi motivisale i organizovale radništvo da samo, kao socijalna snaga, masovni radnički pokret, kaže „ne” ili ,,da”. Osim toga, sindikalni forumi nisu socijalno integrisali i politički organizovali radničku klasu na nivou globalnog društva i nisu uspeli pretvoriti potencijalnu društvenu moć radničke klase u društvenu moć samoupravljača d samoupravljanja kao društvenog sistema. Sve je to bitno uticalo i na rad sindikalnih orga­nizacijama i na odnos radnika prema sindikatu.

Istraživanje odnosa radnika industrije i rudarstva Slovenije prema sindikalnim organizacjama ilustracija je stanja u tom pogledu.77

Pitanje je glasilo: „Da li je takva sindikalna organizacija kakvu imate još potrebna ili ne?” Odgovori su prikazivani u sledećoj tabeli:

GodinaOcena 1967. | 1969. j 19'

— veoma je potrebna 24,7 17,6 14,3— potrebna je 37,5 34,3 34,0— nije baš mnogo potrebna 11,4 20,0 23,5— sasvim je nepotrebna 7,3 14,3 13,9— ne znam 19,1 13,7 14,3

Svega: 100 100 100

77 Dr Bogdan Kavčić: „Radnici o sindikatu”, Centar Republičkog Veća Saveza sindikata Slovenije za istraživanje samoupravljanja, Razvoj i mogućnosti samouprav­ljanja, Ljubljana, oktobar 1972, strana 105—106.

90

Izveana kolebanja sindikalnih foruma u pogledu metoda i sredstava sindikalne borbe za ostvarivanje zahteva radnika i zaštite njihovih so­cijalnih i samoupravnih prava preneta su i na tekući praktičan rad sin­dikata u radnim organizacijama, pa prema tome i na radnike kada ocenjuju vrednosti stvarne aktivnosti sindikalnih organizacija.

Izvan ovog opšteg nepovoljnog odnosa sindikalnih foruma prema tekućim interesima radnika je akcija Republičkog Veća Saveza sindikata Slovenije u vezi sa predlogom pravilnika preduzeća „Jutranjka” iz Sev- nica o minulom radu. Rukovodstvo preduzeća onemogućilo je Republičko veće da neposredno kontaktira sa radnicima i organima samoupravljanja u radnoj organizaciji, pa se Veće putem posebnog letka obratilo radnicima. Letak je deljen radnicima na ulazu u pred uzeće.78 79

Nedovoljno adekvatna aktivnost sindikata autentičnim interesima radnika i slaba zastupljenost i uticaj radnika u sindikalnim forumima negativna je pojava koja bitno doprinosi pojavi radničkih štrajkova.

9. Politička nerazvijenost i kulturna zaostalost pojedinih delova radničke klase

Školska sprema i nivo stručnog obrazovanja nisu sasvim dovoljni indikatori nivoa političke i kulturne (ne) razvijenosti radnika, odnosno (ne) ostvarenosti radničke klase kao „klase za sebe”. U nedosta/tku drugih indikatora, ukazaćemo na strukturu zaposlenih prema školskoj spremi i stručnom obrazovanju.

Struktura zaposlenih u društvenom sektoru prema školskoj spremi1968. godin

i Ukupno ! privreda : neprivreda1_____

Uk u p n o zaposlenih 100,0 100,0 100,0— bez školske spreme i sa jednim do 3 razreda osnovne

škole 7,8 8,7 3,9— sa 4 do 7 razreda osnovne škole 29,8 33,3 14,4— sa osnovnom (osmogodišnjom) školom 18,5 18,7 17,3— sa srednjom školom i školom za kvalifikovane i

visokokvalifikovane radnike 36,0 35,7 37,8— sa višom školom 3,0 1,2 10,6— sa visokom školom — fakultetom i akademijom 4,9 2,4 16,0

Slična je situacija i kada je u pitanju stručna sprema zaposlenih.79

78 Vidi: Prilog 4.79 „Samoupravljanje i društveno-ekonomski razvitak Jugoslavije 1950—1970”,

Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1971, str. 101. i 102.

91

Struktura u društvenom sektoru prema kvalifikacijama

1968. godina

U k u p n o zaposlenih— sa visokim stručnim obrazovanjem— sa višim stručnim obrazovanjem— sa srednjim stručnim obrazovanjem— sa nižim stručnim obrazovanjem— visokokvalifikovanih radnika— kvalifikovanih radnika— polukvalifikovanih radnika— nekvalifikovanih radnika

Ukupno privreda ! neprivreda

100,0 100,0 100,04,9 2,5 15,83,3 1,5 11,5

13,6 9,7 33,68,8 6,9 17,46,7 7,8 1,9

25,5 30,4 3,913,4 15,7 2,823,8 26,2 13.1

Od ukupnog broja zaposlenih u privredi, nekvalifikovanih i polu- kvalifikovanih radnika je 41,9 odsto. Ako se tome doda fiJLnAetn radnika sa nižim stručnim obrazovanjem, onda je to skoro polovina zaposlenih u privredi. Time ne tvrdim da svaki drugi zaposleni u privredi nema raz­vijenu svest o istorijskoj ulozi radničke klase i njenom klasnom interesu. Ipak je izvesno da svest pojedinih delova radništva nije na nivou .klase za sebe”, pa je, prema tome, nizak nivo klasne svesti dela radničke klase jedan od negativnih uslova postojanja štrajkova.

Nepovoljna obrazovna i kvalifikaciona struktura radnika, oslonjena na tržište (ili potpomognuta od njega), socijalna heterogenost radničke kla­se i njena nedovoljna jx>litička organj^”?^^gtjpr\_ nivou g1r>ha1r>rwfl~AniShfa pogoduju kanstituisahju parcijalnih i trenutnih interesa pojedinih delova radničke klase 1 strajkovanju radnika radi ostvarivanja tih parci jalnih i trenutnih, pre svega, materijalnih interesa. Takvo ponašanje pojedinih grupa radnika je u suprotnosti sa klasnim interesima ćele radničke klase i njenom istonijskom ulogom.

10. „Trougao” država — tržište — samoupravljanje

„Nije potrebno naročito naglašavati da u antitezi država-samouprav- ljanje ovo drugo ima (barem rudimentaran) socijalistički karakter, dok država kao politička država nema takav karakter. Taj odnos opravdano možemo smatrati protivrečnim i zato je om, kao i ma koji drugi protivrečam društveni odnos, uvek potencijalno žarište globalnih konflikata, odnosno, on predstavlja konfliktnu situaciju . . . Država kod nas još uvek ima izrazit karakter političke države, ,sile iznad društva’.80

„Samoupravljanje u privredi je institucija koja u postojećim okol­nostima ima barem rudimentaran socijalistički karakter, dok novčano- -robno tržište nema takav karakter.”81

80 Vidi: Jože Goričar: „Žarišta globalnih konflikata u jugoslovenskom društvu”, Šesto naučno savotovanje, Društveni konflikt i socijalistički razvoj Jugoslavije, Por­torož, 10—13. II 1972, Referati III deo, str. 137.

81 Isto. strana 138.

92

„Odnos između samoupravljanja i države i tržišta je veoma protiv- rečan iz više razloga.”82

„17 tom protivrečnom trouglu vidim glavno žarište globalnih konfli­kata kod nas, odnosno stalno prisutnu konfliktnu situaciju . . . pre svega zato što se u prikazanom ,trouglu’ susreću sledeće političke tendencije i initeresi koji se u principu međusobno isključuju:

a) socijalistička samoupravna demokrati ja (samoupravljanje),b) socijalistički ili prosto birokratski etatizam (država) ic) neoliberalistička politika privredne efikasnosti uz eventualno sla­

bo naglašenu regulativnu ulogu države (tržište).83„ . . . Ocenjujemo kao pozitivne, odnosno kao progresivne pre svega

one konfliktne situacije koje:slabe državu kao političku silu iznad društva i u isto vreme čuvaju

sve mogućnosti za efikasno ubrzanje i obezbeđenje demokratskog soci­jalističkog razvitka;

slabe tržište kao instituciju koja rađa i održava privatno-svojinske odnose između radnih organizacija, a čuvaju njegov karakter posrednika u razmeni roba i u cirkulaciji novca kroz efikasno društveno planiranje;

učvršćuju i razvijaju samoupravljanje u privrednim i drugim orga­nizacijama ,društvene baze’ i istovremeno otvaraju put za izgradnju sa- moupravnosti u društvenoj vertikali odozdo naviše, od opštine preko re­publike do federacije.

Praksa nekoliko poslednjih godina pokazuje to da je bilo malo konflikata s takvom tendencijom, ako izuzmemo relativno česte radničke štrajkove koji su bili ograničeni samo na pojedina preduzeća i koii zbog toga nisu mogli snažnije uticati na zbivanja u globalnom društvu.”84

Analizirani „trougao”, u stvari, makro sistem bitno doprinosi pojavi radničkih štrajkova.

11. Tržište

Teško je procenata nivo oštvarenosti slobodnog delovanja ekonomskih zakona na tržištu i empirijsko značenje „samoupravne tržišno-planske pri­vrede”, za koju se opredelila formalna politička struktura. O tome postoje veoma različita gledišta i samih ekonomista.

Tržišna ekonomija je u odnosu na centralno-planško upravljanje privredom pozitivna pojava. Međutim, tržišna privreda, za koju se opre­delila formalna politička struktura, istovremeno produkuje i neopravdano velike socijalne razlike, kao negativnu pojavu protiv koje se ta ista struk­tura bori. Tržište nije jedini "proizvođač” socijalnih razlika. Njih u ve­likoj meri stvara i raspodela društvene moći. Tržište doprinosi pojavi štrajkovanja radnika u onoj meri u kojoj tržišna privreda produkuje ne­opravdano velike socijalne razlike na štetu proizvodnih radnika, koji uglavnom zbog toga i štrajkuju.

“ Isto, strana 139.84 Isto, strana 140—141. M Isto, strana 150.

93

12. N ep rija t^ k a a k th M t

Pojam neprijatelja i njegove aktivnosti je dosta teško defmisati. Neprijatelji radnika nisu samo bivši kapitalisti i strani špijuni. To mogu bti £ vlastiti birokrati, tehnokrati, nacionaliste i separatista, anarhisti, ne­radnici, unitaristi, povlašćem slojevi koji žive od tuđeg rada itd. Čitav taj splet stvarnih i potencijalnih neprijatelja radnika trebalo bi analizirati sa stanovišta njihovog neposrednog i posrednog uticaja na pojavu štrajka.

Ovde ćemo pojam neprijatelja svesti na bivše pripadnike (u fizičkom smislu te reći) buržoazije i sadašnje spoljne, inostrane političke pro­tivnike.

Aktivnost tih neprijatelja kao negativni uslov pojave štrajka dosta je sporna.

Dosadašnji rezultati istraživanja uzroka štrajkova pokazuju da je u nekim štrajkovima bilo aktivnosti neprijatelja, ali da ta neprijateljska aktivnost nije stvarni uzrok štrajka. Neprijateljska aktivnost u tom smi­slu ne postoji kao stvarni negativni uslov štrajka. Međutim, u nekim slu­čajevima postoji mogućnost neprijateljskog uticaja (i stvarno ga je bilo) na sredinu u kojoj već postoji konflikt koji tendira ka svojoj kulminaciji — štrajku. U tom slučaju, ostaci kapitalističke prošlosti i organizovani uticaj spol ja mogu intenzivirati postojeći konflikt, ubrzate njegovu kul­minaciju — štrajk — i na taj način se ukomponovati u neposredne uzroke samog štrajka i u njegove aktere. U tom smislu je neprijateljska aktivnost jedan od negativnih uslova pojave štrajka. U stvari, ostaci kapitalističke prošlosti i uticaj spoljnjeg neprijatelja nisu stvarni uzroci začetka onog konflikta koji tendira ka štrajku i njime se završava.

13. Tradicija štrajkovanja

Uticaj tradicije štrajkovanja na pojavu štrajka posle revolucije nije dovoljno proučen. Izvesno je, pak, da stariji radnici osećaju kao najefi­kasnije sredstvo borbe za ostvarivanje interesa radnika. Sa te tačke gledišta se može govoriti o uticaju tradicije štrajkovanja (pre rata) na pojavu rela­tivno većeg broja štrajkova u starim industrijskim centrima i u onim gra­nama privrede u kojima je šrtajkova bilo i pre revolucije. To se pre svega odnosi na metalsku i tekstilnu industriju i na rudarstvo:

14. Neki opšti uzroci konflikata koji doprinose pojavi štrajka

Za opšte objašnjenje nastanka štrajkova u nas, bitnim smatram naročito tri razloga ove pojave: prvo, neostvarena ranije obećana i za­mišljena budućnost; drugo, znatno identifiikovanje programskog sa te­kućim, onoga što je predviđeno kao krajnji cilj socijalističkog društva sa onim što se može ostvarivati u pojedinim njegovim etapama i treće, pro- mene u infrastrukturi.

U prvom slučaju se radi o neostvarivanju („privremenom žrtvova­nju”) nekih temeljnih ideala revolucije. Umesto socijalne pravde d jed­nakosti kao temeljnog ideala revolucije, dobili smo „neopravdano velike

94

socijalne razlike”, na štetu one socijalne grupe koja je najviše očeikivala socijalnu pravdu i jednakost. Primera radi, navodim da je raspon između najnižeg i najvišeg ličnog dohotka u Sloveniji 1971. godine biio 1 : 22.85 Ako se uzmu u obzir tzv. ostala primanja, odnosno ukupan socijalni polo­žaj pojedinih socijalnih grupacija, „onda te razlike mogu bita i 1 : 25”.S8

U drugom slučaju konflikti se javljaju i pooštravaju zbog identifi- kovanja krajnjih ciljeva sa onim što sada stvarno jeste. Stalno upoređi- vanje realnog stanja sa krajnjim ciljevima neprestano povećava razliku između očekivanog i realnog socijalnog položaja.

U trećem slučaju se radi o značajnim promenama strukture proiz­vodnih snaga društva. Ove promene, po mišljenju nekih ekonomista, na­staju u toku razvoja društva kada se narodni dohodak penje od 500 do 2.500 SAD dolara po stanovniku. Promene strukture proizvodnih snaga društva u tom razdoblju ekonomskog razvoja nužno produkuju i takve konfliktne situacije koje kulminiraju štrajkovima. Jugoslavija sada ima oko 700 dolara narodnog dohotka po stanovniku d nalazi se u tom prestruk- tuirajućem vremenu.

G l a v a d r u g a

ANALIZA PODATAKA DRŽAVNIH ORGANA O ŠTRAJKOVIMA

I. ŠTRAJKOVI U JUGOSLAVIJI OD POČETKA 1959. DO JULA 1963. GODINE

U kabinetu predsednika Odbora Saveznog izvršnog veća za unu­trašnju politiku napravljena je, oktobra 1963. godine, „Informacija o obustavama rada u nekim radnim organizacijama”.

Zbog višestruke vredmosti ove informacije, cdtiraćemo njene naj­važnije delove.

,,U poslednje tri i po godine (od 1959. do jula 1963. godine), prema nepotpunim podacima, balo je 627 obustava rada, u kojima su učestvo­vale grupe od 8 do 400 radnika. Obustave rada trajale su po nekoliko šati7'a rede po čitav dan ili najviše dva dana. Radnici su obično brzo na­stavljali posao kada su im data obećanja o ispravljanju nepravilnosti ili potpunija obrazloženja objektivnih poteškoća radne organizacije.

U slučajevima kada nisu nailazila na razumevanje rukovodilaca pre- duzeća, radnici su se obično obraćali organima vlasti, komitetima SKJ, inspekcijama rada, koji su se skoro redovno odazivali njihovom pozivu, davali potrebna objašnjenja, intervenisali kod preduzeća, posle čega su i radnici nastavljali sa radom . . .

Pretežan broj obustava rada najčešće je posledica birokratskog od­nosa rukovodstava privrednih organizacija prema pojedinim pitanjima neposredno vezanim za život i rad radnika (uslovi rada, nagrađivanje), nedovoljne aktivnosti društveno-političkih organizacija (SKJ, sindikalnih

Vidi: „Komunist" od 25. XI 1971, strana 11. „Komunist” broj 760 od 7. X 1971. strana 13.

95

i omladinskih organizacija) i organa upravljanja, i nedovoljnog informi- sanja radnika o problemiina privredne organizacije, a posebno sporog ot­klanjanja već uočenih negativnih pojava (loša evidencija o zaradama, nepoštovanje odluka radničkog samoupravljanja od strane direktora, po­jave samovolje i sL)_ To najčešće dovodi do opravdanog revolta radnika koji se vrlo često manifestuje kroz kraću ili dužu obustavu rada.

Među učesnicima, pa i nosiocima obustava rada, bilo je i članova SKJ i članova radničkih saveta. Tako je između 33 radnika pređuzeća „Heroj Srba” iz Smedereva, koji su 10. I 1963. godine obustavili rad, balo 9 članova SKJ; od 15 radnika PDI „Manjača” iz Mrkonjić Grada, koji su obustavili rad zbog povećanja normi i smanjenja zarada, njih četvoro su članovi SKJ, dvoje članovi radničkog saveta itd. . . .

Poslednjih godina broj obustava rada je sve veći i, prema nepotpu­nim podacima, stanje je sledeće: — —---------

1959. godine1960. godine1961. godine1962. jgriine 1963'. godine

150 obustava rada105 obustava rada _106 obustava rada 225 obuatava_zada 4187 obustava rada

Uočljiv je podatak da je u 1962. godini bilo više obustava rada nego ukupno uzeto u 1960. i 1961. godini. Ova pojava delknično oc objašnjava činjenicom da je neposredno paeleT*isma IK CK SKJ i govora druga Tita u Splitu kod jednog broja'radnika u nekim radnim organizacijama preovladala ocena da je stvorena povoljna situacija za rešavanje pro­blema koji su ih direktsncrtai^irali rna ovaj način.”

U informaciji je dat sledeći pregled obustava rada po socijalističkim republikama u 1962. godini:

SR S rb ija .............................. 34SR Hrvatska ........................ 50SR Sloven ija ........................ 104SR Makedonija.................... 24SR B iH .................................. 9SR Crna G ora ...................... 4

obustaveobustavaobustaveobustaveobustavaobustave

Takođe je dat pregled obustava rada po republikama za 7 mesed 1963. godine (podaci nisu potpuni):

SR S rb ija ................................ 10 obustavaSR H rvatska.......................... 14 obustavaSR Makedonija...................... 7 obustavaSR B iH .................................... 5 obustavaSR Crna G ora ........................ 4 obustaveSR Slovenija.......................... 3 obustave

** Nepotpuni podaci za prvih sedam meseci 1963. godine.

96

Prema ovoj informaciji u prvoj polovini 1963. godine, „regis trovan je veći broj pretnji obustavama rada, do kojih nije došlo zbog blagovre­menog pred uzimanja odgovarajućih mera od strane rukovodstva i organa u opštinama i srezovima”.

U informaciji su posebno prikazani uzroci štrajkova.„Uzroci obustava rada su veoma raznovrsni. Tako, na primer, kao

uzroci obustava rada pojavljuje se: visina zarada, umanjivanje zarada, nepravilnosti u formiranju ličnih dohodaka, greške službenika pri obraču­navanju, neredovne isplate, zakidanje na zaradama, nezakonito produže­nje radnog vremena, nedovoljna obaveštenost radnika o pravom stanju u radnoj organizaciji, birokratski odnos pojedinih rukovodilaca radne or­ganizacije prema zahtevima radnika itd.”

Data je sledeća klasifikacija uzroka štrajkova sa navođenjem mno­štva pojedinačnih štrajkova kao ilustracije za svaku grupu uzroka.

1. Obustave zbog nezadovoljstva radnika visinom zarada i umanji­vanja primanja. „Izgleda da su ovo najčešći uzroci obustava.” Ilustracije radi, navedeno je 25 štrajkova.

„Do obustave rada je dolazilo i u preduzećima u kojima je naj­niži lični dohodak iznosio 15.000 dinara. Reagujući na visinu zarada, rad­nici su ukazivali i na nerealnost normi koje su ponegde povećavane i do 40 odsto . . .

Veći broj slučajeva u kojima su radnici reagovali zbog umanjiva­nja njihovih ranijih primanja povezan je sa stepenom produktivnosti ra­d a . . . U nekim slučajevima bilo je dovoljno da se pronese vest da će za­rade biti umanjene pa da dođe do reagovanja i obustave rada. Bilo je i slučajeva da su radnici obustavljali rad zbog toga što im nije ispunjeno obećanje o povećanju ličnih dohodaka ili što novi pravilnik nije pred vi­deo takvo povećanje . . . Zbog birokratskog i nehumanog odnosa upravni­ka sa čijim je znanjem jedan radnik ovog pogona kažnjavao .neposlušne’ radnice čišćenjem WC-a posle radnog vremena. Neke od njih su otpušte­ne i sa posla ..

2. Štrajkovi zbog načina formiranja ličnih dohodaka. „Radnici su reagovali i na visinu novčane vrednosti bodova, na razlike u oceni vred- nosbi njihovih bodova i bodova službenika, a s tim u vezi i na način ras- podele unutar ekonomskih jedinica i si.” Ilustracije radi, navedeno je 6 štrajkova.

3. Greške u obračunu zarada kao uzrok obustava rada. „Do grešaka u obračunu zarada radnika najčešće dolazi zbog nesređene evidencije, posebno zbog aljkavosti lica koja vrše obračunavanje zarada”. U infor­maciji je navedeno 15 štrajkova.

„Među radnicima koji su odbili da prime zarade bilo je 16 čla­nova SKJ. Inicijatori ovakvog protesta bili su jedan član sekretarijata OO SKJ i jedan član sekretarijata omladinske organizacije.”

Ima i slučajeva da je radnicima zbog neuredne evidencije isplaćeno više nego što su zaradili, pa je, kada se to ustanovilo i počelo sa isplatom koja odgovara zaradi, dolazilo do reagovanja i obustava rada. Tako je, na primer, u Zeliezari Sisak 7. VI 1963. godine 390 privremeno zaposlenih radnika obustavilo rad tražeći da im se za maj mesec izvrši isplaita po ranijem obračunu, za koji je kasnije ustanovljeno da je pogrešan i da je na osnovu njega isplaćeno 3.500.000 dinara više nego što se zaradilo. Za-

97

htevu radnika nije udovoljeno, a kako je tih dana uprava pogona postavila i nove norme za iskop zemlje, 340 radnika napustilo je pred uzeće.

4. Uzroci štrajkova su i neredovne isplate i zakidan je na zaradama. „U više slučajeva su i neredovne isplate i zakidan je na zaradama nepo­sredni uzrok obustavama rada.” Navedeno je 9 štrajkova.

5. Nezadovoljstva'radnika u vezi sa podelom viska zarada kao uzrok štrajka. „Jedan broj obustava rada posIecEca je nezadovoljstva radnika u vezi sa podelom viška zarada.” Prikazano je 4 štrajka.

6. Ostali razlozi prekida rada. „Pojedina pređuzeća su produžavala ili nastojala da produže radno vreme na 8 do 9 ili 10 časova ili da uvedu dvokratno radno vreme zbog podbačaja u proizvodnji, radi saniranja fi- nansijskog stanja i si., što je izazvalo negodovanje radnika, pa i obusta­vu rada.

U Fabrici radijatora u Zrenjaninu grupa radnika je 1963. godine obu­stavi rad zbog neslaganja sa odlukom radničkog saveta da se za novo­izabranog predsednika radničkog saveta otvori novo radno mesto da bi mu se povećao lični dohodak sa 21.000 na 28.000 dinara, što je predložio direktor pređuzeća koji je na ovaj način nastojao da korumpira pred­stavnike organa samoupravljanja.” Navedena su još 4 štrajka.

U informaciji je kratko opisano 63 štrajka kao ilustracija „razno­vrsnih” uzroka štrajkova.

7. Neprijateljska aktivnost i obustave rada. „lako nije ustanovljen nijedan slučaj da su neprijateljski elementi direktno organizovali neku obustavu rada, ne isključuje se fiJEhov uticaj na ove pojave^ Neprijateljska propaganda, pored niskog političkog nivoa jednog dela radnika i slabog rada pojedinih društvenih faktora u preduzeaima, uticala je u izvesnoj meri da radnici nisu uvek rešavali nastale probleme preko organa samo­upravljanja, sindikalne organizacije i drugih institucija, već su se odlu­čivali na obustave rada kao sredstvo pritiska.

Manifestacije neprijateljske aktivnosti sastojale su se najčešće u proturanju parola da radnici jedino putem štrajka mogu uticati na pobolj­šanje svog materijalnog položaja.

U manjem broju slučajeva bilo je i otvorenog podstrekavanja i po­zivanja radnika na obustavu rada. U nekim slučajevima, kad je došlo do obustave rada, neprijateljski elementi su pokušavali da im daju poli­tički ton.

Organi SUP-a, sa svoje strane, redovno obaveštavaju nadležne držav­ne i političke organe o svim pojavama ozbiljnijeg nezadovoljstva među radnicima, koje može da se završi obustavom rada, radi blagovremenog preduzimanja odgovarajućih mera. Osim toga, u određenim slučajevima preduzimane su mere upozorenja i kažnjavanja inicijatora i organizatora ovakvih pojava.”

Na kraju informacije dati su sledeći zaključci:„1. Obustave rada u radnim organizacijama, s obzirom na njihov

broj, uzroke i posledice, predstavljaju, u prvom redu, kompleksan poli­tički problem. Kao takav, ovaj problem zaslužuje svestranu analizu i pažnju svih društveno-političkih i državnih organn, jer sadrži određene političke, ekonomske, sociološko-psihološke i pravne komponente koje se u ovakvim slučajevima negativno prelamaju i izražavaju. Isterivanje ,svojih’ prava na ovakav način sa strane pojedinaca u okviru radnih orga-

98

nizacija predstavlja negiranje ili potcenjivanje uloge i značaja samo­upravljanja u našem društveno-političkom sistemu. Kao metod rešavanja pojedinih pitanja i ostvarivanja prava ne samo da je neprihvatljiv u na­šem socijalističkom sistemu već je u direktnoj suprotnosti sa suštinom na­šeg društvenog sistema i intencijama njegovog daljeg usavršavanja i razvijanja. Otuda je ovakav prilaz rešavanju protivurečnosti između po­jedinačnih i zajedničkih interesa u okviru socijalističkih društvenih od­nosa u suprotnosti sa osnovnim marksističkim koncepcijama prevazilaže- nja tih suprotnosti. Prevazilaženje tih suprotnosti ne ostvaruje se obli­cima ovakve vrste .pritiska’, niti se time mogu postići trajnija i suštin- skija rešenja.

Kada radni kolektiv zapadne u teškoće u pogledu formiranja mase sredstava iz koje se prema utvrđenim principima raspodele izdvajaju lični dohoci, problem treba rešavati pronalaženjem i korišćenjem unutrašnjih rezervi, povećanjem produktivnosti rada, boljim korišćenjem sredstava za proizvodnju, usavršavanjem tehnoloških procesa, pojeftinjenjem troš­kova proizvodnje, ekonomičnijim poslovanjem i si.

Svakako da je sa stanovišta pojedinaca, koji ceo ovaj problem ne sagledavaju na ovakav način, jednostavnije obustaviti rad nego iznala­ziti odgovarajuća rešenja većim angažovanjem za savlađivanje trenutnih poteškoća.

Otuda se u pokušajima ovakvog rešavanja problema postavlja i pi­tanje prisustva psihologije najamnog rada, odnosno odsustva odgovara­juće svesti i spremnosti da se u okviru postojećih uslova nađu najcelishod- nija i najprihvatljivija rešenja, i to kako za kolektiv, tako i za svakog po­jedinca u njemu.

U prevazilaženju ovih pojava morali bi više doći do izražaja sub­jektivni faktori, i to u prvom redu organi samoupravljanja i društveno- -političke organizacije. Oni bi morali sa više odgovornosti i sistematičnosti prići problemu razvijanja svesti pojedinaca o njihovom većem angažova- nju u pitanjima od opšteg i zajedničkog interesa, a time i u rešavanju pojedinačnih interesa.

U onim slučajevima u kojima do obustava dolazi zbog itoga što se jedna grana privrede ili neka radna organizacija našla u položaju koji bitno remeti ili ugrožava dostignuti nivo dohodaka, odnosno onemoguća­va njihovo povećanje u skladu sa povećanjem troškova života, morali bd se više angažovati i drugi organi, i to u prvom redu organi društveno- -političkih zajednica — od komune do federacije.

Sve ovo nameće potrebu da se organi društvenog samoupravljanja daleko više angažuju, d to kako na planu sagledavanja uzroka koji uslov- ljavaju ovakve pojave, tako i u pogledu njihovog blagovremenog otkla­njanja. Oni moraju biti nosioci inicijative za otklanjanje raznih slabosti i propusta. Takođe, u ovome bi se više morale angažovati, pored ostalih i nadležne institucije za rad i radne odnose, i to kako u smislu uočavanja određenih slabosti, tako i na planu njihovog otklanjanja, odnosno pruža­nja određene pomoći organima samoupravljanja, radnim kolektivima, društveno-političkim organizacijama, pojedincima i tome si. Njihova uloga ne bi se smela svesti samo na registrovanje ovakvih pojava i preduzi- manje mera onda kada je već do njih došlo.7* 99

2. Kada je reč o uzrocima obustava rada, ne treba gubiti iz vida i niz subjektivih slabosti koje se javljaju u radu i odnosu rukovodstva rad­nih organizacija prema opravdanim zahtevima radnika, a koje se uzimaju kao neposredan povod za obustavu rada (slaba organizacija rada, nepot­puna i netačna evidencija, pogrešan obračun zarada, umanjivanje zarada, zakašn javan je sa isplatama, proti vpravno određivanje prekovremenog ra­da i produženje radnog vremena, nekonsultovanje radnika i kolektiva o pitanjima raspodele, pojave samovolje, nedovoljno informisanje radnika o poteškoćama, problemima i stanju u radnoj organizaciji u kojoj ostva­ruju svoje interese itd.). Karakteristično je da su se u najvećem broju slučajeva radnici odlučivali na obustavu rada posle iznošenja zahteva da u dogovoru na nadležnim rukovodstvom privredne organizacije rese i ob­jasne određena pitanja.

3. Pojava obustava rada ukazuje i na niz slabosti političkog rada u radnim organizacijama, posebno Saveza komunista i sindikalnih organi­zacija koje nisu u svim slučajevima blagovremeno uočavale određene probleme u radu radne organizacije a i one koji su se javljali usled ne- informisanja radnog kolektiva i nepreduzimanja odgovarajućih mera da se pravovremeno otklone pojedine slabosti i nedostaci. Ovu konstataciju potvrđuju i primeri učešća članova SK, organa radničkog samoupravlja­nja i rukovodstava sindikalnih organizacija u obustavama rada.

4. Obustave rada su bile kratkotrajne, jer su pojedinci ili grupe radnika posle pravilnih objašnjenja ili zadovoljenja njihovih zahteva na­stavljali rad. Treba distaći činjenicu da su zahtevi radrđka uz puno takta, tako da nije zabeležen nijedan incident koji bi mogao da dovede do težih posledica.

5. Informacija o obustavama rada svakako nije potpuna, jer pojave o kojima je reč zahteva ju svestramiju analizu sa strane većeg broja nad­ležnih državno-političkih organa i institucija. No, i pored ovoga, ona može korisno poslužiti za preduziimanje efikasnijih mera na planu otklanjanja najčešćih uzroka obustava rada.”

Informacija je datirana oktobra 1963. godine.Ova informacija dosta govori. Ona može biti važan indikator odnosa

snaga u to vreme u našem društvu. Pravljena je u 'klasičnom državnom organu — Sekretarijatu za unutrašnje poslove. Po mnogo čemu je, u suš­tini, politički dokumenat. U njoj se raspravlja o Savezu komunista, sin­dikatu, društveno-političknm zajednicama, o odnosima snaga- u radnim organizacijama. Ona prevazilazi nivo registrovanja štrajkova. Iako je u osnovi politički dokumenat iz državnog aparata, informacija nije raz­matrana ni u jednom političkom forumu (data je veoma malom broju saveznih funkcionera). Analiziranje i javno razmatranje štrajkova u po­litičkim forumima nije se itada moglo ni zamisliti. Štrajkovi su bili tema rezervisana za „praćenje” i „registrovanje” samo u Sekretarijatu za unu­trašnje poslove. Metodi tog „praćenja” i „registrovanja” mogu se samo pretpostaviti.

U informaciji su sadržana i značajna obeležja štrajkova relevantna za opšte razmatranje ove pojave. Ukazujemo na najvažnije podatke i oce- ne štrajkova date u informaciji.

1. Za samo četiri godine (1959—1963), u Jugoslaviji je bilo ukupno 586 štrajkova: 1959. godine 150 štrajkova, 1960. godine 105 štrajkova,

100

1961. godine 106 štrajkova i 1962. godine 225 štrajkova. Šteta što nema podataka i o broju štrajkova u 1958. godini. Prvu štrajk se dogodio januara 1958. godine, a već 1959. godine hilo je 150 štrajkova. Samo 1962. godine bilo je više štrajkova nego u toku dve prethodne godine. Ovako nagao porast štrajkova u 1962. godini autori Informacije delimdčno objaš­njavaju „činjenicom da je neposredno posle Pisma88 Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i govora druga Tita u Splitu kod jednog broja radnika u neikdm radnim organizacijama preo- vladala ocena da je stvorena povoljna situacija za rešavanje problema koja su ih direktno tangirali i na ovaj način”, dakle, štrajkom. U ovoj ocem su sadržana dva bitna uslova za štrajk. Prvo, da radnici imaju raz­loga da štrajku ju i, drugo, da mogu štraj kovati, da imaju svest o moguć­nosti štraj kovanja.

2. Sklop okolnosti karakterističnih za viši ili niži nivo ekonomske i kulturne razvijenosti iona bitnog uticaja na broj štrajkova. U 1962. godini najviše štrajkova je hilo u Sloveniji — 104. U Hrvatskoj je bilo 50, u Srbiji 34, u Makedoniji 24, u Bosni i Hercegovini 9 i u Crnoj Gori 4 štrajka.

3. U pojedinačnim štrajkovima je učestvovalo od 8 do 400 radnika. Veliki je broj štrajkova sa relativno malim brojem učesnika, a veoma mali broj štrajkova sa većim brojem učesnika.

4. „Uzroci obustava rada su veoma raznovrsni”, navodi se u Infor­maciji. Ta „raznovrsnost”, u stvari, ne postoji. Od šest navedenih uzroka štrajkova, pet se odnosi na lične dohotke, istina u različitim oblicima. Za­nimljivo je da se u Informaciji uopšte ne govori o nepovoljnom socijalnom položaju proizvodnog radništva kao uzroku štrajkova. „Greške u obraču­nima ličnih dohodaka” i razna „zakidanja” ličnih dohodaka radnicima, što se navodi kao uzrok štrajkova, uglavnom se pripisuju pojedinim ruko­vodiocima i službenicima u radnim organizacijama.

5. ,,U Fabrici radijatora u Zrenjaninu grupa radnika je 1963. godine obustavila rad zbog neslaganja sa odlukom Radničkog sa veta da se za no­voizabranog predsednika Radničkog s aveta otvori novo radno mesto da bi mu se povećao lični dohodak sa 21.000 na 28.000 dinara, što je predlo­žio direktor preduzeća koji je na ovaj način nastojao da korumpira pred­stavnike organa samoupravljanja”. Podatak je vredan izuzetne pažnje.

6. Bez izuzetaka, u svim navedenim slučajevima obustava rada štraj kovali su isključivo proizvodni radnici.

7. „Nije ustanovljen nijedan slučaj da su neprijateljski elementi direktno organizovald neku obustavu rada”, rečeno je u Informaciji. Me­đutim, „ne isključuje se njihov utdcaj na ove pojave. . . U manjem broju slučajeva bdio je i otvorenog podstrekavanja i pozivanja radnika na obus­tavu rada . . . U određenim slučajevima preduzimane su mere upozorenja i kažnjavanja inicijatora i organizatora” štrajkova sa strane organa sekre­tarijata unutrašnjih poslova.

88 Radi se o pismu Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije iz 195E. godine koje je bilo upućeno svim organizacijama i rukovod­stvima Saveza komunista Jugoslavije. U pismu je ukazano na slabosti u našoj zemlji i posebno na potrebu za energičnom borbom protiv birokratskih odnosa prema rad­nicima.

101

8. „Obustave ra d a . . . predstavljaju kompleksan politički problem.” Štrajk je po autorima ove informacije, „kao metod rešavanja pojedinih pitanja i ostvarivanja prava ne samo neprihvatljiv već je i u direktnoj suprotnosti sa suštinom našeg društvenog sistema i intencijama njegovog daljeg usavršavanja i razvijanja”. Štrajkom se „ne mogu postići trajnija i suštinska rešenja.”

9. „Karakteristično je da su se u najvećem broju slučajeva radnici odlučivali na obustavu rada”, kao na poslednje sredstvo, „posle izno­šenja zahteva da u dogovoru sa nadležnim rukovodstvom privredne orga­nizacije reše i objasne određena pitanja.”

10. „Pojava obustava rada ukazuje i na niz slabosti političkog rada u radnim organizacijama, posebno Saveza komunista i sindikalnih organiza­cija.”

11. Štrajkovi su kratkotrajni, „jer su pojedinci ili grupe radnika posle pravilnih objašnjenja ili zadovoljavanja njihovih zahteva nastavlja­li rad . . . nije zabeležen nijedan incident koji bi mogao da dovede do težih posledica”.

II. ŠTRAJKOVI U SOCIJALISTIČKOJ REPUBLICI SRBIJI OD1. JANUARA 1974. DO 1. SEPTEMBRA 1965. GODINE

Oktobra 1965. godine, služba državne bezbednosti Srbije napravila je informaciju o štrajkovima u Srbiji u toku 1964. i prvih devet meseci 1965. godine.

Prikazaću neke podatke iz ove informacije, i to onim redosledom kojim su dati u samoj informaciji. Neke podatke i ocene iz Informacije ću analizirati, jer su relevantni za opšte razmatranje i ocenjivanje štraj­kova.

1. Opšti podaci o dinamici štrajkova u Srbiji

Godina \ Broj štrajkova | Procenat 1 Broj učesnika ! Proce

1961. 34 1001962. 34 1001963. 36 105,9 1098 1001964. 63 185,3 2200 2001965. 92 270,6 3900 335,2

Broj štrajkova i broj radnika koji su štrajkovali naročito se povećao 1964. i 1965. godine.

Podaci koje ćemo dalje prikazati odnose se na 117 štrajkova u Srbiji u vreme od 1. I 1964. do 1. IX 1965. godine. Za preostalih 39 štrajkova, koji su se dogodili od 1. IX 1965 do 31. XII 1965. godine, nema kvantitativnih obeležja.

102

2. Broj radnika u pojedinim štrajkovima

Broj radnika koji su štrajkovali ! Broj štrajkova Procenat

do 30 radnika 76 65,0od 30 do 100 35 29,9preko 100 6 5,1

UKUPNO 117 100

Prosečno je u jednom štrajku učestvovalo 40 radnika, dakle, rela­tivno mali broj učesnika u relativno velikom broju štrajkova.

3. Vreme trajanja štrajkova

Vreme trajanja ( Broj štrajkova Procenat

do 2 časa 49 41,9od 2 do 7 sati 27 23,18 sati (ceo radni dan) 24 20,5preko 8 sati 17 14,5

UKUPNO: 117 100

Od ovih 117 štrajkova, 65 odsto ih je trajalo manje od jednog radnog dana, 20,5 odsto ceo radni dan, a 14,5 odsto više od jednog radnog dana.

Dužina trajanja štrajka bitno je zavisila:a) od brzine ispunjenja zahteva radnika koji su štrajkovali ib) od obima i intenziteta akcije društveno-političkih organizacija i

drugih faktora za uklanjanje neposrednog povoda za štrajk i samog štrajka.

4. Pregled štrajkova po srezovima

Srez ! Broj štrajkova | Procenat

Beograd 28 23,9Subotica 17 14,5Zrenjanin 14 12,0Novi Sad 10 8,5Niš 10 8,5Valjevo 9 7,7

103

Srez Broj štrajkova Procenat

Titovo Užice 8 6,8Lcskovac 6 5,1Peć 3 2,6Prizren 2 1,7Đakovica 2 1,7Sremska Mitrovica 2 1,7Zajećar 2 1,7Smederevo 1 0,9Kragujevac 1 0,9Panćevo 1 0,9Uroševac 1 0,9

UKUPNO: 117 štrajkova 100

Kao što se vidi, najviše štrajkova bilo je u Beogradu, zatim u Subo- tici, Zrenjaninu, Novom Sadu i Nišu.

5. Pregled štrajkova po granama delatnosti

Grana delatnosti Broj štrajkova Procenat

1. građevinarstvo i industrija grad. mater. 41 35,02. poljoprivreda 24 20,53. tekstilna industrija 11 9,44. metalska industrija 11 9,45. drvna industrija 5 4,36. hemijska industrija 4 3,47. mašinska industrija 4 3,48. elektroindustrija 2 1,79. rudarstvo 2 1,7

10. saobraćaj 2 1,711. ostale grane 11 9,5

UKUPNO: 117 100

Najviše je štrajkova bilo u građevinarstvu i industriji građevin­skog materijala, zatim u poljoprivredi, tekstilnoj i metalnoj industriji.

U vezi sa pregledom štrajkova po granama delatnosti, ukazuje se na to da je najviše štrajkova bilo:

a) u niskoakumulativnim i nerentabilnim preduzećima;

104

b) u preduzećima u kojima je zaposleno dosta nekvalifikovandh i sezonskih radnika;

c) u preduzećima u kojima su veoma niski lični dohoci;d) u preduzećima u kojima je opšta situacija u radnim jedinicama

loša.Pojava se ekstenzivno širi, ne ponavlja se u istim preduzećima, izu­

zev u nekim građevinskim. U njima je bilo više od jednog štrajka, ali uvek na drugim radilištima.

Velik broj štrajkova dogodilo se u malim preduzećima. Od ukupno 117 štrajkova 69 štrajkova ili 59 odsto bilo je u preduzećima u kojima je zaposleno do 200 radnika, a 48 štrajkova ili 41 odsto u preduzećima u kojima je broj zaposlenih veći od 200.

Među radnim organizacijama u kojima je u jednom štrajku učestvo­valo više od 100 radnika su: „Šonja Marinković” iz Novog Sada (250), „Pobeda” iz Leskovca (160), „Šinvoz” iz Zrenjanina (150), „Timogradnja” iz Zaječara (205), „Železničar” iz Subotice (485).89

6. Neke napomene o radnicima koji su štrajkovali

O radnicima koji su učestvovali u štrajkovima rečeno je sledeće:a) da većina njih spada u lojalne građane;b) da među učesnicima štrajkova ima i članova Saveza komunista;c) da neprijateljski i nezdravi elementi, zatim neradnici i njima

slični n i s u imali bitnog uticaja na pojavu štrajka.Nije zapažen nijedan slučaj da se štrajk dogodio kao rezultat o r g a -

n i z o v a n o g neprijateljskog delovanja ili podstrekavanja radnika na štrajk. Međutim, neprijateljski elementa su koristili nezadovoljstvo rad­nika i sam štrajk za svoju aktivnost. Takva aktivnost je bila utvrđena u jedanaest od ukupno 117 štrajkova, koliko ih je bilo u pomenutom vre­menskom intervalu. Smatram da je ovaj podatak službe državne bezbed- nosti izuzetno značajan za opšte razmatranje i ocenu štrajka. Naime, on u potpunosti negira mišljenja, koja su u to vrerne, a i kasnije, bila rasprostranjena, da su štrajkovi rezultat neprijateljske delatnosti i da je, prema tome, štrajk pojava kojom treba da se bavi i koju treba da re- šava služba državne bezbednosti. Ovaj nalaz službe državne bezbednosti iz 1965. godine potvrdio je rezultate naših ranijih istraživanja po kojima se uzroci štrajkova nalaze u sferi društveno-ekonomskih i političkih od­nosa i položaja radnika u tim odnosima.

8° Brojke u zagradi znače broj radnika koji su štrajkovali.

105

7. N eposredni povodi za štra jk o ve

IBroj štrajkova Procenat

(1) Niski ili umanjeni lični dohoci zbog niske pro-đnktrvnosti 37 31,6

(2) Pogrešni obračuni zarada i drugi oblici zakidanja od zarada radnika; neizvršenje datog obećanja n vezi sa zaradama radnika 25 21*4Neredovna isplata ostvarene zarade (zakašnjenje 2, 3, 4 meseca) 21 17,9

(4) Nerealne norme 17 14,5(5) Birokratski odnosi i drugi nepravedni postupci

prema radnicima sa strane odgovornih lica radne organizacije 14 12

(6) Ostali povedi: nejednaka podela viška, teški us lovi rada, itd. 3 2,6

UKUPNO: 117 100%

Ostavljajući po strani primenjene kriterije klasifikacije povoda, može se zaključiti da su, skoro bez izuzetka, u pitanju:

a) prvo, lični dohoci radnika koji su štrajkovali ib) drugo, sukob između radnika i rukovodilaca u radnoj organi­

zaciji.

8. Štete prouzrokovane štra jk o m i n jegove posledice

(1) Materijalna šteta prouzrokovana štrajkovima nije značajna. Za vreme svih 117 štrajkova izgubljeno je 25.457 radnih časova. Dosta radnog vremena izgubljenog zbog štrajka nadoknađeno je kasnije prekovremenim radom.

(2) Političke posledice su, međutim, konstatuje se u materijalu, veo­ma značajne i one se svode na sledeće:

a) sve više se formira mišljenje među radnicima da se štrajkom može doći do većih zarada, boljih uslova rada, bržeg ispravljanja gre­šaka i slabosti;

b) formira se shvatanje da su radnici p r i n u đ e n i na štrajk jer su zarade niske i nedovoljne za njihove elementarne životne potrebe;

c) neprijateljski elementi su štrajkove koristili na sledeći način: prvo, komentarisali su ih kao posledicu loše politike i lošeg stanja u pri­vredi; drugo, govorili su da su za takvo stanje krivi komunisti; treće, go­vorili su kako je život radnika pre rata bio bolji i četvrto, u neznatnom broju slučajeva su preuveličavali obim i značaj štrajkova, doprinosili dramatizovanju situacije.

U materijalu kojim smo se koristili nije ništa rečeno o kriterijima za kvalifikovanje pojave kao štrajka. Na ovo ukazujemo zbog toga što je

106

broj štrajkova prikazan u materijalu državnih organa znatno veći od broja štrajkova koji su evidentirani u Republičkom veću Saveza sindi­kata Srbije. Nije suvišno reći da su u to vreme organi državne bezbed- nosti vodili evidenciju o štrajkovima i da su oni mnogo lakše i brže dola­zili do podataka o štrajkovima nego forum sindikata. Međutim, nije mi poznato da li su organi državne bezbednosti preduzimali bilo kakve akcije u vezi sa štrajkovima. Posebno mi nije poznato da li su oni u to vreme preduzimali neke mere prema radnicima koji su štrajkovali.

III. ŠTRAJKOVI U JUGOSLAVIJI OD 1. JANUARA DO 20. JUNA 1969. GODINE

Početkom 1969. godine počele su u Predsedništvu Saveza komunista Jugoslavije i u Veću Saveza sindikata Jugoslavije pripreme za analizu i razmatranje štrajkova u Jugoslaviji. U okviru tih priprema, tražena je i informacija od Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove o štrajko­vima u Jugoslaviji. Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove je u drugoj polovini juna 1969. godine dao „Informaciju o narušavanju javnog reda i mira prilikom obustava rada u nekim radnim organizacijama”. U pismu koje je upućeno uz Informaciju rečeno je da „Savezni sekretarijat za unu­trašnje poslove ne vodi evidenciju o obustavama rada.”

Informacija je kasnije data kao „prilog 3” ‘materijalu o štrajkovima, koji je bio osnova za razmatranje ove pojave u Predsedništvu Saveza ko­munista Jugoslavije i Veću Saveza sindikata Jugoslavije.

Prenosim u celini Informaciju Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove o narušavanju javnog reda i mira prilikom obustava rada u ne­kim radnim organizacijama:

„Prema obaveštenjima primljenim od republičkih sekretarijata za unutrašnje poslove, u periodu januar—juni 1969. godine, bilo je ukupno 37 raznih obustava rada (bez podataka sa područja SR Srbije) u kojima je učestvovalo oko 7.400 radnika. Do obustave rada došlo je u 37 radnih organizacija, lociranih u 28 mesta.

U većini slučajeva, radilo se o kraćim prekidima rada u trajanju od nekoliko časova. U 9 slučajeva obustava je trajala od 1—3 dana, dok je u 2 slučaja prekid trajao preko tri dana („Luka” — Ploče; pogon predu- zeće „Tehnograd” iz Ljubljane u Umagu).

Služba javne bezbednosti intervenisala je samo u tri slučaja (Rijeka, Ploče i Jesenice), jer je došlo do narušavanja javnog reda i mira i vršenja krivičnih dela.

Dana 2. juna o. g. oko 7 časova, 800 radnika prve i treće smene preduzeća „Luka” u Rijeci obustavilo je rad, a posle toga potpuno je obu­stavilo rad oko 4.500 radnika u trajanju od dva dana. Oko 150 radnika okupilo se oko upravne zgrade. Prva grupa (oko 20 radnika) fizički je napala generalnog i komercijalnog direktora i nanela in teže telesne po­vrede, dok je druga grupa isterala iz kancelarije celokupno administrativ­no osoblje. Prilikom isteravanj a napadnuti su: šef računovodstva, analitičar, šef zajedničkih službi, direktor sektora za ekonomiku i organizaciju i pred- sednik sindikalne podružnice, kojima su nanete lakše telesne povrede.

107

Radi sprečavanja narušavanja javnog reda i mira i zaštite života ljudi i imovine, kao i zbog izlaska mase na ulice, služba javne bezbednosti je odmah intervenisala. U toku intervencije, izvestan broj radnika je pru­žio otpor bacanjem raznih predmeta na milicionare, pa je upotrebljena gumena palica nad tridesetak lica koja su pružala otpor. Nije bilo po- vređenih ni na jednoj strani. Protiv 20 lica podnete su krivične prijave zbog krivičnog dela učestvovanja u skupini koja je izvršila krivično delo (član 302, stav 1 KZ). Istraga je otvorena nad 14 lica, a od ovog broja šestoro je pritvoreno.

U Pred uzeću „Luka” — Ploče potpuno je obustavilo rad 120 rad­nika u trajanju od 4. do 7. juna o. g. Dana 6. juna, oko 40 radnika, pre­težno članova SKJ, pokušalo je da nastavi rad, ali ih je grupa od 60 rad­nika sprečila u tome pretnjom da će srušiti trafostanicu. Služba javne bezbednosti intervenisala je radi sprečavanja rušenja trafostanice i me­đusobnog fizičkog obračunavanja radnika. Trojica organizatora su pri­vedene u stanicu javne sigurnosti i zadržana od 3 do 6 časova. Protiv 4 lica podnete su krivične prijave zbog pokušaja izvršenja krivičnog dela oštećenja tuđe stvari (član 257, stav 2, u vezi sa čl. 16. KZ), a protiv 7 lica podnete su prekršajne prijave.

Kada je 300 radnika u Tvornici „Boris Kidrič” u Šibeniku obusta­vilo rad (18. i 19. IV o. g.), povećana je za 200°C temperatura na pećima za topljenje legura. Međutim, do posledica nije došlo zahvaljujući pra­vovremenoj intervenciji poslovođe. Protiv nepoznatog učinioca podnesena je krivična prijava zbog krivičnog dela iz člana 257, stav 2, u vezi sa čL 16 KZ.

U vreme od 15. IV do 16. IV o. g. u Željezari Jesenice — pogon Martinovih peći, obustavilo je rad oko 150 radnika. Jedna grupa rad­nika, naoružana gvozdenim šipkama, pretila je radnicima koji su bih voljni da nastave rad, a one koji su počeli sa radom fizički je sprečila u tome. Služba javne bezbednosti je intervenisala na taj način što je pozvala pomenutu grupu da se raziđe i omogući nastavljanje rada u skla­du sa Odlukom Centralnog radničkog saveta Željezare. Grupa se razišla napustivši fabričko dvorište. Dvojica glavnih organizatora su zadržana i protiv njih su podnete prekršajne prijave.

Služba javne bezbednosti posebno ne prati slučajeve obustave rada, ali o svakom slučaju izveštava društveno-političke faktore. Međutim, kada sazna za obustavu rada koja je takvog obama i karaktera da bi moglo doći do narušavanja javnog reda i mira i vršenja krivičnih dela, pripravna je da pred uzme zakonske mere.

Iz primljenih obaveštenja proizlazi da je do obustava rada dolazilo uglavnom zbog neregulisanih pitanja u vezi sa raspodelom ličnih doho­daka, neinformisanošću kolektiva o obračunavanju normi i si.

Ne raspolaže se podacima da su obustave rada organizovane ili nastale kao rezultat delovanja spoljnjeg ili unutrašnjeg neprijatelja.”

Informacija je datirana 23. juna 1969. godine.Kao sastavni deo ove Informacije, dat je „Pregled broja obustava

rada od početka januara do 20. juna 1969. godine”. Prilažem i ovaj pregled.

108

I

1 > IJ5 j

s I

i i a i i

i i - i "

&IPO S

Z I

I I I -

I I I I

109

n a n rirn K llrn n a j-I ova informacija dosta govori. Ukazujem važnijih podataka i ocena:

1) Bilo je nekoliko štrajkova sa većim hrojem učesnika, većom ožtrunom konflikta i dužim n rpmpnnm trajanja.

2) Bilo je fizičkog obračunavanja radnika sa rukovodiocima pre- đuzeća. Fizički je napadnut i predsednik sindikalne podružnice.

3) Služba javne bezbednosti je intervenisala u tri slučaja gumenim paTiirama nad radnicima koji su pružali otpor. Devet radnika je prijavljeno sudiji za prekršaje a protiv 24 radnika je podneta prijava za krivična dela_

4) Informacija sadrži jednu nelogičnu konstataciju: „Služba javne bezbednosti posebno ne prati slučajeve obustave rada, ali o svakom slu­čaju izveštava društveno-političke faktore”. Kako može obaveštavati po­litičke faktore o štrajkovima neko ko ih >Tne prati”? S druge strane, ako ova služba posebno ne prati obustave rada, kako to da je „pripravna. . . da pred uzme zakonske mere”?

5) U ovoj informaciji se tvrdi da se „ne raspolaže podacima da su obustave rada organizovane ili nastale kao rezultat delovanja spoljnjeg ili unutrašnjeg neprijatelja”. Ako Savezni sekretarijat za unutrašnje po­slove zna „ . . . da je do obustava rada dolazilo uglavnom zbog nereguli- sanih pitanja u vezi sa raspodelom ličnih dohodaka, neinformisanošću ko­lektiva o obračunavanju normi i sL”r valjda bi trebalo da zna i to da li su „obustave rada organizovane ili nastale kao rezultat delovanja spolj­njeg ili unutrašnjeg neprijatelja.”

6) Ispod pregleda broja štrajkova za 6 mesed 1969. godine piše: „Služba javne bezbednosti ne prati obustave rada.” Kako, onda, daje dosta tačne informacije o njima?

G l a v a t r e ć a

REZULTATI ISTRAŽIVANJE ŠTRAJKOVA U SOCIJALISTIČKOJ REPUBLICI SRBIJI OD 1. I 1964. DO 1. IX 1965. GODINE I OD

1. I 1966. 7. I 1967. GODINE — UPOREDNA ANALIZA ŠTRAJKOVA U OVA DVA VREMENSKA INTERVALA*1

Istraživanje je sprovedeno putem dve ankete. Prva anketa je spro­vedena avgusta 1965, a druga januara 1967. godine. Oba puta su anketi­rana sva opštinska veća Saveza sindikata u Srbiji.

Najpre ću prikazati kumulativne rezultate istraživanja 85 štrajkova koji su se dogodile od 1. I 1964. do 1. I 1967. godine. Od ovih 85 štraj­kova, njih 47 je bilo od 1. I 1964. do 1. IX 1965. godine. Za štrajkove koji su se dogodili u poslednja četiri meseca 1965. godine nemamo ni-

•' Istraživanje je vršio autor ovog teksta. On je u oba slučaja izradio upitnike, rukovodio anketiranjem, sredio i obradio podatke, kao i interpretirao rezultate an­ketiranja.

10

kakvih podataka, a za 38 štrajkova se zna da su se dogodili od 1. I 1966. do 1. I 1967. godine. Za graničnu liniju između ova dva vremenska intervala uzeo sam avgust 1965. godine. To sam učinio zbog privredne reforme i njenog mogućeg uticaja ina štrajkove. Zbog toga ću praviti uporednu ana­lizu štrajkova koji su se dogodili do kraja avgusta 1965. i onih koji su izbili u 1966. godini, znači, nakon uvođenja reforme. Uporedna analiza štrajkova za navedena dva vremenska intervala treba da nam pokaže di­namiku kretanja štrajkova, njihove sličnosti i razlike.

Upoređivaću samo one štrajkove u ova dva vremenska intervala, čija su obeležja različita, a one koji imaju iste karakteristike prikazaću samo kumulativno za sve tri godine.

1. Broj radnika koji su štrajkovali, broj štrajkova i broj radnih organizacija u kojima je bilo štrajkova

1964—1965. | 1966. 1 Svega j 1964— 1966.

1. Broj mesta gde se nalaze radne organizacije u kojima je bilo štrajkova 21 12 33

2. Broj radnih organizacija u kojima je bilo štrajkova 41 34 75

3. Broj štrajkova 47 38 85

4. Broj radnika koji su štrajkovali 2776 2533 (7) 5309 (7)

5. Broj radnih organizacija u kojima je bilo više od jed­nog štrajka 5 2 7

Napomena: Brojke u zagradi označavaju broj štrajkova za koje nemamo podataka o broju učesnika.

Pojava ima tendenciju teritorijalnog širenja. Tokom 1966. godine povećan je broj mesta u kojima je bilo štrajkova od 21. na 33. Znatno je povećan i broj radnih organizacija u kojima je bilo štrajkova. U toku 1966. godine štrajkovi su izbili u 34 radne organizacije u kojima ih ranije nije bilo.

Broj štrajkova, a i broj radnika koji štrajkuju, takođe, ima jaku tendenciju povećanja. Samo u 1966. godini u 31 štrajku (za 7 nemamo podataka) učestvovao je skoro isti broj radnika kao u 47 štrajkova tokom skoro dve godine — od 1963—1965. To znači da se smanjuje broj štraj­kova sa malim brojem učesnika, ali se povećava broj onih sa relativno većim brojem radnika. Broj radnih organizacija u kojima je bilo više od jednog štrajka ima blagu tendenciju opadanja. Neznatan je broj štraj­kova u kojima je više puta štrajkovala ista grupa radnika. Radi se samo o slučaju koji ne pokazuje neku jaču tendenciju ni povećanja ni sma­njivanja.

111

2. Broj štrajkova po mestima

1 Broj rad. organizacija. Broj budi koji sa: u kojima je bflo ; Broj štrajkova štrajkovali

i s 1o on :

1966

.

Sveg

a64

—66

.

U s | s a i 19

66.

' l i i i

1966

.

1964—1966.

Broj

cenat

1 2 i 3 4 ; 5 ; 6 : 7 ; 8 9 10 | 11

Beograd 9 9 18 u 9 20 398 527CD 9250) 17,4Novi Sad 5 1 6 6 1 7 456 30 486 9,2Subodca 3 3 6 3 3 6 582 285 867 IMKragujevac 3 2 5 3 2 5 155 47 202 3,8Niš 1 2 3 1 2 3 10 225 235 4,47 ifTljanin 3 — 3 3 — 3 139 — 139 2 *Dimitrovgrad 1 1 2 1 1 2 6 45 51 1 f iZaječar 2 — 2 3 — 3 125 — 125 2,4Leskovac 2 — 2 2 — 2 146 — 146 23Titovo Užice 1 — 1 1 — 1 140 — 140 %f>Sveto zar evo 1 — 1 I — 1 25 — 25 0,5Sr. Mitrovica 1 — 1 2 — 2 152 — 152 2,9Sombor 1 — 1 1 — 1 150 — 150 2 JIvanjica 1 — 1 1 — 1 120 — 120 2,3Požega 1 — 1 2 — 2 42 — 42 0,8BaAa Palanka 1 — 1 1 — 1 15 — 15 0,3Kisač 1 — 1 1 — 1 6 — 6 0,1Bešenovo 1 — 1 1 — 1 32 — 32 0,6Kikinda 1 — 1 1 — 1 18 — 18 0,3Kula 1 — 1 1 — 1 47 — 47 0,9Bački Petrovac 1 — 1 1 — 1 12 — 12 O JBečej — 3 3 — 4 4 — 92 92 1,7Senta — 2 2 — 2 2 — — (2) —Novo Miloševo — 1 1 — 1 1 — 18 18 0,3Pančevo — 1 1 — 4 4 — — (4) —Vršac — 2 2 — 2 2 — 30 30 0,5Smederevo — 1 — 1 1 — 180 180 3,4Kušiljevo — 1 1 — 1 1 — 12 12 0,2Mladencvac — 1 1 — 1 1 — 276 276 5,2Lazarevac — 1 1 — 1 1 — 70 70 1,3M. Zvomik — 1 1 — 1 1 — 32 32 0,6Paraćin — 1 1 — 1 1 — 550 550 10,4Raška - 1 1 — 1 1 — 114 114 2,1

UKUPNO: 41 34 75 47 38 85 2776 2533 5309 100

NAPOMENA: Brojke u zagradi označavaju broj štrajkova za koje nemamo podatke o broju učesnika

12

8*113

Pojava štrajkova se širi na geografskom prostoru. U 1964—1966. go­dini štrajkova je bilo u 33 mesta, i to, uglavnom, u industrijskim centrima sa stalnom i kva lifi kovanom radničkom klasom. To je za kvalifikovanje pojave vrlo značajna činjenica U pitanju je, giača, starija radnička klasa, koja im a tradiciju, osećanje solidarnosti, ali i svest o štrajku kao efikas­nom sredstvu za ostvarivanje svojih interesa

Nekoliko štrajkova se dogodilo u manje pomatam mestima u kojima su pretežno locirani pogoni nekih građevinskih preduzeća, poljoprivred­na imanja ili neke druge radne organizacije.

Od ukupno 33 mesta u kojima je bilo štrajkova, samo u 6 mesta štrajkova je bilo u oba vremenska intervala, i u 1964—1965. i u 1966. go­dini. U 15 mesta štrajkova je bilo samo od 1964. do 1965; u 12 mesta samo u 1966. godini Postoji, dakle, jaka tendencija povećanja broja mesta u kojima se štrajkuje.

Najviše se štrajkuje u Beogradu i u nekoliko industrijskih centara Vojvodine. Pojava se stalno uvećava, ali i intenzivira.

Od ukupno 33 mesta u kojima je bilo štrajkova, 16 mesta je na teri­toriji Vojvodine, što čini 48,48 odsto broja mesta SR Srbije u kojima je bilo štrajkova. Od ukupno 75 radnih organizacija u kojima je bdio štraj­kova, njih 32 ili 42,7 odsto nalazi se u Vojvodini, a 18 Ui 24 odsto u Beo­gradu. Od ukupnog broja radnika koji su štrajkovali, njih 49 odsto je u Vojvodini. Stvarni procenat je još veći, jer za šest štrajkova u Vojvo­dini nemamo podatke o broju učesnika.

Da ovako velik broj štrajkova bude u Vojvodini i Beogradu bitno je uticalo to što je ovde radnička klasa razvijenija a radi ih zastarelim sredstvima za proizvodnju, pa zbog toga ostvaruje relativno niske lične dohotke, ih u preduzećima koja zbog loših opštih uslova privređivanja (lošeg položaja u privrednom sistemu) nisu mogla da ostvaruju relativno više lične dohotke i ehminišu uzroke nastanka štrajkova. Isti je slučaj i sa nekim preduzećima metalske i tekstilne industrije u užoj Srbiji.

U Autonomnoj pokrajini Kosovu, prema izveštajima Pokrajinskog veća Saveza sin d ikata, nije bilo štrajkova. Međutim, prema podacima državnih organa Srbije (koje sam ranije prikazao), bilo je 8 štrajkova i u ovoj pokrajini.

Treba, svakako, tražiti uzrok širenja i intenziviranja pojave u Beo­gradu i u Vojvodini u odnosu na AP Kosovo gde u posmatranom periodu štrajkova nije bilo ih je bilo samo nekoliko neznatnih slučajeva.

Privredna reforma je već u početku svog delovanja bitno menjala opšte uslove privređivanja. Neke grane privrede su došle u bolje, a neke u lošije uslove privređivanja. To je bitno uticalo na to da se štrajkovi „sele” iz jednih u druge grane privrede.

Kao što se iz tabele vidi, pre početka privredne reforme najviše štrajkova je bilo u građevinarstvu (19,6*/#), zatim u tekstilnoj industri­ji (17,l#/o), metalskoj industriji (17,1 •/•) i poljoprivredi (12,2*/*). Opšti uslovi privređivanja ovih grana privrede bih su u to vreme evidentno loši. Po uvođenju reforme, smanjuje se broj radnih organizacija u kojima se štrajkuje: u poljoprivredi od 12,2 na 2,9 odsto, u građevinarstvu od 19,6 na 11,8 odsto, u tekstilnoj indutriji od 17,1 na svega 2,9 odsto. Me­đutim, procenat radnih organizacija metalske industrije u kojima se štraj­kuje povećan je od 17,1 na 35,3 odsto, grafičke industrije 2,4 na 5,9 odsto,

14

115

Nap

omen

a: B

rojk

e u

zagr

adi

ozna

čava

ju b

roj

štra

jkov

a za

koj

e ne

mam

o po

datk

e o

broj

u uč

esni

ka.

elektroindustrije od nule na 5,9 odsto, industrije nemetala od nule na 5,9 odsto.

Ovde je potrebno diferenciranje još po jednom kriterij umu. Reč je o strukturi svih radnika u radnim organizacijama u kojima je hilo štraj­kova, a posebno o kvalifikacionoj strukturi radnika koji su štrajkovali. Na osnovu ovog kriterijuma, javljaju se dva osnovna obeležja štrajkova.

Kvalifikacioina i politička struktura radnika koji su štrajkovali u gra­đevinarstvu i industriji građevinskog materijala znatno je niža od ove strukture radnika koji su štrajkovali u metalskoj i tekstilnoj industriji.

Razlika se javlja još na jednom veoma bitnom pitanju. Radnici koji su štrajkovali u građevinarstvu i industriji građevinskog materijala nisu pre štrajka ulagali neke naročite napore da, putem postojećih institucija radničkog samoupravljanja, reše sporno pitanje. Štrajkovi su im manje- -više bili, uglavnom, prvo i posledmje sredstvo za rešavanje spornih pi­tanja u svoju korist.

U radnim organizacijama metalske, tekstilne i hemijske industrije radnici su pre štrajka, i to relativno dugo, nastojali da putem in­stitucija radničkog samoupravljanja reše sporna pitanja. Za akciju ovih radnika bitno je to da su, uglavnom, štrajkom, kao poslednjim sredstvom, rešavali sporna pitanja, zadovoljavali oštećeni interes, ostvarivali oduzeta im praiva.

U radnim organizacijama građevinarstva i industrije građevinskog materijala samoupravljanje je vrlo slabo razvijano ili je, u svakom slu­čaju, manje razvijeno nego u radinim organizacijama metalske, tekstilne i hemijske industrije. Ovde se i rađa dilema: kako to da su u radnim or­ganizacijama u kojima je radničko samoupravljanje relativno razvijenije pojedine grupe radnika duže vreme bile pritiskivane birokratskim postup­cima — naročito organa rukovođenja — do te mere da je štrajk, manje ili više (u svesti radnika koji su tome pribegli), ostao kao poslednje sred­stvo za ostvarivanje njihova prava.

Jedan broj štrajkova dogodio se u radnim organizacijama metalske i tekstilne industrije koje su poznate po štrajkovima pre rata i koje imaju vrlo staru i kvalifikovanu radničku klasu. Može se pretpostaviti da su neki radnici koji su štrajkovali imali predstavu o štrajku kao najefikasni­jem sredstvu za ostvarenje svojih prava. Ova činjenica upućuje na to da stvarne uzroke štrajka treba tražiti u sferi društveno-ekonomskih i poli­tičkih odnosa uopšte, naročito u položaju porizvodnih radnika u tim od­nosima.

5. Neposredni povodi za štrajkove

Pod neposrednim povodima za štrajkove podrazumevaju se direktni razlozi zbog kojih su radnici štrajkovali. To ne moraju da budu i stvarni uzroci ove pojave. Nismo bili u mogućnosti da istražujemo dublje uzroke svih štrajkova. Iz nekoliko proučenih primera se vidi da neposredni po­vod štrajka nije identičan sa stvarnim trajnijim uzrocima ove pojave. U nekoliko slučajeva utvrdili smo da su neposredni povodi za štrajkove identični sa njihovim Tanijim dubljim uzrocima i da ih povodi, u stvari, samo izražavaju.

116

Pomoću kriterija koje smo primenili za klasifikaciju neposrednih povoda za štrajkove, dobili smo sledeće grupe povoda sa brojem štrajko­va i brojem ljudi koji su u njima učestvovali:

Neposredni povodi i Broj | štrajkova Procenat

, Apsolutno nizak ili relativno nizak lični dohodak u odnosu na druge kategorije zaposlenih u istoj radnoj organizaciji 23 27,1Nepriznat ostvareni lični dohodak ili ostvarena vrednost rezultata rada pojedinca ili grupe 51 59,9Uvođenje desetočasovnog radnog vremena (građevinarstvo) kao redovnog radnog vremena 2 2,4Primena ugovora o radu sklopljenog pod jednim uslovima, a primenjivanog pod drugim, nepovoljnim po radnike 2 2,4

, Zahtev da radnici rade na Novu godinu 1 1,2, Otkazi posla radnicima 2 2,4, Integracije 2 2,3, Neposredan rukovodilac nije obezbedio posao radnicima i

time je uticao da se smanji mogućnost zarade 1 1,1. Samovolja upravnika pogona pri raspoređivanju radnika

na posao 1 1,2

85 100

S obzirom na neposredne povode za štrajkove, može se go vi riti o so­cijalnom i ekonomsko-političkom karakteru konflikta. U prilog ovakvoj tezi ide podatak da je od 85 analiziranih štrajkova, u 74 slučaja ili 87 odsto primera bio u pitanju lični dohodak radnika koji su štrajkovali. Od 74 slučaja, 23 (27,1 odsto) štrajka su nastala zbog niskog ličnog dohotka rad­nika koji su stupili u štrajk, a 51 (59,9 odsto) zbog nepriznavanja radnici­ma već ostvarenog ličnog dohotka. Za analizu društveno-ekonomskih i političkih odnosa u radnoj organizaciji ovi podaci su veoma značajni. Da­kle, u prvoj grupi neposrednih povoda reč je o konstantno lošem mate­rijalnom položaju proizvodnih radnika, i to za duži vremenski interval. To je rezultat loših uslova privređivanja njihove radne organizacije, ali i takvih društveno-ekonomskih odnosa u radnoj organizaciji pri kojima izvesne grupe proizvodnih radnika ostvaruju toliko nizak lični dohodak da se graniči sa minimumom za egzistenciju ili prostu reprodukciju rad­ne snage. U krajnjoj liniji, radi se o socijalno-ekonomskom karakteru povoda za štrajkove.

Drugu grupu neposrednih povoda čini konstantno birokratski odnos, naročito organa rukovođenja, prema radnicima, zatim nepriznavanje lič­nog dohotka koji su radnici, po normativnim aktima radne organizacije, već ostvarili. Nepriznavanje već ostvarene vrednosti ličnog rezultata rada najčešće je izražavano kroz nepriznavanje prebacivanja norme, kvaliteta proizvoda, u formi „pogrešnog obračuna”, „neobaveštenosti” o stvarnom stanju u pred uzeću. Ova druga grupa povoda govori o ekonomsko-politič­kom karakteru sukoba.

Nije suvišno reći da je u svesti radnika koji su obustavili rad prisut­no ubeđeme da je proizvodni rad materijalno i moralno obezvređen i da je njihov loš materijalni položaj, s jedne strane, rezultat birokratskog odnosa, naročito organa rukovođenja, prema proizvodnim radnicima a,

117

s druge strane, posledica favorizovanja (materijalnog i moralnog) katego­rija ljudi u radnoj organizaciji koje se, s obzirom na radna mesta, nalaze izvan proizvodnje.

6. Subjekti konflikta

Štrajk ovde tretiramo kao kulminaciju ranije konfliktne situacije koja ima svoje subjekte. Ti subjekti su radnici koji štrajkuju, s jedne strane, i grupe ljudi ili pojedinci protiv kojih su radnici štrajkom protestovali, s druge strane. Subjekti konflikta su, dakle, dve grupe koje se nalaze u sukobu, od kojih je jedna obustavila rad i na taj način intenzivira kon­flikt sa drugom grupom ljudi ili pojedincima. Utvrđivanje subjekta kon­flikta je posao veoma značajan za proučavanje pojave.

1. Ukupno je 5.309 radnika u 79 štrajkova prekinulo rad (za se­dam slučajeva nemamo podatke o broju učesnika). Utvrdili smo da su svih 5.309 štrajkača proizvodni radnici. Dakle, prvi subjekt su isključivo proizvodni radnici.

2. Kao drugi subjekt konflikta javljaju se pojedinci, organi ruko­vođenja, institucija radničkog samoupravljanja. U 85 štrajkova u direkt­nom sukobu sa radnicima koji su obustavili rad bili su:

1 1964—1965. 1966. ! Svega:! broj i broj j °o : broj ' %

samo organi rukovođenja 25 53,2 17 44,7 42 49,4samo organi samoupravljanja — — 4 10,5 4 4,7organi rukovođenja i organi samo­upravljanja zajedno 5 10,6 8 21,1

2,613 15,3

druga grupa proizvodnih radnika — — 1 1 1,229,4bez podataka 17 36,2 8 21,1 25

UKUPNO: 47 100 38 100 85 100

Što se tiče kvalifikacione i političke strukture ovih radnika, ona nije kvantificirana, ali iz materijala koji sam koristio vidi se da dominiraju kvalifikovani radnici, zatim dolaze polukvalifikovani i najzad, visokokva- lifikovani radnici.

Ni u jednoj radnoj organizaciji koja se bavi privrednom delatnošću rad nisu obustavljali režijski radnici nd službenici. Tako su, na primer, u preduzeću „Zelezničar” u Subotici u štrajku učestvovali svi proizvodni radnici, dok su službenici za to vreme bili na svojim radnim mestima.

Za vrednovanje suštine štrajka kao društvene pojave relevantna či­njenica je to da su subjekti konfliktne situacije, s jedne strane, isklju­čivo proizvodni radnici a, s druge, najčešće organi rukovođenja — od bri­gadira preko poslovođe, upravnika pogona do generalnog direktora radne organizacije. Ova činjenica govoru da između hijerarhijske strukture or­gana rukovođenja i proizvodnih radnika ne vladaju demokratski odnosi, da je u hijerarhijskoj strukturi organa rukovođenja, u rukama rukovodilaca koncentrisana neopravdano velika društvena moć nad proizvodnim rad­nicima, da su neposredni rukovodioci u proizvodnji objektivno u položaju da oštete proizvodnog radnika u osnovnim egzistencijalnim pitanjima. Uzroci štrajkova i struktura subjekata konflikta ukazuju na to da su

118

organi rukovođenja tu mogućnost iskorišćavali na štetu proizvodnih rad­nika. Struktura subjekata štrajka takođe govori o tome da u svesti radnika koji štrajkuju (i ne samo njihovoj) kao faktor vlasti u radnoj organizacija egzistira mnogo više hijerarhijska struktura organa rukovođenja u rad­noj organizaciji, a mnogo manje institucija radničkog samoupravljanja. Bilo bi veoma korisno izučiti međusobne odnose proizvodnih radnika — organa rukovođenja — institucija radničkog samoupravljanja. Struktura subjekata konflikta indicira prisustvo mnogo jačeg uticaja hijerarhijske strukture organa rukovođenja na odlučivanje u institucijama radničkog samoupravljanja i, istovremeno, stagniranje uticaja proizvodnih radnika na donošenje odluka u tim institucijama.

Struktura drugog subjekta ovog konflikta je 1966. godine nešto drugačija nego u 1964—1965. Naime, u prvom posmatranom periodu drugi subjekt konflikta su, uglavnom, bili organi rukovođenja u preduze- ću. Sada se povećao broj organa radničkog samoupravljanja, a isto tako i broj organa samoupravljanja i rukovođenja kao subjekta konflikta. To ustvari, ukazuje na pomeranje konflikta sa vertikalne na horizontalnu li­niju. Subjekti konflikta sada nisu samo radnici — rukovodioci. Konflikt sada nastaje u vidu trougla: radnici — rukovodioci — radnici. On, dakle, ima tendenciju intenziviranja sukoba između pojedinih grupa radnika koje u radnoj organizaciji imaju različite uslove za sticanje ličnog dohot­ka. U tom smislu, konflikt realno postoji ne samo između onih koji od­lučuju i onih koji su izvan procesa odlučivanja, nego i između pojedinih grupa radnika koji imaju istu funkciju u procesu proizvodnje, ali razli­čite uslove za sticanje ličnog dohotka.

7. Broj radnika koji su učestvovali u jednom štrajkuOd ukupno 85 štrajkova, za sedam nema podataka o broju radnika

koji su štrajkovali. Podaci u sledećoj tabeli odnose se na 78 štrajkova u kojima je učestvovalo 5.309 radnika — prosečno po 68 u jednom štraj­ku. Tendencija je, naročito u 1966. godini, uvećanje broja radnika koji učestvuju u jednom štrajku.

Može se primeniti više kriterija za određivanje broja radnika koji su učestvovali u pojedinačnim štrajkovima. U ovom slučaju ukupan broj štrajkova, s obzirom na broj radnika koji su učestvovali u jednom štrajku, podeljen je u pet grupa:

Broj učesnika prema broju štrajkova

Broj štrajkovaBroj učesnika 1964—

1965. ! .... | 1966. 1 0- 1 l_______ J

[ 1964— 1966. %

od 1 do 50 učesnika 32 68,2 20 52,6 52 61,251 —100 9 19,1 3 7,9 12 14,1101—200 4 8,5 5 13,2 9 10,6201—300 1 2,1 2 5,3 3 3,5preko 300 1 2,1 1 2,6 2 2,4bez podataka — — 7 18,4 7 __ 8,2

47 100 38 100 85 100

119

Prosečno je u jednom štrajku 1964—1965. godine učestvovalo 59 radnika, 1966. godine 82 radnika, a 1964—1966. godine 68 radnika. Pro- sečan broj učesnika u jednom štrajku može da ukaže samo na relativnu rasprostranjenost štrajkova, ali sa malim brojem učesnika u jednom štrajku. Iz ovoga se moraju izuzeti oni štrajkovi u kojima je učestvovalo dvesta i više radnika.

Dinamika pojave u posmatranom vremenskom intervalu pokazuje blagu tendenciju povećanja broja radnika koji učestvuju u jednom štrajku.

8. Vreme trajanja pojedinačnih štrajkova i broj učesnika u njima

Iako se vremenu trajanja pojedinih štrajkova mogu dati različite vrednosne ocene, smatram da su podaci o tome značajni za prikazivanje, bez obzira na to što se na osnovu ovoga ne bi mogli izvlačiti neki sigurniji zaključci.

Vreme trajanja pojedinačnih štrajkova

Broj štrajkovaVreme trajanja štrajka j 1964— 1

1966. |1

1964 —1965. !

J________1 i_!1966. °

do 3 sata 19 40,4 12 31,6 31 36,53—7 sati 8 17,0 6 15,7 14 16,51 radni dan 10 21,3 9 23,7 19 22,32 radna dana 4 8,5

2,16 15,8 10 11,8

3 radna dana 1 2 5,3 3 3,53 radnih dana 2 4,3 1 2,6 3 3,57 radnih dana 1 2,1 — 1 1,2bez odgovora 2 4,3 2 5,3 4 4,7

UKUPNO: 47 100 38 100 85 100

Vreme trajanja pojedinih štrajkova i učešće radnika n njima

; Broj radnika koji su štrajkovali u pojedinim vremenskim ' intervalima

Vreme traianja štrajka! 1964— | 1965. % | 1966. %

1 1964— i | 1966: ! ° °

do 3 sata 1.059 38,2 573(0 22,6 1.632(*> 30,7od 3—7 sati 529 19,1 269 10,6 798 15,01 radni dan 401 14,4 135<3> 5,3 536(s> 10,12 radna dana 597 21,5 617(0 24,4 1.214(0 22,93 radna dana 70 2,5 34 1,3 104 2,05 radnih dana 15 0,5 550 21,7 565 10,67 radnih dana 10 0,4 _ _ 10 0,2bez odgovora 95 3,4 355CO 14,1 450(0 8,5

UKUPNO: 2.776 100 2.533(0 100 5.309(0 100

Napomena: Broj u zagradi označava broj štrajkova za koje nemamo podatke o tome koliko je radnika učestvovalo u štrajku.

120

Kao što se vidi, vreme trajanja štrajkova ima blagu tendenciju po­rasta u 1966. godini u odnosu na 1964. i 1965. godinu.

Od ukupno 85 štrajkova, njih 45 ili 53 odsto je trajalo manje od jednog radnog dana. S obzirom na relativno velik broj štrajkova sa ovako kratkim vremenom trajanja, postavlja se pitanje kvalifikovanja ovakvih štrajkova. Uopšte uzevši, bitno je utvrditi u kom stepenu vreme trajanja štrajka može uticati na utvrđivanje njegovih kvalitativnih obeležja. Za štrajkove koji su trajali manje od jednog radnog dana karakteristično je i to da su nastali u toku rada i da je neposredan povod bio to što su ru­kovodioci preduzeća odbijali da objasne radnicima ili da brže reše sporno pitanje.

Za vreme trajanja ovih štrajkova, u najvećem broju slučajeva su održavani (može se reći: iznuđeni) sastanci sa njihovim učesnicima.

Od ukupnog broja štrajkova, njih 36 (42,3 odsto) trajalo je od jedan do sedam radnih dana. Nekoliko štrajkova iz ove grupe ukazuje na reše- nost radnika da dužim štrajkom reše spor u svoju korist. Ovde se, svakako, postavlja pitanje i težine problema i intenziteta sukoba između radnika koji su stupili u štrajk i rukovodilaca preduzeća.

Brzina pri rešavanju problema zbog kojih su radnica stupili u štrajk bitno je uticala na trajanje štrajka. Iako ovi podaci nisu kvantificirani, utvrdio sam da su kratkom vremenu trajanja štrajka bitno doprineli brzi­na i efikasnost rešavanja problema koji su bili neposredan povod radni­cima za štrajk, i to uglavnom u njihovu korist.

9. Mesto na kome su se radnici koji su stupili u štrajk nalazili za vreme trajanja štrajka

Ovi podaci su veoma važan elemenat za vrednovanje štrajka uopšte. posebno za određivanje stava prema ljudima koji su štrajkovali. Reč je, dakle, o tome gde su se radnici koji su stupili u štrajk nalazili za vreme štrajka i kakvo je bilo njihovo ponašanje u to vreme. Pogledajmo najpre podatke.

Mesto na kome su se radnici koji su stupili u štrajk nalazili za vreme trajanja štrajka Broj štrajkova | Procenat

Bili su:— u radnoj organizaciji i na svojim radnim mestima 54 63,5— izvan radne organizacije 9 10,6— u radnoj organizaciji, ali izvan svojih radnih mesta 3 3,5— i u radnoj organizaciji i izvan radne organizacije 5 5,9— nema podataka 14 16,5

87 100

Ovi podaci ukazuju, pre svega, na to da je većina štrajkova nastala u radnoj organizaciji. Utvrđeno je da je tokom nastajanja samog čina štrajka bilo elemenata stihije, instinktivne solidarnosti radnika koji su stupili u štrajk, ali je utvrđeno i to da je bilo a značajnih elemenata orga-

121

nizovanosti radnika, s namerom da štrajkom rese sporno pitanje. U vezi s tim, ističem još dve značajne činjenice: prvo, da su ti elementi organi- zovanosti radnika nastajali u samoj radnoj organizaciji u kojoj je došlo do štrajka, i to prevashodno u okviru organizacione jedinice (koja je stu­pila u štrajk) i za vreme rada radnika koji su prestankom rada stupili u štrajk i drugo, da se u većini slučajeva glavni akteri štrajka nalaze izvan odlučujućih faktora u radnoj organizaciji u sferi samoupravljanja i raspodele. Iz ovoga se može zaključiti da ne može biti govora o nekom organizovanom uticaju spoljnjeg neprijatelja ili neprijatelja uopšte na radnike koji su stupili u štrajk. U prilog tome ide i kvalifikaciona i poli­tička struktura radnika koji su štrajkovali, a i njihovo ponašanje za vre­me i posle štrajka. Naime, radnicima koji su stupili u štrajk ne može se ni u kom slučaju pripisati želja za političkom akcijom protiv socija­lizma kao sistema. Radi se o njihovim naporima da štrajkom ostvare odu­zeta prava ili u svoju korist rese sporno pitanje. Osnovna odlika ponašanja ovih radnika jeste njihova izvanredno intenzivna aktivnost ne samo u re­sa van ju neposrednog uzroka štrajka nego — i to smatram veoma značaj­nim — i u otklanjanju stvarnih uzroka konflikta u radnoj organizaciji i rešavanju relativno većeg broja problema a ne samo onih koji su ne­posredno prouzrokovali štrajk. Dakle, ne može se akcija ovih radnika okarakterisati kao prosto postavljanje zahteva i čekanje da se oni za­dovolje. Ovde je pre svega u pitanju rešenost radnika da štrajkom, i to uglavnom kao poslednjim sredstvom, ostvare opšteproklamovana prava radnika u samoupravljanju i raspodeli. Preciznije, radi se o akciji rad­nika za smanjivanje neopravdano velikog raspona između opšteusvojenih normi socijalističkog društva, s jedne strane, i onoga što oni doživljavaju u praktičnoj delatnosti vladajućih faktora svoje radne organizacije, s dru­ge strane.

10. Organizacione odlike grupa radnika koji su štrajkovali

Kvantifikovanje ovih obeležja za nas je bitno stoga što ona ukazuje na nove elemente karaktera sukoba koji se razvio u štrajk i na nešto slo­ženiju strukturu subjekata konflikta. Pogledajmo najpre podatke.

Broj štrajkovaGrupe radnika koji su štrajkovali j

i1964—1965. % 1966. j o- Svega | %

čine ćelu ili više celih organizacio­nih jedinica u radnoj organizaciji 25 53,2 19 50,0 44 51,8ne čine ćelu organizacionu jedinicu već samo njen neformalni deo 11 23,4 13 34,2 24 28,2Rad su obustavili svi proizvodni radnici ćele radne organizacije 1 2,1 _ _ , 1,2Bez podataka 10 21,3 6 15,8 16 18,8

Ukupno: 47 100 38 100 85 lo o

122

U više od polovine slučajeva u štrajk su stupile grupe radnika koji čine jednu ili više celih organizacionih jedinica.

U vezi s tim podatkom, ukazujem na sledeće:1) Da dođe do takvih konflikata koji se završavaju štrajkom bitno

je uticalo stanje društveno-ekonomskih i političkih odnosa u radnoj orga­nizaciji, i to pre svega u oblasti raspodele između pojedinih organiza­cionih jedinica i u pogledu ostvarivanja samoupravljanja.

2) Zbog nejednakog položaja organizacionih jedinica u preduzeću, mislim na nejednake mogućnosti za sticanje ličnog dohotka, dolazi do objektivnog sukoba između pojedinih delova radne organizacije, odnosno društvenih grupa ljudi koji, globalno uzevši, imaju isti položaj, bar nor­mativno, i u društveno-ekomomskim i političkim odnosima. Radi se o ob­jektivnom sukobu dveju ili više grupa proizvodnih radnika koji pripa­daju različitim organizacionim jedinicama jednog preduzeća, a koje imaju različite uslove privređivanja.

3) Vladajući faktori na vrhu radne organizacije ne ponašaju se jed­nako prema svim organizacionim jedinicama. Oni se svojom praksom i odlukama prema pojedinim organizacionim jedinicama i grupama proiz­vodnih radnika odnose tako da se ovi radnici baš zbog odnosa prema nji­ma odlučuju na štrajk.

4) Navedeni podaci takođe daju osnova za tvrdnju da se ne može govoriti o štrajku koji bi bio organizovan spolja, od klasnog neprijatelja koji bi želeo da pokrene radnike protiv socijalizma kao sistema. Naime, podaci ukazuju na to da uzroke štrajka treba tražiti (1) na terenu društ­veno-ekonomskih i političkih odnosa u radnoj organizaciji i (2) u položaju te radne organizacije u privrednom sistemu, odnosno u opštim uslovima njenog privređivanja.

5) Grupe radnika koje su stupile u štrajk, a koje čine kompletnu organizacionu jedinicu, štrajkom su tražile ne samo rešenje trenutnog spornog pitanja već i izjednačavanja sa ostalim organizacionim jedinica­ma preduzeća u društveno-ekonomskim i političkim odnosima, naročito u oblasti raspodele i samoupravljanja.

6) Skoro u svim organizacionim jedinicama koje su štrajkovale sa­moupravljani a ili uopšte nema ili je ono samo formalnost, naročito u oblasti raspodele.

Pri analizi štrajka nisam naišao na slučaj da su neke grupe radnika izražavale svoju solidarnost tako što bi i same stupale i štrajk. Međutim, bilo je moralno-političke sodilamosti, naročito proizvodnih radnika. Ta moralno-poldtička solidarnost izražavala se na različite načine.

Navešću podatke te vrste samo za 38 štrajkova koji su se dogodili u 1966. godini:

a) nije bilo solidarnosti ostalih radnika u 20 štrajkova ili 52,6 odsto slučajeva,

b) bilo je solidarnosti, ispoljavane na različite načine, u 8 štrajkova ili 21, 1 odsto slučajeva,

c) bez podataka za 10 štrajkova ili 26,3 odsto slučajeva.

Ukupno 38 štrajkova ili 100 odsto

123

Prema ovim podacima treba imati rezervu i zbog toga što je u znat­no većem tvoju slučajeva bilo rezervisanosti ostalih radnika, a to se ta- kndp mnžj* protumačiti Iran neki vid solidarnosti sa radnicima koji su štrajkovali.

11. Broj štrajkova nastalih zbog neobavešteoosti radnika (koji su obustavili rad) o problemima koji su bili neposredan povod štrajka

Veoma je bitno pitanje obaveštenosti radnika o stvarnom stanju u pogledu spornih pitanja, naročito onih koja direktno ili indirektno utiču na produkovanje štrajka. Ovo je posebno značajno kada je reč o pi­tanjima koja su bila neposredan povod za štrajk.

Od 47 štrajkova koji su se dogodili tokom 1964—1965. godine, utvr­đeno je da je 6 štrajkova nastalo zbog neobaveštenosti ili pogrešne oba­veštenosti radnika koji su stupili u štrajk o pravom stanju stvari zbog kojih su obustavili rad. U ovih 6 štrajkova učestvovalo je 182 radnika. Ovaj podatak ukazuje na potrebu za tačnijim i blagovremenim obavešta- vanjem radnika o opštem stanju u preduzeću, posebno o pitanjima koja potencijalno mogu biti povod za štrajk. Međutim, postoji tu i druga strana. Naime, između ovih šest štrajkova koji su nastali zbog neobavešte­nosti ili pogrešne obaveštenosti o stvarnom stanju problema zbog kojeg su radnici stupili u štrajk bio je jedan štrajk u kome je 20 radnika pre­kinulo rad zbog toga što su dobili ispod 500 (starih) dinara ličnog dohotka. Ovaj primer govori da obaveštenost ili pogrešna obaveštenost radnika o spornom pitanju ne mora da ima suštinskog značaja za nastanak štrajka. Za radnike koji su u izuzetno teškom materijalnom položaju potpuno je bez značaja to da li su o dobijenih 500 dinara tačno ili pogrešno obavešte­ni. Iznošenjem ovog primera, svakako, ne isključujem potrebu za oba- veštavanjem radnika o stvarnom stanju i za traženjem drugih mogućnosti za rešavanje problema u njihovu korist.

Koliko su radnici koji su štrajkovali tokom 1966. godine bili obaveš- teni o stvarnom stanju spornog pitanja, vidi se iz sledećeg prikaza:

— Radnici su bih obaveštenipre štrajka o stvarnom stanjuspornog pitanja u 11 štrajkova ih 28,9°/o

— Radnici nisu bih obavešteni pre samog štrajka 18 štrajkova ih 47,4%

— Postojala je samo delimična obaveštenost 4 štrajkova ih 10,5%

— Bez podataka 5 štrajkova ih 13,2%

Ukupno 38 štrajkova 100 %

Kao što se vidi, pitanje obaveštenosti radnika (koji su štrajkovali) o spornom pitanju prisutno je i u 1966. god. U prvom posmatranom vre-

124

menskom intervalu obaveštenost radnika o spornom pitanju nije bila prisutna u tolikoj meri kao 1966. godine. Naime, prema materijalu koji sam koristio, u 1966. godini radnici nisu bili obavešteni o spornom pi­tanju u 18 štrajkova ili u 47,4 odsto slučajeva od ukupnog broja štrajkova.

Prikazaću još neke rezultate istraživanja štrajkova za 1964—1965. i za 1966. godinu. Ove podatke nisam mogao kvantifikovati za sve tri go­dine, pa ih zbog toga prikazujemo odvojeno.

12. Podaci o štrajkovima koji su se dogodili u delu radne organizacije van sedišta radne organizacije tokom 1964. i 1965. godine

Ovde se radi o štrajkovima u onim radnim organizacijama koje ima­ju pogone na teritoriji više društveno-političkih zajednica, opština, sre- zova, pa i republika. Ovaj podatak je važan ne samo zbog toga što se radi o sukobu između dela radne organizacije i njene celine nego i zbog pri­sutnosti različitog odnosa društveno-političkih zajednica prema onim po­gonima velikih radnih organizacija koje se nalaze na njihovoj teritoriji. Dakle, mislim da je ovde u pooštrenom konfliktu između pojedinih de- lova radne organizacije i njene celine, tačnije sedišta uprave preduzeća, objektivno izražen i sukob između nekih društveno-političkih zajednica. Ovi štrajkovi ukazuju na potrebu za brzim oslobađanjem privrednih rad­nih organizacija od tutorstva društveno-političkih zajednica.

Ovakvih štrajkova bilo je osam, a u njima je učestvovalo 411 radnika.

13. Kvantitativan odnos radnika koji su štrajkovali prema ukupnom broju zaposlenih u radnim organizacijama u kojima je bilo štrajkova 1964. i 1965. godine

Pomenuti odnos smo mogli kvantitikovati samo za 22 radne organi­zacije u kojima je bilo štrajka u 1964—1965. godini:

1) broj radnih organizacija — 222) broj štrajkova u njima — 273) ukupan broj zaposlenih u 22 radne organizacije — 17.0934) broj radnika koji su učestvovali u 27 štrajkova —1.813, ili 10,6 od­

sto od ukupnog broja zaposlenih

Prosečan broj radnika koji su štrajkovali u odnosu na ukupan broj zaposlenih relativno je mali. Kakav značaj ima broj radnika koji su stu­pili u štrajk za kvalitativno vrednovanje štrajka kao društvene pojave jeste pitanje koje zaslužuje dalje razmatranje.

125

Odn

os l

ični

h do

hoda

ka i

fon

dova

u d

ohot

ku r

udne

|

Polo

žaj

radn

e or

g.

Ž

- I -----"*• I

S i l i

- I

I I

I --------=

I ■ 2' 5 '

I I

I -

I -

- I - I *

I I

I I

I I

- I

I I

I -

I I

I I

- I

I -

I ---------I

l | : i fE S?-2 on ° 3 «

|lo-S

O ' Os Os ^ Os Os

SO

1 ti’S g e ;

.2. rj

M ^ ;

i 40« I £ |

j 5:

i i?

i 3 ! f i! =e 1 11!! 1S i S i i l H H H O D O N M h b

126

Nap

omen

a* B

rojk

e u

zagr

adi

znač

e br

oj r

adni

h or

gani

zaci

ja b

ez p

odat

aka.

Ukazujem na neke podatke iz tabele:1) Od ukupnog broja radnih organizacija u kojima je bilo štrajkova,

njih dvanaest ili 35,3 odsto bilo je u metalskoj industriji. Sve su one u 1966. godini i pod uticajem reforme zapale u lošije opšte uslove privređi­vanja. Prema tome, taj činilac je bitno uticao da u radnim organizacijama dođe do konflikata koji se završavaju štrajkom.

2) Od ukupnog broja organizacija u kojima je bilo štrajkova, njih jedanaest ili 32,4 odsto je privrednom reformom došlo u bolje opšte uslo­ve privređivanja. Ove radne organizacije pripadaju različitim granama delatnosti.

3) Šesnaest radnih organizacija ili njih 47 odsto je privrednom re­formom zapalo u lošije opšte uslove privređivanja. Ove radne organizacije su, uglavnom, koncentrisane u metalskoj industriji.

4) Od ukupnog broja radnih organizacija, njih sedam ili 20,6 odsto je u toku reforme ostalo u istim uslovima privređivanja.

15. Dinamika kretanja štrajkova u 1966. godini

Po mesecima u januaru 1 štrajk ili 2,6%

u februaru 1 2,6°/o

u martu 1 2,6°/o

u aprilu 1 „ 2,6%

u junu 1 2,6%

u avgustu 2 štrajka 5,3%u septembru 7 štrajkova 18,4%

u oktobru 9 „ 23,7%

u novembru 8 „ 21,1%u decembru 5 13,2%bez podataka 2 štrajka 5,3%

UKUPNO 38 štrajkova o o a

Kao što se vidi, u drugoj polovini 1966. godine broj štrajkova je imao jaču tendenciju povećanja, izuzev decembra, kada je bio u opadanju.

16. Aktivnost radnika pre nego što su stupili u štrajk

Ovde ćemo kvalifikovati podatke pomoću kojih treba tražiti odgovor na pitanje: da li je štrajk i u kom stepenu upotrebljavan kao poslednje sredstvo za rešavanje spornog pitanja?

127

U okviru 38 štrajkova, radnici koji su stupili u štrajk

— tražili su da se sporno pitanje resi u 15 ili 39,5 odsto slučajeva— nisu tražili da se sporno pitanje resi u 17 ili 44,7 odsto slučajeva— nepoznat podatak 6 ili 15,8 odsto slučajeva

UKUPNO 38 100 odsto slučajeva

Dakle, radnici koji su obustavili rad upotrebili su štrajk kao posled- nje sredstvo u 15 štrajkova ili 39,5 odsto slučajeva, a kao prvo i poslednje sredstvo za resa van je spornog pitanja u 17 štrajkova ili 44,7 odsto sluča­jeva.

Podaci pokazuju da radnici relativno češće upotrebljavaju štrajk kao sredstvo za resa van je spornog pitanja u svoju korist. Pokazuje se, takođe, da blago raste broj štrajkova koji su upotrebijeni pre nego što su iscrp­ljena druga sredstva za resa van je problema.

17. Intenzitet i obim akcija za rešavanje spornih pitanja i samog štrajka

Ovde se radi o akcijama društveno-političkih organizacija, organa samoupravljanja i rukovodećih ljudi u pred uzeću koje imaju karakter in­tervencije da se što pre prekine štrajk, da radnici koji su štrajkovali što pre počnu da rade. Evo nekih podataka:

I1Broj štrajkova Procenat

a) Bilo je intervencije svih faktora u radnoj organizaciji 21 55,3

b) Intervenirali su samo faktori izvan radne organizacijec) Intervenirali su faktori izvan radne organizacije i faktori u

4 10,5

radnoj organizaciji 8 21,0

d) Bez podataka 5 13,2

UKUPNO: 38 100

Iako nema nekih naročitih promena u obimu i intenzitetu akcije, ipak je prisutna tendencija da štrajk rešavaju faktori u samoj radnoj or­ganizaciji Naime, tokom 1966. godine prisutna je tendencija opadanja ak­cije faktora izvan radne organizacije u kojima je došlo do štrajka da se sa radom što pre počne.

128

Neke opšte konstatacije o 85 štrajkova u Socijalističkoj RepubliciSrbiji od 1 .1 1964. do 1 .1 1967. godine

1. Pojava štrajkova se stalno teritorijalno širi. Uvećava se broj mesta i radnih organizacija u kojima nastaju štrajkovi.

2. U okviru geografskog prostora SR Srbije, prisutna je tendencija povećavanja broja štrajkova u Beogradu i Autonomnoj Pokrajini Vojvo­dini, zatim u razvijenim industrijskim centrima uže Srbije u kojima ra­nije nije bilo štrajkova. Ima indicija da će do štrajkova doći i na pod­ručju Autonomne Pokrajine Kosova.

3. Postoji tendencija nastajanja štrajkova u onim granama privrede koje su reformom stavljene u nepovoljnije opšte uslove privređivanja. To se naročito odnosi na metalsku industriju.

4. Struktura povoda za štrajkove se ne menja. Sfera raspodele do­hotka i samoupravljanje učvršćuju se kao osnovni povodi za štrajkove. U strukturi povoda i dalie dominiraju, istina u različitim oblicima, lični do­hoci radnika koji štrajkuju.

5. U strukturi povoda za štrajkove i subjekata konflikta jasnije se izražava socijalni i ekonomsko-politički karakter sukoba,

6) Struktura subjekata konflikta ukazuje na pomeranje sukoba sa vertikalne na horizontalnu liniju. Umesto ranijeg čistog sukoba na relaciji radnici — rukovodioci, sada nastaje konflikt i između radnika i njihovih institucija samoupravljanja. Isto tako, ima nagoveštaja konflikata između pojedinih grupa radnika koje vrše istu funkciju u procesu proizvodnje, ali imaju veoma različite uslove za ostvarivanje ličnog dohotka. Može se reći da je prisutna tendencija intenziviranja konflikta u trouglu: radnici koji obustavljaju rad — rukovodioci (koji su najjači faktori odlučivanja) — proizvodni radnici koji imaju povoljnije uslove za sticanje ličnih doho­daka i jači uticaj na odlučivanje u radnoj organizaciji i njenim organima samoupravljanja.

7) Organizaciona obeležja grupa radnika koji su štrajkovali i nji­hov položaj u društvenim odnosima u radnoj organizaciji ukazuju, pre svega, na potrebu za utvrđivanjem dohotka radnih jedinica i za neposred­ni j im odlučivanjem radnika o raspodeli tog dohotka. Isto tako, ukazuju na potrebu za jasnijim i „čistijim” ekonomskim odnosima između delova rad­ne organizacije, ali i za smanjivanjem razlika u uslovima za ostvarivanje dohotka radnih jedinica i pojedinaca u okviru preduzeća kao celine.

8) Što se tiče vremena trajanja pojedinačnih štrajkova, postoji ten­dencija povećavanja broja štrajkova sa dužim vremenom 'trajanja.

9) Ima i tendencija intenziviranja sukoba. Štrajkova sa oštrim su­kobima bilo je 1966. godine više nego ranijih godina.

10) Broj radnika koji učestvuju u jednom štrajku se uvećava. Smar njuje se broj štrajkova u kojima učestvuje mali broj radnika, a povećava se broj štrajkova u kojima učestvuje veći broj radnika i više organizacio­nih jedinica radne organizacije.

129

G l a v a č e t v r t a

REZULTATI ISTRAŽIVANJA ŠTRAJKOVA U JUGOSLAVIJI OD JANUARA 1958. DO SEPTEMBRA 1969. GODINE92

1. Prva dva štrajka u Jugoslaviji"

a) Štrajk u Trbovlju i HrastnikuPrvi štrajk se dogodio 13, 14. i 15 januara 1958. godine u Trbovlju i

Hrastniku. Strajkovalo je oko 4.000 rudara. Od ukupnog broja zaposlenih u rudniku (4.241), nije strajkovalo samo oko 200 radnika. Nisu štrajkovali radnici zaposleni u delovima pogona za specijalni rudarski rad i njihova gradilišta su bila izvan Trbovlja i Hrastnika. U štrajku su učestvovali rad­nici i službenici svih kvalifikacija i obrazovnih nivoa. Štrajkovali su i svi članovi Saveza komunista, sindikalnog odbora, kao i svi članovi rad­ničkog saveta i upravnog odbora.

Uzrok štrajka su bili niski lični dohoci, uslovljeni položajem rudnika u sistemu raspodele, relativno visokim cenama potrošnog materijala i relativno niskim cenama uglja.

Od 1952. do 1957. godine cena uglja u rudniku Trbovlje snižena je za 5 odsto, a cene potrošnog materijala povećane su za 44 odsto. Proiz­vodni troškovi su sniženi za 26 odsto, a produktivnost rada po jednom uposlenom radniku povećala se u istom periodu za 15 odsto.

Produktivnost rada u rudnicima uglja Jugoslavije, izražena u tona­ma proizvodnje na izvršenu nadnicu — osam časova, iznosila je 1939. go­dine 0,622; 1946. godine 0,580; 1953. godine 0,808 i 1955. godine 0,828.

Učešće plata i potrošnog materijala u strukturi cene koštanja uglja u pojedinim periodima iznosilo je (u procentima):

1939. 1948—1951. 1955.potrošni materijal 28,0 20,0 38,0plate 55,0 52,0 24,0

Amortizacija je u strukturi cene uglja 1948—1951. iznosila 6,55 odsto, a 1955. godine 19 odsto.

Položaj rudnika u sistemu raspodele i visinu cene potrošnog materi­jala i uglja utvrđivali su savezni organi i zbog toga su rudari putem štrajka bili u direktnom sukobu sa njima.

K Istraživanja je vršio autor ovog teksta. On je pravio upitnike, organizovao anketiranje i obradio rezultate.

M Izvori (1) „Informacija u vezi sa slučajem u Trbovlju i Zagorju i o nekim problemima u rudarstvu" (1956); (2) „Zapisnik sa XXIII sednice Sekretarijata Cen­tralnog odbora rudarskih i metalurških radnika Jugoslavije, održane u Beogradu, 23. I 1958. godine"; (3) „Sastanak sa centralnim odborima, 3. mart 1958. godine” (Ovi dokumenti se nalaze u Istorijskom arhivu Veća Saveza sindikata Jugoslavije pod brojem 0.6, 044-4 ir 1958/1959); (4) Skupština općine Trbovlje: ..Podatki o prekinitve dela”, broj 14-7/69-3/5 od 27. 8. 1969. godine i (5) Skupština opštine Zagorje ob Savi, broj 023-4/69 od 18. 8 1969. godine: „Dajemo na postavljena vprašanja naslednjc odgovore."

130

Ekonomski problemi rudnika uglja bili su opštepoznati. Međutim, niko van rudnika nije znao da se priprema štrajk.

U rešavanju ekonomskih problema rudnika, posebno plate rudara, bili su angažovani svi politički i državni faktori u rudniku, opštini i srezu Trbovlje i u republici Sloveniji. Skoro godinu dana su iz rudnika i opštine Trbovlje odlazile delegacije u savezne državne i političke organe tražeći da se rešavaju ekonomski problemi rudnika. Posebno su bili an­gažovani savezni sindikati i pojedini politički i državni funkcioneri iz Slovenije koji su se nalazili u političkim i državnim organima federacije. U nemogućnosti da bilo šta dalje preduzme u vezi sa niskim platama ru­dara, sindikalni odbor rudnika je podneo kolektivnu ostavku. Time je protestovao a i hteo da sa sebe skine odgovornost za nerešavanje eko­nomskih problema rudnika. Štrajk je upotrebijen kao poslednje sredstvo, jer sve intervencije kod državnih i političkih organa nisu dale očekivane rezultate.

Krajem 1957. i početkom 1958. godine u drugim preduzećima i us­tanovama Trbovlja deljena je po jedna plata na ime viška. Rudnik u Trbovlju nije imao finansijskih sredstava da bi i rudari dobili po ćelu platu na ime viška i to je bio neposredan povod za štrajk.

Rudari su postavili zahteve za: (1) povećanjem plata i isplaćivanjem jedne plate izvan tarifnog pravilnika na ime viška, (2) poboljšanjem za­štite na radu i zaštitnih sredstava i (3) posebnim raspravljanjem o rudar­stvu kao specifičnoj grani privrede. Zahtevi rudara su bili opravdani.

Za vreme štrajka u Trbovlje je došao Miha Marinko, tadašnji ruko­vodilac Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije. Rudari su izabrali delegaciju od 15 članova za pregovore sa njim. U delegaciji je bio samo jedan član Saveza komunista. Za vreme govora, Miha Marinko je bio prekinut jer je izjavio da će se dati 30 odsto plate. Članovi ove dele­gacije su već znali da je radnički savet doneo odluku da se isplati 50 odsto jedne plate. Nezadovoljni izjavom Mihe Marinka, rudani su produži­li da štrajkuju. Za vreme trajanja štrajka radnički savet je, zajedno sa sindikalnom podružnicom i Savezom komunista, orgamizovao konferenciju na kojoj je prihvaćen proglas upućen rudarima. Proglasom su rudari oba- vešteni kakve su sve odluke doneli organi preduzeća i republički i savezni državni organi. Takođe su pozvani da nastave rad. Štrajk je prekinut 15. januara oko 10 časova.

Tokom štrajka i neposredno posle njega rešena su sledeća pitanja:1) odlukom Saveznog izvršnog veća cene uglja iz rudnika Trbovlje—

Hrastnik povećane su za 13 odsto sa važnošću od 1. januara 1958. godine pa na dalje;

2) odlukom Saveznog izvršnog veća vraćena su Opštinskom narod­nom odboru Trbovlje sredstva koja je opština ranije dala iz svog investi­cionog fonda Rudniku radi isplate dodatnih plata rudarima (ova sredstva su opštini vraćena iz opštih sredstava federacije);

3) svim zaposlenima u Rudniku je 30. I 1958. godine isplaćeno na ime viška polovina jedne mesečne plate;

4) svim zaposlenima je nadoknađena dvodnevna zarada (izgubljena zbog učešća u štrajku u visini osnovnih tarifnih stavova;9* 131

5) radnici osnovne i pomoćne delatnosti dobili su obuću i odeću kao zaštitno sredstvo za rad u jami.

Štrajk je za ostvarivanje neposrednih zahteva rudara bio efikasniji od svih napora koji su predstavnica rudnika ulagali pre njega. Međutim, dublji uzroci štrajka nisu sasvim otklonjeni. Proizvodni rad rudara još dugo će se nisko vrednovati, a kasnije će to biti uzrok štrajkova i u drugim rudnicima uglja.

O delovanju neprijateljskih elemenata postojale su oprečne ocene. Najpre je rečeno: „iako je došlo do štrajka, nije bilo pojave antisocijalis- tičkih. parola i tendencija”, a zatim: „radnici su se za v rane štrajka dis- ciplinovano ponašali”. Nešto kasnije su organi rudnika i opštine „oštro osudili sve negativne ispade i destruktivnu kritiku te neprijateljske parole. Od organa vlasti su zahtevali da se preduzmu odgovarajuće mere protiv pojedinaca koji imaju negativnu i sumnjivu prošlost.”

U sredstvima javnog informisanja nije bilo nikakve vesti ni komen­tara o štrajku. Međutim, održavani su brojni sastanci na kojima je sme­li j eno dosta političkih rukovodilaca, pre svega Saveza komunista Rud­nika, opštine i sreza. Na ovim sastancima je dosta intonirano postojanje neprijateljske delatnosti za v ran e štrajka i nebudnosti političkih organi­zacija, posebno njihovih rukovodilaca.

b) Štrajk rudara u Zagorju ob SaviU znak solidarnosti sa rudarima Trbovlja, oko 1.200 rudara Rudnika

mrkog uglja Zagorja ob Savi stupilo je 16. januara 1958. godine u jedno­dnevni štrajk. Rudari Trbovlja su putem telefona i ceduljica pozivali ru­dare Zagorja ob Savi na solidarnost u štarajkovanju.

U štrajku su učestvovali svi zaposleni u Rudniku — radnici i služ­benici svih kvalifikacija i obrazovnih nivoa. Štrajkovali su, takođe, i čla­novi Saveza komunista, sindikalnog odbora i samoupravnih organa.

Rudari su tokom štrajka postavili sledeće zahteve:1) da se ne sprovode nikakve sankcije nad kolektivom i radnicima

koji su štrajkovali;2) da se obezbedi besplatna odeća i obuća svim radnicima svake go­

dine;3) pošto norme nisu realne, s obzirom na veći učinak, da se ponovo

prouče;4) da se ugalj deli besplatno u istoj količini kao 1945. godine;5) da se nedeljni rad ne računa u platu;6) da se obezbede prazna kolica;7) ljudima koji idu na manje plaćeno radno mesto da se zagarantuje

plata prema njihovim kvalifikacijama;8) da se isplaćuje hranarina za 13 radni dan, a ne kao do sada —

za 26;9) uporedo sa povećanjem cena, da se povećavaju i plate;10) spoljnim radnicima da se poveća plata za jednu tarifnu stavku;11) dani izgubljeni zbog štrajka da se radnicima isplate;

132

12) jamskam invalidima koji idu iz jame na manje vrednovana radna mesta da se utvrdi posebna grupa;

13) da budu razrešeni službene dužnosti sledeći drugovi: Franc Poženel — radnik, Pavel Tomažič — upravnik podružnice socijalne zaštite u Zagorju, Štefan Flisek — upravnik stambene zajednice u Zagorju, ing. Stane Zabornik — direktor Rudnika;

14) da se u tarifnom pravilniku zagarantuje 13. plaita i da na nju ima pravo svako ko ima 11 meseci radnog staža u preduzeću;

15) barake u Kisovcu da se poprave ili poruše, da se izgradi noviblok;

16) da se 40 odsto viška isplati 31. januara tekuće godine;17) ako Izvršno veće da nalog da se do 31. marta zaključi godišnji

bilans, na osnovu toga zaključka da se do 1. maja podeli višak;18) deputat (besplatni ugalj) da se ubuduće knjiži na materijalne

troškove. Ovaj predlog treba da uzme u razmatranje Republički odbor Sindikata.

Ovi zahtevi su razmatrani na vanrednoj sednici Radničkog sa veta ko­ja je održana na dan štrajka, 16. januara, a ovi problemi bili su raz­matrani pre štrajka na sednici Upravnog odbora 8. i 15. januara. Radnici to nisu znali. Zbog toga se smatralo da je štrajk u Zagorju ob Savi samo ubrzao rešavanje ranijih zahteva rudara, a da je to, ipak, bio, pre svega, štrajk solidarnosti sa rudarima Trbovlja, koji su tri dana štrajkovali. Me­đutim, i u ovom rudniku su preduzimane vanredne političke mere slične onima u Trbovlju. Tako je 21. januara održana sedndca Radničkog saveta. Dajem u celini zaključak redovne sednice Radničkog saveta Rudnika Za­gorje od 21. januara 1958. god.;

„Pored članova radničkog saveta, ovom sastanku su prisustvovali član CK SKS i članovi Izvršnog odbora sindikalne podružnice.

Dana 16. januara 1958. god. održana je sednica Radničkog saveta koja je sazvana u vanrednom stanju nastalom u našem rudniku. Na pome- nutoj sednici zaključeno je i stavljeno u zadatak da se na današnjoj sed­nici reše postavljena pitanja. Osim toga, od strane pojedinih članova ko­lektiva dobijeni su dodatni predloži o kojima radnički savet još nije ras­pravljao.

S obzirom na prihvaćene zaključke vanrednog zasedanja, naknadne predloge i kao rezultat širokog konsultovanja sa organima vlasti i politič­kim rukovodstvom, Radnički savet konstatuje sledeće:

1. Odlukom SIV od 31. decembra 1957. godine bile su povećane ce- ne mrkog uglja za 5,2 odsto, sa važnošću od 1. januara 1958. godine. Od tog dana takođe i naš rudnik prodaje ugalj po novim cenama.

2. Rudnik Zagorje je svojim poslovanjem i aktivnošću kolektiva po­stigao u 1957. godini takav uspeh da će moći do 31. januara 1958. godine isplatiti još 50 odsto jednomesečnih plata. Sa ovom isplatom, biće isplaćen ukupan višak u iznosu od 141 odsto jeđnomesečne plate ili jedna i po pla­ta, iz čega se vidi da će se stvarno isplatiti 13 plata i još 41 odsto viška.

3. Način i vreme isplaćivanja 13. plate i eventualnog viška za 1958. godinu će se regulisati novim tarifnim pravilnikom, a o tome treba da se izjasni čitav radni kolektiv.

133

4. Upravni odbor je; na predlog simlifalnp podružnice, 8. januara1958. godine, već nafrinn odluku da predloži ftadniAnm savetu daodobri izdavanje po jednog radnog odela i po jedan par obuće svim člano­vima kolektiva svake godine. Sa današnjom odlukom je taj predlog usvo­jen.

5. Vagonetž za prevoz jalovme biće ubuduće vraćeni (priznati) po rednim brojevima.

6. Onim kategorijama radnika i službenika koji su po dosadašnjem tarifn o m pravilniku primali plaftu manju od 10.000 dinara za 26 radnih dana povećava se tarifna stavka za jednu grupu.

7. Izgubljene nadnice (za vrcane štrajka) biće plaćene svim članovima kolektiva u visini tarifne stavke. To važi za tri smenp na dan 16. i za prvu smenu 17. I 1958. godine. Radnicima koji su taj dan redovno vršili svoju dužnost biče isplaćena puna nadnica.

8. Gradnja novih stanova u Borovniku, i s tim u vezi likvidacija ba­raka, obezbeđena je za 1958. godinu.

9. Način plaćanja invalidima je već rešen našim tarifnim pravilni­kom. i to tako da invalidi primaju svoju tarifnu stavku ili tarifnu stavku manje plaćenog radnog mesta i razliku od socijalnog osiguranja.

10. Konsekvence protiv učesnika u događajima od 16. I 1968. go­dine neće se primenjivatL Energično se odbija neopravdano i neodgovorno mešanje pojedinaca u resa van je tehničkih, personalnih i ostalih upravnih poslova. Takva praksa bi prouzrokovala anarhiju, koja ne bi bila u skladu sa interesima kolektiva.

11. Zahtevi za izmenom raspona u tarifnom pravilniku su takvi da bi raspon bio u odnosu 1 : 3. Ovo neka resi Republički odbor Sindikata ru­dara i metalurga Slovenije, u skladu sa tarifnim pravilnicima ostalih rud­nika.

12. Radnički savet zahteva od Opštžaskog narodnog odbora i odbor­nika — članova našeg kolektiva da preduzmu sve da bi spremit neoprav­dani porast četna i svaku špekulaciju na račun potrošača.

13. Na predlog vanrednog zasedanja Radničkog saveta koji se odnosi na reviziju normi, na plaćanje nedeljnog i prekovremenog rada i raspo- delu deputatnog uglja, Radnički savet odlučio je: a) daje se tehničkom sek­toru Rudnika nalog da revidira norme za sve radove gde su se izmenili ušlo vi rada; b) plaćanje prekovremenog i nedeljnog rada u smislu predlo­ženih zahteva moguće je resa vati u skladu sa zakonskim propisima (Upra­va Rudnika treba da izradi odgovarajući predlog i dostavi merodavnim organima); c) količine i kriterij um za raspodelu deputatnog uglja ostaju isti kao i do sada. Zahteve pojedinih članova kolektiva da se deputatni ugalj deli po kriterijumu iz 1947. godine Radnički savet nije mogao usvo­jiti. Usvajanjem takvog kriterij uma, pravo na deputatni ugalj ima li bi samo kopači i priučeni kopači, koji su zaposleni najmanje 8 godina u Rudniku. Na ovaj način bi polovina radnika i službenika Rudnika izgubila pravo na deputatni ugalj. Ovako rešen je svakako ne bi odgovaralo i zbog toga je Radnički savet ovaj zahtev odbio. Međutim, Radnički savet je bio mišljenja da to pitanje treba da Teši Republički odbor Sindikata rudara jedinstveno za sve rudnike Slovenije.

134

14. Radnički savet je prihvatio sve zahteve koji su spadali u nje­govu nadležnost. Neke zahteve — kao, ina piimer: rešavamje personalnih pitanja u drugim preduzećima i ustanovama — nije mogao prihvatiti i predaće ih u nadležnost odnosnim organima.

Iz svega napred iznetog vidi se da je Upravni odbor i Radnički savet, u saradnji sa sindikalnom podružnicom i organizacijom SKS, pretresao niz problema koji tište radnike i neka od njih povoljno resio. Upravni od­bor i Radnički savet odlučni su da u najkraće vreme rese, takođe, i sva os­tala nerešena pitanja.

Žalosni događaji proteklih dana, kao i nenormalni način rešavanja problema u preduzeću, koji je u socijalističkom društvu nemoguć, zaslužu­ju svaku osudu. U našem demokratskom sistemu radničkog i društvenog samoupravljanja radni ljudi imaju na raspolaganju niz institucija i za­konskih propisa za ostvarivanje svojih opravdanih zahteva. Pri tome moramo, razume se, imalti u vidu interese i ekonomske mogućnosti našeg pred uzeća i čitave naše zajednice.

Energično osuđujemo sve neodgovorne elemente koji su ovih dana pokušavali skrenuti naše rudare i iskoristiti ih za svoje prljave ciljeve. Sve prljave laži i neodgovorne optužbe na račun sindikata, Radničkog sa- veta, Upravnog odbora i direktora, kao i razne neprijateljske parole širili su i raspirivali ljudi sa sumnjivom prošlošću. Ove ljude moramo žigo- sati kao neprijateljske elemente naše socijalističke zajednice i interesa radnih ljudi. Zbog toga će ubuduće Radnički savet sve takve neopravdane ispade osuditi i zahtevaće od organa vlasti da protiv takvih postupaju u skladu sa našim zakonskim propisima.

Jednoglasno prihvaćeno.”Zaključke su potpisali predsednik Radničkog saveta Drnovšek Franc

i, za radno predsedništvo, Krautberger Ivan i Kovačić Albert.Zanimljivo je da se posle štrajka vanredno angažovala i organizacija

žena Zagorja. Savez ženskih društava Zagorja doneo je posebnu razoluciju u vezi sa dva pomenuta štrajka. Tekst rezolucije glasi:

„Članice Saveza ženskih društava, okupljene na vanrednom sastanku dana 20. januara 1958. godine, su posle svestrane diskusije o poslednjim događajima u Rudniku Trbovlje i Zagorje donele sledeću rezoluciju:

1. Osuđujemo podmuklo delovanje koje je rudare, pod uticajem nekolicine bukača, koji nemaju nikakvih prava zastupati interese radnika, navelo da obustave rad i time nanesu veliku materijalnu i političku šitetu čitavom radnom narodu Jugoslavije.

2. Žalimo što su i neke žene nasele potpirivačima i što su se po­našale tako kao da rudari štrajikuju u uslovdma kapitalističkog režima.

3. Konstatujemo i podvlačimo da danas radnička klasa ima vlast u svojim rukama, da su radni ljudi izabrali iz svojih redova svoje predstav­nike u organe vlasti, u organe radničkog samoupravljanja, društvenog upravljanja, da radnici i službenici imaju svoje sindikalne organizacije itd. Preko tih organa mogu radnici uvek iznositi svoje poteškoće i oprav­dane zahteve. Ko radi drukčije pljuje na tekovine narodnooslobodilačke borbe na tekovine radničke klase i naš socijalistički razvitak. Takav čovek je neprijatelj radnog naroda.

135

4. Takvi ljudi su potpirivanjem i podmuklom propagandom navukli poštene rudare na čin koji nema ničeg zajedničkog sa borbom za pobolj­šanje životnog Standarda.

5. Zbog toga zahtevamo da se takvi elementi odstrane iz radnog ko­lektiva je r su pod maskom borbe za poboljšanje standarda samo štetili ko­lektivu, imajući pri tome u vidu samo svoju ličnu korist, ili, pak, zbog dru­gih neprijateljskih tendencija.

Verujemo da će rudari sami znati očistiti svoje klasne neprijatelje iz svojih redova.”

Revolucija je datirana 20. januara 1958. godine.Od svih koji su na bilo koji način ocenjivali štrajkove u Trbovlju i

Zagorju ob Savi, organizacija žena je u svom kvalifikovanju ova dva štrajka bila „najrevolucionarnija’’. Ona u svojoj revoluciji o organizato­rima štrajka izričito govori kao o klasnim neprijateljima, a o samom štraj­ku kaže da je nameo „veliku materijalnu i političku štetu čitavom radnom narodu Jugoslavije”, da su radnici koji su obustavili rad navučeni i zave­deni od „nekolicine bukača” itd.

U Centralnom veću Saveza sindikata Jugoslavije održan je 3. marta 1958. godine sastanak sa predstavnicima centralnih odbora strukovnih sin­dikata. Prva tačka dnevnog reda bila je diskusija o pismu CK. Prema za­pisniku sa ovog sastanka, Ivan Božičević, tadašnji potpredsedmk Central­nog veća Saveza sindikata Jugoslavije je „otvarajući sastanak u krat­kim crtama upoznao prisutne sa tim kako je došlo do objavljivanja pisma CK.94 Između ostalog je istakao da štrajk u Trbovlju nije bio osnovni raz­log već neposredni povod za objavljivanje pisma”. Božičević je „takođe informisao prisutne o uzrocima štrajka u Trbovlju”. O štrajkovima u Tr­bovlju i Zagorju je na ovoj sednici samo usput govoreno, a u zaključcima se i ne pominju.

Štrajkove rudara u Trbovlju i Zagorju razmatrao je Centralni ko­mitet Saveza komunista Slovenije na vanrednoj sednici 17. januara 1958. godine. Dokumente sa te sednice nemam, a sredstva javnog informisanja o njoj nisu ništa objavila.

Sekretarijat Centralnog odbora Sindikata rudarskih i metalurških radnika Jugoslavije održao je 23. januara 1958. godine svoju 23. sednicu, na kojoj je prva tačka dnevnog reda bila „Informacija o slučaju u Trbov­lju i Zagorju”. Ovom sastanku je prisustvovao i Ivan Božičević, zatim, predstavnik sindikata Slovenije (Bogdan Stegenšek) i predsednak sindikal­ne podružnice rudnika Zagorje. Na ovom sastanku je izneta hronologija oba štrajka, ali bez ikakvih kvantitativnih podataka. Rečeno je, između ostalog: „Mi treba da sačekamo zaključke CK Slovenije, ali ne bi se smeli u našim objašnjenjima prikazati kolektivi rudnika Trbovlja i Za­gorja kao neprijateljski” (Anton Sturm). „Po završnoj diskusiji, donet je zaključak da drugovi u Centralnom odboru napisu informaciju o ovim do­gađajima, kao i to šta je preduzimao Centralni odbor — usmeno ili pis­meno — i šta je od toga rešeno o problemu cena uglja i drugo”.

Ukazujem na činjenicu da su prva dva štrajka bila u najrazvijeni­jem delu Jugoslavije — Sloveniji, u rudnicima uglja sa dugom tradicijom klasne borbe i starom radničkog klasom.

•* Radi se o već navedenom pismu Izvršnog komiteta Centralnog komi­teta Saveza komunista Jugoslavije od 1958. godine.

136

Posle Slovenije, štrajkovi su se pojavili u Hrvatskoj i Srbiji, zatim u Bosni i Hercegovini i najzad u Makedoniji i Crnoj Gori. Štrajkovi su se najkasnije (1968) pojavili u najnerazvijenijem delu Jugoslavije — Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo. Od prvog štrajka u Sloveni­ji do pojave prvog štrajka na Kosovu protekla je čitava decenija.

Kao što će se kasnije videti, relativno najveći broj štrajkova i učes­nika u njima bio je u relativno najrazvijenijim republikama i Pokrajini Vojvodini. Znatno manje štrajkova bilo je u najnerazvijenijim republika­ma i pokrajini Kosovo.

Ova činjenica samo pooštrava pitanje opštih uslova za pojavu štrajka.

Potpuno tačnih podataka o broju štrajkova po godinama nema. Me­đutim, i postojeći podaci o broju štrajkova po godinama mogu koristiti jer približno odgovaraju stvarnom stanju stvari.

2. D in am ik a štra jk o v a po god in am a

Podaci o broju štrajkova i učesnika u njima po godinama

Red. br. j Godina Brojštrajkova L i j Broj učesnika

i

1. 1938. 28 4,5 podatak nepoznat2. 1959. 150 7,9 „3. 1960. 102 5,4 „4. 1961. 130 6,8 „5. 1962. 225 11,8 „6. 1963. 213 11,2 „7. 1964. 271 14,2 11.000 14,28. 1965. 231 12,0 9.000 11,69. 1966. 152 8,0 podatak nepoznat

10. 1967. 118 6,2 16.762 (8) 21,611. 1968. 148 7,8 19.206 (20> 24,812. 1969.

(8 meseci) 138 7,2 21.629 (9) 27,8Ukupno: 1.906 100 77.596 (37) 100

Napomena: U zagradam a je naveden broj štrajkova za koje nemamo podatke o broji* učesnika.

Dakle, 77.596 radnika je u toku četki godine i osam meseci učestvo­valo u 869 štrajkova. Prosečno je u jednom štrajku učestvovalo oko 90 radnika. Podaci o broju štrajkova u 1958. godini nisu potpuni. Stvaran broj štrajkova bio je veći. Za 1958. godinu nisu potpuni. Stvaran broj štrajkova bio je veći. Za 1958. godinu nedostaju podaci o broju štrajkova u Sloveniji, Srbiji i Bosni i Hercegovini. Prikazana dinamika štrajkova po godinama, od 1. januara 1959. do 30. avgusta 1969. godine, uglavnom odgovara stvarnom broju štrajkova u tom razdoblju.

137

3. B tq i tn jb v a i i1964- im 31. deeem bn 1966. gMfine

Republika Broj štrajkova % Broj učrm ib16

Slovenija 188 26,7 5.161 26,0Hrvatska 107 IM 4.796 244Srbija 196 30*3 6.120 30,7Makedonija 57 8,7 1.271 MRH 86 I V 2.129 10,7Crna Gora 16 24 447 2,2Ukupno: 654 1(XM> 19.944 1004

Iz tabele se vidi da je najveći broj štrajkova i učesnika u njima bio u razvijenijim republikama. Vidi se, takođe, da je skoro isti broj štraj­kova bio u Srbiji i u Sloveniji, iako je između ove dve republike velika razlika u veličini teritorije i broju zaposlenih, a i u nivou ekonomske i kulturne razvijenosti. Najmanji broj štrajkova bio je u najnerazvijeni- jim republikama — Makedoniji i Crnoj Gori. Učešće pojedinih republika u ukupnom broju štrajkova i učesnika u njima biće kasnije korigovano.

4. B roj štrajkova i broj učesnika u njim a od jannara 1X7. do X . avgusta 1X 9. godine

Red. | Socijalistička republika!'r.

Broj štrajkova % ' Broj %

1. Srbija (28, 158 39,1 16.679 (19 2942. Hrvatska (16, 105 264 24.601 (7) 42,73. BiH (14) 55 134 7.112 (I) 1244. Slovenija (8) 52 124 M l 7 (2) 11,15. Makedonija (3. 32 7 4 2.545 (8) 4,46. Crna Gora (4j 2 0 4 243 (—) 0 4Ukopno SFRJ (73) 404 1004 57.597 (37) 1004

Napomena: Brojke u zagradi u drugoj koloni, pored naziva republike, označavaju broj opširna u toj republici od kojih nismo dobili nikakav odgovor o to­me da li je bilo štrajkova na njihovoj teritoriji- Takvih opština je ukupno 73.Brojke u zagradi u četvrtoj koloni označavaju broj štrajkova za koje nemamo podatke o broju učesnika u njima. Ovakvih štrajkova bilo je 37.

Ako se broj učesnika u štrajkovima za koje imamo podatke (57.597) podeti sa brojem štrajkova (367), onda je u jednom štrajku učestvovalo prosečno 157 radnika. Ako se taj prošek primeni i na broj štrajkova za ko­je nemamo podataka o broju učesnika (37), onda je u pomemitom vremen­skom intervalu u 404 štrajka ukupno učestvovalo 63.406 radnika.

** Broj učesnika u štrajkovima dat je samo za 1964. i 1965. godinu. Za 1966. godinu nemamo podataka.

138

U odnosu na prethodni vremenski interval (1. I 1964—31. XII 1966), primećuje se relativan porast štrajkova u Srbiji (od 30,3% na 39,1%) i Hrvatskoj (od 16,4% na 26,0%), relativno opadanje štrajkova u Slove­niji (od 28,7% na 12,9%), dok je relativno učešće Bosne i Hercegovine i Makedonije u ukupnom broju štrajkova ostalo uglavnom na nivou pret­hodnog vremenskog intervala.

5. Pregled broja štrajkova i učesnika u njima u okviru SR Srbije

Red.br. Teritorija Broj |

| štrajkova j °o 1 Brojučesnika 1 °°

1. Uža Srbija 100 63,2 11.634 (10) 70,02. Vojvodina 52 33,0 4.550 (6) 27,43. Kosovo 6 3,8 435 (3) 2,6

Ukupno 158 100 16.679 (19) 100

Napomenu: Erojke u zagradi označavaju broj štrajkova za koje nemamo podat?ka o broju učesnika.

Nije bez značaja to da je u Vojvodini bilo u posmatranom vremen­skom intervalu skoro 10 puta više štrajkova nego na Kosovu.

6. Broj štrajkova i broj učesnika u njima od 1. januara 1964.30. avgusta 1969.

Red.br. Socijalistička republika j Broj |

štrajkova j ... |Broj j

učesnika j ?;

1. Srbija 356 33,7 22.799 09) 29,42. Hrvatska 212 20,0 29.397 (7) 37,93. Slovenija 240 22,7 11.598 (2) 15,04. BiH 143 13,5 9.241 (1) 11,95. Makedonija 89 8,4 3.816 (8) 4,96. Crna Gora 18 1,7 690 0,9

Ukupno SFRJ 1.058 100 77.541 07) 100

Napomena: B rojke u zagradi označavaju broj štrajkova za koje nemamo podataka o broju učesnika.

Nema podataka o broju učesnika u štrajkovima za ćelu 1966. go­dinu i za 37 štrajkova od januara 1967. do kraja avgusta 1969. godine.

Prvo empirijsko istraživanja štrajkova sprovedeno je 1965. godine, drugo 1966. a treće 1969. godine. Prva dva istraživanja su sprovedena sa­mo na teritoriji SR Srbije, dok je treće anketiranje sprovedeno (1969) na području ćele Jugoslavije.96 Na osnovu rezultata prva dva istraživanja,

96 Sva tri istraživanja je vršio au tor ovog teksta.

139

vođena je 21. marta 1967. godine prva naučna diskusija o štrajkovima.97 Druga diskusija o štrajkovima održana je u Veću Saveza sindikata Jugo­slavije 24. X 1967. godine i u njoj su učestvovali naučnici i političari iz ćele Jugoslavije.98 Materijal za obe ove diskusije posao je autor ovog teksta.

Izložiću samo važnije rezultate ankete koja je sprovedena 1969. go­dine. Upitnik je imao 25 pitanja i sva su bila otvorena ali u ovom tekstu nije moguće izložiti sve, inače, kvantificirane odgovore. Upitnik je upućen svim opštinskim sindikalnim većima i skupštinama svih opština u Jugo­slaviji, a ovi su ga uglavnom zajednički popunjavali.

Od 478 opštinskih sindikalnih veća (koliko ih je bilo 1969. godine), odgovore je poslalo 405 veća, dok njih 73 nije ništa odgovorilo. Od ovih 405 opština, 258 je odgovorilo da na njihovom području nije balo štraj­kova, dok je 147 opština vratilo upitnike sa podacima o štrajkovima kojih je bdio na njihovoj teritoriji, a prema njihovim odgovorima, bilo ih je ukupno 512.

Od 512 navedenih štrajkova, njih 458 je bilo u vreme od 1. januara 1966. do 30. avgusta 1969. godine, što iznosi oko 90 odsto štrajkova. Od- ukupno 66.845 učesnika u 512 štrajkova, 62.504 radnika je učestvovalo u 458 štrajkova koji su se dogodili od 1. januara 1966. do 30. avgusta 1969. godine, što u odnosu na ukupan broj učesnika iznosi 93,5 odsto. Analiza koja sledi odnosi se na 512 štrajkova u kojima je učestvovalo 66.845 radnika. Za 40 štrajkova nemamo podatke o broju učesnika. Ako se od ukupnok broja učesnika u štrajkovima eliminiše ovaj broj štrajkova (40), onda je prosečno u jednom štrajku učestvovao 141 radnik.

7. Teritorijalna raspoređenost zaposlenih, štrajkova i učesnika u njima

Red.br. Socijalistička republika Procenat

zaposlenihBroj

štrajkova °° !Broj

učesnika **

1. Srbija (28) 38,6 215 42,0 22.066(21) 33,02. Hrvatska (16) 25,1 119 23,3 25.230(8) 37,73. Slovenija (8) 14,1 81 15,7 8.674(2) 12,94. BiH (14) 13,5 59 11,6 7.671(1) 11,55. Makedonija (3) 6,7 38 7,4 3.204(8) 4,96. Crna Gora (—) 2,0

Ukupno (69) 100 512 100 66.845(40 100

Napomena: Erojke u zagradi u drugoj koloni označavaju broj opština za koje ne­mamo podatke o štrajkovima na njihovoj teritoriji.Brojke u zagradama u pretposlednjoj koloni označavaju broj štrajkova za koje nemamo podataka o broju učesnika.

97 Stenografske beleške ove diskusije i autorova studija o štrajkovima objav­ljeni su u knjizi: „Obustave rada”, Centar za političke studije i obrazovanje, Beo­grad, maj 1967, strana 216.

w Stenografske beleške ove diskusije nose naziv: „O obustavi rada i pitanjima koja su u direktnoj vezi sa njom”, Centralno veće Saveza sindikata Jugoslavije, Beograd, januar 1968, strana 230.

140

Ima podataka i o dva štrajka u Crnoj Gori u kojima je učestvovalo 243 radnika. Ali, u odnosu na ukupan broj štrajkova (512), ta dva štrajka ne predstavljaju ni 0,5 odsto, a procenat učesnika u njima iznosi svega 0,4 odsto. Iz daljih analiza izostavio sam ova dva štrajka jer za obradu proble­ma nisu značajni.

8. Teritorijalna rasprostranjenost štrajkova unutar SR Srbije

Rbrd' j Teritorija Procenat i Broj Broj n ;j zaposlenih štrajkova učesnika

1 , 0

1. Uža Srbija 65,6 126 58,9 15.002(12) 67,92. Vojvodina 27,7 83 38,4 6.629(6) 30,13. Kosovo 6,7 6 2,7 435(3) 2,0

Ukupno SR Srbija 100 215 100 22.066(21) 100

Napomena’ U zagradama je označen broj štrajkova za koje nemamo podataka o bro­ju učesnika.

9. Rasprostranjenost štrajkova po opštinama i radnim organizacijama

Red.br. , Republika

Bro

jop

štin

a

%Brojrad.org.

% Brojštrajk. %

Brojučesnika %

1. Srbija (28) 51 37,4 147 41,9 215 42,0 22.066 33,02. Hrvatska (16) 36 24,5 83 23,6 119 23,3 25.230 37,73. Slovenija (8) 22 14,9 62 17,7 81 15,7 6.674 12,94. Bosna i Hercegovina (14) 27 18,4 39 11,1 59 11,6 7.671 11,55. Makedonija (3) 11 7,5 20 5,7 38 7,4 3.204 4,9

Ukupno SFRJ (69) 147 100 351 100 512 100 66.845 100

Napomena: U zagradama je označen broj opština koje nisu odgovorile na anketu.Navedena teritorijalna rasprostranjenost štrajkova ukazuje na to da sklop protivrečnih okolnosti koje produkuju štrajkove ne može biti jed­nako teritorijalno raspoređen i da pojedini uslovi pojave štrajka ne deluju u istom obimu i istim intenzitetom u svim krajevima Jugoslavije. Koji od ranije navedenih uslova ima jači ili slabiji uticaj da u pojedinim republikama i pokrajinama dođe do Štrajka većeg ili manjeg obima i intenziteta — stvar je posebne analize.

Ukazaću na neke pokazatelje velikih razlika u ekonomskoj i kul­turnoj razvijenosti pojedinih teritorija Jugoslavije, iz kojih se može na­slutiti gde dominiraju uslovi za pojavu štrajka.

Kao osnovni indikator nivoa ekonomske razvijenosti uzeo sam nacio­nalni dohodak po stanovniku republika i pokrajina u odnosu na prosečan nacionalni dohodak po stanovniku Jugoslavije.

141

Relativni odnos nacionalnog dohotka stanovnika po republikama i pokrajinama u odnosu na Jugoslaviju**

Po godinama 1947.1

11965.

11970.

Jugoslavija 100 100 100Bosna i Hercegovina 82,9 65,7 61,3 —21,6Crna Gora 70,7 68 62,5 — 8,2Hrvatska 71,5 127,7 127,0 + 55,5Makedonija 62,0 68,8 65,8 +■ 3,8Slovenija 175,2 180,8 191,6 -r 16,4Srbija 94,1 95,0 91,6 — 2,5Kosovo 52,5 36,7 31,2 —21,3Vojvodina 108,8 110,5 110,3 -r 0,5Razvijena područja 112,0 119,6 123,5 + 11,5Nerazvijena područja 72,4 62,8 57,3 —15,1

Kao što se iz prikazane tabele vidi, razlike u nivou ekonomske razvi­jenosti razvijenih i nerazvijenih područja su se od 1947. do 1970. godine povećavale. Te povećane razlike uslovljavaju različit obim i intenzitet štrajkova.

U ukupnom društvenom proizvodu Jugoslavije 1970. godine učestvu­ju: Bosna i Hercegovina sa 11,7 odsto (18,3%), Crna Gora sa 1,9 odsto (2,6%), Hrvatska sa 26,6 odsto (21,6%), Makedonija na 5,6 odsto (8,0%), Slovenija sa 15,7 odsto (8,4%), ćela Srbija sa 38,5 odsto (41,6%), uže pod­ručje Srbije sa 25,4 odko (25,6%), Vojvodina sa 11 odsto (9,5%) i Ko­sovo sa 2,1 odsto (6,0%). Brojke u zagradi označavaju procentualno učešće stanovnika republike u ukupnom stanovništvu Jugoslavije. Slovenija je 1970. godine imala skoro deset puta veću industrijsku proizvodnju od Kosova. Udeo zaposlenosti u društvenom sektoru prema ukupnom sta­novništvu, u odnosu na jugoslovenski prošek (100%), u Sloveniji je 168 od­sto, a na Kosovu 43 odsto. Društveni proizvod po stanovniku prema jugo- slovenskom prošeku (100%) u Sloveniji je 186 odsto, a na Kosovu 35 odsto. Rashodi za opštu potrošnju po stanovniku su u Sloveniji četiri puta veći nego na Kosovu. Učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu u Ju ­goslaviji (1971. godine) iznosi 36 odsto, na Kosovu 50 odsto, a U Sloveniji svega 18 odsto. Zaposlenih na hiljadu stanovnika (1970. godine) u Ju ­goslaviji ima 189, u Sloveniji 318, a na Kosovu svega 82. Na hi­ljadu zaposlenih traže zaposlenje (1970. godine) u Jugoslaviji 83 lica, u Sloveniji 31, a na Kosovu 310 Lica. Društveni proizvod po aktivnom sta­novniku je u Sloveniji četiri puta veći nego na Kosovu. Izdržavanih lica po jednom zaposlenom (1971. godine) u Jugoslaviji ima 2,7, u Sloveniji 1,3, a na Kosovu 9. Od ukupnog broja stanovnika, sa osnovnom (osmogodiš­njom) školom (1971. godine) u Jugoslaviji je njih 14,6 odsto, u Sloveniji 30,8 odsto, a na Kosovu 15,2 odsto. Sa završenom srednjom školam U Jugo­slaviji je njih 15,3 odsto, u Sloveniji 23,4 odsto, a na Kosovu svega 7,4 odsto. Putničkih automobila (1970. godine) na hiljadu stanovnika u Slove-

** „Ekonomska politika”, 30. 8. 1971. godine.

142

niji ima (88) skoro deset puta vaše nego na Kosovu (9). Na jednog lekara (1970. godine) u Jugoslaviji je 1.010 stanovnika, u Sloveniji 819, a na Ko­sovu tri puta više — 2.580.100

Izložio sam više indikatora različitih nivoa ekonomske i kulturne raz­vijenosti pojedinih delova Jugoslavije. Postavlja se pitanje: može li se na tako velikim razlikama imati jedan koncept samoupravljanja i možemo li na tako različitim realnim pretpostavkama samoupravljanja kao mo­dela imati ambicije za jednak nivo njegovog ostvarivanja? S tim u vezi je i pitanje: da li će tendencije analizirane u prvoj glavi trećeg dela ovog teksta još više jačati i time produkovati štrajkova većeg obima i intenziteta i kakav će biti krajnji ishod ovih konflikata ili će se na razli­čitim nivoima ekonomske i kulturne razvijenosti izgrađivati odgovarajući samoupravni i društveni sistem, koji će biti dovoljno prostran (demokrat­ski) da se u njegovim okvirima mogu izražavati različiti i suprotstav­ljeni interesi, ali i dovoljno sposoban da te interese efikasno ali de­mokratskim metodom usklađuje i razrešava — bez štrajka. Pitanje je realno, jer se obim i intenzitet štrajkova u razvijenijim republikama ne smanjuje u onoj meri u kojoj se povećava na nerazvijenijim teritorijama.

10. Broj štrajkova u jednim te istim radnim organizacijama

Broj radnih organizacija u kojima je bilo štrajkova %

Broj štrajkova u istoj radnoj orga­

nizaciji

Ukupan broj štraj- 1 kova u navedenom p broju radnih orga- °

nizacija !

265 75,5 1 265 51,848 13,6 2 96 18,721 6,0 3 63 12,310 2,8 4 40 7,83 0,9 5 15 2,91 0,3 6 6 1,21 0,3 8 8 1,61 0,3 9 9 1,81 0,3 10 10 1,9

351 100 - 512 100

Kao što se vidi, 512 štrajkova je bilo u ukupno 351 radnoj organi­zaciji. U 265 radnih organizazacija dogodio se po jedan štrajk, dok je u 86 radnih organizacija bilo po dva i više štrajkova. Od ukupnog broja štrajkova, skoro polovina se odnosi na radne organizacije u kojima je bilo više od jednog štrajka.

109 Izvori podataka: „Neki pokazatelji razvoja Jugoslavije, socijalističkih re­publika i autonomnih pokrajina 1950—1970”, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1971, str. 13—29.

143

11. Dinamika štrajkova po n god in i

Mesec Broj štrajkova - , Broj učesnika

januar 25 5,3 3.787 0 ) 5,8februar 48 10,1 5.507 (4) 8,4mart 52 10,9 5.996 (8) 9,2april 39 8,2 4.007 (3) 6,1maj 43 9,0 5.758 (3) 8,8jun 71 14,9 10.989 (5) 16,8jul 35 7 A 5.993 (1) 9,2avgust 28 5,9 2.666 CD 4,1septembar 32 6,7 5.489 (2) 8,4oktobar 28 5,9 4.363 6,7novembar 34 7,1 5.821 (1) 8,9decembar 41 8,6 4.962 (3) 7,6

Ukupno 476 100,0 65.338 (32) 100,0

Bez odgovora 36 1.507 (8)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

Najviše štrajkova se dogodilo juna (14,9), zatim matra (10,9), feb­ruara (10,1) i maja (9). Najmanje štrajkova se dogodilo januara (5,3), zatim avgusta (5,9 i oktobra (5,9). Neke naročite zavisnosti dinamike štrajkova od meseca u godini nema.

12. Dinamika štrajkova po datumima u mesecu

Datum u mesecui

Broj štrajkova % Broj učesnika %

od 1. do 5. u mesecu 71 16,6 8.905 (4) 15,0od 6. do 10. u mesecu 87 20,2 11.744 (5) 19,8od 11. do 15. u mesecu 93 21,6 11.319 (6) 19,1od 16. do 25. u mesecu 112 26,0 16.356 (5) 27,6od 25. do 30. u mesecu 67 15,6 10.938 (3) 18,5

Ukupno 430 100,0 59.262 (23) 100,0

Bez odgovora 82 7.583 (17)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

144

Najveći broj štrajikova se događao od 12. do 25. u mesecu, a naj­manji broj od 25. do 30. i od 1. do 5. u mesecu. Prividno, (nema nakte zakonitosti u „rasporedu” štrajkova u toku meseca. Međutim, vreme po­javljivanja štrajkova je u neposrednoj vezi sa vremenom obračuna i ispla­te ličnih dohodaka. Štrajkovi su uglavnom ravnomemo „raspoređeni” tokom celog meseca, jer radne organizacije u kojima je bilo štrajkova vrše obračune i isplate ličnih dohodaka različitih datuma, u toku celog meseca.

13. Vreme trajanja štrajkova

Vreme trajanja štrajka ! Broj štrajkova | V !' Broj učesnika | %

do 3 sata 171 34,6 18.149 (11) 27,0od 3 do 7 sati (nepun radni dan 100 20,2 14.105 (9) 21,2jedan radni dan 117 23,7 13.717 (4) 20,6više od jednog a manje od dva radna dana 22 4,4 2.868 4,3dva radna dana 39 8,0 5.812 (3) 8,7više od dva radna dana 3 0,6 530 0,8tri radna dana 19 3,8 7.902 (1) 11,9četiri radna dana 6 1,2 703 1,0više od 4 radna dana 17 3,5 2.782 4,2

Ukupno 494 100 66.569 (28) 100

Bez odgovora 18 - 277 (12) -

UKUPNO 512 — 66.845 (40) —

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nem a podataka o broju učesnika.

Relativno je velik broj štrajkova koji su trajali kratko i relativno mali broj onih koji su trajali duže vreme. Od ukupnog broja štrajkova, njih 78,5 odsto je trajalo jedan radni dan i manje od toga. Više od jednog radnog dana trajalo je nešto više od jedne petine (21,5) štrajkova, u kojima je učestvovalo 20.595 radnika ili 29,9 odsto ukupnog broja radnika koji su štrajkovali. U pojedinim štrajkovima koji su trajali tri i više dana učestvovalo je znatno više radnika nego u pojedinim štrajkovima koji su trajali kraće vreme — manje od jednog radnog dana. Štrajkovi koji su trajali duže bili su masovniji, po intenzitetu sukoba znatno oštriji — drastičniji, „angažovali su znatno više političkih, državnih i samouprav­nih organa (na uklanjanju uzroka štrajka) i bili su znatno efikasniji — nisu samo otklanjani neposredni povodi za štrajk već i njegovi dublji uz­roci.

145

Štrajk se smatrao političkom sramotom rukovodstva radne orga­nizacije i opštine, a obimniji i oštriji štrajkovi smatrani su sramotom i po­jedinih rukovodstava republike i federacije, sa vrlo verovatnim nepo­voljnim političkim i drugim negativnim posledicama po njih. Zbog toga su svi privredni, politički, državni i samoupravni organi preduzimali vanredne i veoma efikasne (nekad i drastične) mere da štrajk što pre prestane. Ako je štrajk relativno kratko trajao, to je često značilo da je postojala mogućnost za ostvarivanje zahteva radnika koji su obustavili rad i, prema tome, za uklanjanje neposrednog povoda za štrajk.

Pojedine strukture i rukovodioci štrajkove su alarmirali i telegra­mima. Od mnogobrojnih telegrama u kojima se pojedinci i organi obaveš- tavaju o nastanku štrajka, navodim telegram koji je „Odbor za obustavu rada” preduzeća „Lifam” iz Stare Pazove uputio lično predsedniku Veća Saveza sindikata Jugoslavije: „Fabrika ,Lifam’ iz Stare Pazove je danas obustavila rad u znak protesta zbog uvoza butan boca. Obustava rada traje do 18. ovog meseca, zatim radnici izlaze na javne demonstracije. Sve in­formacije možete dobiti od Odbora za obustavu rada. 15. juni, ,Lifam’ Stara Pazova.” Štrajk se dogodilo 1971. godine.

14. Broj učesnika u pojedinačnim štrajkovima

Broj učesnika u pojedi- „ . načnim štrajkovima Br0» §tra,kova % Broj učesnika ! . .

do 50 učesnika 191 40,5 5.228 7,9od 51 do 100 učesnika 127 26,9 9.826 14,7od 101 do 300 učesnika 108 22,9 20.205 30,2od 301 do 500 učesnika 25 5,3 11.161 16,7od 501 do 800 učesnika 15 3,2 9.652 14,4od 801 do 1000 učesnika 2 0,4 1.701 2,5od 1001 do 1500 učesnika — — — —od 1501 do 2000 učesnika 2 0,4 3.772 5,6preko 2000 2 0,4 5.300 8,0

Ukupno 472 100 66.845 100

Bez odgovora 40 - - -

UKUPNO 512 — 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

Razlike u broju učesnika u pojedinim štrajkovima su dosta velike. Velik broj štrajkova je sa malim brojem učesnika i mala broj štrajkova sa velikim brojem učesnika. U 2 štrajka (0,4°/o ukupnog broja) učestvovalo je 5.300 radnika (8#/o). Isto toliko ih je bilo i u 191 štrajku (40,5°/o) ukupnog broja štrajkova.

1 4 6

15. V e lič in a rad n ih organ izacija u k ojim a je b ilo štrajk ova

Broj zaposlenih u radnim organizacijama u kojima je bilo Štrajkova

Broj štrajkova % Broj učesnika %

do 100 zaposlenih 58 12,6 2.784 (D 4,3od 101 do 300 zaposlenih 98 21,2 6.686 (8) 10,4od 301 do 500 zaposlenih 57 12,3 6.795 (1) 10,5od 501 do 1000 zaposlenih 74 16,1 9.890 (3) 15,3o 1001 do 1500 zaposlenih 66 14,3 8.707 (1) 13,5od 1501 do 2000 zaposlenih 21 4,5 3.805 (2) 5,9od 2001 do 3000 zaposlenih 44 9,5 8.886 (1) 13,8preko 3000 zaposlenih 44 9,5 16.948 (3) 26,3

Ukupno 462 100,0 64.501 (20) 100,0

Bez odgovora 50 100,0 2.344 (20)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

Relativno je veći broj štrajkova u manjim radnim organizacijama i relativno veći broj učesnika u štrajkovima u većim radnim organiza­cijama.

U radnim organizacijama do 1000 zaposlenih bilo je 287 štrajkova ili 62,2 odsto ukupnog broja. U pomenuta 62,2 odsto štrajka učestvovalo je 26.155 radnika ili svega 40,5 odsto ukupnog broja učesnika u svim štraj­kovima.

Izvesnu graničnu liniju čine štrajkovi u radnim organizacijama u kojima je zaposleno od 1001 do 1500 radnika. U ovim radnim organizaci­jama bdio je 14,3 odsto ukupnog broja štrajkova u kojima je učestvovalo 8.707 radnika ili 13,5 odsto ukupnog broja učesnika.

U radnim organizacijama u kojima je zaposleno više od 1500 rad­nika bilo je 109 štrajkova ili 23,5 odsto ukupnog broja štrajkova. Među­tim, u ovih 109 štrajkova učestvovalo je 29.620 radnika ili 46 odsto ukup­nog broja učesnika u svim štrajkovima. U nekim većim radnim orga­nizacijama štrajkovale su skupine radnika čiji je broj bio veći od broja svih zaposlenih u manjim radnim organizacijama u kojima je bilo štraj­kova.10* 147

16. Pregled štrajkova po granama delatnosti

Delatnost

Posto

tak

od u

kup.

br

oja

zapo

sleni

h

Mcs

to n

a ra

ng li

sti

prem

a lič

. do

ho­

cima

1969

.

Broj Štra

jkov

a % Brojučesnika %

1 2 3 4 5 6 7

1. metalska industrija 7,5 33 123 24,2 14.623 (16) 22,02. tekstilna industrija 6,0 53 55 10,8 13.823 20,73. drvna industrija 3,4 52 62 12,2 6.871 (7) 10,34. industrija građev. materij. 1,8 44 124 4,7 1.706(1) 2,65. elektroindus trija 2,4 32 28 5,5 2.099(3) 3,16. industrija nemetala 1,2 46 12 2,4 2.308 3,57. industrija kože i obuće 1,2 48 8 1,6 679 1,08. industrija gume 0,5 39 9 1,8 779 1,29. industrija papira i celu­

loze 0,8 37 8 1,6 910(1) 1,410. grafička industrija 1,3 16 3 0,6 247 0,411. hemijska industrija 2,2 23 3 0,6 235(1) 0,312. brodogradnja 0,6 9 — — — —13. pomorski i rečni saobra­

ćaj 0,3 17 8 1,6 3.993 (4) 6,014. prehrambena industrija 3,1 43 10 1,9 1.484 2,215. poljoprivreda 6,4 50 9 1,8 514 0,716. polj jprivredno-industrijski

kombinati _ _ 8 1,6 2.983 4,517. građevinarstvo 9,2 47 37 7,3 2.892 4,318. rudnici 1,6 41 28 5,5 4.255 6,419. crna metalurgija 1,4 27 10 1,9 1.501 2,220. rudarsko-metalur. kombin. — — 7 1,4 1.421 2,121. saobraćaj (drumski, vaz-

dušni, PTT) 3,2 24 16 3,1 1.415(1) 2,122. trgovina i ugostiteljstvo 11,5 31 3 0,6 17(2) 0,023. stambeno-komunal. privr. 2,3 38 3 0,6 80(1) 0,124. zanatstvo 5,7 42 20 3,9 688 1,025. prosveta 4,9 26 10 1,9 1.214 1,826. zdravstvene ustanove 4,2 28 4 0,8 75(1) 0,127. opštinski sudovi — 1 0,1 21 0,0Ukupno — — 509 100 66.833 (38) 100

bez odgovora — — 3 — 12(2) —UKUPNO - - 512 - 66.845 (40) -

Napomena: U zagradama je označen broj štrajkova za koje nemamo podataka o broju učesnika.

1. Prikazani podatak da u brodogradnji nije bilo štrajkova nije tačan. Njih je bilo u ovoj grani privrede, i to dosta. Bili su i brojni i ma­sovni, a odlikovali su se i oštrinom sukoba. Nisu prikazani zbog toga što dobij eni podaci nisu mogli bita kvantifikovanL

2. Štrajkovi prikazani u koloni „građevinarstvo” dogodili su se is­ključivo u preduzećima ili pogonima koji izvode građevinske radove. Na njih se odnosi i podatak o mestu (47) na rang listi ličnih dohodaka.

148

3. Štrajkovi prikazani u koloni „saobraćaj” dogodili su se u drum­skom saobraćaju. Podatak o mestu (24) na rang listi ličnih dohodaka od­nosi se samo na drumski saobraćaj.

4. Štrajkovi prikazani u koloni „trgovina i ugostiteljstvo” dogo­dili su se u preduzećdma unutrašnje trgovine, i to u proizvodnim d po­moćnim (pretovar robe) pogonima trgovinskih preduzeća. Sami prodavci i službenici u trgovini nisu štrajkovali.

5. Štrajkovi prikazani u koloni „prosveta” dogodili su se u osnov­nim i srednjim školama. Na ove škole se odnosi i podatak o mestu (26) na rang listi ličnih dohodaka.

Kao što se iz prikazane tabele vidi, najviše štrajkova je bilo u industriji (71,2%), zatim u građevinarstvu (7,3%) i u rudnicima (5,5%). U ove tri privredne oblasti dogodilo se 84 odsto ukupnog broja štrajkova. Međutim, u odnosu na ukupan broj zaposlenih u društvenom sektoru pri­vrede Jugoslavije, u ove tri privredne oblasti bilo je 1970. godine zaposleno 47,9 odsto radnika, i to u industriji i rudarstvu 37,8 odsto i u građevi­narstvu 9,2 odsto.

U okviru industrije, relativno najviše štrajkova bilo je u metalskoj (24%), zatim u drvnoj (12,2%) i tekstilnoj (10,8%) industriji. Ove tri gra­ne industrije imale su relativno najviše učesnika štrajkova (50%).

Veoma nisko mesto ovih grana privrede na rang listi visine ličnih dohodaka ima neposredne veze sa uzrocima štrajkova u njima. Kao što će se kasnije videti, nisko vrednovanje (ne samo materijalno nego i mo­ralno) ljudskog rada u neposrednoj proizvodnji je u najvećem broju slu­čajeva ne samo neposredan povod za štrajk već i njegov dublji uzrok. Na to ukazuje proces relativnog osiromašenja privrede i jačanja i osamo­staljivanja finansijskog kapitala i njegove dominacije nad proizvodnim preduzećima. Prikazaću taj proces podacima o promenama u strukturi no­silaca investicija u osnovne fondove preduzeća za 12 godina.

Struktura nosilaca investicija u osnovne fondove privrednih radnih organizacija

Godina Ukupno1| Privredne , organizacije

Društveno-političkezajednice

| Banke! |

Ostaleorganizacije

1961. 100 29,5 61,7 0,9 7,91962. 100 29,7 59,7 2,9 7,71963. 100 29,7 56,4 9,0 8,71964. 100 25,9 35,6 31,4 8,21965. 100 26,9 26,6 36,6 7,91966. 100 39,3 16,3 38,9 5,51967. 100 32,7 17,7 44,9 4,71968. 100 31,2 15,7 47,1 6,81969. 100 28,7 15,8 49,4 6,41970. 100 27,4 15,7 50,6 5,3

7,21971. 100 26,7 15,2 50,91972. 100 29,9 19,3 42,6 8,2

Izvor podataka: „Statistički bilten Službe društvenog knjigovodstva”. Vidi, takođe: „Aktuelna pitanja sprovođenja ustavnih amandmana o minulom radu”, Savezna skupština, Beograd, mart 1973, str. 4.

149

Kao što se vidi, relativno učešće privrednih radnih organizacija u strukturi investicija bilo je najveće 1966. godine — 39,3 odsto. To je prva godina privredne reforme. Godine 1972. ovo učešće opalo je na 29,9 odsto. Učešće svih društveno-pohtičkih zajednica zajedno u strukturi investicija opalo je sa 61,7 odsto u 1961. godini na 19,3 odsto u 1972. Učešće banaka je, međutim, poraslo od 0,9 odsto u 1961. na 42,6 odsto u 1972. godini. Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, učešće preduzeća u strukturi nosilaca investicija u osnovne fondove iznosilo je 1955. godine 44 odsto. To znači da su relativni odnosi ekonomskih snaga samoupravljanja i struk­tura van i iznad njega 1972. godine biH po samoupravljanje nepovoljniji nego što su bili 1955. godine. Zarto se po radnike nepovoljno ekonomsko stanje i odnosi u proizvođačkom dehi privrede ne mogu pripisati samo nesposobnosti ljudi koji rukovode proizvodnim preduzećima, nego i sla­boj neproduktivnoj snazi privrede, slaboj ekonomskoj osnovi samouprav­ljanja, koju reprodukuje sadašnji sistem raspodele.

Banke su, na primer, 1971. godine učestvovale sa 39,2 odsto u struk­turi investicija u osnovne fondove, a ako se tome doda raspolaganje sred­stvima za stambenu izgradnju, njihovo učešće je iznosilo 50,9 odsto. U vlasti banaka našlo se više od polovine najpokretljivijeg dela društvenih sredstava, pa su one tako postale najmoćniji ekonomski centri.

Poput banaka, spoljna trgovina, nad kojom je ranije država imala monopol (koji nije prešao u ruke proizvođačkog dela privrede) postala je manje više osamostaljena i od proizvođačkog dela privrede otuđena sila. Ilustracije radi, reći ću da je dohodak po jednom zaposlenom u spoljnoj trgovini 1971. godine, prema 1970. godini rastao dva i po puta brže nego dohodak u industriji, iako bi po svim verbalnim koncepcijama društvenog sistema i raspodele dohotka odnos morao biti obrnut.

Struktura bruto-akumulacije u 1072 godini:a) Društveno-političke zajednice, banke, fondovi itd. 45 odstob) Radne organizacije 30 odstoc) Privatni sektor 25 odsto

Ovi podaci su izneti na jednoj sednici Predsedndštva Saveza komu­nista Jugoslavije 1973. godine. Oni najbolje pokazuju raspored ekanom- glrih snaga i strukturu svojinskih odnosa. Podaci dobrim delom ukazuju na to da se uzroci štrajkova gnalaze u ekonomskoj strukturi društva.

Položaj privrede se najbolje vidi iz njenog učešća u ukupnim izvo­rima sredstava banaka:101

in Vidi: ..Ostvarivanje ustavnih amandmana u bankama”. Savezna skupština, Beograd, maj 1973. godine, str. 6, 25 i 29.

150

Iznos(u mld din.)

Struktura (u procentima)

Ukupni izvori sredstava banaka u 1971. godini 289,9 100Od toga:— iz privrede 46,2 16— iz društveno-politi£kih zajednica 83,5 29— iz sredstava banaka 53,1 18— od stanovništva 25,5 9— inostrana sredstva 12,3 4— iz emisije 27,5 9— ostalo 41,8 15

Raspoloživi podaci pokazuju da privreda 1971. godine učestvuje samo sa oko 16 odsto u izvorima sredstava banaka. Nasuprot tome, društveno- -političke zajednice učestvuju sa 29 odsto, same banke sa 18 odsto, sta­novništvo sa 9 odsto, emisije sa 9 odsto, a svi ostali korisnici sa 15 odsto. Privreda raspolaže svega 1/5 sredstava u bankama. Na svaki dinar koji privreda ima u bankama, dolazi još 3 ili 4 dinara koji nisu njeni. U ukup­nim izvorima sredstava banaka nalazi se, vezano za odluke vanprivredne sfere, preko 60 odsto bankarskih sredstava.102 Nasuprot tome, u ukupnim kreditima privreda učestvuje sa oko 80 odsto. To znači da se razni učes­nici u preraspodeli akumulacije privrede pojavljuju kao izvori finansijske moći — oni svoja sredstva plasiraju u banke i putem kreditnog odnosa između banaka d privrede dobij aj u kroz kamate dodatna sredstva. Time se reprodukuju odnosi koji dovode do razvlašćdvanje privrede.

Materijalna osnova samoupravljanja u privredi u 1972. godini.

(a) Sredstva privrede za reprodukciju— izdvajanja u poslovni fond— amortizacija

Ukupno

(b) Plaćene obaveze po osnovu kredita— otplate po dugoročnim kreditima— kamate

19,7 milijardi din. 23,3 milijardi din.

43 milijarde din.

19,1 milijardi din. 10,9 milijardi din.

Ukupno 30 milijardi din.

(c) Ostatak za samojinansiranje proste i proširene reprodukcije 13 milijardi din.

— Ova sredstva treba umanjiti za obavezni zajam za nedovoljno razvijena područjai fond zajedničkih rezervi 5,5 milijardi din.

— ostaje organizacijama udruženog rada 7,5 milijardi din.

»°* Vidi: „Ostvarivanje ustavnih amandmana u bankama”, Savezna skupština, Bgd., maj 1973. str. 6, 25 i 29.

151

Kolika je moć ljudi zaposlenih u bankama govori podatak da je iz­vršni odbor kan samoupravni organ osnivača, odlučivao o 30 mi­lijardi dinara, a kreditni odbor, kao stručni organ banke, o sredstvima od 300 milijardi dinara, dakle 10 puta većim.1*®

Slabljenje finansijske moći države nije išlo u korist jačanja mate­rijalne bayj» samoupravljanja. Podaci ukazuju na to da odumiranje eko­nomskih funkcija države samn po sebi ne mora da znači jačanje samo­upravljanja, odnosno njegove materijalne osnove

U posmatranom vremenskom intervalu banke su 9e konsfctuisale kao novi centri finansijske moći, koji akumulišu znatan deo dohotka stvaranog u proizvodnji Ovi centri finansijske moći se najpre osamosta- ljuju i otuđuju od proizvođača, da bi se kasnije konstituirali kao finan- sijska moć nad njima. I ne samo to. Oni se osamostaljuju i u odnosu na državnu strukturu i postaju „konkurenti” centrima društvene moć: dru- štveno-poMtičkim zajednicama.

Pored toga što je potčinjena bankama, proizvodna privreda još je i zavisna od trgovine, posebno spoljne. Dohodak po jednom zaposlenom u 1971. godini bio je u spoljnoj trgovini pet puta veći od dohotka po za­poslenome u rudnicima uglja i koksa, tekstilnoj i drvnoj industriji.

Sa stanovišta ekonomske (nejmoći pojedinih grana (privrednih i ne­privrednih) delatnosti i ukupnog socijalnog položaja ljudi zaposlenih u njima, značajno je primetiti da štrajkova nije bilo u bankama, spoljno- trgovinskim pred uzećima, državnim organima uprave i njima sličnim institucijama (zavodima za socijalno osiguranje, osiguravajućim zavodima i sL), službama dništveno-političkih organizacija itd. (izuzetak je štrajk Opštinskog suda u Lazarevcu). U ovim institucijama nije bilo štrajkova ne zbog toga što je samoupravljanje u njima razvijenije nego u proizvod­nim preduzećima, već zbog toga što je njihov ukupan socijalni položaj znatno iznad položaja njihovih kolega i radnika zaposlenih u proizvodnim preduzećima. Moglo bi se, čak, reći da su zaposleni u bankama, spoljnoj trgovini i državnim organima zadovoljni neznatnim samoupravijanjem uz visok standard, jer bi u slučaju štraj kovanja mogli izgubiti taj standard i doći na nivo onih koji štrajkom nemaju nešto naročito da izgube.

Nasuprot ovima, radnici u proizvodnim preduzećima, koji imaju nešto više demokrati je i znatno više hrabrosti, mogu i štrajkovatl a da im se zbog toga ne pogorša njihov socijalni i politički položaj — da. u stvari, ništa ne izgube, je r se nalaze u takvom ukupnom socijalnom sta­nju da skoro i nemaju šta izgubiti. Primera radi, navodim da je ukupan ostvareni dohodak po jednom zaposlenom u tekstilnoj industriji četiri puta manji nego u spoljnoj trgovini nepoljoprivrednim proizvodima, šest puta manji nego u hidroelektranama itd.1**

Analizom navedenih podataka se uglavnom može objasniti zašto štrajkova najviše ima u proizvodnim preduzećima a i zbog čega ih uopšte nema u bankama, spoljnoj trgovini i državnim organima i njima sličnim institucijama.

Pojava štrajkova u osnovnom i srednjim školama i u zdravstvenim ustanovama može se objasniti niskom cenom rada, lošim ukupnim soci-

M „Večernje novosti” od 12. 3. 1973. godine, str. 2.,M Vidi: „Socijalne razlike u našem društvu”. Veće Saveza sindikata Jugosla­

vije, Beograd, 1972. godine, strana 14.

152

jalnim položajem prosvetnih radnika i njihovim najamnim položajem prema onima od ikojih su fdnansijski zavisni. Relativno niska cena rada i najamni položaj prosvetnih i zdravstvenih radnika vrlo ozbiljno ugro­žava veoma značajan profesionalni moral ljudi ovih zanimanja. Uticaj štrajkova prosvetnih d zdravstvenih radnika na profesionalni moral ljudi ovih zanimanja vredelo bi posebno proučiti.

17. Socijalna obeležja učesnika u štrajkovima

Učesnici u štrajkovima 1 Broj štrajkova j n;. Broj učesnika

svi zaposleni u preduzeću 10 2,2 2.038 (1) 3,1svi zaposleni u delu preduzeća 30 6,5 3.842 (3) 5,9samo proizvodni radnici 367 79,6 47.925 (13) 74,0samo službenici — — — —

samo stručnjaci 1 0)2 15 0,0samo rukovodioci — — — —samo proizvodni radnici i službenici samo proizvodni radnici, stručnjaci i

34 7,4 9.919 (l) 15,3

službenici 19 4,1 1.088 1,7Ukupno 461 100 64.827 (18) 100Radne organizacije društvenih delatnosti 13 — 1.305 —Bez odgovora 38 713 (22)

Ukupno 512 — 66.845 (40) —

Napomena: U zagradama je označen broj štrajkova za koje nemamo podataka o broju učesnika.

Kao što se iz tabele vidi, u skoro 80 odsto svih štrajkova štrajko- vali su samo proizvodni radnici. U preostalim štrajkovima, pored proiz­vodnih radnika, štrajkovali su službenici i stručnjaci, i to samo onda kada su štrajkovali ili svi zaposleni u radnoj organizaciji ili svi zaposleni u delu preduzeća. Radi se, zapravo, o tome da su stručnjaci i službenici štrajkovali onda kada nije bilo moguće da se drugačije ponašaju: ili nisu mogli raditi zbog toga što su bili onemogućeni štrajkom proizvodnih rad­nika ili nisu imali drugog izlaza nego da se u štrajku solidarišu sa pro­izvodnim radnicima. Nije bez značaja primetiti da ni u jednom slučaju nisu štrajkovali samo rukovodioci ili samo službenici. Ponoviću da uglav­nom štrajkuju ljudi koji objektivno, po svom društvenom biću i socijal­nom položaju, pripadaju radničkoj klasi, na koju se, .inače, celokupna ofi­cijelna politička struktura poziva i za koju se verbalno godinama zalaže, ne samo za njen bolji socijalni položaj nego i za njen odlučujući uticaj na donošenje odluka od značaja za njen socijalni položaj, a i za ukupna društvena zbivanja. Treba, zapravo, odgovoriti na pitanje: u kakvom od­nosu stoji činjenica da štrajkuju uglavnom proizvodni radnici i verbalno

153

opredeljenje formalne političke strukture da upravo oni (proizvodni rad­nici) treba da budu nosioci i garancija izgradnje samoupravnog socija­lističkog društva? To nas upućuje na potrebu za istraživanjem reatoog socijalnog i političkog položaja radničke klase u našem društvu i njenog faktičkog uticaja na odlučivanje u centrima društvene moći.

U svim važnijim dokumentima Savez komunista Jugoslavije se stal­no opredeljivao za ostvarivanje odlučujućeg uticaja radničke klase na svim nivoima organizacije društva — u svim centrima odlučivanja. Me­đutim, stvarni položaj radnika u raspodeli društvene moći i materijalnih dobara relativno je pogoršavan. U prilog ovoj oceni, prikazaću rezultate istra­živanja ranga uticaja u industriji i rudarstvu Slovenije, je r je u ovoj re­publici radnička klasa najrazvijenija i moglo bi se pretpostaviti da je njen uticaj na zbivanja u preduzeću najjači. Međutim, ispitivanje koje je spro- veo Centar Republičkog veća Saveza sindikata Slovenije za istraživanje samoupravljanja dalo je politički neočekivane rezultate.

Pogledajmo ih.„Prema rezultatima istraživanja u toku tr i godine, slika je sledeća

(odgovori na pitanje: Koliki uticaj imaju -navedene grupe ih lica na ono što se stvarno događa u ovom preduzeću?):

r . • .. I Rang uticaja po godinamaGrupa, odnosno pojedinac |

1969. 1970. 1971.

a; (generalni; direktor 1 1 1b} šefovi (direktori) sektora 2 2 2c) radnički savet 4 3 3d; kolektivni izvršni organi 5 4 5e; rukovodioci radnih jedinica i rukovodioci pogona 3 5 4f ) majstori 7 6 6%) Savez komunista 6 7 7h; sindikat 8 8 8

radnici 9 9 9

Prikazali smo redosled grupa s obzirom na uticaj u taku tri godine, pri čemu rang 1 predstavlja najveći, a rang 9 najmanji uticaj. Podaci važe za sva preduzeća industrije i rudarstva u Sloveniji.

Rezimiraćemo ukratko neke konstatacije iz prikazanih podataka:1. Distribucija uticaja je uvek hijerarhijska: manje grupe imaju

veći uticaj nego veće grupe.2. Najveći uticaj ima vrh rukovodeće linije, slede samoupravni or­

gani, srednji i niži deo rukovodeće linije, političke organizacije, a grupa sa naj rušim uticajem su radnici.

3. To znači da su praktično rangirani i odnosi među tim ljudima: najveći uticaj ima rukovodeća linija, a slede samoupravna i politička li­nija. Jasno je da takav zaključak sadrži određena uprošćavanja, jer se uticaj i grupe međusobno prepliću.

4. Radnici, mada su prema normativnim dokumentima osnovni no­sioci samoupravnih prava, po stvarnom uticaju su ipak na poslednjem

154

mestu. To je, verovatno, u znatnoj meri posledica njihove neorganizova- nosfi.

5. U toku tri godine, dok su vTŠena ispitivanja, nije došlo do većih promena u distribuciji uticaja, ali ima nekih promena koje su iznenađu­juće. Tako vrh rukovodeće linije (direktor i direktori sektora) postaje uti- cajniji. Uticaj samoupravnih organa doživljava uspon od 1969. do 1970. godine, a opada od 1970. do 1971. godine. To naročito važi za kolektivne izvršne organe, čiju ulogu su radnici prilikom njihovog nastajanja oce- njivali bolje nego godinu dana kasnije.

Usled toga se i relativni položaj (rang) tih organa delimično menja. Sličan zaključak važi i za srednji i niži deo rukovodeće linije. Uticaj Saveza komunista stalno slabi, uticaj sindikata oscilira, a isto tako i uticaj radnika.

6. Navedene konstatacije važe, naravno, samo za prošeke. Pojedine radne organizacije mogu bitno odstupati od tih prošeka kako celokupnom količinom uticaja, tako i u pogledu unutrašnjih odnosa među grupama.”105 *

Ukazujem na podatak da su u sve tri posmatrane godine radnici na poslednjem mestu po snazi uticaja.

O nepovoljnom položaju radnika u strukturi društvene moći govori i podatak o stalnom porastu broja žalbi radnika. Tako se, na primer, sa­mo u toku 4 godine (1968—1971) samo sindikatima svih nivoa (od osnovne organizacije sindikata do Veća Saveza sindikata Jugoslavije) p i s m e n o žalilo preko 700 hiljada radnika.100

Neopravdane socijalne razlike su, sasvim sigurno, na štetu one so­cijalne grupe čiji je položaj u raspodeli društvene moći i materijalnih dobara najnepovoljniji — a to su proizvodni radnici. I ovim se može ob­jasniti zašto štrajkuju uglavnom proizvodni radnici.

Proizvodni rad je i materijalno i moralno nisko vrednovan, skoro obezvređen. To pokazuju i želje roditelja u pogledu zanimanja njihove dece, tj. istraživanja koja je sproveo Centar Instituta društvenih nauka u Beogradu za istraživanje javnog mnjenja.107

Pitanje koje su istraživači postavili glasilo je: „Šta biste želeli da postanu vaša deca po zanimanju?” Odgovore na ovo pitanje dala su 1.893 građanina, i to 371 visokokvalifikovani i kvalifikovani radnik, 243 polukva- lifikovana i nekvalifikovana radnika i pomoćna službenika, 510 službenika sa visokom, višom i srednjom školskom spremom, 235 poljoprivrednika, 21 privatni zanatlija i ugostitelj, 98 penzionera i invalida, 48 đaka i stu­denata, 80 domaćica poljoprivrednika i 192 domaćice nepoljoprivrednika.

Rezultati odgovora na pitanje „Šta želite da postanu vaša deca po zanimanju” su sledeći:

,#s Vidi: Razvoj i mogućnosti samoupravljanja”, Centar Republičkog veća Saveza sindikata Slovenije za istraživanje samoupravljanja, Ljubljana, oktobar 1972. str. 61—63.

»°« Vidi: Milan Vukasović: Izlaganje na Trećoj konferenciji Saveza komu­nista Jugoslavije.

107 Vidi: „Jugoslovensko javno mnjenje o aktuelnim društvenim i političkim pitanjima”. Institut društvenih nauka, Beograd, 1965. godine.

155

— poljoprivrednik— radnik ili zanatlija— službenik sa srednjom školskom spremom— službenik sa visokom i višom školskom spremom— ostala zanimanja

1, 1% 13,5% 19,4°/o 56,6% 9,4°/o

Ukupno (1.893) 100%

Kao što se vidi, više od polovine (56,6%) anketiranih građana žele da im deca završe višu ili visoku školu. Relativno je visok procenat anke­tiranih koji žele da im deca imaju, osim visokog obrazovanja, i određeno zanimanje. Tako, na primer, svaki peti (19,6%) anketirani građanin želi da mu deca budu inženjeri i arhitekte, 13,2 odsto građana žele da im deca budu lekari, njih 6,3 odsto da im deca budu lekari ili inženjeri, njih 4 odsto da njihova deca budu nastavnici ili profesori, a 1,4 odsto da im deca budu naučnici. Na drugoj strani, veoma mali procenat anketiranih želi da im deca budu radnici ili zanatlije (13,5%), poljoprivrednici (1,1%), tehničari sa srednjom školom (4,7%), vojna lica (2%), društveno-politički radnici (0,8%).

Želje roditelja u pogledu zanimanja njihove dece očigledno gravi- tiraju profesijama koje imaju relativno najveći društveni ugled, sigur­nost zaposlenja i mogućnosti za relativno većom zaradom, a to nije pro­izvodni rad. Time se može objasniti činjenica što je znatno veći broj ro­ditelja koji želi da im deca budu inženjeri i arhitekte nego onih koji žele da im deca budu radnici ili zanatlije. Hi, sudeći po željama anketiranih, trebalo bi da imamo lekara koliko i radnika i zanatlija ili dva puta (2%) više umetnika nego poljoprivrednika (1,1%). Želje roditelja u pogledu zanimanja njihove dece očigledno nisu u skladu sa realnim mogućnostima s obzirom na promene u socijalno-ekonomskoj strukturi stanovništva, niti su adekvatne modelu socijalno-ekonomske strukture stanovništva pri re­lativno visoko razvijenim proizvodnim snagama.

Značajne su razlike u odgovorima anketiranih na pomenuto pitanje u vezi sa njihovim socijalnim i profesionalnim obeležjem. Od 510 anketi­ranih građana sa višom i visokom školskom spremom, njih 353 ili 69,2 odsto želi da im deca steknu njihov ili viši nivo obrazovanja. Iz ove grupe anketiranih, njih 47,7 odsto žele da im deca budu lekari, arhitekti i inže­njeri, dok svega njih 6,1 odsto želi da im deca budu radnici ili zanatlije. Zanimljivo je da od 371 anketiranog visokokvalifikovanog i kvalifikova- nog radnika, svega njih 52 ili 14,4 odsto želi da im deca steknu zanimanje koje i sami imaju, odnosno da budu radnici ili zanatlije, dok njih 40,7 odsto želi da im deca budu inženjeri, arhitekti ili lekari. Ovu želju ima i 25 odsto poljoprivrednika i 28,8 odsto domaćica poljoprivrednika. Od 105 poljoprivrednika, svega njih 16 ili 6,8 odsto želi da im deca budu poljoprivrednici.

Želje za vertikalnim pomeranjem socijalnoj i profesionalnoj struktu­ri su očigledne. Mali je broj radnika i poljoprivrednika koji žele da im deca imaju zanimanje kao i roditelji, odnosno velik je broj onih koji žele da im deca steknu srednje, više i visoko obrazovanje.

156

Anketirani sa srednjom, višom i visokom školskom spremom u ve­likoj većini žele da im deca steknu nivo obrazovanja koji i sami imaju ili, pak, viši, odnosno veoma je mali broj (6,1%) onih koji žele da im deca budu radnici ili zanatlije.

18. Organizaciono-proizvodna obeležja učesnika štrajkova

Organizaciono-proizvodna obeležja učesnika štrajkova Brojštrajkova 11 % ! Broj

učesnika

1. Štrajkuje čitava radna organizacija 10 2,1 2.038 (1) 3,22. Učesnici štrajka čine jednu ili više organizacio-

no-proizvodnih celina radne organizacije 441 95,1 60.049 (24) 94,23. Učesnici štrajka su neformalan deo radne orga­

nizacije i ne čine organizaciono-proizvodnucelinu 13 2,8 1.635 2,6

Ukupno 464 100,0 63.722 (25) 100,0

Bez odgovora 35 1.818 (13)

Radne organizacije društvenih delatnosti 13 1.305 (2)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

Mali je broj štrajkova u kojima su učestvovali svi zaposleni u rad­noj organizaciji a najveći je broj štrajkova u kojima su učestvovali rad­nici koji čine jednu ili više organizaciono-proizvodnih ceHna radne orga­nizacije. Ovde se radi o pojedinim pogonima ili, pak, fabrikama koje su samo delovi radne organizacije — najčešće su to jedna ili više radnih jedinica se malo ili nimalo stvarnih samoupravnih prava. Njihova samoup­ravna prava su najčešće samo normativno utvrđena, a faktički odlučuju organi radne organizacije kao celine. Navodim primer gde je došlo do kon­flikta između dela radne organizacije i radničkog sa veta, s jedne strane, i rukovodećih organa radne organizacije kao celine, s druge strane. Radi se o rudarsko-topioničarskom basenu „Zajača”, čije je sedište u Loznici. Ovaj basen ima 8 radnih jedinica, koje se nalaze na područjima 5 opština. Rud­nik antimona „Stolice” je jedna radna jedinica Basena u kojoj ima 317 za­poslenih.108

Rudnik „Stolice” ostvaruje plan proizvodnje sa 140 odsto, a ostale radne jedinice Basena sa svega 105 odsto. Međutim, radnici Rudnika „Sto­lice” dobijaju lične dohotke u visini 160 odsto startne osnove, a ostale radne jedinice 150 odsto. Razlika u produktivnosti i rentabilnosti je mno­go veća nego što je razlika u ličnim dohocima. To je potvrdio i gene­ralni direktor RTB „Zajača” svojom izjavom: „To je naš najakumulativ- niji pogon („Stolice”). Sredstva koja se formiraju na nivou ekonomskih jedinica moraju biti centralizovana da bi svi mogli da rade . . . da bi se

108 Vidi: „Borba” od 3. marta 1966. i list „Napred” od 26. februara 1965. godine.

157

obezbedilo jedinstvo pređuzeća.” Sredstva se, u stvari, samo formalno formiraju u ekonomskoj jedinici a o njima se faktički odlučuje na nivou radne organizacije. To je bio osnovni uzrok konflikta.

Radnički savet Rudnika „Stolice” je u vezi sa tim, između ostalog (12. 12. 1964), odlučio: „Ako se ima u vidu da saveti radnih jedinica ne­maju nikakvih prava da odlučuju, već samo da disku tu ju o primeni i ostvarenju već usvojenih planova, Savet radne jedinice .Stolice’ smatra da je suvišan i predlaže Savetu Radne organizacije da raspusti savete radnih jedinica. Ukoliko Savet Radne organizacije ne uzme u obzir pređiog Saveta radne jedinice .Stolice’ i ne donese svoju odluku, Savet radne je­dinice .Stolice’ će podneti kolektivnu ostavku.” Ovu odluku Saveta rad­ne jedinice podržali su svi radnici Rudnika „Stolice”. Politički i pri­vredni rukovodioci i stručnjaci Rudnika „Stolice” su takođe podržali odluku Saveta radne jedinice i prokomentaiisali je: „Ne tražimo cepanje pređuzeća. . . Mi tražimo da se obračun svede na ekonomske jedinice”. Na taj način, oni bi mogli videti produktivnost i rentabilnost svake radne jedinice i, na toj osnovi, konstituisati ekonomske odnose u celoj orga­nizaciji.

Međutim, uzroci štrajkova objetkivno nisu samo u lošim ekonom­skim odnosima između pojedinih delova radne organizacije i radne orga­nizacije kao celine i u nepostojanju „čistih” ekonomskih odnosa između delova (radnih jedinica, pogona itd.) radne organizacije, već i pre svega u slaboj materijalnoj bazi samoupravljanja i u slaboj reproduktivnoj sposob­nosti privrede uopšte, proizvodne posebno. Ali, o tome ćemo kasnije, kada bude reč o uzrocima štrajkova.

19. Učešće članova organa radničkog samoupravljanja u štrajkovima

Samoupravne funkcije učesnika štrajka Brojštrajkova ! o-! 0[ Broj 1 učesnika i %

Učestvovali su članovi organa samoupravljanja 351 85,0 54.095 (13) 92,9Nisu učestvovali članovi organa samoupravljanja 62 15,0 4.132 7,1

Ukupno 413 100 58.227 (13) 100

Bez odgovora 86 - 7.313 (14) -Radne organizacije društvenih delatnosti 13 — 1.305 —Ukupno 512 - 66.845 (40) —

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

Značajno je primetiti da su u 85 odsto štrajkova sa 92,9 odsto ukup­nog broja učesnika u svim štrajkovima učestvovali i članovi radničkih saveta, upravnih odbora i drugih organa radničkog samoupravljanja. Ova činjenica je u neposrednoj vezi sa opadanjem uticaja radnika na odlučiva­nje u organima radničkog samoupravljanja, a i sa opadanjem relativne zastupljenosti proizvodnih radnika u radničkim sa vetima i upravnim od­borima. U nemogućnosti da se u formalnim samoupravnim centrima od­lučivanja izbore za rešenja u svoju korist, radnici članovi radničkih sa-

158

veta i upravnih odbora štrajkuju isto tako kao i oni proizvodni radnici koji formalno ne pripadaju organima radničkog samoupravljanja.

Uzroci učešća članova organa samoupravljanja u štrajkovima se na­laze u realnim odnosima snaga u procesu odlučivanja i u nezadovoljava­jućem uticaju radnika članova radničkih sa veta na odlučivanje u organi­ma samoupravljanja.

Da bi se došlo do potpunije analize stvarnog uticaja radnika na od­lučivanje u organima samoupravljanja, potrebno je posebno analizirati odnose snaga u procesu odlučivanja u organima samoupravljanja radne organizacije. Moramo videti ukupnu količinu društvene moći radničkih sa veta radne organizacije, njenu raspodelu i njeno ostvarivanje u procesu odlučivanja u organima samoupravljanja.

Radnički saveti odlučuju o 62109 različita tematska područja. Broj pitanja o kojima radnički saveti odlučuju je znatno veći. Radnički saveti tokom jedne godine drže u prošeku 14 sednica, a na jednoj sednici je 13 tačaka dnevnog reda ne računajući tačku razno, koja, na žalost, često traje duže nego sve ostale. Jedna sednica u prošeku traje oko 4 i po sata. Tome treba dodati da se materijal o kome radnici odlučuju pravi kao da će služiti onim stručnjacima koji su ga radili. Stoga moramo ući u ana­lizu odnosa snaga u procesu odlučivanja o ova 62 različita polja.

S jedne Strane, na vrhu pred uzeća imamo rukovodioce i stručnjake. Oni se ovim problemima bave profesionalno, to je njihovo zanimanje, njihov radni zadatak za koji primaju lični dohodak. Radnici članovi rad­ničkog saveta mogu o ova 62 područja razmišljati tek posle osmočasovnog radnog vremena, jer nije njihovo zanimanje. Oni moraju da rade na rad­nom mestu 8 sati za lični dohodak, a o ovim pitanjima mogu razmišljati posle zarađenog ličnog dohotka. To je prvo što ove dve grupe ljudi u procesu odlučivanja razlikuje. Drugo, na vrhu preduzeća su i stručnjaci specijalisti, koji se ne bave svim ovim pitanjima nego samo pojedinim problemima. Znači, s jedne strane su stručnjaci kao što su tehnolozi, ma- šinski inženjeri, ekonomisti, pravnici — stručnjaci za radne odnose, nor­mativna akta itd., a s druge strane su radnici članovi radničkog saveta koji su neka vrsta „univerzalnih neznalica”, jer radnik član radničkog saveta treba da misli o svakome od ova 62 područja ne bi li na sednici radničkog saveta prilikom glasanja umirio svoju sa vest. Ako se realno gleda, radnik nijedno od ova 62 područja ne može toliko savladati da bi u procesu odlučivanja bio ravnopravan partner onome stručnjaku koji je elaborat pripremio. I radnik je, u stvari, u procesu odlučivanja ili, 'tač- nije, u odnosima snaga u radnoj organizaciji izgubio bitku kada je nastala takva podela uloga u pripremanju i donošenju odluka. Dodajmo tome da su informacije i inicijative za donošenje odluka u rukama rukovodi­laca i stručnjaka, da su radnici mnogo manje informisani, zapravo, da po- seduju znatno manje informacija relevantnih za odlučivćinje, kao što je i njihova mogućnost da svoju inicijativu pretvore u predlog za donošenje odluka znatno manja nego što je to slučaj sa rukovodiocima i stručnjaci­ma. Nadmoć hijerarhijske strukture rukovođenja nad radnicima u pro­cesu odlučivanja je van spora. Hijerarhijska struktura rukovođenja se u početku postavljala prema samoupravnoj organizaciji radne organi-

1M Vidi: Mit ja Švab: „Obustave rada i pitanja koja su u direktnoj vezi sa njom”, Centralno veće Saveza sindikata Jugoslavije, Eeograd, januar 1968, str. 128—131.

159

zaci je kao spoljna gila da bi se kasnije ugradila u samu samoupravnu strukturu i objektivno ostvarivala odlučujući uticaj u njoj, a time, uglav­nom, i vlast nad radnicima. Objektivni položaj direktora u odnosima sna­ga i u raspodeli društvene moći u radnoj organizaciji omogućavao je nje­gov odlučujući uticaj na odluke u radničkom savetu i upravnom odboru. Time se dobrim delom može objasniti zašto se u praksi nije ostvarila ideja o direktoru kao inokosnom izvršnom organu radničkog saveta.

Ukazaću samo na dva već nesporna pitanja. Prvo je donošenje za­vršnog računa Završni račun, koji radnički savet mora da usvoji, ljudi rade mesecima, i to u radno vreme, i onda se radniku članu radničkog saveta da debela knjiga pet dana pre sednice i od njega se traži da o za­vršnom računu glasa. Čak kad bi i hteo, radnik faktički nije u mogućnosti da ceo završni račun za pet dana pročita i savlada. Drugi primer je do­nošenje investicionih odluka. Radnicima se opet daje čitav stručni ela­borat. Stručnjaci na tome rade mesecima, pa i godinama, a onda se to da članovima radničkog saveta nekoliko Hana pre sednice radničkog sa­veta da bi o tome na sednici odlučivah. Ovakav odnos snaga u procesu odlučivanja nepovoljan je po proizvodne radnike članove radničkog sa­veta tim više što rukovodioci i stručnjaci za pitanja o kojima se odlučuje na radničkom savetu dobrim delom imaju monopol na informacije i zna­nje. Proizvodni radnici imaju znatno manje mogućnosti da dođu do infor­macija koje su relevantne za odlučivanje. Odgovornost, takođe, nije re- šena. Kada se donese pogrešna investiciona odluka i kad se traži odgovor­nost članova radničkog saveta, oni kažu: to jeste naša odluka, ah mi smo glasah na poverenje ljudima koji su taj elaborat pripremili. Kad se traži odgovornost od stručnjaka i rukovodilaca koji su taj elaborat pripremili, oni, opet, kažu: mi ne možemo odgovarati iz dva razloga — prvo, to nije naša odluka nego odluka radničkog saveta i, drugo, radnički savet nije bio obavezan da naš predlog usvoji, iako je svima jasno da radnički savet faktički nije imao druge alternative nego da predloženu odluku prihvati. Tako se odgovornost prebacuje sa jednih na druge, a to poguduje upravo onima koji imaju odlučujući uticaj na odlučivanje u radnoj organizaciji, pa i van nje. Slobodni su da se neodgovorno ponašaju.

Iz ovoga što sam rekao ne treba ni u kom slučaju izvući zaključak da su radnici nesposobni da odlučuju i da treba da napustimo ideju o od­lučujućem uticaju proizvodnih radnika na odlučivanje u radnoj organi­zaciji i van nje. Izlaz moramo tražiti u tome da se radnicima o svakom pitanju o kome oni treba da odlučuju daju alternative, da se za svaku alternativu daju razlozi i proti vrazi ozi i, što je najvažnije, da se radnici­ma predoče posledice svake varijante. Na taj način radnik neće odlučivati o stručnom elaboratu, nego o predloženim varijantama sa stanovišta nji­hovih posledica. Stručnjaci koji su pripremili usvojenu varijantu moraju biti odgovorni za njeno sprovođenje, a radnici koji su tu odluku docieli moraju biti odgovorni za posledice koje usvojena varijanta produkuje.

Dakle, ako bi radnik bio u položaju da odlučuje sa stanovišta posle­dica predloženih varijanti, onda bi njegova sposobnost za odlučivanje do­šla do punog izražaja, onda bismo, zapravo, resili pitanje odgovornosti. Ona bi tada bila u rukama i onih koji donose odluke i onih koji imaju pravo da kontrolišu.

O formalizmu u procesu odlučivanja i o stvarnim uzrocima učešća radnika članova radničkog saveta u štrajkovima dosta ubedljivo govori

160

i izjava kvalifikovamog radnika Miro-ljuba Nikolića: „Najveća nevolja na­šeg samoupravljanja je, izgleda mi, to što se ono svodi -na formalizam. Evo kako to kod nas biva. Stručne službe pripremaju predloge i nacrte raznih akata o kojima se ljudi izjašnjavaju po radnim jedinicama. Ali, kad stvari dođu u tu fazu, onda je ipak teško nešto izmeniti, pogotovo ako službe ucenjuju i .vezuju’, u-slovljavaju usvajanje jedne mere drugom. Zar ne bi bilo normalnije i bolje da se mišljenja radnika čuju pre izrade ma kakvog nacrta i da oni, taiko, utiču na sam nacrt. . . Kad se zbraja ko­liko je radnih jedinica glasalo za koji predlog, odnosno nacrt, ne uzima se u obzir koliko je ljudi u tim jedinicama. Tako ispadnu ravnopravne, recimo, radna jedinica opšte službe sa dvadesetak ljudi i neka proizvodna jedinica u kojoj ih ima nekoliko puta toliko.”110

20. Stvarni uzroci štrajka van radne organizacijePitanje'je'glasilo: „Koji su bili stvarni, dublji uzroci obustave rada van radne organizacije?” Analizom sadržaja dobijenih odgovora, došli smo do sledećih rezultata:

Uzroci štrajka van radne organizacije | Broj : 1 štrajkova

„ : Broj učesnika 1 %

1) loši uslovi privređivanja i nepovoljan položaj pre- duze 'a na tržištu 202 90,6 32.120 (22' 87,2

2) negativan položaj preduzeća u sistemu raspodele 4 1,8 3.884 9,23) nemogućnost preduzeća da zadovolji zahteve rad­

nika za većim ličnim dohocima, objektima društve­nog standarda i dr. 7 3,1 487 1,3

4) prevelike i neopravdane socijalne razlike između zaposlenih u privredi i zaposlenih u društvenim delamosdma, trgovini i si. 4 1,8 132 (1; 0,4

5) birokratski odnos faktora van preduzeća prema preduzeću 6 2,7 708 (1) 1,9

Ukupno 223 100 36.901 (24) 100

Bez odgovora 289 100 29.944 (16) -

Ukupno 512 — 66.845 (40) -

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

Od 512 popunjenih upitnika, u 223 ili 45,5 odsto slučajeva je nave­deno da su uzroci štrajka i van radne organizacije a ne samoj u njoj. Uzro­ci skoro polovine štrajkova su ne samo u odnosima snaga na mikro ni­vou već istovremeno i u makro ekonomskim odnosima i u makro sistemu. Od 223 štrajka, u 90,6 odsto slučajeva su loši uslovi povređivanja i nepo­voljan položaj preduzeća na tržištu — istina, u različitim oblicima — bili „spoljni” uzroci obustava rada. To nas upućuje na potrebu za anali­zom makro ekonomskog i političkog sistema i položaja samoupravljanja

1,0 Vidi: „K omunist” od 2. 12. 1971. godine, str. 5.

161

(koje postoji g«nn na makro nivou) u njemu. Pokušaj takve »nalin* uči­nio sam u prvoj glavi trećeg dela teksta.

Sada mft7Pmn zaključiti: makm grfpfn| ndnnmo tlOUgao koji Čine država, robno-novčano tržište i samoupravljanje, bitno doprinosi pojavi radničkih štrajkova u radnim organizacijama. Radnički štrajkovi postoje na mikro nivou i zbog toga nemaju u istoj meri uticaja na smer razre- šavanja konfliktnih situacija na nivou globalnog društva. Njihov uticaj se u najvećem broju slučajeva zadržao na pomeranju odnosa -^aga na mikro nivou (u okviru radne organizacije) u korist radnika i njihovih interesa. U stvari, država i tržište, kao suprotnosti samoupravljanju, or- ganizovani su na nivou globalnog društva i jači su politički i ekonomski od isparcelisanog samoupravljanja i radničke klase. Radnička klasa nije kao H a« socijalno integrisana i politički organizovana na nivou globalnog društva. Time se može objasniti njeno štrajkovanje samo na mikro nivou i relativno «lah uticaj štrajkova na odnose u globalnom društvu. Država i tržište imaju jak uticaj da dođe do radničkih štrajkova u radnim orga­nizacijama, ali štrajkovi nemaju isti povratni uticaj na državu i tržište. U tome je, ianeđu ostalog, i protivrečnost tržišta i štrajkova.

Očigledno je da pojavi radničkih štrajkova mnogo doprinosi makro sistem — ekonomski i politički. Tako se uglavnom ispoljavao na mikro nivou, štrajk, dakle, objektivno nije samo rezultat realnih odnosa snaga u radnoj organizaciji, nego i, pre svega, realnih odnosa ekonomskih i po­litičkih snaga u globalnom društvu.

21. Neposredni povodi za štrajkove PiMnj» n upitnika jc glasilo: »Štt je bio neposredan porod za obustavu reda?” Analizom * a A m ] a dobijenih odgovore, došli smo do slrderih rezultata:

1

Neposredni povod za štrajk 1!| Broj I , štrajkova ’ % ' Broj

nfacnih '' \

1) niski lični dohoci 134 26,6 19.049 (17) 28,62; minimalni lični dohoci 14 23 1.245 133) obračun i isplata ličnih dohodaka 133 26,4 16.228 (3) 24,34) zakašnjenje u isplati ličnih dohodaka 75 14,9 8.223 (4) 1235) smanjenje startne osnove ličnih dohodaka 39 7,8 6.571 (3) 936) povećanje norme 24 4,8 1.975 (1) 337) birokratski odnos rukovodilaca prema radnicima 37 7*4 6.831 (5) 1038; odhika organa samoupravljanja 7 M 1.466 239T neobaveštenost ili pogrešna obaveštenost radnika

10) otpuštanje sa posla ili premeštaj na lošije radno24 4,8

2,6

3.661 (1)

1.30353

mesto 13 2311) neprijateljska aktivnost12) neizvršena obaveza ili neispunjeno obećanje či­

—0,5 107nilaca van radne organizacije 3 0 3

Ukupno 503 100 66.659 (34) 100

bez odgovora 9 - 186 (6) —

Ukupno 512 - 66.845 (40) -

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

162

Pitanje u upitniku je glasilo: „Koji su bili stvarni, dublji uzroci obustave rada . . . u samoj radnoj organizaciji ?”

Analizom sadržaja dobijenih odgovora, došli smo do sledećih rezultata: * i

22. S tv a rn i uzroc i š tra jk ova u radnoj organ izaciji

Uzroci štrajkova u radnoj organizaciji Brojštrajkova 1 %

i1 Broj

učesnika ] *

1) nerazvijeno samoupravljanje, slab uticaj radnika na odlučivanje u radnoj organizaciji 67 14,9 10.423 (8) 17,0

2) sistem raspodele ličnih dohodaka, neostvarivanje raspodele prema rezultatima rada i neprimenjivanje tog kriterija na sve zaposlene, preveliki i neoprav­dani rasponi u visini ličnih dohodaka 164 36,4 20.472 (10) 33,2

3) apsolutno niski i minimalni lični dohoci, visoka norma, nizak startni osnov i slično 121 26,8 15.657 (5) 25,4

4) trajniji sukob između dela radne organizacije i rad­ne organizacije kao celine na štetu dela radne orga­nizacije, koncentracija odlučivanja na nivou radne organizacije i nerazvijeno samoupravljanje u nje­nim delovima 37 8,2 7.045 (3) 11,4

S) konstantan birokratski odnos prema radnicima, neuvažavanje i neostvarivanje njihovih opravdanih zahteva 15 3,3 1.285 2,1

6) konstantna neprijateljska aktivnost - - - -7) neobaveštenost ili pogrešna obaveštenost o spornom

pitanju 47 10,4 6.694 (6) 10,9

Ukupno 451 100 61.576 (32) 100

bez odgovora 61 - 5.269 (8) -

UKUPNO 512 _ 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nem a podataka o broju učesnika.

Neposredni povodi za štrajk razlikuju se od stvarnih uzroka štraj­kova u radnim organizacijama. Neposredni povod za štrajk ne mora bitii njegov stvarni uzrok. Međutim, postoji izvesna podudarnost neposrednih povoda za štrajkove i stvarnih uzroka štrajkova. O tome sam i ranije go­vorio. U 419 štrajkova, ili u 83,3 odsto okupnog broja štrajkova, neposred­ni povodi su bili lični dohoci, istina u različitim varijantama. U ovih 419 štrajkova učestvovalo je 53.291 radnik ili 79,9 odsto ukupnog broja uče­snika u svim štrajkovima. Lični dohoci, takođe u različitim varijantama, bili su stvarni uzrok u 285 štrajkova ili 63,2 odsto ukupnog broja štraj­kova. U ovih 285 štrajkova učestvovalo je 36.129 radnika ili 58,6 odsto ukupnog broja učesnika u svim štrajkovima. Dakle, u .tri četvrtine slu-

163

čajeva, i neposredan povod i stvarni uzrok štrajkova bili su lični dohoci. To govori o socijalno-ekonomskom karakteru povoda i stvarnog uzroka štrajka, a i samog konflikta.

Međutim, nisko materijalno, a moralno vrednovanje proizvodnog rada (niski ili umanjeni lični dohoci itd.) je posledica neadekvatne zastup­ljenosti i uticaja proizvodnih radnika u radničkim sa vetima i upravnim odborima i u drugim institucionalnom centrima odlučivanja, i to kako u radnim organizacijama tako i van njih. Zbog toga je sumnjiv podatak da su nerazvijeno samoupravljanje i slab uticaj radnika na odlučivanje u radnoj organizaciji bili stvarni uzroci štrajka samo u 67 slučajeva ili u 14,9 odsto ukupnog broja obustava. U ovih 67 štrajkova učestvovalo je 10.423 radnika ili 17 odsto ukupnok broja učesnika u svim obustavama rada. Postoji kauzalna veza između zastupljenosti i uticaja proizvodnih radnika u formalnoj strukturi društvene moči i njihovog ukupnog so­cijalnog položaja. Štrajkujući zbog niskih ili umanjenih ličnih dohodaka, radnici objektivno negoduju zbog svog neadekvatnog položaja u institu­cionalnoj strukturi društvene moći. Mislim da oni koji su odgovarali na pitanje: „Šta su stvarni uzroci štrajkova?” nisu imali u potrebnoj meri u vidu upravo tu uzročno-posledičnu vezu. Time se može objasniti podatak0 broju štrajkova (14,9 odsto) kojima je stvarni uzrok bilo nerazvijeno samoupravljanje i slab uticaj radnika na odlučivanje u radnoj organizaciji.

Neinformisanost ili pogrešna obaveštenost radnika bila je neposredni povod za 24 štrajka ili 4,8 odsto ukupnog broja štrajkova. U ova 24 štrajka učestvovao je 3.661 radnik ili 5,5 odsto ukupnog broja učesnika u svim štrajkovima. Zanimljivo je da je neobaveštenost ili pogrešno informisanje bilo stvarni uzrok štrajkova u duplo većem broju slučajeva nego što je bilo neposredni povod za štrajk. Neinformisanost je bila stvarni uzrok 47 štrajkova ili 10,4 odsto ukupnog broja štrajkova. U ovih 47 štrajkova učestvovalo je 6.694 radnika ili 10,9 odsto ukupnog broja učesnika u svim štrajkovima.

Smatram izuzetno značajnim podatak da neprijateljska aktivnost nije ni u jednom slučaju bila ni neposredan povod za štrajk niti njegov stvarni uzrok.

Ukazujem još i na to da je stvarni uzrok 37 štrajkova (8,2 odsto) koncentracija odlučivanja na nivou radne organizacije na štetu samo­upravljanja u pojedinim njenim delovima. Ta koncentracija je prodliko­vala trajniji sukob između dela radne organizacije i njene celine na štetu dela preduzeća. U ovih 37 štrajkova učestvovalo je 7.045 radnika ili 11,4 odsto ukupnog broja učesnika u svim štrajkovima.

Sklop protivrečnih okolnosti bitno utiče da dođe do radničkih štraj­kova.

Struktura povoda i stvarnih uzroka štrajkova ima neposredno veze1 sa niskim vrednovanjem proizvodnog rada kao rezultatom postojanja od radnika otuđenih i osamostaljenih centara odlučivanja koji teže 'kon- strtuisanju društvene moći nad radnicima.

164

23. Z a h tev i rad n ik a k o ji su š tra jk ova li

Zahtevi koje su postavili učesnici štrajkova Brojštrajkova R Broj j

učesnika %

1) izmena sistema raspodele ličnih dohodaka u korist radnika 139 29,0 15.578 (13) 23,7

2) isplata ličnih dohodaka 131 29,4 14.968 (8) 22,73) pramena norme i startnih osnova ličnih dohoda­

ka 70 14,6 10.710 16,34) ostvarivanje samoupravnih prava 68 14,2 12.281 (1) 18,65) pozivanje na odgovornost i smenjivanje rukovo­

dilaca 34 7,1 4.383 6,76) poboljšanje položaja radne organizacije u sistemu

raspodele i uslovima privređivanja 21 4,4 2.895 (1) 4,37) smanjivanje socijalnih razlika u radnoj organizaci i

i društvu uopšte 6 1,3 5.054 7,7

Ukupno 479 100 65.869 (23) 100,0

bez odgovora 33 976 (17)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nem a podataka o broju učesnika.

Struktura zahteva koje su postavili učesnici štrajkova u neposrednoj je vezi sa strukturom neposrednih povoda za štrajkove i njihovih stvar­nih uzroka. Najviše zahteva se odnosi na lični dohodak, istina u razli­čitim oblicima. Od ukupnog broja štrajkova, u 350 slučajeva (73%) za­htevi radnika su se odnosili na lične dohotke. U ovih 350 štrajkova uče­stvovalo je 41.256 radnika ili 62,7 odsto ukupnog broja učesnika u svim štrajkovima. Od ukupnog broja štrajkova, lični dohoci su bili neposredan povod u 83,3 odsto, a stvarni uzrok u 63,2 odsto obustava rada.

Zahtevi radnika za ostvarivanjem samoupravljanja i samoupravnih prava bili su postavljeni u 68 štrajkova ili 14,2 odsto ukupnog broja obu­stava. Za isto toliko (67) štrajkova je navedeno da je stvarni uzrok obu­stava bilo nerazvijeno samoupravljanje i slab uticaj radnika na odluči­vanje.

U 34 štrajka ili 7,1 odsto ukupnog njihovog broja radnici su postavili zahtev za pozivanje na odgovornost i smenjivanje rukovodilaca.

Poboljšanje položaja radne organizacije u sistemu raspodele i u uslo- vima privređivanja, radinici su postavili kao zahtev u 21 štrajku ili u 4,4 odsto ukupnog broja štrajkova. Ovaj podatak nije u skladu sa ranije na­vedenim podatkom da je uzrok oko 90 odsto štrajkova bio van radne organizacije — u njenom položaj u na tržištu i u ustavima privređivanja. Radnici koji štrajkuju mnogo manje znaju o tome kakav je položaj nji­hove radne organizacije u makro sistemu i na tržištu nego ljudi koji su odgovarali na pitanja postavljena u upitniku. Zbog toga su radnici koji

165

štrajkuju uglavnom postavljali zahteve za većim ličnim dohocima i me­ci janj em ekonomskih i drugih odnosa pretežno u radnoj organizaciji, a u mnogo manjoj meri su tražili ekonomske i druge pramene u globalnom društvu.

24. Faktori u radnoj organizaciji i van nje sa kojima sa radnici bili u sukoba tokom štrajka

Pitanje je glasilo: „Protiv koga sa radnici koji su obustavili rad izražavali nezadovoljstvo, sa kim sa bili u sukoba?”Analizom dobijenih odgovora, došli smo do ovih rezultata:

Protiv koga su radnici štrajkovali Brojštrajkova 1 °o

Brojučesnika %

1) samo protiv faktora van radne organizacije 44 10,2 9.194 (2) 14,52) samo protiv faktora unutar radne organizacije 369 85,4 48.911 (7; 17,33) protiv faktora van radne organizacije i unutar nje 19 4,4 5.166 8,2

Ukupno 432 100,0 63.271 (9) 100,0

Bez odgovora 80 3.574 (31) -

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nem a podataka o broju učesnika.

Sruktura faktora u radnoj organizaciji i van nje sa kojima su rad­nici bili u sukobu tokom štrajka pokazuje da je štrajk u svesti radnika koji su učestvovali u više od četiri petine štrajkova (85,4*/*) bio konflikt lokalnog karaktera, na mikro nivou — u radnoj organizaciji. U svakom desetom štrajku (10,2°/*), radnici su tokom štrajka bili u sukobu samo sa faktorima van radne organizacije, a u 19 štrajkova su bili istovremeno u sukobu sa faktorima van radne organizacije i sa faktorima unutar nje.

Ovakva struktura subjekata koji se nalaze u sukobu ša radnicima tokom štrajka nije sasvim u skladu sa strukturom stvarnih uzroka štraj­kovima. Moglo bi se očekivati da radnici koji štrajkuju tokom štrajka budu u sukobu sa nosiocima stvarnih uzroka štrajkovima, a ne samo sa nosiocima neposrednih povoda za štrajk. Međutim, radnicima je znatno teže da identifikuju one nosioce uzroka štrajkova koji se nalaze van radne organizacije i koji su u odnosu na njih neka otuđena, osamostaljena, uda­ljena sila, i to in apstrakto. Radnici, na primer, teško mogu da identifi­kuju tvorce takvog tržišta i takvih uslova privređivanja koji njihovu radnu organizaciju objektivno dovode u takav ekonomski položaj da njima, radnicima, ne može da obezbeđi odgovarajući socijalni položaj, zbog čega oni, u stvari, i štrajkuju. Zato se oni najčešće sukobljavaju sa onim cen­

166

trima društvene moći koji su od njih otuđeni i osamostaljeni ali su im blizu, na dohvat ruke i lako se kao moćnici u njihovoj svesti identifikuju. Time se može objasniti zašto su u relativno malom broju štrajkova (44) radnici bili u sukobu samo sa strukturama van radne organizacije i zašto su u veoma malom postotku štrajkova (4,4%) istovremeno bili u sukobu sa faktorima radne organizacije i sa centrima odlučivanja van nje.

25. Faktori u radnoj organizaciji sa kojima su radnici bili u sukobu tokom štrajka

Na pitanje: „Sa kim su radnici štrajkom bili u sukobu u radnoj organizaciji?” dobili smo sledeće odgovore:

Protiv koga su radnici štrajkovali? ! Brojštrajkova °°

Brojučesnika %

1) samo protiv organa rukovođenja 176 70,1 24.160 (1) 68,42) samo protiv organa samoupravljanja 43 17,1 4.548 (1) 12,93) protiv organa rukovođenja i samoupravljanja 27 10,8 5.741 16,34) protiv drugog dela iste radne organizacije 5 2,0 871 2,4

Ukupno 251 100,0 35.320 (2) 100,0

Bez odgovora 261 31.525 (38)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

Od 512 popunjenih upitnika, samo je u 251 upitniku bio identifiko- van subjekt u radnoj organizaciji sa kojim su radnici tokom štrajka bili u sukobu. Kvantifikovani odgovori su u skladu sa ranijom analizom ranga ulticaja na odlučivanje u radnim organizacijama i sa zastupljenošću rad­nika u radničkim sa vetima i upravnim odborima i njihovim uticajem na odlučivanje u ovim organima samoupravljanja.

Hijerarhijski struktuirana linija rukovođenja ima najveću društvenu moć i, kao takva, od radnika je najotuđenija i najosamostaljenija. Zbog toga se radnici u više od dve trećine štrajkova nalaze u direktnom sukobu sa njima.

Radnici su bili u sukobu samo sa organima samoupravljanja u sva­kom šestom štrajku, a u svakom desetom štrajku sa organima rukovo­đenja i organima samoupravljanja zajedno.

U peft štrajkova (2%) radnici su bili u sukobu sa drugim delom iste radne organizacije.

167

. . _ o : ,-D atiS U iafcicikauH dm rrie problem bez otatne a đ m V

Da ki su ljudi boji su scrajkovah pve štrajka ocrpefi sve 1 Bkof redovne mogućnosti da rese sponu pcobten bez štošta štapova i

1) Rachnfi m pve štrajka bnratfH mton e m o p u n tii ito jk pe korisćesi kao postrdnjc sa te n ) 130 27T7 20l992 I J3y4

2) Pre strada nisu korištene redovne mogućnosti ištrajk je apottebfjcn kao jedno od prvih sredstava 313 723 41.909 '3, 66,6

_____________________________ 433 1(KM) 62.901 4 IOOjOBez odgovora ~ ___________________________ 79____________3344 (36;UKUPNO 512 66345 (4C

Napomena- U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broja učesnika.

Više nego svaki četvrti štrajk je upotrebljen kao posleđnje sredstvo. Svi napori radnika da ostvare svoje interese nisu dali očekivane rezultate, i oni su stupili u štrajk da njime ostvare ono na šta, po njihovom uve- renju, imaju pravo. U preostala 72,3 odsto štrajkova radnici su pokušavali da svoja prava ostvare nekim redovnim putem, ali su stupili u štrajk pre nego što su iskoristili s v e redovne mogućnosti.

Prvi podatak govori o nemogućnosti radnika da u samoupravnim, državnim i političkim institucijama ostvaruju svoje interese redovnim putem. Drugi podatak ukazuje na to da radnici ne veru ju u te institucije, ne veruju da bi one bez štrajka udovoljile njihovim zahtevima. Zbog toga se radnici najčešće relativno brzo opredele za štrajk. U njihovoj svesti štrajk je najefikasnije, iako „neredovno" sredstvo za ostvarivanje radnič­kih interesa.

27. Na pitanje: „Da li je bilo formalnog rukovodstva obustave rada (Štrajkački odbor itd.)?” radnici su odgovorili:

Da li je bilo formalnog rukovodstva štrajka Brojštrajkova 1 % ' „ J S . ■ \

1) jote 21 4j6 4.460 7,12) a k 434 9 5 A 58.965 (17) 923Ukupno 455 l«M> 63.425 (17) 100,0

Bez odgovora 57 3.420 (23)UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.Podatak da je samo 4,6 odsto štrajkova im alo štrajkaiki od­bor ili neko drugo form alno rukovodstvo nije tačan. Lično *nam štrajkove koji su im ali rukovodstvo, a to u upitniku n ije navedeno, dtrajkački odbori su u slučajevim a skoro ilegalne delovali. I rad­nici su krili svoje rukovodstvo u štrajku bojeći se da će prema njego­vim članovim a državni, samoupravni i politički organi preduzimati sank­cije.

m

28. Pitanje u upitniku je glasilo: „Gde su se nalazili radnici koji su obustavili rad za vreme obustave (da li su bili na svojini radnim mestima, u dvorištu radne organizacije, kod svojih kuća itd.)?”

Analizom odgovora, dobili smo ove rezultate:

Gde su se nalazili učesnici štrajka za vreme obustave rada?

1) na radnim mestima, ali nisu radili2) u krugu radne organizacije tražeći i čekajući da im

se ispune zahtevi3) na ulicama — demonstrirali su4) napustili su krug radne organizacije i za vreme

štrajka bili kod svojih kuća čekajući da im se zah­tevi ispune

5) bili su ili su slali svoje delegacije kod faktora van radne organizacije

6) bili su ili su slali svoje delegacije kod faktora u rad­noj organizaciji

UkupnoBez odgovoraUKUPNO

Broj Brojštrajkova i učesnika

j n >135 28,4 14.338 (10) 21,9

260 54,6 39.738 (5) 60,75 M 3.648 5,6

24 5,0 2.475 3,8

20 4,2 2.353 (1) 3,6

32 6,7 2.891 (3) 3,3476 100,0 65.443 (19) 100,0

36 1.402 (21)512 66.845 (40)

Napomena: L zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

U 89,7 cdsto ukupnog broja štrajkova radnici su se za vreme štrajka nalazili u svojoj radnoj organizaciji. U ovim štrajkovima je učestvovalo 56.967 radnika ili 87 odsto ukupnog broja učesnika u svim štrajkovima.

U 20 štrajkova radnici su sami išli ili su slali svoje delegacije u državne i političke organe van radne organizacije.

U 24 slučaja obustave rada radnici su za vreme štrajka bili u svojim kućama čekajući da im se ispune postavljeni zahtevi.

U 5 štrajkova u kojima je učestvovalo 3.648 radnika radnici su za vreme štrajka demonstrirali ulicama.

29. Pitanje u upitniku je glasilo: „Kako su se ponašali ljudi koji su učestvovali u obustavi rada za vreme trajanja obustave?*’

Analizom odgovora, dobili smo ove rezultate:

Kako su se ponašali radnici koji su učestvovali u štrajku Broj 0 Brojza vreme štrajka | štrajkova | ° I učesnika 1 2 3

1) Postavili su zahteve i mirno čekali njihovo rešenje ukrugu radne organizacije ili kod kuće 327 68,3 33.337 (8) 47,6

2) Bili su bučni i energično su protestvovali u kruguradne organizacije 117 24,4 17.392 (9) 26,3

3) fizički su se obračunavali ili su hteli da fizički na­padnu one koji su, po njihovom mišljenju, krivci za njihov loš položaj i neostvarivanje njihovih pravai interesa 16 3,3_ 8.012 (2)____12 1

(Nastavak tabele na sledećoj strani)

169

K ako« se ponašati radnici kop snoćearm ati uinafrn , za rreme štrajka j

BrojinajLora

Broi^

4; Lopati su mašine _ _ — __5 , Demonstrirali sa na u hrama ili sn se pripremati a

10 2,1 6_554 {1 12,76. Pnaljanfi sn dinge da inaiknju 9 1,9 953 (1 13Ukopno 479 100,0 66l248 (21. 100/)Bez odgovora 33 597 (19;UKUPNO 512 66.845 (40?Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

U 92,7 odsto štra jk o v a u k o jim a je u če stvo valo 50.739 ra d n ik a il i 73,9 odsto ukupnog b ro ja u če sn ik a u sv im štra jk o v im a ra d n ic i su za v re - m e štra jk a m im o i l i en erg ično p ro te sto va li tra že ć i da im se isp u n e po­s ta v lje n i za h te v i.

U 16 štra jk o v a u k o jim a je u če stvo va lo re la tiv n o v iše ra d n ik a — 12,1 odsto ukupno g b ro ja — ra d n ic i su p o k u šav a li d a nap ad n u i l i su već f i­z ič k i n ap a d a li one ruko vo d io ce k o ji su po n jih o vo m m iš lje n ju k r iv i za p ro b lem e zbog k o jih ra d n ic i, u s tv a r i, i š tra jk u ju .

U 2,1 odsto štra jk o v a u k o jim a je u če stvo valo re la tiv n o n a jv iše rad ­n ik a — 12,7 odsto ukupno g b ro ja u če sn ik a u sv im štra jk o v im a — rad ­n ic i su se p rip re m a li za d e m o n stracije , p a su u tom e i l i onem ogućeni i l i u sp e li t j. d e m o n strira li su u licam a P rilik o m d em o n stracija , ra d n ic i su u najvećem b ro ju slu č a je v a n o s ili p isa n e p a ro le . N avod im n e k o lik o tih pa­ro la : „H oćem o sam o up ravna p ra va ” , „H oćem o k ra j d i^ rim in a c iji prem a ličn im dohocim a ra d n ik a ” , „H oćem o d a rad im o ” , „H oćem o ta k av rad da ne b i p ro izv o d ili sam o g u b itke” , itcL

U 9 štra jk o v a su ra d n ic i k o ji š tra jk u ju v r š ili p ritisa k n a druge rad ­n ik e da i o n i u če stv u ju u š tra jk u .

N i u jednom s lu č a ju ra d n ic i n isu za vrem e š tra jk a lu p a li m ašine n iti o šte ć iv a li p ro izvo d na p o stro je n ja .

K ro z sle d e će č e t ir i tab e le p rik a za ću re zu lta te a n a liz ira n ja o p rav­d an o sti zah teva k o je su ra d n ic i p o sta v lja li tokom štra jk o v a i e fik a sn ost štra jk o v a sa sta n o v išta o tk la n ja n ja nep o sred n ih povoda i stv a rn ih u zro ka ove p o jave .

30. O p ravd an o st i l i neopravdanost za h teva k o je sa ra d n ic i p o sta v ili tokom štra jk a

Da li su zahtevi učesnika štrajka biti opravdani? : Broj , štrajkova ! % 1 Broj

učesnikaj

1) Zahtevi su biti potpuno opravdani 152 51,524,1

19.807 (1) 47,32) Zahtevi su biti (letimično opravdani 71 9.697 (11) 2333) Zahtevi nisu biti opravdani 72 24,4 12.332 (1) 29,5

Ukupno 295 100,0 41.836 (13) 100,0

Btz odgovora 217 25.009 (27)UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nem a podataka o broju učesnika.

170

31. P ita n je u up itn iku je g lasilo : „D a li su zadovoljen i neposredni zahtevi rad n ika k o ji su o b u stavili rad ”?

Analizom odgovora, dobili smo ove rezultate:

Da li su zadovoljeni zahtevi radnika koji su štrajkovali? Broj 1 štrajkova | % Broj |

učesnika j °o

1) Zahtevi radnika su u potpunosti zadovoljeni 256 58,7 34.763 (3) 55,12) Zahtevi radnika su delimično zadovoljeni 78 17,9 17.969 (4) 28,53) Zahtevi radnika nisu zadovoljeni 102 23,4 10.338 (1) 16,4Ukupno 436 100,0 63.070 (8) 100,0Bez odgovora 76 3.775 (32)UKUPNO 512 66.845 (40)Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

32. P ita n je je g lasilo : „D a li su o tklo njen i neposredni povodi zaštra jk ?”

Analizom odgovora, dobili smo ove rezultate:j

Da li su otklonjeni neposredni povodi za štrajk ' Broj 1 štrajkova J % | Broj

i učesnika U1) U celini su otklonjeni neposredni povodi za štrajk2) Samo delimično su otklonjeni neposredni povodi

242. 55,5 32.013 (2) 51,1

za štrajk 96 22,0 19.801 (3) 31,63) Nisu uopšte otklonjeni neposredni povodi za štrajk 98 22,5 10.804 (1) 17,3Ukupno 436 100 62.618 (6) 100,0Bez odgovora 76 4.227 (34)UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

33. P ita n je je g lasilo : „D a l i su o tk lo njen i stva rn i uzroci obustaverad a i da l i su u tom p ravcu preduzim ane m ere? O vim p itan jemsm o h te li sazn ati kakva je b ila efikasnost štra jko va .

Analizom odgovora, dobili smo ove rezultate:

Efikasnost štrajkova sa stanovišta otklanjanja njegovih Broj o- i Brojstvarnih uzroka štrajkova /0 i učesnika

1) Sa stanovišta otklanjanja dubljih uzroka, štrajk jebio u potpunosti efikasan 194 46,0 22.445 (1) 36,6

2) Štrajk je bio samo delimično i kratkotrajno efikasan 125 29,6 23.799 (3) 38,93) Štrajk uopšte nije bio efikasan 103 24,4 15.006 (1) 24,5Ukupno 422 100,0 61.250 (5) 100,0Bez odgovora 90 5.595 (35)UKUPNO 512 66.845 (40)-Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

171

V e lik a je p od udarnost o p ravd an o sti zah teva ra d n ik a k o ji su š tra j- k o v a li i e fik a sn o sti štra jk o v a .

O d 51,1 odsto ukupno g b ro ja štra jk o v a za h te v i ra d n ik a su b ili potpuno o p ravd an i, u 58,7 odsto s lu č a je v a , za h te v i ra d n ik a su u pot­p u no sti zad o vo lje n i, u 55,5 odsto štra jk o v a neposredni povodi za š tra jk u ce lim su o tk lo n je n i, a u 46 odsto slu č a je v a štra jk o v i su b ili u pot­p u n o sti r f ib a n i u o tk la n ja n ju stv a rn ih u zro k a o b u stave ra d a .

H 24,1 odsto štra jk o v a za h te v i ra d n ik a su b ili d e lim ičn o o p rav­d a n i, u 17,9 odsto štra jk o v a za h te v i ra d n ik a su d e lim :čn o o stva re n i, u 22 odsto štra jk o v a nep o sred n i povodi za š tra jk su de lim ičn o o tk lo n je n i, a u 29,6 odsto s lu ča je v a štra jk o v i su sa sta n o v išta o tk la n ja n ja stv a r­n ih n rm lra h ili d e lim ičn o i sam n k ra tk o tra jn o e fik a sn i.

U 24,4 odsto štra jk o v a za h te v i ra d n ik a n isu b ili o p ravd an i, u 23,4 odsto štra jk o v a za h te v i ra d n ik a n isu za d o vo lje n i, u 22,5 odsto štra jk o v a nep o sred n i povodi za š tra jk n isu uo pšte o tk lo n je n i, a u 24,4 odsto slu ča je v a š tra jk uo pšte n ije b io e fik a san u o tk la n ja n ju stv a rn ih u zro ka .

Z a h te v i ra d n ik a su o stv a riv a n i zav isn o od n jih o v e o p ravd ano sti. U onoj m e ri u k o jo j su za h te v i za d o vo lja va n i, o tk la n ja n i su i neposredni p ovodi za š tra jk i u znatn n m an jo j m e ri i (n jegovi s tv a rn i u zro ci. Š tra j­k o v i su e fik a sn iji u o stv a riv a n ju o p ravd an ih za h te va i u o tk la n ja n ju ne­p o sred n ih povoda za o b u stavu nego u o tk la n ja n ju stv a rn ih u zro k a ove p o jave . T im e se , izm eđ u o stalo g , o tva ra i p ita n je o p ravd an o sti ra d n ič­k ih štra jk o v a i sa sta n o v išta (n jiho ve e fik a sn o sti. O tom e ću k a sn ije .

34. M a te rija ln a šteta n a sta la tokom š tra jk a

Materijalna šteta od štrajka Brojštrajkova % i Broj %

1) *amo izgubljeno vrane radnika za vreme štrajka 447 98,5 57.158 ri6 89,7

2) bilo je i druge materijalne štete — umanjenje poslovnog uspeha kod poslovnih partnera i sL 7 1,5 6.544 10,3

Ukupno 454 100,0 63.702 (17; 100,0

Bez odgovora 58 3.143 (23)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju štrajkova.U škodo devet desetina štrajkova materijalna šteta je bila samo izgu­bljeno radno vreme radnika dok su štrajkovali. Samo u 7 štrajkova je bilo i druge materijalne štete, koja je, inače, neznatna.

172

35. N a d o k n a đ iv a n je m a ter ija ln e š te te n a sta le zb og štrajka

Da li je pričinjena materijalna šteta za j Broj 1 j Broj D.vreme štrajka nadoknađena j štrajkova j ° | učesnik

1) Radnici koji su učestvovali u štrajku nadoknadili su izgubljeno radno vreme

2) Šteta od izgubljenog radnog vremena nije nado­330 80,1 46.631 (16) 78,5

21,5knađena 182 19,9 12.748 (1)

Ukupno 412 100,0 59.379 (17) 100,0Bez odgovora 100 7.466 (23)UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena. U zagradi ie broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.U četiri petine štrajkova radnici koji su štrajkovali nadoknadili su prekovremenim radom radno vreme izgubljeno zbog učešća u štrajku. U 182 štrajka šteta zbog izgubljenog radnog vremena nije nadoknađena. I ovom prilikom može se konstatovati da je stvarna materijalna šteta nastala zbog štrajka mala. Podsećam da su rudari Trbovlja, Hrastnika i Zagorja ob Savi neposredno posle štrajka prebacivali plan proizvodnje uglja više nego pre štrajka i više nego što su to, inače, činili. Lično znam dosta primera da su radnici energično odbijali prigovor da su neradnici i da su štrajkom pričinjenu materijalnu štetu nadoknađivali na taj način što su posle štrajka postizali znatno veći radni učinak.

36. P o zitivn e društvene posledice štra jk a

Pozitivne društvene posledice štrajka Brojštrajkova % Broj

učesnika %

1) intenzivnije uspostavljanje narušenih samouprav­nih odnosa 91 36,9 12.403 33,3

2) doslednije ostvarivanje raspodele prema radu i re­zultatima rada 42 17,0 5.164 13,9

3) uklanjanje ili slabljenje negativnih uticaja spoljnih faktora na poslovanje i rad radne organizacije 29 11,7 6.948 18,6

4) usvajanje dugoročnog programa rada i razvoja radne organizacije i njenih samoupravnih organa i društveno-političkih organizacija 10 4,0 3.300 8,8

5) saznanje o potrebi za daljim informisanjem 45 18,3 5.230 14,06) saznanje da se problemi mogu rešavati redovnim

putem a ne štrajkom 28 11,3 4.021 10,87) porast uticaja autoriteta organa samoupravljanja 1 0,4 85 0,28) porast autoriteta Saveza komunista i sindikata 1 0,4 140 0,4

Ukupno 247 100,0 37.291 100,0Bez odgovora 265 29.554 (40)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

173

napom ena: IP zagradf je broj štrajkova za koje neona podataka o broja oresnika.

Tafcft je m a te rija ln a šte ta «ao t» la zb og štra jk o v a n e zn atn a , o sta le n e­g a tivn e a i p o zitiv n e p o sled ice š tra jk a su zn atn e i veom a b ro jn e , razn o ­v rsn e i m eđusobno p ro tiv re čn e . V e ć sam a č in je n ic a d a p ro d u k u je i n e g ativn e i p o zitivn e p o sled ice , k o je su m eđusobno p ro tiv re čn e , u k a zu ju n a to d a je š tra jk p ro tiv re ćn a d ru štve n a p o jav a . U p ita n ju su d ru štven e a ne m a te rija ln e p o sled ice .

M edu zn a ča jn im p o zitivn im p o sled icam a š tra jk a s u : intenz iv n iji ra d n a u sp o sta v lja n ju n a ru še n ih sam o u p ravn ih odnosa (36,9*/o), d o sled m je o stv a riv a n je rasp o d ele p rem a ra d u i re zu lta tim a ra d a (17*/o), sa zn a n je o p o treb i za b o ljim in fo rm isa n je m (18,3*/#), s a a ia n je d a se p ro b lem i m ogu re sa v a ti u sam oup ra vn im d ržav n im i p o litičk im o rg an im a red o vn im pu­tem a n e štra jk o m .

Z a 41,6 odsto štra jk o v a rečeno je d a n isu im a li n ik a k v ih n e g ativn ih p o sled ica . O d n e g ativn ih p o sled ica , n a jv iše se is t ič u : p o g o ršan je odnosa m eđu lju d im a (17,6*/#), za tim s tic a n je u v e re n ja d a se p ro b lem i m ogu e fi­kasno re ša v a ti u k o rist ra d n ik a putem š tra jk a (15,1*/*), s la b lje n je poslov­n ih veza i sa ra d n je sa dom aćim i in o stra n im po slo vnim p a rtn erim a (6,3*/*), o p ad anje u tic a ja i a u to rite ta organa sa m o u p ra v ljan ja (6,0*/a), s la b lje n je a u to rite ta sin d ik a ta i S a ve za ko m un ista (2,5*/t).

S le d e će t r i tab ele p re d sta v lja ju a n a lizu odnosa sred stava javn o g in fo rm isa n ja prem a štra jk o v im a , o d je k štra jk o v a u š iro j ja v n o sti i odno6 ra d n ik a je d n e te iste rad n e o rg a n iza c ije k o ji n isu štra jk o v a li p rem a rad ­n ic im a k o ji su štra jk o v a li.

174

38. O dnos sred sta v a ja v n o g in fo rm isa n ja p rem a š tr a jk o v im a

1Tretiranje štrajka u sredstvima javnog informisanja |

1Broj [

štrajkova ! Broj j učesnika %

1) Sredstva javnog informisanja nisu ništa objavila o štrajku

2) Sredstva javnog informisanja su objektivno prika-197 59,7 19.234 (9) 38,4

zala štrajk3) Sredstva javnog informisanja su subjektivno pri-

102 30,9 23.751 (2) 47,4

kazala štrajk4) Sredstva javnog informisanja su različito pri-

25 7,6 5.508 (1) 11,0

kazala štrajk 6 1,8 1.604 3,2Ukupno 330 100,0 50.097 (12) 1100,0Bez odgovora 182 16.748 (28)UKUPNO 512 66.845 (40)Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

39. O d jek štra jk a u javn o sti (van radne o rg anizacije)

Odjek štrajka u javnosti (van radne organizacije) Brojštrajkova % Broj j

učesnika | %

1) štrajk je osuđen, nije mu data moralna podrška2) štrajk je podržan, smatrao se moralno opravdanim

70 25,5 17.883 (1) 43,925 9,1 2.525 (1) 6,2

3) Nije bilo nikakvog odjeka 156 57,0 14.847 (9) 36,44) Različito je tumačen — i podržan je i nije podržan 23 8,4 5.501 13,5Ukupno 274 100,0 40.756 (11) 100,0Bez odgovora 238 26.089 (29)UKUPNO 512 66.845 (40)Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

40. O d jek štra jk a u rad no j o rg an izaciji m eđu rad nicim a k o jii n isuštra jk o v a li

Odjek štrajka medu ljudima koji nisu učestvovali u Broj % Broj 0/štrajku štrajkova učesnika

1) Štrajk je osuđen, nije dobio podršku ostalih rad­54,3nika 166 45,5 28.575 (9)

2) Štrajk su podržali i ostali radnici 91 24,9 12.233 (1) 23,23) Ostali radnici su bili pasivni 70 19,2 6.803 (1) 13,04) štrajk je različito prihvaćen 38 10,4 5.007 9,5

Ukupno 365 100,0 52.608 (11) 100,0

Bez odgovora 147 14.237 (29)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

175

Sredstva javnog informisanja su pisala o 40.3 odsto štrajkova. Ovaj procenat se mnžp smatrati relativno velikim s obzirom na to da je štrajk za sredstva javnog informisanja dugo bio tabu tema. Iz podataka se vidi, a i ina«* se da su sredstva javnog informisanja pisala relativno više o onim štrajkovima koji su po tvoju učesnika bili masovniji i po intenzitetu sukoba oštriji. Štrajk je u sredstvima javnog informisanja veoma različito tretiran, zavisno od opšte društvene klime u pojedinim vremenskim intervalima.

O šest desetina štrajkova sredstva javnog informisanja nisu ništa objavila. Skoro isto toliko (57*/*) štrajkova nije imalo nikakvog odjeka u javnosti van radne organizacije. Od ovoga treba izuzeti ne baš beznačajno infonmsanje ddova javnosti o štrajkovima putem sastanka đrustveno- -pnlitinkifi organizacija i samoupravnih i državnih organa, kao i mformi- sanje neformalnim kanalima Time se, između ostalog, može objasniti zašto o odjeku štrajka van radne organizacije nije bilo ništa napisano u skoro polovini popunjenih upitnika.

Svaki četvrti štrajk nije dobio podršku javnosti, a tek svaki deseti štrajk je u široj javnosti podržan i smatrao se opravdanim U pogledu 8,4 odsto štrajkova šira javnost je bila podeljena — neki su ih podržali a neki osuđivali Javna podrška štrajkova bitno je zavisila od toga kako su sredstva javnog in form isan ja o njima pisala, a ova su u tome bila krajnje kolebljiva i bez jasnog, trajnijeg stava. Na odnos šire javnosti prema štrajkovima bitno su uticali i oficijelna stanovišta društveno-politickih organizacija, tačnije, njihovih foruma i državnih i samoupravnih organa. Ove organizacije i organi su u najvećem broju slučajeva smatrale da su radnici u svojim zahtevima u pravu, ali da se štrajk ne može prihvatiti kao metod rešavanja sukoba i ostvarivanja prava i interesa radnika.

Unutar radne organizacije, štrajk je imao veoma različitog odjeka medu ostalim radnicima. Skoro polovina (45,5*/*) štrajkova nije imala podršku ostalih radnika iste radne organizacije. Prema 19,2 odsto štraj­kova ostali radnici iste radne organizacije bili su pasivni Na ovakvo ponašanje prem a štrajku ostalih radnika radne organizacije bitno je uti­cala „preventivna’* i druga aktivnost društveno-politickih organizacija i samoupravnih i državnih organa u delovima radne organizacije u kojima radnici nisu stupili u štrajk. Da tog „preventivnog” delovanja nije bilo, sigurno bi se radnici koji nisu štrajkovali u znatno većem broju štraj­kova snliHarisali sa radnicima koji štrajkuju, dali bi im moralno-politicku podršku, a u ne malom broju slučajeva bi i sami, iz solidarnosti, stupili u štrajk.

Radnici koji nisu štrajkovali, podržali su štrajk svojih kolega u radnoj organizaciji u 24,9 odsto ukupnog broja štrajkova.

Sledeće tri tabele analiziraju aktivnost sindikata pre, za vreme & posle štrajka u vezi sa njima i njegovim povodima, uzrocuna i posledi-cam a

176

4L Aktivnost sindikata pre štrajka u vezi sa štrajkom

Rad sindikata pre štrajka Brojštrajkova .% Broj

učesnika %

1) Radio je na otklanjanju uzroka i povoda za. štrajk 169 50,9 28.336 (4) 59,12) Ubeđivao je radnike da ne štrajkuju 5 1,5 910 1,93) Nije ništa radio 158 47,6 18.719 39,0-Ukupno 332 100,0 47.965 (4) 100,0Bez odgovora 180 18.880 (36)UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

42. Aktivnost sindikata za vreme štrajka

Rad sindikata za vreme štrajka Brojštrajkova % Broj

učesnika %

1) Bavio se otklanjanjem povoda i uzroka štrajkova i zadovoljavanjem zahteva radnika 207 59,8 33.003 (5) 67,2

2) Ubeđivao je radnike da se vrate na posao i da prestanu štrajkovati 31 9,0 3.818 7,7

3) Nije ništa preduzimao 108 31,2 12.308 (1) 25,1Ukupno 346 100,0 49.129 (6) 100,0Bez odgovora 166 17.716 (34)UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

43. Aktivnost sindikata posle štrajka

Rad sindikata posle štrajka Brojštrajkova % Broj

učesnik? %

1) Preduzimao je mere da se otklone dublji uzroci štrajka 265 79,6 39.744 (5) 87,6

2) Nije ništa preduzimao za rešavanje problema u vezi sa štrajkom 68 20,4 5.642 (1) 12,4

Ukupno 333 100,0 45.386 (6) 100,0Bez odgovora 179 21.459 (34) 100,0UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

177

U nešto više od polovine (50,9*/») slučajeva sindikat se pre štrajka bavio otklanjanjem povoda i uzroka štrajka. U šest desetina (59,8*/*) štrajkova sin d ikat je za vreme štrajka preduzimao mere za otklanjanje povoda i uzroka štrajka i za zadovoljavanje zahteva radnika koji štraj­ku ju. U četiri petine (79,6*/*) slučajeva sindikat je posle štrajka preduzi­mao mere da se otklone dublji uzroci ove pojave. Dakle, sa intenzivi­ranjem konflikta rasla je i aktivnost sindikata na otklanjanju neposred­nih povoda i stvarnih uzroka štrajkova, a može se reći i njegova aktiv­nost uopšte.

U skoro polovini slučajeva (47,6*/o) sindikat neposredno pre štrajka nije ništa preduzimao u vezi sa njim, a za vreme štrajka bio je pasivan u jednoj trećini (31,2*/*) slučajeva. Poisle štrajka sindikat nije ništa radio u jednoj petini (20,4#/#) slučajeva. Dakle, sindikat je bio najpasivniji neposredno pre štrajka, manje pasivan za vreme štrajka, a najmanje pa­sivan je bio posle štrajka.

S in dikat je u veoma malom broju slučajeva (1,5%) pre početka štrajka ubeđivao radnike da ne obustavljaju rad, dok je u skoro svakom desetom štrajku (9%) za vreme obustave ubeđivao radnike da prestanu štrajkovati. i da se vrate na posao.

Na osnovu veze između aktivnosti sindikata i štrajka takođe se mo­že govoriti o protivrečnosti štrajka kao društvene pojave, jer je aktivnost sindikata u vezi sa njima bila protivrečna — bio je aktivniji ukoliko se konflikt intenzivirao, ali je u dosta slučajeva (neopravdano, ali objaš­njivo) bio potpuno pasivan.

Sledeće tri tabele predstavljaju analizu aktivnosti organa samoup­ravljanja pre, za vreme i posle štrajka.

44. Aktivnost organa samoupravljanja pre štrajka

Aktivnost organa samoupravljanja pre štrajka Brojštrajkova % Broj

učesnika %

1) Nisu bili obavešteni o postojanju problema koji je prouzrokovao Štrajk 49 17,1 8.939 (3) 20,3

2) Nisu ništa preduzimali 100 35,0 10.906 24,7

3) Preduzimali su mere, ali nisu uspeli, nisu bili efikasni 103 36,0 20.948 (2) 47,5

4) Uvedena je prinudna uprava 34 11,9 3.296 (2) 7,5

Ukupno 286 100,0 44.089 (7) 100,0

Bez odgovora 226 22.756 (33)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

178

45. A k tiv n o st organ a sam ou p rav ljan ja za v re m e štrajka

Aktivnost organa samoupravljanja za vreme štrajka Broj % Brojštrajkova učesnika

1) Preduzimali su mere da se otklone povodi i stvarni uzroci štrajka i da se zadovolje zahtevi radnika

2) Ubeđivali su radnike da njihovi zahtevi nisu op­ravdani i da se vrate na posao

3) Nisu nišu preduzimali4) Uvedena je prinudna upravaUkupno Bez odgovora UKUPNO

171 55,3 27.423 (5) 60,6

16 5,2 1.504 3,388 28,5 13.049 (1) 28,834 11,0 3.296 (2) 7,3

309 100,0 45.272 (8) 100,0203 21.573 (32)512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

46. Aktivnost organa samoupravljanja posle štrajka

Aktivnost organa samoupravljanja posle štrajka 1 Broj | štrajkova M Broj

učesnika

1) Preduzimali su mere da se otklone neposredni po­vodi i stvarni uzroci štrajka

2) Nisu ništa učinili da se reše problemi u vezi sa284 77,2 43.545 (5) 85,4

štrajkom 50 13,6 4.154 (1) 8,13) Uvedena je prinudna uprava 34 9,2 3.296 (2) 6,5Ukupno 368 100,0 50.995 (8) 100,0Bez odgovora 144 15.850 (32)UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

Aktivnost organa samoupravljanja, pre, za vreme i posle štrajka — poput aktivnosti sindikata — je u osnovi protivrečna.

Organi samoupravljanja nisu u veza sa štrajkom ništa radili pre štrajka u 35 odsto, za vreme štrajka u 28,5 odsto i posle štrajka u 13>6 odsto slučajeva. Dakle, organi samoupravljanja najpasivniji su bili pre štrajka, manje pasivni za vreme štrajka i najmanje pasivni posle štrajka. Sa intenzitetom konflikta opada pasivnost organa samoupravljanja.

Sa intenziviranjem konflikta raste aktivnost organa samoupravlja­nja u vezi sa štrajkom.

Pre štrajka organi samoupravljanja su preduzeli mere da do štraj­ka ne dođe, ali te mere nisu bile efikasne u nešto više od jedne trećine (36%) štrajkova. Za vreme štrajka organi samoupravljanja su u 55,3 odsto slučajeva nastojali da se otklone neposredni povodi i stvarni uz­roci štrajka i da se udovolji zahtevima radnika. Međutim, aktivnost or­gana samoupravljanja da se otklone neposredni povodi i stalni uzroci štrajka bila je najveća posle štrajka, u 77,2 odsto slučajeva.12* 179

Štrajk je , dakle, u visokom postotku aktivirao organe samouprav­ljanja, naročito za vrane i posle obustave, kada su oni i nadležni da stvarno ili samo formalno donesu odgovarajuće odluke (radi otklanjanja neposrednih povoda a i stvarnih uzroka štrajka). To, međutim, ne umanjuje vrednost podataka o pasivnosti izvesnog broja organa samoupravljanja pre štrajka (35*/«), za vrane štrajkova (28,5*/*) i posle štrajka (13,6*/a). Zanimljivo je da organi samoupravljanja u 17,1 odsto slučajeva nisu pre štrajka bili obavešteni o postojanju problema zbog kojeg su radnici stu­pili u štrajk.

U 34 radne organizacije u kojima je došlo do štrajka uvedena je prinudna uprava još pre štrajka. Prema tome, organi samoupravljanja u ovim radnim nrganiTarijama Tiiai ništa preduzimali jer su ndlulrnm dr­žavnih organa o uvođenju prinudne uprave faktički raspušteni.

Sledeće dve tabele predstavljaju analizu stvarnog odnosa sindikata i organa samoupravljanja prema konkretnom štrajku.

47. Stvarni odnos sindikata prema konkretnom štrajka

Stvarni odnos sindikata prema štrajka Brojštrajkova % !

Broj l! °°

1) Podržao je zahteve radnika i štrajk kao sredstvo za njihovo ostvarivanje 32 1 U 3.013 7,7

2) Podržao je zahteve radnika, ali je osudio štrajk kao metod 126 44,5 22.996 (1) 59f i

3) Nije podržao zahteve radnika, a ni štrajk kao me­tod 61 21,6 7.589 19,5

4) Nije imao stav 64 22,6 5.392 (10) 13,8Ukopno 283 100,0 38.990 (11) 100/1Bez odgovora 229 27.855 (29)UKUPNO 512 66.845 (40)Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

48. Stvarni odnos organa samoupravljanja prema konkretnom štrajka

Stvarni odnos organa samoupravljanja prema štrajka | Brojštrajkova % Broj

učesnika °'o

1) Podržali su zahteve radnika, a i štrajk kao sredstvoza njihovo ostvarivanje 30 11,4 3.078 8,3

2) Podržali su zahteve radnika, ali sa osudili štrajk kao metod za ostvarivanje ovih zahteva

3) Nisu podržali zahteve radnika, pa ni štrajk kao121 45,8 21.552 (2) 57,8

metod 59 22,3 7.619 20,54) Nisu imali stav 54 20,5 4.999 (3) 13,4Ukopno 264 100,0 37.248 (5) 100,0Bez odgovora 228 29.597 (35)UKUPNO 512 66.845 (40)Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

180

Odnos sindikata i odnos organa samoupravljanja prema štrajku koji se već dogodio skoro se u potpunosti poklapaju. U stvari, jednako su ko­lebljivi. ■ 1

Sindikat je podržao zahteve radnika a i štrajk kao sredstvo za njiho­vo ostvarivanje u 11,3 odsto slučajeva, a organi samoupravljanja u 11,4 odsto obustava.

U 44,5 odsto slučajeva sindikat je podržao zahteve radnika, ali je osudio štrajk kao metod za njihovo ostvarivanje, a organi samoupravlja­nja su to učinili u 45,8 odsto štrajkova. Ovakvom ponašanju sindikata i organa samoupravljanja prema štrajkovima umnogome je doprineo u to vreme lansiran stav da su „radnici u pravu sa svojim zahtevima, ali da se ne može prihvatiti niti odobriti štrajk kao metod”.

Sindikat nije podržao zahteve radnika a ni štrajk kao metod u 21,6 odsto, a organi samoupravljanja u 22,3 odsto štrajkova.

Nikakav stav sindikata nije imao u 22,6 odsto, a organi samouprav­ljanja u 20,5 odsto slučajeva.

Jednako protivrečan odnos sindikata i organa samoupravljanja prema štrajkovima koji su se dogodili može se objasniti, pre svega, protivrečnim karakterom samog štrajka, a i protivrečnim stavom formalne političke i državne strukture prema štrajku.

49. Stav sindikata prema budućim štrajkovima

Pitanje je glasilo: „Kakav bi, po vašem mišljenju, sindikat trebalo da ima stav i ulogu u obustavi rađa i u vezi sa njom?”

Odgovori

1) da deluje preventivno — da uklanja uzroke mo­gućeg štrajka

2) da podrži svaki štrajk3) da bude protiv svakog štrajka4) da podrži opravdane štrajkove — kada ih radnici

upotrebe kao poslednje sredstvo3) da bude neutralan6) da poziva na odgovornost nosioce uzroka štrajka

Ukupno

Bez odgovora

UKUPNO

Broj 1 o.' I Brojštrajkova /0 učesnika

255 63,1 32.948 (3) 56,92 0,5 1.150 2,0

40 9,9 6.511 11,2

98 24,3 16.152 (9) 27,9

9 2,2 1.151 2,0

404 100,0 57.912 (12) 100,0

108 8.933 (28)

512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o broju učesnika.

181

50. Stav organa samoupravljanja prema budućim štrajkovima

Pitanje je glasilo: „Kakav star i uloga, po rajem mišljenju, treba da imaju organi samoupra u slučaja obustave rada i u rezi sa njom?”

Odgovori Brojštrajkova 1

Broj %

1) da dehiju preventivno — da uklanjaju povode i uzroke mogućeg štrajka 320 83,5 44.444 (3) 823

2) da podrže svaki štrajk — — — —3) da bodu protiv svakog štrajka 14 3,7 1.404 2JS

4) da podrže opravdane štrajkove — kada ih radnici upotrebe kao poslednje sredstvo 14 3,7 2.316 43

5) da pozivaju na odgovornost nosioce uzroka štrajka 33 8,6 5.147 936) da budu neutralni 2 0,5 701 13Ukupno 383 100,0 54.012 (3) 1003

Bez odgivora 129 12.833 (37)

UKUPNO 512 66.845 (40)

Napomena: U zagradi je broj štrajkova za koje nema podataka o očesnicLma.

Sindikat treba da deluje preventivno, da na vrane uklanja uzroke mogućeg štrajka, misli 63,1 odsto anketiranih. Da to isto treba da rade organi samoupravljanja, misli 83,5 odsto anketiranih. Primećuje se zna­čajna razlika u mišljenjima anketiranih o stavu sindikata i organa samo­upravljanja prema budućim štrajkovima. Sindikat treba da podrži one opravdane štrajkove koje radnici upotrebe kao poslednje sredstvo, misli 24,3 odsto anketiranih. Međutim, da bi to isto trebalo da učine organi samoupravljanja, misli samo 3,7 odsto anketiranih. Sindikati treba da podrže svaki štrajk, m isli samrt 0,5 odsto anketiranih. Niko od anketiranih ne m isli da bi organi samoupravljanja trebalo da podrže svaki štrajk. Da sindikat treba da bude protiv svakog štrajka, misli 9,9 odsto anketira­nih. Međutim, od ukupnog broja anketiranih, svega njih 3,7 odsto misli da bi organi samoupravljanja trebalo da budu protiv svakog štrajka. Da sindikat treba da poziva <na odgovornost nosioce uzroka štrajka, misli 2,2 odsto, a da to isto treba da čine organi samoupravljanja, misli 8,6 odsto anketiranih.

182

IV REZIME

1. Prvi štrajk se dogodio u rudnicima uglja Trbovlje i Hrastnik u Sloveniji — najrazvijenijoj republici, a štrajkovali su rudari koji pripa­daju najrazvijenijoj i najstarijoj radničkoj klasi.

2. Broj štrajkova raste od 150, koliko ih je bilo 1959. godine (za 1958. godinu nema sasvim tačnih podataka), na 271 u 1964. godini, a za­tim opada na 148 u 1968. godini. Od januara 1958. do septembra 1969. godine bilo je skoro 2.000 štrajkova.

3. Štrajkova je najviše bilo u najrazvijenijim republikama, manje u srednje razvijenim krajevima i najmanje u najnerazvijenijim republi­kama i pokrajini Kosovo. Broj štrajkova se u razvijenijim krajevima ne smanjuje u onoj meri u kojoj se povećava broj štrajkova u manje razvi­jenim krajevima. Različit nivo ne samo ekonomske, već i ukupne razvi­jenosti pojedinih krajeva Jugoslavije je objektivno ležište sklopa protiv- rečnih okolnosti koje produkuju štrajk, a tu je i. početak protivrečnog ka­raktera samog štrajka.

4. Štrajkovi su se na geografskom prostoru stalno širili. Stalno se povećavao broj opština i broj radnih organizacija u kojima se štrajkuje. U 147 opština i 351 radnoj organizaciji dogodilo se 512 štrajkova. U 86 radnih organizacija bilo je dva i više štrajkova.

5. Relativno je velik broj štrajkova sa kratkim vremenom trajanja i mali broj (21,5°/o) štrajkova koji su trajali duže od jednog radnog dana.

6. Velik je broj štrajkova sa malim brojem učesnika i mali broj štrajkova sa znatno većim brojem učesnika u jednoj obustavi rada.

7. Relativno je veći broj štrajkova sa malo učesnika u manjim rad­nim organizacijama i relativno veći broj učesnika u štrajkovima u većim radnim organizacijama.

8. Najviše je štrajkova u proizvodnim granama privrede, pre svega, u industriji (71,2%). Nije bilo štrajkova u spoljnoj trgovini, bankama, osiguravajućim zavodima i njima sličnim radnim organizacijama i institu­cijama. Štrajkovi u proizvodnim radnim organizacijama su u neposred­noj vezi sa relativnim odnosima ekonomskih snaga i strukturom svoj ru­skih odnosa koji su na štetu reproduktivne sposobnosti proizvodnje i ma­terijalne osnove samoupravljanja u njoj. Dominacija od proizvođača i samoupravljanja otuđenog i osamostaljenog finansijskog (bankarskog), državnog i trgovinskog kapitala nad proizvodnjom i samoupravljanjem neposredno je uticala da dođe do štrajkova u proizvodnim radnim orga­nizacijama.

9. Strajkuju uglavnom proizvodni radnici koji pripadaju radničkoj klasi u svakoj varijanti njenog poimanja, a za čiji se odlučujući uticaj u

185

društvu formalna politička struktura, inače, stalno verbalno opredeljuje. Posleđnje mesto radnika na rang-listi uticaja u radnim organizacijama u neposrednoj je vezi sa štrajkovanjem proizvodnih radnika. Po snaa uticaja u radnim organizacijama industrije i rudarstva (Slovenije), radnici su na poslednjem mestu, pa zbog toga i štrajku ju. Oni su, inače, kao radnička klasa formalno na vlasti. Međutim, faktički su u najamnom i podređenom položaju prema vlastitoj reprezentaciji — političkoj, državnoj i privred­noj birokratiji, finansijskoj oligarhiji itd. U tome je protivrečan položaj radnika u formalnoj strukturi društvene moći, a time i protivrečan karak­ter samih radničkih štrajkova.

10. Mali je broj štrajkova u kojima su učestvovali svi zaposleni u radnoj organizaciji, a najveći je broj štrajkova (95,1*/*) u kojima su učest­vovali radnici koji čine jednu ili više organizaciono-proizvodnih celina. Strajkovanje pojedinih delova preduzeća je posledica i prevelike kon­centracije društvene moći na vrhu radne organizacije na štetu samouprav­ljanja u njenim delovima i nepostojanja samoupravnih ekonomskih od­nosa između pojedinih delova radne organizacije kao celine.

11. Od ukupnog broja štrajkova, u 85 odsto slučajeva je među učesnicima štrajka bilo i radnika članova organa samoupravljanja. Učešću radnika članova organa samoupravljanja u štrajkovima bitno je doprinelo opadanje uticaja radnika članova radničkih sa veta i upravnih odbora na odlučivanje u ovim organima. U nemogućnosti da u samoupravnim orga­nima rešavaju probleme u svoju korist, radnici članovi radničkih saveta i upravnih odbora štrajku ju isto tako kao i oni proizvodni radnici koji nisu članovi ovih organa samoupravljanja. Međutim, i ,,s one strane” rad­nika koji štraj kuju ima članova radničkih saveta i upravnih odbora. U tome i jeste osnova stvarnog -ili potencijalnog konflikta u ovim organima samoupravljanja, protivrečnost ponašanja ljudi koji formalno pripadaju istim organima samoupravljanja. To je, između ostalog, izvorište protiv- rečnog karaktera samog štrajka.

12. Velikom broju štrajkova je stvarni uzrok i u makro sistemu — van radne organizacije. U 90,6 odsto slučajeva loši uslovi privređivanja i nepovoljan položaj radne organizacije na tržištu stvarni su uzroci štrajka.

Štrajk se pojavljuje isključivo na mikro nivou (nije bilo nijednog opšteg ili generalnog štrajka), ali su njegovi stvarni uzroci i u makro eko­nomskom i političkom sistemu. I u tome je protivrečnost karaktera štrajka.

13. Neposredni povodi i stvarni uzroci štrajkova u radnoj organi­zaciji su pretežno socijalno-ekonomske prirode — nisko materijalno (i moralno) vrednovanje proizvodnog rada bilo je u najvećem broju sluča­jeva, istina u različitim oblicima, neposredan povod (83,3*/*) a i stvarni uzrok (63,2%) obustave rada. Međutim, niska cena proizvodnog rada je posledica neadekvatne zastupljenosti i uticaja radnika u kompletnoj for­malnoj strukturi društvene moći. Osim niske cene proizvodnog rada radnika, uzrok štrajkova je i neinformisanost ili pogrešna obaveštenost radnika. Ovaj uzrok je sam u sebi protivrečan — negde ne bi došlo do štrajka da su radnici tačno obavešteni o stvarnom stanju spornog prob­lema, ali bi negde do štrajka došlo baš onda kada bi radnici imali pravu svest o stvarnim uzrocima svog nezadovoljavajućeg političkog i socijalnog položaja.

186

14. Neprijateljska aktivnost nije nigde bdla ni neposredan povod a ni stvarni uzrok štrajka.

15. Struktura zahteva učesnika štrajkova odgovara strukturi nepo­srednih povoda za štrajkove i njihovih stvarnih uzroka, ali samo u radnoj organizaciji. Zahtevi radnika nisu u skladu sa onim stvarnim uzrocima štrajkova koji su sadržani u globalnom sistemu — van radne organiza­cije. U tome je, između ostalog, protivrečnost ponašanja radnika koji štraj- kuju a i protivrečnost karaktera samog štrajka.

16. Struktura faktora sa kojima su radnici bili u sukobu tokom štraj­ka ne odgovara strukturi nosilaca stvarnih uzroka štrajkova. Radnici su bili u sukobu samo sa faktorima van radne orgnizacije u 44 štrajka, a stvarni uzroci 223 štrajka bili su u makro sistemu, van radne organiza­cije. Struktura faktora radne organizacije sa kojima su radnici bili u sukobu tokom štrajka odgovara stvarnom rasporedu i odnosu snaga u radnoj organizaciji. Radnici imaju pravu svest samo o onim nosiocima uzroka svog neadekvatnog političkog i socijalnog položaja koji su im blizu, koji se nalaze u „njihovoj” radnoj organizaciji.

17. Radnici su u 27,7 odsto slučajeva štrajk upotrebili kao poslednje sredstvo, a u 72,3 odsto slučajeva radnici su pokušavali da svoja prava ostvare redovnim puitem, ali su stupili u štrajk pre nego što su iskoristili s v e redovne mogućnosti. Tako je i u odnosu upotrebe štrajka i koriš- ćenja institucionalne samoupravne, političke i državne strukture, između ostalog, protivrečnost karaktera samog štrajka. Koliko se štrajk može prihvatiti kao poslednje sredstvo, toliko se ne može prihvatiti kao prvo sredstvo, a još manje kao jedini način da radnici ostvaruju svoja samo­upravna i politička prava.

18. Podatak o broju štrajkova koji su imali formalno rukovodstvo nije tačan. Radnici drže u tajnosti štrajkački odbor i njegove članove.

19. Radnici su se za vreme štrajkova uglavnom nailazili u krugu radne organizacije (89,7%), a u 10 štrajkova, i to većih demonstrirali su ulicama ili su se pripremali za demonstracije ali su bili onemogućeni. Lupanja mašina i fabričkih prostrojenja nije bilo.

20. Velika je podudarnost opravdanosti zahteva radnika koji su štrajkovali i efikasnosti štrajkova. Zahtevi radnika su ostvarivani u za­visnosti od njihove opravdanosti. Štrajkovi su efikasniji u ostvarivanju zahteva radnika i u otklanjanju neposrednih povoda za štrajk nego u ot­klanjanju stvarnih uzroka ove pojave. Ako je protivrečna efikasnost štraj­kova, protivrečna je i njihova opravdanost, a samim tim je i sam štrajk proti vrečan.

21. Materijalna šteta prouzrokovana štrajkovima uglavnom se sa­stoji u izgubljenom radnom vremenu. Radno vreme koje su izgubili štraj- kujući radnici su u 80,1 odsto slučajeva nadoknadili. I u 'tome je suština protivrečnog ponašanja radnika, a i protivrečnostd samog štrajka.

22. Osim materijalnih, bilo je i drugih posledica štrajka. Uglavnom, one su raznovrsne — pozitivne i negativne — i, prema tome, međusobno su proti vrečne. I po nematerijalnim posledicama, štrajk je proti vrečna pojava.

187

23. Sredstva javnog informisanja su veoma različito i proti vrečno pi­sala o štrajkovima. Štrajkovi su u široj javnosti veoma različito i protiv- rečno primani, a i radnici koji nisu štrajkovali imali su protivrečan odnos prema svojim knlpgama koji su štrajkovalL Proti vrečno ponašanje sred­stava javnog informisanja i javnog mnjenja uopšte održava, ianeđu osta­log, i protivrećnost samog štrajka.

24. Aktivnost sindikata u vezi sa štrajkom je protivrečna. Sindikat je bio aktivniji ukoliko se konflikt širio i intenzivirao, ali je u dosta sluča­jeva bio i pasivan. To isto važi za organe samoupravljanja, s tim što su oni bili najaktivniji posle štrajka.

25. Stvaran ndnns sindikata i organa samoupravljanja prema štraj­kovima može se oceniti kao kolebljiv i proti vrečan, baš što je i sam štrajk proti vrečan, ali i kao što je stav formalne političke i državne struk­ture kolebljiv i proti vrečan.

26. Mišljenja anketiranih o stavu sindikata i organa samouprav­ljanja prema budućim štrajkovima nisu sasvim identična, a po nečemu su i protivrečna. Sindikat i organi samoupravljanja trebalo bi u najve­ćem broju slučajeva da deluju preventivno, a 24,3 odsto anketiranih smatra da bi sindikat trebalo da podrži one štrajkove koje radnici upo­trebljavaju kao poslednje sredstvo.

188

OPSTI ZAKLJUČAK

Po tome gde se pojavljuje, šta su mu neposredni povodi i stvarni uzroci, po tome ko štrajku je i protiv koga štrajkuje, po efikasnosti i dru­gim utvrđenim bitnim obeležjima, štrajk je p r o t i v r e č n a društvena pojava — u odnosu na klasne interese radničke klase, on nije ni samo pozitivan niti samo negativan, u njem kao opštoj pojavi i u pojedinačnim slučajevima Ima i jednog i drugog i zbog toga nije moguće aprioristički se opredelila „za” ili „protiv” štrajka.

Međutim, štrajk nastaje i traje izvan kompletne formalne samo­upravne i političke strukture kao u radnoj organizaciji, tako i van nje. To znači da formalni centri odlučivanja nisu dovoljno prostrani (de­mokratski) da hi se u njihovom okviru različiti i suprotstavljeni interesi izrazili, a zatim optimalno i efikasno ali demokratskim metodom razrešavali. Formalni centri odlučivanja su pod odlučujućim uticajem onih struktura protiv kojih radnici štrajkuju.

Štrajk se organizuje i traje izvan i mimo organa samoupravljanja, Saveza komunista, sindikata i omladinske organizacije. Sa te tačke gledišta, on je „divlja” pojava — ne organizuje ga nijedna formalna struktura. Međutim, na oba pola ovog sukoba nalaze se ljudi koji pripadaju jed­noj te istoj formalnoj samoupravnoj i političkoj strukturi. Među učesnici­ma štrajka, kao i među onima protiv kojih se štrajkuje, nalaze se ljudi koji pripadaju jednoj organizaciji Saveza komunista, jednom te istom sin­dikatu, organu samoupravljanja, jednoj te istoj omladinskoj organizaciji. Pripadnost formalnoj samoupravnoj i političkoj strukturi ne utiče na učešće ljudi u štrajku i na njihov odnos prema štrajku kao sukobu. Ono što učesnike ovog sukoba (one koji štrajkuju i one protiv kojih se trajkuje) opredeljuje prema štrajku jeste:

1) različita moć uticaja na odlučivanje o pitanjima bitnim za ukupan položaj pojedinih socijalnih grupacija — s jedne strane sukoba nalaze se ljudi koji imaju odlučujući uticaj na donošenje odluka (pre svega, to su oni koji se nalaze na rukovodećim radnim mestima), i s druge strane su proizvodni radnici, čija je moć uticaja na odlučivanje znatno slabija;

2) osnov (kriterij) za učešće u raspodeli dohotka — oni koji štrajku­ju ostvaruju lični dohodak na osnovu izmerenog rezulfaita rada (a meri onaj drugi), a oni protiv kojih se štrajkuje ostvaruju lični dohodak i uku­pan socijalni položaj na osnovu radne funkcije, pre svega, prema nivou rukovodećeg radnog mesta;

3) udeo u raspodeli dohotka (obim prisvajanja) koji ne zavisi od re­zultata rada, nego od društvene moći uticaja ne samo na raspodelu ličnih

189

dohodaka nego i na potanja značajna za nknpan socijalni položaj — otuda velike (nesorijalističke) razlike n posedovanju društvene moči i u ukup­nom socijalnom položaju između pojedinih soci jalnih grupa, a kao njihova posledica, tako oštar sukob (štrajk) između radnika i drugih socijalnih grupa; socijalne razlike sukobljavaju i ljude koji pripadaju jednoj te istoj institucionalnoj strukturi, one, čak kada se radi o štrajku, mnogo više su­kobljavaju te ljude nego što ih pripadnost jednoj te istoj formalnoj orga­nizaciji (Savezu komunista, sindikatu, organu samoupravljanja itd.) u realnim ođnngihma ujedinjuje.

Polazeći od Lenjinove definicije klasa111 i definicije radničke Jugoslavije112 i s obzirom na to da se radnici koji štrajkuju razlikuju od onih protiv kojih štrajkuju (1) u posedovanju društvene moći, (2) po kri­teriju za učešće u raspodeli novca i materijalnih dobara i (3) u obimu pri­svajanja društvenog bogatstva, odnosno po ukupnom položaju i uticaju u centrima društvene moči i po ukupnom socijalnom položaju koji iz toga proizlazi — š t r a j k j e s u k o b k l a s n o g k a r a k t e r a . Ako je takva kvalifikacija štrajka u osnovi tacna, a jeste, onda je on mkopatibilan sa p r o j e k t o v a n i m samoupravljanjem. Buduće samoupravljanje neće biti beskonfliktno, ali će biti bez štrajka kao sukoba klasnog karaktera. Takvo samoupravljanje se neće lako i brzo ostvarivati, ali će, verujem, do njega doći.

“* ,,icia«M» su velike grupe ljudi koje se razlikuju po svome mestu u istorijski određenom sistemu društvene proizvodnje, po svome odnosu (većinom utvrđenom i izraženom u zakonima) prema sredstvima za proizvodnju, po svojoj ulozi u društve­noj organizaciji rada i, prema tome, po načinu dobijanja i po veličini on04a dela društvenog bogatstva kojim raspolažu. Klase su takve grupe ljudi od kojih jedna može da prisvaja rad druge zahvaljujući tome što imaju različita mesta u određenom sistemu društvene privrede” (V. L Lenjin „Velika inicijativa” „Kultura”, Beograd, 1946, str. 16).

,u „Radničku klasu sačinjavaju svi oni koji rade na području materijalne produkcije, pa su objektivno deprivOegovani bar s obzirom na socijalnu pozicija u ekonomskoj strukturi, na ulogu u društvenoj organizaciji rada, kao i na veličinu svoga udjela u društvenom bogatstvu”. (Dr Jože Goričar: „Prilog pitanju definicije radničke klase”, „Marksističke sveske” br. 4, Sarajevo, 1972, str. 82).

190

V PRILOZI

Prilog 1

ZAKLJUČCI PREDSEDNIŠTVA SKJ O KONFLIKTNIM SITUACIJAMAU RADNIM ORGANIZACIJAMA I ZADACIMA KOMUNISTA

U NJIHOVOM SAMOUPRAVNOM RAZREŠAVANJU

I

Predsedništvo SKJ na svojoj VI sednici razmatralo je pojave kon­fliktnih situacija i obustave rada u radnim organizacijama, njihov karak­ter. uzroke i puteve njihovog samoupravnog razrešavanja i na VII sed­nici od 15. XII 1969. usvojilo sledeće zaključke:

1. U analizi pojava konfliktnih situacija i obustava rada u radnim organizacijama, Predsedništvo SKJ polazi od sledećeg:

da se razvijanjem produkcionih odnosa, zasnovanih na društvenoj svojini sredstava za proizvodnju i samoupravljanju, stvaraju uslovi da ne­posredni proizvođači i ostali radni ljudi u samoupravnim i društveno-po- litičkim zajednicama usklađuju različite interese, koji su objekti vino pri­sutni ili nastaju na sadašnjem stepenu našeg ekonomskog i društvenog razvitka;

da protivrečnosti savremenog razvitka, nivo razvijenosti materi­jalne strukture proizvodnih snaga i organizacije rada i svesti delova rad­ničke klase, dovode do konflikata različitih interesa u društvu koji se pone­kad ispoljavaju u vidu obustave rada, raznih vidova nedemokratskih pritisaka, pa sve do antisamoupravnih i antisocijalističkih pojava.

da konfliktne situacije i obustave rada u uslovima izgradnje našeg samoupravnog socijalizma po pravilu nisu usmerene na ukidanje samo­upravnih produkcionih odnosa, već su pretežno izraz socijalnih konflikata i bitno se razlikuju od štrajkova u kapitalističkom sistemu koji su uglav­nom usmereni na menjanje osnovnih produkcionih odnosa;

da se razvijanjem i usavršavanjem mehanizma samoupravnog i društ­venog dogovaranja uz aktivnu ulogu svih subjektivnih snaga stvaraju uslovi za demokratsko razrešavanje konfliktnih situacija i time otklanjaju mogućnosti stihijskog sukobljavanja različitih interesa i snaga koje sto­je iza tih interesa.

2. Predsedništvo konStatuje da su konfliktne situacije bile i ranije prisutne u našem društvu, ali da se u vidu obustava rada javljaju u posled- njih 10. godina, uporedo sa jačom demokratizacijom društvenih odnosa. Protivrečnosti i složeni uslovi društvenog razvitka, s jedne strane, a re­lativno mali broj obustava rada i radnika koji su učestvovali u njima, s

a 193

druge, nesumnjivo potvrđuju vitalnost samoupravljanja da u praksi raz- rešava brojne protivrečne interese.

3. Obustave rada, pored ekonomske štete za radne ljude u kolektivu, u krajnjoj konsekvend. za čitavu radničku Han« i društvo, imaju i nega­tivne posledice društveno-političke prirode — usporavaju razvoj samo­upravnih odnosa, pothranjuju verovanje da su demokratski i samouprav­ni putevi resa van ja konflikta neefikasni i da se zahtevi brže mogu ostva­riti pritiscima.

4. Polazeći od karaktera i uzroka 'konfliktnih situacija i obustava rada u radnim organizacijama, Predsedništvo SKJ n a g la ša v a da u naa»m samoupravnom sistemu obustave rada ne mogu biti put za rešavanje problema i teškoća. Njihovo uspešno i efikasno rešavanje jedino je mo­guće stalnom borbom komunista i drugih socijalističkih snaga za hrži razvoj samoupravljanja i jačanja njegove efikasnosti na liniji dosledne realizacije ustavnih principa i ostvarivanja stavova Devetog kongresa SKJ, VI kongresa SSJ i drugih zaključaka foruma SK i Saveza sindikata o da­ljem razvoju društveno-ekonamskog sistema

5. Razvijanje samoupravljanja, kao revolucionarne tekovine radničke klase, jedino obezbeđuje demokratsko odlučivanje koje se temelji na ar­gumentima, a ne na sili, koja eliminiše samoupravno odlučivanje i uspo­rava društveno-ekonomsfci progres. Komunisti i sve progresivne društvene snage moraju se energično suprotstaviti svim pokušajima da se rešavanje konfliktnih situacija traži u ulifinim demonstracijama, fizičkom obraču­navanju, ometanju proizvodnje, uništavanju društvene imovine, itd.

6. Neposredni povodi sukoba koji kulminiraju u obliku obustava rada najčešće su u neadekvatnoj raspodeli dohodaka i ličnih dohodaka u kolek­tivu u restrikcijama stečenih prava radnika do kojih dolazi zbog teškoća pojedinih kolektiva u reformskim ustavima privređivanja, zbog birokrat­skog odlučivanja o ž iv o tn im pitanjima radnika, i drugih socijalnih ekscesa. Restriktivne mere izazivaju nezadovoljstvo i revolt radnika naročito ako n jim a nisu prethodili napori, pre svega rukovodećeg i stručnog kadra u radnoj organizaciji, u pravcu poboljšanja organizacije rada i samouprav­ljanja, modernizacije i racionalizacije proizvodnje, u pravcu izmena u kadrovskoj strukturi zaposlenih, integracionog povezivanja i razvijanja različitih oblika saradnje sa d ru g im radnim organizacijama. Uz sve to restriktivne mere se često donose bez stvarnog i pravovremenog konsul- tovanja i izjašnjavanja radnika. U takvim slučajevima radnici odbijaju i one mere koje bi u samoupravnom odlučivanju dobile njihovu podršku.

7. Predsedništvo SKJ konstatuje da su uzroci konfliktnih situacija i obustava rada brojni i međusobno povezani, kao i to da je njihovo iz­vorište u nerazvijenim samoupravnim odnosima i birokratskom uzurpi­ranju samoupravnih prava u radnoj organizaciji ili van nje.

a) U procesu demokratizacije društveno-ekonomskih odnosa postoje i uslovi za reprodukciju birokratskih i jačanja tehnokratsko-menadžerskih odnosa u radnim organizacijama i društvu što je latentno izvorište kon­flikata, pa i obustava.

b) Konflikti i obustave rada u dosta slučajeva su rezultat zaostalosti socijalističke svesti delova radničke klase, što često omogućava lako mobi- lisanje i za takve zahteve grupe radnika ih delova kolektiva koji teže da

194

nameću svoje posebne uske, egoističke i parcijalne interese kao opšte- društvene.

c) Konfliktne situacije i obustave rada javljaju se u uslovima ne­dovoljne razvijenosti materijalne osnove samoupravljanja. Na toj osnovi one su u nizu slučajeva izraz i nedovoljne dograđenosti i razvijenosti dru- štveno-ekonomskog i političkog sistema. Konfliktne situacije imaju izvo­rište i u objektivnim teškoćama pojedinih radnih organizacija u razvijanju proizvodnje u skladu sa zahtevima domaćeg i stranog tržišta.

d) Konflikti ne retko prerastaju u obustave rada i usled izostajanja adekvatne društvene akcije samoupravnih i rukovodećih organa u rad­noj organizaciji i odgovornih činilaca društveno-političkih zajednica, kao i nedovoljnog idejno-političkog delovanja komunista i pojedinih organiza­cija SK, Saveza sindikata i drugih društveno-političkih organizacija.

e) Pored navedenih, kao uzroci konfliktnih situacija javljaju se: preuska institucionalna struktura samoupravljanja koja ne omogućuje samoupravljačku akciju većeg broja ljudi zbog čega dolazi do otuđenosti odlučivanja o uslovima i rezultatima rada od radnog čoveka; prisvajanje dohotka nezavisno od rezultata rada zbog neadekvatnog sistema unutrašnje raspodele; neopravdane razlike u uslovima sticanja dohotka pojedinih oblika udruženog rada; teškoće i sporosti u ostvarivanju politike o pro­duktivnom zapošljavanju tehnološkog viška radne snage.

f) Neprijateljski elementi i idejno-politički ostaci klasnog neprija­telja, u konfliktnim situacijama koriste probleme i teškoće sa kojima su suočeni pojedini radni kolektivi za sejanje neverice u samoupravljanje, u delovanje tržišne privrede, podstiču nasilje, uništavanje društvene imo­vine i si.

II

1. Polazeći od činjenice da socijalističko društvo nije bezkonfliktno, da su uzroci konfliktnih situacija i obustava rada u radnim organizacijama realnost na sadašnjem stepenu razvitka naših materijalnih i društvenih odnosa, Predsedništvo SKJ ukazuje da je za razrešavanje konflikata ne­ophodno:

a) usavršavati i doslednije primenjivati postojeće samoupravne na­čine, kao što su samoupravni sporazumi i dogovori između radnih jedinica i drugih delova kolektiva o bitnim pitanjima međusobnih odnosa, unu­trašnja arbitraža za sporove između delova preduzeća i samoupravni do­govori između radnih organizacija za prevazilaženje širih problema u udruženom radu;

b) razraditi i konstituisati u statute i druge opšte akte radnih or­ganizacija, asocijacija proizvođača i veća radnih zajednica, odgovarajući mehanizam samoupravnog društvenog dogovaranja.

2. Odgovrajući organi Saveza sindikata treba da budu inicijatori i odgovorni činioci usavršavanja i veće efikasnosti postojećeg samoupravnog načina razrešavanja problema u radnoj organizaciji. Njihova obaveza je da se širokom aktivnošću i delovanjem zalažu za rešavanje društveno- -ekonomskih problema kroz samoupravne dogovore, da pokreću i učest­vuju u sporazumima o sticanju i raspodeli dohotka i drugim samouprav-

195

nrnm sporarimiiiina tcftjiima se trajnije laZTCarajll pitanja od intjfpea za radne ljude i otklanjaju uzroci koji dovode do konflikata, pa i obustava rada.__

Ukoliko i uz puno angažovanje organa upravljanja protivrečnosti ili nisu ra yj Mwni ili je A m rta nrflnk? kojom radni ljudi nisuzadovoljni, q»™iiikat uz njihovu podršku hmbp zahtevati rpfprpnrfum o pi­tanjima koja su u okviru prava i odgovornosti radne zajednice, arbitražu, fli pređuzšmahje drugih samoupravnih m eta koje okolnosti budu za- htevale.

Sindikat treba da pokreće društveno dogovaranje i samoupravni me­hanizam are društvene zajednice i da insistira na razrešavanju spornog pitanja u odgovarajućem veću radnih zajednica, odnosno samoupravnom veću. koristeći svoja ovlašćenja konstituisana društvenim dogovorom i sanlrrininicma u statutu ili poslovniku o radu pojedinih tela.

Ovakav put razrešavanja konfliktnih situacija i ulogu sindikata tre­ba konstituisati u svakoj radnoj organizaciji, dništveno-politićkim zajed­nicama i jcmuMiipravmirm asocijacijama.

3. U razrešavanju konflikata koji po svom značaju i uzrocima pre­laze okvire radne organizacije; neophodno je da učestvuju i društveni faktori van radne organizacije, na svim nivoima, zavisno od dalekosež- nosti uzroka i dubine problema koji su doveli do konflikta.

U okviru društveno-političftrih zajednica treba nčinitj efikasnijim postojeći samoupravni mehanizam za razrešavanje protivrečnosti j, po potrebi, dograditi ga unošenjem odredbi o ulozi i odgovornosti pojedinih organa u otklanjanju uzroka konfliktnih situacija, postupim i načinu sa- rađnje sa organima samoupravljanja radne organizacije, asocijacijama radnih organizacija i dr.

Kada se radi o ispoljavanju različitih interesa pojedinih privrednih grana i grupacija, u okviru komora, poslovnih i drugih udruženja treba pređvideti mogućnosti i načine za efikasno demokratsko sporazumevanje zainteresovanih, koje bi dalo rešenja prihvatljiva za sve radne ljude i njihove organizacije.

4. Treba podržati inicijative da se zakonskim propisom što pre re- gulišu osnovni principi društvenog dogovora: da je u skladu s pravilima samoupravnog odlučivanja i ponašanja; da u dogovoru učestvuju svi za- interesovam faktori; da postoji javnost dogovora i pravo kontrole sprovo- đeaja dogovora od strane svakog učesnika. Neophodno je utvrditi po­stupak, »reaiikg dogovaranja, pitanja koja mogu biti predmet dogovara­nja, vrste odluka i obaveze učesnika koji proizlaze iz društvenog dogovora.

5. U situaciji kada sukob između društvenih interesa i zahteva rad­nika n ije mogao biti razrešen sporazumevanjem i dogovaranjem, nastali konflikt treba razrešavati sporazumno arbitražom, uz puni autoritet nje­nih odluka. Potrebno je precizirati pitanja o kojima odlučuje arbitraža i to da njene odluke mogu obavezati društveno-političku zajednicu i rad­ni kolektiv »amo u okviru njihovih realnih mogućnosti.

6. S obzirom da, i pored svih preduzetih mera i aktivnosti Saveza komunista i Saveza sindikata na razrešavanju konfliktnih situacija, kroz samoupravne organe i samoupravnim i društvenim dogovaranjem, može dolaziti do obustave rada neophodno je da se konstituiše demokratski na­čin njihovog rešavanja.

196

a) Za obustave rada čiji je povod konflikt, koji može da se resi u okvirima redovnog delovanja samoupravnog mehanizma radine organiza­cije, inicijatori njegovog razrešavanja treba da budu odgovarajući organi sindikata i radnički savet radne organizacije. Ako u takvom slučaju ne dođe do sporazumnog rešenja konflikta valja primeniti referendum i ar­bitražu čija ovlašćanja i način funkcionisanja mogu ugraditi u statute radnih organizacija i si.

b) Ako konflikt nije uspešno razrešen kroz samoupravni mehanizam radne organizacije, opštinska skupština u okviru svojih nadležnosti treba da posreduje i preduzima druge adekvatne mere za efikasno otklanjanje problema i razrešavamje konflikata, pri čemu inicijatori za pokretanje postupka treba da budu sindikati, odnosno društveno-političke zajednice i njeni organi (SDK i dr.).

c) U toku rešavanja konflikata od šireg društveno-ekonomskog značaja, koji prelaze okvire radne organizacije i opštine ili zadiru u šire društvene interese, posebna prava i obaveze preuzimaju đruštveno-poli- tički faktori u republici, pri čemu je Savez sindikata u republici nosilac dogovaranja.

7. Posle svake obustave rada treba utvrditi prave uzroke i pokre­nuti odgovornost inicijatora obustave rada.

Za odgovornost organa upravljanja ili predstavničkih tela siože se primeniti opoziv organa ili pojedinih članova. Ako su za nastali konflikt odgovorni rukovodeći ljudi u radnoj organizaciji ili široj zajednici, po­trebno je primeniti sankcije prema stepenu njihove odgovornosti.

S obzirom na društveno-ekcmomske posledice obustava rada, sta­tutima radnih organizacija treba precizirati materijalnu i društvenu od­govornost radnih ljudi koji su obustavili rad.

8. Predsedništvo SKJ ističe da otklanjanje uzroka konfliktnih si­tuacija i obustava rada zahteva odlučniju idejnopolitičku i društvenu akciju komunista, organizacija i rukovodstava Saveza komunista i Saveza sindikata i drugih socijalističkih snaga, pre svega u radnim organizaci­jama, u pravcu:

a) daljeg razvijanja samoupravljanja u kome će radni ljudi u sve većoj meri formirati politiku, donositi odluke i biti nosioci samoupravnog rešavanja problema u oblasti proizvodnje i društvenih odnosa. Neophodno je upornije insistirati, uz puno angažovanje neposrednih proizvođača, na pravovremenom samoupravnom rešavanju konkretnih zahteva i problema koji su od vitalnog interesa za radničku klasu i ostale radne ljude. To je najefikasniji put za brže i uspešnije savlađivanje tendencija birokratizma, tehnokratizma, partikularizma i ostalih vidova zloupotreba i uzurpiranja samoupravnih prava i interesa samoupravljača.

Potrebno je ostvariti odlučniji uticaj samoupravne akcije udruženih proizvođača na celokupno poslovanje radne organizacije na politiku i po­slovanje banaka, socijalnog osiguranja, komora, poslovnih udruženja i drugih neproizvodnih institucija i organizacija;

b) bržeg usavršavanja i razvijanja društveno-ekonomskih odnosa u udruženom radu, kao i društveno-političkog sistema u celini, u pravcu

19 7

rialjjfh kvalitetnih pramena i Jačanju položaja neposrednih p ro izvo đ ača u stžcanju i raspodeE d o h o tka ;

c) dosleđne razrade i parimeoe principa lične i kokfctrroe odgovor­nosti svih subjekata samoupravnog odlučivanja. Stepen materijalne, struč­ne i samoupravne odgovornosti organa i pojedinaca treba da je srazmeran njegovom učešću u pripremanju, donošenju £ sprovođenju odluka, kako prema radnom kolektivu, organima upravljanja £ đruštveno-pohtičkim or­ganizacijama, tako i prema društvenoj zajednici Potrebno je odlučno prim eijhrati odgovarajuće mere za neizvršenje obaveza, neefikasno i ne­racionalno poslovanje, razne vrste zloupotreba, za nehuman i birokratskinrin>rre prprrra radmfrim a

Organizacije SK obavezne su da na osnovu analize uzroka konflikata i obustave rada i učešća u njoj, utvrde konkretnu društvenu odgovornost svojih članova i pređuzmu odgovarajuće mere;

đ) razvijanja i usavršavanja sistem a informisanja. radi pravovreme­nog i objektivnog upoznavanja proizvođača sa stanjem u proizvodnji, realizaciji i raspodeE, perspektivom kolektiva, sa kretanjima i problemima u drugim srodnim kolektivima i široj društvenoj zajednici. Tlačna i jed­nostavna informacija, podsticaće interesovanje r a d n i k a za samoupravno odlučivanje o problemima života i rada kolektiva i biće jedno od značaj­nih sredstava u borbi protiv birokratskog uzurpiranja njihovih prava i sirenih pojava koje dovode do konfliktnih situacija. Tako će se, istovre­meno, onemogućavati i širenje proizvoljnih informacija i dezinformacija koje su često povod konflikata £ obustava rada. Potrebno je da se usta­novi i praksa đa radnički savet, prilikom donošenja važnijih odluka, pri­bavlja potrebne inform acije, m išljenja i analize od odgovarajućih struč­nih institucija i organa i pojedinaca izvan pređuzeća;

e) izgrađujući i zauzimajući principijelne stavove po najvažnijim pitanjim a kolektiva i angažujući se za njihovu doslednu realizaciju, ko­munisti će jačati svoju poziciju organizovane vodeće idejno-pohtičke sna­ge u kolektivu. Time će se uspešno suzbijati tendencije i pojave da se komunisti i organizacije Saveza komunista u preduzeću pretvaraju u pn- vesak pojedinih uticajnih grupa, u instrument uprave pređuzeća ili uskih parcijalnih interesa.

Jasni stavovi organizacija Saveza komunista o ključnim pitanjima razvoja đruštveno-ekonomskih odnosa najefikasnije su sredstvo u ru­kama komunista za njihovu uspešnu aktivnost u samoupravnim organima i idejno-politicko delovanje među proizvođačima, Oni obavezuju komuni­ste na akciju i odgovornost pred organizacijom za ponašanje u samouprav­noj praksi.

Odlučni stavovi, mobilnost i borbeniji odnos organizacija Saveza komunista i komunista na rešavanju otvorenih pitanja i problema jačaće poverenje radnika u Savez komunista i doprinositi njegovoj daljoj afir­maciji kao avangarde radničke klase. Pri ton e, organizacije Saveza komu­nista i komunisti moraju se boriti za stvarne i dugoročne interese ko­lektiva, protiv demagogije, primamljivih zahteva i prividnih interesa i onda kada njihovi principijelni stavovi trenutno nemaju podrške većine radnika.

198

9. Predsedništvo SKJ obavezuje komuniste, u skupštinama od Sa­vezne do opštinskih da se založe za zakonsko regulisanje institucije dogo­varanja, kao neophodne potrebe, ne samo za razrešavanje konfliktnih si­tuacija nego kao jednog od samoupravnih oblika i metoda donošenja odluka.

Komunisti i članovi radničkih saveta treba da se angažuju da se u statutima radnih organizacija ugrade samoupravni dogovori kao put raz- rešavanja problema koji dovode do konfliktnih situacija.^ Zadatak je ko­munista u sindikatima da budu pokretači akcija za jačanje uloge sin­dikata kao nosioca mehanizma samoupravnog i društvenog dogovaranja.

199

ZAKLJUČCI O KONFLIKTNIM SITUACIJAMAU RADNIM ORGANIZACIJAMA I ZADACIMA SINDIKATA

U NJIHOVOM SAMOUPRAVNOM RAZREŠAVANJU

Predsedništi o Veća Saveza sindikata Jugoslavije, na svojoj sednici od 26. VI 1970. godine, usvojilo je Zaključke o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i radarima komunista u njihovom samouprav­nom razzešavanju. Ovi Zaključci su zajednički priprptn lj^ u radnim telim a Veća Saveza sindikata Jugoslavije i Predsedništva Saveza komu­nista Jugoslavije. Zaključci su usvojeni na sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije 15. XII 1969. godine.

I

Usvajajući Zaključke o konfliktnim situacijama u radnim organi­zacijama i radarima komunista u njihovom samoupravnom razrešavanju, Predsedništvo Veća Saveza sindikata Jugoslavije ukazuje na posebne r a d a tk r sin d ika ln ih organizacija i njihovih rukovodstava u otklanjanju uzroka obustavama rada i u izgradnji adekvatnog smoupravnog meha­nizma za razrešavanje konfliktnih situacija.

n

Predsedništvo Veća Saveza sin d ika ta Jugoslavije ukazuje na posebne zadatke sin d ika ln ih organizacija u radnim organizacijama vc ostvarivanju Zaključaka o k o n flik tn im situacijama.

1. Pri razmatranju Zaključaka, sindikalne organizacije i njihova ru­kovodstva treba da, u okviru svoje celokupne društveno-pohtičke aktiv­nosti, utvrde svoje posebne zadatke na otklanjanju uzroka konfliktnih si­tuacija i na sprovođenju ovih Zaključaka. U okviru svoje redovne aktiv­nosti, sin d ika ln o organizacije će u određenim vremenskim intervalima posebno razmatrati ona pitanja koja predstavljaju potencijalno žarište konflikata i obustava rada.

2. S indik alno organizacije će nastojali da se u statute i druga norma­tivna akta radne organizacije unesu potrebne odredbe kojima bi se reguh- sao način i postupak za rešavanje k o n flik tn ih situacija. Obzirom da je

M a e -

200

sada u toku rad na izmeni i dopuni statuta radnih organizacija, potrebno je da se u statutima razradi poseban samoupravni mehanizam za razre- šavanje konfliktnih situacija.

3. Sindikalne organizacije će preduzeti odgovarajuću aktivnost: da se i u statutu i drugim aktima radne organizacije (pravilniku o radnim odnosima, arbitrarnoj komisiji, poslovniku o radu organa samoupravlja­nja itd.) posebno regulišu mesto i uloga (prava i dužnosti) sindikata u mehanizmu samoupravnog razrešavamja konfliktnih situacija.

4. Učešće i delovanje sindikata u mehanizmu samoupravnog razre- šavanje konfliktnih situacija treba posebno razraditi u normativnim ak­tima same sindikalne organizacije (statutu, pravilima itd.).

III

Usvajajući Zaključke o konfliktnim situacijama, Predsedništvo Veća SSJ utvrđuje svoje posebne zadatke na njihovoj realizaciji.

1) Predsedništvo Veća se obavezuje da sa drugim organima na ni­vou federacije preduzima odgovarajuću aktivnost radi ostvarivanja onog dela Zaključaka koja obavezuju faktore na nivou federacije da rade na otklanjanju uzroka konfliktnih situacija i na njihovom samoupravnom razrešavanju.

a) Predsedništvo Veća SSJ se obavezuje da sa odgovarajućim fak­torima federacije (pre svega, sa Saveznom skupštinom i Saveznim izvrš­nim većem i njihovim organima) radi na izgrađivanju društveno-poli- tičke i zakonske osnove za ugrađivanje posebnog samoupravnog mehaniz­ma za samoupravno razrešavanje konflikata u političku i samoupravnu strukturu radnih organizacija i društveno-političkih zajednica. Zbog toga je potrebno da se radi na daljoj izgradnji samoupravne strukture radnih organizacija i društveno-političkih zajednica, kako bi se konfliktne situa­cije mogle razrešavati demokratskim putem u okviru političke i samo­upravne strukture, a ne mimo nje. Radi ostvarivanja ovih svojih zada­taka, Predsedništvo Veća će preduzeti odgovarajuću aktivnost u pogledu kodifikacije i revizije celokupnog saveznog zakonodavstva, koje su u toku.

2. Predsedništvo Veća SSJ ovlašćuje i obavezuje komisije Veća za društveno-ekonomske odnose i za političko-organizacionu izgradnju sin­dikata da posebno razrade i pripreme sugestije za rad sindikalnih orga­nizacija u radnim organizacijama, u situacijama koje prethode konfliktu i u slučajevima kada do same obustave rada dođe.

3. Predsedništvo Veća predlaže da Savezni savet za rad i Savezni pravni savet posebno razrade samoupravni mehanizam za razrešavanje konfliktnih situacija.

OBRAZLOŽENJE

1. Materijal koji sadrži analizu pojave konfliktnih situacija (obu­stava rada) radila je zajednička radina grupa Veća SSJ i Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Još na počeltku pripremanja ovog materijala, dogo­voreno je da se na osnovu zajedničke analize, pojave obustave rada raz­

201

motre i u Predsedništvu SKJ i u Predsedništvu Veća SSJ i da se donesu odgovarajući zaključci koji b i sadržali a n a lia i i ocenu ove pojave i za d atk e SKJ i sindikata u samoupravnom razrješavanju ovih konfliktnih situacija.

2. Zajednički m aterijal koji sadrži analizu k onflik tn ih situacija (obu­stava rada) bio je razmatran na zajedničkoj sednici Komisije Veća SSJ za đruštveno-ekonomske odnose i odgovarajućih komisija Predsedni- štva SKJ.

3. M aterijal je razmatran i na proširenoj sednici Komisije Veća SSJ za poli tićko-organizacionu izgradnju sindikata.

4. Najzad, ovaj zajednički m aterijal je razmatran i na sednici Pred­sedništva Veća SSJ.

5. Zaključci O k o n flik tn im situacijam a U r adnim orga n izacij am a i zadacim a komunista u njihovom samoupravnom razrešavanju su rezultat zajedničkog rada organa Predsedništva SKJ i Veća SSJ na analizi i oceni obustava rada. Zaključci zbog toga sadrže kako zadatke komunista tako i zadatke sindikata u samoupravnom razrešavanju konfliktnih situacija ura dn im o rg a n izacijam a.

6. Usvajanje ovih zaključaka od strane Predsedništva Veća SSJ nije, prosto preuzimanje zaključaka SKJ, već i formalno Analiziranje za­jedničkog rada na an alizi i oceni konfliktnih situacija u radnim organiza­cijama i utvrđivanje zadataka SKJ i sindikata u samoupravnom razre­šavanju ovih konflikata.

7. S obzirom da je zak lju čk e o kon flik tn im situacijama u radnim organizacijama već usvojilo Predsedništvo SKJ, bilo je potrebno da ih usvoji i Predsedništvo Veća SSJ.

2 0 2

SAVEZNI SAVET ZA RAD3. Broj: 645/1 Beograd, 13. III 1970.

Prilog 3.

PREDMET: KOLEKTIVNI KONFLIKTI U RADNIM ORGANIZACIJAMA

Ovaj Savet se u prošloj godini obratio Saveznom pravnom savetu za mišljenje po nekim pitanjima prilaza u stvaranju mehanizma za reša- vanje kolektivnih sporova, među kojima i obustavu rada. Taj mehanizam bi obuhvatio kako sporove kod kojih je uzrok u radnoj organizaciji, tako i one kod kojih je uzrok izvan radne organizacije pri čemu bi se utvrdile dužnosti organa upravljanja i postupak pred njima, kao i instituti po­sredovanja, mirenja i arbitraže.

Savezni pravni savet je na svojoj sednici, od 29. XII 1969. godine, razmatrao ovu problematiku, pa je dao i svoje mišljenje, koje se, pored ostalog, sastoji u sledećem:

Pravni savet preporučuje da se konfliktne situacije svih vrsta za­konski obrade u sistemskim zakonima, kao što je zakonik o udruženom radu u kome bi se ove situacije zakonski normirale u okviru organizacije upravljanja u radnim organizacijama s jedne, i društvenog nadzora nad radom radnih organizacija, s druge strane. Time bi se u sklopu rešavanja svih pitanja upravljanja i društvenog nadzora normirala i ova pitanja i to u meri koja je neophodna za rešavanje, kako je rečeno svih konflikata koji su sagledivi. Obradu ovih pitanja trebalo bi vezati sa samoupravnim sporazumima.

Zakonsko regulisanje udruženog rada ne može se uskoro očekivati. Ako politički, odnosno zakonodavni organi smatraju da je regulisanje ovog pitanja hitno, onda su moguća dva rešenja.

Do sistemskog zakonskog uređenja ove materije moglo bi Veće Sa­veza sindikata Jugoslavije izdati uputstvo, ako to smatra celishodnim, o ponašanju sindikalnih organizacija u konfliktnim situacijama, a posebno o obustavama rada. Takvo uputstvo ne da bi zamenilo državno regulisanje, ali bi, s obzirom na ulogu sindikata, moglo da obuhvati osnovnu mate­riju svoje aktivnosti.

Drugo rešenje jeste regulisanje putem posebnog zakona o rešavanju konfliktnih situacija u radnim organizacijama. Ovo drugo rešenje je krajnja mogućnost, da Pravni savet rezerviše svoju podršku takvom spe-

203

djalnom nfen™« do taHa kada bude u položaju da raspravi eventualni predlog takvog nknna

U prilog prve mogućnosti govori i to da se na tim osnovama mogu steći prva iskustva.

Rešavanje konfliktnih situacija treba da se zasniva da dvema prav­nim nsnnram a. Prva je ^ « n 94. Ustava. Druga je Ustavni amandman XV. Baš ovo poelednje upućuje na to da u radnim organizacijama, odnosno orga n i zaci ja m a udruženog rada u njihovom ‘sastavu, treba statutima i opštim aktima, k a p i u g o vo rim a na osnovu statuta predvideti rešavanje k o n flik tn ih situacija uz učešće sindikalnih organizacija koje je od iz­vanrednog značaja. Ovo upozorenje je tim potrebnije što se u radnim organizacijama upravo sada izrađuju statuti (itd.), pa i društvena inter­vencija da se obuhvate i ova pitanja bila neophodna.

Važeći propisi koji bi se mogli primenjivati u cvim slučajevima se ne koriste ili bar ne u potrebnoj merL Obrazovanje unutrašnje arbitraže (čL 85. itd. Osnovnog »knna o preduzećima) i posebno mešovrte arbitraže čl. 87. itd. istog zakona) daje široke mogućnosti rešavanje kolektivnih sporova, a »»mim tim i konfliktnih situacija. Nedovoljno su razrađene ove 7atmnnkp norme, u osnovi dispozitivnog karaktera. Do eventualnog bližeg regulisanja ove m aterije u svoj svojoj složenosti trebalo bi koristiti ove zakonske norme. Ove norme bi trebalo shvatiti u široj interpretaciji. Izo­stala je, inače, mnogo više aktivnost odgovornih organa i tela nego za­konsko nonniranje;

Polazeći od značaja uloge sindikata, koju su jasnije odredili .Za­ključci o konfliktnim situacijam a i zadacima komunista u njihovom samo­upravnom razrešavanju’, usvojeni na VII sed n ić Predsedništva SKJ, Savet se slaže s iznetim m išljenjem Saveznog pravnog saveta o putu i načinu za uspostavljanje pravnog mehanizma za rešavanje kolektivnih sporova, uključiv i obustave rada. Pre nego što bi izašao pred Savezno izvršno veće sa svojim predlozima o daljem radu na ovom zadatku. Savetu je ne­ophodno da zna:

— da li se Veće Saveza sindikata slažp s ovakvim pristupom u re- šavanju problema kakav predlaže Savezni pravni savet;

— da li će Veće i kada pristupiti donošenju odgovarajućeg svog normativnog akta o ulozi i postupanju sin d ika ln ih organizacija u sluča­jevima kad dođe do kolektivnih konflikata i obustava rada;

— da li Veće smatra da je u vezi s tim potrebno u opšta akta radnih organizacija uneti neke odredbe o rešavanju kolektivnih sporova, naročito o postupku u slučaju da preti, predstoji ili je već došlo do obustave rada;

— da li je u ovoj fazi regulisanja pitanja kolektivnih konflikata dovoljno da se uticajem sindikata i drugih društvenih faktora nastoji da radne organizacije u tom smislu dopune svoja opšta akta ali je za to po­trebno putem dopuna odgovarajućih zakona propisati obavezu radnih organizacija.

M olite se da, po mogućnosti, što skorije dostavite Savetu stav Veća o ovim problemima s obzirom na osetljivost pitanja i potrebu njegovog što bržeg regulisanja.

2 0 4

PREDSEDNIK Anton Polajner. s.

Prilog 4.

DELAVKE IN DELAVCI „JUTRANJKE”!

Predsedstvo repuhliškega sveta Zveze sindikatov je na svoji seji 29. decembra 1971 razpravljalo o obeh variantah predloga PRAVILNIKA O MINULEM DELV. ki ga je sestavil direktor vašega podjetja. Predsedstvo je obe varianti predloga odronilo,, ker sta za vas škodljivi in ker tuđi ništa skladni s težnjami ustavnih do- polnil. O svojih stališćih je predsedstvo obvestilo delavski svet vašega podjetja, ka- teremu je hkrati predlagalo, naj z njimi seznani celotni kolektiv „Jutranjke”, torej tuđi vas!

Ali vas je delavski svet seznanil s temi stališći predsedstva Republiškega sveta Zveze sindikatov Slovenije?

Ali veste, da je „Jutranjka” izrazit primer podjetja, ki je hahko poslovalo renta­bilno le zato, ker ste imeli izredno nizke osebne dohodke?

Ali veste, da bi naj bil po samoupravnem sporazumu o merilih za delitev dohodka in osebnih dohotkov za konfekcijska tekstilna podjetja poprečni kalkulativni osebni dobodek v vašem podjetju 140 tisoč starih dinarjev?

Ali veste, da so bili poprečni osebni dohodki v vašem podjetju od januarja do konca septembra 1971 le 105.000 starih dinarjev, kar pomeni za četrtino manj od tistih oseb­nih dohodkov, ki so predviđeni po sporazumu?

Ali veste, da bo morala pri takib vaših osebnih dohodkih zaradi določil družbenega dogovora o usraerjanju delitve dohodka in osebnih dohodkov o vašem podjetju raz- pravljati občinska skupščina?

Ali veste, da so bili vaši osebni dohodki v letu 1970 med najnižjimi v konfekcijski industriji in industriji Slovenije nasploh?

Kaj je torej sedaj problem „Jutranjke", vašega podjetja? Ali je problem delitev ,,mi- nulega dela" ali uresničitev samoupravnega sporazuma o delitvi dohotka in osebnih dohotkov? Pri vas nemreč še zdaleć nimate osebnih dohodkov po sporazumu, po katerem mora biti najniži izplačani osebni dohodek za normalni delovni čas in za normalno doseganje norm 90.000 starih dinarjev! Ce pa „Jutranjka" želi odpraviti osebne dohodke pod 90.000 starim! dinarji, mora biti poprečni mesečni osebni do- liodek na zaposlenega uajmanj 140.000 starih dinarjev!

205

DELAVKE, DELAVCI!

Povedati Tim marame se te, da predsedstv* repnbtiškeea srela Ztoc smdikztov Slovenije ni odklonito direktorjevega p r td k p PRAVILNIKA O MINULEM DELU m r da zaradi ncfcahšnih ^ntrig" , marveć preprosto zato. ker je zasnovan na slabih n nesprejemljivib izhodišah!

# ni skladen s težnjami ustavnih dopolnih, ki zahtevaje. da je vsak delavec nagra- jevan skladne s svojim sedanjhn minolim ddom. Po prvi varianti omenjenega predloga pa je ta pravica v desetletju 1971—1981 emejena na 152 delaveev, ćeprav šteje vas kolektiv vee kot 9M zaposlenih; po drogi varianti pa na 684 delaveev. kar k vedno ni eeloten kolektiv;

• predvideva za lete 1972 nddedw na minnlezn deln na podlagi že doseženih reral- tatov poslovanja podjetja, za naprej pa samo na podlagi napevedi razvoja „Ju tranjke”, ki nišo z ničemer utemeljene, mimo tega pa se še med seboj razliknjejo. No vsak naćin pa sindikati ne morejo sprejeti zamisli, da bi prvi udeleženci de- litve dobodka na podlagi minulega dela (po prvi varianti štirje, po drugi pa 23) delili že ustvarjene rezultate dela, vsi ostali elani vaše delovne skupnosti pa bi pravico do minulega dela imeli samo na podlagi napovedi M i rezultatov, bres razvojnoga programa podjetja in brez ekonomskih u temelji tev;

0 po prvi varianti predvideva, da štirje udeleženci te delitve dobijo iz sklada oseb- nih dohodkov 18 milijonov starih dinarjev, razdeljenih na štiti letne obroke, mimo tega pa se okrog 3 milijone starih dinarjev obresti — pri čemer pa ne bi dobil vsak enake vsote denarja ( i5 milijona starih dinarjev in ustrezen del ome* njenih obresti), temveč bi bila a vsota različna in od vis na od visine osebnega dohotka vsakoga izmed njih. To pa bi po mnenju predsedstva republiškega sveta Zveze sindikatov Slovenije v veliki meri prispevalo k neutemeljenemu social- nemu razlikovati ju, s cimer se predsedstvo nikakor ne more strinjati! Po drugi varianti predloga se skupna vsota sredstev za delitev na podlagi minulega dela po­veća, na posameznika pa se zaradi večjega š te vila udeležencev rmanjsa. Seveda to na stvari prav nić ne spremeni, saj bi šla tuđi ta sredstva iz sklada osebnih dohodkov!

KAJ TOREJ STORITI?

Predsedstvo republiškega sveta zveze sindikatov Slovenije predlaga, naj vaš delav- ski svet imenuje odbor, ki si bo prizadeval uresničiti vsebino vseh ustavnih dopol- niL Ne zadovoljite se le z odborom, ki bo skrbel samo za izdelavo predloga pravil­nika o min alem delu!

Problem „Jutranjkc” in s tem vaš problem je torej uresničitev vašega samoupravne- ga sporazuma o delitvi dohodka in osebnih dohodkov, zato naj bo težisče vašega dela na uresnićevanju tega sporazuma, ki doslej na škodo vaših osebnih dohodkovni bil spošto van!

20 6

Zahtevajte, uaj se sestane sindikalna organizacija vašega podjetja in sprejme pro­gram dola, z uresničitvijo katerega boste odpravili vaše najbolj pereče probleme!

V Ljubljani, 4. januarja 1972

Informatika služba republiškega sveta Zveze sindikatov Slovenije

2 0 7

VI BIBLIOGRAFIJA

14

TEKSTOVI POJEDINACA

]. B ožičcv ić Ivan: Nužnost i izlišnost štrajka kao metoda i sredstva sindikalne aktivnosti u našoj stvarnosti, .Socijalizam” br. 1, Beograd, 1959.

2. Č rep in šck M ilan: Akcije objektivnih snaga na protestne obustave rada, diplom­ski rad, VSPN, Beograd, 1967.

3. Đ o rđev ić Jovan: Protivrečnosti društvene svojine u socijalizmu, „Gledišta” broj 11, Beograd, 1965.

4. Đ orđev ić Jot>an: Samoupravljanje u političkom sistemu socijalističke Jugoslavije, Savez udruženja pravnika Jugoslavije. Beograd, 1970.

5. G oričar Jože: Teze o birokratiji, „Sociološki pregled”, br. 1, Beograd, 1965.6. G oričar Jože: Žarišta globalnih konflikata u jugoslovenskom društvu, VI naučno

savetovanje na temu Društveni konflikti i socijalistički razvoj Jugoslavije, Portorož. 10—13. febmara 1972.

7. G oričar Jože: Prilog pitanju definicije radničke klase, „Marksističke sveske” broj 4, Sarajevo, 1972.

8. Ibrah im ag ić O m er: Sindikati i konflikti u radnoj organizaciji u brošuri „Sin­dikat u savremenom jugoslovenskom društvu”, Sarajevo, 1970.

9. Ilić V la d im ir L en jin : Izabrana dela knjiga XIV, „Kultura”, Beograd, 1960.10. Ilić V lad in .ir L en jin : Velika inicijativa, „Kultura”, Beograd, 1946.11. J ero všek Jar<ez: Konflikti u našem društvu, „Sociologija”, broj 4, Beograd, 1968.12. J ero všek Janez: Konflikti v delovnih organizacijah, „Sociologija organizacije”,

kranj, februar, 1970.13. J ero všek Janez: Obustave rada kao oblici konflikata, „Teorija in praksa” br. 11,

Ljubljana, 196814. J ck s im o v ić Snežana: Beograđani o obustavama rada, Centar za istraživanje jav­

nog mnjenja Beograda, br. 65, 1972.15. J o van ov N eca: O protestnim obustavama rada, „Gledišta”, br. 12, 1966.16. J o van ov Neca: ,Neka opšta pitanja protestnih obustava rada, „Gledišta”, br. 2,

Beograd, 1967.17. J ovan ov Neca: O protestnim obustavama rada, Studija objavljena kao đeo

knjige „Obustava rada”, Centar za političke studije i obrazovanje, Beograd, 1967.18. J ovan ov N eca: Obeležja i tendencije razvoja štrajkova u Jugoslaviji, „O obustavi

rada i pitanjima koja su u direktnoj vezi sa njom”, Centralno veće Saveza sin­dikata Jugoslavije, Beograd, 1968.

19. J o va n o v N eca: Pitanja za diskusiju o obustavi rada i pojavama koje su u di­rektnoj vezi sa njom, , O obustavi rada i pitanjima koja su u direktnoj vezi sa njom”, Centralno veće Saveza sindikata Jugoslavije, Beograd, 1968.

20. J o van ov Neca: Štrajkovi u Jugoslaviji, „Međunarodna politika", broj 470. Beo­grad. 1969.

21. J o va n o v Neca: Prilog razmatranju pojave štrajka u SFRJ, „Samoupravljačka iskustva”, br. 1—2, Kragujevac 1970.

22. J o va n o v N eca: Prilog razmatranju pojave štrajka u našem društvu, „Naše teme” br. 2, Zagreb, 1970.

I

u* 211

23. J o va n 'jv N e cc : O pojavama obustave rada — štrajkova u nas, „Informa tor’ br. 2, Politička uprava Državnog sekretarijata za narodnu odbranu, Beograd, 1970.

24. J o v a n o v N eca : Konflikti i samoupravljanje, autorizovano izlaganje za okruglim stolom — Društveni konflikti i socijalistički razvoj Jugoslavije, „Teorija i prak­sa*’, br. 10 1971.

25. J o v a n o v N eca: O štrajkovima u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugosla­viji, pisani referat na VI naučnom savetovanju jugoslovenskog udruženja za sociologiju na temu ..Društveni konflikti i socijalistički razvoj Jugoslavije”, Porto­rož, 10—13. februara 1972.

26. J o v a n o v N e c a • Vlast i klasna borba, „Marksističke sveske” broj 4, Sarajevo.1972.

27. J o v a n o v N eca: Odnos štrajka kao društvenog sukoba i samoupravljanja kao društvenog sistema ..Revija za sociologiju”, br. 1—2, Zagreb, 1973.

28. J o v a n o v N eca : Konflikti i samoupravljanje, ..Marksističke sveske” broj 4, Sara­jevo, 1972.

29. J o v a n o v N e cc : Štrajkovi — sukob radnika sa centrima odlučivanja, „Borba’’, i. IX 1972, str. 11, Beograd.

30. J o v a n a v N eca : Streik un Sedbstverwaltung in Jugoslawien, Gewerkschaft ličine Monatscheftt 6’ 73, Bund-Verlag, Koln, 1973.

31. J o v a n o v N eca : Merkmale Jugoslawischer Streiks, Geverkschaft liche Monat- schefte 6, 73, Bund-Verlag Kdln, 1973.

32. K a r d e l j E d v a rd : Ekonomska politika i socijalistička demokratija (povodom događaja u Mađarskoj), knjiga 5, „Kultura”. Beograd.

33. K a v č ič B o g d a n : V čem je vzrok konfliktov v podjetjih, „Teorija in praksa”, br. 1, Ljubljana, 1960.

34. B o g d c n K a v č ič : O protestnih ustavitve dela, „Teorija in praksa”, br. 9, Ljublja­na, 1965.

35. K a v č ič B o g d a n : O protestnih ustavitve dela, pogovori — priloga „Delavske onot- nosti” od 13. V 1965.

36. K a v č ič B o g d a n : O protestnim obustavama rada, „Gledišta”, br. 2, Beograd, 1966.37. K a v č ič B o g d a n : Radnici o sindikatu, Centar Republičkog veća Saveza sindikata

Slovenije, Ljubljana, 1972.38. K o z o m a r a O lga : Obustave rada juče i danas, „Kulturni radnik” br. 3, Zagreb,

1968.39. K r a m e r Iv a n i d r u g o v i: O prekinitvah dela zaradi osobnih dohotkov VŠPN,

Ljubljana, 1965.40. L a m p o r t R u d i- Protesne obustave dela, Diplomska naloga, VŠPV, Ljubljana,

1965.41. M a r k o v R a d o va n : Društveno ekonomske determinante konflikata u preduzeću

i kulminiranje nekih konflikata štrajkovima, Visoka škola političkih nauka, Beograd, 1966.

42. M ik e c in V je k o s la v : Neki aspekti emancipacije radničke klase, „Naše teme”, br. 7, Zagreb, 1965.

43. Milič V o jin : Prilog teoriji društvenih sukoba, „Smisao i perspektive socijalizma”, Zagreb, 1965.

44. P a v lo v ič V u k a š in : Sindikat u političkom sistemu samoupravnog društva, ma­gistarski rad branjen na Fakultetu političkih nauka, Sarajevo, Beograd, maj1973.

45. P er ić I v a n : Obustave rada u radnim organizacijama u SR Hrvatskoj. „Kul­turni radnik”, br. 1, Zagreb, 1970.

46. P e tr o v ić D u ša n S a n e :: Jedini put radničke klase je jačanje samoupravnog si­stema u kome će prevladati neposredni proizvođač, „Sindikati” broj 10, Beo­grad, 1969.

47. P o p o v N e b o jša : Štrajkovi u samoupravnom jugoslovenskom društvu, „Socio­logija”. br. 4, Beograd, 1969.

2 12

48. R avn ič A n ton : Koncepcija o štrajku u administrativnom socijalizmu, „Naše te­me” br. 5, Zagreb, 1971.

49. R avn ič A n ton: Obustave rada radnika u samoupravnom socijalizmu, „Naše teme” br. 6, Zagreb, 1971.

50. R avn ič A n ton . Suvremene koncepcije o štrajku u kapitalizmu, „Politička misao” br. 1, Zagreb, 1971.

51. R ožić M arjan: Delovi človeka in moderna proizvodnja, „Teorija in praksa”, št. 2, Ljubljana, 1964.

52. Rus V eljko : Socijalni procesi i struktura moći u radnim organizacijama. „So­ciologija”, br. 4, Beograd, 1960.

53. S ta v o v f ić V o ja ■ Konfliktne situacije u našem društvu, „Socijalizam” br. 1, Beo­grad, 1970.

54. S tan ovč ić Voja: Konfliktne situacije i Doslovni sistem, „Direktor”, februar, 1970.

55. S ep a ro v ić -P erk o J.: Konfliktni interesi u socijalističkom društvu. „Gledišta” br. 1, Beograd, 1969.

56. S oškić B u d islav: Radnici i Savez komunista, „Komunist" od 29. septembra 1972.

57. S u va r Š tive : Socijalna struktura SKJ ne odgovara socijalnoj strukturi stanov­ništva, „Borba" od 4. 7. 1972.

58. Svab M itja: Konflikt med možnostjo in učesničitvijo, zapisak na temo: Prekini- tev dela, „Teorija in praksa", br. 2 Ljubljana, 1964.

59. Svab M itja : Obustave rada i pitanja koja su u diretnoj vezi sa njom, Centralno veće Saveza sindikata Jugoslavije, Beograd, 1968.

60. T in tić N ikola: Štrajk, Pomorska enciklopedija, Knjiga VII, Zagreb, 1961.61. V id a k o vić Zoran: Dva prilaza protestnim obustavama rada (štrajkovima), „Gle­

dišta” broj 1, Beograd, 1968.62. V lah ovtć V eliko : Razvoj i aktuelni zadaci Saveza komunista Jugoslavije. Druga

konferencija SKJ, Beograd, „Komunist” — „Oslobođenje”.63. V rcan Srđan: Industrijski sukobi u našim uvjetima, „Pogledi” br. 4—5, Split,

1970.64. V u kasov ić M ilan: Konfliktne situacije u radnim organizacijama i način njiho­

vog razrešavanja, „Sindikati” br 10, Beograd, 1969.65. V u km an ović S ve to za r: Koreni i smisao obustava rada u socijalističkom samo­

upravnom društvu, „Naše teme’ , br. 9—10, Zagreb, 1968.66. Ž u pan ov Josip: Samoupravljanje i društvena moć, „Naše teme”, Zagreb, 1968.67. Županov Josip . Samoupravljanje in družbena moč v delovni organizaciji. ..Mo­

derna organizacija”, št. 6—7, Ljubljana, 1971.

II

KNJIGE I ČASOPISI

68. Druga konferencija Saveza kom unista Jugoslavije, „K omunist”—„Oslobođenje”, Beograd, 1972.

69. Drugi kongres sam oupravljača Jugoslavije, „Radnička štam pa”, Beograd, 1971.70. Encyclopedia m odem a, br. 2, 1967.71. Jugoslovensko javno m njenje o aktuelnim društvenim i političkim pitanjim a,

Institu t društvenih nauka. Beograd, 1965.72. Kongres radničkih saveta. „Rad”, Beograd 1975.73. Mala politička enciklopedija, „Savrem ena adm inistracija”, Beograd, 1966.74. M eđunarodni pak t o ekonomskim, socijalnim i kulturn im pravim a, Službeni list

SFRJ br. 7, od 4. febn ia ra 1971, Beograd.75. M arks i savrem enost, Beograd, 1964.

2 1 3

76. Neki pokazatelji razvoja Jugoslavije, socijalističkih republika i autonomnih po­krajina 1950— 1970, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1971.

77. Obustave rada, Centar za političke studije i obrazovanje, Beograd, 1967.78. O nekim problemima koji dovode do konfliktnih situacija u radnim organizaci­

jama (informacija), „Sindikati” br. 7, Beograd, 1970.79. „Okrogla miza’ : Družbeni konflikti in socijalistični razvoj Jugoslavije, „Teorija

in praksa*’, st. 10, Ljubljana, 1971.80. Radni dokjment Saveznog zavoda za statistiku br. A— 12, od 3. 8. 1973. godine.31. Radni dokument Saveznog zavoda za statistiku br. 15, 1971.82. Razvoj i mogućnost samoupravljanja, Centar Republičkog veća Saveza sindikata

Slovenije za istraživanje samoupravljanja, Ljubljana, 1972.83. Samoupravljanje i društveno-ekonomski razvitak Jugoslavije 1950— 1970, Sa­

vezni zavod za statistiku, Beograd. 1971.84. Samoupravljanje u privredi 1970. Statistički pregled 658, Savezni zavod za sta­

tistiku, Beograd, mart 1971.85. Samoupravljanje u privredi 1972, Bilten Saveznog zavoda za statistiku 794 Beo­

grad. jul 1973.86. Savez komunista i samoupravljanje. „Kultura ', Beograd, 1967.87. Sedmi kongres Saveza komunista Jugoslavije, „Kultura”, Beograd, 1958.88. Skupštinski izbori 1969, Institut društvenih nauka, Beograd, 1970.39. Socijalne razlike u našem društvu, Veće Saveza sindikata Jugoslavije, Beograd.

1972.90. .Sociološki pregled” br. 2, Beograd, 1971. Diskusioni sastanak: Društveni su­

kobi i promene u strukturi savremenog jugoslovenskog društva.91. Šesto naučno savetovanje jugoslovenskog udruženja za sociologiju na temu:

Društveni konflikti i socijalistički razvoj Jugoslavije, knjiga L II i m , Porto­rož 10— 13, februar 1972.

92. Šesta sednica Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, „Komunist”, 3eograd, 1969.

93. Sedma sednica Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije. „Komunist”. Beo­grad, 1970.

III

NEOBJAVLJENI TEKSTOVI

94. Informacija u vezi sa slučajem u Trbovlju i Zagorju i o nekim problemima u rudarstvu (1958), Istorijski arhiv Veća SSJ.

95. Informacija o obustavama rada u Srbiji, CK Saveza komunista Srbije, Beograd, 1966.

96. Informacija o obustavama rada, Centralno veće Saveza sindikata Jugoslavije Beograd 27. X 1964. Vidi stenografske beleške sa sednice Predsedništva Veća SSJ od 5. XI 1964, Istorijski arhiv Veća SSJ, Beograd.

97. Bilten Predsedništva Saveza komunlsa Jugoslavije, br. 9. i 10, Beograd, 1969.98. Jovanov Neca: Obustave rada u Srbiji od januara 1964. do septembra 1965.

godine (Informacija), Republičko veće Saveza sindikata Srbije, Beograd, sep­tembar 1965.

99. Materijal Republičkog veća Saveza sindikata Slovenije o samoupravljanju, deo o protestnim obustavama rada, Ljubljana, 1965.

100. O obustavi rada i pitanjima koja su u direktnoj vezi sa njima, stenogram diskusije u Centralnom veću Saveza sindikata Jugoslavije, 24. oktobar 1967.

101. Sastanak sa centralnim odborima sindikata, 3. marta 1958, Istorijski arhiv Veća SSJ.

102. Skupština občine Trbovlje. Podatki o prekinitve 1959, st. 14. 7'69 od 27. 8 1965.

214

103. Skupština občine Zagorje ob Savi. Dajemo na postavljena vprašanja naslednje dogovore, br. 23—4/69 od 18. 8 1969.

104. Stenografske beleške sa seminara CK SO Srbije od januara 1965.105. Stenografske beleške sa sednice Komisije Republičkog veća Saveza sindikata Sr­

bije za drušveno-ekonomske odnose od 23. 11 1965. godine.106. Stenografske beleške i radni materijal sa sednice Komisije Veća SSJ za po-

litičko-organizacionu izgradnju sindikata održane 1. X 1969. Vidi: prošireni sastanak o obustavama rada, 1. oktobar 1969, Istorijski arhiv Veća Saveza sindi­kata Jugoslavije, Beograd.

107. Stenografske beleške i radni materijal sa sednice Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije održane 26. VI 1970. Vidi: Sednica Predsedništva, 26. jun 1970. Istorijski arhiv Veća SSJ, Beograd.

108. Stenografske beleške i radni materijal sa sednice Predsedništva Veća Saveza sin­dikata Jugoslavije održane 7. X 1969. Vidi: Sednica Predsedništva 7. oktobra 1969, Istorijski arhiv Veća SSJ, Beograd.

109. Stenografske beleške sa sednice Saveznog pravnog saveta održane 23. i 24. jula u Beogradu.

IV

DNEVNI I NEDELJNI LISTOVI

110. ,,Borba:’ 3. mart 1965.111. „Borba” 14. mart 1966.112. „Borba” 16. oktobar 1966.113. „Borba” 18. decembar 1966.114. „Borba” 24. decembar 1960.115. „Borba” 27. septembar 1969.116. „Borba” 27. maj 1971.117. „Borba” 1. septembar 1972.118. „Ekonomska politika” 30. avgust 1971.119. „Komunist" 7. oktobar 1971120. „Komunist” 25. oktobar 1971.121. „Komunist” 2. decembar 1971.122. „Komunist” 7, decembar 1971.123. „Napred” 26. februar 1965.124. „Politika” 25. decembar 1966.125. „Politika” 13. septembar 1972.126. „Večernje novosti” 12. mart 1973.127. „Vjesnik u srijedu" 12. travanj 1967.

215

POGOVOR

Na početku ovog pogovora hoću da učinim kratak osvrt na razlike između štrajkova u kapitalizmu i mogućih i stvarnih radničkih štrajkova u socijalizmu, da bih kasnije ukazao na razliku između mogućih i stvar­nih štrajkova u državnom socijalizmu i štrajkova u našem, samouprav­nom sistemu, jer se radi o dve suštinski različite varijante socijalizma. Moramo istovremeno ukazati na osnovna obeležja ovih društvenih sistema i na suštinske razlike između njih.

Radnički štrajkovi u kapitalizmu se podrazumevaju. Oni su manje više poznato i priznato sredstvo klasne borbe radničke klase protiv kapi­talista, koji je vlasnik sredstava proizvodnje i koji ima celokupnu eko­nomsku i političku vlast. Radnička klasa je u najamnom položaju vlasti buržoazije. „Očigledno je — pisao je Lenjin — da je krajnji cilj štrajkaške borbe u kapitalizmu rušenje državnog aparata, svrgnuće postojeće klasne državne vlasti. A u proleterskoj državi prelaznog perioda, kakva je naša, krajnji cilj svake akcije radničke klase može samo da bude učvršćenje proleterske države i proleterske klasne državne vlasti”.

Sada se postavlja pitanje: Da li su mogući radnički štrajkovi i posle socijalističke revolucije i, ako jesu, zašto do njih dolazi i protiv koga radnici štrajkuju u socijalizmu kada je radnička klasa tokom revolucije osvojila političku vlast i oduzela sredstva proizvodnje kapitalistima?

Lenjin je o tome pisao neposredno posle Oktobarske socijalističke revolucije — krajem 1921. i početkom 1922. godine.

On je, praveći bitnu razliku između klasne borbe proletarijata u kapitalizmu i klasne borbe radničke klase u državi prelaznog perioda, pisao i o karakteru, uzrocima i kranjim ciljevima radničkih štrajkova u državi nastaloj neposredno posle socijalističke revolucije, o štrajkovima u državnim privrednim preduzećima. U toj, prvoj fazi razvoja socijalizma, državna socijalistička svojina nad sredstvima proizvodnje, kao niži oblik socijalističke svojine, je vladajući oblik svojinskih odnosa, pri čemu, državna i politička birokratija neposredno upravlja sredstvima proizvod­nje, odlučuje o uslovima i rezultatima rada radnika, o nacionalnom do­hotku uopšte i neposredno vrši političku vlast. Celokupnu ekonomsku i političku vlast državna i politička birokratija formalno vrši u ime i u ko­rist radničke klase i naroda uopšte, ali bez neposrednog učešća radnika u upravljanju sredstvima proizvodnje, u odlučivanju o raspodeli novo­stvorene vrednosti i u vršenju političke vlasti. Radnička klasa koja radi sredstvima proizvodnje je i u ovom slučaju otuđena od upravljanja njima, od odlučivanja o uslovima i rezultatima svoga rada i od političke vlasti.

217

Radnici proizvode novu vrednost, ali je ona otuđena od njih, a sam rad je za njih prinudna delatnost, koju moraju da obavljaju da bd mogli da žive.

Radnička klasa je u Staljinovoj varijanti socijalizma, u takozvanom državnom ili birokratskom sooijalizmu, u najamnom položaju prema vlastitoj birokratiji i potčinjena njenoj ekonomskoj i političkoj vlasti.

Taj različit položaj u svojinskim odnosima i u formalnoj strukturi ekonomske i političke vlasti je realno izvorište sukoba između radničke klase i njene birokratije. U državnom socijalizmu, karakterističnom po monopolu vlasti državne i političke birokratije, štrajkovi uglavnom nisu česti i nema „sitnih” štrajkova ne zbog toga što je radništvo prezadovoljno svojim položajem, već zbog toga što nema mogućnosti da svoje nezado­voljstvo izražava štrajkovima. U tom sistemu štrajkovi su retki, ali kada izbiju, oni su po oštrini sukoba drastični, po broju učesnika masovni i obično se završavaju veoma lošim posledicama po radnike koji su štraj- kovali, ali i dovode do smenjivanja pojedinih visokih državnih i političkih funkcionera.

Takvih štrajkova je bilo u nekoliko socijalističkih zemalja. Akteri ovih sukoba su radnička klasa i vlastita državna i politička birokratija. U razrešavanju ovakvih skupova značajnu ulogu ima vojska i policija svojom snagom i snagom i autoritetom svog oružja. Teorijski moguće isho­dište sukoba je:

1) gušenje akcije radničke klase;2) pobeda radničke klase nad birokratski izvitoperenom državom;3) pobeda kontrarevulucije, koja je svoju akciju tako ukomponovala

u otvoreni sukob da se samo prividno nalazi na strani radničke klase i4) kompromis snaga u sukobu.Lenjinova teza da se pojava radničkih štrajkova u državi prelaznog

perioda može „objasniti i opravdati i s k l j u č i v o birokratskim izvito- peravanjem proleterske države i 'svakojakim ostacima kapitalističke proš­losti u njenim ustanovama, s jedne strane, i političkom nerazvijenošću i kulturnom zaostalošću radnih masa, s druge strane” našla je svoju potvrdu uglavnom u novijoj istoriji socijalističkih zemalja.

Međutim, pomenuta tri isključiva uzroka radničkih štrajkova nisu u svim slučajevima jednako zastupljena. Značajno je utvrditi i razlikovati objektivno p o s t o j e ć e uzroke štrajka i one koji su samo objektivno m o g u ć i , to jest uzroke štrajka koji kao p o s t o j e ć i n e s t a j u (to su relikti buržoazije i politička nerazvijenost i kulturna zaostalost rad­nika) i one koji p o s t o j e samo kao embrioni (to je stvaranje državnog socijalizma kao trajnijeg oblika društvenog sistema karakterističnog po državnoj socijalističkoj svojini nad sredstvima proizvodnje kao vladaju- ćeg oblika svojinskih odnosa i po otuđenosti radničke klase od celokupne ekonomske i političke vlasti — po njenom najamnom položaju i političkoj potčinjenosti vlastitoj birokratiji).

Postavlja se sada pitanje: čime se mogu objasniti radnički štrajkovi u Jugoslaviji? Pitanje se postavlja zbog toga što je istorijska situacija Jugoslavije specifična u odnosu na druge socijalističke zemlje. Ta speci­fičnost je, pre svega, u uslovima i karakteru socijalističke revolucije, 'to­kom koje je promenjen karakter svojine nad sredstvima proizvodnje i političke vlasti. Međutim, pri analizi štrajkova u Jugoslaviji mora se imati

218

u vidu različita orijentacija u koncepciji njenog društvenog sstema i siste­ma drugih socijalističkih zemalja.

Usvajanjem marksističke teze da je radničkoj klasi potrebna samo ona država koja odumire, u nas se izgradila koncepcija samoupravljanja kao društvenog sistema zasnovanog na društvenoj svojini nad sredstvima proizvodnje. S obzirom na to da se socijalistička država kao „sila iznad društva” i samoupravljanje u istorijskoj dimenziji međusobno isključuju, to se samoupravljanje može ostvarivati samo u onoj meri u kojoj država odumire. To, pre svega, znači da se odumiranjem države i ostvarivanjem samoupravljanja vlast države i Partije ,,u ime radničke klase” transfor- miše u vlast same radničke klase i radnih ljudi i 'time prevladava kla­sična klasna struktura društva — nestaje svaka klasa pa i radnička. Osnov toga procesa je transformacija državne socijalističke svojine nad sred­stvima proizvodnje, kao nižeg oblika socijalističke svojine, u društvenu svojinu nad sredstvima proizvodnje, kao višeg oblika socijalističke svojine. Društvena svojina nad sredstvima proizvodnje znači da njima upravljaju oni koji pomoću njih rade i da o uslovima i rezultatima rada odlučuju oni koji neposredno i posredno Stvaraju novu vrednost. Osnov prisvajanja materijalnih i duhovnih dobara i društveno-ekonomskog položaja čoveka su rad i rezultati rada a ne svojinsko pravo. Stoga se koncepcija svo- jinskih odnosa u nas i samoupravljanja kao društvenog sistema suštinski razlikuje od koncepcije društvenog sistema u drugim socijalističkim zem­ljama.

Tako projektovan samoupravni sistem teorijski isključuje moguć­nost i potrebu radničkih štrajkova. Međutim, štrajkova ima i u nas, i to znatno posle zakonskog uvođenja radničkog samoupravljanja.

Prva dva štrajka u novoj Jugoslaviji izbila su januara 1958. godine, trinaest godina po završetku oslobodilačkog rata i revolucije i osam godina posle donošenja Zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva. Štrajkova je do 1969. godine bilo oko 2.000 i još ih ima, a kao pojava savremenog jugoslovenskog društva ipak nisu bili dovoljno proučeni ni objašnjeni.

Štrajk kao pojava u našem društvu treba da se kompleksni je naučno istraži da bi se objasnila njegova prava priroda i, posebno, njegovo zna­čenje za stvarni i projektovani samoupravni sistem. Pored interesa i obaveza nauke, za naučno istraživanje ove pojave su zainteresovane i vodeće političke strukture našeg društva da bi svoju akciju otklanjanja pravih uzroka štrajka mogle zasnovati na rezultatima nauke.

Smatrao sam da je obim štrajkova i njihova neistraženost dovoljan razlog da se upustim u istraživanje ove pojave. Imao sam i ličnu želju da istražujem štrajkove. Interesovalo me je, pre svega, zbog čega štrajkuju radnici u društvu u kome je radnička klasa normativno na vlasti i u kome postoji radničko samoupravljanje.

Istražujući štrajkove u novijoj dstoriji jugoslo venskog društva, na­pisao sam ocu studiju o radničkim štrajkovima u Socijalističkoj Fede- dativnoj Republici Jugoslaviji od 1958. do kraja 1969. godine. Studija sadrži uvod, analizu u tri dela, rezime i opšti zaključak.

U uvodu se analizira Lenjinovo shvatanje štrajka u državi nastaloj posle oružanog dela socijalističke revolucije: (1) različitost karaktera i cilja štrajkaške borbe u kapitalizmu i štrajkaške borbe u državi prelaz-

2 1 9

nog perioda; (2) uzroci štrajkova u socijalizmu; (3) zadaci sindikata u ko n flik tim a između radnika i države; (4) zadaci sindikata kada već dođe do štrajkova i (5) kriterij za ocenjivanje vrednosti rada sindikata u vezi sa štrajkovima.

Usvajajući osnovna Lenjinova shvatanja štrajka u socijalizmu i nje­govo razlikovanje karaktera i cilja ovih štrajkova i štrajkova u kapita­lizmu, ukazujem na značajne razlike između istorijske situacije Sovjetskog Saveza kada je Lenjin pisao o štrajkovima (1921. i 1922. godine) i isto­rijske situacije Jugoslavije od 1958. godine, od koga postoje štrajkovi u nas.

Prvi deo studije ima četiri glave i sadrži analizu oficijelnih stavova institucionalne političke i državne strukture prema štrajkovima. Analizi­raju se stavovi Programa Saveza komunista Jugoslavije relevantni za opšte razmatranje pojave štrajka u nas, zatim stavovi Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, Predsedništva Veća Saveza sindikata Ju­goslavije i države i njenih organa prema štrajkovima.

Rezultati ove analize pokazuju da Program Saveza komunista Jugo­slavije ukazuje na to da u našem društvu postoje dve podjednako opasne i štetne tendencije. Prva je anarhističko podcenjivanje uloge države, a druga je težnja da se država pretvori u sveobuhvatnu snagu, snagu iznad društva. Pobeda prve tendencije bila bi, u stvari, pobeda kontrarevolucije, a ostvarivanjem druge tendencije do kraja bi se razvio birokratizam, koji bi predstavljao specifičan oblik restauracije državno-kapitalističkih odnosa, i u tom slučaju bi došlo do neizbežnih socijalnih i političkih sukoba — nastale bi antagonističke protivrečnosti između radničke klase i države.

Radnička klasa, kao osnovna snaga socijalističkog društva, nosi i garantu je socijalistički razvitak. Međutim, Program SKJ ističe da u samoj društveno-ekonomskoj strukturi našeg društva postoji i niz ekonomskih, klasnih, političkih i idejnih protivrečnosti koje, u izvesnim uslovima, mogu dobiti i antagonistički karakter.

U Programu se izričito ništa ne govori o štrajkovima, iako ih je 1958. godine, u vreme usvajanja Programa, već bilo.

Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Veća Saveza sindikata Jugoslavije javno su raspravljali o štrajkovima i usvajali posebne zaključke o konfliktnim situacijama u radnim organizacijama i zadacima komunista i sindikata u njihovom samoupravnom razrešavanju. Ova javna rasprava sa usvajanjem Zaključaka je bila 1969. i 1970. godine, dakle, jedanaest godina posle prvog štrajka i u situaciji kada je u Jugo­slaviji već bilo skoro 2.000 štrajkova. Oba politička foruma su štrajkove aprioristički okvalifikovali kao pojavu koja je negativna po čitavu rad­ničku klasu, samoupravljanje i društvo kao celinu. U Zaključcima se do­duše, govori o štrajku kao realnosti našeg društva, ali se on kvalifikuje kao delikt i iz toga se izvlače odgovarajuće konzekvence. U njima se po­sebno razrađuje ideja o društvenom dogovaranju i samoupravnom spo- razumevanju kao metodu za rešavanje sukoba, pa i takvih kao što su štrajkovi. Sindikalno rukovodstvo se izričito opredelilo za „izgrađivanje društveno-politićke i zakonske osnove stvaranja posebnog samoupravnog mehanizma za samoupravno razrešavanje konflikata u okviru političke i samoupravne strukture radnih organizacija i društveno-političkih za­jednica”.

2 20

U ranijim i sadašnjim ustavima i saveznim i republičkim zakonima ništa se ne govori o štrajku. Prilikom razmatranja nacrta saveznog ustava nije prihvaćena inicijativa da se ustavom prizna pravo na štrajk, niti da se bilo šta o njemu unese u ustav. Međutim, inicijativa da se saveznim zakonom prizna pravo na štrajk i da se zakonom i samoupravnim aktima organizacija udruženog rada normiraju pravila ponašanja u slučaju štraj­ka još postoji.

Formalna politička struktura se, u stvari, stalno koleba između shva- tanja da je štrajk u našem društvu delikt i shvatanja da radnicima pod određenim uslovima treba priznati pravo na štrajk, jer oni i inače štraj­ku ju, bez obzira na to što im ovo pravo formalno nije priznato.

Drugi deo studije sadrži uporednu analizu pojedinačnih mišljenja0 štrajkovima. Analizirano je četrdeset i jedno mišljenje. Ova analiza je pokazala da status ljudi u institucionalnoj strukturi političke vlasti ima odlučujući uticaj na njihov Stav prema štrajku. Ukoliko su status ovih pojedinaca u formalnoj strukturi društvene moći i materijalni položaj koji iz toga proizilazi slabiji, utoliko je njihov stav prema štrajku pozitivniji i obrnuto.

Treći deo studije je najobimniji i on sadrži analizu okolnosti koje bitno utiču na pojavu štrajka i rezultate istraživanja štrajkova koji su bili od početka 1958. do kraja 1969. godine.

U prvoj glavi ovog dela se analizira sklop protivrečnih okolnosti koje bitno utiču na pojavu štrajka. Između mnogobrojnih okolnosti, ukazujem na proces opadanja zastupljenosti i uticaja radnika u kompletnoj insti­tucionalnoj strukturi društvene moći.

Već sam kazao da je prema Programu Saveza komunista Jugoslavije radnička klasa osnovna snaga našeg društva i da ona nosi i garantuje socijalistički razvitak. Formalna politička struktura se i kasnije stalno verbalno opredeljivala za takvu ulogu radničke klase. Po tim opredelje- njima moglo se očekivati stalno povećavanje zastupljenosti i uticaja radni­ka, kao najmasovnijeg dela radničke klase, u formalnoj strukturi društvene moći. Međutim, analiza posmatranog vremenskog intervala je pokazala da je jačala uloga i uticaj formalnih centara društvene moći i da su oni po socijalnom sastavu i strukturi uticaja, bivali sve manje r a d n i č k i .

Postojao je proces sabijanja radničkog pokreta za samoupravljanje u institucije koje su se osamostaljivale i otuđivale od radnika i objektivno išle ka konstituiranju u društvenu moć nad sopstvenim socijalnim izvoriš­tem — radničkom klasom. Znatno je opadala zastupljenost i uticaj radnika u radničkim savetima i upravnim odborima, u Savezu komunista, u sin­dikalnim rukovodstvima i u skupštinama društveno-političkih zajednica. U organima upravljanja centara finansijske moći radnika uopšte i nije bilo. O uticaju radnika na raspolaganje sredstvima banaka i drugih fi- nansijskih institucija nije se moglo ni govoriti, jer ga nije bilo.

Taj proces potiskivanja radnika i njihovog uticaja iz kompletne in­stitucionalne strukture ekonomske i političke koći na j neposredni je je uticao da dođe do pojave radničkih štrajkova. Radnici su imali najslabiji uticaj u kompletnoj institucionalnoj strukturi društvene moći i zbog toga su i bili u relativno najnepovoljnijem socijalnom položaju. Budući da se raspodela novca i materijalnih i duhovnih dobara nije vršila prema radu1 rezultatima rada, nego je obim prisvajanja zavisio od statusa u institu-

221

caonalnoj strukturi društvene moći, a radnici su u njoj imali najniži status, T^mrjjaligtipkp »anrjjalnp razlike su evidnetno bile na štetu proizvodnih radnika. Time se uglavnom mogu objasniti radnički štrajkovi. Neposredni povod radnicima za štrajk je u najvećem broju slučajeva nizak materijalni položaj koji je, u stvari, samo posledica nepovoljnog statusa radnika u kompletnoj formalnoj strukturi društvene moći, a to je, u stvari, i pravi dublji uzrok radničkim štrajkovima, bez obzira na to da li su radnici koji štrajku ju u svim slučajevima im ali pravu svest o stvarnim razlozima njiho­vog lošeg materijalnog položaja i o stvarnim uzrocima njihove štrajkaške akcije.

Pri kraju teksta sam u dvadeset i šest tačaka napravio rezime re­zultata istraživanja štrajkova koji su se dogodili od januara 1958. do kraja 1969. godine. Ovom prilikom ukazujem samo na najvažnija obelež- ja samih štrajkova.

1) Prva dva štrajka su se dogodila u rudnicima uglja Trbovlie — Hrastnik i Zagorje ob Savi u Sloveniji — najrazvijenijoj republici. Straj- kovali su svi rudari oba rudnika, u kojima radnička klasa ma dugu tradi­ciju klasne borbe.

2) Ukupno je bilo skoro 2.000 štrajkova.3) Najviše štrajkova je bilo u ekonomski i kulturno najrazvijenijim

republikama i u pokrajini Vojvodini. U Vojvodini je bilo deset puta više štrajkova nego u Pokrajini Kosovo.

4) Štrajkovi su se na geografskom prostoru stalno širili. Stalno se uvećavao broj opština i radnih organizacija u kojima su radnici štrajko- vali.

5) Relativno je velik broj štrajkova sa kratkim vremenom trajanja (75,5 odsto štrajkova je trajalo manje od jednog radnog dana) i malim brojem učesnika. Prosečno je u jednom štrajku učestvovalo oko 150 radnika.

6) U velikom broju štrajkova, u 85 odsto, među radnicima koji su štrajkovali bilo je i članova organa samoupravljanja. Odnosi snaga u procesu odlučivanja u organima samoupravljanja bili su na štetu proizvod­nih radnika članova radničkih saveta i upravnih odbora. Na odlučivanje u organima samoupravljanja odlučujući uticaj su imali rukovodioci i struč­njaci, bilo kap spolj na sila bilo kao njihovi članovi. U nemogućnosti da takozvanim redovnim putem rešavaju probleme u svoju korist, radnici članovi radničkih saveta i upravnih odbora išli su u štrajk zajedno sa svo­jim kolegama koji nisu članovi ovih samoupravnih organa.

7) Do štrajkova je dolazilo uglavnom u proizvodnom delu privrede, pre svega, u industriji i rudarstvu. Slaba reproduktivna sposobnost proiz­vodnje i slaba materijalna osnova samoupravljanja u njoj imale su ne­posrednog uticaj a na pojavu radničkih štrajkova Postojala je dominacija najpre samo državnog, a zatim i finansijskoj i trgovinskog kapitala nad proizvodnjom, a to je u suprotnosti sa stalnim verbalnim zalaganjem for­malne političke strukture za jačanje reproduktivne sposobnosti proizvodne privrede i materijalne osnove samoupravljanja u njoj.

8) Štraj kovali su skoro isključivo proizvodni radnici zaposleni u proizvodnom delu privrede, a među njima najviše industrijski radnici i rudari.

2 2 2

Između radnika koji štrajkuju i radničke klase ne može se staviti znak jednakosti. Međutim, ovi radnici o b j e k t i v n o pripadaju rad­ničkoj klasi i čine njen najmasoviniji deo, d <to u svakoj varijanti defini- samja radničke klase. Proizvodno radništvo o b j e k t i v n o , u odnosu na „drugu stranu” štrajka kao sukoba, ima najnepovoljndji položaj u strukturi društvene moči i raspodeli materijalnih i duhovnih dobara. Ono ima o b j e k t i v n o deprivilegovainu socijalnu poziciju u ekonomskoj strukturi društva i u raspodeli uloga u društvenoj organizaciji rada. Rad­ništvo u materijalnoj proizvodnji je zbog toga prilično homogen socijalni sloj, koji u slučaju štrajka nema nasuprot sebi socijalno kompletne klase sa kojom bi bio u antagonističkom sukobu. O tome će kasnije još biti reci.

9) Štrajkovi su se događali isključivo na mikro nivou, u radnoj organizaciji. Nije bilo nijednog generalnog ili opšteg štrajka. Međutim, uz­roci velikog broja štrajkova, u 90,6 odsto slučajeva, bili su ne samo u radnoj organizaciji već i u globalnom sistemu.

10) Nisko materijalno i moralno vrednovanje proizvodnog živog i minulog rada je u velikom broju slučajeva (83,3 odsito) neposredan povod i stvarni uzrok (62,2 odsto) štrajka. O dubljim uzrocima štrajkova biće još govora.

11) Neprijateljska aktivnost nije ni u jednom slučaju bila ni nepo­sredni povod ni Stvarni uzrok štrajka. To tvrde i državni organi koji inače službeno proučavaju neprijateljsku delatnost.

12) Radnici su štrajkom bili u neposrednom sukobu najčešće sa ru­kovodiocima radne organizacije, u manjem broju slučajeva sa organima samoupravljanja i u znatno manjem broju sa državnim organima. Proiz­vodno radništvo se štrajkom o b j e k t i v n o nalazilo u sukobu sa pri­vrednom tehnobirokratijom i državnom i političkom birokratijom. Iako je izvorište društvene moći privredne tehinobirokratije, političke i državne birokrati je različito, one su u odnosu na radništvo o b j e k t i v n o pri- vilegovane i povlašćene i zbog toga su u sukobu s njim. Ova tri vida biro- kratije ponekad čine personalnu uniju i u tom slučaju se o njima može govoriti kao o jednom socijalnom sloju sa kojim je radnička klasa u su­kobu. Međutim, i između pojedinih vidova birokrati je dolazi do sukoba, i to u podeli vlasti. Ovo se naročito odnosi na moguće i stvarne sukobe iz­među privredne tehnokrati je ili tehnobirokratije i političke birokrati je. Ali, njima je zajedničko to što u odnosu na proizvodno radništvo imaju objektivno privilegovanu poziciju u ekonomskoj strukturi društva, u društvenoj organizaciji rada, u formalnoj strukturi društvene moći i u raspodeli društvenog bogatstva. Zato možemo kazati da se proizvodno radništvo štrajkujući nalazi u sukobu sa birokratijom kao socijalnim slo­jem koji, bar prema Lenjinovoj definiciji klase, nije klasa.

Toliko o samim štrajkovima, što se tiče njihovog kvalifikovanja, smatrao sam da je najznačajnije utvrditi ko štrajkuje, zbog čega radnici štrajkuju i sa kim su tokom štrajka u sukobu.

U početku izlaganja ukazao sam na razliku između kapitalizma i so­cijalizma. Ta razlika se podrazumeva jer se radi o dvema različitim društ- veno-ekonomskim formacijama. Istina, u obema ima radničkih štraj­kova, ali se njihov karakter i cilj suštinski razlikuju.

Međutim, bilo je potrebno ukazati i na oštru razliku između dve va­rijante socijalističkog sistema, birokratske (državne) i samoupravne. Za analizu štrajkova to je bilo potrebno.

223

U kapitalizmu se štrajk podrazumeva kao sredstvo klasne borbe radničke klase koja teži da razori i stvarni i projektovani kapitalistički sistem. U ovom sistemu štrajk je najpre bio delikt, kasnije pravo, a zatim sloboda akcije radnika, ali u okviru kapitalističkog poretka i bez prava za­diranja u privatnu i državno-kapitalističku svojinu nad sredstvima proiz­vodnje.

U birokratskom socijalizmu štrajk se u početku nije ni teorijski podrazumevao. Međutim, kada je do radničkih štrajkova došlo, onda su oni kvalifikovani isključivo kao delikt.1 Radnički štrajkovi su u državnom so­cijalizmu objektivno upereni i protiv stvarnog i protiv projektovanog društvenog sistema, u kojima se ni stvarno ni koncepcijski ne rešava pita­nje otuđenosti radničke klase od ekonomske i političke moći i vlasti, nje­ne otuđenosti od upravljanja stredstvima proizvodnje i odlučivanja o uslovima i rezultatima svoga rada.

U našem, samoupravnom sistemu radnički štrajkovi su uglavnom re­zultat nesklada između stvarnog i projektovanog statusa radničke kla­se u formalnoj strukturi društvene moći i raspodeli materijalnih i duhov­nih dobara. Međutim, ne radi se samo o tome. Mislim da se projektovano i stvarno nikada ne mogu poklapati, jer ako bi se poklapali, onda bi to značilo da ljudi više nisu sposobni da projektuju dalji razvoj. Pitanje je, pre svega: da li se stvarno stanje kreće prema projektovanom? Analize sadržane u studiji pokazuju da se stvarno stanje položaja radništva u formalnoj strukturi društvene moći i raspodeli materijalnih i duhovnih dobara kretalo s u p r o t n o od oficijalne koncepcije samoupravnog siste­ma i položaja i uloge radničke klase u njemu.

Radnički štrajkovi u nas uglavnom nastaju zbog povećanja razlike između stvarnog stanja samoupravljanja i projektovanog samoupravnog sistema. Oni objektivno menjaju postojeće stanje ka projektovanom samo­upravnom sistemu. To je ono što razlikuje naše štrajkove od štrajkova u kapitalizmu i državnom socijalizmu, koji su upereni i protiv stvarnog i protiv projektovanog sistema. Radnici bi u našem slučaju, morali imati moralno i političko pravo na one štrajkove koji ubrzavaju ostvarivanje projektovanog samoupravnog sistema.

Na kraju studije je opšti zaključak.Po tome gde se pojavljuje, šta mu je neposredni povod i stvarni

uzrok, po tome ko štrajkuje i protiv goka, po efikasnosti i drugim utvrđe­nim bitnim obeležjima štrajk je p r o t i v r e č n a društvena pojava. U odnosu na klasne interese radničke klase, on (štrajk) nije ni samo pozitivan niti samo negativan — u njemu kao opštoj pojavi i u pojedinačnim sluča­jevima ima i jednog a drugog i zbog toga nije moguće aprioristički se opre- deliti „za” ili „protiv” štrajka.

Međutim, štrajk nastaje i traje izvan kompletne formalne strukture društvene moći. Formalni centri odlučivanja nisu dovoljno demokratski (prostrani) da bi se u njihovom okviru različiti i suprotstavljeni interesi izrazili, a zatim optimalno i efikasno demokratskim metodom razreša- vali. ...’***

i Od ovoga se izuzima Narodna Republika Kina u čijem Ustavu (član 28) piše da građani uživaju. . . i slobodu na štrajk”.

2 2 4

Štrajk je formalno divlja pojava, jer ga ne organizuje nijedna insti­tucionalna organizacija. Međutim, na oba pola ovog sukoba nalaze se ljudi koji pripadaju jednoj te istoj formalnoj političkoj i samoupravnoj struk­turi. Među učesnicima štrajka, kao i među onima protiv kojih se štrajkuje, nalaze se ljudi koji pripadaju jednoj organizaciji Saveza komunista, jed­nom te istom sindikatu, organu samoupravljanja, jednoj te istoj omladin­skoj organizaciji. Formalna pripadnost institucionalnoj političkoj i samo­upravnoj strukturi ne utiče na učešće ljudi u štrajku i na njihov odnos prema štrajku kao sukobu. Ono što učesnike ovog sukoba (one koji štraj- kuju i one protiv kojih se štrajkuje) opredeljuje prema štrajku jeste:

1) različita moć uticaja na odlučivanje u formalnoj strukturi društ­vene moći;

2) osnov (kriterij) za učešće u raspodeli dohotka i materijalnih i du­hovnih dobara — oni koji štrajkuju ostvaruju svoj lični dohodak na osnovu izmorenog rezultata rada (a meri onaj drugi), dok oni protiv kojih se štrajkuje ostvaruju lični dohodak i prisvajaju druga materijalna i du­hovna dobra na osnovu radne funkaije, pre svega, prema nivou rukovode­ćeg radnog mesta;

3) obim prisvajanja novca i materijalnih i duhovnih dobara, koji ne zavisi od rezultata rada, nego od uticaja u formalnoj strukturi društvene moći na osnovu čega nastaju nesocijalističke socijalne razlike između radnika i drugih socijalnih slojeva i grupa na štetu radnika. Nesocijalistič- ke socijalne razlike sukobljavaju i ljude koji formalno pripadaju jednoj te istoj institucionalnoj strukturi. Kada se radi o štrajku, socijalne razlike mnogo jače sukobljavaju te ljude nego što ih formalna pripadnost jednoj te istoj institucionalnoj organizaciji i strukturi u realnim odnosima ujedi­njuje.

Polazeći ol Lenjinove definicije klasa i od definicije radničke klase Jugoslavije i s obzirom na to da se radnici koji štrajkuju razlikuju od onih socijalnih slojeva i grupa protiv kojih štrajkuju (1) u posedovanju društve­ne moći, (2) po kriteriju za učešće u raspodeli novca i materijalnih i duhovnih dobara i (3) po obimu prisvajanja društvenog bogatstva, od­nosno po ukupnom statusu i uticaju u formalnim centrima društvene moći i po ukupnom socijalnom položaju koji iz toga proizlazi — š t r a j k j e s u k o b k l a s n o g k a r a k t e r a , a štrajk klasnog karaktera je in- kopatibilan sa p r o j e k t o v a n d m samoupravljanjem. Buduće samo­upravljanje neće biti beskonfliktno, ali će biti bez štrajka kao klasnog su­koba. Borba za integralno samoupravljanje, za samoupravno društvo, nije laka, ali će biti efikasnija ako njen nosilac bude radnička klasa — koja u ostvarivanju samoupravljanja nema šta da izgubi.

Beograd, 15. I 1975. godineAutor

i$ 2 25

SADRŽAJ

BELEŠKA AUTORA ........................................................................................... 5

PREDGOVOR 7

LENJIN O „PRIMENI ŠTRAJKAŠKE BORBE U DRŽAVI S PROLETER­SKOM DRŽAVNOM VLASCU” .......................................................................... 13

I OFICIJELNI STAV INSTITUCIONALNE POLITIČKE I DRŽAVNE STRUKTURE PREMA ŠTRAJKOVIMA .......................................................... 21

Glava prva:STAV PROGRAMA SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE RELEVAN­TAN ZA OPŠTE RAZMATRANJE POJAVE ŠTRAJKA U NAS ............. 23

Glava druga:STAV PREDSEDNISTVA SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE PREMA ŠTRAJKOVIMA ................................................................................................... 27

1. Pristup štrajku i njegovo kvalifikovanje ............................................. 282. Neposredni povodi i stvarni uzroci štrajkova .................................. 293. Zadaci u razrešavanju konfliktnih situacija i štrajkova ................ 304. Zadaci u otklanjanju uzroka konfliktnih situacija i štrajkova ......... 315. Odgovornost u slučaju štrajka ............................................................... 32

Glava treća:STAV PREDSEDNISTVA VEĆA SAVEZA SINDIKATA JUGOSLAVIJE PREMA ŠTRAJKOVIMA ..................................................................................... 33

Glava četvrta:STAV DRŽAVE I NJENIH ORGANA PREMA ŠTRAJKOVIMA ............. 35

II UPOREDNA ANALIZA POJEDINAČNIH MIŠLJENJA O ŠTRAJKOVIMA 43

Glava prva:MIŠLJENJA POJEDINACA KOJI SU POSEBNO, ALI UGLAVNOM TEO­RIJSKI, RASPRAVLJALI O ŠTRAJKOVIMA ............................................. 46

Glava druga:MIŠLJENJA POJEDINACA, KOJI SU EKSPLICIRALI SVOJ STAV PRE­MA ŠTRAJKOVIMA U OKVIRU RAZMATRANJA NEKIH DRUGIH, OPSTIJIH TEMA .................................................................................................. 56

Strana

227

Glava treća:Strana

MIŠLJENJA POJEDINIH SINDIKALNIH FUNKCIONEEtA KOJI SU SE UGLAVNOM NEPOSREDNO BAVILI POJEDINIM ŠTRAJKOVIMA . . . . 61

Glava četvrta:

MIŠLJENJA POJEDINIH RADNIKA KOJI SU ZAPOSLENI U RADNIM ORGANIZACIJAMA U KOJIMA JE BILO ŠTRAJKOVA I KOJI SU I SAMI U NJIMA UČESTVOVALI ...................................................................................... 64

IH REZULTATI ISTRAŽIVANJA ŠTRAJKOVA U SFRJ OD 1958. DO KRAJA1969. GODINE .............................................................................................................. 71

Glava prva:SKLOP PROTIVURECNIH OKOLNOSTI KOJE BITNO UTIČU NA POJA­VU ŠTRAJKA .............................................................................................................. 73

1. Relativno brz tok procesa nastajanja radničke klase kao „klas**po sebi” ............................................................................................................. 73

2. Proces konstituisanja radničke klase kao ,>!*««> za sebe” ............... 743. Demokratizacija društvenih odnosa ................................................... 754. Postajanje od radnika otuđenih i osamostaljenih mikro centara

društvene moći ............................................................................................. 765. Zaustavljenast samoupravljanja na mikro nivou i njegovo nepove-

zivanje u integralan sistem. Socijalna heterogenost radničke klasei nivo njenog političkog organizovanja ................................................ 76

6. Opadanje zastupljenosti i u ti čaja radnika u formalnim centrimadruštvene moći ............................................................................................. 77

7. Nedovoljno adekvatna klasnim interesima radnika praktična (ne)de-latnost Saveza komunista i njegov neodgovarajući socijalni sastav 83

8. Nedovoljno adekvatna klasnim interesima radnika praktično-po-litička (ne)aktivnost sindikalnih rukovodstava i njihov neodgo­varajući socijalni sastav ............................................................................ 87

9. Politička nerazvijenost i kulturna zaostalost pojedinih delova rad­ničke klase ..................................................................................................... 91

10. „Trougao” drzava-tržište-samoupravljanje ...........................11. Tržište ............................................................................................12. Neprijateljska aktivnost .............................................................13. Tradicija štrajkovanja ...............................................................14. Neki opšti uzroci konflikata koji doprinose pojavi štrajka

Glava druga:ANALIZA PODATAKA DRŽAVNIH ORGANA O ŠTRAJKOVIMA .......... 95

I Štrajkovi u Jugoslaviji od početka 1959. do jula 1963. g o d in e-- 95II Štrajkovi u Socijalističkoj Republici Srbiji od 1. januara 1964. do

1. septembra 1965. godine ....................................................................... 102III Štrajkovi u Jugoslaviji od 1. januara do 20. juna 1969. god in e...... 107

Glava treća:REZULTATI ISTRAŽIVANJA ŠTRAJKOVA U SOCIJALISTIČKOJ RE­PUBLICI SRBUI OD 1. I 1964. DO 1. IX 1965. GODINE I OD 1. I 1966.DO 1. I 1967. GODINE — UPOREDNA ANALIZA ŠTRAJKOVA U OVA DVA VREMENSKA INTERVALA .......................................................................... U®

2 2 8

Glava četvrta:REZULTATI ISTRA2IVANJA ŠTRAJKOVA U JUGOSLAVIJI OD JA­NUARA 1958. DO SEPTEMBRA 1969. GODINE ......................................... 130

1. Prva dva štrajka u Jugoslaviji ........................................................... 1302. Dinamika štrajkova po godinama ........................................................ 1373. Broj štrajkova i učesnika u njima po republikama od 1. januara

1964. do 31. decemhra 1966. godine .................................................... 1384. Broj štrajkova i broj učesnika u njima od januara 1967. do 30. av-

gusta 1969. godine .................................................................................... 1385. Pregled broja štrajkova i učesnika u njima u okviru SR Srbije .. 1396. Broj štrajkova i broj učesnika u njima od 1. januara 1964. do 30.

avgusta 1969. godine ................................................................................. 1397. Teritorijalna rasprostranjenost zaposlenih, štrajkova i učesnika u

njima ........................................................................................................ 1408. Teritorijalna rasprostranjenost štrajkova unutar SR Srbije ......... 1419. Rasprostranjenost štrajkova po opštinama i radnim organizacijama 141

10. Broj štrajkova u jednim te istim radnim organizacijama ............. 14311. Dinamika štrajkova po mesecima u godini .......................................... 14412. Dinamika štrajkova po datumima u mesecu .................................. 14413. Vreme trajanja štrajkova ....................................................................... 14514. Broj učesnika u pojedinačnim štrajkovima ...................................... 14615. Veličina radnih organizacija u kojima je bilo štrajkova ................ 14716. Pregled štrajkova po granama delatnostf .......................................... 14817. Socijalna obeležja učesnika u štrajkovima .......................................... 15318. Organizaciono-proizvođna obeležja učesnika štrajkova ....... 15719. Učešće članova organa radničkog samoupravljanja u štrajkovima 15820. Stvarni uzroci štrajka van radne organizacije ....................... 16121. Neposredni povodi za štrajkove ............................................................ 16222. Stvarni uzroci štrajkova u radnoj organizaciji .................................. 16323. Zahtevi radnika koji su štrajkovali ................................................. 16524. Faktori u radnoj organizaciji i van nje sa kojima su radnici bili

u sukobu tokom štrajka ........................................................................ 16625. Faktori u radnoj organizaciji sa kojima su radnici bili u sukobu

tokom štrajka ............................................................................................ 16726. Štrajk kao prvo ili poslednje sredstvo za rešavanje spornog pro­

blema ......................................................................................................... 16827. Formalno rukovodstvo štrajka ............................................................... 16828. Mesto gde su se nalazili radnici za vreme štrajka ........................... 16929. Ponašanje radnika za vreme štrajka ................................................. 16930. Opravdanost ili neopravdanost zahteva koje su radnici postavili

tokom štrajka ............................................................................................ 17030. Zadovoljavanje neposrednih zahteva radnika ............................... 17132. Otklonjenost neposrednih povoda štrajkova ...................................... 17133. Otklonjenost stvarnih uzroka štrajkova ............................................. 17134. Materijalna šteta nastala tokom štrajka .......................................... 17235. Nadoknađivanje materijalne štete nastale zbog štrajka ................ 17336. Pozitivne društvene posledice štrajka ................................................. 17337. Negativne društvene posledice štrajka .............................................. 17438. Odnos sredstava javnog informisanja prema štrajkovima ............. 17539. Odjek štrajka u javnosti (van radne organizacije) ........................ 175

Strana

229

40. Odjek štrajka u radnoj organizaciji među radnicima koji nisuštrajkovali ..................................................................................................... 175

41. Aktivnost sindikata pre štrajka u vezi sa štrajkom ......................... 17742. Aktivnost sindikata za vreme štrajka ................................................... 17743. Aktivnost sindikata posle štrajka ............... ........................................ 17744. Aktivnost organa samoupravljanja pre štrajka .................................... 17845. Aktivnost organa samoupravljanja za vrane štrajka ..................... 17946. Aktivnost organa samoupravljanja posle štrajka ............................ 17947. Stvarni odnos sindikata prema konkretnom štrajku ................. ....... 18048. Stvarni odnos organa samoupravljanja prema konkretnom štrajku 18049. Stav sindikata prema budućim štrajkovima ........................................ 16150. Stav organa samoupravljanja prema budućim štrajkovim a............. 182

IV REZIME 183

OPŠTI ZAKLJUČAK ................................................................................................. 189

V PRILOZI ........................................................................................................................ 191

Prilog 1:

ZAKLJUČCI PREDSEDNISTVA SKJ O KONFLIKTNIM SITUACIJAMA U RADNIM ORGANIZACIJAMA I ZADACIMA KOMUNISTA U NJI­HOVOM SAMOUPRAVNOM RAZREŠAVANJU ................................................ 193

Prilog 2:

ZAKLJUČCI O KONFLIKTNIM SITUACIJAMA U RADNIM ORGANIZA­CIJAMA I ZADACIMA SINDIKATA U NJIHOVOM SAMOUPRAVNOM RAZREŠAVANJU ..................................................................................................... 200

Prilog 3:

PISMO SAVEZNOG SA VETA ZA RAD UPUĆENO VEĆU SAVEZA SIN­DIKATA JUGOSLAVIJE ......................................................................................... 203

Prilog 4:

LETAK REPUBLIČKOG VEĆA SAVEZA SINDIKATA SLOVENIJE UPU­ĆEN RADNICIMA „JUTRANJKE” ...................................................................... 2C6

VI BIBLIOGRAFIJA ........................................................................................................ 209

POGOVOR .................................................................................................................... 217

Strana

2 3 0

Ova knjiga naučni rad

je štampana uz pomoć Samoupravne interesne zajednice za Socijalističke autonomne pokrajine Vojvodine i Radničkog

univerziteta „Veljko Vlahović” Subotica

Oslobođeno od svih poreza na promet

Tiraž:

5000 primeraka

Štampa:

„MINERVA”, Subotica